Emitor 458

EMITOR 458

EMITOR 458 Sadržaj: Reč urednika. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2 priče

prikazi

Долазак. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3 Друга страна мржње. . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10 Poslednje piće u slavu predaka . . . . . . . . . . . 15 Bela kugla . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 18 Baka. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 22 Vremenom. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 22 Ekspedicija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23 Upoznavanje čoveka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 24 kolumna RRR: Bester. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 26

Ponavljajuća smrt Stivena Kinga. . . . . . . . . .

Diskont Dostojevski . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Mogućnost ostrva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Prepoznavanje obrazaca. . . . . . . . . . . . . . . . .

Fantastično hodočašće . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Duboki koreni srpske naučne fantastike. . .

34 39 42 44 46 49

predstavljamo Đavo u akvarijumu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 52 S(F)inopsisi. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 58 flicker Pirati s Kariba 3. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 61 Panov lavirint. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 66

Emitor je glasilo Društva ljubitelja naučne fantasтike "Lazar Komarčić" YU ISSN: 1451–991X

broj

45 8 , 16 .

jul

2007

Glodur: Miloš Cvetković Saradnici: Aleksandar Janjić, Dejan Mujanović, Dejan Ognjanović, Filip

Rogović, Ilija Bakić, Jelena Martinović, Jovan Ristić, Milan Urošević, Nikola Petrović, Radmilo Anđelković, Ratko R. Radunović, Suzana Lazarevski, Uroš Smiljanić, Žarko Milićević i mnogi drugi. Ilustracije na koricama: Никола Кораћ

w w w. l a z a r ko m a r c i c . o r g .y u lazarkomarcic@yahoo.com

1

2 Reč

urednika

Miloš Cvetković Emitor 458 je konačno pred vama tj. držite ga u rukama, pa stoga da se osvrnem na sadržaj… Tu pre svega mislim na priče. Ima ih osam, što je (ako ne računamo nedavnu mini-zbirku) svojevrsni rekord, bar kad je reč o novijim brojevima. Broj otvara „Dolazak“ Milana Uroševića; dobar hard SF kakav odavno nismo čitali u Emitoru. Za razliku od te priče, koja je napisana ne puno pre izlaska ovog Emitora, naredna priča je iz daleke 1995. (neki je se sećaju i sa jednog davnog konkursa Znaka Sagite), a u pitanju je „Druga strana mržnje“ Vladimira Lazovića; i verujte mi da deluje sasvim sveže i dan danas. Nakon toga slede priče s nedavno održanog konkursa sajta Art-Anima, i, uz zahvalnost Dragoljubu Igrošancu Draži, predstavljamo dve kraće priče i tri minijature: „Poslednje piće u slavu predaka“ Andrije Ivanovića, „Bela kugla“ Ivice Đorđevića, „Baka“ Ivane Milaković, „Vremenom“ Nikole Petrovića i, pobednik u kategoriji minijature, „Ekspedicija“ Vladimira Stojnića. Za sam kraj tu je i jedna priča sa književne radionice kluba Lazar Komarčić održane na jesen prošle godine, „Upoznavanje čoveka“ Miloša Milivojevića.

Magazinski deo je nešto kraći nego obično, ali zato je tu svojevrstan bonus u vidu duple doze Ratka R. Radunovića: redovna kolumna+književna kritika, pa ko voli…

Inače, iako je nezahvalno predviđati a još nezahvalnije obećavati, na jesen bi trebalo da se pojavi najavljivani Dilan Dog specijal, kao i još jedan redovan broj. Držite nam zato palčeve, a sve vaše priloge, pitanja, zamerke i eventualne pohvale šaljite na: lazarkomarcic@yahoo.com Čitamo se…

EMITOR 458

EMITOR 458 Долазак Милан Урошевић Мислим да сам прво постао свестан светла, и да дишем. Веома споро, тако да су ми мисли долазиле и одлазиле на таласима удисаја и издисаја, попут наплавина на далеким плажама. Та реч ме је пресекла: алеким. Сетио сам се ко сам, и схватио да сам далеко од куће. И онда тај број: 179000. Разложио сам га. Сто. Седамдесет. Девет. Хиљада. Светлосних година. И још једна. Хиљада. Људских. За пут. Жив сам, помислих, а онда су справице вероватно откриле којим путем ми крећу мисли, и убризгале лекиће. Пробудио сам се поново, овај пут природније, као после обичног спавања. „Јеботе”, прошапутао сам, „преживео сам пут.” И помислио, некако уаљено, да је цео мој живот и све што га је чинило остао тамо, кући, сто седамдесет девет хиљада светлосних и хиљаду људских година иза овог тренутка. Како изгледа кад се пробудите и схватите о? Па… сахраните у неколико тренутака целу породицу, све пријатеље до једног, спалите све што сте икада имали и заборавите на све што сте икада желели. Онда се усправите у кревету (лежају чауре, ако хоћете) и гледате у зид преко пута. Тако некако. На Земљи смо навелико разглабали о томе, дуго пред полазак. „Како ћемо се осећати кад се пробудимо и схватимо да је овај у било стварно?” „Хмм, сигурно ће бити зајебано.” Па јесте. Као кад кажеш да је вода у лонцу сигурно врела, па гурнеш руку у језгро звезде. Који ред величине горе–доле. Какве звезде, какве воде, какви лонци, какви бакрачи? Лудим ли ја то? Где су лекићи? *** Вратили смо се у живот. Прва посада се састоји од деведесет људи, од којих је било потребно пробудити тридесет. Од тога, десет се није пробудило. Машинице отказале. На то се рачунало, имали смо и резерве. Рачунало се са педесет посто отказа. Укупно, није их се пробудило тридесет. Неки од тих људи су ми… нам били веома блиски.

3

4

И о томе се расправаљало ко куће. Да ли бољу посаду чине странци, или познаници? На крају, ‘осећај заједништва у критичној ситуацији и познавање реакције других чланова посаде’ је надвладао ‘вероватни шок због могућег губитка блиске особе током мисије’. Правили смо се да их никад нисмо познавали. И да ли реч мисија — посланство — нешто што подразумева овраак кући може да се користи за опис овога што радимо? Све то је дошло касније.

Друга посада — хиљаде њих — још блажено спава. Трећа посада — Нојева генетска барка (интерно, ГеНојеБ посада) — је залеђена у својим милионима епруветица, близу апсолутне. Потрајало је док се нисмо вратили у живот. Прво је свако провео два месеца изолован, у својој ‘путној чаури’, док му се организам опорављао од хиљаду година сна — и док му је кефало прихватало чињеницу да… оно, да не понављам, није лако мислити на то. Тек онда сусрет, пребројавање, ко се пробудио, ко није… па решавање тога. Онда предвиђен, али не и довољно озбиљно схваћен проблем оних који јесу шизнули. „Ништа не сме угрозити мисију — уклоните све сметње, без обзира на начин.” Кокнули смо пет оних који су шизнули. Онда смо пробудили девет да надомести пет. Три се нису пробудила а четврти је испао шиза. На крају, кад смо употпунили прву посаду, и предвиђена ‘резерва’ људи је сишла ‘у црвено’. Био сам сигуран да сам и ја бар мало шизнуо, али да се вешто кријем. И да су сви остали шизнули, али то вешто крију. И да сви остали мисле исто то о другима, ако већ не о себи. У крајњем случају, ако си извршавао своје задатке и ниси на било који начин ометао или спречавао остале да раде свој посао, није ни било битно. Наш бродић је мировао негде међу звездама. Ми из прве посаде смо били астрогатори, инжињери, машинци, медикалци. Ја сам астрогатор, има нас шесторо. Тренутно смо на неки начин ми главни — ми ћемо да наводимо брод до циља, и кад кажемо да нешто мора тако да се намести или преуреди због овога или онога, то и буде тако. Мада у првој посади нема заиста главног — или главних. Сви слушају све. Кад доца каже да пијемо лекиће, пијемо, кад инже кажу да ово сада не може тако, чекамо, кад мекови кажу да су очитавања од претходних дванаест сати пропала због помака у секундарном језгру погона који је зато закривио сав простор на милион километара око брода на прагу мерљивости, нико не бесни. Све се да решити и о свему се може договорити.

EMITOR 458

EMITOR 458

И нико не добија идеје да је главни. Али то може–не може–чекај–пожури је дошло на ред касније. Први наш задатак по унормаљивању ситуације је био да видимо где смо то уопште. Бродић је сада лежао у нашем свемиру. Инже и мекови су првих дана прегледали брод — да нисмо можда понели нешто из пречице, треба ли дотегнути који шраф, или наштимовати неку резонанцу, а ми, астре, смо рачунали положај. Нисмо много омашили, кад се све узме у обзир: даљина, непознате у пречици, стварни помак звезда на орбити око језгра за ово време, варијације константи у флукс–закривљењима гравитационих густина при проласку испод језгара великих звезда пречицом… елем, лежали смо дванаест и по светлосних година… лево… и мало изнад циља. Требало нам је четири месеца да израчунамо позицију — уз сво наше мапирање галаксије, рачунаре, и друге џиџе — ипак је то био посао човека који је пијуком пробио тунел кроз пола планине, изашао у шикару на некој падини, и сад треба да, осврћући се око себе, погоди за колико је промашио оно дрвце које се видело из подножја. А, да — и пут је трајао двадесет и четири људске године дуже него што је требало, ако је по новом положају звезда. Никако да схватимо то време. Мекови и инже су коначно поправили све што се могло поправити, а било је доста посла на машини која је непрекидно радила хиљаду година. Добра ствар — погон кроз пречицу је и даље беспрекорно радио. Так’а му природа, веле. Ако то откаже, и васељена је на добром путу да уради то исто. Наравно, то су рекли на основу богатог теоријског искуствае и неколико пречања на две–три светлосне од Земље и назад. Ал’ шта ће стварно да буде на ОВОЛИКОМ путу — то нико није знао до сада. Прах праха људи који су изградили погон мора да би био задовољан кад би чуо да све ради. Окренули смо прамац ка тачкици која нам је била циљ. Чак смо је и добро осмотрили кроз флуксну оптику. Још је тамо, оно чему стремимо. Добро је. Пре него што се укључе пречопогонци, требало би се добро залетети и догурати скоро до Јорговићевог максимума, 0,25с. И онда, кад труп брода зајеца заједно са ткивом свемира, које се буни што нешто честично покушава да иде преко ограничења брзине, пречопогонци се ухвате за прву нанораздеротину космичког ткања и повуку брод на неко друго место, којим се може проћи. Пошто је довољно мала, руптура на ткиву свемира сама зацели. А ми јуримо 200с кроз мало другачији космос. Залетање до Јорговићевог максимума траје скоро месец дана — убрзава се вредностима које ткиво брода — и ткиво људи — могу да истрпе. Хокингов погон је пријатно завибрирао (кажу машинци) далеко на крми, и звезде око нас по први пут ‘кретоше’ уназад. Свако ко би неколико дана држао

5

6

лењир с милиметарском поделом наслоњен на прозор и ‘прислоњен’ на неку звезду би то и уочио. Да, користили смо и прозоре — стари добри модел, округли бродски, од пола метра дебелог стакла, савршеног попут старих телескопских огледала. Ако у одсудном тренутку машине ипак закажу (ха, ха — а ко нас је све ово време чувао и на крају пробудио? Већину, барем.), гледаћемо кроз прозор док се будемо наводили ручно. Ни у једном трену нисам помислио да се у таквом случају нећемо разбити о површину као испуштено јаје. Било како било, брод је клизио ка циљу, а први дани релативне доколице за нас астрогаторе су почињали да теку. С друге стране, инже и мекови су и даље имали пуне руке посла, а доце су се у највеће спремале за догађаје који предстоје за који месец, ако све буде у реду.

Ја сам јео, спавао, читао, спавао, трпао се са свим женским члановима посаде вољним да сарађују (свако је хтео да сарађује по том погледу — 1024 године апстиненције су јачи афродизијак и од сушеног тигровог препуцијума зачињеног носороговом каком), и докличарио гледајући кроз прозор у звезде које се вееееееома полако померају. Да, полако, али сад већ видљиво голим оком. Нешто спорије него што ноћу плове изнад глава Земљана. И тако, неколико дана пре него што ћемо склизнути у пречицу, дреждао сам кроз празне ходнике у глуво доба бродске ноћи, идући ка крми трећи пут тог дана. Хокингов погон је умео да бљесне светлом ауроре кад пресече неку од вакуумских неравнина, којих је овде било сразмерно много, а ја сам то волео да гледам. Дошетао сам до последњег прозора на броду, огромног, метар у пречнику, као у неком акваријуму. Огромног баш да би се неко докон као ја сад забављао гледајући како погон ради и зевајући у звезде. Мозак на пашу при погледу на звезде у трену одмора од неке стресне ситуације, рекли су психолози, и добили смо леп крмни прозор. Кажу да је и поглед на пречицу… занимљив. Видећемо кад дође време. Био сам сам. Блага светлост погона на самом репу је загушивала сјај звезда, и хипнотишуће осцилирала, губећи и добијајући на снази. Труц! Фигуративно, наравно — погон је бљеснуо, и поларна светлост је заиграла преко мог хоризонта. И обасјала три витка објекта која су клизила иза нас у вертикалној делта формацији.

EMITOR 458

EMITOR 458

Мислио сам да је човек празан кад схвати да је хиљаду година далеко од свог живота. Е па није. Још празнији је кад схвати да га истовремено и очи туђина мотре из мрака. Без мисли и без осећања сам видео још два одсјаја, приликом још два труцкања, док се нису довољно удаљили, ваљда свесни да их неправилни изливи светлости откривају. Хм, будало, помислих, као да их сензори на било чему што може да плови међу звездама неће открити, са и без тог одсјаја. Не журећи, одшетао сам до моста, и бацио поглед преко рамена инжа који је мотрио на погонски део трупа. Ништа. На свом терминалу сам задао неколико основних функција скенирања крмног региона и околног простора. Ништа. На љубопитљиви поглед дежурних сам узвратио коментаром да ‘мало вежбам’. Већ мисле да сам шизнуо. Да им кажем како сам својим очима видео да у репу имамо три јебене клингонске „грабљивице” које су право из глупих, маторих Звезданих стаза са све својим уређајима за сакривање допловиле из посране Неутралне зоне да нас шпијунирају? Летео бих у дезинтегратор. Можда и јесам шизнуо. Нисам ником рекао. Можда их је још неко видео. Немам појма, ако и јесте, ћутао је, мислећи на дезинтегратор — као и ја. Последња два дана пред склизнуће смо опет имали пуне руке посла, па нисам мислио на клингонце. Онда смо склизнули, а они за нама. Поглед кроз прозор за време пречања је заиста био импресиван, и могао се упоредити са… рецимо, дејством фракталног спектростроба на мозак накркан халуциногенима. Моји клингонци су се повремено помаљали из те… каковизије, у виду три правилне тачкице у мору хаоса, далеко иза нас. Ја сам их видео, јер сам знао где да гледам и шта да тражим. Ником нисам ништа рекао. Знају ли где идемо? Знају ли шта нам је циљ? Сазнаћемо кад изронимо из пречице, у систем који ће постати први дом људи ван матичног система. Били су ту и кад смо излазили. Онда је брод стао, вративши се у наш универзум, висећи на унутрашњој граници Ортовог облака система, и поново сам био заузет рачунањима, прерачунавањима, цртањем курса кроз облак астероидних крхотина у непознатом систему. Све фазе мисије су биле критичне и ризичне, али било би заиста осујећујуће умрети на самом циљу — бар нама, чији је посао био да доведемо брод до њега. Два дана касније, наш брод се покренуо, усмерен ка обећаној земљи, почињући своју врлудаву путању до крајњег циља ове фазе мисије. Пет дана пута. Могло се то одрадити и брже, али користили смо време да

7

8

детаљно мапирамо цео систем изблиза. Касније ћемо бити заузети око других ствари. Нисам поново видео клингонце. Али сам их чуо. Другог дана пута. Кад је таласна претрага открила читав низ слабих шумова на делу спектра који се код куће… код куће… користио за комуникације. Извор није било ни сунце, ни било који од гасних џинова. Било их је тешко изоловати и пречистити. Али, рекло би се да су долазили са малих планета. Каменитих. Оних на којима се живи. Клингонци. Гледали смо у исписе, збуњени. Размишљао сам се да ли да кажем осталима о мојим виђењима. Решио сам да то ипак још мало задржим за себе. Онда је неко, не сећам се ко, заурлао: „Боже! Боже! Прозор!” Стајао је поред окна, и поскакивао, показујући прстом напоље. У трену смо били поред њега, зевајући напоље. И одмах смо видели. Клингонца. Са наше леве стране, паралелно са нама, клизила је витка, осветљена силуета нечеа. Онда је почела да нам се приближава, ни пребрзо ни полако, док није доспела на застрашујућих двадесетак метара од наше оплате, тако да смо могли да разазнамо и детаље на трупу туђина. Окно налик нашем, на пример, и човека који стоји поред њега и маше нам. Кроз измаглицу сам чуо да се и са друге стране брода налази један туђински брод. Ту негде је вероватно и трећи. Промрсио сам: „Видео сам их одмах после почетка убрзавања”, чуо нечије нервозно „Зашто ниси рекао неком?” и узвратио са „Па да ме прогласите за шизу, а?”, и ту се разговор прекинуо. Напољу, човек поред прозора је показао да олази код нас. И који трен касније је дошао, у посраном телепортационом зраку. Није било баш као у Звезданим стазама. Најпре се уобличило некакво хуманоидно светлуцање, вероватно заштитно поље, које се испунило човеком као чаша у коју се налива вода. Видео сам и лепше ствари у животу, али ретко коју више узнемирујућу. Све је трајало два трептаја. А онда, када је био међу нама, обратио нам се, са донекле очекиваним необичним нагласком. Рекао је: „Добродошли кући.” Прошло је седамдесет година откад смо отишли кад су начинили још једно велико откриће, и у наредних двадесет година још једно. И још низ ситнијих током следећих пола века. Век и по од нашег одласка, људска раса је на располагању имала бродове који су могли да пречају између звезданих система за неколико дана, недеља, месеци — зависи колико далеко се иде. Аутоматизовани бродови без људске посаде су могли да иду толико брзо да се скоро нико није замарао развијањем система међузвезданих комуникација у стварном времену. Током следећих осам стотина

EMITOR 458

EMITOR 458

година, ширили су… смо… се галаксијом. Стотињак система је било наше, укључујући и овај, један од првих који су населили. Срели су туђине. Видели незамисливе светове. И населили их. Али, то су приче за другу прилику. Ово сада је била добродошлица херојима, пионирима, првима који су кренули стазом којом одавно хода читаво човечанство. Рекао је да су нас очекивали већ неко време (нису знали да ћемо каснити) и да су дуго размишљали о најбољем и најбезболнијем начину да нам се прикажу. Одабрали су овај; ометање наших сензора да не откријемо знаке насељености система пре времена, и ненаметљиво појављивање када их коначно откријемо. Да, наравно, пажљиво су нас посматрали и споља и изнутра (прихватили смо извињење) да би знали кад и како да делају. Онда нам је понудио реморкерске услуге три брода из пратње. Замолили смо га за неколико тренутака самоће. Потпуне. Без зијања шпијунским направама. Наравно, рекао је, за тим више нема потребе. Па, скупили смо се на једном месту, ми будни, и посаветовали се шта нам је чинити. Онда смо позвали нашег… домаћина… назад (стајао је крај окна у свом броду, чекајући да га позовемо махањем) и саопштили му да би волели да своју мисију приведемо крају без ичије помоћи, да је остваримо у потпуности. Само смо га питали на које координате да слетимо. И то је био све. Нису нас више узнемиравали. Дочек дословно космичких размера. Да ли су дошли из целе галаксије да нас гледају док преваљујемо последње милионе и хиљаде километара до нашег циља? Ако се људска природа није много изменила, јесу. Сензори су открили хиљаде летелица које нас прате на дискретној раздаљини. Дочек на планети? Вероватно привилегија неколико хиљада најповлаштенијих галакћана. Догађај из уџбеника историје, уживо пред очима људске галаксије — а можда и пријатеља са туђинских светова. Први међузвездани брод човечанства, који носи семе старог света на нову земљу, долази на циљ. После хиљаду година пута, ветерани долазе. Људи који су се одрекли свега. Који се још навикавају на хиљаду година мртве пријатеље, породице, љубави, цео њихов свет. Дуго и пажљиво су разматрали како да нам се прикажу. На неки начин, не кривимо њих. Кривимо идиота који је ко зна кад донео одлуку да људи много година пре нашег доласка колонизују овај систем. Да цео наш пут, целу нашу жртву, обесмисли. Учини не само узалудном, него и потпуно непотребном. Добро. Ми смо били први камичак лавине, да није било нашег пута, можда се открића која су им омогућила да населе галаксију не би десила још хиљаду година? Али, кога на овом броду је то заиста бриа? Сваком од нас, целом броду, смешкао се хиљадугодишњи понор, и шаптао ‘узалуд’.

9

10 То је све. Надам се да сте вашом технологијом уочили радиоактивни маркер у стабилној орбити — капсулу са овом поруком. Написао сам је ја, човек који вас је први видео. Клингонце. Туђине. Вероватно сте још у шоку — е па да знате, није то ни промил шока који је свако од нас осетио када је сватио да је све ово било узалуд, ни промил празнине и бола. Ни промил осећаја који обузме сваког коме предоче да је све оно што је урадио без сврхе — и да његова будућност заправо нема сврху ни смисао. Узели сте нам све. Проклета копилади. Надам се да вам се допало кад смо пола километра од површине прешли на ручно навођење и одврнули потиснике да нас зарију у тло са 20G убрзања. Надам се да сте вриштали. Надам се да сам мртав и спокојан, не спашен неком одвратном технологијом у последњем трену. Надам се да сте нашли ово писмо и да сте, сами или читајући га, схватили шта сте нам урадили. Завидим онима који се нису ни будили.

Д ру га

страна мржње

Владимир Лазовић У Трново сам стигао с пролећем које је варошицу претворило у каљугу; додуше, сличну каљугу имао сам и у души. Дуга вожња. Бокори жутог цвећа крај пута, оног које прво цвета. Спаљене куће. Овде преко Дрине, браћа су се још добро држала, али опасност се надвијала над Крајину. А у Београду напрасно је порастао број загрцнутих пацифиста: жене у црном и другим бојама, уста пуна мира и незаинтересованост, то је права реч, скаредна незаинтересованост за ове овде. „Ој Србијо из три дела.“ Боже, зар смо сви заборавили како смо почињали? Уредник ми је рекао: „Иди тамо и направи два–три текста, познајеш људе, ништа ратнохушкачки, ништа патетично. О томе како су и они тамо уморни од рата и тако то, па ваљда су се уморили, матер им јебем, три године бију главом кроз зид!” Пљунуо сам и отишао. Језиком званичне политике ја сам био „национални митоман”, и „присталица партије рата”. А то вам сад не објављује текстове, ни у једним новинама. У команди сам лако завршио формалности, са потребним папирима изашао напоље и наслонио се о влажни зид, тек да удахнем ваздух и размислим одакле да почнем. Изнад мене, предуга плаво–црвено–бела застава. Житко блато под чизмама и вода која капље с кровова. Крпе снега по околним бреговима, који изгледају тако близу. Преподневна гужва, војници и цивили, продавци цигарета и ракије, три БРДМ–а брекћу улицом и прскају блатом на све стране. Поново је неко примирје на снази. Пуно младих девојака, већина у другом стању — то је највеселије што има да се види. Ови људи решили су да их буде на њиховој земљи.

EMITOR 458

EMITOR 458

„Иди брате и пиши о чем’ ‘оћеш”, рекли су ми. „Ти си од ретких што су писали поштено… И од још ређих што још увек навраћају код нас”. Онда да почнем од кафане. Одлазим у најближи кафић, зове се — а како би друкчије — „Бели орао”. Густ дувански дим, жагор и мирис влажних униформи, сва места заузета, а понеку столицу, богами, поделила двојица, пушке и ранчеви наслоњени на зид. Кафић је сасвим пристојно изгледао раније — дрво, месинг, мермер — мало је пропао, додуше, од мог последњег доласка, али сасвим је ОК. Смештам се уз шанк стојећи, јасно, јер су и високе столице заузете. Газда, мршав човек жуте косе и жутих бркова, спретно дотура пет тањира с ћевапима гладној војсци поред мене. На једној шаци нема три прста. Окрзнуо ме је тек погледом, застао, а онда упутио осмех препознавања. „Дупли вињак”, кажем, узвраћајући осмех. „Кућа части”, каже точећи пиће и мени и себи. „Ово је част нека велика, кад поново стиже новинар из Београда! Је л’ смо то поново браћа, ми и ви?” „Не зајебаји од ујутру, Милане, здравља ти!”, рекох и искапих чашу. Спремно је напунио, своје пиће испијао је спорије. „Па како је у Београду?” кези се он. „Јесу л’ вам скинули санкције?” „Е, ја ти рекô… Кажи ми прво, је л’ сте сви здрави?” „Моји јесу, фала Богу. Брат ми је, додуше, рањен на Бихаћу, али већ се вратио у јединицу…” „А они близанци, Мандићи?” „Погибоше обојица код Гламоча, зимус. Један није хтио да остави другог”. „Е, јеби га…” А онда се нешто сетих. „Чуј, збиља, а онај стари… Милисав, онај што води приватни рат… Жив ли је ?” Осмех згасну на његовом лицу. „Ено ти га Милисав у ћошку. Пије сам”. Окренух се тамо. Јесте, у ћошку, за округлим сточићем сам је седео старина коме сам једном пожелео да посветим књигу, ако је икад напишем. Човек који је у овом јаду и чемеру оставио далеко најјачи утисак на мене. Неко кога сам се присећао с подељеним осећањем. Неко ко се не заборавља. И даље је носио униформу, али похабала се. А коса, сребрно–сива код нашег последњег виђења, сад је била снежно бела. Најчудније је било што су на столу пред њим биле две празне пивске флаше, и две празне чашице од неког оштријег пића. У ово доба. Он који никад није пио. Управо у том часу устајали су војници од суседног стола. Дохватих столицу и прогурах се до човека у углу. „Је ли слободно, старино?” Подигао је главу и расејано ме осмотрио, а онда затрептао почевши да се присећа. Имао је шездесет три–четири године по мојој процени, али памћење му је било одлично. Нешто као полуосмех мину му око усана. „Откуд тебе ветар нанесе?”, рече промукло, показујући ми да седнем. „Мали, дај још по пиће за нас два јарана!” Спустих се наспрам њега, загледан у лице које ме је походило много пута, у оним загушљивим ноћима кад не може да се спава, и кад се стоти пут питам јесам ли човек или кукавички гад. То јесте било то лице — али оне сигурности беше нестало.

11

Седим наспрам њега, а видим нешто друго…

12

Упознали смо се пре више од годину дана, у то време моје новине су тражиле пуно онаквих текстова какве сам ја писао, клели смо се у уједињење српских земаља, а те зиме ја сам стигао са још неколицином новинара. И једно вече у логору, заједно са колегом војним коментатором, срео сам Милисава. Било је то негде подно Јахорине, за ту ноћ наши су завршили посао, и сад су се извиђачи, промрзли и уморни, враћали да почину. У заклону борова и неких стена заложили смо ватру, коначно без страха од минобацача, а на два оборена дебла поседало је десетак људи са белим чаршавима преко маскирних униформи. Лица и руке које смо окретали пламену беху топли, али нам леђа беху ледена. Боже, каквих сам се прича то вече наслушао! А онда у круг светлости ступи висока старина, полако се спусти на кладу и спорим покретима поче да скида све оно што је вукао на леђима. Застао сам у пола реченице и загледао се, изненађен. Најпре је скинуо и наслонио на дебло аутомат М.70, а онда снајперску пушку 7,9mm М.76, познавао сам је. Па торбицу са муницијом, можда десет оквира са по 30 метака. Па мали јуришни ранац. Па опасач са футролом у којој је био „шкорпион”. Задржао је упртаче, на њима беху четири кашикаре, и један грдно велики рамбо–нож. (После сам видео да још један нож носи у чизми). Брат брату, више од двадесет килограма опреме старац је теглио кроз ноћ. Онда је уморно уздахнуо и питао: „Имате л’ чаја?” Не одмах, касније смо се зближили, па ми је понешто испричао. Милисав је овде био легенда: кад је избио рат, дошао је из Шведске где је годинама радио и стекао пензију, оставио тамо жену Швеђанку и пријавио се као добровољац. Нису га хтели, нису ни имали добровољце преко шездесет година. А кад је чича узео оружје и сам кренуо у акцију, схватили су да Милисав уопште није за потцењивање. Одлазио је дубоко у позадину оних тамо, чекао у заседи, или снајперком тражио њихове старешине, два пута се на нож и бомбу извлачио из потпуног окружења, а никад није отишао да бар двојици–тројици тамо није закукала мајка. Мало је говорио, пио је само чај и кафу. Умео је да по два дана проборави иза непријатељских линија. „Зашто, Милисаве?”, питао сам га једном касније, кад смо се некако зближили, ако то тако може да се назове. Седели смо крај ватре делећи тврд хлеб и мало сланине. „Зашто идеш тамо где нико не иде, зашто подмећеш главу тамо где други не би ни ногу? Мислим, зашто ратујеш као приватник?” Ћутао је загледан у пламен, и на крају рекао: „Мој отац, мајка, брат, сестра… остали су у Јасеновцу. Оно родбине што сам имао, остало је по неким јамама у Херцеговини. И од мог рода, који и није био мали, остао сам ја сам. Има разлога.” „Па можеш ли да наплатиш све дугове, старче? Много их је.” „Наплаћујем колико могу. Шта ти знаш о томе?” Био је у праву. Колико је мрачно у његовој души нисам могао знати, али он је довукао своје дупе из сигурности, комфора, из безбедности својих година — и овде иде с пушком и списком дугова, само њему знаних… Али бар ради оно у шта

EMITOR 458

EMITOR 458

верује. А ја пишем. Кад сам у Београду једном познанику причао о Милисаву, рекао је: „То је патолошки тип”. Није. Није то. Могао би се донекле упоредити са старим, острвљеним вуком… али само он и Бог знају шта је запамтио из четрдесетпрве, кад су бивше комшије терале његову породицу у логор, а раке око села пунили још живим људима… „Шта ти знаш о мржњи и освети?”, питао ме је једном. Признајем, врло мало. „Шта знаш о томе колико мржња може бити јака? Како те покреће више од воље за животом?” Ја не знам. За ту област он је био експерт. Куцнусмо се и на душак искаписмо пиће. Спустио је чашу и видео сам да му прсти једва приметно подрхтавају. Око очију и углова усана имао је нове боре, а највише су се промениле очи: црне, некад орловске, сад су биле водњикаво– -старачке. Може ли се разговор почети ако кажеш неком да је нагло остарио? Махнули смо за још једну туру. „Неке ствари су се промениле”, рекох. „Некад пиће ниси хтео ни да омиришеш.” „Не идем више у борбу”, рекао је рапаво. „Попустиле и очи и рука.” „Попустили за мање од пола године?! Ма дај! Шта се десило? Јасно, ако хоћеш да разговарамо.” „Не идем више у борбу”, поновио је мукло. „Јеси ли рањен?” „Био, али то није најважније.” „А јеси ли наплатио дугове?” Горко се осмехнуо. „Нисам стигао, још је остало. Али сломило се нешто, ето ти.” „Ма слушај, кад смо се задњи пут видели, могао си да се порвеш са мрким међедом, овим игманским, и ја бих се кладио на тебе а не на међеда! Јеси ли се разболео? Све сам могао да замислим, али не и тебе, овако у ћошку!” Дуго ме је гледао у очи. „Имаш цигару?”, упита најзад. Ставих пакло пред њега. Припалио је и повукао неколико дугих, дугих димова. „Ти оно беше пишеш… за новине?” „Јесте, и о теби сам хтео да пишем. Била би то прича и по!” „Мене прескочи. Наручи још једну туру, па слушај причу ако си докон. Такву причу још ниси чуо, ниђе!” „О чему је?” „Она што сам причао мојим друговима, и нико није веровао. О томе зашто ми се тресу руке.” Причу сам записао касније, по сећању. Док сам писао, слушао сам његов глас како наглашава поједине речи, видео његове шаке како клизе по столу, пратећи несвесно слике које је глас сликао. Видео његове очи, загледане, не у мене… него у неке пустаре, унутра.

13

14

„То је било летос, тукли смо се на Трескавици, они нас притисли максимално а помоћи ниоткуд. Тукли смо се за сваку букву и сваки камен, један наш на тројицу. У мојој чети није било никог да није био рањен бар једном. Људи су напуштали села, збирали се у збегове. Једне ноћи без мјесечине њихова група провукла се кроз наше линије, и зором напала село у ком смо се ми одмарали. Не сјећам се ни како се село звало, већ једном је паљено до пола, али сад је подуже било у нашим рукама, и многи људи су се вратили кућама, или на згаришта. Кад џихадовци ударише, наста хаос. Старих људи, жена, дјеце, било је стотинак, а само нас десетину бораца. Петорица с пушкомитраљезом и „зољом”, штитила су излаз према шуми, и већина људи ујтече тамо наврат–нанос. Нас петорица требало је да задржимо џихадовце на прилазу селу, и да што скупље продамо кожу. Од те петорице остадô жив само ја.” На тренутак прекинуо је причу, мисли му одлуташе. Мртвим друговима? „Имао сам припремљен заклон на крову колибе, и гађао кратким рафалима, све ишчекујући да се појаве подно моје колибе па да бацим бомбе. Већ су гореле прве куће, дим се осећао. Праштало је са свих страна, жене су запомагале. Видјех… Видјех жену с бебом у наручју и три џихадовца како је стижу, и њу како им измиче из руку и с бебом скаче с литице. Видјех мог друга Бошка како га закачи рафал, како паде, а бомба коју се спремао да баци експлодира под њим… Видио сам, брате, ствари које се обично виде. А онда чух плач у колиби испод мене, скотрљах се доле, знао сам већ шта је: дјечак један, седам–осам година, није стигао да отрчи за онима према шуми, и плакао је из све снаге. А први џихадовац вирну на врата. Њега сам оборио метком. Али друго пашче убаци кашикару кроз прозор, стигао сам само да скочим преко дјечака, и пали смо заједно. Груну… Малог сам заклонио, али лијеву руку нисам осјећао, бомба ми је избила и аутомат из шака, имао сам још нож — а друга двојица упадоше на врата. Оглувео од експлозије, скроз ошамућен, ја се сад слабо сјећам шта је даље било. Нијесам ти рекао да је дјечак био сироче, кад су посљедњи пут спаљивали село погибе му мајка, и сахранили су је ту близу, украј дворишта. Сад, кад ова двојица ускочише, изгледа да сам згодно пао, јер ме нису одмах видјели: довољно да се окренем, и првом сјурим нож у стомак. Овај паде прскајући крв на све стране. Онај други опали, погоди ме у ногу, али био сам већ крај њега, одгурнуо му аутомат и закачио га ножем по рамену. Био је присебан, испустио је аутомат који му није користио, а слободном руком потегао нож и забио ми га у кук. Не знам како смо изгледали тамо, један преко другог, шкљоцајући зубима, режећи, мој нож њему у рамену, његов мени у бутини, Тада сам осјетио мирис…” Застао је, замишљено ме погледао. „Много смрти сам видио, знам како мирише. Знам мирис распадања, и ово је мирисало баш тако. Рекли су ми послије, изгубио сам пуно крви, могло је да ми се привиђа што год хоћеш. Ваљда је тако. Али знам да сам подигао поглед и спазио трећу прилику, схвати, мрак ми је падао на очи и нисам јасно видио, али још неко је био ту, мирисао на отворен гроб, и неки су дроњци висили са њега мјесто одјеће, тако нешто. Прилика је пружила руку дјечаку, мислим да је он раширио руке

EMITOR 458

EMITOR 458

према њој — као да о хоће њега да изведе… Онда сам се онесвијестио. Али чуј, прије него што сам потонуо, чуо сам то. Чуо сам. Дјечак је рекао: „Мама!”

(1995.)

Poslednje

piće u sl avu pr e dak a

Andrija Ivanović Moje ime je Zed i poslednji sam čovek na Zemlji. Dobro, ne baš poslednji, ali svakako jedan od njih. Jedan od desetak hiljada onih koji još uvek žive.

Ako se to može nazvati životom.

— Pij! Pij! Pij! Gomila je urlala. Onako kako to samo gomila ume. U nekom kaobajagi pravilnom ritmu koga su pratili udarci o stolove ili ruku o ruku.

Pred nekoliko stotina uzbuđenih Stranaca podigao sam čašicu viskija sa šanka i naiskap je popio.

— Još! Još! Još!

Nisam razumeo zašto ih uzbuđuje da nas gledaju kako pijemo ili radimo bili šta drugo. Ipak, uzbuđivalo ih je. A oni su gospodari i uvek dobijaju ono što žele.

Podigao sam ruku i mašini za šankom prstom pokazao ka praznoj čašici.

— Još jednu!

Voleo sam da to da radim. Da koristim skoro zaboravljene pokrete i reči. Bez obzira što je dovoljno stisnuti dugme na šanku.

Ovako su to radili moji preci.

Pogledao sam ka Strancima. Sve one ogromne crvene glave sa jarko zelenim očima, cevčicama umesto nosa i uvek razjapljenim čeljustima bile su okrenute ka meni. Buljili su u mene kao u neko svetsko čudo. Verovatno smo za njih to i bili. Samo neverovatno zanimljivi ostaci jednog osvojenog sveta.

Cimnuo sam viski, a onda izašao praćen zvucima negodovanja. Neki su čak i pljunuli na mene. Ali to nije bilo mnogo čudno. Tako su izražavali nezadovoljstvo. *** Čim sam stigao kući, bacio sam odeću sa sebe i uleteo pod tuš. Volim da pustim da vrela voda pada po meni i ispira prljavštinu. I sa tela i sa duše. To me je opuštalo. Mogao sam da se prepustim maštarijama i ne razmišljam o svakodnevnim brigama.

A briga je bilo mnogo — trebalo je naći hranu, odeću, lovu za stan, smisliti nove načine za zabavu Stranaca…

Znao sam da ću onog trenutka kad izađem iz kuptila ponovo biti u groznoj svakodnevici. I živeću život koji mrzim.

Nekad su se ljudi drugačije ponašali. Borili su se sami sa sobom, radili za sebe, bili sopstveni gospodari. Sve je imalo nekog smisla.

15

16

Sad nema. ***

Nešto kasnije Aeare se pojavila na mojim vratima.

— Zdravo.

Samo to je rekla. I to onim grubim glasom karakterističnim za Strance.

— Zdravo.

Aeare i jeste bila Stranac. Imala je onu odvratnu crvenu kožu i jarko zelene oči, kao i cevčice mesto nosa i uvek razjapljene čeljusti. Ipak, ponašala se prema meni drugačije od svih ostalih Stranaca. Onako kako su se moji preci ponašali jedni prema drugima.

— Donela sam ti nešto hrane. Nije ostalo mnogo. Danas se baš mnogo jelo na Skupu.

— Nema veze.

— Biće više sledeći put.

Prišla mi je i pomazila me po kosi. Znao sam šta to znači, šta želi od mene. Naravno, bio sam spreman da joj izađem u susret. Uvek sam to radio. To je bio jedan od načina na koje sam dolazio do hrane, a i većine drugih stvari koje su mi bile potrebne.

— Lepotice, zašto ne legneš i pustiš da ja skinem tebe.

Nasmejala se i poslušala me.

Dok je nisam upoznao, nisam ni znao da je seksualni odnos njih i nas uopšte i moguć. Nisam ni razmišljao o tome. Jednostavno, na njima nije bilo ničeg privlačnog.

Ali mi smo, iz nekog razloga, bili privlačni njihovim ženama. I to smo umeli da koristimo. *** Te večeri sam, po običaju, otišao da se nađem sa Janom, mojim starim učiteljom i najboljim prijateljem kojeg sam imao.

Nas dvojica smo često provodili vreme zajedno sedeći u ruševinama nekih starih tunela. Verovatno zato što su to bile ruševine našeg sveta. Ruševine nečega što su sagradili preci. I tu smo pričali o prošlim vremenima. Jan je o njima znao mnogo.

— Kako je prošla predstava?

Pogledao me je sa čuđenjem u očima. Kao da sam ga pitao nešto neobično.

— Zar je bitno?

— Bitno je. Od toga živiš.

Jan je bio zabavljač. Kao i ja. To je bio jedini posao koji smo mi ljudi mogli da radimo.

Strancima nismo bili potrebni kao radna snaga. Za to su imali mašine. Niti smo im bili potrebni za bilo šta drugo, osim za zabavu.

Voleli su da nas posmatraju kako pijemo ili jedemo, pričamo o prošlosti, borimo se… Sve to ih je verovatno podsećalo ko je vladao ovom bednom planetom pre njih i koga su uspeli da pobede i degradiraju na nivo kućnih ljubimaca.

— Ništa nije bitno, pa ni sam život.

— Šta ti je?

— Ništa bitno. Našao sam neke istorijske spise o periodu Dolaska. I baš me je

EMITOR 458

EMITOR 458

razočaralo kako su se naši preci ponašali.

— Dobro, svi znamo da su bili nejedinstveni.

— Ma ne to.

— Kako — ne to. Pa svi znamo da su oni uspeli tad da se slože verovatno bi se oduprli Strancima.

— Koliko dugo, Zede? Dan? Mesec? Godinu? Kurac jedinstveni! Nema jedinstvenost veze sa tim. Bili su jači! Mnogo jači. I satrli bi nas u svakom slučaju. Zar nisu oni stigli do Zemlje?

Jan je uvek bio depresivan. Ali ovakvog ga nisam nikad video.

— Pa šta si onda našao?

— Istinu. Da je čovečanstvo propadalo. I bilo pred izumiranjem kada su oni došli. I da su nam napadom produžili živote. Trgli nas iz letargije. Naterali da se ponovo borimo.

Da se osetimo važnim. Da želimo pobedu. Ali bilo je kasno. Ipak, sve dugujemo njima.

Ta mržnja koju osećamo je jedino što nas održava. Najgore je to što da nema njih, ne bismo ni mi postojali. *** Nisam znao šta je to Jan pročitao, nije želeo da mi govori mnogo o tome, niti da mi da te spise. Ali i sutradan smo se videli i izgledao je kao da se ceo njegov svet raspao.

Depresivnije nego ikad.

Dok smo stajali u dvorištu Ljudske škole prišli su nam neki klinci.

— Aj’ nam pričaj o slavnim vremenima, Jane?

On je bio čuveni učitelj zabavljačkog zanata. Decenijama je pričao mladima o prošlosti i tome šta Stranci vole, kako da ih zabavljaju. Znao je gomilu priča i način na koji ih trebe ispričati. To ne zna svako. Ipak, ove klince nije želeo ni da pogleda.

— Deco, nema slavnih vremena.

— Kako nema?

Jan je flašu koju je do tad državo u ruci zafrljačio je u zid, ali zvuk lomljavine nikog nije uzbudio.

— Lepo. Nikad nije bilo lepo. Nikad nije postojao svet kome se svi divimo. Svet predaka o kome stalno govorimo, onaj pre Dolaska, nikad nije ni postojao. Stvarni svet je bio užasan.

Okrenuo se i otišao. *** „Jan se ubio.” Tako je glasila poruka koju sam dobio. Bez ikakvog objašnjenja. Ili žaljenja. Ali ja sam osetio žaljenje, i prazninu.

— Šta se desilo?

Aeare je bila dobra prema meni. Koliko Stranci mogu da budu dobri prema nekom.

— Ništa.

Ali teško da mi je poverovala. Rekao sam to takvim glasom da ni sam sebi ne bih poverovao.

Tada me je spustila na kauč i lagano mi spustila pantalone. A onda svojim crvenim

17

18

rukama uhvatila moju kitu i progutala groznim, uvek razjapljenim usnama. Umela je da koristi ono što su imali umesto jezika. Zaista je umela. Ali, jednostavno nisam mogao da izdržim, odgurnuo sam joj glavu.

— Šta je?

— Ništa. Samo ne mogu sad.

Nije delovala zbunjeno. Ali Stranci nikad nisu ni delovali zbunjeno. To je bila vrsta uvek sigurna u sebe i svoje želje. ***

Nisam znao šta je to Jan našao i pročitao. Ali on nije bio ni lud, ni glup. Siguran sam da je ono što mi je rekao tačno. A ko jeste, onda je sve bilo besmisleno. Nostalgija.

Mržnja. Priče na kojima smo odrastali… Ceo svet.

Da nema njih, ne bismo ni mi postojali, tako je rekao. Grozno. Zastrašujuće.

Obeshrabrujuće.

— Pij! Pij! Pij! Stranci su se drali. Zahtevali od mene da se ponašam u skladu sa pravilima.

Ipak, nisam hteo da ih poslušam. Ne ovog puta. Stajao sam nadajući se da će neko od njih poludeti i napasti me.

Ali nije.

Uzeo sam punu čašicu i zafrljačio ka gomili. Verovatno je pogodila nekog. Nije me bilo briga koga.

Onda su salve pljuvačke poletele ka meni. Pogađale me u lice, grudi, ruke…

I ništa nisam mogao da uradim da to sprečim.

Dao bih sve da ih se otarasim — prodao dušu đavolu, otvorio vrata pakla, razneo Zemljino jezgro… Ali ne mogu da učinim ništa. Osim da raznesem sebi glavu.

Pitanje je kad ću i ja to da uradim.

Bela

kugla

Ivica Đorđević Saša je mirno posmatrao ogromnu belu kuglu, kako jedva primetno prilazi tački za koju je već ustanovio da je početak krivine. U idućih par minuta skrenuće levo ili desno prateći polukrug prečnika oko dva metra. I sama kugla je u poluprečniku bila tolika, čudne površi koja je delovala kristalno glatko ali bez ikakvog odraza ili senke. Bilo je teško gledati je, ali obzirom da ni okolina nije bila mnogo drugačija, a da se trenutak kada je morao da zaspi bližio, tražio je poziciju gde je to najbolje pokušati.

Nalazio se u neobičnoj prostoriji savršenog kružnog oblika, prečnika od oko petnaestak metara, mereno po krajnjim ivicama, mada je dno prostorije bilo ravno, od centra ka ivicama, neka četiri metra kraće. Od te tačke počinjao je blagi kružni uspon koji je opisivao četvrtinu kruga, nakon čega se vertikalni uspon nastavljao još metar čineći da ukupna visina zida bude, merena od dna, oko tri metra.

EMITOR 458

EMITOR 458

Sama kugla je beskonačno sporo prelazila prostoriju, uvek prolazeći kroz centar, da bi na oko dva metra od uspravnog zida počela skretanje, levo ili desno, bez pravila, a onda ponovo kretala ka centru prostorije. Problem je bio u tome što Saša nije imao načina da utvrdi na koju stranu će kugla poći, niti da li će prečnik skretanja biti uvek isti, jer delovalo mu je da nije, a i prvih par sati nije toliko pažnje posvećivao matematici.

Ono u šta je bio najsigurniji je da kugla ne može dva puta za redom preći istu putanju, a procenio je da jedan prelaz traje oko sat vremena, možda malo više, tako da je odlučio da se odmori u tački početka skretanja kugle. Pretpostavljao je da će mu to dati barem tri do četiri sata bez opasnosti. Pogledao je ka suprotnom kraju prostorije. Mala žuta barica na savršenoj beloj podlozi ukazivala je da se skoro olakšao.

Legao je na leđa i zaklopio oči.

Nekih devet sati ranije Saša je bio u stanju panike, dezorijentisanosti i vikao je na sav glas barem pola sata. Probudio se zbunjen i potpuno go odmah ispod bele kugle koja se polako udaljavala od njega. Pogled naviše vrištao je na njega neverovatnom beskonačnosti i neodređenosti. Skočio je uz urlik straha i pokušao da pobegne. Došao je do početka uspona, okliznuo se i pao, uz bolan udar u kolena i laktove. Ponovo je ustao i panično trčao po okrugloj sobi bez plafona. Zaplakao bi na trenutak, dok je mozak potpuno odsutno odbijao da novonastalu situaciju makar i razmotri, prihvatajući sve samo kao san, kao trenutni prekid realnosti, nešto što će vrlo skoro prestati.

Par sati kasnije tiho je jecao posmatrajući kuglu, nemoćan da skine pogled sa nje.

A kretala se tiho, nečujno. Nejasna površina doprinosila je nemoći čula vida da oceni kreće li se ili ne.

Po prirodi je bio strašljiv, mada ne preterano, ali u isto vreme racionalan i sposoban da se izbori sa svakakom situacijom. Bez obzira na nemogućnost one u kojoj se nalazio svest je polako prevladavala paniku i započinjala kalkulacije.

Prišao je kugli i dodirnuo je. Klekao je i dodirnuo pod. Isto. Koračao je duž prostorije ne bi li je premerio, pokušavao je da pogledom uhvati bilo šta sa suprotne strane. Nikakav zvuk, promena intenziteta svetlosti, vibracija, ništa nije dolazilo, čak ni od kotrljanja kugle po podu.

Zatrčao se koliko je mogao ka suprotnom kraju, zagrabio bosim stopalima po nagibu i odbacio se u vis. Ponovo je pao, ovaj put još bolnije, umoran i uplašen. Shvatio je da će umor rasti vremenom, a glad i žeđ ga dovesti u situaciju da će morati da zaspi, tu gde je, bez obzira na kuglu neopisive težine, i shvatio je da će ga kugla ubiti ako joj se nađe na putu, bez obzira koliko je spora, probudiće se kada više ne bude mogao da se izvuče.

Počeo je da proračunava vreme i kretanje svog trenutno jedinog protivnika, radio je to satima, sve dok nije osetio potrebu da se olakša. Bio je go, i bio je sam, i nije imao čega da se stidi ali zbunio se, gotovo i nasmejao kada je uhvatio sebe da traži ugao u okrugloj prostoriji. Okrenuo se i olakšao ka usponu, gledajući kako žuta tečnost klizi ka njegovim nogama. Teturajući se, sklonio joj se sa puta, mada se ubrzo zaustavila. Jedna druga potreba nagoveštavala je svoj skorašnji dolazak. Prešao je na drugi kraj prostorije i čekao kuglu da stigne. Ako legne na početak rotacije kugle, mala je verovatnoća će biti pregažen jer je kugla uvek nasumice birala smer okretanja, kao i prečnik rotacije. Ipak, biće opasno.

19

20 Probudio ga je vrisak. Ustao je naglo, tako da mu se svest zamutila za trenutak, ali je ubrzo shvatio da gleda u golu žensku osobu kako panično vrišti, široko raširenih ruku na samo metar od kugle, očiju gotovo celih van ležišta. Izgledala je lepo, nešto niža od njega, oko metar sedamdeset visoka, duge tamno smeđe kose, nešto svetlije od njegove ošišane jako kratko, vitkog tela i malih grudi.

Prepoznao je sebe u njoj, istovetno je potrčala od kugle ka zidu, saplela se i pala.

Jauknula je bolno prekrstivši ruke preko grudi. Prišao joj je oprezno. „Hej,” reče Saša.

Pogledala ga je, opet izbuljila oči i počela da vrišti. Ustala je i pokušala da pobegne.

Ali trčala je nasumice po prostoriji, gledajući da izbegne i kuglu i njega.

Shvatio je da potpuno nag u ovoj situaciji ne može da deluje smirujuće na nju. Seo je prekrstivši noge tako da sakrije svoj polni organ. Devojka je čučnula, zatim se spustila na zemlju poput predatora koji gleda plen, bez treptanja.

Podigao je polako desnu ruku u znak pozdrava. „Hej,” reče ponovo, „Ja sam Saša, kako se ti zoveš?”

Teško je disala, ali i to mu je prijalo jer je proteklih nekoliko sati jedini zvuk koji je čuo bio onaj koji je sam proizvodio. Posmatrao ju je. Imala je simpatične crte lica. Osećaj koji je svo vreme imao, ali neodlučan zbog panične devojke, polako ga je podsećao da je još uvek tu. Pogledao je po prostoriji blago uplašen ali žute barice nije bilo. Malo je pocrveneo, nije bio u situaciji da glumi džentlmena ali kada bi sad obavio dve nužde koje su to zahtevale od njega situacija bi, iako je delovalo nemoguće, za njega bila još gora.

Setio se koliko je njemu vremena trebalo da se smiri i odlučio je da mirno sedi, trpi i pusti devojku da se smiri, koliko god je to bilo moguće.

Devojka je još barem pola sata nervozno drhtala ne skidajući pogled sa njega. Onda se blago pomerila u stranu, očigledno se setila kugle i potražila je pogledom. Donja vilica joj je primetno zadrhtala kada je uočila i suze su joj se formirale na krajevima očiju. Zaplakala je, isprva tiho, jecajući, a onda glasnije. Telo joj se opustilo i gotovo je pala na pod uz tup udarac tela koje se predaje, nemoćno da prihvati situaciju.

Saša je znao da mora nešto da uradi ali nije imao ideju. „Hej!” viknuo je ka njoj.

Nije reagovala i Saša je polako počeo da joj se približava. „Hej,” rekao je ponovo, ovoga puta nešto tiše, glasom punim razumevanja i saosećanja.

Podigla je glavu i malo se trgnula kada je videla da joj je na samo par metara udaljenosti. Progutala je pljuvačku i šmrknula. „Hej,” rekla je i pokušala da se nasmeši. „Nemoj da se plašiš,” rekao je, „ne želim da te povredim. Ni ja nemam pojma gde sam i šta radim ovde.”

Sada je podigla pogled ka njemu na sasvim drugi način. Prkosno i ponosito. Ustala je potpuno otkrivajući svoje telo ka njemu. Sada se on trgao. Zbunjeno je posmatrao trudeći se da njegov pogled deluje ozbiljno i nikako odmeravajući. Golo žensko telo, lepo oblikovano, malog zategnutog stomaka, potpuno otvoreno ka njemu, bez stida

EMITOR 458

EMITOR 458

i pokušaja da se išta sakrije delovalo je onako kako to mora na odraslog muškarca i Saša se postideo. Još je više prekrstio noge pokušavajući da sakrije reakciju koju mu je priroda nametnula. „Ja sam Tiana,” rekla je, „i ja tačno znam gde sam i šta radim ovde.” Okrenula se i pošla ka kugli. Naslonila je svoju ruku na površinu i pogledala ka zidu ka kojem se kugla kretala. „Ako hoćeš vani, poslušaj me,” rekla je, „dođi.”

Saša je zbunjeno ustao i krenuo ka njoj. Držao je ruke ispred sebe, prekrštene.

Kada se okrenula i pogledala ga blago se trgnuo. „Ne brini,” rekla je, „plašila bih se da ti se nije digao.”

Okrenula se ka kugli i glasno nasmejala. Lupila je par puta dlanom u površinu, pokazujući mu da ima plan. „Kugla se okreće,” počela je, „što si svakako primetio. Ja ću da se naslonim na nju koliko mogu. Ti ćeš da me uhvatiš za noge i podigneš koliko možeš. Kada budem dovoljno visoko leći ću telom na površinu kugle, a njena rotacija će, u sadejstvu sa trenjem, da me podigne na vrh. Kugla je dovoljno velika i spora da lako mogu da se održim na vrhu.

Kada budem tamo, leći ću na stomak i pružiti ti ruke. Onda ćeš i ti da se popneš, ako budeš mogao da me dohvatiš. Razumeš?”

Naravno da je razumeo njen plan. Ali nije razumeo njenu smirenost, njeno racionalno razmišljanje samo malo nakon histerije i paničnog vrištanja. Njemu je trebalo nekoliko sati samo da provali da je kugla tu, a ona već ima plan za beg. „Šta je iza?” pitao je, „Otkud znaš šta te čeka tamo i da li si sigurna da ćemo uspeti da preskočimo?” „Biće ti sve jasno kada budeš gore,” rekla je, okrenula se ka kugli i podigla ruke u vis.

Stao je između kugle i nje i pomogao joj da se popne na njegova ramena. Dok se rukama pridržavala za površinu kugle, Saša je polako pošao unazad ne bi li joj omogućio da se nasloni. Rotacija je zaista povukla na gore. Ležala je mirno ne dopuštajući da sklizne sa kugle i čekala da bude skroz sa gornje strane pre nego što se lagano podigla i čučnula na kuglu. Pogledala ga je, ovog puta tužno. „Mislim da i sam vidiš da je kugla previsoka da se i ti popneš, samo bi me povukao dole. Ali ne brini, doći će neko novi i onda ćeš mu ti pokazati kako da izađe, baš kao i ja tebi.”

Nemo je posmatrao idućih nekoliko minuta koliko je trebalo da se kugla približi ivici. Pripremala se za skok, pogledala ga je na tren i nasmešila se. Odrazila se prilično jako, poletela ka zidu i u letu ga zakačila levim stopalom. Čuo je kako je slabo jauknula zbog bola ali to je bilo sve, nestala je iza.

Okrenuo se i pošao da obavi one dve nužde koje su ga pritiskale.

21

22 Baka Ivana Milaković Baka je imala tople smeđe oči. Svako dete koje bi se zagledalo u te oči odmah bi se osetilo zaštićeno i ušuškano.

Baka je pekla predivne, mirisne kolače, kojima je rado hranila decu. Pošto je pazila na njihovo zdravlje, kolače je zaslađivala medom, nekada javorovim sirupom, ali nikada belim šećerom.

Baka je pričala lepe priče, o deci koja bi našla kuću kao iz bajke i u njoj srećno živela do kraja svojih dana, veselo i bezbrižno.

Baka je uvek mirisala na kolače i na slatko. Sve joj je tako mirisalo: i koža, i kosa, i odeća. Deca su mnogo volela taj miris.

Bakinu kuću su deca lako nalazila. O njoj se pričalo među decom kao o mestu gde ćete biti bezbedni, zauvek, gde vas niko neće tući, već će svi biti nežni i pažljivi prema vama. Do kuće bi decu privukao topao, slatkasti miris kolača. Odrasli kao da nikad nisu primetili taj miris, a lepu, starinsku kuću obraslu puzavicama su ignorisali jer nije bila nova i moderna.

U bakinoj kući je uvek bilo toplo, što zbog kolača koji su se stalno pekli, što zbog mirisnog drveta kojim je baka ložila veliku peć.

Baka je imala duge, šiljate zube koje bi zarivala u vratove site, sanjive dece i pila njihovu krv. Deci nije smetalo, jer je baka tako lepo mirisala i bila tako topla i pazila da im bude udobno i da se osećaju sigurno.

I svi su živeli srećno, baka zauvek potom, deca nešto kraće. Deca su bila srećna kao i ona iz bakinih priča.

Vremenom Nikola Petrović Vremenom…vremenom sam povezao sledeći tok: vibracija — studenti pohrle u kabinet — sećanje na zvuk zvonceta. Zato danas više ne osećam vibraciju, već čujem zvonce. Čujem ga sasvim normalno, kao nekada (Gospode, koliko je vremena prošlo od tada!), kada sam i sam ulazio u ovu prostoriju, sa dve noge, rukama, čitavim telom i potpuno ispravnim ušima. Doduše, uši su i sada verovatno ispravne, ali su zbog okolnosti potpuno neupotrebljive.

Da imam srce, sada bi bilo vreme da zaigra, jer Ona ulazi u moj vidokrug. Uvek među poslednjima, zapinje za prag i onda u prolazu vraća naočare na koren nosa i tada joj najčešće ispada beležnica koju nosi pod miškom.

Kada joj se neko obrati, napinjem se da čujem ime (koliko je to u ovakvom stanju moguće), ali ništa, samo nekakve tupe, prigušene vibracije stižu do mene. Vremenom

EMITOR 458

EMITOR 458

sam izvežbao čitanje sa usana, uglavnom razumem mnogo toga, ali njeno ime nikako da uhvatim. Nešto kratko, odsečno; dok se ja koncentrišem na usne, ime je već izgovoreno.

Možda Ana ili Maja, možda.

Uvek poslednja kreće ka izlazu i kada se uveri da je potpuno sama, vraća se nazad i prilazi polici. Prvo me malo zagleda izdaleka, naginje glavu, a onda se osvrne još jednom ka vratima i priđe, dlanom skine prašinu sa tegle i već tada me ispunjava sreća. Šta li misli? Možda je samo fascinira moja odvratna pojava? Mogu samo da zamislim kako izgledam.

Ali učini mi se nekada da joj licem preleti neka grimasa nalik sažaljenju. Možda shvata agoniju glave u formaldehidu?

Možda zamišlja kako je biti zarobljen, godinama u tami, kada se svima gadiš toliko da su te odgurnuli u dubinu police, iza teglica sa gmizavcima i bubama; kada te prekrije debeo sloj prašine, kada slabo vidiš, kada ne čuješ, kada ti i sećanja dosade, kada možeš samo da postojiš…

O, uzmi me… Uzmi me u naručje i ispusti me svojim nespretnim rukama! Možda će se tada neko smilovati; možda će narediti: „Ova glava je sasvim oštećena, prepustite je crvima.” Eh, puste želje…

Ona se naposletku uvek strese i istrči iz kabineta. Ali razumem je, potpuno je razumem, treba se navići na ovakav prizor. Vremenom… možda vremenom…

Ekspedicija Vladimir Stojnić Još onda smo osetili umor, neuspešno pokušavajući da pronađemo tu ulicu. Naš čovek je sedeo u nekoj sobi neke kuće u ovom gradu i čekao. Neko od nas reče: „Ovo nije grad, ovo je masa testa mrežicom presečena na identične kocke. Kako ćemo ovde pronaći bilo šta?” Neko drugi prošaputa: „Pa ipak, čudno je što ne pronalazimo ulicu, nigde drugde osim u ovom gradu nismo ni bili.”

Svi su kvartovi ovde isti, parkovi se nalaze uvek na istim stranama, čak je i raspored drveća u njima istovetan. U svakom kvartu po jedan isti čovek, odeven u crno, sa šeširom na glavi stajao je uvek na istom mestu. Bio je to ćošak na kome su se pod pravim uglom sekle dve ulice. U ko zna kojem po redu kvartu, rešismo da mu priđemo i upitamo ga za ulicu. Kad smo se našli pred njim, tutnuo sam mu papirić u ruku. On ga pogleda kratko i onda reče: „Da, da, samo mi niste rekli da li želite da uđete ili izađete?” I od tog trenutka, a bilo je to davno, mi evo i sada stojimo pred njim ne odgovarajući mu, a i on stoji pred nama čekajući odgovor.

U nekoj kući naš čovek će nas čekati sve dok se ne rodimo. Tada će biti kasno.

23

24 Upoznavanje

čoveka

Miloš Milivojević Čovek je opet stigao u staništa, sejući uništenje gde god je prolazio. Đololo, od milošte zvan Stari, trgao se iz sna, probuđen bukom koja je pratila dolazak ljudskih Letača.

Kao najstarijem kako u bližoj, tako i daljoj okolini, iskustvo mu je bilo najšarolikije i najraznovrsnije, ali niti jedna stvar, ništa što je doživeo tokom svog metuzalemski dugog života, nije bilo ovako potresno.

Zbunjenost, strah, osećaj da si zahvaćen bujicom i da ništa što učiniš neće promeniti činjenicu da ne ideš nikuda osim tamo kuda te ona nosi, bili su nešto što je svako biće u selu osećalo ovoga trenutka; Đololo je to jasno video u njihovim mislima. Posmatrao je malene živuljke koje su se u samrtnom strahu povlačile pred Ljudima, iako one nisu bile u direktnoj opasnosti. Pokušao je da ih umiri, pošalje misli ohrabrenja, ali njih je bilo mnogo, Čovek je bio suviše strašan, a on usamljen u svojim pokušajima i star, polako je zapadao u apatiju.

Bio je drevan, čak i po merilima njegove vrste, i bio je veoma umoran — umoran od sve češćih napada koji su prodirali sve dublje i dublje, od gledanja kako se zona ljudske dominacije širi dok njegovi bližnji bivaju odneseni Čovekovim gramzivim prstima. Ali, najviše od svega, bio je razočaran — svaki pokušaj komunikacije sa Ljudima pokazao se jalovim, svaki vapaj nailazio na gluvo uho. Đololo se dobro sećao dana kada je Čovek spustio svoje kolosalne metalne brodove na njegov svet; jasno se sećao oduševljenja sa kojim su svi Mudri (zajedno sa njim) primili vest o dolasku tuđina i znanju koje je moralo proisteći iz kontakta s njima. Zar je iko mogao da pretpostavi da će posetioci biti gluvi, a stečeno znanje toliko gorko i bolno? Poimanje univerzuma bila je težnja njegovog naroda, shvatanje sveta koji ih okružuje jedini cilj u njihovim životima, ali pitanje je bilo da li se muka koju je njegova vrsta uložila u razumevanje tog čudnog stvorenja, napor miliona jedinki da se Čovekove misli i pobude razumeju zaista isplatio?

Budući krhko biće, Čovek je pokušavao da nedostatke koje mu je priroda u izobilju podarila otkloni tehnologijom. Đololo još nije video napravu koja može da otkloni kratkovidost uma ili duhovno slepilo. Lišeni Svetla da im pokaže put, Ljudi su pipali u mraku, krećući se nekom svojom haotičnom putanjom i rušeći sve što dotaknu tokom svog žalosnog putešestvija.

Ali Đololo ih nikada nije mrzeo, iako su naneli veliki bol (i nastavili to da čine) i njemu i njegovom narodu. Smatrao je da se njegova rasa uzdigla iznad tako prizemnih osećanja. Nije osetio ni trunku mržnje čak ni kada se njihov letač zaustavio tik iznad njega i ispalio svoje hvataljke u njegovo telo, šaljući talase bola koji su pretili da preopterete njegovu svest; u tom trenutku, sve što je osećao bilo je sažaljenje, i nada: nada da će jednoga dana Čovek otvoriti oči, pronaći pravi put i konačno odrasti.

Poslednja stvar koju je pomislio — a potom i odaslao u svim pravcima — dok je leteo napred, sve dalje i dalje od mesta koje je zvao domom i dok je, uma ophrvanog

EMITOR 458

EMITOR 458

bolom, osećao kako život polako ali sigurno napušta njegovo telo, bila je rečenica koja predstavlja najdublju srž, samu suštinu postojanja i životne filozofije njega i njegove vrste: „Razumi, i u razumevanju rasti”. *** Vilin konjic je sporo kružio nebom u potrazi za novom metom. Nosio je troje ljudi: pilota, zaduženog za upravljanje vozilom, lovca, koji je kontrolisao hvataljke i mehanizme za prenos tereta i nadzornika, osobu koja je birala metu i upravljala ekspedicijom. „Trebalo je ranije da zađemo dublje u šumu — vidi ih samo koliki su! Džeki, lutko, obrni još jedan krug ali malo sporije — mislim da sam video pravog kapitalca. Tamo, u sektoru 035! Miki, vidiš li ga? Ogroman je.” „Bokca ti, Henri”, zapanjeno prodahta Miki, „tolikog plamenca još nisam video.” „Hoće li sajle izdržati?” „Bez problema. Ali biće mi stvarno žao da ga iščupamo.” „Žao ili ne, čupamo ga. Ako ga mi ne čupnemo, Hans ili Kipis će to sigurno uraditi.

A ne bih voleo da ti klipani dobiju bonus umesto nas. Zato, Džeki, lutko, nagari jače.” „Henk, još jednom me nazovi lutkom i kunem ti se –”, poče Džeki dok je okretala letača i punom brzinom ga vozila ka naznačenom mestu, „ima da te izbacim pravac kroz vazdušnu komoru pri punoj visini i brzini leta.”

Zaustavili su se iznad odabranog drveta i čekali da Miki obavi svoj deo posla.

Pre nego što je preuzeo kontrole, Miki je duboko udahnuo i pokušao da prizor pred sobom duboko ureže u svoje sećanje. Plameno drvo, u slengu sakupljača poznato i kao plamenac, bilo je nešto najlepše što je ikada imao prilike da vidi — gledanje šume koja se nalazila pred njim, posmatranje kako snažni popodnevni vetar njiše njene krošnje i čini da izgleda kao da je zahvaćena požarom budilo je u njemu osećanja koja nije mogao da opiše. Toplina oko srca, odsustvo stresa, potpuni spokoj uma i duha? To jedva da bi zagrebalo površinu… Kada je rekao da mrzi ovaj posao, Miki nije lagao — narušavanje ovakve lepote bilo je svetogrđe i činilo je da se oseća odvratno, nečisto, poput ubice.

Ali, serum spravljen od soka plamenog drveta lečio je sve poznate bolesti, produžavao je život i bio najskupocenija stvar u poznatom svemiru. Bez njega, Čovekov život bio bi mučan i tegoban i milioni ljudi širom Kolonija umirali bi od bolesti. I zato je, uz glasan škrgut zuba i proklinjanje samog sebe, uvek iznova uzimao kontrole u ruke i radio svoj posao. Pre nego što je počeo, uradio je dijagnozu opreme, podesio je za ekstremne terete.

Završivši, izabrao je pogodna mesta na stablu i ispalio hvataljke. Proverio je senzore, uradio simulaciju i dao Džeki znak da krene. „Ali polako, curo, ne bih da ostanem bez sajli”, dodao je u šali.

Pomenute sajle se zategoše, složena mašinerija zaškripa ali drvo poče da izlazi iz zemlje. Kada su ga potpuno iščupali, Miki pokrenu motore koji su drvo postavili u horizontalan položaj, a zatim spusti zaštitne ploče koje će ga držati u tom položaju u toku leta. „Svaka čast Miki, momče!”, zadovoljno reče Henri. „Džeki, srce, vozi nas kući.” „Razumi, i u razumevanju rasti”, tiho prozbori Miki dok je, pogleda zamagljenog suzama, posmatrao plamteću šumu koja se gubila u daljini.

25

26 „Setimo se samo koliko bi bilo čudesno i pomisliti da čvrsto ukorenjena biljka oseća i misli i da bi ne mogući se ni maknuti, morala mirno da čeka neki bol koji može da predvidi, ali od koga ne može nikako da se očuva; ili, kad bismo zamislili da biljka ima razum i slobodnu volju, dok je u isto vreme već unapred isključeno da bi ikada tu svoju volju mogla i upotrebiti.”

Alfred Adler, „Poznavanje čoveka”

KOLUMNA > RRR > B e s t e r

Pedesete

Čovjek društvenih nauka i psihologije, i veoma liberalnog pogleda na svijet, Alfred Bester je, generalno gledano, makabrična pojava u američkom SF fandomu (na neki način, po istančanosti i inteligenciji svojega rada… pandan Eikmanu u hororu i Rosu Mekdonaldu u krimi–fikciji). Pisao je u dobu kada je taj žanr tek počinjao da dobija poene na skali nešto ozbiljnije literature, s kraja 50‑ih. „Profesionalni pisci su, u stvari, profesionalni smećari”, jednom je zaključio ovaj cinik.

Poznat najviše zahvaljujući samo paru romana, napisanih 1953. i ‘56, Bester je, u nekolicini privatnih teorija, ostao upamćen kao autor koji je, ili začeo moderni SF, ili ga sa dva naslova sasvim prevazišao.

Nešto slično se može napisati i za Džozefa Helera koga niko ne pamti ni po jednom drugom romanu, osim po čudesnom debiju Kvaka–22, bez obzira što God Knows (1984) lako može ići rame uz rame uz njegov prvijenac. Očigledno je i Heler volio da uživa u novim stvarima…

Pored još petnaestak priča vrijednih pomena što tokom godina ne prestaju da se publikuju u svakovrsnim SF antologijama, Bester kao da je, nakon toga, poslovično umro, ugasio se zajedno sa svojim sve izlizanijim pisanjem, bezmalo se izgubio, iako je sedamdesetih napisao roman za koji se kaže da je jedan od rodonačelnika kiberpanka.

U predgovoru Harlana Elisona za izdanje iz 2000. čitamo, između ostaloga (vjerovatno umjesto, „ovo nije onaj Bester iz pedesetih koga smo naučili da volimo”) da se radi o „velikom američkom slapstiku”, međutim kod Bestera humor nikada ne zadobija atmosferu kao u nekim urnebesnim serijalima Harija Harisona niti kao kod Frenka E. Rasela u Next of Kin; Besterovski humor je od vrste nama poznate preko F. K. Dikovih djela, krcat svojevrsnom paranojom i samoznačenjem, gdje postaje utoliko

EMITOR 458

EMITOR 458

komičniji, jer se odvija u sredinama i na način u koji je do tada rijetko ko imao sreće da uđe.

Naravno, gromoviti samoparodični roman The Computer Connection (1975) pravi SF fan, a kamoli Besterov — ili, recimo, Murkokov — obožavalac, nikako ne smije da propusti.

Isto se može nagovijestiti i za okultni SF iz 1980, Golem 100, za koji je sâm Bester tvrdio da je njegov ponajbolji. (Naime, ne baš uzoran potpisnik ovih redova odlučio je pisati upravo o Besteru — i to mnogo prije nego što je plan za ovaj Emitor uopšte zakoračio u um ljudi što stoje iza njegove mukotrpne prokreacije — ne bi li se nekako nakanio da pročita ova dva romana; oni već dugo vremena čekaju na svoj red.)

Nije ostalo nepoznato da je egocentrični Alfred Bester obigravao oko svake SF konvencije, iz godine u godinu srećući se sa sve manjim brojem svojih fanova, gradualno padajući u zaborav, iako su dva spomenuta romana iz pedesetih toliko kontemporarni da i danas lako mogu postati (ne samo) žanrovski bestseleri. Na kraju je čitavu svoju imovinu i literarni kopirajt, pred smrt, 1987, ostavio svome konobaru.

Prije nezaboravnih pedesetih, taj kompulzivni čitalac je radio kao dijalog–majstor na najpopularnijim stripovima (Superman, The Green Lantern, The Star–Spangled Kid, Batman, Captain Marvel) a potom i na radiju (Charlie Chan, The Shadow…), a najvećma je, poput F. K. Dika (PKD), htio pisati mejnstrim romane. Na njegovu nesreću, ostao je upamćen po nečemu sasvim drugom, iako je do kraja života i te kako dobro znao da je napisao možda dva najbolja romana jednoga žanra. Čak i Nikols u Enciklopediji SF–a kaže da je SF za Bestera najviše bio hobi, a najmanje karijera.

A da je Bester nastavio svoju karijeru SF–pisca, kao i pisca drugih stvari, da je iole smanjio volumen svojeg samoljublja koji bi dozvolio da bez velikih problema uroni u bilo kakvu tematiku a ne da ga, naprotiv, spriječava da ide dalje non–stop sudeći o sopstvenom spisateljskom umijeću (kao Kameron nakon Oskarovskog Titanika… bez filma već deset godina; kao Heler nakon Kvake 22… drugi roman je napisao tek nakon 13 godina!) — PKD i Harlan Elison konačno bi našli svojega trećeg člana posade.

The Demolished Man (1953) Dobitnik istorijske prve Hugo nagrade za najbolji roman, The Demolished Man, ne samo što posjeduje nevjerovatnu premisu, nego je pisanje u toliko naprednije, brže i manijakalnije — i jednostavno nesvakidašnje elokventno — od svega što je 1969/1972. objavljeno u Dangerous Visions, tada revolucionarnim antologijama novog talasa SF–a. Podsjeća na onu holivudsku anegdotu kada je producent davao savjet scenaristi: „Počni od velikog zemljotresa, pa idi prema klimaksu.” Po

27

28

istoj premisi, nekoliko godina kasnije, recimo, i te kako je čeprkao i PKD, eventualno napisavši svoju popularnu priču „Minority Report”, bukvalno otevši od Bestera bezmalo identičnu radnju.

Naime, kod Bestera, u The Demolished Man, imamo to futurističko društvo u kome već sedamdeset godina nije bilo ubistva, prvobitno zbog legija čitača misli — Esperâ — koji su u stanju nanjušiti mogući budući zločin u glavi neke osobe…

Svakako, u vrlo dobroj PKD biografiji Lorensa Satina, pri pomenu PKD–ovog opusa, Alfred Bester se uopšte i ne pominje, iako The Demolished Man i danas može stajati kao bezmalo savršen primjer starog SF–a što se čita poput najrecentnijeg popularnog žanrovskog ili postmodernističkog romana.

„I know I am a damned good writer…”

Na pitanje fanova, Zbog čega je prestao da piše SF?, Bester objašnjava da je dati odgovor na to pitanje prilično problematično, jer je on kompleksna osoba sa konfuznim motivacijama. U pokušaju da pretjerano pojasni situaciju, prikazuje nam sliku autobusa i djeteta u njemu koje non–stop kuka svojoj majci za slodoledom, zbog čega Bester, takođe u istom vozilu, i iziritiran tom mukotrpnom repeticijom, odlučuje da na prvoj narednoj stanici napusti autobus. „Jednostavno volim da uživam samo u novim stvarima”, piše Bester. „Ja sam totalna suprotnost Gustavu Leberu, čuvenom bibliomanijaku, koji je čitao jednu te istu knjigu, Sveti Apolonije od Tijane, u Bibliothèque Nationale svakoga dana šezdeset godina.”

Perceptivan Besterov prijatelj jednom je kazao: „Alfi Bester vjeruje da je čitav svijet nastao zbog njegovog ćefa”, i Bester sâm kaže da je njegov prijatelj vrlo blizu istini.

Dva spomenuta uspješna romana iz pedesetih, priznaje Bester, dovela su ga opasno blizu monotoniji prema čitavom SF žanru. Nama, odavde promatrano, možda izgleda da je Bester samo tek bio zagrebao po površini. Brajan Oldis je u mnogome ljubazniji prema njemu kada mu kaže, „Ne. Ti si prestao pisati SF jer si uvidio da si rekao sve što si imao da kažeš. Volio bih da još mnogo drugih pisaca budu tako razumni.”

Robert Silverberg je napisao za Bestera možda i najveću istinu: „Izgleda da se Bester uvijek trudio da funkcioniše i da se igra na krajnjim granicama naučne fantastike — i, da je skoncentrisao svoje prednosti unutar nje, mogao je postati najbolji njen predstavnik.”

The Stars My Destination (1956) Da ne bih ulazio u detaljniju analizu njegovih djela, za The Stars My Destination vrijedi reći da u fandomu drže za jedan od najvećih SF romana ikada (u najmanju ruku, najboljih romana 50–ih, mada bih to već nazvao grozničavim anderstejtmentom).

Uostalom, kao u The Demolished Man, i ovaj roman se sastoji od nekoliko desetina crtica… epizoda… sekvenci… nazovite to kako hoćete, iza kojih može slobodno da se sakrije, ako ne dio puzzle–radnje kao u ovom romanu, a onda neki novi SF podžanr.

Jedina falinka ovog Besterovog viđenja Grofa od Monte Krista, jeste što su prvih pedesetak strana tako palpično (prebrzo) odrađeni, makar po pitanju izgradnje lika i motivacije glavnog protagoniste, Galija Fojla, da vam ipak u svemu tome fali još taman

EMITOR 458

EMITOR 458

toliko stranica ne biste li progutali njegovu neočekivanu krvoločnu volju za osvetom a zatim i bjekstvo iz zatvora, i to zarad čega? — zbog spasilačkog broda što u posljednjem trenutku odluči da ga ne spasi.

Imajte na umu da je to ipak bilo vrijeme u kome su pisci morali voditi računa o broju stranica, do oko 200 u džepnom pejperbeku (oba romana su mu prvo serijalizovani u časopisu Galaxy), mada je Dimi u Grofu od Monte Krista na 1,070–ak stranica, za bjekstvo trebalo oko 200 (koliko ima Besterova kompletna avantura), pa mislim da nema smisla sada porediti i vagati ova dva konceptualno različita djela.

Za razliku od Diminog Edmonda Dantesa, Besterov Gali Fojl ne pokušava da se osveti samo pojedincima, već da istovremeno podrije čitavu grabežljivu klasu jednoga društva, ne bi li ljudima 25. vijeka dao moć kojom su mogli raspolagati samo povlašćeni. Za Bestera je Fojl standardni antiheroj, daleko od savršenih tipova o kojima je pisao tzv. otac spejs–opere, E. E. „Dok” Smit. Neko bi možda prije ukazao da je Gali Fojl igoovski proleter. A da je, nekim čudom, ovakvo štivo napisao G. G. Markes, njegova Ljubav u doba kolere, moguće je, nestala bi iz prvog plana priče svakoga inteligentnog bibliomana.

Iako se do kraja romana razmrsi svaki atom ovog suludog klupka (iza čega se, pak, krije nedvosmisleno sofisticirana detektivska, akciona priča), i dalje tih pedesetak stranica predstavljaju svojevrsnu nekompatibilnu mrlju, dakle izvjesni ne–ritam koga, na prvi pogled, nema The Demolished Man, još jedan krimić u duši.

A tu je, navešću, i neka od „sekvenci” — već sam ih pominjao — nešto što je autor poput PKD–a eventualno prihvatio kao svoje geslo i od samo toga začina napisao lijep broj veoma dobrih štiva.

Prva crtica iz ovog romana trenutno na mojoj pameti, iako nema veze sa PKD– om, tokom šezdesetih je, recimo, slobodno mogla služiti kao inspiracija Stenu Liju za Nevjerovatnog Halka…

A evo i jednog vrhunskog PKD–vskog momenta: Galija Fojla pokušavaju da slome, ne bi li im odao tajnu jednog svemirskog tegljača.

Gdje ga je sakrio? Šta je uradio sa MekGafinom koga je taj brod prevozio? Prolazeći kroz nevjerovatne fizičke i psihološke muke, Gali ne popušta. I, šta potom rade mučitelji?

Odlučuju da insceniraju sasvim novi svijet u bolnici gdje se Gali nalazi i oblože ga svim potrebnim stvarima u koje bi Fojl trebalo da povjeruje i osjeti da živi drugim, divnim, porodičnim životom. (I sve ovo tek na par stranica!)

Sjećate se, na primjer, remek–djela Total Recall? Ili Dikove priče po kojoj je Verhovenov film rađen?

29

30

Još jedan sličan fantazmagorični, frojdijanski svijet, kakav smo često kasnije susretali i kod PKD–a, Bester je pružio i u noveleti „5,271,009” iz 1954.

Tomas Diš, PKD–ov poznanik, lijepo je to utvrdio kada je napisao da je u The Stars My Destination „prethodno uobličen moralni geštalt PKD–ovog (čuvenog) romana Time Out of Joint” (1959). Međutim, ne samo njega, dozvolite da vrisnem.

O pisanju „Jednom sam učinio glupu stvar, počeo sam pisati nešto a da prethodno nisam isplanirao gdje ću stići sa tekstom. Ovo se ne bi moglo nazvati glupošću da je u pitanju neki drugi autor, međutim taj neki drugi autor nisam bio ja. Svi mi imamo različite tehnike pisanja i svaka je apsolutno validna. Reks Stout (famozni pisac krimića o Nero Vulfu) mi je jednom kazao, ‘Znaš i sâm vrlo dobro kako pišemo. Umetneš list hartije u mašinu, iskucaš jednu riječ, pa poslije nje još jednu, i konačno završiš.’ Nisam mu vjerovao kada mi je rekao da nikada nije prvo razvijao taktički sinopsis. I još mu ne vjerujem, jer ja moram ispitati sve mogućnosti na nekom blokčiću prije nego što krenem sa pisanjem. Tek sam nedavno saznao da Stout prije pisanja stvori i te kako opširan sinopsis, ali sve to prvo odradi u glavi; on je mislio da on nikada ne zapisuje sinopsis, dok ja to moram da činim.” „Ne treba da znači da priča uvijek prati ‘razrađeni plan’. Prošle godine sam bio pri kraju jednog romana i toliko sam bio siguran u svoj smjer radnje da sam odlučio da se ratosiljam detaljnih bilježaka koje sam nažvrljao prije nego što sam krenuo sa pisanjem; prosto su, činilo mi se, počeli da mi zatrpavaju radnu sobu. Na kraju, kada sam pročitao konačni draft posljednje trećine romana, rezultat nekoliko nedjelja pažljvog planiranja, to nije imalo nikakve veze sa onim što sam prvobitno imao u glavi. Bilo je dobro; bilo je sjajno; ali, prokleta priča je preuzela komandu nada mnom i povela me je sopstvenim putem.”

O kolegama „Dobro prihvaćeni roman (The Demolished Man) me je preobratio u SF–­nekoga, te su ljudi postali znatiželjni u vezi mene. Pozvan sam na okupljanja naučno–fantastičnog Hidra Kluba gdje sam upoznao momke oko kojih sam i sâm bio znatiželjan; Teda Sterndžena, Džima Bliša, Tonija Baučera, Ajka Asimova, Avrama Dejvidsona, tada profesionalnog Jevrejina sa jarmulkom na glavi, i mnoge druge. Svi su oni bili ludi (Pa i ja sam. Treba da budete jedan kako bi primijetili drugoga.) i uvjerili me da mnogim SF piscima uvijek fali kliker–dva, ako ne i pokoja daska, u glavi. Sjećam se da sam slušao argument oko tačnog dizajna za nekog robota, koji je naprasno postao tako vatren da sam na trenutak pomislio kako će Džudi Meril nokautirati Lestera del Reja. Ili je, možda, baš bilo obratno.”

For the fans — for the wonderful demented fans Ovako glasi posveta združene Besterove antologije „Starlight: The Great Short Fiction of Alfred Bester“, odnosno dvije zbrike „The Light Fantastic“ (1976) & „Star Light, Star Bright“ (1976) u Nelson Doubelday omnibus–izdanju iz 1976.

EMITOR 458

EMITOR 458

Za fanove željne otkrivanja klasičnih djela, neka ovo bude početak i kraj kratke forme Alfreda Bestera. Sve što vas interesuje imaćete na jednom mjestu, plus neprocjenjivo blago sastavljeno od autorovih i više nego korisnih uvoda za svaku priču, njih šesnaest zajedno sa intervjuom Isaka Asimova i nadasve zanimljivim autobiografskim esejom na dvadesetak strana, „My Affair With Science Fiction” iz 1975, odakle je i moja malenkost crpila pojedine etide za ovu kolumnu.

Na primjer, u većini Silverbergovih best of antologija, naći ćete makar jednog Bestera.

Predstavljajući priču „The Men Who Killed Mohammad” (1958) — za nju u Enciklopediji SF–a piše da posjeduje „najfokusiranije duhoviti zaplet u pričama o vremenskom paradoksu ikada napisanim” — u Great Tales of Science Fiction (1983), Silverberg je kazao da se Besterov najveći doprinos SF–u odlikuje u njegovoj emfazi na razvitku likova i vlastitoj volji da eksperimentiše sa strukturom mnogo prije nego što su takvi napori postali pomodni. I ovo zaista nije jedina Besterova priča vrijedna dublje analize. Već pomenuta (i navodno samoparodična) noveleta, „5,271,009”, nastala je kada je Bester dobio paket od Entonija Baučera i Mika MekKomasa, tadašnjih urednika F&SF–a, sa reprodukcijom besmislene buduće naslovnice po kojoj je trebao, dakle ni iz čega, da spravi — koherentnu cjelinu. Malo je falilo da odbije posao. „The Men Who Killed Mohammad” govori o Ludom Profesoru koji zatiče svoju suprugu u postelji sa drugim muškarcem i odlučuje da se vrati u prošlost ne bi li istrijebio dio njene familije i svesrdno pomogao da se njegova žena nikada više ne rodi u ovome vremenu. Naravno, kada se vrati iz prošlosti, Ludi Profesor zatiče istu svoju ženu sa istim muškarcem u krevetu. Da li da se ponovo vrati u prošlost i iskorijeni pola planete? Na taj način će sigurno ubiti makar nekoga ko će pomoći, recimo, da njena čitava familija nikada ni ne ugleda američko tlo? Zašto da ne? „Navikao sam da se koristim putovanjem kroz vrijeme u svojim pričama, ali samo u Velsovskom maniru, kao uređaj da me odvede gdje želim otići i onda ukazati na poentu.

‘The Men Who Killed Mohammed’ je napisana samo zbog poriva da se stvori zabavan aspekt na račun putovanja kroz vrijeme. Ne mogu se sjetiti nijednog autora da je učinio išta slično vezano za ovu SF karakteristiku, tako da sam odlučio da udarim na nju iz čiste zabave. Lijepo je kada se kezite dok nešto pišete, s vremena na vrijeme; jer, pisanje je nadasve odbojan posao.”

Možda se ova priča čita, a i piše, sa osmijehom, međutim prekorio bih sebe ako bih rekao da je puko zadovoljstvo jedino što će bilo kakav, čak i prosječni, čitalac izvući iz nje. Takođe, Besterovi nekoncepcijski dijalozi ponekad mogu da prerastu u sasvim novi žanr (Novi talas prije Novoga talasa), pa i ne zbunjuje pojedinost što vas šlagvort njegovog štiva često kompletno mimoiđe na prvo čitanje.

Monotoni frojdijanizam, „Fondly Fahrenheit” (1954), Besteru je njegova omiljena priča — mislim da se već od nje može upotrebljavati i termin „besterovski” — a zanimljiva je iz razloga što nakon nje slijedi i opširnija hronologija njenoga porijekla, nastanka i pisanja (razvijala se godinama a iskucana je za dva dana), znači nešto što samom Besteru, kao i mnogim drugim autorima, nije od koristi makar po pitanju reminiscencije kada se već radi o kratkoj formi. Hoću reći, ko zna/pamti kako se razvijala i od čega se začela

31

32

neka davno napisana priča, ili razlog za njeno pisanje? Kao i Bester u šezdesetoj godini, ni moja malenkost već danas nije u stanju da zapamti ni dvadeset procenata djetinjstva, koje i nije bilo baš tako davno…

Recimo, njegov prvi kratki roman odnosno novela, iz 1942. godine, „Hell is Forever”(70 str; oko 35,000 riječi), pisana u obligatornom Weird Tales maniru za Kembelov časopis Unknown Worlds — u jednom dahu i bez ikakve pripreme — ne nalazi se u pratnji nikakve korisne informacije kako je i zbog čega nastala.

Naprotiv, Bester je zamolio Bena Bovu da mu fotokopira taj naslov iz Unknowna, ne bi li je pročitao nakon trideset godina i porazmislio o njenoj inkorporaciji u ovu antologiju; i dok ju je čitao, kroz razne citate i datume i imena, ne samo što je shvatao odakle je, poput pravog amatera, crpio svoju inspiraciju, nego je najposlije uvidio da i nije toliko razočaran koliko je planirao da bude.

U stvari, dovoljno je prenijeti njegove riječi predgovora: „Likovi u priči su stereotipi, mješavina ljudi koje sam tada pamtio iz romana, igranih komada i filmova. Moja simulacija matrice izvornog engleskog govora je smiješna; zvuči kao propali Deni Kej kako tezgari na nekoj konvenciji u Bridžportu. I zbog čega sam, zaboga, smjestio priču u i oko Londona kada nikada nisam ni bio u Engleskoj? Tipično je, naime, od početnika da piše o lokalitetima i ljudima koje uopšte ne poznaje.” No, očigledno se povodeći za Verdijevim besmrtnim diktumom, „Bolje je stvoriti realnost, nego je imitirati”, na kraju krajeva „Hell is Forever” i nije nimalo loša fentazi novela, možda baš zato što vrlo podsjeća na besmrtni PKD–ov Ubik, samo više od dvadeset pet godina starija: gomila mrtvih ljudi nesvjesni da se nalaze u beživotnom stanju rade na tome da, u dogovoru sa jednom od praiskonskih Weird Tales demona, nanovo porade na oblikovanju svojih života.

Prijatelj Harlan…

Ova standardna priča za Unknown Worlds zaista ima svojih prednosti — besprijekorno je sročena i posjeduje taj simpatični tvist na kraju — a vrijedi znati da ju je Bester napisao u istim godinama kada i Harlan Elison zbirku Paingod.

Iz čega pak proističe da su, deset godina kasnije, iako se radi o povećem generacijskom razmaku u te dvije karijere, oba autora postali bezmalo revolucionarni u svojim poljima djelovanja.

Takođe je zanimljivo spomenuti i „The Four–Hour Fugue”, napisanu 1974. i nakon skoro decenije i po pauze prisutnu u nekom časopisu pod Besterovim imenom. Iako sa simpatičnom premisom (a la Parfem) uvaljanu u praznoglavu SF oblandu, ova priča nije ništa do najprostiji krimić koji, naravno, gutamo do samoga kraja bez ikakvog problema.

Izgleda da je upravo Harlan Elison bio taj strpljivi, dosadni monstrum što je probudio Bestera iz petnaestogodišnje kome stalnim telefonskim pozivima sa drugog kraja Amerike, ne bi li se ovaj konačno prihvatio pisanja nekog novog romana — iz čega je nastao The Computer Connection — i priče za skorašnju Elisonovu antologiju.

Na kraju je Bester, odlučivši da svoju priču ipak želi prije vidjeti u nekom časopisu nego u mamutskoj Elisonovoj antologiji, „The Four–Hour Fugue” ponudio Benu Bovi za

EMITOR 458

EMITOR 458

Analog i zamolio ga da mu je odbije u što kraćem roku. Bova nije uradio ništa slično.

Naprosto ne mogavši da odbije čak ni prosječni prvi Besterov rad nakon petnaest godina, iako se njena tematika nikako nije slagala sa ideologijom Analoga, sa zadovoljstvom je otkupio priču, a Bester je potom morao da piše novu stvar za Elisona. „Hvala ti, Harlane”, napisao je u predgovoru za „The Four–Hour Fugue”, „i nemoj me (zbog ove istine da sam drugoj osobi dao moju prvu priču iz 70–ih) udariti kada se sljedeći put sretnemo. Sve u svemu, tvoja antologija je veća od moje. Okomi se na nekoga svoje veličine.”

S druge strane, Isak Asimov u izvrsnoj omnibus–antologiji Science Fiction Treasury (1980) — ali samo zbog toga što je tražio priče sa pitanjem u naslovu — nije uvrstio nijednu od Besterovih dobro poznatih pripovjetki manje–više uvrštenih u Starlight, već „Will You Wait?”, Besterovu ne–SF, no i dalje atraktivnu fredrikbraunovsku, uvrnutu komičnu crticu o čovjeku na rubu ekonomske propasti. On odlučuje da proda dušu đavolu i podredi narednih godinu dana da sa njim, preko telefona (jer đavo sada radi u nekoj agenciji), sredi sve moguće stavke i uplate, ne bi li se potpisivanje njihovog ugovora konačno i realizovalo.

Nije „besterovska” mada je ipak Besterova.

O sebi „Ono što ne otkrivam jeste emotivnu oluju koja bijesni u meni. Prošao sam kroz interesantan broj frustracija i očajanja, međutim podignut sam na ideologiji da vrijedi protivriječiti osmijehom i tugovati u osami. Većina ljudi su više preokupirani sopstvenim problemima da bi pretjerano postali zainteresovani za vaše. Da li pamtite Violin ljupki dijalog u Bogojavljenskoj noći? ‘I, sa žutom i zelenom melanholijom, opčinjeno je sjedjela nalik Strpljenju na spomeniku, osmijehujući se neuspjehu.’

Rob sam gomili čudnih manerizama. Koristim se optužujućim prstom jednoga tužioca ne bih li izrazio zahvalnost nečijoj ideji ili šaljivoj dosjetki. Ja sam ‘dodirivač’, ja grlim i ljubim muškarce i žene podjednako, ne bih li ih potom potapšao po zadnjici u znak odobravanja. Jednom sam užasno obrukao svoga šefa, glavnog i odgovornog urednika časopisa Holiday. Tek što se bio vratio sa odmora u Indiji a ja sam, kao i uvijek, uletio u njegovu kancelariju i podario ga ogromnim zagrljajem i poljupcem. I tek onda promijetio da nismo bili sami — oko nas nekoliko posjetilaca. Moj šef je porumenio i kazao gostima, ‘Alfi Bester je najsrdačniji strejt–muškarac na svijetu.’

Ja sam simulant, često prinuđen da odglumim scenu. Ljudi su stoga, tokom moga života, mislili da sam peder, konzervativac, psihijatar, umjetnik, prljavi starac, prljavi mladić, pa zato uvijek odglumim ono što očekuju da budem. Ponekad sam pak prinuđen da glumim suprotno od onoga što im je na umu u vezi mene — moje brzo na vaše sporo, moje sporo na vaše brzo — i sve to na račun zabave ili iritacije moje supruge. Kada stignemo kući obično me izgrdi i kaže da sam lažov, a sve što ja mogu da učinim jeste da se bespomoćno smijem dok se ona kune da mi više nikada ponovo neće vjerovati.

Ja se mnogo smijem, sa vama a i samome sebi, i moj smijeh je glasan i neinhibiran.

Ja vam dođem nešto kao bučan tip. Ali nikada nemojte dozvoliti da vas zavaram, pa čak i kada se ponašam kao budala. Smećarski um je uvijek u potrazi da pokupi nešto.”

33

34 Ponavl ja juć a smrt Stivena Kinga

(mikro–anabaza autora, od Cell pa do Lisey’s Story)

Možete uzviknuti, Holivud je propao! Time, u stvari, ništa ne postižete. Jer, propao ili ne, uvijek ćete odgledati neki novi holivudski film.

Holivud je ona vrsta prostodušne drolje koju je nadasve teško izbjeći kada imate novca a ništa imaginativno vam se ne vrzma po umu. Mada je lijepo sebi dati oduška po tom pitanju, zar ne?

Holivud je propao!

Naravno da znam da ovim ništa nisam postigao. *** Zahvaljujući najnovijem ostvarenju o Spajdermenu uglavnom sam stekao mišljenje da je isti taj Holivud, ako već nije propao, u najmanju ruku dotakao neku vrstu paklenog dna.

Spopao me je onaj jezivi osjećaj da u sto tridesetak minuta gledam best of neke serije što je tokom televizijske godine uspješno ispucala sezonu od 25 epizoda, gdje specijalni efekti — iako makabrično skupi ako već nimalo originalni — ne nadvisuju bukvalno ni jedan iz para reprezentativnih filmova u dobu kada se (akcioni) film 80–ih pretapao u film 90–ih, dakle The Last Action Hero i True Lies.

I da pokraj mene nije bilo osobe čije znanje o Piteru Parkeru nekoliko spratova lagano nadvisuje moje o ne– znam–koječemu, sumnjam da bih bio u prilici da uopšte išta i shvatim. Pa ni tada, priznajem, brojne mi stvari nisu bile jasne, jer se Raimijevo beznađe svakim minutom nepatvoreno traljavo trudilo da mi ućutka jedva čujni glas razuma negdje tamo iza očiju. Što se već Holivuda tiče… jednom je propao i Aleksandar Veliki: njegove trupe su se, nakon osam godina konstantnog ratovanja, pobunile i jednostavno odlučile da polože oružje. Propalo je i veliko Rimsko Carstvo… Zahvaljujući hrišćanima, zauvijek ornim da satru svako znanje što im ne ide pod ruku, propala je i nikada prežaljena Aleksandrija.

Eventualno je moralo trokirati i hrišćansko srce, presveti grad Konstantinopolj, a potom i moćna Turska Imperija. Jednom je, zamislite, i Sveti Avgustin prestao da diše.

Stvar koja je dobra obično se izliže permanentnim korišćenjem. Holivud, nije tajna, potonuo je kao tzv. grad jednom, možda i triput do sada, poput bečkih i venecijanskih

EMITOR 458

EMITOR 458

dvorova, uglavnom jednom više nego što je potom prestao da bude čak i emocija, preobrazivši se, danas, u najpriprostiji termin za repetitivne filmove sa mnogo bezoblične dinamike koju, srećom, mogu da gledaju djeca svih uzrasta.

Svakako se identična logika može pripisati i literaturi, iako je teško to utvrditi tek nakon, recimo, jedne decenije izučavanja. Naime, lakše je odgledati pedeset loših filmova i donijeti neki globalniji sud o sedmoj umjetnosti, nego pročitati petnaest dobrih novela i uraditi isto o jednom pravcu u književnosti.

Ako znamo da je veći dio ove tirade već postovan na ZS Forumu s moje strane i, što je najbolje, pokušaću to da obavim na Kingov uobičajeni način, prepisujući od sopstvene malenkosti.

Ravnajući se prema istoriji, prirodno je da nekadašnji velikani budu skloni (bespovratnom) padu. Vilijem Fokner, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1949, u godinama kada niko nije znao da uopšte piše, pod pseudonimima je prodavao krimi– priče ne bi li se prehranio; iako izistinski jalov scenarista, Hoks ga je, 1955, uposlio da radi na samo–vizuelno–zanimljivom trešu Land of the Pharaohs. Ni King nije daleko od Foknerove sudbe, sudeći po scenarijima za mini–serije Rose Red i Kingdom Hospital… a i po nekoliko posljednjih romana.

Istovremeno ne želim da zvučim poput sebe od prije šest, sedam godina, kada sam u IN MEMORIAM tekstu napisao bezmalo sve najgore o Robertu Ladlamu, autoru koga sam davno, u neznanju, i to veoma rado čitao u divnim hrvatskim hardkoverima, najposlije se, nakon napisanog teksta (jer, čovjek tek što je bio umro), osjetivši kao pokondireni seronja.

Iako će možda umrijeti na ovom mjestu, ne, Stiven King još nije preminuo, vrijedi znati. Takođe, neću to odraditi ni kao umrlicu, kao što su jednom, i to prije stvarnoga kraja, greškom u štampi već umirali Mark Tvejn, Bertrand Rasel i Alfred Nobel. *** Nije prošlo mnogo vremena otkako sam, nakon otkrića da mu uskoro izlazi Blaze („davno izgubljeni roman”), na sajtu izdavačke kuće Cemetery Dance pročitao o najnovijoj Kingovoj knjizi, strejt hororu, ovoga puta. Scribner ga je najavio za januar naredne godine.

Duma Key, ime je romanu; i ima 600 strana.

Sinopsis neka bude predstavljen u mozaiku deja vu analogijâ što mi je njegov kratak sadržaj odmah usadio u glavu: - The Dead Zone - The Tommyknockers - ‘The Sun Dog’ - The Dark Half - „The Road Virus Heads North” - (a iz nekog neodoljivog razloga i) Insomnia Pretpostavljam da se ovome može pridružiti još par naslova, ali ne vidim smisao da se momentalno nešto jače češem po lobanji. Odgodiću to za trenutak kada, nadam se, pročitam Duma Key.

35

36

Je li istina da je King hronično počeo da se ponavlja?

Prije toga, imali smo Cell, zahvaljujući Alnariju, nedavno u Beogradu objavljen kao Mobilni telefon, pretposljednji njegov roman bez ijedne originalne ideje, odnosno Kingov drugi best of nakon best ofa koga je neslavno amortizovao teški i cinično smiješni Dreamcatcher, sačinjen od najmanje desetak Kingovih najeminentnijih premisa.

Počev od njega, ako bih mogao na stranu staviti On Writing, Storm of the Century i, iznad svega, From a Buick 8, King nekako uspijeva da piše izlizane stvari i istovremeno da ne gubi na kvalitetu svoje persone koja se i dalje dobro prodaje. Prije bih to nazvao sticanjem novih fanova, negoli da stari fanovi podignute brade još uvijek marširaju sa njim.

Da napravim paralelu i sa Holivudom: u nekom drugom vremenu Superman Returns ne bi zaradio ni 20 miliona na američkim blagajnama, a ovako novi fanovi misle da je u pitanju i te kako značajna lektira; mi, starosjedioci, gledali smo jedan te isti film. Isto tako, Spajdermen 3, jasno je, samo služi kako bi oni najmlađi naučili kakve filmove ubuduće da vole i — snimaju.

Stoga ne zabrinjava što je Cell utro put romanu Lisey’s Story, najnovijem Kingovom bestseleru (vjerovatno najprodavanijem u posljednje doba), savršenom pandanu trećem Spajdermenu.

Norman Mejler je kazao za Helerov Catch–22 da niko ne bi primijetio ako bi toj knjizi odstranili pedeset stranica teksta. Za Kingov roman bi se, manje–više, mogla napisati identična stvar. Do stranice br. 250 Stiven King je uspio da opiše zbivanja koja bi, kod Kinga–iz–1987. stala na 60. Dakle, za početak, imamo na četvrtini hiljade strana nesto čija se cjelokupnost besprijekorno može opisati u četiri pišljive rečenice.

Naravno da mi tek nisu strani Kingovi izleti u mejnstrim (čak i S.T. Joshi gotivi Gerald’s Game). Većina njegovih romana su mejnstrim, na neki način, jedna velika priča što usisava gomilu ili tek par likova, zavisno iz kakve perspektive ih odmjeravate.

S druge strane, jedno od mojih omiljenih SK štiva jeste low–fantasy mejnstrim „Low Men in Yelow Coats”, fragment iz danas skoro zaboravljene knjige novelâ Hearts in Atlantis, po kojoj je radjen promašeni film u adaptaciji Vilijema Goldmana (nakon memoara Which Lie Did I Tell? i filma Misery, neko bi se zakleo da Goldman zna Kinga u prste).

Takođe, nisu mi strani ni Kingovi ‘bezveznići’ kao Desperation, Talisman, The Dark Half, i ostali njima slični, međutim, Lisey’s Story hvata sasvim drugu stranputicu, nimalo shodnu tome autoru, kada mi je i sinulo da je čovjek, naizgled, totalno izgubljen u vremenu i prostoru: čovjek koji toliko zna o žanrovima, u nedostatku energije da nanovo kopira sebe, naprosto nema više o čemu da piše. (Pogledajte samo što je ponudio Hard Case serijalu koga sačinjavaju stari noir i novi hard–boiled naslovi, The Colorado Kid, nesto što ni genotipski ne može da se svrsta u noir, a još manje u hard–boiled. Ili za McBainovu posljednju [krimi–]antologiju, Transgressions, nešto što je lagano mogao uvaliti Njujorkeru i pojačati vlastitu reputaciju.)

Kao što se dâ zaključiti, za Kinga nije neobjašnjivo da napiše kompletnu glupost

EMITOR 458

EMITOR 458

i premda je zamaman broj toga dreka u najmanju ruku dobro napisan. Uzmimo za svrsishodan primjer već spomenuti The Dreamcatcher (skript za Kazdanov film takođe je radio V. Goldman), gdje barem imamo prisustvo kojekakve radnje i njeno konkretno praćenje, ma koliko besmislena. Da ponovo ne nabrajam koliko je tu King krao od samoga sebe, po pitanju atmosfere i događaja, naslovi njegovih romana sigurno bi zauzela pola stranice.

Za Cell se takođe može utvrditi slična stvar, iako je Cell osjetno bolji roman, samo što na kraju ispadne da smo kripto–neoriginalni Cell do sada već čitali par puta, i to ne samo pod Kingovim perom. Iz čega proističe: Aksiom: Cell danas dođe kao novela ‘The Mist’ početkom 80–ih, po kvalitetu i originalnosti, tako da sumnjam da se ironijom može imenovati pojedinost da se vrlo brzo očekuju visokobudžetne bioskopske adaptacije oba djela.

Kao i u Holivudu, valjanih ideja među takozvanim žanrovcima je sve manje, osim, pak, za mejnstrimaše; a oni od najprostijeg zbivanja u jednom malenom hardbacku nerijetko mogu da popiju i Pulicera.

Ovoga puta, u Lisey’s Story, King se odlučio da najvećma krade od svoje igre engleskim jezikom i zaista se svojski trudi da ne inkorporira u vlastito pisanje ni jotu onoga u čemu naizgled ne oskudijevaju pomenuta dva romana: zaplet (bilo kakve vrste).

Na prvu loptu, Lisey’s Story zvuči kao mejnstrim; a na drugu neko kaže Bag of Bones, samo sto je Bag of Bones dobar, mozda i izuzetan, roman, ako kompletno zanemarite njegov svršetak (King je poznat po lošim završnicama). Lisey’s Story je, naprotiv, antiteza Bag of Bones, jer ovdje imamo priču udovice jednoga pisca; ona najčešće kontemplira o njemu, ali u to ne upošljava uobičajenu hiljadu i po referenci za njegove omiljene knjige i filmove. Po svemu sudeći ispada da je ovo totalno roman o njoj.

Ili, da preciziram spisateljsku taktiku koja Kingu, u ovom slučaju, možda i najviše odmaže: podstaknut/osuđen da skoro nimalo ne uzima iz prethodnih svojih romana i napiše djelo tzv. književnosti glavnog toka, autor je, u nedostatku boljih rješenja, nesvjesno doveden u situaciju da polako konstruiše nepovezan, nepodesan zaplet tamo gdje ne bi trebalo ni da ga ima.

Tako da, u slučaju da pratite Velikog Brata, onda je ovo roman za vas. Interesuje vas šta radi jedna žena dok sprema tavan u realnom vremenu? Dok vodi svoju sestru u bolnicu? Dok se prisjeća pokojnog supruga i svih kerefekâ na planeti kojima je isti davao nadimke? Ako stvari ovako stoje, manje–više, svi smo u prilici da napišemo i objavimo svoje svakodnevne memoare. Zar mora nešto da se događa u našim životima da bi roman bio zanimljiv i čitljiv? Naravno da ne. Bitno je samo prenijeti misli na papir.

No onda tu upada ona pretpostavka da postoji dobra i loša fikcija.

U nemogućnosti da nadjača sopstveni entuzijazam da stvori nesto što je donekle i unikatno, King se već na početku gubi u najvećem broju flešbekova koje sam vidio u jednoj knjizi; odnosno, čovjek ide dotle da glavnog lika počinje obilježavati godinama o kojoj se priča (Lisey–2006; Lisey–1979), ne bi li čitaocu bolje razgraničio u kome se vremenu nalazi razum i lik protagoniste. I ne samo to.

Pretpostavimo da svaki bračni par na zemlji među sobom ima neki tajni jezik, ime za nešto sto niko drugi, osim njega i njegove voljene osobe (ili najbljeg druga, ili rođenog

37

38

djeteta), ne zna šta je. I eto nečega na čemu King može da poradi u svojim digresijama i flešbekovima i izmišljenoj geografiji jednoga braka, ne bi li što bolje izbildovao vezu između dva totalno nepostojeća lika. Bolje reći, toliko mi se čini da su njih dvoje jednostavno dopisani na hartiju da to što bi trebalo, u stvari, da budu ne posjeduje ni malo temelja kako bi ni najpovršnije postali trodimenzionalni.

Ili sam, možda, više htio mariti za likove; i interesovati se za ono kroz šta prolaze (da je to uopšte i postojalo)?

Priča nije opredeljena za linearno praćenje ideje: veze između žene i supruga. Prvo imamo glavnog junaka, ženu preminulog pisca, zatim njenu problematičnu sestru o kojoj se ova brine, pa još jednu sestru: njihovu vezu. Potom slijede flešbekovi iz istorijata žene i njenog pisca–supruga; oni umiju da traju i po pedeset–šezdeset strana prije nego što saznate da se za to vrijeme mobilni telefon u kolima jadne, male Lisey skroz napunio.

Zatim dobijemo mikro–zaplet sa akcijom, no akcija ubrzo ispari i više nam ne smeta. Umjesto nje, nagrađeni smo drugim zbivanjima što možda i bolje obavljaju taj posao. Onda se ponovo pojave sestre, pa zatim i još jedna sestra. I, valjda, na kraju žena nađe skriveni rukopis njenoga muža u kome on na petnaestak strana objašnjava nesto što njoj nikada nije rekao u oči, a za šta nisam manje mogao hajati.

I sve to na 500 str.

Potenciranjem mukotrpnih deskripcija, nimalo nonšalantnih repeticija–repeticija– i–repeticija već izrečenih stvari do iznemoglosti i služeći se događajima koji, sve u svemu, nemaju nikakve veze sa prethodnim, a još manje (čini se) sa budućim, i uz pratnju prilično traljavih dijaloga nedostojnih Kinga, nisam bio u stanju da prokljuvim da li se radi o prvom (njegovom) romanu pisanom na jeziku idioglosije, kako inače neki govorni terapeuti nazivaju izmišljeni jezik identičnih blizanaca.

Nedostatak bilo čega zanimljivog (osim opisa bolesti od koje je bolovao brat umrlog pisca i početka, znači, neke vrste priče) da se saopšti čitaocu iz života svih ljudi u romanu, dovelo je autora do ideje da je jedino njegovo oružje u ovom slučaju — dobro pisanje iz perspektive folknerovskog seciranja životâ svih prisutnih.

Naravno, tamo gdje ni takva stvar nije funkcionisala, King je uposlio i jednog ubicu.

Ubica, dakle, prijeti udovi, a njegovo pojavljivanje u trivijalnom triler–obračunu, samo pokazuje koliko je Lisey’s Story izgubljen roman, a njegova otromboljena, napadna simetrija spajdermenski fakat beznadežnosti.

Svrha romana, ako je i ima, mimoišla me je za galaksiju, i prvi put nisam znao da li se radi o dobrom ili lošem djelu? Sada već mislim da je u pitanju samo nepobitno loš roman koji bi, moguće je, odlučio da napiše jedan Din Kunc, ako ikada zaboravi na svoje trileroidne bajke i otputi u ove vode.

Lisey’s Story prije liči na draft amaterskog romana, nego na štivo spremno za publikaciju, što je možda jasno i Kingu, jer spominje nešto o tome u odsječnom, dvojakom Pogovoru koji neskriveno zadržava ritam jedne apologije na skupom katafalku. U stvari, roman bi možda imalo smisla čitati na 200–250 stranica, ali na 500… Lisey’s Story postaje najrogobatniji, najisprazniji mejnstrim što sam do sada imao prilike da držim u rukama.

EMITOR 458

EMITOR 458

Ovime je, nadam se, dovoljno rečeno i o Spajdermenu 3.

Za kraj, nikada neću potpisati da je Cell dobar roman. U pitanju je samo pojedinost što sam njega lakše pročitao nego gomilu SK–ovih recentnijih stvari, i to do samoga kraja. Inače, mislim da se svi vi koji se mučite sa novijim Kingom mučite zbog toga što vam se čini da ste se već susretali sa sličnim događajima ili zato što knjige ne sadrže onaj njegov feel iz 80–ih i 90–ih. Štogod da je u pitanju, Cell jedva da može biti ispodprosječni no svakako čitljiv roman. Čak se i G.R.R. Martin slaže sa mnom, nažalost.

Ratko R. Radunović

Diskont Dostojevski Džim Tompson — Ubica u meni (Biblioteka Megahit / [Narodna knjiga -Alfa] ; knj. br. #584; 2005) Jim Thompson — The Killer Inside Me (1952) prevodilac: Ratko Radunović Džim Tompson je svakako jedna zanimljiva ličnost.

Dovoljno zanimljiva da sedne i napiše autobiografsku novelu i brdo polubiografskih produkata. A kad se podvuče saldo, šta sve tu imamo? Šezdeset cigareta na dan. Količina ispijenog viskija nad kojom bi se i Lemi Kilmister zamislio. Nervni slom sa devetnaest godina. Šljaka na bušotinama nafte. Gonjen od strane FBI–a kao pseudo–komunista. Neprekidna serija šlogova koja mu na kraju dolazi glave. Kad se sve sabere, dobijamo dimestore Dostojevskog — kako ga je Džefri O’Brajen nazvao. Ovaj nadimak nije slučajan. Tompson je radio gomilu spisateljskih tezgi, samo da bi prehranio sebe i svoju porodicu.

U ovu kategoriju spada čak i golišavi magazin za muškarce — SAGA. Malo li je?

Međutim, ima toga još.

Sa bušotina i smutty publikacija, ovaj palpista dalje širi pipke i na filmsku produkciju.

Nekoliko romana mu doživljavaju ekranizaciju, a kao najpoznatiji se izdvaja Pekinpoov The Getaway. Dekadu posle Tompsonove smrti, Holivud mu se ponovo okreće i izbacuje naslove poput The Kill–Of, After Dark, My Sweet i višestruko nagrađivani The Grifters.

Kada govorimo o neposrednom angažmanu, Tompson je poglavito radio na novelizacijama raznih TV programa, pisao scenarije za vesterne i sarađivao sa poznatim rediteljima, ali uvek loše sreće. Najpoznatija je saradnja sa Kjubrikom na scenariju za film The Killing, iz koje se rađaju uvek dosadne pravne nesuglasice — kletva koja će Tompsona verno pratiti i na ostalim projektima. Ali, to ih ne sprečava da se susretnu ponovo i začnu rad na novom filmu — Paths of Glory. Međutim, treći put nemaju toliko

39

40

sreće. Tompson isporučuje scenario pod naslovom Lunatic at Large, ali Kjubrik zbog rada na Spartaku, a kasnije i na Loliti, privremeno napušta ovaj projekat i rukopis biva izgubljen. Skoro pola veka kasnije, Kjubrikov pastorak nalazi ovaj izgubljeni biser i film je od ove godine u pred–produkciji.

Sve u svemu, nije neki Džek London, ali sasvim dovoljno.

Tompsonov eksperimentalni pristup je svojevremeno naišao na snažan otpor i njegovi romani su se dugo koprcali u mraku petparačkih publikacija. Nekonvencionalna struktura njegovih dela, nestabilna naracija, koketiranje sa nadrealizmom, nihilistički pogled na svet i uopšte čitava plejada problematičnih likova učinila je svoje. Kao što to uglavnom biva, moralo je da prođe dosta vremena da bi javnost svarila ovaj biser, koji je napokon došao i do nas.

Povod za ovu recenziju je zapravo skoro izdanje Narodne knjige, u prevodu Ratka Radunovića. Kao što se dalo očekivati — nova marketinška fora je da čitalac sam mora da odlepljuje stranice, dok korice stoje pod neverovatnim uglovima. Da ne kažem dalijevskim. Ili je to možda samo moj primerak? Što se tiče prevoda, Ratko uvek pogađa kada je u pitanju argo. Pročitajte grafičku novelu Propovednik i biće vam sve jasno. Međutim, nije sve med i mleko. Selektivna upotreba pravopisa i nastojanje da se zadrži što više od izvornog jezika mogu da bodu u oči. Ali Ratkova rešenja su toliko zabavna da bih čitao i Kendis Bušnel u njegovom prevodu.

Priča prati šerifa gradića u Teksasu, Lu Forda, koji je pomalo dosadan i na prvi pogled ne preterano pametan. Ali, u pitanju je samo maska. Ono što stanovnici gradića ne znaju jeste da njihov šerif voli da s vremena na vreme lista stručnu literaturu iz psihologije, medicine, matematike, fizičke hemije, pa čak i Bibliju, i sve to na nekoliko jezika.

Sposoban je da u nedogled izlaže svoje dubokoumne refleksije o životu, da analitičkom hladnoćom obrazlaže sopstvene, kao i postupke drugih, pronicljivo procenjuje situaciju i lukavo planira sledeće poteze itd. Doduše, svoje pravo lice ne pokazuje sve dok u grad ne ušeta razbludna gospođica, prodavačica ljubavi, odnosno inicijalna kapisla koja polako budi iz mrtvih njegovu davno potisnutu bolest. I tada nastaju nevolje.

Ispričan u prvom licu, roman funkcioniše kao ispovedna proza, tj. svedočanstvo glavnog junaka (mada bi srećniji termin bio — negativca). Njegova karakterizacija je i najsvetlija tačka dela. Za razliku od Američkog psiha Breta Istona Elisa, gde je glavni lik jedna ogavna persona kojoj želite da sjurite silu markirane robe niz grkljan i vidite šta će se desiti, kod Tompsona postoji realna mogućnost (ili opasnost) da vam se malograđanski šerif, pa, ako ne baš dopadne, onda makar da se sažalite nad njegovom sudbinom. Što je najbitnije, naracija ne trpi zbog stila, kao što je to na pojedinim mestima slučaj kod Elisa.

Mada, stil mestimično ostaje u palpističkim okvirima, neizbrušen i katkad nekoncizan.

Ovo je slučaj i sa ostalim Tompsonovim romanima, ipak nevelik da bi mogao pokvariti celokupni utisak.

Kada se pominje direktan ulazak u svet serijskih ubica, nameće se još jedan roman — Exquisite Corpse Popi Z. Brajt — koji će savršeno ilustrovati gorepomenutu simpatiju

EMITOR 458

EMITOR 458

prema psihopatološkim ličnostima. Slučaj Brajtove je znatno ekstremniji, ima tu svega i svačega, ali ako za trenutak napustimo moralni sistem koji smo usvojili i pogledamo stvari iz drugog ugla, uhvatićete svoj kažiprst kako se polako približava slepoočnici, dok se sunđerasta masa između ušiju podgreva. Kako u jednom delu Lu Ford kaže, ime koje daješ nekoj stvari zavisi od toga gde ti stojiš i gde ono stoji. Bez crno–belog pogleda na svet. Korov je biljka van svoga mesta. A kad Tompson počne da ga izvlači iz korena, koliko god da je površinski deo mali, on izlazi kao da mu kraja nema. Stoga je razumevanje stanja Tompsonovog lika još lakše dostići, jer ljudski faktor je prisutniji, dat kako u njegovom delanju i razmišljanju, tako i u reminiscenciji na seme iz kojeg je niklo nekoliko finih leševa. Na kraju, svi mi igramo istu igru. A ja sam već rekao previše, te će određene osobe naprasno prekinuti svaki kontakt samnom.

Da sumiramo. Ono što vas sigurno ne očekuje ovde jeste uobičajena whodunit rutina. Skoro od samog početka postaje jasno da je glavni junak ubica, a čar dela ne želi u otkrivanju mogućeg krivca već u spletu okolnosti koje okružuju same zločine. Kao i u psihološkom slatkišu koji Tompson postepeno ljušti. Posmatrajući očima ubice, čitalac dobija uvid u problematiku koja ostaje nepoznata ostalim likovima i time biva nagrađen svojevrsnim sindromom boga. Ipak, nije sve otkriveno. Karte su položene licem na dole, a na nama je samo da se krećemo kroz naraciju dok ih autor polagano okreće.

Još jedna začuđujuća okolnost je što roman nema jasne kulturološke odrednice, poput recimo Elroja (gde vam je potreban rečnik da biste sve pohvatali, bukvalno), već je — kako to književna elita voli da kaže — vanvremenski. Iako je pisan početkom pedesetih godina prošlog veka, epoha veoma živopisnog setinga, mogao je biti napisan i juče. Možda nam to kazuje da se prčvarnice iz dubine Američkog sna nisu uopšte promenile. Da su prozaične (naizgled?) poput glavnog junaka. Onda nam je samim tim identifikacija olakšana, posebno onima sa Divljeg Juga.

I tu dolazimo do saveta domaćim mladim piscima. Sad se sigurno pitate kakve to veze ima sa Džimom Tompsonom. Naime, kako je Tompson uopšte došao do svog sirovog, brutalnog, a ujedno i vrcavog stila? Jednostavno. Tako što je uposlio celo domaćinstvo da mu cepka crnu hroniku iz novina, da bi on zatim romanizovao sva ta gnusna ubistva, i još za to bio plaćen. Sjajan metod, imajući u vidu nepresušne izvore kojim nas nagrađuju zabita mesta lepe naše, mada neprimenljiv što se tiče one stavke sa isplatom. Ali nema veze, čim čitate ovaj fanzin — novac vam i nije toliko bitan. Znanje je ono što se računa, i vremenom će vam (ako već nije) postati jasno da je stvarnost čudnija od fikcije. Do tog zaključka je i Tompson došao, jer samo mašta može da opravda stupce teksta koje čitate u dnevnoj štampi. Valjda nam je u tome i jedina uteha.

Dejan Mujanović

41

42 Mogućnost

ostrva

Mišel Uelbek — Mogućnost ostrva (Biblioteka „Savremena proza“ / [Plato] ; #83; 2006) Michel Houellebecq — La posibilité d’une île (2005) prevod: Ivana Misirlić Jedan od značajnijih savremenih francuskih pisaca (i autor jednog od najboljih eseja o H. F. Lavkraftu), osporavani Mišel Uelbek (1958), počeo je književnu karijeru kao dvadesetogodišnjak, objavljivanjem poezije, da bi mu se prvi roman — Proširenje područja borbe pojavio tek 1994. godine. Usledili su Elementarne čestice (1998) i Platforma (2001), a 2005. najzad i četvrti — Mogućnost ostrva.

„Prema Zapadu ne osećam mržnju, najviše ogroman prezir.”

Proza Mišela Uelbeka odlikuje se oštrim i tečnim stilom, koji povremeno postaje i pomalo krut (moglo bi se reći udžbenički, pa čak i bezličan i beživotan), što je, čini se, uvek opravdano ciljem koji autor želi da postigne.

On ne izbegava da se bavi temama (ili aspektima tema) koje većina ljudi voli da prećuti, sa kojih se radije skreće pogled. Upoznavajući čitaoca sa svojim likovima pokreće misli kakve je udobnije zaobići i često ume da ostavi gorak ukus u ustima. U pozadini svega leži osuda modernog zapadnjačkog društva i gnušanje posledicama koje može da trpi pojedinac, koji u njemu živi.

Pored prikazivanja okrutnosti realnog života, Uelbek nelagodnost izaziva i vizijom budućnosti čovečanstva. Ono što se, u kratkim crtama, naslućuje u epilogu Elementarnih čestica, detaljnije je razrađeno u Mogućnosti ostrva.

Poslednja Uelbekova knjiga donosi životnu priču komičara Danijela, koja je propraćena komentarima njegovih klonova, novoljudi Danijela24 i Danijela25, pridodatih hiljadu godina kasnije.

Pripovedanje Danijela1, komičara (ili ‘zajedljivog posmatrača savremene stvarnosti’, kako sam sebe naziva) na zalasku karijere, cinično oslikava duh vremena u kome živimo, a, kroz priču o dve najznačajnije žene njegovog života, Uelbek govori o temama koje ne izostavlja ni u jednom romanu: ljubavi i seksu, njihovom preplitanju, načinu na koji se tretiraju danas i uticaju koji imaju na čovekov život.

Pridruži se i bićeš besmrtan Pored svega toga, krećući se kroz Danijelovo žitije upoznajemo se i sa delovanjem sekte elohimista, od samih početaka, preko najznačajnijih događaja u njenom razvoju (kojima Danijel slučajno prisustvuje, postajući tako deo istorije) do momenta kada njihova verovanja postaju zvanična religija, potiskujući sve ostale, čiji značaj na početku

EMITOR 458

EMITOR 458

21. veka nezaustavljivo bledi. Elohimisti nude svojim pristalicama večni život putem kloniranja, a jedino što od njih traže jeste zapisivanje životne priče, koju će klonovi proučavati.

Usmeravajući pogled sa sadašnjosti na daleku budućnost, pisac nam daje samo naznake o događajima, koji su se odigrali u međuvremenu, za sobom ostaviviši ostatke čovečanstva podeljene na novoljude i divljake (tj. one koji nisu prišli elohimistima).

Kakvi će nam biti unuci?

Uelbekovi novoljudi žive odvojeni jedni od drugih, bez fizičkih kontakata, komunicirajući samo elektronskim putem. Životi im se svode na razmišljanje o životnoj priči ljudskog pretka i sastavljanju komentara, uz neophodno očuvanje kritičke distance (jer je ‘sloboda ravnodušnosti uslov za mogućnost savršenog spokojstva’). Susrećući se u zapisima sa pojavama iz svakodnevnog života ljudi (kao što su smeh ili suze), analiziraju ih bez mogućnosti da ih zaista shvate ili dožive. Stvari poput dobrote, saosećanja, vernosti, altruizma, misterija su za novoljude, ušuškane u ‘miran život bez radosti’.

Danijel25 u jednom od svojih razmatranja primećuje da to nije život kakav bi njegov predak Danijel zamislio. To bismo mogli da pretpostavimo i za bilo kog čitaoca ove knjige ili bilo koju od osoba kakve svakodnevno viđamo na ulicama. Ipak, čitajući ovaj roman (kao i svaki drugi slične tematike) nemoguće je ne zapitati se koliko se piščeve naučno–fantastične ideje poklapaju sa pravcem u kome se čovek zaista kreće. Utopijske vizije laboratorijskog razmnožavanja, koje seksualne i porodične odnose čini nepotrebnim, slične su onima iz romana Vrli novi svet Oldosa Hakslija. Ono što je, za razliku od Hakslija, Uelbek istakao jeste porast individualizma koji dovodi do sve veće odvojenosti ljudi. O tendencijama, čiji je mogući rezultat predstavio u Mogućnosti ostrva, Uelbek je govorio i u prethodnim delima: „Ljudi se u poslednje vreme uopšte retko viđaju, čak i kada sa mnogo žara uspostave odnos. Ponekad uđu u razgovor povišenog tona o opštim aspektima života; ponekad dođe i do telesnog dodira. Razmene telefone, naravno, ali uglavnom retko neko nekog pozove. Čak i kada pozove, i kada se ponovo vide, početni polet zameni razočaranje i razmagnetisanje.

Verujte mi, znam šta je život; sve je to savršeno provereno.”

(Proširenje područja borbe) „(…) ljudi njegove generacije su život provodili u osami i gorčini. Osećanja ljubavi, nežnosti i bratsva među ljudima su u velikoj meri već nestala; u međusobnim odnosima, njegovi savremenici su najčešće pokazivali ravnodušnost, surovost.” (Elementarne čestice).

Da li se bližimo društvu u kome ljude zaista više ništa neće vezivati? Da li će se ljudi budućnosti, dostigavši lažno spokojstvo, poput Uelbekovih kloniranih novoljudi, sa nerazumevanjem osvrtati ka idealima, u čije postojanje i mi danas sve češće moramo da sumnjamo?

43

44

Suviše lično ili…?

Mišel Uelbek je jedan od onih pisaca koji u svaku knjigu unose veliki deo sebe, zbog čega njegove poruke treba prihvatati sa određenom dozom opreza. Setimo se glavnog lika Elementarnih čestica, molekularnog biologa Mišela Đerzenskog, kojim je Uelbek oslikao jedan deo svoje ličnosti. Nemoguće je ne povući paralelu između njega i klonova iz Mogućnosti ostrva. Naučnik, za koga osećanja ljudi koji ga okružuju ostaju nerešiva zagonetka ima ovakva razmišljanja: „Život bi, mislio je Mišel, trebalo da bude nešto jednostavno; nešto što bi moglo da se živi kao neki skup malih rituala, rituala koji se bezgranično ponavljaju. Rituala koji bi eventualno bili pomalo neobični, ali u koje bi međutim moglo da se veruje. Život bez igara, i bez drama.”

Nesumnjivo je da, ma koliko bili lični, u Uelbekovim romanima nalazimo socijalne poruke koje deluju kao rezultat iskustva i dubokog promišljanja. Opet, ostaje pitanje da li je doza subjektivnosti prevelika. Verovatno jedino vreme može pokazati da li pojave koje je Uelbek uočio kod sebe i oko sebe zaista vode ka ostvarivanju nečeg što je slično njegovim futurističkim vizijama.

Filip Rogović

Pre poznavanje

obrazaca

Vilijam Gibson — Prepoznavanje obrazaca (Laguna, 2006) William Gibson — Pattern Recognition (2002) prevod: Aleksandar Marković

Prepoznavanje Obrazaca, osmi objavljeni roman Vilijama Gibsona (u svetu ugledao enterijer knjižara 2003. godine, kod nas krajem prošle) je, uslovno rečeno najženskija Gibsonova knjiga. Ne samo da je protagonista ponosni vlasnik duplog iks hromozoma, već se ovaj roman gotovo u potpunosti otresao za palp književnost uobičajenih sadržaja kao što su razrešenja putem fizičkog nasilja, oružje ili čak neprijateljstvo u uobičajenom smislu.

Iako je Gibson jedan od plejade autora dvadesetog veka koji su palp prigrlili i zatim ga transformisali u „pravu” književnost uvođenjem visokih motiva i estetski višeg jezika, treba aplaudirati nastojanju da se granice, čak i kada ste ih sami postavili, probiju i prevaziđu. U tom smislu, Prepoznavanje obrazaca je uspela knjiga. Njen zaplet je ambiciozan, razrešenje neočekivano, a izlaženje u susret lenjim čitaocima koji očekuju da će radnja ići u skladu sa uspostavljenim pravilima je minimalno. S druge strane, Prepoznavanje obrazaca je knjiga sa osetnim nedostatkom muda.

Treba o ovome razmisliti. Jesu li ta metaforička muda presudna za uživanje u ovakvoj

EMITOR 458

EMITOR 458

literaturi? Na kraju krajeva, ima nečega valjda i u lepoti jezika i u promišljanjima života?

Gibson se u Prepoznavanju obrazaca ne bavi budućnošću koja čudesa današnjice treba da nam učini jasnijim. Dostigavši potreban nivo zrelosti, Gibson u ovom romanu piše o današnjici, pronalazeći čudnovatost i lepotu u svetu koji i sami delimo sa njegovom protagonistkinjom. Komunikaciona tehnologija, brzina koja poništava razdaljinu, implozija provincijskog u globalno, ovo su teme kojima su se i prethodni njegovi romani bavili. Ali ovog puta nema bezbednosnog filtera futurističke spekulacije. Prepoznavanje obrazaca je knjiga koja smelo nastoji da prikaže koliko je naš svet već čudesan, da nas na momenat iščupa iz agonije trivijalnog i podseti da živimo u dobu čuda. Kao i sve Gibsonove knjige, ispod slojeva mračne palp estetike krije se nepokolebljiv optimizam naučne fantastike, vera u dobro koje donose nauka i tehnologija menjajući svet na bolje.

Gibson je od najranijih radova ovu promenu elegantno smeštao pre svega u filosofsku i umetničku sferu, radije nego u političku, dok se socijalne najpre doticao kroz promišljanje društveno marginalizovanih grupa i njihove nepokolebljive borbe za opstanak, radije nego da ispisuje bljutave mape neuverljivih društvenih utopija. Ispravno. Zbog toga su njegovi stariji romani i bili toliko cenjeni. Prepoznavanje obrazaca ovu formulu unekoliko rafinira, spuštajući nivo ambicije nešto niže. Gibson se ovde politike i socijalne tematike margine skoro i ne dotiče.

Preostaju filosofija i umetnost i, možda pomisao da je margina metastazirala u nebrojene subkulturne pojave čiju je vrednost skoro nemoguće premeriti jer „osnovna” kultura više nije ni samoj sebi jasna kada je pitaju gde počinje a gde se završava. Što bi bilo sasvim dovoljno samo kad se njegov roman ne bi kretao u jasno definisanim granicama srednjeklasnih društvenih vrednosti i, što bi rekli neki stariji kritičari od mene, sitnoburžoaske vizure. Naprosto, Prepoznavanje obrazacaje roman čiji su najuzbudljiviji delovi zapravo već napisani u prethodnim Gibsonovim knjigama.

Svedenost mizanscena na ovde i sada (doduše na globalno ovde i sada, ali u poređenju sa starim romanima, ovo je jasna redukcija) umanjuje i efektnost vizije, pogotovo što su motivi koji se ovde promišljaju odavno postali deo globalne pop kulture kroz muziku, video igre, stripove, prozu i filosofsku literaturu. Gibson iz osamdesetih ima velike zasluge što je tako, ali Gibson iz dvadesetprvog veka ne ume da napravi potrebnu nadgradnju. (S druge strane, ovo neizbežno povlači pitanje jesu li ti motivi i u ranijim delima imali dubinu koju im pripisujemo ili smo samo bili zabljesnuti sinemaskopskom širinom.) Dakle, sa strane „suštine” ili „poruke” ovog romana, čitalac upoznat sa Gibsonovim radom (makar i preko posrednika) neće videti bogznašta novo ili smelo.

Ovo je mahom ne sasvim neprijatna revizija starih ideja.

Sa strane jezika i same radnje, nažalost, Gibson zadovoljava još i manje. Pre svega jer se, u nastojanju da radnju učini što realističnijom, a protagonistkinju što manje klišeiziranom pisac dohvatio sistematskog čišćenja romana od palp klišea i kao rezultat dao nam dosadnu glavnu junakinju čije su bolno trivijalne svakodnevne aktivnosti

45

46

prikazane do u minuciozne detalje. Moguće da je ovde na delu bilo i veštačko bildovanje broja strana da bi se rasplet romana učinio efektnijim (pogotovo jer je u pitanju neka vrsta antiklimaksa), tek, ovde slabo ima materijala za identifikaciju ili čak prosto navijanje — ravnodušnost je najverovatnija reakcija. I dok se Gibson trudi iz petnih žila da banalnost radnje osveži oneobičavajućim elementima zapleta (nove tehnologije, novi socijalni obrasci i kultura koja se oko njih razvija), ovi nažalost deluju sve samo ne neobično ili sveže. Istina je da je roman završen 2002. godine, ali Gibsonovo promišljanje Interneta je u najboljem slučaju staromodno i naivno. Nije ovo veliki greh, kad se uzme u obzir koliko godina ima autor (puni šesdeset iduće godine), ali ako tražimo roman koji će maničnu energiju današnje komunikacione tehnologije i kulture informacione preobilnosti na pravi način sublimirati, ako želimo knjigu koja će znati šta su viralni marketing, World of Warcraft, Youtube, eBay ili Piratebay, moraćemo još da čekamo.

Gibson je stariji čovek sa jezikom koji se upinje iz sve snage da zvuči prodorno i uspeva samo povremeno. Njegove su ideje dobronamerne ali pitomije i manje provokativne nego što su bile pre dvadeset godina. Njegov beg od klišea je hvale vredan, ali time je neuspeh očigledniji kada se nacionalni stereotipovi prepoznaju kao direktan naslednik pisanja iz doba hladnog rata. Ne mogu a da ne volim Gibsona i da u njegovom najnovijem romanu ne prepoznam ono čime me je opčinjavao pre dve decenije, ali ne mogu ni da poreknem da se nije unapred kretao istom brzinom kao i mi ostali. Nije to greh, ali divlje vizije po koje smo kod njega nekad dolazili ipak ćemo morati da potražimo drugde.

Uroš Smiljanić

Fantasti č n o

Imao sam mnogo života doktore Jung…

Istovremeno sam muško i žensko. Ja sam bezvremen i ne mogu da umrem.

U vreme kada je Timoti Findli bio odveć zauzet pisanjem, kritika je, upoznata tek sa premisom romana u nastajanju — blago oslonjenoj na hrišćansku legendu o Jevrejinu lutalici, šuškala o nerazumljivom izletu u fantastiku autora čuvenih Ratova. Plašeći se stigme koja bi mogla da ga udalji od sigurne luke glavnotokovske književnosti, ali već potpuno obuzet idejom o besmrtnom svedoku istorije, Findli je izbegavao direktan odgovor na pitanje o fantastici: Postavljate mi opasno pitanje, govorio najupornijima. ***

U prepoznatljivom Findlijevom stilu, i prolog njegovog devetog romana (1999.) je „udica” za čitaoca. Misteriozni protagonista, u bašti svog udobnog londonskog doma, u zoru, aprila 1912. godine, naizgled bez trunke emocija, izvršava samoubistvo vešanjem.

Ovako morbidnu atmosferu, Findli upotpunjuje ravnodušnom reakcijom Pilgrimovog

EMITOR 458

"

hodočašće

Timoti Findli — Pilgrim (Alnari : Alba Graeca, 2004) Timothy Findley — Pilgrim (1998) prevod: Tanja Bulatović

EMITOR 458

ličnog batlera na beživotno telo: Pilgrim je, napokon, uspeo.

Kada pokojnikovo srce, nekoliko sati nakon što su dva doktora pregleda telo i ustanovila smrt, ponovo počne da kuca, čitalac je već uvučen u priču o višestrukom samoubici (sic!) bez imena i prezimena koji sebe naziva Pilgrim (eng. hodočasnik).

Smešten u prestižnu Birgholcli psihijatrijsku kliniku u Cirihu u praskozorje I svetskog rata, Pilgrim budi interesovanje Dr. Karla Junga, velikog mistika psihologije, koji ispitujući pacijentovo stanje svesti, kreće na putovanje kroz neke od najinteresantnijih umova čovečanstva. U pokušaju da reši zagonetku Pilgrimove bespolnosti, bezvremenosti i besmrtnosti kroz detaljne dnevnike njegovih prošlih života, Jung i sebe gura preko granice lucidnosti.

Oko ove dve centralne ličnosti — arogantnog erudite i mizantropa Pilgrima, i donekle, strpljivog Junga u periodu formiranja svoje teorije o kolektivno nesvesnom, ali i ozbiljnih dilema o svom privatnom životu — Findli gradi roman u kojem se do samog kraja prepliću fantastika i realnost, snovi i java, istorija i mitologija. Do poslednje stranice, čitalac se dovodi u nedoumicu: Da li je Pilgrim lud ili Jung? Da li je Pilgrim u noći poslednjeg samoubistva stvarno usnio sudbinu žrtava Titanika? Da li je zaista, kako to njegovi dnevnici sugerišu, pozirao Da Vinčiju, poznavao Molijera i Oskara Vajlda, službovao kod sv. Tereze Avilske, pravio vitraže katedrale u Šartru, prisustvovao Hektorovoj smrti pod zidinama Troje?! Šta je to što čoveka koji tvrdi da ima ono za čim većina ljudi žudi — besmrtnost, nagoni da neprestano pokušava da izvrši samoubistvo?

Roman ovakvog opsega (četiri hiljade godina čovečanstva) čini se pretencioznim, ali namera autora nije da slepo sledi brojke iz istorijskih čitanki, već da čitaoca, koji, gledajući svet kroz oči čoveka koji ne može da umre, osuđenog da prisustvuje Stvaranju najznačajnijih dela čovečanstva, ali i njihovom Uništenju koje neizbežno sledi, navede da preispita svoje stavove i prihvati svoj deo odgovornosti. Konzervativniji čitalac (ili pak onaj koji zadovoljno pliva u skorašnjoj poplavi istorijskih trilera) može zameriti nešto slobodniju, i ponegde, prisniju interpretaciju poznatih imena (Vajld, Da Vinči, Savonarola, H.Džejms, Frojd i dr.), i pokušaj da se osnovne ideje Jungove duge karijere skuče u prostor od nekoliko meseci razgovora sa Pilgrimom; ali Findli, kako je i sam više puta isticao, nije imao nameru da piše istorijski roman: oni su samo fiktivni likovi sa istorijskom osnovom.

Kao i u prethodnim romanima, Findlijevi protagonisti ne zasenjuju sporedne likove (Lejdi Kvotermajn, Ema Jung, Forster…) — naprotiv: oni su brižljivo građeni; živi i uverljivi, produbljuju se odmicanjem priče, otelotvorujući naposletku, neke od najvažnijih ljudskih vrednosti (prijateljstvo, ljubav, vernost…) i često ostaju urezani u sećanje duže i od protagonista nekih drugih autora, paradoksalno: cenjenijih od Findlija.

47

48

Pilgrim nije, naravno, sveža ideja, ali je za razliku od naširoko voljenih romana slične premise — pomalo monotonog Orlanda Virdžinije Vulf ili gotovo enciklopedijski iscepkane Priče Jevrejina lutalice Žana d’Omersona — iako nelinearna (a kako bi i mogla biti?), vrlo tečna i uzbudljiva priča koja se, samo zbog obima, ne može pročitati u jednom dahu. Možda će se nekome činiti da je knjiga preduga (481 str. — orig. izdanje), učiniti mu se da neka poglavlja traju večno, bez očiglednog razloga; da su nedostajale volja (ili snaga) da se određeni pasusi ili čitavi delovi (neesencijalni za radnju) odbace, ali i to je jedan od Findlijevih metoda kojima pokušava da Pilgrimovo mučno iskustvo beskonačnog putovanja kroz živote, prenese na čitaoca — i u tome, bar kod autora ovog teksta, i uspeva.

Nasuprot mnogim književnim delima koja ukazuju na apsurdnost razvoja civilizacije kroz destrukciju, i upućuju vapaj za prestanak Uništenja (K. Vonegat, Klanica 5 je dobar primer), Findlijev Pilgrim, zbog vremena u koje je verno smešten — iščekivanje Velikog rata, koji se zlokobno provlači kroz roman predskazujućim Jungovim snovima — stavlja čitaoca u nelagodan položaj strepnje, pre nego lamenta nad sablastima prošlosti intenzivirajući time strah od budućnosti koja počiva na temeljima destruktivnosti. *** Kada je, ohrabren tiražima i blagonaklonošču kritike, shvatio da je Pilgrim dobio zasluženo mesto u književnosti, pre svega krajem koji otvoren za tumačenja i time prijemčiv i ljubiteljima ali i onima koji na fantastiku ne gledaju blagonaklono, na pitanje: Da li je Pilgrim živeo večno?, Findli je odgovorio kratko: Jeste.

Pilgrim je i danas na listi najčitanijih kanadskih romana na tamošnjem tlu i ima snažan uticaj na stvaraoce raznih oblasti umetnosti, pa čak i na savremenu operu: Komad The Dream Healer očekuje premijeru marta 2008, šest godina nakon Findlijeve smrti.

Nikola Petrović

EMITOR 458

EMITOR 458 Duboki

koreni srpske

nau č n e fantasti k e

Bojan Jović — „Rađanje žanra, počeci srpske naučno–fantastične književnosti”, (Institut za književnost i umetnost Beograd, 2006) U smutnim vremenima opšte apatije, dnevne aktuelnosti uspevaju da zauzmu sve vreme koje nam je na raspolaganju i zamagle šire perspektive. Medijski proizvodi (među njima i knjige), koji se širokom puku nude kao otkrovenja činjenica prošlosti i sadašnjosti, uglavnom su svedeni na senzacionalističke ili tendenciozne objave nepravdi i zavera koje su uzroci ovdašnjeg jada i bede. A kako to biva prema onoj narodnoj da se ‘od šume ne vidi drvo’, pravi podaci koji mogu imati značaja za razumevanje dešavanja nalaze se u delima koja nisu reklamirana jer ih mediji smatraju nevažnim. Među takvim, neopravdano skrajnutim knjigama je i „Rađanje žanra, počeci srpske naučno– fantastične književnosti” Bojana Jovića, u izdanju Institut za književnost i umetnost Beograd, 2006. Nepažljivom čitaocu će se učiniti da je teza o važnosti upravo ove proizvoljna ali bude li imao volje da pročita ovu studiju, uverio bi se da je u zabludi jer bi, između ostalog, kroz sudbine nekih pisaca sagledao i načine na koje je, i onda i sada, funkcionisalo društvo–država a kojima se nimalo ne možemo dičiti.

Doktor književnih nauka, Bojan Jović, poduhvatio se pionirskog traganja za počecima naučno fantastične književnosti u Srba, otkrivši da ovaj žanr, koji i danas ‘uživa’ prezir i ignorisanje od etablirane, akademske nauke, ne samo da ima svoje predstavnike među srpskim piscima na prelazu iz XIX u XX vek, već da su njihova dela reprezentativna u kontekstu svetske

naučne fantastike. Nakon što, kako nalažu principi naučnog razmatranja materije, izloži opšte odrednice i karakteristike naučne fantastike, sa težištem na fundamentalnoj temi koju nalazi u razmatranju utopijskih zajednica, što je, sveukupno, za sve zaiteresovane čitaoce dobrodošao i inspirativan uvod, Jović otkriva elemente žanra već u znamenitom srpskom „Romanu o Aleksandru”, u fantastičnom putovanju u utopijsko Ostrvo blaženih i tamni vilajet, mesto večitog mraka, nakon koga junak stiže do kraja sveta; na tim putešestvijima Aleksandar upoznaje direktne potomke Adama i Eve koji žive u višim etičkim sferama. U komediji „Laža i paralaže” Jovana Sterije Popovića, žanrovskom prepoznatljivošću

49

50

Bakić i Jović na Beokonu V, novembar 2007. se izdvaja epizoda o putovanju Barona Golića na Mesec, tamošnjim avanturama i prekinutoj romansi sa kraljicom. Tekst Milana Jovanovića „Nove varoši — novi Beograd” iz 1867. godine usmeren je na budućnost prestonice za koju se tvrdi (kao i danas) da joj je „suđeno da bude jedna od najvažnijih trgovačkih varoši na istočnom suhozemlju Evrope”. Anonimni autor je 1871. godine objavio članak „Beograd posle 200 godina” u kome opisuje srećne i savršene ljude budućnosti koji uživaju u životu, oslobođeni rada zahvaljujući napretku nauke i tehnologije. Sa ovako optimističkom slikom nije se slagao Svetolik Ranković koji je 1895. godine objavio tekst „U XXI veku” u kome izvesnog profesora Nikolića iz 1895. šalje u 2095. godinu. Tehnika, urbanizam i arhitektura promenili su Beograd: na sve strane su velelepne palate, po putevima jure kola na električni pogon a kroz vazduh brojne letilice. Poseta gimnaziji u kojoj je radio otkriva profesoru da su se stvari i tu bitno promenile jer je neprikosnoveni

direktor — žena. Pošto se svi školuju pod kontrolom žena ratovi su nestali; i zaštita reda je u ženskim rukama. Čitava država je organizovana po efikasnim birokratskim principima, koji ne trpe bilo kakvo izdvajanje. Ideologija srpske države je „miran i pravilan tok života (jelo, piće i odelo)” a ne umni i kulturni napredak; sve što direktno ne doprinosi uspehu države, kao npr. umetnost, beznačajno je. Profesor prisustvuje predavanju o XIX veku koji je predstavljen kao mračan i bedan što mu se nimalo ne dopada; rezultat njegove pobune protiv predavanja je povratak u vreme iz koga je otišao, na šta on radosno kaže: „Hvala ti, Bože, kad nisam u XXI veku!”

Stojan Novaković će 1911. godine objaviti tekst „Posle 100 godina” u kome predviđa razvoj nauke i blagostanja ali i potrebu da se Južni Sloveni povezuju i ujedinjuju zarad opstanka na istorijskoj sceni a Beograd je centar takvog ujedinjenja.

Za razliku od pomenutih tekstova drama „Posle milijon godina” Dragutina Ilića, objavljena 1889. godine u časopisu

EMITOR 458

EMITOR 458

„Kolo” odlazi u daleku budućnost u kojoj su, posle kataklizme, od čitavog ljudskog roda preostali samo otac Natan i sin mu Danijel. Njih hvataju pripadnici „Duho– sveta”, razvijenijeg ljudskog soja; novi svet nastanjuju još Marsovci i Merkurovci.

Natana i Danijela pripitomljavaju i proučavaju a onda poklanjaju novoj gospodarici Svetlani; Danijel se zaljubljuje u nju ali ona ne može da razume emocije jer tako nešto ne postoji u njenom svetu.

Očajan, Danijel se ubija a za njim odlazi i Natan, no, ovaj čin nimalo ne uzbuđuje nove ljude. Ilićeva drama je, prema sada dostupnim podacima, prva naučno fantastična drama u svetu; on je na njoj ustrajno radio i 25 godina posle njenog objavljivanja, unoseći izmene i dopune u tekst, očito smatrajući delo bitnim u svom opusu. Godine 1902. objavljen je roman „Jedna ugašena zvezda” Lazara Komarčića, koji je istovremeno naučno–popularno objašnjenje astronomskih znanja i pregled mogućih razvoja, stasavanja i propasti civilizacija u dubinama vremena i svemira.

Po svojoj slobodi Komarčićeve ideje i vizije umnogome prevazilaze one iznete u Flamarionovom romanu „Uranija” objavljenom 1889.g, delu koje se u svim istorijama naučne fantastike pominje kao jedno od ključnih. Knjiga naučnika svetskog glasa, Milutina Milankovića „Kroz vasionu i vekove, pisma jednog astronoma”, objavljena 1928.g, nastavlja Komarčićevim tragom. Milanković opisuje zakonitosti koji određuju klimu Zemlje, ustrojstvo Sunčevog sistema i svemira a zatim ‘vasionskim vozom’ odlazi u posetu Mesecu i tamošnjoj koloniji ljudi; odatle put vodi do Venere i Marsa pa u dubine beskrajnog Univerzuma. Milanković je naučnički precizniji u opisima dok je Komarčić lepršaviji u projekcijama

budućnosti.

Ilić, Komarčić i Milanković pisali su i publikovali svoje knjige rame uz rame sa velikanim žanra kakvi su Flamarion, Vern ili H. Dž. Vels. Na žalost, dela ovih novatora nisu naišla na razumevanje. Jovan Skerlić uopšte ne pominje Komarčićev naučno fantastični roman, baš kao ni Ilića; isti je slučaj i sa pregledom Jovana Deretića. Samo je Bogdan Popović unekoliko pokušao da ‘rehabilituje’ Ilića. Milankovićeva proza je takođe ‘promakla’ teoretičarima. Stavovi zapisani pre 80–tak godina i dalje su važeći; pojedinačni tekstovi o pomenutim piscima i njihovim knjigama nisu promenili uvreženo mišljenje, ma koliko je ono jednostrano i manjkavo. To govori o inertnosti i neinventivnosti ranijih i današnjih istoričara srpske književnosti i njihovoj nesposobnosti da analiziraju, u kontekstu novih saznanja, literarnu prošlost; a, ako mi ne poznajemo svoju istoriju i ne dičimo se njome možemo li očekivati da će neki teoretičar svetske naučne fantastike ‘otkriti’ da se u Srbiji pisala naučna fantastika pre jednog veka?

I na ovom primeru se potvrđuje da je nepoštovanje sopstvene istorije konstanta ponašanja u ovim krajevima. To je i dokaz da je nivou ‘kulturnog marketinga’ država potpuno zakazala mada je puno priče o potrebi stvaranja pozitivne slike o Srbiji.

Imajući u vidu rečeno, nije čudno što Jovićeva knjiga ne privlači veću pažnju jer ona jasno odslikava ovdašnje naravi; ono što ipak ohrabruje jeste da se mladi naučnik, neoptrećen predrasudama, hrabro upustio u traganje za istinom koja nas predstavlja boljima nego što uopšte znamo.

Ilija Bakić

51

52 Đavo

u ak varijumu

Dejan Ognjanović Ekskluzivno za čitaoce Emitora: izbačeno poglavlje iz knjige „Faustovski ekran: đavo na filmu” Dejana Ognjanovića, Istok–Zapad, Matična biblioteka ‘Svetozar Marković’, Zaječar, 2006.

Ovo poglavlje nije izbačeno zbog bilo kakve cenzure ili zbog slabijeg kvaliteta.

Razlog je mnogo banalniji: izdavač je procenio da je finalna verzija rukopisa preobimna, i tražio da se ona skrati za trećinu (oko 100 autorskih kartica).

Neka poglavlja su skraćena: npr. kod italo horora otpali su radovi Mikele Soavija Crkva (La Chiesa, 1989) i Sekta (La Setta, 1991 a ostao je samo Mario Bava, a neka su izbačena u celosti, npr:

ĐAVOLI U MANTIJAMA

Nema milosti za krvnika (The Witchfinder General, 1968) Đavolov beleg (Mark of the Devil, 1971) Demoni (The Devils, 1971)

USPON ANTIHRISTA Demijan: Predskazanje II (Damien: Omen 2, 1978)

TAŠTINA PRAZNINE

APOKALIPSA

Isterivač Đavola II (Exorcist II: The Heretic, 1977)

Finalni obračun (The Final Conflict, 1982)

SATANSKI STUDIO Isterivač Đavola: Početak (The Exorcist: The Beginning, 2004) Dominion: Prikvel Isterivača Đavola (Dominion: a Prequel to The Exorcist, 2004)

ĐAVO ME JE NATERAO Gospodin Frost (Mr Frost, 1990) Pentagram (Pentagram, 1990) Pali Anđeo (Fallen, 1998)

EMITOR 458

EMITOR 458

Po prvi put, baš na ovom mestu, najtraženiji naslov među onima kojih nema u postojećem izdanju knjige.

Princ tame (Prince of Darkness, 1987) Džon Karpenter nikada nije potencirao intelektualni aspekt svojih filmova, čak se u intervjuima i na DVD komentarima žestoko branio od svakog pokušaja učitavanja ‘značenja’ u njih.

Ponekad je čak sa napadnom skromnošću sebe nazivao običnim zanatlijom zadovoljnim u svojoj niši kultnog autora niskobudžetnih žanrovskih filmova. Iako granicu između ‘zanatlije’ i ‘umetnika’ nije tako lako iscrtati, a posebno ne na filmu, čini se da Karpenterovo delo počiva na samoj granici, često je zapravo obesmišljavajući. Jedno je sigurno: njegov Princ tame plod je senzibiliteta B–filma, a idejna i intelektualna komponenta, uprkos prominentnosti, stavljene su u službu primarnih žanrovskih učinaka. Još jednostavnije rečeno, religiozne i naučne aluzije, te metafizički aspekti zapleta, u njegovim rukama tek su puke mistifikacije podređene izazivanju strave.

Karpenter uzima arhetipsku matricu kakva je milenijumska borba metafizičkih načela Dobra i Zla, i konkretizuje je kroz entitete kakvi su Mračni bog, odnosno Anti–Bog, i njegov sin, Princ Tame s jedne, odnosno Isus Hrist kao predstavnik druge strane. U konvencionalni hrišćanski dualizam on, očito, unosi neke inovacije.

Pre svega, u Karpenterovom univerzumu ne postoji Dobri Bog. To važi za ovaj kao i za sve ostale filmove ovog režisera, nedvosmisleno naklonjenog mračnijoj vizuri. Činioci njegove neo–mitologije su: Anti–Bog, mračni entitet koji obitava u paralelnom univerzumu, sačinjen od

anti–materije, i njegov ‘sin’, ‘Princ Tame’, na materijalnom (ovozemaljskom) planu ovaploćen kovitlacem zelene tečnosti što besni unutar jednog staklenog cilindra.

Anti–Bog teži da prodre u naš univerzum i donese mrak umesto svetla, a ključni instrument u toj nameri je upravo njegov sin — iako zatočen, on je u stanju da utiče na umove ljudi i pretvara ih u svoje poslušnike…

Na strani ‘dobrih momaka’ nema nikakve metafizičke sile: Isus Hrist je, prema Karpenteru, bio vanzemaljac humanoidnog izgleda, misionar sa zadatkom da ljude upozori na opasnost koju krije kontejner sa zelenom tečnošću.

Zbog svog ‘talasanja’, ljudi su ga ubili, a Crkva je stvorena sa ciljem da skriva Princa Tame i ublažava mračnu istinu

53

svojom teodikejom, svesno smišljenom da zadovolji priželjkivanja ljudi. Naravno, kad se govori o Crkvi u američkom filmu, podrazumeva se katolička crkva, pa je to i ovde slučaj, i niko se ne zamara činjenicom da je hrišćanska crkva više od pola milenijuma bila ujedinjena, pre raskola na zapadnu i istočnu. Kako i zašto je najveća tajna Crkve pripala baš Vatikanu, a ne Vizantiji, u filmu se i ne nagoveštava.

To je, zapravo, najmanje bitna rupa u Karpenterovoj ‘mitologiji’. Mnogo bitnije stvari ostaju nerazjašnjene. Na primer: zašto je Otac uopšte zatočio svog sina, ‘pre sedam miliona godina’, u kanister ‘koji se otvara samo iznutra’? Zašto je sin čekao tolike milione godina, zakopan negde na Bliskom Istoku? Zašto nije uticao na ljude predhrišćanskih kultura i mnogo starijih religija nego što je hrišćanstvo?

Ako je Đavo bio zatočen sve ove milione godina, ko je onda bio uzrok svetskih zala do sada? Zašto je akvarijum sa Princem Tame uopšte transportovan u Ameriku?

Koji je to toliko jak i neodložan razlog morao postojati da se predmet esencijalan po opstanak čovečanstva (i čitave vasione!) poveri nesigurnoj i nepredvidivoj preko– atlantskoj plovidbi pre nekoliko vekova (dakle, u vreme krhkih jedrenjaka)? Zašto je završio baš u neuglednoj crkvici u predgrađu Los Anđelesa? Kako je i zašto došlo do toga da ‘Bratstvo Sna’ (eng. The Brotherhood of Sleep) zavisi od jednog jedinog čuvara za predmet od tako kolosalne važnosti? Kakva je veza između supernove čije čestice su do Zemlje putovale sedam miliona godina, opažene tek sada? Kako i zašto je baš ona inicijator reanimacije Princa Tame? Ako elektroni potekli sa te sudbonosne supernove utiču samo na niže oblike života (insekti, crvi, gliste…), da li treba shvatiti da su i beskućnici,

54

za Karpentera, niži oblik života? Ako to nije bilo naumljeno značenje, zašto su onda baš ti odrpanci, a ne drugi ljudi koji prolaze ulicom kraj crkve, zahvaćeni zombifikatorskih uticajem sile Zla?

Ova pitanja su retoričke prirode, i promašuju temu utoliko što su upućena filmu koji nije zainteresovan za ozbiljno istraživanje tema koje pokreće. Navedena ‘mitologija’ je tu samo da opravda zaplet, a zaplet je u potpunosti podređen stvaranju guste atmosfere paranoje i nadljudske pretnje od koje je bekstvo nemoguće.

Unutar tako postavljenih ambicija, izlišno bi bilo pitati se o smislu detalja kakav je, na primer, otkriće diferencijalnih jednačina u prastaroj Bibliji (na latinskom, naravno) nađenoj u podrumu crkve. To je puka mistifikacija koja ‘zvuči’ sablasno bez obzira na svoj suštinski besmisao. Slično važi i za ulogu ‘naučnog’ žargona profesora Biraka (nenamerno groteskni Viktor Vong), u kome se banalizuju koncepti kvantne fizike, sa jedinim ciljem da proizvedu maglu u umovima nepažljivih

EMITOR 458

EMITOR 458

i neobrazovanih gledalaca, i tako stvore dodatnu mistifikaciju podrivanjem ustaljenih koncepata stvarnosti: Da popričamo o našim verovanjima, i onome što možemo naučiti o njima.

Mi verujemo da je priroda čvrsta a vreme konstantno. Materija ima supstancu a vreme ima pravac. Istina počiva u telu i čvrstom tlu. Vetar je možda nevidljiv, ali je stvaran. Dim, vatra, voda, svetlost — oni su različiti!

Ne kao kamen ili čelik, ali mogu se dodirnuti. Mi pretpostavljamo da je vreme usko jer je poput časovnika — jedna sekunda je jedna sekunda za svakoga. Uzrok prethodi posledici — voće truli, voda teče nizvodno. Rađamo se, starimo, umiremo. Obrnuto se nikada ne dešava!… Ništa od ovoga nije istina! Recite zbogom klasičnoj stvarnosti, jer naša logika se raspada na subatomskom nivou… Raspada se u senke i duhove.

I tako, zvučne metafore i zapletena poređenja stvaraju utisak zasnovanosti na naučnim saznanjima, a mistifikacija služi kao opravdanje za ‘anything goes’ koncept. Naravno, nejasno je kakve veze ima nepredvidivost ponašanja čestica na subatomskom nivou sa logikom dešavanja na makro–planu postojanja.

Umesto preispitivanja veze između vere i znanja (religije i nauke), Karpenter je zainteresovan jedino da zamagli suštinske razlike između njih, i stvori utisak veće sličnosti, kako bi apelovao na ispod–razumske, visceralne delove gledaočevog bića i tamo izazivao strahove

numinozne prirode neopterećen njihovim idejnim implikacijama. O tome na kojoj mu strani srce leži Karpenter jasno govori potpisujući scenario za Princa tame pseudonimom Martin Kvotermas. To ime je omaž liku profesora Kvotermasa, junaku serije engleskih TV filmova (kasnije i bioskopskih) u kojima se vrli naučnik suočava sa nezemaljskim ili natprirodnim silama. Zapravo, Princ tame se može posmatrati kao slobodna adaptacija filma Kvotermas i jama (Quatermass and the Pit, 1967). U njemu, naučnici pronalaze neobičan metalni objekat u londonskom podzemlju. Starost mu je ogromna, poreklo nejasno (kasnije se otkriva da je vanzemaljsko), a zloguko psihokinetičko dejstvo na ljude oko sebe slično je uticaju tajanstvenog cilindra u podrumu crkve iz Karpenterovog filma. Štaviše, ispostavlja se da je u metalnom kanistru zatočen prividno mrtav, a zapravo hibernišući vanzemaljski entitet (sa pipcima na glavi, sličnim rogovima) koji je ljudima bio inspiracija za legendu o Đavolu. Na kraju filma, zloduha pobede probovši ga gvozdenim kranom, čime se pokazuje ‘istinitost’ lokalnog sujeverja da se Đavo može uništiti samo gvožđem… Veći deo Kvotermasa posvećen je grupi naučnika koji sa tadašnjim najsavremenijim instrumentima pokušavaju da analiziraju zagonetni predmet dijabolične prirode, dok ovaj ispoljava sve jače telekinetičko dejstvo na njih i njihove umove što vodi do apokaliptičke završnice, a sve to su takođe elementi u srži Karpenterovog flma nastalog dve decenije kasnije*.

Scenarije za filmove o profesoru Kvotermasu pisao je Najdžel Nil (Nigel Kneale), autor prema kome je Karpenter više puta isticao poštovanje. I ne samo to, nego je planirao da mu poveri pisanje scenarija za rimejk Čudovišta iz crne lagune (The Creature from the Black Lagoon, 1954), a angažovao ga je da napiše predložak za treći deo Noći veštica (u Karpenterovoj produkciji), iako potonji nije doveo do željenih rezultata. *

55

Pretenciozna naklapanja o kvantnoj fizici i Šredingerovoj mački, kao i mistifikacije vezane za tajnu istoriju hrišćanstva i njegovih tajnih redova, podrivena su smeštanjem u oblandu Karpenteru omiljene formule: grupa površno skiciranih junaka zabarikadirana na jednoj lokaciji, opkoljena silama zla (koje neretko imaju svog uticaja i iznutra), sa obiljem akcije koja često nadomešta suptilnija dešavanja (recimo, nepostojeću dramu neprofilisanih likova).

Ova formula bila je uspešna u filmovima Napad na policijsku stanicu (Assault on Precinct 13, 1976) i Stvor (The Thing, 1982), kao i u završnici Magle (The Fog, 1980), ali se pokazuje neprikladnom za kvazi–intelektualno–mistički koncept Princa tame. Umesto da dosledno sprovede kosmičku stravu nabijenu lavkraftovskim potencijalima, skiciranu u prvoj trećini filma, Karpenter ga svodi na tek još jedan film opsade u kome su spolja zombifikovani ‘spavači’, odnosno lutalice predvođene Alisom Kuperom, a unutra bezlični studenti (prosečne starosti oko 35 godina) i tehničari koje opseda zelena tečnost i pretvara u sluge Princa Tame.

Avaj, u Karpenterovim rukama sluge Zla se pokazuju jezivo nemaštovitim, i svoje ‘zlo’ ispoljavaju neinventivno ubijajući, jednog po jednog, preostale nepreobraćenike.

Američki kritičar Rodžer Ebert lucidno je sumirao probleme ovog filma: Suočimo se s tim. Kada nam film obeća Princa Tame, očekujemo nešto više od zelene tvari u cevi koja pljucka tečnost ljudima u usta, pretvarajući ih u zombije koji stoje unaokolo tokom većeg dela filma izgledajući kao da ne mogu da se odluče kojim autobusom

56

da se vrate kući. Kada nam se preti Armagedonom, očekujemo nešto više od ljudi koji jedni druge lupaju ciglama u glavu. A kada nam se svi likovi predstave kao ‘kompetentni fizičari po sebi, čak iako još uvek nemaju doktorate’, ne očekujemo od njih da prave najčešću grešku svih likova iz horor filmova, koja je u tome da se izdvajaju sami i izlažu se tome da postanu naredna žrtva. (…)

Umesto toga, film se degeneriše u gomilu ljudi koji se jure niz hodnike dok muzika ludački trešti. Nazovite me optimistom, ali verujem da bi Apsolutno Zlo nekako trebalo da bude gore od ovoga*.

Apsolutno Zlo je, kod Karpentera, uvek amorfno, bezoblično, nemotivisano: bilo da su to apsurdni fanatici iz Napada na policijsku stanicu, ili magla iz istoimenog filma, ili protejski Stvor u neprestanim metamorfozama, ili bela, bezizražajna maska Majkla Majersa iz Noći veštica… To je, verovatno, jedini razlog za ikonografsku inovativnost u prikazu Princa Tame, otelovljenog u bistroj zelenoj tečnosti, budući da ne postoji nikakav okultni, mistički ili teološki razlog da se ovaj entitet baš tako prikaže. Nešto je konvencionalnija ideja da Anti–Bog obitava s one strane ogledala: Đavo kao dvojnik, odnosno suparnik, protiv–teža postojećem poretku suština je njegovog bitka, a doppelganger je jedan od češćih oblika ispoljavanja demonskog u tradiciji, kako folklornoj tako i umetničkoj. Prizori pretvaranja velikog ogledala u portal ka drugoj dimenziji realizovani su krajnje jednostavnim sredstvima, slično kao u Koktoovom filmu Krv pesnika (Le sangre

Roger Ebert, ‘Prince of Darkness’, kritika dostupna na internetu: <http://rogerebert.suntimes. com/apps/pbcs.dll/article?AID=/19871023/REVIEWS/710230302/1023> *

EMITOR 458

EMITOR 458

d’un poete), sa vodenom površinom umesto staklene. Link ka onostranom ipak mora biti ljudski: Princ Tame svojom zelenom limunadom ‘oplodi’ jednu od studentkinja i pretvori je u medijuma ka Ocu. Njeno lice i telo postaju izjedeni ranama (nije jasno zašto je ovo neophodno, izuzev što tako ‘strašnije’ izgleda), i tek tako pripremljena za kontakt sa Anti–Bogom ona može da zaroni ruku u ogledalo i da s one strane izvuče zatočeno načelo Apsolutnog Zla. Potonje se, na vizuelnom planu, ogleda samo kroz načas spaženu šaku što izranja iz tmine onostran ogledala, u suštini antropomorfnu, ali krupniju, deblje kože, i sa velikim crnim noktima (veoma slično identičnoj sceni u filmu Legenda; videti prethodno poglavlje) Prelazak Apsolutnog Zla u naš svet sprečava, u zadnji čas, vrlo hrišćanski čin žrtve: glavna junakinja se baca na demonsku konkubinu, i zajedno s njom uskače ‘iza’ ogledala. U tom trenu (a nejasno je zašto nije ranije, a mogao je) dobri sveštenik, Donald Plizens, baca sekiru i njom razbija ogledalo, tako definitivno onemogućivši povratak Anti–Boga. Prilično lagana pobeda načela predstavljenog kao, praktično, svemoguće.

Ovakva simplifikacija, ipak, ne treba da čudi u svetlu činjenice da se to isto ultimativno načelo Zla oglašavalo preko kompjutera banalnim porukama kakve su: ‘’Neće vas spasiti Isus Hrist. Neće vas spasiti bog Plutonijum (sic!). U stvari, uopšte nećete biti spaseni!’’ ili stotinama puta ponovljena frenetična poruka ‘’Ja živim!’’ Čak i poremećeni Džek Torens u snegom zavejanom ‘Vidikovcu’ bio je maštovitiji.

Princ Tame ostaje kao solidan žanrovski film, sasvim prihvatljiv ako se pri konzumaciji isključi mozak i

prepusti nesumnjivo veštoj manipulaciji dokazanog majstora strave kakav je Karpenter. Atmosfera je toliko gusta da se može nožem seći, a dinamika zbivanja je takva da mnogima neće ni dopustiti vreme za razmišljanje o neprestanim baražima mistifikacija, sad ‘naučnih’, sad ‘religioznih’. Na žalost, kolosalni koncepti silom su nagurani u skromni, trivijalni kalup umereno zabavnog B–filma. U slučaju Princa Tame, Karpenterov zanat je nesumnjiv, ali prava umetnost ipak zahteva nešto malo više od dobre tehnike.

57

58 S(F)inopsisi Radmilo Anđelković Posle dvadeset i pet godina pisanja sve ono što sam video u svojoj mašti svodi se samo na tri osnovne ideje kako se može komunicirati sa nadrealnim. Središnje mesto imaju svetovi u nama, svetovi pre i posle našeg života i svetovi u svom trajanju. Vreme i mesto su nesagledivi, a čovek je u priči prisutan kako bi čitaocu olakšao da se u tom okruženju snađe.

Tu i tamo, bilo je iskoraka i ka drugim idejama, ali je tematsko središte uvek bio čovek i njegov odnos prema okolini. Moja naučna fantastika jeste samo okvir za istu priču. Ona sa „antiantropomorfizmom”, svih onih koji su taj pristup smatrali važnijim ili podjednako važnim, nema nikakve veze. „Antiantropomorfizam”, zapravo, ne postoji, pisanje se, bilo po sličnosti, bilo po razlikama, uvek odnosi prema čoveku.

Svetovi Ida (Worlds of Id) Tema:

Moji svetovi Ida nastali su u vreme kada sam čitao Frojda i Junga, moje viđenje DNK je nastalo pre nego što ga je nauka delimično pročitala. Ništa što se dogodilo posle 1985–te godine nije izmenilo taj koncept. Karakterizacija likova koji grade pojedinačne priče proističe iz prostora koji gradim u okviru psihoanalize i DNK zapisa, prevazilazi ih po dubini i širini. Moguće je da realan tok vremena to izmeni, ali je malo verovatno.

Ako bude drugačije, realni svet će ponuditi manje od onoga šta sam ja ponudio svojim čitaocima.

Moja sinteza psihoanalize i DNK sadrži devet nivoa svesti, a poslednji, nivo nesvesnog, budući da smo svi samo ostrva u moru Nesvesnog, otvara beskrajan okvir u kome svaki pojedinac može da stvara sopstvene svetove. Mi smo Tvorci sopstvenih svetova.

Likovi:

Sve pojedinačne priče su usredsređene na grupu ljudi koja sebe naziva Svemirskim Ciganima. Oni su specijalizovani da pronađu ono što niko ne može da nađe. Jednom godišnje, na planeti Kidis, pripovedaju svoje poduhvate kako bi bio izabran Veliki Ciganin. Šampioni i konkurenti su Grej Svaruk Hening i Vladimir Rom. Tu i tamo ističu

EMITOR 458

EMITOR 458

se i drugi Cigani. Uz njih je i Silvester Najt, koji im ne pripada ali zbog svoje osobine da uz magični prepekan sa Prunela sagleda događaje koji su se ranije dogodili na nekom određenom mestu, ponekad postaje dobar saradnik.

Grej Svaruk Hening je u jednom od svojih traganja opremljen Vanaksovim memoreksom (termin sam stvorio pre nego što su mnogi drugi elektronski uređaji nazvani tim imenom). On mu omogućava da se kreće kroz nivoe sopstvenog DNK. Mehanizam sam nazvao čitačem, takođe pre nego što se moja kćerka time, na Rockefeller–u, počela fundamentalno baviti.

Osnov za TV serijal:

TV serijal se može razviti na osnovu mog neobjavljenog romana Amalgam zona (nastanak Vanaksovog memoreksa), objavljenog romana Galaktički tunel (1986, podloga za Silvestera Najta), nedovršenog romana Legija Ida, kao i objavljenih i neobjavljenih novela i priča „Zatvor za smrtne”, 1987. „Ginekoid za Ciganina”, 1987. „Franko isporuka”, 1990. „Zov Zemlje”, 1999. i „Najveći Zoo vrt na svetu”, 199?. „Planeta ludaka”, lebdi tuđom voljom po virtuelnom svetu Interneta. Neke druge priče, sa drugim likovima, uklapaju se u ovu temu: „Planina u Međurečju”, 1987. „Spiridonova potera za neuhvatljivim” i 1989. „Dan Mitre”, 1993. i 1998.

Mogućnost realizacije:

Srednje teška, jer za domaće uslove još postoje tehnički problemi.

Mogućnost razvijanja serijala:

Većina mojih priča je potpuno otvorenog kraja (što mi zameraju), te je razvoj serije neograničen.

Oni svetovi (Worlds Beyond) Tema:

Svet posle smrt i njegova veza sa realnim svetom u savremenoj produkciji svodi se na horor. Lično smatram da je horor zasnovan na izazivanju emocija sa adrenalin­skim nabojem, dok je moja literatura tematska. Onaj svet pokušavam da posmatram kao jedan u nizu svetova u kojima obitavamo. Moje pisanje nema veze sa reinkarnacijom, niti sa paralelnim svetovima, iako je bliže drugoj temi.

Osnov je jedna od balkanskih legendi po kojoj posle smrti živimo samo u prostoru koji smo videli za života. Ona otvara mogućnost za ozbiljnu i delom humornu razradu, a nema prepreka da se poveže sa temama o duhovima (takođe provode vreme u prostoru gde su umrli).

Koncept serijala podrazumeva da u svemiru postoji populacija koja nema nepremostive prepreke za prelaz između prošlih, sadašnjih i budućih stvarnosti. Oni shvataju da ljudi na Zemlji ne komuniciraju sa tim svetovima i pokušavaju da za svoju populaciju posednu naš Onaj svet. Budući da je Balkan najpodložniji raseljavanju, usmereni su ka njemu.

59

60

Likovi:

Likovi još nisu u potpunosti definisani u ovom delu moje literature. Trenutno, to su pojedinci iz naše prošlosti i budućnosti, mrtvi i živi. Zajednička osobina im je da su u našoj realnosti, zahvaljujući svojim profesijama, život proveli u kretanju po Balkanu, te na Onom svetu nemaju uobičajena prostorna ograničenja. Svi oni pokušavaju da uspostave vezu sa realnim svetom i upozore na ciljeve svemirskih uljeza.

Osnov za TV serijal:

Do sada sam na ovu temu objavio jednu noveletu „Nema mesta za svilene bube”, 1993. i 1998, a u opticaju su, na raznim nivoima Interneta „Pet pogleda na Terazijski greben”, 2003. i „Laki seks i teške batine”, 2006. Sve tri priče testiraju mogućnost razvijanja serijala.

Mogućnost realizacije:

Laka jer nema tehničkih ograničenja.

Mogućnost razvijanja serijala:

Neograničena uz rezervu, da ako se tematski uključi čitava Zemlja, što nije prepreka jer svest o duhovima postoji svuda, nastaju tehnička ograničenja (snimanje na udaljenim lokacijama).

Sećanja na svetove (Homeoworlds) Tema:

Arenijusova teorija usmerene panspermije predstavlja dobar tematski osnov.

Savremena nauka nije digla ruke od prisustva života na kometama i drugim nebeskim telima koja putuju svemirom. Čitava priča može da se naveže na Zemlju od nastanka civilizacije do neke ultimativne budućnosti. To znači da je ova tema neograničena po vremenskoj liniji.

Moj pristup se na nju navezuje u trenutku kada se u matrijarhatu (opet balkanska regija) uspostavlja legenda o blizancima gde jedan potiče od muškog roditelja, a drugi od nekog od bogova. Na Zemlju, krajnje nevoljno, dospeva sa svojom letilicom jedan od Spora (prema zamisli Spori su generatori zivota) i prisiljen je da prihvati oblik nekog od raspoloživih oblika života. Alternativa je da zbog temperaturne razlike na Zemlji pot­ puno nestane. Zbog toga će u tom ili u nekom drugom obliku sačekati svoje spasio­ce.

Svaka od promena, jer je jedino on besmrtan, razređuje njegov osnovni biološki sastav.

Dalji tok serijala, prati transformacije Spora kroz našu prošlost, sadašnjost i budućnost, da bi čitava priča iz istorije prešla u legendu. Ona završava ili se otvara u drugoj temi u trenutku kad zbog razređenja osnovne biološke mase preti opasnost da Spor potpuno izgubi svest o svom identitetu.

Likovi:

Nema stalnih likova. Centralna je veza sa Sporom i odnos svake civilizacijske faze prema njegovoj prisutnosti.

EMITOR 458

EMITOR 458

Osnov za TV serijal:

Osnov za serijal predstavlja noveleta Oči Svetovida: Falus, 1998. i Sećanje na Spora (nedovršena priča), 2007, koja predstavlja poslednju fazu serijala.

Mogućnost realizacije:

Srednje teška zbog razlika u vremenu dešavanja (scenografija i kostimografija).

Neophodna je animacija inicijalnog oblika Spora.

Mogućnost razvijanja serijala:

Serijal je uslovno zatvoren, zavisno od finalne epizode koja može da otvori sopstveni prostor i vreme događanja.

P i r at i

s

Kariba 3:

Na kraju sveta Pirates of the Caribbean: At World’s End (2007) Režija: Gor Verbinski Scenario: Ted Eliot, Teri Rosio, Stjuart Biti, Džej Volpert Izašavši iz bioskopa nakon gledanja trećeg dijela serijala Pirati s Kariba razmišljao sam s kojom trilogijom da uporedim dotični (poznato je da se trilogije najbolje porede sa drugim trilogijama, s tim da u ovom slučaju poređenje treba da se izvrši brzo, jer već za godinu–dvije gomila njih će da se pretvori u tetralogije). Sljedeći naslovi su mi padali na pamet: - Indijana Džons (poređenje otpada, jerbo je Indijana Džons sve ono što je Piska trebalo da bude, a nije — namely fenomenalan avanturistički serijal sa sjajnim humorom i tek malo fantazije da sve začini) - Spajdermen (poređenje otpada jer je apsolutno neumjesno bilo šta porediti sa Spajdermenom, u pitanju su filmovi sa tako malo potencijala da je pravo vanserijsko čudo to što su druga dva dijela zapravo gledljiva) - Konačno odredište (poređenje je neumjesno, jer dok se radnje Pirata nastavljaju jedna na drugu, svaki dio Konačnog odredišta priča istu priču kao ostali) - Kum (poređenje otpada jer osim žanra teško da postoje ikakve sličnosti.

Sličnost žanrova ogleda se u tome što je Kum krimi drama, a Pirati su film sa toliko dramatično kriminalnim performansama nekih glumaca) - Osmi putnik (poređenje otpada jer Elijen(i) očigledno nisu trilogija).

Na kraju, ostalo je ono očigledno — Gospodar prstenova. Naime, to je ono što Pirati jesu a nije trebalo da budu (naravno, to je isključivo ilustracija mojih preferenci, očekivanja i mišljenja, koje ćemo smatrati apsolutno ispravnim, u nedostatku

61

konkretnih dokaza za suprotno). Daklem, čista fantazija, sa nekim dobrim stranama i nekim lošim, s tim da loše strane ponavljaju iz filma u film i na kraju u trećem dijelu čovjek jednostavno više ne može da ih trpi. Mane Gospodara prstenova proističu iz činjenice da film sam sebe preozbiljno shvata, pa tako imamo pretjerano poetsko izražavanje svih likova i teatralne dijaloge, zatim tu je Sem Gemdži koji teško može da se opiše drukčije nego kao lik–davež, a ne smijemo zaboraviti ni grijeh naslijeđen iz knjige — nejmli, iako likovi stalno drobe o velikoj opasnosti, skorom kraju svega, nedostatku bilo kakve nade i tome slično, mi to beznađe nikako da osjetimo jer u svakom sukobu s navodno opasnim neprijateljem naši heroji izlaze kao pobjednici bez po muke. Još jedna blesavost (koja je doduše posljedica literarnog predloška) jeste ogromna ljubav Tolkina prema likovima koje je stvorio, tako da nije imao srca ikog da ubije. Ne znam kako vama, ali meni je bizarno da se stalno neko s nekim maklja u bitkama epskih razmjera, a nijednom pozitivcu ne

62

zafali ni dlaka s glave (Silverado?). Još jedna mana je posljedica holivudizacije — nejmli, kad već imamo brdo namrgođenih i ozbiljnih likova, potreban nam je i comic relief, da bismo lakše prebrodili teška iskušenja koja proživljavamo zajedno s likovima. Ovde je ni kriv ni dužan za to odabran Gimli. Problem sa likovima koji služe isključivo za comic relief jeste to što oni skoro nikad nisu nimalo smiješni, pa im ode osnovna svrha u tri lijepe. E pa tako je i ovde. (A ako se vratimo na Spilbergovo remek–djelo (Indijana Džons), vidjećemo da nema potrebe za takvim likovima jer sav potreban humor dobijamo od situacija u koje upada glavni lik) Silne gore pomenute mane su zasijale punim sjajem u onoj odvratnoj polusatnoj završnici trećeg filma kad sam nekoliko puta pomišljao da ispalim metak sebi u sljepoočnicu i skratim muke. Srećom, pištolj mi je u tom trenutku bio na hemijskom čišćenju.

Naravno, Gospodar prstenova (kao i Pirati) pored ovih mana ima i golemo brdo dobrih osobina (navešću samo predivan izgled i zvuk), ali na

EMITOR 458

EMITOR 458

njima se neću zadržavati, jer je mnogo interesantnije zakerati o lošim stranama nego hvaliti dobre.

Pirati, s druge strane, (in my unhumble opinion) sadrže pretjeranu količinu fantazijskih elemenata. Svi oni razni Dejvi Džonsovi i slične kreature meni su nekako čist višak (doduše, za Dejvija moram još nešto da spomenem, a to ćemo u nekom od donjih pasusa). Već sam nekoliko puta pomenuo Indijanu Džonsa i mislim da bi takav recept sjajno funkcionisao ovde — npr. da se upotrijebe oni generički piratski stereotipi kao što su potraga za blagom, nasađivanje na glavu da se nađe mapa istog (a ista rasparčana na pet komada, koji se nalaze kod pet različitih ljudi širom svijeta), razni plot– twistovi, prevare, harizmatični kapetani, hodanje po dasci, kuke, drvene noge, eyepatchevi, papagaji, majmuni, prelijepi pejzaži, sunčana ostrva i tome slično, sa tek nešto malo fantazije da bi se čudo razlikovalo od npr. Cutthroat Islanda.

Pitari s Kariba, tačno je, sadrže dosta od ovih elemenata, ali su oni ugušeni čistom fantazijom.

Takođe, čak i ako prihvatimo tu postavku, Pirati je ne koriste kako treba u vizuelnom smislu. Najbolji ilustrator je ovaj posljednji film. Sve je nekako mračno, sivo, vlažno, kišovito, ali nije urađeno tako da to bude lijepo (u poovskom smislu) nego je jednostavno — jednolično.

Očigledan primjer je bitka na kraju — iako je vjerovatno cilj i bio da atmosfera bude siva i turobna, to je moglo da se izvede sa nešto maštovitijom fotografijom.

Međutim, ne lezi vraže — ovaj posljednji dio trilogije kao svojevrsno iznenađenje sadrži i neke scene koje su, izvađene iz konteksta, upravo fantastične. Highlight je svakako bijela pustinja sa krabom–

kamenom negdje na početku filma. Tokom te scene, da nema Džonija Depa, potpuno biste zaboravili da gledate gusarsku fantaziju i pomislili da ste zalutali u neki bizarni spot Pink Floyda. Vrijedi još da se pomenu mrtvaci ispod površine vode, kao i prolazak čamčića sa dušama mrtvih, što je moglo da bude čak i veoma potresno da kojim slučajem Kira Najtli nije izvoljela da se nacrta baš u toj sceni. Međutim, sve te scene izgledaju nekako random, odnosno oću da kažem da su privlačne jer nas na nekoliko trenutaka udaljavaju od glavne priče. („Hej, sjajna scena! A sad nazad na doživljaje Vila Tarnera i Elizabet Svon. Oh, well…“) Za komentar scenarija vidjeti pretprethodni pasus. Za nastavak komentara scenarija vidjeti neki od donjih pasusa koji će da se bavi glumcima.

Već sam prije spominjao da filmovi (svi, pa i ovaj treći) imaju problema sa dužinom. Ne mislim na dužinu samog filma nego na pojedine scene, koje traju duuuuuuuugo, a to ne zaslužuju. U drugom dijelu to je npr. ono mačevanje na točku, ovde posljednja scena borbe (i još dosta toga u sredini). Mind you, ja nikad nisam bio obožavalac predugih scena makljaže, čak mi ni Helmov ponor nije bio pretjerano interesantan. Izuzetak su naravno borbe u filmovima Ralfa Bakšija, ali to se ne računa pošto on koristi rok muziku, rotoskopiju i piše bolje scenarije.

Elem, neki kvalitetan montažer bi mogao dobro da se pozabavi ovim filmovima i da ih drastično unaprijedi (iskreno se nadam da niko ne čita detaljno moje revijeve, jer će da primijeti da stalno pišem jedno te isto, uključujući i ovu neduhovitu šalu).

A sada, ono osnovno — likovi. Prije nego što krenemo u opis toga, bitno je da znamo da sam ja veliki obožavalac

63

64

harizmatičnih likova i da kvalitetan lik može u dobroj mjeri da izvuče film bez obzira na eventualne manjkavosti u scenariju. Činjenica da mogu da gledam Sajnfelda je valjda dovoljan dokaz. Sreća je Pirata s Kariba što naprosto obiluju takvim likovima (standardna ekipa je ovde još i pojačana) jer je potrebno mnoooooooooogo dobre karme da bi se nadoknadilo prisustvo one dvije demonske kreature iz Pakla čije je djelovanje toliko razarajuće i usmjereno protiv filma da jednostavno nemam pojma kako ih je do đavola Gor Verbinski istrpio. Actually, imam pojma. Naime, njihove performanse zapravo i duguju mnogo toga ovom režiseru, koji nam je već prije demonstrirao da mu grozna, odvratna, gadna patetika nije nimalo strana (mislim naravno na film Meksikanac). U trećem dijelu, na veliku žalost sviju, Kira Najtli dobija praktično glavnu ulogu (ravnopravno sa Džefrijem Rašom) i gomilu rajskih prilika da nam demonstrira svoju „glumu“.

Nažalost, ista se sastoji od toga da svaku rečenicu izgovori prkosnim tonom, sa stisnutim zubima i isturenom bradom, i

tamo gdje je tome mjesto i tamo gdje nije (a najčešće nije). Orlando Blum je kao i uvijek dosadan i nažalost on i njegova ljubovca imaju otprilike jednak screen time kao ostale legende zajedno. Užas. I katastrofa.

Mislim da treba donijeti neki dekret kojim bi se Orlandu Blumu zabranilo igranje bilo kakvih uloga osim vilenjaka izuzetno brzih sa lukom i strijelom. Kiri Najtli treba zabraniti sve osim uloga u kojima će da pokazuje grudi, jer joj je to najjači (i jedini) kvalitet. Inače, kod nje je ono što loše glumi i nervira gledaoce u svakom filmu definitivno mozak. Kad smo već kod mozga, zvuči nevjerovatno, ali jedan od najuvjerljivijih likova u filmu je potpuno kompjuterski generisani Dejvi Džons. Iako sam gore kukao kako mi njegovo prisustvo ništa ne znači, mora se priznati da je on sjajna demonstracija dometa koje postiže moderna kompjuterska animacija. Naime, njegovo hobotničasto lice sa nezaboravnom cjevčicom na lijevom obrazu prikazuje emocije o kakvima poluglumci kao Kira i Orlando mogu samo da sanjaju. Iako nam već pomenuta romansa sa Kalipso treba koliko i novi film Danisa Tanovića, Dejvi je na neki svoj bizaran ljigavi čudovišni način tako simpatičan da mami simpatije.

Nešto u tim pikselima nama jasno stavlja do znanja duševnu patnju kroz koju lik prolazi i to je nešto što bi vjerovatno sjajno funkcionisalo u nekom drugom filmu (npr. nekakvoj ljubavnoj fantaziji tipa Boginja zarobljena u ljudskom tijelu i nemrtvi gusar sa pipcima umjesto brade u Plavoj laguni) Establišovali smo da su likovi Vila Tarnera i Elizabet Svon najslabija tačka (tj. tačke) filma, ali pored loših glumaca krivi su i scenaristi koji se nisu potrudili da im daju iole upotrebljive replike. Kad smo već kod scenarista, njihova preozbiljnost shvatanja

EMITOR 458

EMITOR 458

samih sebe je dostigla zabrinjavajuće razmjere u ovom trećem dijelu — humora skoro da i nema, osim već tradicionalnih Depovih vratolomija, ali one su nešto što jednostavno ne može vječno da bude smiješno. Tako da, ma koliko to jeretički zvučalo, mislim da je actually dobra ideja što je njegova uloga malo srezana a Džefri Raš postao dominantan. Ne samo da obožavam tog glumca, nego mi je još i lik Barbose postao vrlo drag u prvom filmu, tako da mi je najbolji trenutak drugog filma upravo onih pet sekundi kad se Barbosa napokon pojavi. Nije loše ni što su ubacili još jednu legendu (the best fat is Chow Yun–Fat) za relativno sporednu ulogu. A kad smo već kod legendi, tu je i Kit Ričards, čije prisustvo u ovom filmu je nekako… samodovoljno. Mislim, znate ono kako su svi pričali prije nego što se pojavio Prestiž: „Wow, ovo je film u kojem Dejvid Bouvi glumi Nikolu Teslu!“. I uopšte nije bitno KAKVA je ta uloga, tu je jednostavno fakat da Dejvid Bouvi glumi Nikolu Teslu i sam on je dovoljan da nam bude nekako toplo oko srca. Slično je i ovde — Kit Ričards u ulozi Depovog ćaće.

Milina!

Elem, kad sam već spomenuo Džonija Depa gore, zamalo da zaboravim hvale vrijednu scenu sa kloniranim Depom.

Baba Vanga će ga znati zašto, u svakom slučaju u filmu imamo scenu sa brodom na kojem kompletnu posadu čini Džek Sperou. Mnogi će pomisliti da je u pitanju referenca na scenu iz filma Biti Džon Malkovič, ali takvo poređenje apsolutno nema mjesta. Naime, dok je u ovom filmu kloniran Džoni Dep, tamo je Džon Malkovič. Ova scena je vjerovatno smišljena kao preventiva protiv fanovskih zamjerki tipa „Premalo je Džonija Depa!“.

Kako premalo, kad ga ima bar dvadeset

komada?

Dolazi polako vrijeme i da se sve sumira (naime, već mi je počela utakmica Cleveland — San Antonio). Kao i prva dva dijela, ovaj film ima svoje prednosti i mane, međutim neoprostivo guranje Elizabet Svon u prvi plan je jednostavno neoprostivo i pored svih Chow Yun–Fatova i ostalih čini da ovaj film bude nešto slabiji od prethodna dva. Recept za četvrti dio (koji naravno neće biti sproveden) jeste da se nogiraju Kira i Orlando (kao i njihovi likovi) i da se u pisanje scenarija uključe Majls Milar i Alfred Gou. Još samo nešto da spomenem, pa ću da odem. Naime, tokom gledanja filma stalno me je iritiralo kako se nine pieces of eight prevodi kao devet od osam. Pa zar je bilo toliko teško otići na Vikipediju ili neko slično mjesto i vidjeti šta je dođavola piece of eight, ako već nije poznato otprije?

(Nama koji smo igrali Monkey Island definitivno je poznato ).

Aleksandar ‘Harvester’ Janjić

65

66 Pa n ov

l avir int

Laberinto del fauno, El (2006) Režija: Giljermo del Toro Scenario: Giljermo del toro http://www.imdb.com/title/tt0457430/ „Duboko u sebi, na mestu koje su dotakla samo čudovišta, nadala se njihovoj pobedi, iako će stradati mnogi koje je zvala svojom vrstom.”

Klajv Barker,Kože očeva

Vizuelno bogatstvo, barokni stil, često košmarna atmosfera i majstorski urađeni specijalni efekti karakterišu filmove meksičkog režisera Giljerma del Tora. Čovek izuzetne mašte čija veza sa detinjstvom vremenom nije izbledela. Što je još bitnije, on se uspešno koristi tom vezom kako bi prozborio koju u svojim filmovima, promatrajući stvari kroz vizuru odraslog čoveka dobro upoznatog sa košmarima ovog sveta. Iz njegove velike ljubavi prema monstrumima, još od malih nogu, rađaju se filmovi kao što su Mimikrija, Helboj, Kronos i najnoviji Panov lavirint.

Međutim, film od presudnog značaja za tumačenje Giljermovog poslednjeg ostvarenja jeste Đavolova kičma — film sličan kako tematski tako i po pitanju tretiranja same teme. Oba filma su vezana za Španski građanski rat, to jest fašističku vladavinu u Španiji. Ovaj veoma značajan period za Giljerma funkcioniše u oba slučaja kao parabola. Stvarni događaji čine referentni sistem preko kojeg se fantastični elementi kontrastiraju ili pak prožimaju.

A snažniju kontrapoziciju bajkolikom od fašizma nije mogao naći, kao ni strašnija čudovišta koje isti donosi. Sve ovo smešta

u nevini svet, prenoseći nam slike itekako realnih užasa i zla kroz nenaviknute dečije oči. Očekivana reakcija bila bi skretanje pogleda, ili suočavanje sa problemima skakanjem u nešto sasvim drugo, mnogo bliže detinjem senzibilitetu.

Dok je glavni lik u Đavolovoj kičmi bio dečak, na tragu Dikensa, u Panovom lavirintu je to pronicljiva i emotivna devojčica Ofelija. Ona putuje sa trudnom majkom kako bi se pridružila svom okrutnom očuhu fašisti — kapetanu Vidalu. Auto se nakratko zaustavlja u

EMITOR 458

EMITOR 458

šumi i Ofelijinu pažnju privlači čudna statua iz koje izlazi veliki insekt za kojeg ona pretpostavlja da je vila. Nešto kasnije u filmu, vila je dovodi do lavirinta blizu vojnog logora njenog očuha gde upoznaje fauna, odnosno Pana, koji joj nudi kartu u jednom pravcu. Destinacija: što dalje od nepodnošljive stvarnosti. Pan do samog kraja ostaje ambivalentan u svojim namerama, te dovodi Ofeliju u nedoumicu da li da mu veruje ili ne. Devojčica ipak odlučuje da ‘zagrize’ i tu počinje njeno putešestvije kroz zemlju čuda.

Preplitanje stvarnosti i fantastike obavlja se preko Ofelije. Zapravo, ona predstavlja jedini lik u filmu kojem je dopušten takav prelaz iz jedne ravni u drugu. Ovo se objašnjava jednostavnom činjenicom da je ona još uvek dete, odnosno još uvek neuprljana realnim do te mere da bi joj fantastično delovalo nemoguće. Samo uz pomoć mašte i vere u onostrano ona uspeva da bude svedok i pre svega aktivni učesnik jednog magičnog sveta. Štaviše, natprirodno Ofeliji služi kao odbrambeni mehanizam (ili možda nešto više) od realnih užasa, svet koji može biti samo privilegija deteta, a trajno zatvoren za odrasle nevernike. Bajka ove devojčice je pre reminiscentna na priče braće Grim, nego na neku veseliju varijantu. Stoga u Panovom lavirintu dolazi do ukrštanja stvarnog i nestvarnog. Brojne opasnosti i poteškoće, nesigurnost, sumorni tonovi i zlokobna atmosfera provejavaju kroz oba sveta. Za razliku od svekolikog nihilizma, bezumlja i beznađa koji vladaju u ratnoj Španiji, nestvarne deonice pružaju kakvo– takvo svetlo na kraju tunela. Ofelija ipak beži u svet koji joj je razumljiviji. Svet koji poštuje određene zakonitosti i ima jasno zacrtan cilj, kao i sredstva koja neposredno do njega vode. Prilikom gorepomenutog

susreta sa Panom, ona saznaje da je u stvari princeza imaginarne zemlje i da mora da ispuni tri zadatka kako bi joj taj status bio vraćen.

Dakle, tipična konvencija koja sa skoro arhetipskim likovima čini ovaj film i njegovu naraciju neraskidivu od potke jedne bajke. Međutim, Giljermo delom pokušava da demistifikuje mit bajke stavljajući je u sukob sa realnim gde je koegzistencija ova dva nemoguća. Možda pokušava da nam poruči kako bajke u onom obliku u kojem ih zamišljamo ne postoje, a da je ratna stvarnost nešto najbliže (krvavoj) bajci kojoj ćemo se ikada približiti. Mešajući bajku sa ratnim scenama on nam zapravo pokazuje dve protivrečne strane iste medalje, dva ekstrema jedne ravni. Isto kao i kod bajke, samo sa sasvim suprotnim sredstvima, rat predstavlja nenormalno stanje stvarnosti, svesti, pravila ili odsustva istih. Francuski pisac Luj–Ferdinand Selin u svojim delima, a prvenstveno u Putovanju nakraj noći, upravo pokazuje tu stranu medalje.

Samo što u Selinovoj bajci ne postoji srećan kraj, nikoga na kraju ne čeka princ ili princeza, a izlaza iz egzistencijalnog košmara nema. Jedini kraj približan ideji srećnog jeste završetak rata, ali onda se postavlja pitanje koliko je takva posleratna stvarnost poželjna. Možda je ona još gora od ove prethodne. Strašnija na mnogo višim nivoima. Pošto jasan cilj ne postoji, a sve što je izdaleka nalikovalo nekakvom cilju davno izgubljeno, nema ni pobede.

Možemo samo da igramo vrzino kolo dok naposletku svi ne popadamo. Pan u svom lavirintu nudi sasvim drugu vrstu kola.

Igru kojoj se kraj nazire. Samo što cilj traži da mu se na oltar prinese žrtva, najvrednija moguća, kako bi zadatak bio kompletiran.

Očigledna je šizofrena priroda ovog

67

filma. U kojem ključu će se tumačiti delo u potpunosti zavisi od gledaoca i njegove psihe. A možda će vas Panova dihotomija još više zbuniti. Poznato? Šta će vam više realno od ovoga?

Nažalost, upravo u toj podvojenosti leži i glavni problem Panovog lavirinta. Stiče se utisak da je Giljermo s punom energijom i ljubavlju pristupio fantastičnom delu filma (što se i dalo očekivati od ovakvog autora), a da je nauštrb toga zapostavio političko–ratni segment. Iz tog razloga dobijamo neujednačen film, samo korak od toga da postane remek–delo. Uzevši sve u obzir, iako ‘okrnjen’, Pan stoji kao jedno izvanredno ostvarenje.

Setite se samo onih interaktivnih priča za decu koje vam pružaju slobodu

68

izbora, gde u neku ruku postajete i pisac i čitalac. Sami birate put i snosite krivicu za eventualne posledice. Okrenete pogrešnu stranicu i za očas posla završite pod aždajinim zubima. Onda počnete sebi da postavljate pitanja: kako, zašto i kad pre? Da sam samo izabrao ono sledeće. Ali vraćanja više nema. Tada pod punim teretom shvatamo koliko je prelaz zapravo neosetan, a koliko linija između iluzije i stvarnosti tanka. Kraj Panovog lavirinta vam daje tu šansu da birate. Giljermo pruža dovoljno nagoveštaja za i protiv obe strane. Slično Čarobnjaku iz Oza i Dorotinim mogućim snoviđenjem, samo sa daleko mračnijim konotacijama. Na vama je da se odlučite za varijantu koja vam najviše odgovara. Na kraju, izbori su ti koji vas određuju.

Dejan Mujanović

EMITOR 458

EMITOR 458

69