Emitor 489

1

SIVA HRONIKA Miloša Petrika čini Emitor 489 / februar 2016 / Godina XXXVI Emitor je zvanično glasilo Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ ISSN 1451-995X Glavni i neodgovorni urednik: Miloš Cvetković Urednik ovog specijalca: Žarko Milićević Ilustrovao: Aleksandar Petrikanović — anubisazp @ fb / tumblr / deviant Štampa: Skripta internacional, Beograd www.emitor.rs | mailto:redakcija@emitor.rs, lazarkomarcic@gmail.com

2

Samo kratko:

SIVA HRONIKA je prva samostalna knjiga Miloša Petrika.

Danas postoji više puteva kojim autor može stići do knjige. Sasvim je sigurno da ga ja kao urednik nisam vodio lakšim i bržim putem.

Knjiga pred vama i dalje ima manjkavosti. Knjiga pred vama ima i mnoge kvalitete, i predstavlja dobrodošlo osveženje i iskorak u odnosu na scenu kojoj hronično nedostaje umetničke smelosti. Rešeno je stoga da „Sivu hroniku“, uz ovu napomenu, vredi ponuditi javnosti na uvid.

Urednik Žarko Milićević

3

I

1. Đorđe Krtolica se trgao i uspravio u krevetu. Bio je svestan jedino toga da mu nešto vrlo neprijatno ometa san. Otvorio je oči, i počeo da prepoznaje obrise nameštaja u svo­ joj sobi, osvetljenoj jedino uličnim svetiljkama čiji su se zraci probijali kroz proreze na ro ­ letni. Dohvatio je telefon sa noćnog stočića, i javio se promuklim glasom. „'Alo?“ Iz slušalice se čuo slobodan signal, a zvonjava nije prestajala. Krtolica shvati da zvoni mobilni. „Do kurca.“ Dobauljao je do vrata sobe, gde mu se činilo da je zvonjava glasnija, a zatim iskoračio u malo i prenatrpano predsoblje. Sapleo se o gomilu kutija za cipele i zagunđao. Ta go­ mila, uz crno-bele porodične fotografije koje su prekrivale zidove, bila je životni talog prethodnog stanara. Kućevlasnik je obećao da će ih skloniti „čim stigne“, ali je za tri me­ seca koliko je Krtolica iznajmljivao stan stigao samo da naplati kiriju.

Zavukao je ruke u džepove sive M65 jakne, i našao „Simensovu“ spravu za mučenje.

Mali LCD je goreo narandžastom vatrom pakla svaki put kada bi se oglasilo zvono u vidu sintetičkog tanga. Krtolica nije prepoznao broj. Prislonio je glavu na hladan zid, pazeći da pogodi prostor između dve uramljene fotografije.

Pritisnuo je taster sa zelenom slušalicom, i prozborio: „ 'Alo“.

Glas koji mu je odgovorio pripadao je Neđeljku Vojvodiću, višem inspektoru beograd­ ske policije, i bio je snabdeven upadljivim crnogorskim akcentom. „Krtolica?“ „...mmm?“ „Izvini, moj Krtolica, što te budim, hitno je. Znam da treba da se javiš novom šefu tek u osam, ama izgleda da se desilo neko sranje u Blokovima.“ „...mmrecite?“ 4

„Interventna je već tamo, a zvali su i Dragog – Milića. 'Ajde, spremi se i ti, neće ti biti ništa da malo poraniš. Blok sedamdeset, indijski tržni centar.“ Krtolica opsova ispod glasa, zahvali se na obaveštenju, i spusti slušalicu. Svetleći na­ randžasti ekran ga je obavestio da je 3:55, i on sa zidom podeli šta je mislio o tome. Sko­ ro da je mogao da oseti kako mu se rugaju deca sa fotografija, ovekovečena na letova­ njima u Grčkoj i Dubrovniku.

Ne trošeći vreme na brijanje i tuširanje (među pripadnicima snaga reda uobičajeno opravdanje za higijensko divljaštvo), Krtolica se, uz nešto pospanog petljanja oko panta­ lona, obukao u civilno odelo, i spustio do Železničke stanice. Svitalo je. Na tramvajskom stajalištu naslonio se na osvetljeni plakat sa koga se smešila anoreksična ruska mane­ kenka ubeđujući slučajne prolaznike da je „Stoli-Pop“, mešano piće sa votkom, limunom i gaziranom vodom, neizmerno kul. Omotala je duge, mršave krake oko uvećane verzije flaše „Stoli-Popa“, u nadi da će stvoriti utisak da se manekenke lepe za bubuljičave ado­ lescente – sinove bogataša koji mogu sebi da priušte takve pizdarije po višestruko nadu­ vanim cenama u diskotekama i na splavovima. Ovo je, verovatno, bilo tačno. Pored Krto­ lice, na klupi, pijanac upadljivog mirisa blaženo je hrkao, držeći flašu jeftine rakije u ne­ žnom zagrljaju.

Posle kraćeg vremena, u crveno obojena „sedmica“ bešumno je doklizala do stanice, i otvorila grafitima išarana vrata. Krtolica je ušao, i seo na sedište u zadnjem delu tramva­ ja. Iz dosade, osmotrio je ostale putnike: usnulog starijeg kolegu, saobraćajca, glave spuštene na prekrštene ruke, lepo obučenog sredovečnog gospodina koji je sa žarom vodio glasan i važan razgovor sam sa sobom, i mladu devojku svetlozelene kose, udob­ no opruženu između redova sedišta. Kada je kod Starog Mosta u tramvaj ušao kontrolor, Krtolica mu je pokazao policijsku legitimaciju. Kontrolor je letimice pogledao Krtolicine saputnike, i slegao ramenima, odlučivši da ih ne uznemirava.

Iskoristio je nekoliko dremljivih minuta koliko je „sedmici“ trebalo da po glatkim, čelič­ nim šinama dojezdi do Bloka sedamdeset kao priliku da razmisli o situaciji u kojoj se, evo, našao već prvog dana po isteku suspenzije. Kada je, pola godine ranije, počeo da radi u policijskoj stanici Stari Grad, u Ulici majke Jevrosime, brzo je stekao utisak da se komandantu stanice, samostalnom inspektoru Đuroviću, nije dopao, a nije bio omiljen ni među uniformisanim kolegama. Na kraju prvog meseca na poslu, u fioci stola našao je koverat sa trostrukim iznosom plate, u evrima.

Odmah je otišao do Đurovića, tražeći objašnjenje, i odmah ga je i dobio: „Slušaj, mali, juče si došao, i ne znaš. Da ti objasni nešto kolega: ili si deo tima – ili nisi.“ Ni manje ni više.

Vratio se za sto i ostavio koverat gde ga je našao. Istog dana predao je na pisarnici stanice krivičnu prijavu protiv NN lica zbog pokušaja podmićivanja. Sutradan je dobio re­ šenje o suspenziji, i nalog da se pojavi pred disciplinskom komisijom zbog niza prekrša­ ja, većinom izmišljenih (osim pušenja na radnom mestu, ali za to niko od zaposlenih nije bio nevin).

5

Komisija je rad otezala mesecima, dok je nije preuzeo viši inspektor Vojvodić, koji ga je oslobodio svih optužbi uprkos očiglednom negodovanju drugih članova. Posle nekoli­ ko dana, stiglo mu je rešenje o novom rasporedu, i to u Jedinicu za posebne istrage, za koju nikada ranije nije bio čuo. Zvao je Vojvodića da se raspita, ali odgovor mu se nije dopao: „To ti je, Krtolica moj, prva čast do govna. Dragi Milić – za tebe viši inspektor go­ spodin Dragan Milić, moliću lijepo – je šef, i ima možda još dvoje-troje saradnika. Njemu zapadne sve što niko drugi neće da radi. Ali, ima to svojih prednosti. Milić odgovara di­ rektno ministru. Za tebe je bolje da se ne vraćaš u Majke Jevrosime, vjeruj mi kad ti ka­ žem.“ Krtolica je, razume se, vjerovao kada mu je rečeno.

Krtolica je ustao kada se sa leve strane ukazala niska zgrada tržnog centra, obojena u grozne drečave boje. Dok je uz pomoć šipke odvajao dupe od sedišta, distorzirani žen­ ski glas iz zvučnika imenovao je stanicu: „Blok sedamdeset“. Uhvatio je svoj odraz u sta­ klu tramvajskih vrata, i jedva se prepoznao, tako podbuo i neobrijan. Magično ogledalo kao da je bilo dvadesetak godina u budućnosti, u Krtolicinim srednjim godinama. Od­ mahnuo je glavom, i vrata su se otvorila. Krtolica je sišao, i prešao pust bulevar koji ga je odvajao od tržnog centra i visokih zgrada cigleno-betonske fasade iza njega.

Sa zadnje strane tržnog centra video je blještanje plavog rotacionog svetla terenca In­ terventne brigade. Prostor oko zapadnog ugla zgrade bio je obeležen plavo-belom tra­ kom, koju je oko jedne bandere zamotavala mlada uniformisana policajka sivozelenog lica. Krtolica je procenio da je prisutno desetak njegovih kolega, ne računajući četvoricu pripadnika Interventne brigade, strogog i sirovog izgleda, koji su se nonšalantno šetkali unutar ograđenog prostora, na užas zamenika tužioca i dvoje ljudi u tamnosivim jaknama Kriminalističkog instituta. U sredini prostora omeđenog trakom bilo je telo, opruženo uza zid zgrade. Nad njim se nadnosilo dvoje ljudi u civilnoj odeći: visok muškarac prosede smeđe kose, i vrlo mršava plavokosa devojka sa konjskim repom i farmerkama toliko us­ kim da je Krtolica bio ubeđen da nije u stanju da diše normalno. Po građi ga je podsetila na manekenku sa reklame za „Stoli-Pop“, ali nešto u njenom držanju činilo ju je previše muškobanjastom da bi je iko pomešao sa ženama kakve reklamiraju piće. Krtolica je pro­ šao pored zamenika tužioca i kriminalističara koji su pušili i pili čaj iz obližnjeg automata, mahnuo legitimacijom kolegama iz Interventne, i provukao se ispod plavo-bele trake.

Muškarac koji je razgledao telo podiže glavu, i mahne mu da priđe. „Dobro jutro, kolega“, rekao je, dobacivši Krtolici par plavih rukavica od lateksa. „Dra­ gan Milić. Ovo je gospođica Sanja Nešić, naš saradnik.“ Plavuša je podigla glavu i trepnula, uputivši mu jedan plavooki pogled, koliko da poka­ že da je primila k znanju njegovo postojanje, a zatim se vratila posmatranju leša kroz okular teškog fotoaparata koji joj je visio o vratu. Navlačeći rukavice, Krtolica se primače telu. Muškarac, četrdesetak godina, bledog lica i kože orošene znojem ležao je na beto­ niranoj stazi uz zgradu. „Krtolica. Đorđe Krtolica.“ Malo mu je laknulo kada je video da je i Milić neobrijan i zarozan. Milić klimnu glavom i pokaza na telo okruženo numerisanim trostranim piramidama od plastike.

6

„Recite, kolega, šta vidite ovde.“ Krtolica malo smiri stomak koji je počeo da ga steže, proguta pljuvačku, i osmotri leš. „Muškarac, srednjih godina, indijskog ili romskog porekla. Sudeći po odeći“ – ovde poka­ za na Nehru-košulju – „verovatnije ipak Indijac. Bledilo prisutno, blede mrtvačke mrlje.

Rekao bih da je mrtav najviše sat vremena.“ Milić podiže oči ka Krtolici, i spusti okrugle naočare na vrh nosa. „Ovo kažete na osnovu...“ Krtolica pogleda leš još jednom, i pokaza ljubičaste tačke na zadnjoj strani vrata žrtve, koja je ležala očiju uprtih u nebo. „Slivanja krvi. Pojedinačne mrlje.“ Milić ozbiljno klimnu glavom nekoliko puta. „Vrlo dobro, kolega, ali, ne mogu da se složim“, reče, izvlačeći novčanik i druge lične stvari iz džepova žrtve. Kažiprstom i sred­ njim prstom pritisnu žrtvinu bradu. Krtolica je kroz tanki lateks video da su Milićevi prsti bledi od pritiska, ali donja vilica se nije mrdala. „Potpuna ukočenost viličnog zgloba. Noć je bila umereno hladna, oko petnaest stepeni...“ „Šesnaest“, ubaci se Sanja, čitajući sa „ajfona“. „...hvala, što će reći da je gospodin... Balasingam, sudeći po ličnoj karti, umro pre bar dva sata, ako ne i tri.“ Krtolica se namršti, pokušavajući da sabere sve čega se sećao sa vežbi na Akademiji i iz skromne prakse. „Dobro, ali, gde je krv?“ Milić pažljivo okrenu leš na desni bok držeći ga za rame i glavu, i pokaza Krtolici stra­ nu koja je bila okrenuta zidu. Na vratu su se isticale dve okrugle rane. „Naravno, poslednju reč će reći medicinari“, reče Milić, ne osećajući potrebu da dovr­ ši rečenicu, dok je Sanja nekoliko puta škljocnula aparatom pored Krtolicine glave.

Krtolica sa zanimanjem osmotri dve, kako je procenio, ubodne rane, i polukružni po­ dliv koji se protezao preko njih, a zatim slegnu ramenima. „Vampir?“ Sanja povuče jedan ugao usana malo nagore, ali ga odmah opusti (Krtolica je bio pre­ zadovoljan što je izazvao bilo kakvu reakciju kod nje), a Milić frknu, i odmahnu glavom. „Ne budite smešni, Krtolica. Vampira ovde nije bilo još od sedamdeset devete.“

2.

Oko oivičenog kruga već se skupila velika grupa posmatrača, uglavnom radnika tr­ žnog centra. Neki su se bunili zato što ne mogu da dođu do svojih radnji, neki su sa ga­ đenjem okretali glave, ali većina je samo zainteresovano posmatrala. Posle nekog vre­ mena, dogodilo se neizbežno: neko je izvadio mobilni telefon, i počeo da snima. Policajci su isprva mirno posmatrali, da bi ubrzo zatim, vičući i režeći, oduzeli nekoliko aparata.

Ostali su svoje na vreme sklonili. Uz glasne proteste vlasnika telefona, jedan policajac prikupljene aparate stavi u papirnu kesu, koju predade svom pretpostavljenom. Ovaj po­ gleda unutra, izvadi jedan, i zameni SIM i memorijsku karticu sa onom iz sopstvenog te­ lefona, koji zatim odloži u kesu.

7

8

Krtolica odmeri mahom smeđa lica u gomili. Posle naseljavanja velikog broja Indijaca pod bivšim režimom, Blok sedamdeset Novobeograđani su zvali „Bombaj“. Naravno, kri­ za koja je izazvala veliki talas iseljavanja iz južne Azije uglavnom je pogodila istočni deo zemlje, tako da je iz pravog Bombaja bilo srazmerno malo doseljenika. Većinu su činili Bengalci, Tamili, Telugui i Sinhalci. Krtolica je na Akademiji naučio da pravi razliku, što je bio jedan od razloga zbog kojih su ga u Majke Jevrosime smatrali čudakom.

Uskoro je došlo i klimatizovano vozilo Instituta za sudsku medicinu, iz koga je izašao lekar u belom mantilu i dvojica nosača sa nosilima. Milić, Krtolica i Nešićeva su se odma­ kli, oslobodivši ekipi prolaz do leša. Lekar je odmahivao glavom, negodujući što je telo pomerano pre nego što je on stigao do njega, a zatim konstatovao smrt na osnovu uko­ čenosti i slivanja krvi. Savršeno glatka lekareva ćela blještala je na jutarnjem suncu dok je davao uputstva nosačima koji su ga ćutke slušali. Tek onda lekar udostoji pažnje osta­ le prisutne, i uozbilji se kada prepozna Milića. „Opet vi? Da li se džabe nadam da ste se slučajno zatekli...?“ Milić se suvo osmehnu, i odmahnu glavom. „Na žalost, da. Ovo je, čini mi se, tipično za moj fah.“ Lekar isprati pogledom momke koji su utovarivali telo u četvrtasti zadnji deo vozila. „Predivno. Proslediću ga odmah na obdukciju. Dobićete rezultate kad stignu“, reče, i udalji se bez pozdrava. Krtolica i Milić obratiše pažnju na tragove na mestu događaja.

Na betoniranoj stazi u neposrednoj blizini tela nije, prirodno, bilo nikakvih vidljivih tra­ gova, ali se jedan trag ocrtavao na prašnjavom tlu onoga što je samo formalno bila zele ­ na površina između zgrade tržnog centra i pristupnog puta, iza koga su se dizale stam­ bene zgrade. Milić je pokazao Krtolici da priđe, i Krtolica odmeri svoje stopalo spram tra­ ga. Bilo je približno iste veličine, iz čega Krtolica zaključi da je trag verovatno napravio neko slične visine. Žrtva, koju je odlučio da ne zove Balasingam do konačne potvrde identiteta, bila je opružena na betonskoj stazi, pa je Krtolica procenio da je moguće da trag pripada žrtvi. Nešićeva je prišla da pogleda, spustila crno-beli ugaoni razmernik po­ red stope u zemlji, i okinula nekoliko puta. Ponovila je postupak za još tri ili četiri jasne stope. Trag je vodio do asfaltirane pristupne staze. Pošto su se probili kroz zainteresova­ nu gomilu uz malu pomoć kolega u uniformi, Krtolica i Milić su pronašli trag na drugoj strani, ali su mogli da ga isprate samo nekoliko metara do betoniranog parkinga između višespratnica.

Milić ponovo pogleda Krtolicu preko naočara. „Dobro, kolega, šta znamo sada?“ Krtolica sa nešto izdignutog pristupnog puta osmotri pravac traga u oba smera. „Ako ovaj trag pripada žrtvi, kao što se čini, izgleda da je ona bez ičije pomoći od parkinga sti­ gla do tržnog centra, naslonila se na zid, i pala unazad. Pedesetak metara, čini se da je moguće.“ Milić ovo potvrdi klimanjem glave. „Štaviše, kolega, čini se da je verovatno. Pogledajte razmak između pojedinih stopa. Za čoveka vaše visine, jedva pola koraka. Bez ulaženja u to kakva je tačno sudbina zadesila žrtvu, mogli bismo reći da se njoj ili nije žurilo, ili, naprotiv, da je otežano koračala. Za sada, ne vidim gde bi žurio.“ 9

Krtolica osmotri ugao zgrade. U prolazu koji je vodio ka pročelju, blizu mesta gde je žrtva pala, nalazila se pekara, sa velikim, cilindričnim pećima. Preko puta nje, frizeraj.

Pored su se nalazila dva robusna automata: za čaj, i za gotove obroke, sa malom mikro­ talasnom pećnicom za podgrevanje. „Držim da nije bio gladan“, reče, izazvavši Milića da mu još jednom pokaže umorni osmeh pun požutelih zuba.

3. Žena koja je otkrila telo sedela je na zadnjem sedištu patrolnih kola, nogu izbačenih kroz otvorena vrata. U ruci je držala stiroporsku čašu čaja iz automata, dok je drugom odsutno čupkala rese velikog šala kojim je bila ogrnuta. Pored nje, na plastičnoj stolici na rasklapanje, sedela je uniformisana policajka, i buljila u telefon periodično ga čačkajući.

Krtolica i Milić odlučili su da obave preliminarni razgovor, ali nijedan od njih se nije previ­ še uzdao u svoje poznavanje imigrantskih jezika. Policijski tumač je bio pozvan, ali niko nije imao bližu predstavu o tome kada će stići. Stoga, Krtolica odluči da ipak pokuša na srpskom, i kao jedini odgovor dobije bujicu telugua akcentiranu jecajima i energičnom gestikulacijom. Zatim se okrenu policajki koja je sedela pored. „Je li gospođa do sada govorila isključivo telugu?“ Krtolicina koleginica nije dizala pogled sa telefona. „'De znam. Džedžim ovde sat vre­ mena i celo vreme nije ništa rekla ali nisam joj ja mama.“ Krtolica baci pogled na pločicu sa imenom na njenim grudima i pročita „PEROVIĆ“, ne očekujući da će zapamtiti. Davno je shvatio da mu nikada neće uspeti da zapamti imena svih kolega koji bi ga iznervirali.

Okrenu se, i nađe se licem u lice sa ženom približno njegovih godina, Indijkom, obu­ čenom u poslovno odelo bele boje, i ogrnutom sivom svilenom maramom. „Uma Bimana, sudski tumač“, rekla je, i pružila mu vizitkartu bež boje na kojoj je pisa­ lo isto to. Krtolica prihvati kartu, pogleda je, i odloži u džep. „Inspektor Krtolica, Jedinica za posebne istrage. Legitimacija mi još nije izdata.“ Bimana i Krtolica se odmeriše međusobno. Krtolica je pred sobom video profesional­ ca koji je zračio tačnošću, urednošću i samopouzdanjem. Plašio se i da razmišlja o tome na šta bi on mogao da liči gospođici Bimani. „Drago mi je, inspektore Krtolica. Hoćete li mi vi reći zašto sam pozvana ovamo u ovo doba?“ On je još jednom pogleda procenjivački. Srpski je govorila sa blagim stranim akcen­ tom, ali ne indijskim, već zemunskim. Ipak, izgledala je prestaro za imigranta druge ge­ neracije; najstariji su imali dvadesetak godina. Bilo mu je neobično da sretne Indijku koja se ne bori sa njegovim jezikom.

Uma Bimana je razmenila nekoliko reči na teluguu sa ženom koja je sedela u policij­ skim kolima, a onda se okrenu Krtolici: „Gospođa Gupta je spremna za vaša pitanja.“ 10

Razgovor je potrajao nekoliko minuta. Iskaz koji je dala gospođa Gupta Krtolici nije mnogo značio: radila je u pekari u tržnom centru, i bila je pošla da zamesi testo i zagreje tandure, kao što radi svakog dana oko pola četiri, kada je našla žrtvu, koju je prepoznala kao gospodina Balasingama iz broja 111. Poznavala ga je, ali samo površno. Krtolica je zapisao broj zgrade. Kada je videla da leži na betonskoj stazi, pomislila je da mu nije do­ bro ili je pijan. Pogledala je bolje, shvatila da je Balasingam mrtav, i dala se u vrisku.

Neko od suseda je pozvao policiju, koja je stigla u roku od tri minuta, za koje vreme ona nije ništa pomerala. Krtolica joj se zahvali, i pošalje je kući.

Okrene se zatim Bimani, i otpusti je: „Hvala vam. Očekujemo vašu fakturu. Kako stva­ ri stoje, možda ćemo se videti u bliskoj budućnosti.“ Bimana se nasmeši, i stavi vrhove prstiju na prsni džep njegovog izgužvanog odela, gde je Krtolica bio odložio njenu vizitkartu. „Znate kako da me nađete.“ Krtolica ju je ispratio pogledom dok je odlazila prema tramvajskoj stanici, a zatim pri­ meti da mu Milić, koji je do malopre razgovarao sa vođom interventne ekipe, prilazi. „Jeste li gotovi, kolega? Odlično, hajdemo u kancelariju. Odbaciću vas.“

4.

Krtolica je spustio ruke na zelenu plastičnu ploču svog novog stola. Bio je smešten na novom radnom mestu, u zgradi gradske uprave policije u Despota Stefana, u tesnoj kan­ celariji u podrumu u koju je nekako nagurano još pet stolova. Nasuprot njegovom nalazio se sto Sanje Nešić, na kome se nalazio fotografski štampač i nekoliko debelih belih fa­ scikli, uredno složenih na uglu ploče. Iza njega se nalazio plutani pano sa nekoliko crnobelih umetničkih fotografija krupnog formata. Predstavljale su, uglavnom, voće i povrće u različitim belim posudama minimalističkog dizajna.

Sa desne strane nalazio se sto pretrpan papirima, tako da je jedva bilo mesta za mo­ nitor i tastaturu jednog zastarelog desktop računara. Pored toga, po njemu je bilo nasu­ mično razmešteno nekoliko iznenađujuće zelenih sobnih biljaka u malim saksijama, i ve­ liki broj „Hello Kitty“ artikala, od držača za olovke do heftalice. Krtolica nije video toliko roze boje otkad je njegov kablovski provajder izuzeo RAI iz osnovnog paketa. Slutio je, takođe, da je osoba kojoj je sto pripadao odgovorna za mali, loptasti kaktus koji je našao na svom stolu, uz poruku „Dobrodošao na groblje karijera! -_- XXX“. Pločica je vezivala sto za ironično ime „Sam. Insp. Slavica Talijan“. Sa desne strane stola samostalnog in­ spektora Talijan nalazila se kuhinjica sa malim frižiderom, mikrotalasnom pećnicom i aparatom za espreso.

Levo od stola Sanje Nešić nalazio se sto samostalnog inspektora Željka Dujovića, su­ deći po pločici. Na stolu se nalazio jedan stariji laptop, fiksni telefon, beležnice sa korica­ ma od imitacije kože, neispražnjena pepeljara i nekoliko prljavih šolja za kafu. Levo od njega nalazili su se izlaz u podrumski hodnik, i ulaz u Milićevu kancelariju. Između je bila bela tabla sa markerima, na kojoj je Milić ispisivao podatke o aktuelnom slučaju, i drugi pano od plute, na koji je Nešićeva pribadala sveže odštampane fotografije lica mesta.

11

Sa Krtolicine desne strane nalazio se sto višeg referenta Siniše Veličkovića, starijeg čoveka sa potpuno sedim vencem kose koji je sedeo u kožnoj fotelji sa točkićima, udob­ no zavaljen, zatakavši palce ispod crvenih tregera. Desni lakat mu je bio umočen u veli­ ku šolju crne kafe, ali nije izgledalo kao da ga to ometa. Koncentrisao se na Milićeva krupna i nečitka slova na tabli.

Najzad, sa Krtolicine leve strane bio je sto stručnog saradnika Mirka Parezanovića, skoro opsesivno čist. Bio je ubeđen da može da oseti miris sredstva za poliranje name­ štaja. Na njemu su se nalazili samo „ajped“ i staklena flaša Evijana. Sam Parezanović je bio jedini policajac koga je Krtolica ikada video u kvalitetnom i ispeglanom odelu na rad­ nom mestu, sa sve prugastim prslukom, civilizovano vezanom kravatom i zaslepljujuće belom maramicom u prednjem džepu. Stajao je pored Sanje Nešić, naslonjen na zid.

Kosa mu je bila toliko sjajna od gela da se Krtolica ozbiljno uplašio da će, kada se od­ makne od zida, u njoj poneti i nekoliko krupnih ljuspi maltera, koji je ionako visio sa zido ­ va u krpicama.

Kada je do polovine ispunio tablu nečitkim žvrljotinama, Milić se okrenuo skupu. „Onda, mogli bismo i da počnemo.“ Parezanović se odmaknu od zida da bi ga bolje video, i upita, sedajući na ivicu stola: „Nećemo čekati Slavicu?“ Milić odmahnu glavom, i stade sa strane. „Slavica neće doći još neko vreme. Zaglavi­ la se na Žirafi.“ Veličković najzad primeti da mu je lakat bio u kafi, i odsutno poče da tapka fleku pa­ pirnom maramicom. „Znači, svi smo tu“, nastavi Milić. „Dobro, za početak, možemo poželeti dobrodošlicu na­ šem novom kolegi, inspektoru Đorđu Krtolici, koji nam se pridružio praktično direktno sa Akademije, posle pripravničkog staža i kraćeg boravka među kolegama iz Majke Jevrosi­ me…“ Ovo je izazvalo kolutanje očima kod svih osim Nešićeve. „…A ima i diplomu Filolo­ škog fakulteta.“ Dizanje obrva. „Kolega, dobrodošli, i nadam se da ćete doprineti našem radu ovde. Posao je nezahvalan, radno vreme je dvadeset i četiri sata dnevno, plata je mala, perspektiva za napredak nikakva, kolege nas se plaše i preziru nas, birokrate iz Mini­ starstva ne znaju šta bi sa nama, a sam ministar se najčešće pravi da ne postojimo, mada čita tromesečne izveštaje. Ako vam ne odgovara – žao mi je.“ Krtolica značajno klimnu gla­ vom, i rukova se sa Parezanovićem i Veličkovićem. „A sada – na posao.“ Milić je ukratko izneo pojedinosti sa lica mesta, ilustrovane fotografijama i skicom koju je Nešićeva napravila pre nego što je Krtolica bio pristigao. Parezanović je, zatim, izneo svoju verziju na osnovu raspoloživih podataka, koja se poklapala sa Krtolicinim utiskom: žrtva, Balasingam, bio je napadnut negde u Bloku sedamdeset, gde su mu nanete dve rane na vratu (i eventualno druge povrede, o čemu se čeka lekarski nalaz), kada je izgu­ bio mnogo krvi, ali na takav način da mu se to nije videlo na odeći. To je ukazivalo na više napadača, koji bi bili potrebni da ga savladaju i iskrvare. Zatim je od mesta napada bio prešao bar pedeset metara do mesta gde je nađen. Kada je nađen, rane nisu bile po­ krivene, iz čega je Parezanović zaključio da je krvarenje bilo zaustavljeno nekim predme­ 12

tom koji je uklonjen kada je Balasingam pao. Milić se sa ovim slagao, a dok je Parezano­ vić govorio, stigla mu je i poruka sa Instituta za sudsku medicinu da su rezultati pregleda gotovi, i da će uskoro početi obdukcija. Veličkovića je uputio u Institut, a Parezanovića, Nešićevu i Krtolicu nazad u Blokove da potraže mesto napada. On sam se zaputio u bi­ blioteku, ostavivši cedulju sa nekoliko ispisanih redova na vrhu gomile papira na stolu Slavice Talijan.

5.

Parezanovićev hibridni „leksus” grabio je ka Blokovima, i Krtolica oseti da ga stiže po­ spanost zbog neprospavane noći. Tek se približavalo podne. Da se ne bi uspavao, on odluči da započne konverzaciju sa novim kolegama.

Okrenuo se ka Mirku Parezanoviću, pošto se Sanja Nešić bavila proverom terenskog kompleta. „Recite mi, onda, Mirko, kakav je plan.”

Parezanović se nasmeši. „Otkud znam? Vi ste inspektor, ja sam samo stručni saradnik.”

Krtolica duboko uzdahnu. Tako, znači. „Dobro, ako je tako. Pokušaćemo da identifiku­ jemo mesto na kome su Balasingamu nanete rane, kao i da saznamo što više o žrtvi.

Prvo ćemo svi zajedno pregledati parking gde se tragovi završavaju, a onda možemo da prečešljamo komšiluk. Susedi, prijatelji, rođaci, znate već.”

Nešićeva i Parezanović su na to samo podigli obrve i uzdahnuli. Kao što su već i zna­ li, imigranti nisu bili skloni da veruju policiji, naročito posle promene režima, kada je do­ seljavanje bitno otežano za sve osim za visokokvalifikovane stručnjake deficitarnih profi­ la, a oni postali predmet čestih i grubih kontrola. Osim toga, mnogi imigranti nisu imali važeće boravišne i radne dozvole, zbog čega su činili sve da imaju što manje kontakta sa vlastima. „Ne znam koliko imate na umu i to da treba da razgovaramo sa ljudima koji uglavnom ne razumeju naš jezik”, reče Parezanović, na šta Krtolica izvadi iz sakoa vizitkartu Ume Bimane i mobilni telefon. Odsutno poželi da je stigao da se obrije, a onda okrene broj.

Parezanović je našao mesto za parkiranje na betoniranom parkingu između pet viso­ kih zgrada, sa brojevima 111, 74, 77, 52 i 22 ispisanim belom farbom na fasadama od betona i cigle, visoko, navodno da kreativni omladinci sa sprejevima auto-laka ne bi bili u stanju da ih dohvate. Krtolica nikada nije razumeo ezoteriju numeracije zgrada u novobe­ ogradskim Blokovima. Uvek je sumnjao da neka logika postoji, ali, koliko god razmišljao o tome, izmicala bi mu. Činilo se da se Bombaj vratio u normalu: tržni centar je bio uobičajeno popunjen za radni dan, iz lokala se širio miris hrane, ljudi su išli unaokolo za svojim poslom. Na sta­ rom košarkaškom igralištu između zgrada jedna grupa tinejdžera je igrala kriket, dok su druge grupe stajale po uglovima sa nezainteresovanim izrazima lica i trudile se da izgle­ daju kao da ih ne zanimaju grupe tinejdžerki koje su se muvale okolo kokodačući i kiko­ ćući se. Jedino što je odskakalo bio je krug od plavo-bele trake na jednom uglu zgrade,

13

koju je već čerupao jedan bučan čopor dece. Od uniformisanih policajaca nigde nije bilo ni traga.

Ekran Krtolicinog „simensa” zasvetli, a mašina ispusti jedan optimistični razloženi akord. Od Bimane je stigla poruka da je ne očekuju još sat vremena, zbog gužve u sao­ braćaju. Krtolica predloži da malo razgledaju okolinu, i pokušaju da pronađu mesto na­ pada. Neposredna okolina tržnog centra nije se razlikovala mnogo od bilo kog drugog novobeogradskog komšiluka, osim, možda, po tome što je na interfonima oko pola prezi­ mena bilo nečitljivo. Nekoliko zgrada imalo je u prizemlju lokale, uglavnom male radnje sa različitom vrstom robe, hemijske čistionice, krojača (koji je Parezanoviću ljubazno klimnuo glavom), i prodavnicu hrane koja je mirisala teškim i slatkim mirisima cimeta, kardamona, kima, đumbira, i ubitačno ljutih suvih paprika. Ispred nje je sedeo na džaku crvenog sočiva jedan ostareli sik, sa krajevima brade zataknutim ispod turbana, i jeo ve­ getarijanski „burek” iz masnog papira. Iza betoniranog četvorougla omeđenog zgradama 111, 74, 77, 52 i 22 prostirala se „zelena površina”, jedna od retkih preostalih u široj oko­ lini. Taj komad urbanog parloga bio je zarastao dobrano preko visine kolena u korov ne­ prijateljskog karaktera: sve što nije bilo kopriva, imalo je trnje. Najveći deo prostora zau ­ zela je velika četvrtasta humka, visoka Krtolici do grudi. Sa njene dalje ivice dizala su se četiri tanka betonska tornja sa isto tako betonskim kutijama na vrhu, a na dva vidljiva ugla nalazila su se delimično ukopani ulazi, do kojih je vodila izrovana betonska staza.

Atomsko sklonište, izgrađeno kada i blok.

Većina ovakvih skloništa je, za vreme bivšeg režima, pretvorena u streljane, teretane i striptiz-klubove, koje su kontrolisale lokalne „ekipe”. Ovo je, iz nekog razloga, izgledalo netaknuto preduzetništvom. Krtolica odluči da ga osmotri iz blizine, i zaputi se ispucalom betonskom stazom ka najbližem ulazu. Teška čelična vrata bila su prislonjena na okvir, ali im je nedostajala brava. Šarke su bile redovno podmazivane, i Krtolica pokuša da ih otvori, ali zastane. Čim je Krtolica dodirnuo vrata, Parezanović se trgao, i uhvatio za fu­ trolu pištolja ispod sakoa. Krtolica upadljivo podignu obrvu prema njemu, ali ovaj samo odmahnu rukom, i pokaza mu da nastavi.

Krtolica je otkopčao futrolu ispod leve mišice, i položio dlan na glatku plastičnu dršku pištolja. Čuo je kako su Parezanović i Nešićeva prešli iza njega i udesno. Levom rukom je povukao vrata, i otkrio kratak hodnik od sivog betona, sa jednim sijaličnim grlom, ali bez sijalice. Iz rupe u zidu koju je nekada pokrivao prekidač, sada su ispadale bakarne žice. Istovetna čelična vrata zatvarala su suprotni kraj hodnika, dok su na obe strane bile niše. U njima su se nekada nalazile police od kojih su ostali samo zarđali i iskrivljeni šra ­ fovi, do pola u zidovima. U hodniku, smrad memle i buđi mešao se sa jasnim zadahom sandalovine, ali i nečim drugim, oštrijim.

Krtolica izvuče „Zastavin” CZ-PG sa gumenim mecima iz futrole. Nešićeva izvuče iz tašne i otkoči sopstveni CZ-10, standardnu „desetku“. Parezanović je uz svoju „desetku“ držao i malu ali moćnu halogenu lampu, kojom osvetli vrata. Krtolica udahnu duboko, za­ drža vazduh, i levom rukom povuče vrata, trudeći se da stoji po strani.

14

Vrata su se otvorila na prostranu prostoriju niske tavanice ispresecane debelim beton­ skim gredama koju su podržavali masivni četvrtasti stubovi. Parezanović prošeta plaviča­ sti zrak lampe unaokolo. Čudni i preteći oblici zaigraše po zidovima i tavanici, kao u po­ zorištu senki. Sa leve strane nalazio se jedan prastari generator na dizel, koji je poslednji put radio verovatno još u prošlom milenijumu. Svuda su bile razbacane grube metalne klupe sa propalim drvenim sedištima; nekoliko (nekada) rasklopivih pomoćnih ležajeva sa metalnim okvirima umesto odmora obećavali su tetanus bilo kome dovoljno glupom da pokuša da ih raširi. U sobi se sandalovina upadljivo osećala, ali dominirao je oštar smrad varikine. Kada je u sobu ušla i Nešićeva, sa sopstvenom lampom, Krtolica primeti da je u sredini skloništa raščišćen deo prostora. Šest ispravnih klupa bilo je raspoređeno u tri reda naspram improvizovanog podijuma od drvenih paleta spojenih okvirom od četiri daske. Stojeći u sredini skloništa, Krtolica nije mogao da vidi zidove. Činilo se da mali uređeni prostor sa svih strana ograđuje tama.

Krtolica, Nešićeva i Parezanović pažljivo osmotriše podijum i prostor oko klupa, i slo­ žiše se da je relativno skoro korišćen. Međutim, ko god ga je koristio, bio je toliko uviđa­ van prema eventualnim budućim korisnicima da temeljno počisti iza sebe.

Parezanović se primaknu podijumu, zatvori oči, i nagnu glavu malo unapred i u stra­ nu, kao da nešto sluša, a onda pruži ruku ka podijumu.

Krtolica odluči da se ne obazire na ovu ekscentričnost, i zamoli Nešićevu da iz teren­ skog kompleta izvuče UV svetiljku. Podigao ju je iznad glave, a Parezanović i Nešićeva ugasiše svoje halogene lampe. Sablasna svetlost pokazala je na podu svetle polukružne mrlje, brisotine, u bledoj luminescenciji. Na najbližem stubu ocrtavale su se četiri jasne, svetle tačke. Krtolica je iz mraka čuo škljocanje Sanjinog fotoaparata.

Prečešljali su celo sklonište najbolje što su mogli, ali novih nalaza nije bilo. Čak su i toaleti, iz kojih su davno bile iznete sve instalacije, bili potpuno čisti. Parezanović je spa­ kovao komplet, dok je Nešićeva vatom i fiziološkim rastvorom uzela nekoliko uzoraka sa poda i stuba, i odložila ih u pažljivo obeležene papirne kesice, koje je upakovala odvoje­ no. Krtolica na nekoliko mesta pokuša da dijazafluorenonom u spreju izazove otiske pr­ stiju, ali su sve glatke površine bile očišćene sa podjednakom pažnjom kao i ostatak pro­ storije, i sprej je odavao samo nejasne mrlje.

Kada su završili, Krtolici zazvoni telefon. Dok je tango odjekivao u memljivoj pomrčini, Krtolica osmotri ekran, i vidi da svetli imenom Ume Bimane. „‘Alo.” Sa druge strane čuo je viku, automobilske sirene, i Bimanin glas koji se prekidao. „Inspektore, nema šanse da ću skoro do vas. Saobraćaj je zaustavljen, ne idu tramvaji.” „Zaustavljen? Zašto?”, upita Krtolica, grabeći ka izlazu i boljem signalu. Iz telefona se, preko buke sirena, začulo nešto kao pucanj. „Ama, kako ne vidite? Gde ste vi, u bunkeru?”

Krtolica se osvrnu i vide stub crnog dima koji se dizao iz Bloka 70A, naginjući se malo preko Save. „Da”, odgovori, „moglo bi se tako reći.”

15

6.

Nešto manje od dva sata kasnije, Krtolica, Nešićeva i Parezanović sedeli su u Bengal Baru, u tržnom centru, gde je kapetan policije Blažović, komandant interventne jedinice policijske stanice Zemun, organizovao bazu operacija na terenu. Njegova jedinica bila je pozvana da pomogne policijskoj brigadi i policajcima iz stanice Novi Beograd u suzbija­ nju nereda čije su prirodu i motive vlasti i mediji još uvek pokušavali da odgonetnu i obja­ sne; prvi sebi, potonji drugima. Bar je bio pun policajaca u uniformama i oklopima. Troji­ ca su bila lakše povređena, sa posekotinama i ogrebotinama na licima, i jedan policijski bolničar im je pružao prvu pomoć. Vlasnik bara i njegova izblajhana kelnerica služili su čaj, kafu i lasi. Ispred su bila parkirana dva policijska terenca, i pored jednog od njih je stajao Blažović, primajući obaveštenja preko radija u vozilu. Ekran u uglu je prikazivao specijalni program vesti državne televizije. Jeremija Ružić, u ozbiljnom crnom odelu, či­ tao je saopštenja za štampu ministarke policije, predsednika, i predsednika vlade. Pare­ zanović je preko „ajpeda” pratio TV Primu, na kojoj je dugonoga Milena Stevanović mar­ širala po studiju, komentarišući ovaj ili onaj prilog sa lica mesta.

Posle kraćeg vremena, počela je da se formira kakva-takva slika. Kako se ispostavilo, Konidžeti Balasingam je bio neka vrsta neformalnog vođe lokalnih hindu Telugua. Na te­ leviziji su ga zvali „viđenijim čovekom iz zajednice”. Telugui su povremeno dolazili u su­ kobe sa muslimanima Bengalcima, a Balasingam je, kao osoba od autoriteta, nekoliko puta učestvovao u smirivanju strasti. Kada se pročulo da je ubijen, grupa ekstremista je pokrenula glasine da su ga napali Bengalci, i poveli su nekakvu na brzinu sabranu grupu u napad na novoizgrađenu džamiju u susednom Bloku 70A. U prvi mah, prisutni Bengal­ ci su se razbežali, i Telugui su uspeli da zapale džamiju. Međutim, Bengalci su se brzo organizovali u sopstvene grupe, i kamenovali hindu hram na drugoj strani ulice. Neredi su se brzo proširili, i jedna veća grupa pokušala je da se skloni u tržni centar Theta City.

Obezbeđenje korporacije Teta je reagovalo brzo, i ustrelilo dvoje ljudi, tako da se masa okrenula i vratila ka Blokovima. Uskoro je nastao opšti metež, tučnjava i pohara, i policija je intervenisala da razdvoji zavađene grupe. Urgentni centar je pretrpan povređenima koji još pristižu, ali nema izveštaja o poginulima. Zbunjenom Ružiću sa državne televizije otelo se da je povređeno „devedesetoro ljudi i petnaestak policajaca”, a onda su obe te­ levizije prešle na dramatičnu muziku i amaterske snimke uz kajron koji je najavljivao gra­ donačelnikovu konferenciju za novinare. Krtolica, Nešićeva i Parezanović nisu je ispratili, jer se u međuvremenu do njih probila Uma Bimana, pa su odlučili da prođu kroz komši­ luk, u nadi da će neko imati upotrebljive informacije.

Kao što se moglo očekivati, nisu iščeprkali ništa korisno: naravno, gospodin Balasin­ gam je vrlo poznat. Naravno, nisam video/la ništa, ali krivi su Bengalci. Ili: naravno, go­ spodin Balasingam je vrlo poznat. Naravno, nisam video/la ništa, ali sigurno nisu krivi Bengalci; odgovori su neznatno varirali u zavisnosti od toga na čija vrata bi pokucali, ako bi uopšte uspeli da ubede bilo koga da im otvori. Krtolica se nije previše iznenadio kada je primetio da Uma Bimana govori, pored telugua, i bengalski i hindi. Međutim, stan Koni­ džetija Balasingama u zgradi sa brojem 111 dao im je određene uvide, pre svega u to 16

koliko mogu da računaju na kolege van Jedinice. Neko je stavio policijsku traku sa peča­ tom preko vrata, i smatrao da je time ispunio svoju dužnost. Traka je bila prisutna samo u tragovima, a od pečata je ostala samo mrlja na dovratku. Pločica na vratima objašnja­ vala je na tri jezika da stan pripada Konidžetiju Balasingamu, CA, što je Bimana objasni­ la da označava sertifikovane računovođe u zemljama Komonvelta. Vrata su bila odškri­ nuta, a brava, po svoj prilici, obijena, tako da je Krtolica dozvolio pretragu.

Balasingamov stan je bio mali, i sastojao se od jedne sobe sa radnim stolom, kreve­ tom, jednim većim stolom, na kome je stajala činija sa limetom i mangom, i malom kuhi­ njom na kraju sobe. Iz glavne sobe jedna vrata su se otvarala u kupatilo, a jedna u pla­ kar sa odećom. Odmah je bilo očigledno da sa radnog stola nedostaje desktop kompju­ ter, koji je neko bez mnogo obzira iščupao i odneo, ostavivši kablove da leže unaokolo.

Pljosnati monitor i kabasti kancelarijski štampač ostali su na mestu. Jedna fotografija ne­ što mlađeg Balasingama sa dve žene u sarijma, slikana na nekoj svadbi u domovini, le­ žala je na podu. Registratori sa Balasingamovim poslovnim knjigama bili su uredno slo­ ženi na polici iznad, i nije izgledalo kao da bilo šta fali, sudeći po datumima ispisanim na koricama. Za svaki slučaj, Krtolica uze poslednji, kao i nekoliko vizitkarti, dok je Nešićeva fotografisala. U kupatilu nije bilo ničeg neobičnog. Balasingam je, izgleda, živeo sam: je­ dan brijač i jedna četkica za zube ležali su na podu, među ostacima čaše koja je nekada stajala na umivaoniku. U ormariću su bili pena za brijanje, pasta za zube, dva neotpako­ vana sapuna, kutija aspirina, i vitamin C. Frižider je bio poluprazan, i sadržavao je uglav­ nom gotova jela i pivo. U ormaru se nalazilo nešto osnovne odeće, većim delom proizve­ dene u Indiji, ali zapadnog kroja.

Već je bilo kasno popodne kada Krtolica odluči da pusti Bimanu kući, i vrati se u zgra ­ du Uprave u Despota Stefana. Parezanović i Nešićeva, vidno umorni, spremno su ga po­ držali. Vratili su se taksijem: u opštem neredu, neko je porazbijao stakla na Parezanovi­ ćevom „leksusu”, išarao ga grafitima, i ubacio zapaljene novine kroz prozor. Šteta nije bila prevelika, ali je Parezanović bio besan – istina, tiho i hladno. Posle jednog napetog poziva osiguravajućem društvu, do stajališta kod „Sava Centra” nije rekao ni reč. Tamo se oprostio , i otišao svojim putem. Krtolica je izašao kod Železničke stanice da bi svratio do stana i pokupio kartonsku kutiju sa stvarima kojima je planirao da napuni sto. Kompo­ zitni TV ekran na zgradi Pošte prikazivao je vesti državne televizije. Ružića je zamenila neka plavuša čije ime Krtolica nije znao, ali nije imala da kaže ništa novo. Zaputio se ka stanu, a zatim ka stajalištu autobusa u Kneza Miloša.

7.

Samostalni inspektor Slavica Talijan bila je nasmejana brineta džepnog formata i ko­ vrdžave kose, nekoliko godina starija od Krtolice. Nosila je poslovno odelo sa cvetnom košuljom i previše ogrlica sa krupnim perlama. Dočekala ga je sa pomalo neočekivanim poljupcem u obraz. Krtolica je iz njene kose udahnuo smolasti parfem, koji je i posle sat vremena osećao u nozdrvama.

17

„Dobrodošao, kolega! Nadam se da ćemo se lepo slagati ti i ja.“ Talijan ga je odmah oslovila sa „ti“. Krtolici se to nije previše dopadalo, ali očekivao je da će se navići. „Svakako, koleginice“, rekao je, i protrljao slepoočnice. Uključio je mašinu za espreso da se greje, i seo za sto. Tek tada je osetio koliko je umoran.

Izvadio je svoj laptop iz kutije, i pokušao da se poveže na Internet. „Ja sada idem kući, ali biću dostupna. Moj telefon ti je na stolu. Ja ću ti završiti kafu, nemoj da ustaješ. Mleko? Šećer?“ Krtolica odmahnu glavom. „Bez. Šta je sa Internetom ovde?“ Slavica mu je donela šoljicu sa nekakvim socijalmodernističkim grbom i natpisom „Hotel Bellevue – Karlovy Vary“ u kojoj se pušila kafa sa svetlosmeđim velom pene. Ze­ nice su mu se proširile već od mirisa. „Bežični ne dopire do nas“, rekla je Talijan, sagnula se, i izvukla kabl ispod stola.

Krtolica se zahvalio, i povezao računar na mrežu. Otpio je gutljaj iz šoljice, i okusio najbolju kafu ikada spremljenu u policijskoj stanici. „Ovo je... baš dobro.“ Talijan se nasmejala, i sklonila limene kutije sa kafom i šećerom. „Parezanović. Prva stvar koju je uradio kada je došao, bila je da donese aparat. Mi ostali se talimo za kafu.

Na čemu radiš?“ „Hteo sam da vidim da li naš pacijent ima nalog na „Fejsbuku“, možda još ponegde.

Imamo li autorizacioni kod?“ Talijan je klimnula glavom, odlepila jedan ružičasti papirić sa svog monitora, i zalepila ga na njegov sto. Krtolica je na brzinu sastavio imejl administratorima, stavio kod i Bala­ singamovu imejl adresu sa vizitkarte na kraj poruke, i poslao. U roku od nekoliko sati tre­ balo bi da dobije ovlašćenje pristupa kompletnom nalogu Konidžetija Balasingama, CA, iz Beograda. Nešićeva je prišla i spustila pred njega gomilu novih fotografija iz Blokova.

Talijan je nekoliko minuta posmatrala preko njegovog ramena dok je radio, a onda se oprosti, i napusti kancelariju, mahnuvši mu kratko. Utom iz svoje kancelarije izađe i Milić. „Kolega, pa vi ste još tu?“ Krtolica zevnu, i počeše se po čekinjavoj bradi od tri dana. „Da, ima još nekih stvari koje bi trebalo da pogledam.“ Milić slegnu ramenima, i otvori vrata za Nešićevu, koja se takođe spremila da izađe. „Kako želite. Treba biti vredan, ali nemojte preterivati.“ Nešićeva se pozdravila, i krenula da izađe, da bi na vratima stala, okrenula se ka Krtoli­ ci, i zaustila da kaže nešto. Milić je zaustavi oštrim pogledom. „Sanja: idete, ili ostajete?“ Nešićeva se okrenu i izađe, a Milić ju je sledio, i zatvorio vrata za sobom. Krtolica ustade, i ugasi svetlo. Blještave neonke su mu smetale, a svetlo kompjuterskog ekrana mu je obično bilo dovoljno.

Drugim srkom dovrši šoljicu espresa, i zaroni u digitalnu mrežu, čeprkajući po javnom delu Balasingamovog naloga na „Fejsbuku“. Veliki deo bio je ispisan na teluguu, ali polje 18

za ličnu internet stranicu sadržavalo je link ka jednom od popularnijih sajtova za arhivira­ nje fotografija. Balasingamove slike su sve bile u jednom albumu. Uglavnom mutne, loše eksponirane i čudno komponovane – amaterske. Izgledale su kao ona vrsta slika koja se šalje familiji u zavičaj: Balasingam ispred zgrade u Blokovima, Balasingam na Kalemeg­ danu, Balasingam na vrhu Avalskog tornja, a zatim serija iz kancelarije – stana. Krtolica potraži slike na kojima se vidi kupatilo, zbog ogledala, nadajući se da će videti ko je Ba­ lasignama slikao. Nije se preterano iznenadio kada je video da je Balasingam koristio taj­ mer, i da na njegovim slikama nije bilo nikog osim njega samog. Svejedno, činilo mu se da nešto propušta.

Krtolica protrese glavu ne bi li oterao san. Imao je utisak da je zadremao na neko kra­ će vreme. Pogledao je u donji desni ugao monitora, i potvrdio taj utisak: bližila se ponoć.

Pogled mu je privukla davno uzajmljena hotelska šoljica na čijem se dnu skorila pena od espresa, i odluči da je opere pre nego što dobaulja do kuće. Tek što je pod prstima ose ­ tio hladan dodir glatkog porcelana, primeti da za susednim stolom neko sedi. Kancelarija je bila mračna; jedino svetlo dolazilo je od Krtolicinog laptopa. Video je samo da čovek koji se smestio u Dujovićevu stolicu nosi izgužvano sivo odelo i svetlu košulju sa neobič­ nim dezenom. Lice mu je bilo u senci. „Dobro veče“, rekao je čovek od preko puta. „Željko Dujović. Nemojte ustajati.“.

Krtolica se spusti nazad na stolicu. „Krtolica. Đorđe Krtolica.“ Dujović malo promeni položaj, pokazavši Krtolici levu polovinu lica: bio je srednjih go­ dina, tamnokos, i očešljan unazad. Kovrdže masne kose provirivale su mu iza uha. „Šta radite ovako kasno, Đorđe?“, pitao je Dujović. „Ne znam ni sam. Evo, gledam fotografije žrtve, ali mi se čini da nešto ne vidim. Mo­ žda biste vi mogli da mi pomognete.“ Dujović udahne i izdahne duboko. Krkljao je i šištao dok je disao. „Odelo, kolega.

Obratite pažnju na odelo.“ Krtolica odjednom oseti neku neobičnu odbojnost prema Dujoviću, kao hladan nalet vetra, i podiže se u stolici. Dujović se pomeri još malo, i Krtolica ponovo primeti čudan dezen njegove košulje. Trže se kad shvati da su u pitanju krupne mrlje od krvi, sasuše­ ne, skoro crne. Ne skidajući pogled sa Dujovića, poče levom rukom da traži futrolu pišto­ lja koju je okačio preko sakoa o stolicu. Mogao je da oseti kako mu se koža na podlakti­ cama ježi, i stomak steže. „Smirite se, kolega. Zašto ste nervozni?“ Dujović je ustao, prišao stolu, i nagnuo se pre ­ ko njega, i Krotlica pomisli da će se onesvestiti. Umesto toga, buljio je užasnuto. Desna po­ lovina Dujovićevog lica bila je pokrivena dubokim, vlažnim ranama punim sitnih, belih crva.

Dok se kretao, ispadali su, grčeći se. Desno oko je stajalo nakrivo u duplji, klateći se na oč­ nom živcu dok je pomerao glavu. Na vratu je imao duboku ranu, od Adamove jabučice do ispod desnog uha, sa koje su visili dronjci zgrušane krvi. Ispod nje, tkivo je pulsiralo, i vratni pršljenovi su vlažno krckali dok se okretao. Taman kada se Krtolica uhvatio za pištolj, od­ vratna prikaza spusti ruke na gomilu fotografija, i izvuče jednu.

19

„Evo“, rekao je, dok je Krtolica izvlačio pištolj iz futrole, uperio ga u Dujovićeve grudi, zatvorio oči, i stegao okidač.

Krtolica protrese glavu ne bi li oterao san. Imao je utisak da je zadremao na neko kra­ će vreme. Imao je, takođe, utisak da je sanjao nešto, ali nije mogao da se seti šta je bilo u pitanju. Pogledao je u donji desni ugao monitora, i video da se bliži ponoć. Pažnju mu, zatim, privuče gomila fotografija na stolu. Na vrhu gomile nalazila se slika Balasingamo­ vog ispreturanog ormara. Monitor je i dalje prikazivao Balasingamov Internet-album. Na većini slika Konidžeti Balasingam nosio je smeđe prugasto odelo koje mu je loše stajalo; međutim, tog odela nije bilo u ormaru. Krtolica pruži ruku ka fotografiji da je bolje pogle­ da, i ona mu se zalepi za dlan. Plastificirani foto-papir je bio nelektrisan. Jedan pogled na sliku bio je dovoljan da potvrdi ono što je sumnjao: u Balasingamovom stanu nije bilo odela koje je nosio na najvećem broju svojih slika, niti se ono nalazilo na njemu kada je nađen.

Kratko „ping“ iz zvučnika ga obavesti da ima poštu, i Krtolica pregleda svoj policijski nalog. Administratori „Fejsbuka“ su reagovali, i dali mu odobrenje da pregleda Balasinga­ mov profil. Ponovo, najveći deo sadržaja bio je ispisan na teluguu, bilo latinicom, bilo te­ lugu pismom. Krtolica uoči veliki broj relativno skorih ispisa sa nizovima otvorenih a ne­ zatvorenih zagrada iza dve tačke, što protumači kao izjave saučešća ili žaljenja. Ispod njih bilo je obaveštenje od neke kretenske aplikacije da je Konidžeti Balasingam pre tri dana bio „99% sExY“, a ispod toga nekoliko slika kojima ranije nije imao pristup. Na svi­ ma se nalazio Balasingam, zajedno sa još dvojicom prijatelja. Izgledalo je kao da su gle­ dali televiziju na Balasingamovom računaru. Okolo su bile raspoređene flaše „Jelen“ i „Tanderbolt“ piva, činije popadoma, gomila nan hlebova, plastična čaša „Imlekove“ raite sa crnim lukom, i tanjiri nečega što je izgledalo kao alu gobi, verovatno iz „Karneksove“ konzerve.

Album je bio postavljen pre tri dana, i Krtolica se seti da je prethodnog dana „Zvezda“ igrala sa „Železnikom“, za koji je premijerno nastupio Radž Podila, mlada nada Bloka se­ damdeset. Podila je postigao jedini gol za „Železnik“ na toj utakmici. Balasingam i njego­ vi prijatelji izgledali su zadovoljno. Krtolica je, takođe, bio zadovoljan: Katić i Terzić su is­ tom prilikom obezbedili tri boda „Zvezdi“. Pažnju mu zatim privuče veliki (i jedini) prozor Balasingamovog stana. Utakmica je igrana uveče, i sunce je već bilo zašlo kada su nači­ njene fotografije na kojima se prozor najbolje video. Na svim fotografijama, jedino osve­ tljenje u sobi bio je ekran Balasingamovog računara, a prozor je bio crn pravougaonik na malo manje crnoj pozadini. Međutim, na nekoliko slika videle su se nepravilno raspore­ đene tačkice svetlosti. Krtolica prevrnu gomilu fotografija od tog dana i izvuče jednu na kojoj se prozor jasno video. Stan je bio na prvom spratu, i gledao je na četvrtastu zelenu humku napuštenog skloništa. Iza je bio red baraka, i drvored koji ih je odvajao od Sav­ skog keja. Dograbio je jaknu i fotografije sa stola, i izađe iz kancelarije.

Dok je prolazio pored Dujovićevog stola, naježio se.

20

8.

Krtolica je dovezao službenog „jugića“ Ulicom Jurija Gagarina do Bloka četrdeset pet, a onda ga okrenuo za 180 stepeni, i zaputio se ka Bloku sedamdeset. „Automobil“ koji je dužio imao je civilne tablice, jer je imao nameru da neupadljivo osmotri okolinu. Žuto-ze­ leno-crveni tržni centar bio je ostvetljen noćnim svetlima. Konsenzus je bio da je Tržni centar u Bloku sedamdeset najružnija zgrada na Novom Beogradu, što je tvrdnja značaj­ ne težine. Dok je prolazio pored centra, primetio je grupe devojaka, vrlo mladih, kako mašu automobilima u prolazu. Listom su nosile visoke čizme i mini-suknje, pokazujući prolaznicima butine boje cimeta. Krtolica se zapitao koliko njih je video tog popodneva u šetnji Blokom, ali je odlučio da je previše umoran za antropološki pesimizam i skrenuo misli na zadatak.

Zavio je oko Tržnog centra na pristupni put, i prošao pored još jedne grupe devojaka, ovog puta beloputih, koja je, kako je izgledalo, bila u pregovorima sa vozačem jednog ta­ mnog „opela“. Krtolica se provezao pored, ne zaustavljajući se, ali je upisao broj registar­ skih tablica u laptop koji je držao na suvozačkom sedištu. Mesta za parkiranje nije bilo u celom bloku. Krtolica je parkirao službeni automobil na travu između dva drveta, i izašao na svež noćni vazduh.

Udahnuo je duboko, boreći se protiv pospanosti. Setio se da je mogao da skuva sebi kafu u kancelariji, ali bilo je kasno za to. Odlučio se, umesto toga, za odvratnu vodurinu reklamiranu kao „crni čaj“, iz automata u blizini mesta gde je nađeno Balasingamovo telo. Platio je SMS-om, i sačekao potvrdu o prijemu. Dok mu je provajder dodavao pede­ set dinara na mesečni račun, mašina je škljocnula, i postavila čašu u prorez. Tamna teč­ nost zagrgoljila je u misterioznim crevima duboko u utrobi automata, i slila se, što u, što pored čašice. Krtolica je dohvati oprezno, pušila se, ali je umalo ne prospe kada mu se na levo rame spusti nečija teška ruka. „Zdravo, kolega!“, rekao je neko iza njega. Krtolica se okrete na petama, i pogleda u okruglo lice Siniše Veličkovića.

Veličković se tiho nasmejao sebi u bradu. „Otkud vi ovde?“ Krtolica je srknuo vrelu tečnost iz čaše od stiropora, i iskrivio lice u gađenju. Kofein je kofein, tešio se. „Došao sam da pogledam malo okolinu. A vi?“ Veličković je skinuo debele naočare sa staromodnim tamnim okvirom, i počeo da ih glanca. „Ja – u šetnju. Čuo sam se sa malom Sanjom i Milićem, pa rek'o da vidim šta ima, da probam da nađem to sklonište. Ne može da škodi.“ Krtolica na to klimnu glavom, a onda mu pokaza fotografije. „Ovo je slikano u Balasingamovom stanu. Vidite, jasno se vidi prilaz skloništu. E, a ovo je slika sa Balasingamovog naloga na „Fejsbuku“. Postavljena je pre tri dana, odno­ sno dva dana pre nego što je Balasingam ubijen. Sa njegovog prozora vide se nekakva svetla.“

21

Veličković je pućio usne i klimao glavom. „To me podseti: da li vas zanima izveštaj sa autopsije? Imam i rezultate krvi iz skloništa“, reče, stavljajući ruku na kožnu torbu koju je nosio preko ramena. „Recite mi samo kratko šta ima, molim vas. Čaj?“ Veličković odmahnu glavom, mršteći se na mrki sadržaj Krtolicine čaše. „Što se tiče krvi, krv iz skloništa se poklapa se sa Balasingamom po grupi i faktorima. Nema dovoljno dobrih uzoraka za DNK analizu, sve kontaminirano. Obdukcija... uh... smrt je nastupila zbog šoka usled gubitka velike količine krvi, oko 50%. Krv je istekla iz dve rane na vratu, koje su probile spoljnu... jugularnu... venu. Mislim. Čini mi se. Rane su nanete verovatno jednim oružjem, jednim predmetom, na šta ukazuje polukružni podliv, i duboke su oko dva centimetra. Doktori kažu da rane i podliv ne odgovaraju nijednoj poznatoj konfigura­ ciji vilice. Predmet nije ostavio materijalne tragove, niti trag u kostima vrata, tako da ne znamo precizno kako izgleda ili od čega je napravljen. Vreme smrti su dali kao jedan juče ujutro. Od drugih povreda prisutni su podlivi od vezivanja na rukama i nogama. Žr­ tva je vezivana trakama, pre nego konopcima, što potvrđuje Parezanovićevu verziju.“ Krtolica je slušao dok su koračali prema skloništu. „Mda... Kolega Parezanović ima zanimljive metode.“ Veličković se na to nervozno počeše po glavi. „Da... bolje da pitate Milića o tome.“ Krtolica je odlučio da ne insistira. „Ima još nešto“, nastavi Veličković. „Doktor Andrejević je primetio tamne mrlje na jed­ nom kapku kada je slikao lice leša. Kaže da je na unutrašnjosti kapka našao malu teto­ važu nekakvog pauka ili neke bube, štajaznam. Ima i slika. Ali, tvrdi da je tetovaža sve ­ ža, nastala verovatno odmah posle smrti.“ Krtolica na ovo podigne obrve. „Je li? Šta Milić kaže na to?“ Veličković slegne ramenima. „On je u Nišu službeno. Prosledio sam mu ceo izveštaj, još mi se nije javio.“ Dok su razgovarali, izašli su iz kruga zgrada i sa njihove desne strane našla se krup­ na humka napuštenog skloništa. Međutim, kada je Krtolica hteo da skrene na betoniranu stazu, Veličković ga uhvati ispod lakta i povede pravo napred ulicom koja je izlazila na Savski kej. „Niste ga videli?“ Krtolica odmahnu glavom. „Jedan mladić je vrlo zainteresovan za nas; prilepio nam se za guzicu još na parkingu.“ Krtolica pogledom potraži neko improvizovano ogledalo, kao izlog ili stakla na auto­ mobilu, ali ne nađe ništa. Između njih i Save ulica je bila pusta; na jednoj strani bilo je sklonište, a na drugoj zarđale metalne ograde zapuštenog gradilišta. „Ne vidim ga. Ne čujem ništa“, odgovori Krtolica, dok se trudio da mirno korača ka reci. „Samo polako“, odgovorio je Veličković, krećući se naizgled bezbrižno, kao da je po­ šao u prodavnicu. Krtolica se potrudio da podražava njegovu mirnoću, ali nije mogao da

22

se oslobodi osećaja da izgleda nervozno i drveno. Najzad, uspelo mu je da stiša sop­ stveno disanje dovoljno da bi mogao da čuje tihe korake iza sebe. Ubrzo je poželeo da nije, jer je odmah morao da počne da se bori sa nagonom da se okrene i pogleda iza sebe. Toliko se koncentrisao na kretanje napred, da je umalo propustio da primeti kada je Veličković zavio iza ugla prve zgrade.

Zgrada je bila podignuta između skloništa i nasipa koji je odvajao naselje od savskog šetališta. Krtolica i Veličković sada su se našli na slabije osvetljenoj strani zgrade okre­ nutoj ka reci. Stali su uza zid i čekali, osluškujući približavanje mekih koraka. Krtolica je podigao kraj svoje jakne i mašio se za pištolj, ali mu Veličković odmahne prstom, i izvuče policijsku halogenu lampu. Iznenađujuće tiho za tako krupnog čoveka, privukao se ivici zgrade.

Kada se iza ugla pojavilo lice, upalio je lampu i uperio je ravno u njega. Čovek koji ih je pratio to nije očekivao, i refleksno je zatvorio oči, što je Veličković iskoristio da ga po ­ časti levim direktom posred lica. Čovek je tiho uzdahnuo, napravio dva-tri teturava kora­ ka unazad, i srušio se na zemlju kao vreća.

Krtolica nije mogao da se ne nasmeje. Prišao je Veličkoviću, koji je sa velikim intere­ sovanjem posmatrao njihovog sveže zaspalog pratioca, i potapšao ga po ramenu. „Sva­ ka čast, kolega.“ On samo sleže ramenima dok je vadio telefon iz sakoa. „Nije to ništa, kolega. Vi ni ne znate kakav sam ja bokser bio nekad. Eee, to je bilo milina gledati, kad ja nekom odva­ ljujem bubrege... 'Alo? Boro, ti si? Siniša, iz Posebne. E, 'ajde mi pošalji uniforme u Bom­ baj kod Savskog keja, treba da pokupe jednog genija. I daj nalog, oslobodi mi u stanici jednu sobu da ga odma' ispitamo. Je l' ti tu neko što zna indijski?...“ Dok je Veličković razgovarao, Krtolica je osmotrio sinkopiranog Indijca koji je ležao pred njim. Izgledao je na prvi pogled sasvim obično, mlađi čovek u crnoj „Adidas“ trener­ ci, i belim patikama nekog indijskog proizvođača čije ime Krtolica nije umeo da pročita.

Međutim, ovaj sportista je na desnoj ruci nosio neku vrstu rukavice: izgledala je kao mo­ torciklistička rukavica od sintetičkog materijala, na koju je bio prikačen improvizovani me­ talni bokser. Ono što se naročito isticalo bila su dva zakrivljena komada građevinske ar­ mature pričvršćena za zglavak i nadlanicu. Izgledalo je kao da bi se dve šipke armature protezale preko boksera dva ili tri centimetra ako bi se šaka savila u pesnicu.

Krtolica se sagnuo da to isproba, i spasio sebi život. Između visokih zgrada odjeknuo je rafal, i fasada iznad Krtolicine glave rasprsla se u parčiće. Oštri komadi betona i cigle rasuli su se svuda unaokolo. Krtolica nije gubio vreme, skočio je za ugao zgrade i izvu­ kao pištolj drhtavom i znojavom šakom. Odmah iza sebe čuo je Veličkovića kako urla u telefon: „...zajebi me s tim, neko puca ovde! 'Oću odma' da vidim uniforme, ako poginem ovde, ubiću te, majke mi moje!...“ Pošto se malo sabrao, Krtolica proviri iza ugla na kratko, i odmah povuče glavu, psu­ jući kroz zube. Neko je i dalje pucao, dva metka zabila su se u fasadu ispod mesta gde se maločas nalazila njegova glava, ali to nije bilo ono zbog čega je psovao. Čoveka u belim patikama sa druge strane zgrade više nije bilo.

23

9.

U roku od petnaest minuta, kraj je vrveo od uniformisanih policajaca. Pristigao je, na iznenađenje svih, i zamenik tužioca Ćuk, i preuzeo kontrolu nad istragom. Želeo je da razgovara sa Veličkovićem i Krtolicom. Ćuk je izgledao kao da će svakog časa zaspati, ali davao je sve od sebe da zvuči kompetentno i zainteresovano. Kada su Krtolica i Ve­ ličković završili sa odgovaranjem (tačnije, izbegavanjem odgovaranja) na nekoliko uobi­ čajenih pitanja, Ćuk je isključio digitalni diktafon i odložio ga u tašnu, a zatim skinuo nao­ čare i protrljao slepoočnice, ispustivši nekoliko teških uzdaha. „Šta je sa vama, kolega?“, pitao je Veličković.

Na njegovo veliko zadovoljstvo, Ćuk se primetno stresao na implikaciju da je jedan policajac njegov kolega. „Ma, pustite me... Ceo dan vitlam s kraja na kraj ovog jebenog bloka. A kad sam najzad stigao kući, zovu me da se vratim.“ Izvadio je iz tašne belu plastičnu bočicu sa tabletama i progutao dve. „Šta ste radili ovde ceo dan? Teško da neredi predstavljaju dobar razlog za tužioca da prisustvuje uvi­ đaju“, upita Krtolica. „Niste čuli? A, da, pa to vas ni ne zanima, verovatno. U toku nereda, nijedna prodav­ nica u krugu od dvesta metara nije ostala cela. A svaka krađa počinjena dok traju van­ redne okolnosti je teška krađa.“ Krtolica klimnu glavom smešeći se cinično. Iako se prisustvo službenika tužioca for­ malno zahteva u raznim slučajevima, od njih najčešće nema ni traga ni glasa na licu me­ sta. Ćuk se verovatno vodio idejom da će neredi biti praćeni u medijima, i nije hteo da bude očigledno da je odsustvovao, a nije shvatio u šta se uvalio dok nije postalo preka­ sno. „A osim toga, neki su se i dosetili da upadnu u Theta City sa suprotne strane, i opljačkali draguljarnicu. Odneli su možda 170 000 evra u zlatu i dijamantima!“ Veličković i Krtolica se značajno pogledaše. „Šta?“, upita Ćuk. „Jesam li rekao nešto?“ Umesto odgovora, upitani su se oprostili i udaljili. „Je li moguće da se o tome radi? Mislim, cela ova stvar?“ pitao se Krtolica naglas dok je pratio Veličkovića do kola.

Veličković je slegnuo širokim ramenima. „Novac. Pohlepa je uvek dobar motiv. Ne bi trebalo ni da je teško isplanirati nerede, naročito ako je Balasingam bio jedan od umere­ njaka ovde. Ukloniš njega, i em imaš povod za nerede, em nemaš koga da ih spreči.

Ono što meni nije jasno je čemu onako surova smrt. Sigurno tu ima još nečega što pro­ puštamo...“ Krtolica klimnu glavom. „Ima. A mislim i da znam šta je.“ Veličković pogleda u Krtolicu, a onda u sat na mobilnom telefonu. „Skoro će dva. Da odemo na po jednu lozu vi i ja, da prodiskutujemo?“ Krtolica odmahne glavom. „Ne, hvala. Popričaćemo sutra po jednu.“ Veličković se uz malo stenjanja smesti na vozačko mesto svog „folksvagena“. „Kako želite. Laku noć, kolega.“ 24

Krtolica mu mahnu, i zaputi se ka službenom „jugu“. Otvorio je vrata i seo, ali je osta­ vio ključ da stoji u starteru. Dohvatio je laptop. Nalazio se dovoljno blizu Bengal Bara da se zakači na bežičnu internet vezu. Bacio se na istraživanje. To je potrajalo dovoljno dugo da se zapita je li rizik vredan dobitka; želi li sam da se sukobi sa većim brojem oči­ gledno okorelih ubica samo da bi ostavio utisak na kolege. Ipak je odlučio da pokuša.

Osećao je da bi prvi utisak mogao biti presudan, a nije bilo druge policije u kojoj bi mo ­ gao da radi ako se ne bi pokazao vrednim Milićeve ekipe. Osim, naravno, ako bi otišao u privatnike, ali to mu se nije mililo.

Dugo je Đorđe Krtolica suprotstavljao strah od smrti potrebi za snom; znao je da ga po­ smatraju. Ipak, posle određenog vremena shvatio je da će tu bitku izgubiti ako nešto ne učini. Okrenuo je ključ, i „jugo“ je zabrektao. Krtolica ga je provozao oko bloka sa spušte ­ nim prozorom, ne bi li se malo razbudio, a onda ga je parkirao nedaleko od polazišta, kod ruševine džamije koja se još pušila. Mirisalo je na benzin i spaljenu plastiku. Proverio je pi­ štolj, ovoga puta „desetku“ sa bojevom municijom, i zaputio se ka atomskom skloništu.

Tagiji. Varalice i ubice koje su engleskom jeziku dali imenicu thug, strah i trepet Indije devetnaestog veka, „deca boginje Kali“, kako su ih zvali romantičari, morbidno fascinirani glasinama o krađi beba i ljudskim žrtvama. Krtolica je nameravao da proveri koliko u gla­ sinama ima istine. Tagiji iz Indije u osamnaestom i devetnaestom veku imali su jedin­ stven i efikasan modus operandi: priključili bi se karavanu kao putnici ili trgovci u nekoli­ ko manjih grupa, da ne bi izazivali sumnju, dok postepeno ne bi po broju premašili čuva­ re karavana. Kada bi se karavan našao na dogovorenom mestu, napadali bi odjednom, ne ostavljajući preživele, štiteći tako svoj identitet.

Tagiji su, prema zvaničnim izvorima, istrebljeni u devetnaestom veku, ali ipak su oni bratstvo zasnovano na zakletvama krvi i zavetu ćutanja. Ko bi mogao sa sigurnošću da tvrdi da više ne postoje? Koliko se nerešenih ubistava u Indiji i Pakistanu može pripisati njima? Najzad, koliko grupa tagija se priključilo najvećem hindustanskom karavanu, izbe­ glicama Maltusovske krize? Pauk, kao neka vrsta totemskog znaka, simbola boginje Kali, njihove zaštitnice, bio je često njihov znak raspoznavanja. Tetovirati ga na unutra­ šnjosti očnog kapka... Krtolica je to smatrao vrlo pametnim: mesto koje nije očigledno, ali ipak lako dostupno svakome ko bi znao gde da pogleda, da bi se uverio pripada li stra ­ nac njegovom bratstvu. Tetovirati Balasingama tako... to nije bilo naročito pametno. Le­ kari su lako uočili da je tetovaža sveža, iz kog razloga je i Krtolica bio siguran da jutro­ šnja žrtva nije bila umešana. Konidžeti Balasingam se suočio se sa sumnjivim tipovima koje je primetio u blizini svoje zgrade, i zbog toga je ubijen. Krtolica se spremao da učini to isto, ali se nadao znatno povoljnijem ishodu.

10.

Krtolica je očekivao da bi grupa tako lukavih i opreznih bandita, sposobnih za opsežno i komplikovano planiranje, preduzela odgovarajuće korake da se obezbedi od otkrića. Sum­ njao je da im je ipak, zajedno sa Veličkovićem, poremetio planove. Plen iz draguljarnice u 25

Theta City-ju i ko zna koliko još prodavnica stradalih u neredima tog dana morao je da ode negde. Atomsko sklonište možda nije bilo najbolji izbor, ali je bilo bezbedno u kratkom roku, budući da ga je policija nedavno pretraživala. Ipak, Krtolica je mislio da će ga iste ve­ čeri deliti, ili da će pokušati da ga prenesu na neko sigurnije mesto.

Ono što nije očekivao bilo je da zatekne isti tamni „opel“ koji je video ranije te noći parkiran kod pristupne staze koja je vodila ka skloništu. Pored njega je stajao jedan mla­ đi muškarac, Indijac, u farmerkama i košulji, i pušio cigaretu. Krtolica je zastao samo na pola sekunde, da na brzinu proceni situaciju i improvizuje nekakav plan, a onda se sigur­ nim korakom zaputio ka pušaču. Izvadio je iz džepa jednu cigaretu, i stavio ju je u usta, a onda spustio ruku u džep jakne i napipao teleskopsku palicu.

Kada se približio na oko korak-dva, fiksirao je pogledom namrštenog stražara, i pitao: „Imaš upaljač, druže?“ Indijac nije odgovorio, ali je spustio pogled ka džepu svoje košulje. Istog trenutka, Kr­ tolica je zamahnuo palicom koja se u vazduhu rasklopila do pune dužine, i udario ga po slepoočnici. Čuvar je glasno zastenjao i pao na kolena. Krtolica ga je šutnuo u stomak da bi ga ućutkao. Minut kasnije, ruke su mu bile vezane na leđima plastičnim priručnim li­ sicama, a jedna noga za obližnju uličnu svetiljku koja nije radila. Krtolica mu je za poja­ som našao zataknutu belu maramu, rumal, sa dva čvora vezana na krajevima, i njome mu je zapušio usta, a onda se tiho vratio teškim vratima skloništa.

Prva vrata lako su se otvorila na snažan pritisak rukom okrećući se bez mnogo buke na dobro podmazanim šarkama. Druga, nekoliko koraka ispred, bila su odškrinuta, i ja­ sno ocrtana slabim i drhtavim svetlom, kao od sveća. Hodnik je bio ispunjen teškim miri ­ som sandalovine. Krtolica se primakao vratima, i provirio. Iza vrata nalazila se postmo­ derna Ali-Babina pećina: na četiri palete bilo je raspoređeno desetak mobilnih telefona, jedna mikrotalasna pećnica, jedan ručni mikser, gomila bočica parfema, nekoliko flaša vi­ skija, dva laptopa, jedna džinovska bombonjera, i dva „ajpeda“. Svuda okolo bile su ra­ zasute silne novčanice u svežnjevima i van njih, izgužvane i razbacane, a centralni polo­ žaj zauzimala je blistava gomila ogrlica, narukvica i prstenja. „...om krim kalyai namah...“ Iza četiri sastavljene palete na aluminijumskom stalku bio je razapet iznenađujuće običan poster indijske boginje, plastificiran i šaren, u svemu nalik na one koji su se mogli kupiti na pijaci. Slika je prikazivala njenu četvororuku formu, izvedenu u crnoj i tamnopla­ voj boji, golih grudi, sa crvenim očima i isplaženim crvenim jezikom koji joj je padao is­ pod brade. Oko vrata je nosila ogrlicu od ljudskih glava, a u desnim rukama mač i još jednu odsečenu glavu. Isturenom levom nogom gazila je grudi neke druge mitološke fi­ gure koju Krtolica nije prepoznao: upadljivo belog muškarca sa kobrama oko vrata. Pale­ te i poster osvetljavala je svetlost pedesetak sveća, raspoređenih po ivicama raščišće­ nog prostora u sredini skloništa. „...om kalipanaye namah...“ Oko gomile plena, četvorica tagija sedela su na podu i recitovala mantru, slog po slog.

Izgledali su sasvim obično, obučeni u tipičnu mešavinu odeće zapadnog i indijskog kroja, 26

i Krtolica prepozna mladića koga je Veličković ranije bio anestezirao. Držao je ispod nosa platneni rumal u koji je obilno krvario, ali je govorio uglas sa ostalima, klateći se na­ pred-nazad u ritmu. „...om hrim shrim krim...“ Ispred postera je stajao još jedan Indijac, verovatno vođa grupe, koji nije učestvovao u mantri. Imao je pospan izraz lica, i Krtolica je pretpostavljao da se nalazi u nekoj vrsti transa. Nosio je zelenu kesu za đubre preko odeće, na kojoj je izrezao proreze za ruke i glavu. Na pojasu mu se beleo natpis „SAMO ZA PAPIR – ČUVAMO SRBIJU“, okrenut naopako. Levom rukom je držao za kosu jednu javnu radnicu koju je uspeo da namami.

Klečala je okrenuta prema vođi, i izgledala začuđujuće mirno, spremna da bude žrtva mračnoj boginji tagija, znak zahvalnosti na bogatom plenu toga dana i zalog budućih mračnih blagoslova. Na desnoj ruci nosio je improvizovano oružje od zavarivačke rukavi­ ce i debele, niklovane žice, slično onom koje je Krtolica ranije video. „...parameshvari klike svaha...“ Mantra je postajala brža i glasnija, i vođa obori glavu na grudi. Čak i u nesigurnoj sve­ tlosti sveća, Krtolica je mogao da vidi odbljesak beonjača ispod poluotvorenih kapaka.

Neobična igra svetla činila je da njegove beonjače izgledaju crvenkaste, kao oči boginje Kali na posteru. Vođa bande podigao je ruku i stegao pesnicu. Sjajni metalni vršci prote­ gli su se preko njegove nadlanice. Devojka koja je klečala ispred njega nije se micala; nije reagovala čak ni kada joj je podigao glavu i otkrio vrat. Krtolica izvuče pištolj, otkoči ga, i upre u vrata pokušavajući da ih otvori na brz i dramatičan način, ali bila su preteška.

Umesto toga, posrćući utrča kroz otvorena vrata, upirući „desetku“ u vođu. „Policija! Lezi na stomak, svi!“ Ruka vođe tagija zamrzla se u vazduhu na trenutak, a onda se spustila munjevitom brzinom ka vratu žrtve. Međutim, na Krtolicin uzvik, devojka se okrenula, i zakrivljeni šiljci su je udarili po temenu. Vrisnula je, i pala licem na betonski pod, a Krtolica je pritisnuo obarač. Tamnocrveni luk krvi prsnuo je iz grudi vođe bandita na poster, natapajući ga od uzdignutog mača do bosih stopala boginje. Tagi je stenjao od bola, ali se držao na noga­ ma. Ostali banditi su, skamenjeni, sedeli tamo gde su se našli.

Vođa zareža, i napravi jedan nesiguran korak napred, a zatim još jedan. Tresao se i posrtao, ali uspeo je da podigne improvizovanu kandžu iznad glave. Krtolica umiri ruku, i uperi pištolj još jednom ka banditovim grudima. Vođa tagija napravi još jedan korak na­ pred, i dobi još dva metka u grudi. Sklonište se treslo od odjeka pucnjeva. Tagi je pao na leđa i počeo da se koprca u bolovima, slabašno stenjući. Kičasti poster kratko je zasve­ tlucao u punom plastičnom sjaju na svetlosti sveća. Od krvi vođe tagija nije bilo ni traga.

Ostali banditi su u međuvremenu skočili na noge, ali Krtolica se onda okrete njima. „Rekao sam: lezi na pod! Ruke pored glave, odma'!“, zaurlao je.

Bio je potpuno miran sekundu ili dve, ne usuđujući se čak ni da udahne, dok su ga če­ tvorica Indijaca posmatrala, procenjujući svoje izglede. Na kraju su, ipak, odustali, i opru­ žili se po podu jedan po jedan. Krtolica odahnu, i veza im ruke plastičnim lisicama. Otrča, zatim, do devojke koja je ležala na zemlji, ustanovi da joj rane na temenu nisu predubo­ 27

ke, i da diše normalno, a zatim izjuri iz skloništa da pozove uniforme. Kada je prekinuo vezu, kolena su ga izdala, i on sede na hladnu zemlju, leđima oslonjen na tamni „opel“.

11.

Krtolicu je u ranu zoru iz nesigurnog sna trgla poruka od višeg inspektora Milića, kojom ga je obaveštavao da uzme slobodno prepodne i da se naspava. Uz najbolju volju da po ­ stupi po uputstvu pretpostavljenog, Krtolica je dočekao jutarnji dnevnik sedeći na simsu sa šoljom mlake kafe u ruci i cigaretom među usnama. Dok je u mikrotalasnoj podgrevao nan, odslušao je Impotentno Kenjkanje Zbog Stanja U Društvu, godinama već obavezni prilog svaki put kada se desi nešto previše zanimljivo u imigrantskim naseljima. Izašao je iz sta­ na, stomaka punog vrućeg testa, dok je neka prazna plavušica prežvakavala vremensku prognozu. Jutro je mirisalo na topao dan. Odlučio je da se prošeta do posla.

Prvi put otkako je počeo da radi ušao je u službene prostorije bez osećaja lake mučni­ ne u stomaku. Mirko Parezanović dočekao ga je sa ispruženom rukom i polusrdačnim poluosmehom, Sanja Nešić je trepnula na njega u znak pozdrava, Siniša Veličković sa drugarski krvničkim tapšanjem po ramenu, dok ga je Slavica Talijan stegla oko vrata i iz­ ljubila kao oslobodioca. „Svaka čast, kolega, prvi dan i odma' žestoko! Ako ovako nastaviš, odosmo svi u pen­ ziju do kraja godine.“ Krtolica je promrmljao nešto u zahvalnom tonalitetu. Od ultracvetnog mirisa njene kose mu se kijalo. „Slavice, hoćete li pustiti kolegu na minut kod mene?“, čuo se Milić odnekud iza nje. „Samo ako ga vratite kad završite!“, odgovorila je, i opustila stisak. „Još jednom, kolega, čestitke“, reče Milić, nasuvši preko kolutića limuna votku u dve čaše, i pokaza Krtolici da uzme jednu.

Sedeli su u Milićevoj kancelariji, maloj sobi punoj registratora koji su, opet, bili natrpa­ ni papirima žutim i sivim od starosti i plesni. Milić je raščistio deo svog stola da na njega odloži pribor za pečaćenje i poster. Bio je pohaban na ivicama, ali inače potpuno čist.

Krtolica prihvati čašu i srknu. Votka je pekla i grebala grlo. „Hvala. Potrudio sam se.“ Milić potegnu iz čaše, i isprazni je do polovine. „Iz stanice Novi Beograd su mi javili da su našli veći deo onoga što je prijavljeno kao ukradeno.“ Zamotao je poster u rolnu, vezao ga trobojnom trakom sa arhivarskom karticom i kap­ nuo gromuljicu crvenog voska na preklop. „Našli su i jedno odelo umrljano krvlju u najlon-kesi, i, kako kažu, karakterističnu ma­ ramu sa čvorovima koja je Balasingamu verovatno bila vezana oko vrata. Sve je poslato na analizu, ali mislim da možemo pretpostaviti da pripada Balasingamu.“ Napravi pauzu, pa dodade: „Mislim da sam napravio pravi izbor kada sam vas pozvao da nam se priklju­ čite.“ Krtolica nije bio toliko siguran: „Nadam se.“ 28

Milić dovrši svoju čašu, pritisnu pečat na meki vosak, i nasu još jednom. „Reče mi Si­ niša da ste imali neko pitanje za mene.“ Krtolica se uozbilji, i spusti čašu na sto. Nije znao odakle da počne. „Nekoliko. Za po­ četak, otkud to da nam je dodeljen Balasingamov slučaj?“ Milić se smesti na sto, ispod državnog grba i uramljene fotografije ministarke unutra­ šnjih poslova. „Dispečer upisuje sve prijave u kompjuter. Postoji subrutina u programu za unos prija­ va koja reaguje na određene reči, i, ako se to desi, ja dobijem poziv. U ovom slučaju, su­ brutina je obeležila da se napad dogodio noću, i neobičan položaj i oblik rana.“ Krtolica klimnu glavom, razmišljajući o tome kako da formuliše sledeće pitanje. Shva­ tao je da Milić nije raspoložen da iznosi detalje. „Možete li mi, tačno, objasniti čime se mi bavimo ovde?“ Na ovo, Milić podiže prosede obrve, a onda se zagleda Krtolici u oči. „Mogu. Vidite, svet je čudniji nego što mislite. Postoje... pojave... o kojima običan svet ne želi da zna.

Ne mislim na statistiku, ne mislim na korupciju, ili ne u uobičajenom smislu, ne mislim na morbidne i bizarne detalje pojedinih zločina. Mislim na stvari skrivene u senkama, van vidnog polja, ispod površine onoga što smatramo realnim i čvrstim. Mi se bavimo time.

Osim toga, mogu da vam preporučim da pogledate arhivu predmeta, ako vas zanima ne­ što konkretno. Je li to sve?“ Krtolica je razmišljao o Parezanovićevom ponašanju u skloništu, ali odluči da pitanja o tome postavi lično. Nije želeo da kolega misli kako mu se radi iza leđa. „Da, to bi bilo sve.“ Đorđe Krtolica je oprezno podvukao špahtlu ispod neuobičajeno debele palačinke, ocedio je uz ivicu tiganja, i položio na tanjir. Sa podozrenjem je osmotrio pljosnate cilin­ dre prženog testa na tanjiru, i uporedio ih sa dijagramom pričvršćenim magnetom za fri­ žider. Prethodnog dana, Mirko Parezanović mu je dao recept ispisan elegantnim ženska­ stim rukopisom, sa sve uputstvom za serviranje na belom A4 papiru.

Zadovoljan poređenjem, prosuo je ostatak ulja u žuti kontejner pored šporeta, i odlo­ žio tiganj u sudoperu. Kontejner je bio pun, pa ga je zatvorio i zamenio novim, ali je odlu­ čio da ipak sačeka sledeću subotu da ga odnese do otkupne stanice GSPa. U međuvre­ menu, voda za kafu je proključala, i Krtolica je nasu u dve šolje u kojima je ranije bio po­ mešao instant-kafu sa malo mleka. Posvetio se zatim šerpici u kojoj su se presijavale vi­ šnje u šećernom sirupu sa biberom i anisom (za koji Krtolica do prethodnog dana nije ni bio čuo), i odvadio nekoliko kašičica crvenog voća preko palačinki „starajući se strogo o tome da ne padnu samo kao gomilica na sredini, već da budu naizgled nehajno razbaca­ ne“.

Zatim je kašičicom uzeo malo sirupa, i nakapao ga „pravilno ukrug oko ivice tanjira“.

Na kraju je dodao jednu kašiku instant-šlaga („Izvini, Mirko.“) i listić nane i položio tanjire na mali kuhinjski sto. Okrenuo se da dohvati i šolje sa kafom, kada je začuo poznati glas: „Što nešto lepo miriše...“ 29

Uma je stajala između hodnika i kuhinje, uramljena belim drvenim dovratkom. Nasme­ jao se kada je video da je obukla jednu od njegovih flanelskih košulja. Prišao joj je, i spu­ stio joj ruku na struk preko meke tkanine. „Ja sam mislio da se ovo dešava samo u američkim filmovima. Zašto ne nosiš svoju odeću?“ Nasmejala se i nakrivila glavu. „Sviđa mi se ovako. Šta ima za doručak? Gladna sam.“ Krtolica joj pokaza da sedne, ali umilni zvuci sintetičkog tanga sprečiše ga da joj se pridruži. „E, do mojega.“ Našao je telefon na pultu. Zvao je Parezanović. „'Alo“, rekao je, ne nadajući se ničemu dobrom. „Halo, kolega. Nadam se da vas ne prekidam u nečemu.“ Parezanovićev glas zvonio je onom dozom kolegijalne zlobe koja se može očekivati od nekog ko na početku dežurstva shvati da ima odličan razlog da upropasti dan još ne­ kome. Krtolica mu nije zamerao, ali mu nije ni prijalo. „Ne, Mirko, baš sam vas hteo da čujem u ovo divno subotnje jutro.“ Parezanović se suvo nasmejao. „Drago mi je da to čujem. Čujte, trebate nam na Ka­ raburmi, u Vojvode Micka. Zvaću Sanju da vas pokupi.“ Krtolica zakoluta očima. „Dobro, recite joj da ću sići za dvadesetak minuta.“ Potpuno usredsređena na bockanje zlatnožute palačinke viljuškom, Uma je otkopčala dugme na košulji. „Tridesetak. Tridesetak minuta.“

30

Ako vam se ovo dopalo, znajte da ostalih ~120 strana „Sive hronike“ možete čitati jedino u papirnom izdanju Emitora. Poručite slanjem e-maila na redakcija@emitor.rs sa imenom primaoca i adresom isporuke. Cena je 300,00 din + ptt troškovi (~70din). Šaljemo pouzećem.

U Beogradu je moguće i lično preuzimanje, ponedeljkom u 19h u Domu omladine Beograda na redovnim okupljanjima Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“.

Ovaj broj Emitora, kao i ostala naša izdanja možete kupiti u knjižari Beopolis, TC Eurocentar, ulaz Dečanska 5 ili Makedonska 30, Beograd.

Telefon: 011 33 73 064 beopolisknjizara@gmail.com

31