GOF’NN HUPADGH CTHULHU
=
EMITOR
glasilo Društva ljubitelja fantastike Lazar Komarčić iz Beograda . april 2014 * broj 486 + XXXIV
EMITOR
*
glasilo Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ iz Beograda april 2014 • broj 486 • XXXIV
GOF’NN HUPADGH CTHULHU! DAGON, BOG SRBA Dejan Ognjanov ić. . . . . . . . . . . . . . . . . . 3
SMRT MUSTAFA-AGE DAMUZIĆA Miloš Petrik. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 34
PROCEP Sanja Pavošev ić Alisa. . . . . . . . . . . . . . . 8
SELO PLESAČA Relja Anton ić. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 37
U DUBINAM A Goran Seged inac. . . . . . . . . . . . . . . . . . 11
BESANOST Dušan Kov ijan ić. . . . . . . . . . . . . . . . . . 44
SON ET O MORSKOJ SAT VOR I Ivan Tom ić. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 16
DAN IĆK I UŽAS Miloš Petrik. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 46
DOLAZAK AZATOTA Fil ip Rogov ić. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 18
STIGIJSKA KOB Tanja B. Trkulja. . . . . . . . . . . . . . . . . . . 51
IZM EĐU Nenad Pavlov ić. . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25
BALABAN Marko Triv unčev ić. . . . . . . . . . . . . . . . 53
ĐAVO BEZ FILT ER A Radoslav Slavn ić. . . . . . . . . . . . . . . . . . 28
UŽAS BELIN E Dam ir Mik loš . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 59
Ilustracije Asterian. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 24 Boris Radujko. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 36 Dejan Ognjanović. . . . . . . . . . . . 5, 35, 49 Ivan Tomić. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 17 Milivoj Kostić. . . . . . . . . . 23, 30, 56, 63 Miroslav Lazović . . . . . . . . . . . . . . . . . 58
Nemanja Radovanović. . . . . . . . . . . . . 64 Relja Antonić. . . . . . . . . . . . . . . . . . 39, 43 Stefan Mrkonjić. . . . . . . . . . . . . . . . . . . 52 Vladimir Topalović. . . . . . . . . . . . . . . . 10 Zlata Milić. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 50 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Ω
ZA OVO ZLODELO ODGOVORNI: urednik: Miloš Cvetković • priprema: Žarko Milićević naslovnica: Dragan Paunović, www.draganpaunovic.com; portret HFLa: Ana (Milojković) Omi kontakt: lazarkomarcic@yahoo.com • www.lazarkomarcic.org društveno se mrestimo via • facebook.com/lazar.komarcic • twitter: @emitØr ISSN 1451-995X Štampano kod gazda-Perše [Skripta Internacional], Beograd
REČ UREDNIKA E
mitor 486 predstavlja svojevrsni eksperiment. Na prvi pogled u pitanju je još jedan tematski broj, a nakon Flaša Gordona, zombija i detektiva na red je došao i Hauard Filips Lavkraft, odnosno njegovo delo. Ali ima tu nečeg višeg od puke dosetke i omaža. Broj tematskih zbirki priča koje se dotiču Lavkraftovog zaveštanje poslednjih godina raste, a mnogi kvalitetni i poznati pisci nalaze se na spisku autora koji su osetili zov Ktulua. Izazov, zabava, inspiracija, opsesija… samo su neki od razloga zašto bi se današnji pisac horora ili naučne fantastike dohvatio tastature u nameri da napiše delo koje će, ako uspe, živeti dva života i imati dva oca, i u kome će moći da uživaju ljubitelji Lavkraftove proze, ali i svi koji pre svega vole dobru priču. Među koricama ovog Emitora nalazi se: 11 priča i 3 pesme (i to je deo eksperimenta). Neću posebno izdvajati autore; neki od njih će vam biti poznati, kao i njihova dela koja ste mogli i ranije da čitate, što na stranicama Emitora što negde drugde, ali neki od njih predstavljaju otkriće. Želim da verujem da je taj momenat otkrića obostran, da su i sami autori otkrili u sebi nešto što ih je navelo da se okušaju u ovom eksperimentu, i da se na tome neće zaustaviti. I da će naredni pokušaj biti još uspeliji, a neka sledeća zbirka još obimnija i bogatija. Do tada, uživajte u novom Emitoru, u pričama, u pesmama, u ilustracijama, u ponorima ludila i interdimenzionalnim pipcima koji pokušavaju da prodru u ovaj naš svet i učine ga mračnijim, sluzavijim i zanimljivijim nego što jeste. Miloš Cvetković
Kao i do sad inbox Emitora je gladan priloga svih vrsta. Trebaju nam: priče, pesme, ilustracije, stripovi, prikazi svega što ste čitali/slušali/gledali/mirisali u proleće, eseji, razmišljanja, trendovi, zezalice, preporuke za nabavljanje, preporuke za izbegavanje. Šaljite, kao i do sada, na mail lazarkomarcic@yahoo.com u nekom od standardnih formata, najbolje .doc ili .rtf.
DAGON, BOG SRBA Dejan Ognjanović
Z
el eno zubato sunce promolilo se iza ljubič astih oblaka nad banjskim brdom ali njegov i zraci jedva su se probil i kroz spektralnu izmaglic u. Još uvek sam se priv ikavao na nov i kval itet svet la koje mi je jutrom nav iralo kroz prozor i čin ilo da oseć am kako sam se iz jednog sna samo presel io u drug i, još gor i. Tiho sam se oblačio pazeći da ne probud im ženu koja je leža la postrance na drugoj stran i krevet a i ispuštala ravnomerno, grleno krk ljanje. Kućom je inače vladala neuobič ajena tišina, i ja se upit ah – kako je to mog uće? Moj nakot bi trebalo da je uvel iko na nogama. „Dečice“, usk liknuo sam oprezno. „Vreme je za školu!“ Ćerčica se samo promeškoljila i okrenula mi leđa. „Čujete li? “ Sinak je pod igao glav u, nam rštio se, otvor io jedno oko, i prom rm ljao: „Ćale, bre, danas je Da gonov dan: ne idemo u školu“, a onda je i on za bio glav u u jastuk i produžio da knjava. Dođavola, pom islio sam, nikako da popam tim sve ove nove praznike. Tek onda mi sinu ju čerašnje obaveštenje u firm i da ćemo danas rad iti skraćeno. Krenuo sam nazad niz hodn ik, gde se sled ih u mestu: ka men i je bauljalo stvorenje sa oktopoid nim hvat aljkama na lic u i meduzasto umršen im pipcima raštrkan im oko glave. Vrisnuo sam – a onda shvat io da je to samo moja probuđena žena sa kozmet ičkom maskom od pipaka hobotn ice. Pod igla je ka men i svoje bunovne, poluot vorene oči, i mada je u hodn iku bio polum rak, zak leo bih se da sam u njenom pogledu oset io not u pre zira. „Nemoj opet da zaborav iš: večeras idemo u
Crkvu“, rek la mi je i produžila u kupat ilo. Čuo sam je kako seda na šolju i počinje da ispušta bo gohulne zvuke, te požur ih da se udaljim – ipak nedovoljno brzo da ne čujem, onostran vrat a, njen url ik: „U povratku kupi lignje!“ ešto kasnije, stajao sam, kao i svakog ju tra, sa grupicom nevoljn ika na autobuskoj stan ici. Bil i su pognut i, zgrčen i u sebe, pesnica duboko u džepov ima, vil ica zabijen ih u peševe kaput a i jakn i. Čit ava scena odisala je nečim neo bičn im, ali nikako nisam mogao da pron iknem – čime? Tek kada sam ušao u autobus, u glav i mi se form irala slika da je, dok smo stajal i napolju, jed ino men i izlazila para iz usta. Smesta sam to otpisao kao besmislic u, priv id ili loše opaženu/ upamćenu sliku. Ostal i su sig urno disal i na nos, ili su se na zim i inhal iral i sopstven im mir isima iz kaput a. Brzo sam zaborav io na taj det alj i priljubio se uz prozor, sreć an što sam uspeo da pronađem mesto za sedenje. Bilo je to, istina, mesto odmah iznad točka, tako da su mi sav ijena kolena bila skoro u visin i grud i, ali ta poza bila je naroči to prik ladna atmosfer i autobusa, u kome je bilo hladn ije nego napolju. U ovom zgrčenom polo žaju trebalo bi da nešto bolje očuvam to malo sopstvene toplote. Već do naredne stan ice zimu više nisam oseć ao. Pokušavao sam da dosadu rut inske trase umanjim posmatrajući lica saputn ika. Bila su to isk rzana, iznošena lica; mnoga su loše pria njala uz lobanje, i videlo se da njihov i vlasnici kubure sa njihovom animacijom. Imala su tekstur u nal ik voštanoj, a pojed ina su naročito podseć ala na ko žu vodozemaca ili, čak, riba. Uglavnom su se dr žal i po stran i, kol iko je to prostor autobusa do puštao, i samo retk i su međusobno komun iciral i
3
N
kratk im lavežom. Nek ima su se glave klat ile u ritmu truckanja autobusa; njihova sanjiva lica i bale koje su im nenamerno cur ile niz bradu pod setiše me na moju ženu koju sam jutros sa sličn im izrazom ostav io da hrče na jastuku. Kao i obič no, ona nije imala problema da brzo zaspi: dok sam se ja na brzinu sprem io, ona je već izašla iz kupatila i utonula u carstva s one strane sna, kao da nije ni ustajala. Nije me čula kada sam izašao. Počev od Belog Broda naiđoše puste poljane koje je kombinacija inja i lagane izmaglice čin i la čarobn ijim nego što inače jesu. Kod Med ijane se autobus zaustav io izvan stan ice. Zapiljio sam kroz prozor i shvatio da je vozač zastao da pro pusti povorku ljud i u crn im odorama i kapulja čama koja se kret ala iz polu-srušene, vremenom izjedene zgrade Elektronske industrije i u pra voj, neprek inutoj lin iji prelazila auto-put idući ka antičk im rušev inama. Svak i od akol it a obema rukama je stezao po jednu vel iku upaljenu sveć u i mum lao nerazum ljiv i napev čije su vibracije do pirale kroz mističnu bel inu, i čin ilo se da su ivice vel ike poljane istovremeno i rub svet a celog, dok su dostojanstvena zvona negde u daljin i nar icala slobodno u vil inskom eter u. Kao da je i sâmo vreme nač as stalo – a onda je, kada je i poslednju fig ur u procesije prog ut ala bel ina, autobus nastav io da klopara ka drevnom, mitov ima posednutom Naisu. Kod Ćele-Kule dočekala nas je još jedna procesija. Ezoter ič ni Kult Lobanje držao je svoju jut arnju službu: sledben ici behu posednuti u krug oko zidova sa kojih su se kezile davno odrane i ošurene lobanje. Tek ponek i kamen vir io je iz tla i podseć ao da je nekada nakaradna kućica skrivala od svet a po glede iz dubina tih bezvremen ih duplji. Pojanje vern ika imalo je u sebi čudan spoj pravoslavnog i paganskog. U propisanom trenutku žrec pod iže obe ruke sa bak ljama uvis, i na taj znak kong re gacija se diže na noge i stade igrati i klanjati se oko Ćele-Kule u frenet ičnom ritmu. Jedan od putn ika instinkt ivno se, zureći kroz prozor, prek rsti – što nije promak lo saputn ici ma oko njega, koji smesta zalajaše: Vel ik i Maj stor otvor i vrat a a Kontrolor i čoveka odvedoše u nepoznatom pravc u. Njegovo vrištanje čulo se još neko vreme kroz slabo-diht ujuć a vrat a auto busa, a onda i ono utihnu. Kada su se Kontrolor i vratil i, pomalo zad ihan i, ali inače ledeno mirn i, služba oko Kule Lobanja beše završena, i auto bus je mogao da krene dalje. Ušli smo u legendama prit isnut i Naisus u či ju su orijent alno-socrea l ističku arh itekt ur u tek pristizal i element i stila Novog Eona. Rastrzan, kao i uvek, između starog i novog, između Istoka
4
i Zapada, između Severa i Juga, između urbanog i ruralnog, grad je ipak, zahvaljujući neumoljiv im Direkt ivama gradskih Otaca, sve više iskorenji vao tragove Nekadašnjih i postavljao, makar na fasade, peč ate Onih Nei menovan ih. Jer Oni su bil i, Oni jesu, i Oni će tek da budu. U centru, „kod Konja“, kako se to mesto za sastanke nekada nazivalo u krišom prošaput a nim dogovor ima ljubavn ika, sada se umesto te animalne skulpt ure uzd izao crn i monol it izre zbaren u starogovor u koji je polagano postajao naš novogovor. Zapisi na njemu behu predsta vljen i u sistemu hijeroglifa, nimalo nal ik bilo čemu što sam doskora mogao ugledat i u knjiga ma, a sastojal i su se vel ikom većinom od kon vencional izovan ih voden ih simbola riba, jeg ulja, hobotn ica, ljuskara, mekušaca, kitova i drug ih stvorova. Nekol iko znakova očev idno je prika zivalo okea nske stvar i sasvim nepoznate moder nom naučnom svet u. U duhu tih rezbar ija bio je i divovski pipak izvajan od neke sasvim drugačije, glatke vrste kamena, koji se savršeno pria njajući uvijao oko monol it a, dopir ući iz dubina koje je ovakav spomen ik samo nagoveštavao.
S
išao sam kod Ureda i odat le brzo stigao u svoju kancelar iju. Zakašnjenje zbog jut arnjih ceremon ija kultova bilo je precizno urač unato u moje putovanje, tako da sam u ofis ušao nekol iko minut a pre devet. Tačno u devet svi zaposlen i okupismo se u Ve likoj sal i, gde smo zajedn ičk i zapeval i Himnu: „Nije mrt vo ono što Zauvek bdije, u Eonima čudn im ni Smrt mrt va nije. Vel ik i Ktulu u svom Domu sniva, kad Dagon iz mora ustane, Čudo će da biva.“
Kada je napev utihnuo, obratio nam se Šef od seka za odnose S One Strane: „Imam tužnu obavezu da vas izvestim da je naš Direktor, gospod in Ratom ir Mir ić, doživeo nesreć u na svom službenom putovanju po Novoj Engleskoj. Det alji o tom nesrećnom sluč aju bi će saopšten i kada istraga bude okonč ana. A sada, imam takođe i čast i osobito zadovoljstvo da vam predstav im novog Direktora koji dolazi iz naše ekspozit ure u Egipt u – gospod ina Njarlatotepa.“ Pred nas izađe mladol ik i čovek teško odred i ve starosti: visok, vit ak, glatke i pomalo tamno pute kože koja je njegove crte, nal ik meleskim, čin ila još teže odred iv im. Imao je zal izanu ka tran-crnu kosu a ispod visokog čela streljale su prodorne tamne oči. Bio je odeven u elegantno tamno sivo odelo koje mu je savršeno pristajalo.
[Dejan Ognjanović]
Pod igao je lev u ruku i način io „Vurski znak“, na šta okupljen i, kao jedan, odvrat iše na isti način. Obrat io nam se glasom pomalo ravne i bez bojne intonacije u kojoj je jed in i „začin“ bio ak cenat koji nikako nisam uspevao da smestim u bilo koju poznat u grupu. Kazao je: „Kao što vam je poznato, naša Vlada je u je danaestom mesec u šeste god ine Ere Vulgar is, prepoznajući važnost procesa usklađ ivanja na šeg zakonodavstva sa spisima Vel ik ih Star ih, a prema sporazumu iz Damaska, odlučila da za počne proces dobrovoljne ocene usklađenosti važećeg zakonodavstva sa pravn im tekov inama Star ih, kako bi se pospešil i dalji koraci u pribli žavanju Kapiji Jog Sotot a. Ta se faza ocenjuje kao dobrovoljno-obavezujuć a, imajući u vidu da je Poslovn ikom Vlade („Sl. list“, br. 74/06), ustano vljena obaveza obrađ ivač a da uz predlog zakona, drugog propisa ili opšteg akt a, dostav i mišljenje Sek ret ar ijat a za Eonske integ racije na Izjav u o usklađenosti sa odgovarajućim propisima Vel i kih Star ih, koju priprema obrađ ivač. Uputstvom za ocenu usklađenosti propisa sa odgovarajućim propisima Vel ik ih Star ih („Sl. list“, br. 74/06), tadašnjeg Min istarstva za odnose sa Onostran stvom i Eonske integ racije, propisan je Obrazac za ocenu usklađenosti naših propisa sa onima defi n isan im u pod-dokumentima kao što su Ot krovenja Glaakija, De Vermis Myster ii s, Liber Ivonis, Pnakotički manuskript, Cultes des Gou les, Unauss prechlichen Kulten, kao i, svakako, u glavnom dokument u, nei zrecivom Nekronomi konu Abdula Alhazreda. Odredbama Člana 72. Sporazuma o desta bil izaciji i dea ntropomorfizaciji, naša zem lja se obavezala da će nastojat i da osig ura postepeno usklađ ivanje svih postojećih zakona i budu ćeg zakonodavstva s propisima Vel ik ih Star ih. Usklađ ivanje će, u ranoj fazi, biti fokusirano na osnovne elemente predočene u zakon iku Cultes des Goules koji se odnose na lik vefakciju, misce genaciju i amfibijske transformacije, uključ uju ći zakonodavstvo u oblasti invokacije i rit ua l nog žrt vovanja, kao i na druge obl ike odnosa sa Onostranstvom. U kasnijoj fazi, naša zem lja će se fokusirat i na odredbe iz zakon ika Una uss prechlichen Kulten čije je prevođenje u toku. Kao što vam je dobro poznato, oni se tič u refor me obrazovanja kroz uvođenje predmet a: Prava istor ija svet a, Zvezdonauka, Osnove nek rofi l ije, Ksenobiolog ija, Uvod u mizog in iju, Ginekolo ška patolog ija i Nepoznat a geog rafija, kao i kroz implement aciju nov ih nastavn ih metoda i insta laciju port ala ka Onostranstvu u svaku školu. S obzirom da se i u Izveštaju gospod ina
6
Zadoka Alena iz Eonske kom isije o napretku Srbije u 06. god in i e. v. implicira potreba uvo đenja tabele usklađenosti, Vlada je na sedn ici od 38.13.0006. usvojila Informaciju o glavn im nala zima i prepor ukama iz Izveštaja Eonske kom i sije o Napretku za 06. god inu i Strateg ije pro širenja za 07–08. god inu, uz zak ljuč ak kojim se Sek ret ar ijat za Eonske integ racije zadužuje da priprem i inov iran i Obrazac o usklađenosti na cionaln ih propisa sa propisima Vel ik ih Star ih, praćen Tabelom usklađenosti.“ Onda nam je gospod in Njarlatotep podel io fotot ipska izdanja Cultes des Goules i poslao nas na radne zadatke. Ostat ak dana proveo sam upo ređujući franc uski i engleski prevod tog zakon i ka i tražeći korespond irajuće odredbe u našem zakonu, odnosno mesto za one koje kod nas još uvek nisu uvedene. Tokom pauze stajao sam kraj mašine za kaf u. Jedan od knjigovođa iz sektora C pljunuo je već prv i gut ljaj i bacio skoro punu plastičnu čašic u s crnom tečnošću u kant u za otpatke: „Ize’m ti kaf u! Ovo je k’o bućkur iš od nafte i riblje čor be!“ Ubrzo mu je prišao jedan od pod-šefova i nešto mu prošaput ao na uvo. Ovaj je pobledeo, i opušten ih ramena pošao za njim u Ofis za Pre ispit ivanje.
K
ada sam se vrać ao ka Naisus Banji, noć je svojim plaštom već bila prek rila okolna br da. Na vrhov ima nek ih nebo su lizal i plamenov i Svet ih vatri, što me je podseć alo da je danas dan Festivala, i da su zato aktivnosti mnog ih kultova naročito intenziv irane. Ja ni Onih Dana nisam najbolje vod io rač una o dat um ima, praznicima te drug im kalendarski zacrt an im obavezama (na vel iko zgražavanje moje žene), a tek u ovim No voeonskim potpuno sam izg ubljen, i nikako da upamt im kad ono beše Ktulovdan, kad Valpur gijska noć, kad Jogsototovanje a kad Dan Koze sa hiljadu mlad ih. No, ovog put a u krilu sam dr žao pažljivo zapakovanu smrznut u lignju koju mi je žena jutros zapoved ila da kupim. Već od ulaznih vrat a zapahnuo me je nesnosni smrad večere koju je moja žena, očito, spremala. Istog časa kada sam ušao u dnevnu sobu o noge mi se obisnu moj nakot, ali ih bar nač as odvrat ih bacivši im lizal ice samo za tu svrhu natrpane u džepove. „Šta ima za večer u? “ rit ua lno upit ah, iako su mir isi bil i već dovoljno rečit i. „Oh, stigao si?“ upit a ona retor ičk i, jedva se osvrć ući iz isparenja koja su se dizala nad šer pom. „Spremam grašak sa hobotn icom i prže niju sa dagnjama. Evo, biće gotovo očas posla. Ako si mnogo gladan, možeš da uzmeš salat u od
nišavskih bejav ica sa crn im lukom.“ „Neka, sačekać u“, rekoh. „Jesi li doneo lignje?“ nam ršti se ona. „Naravno“, rekoh. „Ostav io sam ih u frižide ru u hodn iku.“ Seo sam ispred TV port ala samo da bih ubr zo shvatio da je na svim kanal ima jedno te isto: direkt an prenos Večernjeg Bogouslužen ija iz ne kadašnjeg Hrama Svetog Save u Beog radu, a sa dašnjeg Hrama Dagonu. I nesvestan šta čin im, naglas sam se podseć ao reči lit urg ije: Ph’nguli mglw’nafh Cthulhu R’lyeh wgah’nagl fhtagn, kada me moj sinčić Eustah ije, smejući se, ispra vi: „Tat a, tat a, nije Ph’nguli nego Ph’nglui!“ Uje doh se za jezik i smesta se isprav ih. Dođavola, deca mnogo brže i lakše usvajaju ovaj novogovor. „Nemoj da bi ti se tako nešto desilo večeras na Ponoćnoj misi!“ dov iknu mi žena iz kuh inje svojim uobič ajen im sarkastično-prekorn im gla som. „Set i se“, dodala je, „kako je prošao kom šija Milan prošle god ine na Jogsototovanju kada je desnom rukom način io Vurski Znak.“ Stresao sam se i otišao u kupatilo da na mir u, i izvan do met a ribljeg smrada koji me je dovod io do ivice nesvestice, vežbam Svete Reči i Gestove. Seo sam na šolju i sa obližnje pol ice dohvatio džepno daj džest izdanje Nekronomikon a…
P
osle večere posedal i smo svi ispred širokog ekrana koji zauzima polov inu zida dnevne sobe. Bližila se kulm inacija ceremon ije. Pobed nica rijal it i šoua „Bud i Dagonova nevesta“ pro defi lovala je kroz kongregaciju u Hramu, neskri veno ush ićena zbog ukazane joj poč asti. Vod ila su je dvojica prat ilaca, po jedan sa svake strane, samo reda rad i, jer Izabran ica očito ne bi bila nigde drugde rad ije nego li tu gde jeste. Uosta lom, rad i toga se i nadmet ala sa najlepšim devoj kama Srbije u najgledan ijem šou otkad je Vel ikog Starca, i sada je upijala u sebe strahopoštovanje Vern ika i naslađ ivala se njihovom zav išću dok su je disk retno postavljene kamere neprek idno snimale, a ona se izvežbano okret ala kao da zna poziciju svake od njih. Predsedn ik je stajao u pr vom redu, okružen svojom svitom i veleuvaže nim zvan icama, i krišom je otro suzu iz oka. Položil i su je na olt ar podno ogromnog ba reljefa Dagona koji prikazuje bradatog čoveka u profilu sa ribljim telom i ribljim repom umesto donjih udova. Vezal i su joj zglavke na rukama i nogama specijaln im kaišev ima prič vršćen im me taln im alkama za kamen i olt ar. Hor nemutiran ih deč aka zapevao je tada: „Usk likn imo s ljubavlju svetitelju Dagonu“ dok su vlad ike sa visok im ti jarama ukrašen im motiv ima stvorova iz najvećih
7
okea nskih dubina zauzimale svoja propisana me sta oko olt ara. Vlad ika Niški i Cele Serbone, Ira non, usmer io je tada ukrašen i bodež ka Dagonu i započeo mol it vu rečima na starogovor u koje sam još uvek imao muku da razaznam. Kada se, potom, okrenuo ka olt ar u i pod igao bodež iznad obnaženog tela Izabran ice, ja mah inalno rekoh: „Deco, na spavanje! Odmah!“ Žena, koja je sedela do mene, obrecnu se i iz beči svoje riblje oči ka men i: „Jesi li ti normalan? Imaju za domaći da napišu sastav o ovome!“ De ca, pomalo zbunjena suprotstavljen im komanda ma, stajala su ukočena u polu-čučnju, neznajući šta da čine. Majka je prelom ila: „Sed ite i gledajte. Ovo je za vaše dobro.“ Men i je bilo pomalo muka dok sam posma trao, naročito posle one nedokuvane, žilave hobotn ice u grašku, ali nisam hteo da skrećem pogled a da to žena primet i. Već sam nekol iko put a susreo njene sumnjič ave poglede kao i ne skrivene aluzije na moju pravovernost. Ponekad me brzina s kojom je prihvat ila nove kultove za brinjavala, ali o tome nisam mogao nit i smeo da sa njom otvoreno razgovaram. Umesto toga, upit ah je: „Jesi li mi oprala mant iju sa kukuljicom za večeras? “ „Naravno“, reče ona samopodrazumevajućim tonom. „Jedva sam skinula one tragove od voska. Večeras pripa zi malo bolje. Malopre sam ti je ispeglala. Eno je u spavaćoj sobi, prostrt a preko ležaja.“ Pom islih u sebi kako je lepo, ali i strašno, imat i ženu koja na sve misli. Od pom isli na predstojeć u Ponoćnu Misu već su me hvat al i žmarci. Sve ovo što smo sada gledal i na ekran ima, uskoro ćemo gledat i naživo u Sabornom Hramu Naisusa. Vlad ika Niški i Cele Serbone, Iranon, pažlji vo je vad io devojčine organe iz otvorene grud ne duplje i predavao ih svom pomoćn iku, koji ih je spuštao u čeljusti otvorenog bazenčić a koji je simbol izovao, a za vern ike i doslovce predsta vljao, port al ka dubinama u kojima obit ava Da gon. Kada je devojčina duplja ispražnjena od sr ca i pluć a, Vlad ika pod iže svoje još uvek krvave ruke i usk liknu: „Glagoljut istini spisatelje jako Likiniju Srbin u biti rodom, Jelinu mudrovanijem, i vsa srbska služaše Dagonu, ot sudu i Dagoni i Daki imenujut se; ot Sera že Srblje.“ Sva okupljena pastva gromko pov ika uglas: „I vsa srbska služaše Dagonu!“ Žena me munu laktom i zareža: „I vsa srbska služaše Dagonu!“ Videh kol iko je sati i odoh u spavać u sobu po mant iju s kukuljicom.
PROCEP Sanja Pavošević Alisa
Č
et vrt ak ili pet ak beše, nisam sig uran – ka fana je jednako prazna i vikendom i radn im danom – nas trojica sedel i smo za šankom. Sem je šanker, ali ume da popije po koju sa ovim lo povom i sa mnom. Debel i dolazi samo subotom – ipak je bila subot a, njegov slobodan dan – taman da se ušljema pred posao. Ja sam u kafan i svako veče i obično sed im na samom kraju šanka. Ret ki dođoši me ni ne primete, oni nešto redovn iji već znaju da pijem sam, a Debel i nema pametn ih prič a. Sa tog mesta motrim na ulaz. Ponekad vi dim nova lica koja me traže pogledom. Iskren da budem, zazirem od onih poznat ih. Te, dak le, subote, pojav io se Grejvs. Nisam znao da će njega da pošalju – možda je, naravno, i na svoju ruku došao – ali nisam se iz nenad io. Nije se mnogo promen io: ima više sed ih u kosi i neuredn iji je, ali manje pok riven krvlju nego onomad kod Korala. Seda do mene i mahne rukom Semu da nam sipa piće. Sem je dovoljno dugo vlasnik kafane da zna šta piju mračn i tipov i i isto tol iko dobro zna da ne treba da im postavlja pit anja. Grejvs ispija piće kao da mu je poslednje. Ja pijem polako, ne žur im. Posmatram Grejvsa i razm išljam o njego voj odeći, o skorenom blat u na rubu kaput a i pra šnjav im čizmama, gledam te neobrijane obraze i zak rvavljene oči. Ima i drug ih, pom išljam, puto vao je bez odmora da bi do mene stigao prv i. Ta
8
me pom isao razgaljuje. – Teško te je naći ovih dana – kaže Grejvs. Sle žem ramen ima. Ne krijem da sam se pov ukao iz posla. To mu i kažem. Cer i se, vid im da mu nedostaje lev i očnjak. Ratna rana ili packa za pi čvajz kod Korala. Krajičkom oka primeć ujem Debelog kako poseže za skriven im nožem i znam da mu je ta odluka gluplja od večerašnjeg dolaska. Ne oda jem ga. Grejvs nanjuši pok ret sa boka; Debe li ne stiže da jekne kada ga M-met ak pogađa u srce. Čujem Semov uzdah, gunđanje. Debel i je s vremena na vreme i plać ao ono što popije, a subotom bar nije bilo dosadno uz njega. Pedeset posto mušter ija oterano jedn im M-nabojem. Sre ćom, gradonačeln ik Semu plać a da drži otvoren lokal ovako blizu Procepa, pa smrt Debelog nije neka štet a. Grejvs se cer i gledajući me u levo oko – desno sam izg ubio kod Korala – i vrać a M-revolver u futrolu. Uzima i moje piće i dovršava ga u jed nom gutljaju. – Pa, Bil i, ako nemaš još nekog teloh ran itelja, da završimo sa ovim, šta kažeš? – kaže Grejvs. Bil i mi nije pravo ime, ali god inama me je sa svim dobro služilo. Ne ispravljam ga u vezi sa Debel im. Sem se posle pucnja izg ubio u zadnjoj sobi, ne mareći da makne leš, tako da za formal nostima između Grejvsa i mene nema potrebe.
Klimam glavom, ustajem. Izlazimo na zadnja vrat a. Veče je prijatno; tokom dana na grad napada vrućinština na kak vu sam malo gde u život u na leteo, ali uveče, možda i zbog blizine Procepa, sveže je kao pored reke. Pod ižem pogled na zve zde i na mesto gde se nebo naglo prek ida – kao presečeno nožem – gde Procep počinje. Posma tram Grejvsa: iako nemaštov it, otvara usta u ne mom oduševljenju. Procep se pruža poput luka od zida naspram kafane, neprav ilno se kosi ude sno i zaseca nebo. Postoji u više dimenzija nego što mog u da pojm im. Ima dubinu koju ne žel im da mer im, a zbog perspekt ive izgleda viši nego što jeste – mada tek zak lanja nebo, ne dot iče ga, ne zaista. Uočljiv iji je tokom dana ali impresivn i ji noć u – izgleda kao noć noći, ako me razumete. – Nisam verovao da zaista postoji, znaš – kaže Grejvs. Klimoglav im. Razumem ga. Ali nakon kuršlusa kod Korala i eksplozije M-bombe, ne bi me čud ilo da je otvoren još koji procep na dru gim mestima. Možda i jeste, samo što iz tih ništa nije izašlo i uzbun ilo ljude. Možda je nešto izašlo i pobilo ljude, naravno. – Grejvse, znaš da nemam veze sa Koralom. Bio sam na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. – Znam, znam. – Ne bih žrt vovao oko da zajebem Dagobert a. A i M-bomba koju bih ja postav io bila bi daleko efikasnija. – Znam. Ceo posao bio je traljavo odrađen. Ništa nije rešeno, Dagobert i dalje pen i, samo sa manje usta koja mora da ’ran i, neko i dalje onim skotov ima dot ura M-oružje, a i ovo, ovaj Pro cep… Znam da nisi ti. Nisi valjda tol iko glup. Gleda u luk ništav ila, isečak stvarnosti, Procep za drug i svet. Ne nužno lepši. Svakako hladn iji. – Ali posao je posao – kaže najzad, uz uzdah. Mislio sam da mi je poverovao. – Dagobert me plać a, ali ovo je i del im ično lično, znaš. Ostav io si me tamo da umrem, Bil i, bez vode i bez noge. Pod iže nogav ic u. Drvena noga. Set im se da sam pokupio neku čut ur u i da se nisam obazi rao na prek linjanja i prok linjanja umir ućih. Ni sam čuo Grejvsov glas, ali i da jesam, urad io bih istu stvar. I sâm sam bio na ivici smrt i, krvar io sam iz uha, iz usta, iz rupe u glav i gde mi je sa mo nekol iko minut a ran ije bilo oko. Mislio sam da ću umret i. Zna to i Grejvs i urad io bi isto, ali osvet a je osvet a, a ostavljanje starog prijatelja na poprištu eksplozije M-bombe, makar i ne tol i ko dobrog prijatelja, nije nešto što se lako prašta. – Vad i pucaljku – kaže Grejvs. Iako bit anga, ipak neće pucat i u nenaor užanog čoveka. A mo žda samo žel i izazov. Bez oka ne pucam onako
9
dobro kao ran ije i ver ujem da on to zna. Možda me zato nije ucmekao u kafan i. – Nisam naor užan. Ostav io sam M-revolver kod Korala. Rekoh ti, pov ukao sam se. Sad ži vim mirn im životom. Ne bav im se M-oružjem. Oklevam i dodajem: – A ni Procep ne vol i M-oružje. Grejvs se cer i. Ne ver uje mi. Nestrpljiv je i smatra da sam imao dovoljno vremena da izva dim šta god da krijem. Pod iže M-revolver u vi sinu mojih grud i. – Jebi ga, Bil i, dao sam ti šansu. Ne plaši me taj tvoj Procep. Kad je Dagobert čuo da si ovde, odmah sam mu rekao da ću lično da odem po tebe. Zajebao si pogrešnog čoveka i to što sad se diš pored nečeg nenormalnog ne znači da ti neć u sasut i sav M-naboj koji imam u srce. Oseć am disanje Procepa iako ga ne vid im, sa pog rešne mi je strane. – Imam li vremena da smot am jednu? – pit am posežući za duvan-kesom. – Popio si mi posled nje piće. – Nemaš. Zbogom, Bil i – kaže Grejvs i povla či obarač. Ne znam kak va je karakond žula ovog pu ta sunula iz Procepa, ali mora da je bila vel ika i ogromn ih čeljusti, jer ja cigaret u brzo smot am, a u trenutku kada sam je stav io u usta, Grejvsa više nije bilo. Od mog starog prijatelja ostao je samo dronjak kaput a, drvena noga i razv učen vrisak. Sve isečeno kao skalpelom. Nema krv i. Noktom krešem šibic u. Povlačim dim. I ovog put a stvorenja iz Procepa uništila su M-revolver. Nije preostala čak ni mala doza na boja. Pušim i razm išljam. Jed ino što ih mam i je M-oružje, koje ja nemam, nit i mog u da napra vim u kratkom roku. Čak ni Debelog nisu htel i da pojedu. Tja, Dagobert će poslat i još svojih plaćen ika. Vid ite, kada bih uhvat io jedno od tih stvore nja, ona eksplozija kod Korala bila bi dečja igra u odnosu na pokolj koji bih izazvao kod Procepa. Bacam opušak i vrać am se u kafanu. Poma žem Semu da makne telo Debelog. Nijedan put nik namern ik neće htet i da ostane u lokalu u kome leš zauzima centralno mesto – nit i će po misliti da tu popije piće, neuznem iravan, jer ima M-revolver za pojasom i ponos u glav i. Beše to subot a ne tol iko drugačija od drug ih pok raj Procepa.
[Vladimir Topalović]
10
U DUBINAMA Goran Segedinac
Dragi moji, Prolazi noć, a ja još uvek uređujem adrese u liste. Hoć u da se pobrinem da niko ne ostane us kraćen za ovo poslednje delo. Ne bih imao ništa prot iv da zauvek ostane u sandučet u vaše elek tronske pošte. Ipak, sig uran sam da će mnog i da ga uvrste u antolog ije koje će me slav it i kao sa moubic u. Neka bude. Jed ino što je važno jeste istina, a ona je daleko mračn ija od greha koji se spremam da učin im. Pitoma Dol ina je školjka u kojoj je smešte no zlo koje mi je odnelo porod ic u. Na nesreć u, spoznao sam ga prekasno. Sada jed ino ostaje da pokušam da okonč am patnju. Nei zd rživ je život oskrnavljen ovakvim znanjem. Svestan sam da moram da upozor im ljude na užas koji preti svemu što živ i u skladu sa našim poi manjem stvarnosti. To je daleko bliže nego što ste u stanju da naslut ite. Ipak, najv iše njoj dug ujem ovaj zapis. Mojoj nesrećnoj Dejan i, tra gičnoj mar ionet i, nedovoljno snažnoj da se odu pre pozivu. Venč al i smo se, ima tri god ine, građanski i skromno. U početku smo tako i živel i, odr ič ući se svega osim najosnovn ijeg. Bila je izuzetna že na, puna net ipičn ih vrl ina. Div io sam joj se po redeći je sa ljud ima koje sam poznavao, unapred svestan vrl ina koje je čine drugačijom. Srećne okolnosti htele su da uz prv u god išnji cu braka proslav imo i prihvat anje prevoda mog romana „Grad mač aka“ od strane amer ičkog iz davač a iz Masač usetsa. Moja nova izdavačka ku ća pripadala je univerzitet u sa bogatom trad ici jom, ali sam prihvatio da se zadovoljim sa nekol i ko autorskih primeraka i kopijom ugovora o pr vom izdanju. Tek kada sam iz puke radoznalosti,
tokom pretraživanja internet a počeo da nai lazim na pozitivne osvrte čit alaca i kritike, shvatio sam da grešim. Možda bih sve i ostav io prepušteno sluč aju, da nije bilo Dejan ine čvrstine u namer i da izbo ri bolje uslove za plasman budućih dela. U pot punosti je preuzela ulog u agent a. Vod ila je duge prepiske sa izdavačem, ponekad tol iko oštro ko ment ar išući odgovore, da sam bio sig uran da će zat vor it i i ono malo prolaza koji mi se ukazao. Mol io sam je da mi da uvid u elektronsku poštu, što je u početku i čin ila, ali je ubrzo prek inula ovu praksu zahtevajući da joj ver ujem. Naravno da sam nevoljko pristajao na ovo, svestan da su stvar i otišle dovoljno daleko da bi se mogle vra titi na počet ak. Odabrao sam da joj se prepustim i nisam zažal io zbog toga. Nakon nepuna tri meseca stigla je i zvan ična ponuda za nastavak saradnje. Ovog put a avans je bio dovoljan da se unajm i kval itet an prevod ilac, dok nas je honorar po završetku dela naveo da razm išljamo o našoj prvoj nek retn in i. Potpuno sam se uživeo u ulog u pisca u pro boju. Oboje smo podjednako užival i u tome, i upravo zbog toga sam i postao manje oprezan. Da se nisam tol iko opustio, možda bih shvat io da nešto nije u redu sa mestom koje je odabrala. Možda bih reagovao onako kako nikada nisam, i zabran io joj da ga sve učestal ije poseć uje, poku šavajući da ostvar i svoj naum. Umesto toga, pri hvat io sam ga bez pogovora. Njeno ush ićenje u kombinaciji sa amaterskim fotog rafijama, bilo je dovoljno da pristanem na poset u Pitomoj Dol in i. Varošica u podnožju Divčibara nije predstavljala finansijski izazov. Ipak, odmah po završetku razgovora sa ocem Milad inom, starešinom crk ve koji je ujedno
11
predstavljao i neku vrstu lokalnog agent a za ne kretn ine, nisam mogao a da je ne upit am zbog čega je tol iko odlučna da se skrasimo u jednoj učmaloj sred in i, kada već nismo primoran i na tako nešto. Odgovor je srušio sve nagoveštaje ionako zanemarljivog otpora – biral i smo dom za troje. „Slušaj, imaćemo dovoljno novca da se vrat i mo u grad kada dođe vreme. Kada dete bude do voljno vel iko da nastav i školovanje.“, rek la je uz osmeh, i odmah potom dodala ozbiljn im tonom. „Mi nismo proseč an par. Imamo šansu. Hoć u da odrasta u zdravoj sred in i, dok se trud imo da je iskor istimo.“ Time je stvar bila zapeč aćena i rešena. Nakon toga, sve naše snage smo usmer il i u održavanje trudnoće. Doveo sam je u Dol inu mesec dana nakon zak ljučivanja ugovora o kupov in i, nakon što su grubi radov i završen i, i kada je ostalo na njoj da joj da poslednji dod ir i pret vor i je u dom. Bila je neverovatno posvećena zadatku, gotovo u zano su. Nikada neć u moći da zaborav im kol iko smo radosni bil i kada je sve završeno. To je jed in i pe riod život a, koji mi iskreno nedostaje. Prolazil i su dan i, meseci, a mi smo redovno posećival i doktora u Beog radu. Sve je bilo u naj boljem redu, i kada nas je svega nekol iko nedelja del ilo od rođenja zdravog deč aka, u poset u je do šao otac Milad in. „Čujem da niste prenel i kartone u ambulan tu“, primet io je negde usred razgovora, onako sluč ajno. „Nismo“, odvrat ih ja. „Prenećemo, ima vre mena.“ Tek kada sam spazio njegov pogled na De jan inom okruglom trbuhu, shvat io sam o čemu govor i. „Porod iće se u Beogradu.“, bilo je neprihvatlji vo da uopšte bude drugačije. „Svakako, svakako“, pod igao je šake sa krila kao da žel i da se odbran i, što ga je učin ilo goto vo smešnim. „Ovde rađa onaj ko mora, nemamo uslove. Ali doktor Gavra je divan čovek. On mi vas je spomenuo, za te kartone, ne daj bože pre hlade ili gripa. Ne valja lekove kupovati na svoju ruku.“ „Nema potrebe da brinete. Uveravam vas.“, odvrat io sam kratko, stavljajući tačku na disku siju. Bilo mi je pomalo neprijatno, jer je očigled no imao dobre namere. Ali, morala se podv ući crt a do koje se moglo ići u održavanju komšij skih odnosa. Te gran ice su dragocene, a naročito se lako prelaze u sred inama poput Dol ine. Kada se to dogod i, nema natrag. Ipak, već u narednoj
rečen ici iskazala se prava priroda njegove posete. „Ima ta žena, ona je neka dalja sestra moje po kojne Branke. Dobra je, sirot ica, živ i sa dvoje de ce od dodatka i onoga što joj ja pripomognem…a ne bude tu mnogo“, jasno se videlo da mu je ne prijatno. Konačno smo se nalazil i na terenu koji mi je odgovarao. „Treba li pozajm ica Milad ine? “ Nekol iko tre nut aka se čin ilo kao da me nije razumeo, a onda je skoro skočio na noge, ne želeći da bude pogre šno shvaćen. „Ne, ne. Nikako! Hteo sam da predložim…da je platite da vam ponekad posprem i. Znam da već imate ženu za to, ali ako pretekne…ne traži ona mnogo, a može i da potegli…” „Razgovarać u sa Dejanom. Ako bude smatra la da joj je potreban još jedan par ruku, nemam ništa protiv toga da dođe“, rekoh mu i istog trena se ugrizoh za jezik. Šta mi bi da se uzjog un im, ni sada ne bih umeo da kažem. Moja žena nikada nije bila bezrazložno tvrdoglava, ali odjednom mi je došlo da sam presečem, i donesem odluku. „Ma znate šta, neka dođe na razgovor sutra“, plje snuh se po kolenu i zak ljučih razgovor. Od tog trenutka je počelo. Te noći probud io nas je prasak u dvor ištu. Sreć a pa sam postav io snažan reflektor pred ula zna vrat a, i još dva pod kapijom, prema dvor ištu, pa je moglo lako da se osvet li i bude kao po danu. Da nije toga, verovatno bih upao. Rupa se nala zila na nekol iko met ara od starog oraha, oko tri metra u prečn iku, skoro savršeno okrugla. Ni sam prišao prev iše blizu, plašeći se odrona, ali sam se zabrinuo kada sam video da je na oko me tar od vrha ispunjena vodom. Ujutru sam požu rio u mesnu zajedn ic u da potražim nekoga ko može biti struč an. Prim io me je predsedn ik lično. „Jebeš ga, prijatelju, Dol ina ti je sva od pod zemn ih voda. Tu kod tebe je još i dobro. Odve šću te u atar da vid iš te jamur ine. Dođu dobro za navodnjavanje“, smejao se, očigledno pripit. „Šta ću ako mi se proval i pod kućom?“ „Ajde bre, ne zajebavaj. Nikad se nikom nije pod otvor io pa neće ni tebi. Pusti ti tu rupu, po vući će se voda, pa ćemo da zatrpamo. Doterać u ti ja zem lju, nemaš brige.“ Vrat io sam se pot išten, ali donek le umiren njegov im opt im izmom. Osmeh je blistao na De jan inom lic u, dok mi je predstavljala nov u po moćn ic u. Krupna, tamnokosa žena, protrese mi ruku takvom sil inom da me je zabolelo u ramenu, i ja sa naporom odglumeh ležernost ne skidajući pogled sa njen ih vodnjikav ih očiju. „Ovo je Ma rija, od oca Milad ina. Obav ile smo razgovor i od sutra počinje da rad i.“
12
„Drago mi je gospod ine!“, graknula je. „Dobrodošli Mar ija.“, pozdrav io sam je krat ko, i zbunjen požur io u kuć u. Dejana nije želela da mi objasni zbog čega je otpustila Mar ijinu prethodn ic u, a ja sam odlučio da ne insistiram na tome. Sa druge strane, bilo mi je drago da je zadovoljna. Naredn ih dana, to je postalo pril ično očigledno – pokušavao sam da rad im na rukopisu nove knjige, i smet al i su mi njihov i glasov i iza zat voren ih vrat a. Brbljale su o svemu i svačemu, ali sam to ćutke podnosio sve dok nisam dobio upozoravajući imejl. Pošiljalac je bio gospod in Volt Fars, moj uredn ik iz Masa čusetsa, a predmet por uke se odnosio na odsu stvo rukopisa koji je prema dogovor u trebalo da bude objavljen kroz dva meseca. Iste noći sam joj skrenuo pažnju na to. Shvat ila me je ozbiljno. „Nisam razm išljala, mol im te izv in i.“ „U redu je, nisi ti kriva. Treba mi par sat i tiši ne dnevno. Svakako ne mog u ceo dan da rad im.“, smir ivao sam je. „Ne znam, baš mi je legla kao osoba. Čuj, ona uopšte nije glupa žena.“ „Gajila si predrasude o kućn im pomoćn ica ma?“, šal io sam se. „Bud i ozbiljan. U sve se razume. Uživam dok razgovaramo.“ „To je lepo.“, uzvrat io sam joj, sreć an što ima sa kim da provede vreme. Ubrzo smo utonul i u san, a nakon te noći više nikada nismo razgova ral i o Mar iji. Ne onako kako je trebalo. Naredn ih dana sam pisao sa neverovatnom lakoćom, zadovoljno primeć ujući da će se kraj budućeg dela pok lopit i sa oček ivan im krajem trudnoće. Dejanu sam viđao u prolazu, ipak ne propuštajući da povremeno prover im njeno sta nje. Oslanjala se na novostečenu prijateljic u, i ubrzo sam ubed io sebe da vreme treba da iskor i stim na najbolji mog ući način, ostavljajući ih na mir u u adapt iranom potk rovlju, gde su se najče šće povlačile. Tri nedelje pre porođajnog term ina, Dejana je umrla. Proval ilo joj se među nogama. Samo se sručila, i izdahnula dok sam je nosio prema automobilu. Mučno mi je da govor im o tome, čak i sada kada znam da sa tim teretom neć u još dugo mo rat i da živ im. Sve bližnje sa kojima smo bil i u dobrim odnosima – odavno smo pokopal i. Ne kol iko prijatelja došlo je na sah ranu, i otišlo istog dana. Pamt im samo senke kako prom ič u, šapu ćući reči umirenja. Izdavač me je obavestio da će čekat i kol i ko bude potrebno. Predsedn ik mesne zajed nice je ničim izazvan, odmah posle sah rane
organ izovao zatrpavanje još uvek neisušene jame – imajući dovoljno obzira da to izvede dok sam borav io u Beogradu, baveći se dokument acijom i mučn im birok ratskim procedurama koje su se ticale Dejan ine smrt i. Nakon što sam se vrat io, otac Milad in se trud io da me što češće obilazi, ležerno se najavljujući svojoj štićen ici koja je bez imalo stida našla za shodno da izig rava domaći cu, zloupotrebljavajući moju obam rlost.
V
reme je ipak pokazalo snag u. Prošle su suze, samosažaljenje, besmislen i monolozi i sve što traged ije obično prat i. Ostala je tuga i pisme na pot vrda o smrt i dvoje drag ih bić a, od kojih jedno nisam uspeo da upoznam. Prepustio sam se postojanju, a besciljnost je makar na kratko donosila utehu. Otupeo, obeležio sam tri meseca polažući cveće na zem lju još uvek neobeleženu spomen ikom. Sam, poput psa, dov ukao sam se do kuće i otpustio Mar iju. Bez prot ivljenja, za hval ila se na svemu i otišla. Istog popod neva za dremao sam i usnio kako je rupa ponovo otkopa na, ona ulazi u nju i nestaje u mutnoj vod i. A kada se spustila noć, došli su oni. Nikada nisam ni pom islio da sanjam, strahote koje prate njihov dolazak nesumnjivo pripadaju stvarnosti. Vazduh oteža, postane gušći, i u tre nutku su mi usta ispunjena vodom. Telo se grči u sam rtnoj agon iji dok oči uzaludno pokušava ju da pobegnu od užasa. Ali, nema smrt i. Nema spasa pred onima koji uvijaju svoja nakazna te la oko mene, poput džinovskih riba, grabeći me udov ima čiji dod ir donosi lud ilo. Ako sam bez umn ik, to je posled ica istine. Jer, vid im ih. Uskoro će se navršit i god ina ka ko se to događa svake večer i. Pokušao sam da se odsel im, da promen im kuć u, mesto. Gde god se zadesim, u ponoć gubim svest i postajem njihov. Bezuspešno su me lečil i, obišao sam gotovo sve vodeće stručnjake i instit ucije od ugleda. Tri go dine lut anja i traganja za lekom nisu promen ile ništa osim mog bankovnog stanja. Ubrzo sam se vrat io tu gde je sve i počelo, naivno ver ujući da bih mogao da pronađem spas. Svaka noć je patnja. Svak i dan je strah od noći. Otac Milad in me je nedugo nakon mog po vratka poset io, u pratnji nepoznatog gosta. Sa mukom sam ih pustio u kuć u, oporavljajući se od prethodne noći. Suzdržavao sam se da budem uljudan kako ih ne bi uvred io – u to vreme mi je već bilo izrazito teško da održavam normalan kont akt sa ljud ima, i svim snagama sam se upirao da to stanje promen im. „Ovo je naš doktor Gavra.“ Rukovao sam se sa suvonjav im starcem,
13
zgrožen njegov im izgledom. Delovao je slabije od mene, čudnovato pogrbljen kao da nosi nev i dljiv i teret. Pramenov i retke, zelenosmeđe kose, spuštal i su se duž leve strane lica, nemoćn i da makar u nekoj mer i pok riju ostat ak pegave loba nje. Samo su mutne oči, duboko u dupljama, oda vale utisak da u njemu još uvek kuca život. Sel i smo, nakon što su odbil i bilo kak vo posluženje. „Milad in mi je det aljno opisao vaše stanje“, sa opštio mi je doktor iznenađujuće prijatn im to nom, potpuno neskladn im sa njegov im izgledom. „Svi znaju da sam skrenuo. Dijagnoze su raz ne, rešenja nema“ „Rešenje je potrebno kada postoji problem“, Gavra mi je uput io znač ajan pogled. „Ponekad ljud i pate, jer ne umeju da prepoznaju ono što imaju“, Milad in je klimnuo glavom na njegove reči. „Ne razumem vas.“ „Pogledajte ovako“, umešao se svešten ik. „Pi toma Dol ina je specifična sred ina, pa se vašem problemu mora pristupit i sa jednom vrstom predznanja kak vo ne postoji u Beog radu. Dok tor neće zamer iti ako pokušam da stvar pojasnim sa stanov išta rel ig ije – viša sila se retko otk rije, a može se man ifestovat i na razl ičite načine. Da pojasnim…” „Ovo je za vas viša sila?“, prek inuo sam ga raz draženo. „Koji tačno deo, kada mi umire trudna žena, ili kada me dohvate stvorenja iz vode?“ Na ove reči obojica se uzvrpoljiše. „Ne mislimo da ste lud i. Mi znamo da niste. Ne samo nas dvojica već cela Pitoma dol ina“, po če doktor. „Srećn i smo zbog sudbine koja vas je dovela ovde, zbog njih koji nam se obrać aju kroz vas.“ „O čemu vi to?“ upit ao sam uplašeno. „Sve ovo je nekada bilo pod vodom, sve dok le vam oko dopire!“, gotovo da je usk liknuo dok je dovršavao rečen ic u. Milad in je želeo da ga obu zda, jasno sam to video, ali kao da se pribojavao da mu prek ine zanos. „Naši star i vam se obrać aju, odabral i su vas. Vekov ima niko u Pitomoj Dol in i nije imao taj dar. Divn i čoveče, prestan ite da se plašite i do zvol ite im da vas prosvet le. Dugo smo čekal i da nam pošalju glasnika. Prig rl ite to što vam se nu di.“ „Idite, mol im vas“, odjednom, glas me je bio izdao. Pogledao sam u svešten ika. Ustao je i po ložio ruku doktor u na rame. „Pustimo ga. Shvatiće.“ Na vrat ima su ipak zastal i, i to je poslednji put da mi se Milad in obrat io. „Ne možemo te naterat i da nas slušaš. Ipak,
uvek imaj na pamet i da je bolje da se prepustiš. Vrl ina je pat it i zarad drug ih. Kada budeš spre man, prihvat ićemo te kao sveca.“ Razm islio sam o njihov im rečima, onol iko kol iko mi je vreme to dopustilo. Ponoć je isprat i lo moje davljenje, i kada su pluć a konačno stek la tu neprirodnu sposobnost funkcion isanja pod vodom, prv i stvor je uplivao kroz vrat a spavaće sobe i prineo mi svoje avet injsko lice. Jedan po gled na demonski izraz spodobe, bio je dovoljan da shvat im da će ovaj put bit i drugačije. Svakog trenutka bilo ih je sve više, gural i su se prod ir ući unutra i ubrzo je postalo nemog u će da izbegnem njihova ledena tela koja su se tiskala oko mene poput košmarnog jat a. Svako malo bi me cimnul i, privlačeći me ka sred in i so be. Uzalud sam se opirao, mogao sam samo da posmatram kako se oblak od krljušti sklapa nad mojom glavom, zarobljavajući me u svoju smr dljiv u utrobu. A onda smo zaplival i. Oseć ao sam vodenu struju u krv i, na nek i ču dan način mi je prožimala telo, dok su me od nosil i u pravc u koji nisam mogao da odred im. Dok smo putoval i, sa užasom sam postajao sve stan izdajn ičk ih trzaja u mišićima koji su čin il i da prat im neprirodn i sklad pok ret a mojih otm i čara. Uljuljkan nemom pesmom dubine kojom smo plov il i, prestajao sam da oseć am strah, ali umesto olakšanja, oset io sam gađenje. Jer, što sam dublje prod irao u njihov u stvarnost – video sam ih jasnije. Počinjao sam da razumem jezik njihov ih misli, stopljen u drevnu pesmu vode nih ponora. Njihov i klikt av i glasov i rojil i su se u mojoj nesrećnoj lobanji, podvriskujući prasta ra imena dece okea na. Grčio sam se, plašeći se da pogledam vlastite udove. Slušao sam, nemoć an da oslobod im krik, nemoć an da pobegnem u ti šinu i oslobod im se mračnog saznanja koje me je ispunjavalo. Deca ponora, stvorenja dubina. Konačno, oblak telesa se prored i i propusti moje izm rc vareno telo. Jedan od ribol ik ih užasa me uze u nar učje, odvodeći me dalje od jat a kako bih shvat io gde se nalazim. Plut al i smo leden im vodama koje su nekada pok rivale groblje, i iako je vid ljivost bila slaba, znao sam gde se nalazimo. Moj vod ič me oslobod i zag rljaja, pa mi se hitro prov uče ispod nog u i dog rabi me sa leđa, prit i snuvši mi slepoočn ice podbul im prstima. Nije bilo potrebe da me primorava, razumeo sam gde treba da gledam. Oko groba moje Dejane, okupilo se mnoštvo, nemo se klateći u ritmu napeva koji je dolazio iz nepoznatog pravca. Nisu obrać al i pažnju na nas,
14
i ja sa olakšanjem shvat ih da ne mog u da nas vide. Izgledom su pripadal i rea lnosti iz koje sam otrg nut, ali zvuk njihovog pojanja je isuv iše ličio na pesmu koja me je dovela do njih. Dozvoli im da te prosvetle. Oseć ajući nei zd rživ nagon da pot vrd im mračnu sumnju koja se rasplamsala u men i, za grabio sam kroz mutnu vodu, i moj prat ilac je usmer io naše kret anje ka sred in i okupljanja. Pri zor koji sam ugledao me je ispun io očajanjem. Otac Milad in je napevao, dok mu se u ruka ma umesto kad ion ice njihala čudnovat a ogrl ica. Nije skidao pogled sa onoga što se nalazilo u cen tru nakaznog kruga koji su form iral i, nadv ijeno nad raku u kojoj su pokopan i moji najm il iji. Ta leđa, otk rivena, ljuspava, sa začecima izraslina koje su podseć ale na peraja mojih mučitelja, na dimala su se neverovatnom brzinom kao da bi svakog trenutka mogla da se raspuknu. Nisam mogao da mu vid im lice, uzalud sam pokušavao da mu priđem – moj tamn ič ar po svoj pril ici to nije želeo da dozvol i. Počeo sam da se otimam, nemoć an da vrisnem, da se otrgnem tom čel ič nom stisku i oteram rulju sa jed inog mesta koje je moglo da mi pruži mir. Iznenada, stvorenje se okrenulo. Izbečene, žabol ike oči, gledale su kroz me ne, belasajući se na lic u koje je nekada moglo bi ti ljudsko. Sluzave usne se pomer iše otk rivajući niz sitn ih, kriv ih zuba, i ja shvatih kome su pri padale. Prigrlite sve što vam se nudi. Doktor je držao nešto u nar učju. Njegova nakazna fizionom ija, zarobljena na put u izme đu čoveka i stvorenja iz vode, nije mi bila pojm ljiva – ipak, bilo je jasno da vel iku pažnju po sveć uje onome što je ljuljao u svom čudov išnom zag rljaju. Dok sam pokušavao da shvat im čemu
prisustvujem, okol ina se rast vor ila propuštajući me kroz sebe kao kroz kak vu rastegljiv u opnu, i sada smo stajal i nedaleko od oraha u mom dvo rištu, dok su Mar ija i ljubazni predsedn ik Mesne zajedn ice brižno gledal i u rupu, spremajući se da je zatrpaju. Samo jedan let im ič an pogled u njenu unutra šnjost, bio je dovoljan da prek ine mag iju koja me je držala u tom tuđ inskom svet u, i povrat i me natrag u jutro koje se tek bud ilo. Još uvek otečen od putovanja, dog rabio sam ašov iz šupe i počeo da kopam. Iako su dan i bil i pril ično topli i bez kiše, nakon pola metra ze mlja je postala lepljiva. Kopao sam bez prestanka, spreman da se suočim sa onim što se unutra nala zilo. Konačno, jedan snažan zamah otk rio je ma lenu šaku, a onda sam rukama izrovar io ostat ak. To nije bilo moje dete. Drag i moji, ne kriv im nikoga, nakazna krv je očigledno uspela da preživ i milen ijume, pre noseći se s kolena na koleno. Dejana nije mo gla da se odupre poziv u predaka – jasno mi je da se njeno začeće dogod ilo tokom prv ih poset a ovom prok letom mestu. Nekada se upit am ko lika je moja uloga u sudbin i Dol ine – da li sam predv iđen nek im od mračn ih rit ua la, ili sam sa mo plod sluč ajnosti? Jedno je sig urno, ne žel im to da otk rijem. Bliži se trenut ak kada ću da se ubijem, i to je ono što mi trenutno uliva nadu. Kada pročit ate ovo pismo, mene neće bit i. Što se Pitome Dol ine tiče – izbegavajte je u širokom luku. Na men i je da se pobrinem da nemaju šta da sah rane. Kad a budeš sprem an, prihvatić emo te kao sveca. Srdačno vaš F. H.
15
SONET O MORSKOJ SATVORI Ivan Tomić
Paoci korm ila škripe, dok pramac seče val. U mreži mrt ve sipe. Pučine nem i žal. Mornara tuce drema, dok mesec na nebu bdi. Da more pir svoj sprema, to niko ne slut i. Iz vode izron i oko, krak zamahnu visoko, što do tad skrila ga voda. Sat vora zubat ih usta, pipaka sluz joj gusta, okonč a plov idbu broda.
16
[Ivan Tomić]
DOLAZAK AZATOTA Filip Rogović
N
a prv im slikama, stvorenje je bilo čoveko liko, makar u naznakama. Podseć alo je na golu star ic u, ali je telo bilo izobl ičeno, bez doj ki, sa nakaradn im, kriv im udov ima, iskolačen im očima, i bezumno isk rivljen im ustima – u prvom trenu sam se zaista naježio. I smejao sam se, takođe, jer me je likom tada podsetilo na njegov u taštu, mada je Ilija to sme sta porekao. Tvrd io je da je to stvorenje iz njego vih košmara, da mora da ga slika, iznova i iznova, jer ga proganja, a u snov ima je nejasno, zamuće no, i neće ga ostav it i na mir u, dok ne dosegne prav i obl ik. I zais ta, stvor se menjao, sa svakom novom slikom – podseć alo je to na nekakav spo ri preobražaj. Sve je više gubio priv id ljudskog obl ika, i postajao… čudov išniji. Vrat mu se izdu živao, i postajao deblji, nak rivljen u stranu, ko ža mu je postajala hrapav ija i tamn ija, sa vel ik im, obl im pegama koje su podseć ale na grubu krljušt aligatora. Sa glave je nestajalo dlaka, a prsti su mu se izdužival i u zmijol ike izrasline, ili pre u nešto nal ik na pipke oktopoda. I kako se stvor menjao, tako je i on delovao sve više izbezum ljeno. Rekoh ti, posle razvoda se potpuno osam io, i tvrd io da mora neprek idno da rad i na slikama. No, nadao sam se, gotovo do kraja, da će se oporav iti. Teško je sve to podneo… U početku, dok još nije počeo da slika, govor io je samo o Nad i i njenoj majci, u čijem stanu su i živel i. „Kada su me te žene izbacile na ulic u, Bor ise, oset io sam se ubijen im, oset io sam se mrt vim“, govor io je o tom danu, kada su ga isterale, posle meseci proveden ih u svađama. I uvek je pom i njao kako je sunce žarko sijalo tog popod neva, ali je najednom počela da pada kiša, iz ved rog
neba. I prič ao je kako nije znao kuda će, tog ki šov itog sunč anog dana, da je dugo lut ao i mislio o samoubistvu, pre no što je pozvao mene. „Te žene su uništile moje snove, ta podmuk la žena, i Nada, koja je podlegla njenom uticaju, one su ubile jedan deo mene“, govor io je, „ali su mi, takođe, ugrozile i golu egzistenciju. Lako je moglo da se desi da dignem ruku na sebe u takvoj sit uaciji, Bor ise, zar ne!? Da li su one toga bile svesne, da li su mar ile? A samo da imam para, Bor ise, mogli bi da mi rastu i rogov i i rep i krila šišmiša i papci umesto stopala, a da i dalje sed im u njihovoj kući, bez ikak vih primedbi i problema… Ali, šta da rad im, čoveče, pa ja sam umetnik, ja sam slikar, a ne ne ki biznismen…“ Bio sam svestan da je i on del im ično kriv, za taj raskol, ali nisam ništa govor io – smatrao sam da nije trenut ak. Hteo sam da mu pomognem da se trgne. I da, uopšte, preživ i… Nada ga je zaista ostav ila u najgorem trenutku, nisam ti to pome nuo. Bio je bez posla, a zbog nek ih birok ratskih svinjar ija do daljnjeg nije mogao da prima ni so cijalnu pomoć, na koju je imao pravo kao lice od raslo bez rod itelja, koje nema nikak ve imov ine. Pomogao sam mu da nađe jeft inu sobu, u istom kraju, na vrhu brega. Bila je pomalo me mljiva; mogao je da kor isti samo zajedn ičk i ve-ce, ali je i to bilo neko rešenje. Sa prozora se videlo gotovo celo naselje, vel ik i park ing GSP-a, i cen tar grada, u daljin i… I pozajm io sam mu pare. Zapravo, pozajmlji vao… mesecima… i čekao da se trgne… A on se posvet io slikama, i stvor u. Oduvek je bio sklon tome da beži od svet a, da se izoluje, ali sada…
18
Započinjao je nove i nove i nove verzije, a sta re je uništavao, i bacao, i čin ilo se da tome nema kraja. Podseć ao sam ga da ni ja ne plivam u pa rama, i da mora da povede rač una o sebi. „Znam, Bor ise, znam, ali ti ne shvat aš, ovo je por iv kakav nisam oset io“, tako bi rekao. Da, da, znam ja dobro šta si me pit ao… Znam da te ne zan ima Ilija, nego – zašto sam se ja ovamo vrat io, i gde je Ved rana, i zašto izgle dam, kako kažeš, „kao da me je poplava izbacila“, i zar sam ja to ponovo počeo da pijem – a ja ti, ka žeš, govor im o svom starom prijatelju, „o nekom tamo Iliji Man ić u“, i njegov im slikama. Ali ver uj mi da je to ista prič a, videćeš i sâm… I dodaj mi čašic u, da ti naspem – da nije ovog vinjaka, uostalom, ne bih se ni usud io da ti ovo prič am – čak ni tebi. Ne, ne, nemoj tako. Ja jesam pokušavao da se sa Ved ranom „skrasim“, kako se to već kaže, i to zaista jesam želeo, i nemoj da mi prebac uješ da se ispostav ilo da nisam bio iskren. Pusti me da završim, pa donesi sud kakav god žel iš. Kad već pom injemo Ved ranu, set io sam se da se Ilija njoj od početka nije sviđao, i da se bun i la što mu pozajmljujem novac. Ko zna, možda je imala, čak, nek i loš predoseć aj u vezi sa njim. No, uglavnom, redovno sam ga posećivao, možda ne često, ali redovno. Pit ao bih ga da li je svestan kol iko se zapustio. Pod sobe bio mu je stalno prek riven zguž van im skicama, odećom, i smećem, mala sudopera i re šo u ćošku bil i su zatrpan i prljav im sudov ima, smrdelo je na znoj, duvan, i ustajal i vazduh… Ne bi se presvukao, ili obrijao, po dve-tri nedelje – seć am se jedne sive izl izane dukser ice sa razla bavljen im okovratn ikom, koja je stalno bila iz mazana bojama. I sav se sušio, čin ilo mi se da je izg ubio barem pet kila. Povremeno sam uspevao i da ga nateram da rad i privremene poslove, sa mnom, kada bi se nak ratko urazum io, i tada mi se čin ilo da će sve biti u redu. Baš posle jednog od tak vih per ioda, otišao sam kod njega, očekujući već da ga zateknem čistog, obrijanog, uravnoteženog – ali, kad sam odškrinuo vrat a njegove sobe – zapahnuo me je zadah kakav nikada nisam oset io. Nije to bio čak ni smrad, već mešav ina one zag ušljive smese znoja i dima i ustajalosti, i nekak vog sladunja vog zadaha – ni dan danas ne znam čega. Svetlost je bila zak lonjena šalon ima, na podu se ponovo stvor io brlog otpadaka – i usred tog brloga se deo je Ilija, tamn ih podočnjaka, zur io je ka slici na štafelaju… Stvor je bio nakazniji nego ikada, sada već u polupuzećem položaju, sa trostruko
više pipaka nego ran ije, izduženog, oblog trupa, na čijem je prednjem vrhu bilo nešto nal ik na ras cvet al i, ljigav i cvet ruže, koji trul i. Iz tog oblog trupa, izrastale su kljove, ili rogov i, bez ikak vog men i shvatljivog prav ila i svrhe. Tog dana je počeo da prič a o tim… „Bogo vima“… „Bor ise“, rekao je, „ukazao mi se… Na jav i, Bor ise, ne u snu. Sačekaj malo sa pit anjima, Bor ise, nije trenu tak, sačekaj… Shvat io sam da on obl ik uopšte i nema, ne je dan! – i tada mi se obrat io, sa slike, i… bio je, prosto, preda mnom, ovde, u sobi. Shvat io sam da nema pravog obl ika, već samo prave suštine, i sada znam i kako se zove… Nia rlatotep. Nešto je želeo da mi por uči, Bor ise, nešto je želeo da nagovesti…“ Slušao sam sve to, čučnuvši kraj njega. Izg u bio je razum! – naravno da sam to pom islio, ali dok je govor io, polut iho, sa zanosom i ubeđe njem, zvuč ao je neobično ubed ljivo, i moram pri znati – želeo sam da čujem do kraja. „Nagovestio je, Bor ise, da dolaze Oni… Sta ri… Ne znam, ne shvat am šta su… demon i, bogo vi, đavol i, ne znam… Još ne znam… Ali shvatio sam da postoje odavno, pre nas – otkad je sunce bilo još mlado, tako je rekao – i da su vladal i Zem ljom kada nas još nije ni bilo. I re kao je da nismo u stanju ni da pojm imo njihov u vel ičinu i moć. Zarobljen i su, u nama nev id ljiv im, nedostup nim dimenzijama, i čekaju trenut ak da se vrate, i to će se desit i, oni će doći, i više ništa neće bit i isto… Ništa, Bor ise, neće bit i isto…“ Tek pošto je ućut ao, postadoh svestan kol iko mi je skrenuo misli. „Jesi li plat io kir iju?“ rekoh. Nije mi ni odgovor io, izg ubljen, valjda u tim skriven im dimenzijama. Trgnuo sam se, i ustao, i rekao da je bilo do sta fant azija. „Otvor i prozor, čoveče, ugušićeš se ovde“, rekao sam, a Ilija je smesta skočio, ščepao me za mišic u, i počeo da urla, najednom potpuno izbezum ljen, hister ič an… Neć u ni da opisujem tu krajnje neprijatnu scenu. Uglavnom, sprečio me je da uopšte priđem prozor u, i gurnuo me na kauč, divljačk i snažno. Onda je potpuno klonuo, pao na kolena, i počeo da se izv injava. Prič al i smo, mucajući, u polum raku, još ne kol iko minut a. Onda sam zbunjeno rekao da
19
mora da počne da vod i rač una o sebi, ili neku sličnu frazu, za koju ni sâm nisam verovao da će imat i uticaja, i obeć ao sam da ću ga ubrzo po novo obići. No, kako je vreme prolazilo, da budem iskren, više mi se nije ni išlo tamo. Sve što sam video i čuo, bilo mi je, prosto, previš e tužno. Sig uran sam da se pit aš – zašto sam mu po magao, ili bar, zašto sam to rad io mesec im a. Za što sam pomagao nekome tol iko nerazumnom, kada pomažući takvima možeš uglavnom samo sebe da ugroziš, a da njih ne pomer iš, ni mil ime tar. Pokušać u da ti objasnim. Ne znam kol iko ćeš razumet i, ti nikad nisi bio naročito senzit ivan, ali, evo, pokušać u… Na nek i način, ja sam Iliji zavideo. Zato što je očuvao izvesne… kako da kažem… sklonosti duha koje su kod mene izbledele. Div io sam se, recimo, tome što istrajava u slikanju. U njemu je i dalje bila zažarena čežnja za lepotom, za savr šenstvom i smislom, i tu potrag u je i dalje video kao nešto uzv išeno, nešto… znač ajno. Ja sam to izg ubio. Nekada sam želeo da bu dem pesnik, znaš li to? Nisam ti nikada prič ao? Pa, da, nikada nisam voleo o tome da prič am. Pi sao sam poeziju, tokom stud ija, ali sam kasnije odustao. Počelo je sve to da mi deluje… kako bih ti rekao… kao neko prduckanje – nešto izl išno, nepotrebno – čak i onda kada bi bilo „dobro“. Ne znam koji je prav i razlog… Ali… Ilija se očuvao. Možda zato što je oduvek bio zat voren. Pa, najzad, i u braku, sa Nadom, bez obzira na sve greške i gluposti – Ilija je, zapravo, bio čist, njegova je ljubav bila bez kalkulacija, bez rezerve – zaista je verovao da će samo to – samo snaga onoga što oseć a prema njoj – obezbed iti da ostanu zauvek zajedno. Naravno da jeste – bio je i men i pomalo sme šan, u toj svojoj blesavosti, ali, znaš šta – ja sam se nekako stideo zbog toga što mi je smešan. Bio je tako čist, u odnosu na mene – bio je onol iko čist, kol iko su te njegove slike bile ružne i prljave. Ne, ne, ne – nemoj to sada povezivati sa pri čom o men i i Vedran i. Nemoj, kada ne razumeš. Kada smo počel i da se zabavljamo, napustio sam sedm i ili osmi posao zaredom; sel io sam se pet i put; bio sam umoran. A ona me je zaista pro čit ala. Imala je obič aj da kaže da sam čovek pun energ ije, ali da je rasipam na sve strane, da ne mam pravac… E, pa, ja jesam hteo da pronađem taj pravac, i da to učin im baš sa njom. Nego, pu sti me da završim. Opet sam se rasplinuo… Ubrzo ću preći na kraj. Da ti sipam još? Ja bogam i, hoć u, men i je
neophodno. Da, da, znam da sam se bio izbor io sa tim, i da ne treba, i… sve ja to znam, ali moram, evo, makar još večeras. E, tako. Vreme je prolazilo. U nekol iko navrat a, nastavljao je da prič a o tim drevn im božanstvima. i to njegovo slikanje, i bdenje u smrd ljivoj sobi, sve je počelo da liči na nekak ve sumanute obrede. Kao da je pristupio, maltene, nekak voj novoj rel ig iji! Treba da ga odvedem negde na lečenje, mi slio sam, ali nisam imao pojma kako bih to iz veo. Imao sam i drug ih obaveza, one su mi bile alibi, govor io sam sebi da ću nešto, eto, predu zet i, čim pre. A onda me je zatekao taj poziv. Tog dana, tre balo je da odem u cent ar, na razgovor za posao – stalan posao, dobro plaćen, koji je Vedrana us pela da mi pronađe – i sve je bilo sig urno – razgo vor je bio formalnost! Ali pre no što sam pošao, zazvon io je telefon. „Bor ise, video sam… sve… Video sam, i neć u moći da zat vor im oči… više nikad… ja… više ne mog u, Bor ise… Ja ću se ubit i… ja to ne mog u da podnesem.“ Rekoh mu da odmah dolazim, i da ne prav i gluposti. Trč ao sam kao lud, a iz glave mi nije nestajao taj očajn ičk i ton. Kao da je neko pret vor io pot puno klonuće u glas, eto kako je zvuč ao. A ja sam za to kriv – zato što nisam ništa preduzeo na vreme… I šta ako sada zakasnim, potpuno!? Kada sam stigao u zam račenu, zag ušljiv u so bu, sedeo je na kauč u. Tek tako. Pogledao me je bez reči, i pokazao mi da sednem. Ne seć am se ni šta sam ga pit ao, pre no što je počeo da govo ri, polako, sa nek im hladn im pouzdanjem, čak. „Odveo me je tamo, Bor ise, do Njega, do sr ži… do sred išta haosa, čiji smo svi deo… Odveo me je do Azatot a, i pustio me da vid im njegov im očima… pustio me je da vid im sve.“ „O čemu to govor iš, Ilija, zaboga, o čemu go vor iš? “ On se nasmeja, nekako neljudski… nadljud ski prevejano. „Seć aš li se, Bor ise, kada su me Nada i njena majka izbacile iz stana – kako sam govor io da mi je učinjena nepravda? Seć aš li se kako sam govo rio o tom činu kao nečovečnom i nemoralnom i užasnom? Seć aš li se? E, pa, mol im te, Bor ise, da zaborav iš. Nije u tom činu bilo nikak ve nepravde, bila je to viša, iskonska pravd a. Sada, kada mi je sve ukazano, Bor ise, ja to znam. Znam sve ono što sam mogao, a nisam hteo da
20
vid im, i znam još mnogo više… Dolazio sam u tu kuć u pijan i lud – pijan i od iluzija, i od pić a, Bor ise – i pozivao sam se na lju bav, na umetnost, na čovečnost, na duh, na viš e istine, uzviš ene ciljeve, i mučio ta jadna stvore nja – mučio sam svoju ženu, Bor ise, mučio sam je svojim lud ilom. I u trenutku kada sam osujećen, kada je po kazala da je od mene jač a, zavapio sam da mi je učinjena nepravda. Sve svetinje, na koje sam se pozivao – sve su to bile podmuk le laži. Nisam priznavao istinske zakone ovog svet a, jer nisam imao snage da se bor im. Ali moj egoizam! – Bor ise – moja želja da ipak opstanem, da preživ im, ta moja sebična želja je prig rl ila iluzije – tov ila me je podmuk lom ve rom da ću njima, ipak, obezbed it i opstanak, da ću njima da zavaram, da opčin im, da zavedem stvarnost. I ta najveć a laž, od svih, taj alibi moje slabosti – umetnost, koja me je god inama opijala – upra vo mi je ona otvor ila oči – ona me je odvela do Njega. O, Bor ise, oseć am se tako staro, tako umor no… Sve sam video. Star i će doći, i čovek neće nestati, on će se sa mo promen iti… On će se promen iti, ostajuć i isti. Ostaće isti, samo će izg ubit i svoje laži, jed nom za svagda. Njegova će svest ozdraviti. Istinski razumno, on će odbaciti razum… postaće najzad zaista lu cidan… najzad samosvestan, najzad će znati šta zai sta jeste. Video sam Njihov povrat ak, koji će mu otvo rit i oči. Moja svest se granala, Bor ise, do Njega, i šir i la se, i postajala apsolutna, sveobuhvatna, a opet, pregledna, jezivo jasna. Video sam gradove koji gore, video sam krv, i strah, video sam Stare, koji su se vratil i, i ljude kako beže od njihove moći, poput mrava, kako traže utočišta, oaze, gde Njihova sila ne dopi re, video sam ljude u sveopštem rat u, kako jedn i preko drug ih gaze, kako jedn i druge šalju u smrt, kako bi stigli tamo gde im je osig uran život. Video sam tol iko užasa, Bor ise… tol iko uža sa… Ali video sam i to da je suština ostala ista. Po grešno sam shvat ao, isprva, da će se sve izmen it i, da ništa neće ostati isto, kada se Oni vrate… To što sam video, to jeste bila budućnost – ali budućnost, koja je sad a – budućnost koja je već bila.
Ništa drugo do borba za opstanak. Samo oslobođena ili očišćena od udobn ih laži o bilo kak vom uzv išenom smislu, jer za njih, u toj budućnosti, prosto, nije bilo vremena, pro stora… Ali znaš li, Bor ise, šta je bilo najč udn ije!? U tom trenutku, u kojem sam bio istovreme no i svekol ik i kosmos – i njegov osnovn i princip, oličen u besmislenom Bog u Azatot u – i ljudsko biće – i ništa, ništav ilo, ništavnost svega toga – dok sam bio sav taj užas, i bujanje, i raskoš, i sva ravnodušnost – znaš li šta je i dalje bilo najbol nije? Onaj tren, kada sam izbačen na ulic u, onog kišnog sunč anog dana, kada nisam znao kuda ću, kada sam oseć ao da sam ubijen, da sam već mrt av. Ni najšir i mog ući vid ik sveukupnog besmisla nije bio strašniji od jednog jed inog trenutka u kojem je ranjen taj sebičn i nagon opstanka, ko jem svi robujemo. Kojeg ni Star i nisu lišen i. Oni su nesvet i Bogov i, Bor ise – Bogov i samo utol iko što je njihova moć već a. U ovom univerzumu nema svet inja. Ovo je univerzum sile. Ovo je univerzum smrt i. I doći će tren kada čovek više neće bit i kadar da to ne vid i, kada neće biti kadar da pred istina ma zažmur i, makar i na tren. Azatot će se vrat iti, bezumn i Azatot, iz ono stran ih mrakova, koji je već tu, ali ga nismo sve sni, doći će i smrv it i svet koji smo nazival i svo jim. Bor ise, umoran sam, umoran sam i star… iz nutra sam već mrt av.“ Bilo je nečeg užasavajuće konačnog, u tim re čima. I, uopšte, u celom tom hipnot išućem govor u. Ipak sam se trgnuo, pošto je ućut ao, našao sam snage da ustanem, i da pođem ka prozor u. „Tako je“, čuo sam iza leđa, kada sam okrenuo ručku, „otvor i, i pogledaj…“ Pov ukao sam prozorska krila i gurnuo šalo ne, i tada me je zapahnuo nekakav preterano jak vet ar i ja ustuknuh. Video sam da grad, u daljin i, gor i, i nekak vu gromadu, tamnozelenu plan inu, tamo, iza centra, koja tu ne bi trebalo da bude. U sledećem trenutku primet ih da se ta plan ina pomera… Iza sebe, sa kauč a, čuo sam izbezum ljen i, lu dačk i smeh. Zatim je taj smeh prek rio glasan huk, kakav nikada nisam čuo, i mene iznova udar i onaj snažni nalet vazduha… Dopirao je, odne kud, levo od zgrade, i ja prov ir ih, nagonski, ta mo, i ugledah… to.
21
Ogromno, suludo oko… najpre sam primet io oko, na tom… stvor u… koji poče da puže, i da mrv i pod sobom autobuse na GSP-ovom park in gu. Zač u se guž vanje met ala i prskanje stakala, i neka potmula grm ljav ina, kao zvuk zem ljotre sa… a men i je najužasnije bilo – to ljigavo, belo oko, sa izduženom, vretenastom zen icom na sre din i, i sama pom isao da bi to moglo da me vidi… A bio sam, ipak, nesposoban da pomer im pogled sa tamnozelene grdosije koja je mahala ogromn im pipcima, i kril ima iznad oka, kao ne kim pak len im obrvama. „Gledaj!“ vikao je Ilija, između nalet a cereka nja. „Gledaj naš svet!“ Jedan od ogromn ih pipaka, videh, poče da se bliži prozor u, i ja ustuknuh, pre no što je njegov kraj, nal ik na džinovsku zmiju, dospeo u sobu. Izv io se, ka kauč u, i pao preko Ilijinog stomaka – a on se i dalje bezumno cerekao. Dreknuo sam i krenuo ka njemu, ali pipak se trznuo… Trknuo sam ka vrat ima, pa zastao, osvrnuo se ka Iliji. Ta da primet ih stvora kojeg je slikao, naspram kau ča – izgledao je kao na nekoj od slika s početka, kada je još imao poluljudski obl ik. Kažiprstom je pokazivao kroz prozor, jezivo se kezeći, kao da likuje. Jurnuh napolje kao lud. I tu mi se seć anje skoro potpuno briše. Ne znam kako sam dospeo u stan. Samo se seć am kako drht im, na fotelji, u dnevnoj sobi, a Ved rana viče. „Zašto nisi otišao!? Zašto, Bor i se, hoćeš li mi objasnit i!? Šta se dešava!?“ I kada pod ignem glav u – vid im da joj je koža hrapava i tamna, i vid im vel ike pege, poput krljušti ali gatora, na obrazu, i vrat u, i glas joj se pret vara u bestijaln i zvuk… nemušt, nerazum ljiv… pri mitivan… i ja skačem, i bežim ka vrat ima stana. Odmah zat im, nalazim se na nekoj autobu skoj stan ici, ne znam kojoj, ne znam gde… ne znam ni kuda idem. Dolazi autobus, i ja se pro bijam, kroz ostale putn ike, vel ika je guž va, i tek tada primeć ujem kak va su im lica – nek i imaju krljušt umesto kože, nek i izrasline, kvrge, jedan je bio sa dugačkom surlom, umesto nosa… ali ne mar im preterano zbog toga – sve što oseć am jeste da moram da uđem unutra, da ne smem da ostanem na pločn iku, nipošto… I guram tog sta rijeg, sa surlom, da bih ušao prv i… i on mi krk lja, iza leđa, ali ne hajem. I kad se natiskamo, autobus je pun odvratnog zadaha, i mil i nekuda, između siv ih zgrada… i ja ih posmatram, nai zmen ično… čvrsto se držim za šipku… i posmatram mlad ić a sa uzd ignutom kljovom, na čelu, i onog starca, sa surlom, koji je takođe uspeo da se ugura, i ženu sa gustom,
kratkom ček injom preko lica… i posmatram i druge… i oseć am to, u sebi… ne znam kako bih drugačije mogao da opišem – oseć am da bih mo gao da ih ubijem, svakog trena, samo kada bi me ugrozil i… mogao bih da ubijem… u stanju smo trenutnog, priv idnog mira… jer jedn i druge ne ugrožavamo… ali mogao bih da ih ubijem… kao i oni mene. Imamo pravo na to. I sledeće čega se seć am jeste da sam ovde, u kući pokojn ih rod itelja. Kada sam se probud io, bilo je prošlo tri dana, posle događaja kod Ilije. Smeješ se. U redu. Suludo jeste. Ali, šta ako ti kažem da sam i tebe video tako? Da, juče, kada si došao, i kada sam ti viknuo, iza vrat a, da dođeš sutradan. Da, da, rek li su ti da sam se vrat io, da se po našam čudno, da ponovo hvat am kriv ine, i ti si došao, da me vid iš… Kada sam pogledao, kroz prozor kuh inje, ko to kuca na vrat a, video sam stvora sa tamnosmeđom pokor icom umesto ko že, koja je delovala suvo, i tvrdo, i uzeo sam ve lik i nož, iz fiok e, pun straha… Oseć ao sam se ugroženo. Shvat io sam ko je to, tek pošto si viknuo: „Ima li koga!? Bok i!? Jesi tu?“ Prepoznao sam ti glas. Ispustio sam nož, i počeo da ridam. Oči su mi se ispun ile suzama. I ponovo se smeješ. U redu. Hoćeš, verovatno, da kažeš – to čit am na tvom lic u – da mi ni reč ne ver uješ, da je sve ovo izgovor – da je ovo „moje lud ilo“ zapravo bek stvo, od takozvane odgovornosti, bekstvo od sa moga sebe, od životne borbe, i tako dalje… Ali nije. Lud ilo možda jeste, ali bekstvo nije. Šta kažeš – prov idan sam – čim neg iram, i to sâm, iako me još nisi ni opt užio, znači da sam kriv. Ali, ne, to nije tačno. Ne može se govor it i ni o kak vom bekstvu, jer ja ne bežim. Sutra se vrać am. U Beog rad. Čuo sam se sa Ved ranom, juče. Da, pribrao sam se, prošlo je više od nedelju dana otkako sam ovde, i pribrao sam se, i po zvao je, a ona… pristala je da se sastanemo, i da razgovaramo, mada je mislila da je sve gotovo. Seć ala se nek ih prič a, o mojim ran ijim vezama, i… nije ni važno… Rek la je da žel i da čuje, i da razume. Od nje sam, najzad, saznao da je Ilija izvršio samoubistvo. Da je skočio kroz prozor. Pit ala je da li to ima veze sa mojim ponašanjem,
22
ali sam izvrdao. I rek la je da žel i da razgovaramo. Ne, sig urno joj neć u isprič at i što i tebi, to si gurno ne. Ali sa njom ću nekako izaći na kraj, samo ne znam hoć u li moći sa košmar ima, i sa oseć ajem da je sve sačinjeno od nekak ve suve, šupljikave mater ije, izjedene iznutra, koja može da se pre tvor i u prah, za tren. No, vrat ić u se, kažem ti, vrat ić u se. Ovo je možda i poslednja čašica, pre no što počnem da se pakujem… U trenucima kada se oset im bolje, učin i mi se da je to pravedno, ispravno, ma šta to značilo. Učin i mi se da oseć am ljubav, i nadu. I dalje deluju krhko. Ali baš zato i vrede. A onda se dogod i, ponovo, nek i krah, i vid ik mi je najednom čist, sasvim ster ilan, i vid im da me nazad vuče ništa drugo, nego puk i por iv za opstankom. Kod mene je, izgleda, jač i nego što je bio kod
Ilije. I ne oseć am, da znaš, ni trunku sreće kada to pom islim… Svak i čas čujem to – u glav i – zar nije trebalo da se ubijem, kao on, nakon svega što sam vi deo!? Zar sam sve to prihvatio, zar mi se dopalo!? I set im se onog tiskanja u busu, i trenutka ka da sam potegao kuh injski nož, i bojim se sebe. Ali, eto, vrać am se, već sutra. Možda je to prav i užas, to što život, prosto, ide… Bojim se sebe, prijatelju. Ne mog u ti opisat i kol iko se bojim.
[Milivoj Kostić]
23
[Asterian]
IZMEĐU Nenad Pavlović
I
z bljut avog sna probud il i su me puna bešika i suvo grlo. Trebalo mi je par trenut aka da shva tim gde sam. Pre nego što sam prepoznao oko linu, noge mi udar iše u dasku dečjeg krevet a i set ih se da sam u sobi u kojoj sam odrastao, u kući svojih rod itelja. Nisam dolazio ovde često, ne bih došao ni sad da nije bilo te prok lete go dišnjice mat ure na kojoj sam se napio kao dupe. Bunovno počešah prepone i uput ih se ka kupa tilu. Dok sam žubor io, misli su mi lut ale na sve strane: izv irale su uspomene iz det injstva, davno prošli događaji i polu-zaboravljena lica. I dalje udubljen u misli, izašao sam iz kupat ila i sanjivo se uput io nazad. Kada sam otvor io vrat a, video sam da sam po grešio. Umesto u dečjoj, našao sam se u dnevnoj sobi koja je nai zgled bila u procesu renov iranja: zidov i su bil i bez maltera, a svuda su bile razba cane kartonske kut ije i stara građa. Stopala su mi gazila debel i sloj prašine. U sobi je vladao mrak, a jed ino svetlo dolazilo je kroz terasu kojoj je ne dostajala ograda. Jebote, šta su napravili od kuć e, pom islih, misleći pritom na ćalet a i strica. Obo jica su obožaval i da rade prepravke na kući iako ni jedan od njih nije imao pojma o građev inar stvu. Uz glasno cokt anje uput ih se nazad kroz druga vrat a, paralelna s prv im i nedvosmisleno nepotrebna. Način io sam pun ih pet koraka po hlad im pločicama pre nego što sam shvat io da nisam u hodn iku na koji je trebalo da izađem. Našao sam se u ogromnom kupatilu, nal ik na svlačion ice u škol i, sa redov ima ve-cea i mem ljiv ih tuš-kabi na. Otvor io sam usta u čuđenju. Šta je ovo?? Šta su ovi zid ali u poslednjih par godin a? Iznenađe nje i bes potisnul i su deo pospanosti i mamurlu ka, te odlučno krenuh nazad, rešen da ujutru za
dor učkom postav im neka ozbiljna pit anja. Otvo rio sam vrat a. Ispred mene se nalazilo mračno stepen ište. Jedna ogoljena sijal ica osvet ljivala je zidove od sivog betona. Potpuno zbunjen učin ih par ko raka na dole, vođen znat iželjom. Stepen ište se završavalo vrat ima sa desne strane, koja su, ka da sam ih otvor io, otk rila dugač ak i podjednako mrač an hodn ik. Je l’ sam ja to u podrumu? Je l’ sam ja još pi jan?? Ali… naš podrum… nije ovakav… Prošavši pored gom ile star ih svezan ih nov ina, otvor io sam prva vrat a s desne strane. Našao sam se ponovo u „dnevnoj sobi“. Prog ut ah kned lu. Seo sam na prašnjav i pod i uhvatio se za glav u. Čekaj, stani, mora da postoji razumno obja šnjenje. Izgled a da sam još pijan. Sad ću lepo da se vratim odakle sam doš ao i nazad u krevet. Ustao sam i polako otvor io vrat a. Nije bilo hodn ika. Iza njih se nalazila ogromna prostor ija sa visok im krovom od lamper ije. Promaja koja je dolazila iz nepoznatog izvora talasala je ogrom ne nabore paučine debele kao platno. Smrdelo je na živ inu. Zalupio sam vrat a i seo nazad na pod. Disanje mi je bilo ubrzano, a u glav i je počeo da mi se stvara nek i lepljiv oseć aj. Pogledao sam malo bolje oko sebe. Ovo za pravo i nije bila naša dnevna soba. Ličila je, bila je jako sličnog obl ika, ali je nedostajala kuh inja, i kao da je još nešto bilo pog rešno…. To ne mo ra niš ta da znač i! Dohvat io sam prv u kartonsku kut iju do sebe. U njoj su bil i star i brojev i Pol it i ke. Njujork tajmsa. Nov ina na kineskom jeziku. Uzeh drug u. Dečja odeć a, stara, izjedena moljcima. Da li sam imao ovakve plave pan talone? Mislim da jesam, ali… Svi predmet i u
25
kut ijama su bil i… nekako bez ident itet a. Bilo je mog uće da su to moje stare stvar i, ali isto tako su mogle bit i bilo čije. Utrč ah u prostor iju sa krovom od lamper i je. Na podu je bilo još prašine, mišjeg izmet a i (golubijeg? ) perja. Uz zidove su bile poređane gom ile amer ičk ih i japanskih stripova, okvir i za prozore, daske, kut ije, kut ije, kut ije… Prozor je bio prek rečen i nai zgled bez brave. U jednom uglu nalazio se jed in i drug i izlaz iz so be, čet vrt asta rupa u podu koja je vod ila nekud. Spustio sam se pažljivo… Stopalo mi napipa nešto mekano, naslon be le pohabane sofe. Našao sam se u maloj, udob noj sobici. Bolešljivo žut a sijal ica prič vršćena na neizolovan kabl osvet ljavala je zidove prek ri vene poster ima filmskih zvezda iz osamdesetih. Otvor io sam vrat a iza sofe. Ovoga put a to je bila soba sa niskim kosim krovom u kojoj je gorela prosta sobna lampa… Konf uzija se pret vor ila u strah, koji je brzo prerastao u pan iku. Trč ao sam iz nepoznate pro stor ije u nepoznat u prostor iju, koje su sve, bez izuzet aka, bile prek rivene prašinom i paučinom. Srce mi je lupalo ludačk i i ver ujem da bih potpu no poludeo da nije bilo onog oseć aja otupelosti koji mi je u slojev ima polako oblagao mozak. Kada sam se napokon ponovo našao u „dnev noj sobi“ seo sam na isto mesto i uron io glav u u šake. „Ne, ne ne. Ovo se ne dešava. Ovo je san!“ Znam! Stavili su mi neš to u pić e! Neki LSD ili neš to slično! Ali nisam se oseć ao kao da sanjam ili da halu cin iram. Sve je delovalo potpuno stvarno, a kada bih se uštinuo, bol je bila tu. Ali šta ond a…? Pa žnju mi priv uče terasa. Polako sam prišao do nje. Napolju je bio sum rak, kao pred zor u, bez daška vetra i bilo kak vog zvuka. Prizor sa terase je bio prizor mog dvor išta i ulice. Ali da li je bio? Milut inova kuć a je bila be la, a ne žut a. Dobro, prefarbao je, pa šta? Ali nije imala ni ogradu. A u našem dvor ištu je na mestu vel ike jelke rasla kržljava breskva… Da li je uop šte jelka ikad bil a tu? Svak i det alj je delovao isto vremeno i na mestu i potpuno pog rešno. Seo sam na ivic u. Imao sam dve mog ućnosti: ako je ovo nek i san ili halucinacija, mogao sam da sačekam da prođe. A mogao sam i da poku šam da nađem izlaz. Prvi sprat, par met ara, ni šta straš no. Skakao sam viš e put a s ove terase još kao osnovac. Ako je prol azno, proć i će u svakom sluč aju. Nisam znao šta da očekujem. Da se probu dim u krevet u. Da polom im nog u. Ali svakako
ne ono što se desilo. Vid mi se zam račio na trenut ak. Kada se po vrat io, našao sam se na sasvim nepoznatom me stu. Prazna ulica u, kako je delovalo, širem cen tru grada. Pored mene polom ljen izlog prepun đubret a. U daljin i fabrika iz čijeg je dimnjaka kuljao dim. Nisam znao ni u kom sam gradu. Grafit i i sa obrać ajn i znakov i su bil i na smenu na srpskom, engleskom, franc uskom, i nek im jezicima koje nisam prepoznavao. Jed ino što je bilo dosledno je bila tišina, zapuštenost i odsustvo boja i ljud i. I vreme.. Uopšte nisam mogao da pretposta vim kol iko je vremena prošlo od kada sam se probud io. Iako je bilo polu-svetlo, na nebu nije bilo ni sunca ni meseca, a nigde nisam naišao ni na kakav sat. Prolazio sam pok raj jedne mračne uličice, ka kvih je bilo mnogo više nego što bi trebalo, kada sam spazio senku. Kret anje. Osobu! „Hej! Heej!“ Osoba zastade i obrat i mi se na engleskom. „Da?“ Ovo je bilo tol iko neoček ivano da mi se um ukoči na tren. „Izv in i ali… gde sam to ja?“ „A… ti si nov i.“ Let arg ija u njegovom glasu bila je jeziva. Prođoše me žmarci. „Pa… ti si… ovde, valjda. Između.“ „Između čega? “ On samo slegnu ramen ima. Izgledao je neve rovatno odrpano. Odeć a na njemu je bila stara i isk rzana. Kosa suva i neuredna. Podočnjaci ne prirodno vel ik i i siv i. A najstrašnije od svega je bio stak lasti pogled u njegov im očima, bez fo kusa. „Je l’ ima ovde još nekog?“ „Ima. Pođ i sa mnom. Znam put. Ponekad.“ Smenjivale su su puste ulice, fabričke hale, urasli puteljci i prečice kroz zapuštena dvor išta. Neka od ovih mesta su se ponavljala, ponekad sa blag im var ijacijama. Tu i tamo bih ugledao mr šavog psa. Izgledal i su još tužnije od mog vod ič a. Napokon smo stigli do lokacije slične bilo ko joj prethodnoj. Jed ino što se razl ikovalo je bi la gom ila ljud i koja je sedela na star im drven im tribinama poluk ružnog obl ika. Prostor ispred tribina, nekadašnji pod ijum, bio je pret voren u brdašce od đubret a preko koga je gacajući dola zilo još pridošlica. „Ovo je rask rsnica. Lako ju je naći. Najčešće.“ Ljud i su bil i neverovatno raznol ik i. Žene, muškarci, starci i deca, svet lokosi i tamnoput i. Biznismen u skupom odelu, visok i Nubijac sa pregačom, debela Ciganka, mlad ić u kar iranoj
26
košulji čije su naoč are imale samo jedno stak lo, devojčica u prljavoj balskoj haljin i… Svi su deloval i podjednako izg ubljeno i rav nodušno. Prid ružio sam im se na tribinama da malo razm islim. Odjednom se trgnuh. Nisam znao kol iko sam vremena sedeo i to mi je uter ivalo strah u kosti. Sve mi je bilo teže da se koncentrišem i da ose ćam bilo šta. Uštinuo sam se ponovo. Bol je ne stajala pre nego što bih je i primetio. „I šta rad ite vi ovde?“ upit ah muškarca koji me je doveo. On opet bezvoljno slegnu ramen ima. Još jedna večnost prođe. Srećom, moj sagovorn ik je i dalje bio tu, zu reći ni u šta. „Je l’ postoji izlaz odavde?“ Nisam oček ivao pozit ivan odgovor, ali on po tvrdno zak lima glavom. „Postoji? Gde? Zašto onda niste otišli odav de?“ „Pokazać u ti. Ako ga nađem.“ Još jedno besk rajno putovanje kroz predele koje je svet zaborav io i mi konačno stigosmo na još jednu bezl ičnu lokaciju, mal i trg u senci mo nol itn ih nebodera. Ovde je bilo još više ljud i ne go na prethodnoj, gotovo dvostruko više. I delo val i su življe. Pogled i su im bil i prikovan i na jed nu tačku koju nisam mogao da vid im od guž ve. Prog urah se kroz gom ilu. Nasred sive ulice od ispucalog asfalt a nalazio se prim it ivn i olt ar. Njegovo postolje bila je automobilska guma, telo betonski blokov i i drvene gajbe, a na vrhu tra kom prič vršćena obična plastična čaša oborena na stranu. Na njenom dnu se video prizor koji je odskakao od okol ine. Prizor obične ulice. Ulice koja je imala boju. Zvuk. Prolaznike. Udahnuo sam vazduh, duha osnaženog ovim prizorom. Prozor sa dna čaše je izgleda imao isti učinak i na ostat ak posmatrač a. Oči su im bile žive, a na usnama nešto nal ik na osmeh. „Je l’ postoji još nek i? Nek i veći?“ „Možda… Tražil i smo. Nismo našli.“ „Ali ovaj… je l’ može da se poveć a?? Mora da može da se poveć a! Šta ako se iseče čaša?“ Mator i Meksikanac pored mene se nasmeja i reče: „Hehe, ovaj je nov i.“ „Imal i smo tu ideju. Prev iše je rizična. Šta ako prozor nestane? On nam daje nadu. Vreme. Nor malnost.“ I moj saputn ik je dobio nov u dozu energ ije u prisustvu min ijat urnog prolaza. Ali ja sam imao više snage od njih. Bio sam nov i. Srce mi je i dalje bilo sposobno da kuca
brzo i odlučno. „Ne! Kako ne shvat ate? Mi smo zarobljen i u pak lu! Ovo nam je jed ina šansa! Moramo da po kušamo! Kakav je ovo život?“ Skočio sam na platformu od betonskih blo kova. „Slušajte me! Moramo da probamo da pove ćamo prolaz!“ Masa se bezvoljno okrenu ka men i. „Ovo nije život! A ako uspemo, vrat ićemo se kući! Kući!“ Posmatrači su imal i dovoljno energ ije i volje da isprate moj govor, ali ne i da reag uju, što sam prot umačio kao odobrenje. Zgrabio sam plastičnu čašu. Bilo je jako čud no držat i čašu s prolazom u rukama. Prisustvo port ala bilo je osnažujuće. Uzeo sam komad stak la sa ulice i zasekao ivic u čaše. Gom ila me je posmatrala radoznalo. Ako su i imal i primedbe na moje akcije, nisu ura dil i ništa povodom toga. Polako sam rukama šir io rascep na ivici ča še. Konačno dođe do samog prolaza, čiji je krug upravo prikazivao cipele sa štik lom neke gospo đe u prolazu. Slika se zamut i i njen sjaj krenu da se šir i. Naprav io je trapez treperave svet losti, sa širom slikom od one u majušnom krug u čaše. A onda je nestao. Posmatrači istovremeno nasrnuše na mene. Više nisu bil i let arg ičn i, bil i su besni. Ne znam kol iko dugo su me tuk li. Možda je to bio trenut ak, možda vek. Ipak, na kraju se za vršilo. Lice mi je mi bilo prek riveno smesom od krv i i prašine. Gledajući povrede znao sam da bi trebalo da sam u agon iji, ali bol ili nisam oseć ao ili me jednostavno nije bilo briga. Sada sed im na prljavom asfalt u i razm išljam. Da li je bilo gore kada sam imao nadu za povra tak, nadu bez osnove, ili je gore sada, kada nema nade, ali ni iskušenja? Odgovor je… nešto između.
27
ĐAVO BEZ FILTERA Radoslav Slavnić
Okean.
Opasan prot ivn ik, sposoban da zvizne ispod pojasa. I sada me izaziva, talasima kotrlja uspo mene, kao što dobra mot al ica gnječi rese duvana i poleže ih u rizlu. Srolao sam tuce „mršav ih“, da mi se nađu uz prav u, masniju. Još pre sedam god ina, mrlja na snimcima plu ća naterala me je da bat al im pušenje. Koju zimu kasnije – kada je, nakon bezuspešnog lečenja hem ijom, boleština prestala da napada iz nepo znatog razloga – prešao sam na mot an i duvan i smlačio vrelo pod prstima i jezikom. Ipak, veče ras obeležavam god išnjic u. Jubilej, čak! Mora se zapal it i jedna žestoka, „amer ičke klase“. U znak seć anja na sve koje mi je otela voda, izbacivši me na suvo, kriv ih leđa i trulog zadaha. „Još tri su ostale u pak li“, smeškam se obal i, a dim deset god ina sušene cigarete mi napada slu zokožu i oživljava izbledele vizije. „Ako za živo ta ne stignem da ih popušim, pobed io si!“ Umesto odgovora prot ivn ika, gorčina katra na osipa mi se povrh grla, pa klizi preko šapt aja prošlosti iz daljine… ili dubine – više se ne usu đujem ni da pretpostav im odak le glasov i napa daju. Vrati se… „Vid im… i dalje se krijemo u magli… ispod dima i plime“, grcam. Kašalj na kratko nadjač ava hor glasova pod talasima i lobanjom. Ipak, opiranje je uzaludno. Oni nestali… koreni… Volšebn i poj me osvaja i sluge zle sudbine pri zivaju svoje najm il ije – god inu dana uspavana se ćanja…
Dim i voda. Uvek spremn i da me podsete na najgore. ak i te večer i – čit av u decen iju ružnih zbiva nja unazad – pušeći u improv izovanoj kuh i njici ribarske kol ibe, osmel io sam se da povežem ukus navlaženog duvanskog dima sa grčenjem utrobe i suzama…
Č
Prvu cigaretu sam zapalio na očevom bde nju. Muč enika je dovrš il a vod a u pluć im a, na kon dvogodiš nje borbe protiv raka. Par diplom a i slomljenih noseva kasnije, tokom epiloga stu dentske žurke okonč ane masovnom makljažom, cel a pakla je izgorel a nad ledenim oblozim a i komplimentim a razmenjenim sa novom pozna nicom – zelenookom Sonjom, mojom buduć om ženom. Lepe želje rodbine ubrzo su planule u vrelini prve bračne noć i, nakon ceremonijal a, i utonule u znoj i dim „kubanke“ što je ispratil a Robertovo zač eć e. Znatno viš e sličnih puš ačkih poslastica podelio sam druš tvu po izl asku iz po rodiliš ta, sa zdravim novorođ enč etom u rukam a. Već sledeć eg meseca, zaposlio sam se na odelje nju za neurologiju i psihijatriju Kliničkog cen tra Marblhed a, pa sam iznova častio osoblje, a spaljeni list najkvalitetnijeg duvan a zagorč ao je noć pac ijentim a. Ipak, neoč ekivanu smrt mog je dinca obavio je najguš ći dim, neproziran i otežan ljutinom viskija. Iako sam i dalje puš io za dvo je, žestinu sam poč eo da toč im u jednu čašu, jer Sonja nije mogla da izdrži besane noć i neosno vane krivice, pa se zaš titil a miljam a udaljenosti. Doduš e, viđ ali bismo se nekoliko put a godiš nje, obeležavajuć i različ ite bolne datume. Još tad a mi je skrenul a pažnju na hrapavost kaš lja i boju
28
pljuvačke, a ja sam, ne obaziruć i se, puš io i puš io, svedeni na grlene ropt aje, to su potvrdili. Čak i dok su dani, mesec i i godine goreli u bezn ađu i ono što se moglo razabrati u nepovezanim, iska pretili da će nagristi filter… šljanim slogovim a u repetic iji, nije lič ilo na ma ternji jezik. Povremeno, u besc iljnom nizanju „Već pet cigaret a traje Tom ijeva patnja“, za suglasnika i samoglasnika, kao da sam mogao da ustio sam, nevoljno češući pikavac o nakošen i prepoznam neš to poput „oni nestali“, „senke“ i dovrat ak između zam rzivač a i ribarskih trofeja. „koreni“, ali sam tad a smatrao da se najverovat „Da li će izd ržat i još koju?“ nije radi o pogreš noj interpret ac iji sluč ajno zdru „Neka te moć Hristova otera, zver i“, praćen ženih glasova. jaukom, mahn it glas svešten ika napadao je iz du Ipak, najupeč atljivije bile su njegove oči – bine kol ibe, drven im zidom odvojene od kuh inje. vodnjikave, blede, kao net aknute blaženstvom Uz reči o spasenju, iz sudara zvukova jasno su is detinjstva… plival i još i mržnja, ogorčenost i bol – posled ice Iako vrlo zainteresovan za čudnovati sluč aj, greha utkanog u odluku o izvođenju egzorcizma. pogođ en ličnom tragedijom tog dan a, bio sam Neoprostivog greha! spreč en da se pojavljujem na poslu i posvetim se U nekol iko navrat a sam napustio spavać u so deč aku u narednih nekoliko nedelja. Po povrat bu namenjenu „pročišćenju“, kako bih udovoljio ku, doč ekale su me užasavajuć e vesti. Klinička poroku, a istovremeno skrenuo pogled sa žrt ve komisija je, u mom odsustvu, Tomijevu buduć ružnih okolnosti i prirodn ih poig ravanja – četr nost obeležil a šifrom F80.3 i prepisal a mu medi naestogod išnjeg Tomasa osakaćenog surovošću kamentoznu terapiju kako bi se spreč ili dalji mo sudbine. ždani ispadi. Uz uput logopedu, bezbrižno su ga Tom i… otpustili na kućnu negu, ne obaziruć i se na jasne beleš ke o dod atnim simptomim a – problemim a Osam godin a roditeljskog i dijagnostič arskog motor ike, neobičnom obliku glave, teš koć am a staža bilo je iza mene, kad a mi je u ordin ac iju, uspavljivanja i upeč atljivim vezikul am a raspro na procenu, donesen a krupn a, rumen a beba. Iz stranjenim duž deč akovog potiljka. Sve to bejaš e soc ijalne službe javljeno je da su deč aka na obali zanem areno, bez argument ac ije… tog jutra pron aš li ribar i. Bez kolevke, odeć e, ili Odluka komisije bil a je poražavajuć a za pa staratelja u blizini, siroč e je hitno dovedeno na cijent a, pa opet, znatno žeš će me je žacnul a vest kliniku, na ispitivanja. Prkosno derle, na izne o pon aš anju staratelja. Naime, reč eno mi je da je nađ enje svih upoznatih sa sluč ajem, pucalo je od raspoloženje gos pođ e Vord postalo veom a nesta zdravlja, a kolega neuropsiholog i ja smo sa osme bilno i da je, takva, nes posobn a za brigu o dru hom potpisali da su mu sve funkc ije očuvane. Ko gome. Neopozivim dokumentom, uz muževljevu misija iz soc ijalne službe ubac il a je „neimenova saglasnost, zaključ eno je reš enje da se staranje o nog“ u proces i naznač il a da su uslovi za predlog Tomiju prepusti stručnjac im a Dom a za dec u sa o usvajanju ispunjeni. Par mesec i kasnije, deč ak posebnim potrebam a u Marblhedu. Jed an od ko je postao član porodice preduzetnika sa obale – ment ara kolega bio je da „ponosni roditelji oči gos podin a i gos pođ e Vord. gledno nisu očekivali kvarljivu robu kad a su dali Nazvali su ga Tom as. ’oglas’ o usvajanju“, a jedn ako zlo odjeknul a je Sledeć i put sam ga video četir i godine kasnije, sumnja da tako neš to može biti sasvim istinito. dva dan a nakon Noć i veš tica. Ucveljeni staratelji Iz vlastitih suludih potreba, maskiranih hu objasnili su da je Tomijevo bezbrižno detinjstvo manoš ću, nastavio sam nadziranje Tomijevog prekinuto trideset i prvog oktobra, konvulzijam a razvoja, reš ivš i da vreme van klinike provodim karakter ističnim za epileptičke napade. Ispad je volontirajuć i u domu i sprovodeć i istraživanje. trajao nekoliko minut a, a od tad a se deč akov go Deter iorac ija Tomijevog fizičkog, a mog duš ev vor – razvijen očekivano za uzrast – u potpunosti nog zdravlja, obeležil a je celu deceniju mučnih izmenio. pokuš aja oporavka – kako deč akovog, tako i mog. Na moj predlog, zadržan je na klinic i radi da Tomijeva kosa opal a je u peč atim a, izloživ ljih ispitivanja. ši njegovo čvornovato teme zabezeknutim iz Gos pođ a Vord je bil a u pravu kad a je rekla da razim a osoblja. Pogled mu je ponirao sve dublje, je „mali viš e ne razume“, iako je bilo evidentno iako su očne jabuč ice pretile napuš tanjem jam a, da čuje sasvim dobro. Takođ e, revoltirani gos po dok su se grleni slogovi opetovali iz dan a u dan, din Vord je pomenuo da Tomi u poslednja dva a besanim noć im a se pretvarali u jedva artikuli dan a brblja besmislice, glasom pre nalik grgolje sani, hrapavi poj. Vezikule su nikle i po deč ako nju, a deč akovi pokuš aji govora, neartikulisani i vim ramenim a i nadl akticam a, a činilo se da ih
29
[Milivoj Kostić]
pokuš aji san ac ije samo pothranjuju, dok su mu miš ić i, retko aktivni, oslabili u postelji do grani ce pokretnosti. Sa druge strane, ja sam preživljavao ličnu tra gediju nanovo, zarobljen u ciklusim a depresije i alkoholnog nem ara, bespomoć an. Staranje o To miju sam započ eo doživljavajuć i ga kao šansu za iskupljenje, čak i nadokn adu za gubit ak koji sam izazvao, ali do kraja dobio sam samo potvr du o vlastitoj nes posobnosti. Iako sam ga „istre nirao“ za najosnovniju brigu o sebi, činilo se da mi napor nije nagrađ en očekivano. Ipak, nisam odustajao. Ukoliko je deč aku, bez obzira na obes hrabrujuć e stanje, pod aren a mogućnost za život, planirao sam da mu obezbedim ostvar iv kvalitet, i na toj ideji poč ivao je Tomijev i moj odnos sve do noć i prvog maja…
bićem…
Oči su mu bile ispresecane nabreklim kapi lar im a, a zenice usukane u poslednjem dahu. Iz usta mu se razlivao smrad preteć e, iako zanem ar ljive dubine – one što mu je zaustavil a srce i zau vek ga otel a od mene. Podmuklo beživotno telo mog sin a Robert a podseć alo je na pac ijent a zbog kojeg sam se za držao na poslu i zakasnio na završ et ak treninga školskog plivačkog tim a. Neš to ranije, hit an telefonski poziv prekinuo je produženu procenu unesreć enog deč aka i nate rao me da pogled am na sat u poluč asovnoj žurbi ispred završ etka radnog vremen a. Distorzirani uzd ah trenera sa druge strane i jednostavno – do tad nepoznato, ali svakako znač ajno – „n’gha“, uzletelo sa deč akovih krivih usan a, probudili su „Gotovo je!“ u meni dovoljno zle slutnje da se bezglavo sjur im Spremao sam se da pripal im još koju cigaret u, do automobil a i zapucam ka osnovnoj školi. kad me je svešten ikov pov ik naterao da jurnem „Rekao je da će preplivati još par dužin a, dok kroz tminu kol ibe i stuštim se na vrat a spavaće ne dođ ete po njega“, stenjao je trener, pokuš a sobe. vajuć i da me odvoji od leš a. „Zaronio je, i viš e „Isus je oterao zver“, odjeknulo je, ražareno nije isplivao. Doktor i još ne znaju niš ta. Tako idejom o čistoći hrišćanske pobede i prljavštin i mlad…“ tendencije da se svaka nepravda našminka cit a Poslednje reč i jedva da sam čuo. Zujalo mi je u tom iz Svete knjige, te zaborav i uz gromoglasno: ušim a, a glava pretil a eksplozijom. Ipak, pulsira „Hvaljen bio!“ juć i oseć aj krivice kao da je pothranjivao potrebu Ne obazir ući se na tri pril ike senkom zaštiće da nastavim sa teatralnim prenem aganjem. ne od mesečine, obr uših se pred Tom ijevo telo na A zapravo, želeo sam samo da bubnjanje srca filmski osvetljenom krevet u… što pre umir im cigaretom… Disao je. Doduše, mlit av ih udova oslobođen ih pan ič „Dosta je bilo!“ nog tremora i stak lastog pogleda prikovanog za Senka iz ćoška spavaće sobe zgrabila me je za tavan ic u, izgledalo je kao da se pret vor io u pasiv rame i odvojila od Tom ijevog tela. nog proroka nekakve tuđ inske sile. Možda su na „Demon je o’šo, a božja pravda zadovoljena. Tom ijev u isk rivljenu svest uticale zvezde, možda Doš’o je red da ugod imo i mojoj!“ Isus, đavo, a možda i božanstva iz vekov ima ras Iznenađen i oboren snažnim trzajem, ne predan ih legend i na ovom tlu, tek iznenada, za spretno se zabatrgah na podu, a krajičkom oka panjujuće razumna ekspresija osvojila mu je lice, uhvatih svešten ikove dlanove spojene u karakte a iskolačene oči srele su moje. ristič an gest, u kontrastu sa udarom pesnica steg Kont akt je bio dovoljno dug da izusti savrše nut ih oko svetog krsta od pre kojeg sat a. no razum ljivo: „Vrat i se! Senka se diže nad gra „Za ime gospoda, Alene“, kmeč ao je, „ne či dom!“ A samo nekol iko nerazgovetn ih, grlen ih nite to!“ slogova kasnije, ruke i lice mu se opustiše, kao Zač uh još i viku iz suprotnog ćoška sobe, dok da je ponovo ostao prepušten zapovesti izm išlje se crn ilo širok ih leđa Džejmsa Alena nadv ijalo nog deitet a. nad krevetom i nemoćn im Tom ijev im telom. Nisam bio sig uran da je iko od prisutn ih po Krupajl ija je desnicom prid ržavao ribarski nož, svedočio tom dešavanju, nit i da je ono bilo stvar te je namera u trenu postala jasna. no, a ne samo plod moje mašte. Otupele samo Alenov osvetn ičk i gnev upotpun io je vlada kontrole, iznurene afektom i kriv icom iz prošlih vinu greha… dana, mogao sam samo da se bacim preko deč a kov ih grud i prek riven ih bljuvot inom i zaječim Brać a Alen. kao što sam to učin io god inama ran ije – pod Bilo ih je dvojica… do Valpurgijske noć i. jednako jadan, nad podjednako oskrnavljen im Riđ okosi, pegavi blizanc i nezgrapnih udova i
31
izbač enih stom aka. Najgora vrsta hriš ćan a – tiha u crkvi, a glasna u kafani. Radili su kao pomoćno osoblje u Domu za dec u sa posebnim potrebam a, i to u suprotnim smen am a, pa se činilo da je nji hovo alkoholom izvitopereno prisustvo postalo neizbrisivo iz soba za pac ijente. Ipak, Tomijev epileptički napad, ponovljen u četrn aestoj godini, uskratio je hodnike dom a za svinjski osmeh pet minut a mlađ eg brat a. „Iskrvar io je za minut“, kažu. „K’o u filmu.“ Za inc ident mi je javljeno ujutro, nakon što su Tomija smestili u izol ac iju na četvrtom spra tu – dok se ne odluč i kako će mu se suditi i da li će ga premestiti u bolnic u u Kentonu, Denversu, ili Providensu. Čuvar sobe 28 zabranio mi je da vidim štić enika, a organizam mi je na stres odgo vor io sasvim očekivano… „Zubim a mu išč up’o grkljan, dok se ’nako tres’o, ubica“, zač uo sam glas ožaloš ćenog Alen a, dok sam deset ak minut a kasnije, u toaletu za za poslene, zaklonjen vratim a kabine, kriš om gasio cigaretu. „Kako da ga ne kaznim, prokletog?!“ „Veruj, malca je duš a napustil a“, Alenovoj kuknjavi pridružio se glas Ron a Kol a, dežurnog čuvara soba na spratu. „Na bol bi se nasmej’o, vrag. Ka’em ti, u klinc u demon živi!“ „Demon? “ „Je, demon. A ja ti, druže, imam pravo reš e nje za to…“ Sluđ eni Alen, sklon zabludi poput sličnih žr tava okolnosti, bez muke je poverovao u Kolovu prič u o egzorc izmu, te se dogovor iš e da nakon ponoć i odvedu Tomija u ribarsku kolibu blizan a ca i izvrš e „proč iš ćenje“ u tajnosti. Kol je, očeki vano, pomenuo da poznaje sveš tenika koji bi po stupak izveo bez neophodnih priprem a i dozvole crkve, a sve to za skromnu novč anu nadokn adu. Nakon toga, planirali su, vratić e klinca u izol a ciju, isplatiti sveš tenika, pa posetiti grobno mesto mlađ eg Alen a i pomoliti se… U želji da osiguram Tomijev povrat ak u bolni cu i još jednom ga vidim, a svestan da bi Alen na šao nač in a da se osveti ukoliko bih umeš ao zakon u prič u, dvojac sam iznen adio izl askom iz kabine, te problemu pristupio promiš ljeno, i igrajuć i na kartu nau čne radoznalosti, na veliko iznen ađ e nje, bez mnogo muke uspeo da ih ubedim da im se priš ljamč im… doduš e, tek nakon što sam sve štenikove troš kove u potpunosti preuzeo na sebe. Bil a je to zanem arljiva cen a kad a se radilo o mom Tomiju…
Nekol iko trenut aka ran ije, rmpal ija se nala zio nada mnom i neljudskom snagom mi stezao vrat. Dok je prilazio Tom iju mašući nožem, u beznađu sam ga ščepao ispod kolena i uz đa volski napor ga izbacio iz ravnoteže, pa sval io na pod. Ipak, nisam uspeo da sprečim sečivo na put u do moje desne but ine. Krv je potek la, bol se rašir io sve do međunožja. Ostav ivši oštric u u mesu, isprovociran i osvetn ik obav io mi je ša ke oko šije, i dok rajčio bi me, sig urno, da sauče snici nisu smogli dovoljno snage i razuma, pa ga dograbil i. „Plat ićete, prok let i bil i!“ Uskomešane senke nespretno su se razišle pred mesečinom nad otvoren im prozorom kol i be, a ja, zabezeknuvši se, primet ih da je Tom ijev krevet prazan. Momenat šoka, smatrao sam, bio je pristojan pok lon never ici, te sam se pribrao kol iko je mog uće bilo brzo, i pridržavajući nož u but in i, odgegao se do prozora i nagnuo se ka vri sci razjaren ih talasa. Ne znam kol iko dugo sam vikao za nejasnim obr isima Tom ijevog tet uravog hoda, i tek kad mu se poleđ ina gotovo rast vor ila u magli, prikupio sam dovoljno snage da i sam iskočim kroz prozor i krenem za njim. Dozivao sam izlapelo obl ičje u gustom siv ilu i šepao kroz pesak, prateći raštrkane otiske ma lih stopa. Nož mi je razd irao mišić, a zvuci se sa svih strana stapal i u užasavajuć u kakofon iju – Tom ijev neujednačen dah ispred, pov ici pratila ca otpozad i, a ispod svega toga, brundanje talasa koji kao da su por učival i: vrati se! Telo mi se ukočilo pred poslednjim deč ako vim tragov ima, ispran im u grlu nem irne plime, premda mi je prizor u src u mračne vodur ine la ko osvojio pažnju i nanovo me naterao na po kret. Ne tol iko udaljen od obale, ali već obg rljen talasima, plivao je Tom i, vešto i hitro, u potpu nom neskladu sa dijagnostikovanom motornom nespretnošću. Povremeno bi se okrenuo i mah nuo, kao da je dozivao, praćen sablasnim nape vom iz dubine. Ne pokušavši da pronađem smisao onoga što se zbivalo, učin io sam nagonom potpireno – za gazio sam obučen u hladnu vodu i zaplivao… Struja je bila moćna, ali ne i nesavlad iva. Re šen da stignem deč aka, zverski sam grabio, ne dišući. Posle nekol iko širok ih zamaha, već kada mi se učin ilo da je krv iz moje butine obojila ceo okean, i svest ostala sadržana u poslednjem dahu, ščepao sam agilnog plivač a za stopalo, a ovaj se tako bezbrižno okrenuo i prestrav io me svojim „Platićete svi!“ nov im likom… Džejms Alen se opirao u ćošku sobe, dok su „Roberte? “ svešten ik i Kol pokušaval i da ga obuzdaju. Ne prati đavol a, tat a!
32
„Roberte…“ Šok, slabost i emocije mi nadvladaše razum, a talasi potopiše telo…
mračnom prognozom, i god ina ogledanja sa oke anom, još uvek se prem išljam da li ću sam rtn i uzdah pok lon it i vod i ili dimu – šapt ajima tala sa ili šištanju pluć a. Tom iju ili Robert u. U me Iz haosa nad ražaja na gran ici sna izv ukao me đuvremenu, pomno prat im epidem iološke izve je trzaj šake Džejmsa Alena. Stezao me je ispod štaje i beležim dijagnoze sa šifrom F80.3. Svega miške, prteći kroz vodu. Oseć ao sam da mi pete dve stot ine duša u svet u del i nesrećnu sudbinu i grebu po dnu plić aka, te sam pokušao da se odu simptome, ali ni u čijoj dokument aciji još nisam prem i ponovo zaždim ka daljin i, ali stisak mog naišao na onako užasavajuće fizičke karakter i spasioca bio je prejak. stike. „Nest’o je, nećemo ga viš’ naći ni ti, ni ja!“ Jed ino me sopstven i odraz povremeno pre „Ali, to nije Tom i!“ strav i bled ilom i vodnjikav im pogledom, a miši „Više nije!“ ći neposlušnošću. Ipak, čin i se da se rak povlači Bun ilo se urušavalo pred sve postojan ijim zahvaljujući novoj mister ioznoj bolesti, pa i na to glasov ima svešten ika i Kola, i telo mi je ubrzo gledam kao na osmeh nove mog ućnosti – pril ike tresnulo o vlažni pesak. Na tren sam se oset io da dunem dim u lice okea na. kao lešina nekog morskog stvora, nepoželjnog u Vrati se korenim a, jad ikovka mog prot ivn ika čistoj dubin i. Još jednom sam pokušao da se us sve je tiša. prav im, ali me je obam rla noga izdala. Dok napuštam obalu, zora odnosi maglov ite Tri para očiju, zam rznut a pred ishodom ve vizije užasa, a senke beže i skrivaju se pred mo čer i i neverovatn im svedoč anstvom, počivala su jim sig urn im korakom… mi na lic u i kao da su nesvesno mol ila za oprost. „Ima doktor Vil ijamson još cigaret a u pak li!“ „Đavo“, Kol je uzdahnuo, dok mi je pomagao da ustanem. „Sam đavo je bio u klinc u!“ „Bog, đavo, svejedno je“, vil ica mi se kočila od besa, dok mi je bespomoćnost po ko zna koji put gol icala dostojanstvo i terala me da stegnem šaku u pesnic u. Učin io sam neophodno… „Ima’ neko pljug u? Moje su mok re.“
Š
***
ansa. Užit ak nal ik cigaret i, štet an i kratkotra jan, podg reva neumoljiv u potrebu za sledećim. I sada me izaziva, dok žar gut a filter kao gladna plima kopno… Sonji sam dao šansu za mirnu starost – nisam joj prič ao o lud ilu iz dubine. Robert u je pril ika da ostar i oduzet a nasilno i mojom kriv icom, a nepravd i zahvaljujući, omog ućeno mi je da ne dugo zat im uprskam još jedan pokušaj brižnog starateljstva. Tom iju je šansa za zdrav život ote ta pri prvom napadu, samo da bi, tokom drugog, ovaj mlađem Alenu usk rat io čak i pokušaj da opsuje još jednom. Džejms Alen me je spasao, pok lon io mi nov dah, a ja sam uzvrat io ostav iv ši prljave tajne zabar ikad irane među zidov ima ribarske kućice… Ipak, grešnik se brzo hladan zak lat io na omči pod plafonom zat vora, gde je smešten nakon ubistva Rona Kola i njegovog ro đaka Džejsona, propalog glumca iz loše pozor i šne adapt acije „Ister ivač a đavola“… Ja, pak, od podarene šanse nisam odustao. Čak i nakon susret a sa senkom i vlastitom
33
SMRT MUSTAFA-AGE DAMUZIĆA Miloš Petrik
Devet druga u haljama bjelim. Kad to vide aga Mustafaga, On ustavi svojega đogata, Ukraj mora, toga mora sinja, Više vode sabrane biserne. Vako njima aga govoraše: „Oj, đevojke, oj vi vile gorske, Čije ste li, deve plemenite? Čije ste li, iz čijega doma? Rad sam baba vašeg pohoditi. Pohoditi, zlatom obdariti, Pohoditi, pa i upitati, Je li koja od vas za udaju.“ Đevojke agi se nasmijaše: „Oj, ti ago, ti obična gnjido, Tvoj je usud nesreća velika. Mi smo šćeri silnoga Dagona, Toga drevnog morskog gospodara, Dom je njegov pusto more slano, Mračni ponor, sumrak i sjenjava. Spram njegova dvora od koralja, Sve su kule sinjeg Skadra grada Te sve kule kano mravinjaci. Svijem zlatom krasnoga Stambola Našeg baba kad bi obdario Naš se babo ne bi osvrnuo.“ To rekoše, iz vode stupiše,
Što se b'jeli ponad Oštre St'jene? Il' je snijeg, il' su galebovi? Nit je snijeg, nit su galebovi, Već su kosti age Mustafage Kosti age, i njegova hata. I njegova sokola đogata. Bilo nekad, sjećaju se starci, Što ih stare majke zaklinjaše, Riječ ne reć', ni daha puštiti I nikada tajne ne odati Mustafaga đe glavu izgubi, Đe pogibe, ko mu glavu srubi. Ima tome dve stotine ljeta Kad je aga mora poželio On uzjaha đogata gizdava I namače kalpak i čelenku, Opasa se topuzinom grdnom, Topuzinom od dvanaest pera, Pak potera đoga niz planinu. Prođe stazom sve do Oštre Stijene, Podno stijene čuda neviđena: Sve iz st'jene, iz kamena suva, Zapjenjena voda izbijala. Od stijene, sve do mora sinja, Biserna se voda sabirala, I u vodi devet đevojaka, Devet druga, devet ljepotica,
34
[Dejan Ognjanović]
Zadnja snaga, napor samrtnički, Skoči đogo kako đogo mog'o, Skoči đogo povrh Oštre St'jene. Đe skočio, tamo i ostao, Zadnja ga je snaga ostavila. Devet djeva, devet hala gadnih U more se sinje povukoše, Podnapite od te vrele krvce, A od krvce age Mustafage, I njegova hata bijeloga. Suva st'jena toliko ostade, Đe bijela voda izbivaše. Osta aga povrh Oštre St'jene, Agi 'tice meso pokljuvaše, Čagalji mu kosti razniješe.
Devet deva, devet ljepotica, U gadne se hale prometnuše, Pola ribe, a pola đevojke. Kad to vide aga Mustafaga, On se maši svojega topuza, Tog topuza od dvanaest pera, Mađijom ga te djeve skolile, S pojasa ga aga ne podiže. Kada agu mađijom skoliše Te đevojke, šćeri Dagonove Na agu se kandžama baciše, Sve na agu, i na dobra đoga, Ciknu aga kano guja ljuta, Njisnu đogo kano zvijer gorska. Prstima im oči iskopaše, Sa kosti im meso potrgaše. Tad je đoga dopanula snaga,
35
[Boris Radujko, „A Study in Emerald“]
SELO PLESAČA Relja Antonić
Dragi prijatelju Relja, Bojim se da pismo koje držiš, po grozi i lud i lu prevazilazi sva dosadašnja. Da imam kome ili čemu, mol io bih se da ga ne shvatiš kao proi zvod hebefrene šizofren ije. Priznajem da su mi nerv i strav ično popustil i, tako da je i sedenje posta lo napor, a svak i zvuk koji čujem izaziva bol u glav i ili plimu straha, ili oboje. Ali ubeđen sam da većinu opisanog nisam izm islio, za razl iku od sulud ih književn ih ideja o kojima smo diskuto val i, i kak vim smo obojica sklon i. I ne bih tražio ni od koga da ver uje u izloženo, uzevši u obzir kol iko su pojed ine činjen ice ovog jezivog sluč a ja nepojmljive krhkom ljudskom umu. Međut im, pošto me do sada nisi smatrao lud im, iako jesi bi vao iznenađen išč ašenošću moje kreativnosti – ili možda baš zato što smo obojica lud i – cen im da ti mog u ukratko iznet i užase ovog sluč aja. I mada se perverzna saznanja jesu izmešala sa nepojm ljiv im i preterano ubed ljiv im (ne mog u reći „rea lističn im“ jer se plašim da je taj pojam postao be smislen posle doživljaja koje ću navesti) noćn im morama, uspeo sam s mukom da razdvojim gro zne snove od još groznije stvarnosti. Još jednom, iako si sklon da ver uješ u svakakva pripovedanja, čak ni od tebe ne očekujem da budeš ubeđen, ali nadam se da ćeš pročit at i pismo do kraja, kol i ko god se pri pojed in im delov ima mučno oseć ao. Verovatno se pit aš zbog čega nisam pisao tri meseca. Razlog je što sam tokom prvog bio od sut an, i tada sam proživeo ovo o čemu pišem. To kom naredna dva nisam mogao da se oporav im, niti skupim snage da ikome to predočim. No, bo jim se da moram. Cen im da neć u još dugo živet i, a jedva sam uprav u ment alne ustanove u kojoj ću
skonč at i namol io da mi dozvole da napišem jed no pismo. Tebi. Uz bezmalo fašističk i nadzor, da se ne bih povred io olovkom. Eto… odložio sam trenut ak da napomenem, da te ne bih sluč ajno odbio od čit anja odmah na početku – u ludn ici sam. Mol im te, nastav i. Nadam se da sam te uvu kao u prič u, pa da nećeš odustat i zbog ove male neprijatnosti. Saznao sam nei zmernu kol ičinu gadosti to kom odsustva – dovoljnu da napun i pedesetinu tit anski opširn ih knjiga. Sedeći u strahu u ku ći, u mraku, ne javljajući se nikome dva meseca, uspeo sam da ta znanja sažmem i sebi objasnim. Osoblje ove ogavne instit ucije mi stoji nad gla vom dok beležim, ali na sreć u, primet io sam da ne kontrol išu šta pišem, jer ih verovatno ne in teresuje. Što je veoma dobro, pošto u samotn im noćima drht im od straha, ubeđen da su umeša ni… Ovde sam tek dve nedelje. Porod ica je inter ven isala, tokom one noći koju sam proveo u ne ljudskom vrištanju sve dok nisam potpuno ostao bez glasa, i plakanju sve dok umalo ne umreh od deh id racije. Do juče sam mislio da više nikada neć u progovor it i, tol iko mi grlo beše oštećeno. Sada bih mogao traume da iskazujem šapatom. Trenutno sam pod vel ikom dozom lekova, a ka da završim (a ovi gadov i me požur uju jer nemaju strpljenja), dobić u tol iko leponeksa da neć u bit i u stanju da pomeram udove. Tako ću završavat i dane drog iran, sve dok ne skonč am, od već is trpljenog nerv nog propadanja, ili od intervenci ja ovih kopilana, ako budem sreć an da me neko od bolesnika ne usmrt i pre toga – smatram da su makar dvojica degener ičn i kult isti, i da su me svesni. Ne nalazim drug i razlog za ubod hem ij skom olovkom u čelo zadobijen pod tušem pre
37
dva dana. Nadam se da nisi preterano pogođen mojim slabostima.
S
ig urno se seć aš da sam letos u pismu rekao da ću ću otići kod prijatelja u Vlad ičin Han na sedm ic u i po. Kad sam po povratku, drhteći od utisaka, otvor io odgovor, saznao sam da nisi uopšte iznenađen mojim izletom, jer vol iš izlete i imaš prijatelje u Hanu. Ni na koji način te ni sam zač ud io, ali obeć avam da sada hoć u. Zaista to ne pokušavam, ali ponavljam da je ovaj put bio čudan kol iko i strav ič an, i čak i ti bi se zabezek nuo. I dalje bih se mol io da pover uješ, ali rekoh da ne znam koga ili šta mol it i. No, činjen ica je da sam otišao u Vlad ičin Han da gostujem kod jednog prijatelja i vid im ostale. Druga činjen ica je da, za razl iku od tebe, nisam sklon obilaženju naše drage zem lje, ako ne moram. Sada dolazimo do onoga što je moju fizičku ljuštur u vuk lo tamo od početka god ine: pome nuo sam snove – nek i su bil i teški, drug i prev iše rea l ističn i za moj ukus. Kum im te da razumeš da doživljaj koji opisujem nije san, ali snov ima je otpočeo! Bilo je onih u kojima sam, poput film skih kamera, bio svev ideći posmatrač. Nekol iko put a su nizov i slika povezival i Lavk raftove stvo rove iz Insmut a (a iz Dagonovog Y’ha-nthlei-ja) sa idol ima Lepenskog Vira – baš kao u stripu o kome si pisao. Mislio sam da je te snove isprovo cirala tvoja ideja. Ali, usnio sam i siv u zlosreć nu planet u daleko iza Plutona, gadne crve pod zelen im brd ima, Mahenovog Pana skrivenog u ljud ima koje srećem, Irem od Stubova i svešte nike koji plač u pred neumoljivom propašću – a ti su se svešten ici pojavljival i i na kont inent u Mu i mnog im drug im prad revn im mestima, gde su pan ično žvrljal i zidove i sluzave lit ice, ili frene tično plesal i po tlu što pod rht ava. Tokom po tonjih mora sam dobio upozorenja u Ult ar u od mač aka i u Tulu od nečega, i bežao kroz Bašte Jina i Ravn icom Leng od reči koje sam maglo vito nač uo, samo da bih sve zaborav io po buđe nju, a potom se ponovo po padu u krevet našao u Zem ljama Snova ili na Mesec u, bačen bilo gde nasum ično, zbunjen što mi je ovaj svet to do zvol io, uprkos prav il ima. Video sam kako ne što cureći prod ire na mesta na kojima sam, bila to mesta koje znam kao snevačka ili podnožje krevet a i grad u kome živ im. A ako mi se nisu ređal i hronološki u rea lnom ambijent u koji ću poset it i, na svim naveden im mestima su nicale table i putokazi od žutog lima. Isprva, natpisi su igral i i vibriral i kao što inače rade u snov ima, pa nisam mogao da ih pročit am. Kasnije je pisalo: Vlad ičin Han, Prekodolce, Žitorađe, Zag užanje,
Alak ince, Surdul ica… Potom su se tokom nared nog meseca javljale nove table sa natpisima: Re pince, Polom, Cerovac, Binovce, Jelašnica, Vrbo vo, Ruski put, Groblje Jelašnica, Suvojn ica, Kri va Feja, pl. Besna Kobila, pl. Varden ik – na srp skom! Možeš mislit i kol iko bih se iznenad io dok bih krijući se po Baštama Jina, bežeći Ravn icom Lenga ili u poterama po tlu Meseca, naleteo na žut u tablu sa natpisom „Žitorađe“ ili na putokaz ka Masur ici, ili kad bih u Zač aranoj Šum i južno od Thrana ugledao naznaku da sam na kriv uda vom put u koji zov u Ruski i da su preda mnom Kriva Feja i Besna Kobila. Naravno, svim silama sam se trud io da ne ver ujem pisan iju pur it anca i rasiste Lavk raft a, ne samo uplašenog no često zlonamernog prema svim narod ima, u koja niko zapravo i ne žel i verovati, nego u ist ima uživa sa bezbedne zdravorazumske udaljenosti – ali vi šemesečna pojavljivanja južnosrpske topografije u svet u avant ura Rendolfa Kartera – živopisno man ifestovanom u mojim snov ima, jesu bud ila ogromnu radoznalost u ovoj ekscentričnoj glav i. I tako se sprem ih krajem avg usta, dok se žar ko leto otezalo, i krenuh da se nađem sa prijatelji ma u Vlad ičinom Hanu, s opravdanjem da zagle dam neobične okolnosti koje bi povezale radove ovog Anglosaksonca sa krajev ima naseljen im slovenskim narodom kog se plašio – očekujući možda čak i da će Deret ićeva teor ija o Haua rdu Srbinu stajati iza toga, a pot ajno se nadajući da ih nisam povezao iscrpljenošću nerava i uma.
D
ok sam putovao prema Leskovc u, slu šao sam The Sword – Apocyphon na svom MP3-plejer u. Međut im, tokom drugog presluša vanja albuma, iz nekog razloga je počeo da zaku cava i da ponavlja sledeće stihove: „Tears of sorrow flood the land, All that has been shall be again; The dead will rise and The living must depart.“
Iznenad io sam se jer se komad refrena pona vljao tačno u sekundu, dvadeset ak put a. Udar io sam plejer i prestao je. Prljav i ljud i iz autobusa su me podozrivo gledal i. Park iral i smo se na sta nici. Imao sam sat i po vremena na raspolaganju. Anksiozan što ne nađoh Politikin Zabavnik na prvoj trafici, kupio sam neke opskurne nov ine i pak lic u Drine, niške jer nije bilo sarajevske. Spa zio sam bizaran naslov na primerku Treć eg oka, pa sam i njega uzeo da se zabav im. Otvor io sam nov ine za koje nikada pre nisam čuo. Pisalo je:
38
[Relja Antonić]
PLESAČK A HISTER IJA U ISTOČNOJ SRBIJI
nac ion alistički obojenih (Hol andijo, ti si zemlja ravn a, ali nisi ki General slavn a) postepeno pre U Negotinskoj krajini, kao i širom istočnog šla u ojkavice koje su zazivale nepoznat a imen a ruba zemlje, zabeležen a je epidemija sum anutog da bi na kraju bivale zapevane na nerazumlji neprestanog plesanja. Dopisnik iz Rumunije po vom jeziku. Akter i su umirali url ajuć i ih u snu, tvrđuje slične sluč ajeve širom ove zemlje. Etno pojedinc i su hos pit alizovani, a jedn a grupa je vi lozi tvrde da je prvi sluč aj slične epidemije zabe đen a kako zapevajuć i ulazi u Jadransko more… ležen u Strazburu 1518. Iz izvora bliskog red ak ciji saznajemo da je ples otpoč el a gat ara vlaš kog Zguž vao sam nov ine i strpao ih u kant u za porekla na tzv. tradic ion alnom Festivalu Veš tica đubre. Potom sam, nepoznat im nagonom vođen, i Vrač eva u Velikom Gradiš tu, da bi se isti raš i ubacio neugašenu cigaret u unutra i nadao se da rio prem a istoku i jugoistoku zemlje. Zabeleženo će planut i. Poluglasno sam psovao ret ard irane iz 5 smrtnih sluč ajeva od dehidrac ije. veštače koji šire pan iku među tupav im masama, Veliko Gradiš te je mirno naselje, po tvrdnja iznoseći vest odsutnu iz svih ostal ih nov ina, re ma meš tan a. Međutim, sredinom avgusta ove, đajući istor ijske tvrdnje bez pozivanja na ijedan 2013. god, neš to je poš lo naopako na Festivalu stručn i izvor, osim jednog jed inog pseudo-eks Veš tica. Očevic i su tvrdili da je sum anuti ples pert a. Žal io sam što sve nov ine postaju tabloid i, neobjaš njive koreografije pokrenul a vlaš ka vra i naglas gunđao kako ću dobiti rak mozga od či čara u poznim godin am a, kojoj niko nije znao tanja istih. Govor io sam to, ali sam oseć ao brig u imen a. Ritualnu igru je prihvatil a nekolic in a kako me pritiska, kao i uvek kada čit am nak lapa prisutnih, mrmljajuć i o dugo čekanom ostvare nja moralne pan ike, i izveštaje za koje niko nije nju. Već in a učesnika, srpskog i vlaš kog porekla, čuo, osim možda pseudogeologa-kreacion isteodbijal a je učeš će tvrdeć i da zna šta stoji iza toga rad ikala-advent iste. Jednom, Vojine, mislio sam, – međutim, na čud an nač in izm anipulisani, pod jednom će neko od tih paranoi čnih sranja biti tač legli su ovom neobičnom oboljenju… no, a ti ćeš ga propustiti jer je neki deč ač ić previš e Preskočio sam nekol iko redova. put a vikao ’VUK’ da bi mu se i dalje verovalo. …nekoliko izolovanih sluč ajeva tzv. anti-ple U Treć em oku sam prel istao svedočenje ne sa zabeleženih na Beer Festu u Beogradu, pri ko kog čoveka iz Boljet ina u okol in i Donjeg Mila jim a su akter i dehidrirali, i hos pit alizovani u… novca, koji je navodno mesecima ćut ao o tome …u istočnoj Srbiji gde su se cel a sel a, uključ u kako je, u osvit Badnjeg dana, sekući badnjak u juć i tek prohod alu dec u i starce, upustil a… okol in i mezol itskog nalazišta Vlasac, video čo …Negotinska polic ija odbija da da izjavu o veka-žabu u šum i. Tvrd io je da je nešto slično hali punoj izolovanih plesač a… U Negotinskoj video i njegov deda u osvit 1942. pri istoj akt iv krajini epidemija i dalje poprim a najveć e… hra nosti – SS-ovce koji su prinosil i ljudsku žrt vu ne ih… pod divovskom stat uom onoga što je 1965. sa Članak je bio ogroman. Okrenuo sam stra užasom ponovo ugledao na licima fig ura kada nic u. je prof. Dragoslav Srejov ić objav io otk riće Le Prvi sluč aj zabeležen je 1518… penskog Vira – što je saopštio samo njemu, svom …širom Rumunije… unuku. Stat ua je, tvrd io je, predstavljala ogavnog Mnogi Vlasi odbili su da sudeluju u epidemiji, stvora kog je ugledao. Pošto su mi prethodne no koja je, tokom ovih nedelju dan a, odnel a 5 živo vine, kojima se ni imena ne seć am, oduzele str ta. Nekim a je uspelo, mad a su se izolovali i odbi pljenje, bacio sam Treć e oko u kontejner i pustio jali da puste naš eg dopisnika u domove… Dalje ponovo Apoc ryphon. Zaspao sam malo pošto je na jugoi stoku, grupa plesač a je odbil a da otkrije autobus krenuo na ovaj krat ak put, uz dvadese poreklo anti-plesa. Vođ e su pretile radoznalim a, tinu ponavljanja stihova: dok su pojedinc i, opiruć i se, kako su naveli, „sili koja ih obuzim a“ odgovor ili samo jednom reč „Your gilded houses will give no shelter ju: „jug“… When the Heavens fall; …što postaje zabrinjavajuć e čudno, po miš lje Your sacred tomes will give no answers nju D. Pastuović a, koji tvrdi da „ubač eni ele When the Masters call!“ menti sa strane… Umoran od prelet anja preko članka, bacih Sanjao sam neznan i grad Kadat, konačno. Bio pogled na poslednje redove. je prazan, kao kada ga je Karter poset io – izuzev …poš to je takođ e epidemija ojkavica zabele hodn ika u kome sam sreo Onoga za koga sam žen a u Hrvatskoj poč etkom godine, koja je od pretpostavljao da je moćn i Nodens. Istrč ao je
40
pred mene, gnevan. „Dobro je,“ rekao je, „mislio sam da si Crn i Faraon. Stalno dolazi ovde i razbija kamen, briše natpise i slike, ucrt ava NE-geometriju… Kako si ušao? Je l’ imaš Ključ?“ „Nemam,“ odgovor io sam smušeno. „Šta? Nešto nije u redu. Niko ne bi trebalo da može doći ovde sam im buđenjem, bez Ključ a ili Putovanja!“ Osvrnuo se. Iz poda su nicale gljive, a iz gljiva je nicala tabla na kojoj je pisalo „BO GOŠEVO“. Opsovao je. „To nije trebalo da bu de ovde!“ Gledao me je podozrivo. „Je l’ stiglo upozorenje koje sam slao?“ pit ao je, zgrabivši me tit anskom šakom. Cimao je beso mučno. „Svi su ispar il i odavde i rad im sam! Reci Mi je l’ stiglo…” Probuđen sam drmusanjem ramena u Vlad i činom Hanu. Nisam čuo glas konduktera, ali je vokal iz slušal ica ponavljao stihove: „As the Sun fades from the sky, The anc ient Earth prepares to die; Here, at the end of all Time, A slow demise, so Saturnine.“ Hister ič an posle pokušaja da ga restart ujem, i posle nekol iko udaraca, izvad io sam slušal ice iz ušiju i izgazio ga, dok su me podozrivo posma trale strane njuške, a moji se prijatelji smejal i za brinuto. Kada priđoh da se pozdrav imo, i jedan od njih uze jednu moju torbu, prom rm ljah kako mi se plejer pokvar io…
B
oravak u Hanu bi bio miran, da nisam bio pod utiskom onoga što me je mesecima pro gon ilo. Nesposoban da racional izujem, razv io sam teor iju kako su se vizije koje sam proživeo odv ile u Lavk raftov im Zem ljama Sna jer sam morao da ih smestim u kompleksan svet koji bih mogao pojm it i. Međut im, sig uran u božansku prirodu upozorenja, bio sam rešen da utažim ra doznalost u tom Bogošev u. Prijatelji su me od govaral i, a mnog i nisu ni čul i za to mesto. Jedan je rekao da tamo prič aju jako čudn im dijalektom, dalek im od srpskog i zbunjujućim čak i njima, južnjacima. Prijateljica je tvrd ila da tu još uvek nisu svesni da je Tito umro. Unajm io sam divlji taksi. I zaista, u put u su se ređale table kao u snov ima: Polom, skret anje za Cerovac i Surdul i cu, Đekutn ice, Gramađe, skret anje ka Jelašnici, i potom Vrbovo – u kom smo okrenul i uz nek i po tok što se uliva u Južnu Morav u. Zabrinut, kako je rekao, onime što mi je video u očima, taksista me je ostav io pre Bogoševa i poželeo mi sreć u
„šta god rad io“. Ušet ao sam u selo posmatrajući ga s mešav inom oduševljenja i gađenja, dok su tmurn i ljud i hod il i svojim poslov ima. Iz jednog mem ljivog ćoška me pozva nek i star i Cigan in. Prilazio sam oprezno. „Kuj si ti, be, rođo, i otkude si sg izlegno?“ Ćut ao sam i posmatrao ga. „Si videl možda nešt? Golema zakasot ina ov de. Bolj da si oma begav! Iz šumu se čuju skič a nje i popevka, i nik i ne smu d uniđu tamo i da se približuju na to selo.“ „Koje selo?“ „Ee, rođo, Bogoševo ima bliznaca. Selo nei menuvano u šumu. Sav u gu igra. Ič nej’ ti orat i za tek vojete u Bogoševo. Sav si benav i koj da gi nei ma, a lojze ne smu da si ober u, ni tam blizo da rčkaju.“ Reči su mi se urezivale u um, iako su zvuč ale kao tuđ inski jezik. Spustivši ton, saopštio je da u bezi menom selu polov ina ljud i plesuje, polov ina ih priprema, da ih služe marmuni iz pod ruma i ribe što džmnu kad ih sretneš u šum i. Tvrd io je da su svi u selu rođaci, i da odat le ne izlaze, ali da su mnog i iz Bogoševa odlazil i omam ljen i ta mo. Rekao je da je neko oduvek tamo i ovde, a da vrste od pre ljud i opstaju ako Oni tako odluče. Potom je šapatom, dok sam se nag injao, rekao da se ljud i tamo išč eviljuju i raspičkuju, i da se vazda džampiruju, i pomenu neku patrolu DB-ovaca koja je otišla i nije se povrnul a. Selo gi je tražilo s pal aš i, ali se ni ovi nepovrnjuju. Pade mi na um, pa upit ah šta misli o Tit u. „On je dobar vožd za svi, pa i da j čiv utin koj što vele. Kuj nam ga dono, pozlat ija se! Nek’ ži vuje još sto god ine!“
U
prkos zdravom razumu, zađoh u šumu. Bio je sparn i dan, ali mi se čin ilo kao da paralel no hodam kroz poplavljenu prastar u šumu golog drveć a što vir i iz mastiljave vode i gvozdenosive izmaglice. Neobran i vinog rad i ležal i su zarasli u šiblje, rastinje i poljane su se smenjival i, a svuda sam video moč var u koja nije bila tu. Dva pov i jena stabla na koja sam stao uranjala su u suvo lišće, a paralelno sam zam išljao kako siva i gola tonu u vodu nal ik živ i. Potom sam ušao u oblak magle i zač uo urlanje i popevku. Izbio sam na čistinu okruženu zem ljan im kol ibama, očajno sklepan im. Kreat ure koje su đipale po njoj, ur lale su bezumno. Kreat ure, kažem, jer i očigledn i ljud i koje vi deh su bil i strav ično nakazni. Prispel i narod sa razl ičit ih strana Srbije, sav peč at iran incestom, plesao je do smrt i. Oni koji su ih iniciral i hodal i su mirno, mada vukući odežde po prašin i kao da
41
brišu nev id ljive crteže. Bil i su deform isan i, stra vičn ih izraslina po ćelav im glavama, a nekol ici na je ličila na ribe. Meštan i, očigledno imun i na deh idraciju i umor, sumanuto su se izv ijal i i ku nem se da su po njima nicale ogavne kancerogene stvar i koje su pulsirale u antir itmu, koji shvat am kao suprotnost Muzici Sfera. I baš kad sam se tu našao, dođe Crn i Stvor ćelave glave i kozijih no gu, probra naji zobličen ije i povede ih u plesačkoj kolon i, poput Smrt i na kraju „Sedmog Peč at a“. Oset io sam da su svi svesni mog prisustva, ali da ih je briga, i da me privlače demonskim plesom ne bi li me se lišil i iniciravši me. Bolj da si oma begav, set ih se reči. I begao sam!
Z
nam da ću umret i u ludn ici, i da sam bežao uzalud. Pogotovo jer se predeo izmen io, pa sam se našao na praznom podr učju prema pla nin i Varden ik. Prostor je postao čudan, kao da unutrašnje dimenzije kot line nad kojom sam se zatekao ne odgovaraju spoljašnjim. Takođe ni su odgovarale percepciji. Divovska uvala, za brinjavajuće odsutna sa svih mapa, prečn ika kratera asteroida pored Jukat ana, lom ila se u hiljadama nelog ičn ih uglova i kriv ila po neeu klidskim principima. Mišići su mi sam i pod rh taval i, kao da se spremaju za anti-ples, a silazi ka dnu u man ir u Ešerov ih stepen ica i Mebijusov ih traka, omam ljival i su um i pokušaval i da spreče odupiranje ovom okultnom napadu. Morbidno deform isan i ent itet i, i dalje pomalo nal ik ljud i ma, silazil i su bezumno se bacakajući. Kapije su se otvarale, i iz njih se izl ivala drevna panonska voda, a preplov ivši silne kilometre, sa njom su u uvalu ispadal i živ i Lepenci, zelen i i krljuštasti, da bi se i njihova umobolna forma nadalje izobl i čavala. Drht ao sam na lit ici gledajući kako horde nekada svesnih stvorova silaze u jamu dozivajući me – Lepenci, uspravn i reptil i kojima nič u pipci i repov i, dlakav i nea ndert alci što po silasku ćelave i zarastaju u tumore, dvonožne civ il izovane pti ce koje ostaju bez perja i dobijaju opne na kril i ma. I svi su pri silasku rasli do divovskih propor cija, i nestajal i u mutnoj svetlosti, a umesto njih su dolazil i nov i ent itet i iz nepojamn ih dubina svem ira. Fokusirao sam kilometre strm ih pad ina koje je um odbijao da razume, a nova znanja su nad irala, izrečena glasom Nodensa iz sna tokom putovanja. Priprem aju ih ubrzanom mut ac ijom da prežive prebač aje kroz dubine svemira. Ne znajući kuda da bežim, potrč ao sam oko kot line. Nisam se umarao nit i žedneo, a telo je želelo da zapleše. Kad god je put, na nejasan način, pokušavao da me spusti nadole, penjao sam se preko okom it ih stena. Na njima videh
hijeroglife i slike koje je neko brisao. I shvat ih da kreat ure napadaju pismo dok se spuštaju. Po stao sam ubeđen da ant i-ples poseduje formu kojom briše azbuke i simbole. Cele civ il izacije. Euklidsku geometriju, oformljenu svešću, koja svojim postojanjem zat vara Nešto, nezam islivo, dok ono pokušava prod ret i kroz cent ar svakog univerzuma. I tvrd io sam, ili je Nodens tvrd io kroz mene, da brisanjem civ il izacija obeć anjima postojanja u nov im obl ičjima, to Nešto omog u ćava sebi prolazak, a da ga svako slovo, glas ili simbol, čak i hvalospev i o Njemu, drže zat vo ren im bezbrojem nov ih peč at a. Dok sam peške stigao nazad do Hana, čin ilo se da sam samo bežao do sum raka, iako je isti neobično dugo ced io varljivo polusvetlo. Ali tada shvat ih da su me tražil i mesec dana, dok je nešto sprečilo da budem pronađen. I dok se zlokobn i Mesec di zao, padoh pred svojim zač uđen im prijateljima, sreć an što sam oset io umor, na kratko izbaciv ši saznanja koja je vidov it i Lavk raft otk rio pre svoje rane smrti. Ostat ak znaš. Umreć u. Nadać u se da ispisi vanjem i čit anjem nov ih slova, naukom, crtežima i geometrijom, nešto može da očuva ovu krhku civ il izaciju, i da će se sve ostale civ il izacije do voljno trud it i, gde god obit avale u vasion i, ka či jem centru srljaju horde što na kraju ostaju bez očiju, dok im iz tela nič u frule u koje izduvavaju etar. Nadać u se da se nesalom iva dvorana u cen tru svem ira neće slom it i i pustit i TO da se odgla vi i slobodno ždere i kraljuje. Prekucaj i pošalji pismo bilo kom časopisu ili antolog iji – neka ga shvate kao fikciju ili kao upozorenje, ali neka se slova ucrt avaju u umove, i neka ljud i obeleže sve što mog u svojim tragov ima, pre no što se i same građev ine neeuk lidski izobl iče. Zahvalan, opra štam se od tebe. Tvoj pokojn i prijatelj, Vojin Plavšić, nekadašnji pisac, decembra 2013.
42
[Relja Antonić]
BESANOST Dušan Kovijanić
D
a bi pristupio dvoranama Lakog Sna, Art ur Birč am se mol io neumorno i neposustaju ći. U kasnim sat ima recitovao bi lascivne pohva le Star im Bogov ima sve vreme rukama izvodeći kompleksne mudre. Bio je obazriv, znao je da ne sme pobud it i znat iželju mračn ih bezoblika skriven ih u etru. Strepio je da će ga neš to prat it i nazad, u njegov svet, u njegov u sobu, sve do njegovog krevet a odak le bi počinjala, i završavala se ta fant azmič na putovanja. Posluzi je naglasio da nikako ne ulaze u njegov u sobu jer će pisat i celu noć, izr i čito napomenuvši da su mu potrebn i mir i tišina. Onda bi, u kasnim sat ima kada niko više nije bu dan, neverovatnom preciznošću oskrnav io sobu okultn im runama i simbol ima, a u stare daske krevet a urezao zabranjene dijagrame. Ispod i iz nad samog krevet a je postav io znak Kot a, koji je tu da zapeč at i Kapiju i čuva prolaze. Postajalo mu je sve teže da zađe u Lak i San i tamo pronađe stepen ice koje se spuštaju ka dvo ran i plamena. Kako mu je nekada to lako išlo, a kako je malo to tada cen io. Dečiju radoznalost zamen io je očaj rođen u strahu i ovisnosti god ina koje se nagom ilavaju. Kao mlad ić je umeo sluč aj no da zalut a u hodn ike sum raka, da pleše tragom zvezda igrajući se bezbrižno u tuđem snu. Sada, nakon decen ije istraživanja okultnog, ovladao je preciznim formulama kojima bi tražio, mol io se i prek linjao da ga puste još jednom na drug u stra nu, tamo gde je vreme ništavno. Vođen znatiželjom Art ur se nije obazirao na upozorenja bradat ih monaha iz pećine plame na. Odmah ival i su glavama dok su mu kazival i strašne priče o drug im putn icima koji su se iz gubil i u snu, vratil i se lud i ili spoznal i smrt duše. Njega to nije zan imalo, bio je nadomak druge strane, tol iko blizu Dubokom Snu da je žurno hit ao kriv udav im i mračn im tunel ima, tražeći
nove prolaze, za njega još neistražene. Našavši put koji nije prepoznao, uzbuđeno se spuštao nji me nan iže. Na pojed in im delov ima ta jama niz koju je išao se tol iko sužavala da je Art ur morao polako da se provlači između izbrazdan ih zidova koji bi ga zauzvrat oštro i grubo grebal i, no on nije mar io, znao je da je na prag u nečeg novog i neistraženog. Put je sig urnom nizbrd icom vod io dublje, a kriv udanje je prešlo u ravnomerno zavojito skre tanje. Dalje, iz mraka te vrtoglave spirale, čin ilo mu se da čuje šapat, i vlažno udaranje o kamene zidove, ali ubrzo je video kraj tunela ne naišavši na onoga ko je te zvuke ispuštao. Tunel se stapao sa jednom vel ikom dvoranom, obasjanom toplim plamenom koji je izv ir ivao iz brojih gor ion ika raspoređen ih po visok im stubov ima. Vrhov i ogromn ih kolona su se gubil i u mraku, a njihov neprav iln i raspored je onemog uć avao bolju pre glednost prostor ije. Dok je Art ur pokušavao da ustanov i neku prav ilnost u rasporedu gigantskih kamen ih ko lona ponovo je zač uo onaj mok ri zvuk, i sada je bio sig uran da je neš to bilo ispred njega još u tu nelu. Odlučio je da se prišunja i uhod i tu pril iku koju još uvek nije mogao da vid i, ali je proce njivao da se kreće spor ije od njega. Već nekol i ko stubova dalje video je zaog rnut u fig ur u kako očigledno mrm lja sama sa sobom. Govor koji je čuo je bio oštar i grub, na nekom njemu nepozna tom jeziku, krcat isprek idan im zvucima i prog u tan im slogov ima. Ova osoba je za sobom vuk la vel ik i zavežljaj koji je na podu ostavljao mokar, bezbojn i trag. Njegov sad ržaj bi se povremeno promeškoljio, i Art ur je bio sig uran da ne treba uznem iravati ovo biće dok odvlači svoj plen. Nije bio svestan kol iko dugo su se kret al i tako, on tiho i neopaženo, a pog rbljena pril ika
44
ispred njega tet urajući se nespretno, sve vreme razglabajući sa sobom. Išli su tako sve dok pov i jen i stvor nije zastao da odloži svoj tovar. Art ur se krio nedaleko iza jednog stuba posmatraju ći tiho, trudeći se da ne priv uče pažnju na sebe. Zaustav il i su se kod nečeg što mu je iz daljine delovalo kao rupa ili bunar, ceremon ijalno oivi čen ukrasnim postoljima sa floraln im rezbar ija ma, ali ta urezana veget acija beše vrlo net ipičnog izgleda nal ikujući na pol ipe. Sa leve strane bunara se nalazila puzajuć a gom ila zavežljaja sličn ih onome što ga je nosio zaog rnut i stvor. Biće koje je prat io pod iže svoj zavežljaj i baci ga na hrpu drug ih koji su se svi komešal i i pomeral i. Uz to se čuo gnjecav zvuk ali, uprkos oček ivanju, nije bio propraćen ni naj manjim jaukom. Jed ina rea kcija bilo je gmizanje cele te neme hrpe. Stvor zastade ispred rupe, za gleda se u nju kratko, prom rm lja par nerazgo vetn ih slogova sebi u bradu i produži dalje niz mračne prolaze nepregledne dvorane. Iz samog bunara je dopirao hipnot ičk i huk vazduha. Art ur je dugo čekao da se pov ijena pril ika otet ura nazad u tamu dok se nije usud io da pri đe odurnoj jam i. Kako je zakoračio ka tom in verznom olt ar u oset io je nalet promaje, koja je sa sobom nosila užasan smrad i zvuk nal ik sikt anju. Zavežljaji su sada bil i dovoljno blizu da je mo gao osetiti mir is koji je prethodno naslućivao po sluzavoj bar i oko njih. Još par koraka bliže po nor u i oseti kov it lac strujanja u oba pravca, kao da se nalazi nadomak sred ine oluje koja bi da ga rastrgne na sve strane. Jedva se primakao bliže, držeći se za jedno od ukrasnih postolja, i zagle dao se nadole. Vir i besk rajn i bezdan na čijem dnu je Haos koji proždire sam sebe i narasta gladno grebu ći dalje, proždir ući više! Ta crna masa se šir ila ka njemu lomeći njegov um, pištav zvuk nošen na vetru, melod ija koja ga izluđuje i hipnot iše, gmizanje hrpe pored njega… Nepojmljivo ga je vuk lo u sebe, i svak im trenutkom njegov razum se urušavao, a telo mu se nekontrol isano grčilo i kriv ilo. Morao je da pobegne odat le, morao je da se pribere, da se išč upa. Misli su mu jur ile nazad, ka Engleskoj, ka njegovoj sobi i krevet u… Nasilno se sručio u svoj krevet, umalo ga ne polom ivši. Tresao se, pokušavajući da izbaci sli ke, mir ise i zvuke iz svog uma. Mišići su mu gr čev ito pulsiral i, a kosti ječ ale od bola. Ležao je u krevet u polusvestan, znojeći se sat ima. Kada je konačno povrat io kontrolu nad svojim udo vima otvor io je prozor i čekao svit anje, prestra vljeno gledajući u noć. Činjen ica da je ponovo na Birč am imanju ga nije prev iše umir ila, upal io je
lampu i bojažljivo dozivao dan koji nikako da svane. Sa dnevn im svet lom došao je mir kakav Ar tur nije oček ivao, dozvol io je sebi da se nada, da misli da je pobegao dovoljno brzo, da će moći da zaborav i, da očuva razum. Tada je usled ilo sa znanje koje je razbilo njegov spokoj, skrhalo svu nadu i gurnulo ga nazad u ponore iz kojih je mi slio da se izbav io. Nogarom od krevet a poremet io je simbol Ko ta na podu, simbol kojim je trebalo da zapeč at i kapiju za sobom. Pan ika ga je obuzela, ponovo je počeo da se trese, ali nemoć an da se pomer i stajao je i gledao u pod dok su mu misli nekontrol isano galopirale. Duboko u sebi je znao da se nije vrat io sam, bio je sig uran da je sa sobom dov ukao propast. Čit av dan je proveo u sobi groznič avo razm i šljajući. Slugama je rekao da ga ne uznem iravaju jer mora da rad i, i da će po obroke doći sam. Po luglasno je čit ao okultne knjige poraženo tražeći rešenje. Čit ao je o noćn im utvarama koje napa daju ljude i odvlače ih u san; o tome kako je ve rovatn ije da će osobu napasti ukol iko često misli o njima. Oseć ao se prok letim, kako tone sve više dok ga izluđuje strah od sudbine koju je samou vereno izazivao. Znao je da je obeležen, groznim žigom koji gor i u njegovoj duši. Od porod ičnog lekara zatražio je kal ijum brom id, rač unajući da će zbog njegovog seda tivnog dejstva bit i tol iko umrtvljen da neće ima ti snove. To je samo privremeno rešenje, tek da preg ura noć, a sutra će otići do biblioteke i po ručiće da mu se dostave knjige kako bi nastav io istraživanje. Čak i nakon celog dana kopanja po spisi ma, star im retk im knjigama, nakon obnavljanja formula, i izuč avanja zaštitn ih simbola nije bio umoran, srce mu je jur ilo, telo nije htelo da po sustane gonjeno bičem straha. Dan je uvel iko uz makao i u Art ur u se pojav ila nova, jeziva zam i sao: Šta ako sluč ajno zaspi nad knjigama? Popio je kal ijum brom id, ali nije smeo da legne dok nije oset io vel iku tromost tela i uma. Kada je malak salost konačno usled ila ugasio je lampu i jedva se uvukao u postelju, ni ne presvukavši se. Probud ilo ga je gol icanje po leđ ima. Krila ta monstruoznost nadv ila se nad njegov krevet, prelazeći svojim repom po njemu. Art ur je sa mo ležao i bespomoćno posmatrao crno lice bez očiju koje nije u stanju da mu uzvrati pogled. Po lako, skoro nežno ga je zgrabila kand žama i uz digla u noć, leteći tragom zvezda ne zamahujući kril ima. Prok leti zagrljaj ih je zajedno vukao u san, u raskol razuma, u smrt duše…
45
DANIĆKI UŽAS Miloš Petrik
K
ad samo pom islim kako sam bio razoč aran kada mi je sestra otišla u part izane, dođe mi da se smejem od muke. Četrdeset i treć u smo bil i skoro potrošil i, selo se spremalo da dočeka oslobod ioce, a ja sam samo želeo da Nemci izd r že još nek ih pet-šest god ina da bismo ih isteral i zajedno. Proneo se bio glas da je nek i slikar sa kojim je unterhaltovala pre rat a, dok smo još živel i u varoši, došao sa part izan ima pred selo. Sestru sam poslednji put video te noći potk raj god ine. Odsek la je kosu, obuk la očev star i kaput, i oti šla u šumu. Stajala je na vrat ima moje sobe dugo pre nego što je otišla. Mislila je da spavam, da je ne vid im i ne čujem, a ja sam samo plakao, du go i tiho. Tek posle smo čul i da je pog inula negde kod Beograda. Da li je našla onog njenog slikara, ne znam. Tih noći sam je sanjao, stalno isto, u oče vom kaput u, kratke kose, sa puškom o ramenu, veselu i nasmejanu. Želeo sam više od svega da sam pošao sa njom. Ja sam u službu stupio tek pedeset i druge. Imao sam četir i razreda gimnazije, pa su me ras pored il i u podoficirsku školu. Tamo sam upo znao komandant a Sekulu, držao nam je mo ralno-ideološku nastav u. Bio je španski borac i veteran Prve proleterske, i gledal i smo u njega kao u Boga. Mene je rano primet io i zavoleo, ne znam tačno zašto. Nisam se ničim posebno ist i cao, osim što sam znao nešto franc uskog. Možda je zato mislio da sam nešto kult urn iji od mojih drugova iz klase. Posle nastave me je učio da vo zim, i zvao s vremena na vreme u kancelar iju na cigarete. Voleo je dugo da prič a o predratnom vremenu, kada je stud irao u Par izu, i o nekom drug u Bretonu, pesniku valjda, sa kojim je tada
prijateljevao. Mene to nije mnogo zan imalo. Bio sam već na kraju obuke to veče kada me je dežurn i našao u spavaon i i pozvao njemu. To se nikad nije dešavalo u večernjim satima, pa sam se malo uplašio da nije nešto disciplinski. Kada me je dežurn i otprat io do kancelar ije komandan ta Sekule, već sam bio potpuno mokar od zno ja. Kucnuo sam na vrat a. Sa druge strane se čulo gromoglasno: „Napred!“ Već kad sam otvor io vrat a malo sam lakše prod isao. Komandant Sekula je bio dobro ras položen. Kada sam video s kim je u društvu, i moje se raspoloženje odmah poprav ilo. Učitelji ca Jovana bila je jedna od onih žena koje plene na prv i pogled. Imala je bled ten i lepo, ovalno lice, kao predratna kameja, uokvireno bujnom kosom. Bio sam očaran čim sam je video, a kada je usta la i pružila mi ruku, uz osmeh, jedva sam uspeo da se održim na nogama. Dlan mi je brideo kada sam prihvat io njenu ruku u svoju. Učiteljica Jovana trebalo je da vod i analfabet ski teč aj u okoln im sel ima. Međut im, poslednjih nedelja bilo je pogovaranja o nekak vim rea kci onarn im-kontrarevolucionarn im element ima u brd ima u blizin i, pa je donet a odluka da učitelji ca ne hoda od sela do sela, nego da je mi vozimo. I da budemo pratnja. Kako sam se vesel io svom prvom zadatku, kako sam samo sreć an bio! Sledećeg jutra bio sam spreman za pok ret pre nego što je sunce izašlo. Komandant Sekula do terao je džip ispred kasarne, i ustupio mi mesto za volanom, a ja sam poterao kola po blatnjav im mesnim putev ima. Učiteljic u Jovanu smo sače kal i ispred mesnog hotela. Kako je ušla u džip, oset io sam njen mir is, kao puder i poljsko cveće. Bila je obučena kao varoška dama, a kret ala se kao filmska glum ica. Pa, zar je ovak va krasot ica
46
trebalo da vit la po ovim vrlet ima, da uči nepi smene babet ine čit anju i pisanju? Prvo mesto koje je trebalo da obiđemo bilo je selo Vitezi, odmah iznad mesta, u kome je posle rat a možda ostalo čet ir i ili pet porod ica. Čudno selo, zbijeno, a ne kao ostala sela u kraju, i pot puno od kamen ih kuć a, a svaka druga bez krova. Učiteljica Jovana je skupila pet-šest žena što se tu zatek lo i prič ala nešto s njima sat ili dva, pre nego što je podel ila pamflete i sela nazad u džip. Za to vreme smo komandant Sekula i ja zav il i nekol iko cigaret a, i posmatral i iz daljine. Odmor il i smo se u nekoj krčm i pored put a, na kraju sela čije sam ime zaborav io, ako bi se putem mogla zvati traka izlokane kald rme koja je vijugala ovom divljinom. I ako bi se krčmom mogla zvati naherena štala ispucal ih zidova i ma lih prozora u kojoj smo bil i prinuđen i da noćimo. Čim sam uterao džip u avliju, grupa dokol ič a ra, seoskih pijanaca na čelu sa krčmarom, skupila se oko njega. Gledal i su u njega kao u čudo. Ka da je iz džipa iskoračila učiteljica Jovana, drže ći se za ispruženu ruku komandant a Sekule, svi pogled i skrenul i su ka njoj. Komandant Sekula brekt ao je i lajao na krčmara da nam obezbed i obrok i smeštaj, mašući pismom okružne ko mande, a ja sam istovar io kovčeg učiteljice Jova ne i uneo ga u zgradu. Unutra je smrdelo na ple san i kuvan i kupus, i skoro da me je bilo sramot a da odložim kofer na zem ljan i patos. Prostor ija je bila ispražnjena za naš obed, koji se sastojao od masne, guste proje i sira. Jedva sam stigao da prog ut am nekol iko zalogaja pre nego što mi je komandant Sekula skrenuo pažnju na gruba i bradat a lica seljaka koja su se smenjivala na musav im prozor ima. Bez reči mi je pokazao da izađem, i ja sam to i učin io. Stao sam ispred vrat a, a seljaci su se razišli kud koji, glumeći ne zai nteresovanost. Bio sam naslonjen na dovrat ak i gledao ka džipu, ali učin ilo mi se da je koman dant Sekula u jednom trenutku držao ruku oko struka učiteljice Jovane. Tak vo njegovo ponaša nje me je uznem ir ilo; mislio sam da je neprimere no, ali nisam mogao da se umešam. Pokušao sam da zav ijem cigaret u, da se smir im. Nisam mogao, prsti su mi se tresli. Učiteljica Jovana dobila je sobu sa jed in im krevetom u kući. Komandant Sekula i ja smo noćil i u susednoj prostor iji, jedva dovoljnoj da se zastre vašljiv im i smrd ljiv im ponjavama. Is pružil i smo se po njima, i prič al i neko vreme, o svemu i ničemu. Umor me je brzo stigao, i mi slim da sam zad remao. U jednom moment u ose tio sam da je komandant Sekula ustao, i da stoji na vrat ima. Verovatno sam se trgao, pošto me
je pit ao: „Spavaš li, vojn iče?“ Nisam odgovor io. Proveo sam ostat ak noći budan, otvoren ih oči ju u mrk lom mraku, leđ ima okrenut pret ankom preg radnom zidu. Čim je svanulo, krenul i smo u selo Dan ić, za koje sam znao samo iz prič a. Bilo je negde du boko u plan inama, na kraju svih puteva, pa i ove nenasute rasputice. Povremeno je neko od selja ka tamošnjih silazio na magarc u do mesta da pa zar i. Ne znam kako je magarcima bilo, ali čak ni džipu, vrhunc u amer ikanske tehn ike, nije bilo lako. Mašina se mučila, brundala, i tresla; gde nije bio lakat blat a, bilo je krupno kamenje, tek nešto ravn ije nego ostat ak zaboravljen ih plan in čina po kojima smo se vozikal i. Komandant Sekula i učiteljica Jovana su sve vreme bil i u nekom razgovor u, koji ja sa vozač kog sed išta nisam mogao da čujem. Jed ino što bi povremeno komandant Sekula vikao na mene, kao što nikad nije, kada bi džip skliznuo sa put a ili se prodrmusao kroz nekakav jarak. To mi je smet alo. Kao da sam ja bio kriv što nema put a! U Dan ić smo ušli kroz vododer inu, suv u pre ko zime. Džip je samo zav io kriv inu, i ispel i smo se na visoravan, ravnu kao tepsija i prošaranu ku ćicama. Negde u sred in i dizala se stena, ne pre terano visoka, ali uska i strma, u kojoj su bile usečene stepen ice, a na sten i mala crkva brvnara, tek tol ika da bi jedan čovek mogao da stane unu tra. Oko stene su i kuće bile nekako najg ušće, a nazirala se i čistina, kao neko zborno mesto pod stenom, na kojoj se se bil i skupil i ljud i. Koman dant Sekula mi reče da odvezem džip pravo tamo. Kad smo stigli do podnožja stene, dočekao nas je čudan prizor. Celo selo, možda osamdeset ljud i, bilo je na okupu. Dvojica star ijih, na čelu, držalo je zamot uljak, uvijeno platno neko, iz ko ga je sa jedne strane vir ila ovčija glava, isplaženog jezika i upal ih očiju. Iznad skupa, na stepen iku pred ulazom u crk vu, stajao je pop. Visok, sna žan, i bradat čovek, pop je šir io ruke iznad oku pljen ih seljaka i pevao. Iz sveg glasa, i bez reči, izvlačio je iz sebe nekak vu zloslutnu, žalobnu melod iju dok se izbledela mant ija vila oko nje ga na vetru. Oset io sam ruku komandant a Sekule na ra menu. „Stan i ovde.“ Zaustav io sam džip. Seljan i se nisu prev iše obaziral i na nas. Samo se poneko okrenuo ka nama, a onda bi odmah vrat il i pogled na ono što se dešavalo ispred njih. Seljan i su počel i da se pentraju po onim ma lim nogostupima, da nose onu mrt vu ovc u popu. Ja nisam ni video kako ni otkud, tek, komandant Sekula se odjednom stvor io pored popa.
47
„Kak vo je ovo sujeverje?!“, pov ikao je, i uhvatio popa za bradu. Seljan i su ustuknul i, ne ki su počel i da vič u, više od straha nego sa nek im ciljem. Niko nije ni pokušao da ga spreči. Ko mandant Sekula je zapen io kao besan ker. „Dosta mi je bilo i tebe, i tak vih kao ti, u tri zem lje i dva rat a!“ Gurnuo je popa niz kamene stepen ice. U ko vitlac u crne mant ije pop se sručio na dvojic u se ljana koji su nosil i zamot anu život inju. Sva tro jica su se zgom ilala na dnu uz viku besa i bola. Mrt va ovca ispala je iz platna, i kezila se iz blat a. Pop je skočio na noge i potrč ao uzbrdo. Ko mandant Sekula nije se pomer io s mesta, a ja sam najzad povratio prisebnost: iskočio sam iz džipa, dohvat io pušku, i opal io u vazduh. Seljaci su svi naprav il i nekol iko koraka unazad, a pop se uko pao u mestu na prvom stepen iku. „Budale pijane! Ne znate šta rad ite!“ vikao je pop, mlat arajući besno rukama. Komandant Sekula je skočio niz stepen ice i ošamar io ga. Pop je odskočio unazad, i najbliži seljan i su ga prihvat il i rukama da se ne pret ur i ponovo. Nek i od seljana su bil i okrenuti ka men i, i gledal i me praznih očiju i besnih lica. Gledao sam i ja njih, preko nišana. Onako odrpane, pr ljave, i jadne, ni deset-dvaest zuba na celo selo, kao da sapun u život u nisu videl i. Bolje bi bilo da smo ih zaborav il i u ovoj njihovoj selend ri; za borav il i i pustil i da pom ru u bed i i prljavštin i. Komandant Sekula je skočio sa one stenč uge među njih, i uhvat io popa za bradu. „Kome ti da je pijan?! Sad ćeš da vid iš! Sad ću te ja obrijati!“ urlao je, i mašio se noža. U dva poteza odsekao je dve šake brade i bacio ih u bla to. „Vozač! Ovamo! I dovezi džipa.“ Nikad me nije zvao „vozač“. Poslušao sam, naravno, i dovezao se do podnožja stene. „Drugar ice učiteljice, mol im, napustite vo zilo“, komandovao je. Učiteljica Jovana je poslu šala, uzalud pazeći gde gazi svojim fin im cipe licama. Komandant je mahnuo da se okrenem dži pom od stene, a zat im domarširao do prt ljažni ka. Izvad io je vučnu sajlu iz prtljažnika, vezao je za kuku, a drug i kraj bacio men i. „Penji se i vezuj.“ „Šta da vezujem, druže Sekula?“ „Šta, šta? Crk vu vezuj! Rušimo ovo!“ Zbunjen, pokušao sam da pronađem pogled učiteljice Jovane, ali ona je samo gledala u zem lju. Uspentrao sam se do crk ve, dok je komandant držao seljane na oku. Nagnuo sam se u crk vu, i pretrnuo. Unutra nije bilo poda, već samo ne ka rupč aga kojoj se nije videlo dna. Kad sam se
nagnuo preko ivice, smrad koji se dizao iz nje skoro me je obor io s nog u. „Šta čekaš? Vezuj!“, zvon io je glas druga Se kule preko zvuka motora. Našao sam mesto na dovratku za koje sam mogao da prič vrstim sajlu, vezao je, i sklon io se. Komandant Sekula je na gazio gas. Crk va brvnara je zastenjala kratko, ali nije izd ržala. Raspala se i sručila niz stenu, ne prepoznat ljiva, samo obična gom ila pot amnelog crvotočnog drvet a. Smrad iz jame koju je crkva skrivala rašir io se na dol inu. Seljan i su se pov uk li još nekol iko koraka, svi osim popa. U podnožju stene, komandant Sekula je sko čio na haubu džipa. „Dozov ite se pameti već jed nom, stoko seljačka!“, vikao je. Seljaci su stajal i na mestu, dok je pop pao na kolena. Pognute glave i skršten ih ruku, pomerao je usta u tihoj mol it vi. „Sa sujeverjima je gotovo! Svi ovi prevaranti i lažov i truju vam dušu i kradu vam razum veko vima! Probud ite se!“, grmeo je komandant Se kula. Odjednom, kao po komand i, seljaci su se razbežal i svojim kuć ama. Ponovo, svi osim popa, koji se nije micao. Komandant Sekula se okrenuo, i iskolačio oči u užasu i gađenju. Dol inom se pro lom io vrisak koji je odjeknuo u brd ima. Poticao je od učiteljice Jovane, koja se rukom pridržavala za džip, da ne padne. Oboje su gledal i u mene. Ili, pom islio sam, iza mene. Okrenuo sam se. Iz jame je ispuzao stvor najv iše nal ik na puža golać a, ali gorostasan. Siv posvuda, sa dva reda tank ih pipaka duž trbuha koji su se završaval i crn im očicama, glatk im i sjajn im. Kroz njegov u prov idnu kožu naziral i su se organ i, creva ko ja su pulsirala van ritma, a na vrhu, na pipcima načičkanoj glav i koja se nadv ijala nada mnom, otvarala su se bezuba usta. Mislim da sam stigao da potegnem pištolj pre nego što se čudov išna glava sručila na mene i prog ut ala me, a onda se sve smračilo. Kada sam došao k sebi, bio sam pok riven od glave do pete smrd ljivom puževom sluzi, a pištolj mi se hlad io u ruci. Nešto svetla dolazilo je od krpe oblačnog neba koju sam mogao da vid im daleko iznad sebe. Prover io sam okvir – bio je prazan – i ponovo napun io pištolj pre nego što sam, žmireći, pokušao da shvat im gde sam se na šao. Sedeo sam u krug u slabog svet la, na gom il i kostiju sa koje se šir io nesnosan smrad iako su bile potpuno očišćene od mesa, bele i glatke. Zi dova nisam video, ali svuda okolo videlo se ne kak vo svet lucanje, belo i zeleno, kako se pomera po mraku. A onda je neko zat vor io rupu odozgo. Zaku kao sam kol iko me je grlo nosilo, ali odgovora nije bilo.
48
Ne znam kol iko sam već ovde. Seć am se zvu ka motora; džipa koji se udaljava. Šibica nemam, a i da imam, nemam gor iva. Čujem zvukove, kretnje nečeg vlažnog preko poda od kostiju, ši štanje, stenjanje, disanje u mraku. Pet ili šest put a opal io sam iz pištolja u one svet lace, i oni bi se pov uk li, ali bi se posle nekog vremena vratil i. S vremena na vreme imam oseć aj da mi se nešto očešalo o nog u, ali, kada trgnem nogom, ne do tičem ništa. Osim kostiju. Moj svet je namah postao samo tmina, gusta kao kač amak, i tišina bez nade, kak va grobn ici i pristaje. Razmahnuo sam se nekol iko put a ru kama, ali zidove jame nisam mogao da dohvat im. Sve što mi je ostalo bio je oseć aj nog u na zem lji, i bubnjanje u ušima. Ne znam kol iko sam tako zur io u tamu, ali imam oseć aj da nije potrajalo dugo pre nego što mi se disanje umir ilo, i obuzeo me je nek i čudan mir. Dogod ilo mi se nešto o čemu sam slušao iz prič a ljud i koji su zarobljen ištvu držan i u sam i cama, ili koji su dugo bil i na noćn im stražama. Ili je nečega bilo u vazduhu; ko bi znao šta čoveka spopadne kada je prepušten sam sebi, suočen sa krajem u raljama monstruma u utrobi zem lje? Tek, počela su da mi se javljaju priv iđenja, čudn i obl ici koji su mi igral i pred očima: vijugave izuk rštane
lin ije svih boja, boja poznatih i boja koje sam prv i put video u život u, neopisiv ih, forme izobl ičene i glatke, ili pak izlom ljene, sa ivicama oštrim kao brit va. Zat vor io oči ili ne, video sam ih. Skoro da sam mogao da ih osetim u dubin i očn ih jabučica. Postepeno se iz lin ija i površina izdvojila fi gura koju sam mogao da prepoznam: lik moje sestre, onak ve kak va je bila u noći kada sam je poslednji put video, ozbiljna ali ved ra. Zat vor io sam oči da isteram suze iz njih, ali priv iđenje je postalo samo jače i sjajn ije. Usne su joj se po merale, a u glav i mi je odjek ivao njen glas. Nije u njemu bilo reči, ali sam znao da me zove sebi. Kada sam ponovo došao sebi, napolju je vero vatno već bila pala noć. Belo i zeleno svet lucanje bilo je još jače i obl ici onih čudov išta postaja li su sve jasniji. Čuo sam neko brujanje kako se približava, a zat im i tutnjav u kak vu nisam ni kad ran ije, jač u od najjače grm ljav ine, i čuo sam komade tavan ice kako sa treskom padaju među kosti. Tlo se treslo. Odmah sam znao da je selo Dan ić bombar dovano, a ulaz u ovaj podzemn i pakao zatrpan zauvek. Verovatno je tako najbolje. Ja sam imao još dva metka u okvir u pištolja. Jedan je dovoljan.
[Dejan Ognjanović]
49
[Zlata Milić]
STIGIJSKA KOB Tanja B. Trkulja
Tmina se rasipala sa prozora dok se polako razvlačila zora. I u src u i u domu čoveka bi tako od kad je svet a i veka, ili se to samo čin ilo tako jer isti nije mogao bit’ svako. Nekome zlatno sunce ne bi milo niti bi zrakom nešto promen ilo, jer u univerzumu ljudske duše crne rupe svak i oseć aj ruše; u Praznin i što slama puku nadu, nemaju više ništa da ukradu. Kad jednom zaplešu varljive senke i strašila se probude iz dremke pa stanu kidati biće na pola mučno je bran iti se od tog bola. Mizeran um ne ume da se bor i, pa sluša sve što Praznina govor i i sklapa pakt sa vanvremenskom silom brzo dajući sebe bog u gnjilom da za svako bezrazložno neznanje ima pred sobom neko opravdanje. Na tome put u slom ljenog život a, ili put u na kom vene lepot a svega što bitno treba da nam bude; na put u kog se drže glave lude diže se vonj jada, smrti i krv i i mok re zem lje koju oru crv i.
A čemerna srca što bi da beže sada duboko u prašin i leže, jer za sve gadno što Praznina sprema nijednog drugog im izlaza nema. Ipak, svakom demonu treba moći, danju da jede, a igra u noći. Za takve je čovek najbolja hrana, tek koja vrl ina i mnoštvo mana pa još i kosti pune groznog straha od gorke sudbine i kratkog daha, prepun i sumnji i volje od stak la skoro pa sam i nađu put do pak la. Al’ često ih zna mučit i dosada, te bogove ili demone jada, zla, apatije, greha i gluposti i drug ih prečestih ljudskih propasti; il’ im je dosadno il’ se pak smeju nama što nas sopstvene laži greju i trag ikomed iji ljudske rase koju odveć sve osobine krase potrebne za večit i mrak i set u i jeziv i splin u novome svet u. No ništa od ovoga ne bi bilo da se u samom src u nije krilo ono što svak i Užas žarko žel i, što ga jač a i bolesno vesel i: prava čudov išta leže u nama i prljav svet će prog ut at i tama.
51
[Stefan Mrkonjić]
52
BALABAN Marko Trivunč ević
N
a najjužnijem delu Crne Gore, nekol iko ki lomet ara od gran ice sa Alban ijom, okružen viševekovnom šumom, leži drevn i grad Ulcinj. Dve i po hiljade god ina korač alo je kaldrmom i slad ilo se najboljim maslinama. Jedan od evrop skih bedema, Ulcinj je preživeo bitke bezbrojn ih ratova, ali nije dozvol io da se ožiljci primete i uplaše tur iste. Ja nisam samo tur ista i čujem sve dočenja kamenja ugrađenog u Star i Grad – Ka laju. Prelazim rukom dod ir ujući istor iju i skoro da mog u da vid im antičke Ilire i njihove snove o moćnoj naseobin i dok postavljaju skromne teme lje. Kik lop zid je rel ikt tog vremena, nazvan po grubom načinu gradnje, ređanjem teških i masiv nih blokova. Po legend i, ljud i su za gradnju svo jih bedema tražil i pomoć kik lopa, ne samo zbog snage, već i zbog njihove veštine. U šumarcima oko i iznad Kalaje, pod mahov inom se kriju je dva primetn i ostaci minul ih vekova i naroda, za nim ljiv i tek po kojem arheolog u. Između Ilira i današnjih Crnogoraca, svoj peč at u stenama su ostav ile i moćne imper ije, Rimska i Vizantijska. Ulcinj je bio pod kontrolom dinastije Nemanji ća sve do smrti Dušana Silnog, a posle toga, pod upravom moćne Balšić porod ice, koja je ostav ila neizbrisiv trag u vidu velelepne Balšić Kule. Kula sa tri strane gleda na more, a sa jedne na grad, po put postojanog i monument alnog čuvara Kalaje. Još neko vreme se div im srednjovekovn im građe vinama, a zatim nastavljam dalje, kroz uske ulice u kojima se mešaju usnula istor ija i bučna sada šnjica, ubijajući vreme do sastanka sa Zoe. Dan ran ije, tokom posete arheološkom nala zištu Svač, upoznao sam vit alnog starca koji mi se obrat io na albanskom. Poznavajući osnovne fraze, zamol io sam ga da nastav imo na engle skom ili možda srpskom. „A, Srblje!“, uzv iknuo je, i osmeh mu prelet i preko lica. Zak ljučio sam
da sam naleteo na starca koji se još uvek seć a vre mena kada su Srbi i Albanci pil i kaf u zajedno, poštujući drugačije, a opet slične korene. Dugo smo prič al i o mom doktorat u iz socijalne antro polog ije, a on o unucima koji su zaborav il i i ko rene i obič aje, ali pamte sukobe. Dok smo polako postajal i prijatelji uz pomoć dve plastične čaše i uzoa, prič al i smo o dugoj istor iji ovog nalazišta. Svač je, slično Ulcinju, bio ant ičk i grad koji je to kom istor ije menjao vladare, ver u i vojske. Ali, za razl iku od drug ih drevn ih gradova, Svač je danas samo gom ila kamenja, svodova i ostat aka crkava. Propadanje je počelo još sa osmanl ijskim osvaja njima. Starac mi reče da je nasledn ik ovog starog grada, makar po imenu, njegovo selo Šas. Svač jednostavno nije izd ržao. Bio je bit an grad pra stare države Duk lje, koju je pokor io Stefan Ne manja. Sa razaranjem, Svač se i uzd igao i postao važno trgovačko i vojno utvrđenje. Preživeo je i pustošenje Mongola, digao se iz rušev ina i skoro tri veka rastao i jač ao, sve dok ga krajem 16. veka Turci nisu skoro potpuno uništil i. Svač je nasta vio život i posle tog osvajanja, ali negde, u nekom trenutku, između te bitke i poslednjeg pom inja nja kao grada, desilo se nešto zbog čega je Svač postao pust. Zai nteresovano sam pogledao star ca, znao sam za razne teor ije, ali zan imalo me je i njegovo mišljenje. Ali tišina je prešla u zgodnu pril iku da se prek ine razgovor, pošto sam pri metio da će uskoro sum rak. Dok smo razmenji val i pozdrave, starac me je iznenađujuće snažno uhvatio za mišic u i por učio mi da će me i sutra čekat i ovde i da ću saznat i kako je Svač propao. Prolazio sam sporedn im ulicama ka orijent al nom delu grada, do Sahat Kule, gde smo Zoe i ja trebal i da se nađemo. Zoe je bila sitna, ali veoma živahna Grk inja koju sam upoznao u jednom od šaren ih kafić a pored obale. Čuo sam grčk i jezik
53
i ohrabren trećom kriglom hladnog piva, prišao sam joj. Sat vremena kasnije, šet al i smo plažom uživajući u svežoj med iteranskoj noći i prič al i. Predoseć ao sam da sanja o vel ikoj i nikad zabo ravljenoj letnjoj ljubav i, ali da Ulcinj, zbog kul turološke i nacionalne razl ike između dva naro da, nije bio pravo mesto za fant aziju. Dok sam je držao za ruku, oset io sam kako se ponovo rađa nada u ostvarenje romanse i odlučih se da joj, kol iko god je to u mojom moći, pomognem. Posle nekol iko sat i, teška srca smo zak ljučil i da je vreme da se rastanemo. Dogovor il i smo se da se nađemo u subot u, sa nadom da ćemo ceo dan provesti zajedno. Neverovatno je kako je vreme obrnuto pro porcionalno lepot i. Što je žena lepša, duhov it i ja, simpatičn ija, to se vreme više kriv i i skrać uje. Tek što smo se pozdrav il i i tek što sam tri pu ta trepnuo kako bih se uver io da je ova Afrod i ta ista ona neznanka od pre neku noć, a crvene boje letnjeg sum raka već su išarale nebo. Zoe je izgledala bajkov ito, bila je jedna od onih devo jaka koje su bile najlepše kada su prirodne, bez šminke, po mog ućstvu ujutru, malo rašč upane, pospane i ušuškane pored tebe. Šet al i smo, gle dajući više jedan u drugog, nego u put ispred nas, prič ajući gluposti uz per iode čudne tišine koju bi prek inul i istovremen im progovaranjem. Jel i smo sladoled i kupoval i jedan drugom gluposti koje nikada sam i ne bi kupil i. Znal i smo da će one biti jed ino što će nas podseć at i na ovo leto jednog dana. Vrat il i smo se u Kalaju i razgledal i reljefne prikaze raznih bić a. Ona je bila umet nica, slikarka, i obilazila je stare gradove Balka na, kako bi kroz svoje radove spojila mitolog iju i pravoslavlje ovih naroda. Odušev ila se temom mog doktorat a i kroz smeh je, na neodoljivo uža snom srpskom ponavljala za mnom naziv – Me diteranski totem i i balkanski bogov i: mitološka osnova slovenske istor ije. Dok je ponavljala i pokušavala prav ilno da iz govor i srpske reči, ja sam se gubio u njen im sma ragd nim očima. Svak i put kada bih joj dod irnuo ruku, naježio bih se od želje da je poljubim. Zoe je bila devojka u koju se muškarac lako zaljubi, devojka koju vred i volet i. Bila je stvorena iz lju bav i i zbog ljubav i i sve što sam želeo je da pro vedem život služeći ovoj bog inji. Dok je korač ala, plesala je, nesvesno zavodeći, dok je ved rina nje nog osmeha očaravala muškarce i žene jednako. Tokom moje priče, ona je crt ala neverovatne skice, preslikavala simbole, a pored toga ih i re konstruisala, zahvaljujući mašti i umeć u, pa sam pored otrcan ih i jedva prepoznat ljiv ih, imao pri liku da vid im reljefe onako kako bi izgledal i da
su dan ran ije isk lesan i. Prič ao sam joj o totem skoj životinji Ulcinja, vuku, koji sa plan ina čuva grad, a sa kamen ih reljefa budno motri na zlona merne posetioce. Nacrt ala je i mene, sa dodacima poput štreberskih naoč ara i sakoa sa zak rpama kako me proždire vukod lak. Nasmejao sam se i iz osvete je glasno poljubio u obraz. Poveo sam je južno, do izdvojenog restorana Balšić Dvor i, koji se nalazio uz same bedeme i pružao najbolji pogled na Jad ran. Nar učil i smo riblje specijal ite te. Pošto smo propustil i ruč ak, ovo smo nazval i ranom večerom i dogovor il i se da ćemo zajedno i kasno večerati. Rađala mi se Ideja da je Zoe sa vršena kao autor priloga u vidu ilustracija koje bih mogao uvrstit i u disert aciju i želeo sam da je što više zai ntrig iram istor ijom i mitov ima ovog mesta. Uz vino, nastav il i smo prič u. Tokom vlasti Osmanl ija, dolazi do ekspanzije gusarstva, a Ulcinj postaje sig urna luka razboj nicima koji su zlato stavljal i iznad boga, rel ig ije i države. Nav ik li na ratove, posade su čin il i, pre ko zlat a i krv i sprijateljen i Albanci, Turci, Srbi i Crnogorci. Kada su ih lov il i po Ulcinju, oni su se kril i u zal iv u Valdanos. Mnoge legende se i dalje preprič avaju po kafanama, masovne ubice i lopo vi postaju heroji i obrnuto, a krečnjačke pećine Valdanosa čuvaju zlato, začine i nak it basnoslov ne vrednosti. Za tur iste postoje romantične ver zije, a za istor iju i knjige, pol itičk i korektne obra de. Ipak, dok se one najglasnije najbrže i menjaju, one što se prenose šapatom su najistrajn ije, poput prič a o vešanju i spaljivanju na dokov ima i o stra šnoj osveti pirat a. O sudbin i posade dva broda koji su prevozil i nešto iz Svete Zem lje i o gusa rima koji ni pred smrt nisu progovaral i o tome. Šet al i smo ka severnom izlazu i došli do Mu zeja Istor ije. Pre nego što je postala muzej, gra đev ina je bila poznat a kao Carska Džam ija, ali mnogo pre toga, bila je poznat a kao crk va Svete Mar ije. Malo je crkva-džam ija u svet u, uglavnom jedna rel ig ija zametne tragove druge, ali ovde su se izm ir ile. Rel ik vije i osveštan i predmet i hri šćanstva su sa pažnjom poređan i pored svet ih predmet a islama pre ulaza u pod rumske pro stor ije. U jednom mračnom uglu, kada se pro đu podzemn i hodn ici, nalaze se vrat a od debe log čel ika zak ljuč ana izg ubljen im ključem. A u malenoj ćel iji, na kamenom olt ar u, iznad nečega što podseć a na kript u, leže rasute kosti zabora vljenog sveca. Ne može čovek a da se ne zapit a, zbog čega su se udružil i vekovn i neprijatelji i šta je tačno sah ranjeno u mračnoj kript i, da je po trebna pomoć sveca, deset ak rel ik vija i dve rel i gije da bi se i zad ržalo u grobn ici, zar ne? Stre sla se, uhvatila me pod ruku i snažno se pribila.
54
Pogledala me je, nasmešila se i rek la – „Hajdemo do moje sobe.“ Ležao sam i upijao njen mir is. Uskoro će ju tro i ona je spavala, iscrpljena. I ja sam bio, ali plašio sam se da zaspim i propustim nešto, ni sam ne znajući šta – možda neku sekundu ka da je neć u gledat i i pazit i i ona će mi isk liznut i iz život a. Bila je nešto najbolje što mi se desilo, neplan irano, hirov ito, pred ivno. Znao sam sve o njoj i nisam znao ništa. Sve što sam mogao je da se čud im kol iko je bilo jednostavno zavoleti je. Iskreno, nije me interesovalo šta je star i Alba nac imao da mi isprič a. Bilo me je baš briga i za doktorat i za legende, kako stare tako i moderne. Što manja zem lja, to duža istor ija i više heroja i nisam želeo da budem deo toga. Ne više. Ne na kon prošle noći. Želeo sam da ostav im sve i samo da put ujem sa Zoe. Da danju obilazimo muzeje i tvrđave priobaln ih grad ić a, da u sum rak pijemo koktele u mal im barov ima okružen i borov ima i maslinama. Da obasjan i mesečinom, vod imo lju bav na zabačen im plažama, sve dok nas jutro ne prek ine. I zašto sam onda oseć ao tol iku kriv ic u što sam zaborav io na starca i Svač? Odvezao sam se do Šasa, kako bih ga pronašao. Prišao sam gru pi star ijih ljud i okupljen ih ispred prodavn ice, ali pored jezičke bar ijere problem je bio i moj više nego skroman opis starca. Nisam mogao da se set im ničeg konk retn ijeg osim da je delovao mla dol iko, a opet iskonski staro, da je bio visok i… to je to. Ime, boja očiju i kose, odeć a, sve kao da je izbrisano i kret ao sam se u sfer i zdravorazum skog nagađanja. Sem priče sa njim, sve ostalo je bilo obav ijeno nekom ment alnom maglom. Svi sa kojima sam prič ao su izgledal i kao on i niko nije bio baš on. Vrat io sam se u Svač, kako bih još jed nom pogledao iskopine, pre nego što za dva dana krenemo ka Budvi. „Oček ivao sam te juče“, čuo sam glas iza sebe. Barda, setih se imena i izgleda, pa čak i najmanjih pojed inosti, šara na pojasu, zlatnog zuba, stare izbledele tetovaže sidra. Okrenuo sam se, želeći da se opravdam, ali sam iznenađen ustuknuo. Is pred mene je bila bleda, pognut a i osušena verzi ja donedavno živahnog i preplanulog starca. Bo re su mu sek le lice poput žice, rah itičn i prsti su se grčil i, glava se klat ila na dugačkom i tankom vrat u, dok je cel im telom strujala nekontrol isana drht av ica. Pre nego što sam progovor io, starac je započeo jednu star u prič u, a izgledao je kao da ne žel i da ga iko prek ida. „Čekao sam te, kao što te je i legenda čekala, ali ti nisi došao i sada, mog u da ti isprič am samo deo, bez puno det alja. Za te det alje, i za arheo loške tragove, moraćeš sam da se snađeš, kao što
vid iš, bolestan sam i ja te ne mog u odvesti. Ali mog u ti isprič ati. Davno beše vreme kada su pirati vladal i ovim vodama. Pil i su i pare trošil i u Ulcinju, a iz sak ri venog Valdanosa kret al i u pohode. Jedne noći, na stenama blizu pećine gde su kril i svoje blago, tri prijatelja su se napijala lošim rumom, kada nešto skoro pa iskoči iz vode na stene. Gusar i su se trgli, misleći da je u pit anju ajkula ili kakva slična već a riba. A tada su videl i ženske grud i. Uskočil i su u vodu i na stenu izv uk li čudno biće, gore ženu, a dole ribu. Slušal i su legende o sirenama i kako prizivaju brodove ka hrid ima i hrane se davljen i cima. Jedan je izv ukao sablju i krenuo ka siren i, ali su ga zaustav il i i u koškanju, ubol i u stomak i on pade da ga talasi odnesu. Bez trećeg, dvojica su se lako dogovor ila. Jedan ju je čuvao, dok je drug i otišao po turskog trgovca robljem. Vratiće se do pred zor u, sa trgovcem i kesama zlat a. Sat i su prolazil i, rum sve jače udarao, a grud i sve više privlačile. Posle nekol iko grubih polju baca, okrenuo je i položio na stenu. Nožem je razderao riblji deo kako bi našao sak rivenu ženu. Uzeo ju je od nazad, ali je shvat io šta je urad io i kol iko ju je oštet io kad je završio. Nije bila više za prodaju. Njeno izm rc vareno telo je gurnuo nazad u Jad ran. Udar io se kamenom po glav i i sprem io prič u o bekstvu za trgovca. Sirena je, pov učena strujom, otišla daleko od zal iva. Potonula je na dno, a raže su je prihvatile i nosile. Rane su klještima rakov i zat vor il i, a ajku le pile krv da zametnu trag. Kada se malo zalečila, dal i su je delfi n ima da je odnesu dalje od Med i terana, do vel ike vode. Meseci su prošli i ona se napokon susrela sa svojim rod iteljima. Majka je odmah oset ila da nešto nije u redu, da u sebi nosi zlo i pozvala je kitove. Pokušal i su pesmom da isteraju zlo, ali nisu uspel i. Predložil i su da uzmu dete, izmene ga i vrate, jer nisu mogli ubiti dete poslednje sirene. Uzel i su ga i nosil i do pred iz lazak, a zat im ga dal i kornjač ama, a one ražama, raže mur inama i tako su prolazile god ine, a nero đeno dete se menjalo, nikad dovoljno da ga vrate siren i. Umorn i, odlučil i su da dete daju Tvorc u. Odnel i su ga u sred ište Zem lje i Tvorca pesmom zamol il i da poprav i dete. Besk rajno pipaka kre nulo je ka utrobi tune i izv uk lo fet us, razlažući ga na najsitn ije čestice i ponovo ga sastavljaju ći. Umesto pesme, Tvorac je zag rmeo. Ovo se ne može isprav iti, ali mog u vas rešiti dužnosti i dete vrat it i onima kojima pripada. Stot ine očiju foku sirale su jednu tačku, pipci i ruke i klješta i peraja su obuhvat ile dete i bacile ga. Kada je zamet ak izbio na morsko dno, ro dio se. Od dna do površine, sve god ine koje je
55
[Milivoj Kostić]
proveo u utrobama, sada su prolazile u minut i ma. Rastao je, a sve matere što su ga nosile, osta vile su traga. Dostigao je vel ičinu kit a, a zubi su mu izbil i iz desni, podseć ajući na barakud ine. Celo telo su mu pok ril i izraštaji nal ik na pipke. Koža mu se mešala sa oklopom i sa krljušti. Ali oči, oči su bile najužasnije. Ostale su ljudske. Izašao je pred obalu Valdanosa, glava mu je bila iznad vode, a bio je nekol iko stotina met ara udaljen od kopna. Zakoračio je. Ljud i su zanemel i. Bio je dan, a on je pojeo Sunce. Zakoračio je opet i bio skoro van vode, a još uvek daleko od obale. Nije mu se sviđao svet iz kog je poticao, želeo je da ga uništi. Udar io je u brdo i prepolov io ga i od tada stoji odsečeno brdo kod Valdanosa. „Bala ban!“, neko je u strahu uzv iknuo i nenamerno ga imenovao. Snažan, ogroman, čudov išan. Pregazio je Valdanos i pošao dalje, tražeći svog oca. Svač je izdržao desetine vojski, ali je pao pod Balabanom. Mada mu je otac bio odveć mrt av, Balaban je uništavao, ali je stao, osetivši strah i poštovanje preživel ih. Po mir isu, našao je neobe ležen i grob svog oca, sklon io zem lju i uzeo ostat ke. Dok ih je žvakao, pogledao je još jednom grad koji je umalo uništio i vratio se nazad, u more. Svač je izdržao sve, a opet ga nema. Nije bila vojska, glad ili kuga. U Svač u, ljud i su napustil i Boga koji se ne vid i i ne čuje i okrenul i se no vom. Monstrouzna mešav ina mora i kopna, Ba laban, došao je na mesto hrišćanskog boga. Vla dar i su grad il i crkve, osvajači isto, ali nisu mogli
izbrisat i kolekt ivno seć anje. U jednom trenutku Svač je imao crkvi kol iko dana u god in i, a zjapile su prazne. I tada su Ulcinj i ostal i moćn i gradov i u okol in i odlučil i da jednostavno izbrišu Svač. Stanovn ike poubijaše, grad i crkve prepravljene da slave Balabana por ušiše. Dok su pal il i posled nje kuće, smejal i su se kako su nekad ponosni građan i Svač a postal i paganski seljaci koji ver u ju u bajke i čudov išta. Balaban nije došao da ih zaštiti i tako je Svač zam ro, a demon beše zabo ravljen.“ Slušao sam prič u i razm išljao. Neverovatno, zaboravljen i paganski bog! I to ne rimski ili grč ki, pre Hrista. Već balkanski i to takoreći juče, pre 300–400 god ina. Kak vo bi to otk riće bilo! Jeziva i pot isnut a legenda i nakazno biće, nig de više pomenuto, kojem se klanjao samo jedan grad, i koji je zbog toga platio krajnju cenu – uni štenje od strane svog naroda. Ali, bez ikak vog dokaza, to nije ništa više od priče. „Ovde je svak i trag satrt. Ali idi na napušteno ostrvo Star i Ulcinj, i tamo, između šume, ruše vina i pustog krečnjaka, naći ćeš bunar. Za druge, to je obična rupa, sa šarama od talasa, vetra ili sol i, ali ti ćeš znat i kad vid iš da to nije prirodno i da samo zato što obič an um ne može da zam isli Balabana, ne vid i u tome crteže ovog čudov išta. A sad zbogom.“ Otišao sam nazad do Zoe. Mog ućnost za do punu rada ovak vim otk rićem mi je vrat ila ent u zijazam i istraživačk i duh, koji sam preneo na
56
Zoe, pošto se pakovala uporedo sa mnom. Nisam je odgovarao, njeno umeće će mi dobro doći, a njeno društvo mi je veoma prijalo. Ujutru smo se dogovor il i oko plana istraživanja ostrva. Ma da sam dobio jasne upute, nisam bio potpuno si guran da je starac, čije sam ime i crte lica ponovo zaborav io, bio sasvim pri zdravom razumu. Odvezli smo se do zal iva Kruče, gde nas je čekao iznajmljen čamac. Za manje od pola sat a smo bil i kod ostrva, trebalo nam je još tol iko da nađemo mesto za isk rcavanje. U trenutku kada sam zakoračio na negostoljubiv u obalu ostrva, znao sam da su sledećih nekol iko sat i defi n išući za moju kar ijer u. Naletel i smo na ostatke crk ve i utvrđenja, ali ne i na opisanu bunar-jamu. Zoe je izg ubila na du da ćemo je pronaći, i da postoji uopšte, ali je istrajavala zbog mene. Naišli smo na rupu koja odgovara opisu. Ono što se zbog biljaka i uticaja klime lako može opisat i kao prirodno, pažljiv ijim posma tranjem dobija obl ike koji mog u nastat i samo na veštačk i način. Možda je rupa ran ije služila kao bunar niskih ivica, ali su se te ivice deform isale pod uticajem vremena. Jednom kada smo progledal i, zaista smo vi del i, pronalazil i smo nak it i obredno kamenje ukrašeno izbledel im reljefima. Bil i smo potpuno okružen i dokazima o postojanju balkansko-me diteranskog entitet a. Pit ao sam se kol iko mal ih gradova postoji, koji su u nekom per iodu oboža val i Balabana, možda pod drug im imenom? Već sam razm išljao o širem i obuhvatn ijem istraživa nju. Zoe je pedantno prenosila crteže, uz pomoć mašte ih prikazujući onako kako su izgledal i stotinama god ina ran ije. Zoe misli da je pog reši la kod jednog crteža na rubu bunara, ali sum rak nam ne dozvoljava da nastav imo. Odložićemo put u Bar, vratićemo se sutra. Samo još ovo, od govor ila je. Uz pomoć lampe osvet ljavam reljef dok ga ona, u žurbi, nadograđuje u umu i prenosi na papir. Neka neprijatna jeza, poput oseć aja da nismo jed in i na ostrv u, prošla mi je niz kičmu i ja se stresoh, i ispustih lampu. Udar ila je o ivic u bunara i upala unutra. Okret ala se osvet ljavajući sluzavo-sjajne zi dove bunara. Padala je daleko dublje nego što sam oček ivao. Pom islio sam, ovo nije bunar, šta bi moglo da bude? I tada sam video. Zgrabio sam Zoe za ruku i cimnuo je. Izg ubila je ravnotežu i pala. Pogledala me je. Držao sam je i dreknuo – „Trči!“ Dok smo trč al i ka našem čamc u, pit ala me je nekol iko put a šta se desilo. Kada smo odmak li, malo sam uspor io, pa onda rekao, „Verovatno
ništa, samo umor ali… Dok je lampa padala, u jednom trenutku, učin ilo mi se da vid im kolo salno, odvratno ljudsko oko. Ne u reljef u, ili na stat ui. To oko…“, stao sam i spustio glav u, „ …je trepnulo kada je lampa prošla i ja jednostavno ni sam smeo da vid im ostat ak tog bić a, zato sam…“ Pustio sam joj ruku i zastao kako bih došao do daha. „Zato sam se uspan ičio i…“ Okrenuo sam se, očekujući never ic u u njenom pogledu. Tada me je zaskočio još jedan užas. Zoe nije bila iza mene. Na mestu gde sam oček ivao da će stajat i, bila je grudva umršene kose i alg i, koje je zala zeće sunce bojio u crveno. Ili, možda…shvat io sam da nije sum rak ono što je obojilo grumen u zloslutnu grim iznu nijansu. „Zoe!“, vrisnuo sam. Pored mene, neko je progovor io, „Zoe ti sa da ne može odgovor it i.“ Trgnuo sam se i pao na oštro kamenje. Ispred mene je stajao preplanul i mlad ić. Nije bilo mesta sumnji. „Balaban se probud io pre nekol iko dana, kao što rad i na svak ih nekol iko god ina, pa smo ga nah ran il i, kako ne bi uništio još koje mesto“, ob jasnio mi je Barda. Barda nije bio tu, bar ne u potpunosti, njego va slika se razdvajala i spajala. Igrao je na ivici između vid ljivog i nev id ljivog, i ja sam poželeo da se probud im. Njegov glas tutnjao je poput gr mljav ine, a ja sam ležao i oseć ao kako mi se duša cepa dok sam polako pojm io značenje izgovo ren ih reči. „Ustan i i idi. Zahval i se i zapal i sveć u za Zoe. Da je nisi poveo, ti bi sada bio u jam i.“ Mucao sam, „dovešću pol iciju, vojsku!“ Nasmejao se ur likom umir uće hijene. „Mene nećeš naći, kao ni ovu jamu, završićeš opt užen za ubistvo, pogledaj, čamac ti je krvav“ – i zaista je bio! – „a more je sjajno mesto za otarasit i se lešine. Mi, posled nji od Svač ana, vekov ima čuvamo Balabana od svet a i svet od Balabana. Ustan i i idi poslednji put ti nud im.“ U njegovoj ruci sam primet io ri barsku kuku. Ustao sam i otišao. Sa ostrva, iz Ulcinja, iz Crne Gore, a nedugo potom i sa Balkana. Šved ska je moj nov i dom. Ponekad, dok tonem u san, čujem vrištanje ledenog vetra pod prozorom i snov i prig rle to plije krajeve. Sanjam bele med iteranske kućice. Sanjam prostrane peščane plaže i savršene gru di jedne Grk inje. I samo u snu, setim se šta sam poslednje rekao Zoe. Ali nisam video samo oko. Zato je i bilo lako pobeći, bez osvrt anja. Zato je i teško zaborav it i.
57
[Miroslav Lazović]
UŽAS BELINE Damir Mikloš
S
ada već sa sig urnošću mog u da kažem koje je prvo Skipijevo delo nastalo kao posled ica nje gove rast uće demencije. Iako imam dobre razlo ge da sumnjam u sopstvenu prisebnost, njegov u poremećenost više ne dovod im u pit anje. Taj prv i rad je bio i najstrašniji; bio je tol iko lič an. Svi kasniji bil i su zbrkan iji, mračn iji i bliži njegovom poi manju svet a; više tamn ih boja, više nasilja, više met afizičkog haosa… i bliži istin i. Nije bilo prijatno probud it i se i ugledat i ga. Svak i put kada bih ustao i bacio pogled kroz pro zor da prover im vreme, rasteram klince ili kon gregaciju staraca koji su se okupljal i pod pro zorom, morao sam da se suočim sa Skipijev im grafitom. U mene je zur ilo sprejev ima iscrt ano lice, go tovo dva metra visoko, usta isk idan ih u vrisku. Kasnije mi je postalo očigledno da Skipi u svo jim radov ima izbegava belu boju – zubi vel ičine pesnica nacrt an i su kao krzav i i siv i, a ipak jak i kao u životinje. Mutne suze su tek le niz posivlje no lice – bio je to Skipijev autoportret u trenutku kada je shvat io da mu nema povratka. Duša mu je već bila izmučena, gotovo kol iko i lica iza nje govog; deset ine očiju je bilo uhvaćeno u vrtlog u iza Skipijeve glave. Nestajal i su u vir u srca crnog kao dubina mrt vog svem ira, dok su se iz srca ši ril i zidov i vrtloga. Hiljadu nijansi sive je gut alo ljude. Vir sačinjen od muljave vode, slom ljen ih kostura i još nečeg što je bilo teško uhvat it i, ali se tu i tamo nazirao zid sačinjen od sive, ljuspi časte kože i nečeg što je ličilo na pipke, proždirao je stvarnost. U uglu, pri samom dnu, tik ispod kitnjastog potpisa, stajao je sit an natpis koji je zvuč ao pokajn ičk i: Belo je gnusno. Docrt ao je smušen i lik smajl ija – to je bio jed in i način na koji je Skipi znao da se izv in i.
Taj grafit nije pripadao Novom Beog radu. Možda nekoj mračnoj tačk i ispod mosta ili tu nelu, da bud i praiskonske strahove i tera prola znike da se žurno upute ka dnevnom svetlu, ali ne uspavanom dečjem igral ištu i mirn im bloko vima zgrada. I nije ličilo na Skipija da nacrt a nešto tol iko uznem ir ujuće. Naravno, već je tog prvog jutra usled ila radna akcija, ali ma kol iko brisal i i ma lal i preko zidova, Skipijevo lice se uvek iznova vrać alo. Sveža farba je gubila bitku pred snagom grafit a: crtež je gut ao sve boje nanete preko nje ga i izlazio je pojač an ih crt a, jasnijih nijansi… i svak i put kao da su lica bila sve isk rivljen ija u još većem užasu. Niko nije znao kakvu je hem iju Skipi kor istio za svoje boje, ali su se svi slagal i da mu je konačno nag rizla mozak. Već sam se trećeg dana nav ikao da živ im pod veštačk im svet lom i ne diram spuštene roletne. Ako je taj grafit bio poziv u pomoć, nisam želeo da ga čujem. Svi smo ga poznaval i. Sa rod iteljima je došao da živ i u Novom Beog radu sa sedam god ina i već je tada pokazao da ume sa bojama. Vreme je pro vod io pred zidov ima. Isprva bojažljivo, ispra vljao je skaredne grafite i natpise, kor isteći grube lin ije da izv uče nešto sasvim novo. Zač udo, nije naišao na osudu već a staraca. Njihove izmučene oči su pronašle draž u bojama koje su razbijale si vilo. Čak su ga i finansiral i kada bi osvanuo nek i posebno pog rdan natpis. Kupoval i su mu limen ke auto-sprejeva, da bi dete moglo da omal a tu rugobu. Primao ih je sa zahvalnošću i osmehom, iako je, kako mi je priznao, od dvanaeste god ine prešao na kval itetne boje. Mont ana, Molotow i Kilz bile su njegove marke. Kasnije je počeo sam da pun i limenke.
59
Isprva je cunjao među zgradama sa torbom prebačenom preko ramena, na roler ima koji su mu omog uć aval i stić i i uteć i; nisu baš svi bil i lju bitelji njegov ih radova. Kasnije je nabav io motor, a opremu je držao u prik ljučnoj prikol ici za koju su cur ice smatrale da je vrlo šik. Olupan i kombi je bilo njegovo poslednje transportno sredstvo. Mat crne boje, poput stelt bombardera, postao je sinon im za beogradskog zlot vora kada su njegova dela počela da plaše lju de. Od nag rađ ivanog umetn ika, Urbanog Mae stra kako su ga nazval i u Ilustrovanoj Pol it ici, postao je predmet osude. Zai nteresovao je i pol iciju nakon što se jedne noći usud io da oslika zgradu narodne skupštine. Trebalo je to da bude vel ič anstven crtež. Skipi je celu prednju stranu skupštine obo jio u crno, a onda je, iako fasada uopšte nije po godna za to, pret vor io u trod imenzionaln i prizor vasione. Glavnu kupolu je oslikao u srcecepajući veran prizor Zem lje, sa hiljadu i jedn im svet lom grada, dok su se pod njom nizale druge planete, izg ubljene u crn ilu dubokog svem ira. Iskor istio je prirodne lukove i uglove da planet ama da ose ćaj čvrstine, sa tol iko preciznih poteza da je pri zor oduzimao dah. Kako je Skipi uspeo da izv uče sve te nijanse, prođe nezapaženo dok slika i završi sve za jednu noć, postalo je stvar mit a i urbane legende. Trebalo je to da bude fant astič an podv ig… ali je crn ilo odbijalo poglede umesto da ih privlači. Prostor i između planet a i zvezda bil i su tol iko tamn i i prazni da je oseć aj izg ubljenosti bilo te ško svar it i. Iako je, kažu, raspored zvezda bio pril ično precizan, sitne var ijacije su uticale na ceo izgled vasione. Praznine među zvezdama su form irale groteskne obl ike, poput tit ana koji spavaju ušuškan i u hladnoći vakuuma, a opt ička varka je čin ila obl ike nestaln im. Izgledalo je kao da se čit ava zgrada stresa posle buđenja. A nakon što je Brankov most pret vor io u monstruoznu ljuspič av u zver koja preskače Sav u, koja je odslikavala donju stranu mosta, ocrt anu kao zvezdano nebo, neko je konačno progovor io. Odal i su da Skipi odavno ne živ i na adresi gde je prijavljen, već u kućici zav učenoj dublje u novo beogradske blokove. Pol icija ga je pronašla i izv uk la na svetlo dana. Nisam bio tamo, iako je Skipijeva strać ara udaljena od mog stana samo pet minut a probi janja kroz šiblje, ali sam kasnije na Jutjubu video necenzur isan snimak hapšenja. Reporter koji je snim io akciju upozor io je gledaoce na uznem i rujuće prizore, ali ništa me nije sprem ilo za ono što sam video. Slika je bila mutna, ali dovoljno se
videlo da može da se zak ljuči da je Skipi već bio sput an u ludačku košulju. Nogama je kopao ze mlju i bacao kišu grumenja dok su ga vuk li preko nepokošene trave. Otimao se kao da mu čupa ju utrobu. Čak ni injekcija sa umir ujućim sred stvom nije bila dovoljna da ga utiša. Iz njegovog grla dopiral i su zvuci čistog užasa, tol iko snažni da nisam mogao da otrpim, već sam u potpunosti utišao zvuk. Ali progon il i su me naredn ih dana; grlo me je bolelo, kao da su moje, a ne njegove, glasne žice isk idane od vrištanja. Umro je na put u u boln ic u. Niko nije dovo dio u pit anje det alje njegove smrt i; ne bih se ču dio da su ga sam i pol icajci ućutkal i, sluđen i nje gov im vrištanjem. Voleo bih da ver ujem da su mu učin il i uslug u, ali mislim da je bio tol iko duboko u del ir ijumu da nije mogao da shvati razl iku iz među stvarnosti i užasa. Olakšanje od muka nije bilo ispraćeno zahvalnošću. Nisam bio na njegovoj sah ran i. Dva dana posle sah rane, pozvala me je Maja, Skipijeva sestra. Nije me zvala da me podset i da smo Skipi i ja bil i prijatelji; išli smo u istu školu, s tim što je on postao Urban i Maestro, a ja samo ubog i grafičk i dizajner. Nije me zvala ni da me podset i da smo ona i ja bil i skoro god inu dana u vezi. Želela je da zna da li bih hteo da pođem sa njom do njegove kuće i da joj pomognem da je očisti i probere par uspomena. Nisam hteo. „U sedam, onda?“ pit ala je. „Neka bude tako“, pot vrd io sam, a onda, posle oklevanja, dodao: „Jesi li u redu, Majo?“ „Jesam.“ U njenom glasu sam čuo odjek ble dog smeha. Mislim da se smešila jer je sve bilo gotovo, i što je prošlo bez uobič ajene pompe i posled ica po nju i ostat ak porod ice. Ver ujem Heler u, koji je rekao da je lud ilo za razno. Proveo sam više od sat vremena tražeći gumene rukav ice za koje sam bio pril ično sig u ran da nemam – tol iko mi je mala bila želja da odem do Skipijeve kuće. Ali ne bih sebi oprostio da nisam otišao; nit i bi to, na kraju, promen i lo stvar i. Samo bi me savest do koske oglodala. Kroz spuštene roletne sam oset io opt užujući pogled Skipijevog autoportret a. Naslikane oči su rovar ile kroz rupice i kada više nisam mogao da izdržim, izašao sam napolje. Obišao sam zgradu i uput io se preko travnja ka, praćen nem im zvezdama koje su mi pritiskale teme. Razdvojio sam šiblje iza opustelog dečijeg igral išta i posle svega par koraka našao se u sa svim drugom svet u. Neobrezano žbunje je istog časa prig ušilo zvuke Novog Beograda i zat vor ilo
60
me u kalup mraka. Skorašnja kiša je isparavala iz mok re trave. Iz smrskan ih grudvica zem lje po dizao se mir is truleži, podseć ajući me da nikada Nov i Beog rad neće iz moč vare izaći – nit i mo čvara iz njega. Setio sam se da se i Skipi žal io da mu podzemne vode izbijaju kroz pod. Negde u blizin i je puk la kanal izaciona cev i potrovala jato golubova čiji su lešev i bil i razneti podno svijen ih mlad ica drveć a. Umalo sam prošao pored Skipijeve kuće. Ne kada je sijala u mraku, uvek upaljen ih svet ala; uprkos povremeno jakom mir isu hem ikal ija, mnoge su gajbe piva ispijene na njegovom tremu ili kada bi nas rojev i komaraca poteral i unutra, na podu njegove vel ike (i jed ine) sobe. Sada je nisam prepoznao. Utopila se okolnu tminu, iz gubljena ispod mraka krošnji, obojena u crno i bezbroj nijansi sive. Trem sa nadstrešnicom je postao glava zver i, sa stubov ima koji su se po put očnjaka zar ival i u krvavo obojenu drvenar iju. Znao sam da kasnim više od četrdeset minut a, ali sam kroz otvorena vrat a video da nekoga ipak ima unutra. Imao sam potrebu da se okrenem i pobegnem, ali me je pok ret iznutra, koji sam pre poznao kao zabacivanje anđeoski plave kose, na gnao da zakoračim na trem. Istog trenutka sam uzmakao i prover io đonove cipela: bio sam ube đen da gazim po zgrušanoj krv i. Sagnuo sam glav u, izbegavajući pogled zver i i ušao unutra, pokušavajući da uzimam vazduh u što plićim udisajima. Odmah sam izg ubio orijent aciju, jer ono što je nekada bio slikarski stud io (manje ili više, na ravno), sada je ličilo na jamu za prinošenje žrt ava. Svet lost vatre je obasjavala omalane zidove, za nekol iko santimet ara zadebljane od slojeva farbe. Daščan i pod je bio razbijen do blatnjave zem lje. Blato se migoljilo pod đonov ima. Maja je stajala nad rupom u zem lji iskopanom na sred in i sobe; jama je do vrha bila puna mulja. U ruci je držala bak lju – Skipi je, izgleda, davno prestao da plać a rač une za struju, a tmina koja je izbijala iz uglova gut ala je ono malo mesečine koja je prov ir ivala kroz pocepane zavese. Plastično crevo koje je bilo uronjeno u bla to na sred in i sobe, završavalo se sa druge strane ručnom pumpom. Pored nje, gom ile kanti do vr ha pune boja. Obuze me mučn ina. Skipi je od ovog pod zemnog mulja mešao svoje nei zbrisive boje. Uši mi ispun i duboko zujanje; čuo sam sop stvenu krv kako struji kroz arter ije. Skipija su sasvim sig urno zatroval i moč varn i gasov i. Svak i trenut ak proveden na ovom prok letom mestu za gađ ivao nam je krv.
Zak ljučio sam da Maji odavde ništa nije bilo potrebno. Sve se čin ilo nečistim. Hteo sam da je izvedem istog časa. „’Ajde“, rekoh, pošavši ka njoj. Bez reči je sta jala nad rupom uredno okopanom u neobič an obl ik. Lagano se njihala u mestu, u ritmu ljeska nja blat a, dok su senke koje je bak lja bacala divlje plesale po zidov ima. Sa rastućim oseć ajem uz nem irenosti, primetio sam da joj je kosa mok ra. Nije valjd a ušla unutra? Trenut ak prekasno sam primet io i druge ob like među kant ama sa bojom: vel ik i zelen i kan i ster dvadesetol itraš. Čep bačen u stranu, kapljice benzina koje su još uvek nat apale zem lju… Pustila je bak lju da joj isk lizne iz prstiju. Pla menov i su poletel i, osvetljavajući groteskna lica koja su se cer ila sa tavan ice. Stub vrel ine olizao joj je but ine. U krupn im zalogajima je prog ut ao njenu belu suknju. Pocrnela je i rastav ila se u par sekund i. „Neka“, reče ona kroz iznenada raspuk le usne. „Belo je užasno.“ Kroz glav u mi je prošla sebična misao: Ako se ne izg ubim ovog trenutka, buknuće isparenja kojima su kuć a i vazduh zadojen i. A onda sam uhvatio sjaj njen ih očiju, pre nego što joj je lice postalo prev iše svet lo za gledanje. Izgledala je smireno. Plamen joj je pojeo obrve i na momenat je ličila na anđela, izg ubljenog u prostor u i vremenu. Ne razm išljajući više, bacio sam se na nju. Njena zapaljena kosa me je ošinula preko obra za i levog oka, ostavljajući vrele tragove na koži. Učin io sam jed ino što sam mogao – sručio sam nas u bar u. Požal io sam taj trenut ak hrabrosti još u pa du, jer je naš let pozdrav io stub svet losti koji je sevnuo iz mulja. Pom islio sam da su se zapal il i gasov i iz blat a, i da srljamo u sig urnu propast. Mulj je bio topao, ali je uspeo da prog ut a jar u koja je izbijala iz Maje. Usprav io sam se i rukama je uhvatio za ramena, pa je izd igao iz blat a. Bila je živa! Vatra joj je oprljila kosu i ostav ila ljuspi časte ožiljke na obrazima. Usud io sam se da se osmehnem, nadajući se bilo kak vom odgovor u na njenom bezi zražajnom lic u. A onda sam vrisnuo, jer se nešto pod mojim nogama pomer ilo. Premeškoljilo se, probud ilo iz sna. Izg ubio sam ravnotežu na klizavoj podlozi i skliznuo ispod površine. Rupa je bila daleko du blja nego što sam mislio. Oči su mi ostale otvorene. Zahvaljujući sve tlosti koja je dopirala iz dubina, video sam sve. Video sam po čemu sam gazio. Video sam da sam ostav io grubi otisak cipele na sluzavoj koži
61
stvorenja koje je plut alo tik ispod površine. Otvor ilo je oči. Buljio sam u stot inu crn ih oblut aka pod krunom kozjih rogova. Našao sam se licem u lice sa grozotom isk lijalom u plodnoj moč varnoj vod i. U osnov i antropomorfnog obl i ka – dve ruke, dve noge – bilo je ipak tol iko raz ličito od ljudskog bić a da mi se zavrtelo u glav i. Udov i su se završaval i nečim što je ličilo na mo zgove, a ogoljen i nerv ni čvorov i su štrč al i iz njih, poput usah lih bled ih prstiju. Iz leđa stvorenja ši rila se mreža bezbrojn ih pipaka. Prać aknulo se i udaljilo jedn im snažnim pok retom mišić av ih krakova, zaranjajući dublje. Bilo je vel iko. Živo. Zamah mišić av ih pipaka me je odbacio u stranu i pribio uz muljav i zid. Kada se stvor izmakao, mogao sam da vid im kol iko je rupa zaista du boka; a čak ni onda nisam mogao da joj vid im dno, već samo tačku pulsirajuće svet losti koja je nasilno sabijala zrake kroz moje oči, izazivajući instantnu eksploziju ser ije glavobolja. Skoro da sam mogao da oset im kako mi pojed inačne mo ždane ćel ije pucaju od napora. A kroz zrake sve tlosti, ugledao sam druge senke koje su lagano plut ale kroz mutnu vodu, svaka razl ičit a u svojoj raskošnoj nakaznosti. Bilo ih je na stotine. Stvor se okrenuo. Video sam strah u njego vim onozemaljskim očima, pomešan sa dubok im prezirom, gađenje kak vo bi mi osetil i prema gne zdu rept ila. Pokazao mi je. Ispraznio mi je um, ostavljaju ći me u ogromnoj, praznoj bel in i, koju je potom ispun io strav ičn im slikama. Pokazao mi je…
U naredn im dan ima još su mi dve vesti, su više nasilne da se ne bi probile kroz mrežu in ternet buke, priv uk le pažnju. Jedan pol icajac je pobio gotovo tuce kolega u stan ici. Drug i je po veo porod ic u u bioskop na večernju projekciju najnov ijeg Diznijevog crt ać a. Izašao je pred belo platno pred počet ak projekcije, a kada su prote sti iz publike postal i prev iše glasni, ispraznio je ceo šaržer u prve redove. Do trenutka kada su ga razor užal i i odv uk li, premazao je celo platno krvlju žrt ava iz publike. Nigde na mreži nisam našao da je još neko video vezu, ali posle det alj nog pregleda snimka na kome odvlače urlajućeg Skipija, pril ično sam sig uran da su upravo ta dva pol icajca proval ila u njegov u kuć u. Razlog zašto niko nije povezao ove vesti le žao je u tome što je svima pažnju odv ukao izne nađujući talas nasilja koji je preplav io Beog rad. Sedn ica narodne skupštine je prek inut a zbog krvave tuče; obrač un je započeo sind ikat pera ča prozora. Brankov most je gotovo neprestano bio zak rčen, a gnevn i vozači su prečesto poteza li ključeve i dizal ice na vinovn ike guž ve. Druga mesta, takođe; druga mesta na kojima je pucao pogled na Skipijeve grafite, a bilo ih je na deset i ne; gotovo svakog dana je na videlo izlazio nov i, kao da je Maestro još živ. I svak i nov i masak r doček ivao sam sa stid ljiv im osmehom pun im na de… želeo sam da ver ujem da je por uka, makar na tren, doprla do nečijih ušiju. Da ima onih koji ver uju. Sanjao sam ono što sam video; čak i na jav i, ti prizor i su mi uvek bil i na vid iku, tik ispod ko Iä! Shub-Niggurath! Fhtagn ’fhalm a nog prene svesne misli. ooboshu gof’nn shugg. Iä! Shub-Niggurath! Iä! Pokušao sam ono što sam video da pretočim u reči, ali su rečen ice bile nezgrapne, besmisle Kriknuo sam. Sluzava voda mi je pokuljala ne. Nisu mogle da opišu ono što sam video. Sem niz grlo. Pan ičn i pok reti nog u su me izv uk li do toga, bel ina papira mi je nag rizala živce. Belo je površine bare iz koje sam iskočio kao da je pro užasno, da. Razumeo sam. Na belom se crno naj ključ ala. Išč upao sam Maju iz blat a. bolje vid i. Prebojao sam zidove stana. Na sreć u, oboje smo bil i dovoljno mok ri da Umesto pisanja, rad io sam ono što sam naj kroz plamenove prolet imo neozleđen i. bolje znao. Sručil i smo se na trav u. Maja je pokušava Vrat io sam se dizajn iranju veb sajtova, uza la da otpuzi dalje dok sam gledao kako se kuć a ludno se nadajući da će me to vrat it i u priv id nor survava i slaže poput kule od karat a. Osetio sam malnosti. Nije potrajalo, jer su mnog i završen i nei zmerno zadovoljstvo kada su sagorele grede sajtov i imal i belu pozad inu. Tu grešku sam is pokopale Skipijev u jamu uz fant astič an prasak prav io. Do sitn ih det alja sam iscrt ao ono što sam mok rog drvet a. video i to pokačio po stran icama na kojima sam Neka milosrdna duša je pozvala vatrogasce i do tada rad io. Znao sam i mnoge stare šifre. Po hitnu pomoć; već sam mogao da čujem glasove čeo sam od vel ik ih sajtova sa ogromn im brojem ljud i koji su se probijal i kroz žbunje. Ogrnul i su pregleda i izmen io sve bele površine fino dizajn i ćebe preko Majin ih ramena i odvel i je. Više je ni ran im crtežima monstruoznih stvorova rođen ih sam video. u mrt vom src u s one strane svem ira. Izg ubio sam Sutradan sam čuo da je skočila kroz prozor posao u roku od nekol iko groznič av ih sat i. Bez boln ičke sobe. obzira na to, kor istio sam svoje skromno znanje
62
o rač unar ima i mrežama da proval im u neke dru ge stran ice. Većinu bi skinul i za par sat i ili čak minut a, obrisal i moje slike i ponovo ih pod igli na mrežu, sa dopunjen im sistem ima zaštite i ap dejtovan im fajervolov ima. Šir io sam por uku na kol iko god sam mesta mogao, na jed in i način na koji sam znao. Skipi je crt ao po zidov ima. Ja sam implement irao gra fiku. Čak i sada znam da to nije dovoljno. Ne mo gu dovoljan broj ljud i da upozor im na ono što se sprema. Nit i, pak, oni koji razumeju por uku mog u da učine išta povodom toga. Belo je gnusno. Ono je samo površina na ko joj se najbolje vid i ono što je stvor iscrt ao na kor i mog mozga. Por uka je urezana u neurone koji drhte od užasa.
Prestao sam da prat im zbivanja u svet u. Vre me je bilo prev iše dragoceno. Jednu stvar sam ipak zapazio: skupine astronoma su zabrinuto upoređ ivale snimke dubokog svem ira. Skupine zvezda su se promen ile. Zvezde su nestale. Ne znaju zašto. Ja znam. Ali izgleda da ljud ima više nije dovoljno ni nacrt at i. Uskoro ću, poput Skipija, počet i da vrištim, ali me čak ni onda neće razumet i. Do poslednjeg trenutka neće znati da je ono što gut a nebeska tela zapravo ona – Majka koja kroz dubine svem ira hit a ka Zem lji. Rast vor iće planet u poput jajet a. Shub-Nigg u rath će među vrišteće zvezde pustit i svoje pro klijalo seme.
[Milivoj Kostić]
63
[Nemanja Radovanović]
64
Howard Phillips Lovecraft 1890-1937