Emitor b480 g31 OktNov
MMXI
EMITÖR
zvanično glasilo društva ljubitelja fantastike Lazar Komarčić, iz Beograda broj 480 / godina XXXI / oktobar 2011.
Reč urednika!. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2 PRIČE Aleksandra Radičev ić — 08:23 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3 Milena Ilić — Čekajući Mar inu. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9 Ivana Milakov ić — Sestrice se smeju. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13 Sanja Pavošev ić Alisa — Poslednja sveća . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15 PRIKAZI Apokalipsa juče, danas, sutra: Priče o smaku sveta . . . . . . . . . . . . . . . . 19 Uroš Meho Smiljanić Aleksandar Gatalica — Dnevnik poraženih neimara. . . . . . . . . . . . . . . 29 Dejan Mujanović Đorđe Bajić — Ostrvo prok letih. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31 Aleksandar Harvester Janjić LINGVISTIKA Đorđe Stojanović: „Jezici u GOSPODARU PRSTENOVA“ . . . . . . . . . . . 36 FLICKER HBO’s Game of Thrones . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 50 Ivan Nightflier Jovanović SEA SON OF THE DRIV E ANGRY WITCH. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 55 Aleksandar Harvester Janjić TRANSFORMERS: DARK OF THE MOON. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 59 Aleksandar Janjić / Miloš Cvetković urednik: Miloš Cvetkov ić; saradnici na broju: vidi sadržaj; prelom: Žarko Milićev ić; naslovnica: Marina Vasić — http://marinavasic.blogspot.com/
na internetu: lazarkomarcic@yahoo.com www.lazarkomarcic.org facebook.com/lazar.komarcic twitter: @emitØr <sa nulom ne sa „o“ (jeste, nismo još uzeli google+ a i koji će nam :P)
Reč urednika! Nov i broj Emitora! Da, dragi čitaoče, znam (nadam se) da niste idiot i da znate (imate ma glov itu predstav u) šta držite u rukama (zubima), te vam ne treba pojašnjenje sa sve znakom uzv ika (!). To ja kažem samom sebi, zato što ne mogu da pover ujem da je prošlo svega šest meseci od prethodnog broja a još smo i u istoj godini, zaboga! Prethodni broj bio je usk ršnji a ovaj je noćnoveštičiji. Odgovorno tvrdim da je ova vrsta praznične sinhronizacije potpuno nenamerna i ničim izaz vana! Baš kao i zajednička nit koja povezuje većinu priča. Ali, prvo moram nešto da vam saopštim... Nov i Emitor je trudan! Sad se pitate kako je to uopšte moguće, a nek i od vas će se zapitati i ko je dođavola otac? A u stvar i sve to nije toliko ni bitno – da li se tatica odaziva na ime Inspiracija ili nekako drugačije, ionako je čas tu a čas nije, a ni alimentaciju ne plaća, nije baš primer za oca godine... Bitne su ponosne mame i nji hova čeda! Dve autorke debituju u ovom broju, a to su: Aleksandra Radičev ić (autorka romana Čudno čudo gospodina Junasa Ž. Nj. Kot ura, čudaka) pričom 08:23, i Milena Ilić (urednica internet magazina Libartes) pričom ČEK AJUĆI MAR INU. Druge dve autorke već su imale čast da se nađu među stranicama Emitora, te ih ne treba posebno predstavljati (odnosno ne će dobiti zagrade), a to su: Ivana Milakov ić i priča SESTRICE SE SMEJU, i Sanja Pavošev ić Alisa koja se ovaj put predstavlja pričom POSLEDNJA SVEĆA. Razlog za trudničke metafore, na koje nek i već siguran sam gunđaju, jeste znatno zanimljiv iji od mog pokušaja humora, a stvar je u tome da su priče u ovom broju skoro pa tematske, odnosno tri od četir i autorke su, nemajući pojma o drugim pričama i bez ikak ve uredničke sugestije, napisale (sjajne) priče koje se manje ili više, metafor ično, ironično ili horor ično, dotiču trudnoće i rađanja. Zani mljiva koincidencija ili (još jedan) dokaz za tezu da su žene počele da razv ijaju kolektivnu svest što će biti uvod u nesumnjivo jeziv u i apokaliptičnu budućnost, tako da moramo nešto da preduzmemo dok ne bude prekasno i... U redu je, smir io sam se. Pored priča tu je i magazinski deo Emitora, odnosno testosteronska sekcija u ovom slučaju. Naravno, oni koji bace pogled na većinu imena koja se tu pojavljaju grohotom će se nasmejati na ovu kvalifikaciju, dok će se taj smeh, nadajmo se, nastav iti i tokom čitanja izvanredno du hov itih, pov remeno pronicljiv ih a nekad čak i pismenih tekstova na različite teme. Izdvajam tradicionalni (i tradicionalno obiman) osvrt Uroša Meha Sminjanića na najnov iju antologi ju koju je priredio Goran Skrobonja, kao i Harvestera koji izjavljuje ljubav Nikolasu Kejd žu. Čitamo se za nek i naredni praznik, kao što je npr. ovogodišnji Smak Sveta! Do Emitora… Miloš Cvetković
2
Aleksandra Radičević
08:23 Kao oko, crna tačka stajala je posred jarkocrvene kružnice. To je crveni i niski tunel imao oblik levka. Njegovo oblo i odrano rumenilo stešnjavalo se u dlakav u crnu. Zidov i su bili topli, kao i pod, pod jednim bosim stopalom čak se činilo da se… migolji, da prigušeno pulsira. To glistoliko, travoliko i svekoliko mreškanje razlivalo se kao riđi talas od koga je sve treper ilo. Kao na svetlucavom i crvenom okeanskom dnu njihov i koralno raznolik i i okamenjeni udov i bili su fantastično upleteni u nešto neobično i nerazmrsivo. Bilo je to kao da sve te ruke i noge rastu iz jednog sklupčanog tela, kao blistavog kristala soli, mada, na mahove, izgledalo je i kao mnogo razbijenih dijamanata, mnogo sklupčanih tela na gomili. Otkucaj po otkucaj uzbuđenih srca sak rivenih u gnezdima torzoa pok renuli su se kao zagolicani ispod mnogo uljanih opni vode. Ribolike zenice ljubopitljivo su se zacak lile u bordo okolišu, dok su četir i bele zvezde šaka trapavo posegnule za nev idljiv im smislom, po znojavom vazduhu pipale promaju kao da bi da joj utvrde oblik. Ili to nije bila promaja, već kao u disanju, ritmično pok retanje ogromne i žive utrobe. – Mislite li da nas je nešto pojelo? – Mislim da nije. – Ali mi jesmo u nekom stomaku? – Mislim da jesmo. Dva nazubljena stubića pršljenova krckala su, to su se dve glave spuštale polako, pri lepljene obrazima, kao u tangu. Čet vorook i pogled pažljivo je odmer io tamno i vlažno za prečenje puta. Vrata. Dvoja. Jednostavne, kružne mogućnosti za prolazak, upaljene kao nove oči pod vodom. Dr hutur ila su u mnogo nepouzdanih, bakarnih nijansi, kao da se razdaljina do njih sama od sebe skupljala i povećavala. – Prelazak… je reč koju tražite. – Jeste. Baš na nju sam mislio. Mi ćemo preći u neko drugo stanje. – Sigurno hoćemo. Ta dva glasa bila su slična, kao da su u srodstvu. Zejtinjav i i nedovoljno oprobani u kli zav im grlima, na silu su se obuk li u jedan učtiv i jedan ozbiljan ton. Njihova tela još su bila smešana u toj goloj lopti iz koje su laktov i i kolena vir ili pod neobičnim uglov ima, kao da su izlomljeni. Svak i je još posedovao sva četir i uha i obe jetre, ali ti glasov i bili su svak i za sebe. Njihova čvrstina vrcala je od suzdržavane nesigurnosti, suzbijane nepoverljivosti i budalaštine. Pojma o životu nisu imali! Ispod svega, plačni preliv tanjio im je verodostoj 3
nost. Kao kikot benav ih ptica, šuškanje bezubih paramecijuma i maloumni vrisak dirke na tastatur i. Sve je to bio taj zvuk. Eho bezosećajnih mašina, trudnih postelja i orgazmič nih medicinskih sestara. Ultraz vučno silovanje privatnosti i intravenozni balončići života u kesicama inf uzije. Sve su to proživljavali kao da ih iglama bockaju kroz tkiva i koske, po duši. Nešto spoljašnje, neobjašnjivo i u toliko snažnih boja da se na trenutke prov idelo svu da kroz zidove oko njih. To je možda bio svet. Možda samo lepa, ali varljiva iluzija sveta. Šarena laža. Ne više onoliko kockasti i ukočeni, omekšani od razmišljanja i razgovora, kao neka bela, smežurana planeta lagano su se okretali, otvarajući se kao pupoljak mesa. – Uh, kako me je žignulo. – I mene! – Evo opet! Kao da mi… nešto mili ispod leve plećke. – Ma isto! Baš tu je i mene kljucnulo. – Kao da… neko kuca na neka vrata u meni. Kuc–kuc. – I u meni isto. Usledio je ton, gigantski gong otupljen daljinom. Ples je odjednom bio zav ršen. Voda se pov uk la ostav ivši ih na cedilu. Zagrljaj se ras pao. Kao krasta koja je skinuta sa ružičaste kože izgledalo je da šupljine jednog sav ršeno odgovaraju izbočinama drugog. Čudov išna gomilica nožnih prstića i kose razdelila se u dva sprčkana, ali prav ilna tela. Više ne tako prisno oči su se uortačile, svakom svoje, suočile se merkajući sagovornika. Od preterane usredsređenosti dva naga građanina slučajno su se dodirnula licima. – Pa vi ste kao od majke rođeni – usk liknuo je jedan. – I vi ste – živahno je odv ratio drugi. – Kao… – naglasio je. – Naravno. Sumnjičavo su se onjušili, pa su se rukovali. Njihova građa bila je jedra i jajolika, ali zaustavljena u određenom trenutku razvoja, bez ljuske, bez oklopa, njihova gologuza i pri jemčiva mladost nije bila uprljana mrljama i deformacijama, ali taj nedostatak izraslina i antenica činio ih je nekako… nedov ršenim. Bilo je teško razlučiti da li to prv i gospodin liči na drugog ili je obratno. Imali su rumene dupiće za pljeskanje i prostodušna čela za čeli čenje. Njihova uska usta bor ila su se sa rečima, ali su im uši bile lepe i ljubazne. Njihove oči na mahove su bile sasvim satrvene, na mahove čak promućurne. Istov remeno, prebacili su se sa nožice na nožicu. Daleko, srcoliko središte sveta po slalo je još jedan gnjili, utišani zvuk. Pratilo ga je mnogo mekanih potresa u udaljenim, ali prav ilnim razmacima. Po zidov ima, bilo je to kao da nešto zlokobno mili kroz crvenu trav uljinu. Moglo se oček ivati, da svakom gospodinu pripadnu po jedna vrata, ali ova dvojica na meštala su se, nekako… po sredini, kao da su obojica htela da se naguraju u isti prolaz. To njihovo koškanje nije bilo odsustvo manira nego… potreba da se izađe baš tuda. Nasušna, takoreći. Zidov i su se tu već prikupljali i tavanica im se spuštala na ćele. Gazili su se, ne namerno, ali ni ne uzmičući posle toga. To više nije bila nespretnost u plesanju sada kada više nisu bili par. Indiv idualnost, fin način da se kaže kako svako gleda svoja posla. Pov remeno, jedan bi ćušnuo drugog u stranu, pov remeno, taj drugi bi pokušao da ga odgurne dlanom na njegovom glatkom stomaku. Njihov i zulufi mir isali su blago, na znoj koji je bio slatkast i izgubljen ispod mnogo drugih, grubljih mir isa u tom prostor u. 4
– Šta čekamo? – jav io se prv i građanin. – Zvonce. Drugi je podigao malenu, izguž vanu šaku bez noktiju, ovom se činilo kao svoju da gle da, i pokazao na crveno trepćuću lampicu u grlu hodnika. – Ako se ona uznemir ila i zvonce neće dugo da čeka za njom. Prv i gospodin klimnuo je glavom, jer sve mu je bilo logično. Tak vo je bilo celo to me sto, ispravno i… intimno. Lampica je zrikavo žmirkala, šaljući uzmuvane, uzbudljive trnce. Možda se tek malopre stvor ila, možda je bila tu celu smlačenu večnost, trepkala, trepkala. – Onda idemo napolje, zar ne? – pitao je prv i gospodin. On se činio za trepav icu ljubo pitljiv iji i brzopletiji. – Onda. Sada ne možemo. – I ja sam tako mislio. Rupa je zapušena. – Jeste. Vidite i sami. – Drugi građanin mislio je gotovo sve što i prv i, ali njemu nije bi lo potrebno da to bude i naglas pot vrđeno. Tišina je bila muljava, u tom sumnjivom i smrdljivom tunelu gde su kao rast voreni u nečemu što više nije bilo ni voda ni mrak udisali tu ustajalu klimu koja je postajala sve suvlja. A trav uljina se u punim, crvenim šumov ima upetljavala i raspetljavala oko njih. – Nešto sam mislio – jav io se ponovo prv i gospodin – vrlo je važno na koja vrata izlazimo. – Naravno. To je najvažnije. – Tako mi se i činilo. – Jeste, jeste. Onaj koji ode na ova ovde… – pokazao je drugi rukom, zar umenjena koži ca borala mu se oko debeljuškastog zgloba, kao da je nosio rukav icu – …onaj koji ode levo, ide napolje kao čovek. Drugi kao govno. – Zar kao govno? – Ni manje, ni više. Prv i građanin uzdahnuo je. – Znao sam, samo nisam hteo da pover ujem. Uzdahnuli su skupa. Nekoliko svetlucav ih kapljica znoja strčalo im se niz potiljak, me đu plećke, kao da su im glave zaplakale straga. Prv i građanin imao je svetlo lice, kao prov idno, da je bio iole lukav ne bi stajao tako tu pavo razotk riven do poslednje misli. Drugi, jedva nešto staloženiji građanin imao je dve skliske sise pod kojima su žiške saosećanja i neodobravanja naizmenično odavale njego vo raspoloženje. – Ali… – namrštio se prv i građanin – zar ne bismo možda mogli da prođemo, onako… jedan za drugim? Držali su pospane kurčiće u šakama, jedan se poigravao svojim. U daljini, visini i crve noj dubini svet je hrkao, bila je to hrapava grmljav ina u cev ima i cevčicama. – Hoćete li vi da budete taj drugi? – Zašto ja da čekam? – A zašto ja? Ne budimo deca, sve je vrlo ozbiljno. – Voleo bih da obojica možemo da dobijemo šansu. – Ali dobili smo je! I sada je treba iskor istiti. Sve je bilo vrlo mučno, ali smisleno. Ako postoji čovek i postoje vrata, čovek mora da prođe kroz vrata, jer vrata ne mogu da otvore čoveka. Dok se neraspoloženje beskor isno taložilo po njihov im purpurnim jezicima, prv i gra đanin malodušno je gnječio svoj ud, ljuljuškao ga prstićima i istezao, kao da nije tačno 5
znao ni šta će sa sobom, ni šta bi sa njim. Neodređeno, osećao je da će mu još biti potre ban za neke daleke stvar i, prijatne u velikoj mer i, naravno, ukoliko mu uspe da se prv i probije kroz vrata. – Ja sam čekao… veoma dugo – kazao je molećivo. – I ja sam toliko čekao. I duže. Možda. – Nikako. Siguran sam da sam došao prv i. – Sada se sećam, pojav ili smo se istov remeno. Na to se prv i građanin kiselo isk reveljio. Lice drugoga bilo je isto lice, samo bez grimase. Obojica su imali te izbuljene, tinjave oči, neiskusne u ovako značajnim duelima. – Hoćete li vi možda da… popustite? – pitao je drugi građanin učtivo. Njegove trez vene nausnice bile su istačkane ljubičastim graškama znoja, one njegove podatne sisice žen skasto mekane i naivne. Ispod njihove lila pov ršine opsena školjkolikog srca gruškala se rastući u prazno kao očajna bodlja. – Stvarno ne bih. Ništa lično. – Ni slučajno. Ne ljutim se. – Ni ja na vas. – I prv i građanin cedio se bledor užičastim zdravljem u biserčićima po stomačiću bez pupka. Pupak je broš kojim te okite napolju. – Ali sve je ovo prev iše stra šno. Ovako teške odluke na samom početku. Ulećemo u nešto tako krupno, glavom bez obzira. – Uzdahnuo je. – Na nek i način, drago mi je što nisam ovde sâm, koliko mi je, na ravno, i mrsko. – Jeste, jeste. Vaše društvo je izuzetno olakšanje. Ali… nije u redu ovo što sad radimo. Nekako je… nevaspitano… zbližavati se sada kada jedan drugom, silom prilika, ali ipak svesrdno, zameramo na postojanju. – Lepo ste to rek li. Filozofski. Ipak, kada ćutimo mnogo se više plašim nego dok razgo varamo. Pričajte mi bilo šta. – I za to ste u prav u! Ah, da mi bar misli nisu ovoliko unutra, kao i mi što smo. Filozof ski? Nisam siguran šta to znači. – Ni ja. Ali je zaz vučalo. Odjednom, znam mnogo toga, ali malo razumem. Taj život je krvava rabota, kao i to, izlaženje. – Ne samo to, možda i boli. – Možda je… – ali nije dov ršio rečenicu. Kao da su im glave još naslonjene jedna na dru gu podjednako slično i podjednako snažno ostali su zgađeni nad svilenkastim i kapav im prizorom crvenog sveta zaglavljenog u pukotini. Od tak vih misli zapadali su u drhtav icu. Ipak, škak ljiva nada što ih je čačkala po grudima okrepljujuće ih je probijala posred ri đih krugova bradav ica kao da im otvara smežurane oči. Otvor iti čet vore oči. Taj strah osećali su svim svojim ubogim čulima. Kao nešto gorko što ih je grebuckalo po nepcima, nešto pucketavo što im se kov rdžalo u ušima, nešto pec kavo što im je smetalo među nogama. Nešto je tu smrdelo. – Možda su govna srećna – rekao je prv i građanin. – Budite vi onda govno. – Ne bih. – Ni ja. – To me uopšte ne čudi. Kao po dogovor u, čas su bili preterano bojažljiv i, čas nerazumno poletni. Tik–tak, me njala su se njihova nova tela kvareći se iskustvom, prljajući se željama koje su uvek ne kako masne, tik–tak, ritala su se srdašca, ako se jedan umor io, i drugi se umor io. Bilo je 6
to saosećajno i izdajničko, blizanačko klatno do u komicu usaglašeno u oba topla trbuha. Situacija je bila usrana. Jednako složeni od jednakog mesa, od ćelija koje su svoje kom plikovane zidove vezivale jedan uz drugi u kao preslikanom rasporedu nisu mogli ni da se posvađaju kao ljudi. Tik–tak, možda nije ni važno koji će izaći napolje, jer se ništa ne gubi. Nema potrebe za duplikatima, priroda će, sav ršeno bezosećajna, koliko i praktična, jednostavno, jednog precrtati. Bilo je zagušljivo. Bilo je zamorno. U kapljicama, preznojavali su se kao da ridaju ce lom riđom pov ršinom kože. – Voleo bih – drugi građanin brisao se ručicama – kada bih umeo da vas odgovor im od svega. Prv i je zavlačeći glav u među kolena dlanov ima otirao potočiće sa nogu. Zureći u nje gov u lepu, sjajnor užičastu guzicu drugi je pogladio svoju, za koju je znao da je jednako obla, jednako radosna. – I ja vas, ver ujte mi. I kada bih znao da ste… kako da kažem… kvalitetniji od mene, opet vas ne bih pustio ispred sebe. Uostalom, kako izmer iti koji je bolji, kažite mi. – To ne znam, ali mislim da baš i bolji treba da propadne ako ne može da se izbor i sam za sebe. – Ali gde je onda pravda? – Napolju, verovatno. Na to se prv i građanin isprav io, duboko i iskreno sneveseljen. Bio je toliko prostodušno očigledan, da je išao na živce. Škrgućući zubićima kao da krcka neku neizbežnu istinu drugi građanin zadovoljno je primetio kako je mnogo lakše mrzeti, nego mar iti za nekoga. U crvenom šumorenju zidova i senk i njegove oči zujale su ratoborno i unez vereno. Ili će se pogušiti. Ili će se pobiti. – Gurkaćemo se, ništa lično – kazao je drugi građanin. – Naravno. Ništa lično kada vas zviznem. – Samo vi mene odalamite. Takav je život. – Uf, valjda neće biti baš takav… – Umesto odgovora, prv i građanin dobio je šut u sla binu. Munuo je sagovornika u rebra. – I ja se nadam. Drugi ga je ljubazno, ali nepopustljivo raspalio po ustima. Prv i ga je za to pljunuo. Drugi je uzv ratio istom merom. Tako divno popljuvani u početku su se pljeskali mlako i žmureći, kao neka deca, izo stavljajući najosetljiv ija mesta sa puno obzira, kao prava gospoda. Toliko su bili fini da su se udarali naizmenično. Mlatili i mazili. Mazili i mlatili. Ali kako se krv u njima grejala manir i su se sasvim strunili. Bol je postao prav i pravcati. Munjice zaslepljenosti posle ša marčine, zalutala pesnica u šupku i iskašljavanje posle prstiju nabijenih u grlo. Odjednom, sa puno mašte i grubosti groznič avo su kor istili sve svoje bahate šake i podmuk le pete, zaletali su se jedan u drugog, naskak ivali jedan na drugog, prev rtali se, jahali, dav ili i grizli. – Stanite, stanite, ne tucite se više – jeknuo je prv i građanin. – Predajete se? Drugi građanin otpuhivao je izvlačeći se ispod njegov ih blistav ih leđa, otvarajući isto vremeno stisak svoje nerazumne ručice oko protivnikovog vrata. 7
– Ma ne, samo, sinulo mi je, a šta ako propustimo zvonce? Zebnja koja ih je istovetno zaposela bila je šupljikava i mestimična, kao pegice. Bilo je to kao da njihova, kao preslikana, nadrkana lica tufnasto popuštaju. – U prav u ste. Njihove izgrebane oči odašiljale su nov u, strašnu pogubljenost ispod ljubičastih linija veđa. Žigala ih je u onim cvilećim srcima, ukiseljenim od napora. Zajedno, trljali su svoje nežne malje slepljene u mok rim, crvenkastim žbunićima po grudima, dok su im se brda šca smežurane muškosti bespomoćno skupljala kao da im se povlače u stomak. Zanoseći se na nožicama prv i građanin sisao je pov ređeni palac, dok je drugi jezikom pokušavao da dodirne rask rvavljeni nos. Možda će se naduti i zagaditi. Možda će se volšebno regener isati. Podozrivo i obazrivo gleduckali su da li će ovaj drugi da pocrni i da crkne. Sprčkani časovničići u njima frenetično su odbrojavali. Tik–tak, kad je neko glup ne može se roditi pametan, tak, biti glup među pametnima mnogo je manje stresno nego biti pametan među glupacima. Ta njihova srca bila su dlakava kao neko treće, nisko i namr gođeno oko u trupu. Izgledalo je kao da ne mogu da urade više ništa. Zablenuti u treperav u lampicu što je crveno zijala na njih iz žilica zida skrstili su ruke, čekali, oslanjajući se na njenu namigujuću ćud, zvonce koje će im najav iti taj nek i topli, vlažni, važni, velik i… – Život – kazao je drugi građanin – uostalom, mora biti nešto lepo kada se ovoliko du go čeka na njega. – Prava stvar – odgovor io je prv i građanin, ali odjednom čelo mu je puk lo od nove ne doumice. – Možda ćete misliti da je ovo smešno, ali… udovoljite mi. Znate, Majka je Bog, zar ne? Drugi građanin otvor io je musava ustašca ispod razdrljanih nozdrva. – Naravno. – Da. Dabome. Ali, šta je onda Otac? More crvene trav uljine po zidov ima ponovo se ljuljuškalo kao na presoljenom i presu šenom dnu bez kraja. Bio je to divan i nepodnošljiv ritam. – Hm… Bog je Otac napolju, čini mi se… Možda nas on dočekuje. – Jao, jao… – zapljeskao je prv i građanin, zapljeskala su obojica. – Rodiću se nestrpljiv. – Nećete, ako se ja pitam. Ništa lično. – Naravno. Ipak, stajali su strpljivo, a daleko, potmulo, promuk lo srce veliko kao ceo svet kucalo je izuzetno sporo, razv učeno, neodređeno vreme tog nebivanja. Čekali su da se kružni otvor i rašire, da vide svoga Boga.
8
Milena Ilić
ČEKAJUĆI MARINU Osetila je neku neodređenu malaksalost tog septembarskog jutra, koja je možda mogla da opravda dilemu oko podizanja telefonske slušalice. Ipak se jav ila i, ako hladnoća može da se čuje, bila je to vrlo bučna hladnoća u glasu iza. – Gospođice Milice, odsad ste gospođa. Devojka, koja je do pre samo nekoliko minuta bila uverena u svoje devojaštvo, zbunje no pogleda u plafon (priv ilegija tek probuđenih) i narednim pitanjem, prirodno nastav i razgovor. – A otkad sam Milica? – Hm... – glas s druge je dopustio sebi dužu pauzu za nekog ko će se kasnije predstavlja ti kao Bog – ... ne zna se tačno. Ali, ako ste se vi tek sada to zapitali, možete odsad to i biti. – Ko ste vi? – upita novopečena Milica zbunjeno. – Bog. – Otkad? – Zaboga, gospođo, ne sećam se ni sam. I spusti slušalicu. Milica, naravno, nije mogla da ima poverenja, a kamoli vere u Boga sa tako lošim pam ćenjem, pa rešena da priupita partnerku da li je i ona primala slične duhov ite pozive ovih dana, osim upražnjenog mesta u krevetu, zapazi još jednu anomaliju u prostor u oko se be i na sebi – stomak veličine lubenice koji je ukazivao na trudnoću nepoznatog porek la. Želela je da skoči i otrese to čudo, ali joj pažnju priv ukoše gađenja dostojne tapete koje su tako drčno ukazivale na neukus ljudi čije je ovo stanište bilo. Ali šta će ona tu? Na kreve tu, u roze spavaćici i stomakom do... zuba, grla? Možda nosa, ko zna! Verovatno bi trebalo da ustane i prover i dok le se stomak prostire. U, majkumu. Da li ovo znači da sam se jebala sa... muškarcem? Ili me je onaj smešni Bog bezgrešno oplodio, a svu trudnoću svalio na mene? Obuk la je haljinu koju je našla na stolici pored kreveta, nasmejala se svojoj grotesknoj pojav i, i pokušala da se seti kako se zvala pre nego što je odlučeno da će se zvati Milica. Milica? Zašto tako obično, dosadno ime? – pitala se vezujući pertle u velike, nimalo do sadne mašne. Mislim, mogla sam da se zovem Perazda, ili Pandora, ali .... Milica? MILICA? Hm... vrlo nek reativan potez nekoga ko se predstavlja kao ultimativni Kreator. Ali, opet, kako se zvala tada? Pre ove trudnoće i ovog nepraktičnog stanja u kome se našla. I gde je uopšte Marina? Gde je njena topla, meka saputnica, koja će verovatno biti duboko razočarana kad je zatekne sa ovim očiglednim dokazom preljube? Izašla je na ulicu i krenula u potragu za svojom dragom da je pita šta ovo kog đavola znači i da li je možda bila u komi sve ovo vreme, ili je, prosto, imala neku amneziju. Od
9
govor i su se sami nametali, ali je njihova brojnost remetila objav u onog pravog koji bi ko načno rešio zagonetku. Koračala je odlučno, sa stomakom koji je još odlučnije hodao ispred nje. Uopšte nije mogla da ga doživ i kao deo sebe i nešto prema čemu bi trebalo da ima nek i emotivni an gažman. Pipnula ga je i pomislila: A šta ako je seks koji je doveo do ove izrasline zapravo bio dobar? Najgore je živet i u neznanju, a sa očiglednom pot vrdom nekog zbivanja... I što me svi gledaju tako blaže no? Ova plavuša sigurno nema ni dečka, ali već razmišlja o svom budućem potomstvu, i u mojoj trudnoći vidi klicu sebe same. A ovaj drkad žija misli: „Tako ću i ja jednom jebat i, da izraste sa svih strana“. A ova baka se priseća svojih trudnoća, i trudnoća svojih trud noća, i zaboravlja da to i nisu tako divne stvari kako joj se sada, sa nostalgične distance, čine. I ovaj brkat i deda razmišlja o tome kako nikada nije dopustio svom semenu da se razvije u čoveka, ali „kakvi bi to ljudi bili“, misli i uzdiše.... Uh, gde je Marina, do đavola, gde je sada kada mi je najpot rebnija? Ove i brojne druge misli vrzmale su se po njenoj glav i, ali je iznad svega želela da sazna gde se Mar ina nalazi, i gledala čas u nebo, čas u zemlju, tražeći odgovor. Utom primeti čudan odraz u bar i i legitimno se zapita: Ko to gleda u bar u? Oh, oh, pa njen odraz uopšte nije bio njen!!! Ali je bilo nek ih sličnosti, koliko je mogla da primeti. Trčeći se vratila kući i okrenula jedini broj koji je bio zapisan na papir u pored telefona. – Dobar dan, da li mogu dobiti Gospodina Boga? – Ja sam, Milice. Samo da vas podsetim da nisam Gospodin Bog, već Gospod Bog. Milica je prev rtala očima iz sve snage; nerv irao ju je ovaj tup, zagušljiv glas, manje hla dan nego jutros, ali definitivno gadnijeg zadaha, koga je, srećom, bila pošteđena. – Gospode Bože, odsad ste Gospodin Boža. – reče Milica ponosno i spremno da okrene priču u svoju kor ist, te nastav i ubrzanim tempom – I znate li vi da bi bilo prev iše ružno da se bunite i insistirate na tome da ste Gospod, kada se ja nalazim u mnogo goroj situaciji u kojoj mi je sve nametnuto počevši od imena, preko stomaka, odv ratnih tapeta do frizure i pištave boje glasa. Ne znam gde se nalazim, ne znam ko sam, i iznova postavljam ono pita nje „ko sam ja?“, koje ne može da se pohvali svojom konstuktivnošću i približavanju subjek ta koji postavlja pitanje, već utiče na potpuno udaljavanje od svakog aspekta tog subjekta. Osećam da sam neko, ali ne mogu da se setim ko sam bila da bih znala ko treba da budem. – Mnogo filozofirate, gospođo. Pustite to, osećajte se blaženo, ipak ste u blagoslovenom stanju. Milica besno spusti slušalicu, svesna da joj ni Bog ne može pomoći, i uputi se ka pro zor u. Kiša je padala duboko i temeljno, kao da želi da naglasi da je čak i ona svesnija svog postojanja i svrhe, za razliku od žene koja stoji iza prozora, i ne prihvata nove uloge koje su joj nametnute. Ko sam bila? Osećam jako prisustvo svog pravog ident iteta, i osećam da je u sukobu sa akt uelnim, ali gde je on, gde je taj ident itet i gde sam zapravo ja? Šta ako postojim pa ralelno sa ovim nezgrapnim telom, ali ne uspevam da vidim sebe jer je reč o odvojenim dimenzijama? Znam da nikada ne bih imala ovakve tapete, ali opet, kakve bih imala? I čemu ova pitanja kada posle svakog znam šta ne bih volela da imam i ko ne bih volela da budem, a pozit ivnih odgovora nigde nema? I kako da se osećam blaženo? Šta ako sam bila silovana, pa sam, u želji da pobegnem od te sramote i jada, izmenila lični opis i me sto stanovanja? Ali je dete ostalo, kao časno breme jednog nečasnog čina....
10
Pitanja su se rojila, uz jaku pratnju krčanja creva, koju niko ne bi mogao da prečuje. Da kle, gladna je. Nešto ipak zna o sebi. Nečim je ipak određena u ovom trenutku, na ovom mestu. U frižider u je pronašla pasulj – po gustini bi se rek lo da je napravljen pre tri dana. Ko je naprav io pasulj? Verovatno ona? Osetila se ponosno, iako nije mogla da se seti da ga je skuvala... A opet, nije li imala realan dokaz tog kuvanja, koga je pronašla u frižider u? Pasulj... Osmehivala se samozadovoljno i u sebi videla nov u dimenziju koju je počela da prihvata. Dodala je biber, origano i ostale začine koje je pronašla na polici. Pasulj.. PASULJ! – Gospodine Božo, neću vas više uznemiravati svojim pitanjima, samo mi recite da nije možda Mar ina skuvala ovaj pasulj? – Koja Mar ina? – Moja žena. – Ohoho. Gospođa Milica odjednom ver uje u brak! – Ne ver ujem ni u Boga, pa on postoji... Očigledno. – Što volim kada citirate Bodrijara u prisustvu Boga! – reče Bog samozadovoljno. Ili samoironično. Milica je preneraženo posmatrala slušalicu, udaljila je, pa je opet približila i blago, go tovo mater inski rek la: – Ali, Bože. Ja ne znam ko je Bodrijar. Ne znam ko sam ja. Ne znam da li uopšte imam prava da znam bilo šta. Ne znam kak va mi je ovo izraslina u vidu drugog, trećeg ili osmog stanja. Ne znam gde mi je žena. Žena. DA! ŽENA! – i uzdahne glasno, pa opet spusti ton. – I dragi moj Božo, jedinstveni ili trojedinstveni, nebitno – nije mi čak ni namera bila da te pitam da li znaš gde je ona. Htela sam samo... Očigledno sam glupo, sujetno htela da saznam da sam ja skuvala pasulj. I da znam da ću možda opet da ga skuvam i za nju. Zato mi je bitno da znam – koja je od nas dve skuvala ovaj pasulj. Ona ili ja? – Ona sigurno nije. – uozbilji se Bog, i nastav i – Mrt va je već godinama. Milica je u trenutku osetila kako joj noge klecaju i kako joj srce istov remeno pumpa i grči, kao da će izaći iz grudi, ili kao da će pov ući grudi u sebe. – Mrtv...a? Mar ina m..rtva? Mrt vaA A!! Pa oživ i je!! Oživ i je, čuješ li me???!!! Vask rsni je!! Daj joj još nek i stomak, daj joj drugo ime, samo mi je vrati!!! Čuješ li me, bože?? To sam ja, Milica! – Ne mogu da je vratim, Milice. Smir i se. Popij nešto. Triput očenaš posle svakog obro ka. Biće bolje. Biće mnogo bolje, videćeš. Milica je bila očajna. Sela je na trosed, prek rstila noge i duboko disala bez ikak vog reda i plana, iako odavno nije u ovoj mer i bila svesna svog disanja. Ustala je i hodala levo–desno, i odjednom shvatila da je komunikacija sa bogom dopušta da iz prve ruke sazna kako je Mar ini tamo, gde god tamo bilo, pošto nije bila sigurna ni gde je ovde. Podigla je slušalicu. – Tu si? – Bog je sveprisutan, Milice. – Dobro. Reci mi kako je ona. Šta radi? Da li joj je lepo gore? – Nasmejala se i pomislila kako Mar ina nikada nije volela severne krajeve, niti bilo kakav osećaj visine i čak se bo jala tih pov ršinskih neodređenosti. – Ne mogu to da ti kažem, Milice. Znaš da smrtnicima nije doz voljeno da dobiju odgovor na bilo koje zagrobno pitanje. Inače ne bi bilo vere i ja bih izgubio posao. Izv ini. Milica je preneraženo shvatila da nema nikak ve vajde od ovog Boga i da će život prove sti u agoniji, s groznim tapetama i užasnim glasom. Bez Mar ine... 11
– Gde je sahranjena? Volela bih da vidim njen grob i odnesem zumbule. – Nije saranjena. Kremirana je. I mislim da joj se urna sa pepelom nalazi negde pored bibera. E, da, tamo. Milica je izbečila oči i prišla polici sa začinima. Origano, Kor ijander, Biber, Peršun, Ka ri, Estragon, Majoran, Timijan... Timijan? Zašto sam mislila da je to timijan kada nigde nije pisalo da je timijan?! Po mir isu i boji? Pogledala je i u pasulj. Mar ina!! Mar ina, pojela sam te s pasuljem. Pojela sam te iz ne znanja. Mar ina... Oprosti mi! Gledala je čas u teglicu sa začinom, čas u slušalicu, čas u lonac sa pasuljem, čas u pro zor, čas u svoje žute papuče. Krenule su suze. Krenulo je mnogo suza. I sve su se slile u ostatak pasulja. Bila je očajna. Uzela je teglicu koju je Bog s podsmehom naz vao „urna“, i prosula ostatak Mar ininog pepela u lonac. Kad već treba da jedem za dvoje, ješću dva put. I poješću sve. Sela je za sto, spustila težak lonac na mušemu i jela, plačući. Pasulj je dobijao na volu menu zbog njenih suza. Mar ina! Mar ina! Jecala je. Mar ina, koji deo tebe sada jedem, Mar i na? Tvoj grljan ili tvoj lepi, nabubreli klitor is? I zašto sam vegetar ijanac u ova zla vremena, kada bih umesto praha glodala tvoje mlade lepe kosti i osećala te dublje u sebi? Mar ina! Suv i prah nije suvo meso, Mar ina! Suze su se slivale u pasulj, telefon je zvonio, Milica je u očajanju ponavljala: Ako jezike čov ječije i anđeoske govor im, a ljubav i nemam, onda sam kao zvono koje ječi, ili kimval koji zveči. Telefon je zvonio. Osetila je kako se nadima od pasulja i bebe i plača i svega što je snašlo. Ljubav dugo trpi, blagot vorna je, ljubav ne zav i di, ljubav se ne gordi, ne nadima se. Telefon je zvonio. Ljubav, ljubav! Mar ina... *** – Želite li da vidite svoju ćerku, gospođo Milice? – upita žena prer ušena u medicinsku sestru. – Mar inu? – upita gospođa gledajući u plafon. – Da, Mar inu. Nije odgovor ila. Nešto joj je bilo jasnije, ali nije bila sigurna šta. Osećala je kako joj kap ci postaju teži i kako polako pada u san. Tamo je bezbednije. Tamo je meko i toplo. Tamo miholjsko leto traje još uvek. Tamo će biti mala bezbrižna devojčica, bez pupka i majke. Bez boga i telefona. Bez Milice i Mar ine. Možda će biti potok, možda polje zumbula. Mo žda ništa neće biti. Možda... Sestra je pomislila da je umorna i da će dete ionako viđati celog života, pa je pustila da spava. Pored kreveta stajao je buket zumbula, a na cedulji koja je pala, i koju je sestra zguž vala misleći da je nepotrebno smeće, pisalo je: Poštovana, Izvinjavamo se na na ser iji nepredviđenih događaja, koji su nastali usled rada na anomalijama u vremenu. Vi ste, kao što ste dosad verovatno shvat ili rodili sebe, tj. Ma rinu koje ste jedino i mogli da se set ite u drugom stanju ovog temporalnog lavirinta. Vi ste Marina, gospođo Milice. Vi ste svoja majka, ljubavnica i ćerka, gospođice Marina. Ostajte zbogom, i živite zdravo. Vaš Bog 12
Ivana Milaković
SESTRICE SE SMEJU Kada u obližnjoj poslastičarnici zamoli za malo leda u krpi, kako bi stav ila na oko, ni ko je ništa ne pita. Svi već znaju dvanaestogodišnju devojčicu koja se tu skloni nakon što je majka–alkoholičarka istuče. Ne vredi nikoga zvati; nikog od nadležnih službi ne bi bilo briga, ne dok majka pijano ne potegne nož ili tako nešto. Niko je ništa ne pita, a niko više ni ne razmišlja o tome zašto bi roditelj uopšte udar io ovako mirno, dobro i uljudno dete – šta li je pa ona mogla da naprav i? Da zamoli mamu da ne pije toliko? Devojčica odlično zna šta je to što najv iše razbesni njenu majku, ali neće da prestane, neće. Ona ima sestrice, šta god majka pričala – majka uglavnom ni ne priča o njima, sa mo vrišti na nju i tuče je kad ih pomene. Ne gleda ni čime je udara ni gde, a kasnije priča da je samo... Ili se, baš pogodno, ni ne seća da je u besu šutnula ćerku. Sestrice. Trebalo bi da su veće od nje, zapravo – bile bi veće, da majka nije abortirala. Ovako su ostale malecke i nerođene, ali ona svoje dve sestre ne voli ništa manje zbog to ga. Nemaju imena, koliko zna – majka im nikad nije dala imena, a pošto nikad nisu rođe ne, nije imao ni ko drugi da ih imenuje, i tako o njima razmišlja samo kao o sestricama. Sestrice je redovno posećuju. Ne može da ih vidi, ne baš, ali oseća njihovo prisustvo kad dođu; ne može ni da ih čuje, ne zaista, ali kad hoće nešto da joj kažu, razume ih. Volela bi da može da ih vidi i da ih čuje, volela bi da stvarno ima dve star ije sestre koje bi je svemu učile i pazile na nju i branile je od majke, ali ništa od toga; majka se pobrinula da ih nikad ne bude, ubila ih je u sopstvenoj utrobi jer joj nije odgovaralo da ih rodi ili tako nešto. No, ni ubistvo nije sprečilo sestrice da je posećuju; a ako i ne mogu da je uče o stvar ima o ko jima star ije sestre inače pričaju mlađima, uče je nečemu drugom. Šapuću joj, svojim nepostojećim glasov ima kojih je ipak svesna, o krv i. I magiji. I bolu i besu i poniženosti i strahu. I prizivanju. Nije sasvim sigurna šta joj to tačno šapuću, ne razume ih sasvim – razume ona reči, ali ne shvata sasvim smisao, ili se možda boji da shvati. Jer tu ima mnogo krv i, i mnogo bola. A ima i slobode, što je, na svoj način, podjednako zastrašujuće. I tako, sedi u sobičku u zadnjem delu poslastičarnice, na oku drži krpu u kojoj se led sve više topi, i razmišlja. Pokušava da shvati. Do trenutka kada se led sasvim otopio i krpa postala mok ra i čak ne ni naročito hlad na, još uvek nije sve razumela. Ali zna da mora da se vrati kući – majka će se razbesneti ako se probudi iz pijanog popodnevnog spavanja a ne zna gde joj je ćerka, ne može da joj zak meči da joj donese vode, da joj uradi ovo ili ono. Zato vraća krpu ljubaznoj ženi iz po slastičarnice, učtivo joj se zahvaljuje, i kreće kući dok je ova sažaljivo posmatra. Jadno dete, šta li će sa njom biti? Propašće sa onom alkoholičarkom – ako je ludača pre toga ne ubije. 13
Devojčica se bezvoljno penje stepeništem svoje zgrade. Na petom je spratu, ali ide pešice – tako će duže potrajati. Sestrice su oko nje, šapuću joj, čak se i smeju, pa se malo opušta – ako se smeju, možda i bude sve u redu. Ne boj se, por uka je njihov ih nepostojećih glasova. Mi smo tu. I opet taj smeh. Sada se već i devojčica smeši. Čim je ušla u stan, počinje majčina vika. Pa gde je ona, hoće da joj majka umre od straha? Ni mobilni (onaj koji joj je majka u trenutku besa razbila) nije ponela, da bar može da je pozo ve! Toliko stvar i radi za ćerku svakog dana, a nje nema ni čašu vode da joj donese! Devojčica jedva da obraća pažnju na reči, sve majčine tirade već napamet zna; trza se kad joj majka kaže da ide i opere ruke, a onda sedne za sto već jednom, da večera. Dok pere ruke, majka joj i dalje nešto dov ikuje, kao da bi mogla da je čuje dok šušti voda. Ignor iše viku i zav ršava sa pranjem ruku – da bi, kada se okrene, na ulazu u kupatilo videla majku sa kuhinjskim nožem. Majka opet viče na nju, koliko ona puta mora da je zove, kako može tak va da bude, majci neće da odgovor i, majka se tako trudi oko nje a ona je tako sebična i samoživa i... Devojčica uz rastuću zebnju, a onda i strah, gleda nož u majčinoj ruci. Majka, dok priča, mlatara rukama – računajući i ruku u kojoj je nož. A kupatilo je malecko. Da joj kaže da spu sti nož, da se usudi da je prek ine, majka bi se samo još više naljutila, ko zna šta bi uradila (pa se posle baš pogodno ne bi sećala toga) – a već se i prev iše ljuti jer ona uzmiče, iako se samo sklanja od noža. Konačno, majka u još uvek pijanom besu zamahuje preblizu, devojčica vrišti od bola i straha a majku nerv ira što ona vrišti i i dalje mlatara rukama, devojčica oseća krv kako cur i, oseća bol, oseća strah, i poniženje što je tako neprirodno izv ijena u kupatilcu dok se sklanja od majke... Krv kaplje na pod, a ona, maltene ni ne shvatajući šta radi – ne, to je laž, to je kao kad mama kaže da se ne seća da ju je šutnula, devojčica odjednom vrlo jasno vidi i odlično shvata šta radi – doziva sestrice, one sestrice čije postojanje majka ne priznaje a ona sama ih je i te kako svesna. I sestrice su tu, uzdižu se iz njene krv i, sada ih maltene vidi, čuje njihove krike koji zaglu šuju majčinu viku pa joj zvuče kao pesma, i sestrice su crvena izmaglica oko majke, krvava izmaglica, ako nešto tak vo postoji. I više nema majčine vike, ima samo krvavo obličje delom na podu kupatila, a delom na hod niku. Devojčica pažljivo prelazi preko njega – pažljiva je da se ne saplete, zna da ne mora da se plaši da će je majka opet napasti nožem. Ili bilo čim, kad smo već kod toga. Sestrice se sada vrte oko nje, oko posekotina, i bol se smanjuje, mada je i dalje tu, ali više ne krvar i. Gleda se u ogledalu u predsoblju, i shvata da će imati poveće ožiljke; ali rane su se zat vor ile i zarasle, a to je glavno. Sestrice su oko nje, plešu i smeju se i pričaju joj, govore joj šta dalje, ali se najv iše smeju i plešu, onda se i ona smeje i pleše s njima, devojčica sa velik im ožiljcima koja pleše sa dve cr vene izmaglice. Izmaglice blede, a kad sasvim nestanu, devojčica odlazi da se umije i očisti, a onda u svo ju sobu, gde u ranac pakuje nešto stvar i. Sestrice su joj rek le kuda da ide, nije čak ni daleko, tamo ima jedna bak ica koja i najgora čudov išta može da otera, primiće je da živ i s njom. Ba kica je stroga, zahteva da se ljudi lepo ponašaju i da brinu jedni o drugima, ali je jako dobra, i uopšte ne pije i neće je tući. Devojčici to sve zvuči jako dobro, pa sa rancem na leđima odlazi toj bak ici dok se ponovo nev idljive sestrice smeju oko nje. 14
Sanja Pavošević Alisa
POSLEDNJA SVEĆA Nađoh kapetana Ahaba uveče prvog dana. Drugog dana je brodski sanduk, neoštećen, stigao do obale, a ja ga izv ukoh na žalo. I kapetana i sanduk smestih pod palme, gde je ka petan ležao poput mrt vaca dok sam preturao po sanduku tražeći stvar i koje bi mi kor isti le na pustom ostrv u. Sledi spisak sadržine sanduka: tri sveće i kutija šibica; dva zašiljena pera; bočica plavog mastila, dobro začepljena; Biblija, pomalo nabubrelih kor ica, kojoj se jako obradovah; kapetanov brodski dnevnik, gotovo bez unosa; nož, jako oštar. Većina tih predmeta izgledaše mi, na prv i pogled, nepotrebno: nijedan, sem noža od kog ipak nisam hteo da se rastanem, ne bi mogao da mi posluži za trampu za hranu sa domorocima ove zemlje, ukoliko na njih naiđemo. Ipak, reših da ih iskor istim najbolje što mogu i da zahva lim Bogu što me je izbav io iz mora nepov ređenog, a potom mi i pok lonio brodski sanduk, dok su se zacelo svi moji drugov i podav ili i moje stvar i propale. Istog dana uhvatih kornjaču na obali i ispekoh je na vatri. Kapetan Ahab beše usnuo ispod nadstrešnice koju sam naprav io, te ostav ih pristojno parče kornjačinog mesa kraj njega. Nije se vrpoljio u snu, niti disao isprek idano kad mu okrenuh leđa i zađoh u gustu šumu u potrazi za vodom. Nožem sam prav io zareze na drveću kako bih našao put nazad. Dugo sam hodao, ali naposletku nađoh izvor vrlo čiste vode, koju zahvatih u kornjačin oklop. Pošto sam ugasio žeđ, ponesoh, pažljivo, onoliko vode koliko je moglo da stane u tak vu posudu, nadajući se da će se kapetan Ahab probuditi kada se vratim. Otvor io je oči tek u podne trećeg dana, dok sam ležao kraj njega u senci, jer me je sunče va toplota mor ila. Iz polusna trgao me je hrapav krik: „Vode“. Prineo sam kornjačin oklop njegov im usnama; pio je halapljivo, do poslednje kapi, i potom tražio još, istim muk lim glasom. Tri puta sam išao do izvora dok ta strašna žeđ nije minula. Dao sam mu tek ubra no voće prijatnog mir isa i otišao da dopunim našu zdelu za vodu. Kada sam se, sat vremena kasnije, vratio, noseći vodu i još voća, kapetan Ahab je kle čao u senci i stezao nož. Pomislih da hoće da iseče meso, ali setih se da mesa više nema, da se pok var ilo na suncu i da sam ga bacio. Tada primetih kapetanov u lažnu nogu na pe sku ispred njega, onu koju mu je naš stolar naprav io od kitove kosti; kapetan nije skidao pogled sa nje. Spustih vodu u hlad. Kapetan se ne pomače. Zapalio sam vatru kada se spustilo veče. Noću je bez vatre bilo hladno, a pomisao da budem bez zaštite od svakojak ih zver i i neznabožačk ih plemena ispunjavala me je stra vom. Uz to, činilo mi se kao dobra ideja da proslav imo kapetanovo čudesno izbavljenje i da zahvalimo Bogu što nismo i mi poginuli kada je brod potonuo i pov ukao druge čamce sa sobom na dno okeana. Uhvatio sam dve kornjače, ispekao ih i prelio sokom onih slat kih voćk i; obed izgledaše dostojan kraljeva. Međutim, dok sam pripremao jelo, kapetan dograbi svoju lažnu nogu i stade da je delje nožem. Zgotov ivši obed, poz vah ga nekoliko puta, ali odgovarao je samo mumlanjem i režanjem. Pokušah da ga odvojim od posla ka 15
da je hrana počela da se hladi, a tada on zamahnu nožem na mene i jedva izbegoh da me pogodi u lice, te ga ostav ih na mir u. Obedovao sam sâm, ostav ivši mu njegov deo, a on je nastav io da delje nogu čak i pošto sam mu naz vao dobro veče i legao da spavam. Ujutru otidoh da plivam, jer je sunce počelo da prži od ranog jutra; a kad se vratih ka petanu, videh da on nije dotakao hranu koju sam ostav io, te da se ona pok var ila na suncu. Oko njega behu hrpice fine bele strugotine, a lažna noga više nije imala oblik noge; ume sto toga, nazirao se oblik koji je kapetan video u svom radu, ali ja tada još ne uspeh da ga prepoznam. Uza sve to, primetih ostatak sveće kraj našeg ognjišta; kapetan je tokom noći nekako ukrao jednu od tri sveće koje sam bio našao i zapalio je da gor i uzalud. Tak vo ra sipništvo u njega me uplaši, ali ništa ne rekoh. Pokušah da ga nateram da obeduje, ali on me ne primeti, obuzet radom. Uzeo bi vode, ali mesa i voća ne bi dotakao. Kada bih poku šao da mu dam hranu, ako bih bio dovoljno uporan u toj ludosti, zamahnuo bi nožem ka meni, ne da me poseče, već da me otera. Tako ga ostav ih da radi. Dan sam proveo hodajući uz i niz obalu, zalazeći u šumu kada ne bih mogao da pod nesem vrućinu. Svako voće koje bih našao pojeo bih sâm, ne želeći da prav im zalihe koje bi priv uk le divlje životinje, premda do tada još nijednu nisam opazio. Pomislio sam da naprav imo veću vatru nego što smo imali prethodnih noći, i da je ostav imo da gor i cele noći, kako bi nas slučajan prolazeći brod primetio i spasao, ali kapetan Ahab kao da nije slušao predloge, stoga sam vatru sâm zapalio. Takođe, pojeo sam i kornjačino jaje, a ostalo što sam doneo bacio sam u vatru, kako zver i ne bi došle priv učene mir isom. Kada je pala noć uzeh da iščitavam Bibliju uz svetlost vatre, dok je kapetan Ahab iza mojih leđa deljao nogu. Tada sam već primetio da je predmet koji nastaje iz kosti duguljastog oblika; upla ših se da kapetan možda prav i nov i nož kojim bi me ponovo napao, ali potom uočih da su ivice tog predmeta glatke, te ga ostav ih na mir u. Setih se umir ujućih reči – ljubi bližnjeg svog – te sam nastav io da donosim vode kapetanu kad god bi zatražio, i da se molim za njegov u dušu, nadajući se da će se osvestiti iz zanosa. Međutim, tokom te noći, dok sam spavao, kapetan Ahab zapali nov u sveću i ostav i je da u potpunosti izgor i, kao da ogromna vatra u koju sam predano dodavao gor iva ne beše dovoljna da osvetli njegov rad. Više nije govor io sa mnom, već je mrmljao za sebe, odbija jući vodu, hranu, razum. A čak i danas, dok ovo pišem, usamljen, dok su događaji sa tog prokletog ostrva daleko iza mene, čujem taj ludački šum kosti koja se pret vara u grozo moran, bezbožnički idol. Treće večer i otkako je kapetan Ahab počeo da delje kost, šestog dana našeg iznanstva, uspeh da nazrem njenu sudbinu; tada se prek rstih i prošaptah molit vu Gospodnju. U ru kama tog čoveka, stisnut kandžama poludelog, videh izrezbareni idol Belog kita. Primetio sam ga tek pošto se kapetan Ahab, zav ršivši nečastan posao, obeznanio od napora; i tad ostadoh pometen užasnom belinom idola, bledilom kao od smrti; prestrašen praznim oč nim dupljama koje isisavaju dušu onoga ko u njih gleda. Ustuknuo sam, dak le, od to dvoje i postav io Bibliju kao štit pred sobom, moleći se da mi je vera dovoljno jaka da me zaštiti. Idol pade na pesak, kapetanova glava na njegovo rame. Tada započe moje iskušenje. Zaogrnu me hladan vetar i vatra izgubi snagu. Pogledah u oči kita i on mi uzv rati po gled. Njegova belina probi me kao nožem; na njemu se vatra presijavala srebrno, gubeći žar. Unutar mrt vih očiju čudov išta vrebalo je ono stvorenje koje je potopilo Pekvod, jed nako ogromno i mahnito; pred njim postadoh neznatan, manji od rezbar ije koja me po vuče u sopstvene oči. Kriknuh kapetanu da mi pomogne, da zaustav i bezbožnog stvora 16
kog je priz vao iz dubina pak la; a kapetan, probudivši se, podiže se i iscer i kao odraz svoje tvorev ine. Videh ga kako stoji na jednoj nozi dok ga pridržavaju nečiste sile i kako polazi ka meni ispruženih kandži i razjapljenih vučjih vilica. Videh kako Beli kit i kapetan Ahab postaju jedno i tada znah da će mi isisati dušu i od mene načiniti ljusku čoveka i slugu đa vola. Postadoše stvor pak la, visok, belji od smrti, očnjaka dugih poput kozjih rogova, za krivljenih kandži pume, a svet oko njega potamne poput najdublje jame. Napipah poslednju sveću desnom rukom i tada mi na usne nav reše dobre reči: „Zavapih u nevolji svojoj ka Gospodu, i usliši me; iz utrobe grobne pov ikah, i Ti ču glas moj. Jer si me bacio u dubine, u srce mor u, i voda me opteče; sve poplave Tvoje i vali Tvoji prelaziše preko mene. I rekoh: Odbačen sam ispred očiju Tvojih; ali ću još gledati svetu crk vu Tvoju“. Gurnuh sveću u vatru i zapalih je u ime Božje; zamahnuh ka bezbožniku koji beše zastao nada mnom, zbunjen mojom odlučnošću; on ustuknu, pov ređen čistom svetlošću. Imao sam samo tu sveću, jer je kapetan Ahab ostale uništio kadeći svoju ogavnu rukot vor inu. Molio sam se za kapetanov u i svoju dušu te noći bez zvezda. Čudov ište me je obilazilo, na izmenice kidišući na mene i bežeći od osvećenog plamena. Govor ilo je nemuštim jezikom, a ja sam, uspravljen, govor io božjim. Jer, vera pobeđuje zlo, a nečista stvorenja moraju kleknuti pred svetim predmetima, te uper ih Bibliju i krst na njoj ka njemu; on zav rišta. „Optekoše me vode do duše, bezdana me opkoli, sita omota mi se oko glave. Siđoh do krajeva gorskih, prevornice zemaljske nada mnom su doveka; ali Ti izvadi život moj iz ja me, Gospode Bože moj“, govor io sam a stvor je vrištao, „Kad nestajaše duše moje u meni, pomenuh Gospoda, i molit va moja dođe k Tebi, u svetu crk vu Tvoju. Koji drže lažne tašti ne, ostavljaju svoju milost“. Čudov ište bolno zar ika i baci se na mene. Sveća utrnu kada je pala na pesak; od sili ne udara, Biblija mi ispade iz ruke. Stvor se nasmeja ispruženih kandži, stežući mi grlo; nadv i se i postade veći od neba. Videh u čeljustima dubine pak la i zube zla, duge i otrovne. Kapetanove oči umrle su kada se stopio sa Belim kitom, a koža mu beše gotovo prozirna; i nadv ijao se, nadv ijao i šir io čeljusti u kojima bih nestao. Uzasna sudbina zaroji mi se u mislima, i tada sam u očajanju umalo izgubio dušu. Mahnito, začeprkah levom rukom po pesku. Mora da me je vodila Božja ruka, jer kada podigoh sveću, ona ponovo beše upaljena i gorela je vrelo i pravedno. Prošaptah: „A ja ću Ti glasom zahvalnim prineti žrt vu, ispuniti što sam zavetovao; spasenje je u Gospoda“, i gurnuh sveću u čeljust zla; sveća izgledaše tada poput plamenog mača protiv idolatrijskog osmeha. Krik nalik samrtničkom Belog kita ispuni svet. Stvor pade sa mene, a ja se bacih ka knjizi koju sam ispustio u njegovom napadu; tada prime tih da je u kornjačinom oklopu ostalo vode. Ne časeći časa, prek rstih vodu i oklop, spase nje je u Gospoda, i kada je stvor poleteo ka meni, spremno ga zapljusnuh svetom vodom. Rep Belog kita udar i me preko grudi te posrnuh; grozni urlici zaparaše mi uši; talasi vrelog, smrdljivog vazduha naplav iše me poput morskih. Klečeći, držeći Bibliju u ruka ma, odolevao sam poslednjim udar ima đavolje moći. Nož kapetana Ahaba polete ka mom licu; izbegoh ga; avetinjske čeljusti zaskočiše me, otkotrljah se od njih. Kada telo pade u pesak, gurnuh sveću u njegova usta, duboko u ždrelo, i, nakon nekoliko trzaja nogom, on prestade da se pomera. Videh kako se razdvajaju idol i telo kapetana. Videh kako kapetan umire i telo mu se pret vara u prah, a rezbar ija trune i postaje prašina. Spasenje je u Gospoda, spasenje je u Gospoda.
17
Olakšanje me preplav i i ja padoh na kolena. Sklopivši dlanove, očitah molit vu i zahva lih Bogu što me je vodio kroz celo iskušenje. Sveta svetlost vere pomogla mi je da preživ im kapetanovo oživljavanje lev ijatana, te sada njegova duša može, konačno, da počiva u mir u, zajedno sa svim našim drugov ima. Ovo pismo stavljam u sanduk i sanduk poveravam mor u; kada bude pronađeno, ljudi će odahnut i, znajući da je Beli kit mrtav. Imam dovoljno hrane i vode za poslednje puto vanje, putovanje kući. Gospod mi je podario novi brod i isploviću na jutarnjoj plimi. Moj prijatelj Kvikveg je uz mene, a ostaci tri božje sveće i reči Njegove vodiće me kroz dolinu smrt i. Pera i kapetanov dnevnik neću ponet i sa sobom, jer više mi ne trebaju. Međut im, nešto mastila ću zadržat i, kako bih ime ovog broda mogao da precrtam, jer je pogrešno; brod se ne zove Rakela, već Pek vod; i sada moram pot ražit i ostatak posade kapetana Ahaba, jer ove ljude kojima sam okružen ne poznajem, i o meni govore kao da nisam među njima. A očito je da jesam među njima, ja, jedini svedok uništenja Belog kita.
18
Apokalipsa juče, danas, sutra:
PRIČE O SMAKU SVETA Pojavljivanje treće tematske zbirke priča domaćih autora pod nježnom uredničkom pa licom Gorana Skrobonje u tri godine je svakako dobar znak za domaću žanrovsku prozu u smislu da postoje autor i, urednik i izdavač koji su u stanju da po komandi produkuju knji ževnost povezanu jednim motivom a koja je sasvim objavljivog kvaliteta, ali, valjda i pu blika koja to ipak kupuje, čita, komentar iše, voli... Možda je samo u pitanju napad akutne malodušnosti, onda, to što je moja reakcija na ovu knjigu najpre bila pomisao da je Skrobonja pomalo digao ruke od urednikovanja i na prosto spakovao između ukusno odrađenih kor ica sve što je dobio, nakon što je lektorka pošteno odradila svoj deo posla. Apokalipsa mi svojom debljinom – u opticaju je satanskih 666 stranica fantastične, horor, slipstrim, alegor ijske i na druge načine oneobičene proze i nešto malo poezije – suger iše ne da su apetiti porasli ili da je dobrog mater ijala bilo u ta kvom izobilju da je ovo najsurov iji i najljući izbor od svega ponuđenog, već da je antologija sklapana po principu obaveznog uključivanja mnogih autora koji su se već dokazali (da li u prethodnim Paladinov im antologijama, da li drugde na srpskom i eksjugoslovenskom književnom prostor u), bez obzira na to da li njihova nepristojna ponuda ovog puta uopšte vredi nuđenja u ovak voj formi. Pre nego što zaz vuči kao da mi se u ovoj knjizi ništa nije dopalo, vredi reći da ovde zai sta mislim kako je zafalilo uredničkog rada koji bi neke neizbrušene dragulje uglancao do sjaja dijamanata, a neke predugačke, neusredsređene pripovesti sveo na ono što u njima zbilja vredi. Dak le, ne mislim da je većina priča iz ove ponude potpuno i neiskupljivo sme će, ali mislim da je evidentno kako se u okvir u žanrovske proze važnost dobrog urednika naprosto ne može prev iše podv ući. Da li Skrobonja nije mogao, nije želeo ili nije smeo da se više bav i pričama nuđenim za ovu antologiju ili su one u originalnim rukopisima bile zaista toliko loše da se ove verzije mogu smatrati najboljim što se moglo nav ući? Više volim da ver ujem u prv u verziju jer ona, iako Gorana raspinje na krst, makar suger iše da su ovo autor i sa potencijalom kome je potreban posvećen akušer da ga porodi i prevede u svet žive, zanimljive proze. A urednici, kao i sve dobre sluge božije ionako su viđeni za krst i njihove muke su im nagrada jer znaju da su njima nekom drugom kupili užitak. Sebe inače smatram čovekom koji, iako je onaj najgrđi literarni snob što stalno u sebi misli kako je car, kralj i prvak u skoku u dalj zato što više voli Nabokova nego Dena Brau na i pre bi čitao Džojsa nego Koelja, koji, dak le, ipak voli i ceni dobru žanrovsku prozu, pa makar i u formi ljute palpčine. Ali Apokalipsa me je testirala do samih granica izdržljivo sti podsećajući me da ipak nije svaki palp pisac viđen da izraste u Majk la Murkoka. Dobro, pametnji od mene to su znali i pre ove knjige. No, valja to naglasiti pre nego što krenemo da se bav imo indiv idualnim pričama: žanrovska proza ne mora da bude uporediva sa Na bokov im ili Heming vejem ili Uismansom ili Kišom ili, eh, Pek ićem, da bi bila dobra. Ali 19
mora da bude dobra, da bi bila dobra. Dobra književnost, literarna magija, čak i ako je puk i eksapizam. Mora da natera svoje reči da plešu. Mora da ima eleganciju rumunske gimna stičarke i ubojitost MMA šampiona. Ako ne – ona naprosto nije dovoljno dobra, pa makar bila i žanrovska. To što bi mi pre dve – dve i po decenije većina ovih priča bila sasvim na mestu dodatno svedoči o tome kako ja možda nisam idealna ciljna grupa ove antologije, ali s druge strane voleo bih da javno čujem da ovi autor i svesno stvaraju prozu koja će biti naprosto nedovoljno dobra za blaziranog četrdesetogodišnjaka zato što znaju da će je pet naestogodišnjaci gutati. Glede teme ove zbirke: propast sveta je motiv znatno određeniji od prethodnih Paladi nov ih antologija (telev izija u Belom šumu i urbane legende u Istinit im lažima) pa sam se utoliko nadao i moćnijim pričama koje će unovčiti tu ekstremnu tematiku što im je zadata, izrasti na očaju, strepnjama i borbi za ako ne goli život a ono bar spas duše svoje. Nadao sam se. Ali od udaje skoro pa ništa. Ispostav ilo se da je ovako određena tema bila jači izgo vor nego inače da se masovno udar i u prepričavanje filmova koje smo, avaj, svi već gledali i ako o samim filmov ima nismo imali prev isoko mišljenje, greje nas uspomena na mladog romskog dečaka što je sedeo pored nas u bioskopu i mir isao na pečeni kukur uz... Dobro, otirem sumaglicu sa očiju i bacam se glavačke u novelu koja ovu antologiju otvara...
Adrijan Sarajlija: Berlin Bob Sarajlija svakako nije moj omiljeni domaći žanrovski stvaralac ali mu ni u najzlobnijim momentima ne mogu poreći spretnost sa perom i maštov itost. U zbirci Istinite laži, njegova je realsocijalistička horor–fantazija bila među boljima i podmetanje njegove sedamdeset strana dugačke novele na početak Apokalipse svakako je i priznanje od strane gazda Skro bonje da se radi o čoveku koji zaslužuje mesto pod reflektorom. Problem je što je Berlin Bob očigledno zamišljen kao impresivno otvaranje antologije nakon kojeg čitalac bez daha grabi dalje kroz pulpu, napaljen kvalitetom i snagom prvog seksualnog kontakta sa slipstrima škim viđenjem apokalipse koja nastupa nekako baš u vreme pada berlinskog zida i rušenja socijalističke basne, ali što sam u stvarnosti ovih sedamdeset strana čitao – uz predahe da pesnicom iz sve snage udar im najbližeg ukućana, rek reacije radi naravno – neka tri dana. Sarajlija uzima mizanscen i likove koji bi meni mogli biti zanimljiv i – jugoslovenski ga stosi nižeg ranga u Berlinu sa kraja devete decenije prošlog veka – ali zatim radi izuzetno malo na njihovom produbljivanju, odlučujući se umesto toga da troši vreme na osmišlja vanje što sočnijeg jezika. Poštujemo, naravno, teško da ćete naći čoveka u ovoj sobi koji više od nas voli bombastične metafore, smela poređenja i ine stilske figure, ali posle odre đenog broja strana postaje jasno da Sarajlija nakucava pasuse i pasuse teksta koji ni ma lo nije bitan za dalji razvoj priče. Ti likov i koje smo pomenuli? Zapravo im produbljenje i ne treba jer se sa njima nikuda do kraja priče i ne ode. Umesto toga, uvode se nov i likov i, nova mesta odv ijanja radnje, metaljudski obaveštajni operativci iz per ioda hladnog rata, nervozni nov inar i, sportske legende... i ništa od toga ne uspeva da zaista objasni kak va se to apokalipsa događa. Kraj sveta je suger isan poizdaleka, više natuknut nego predstavljen i dok sam apsolutno saglasan sa idejom da proza (čak ni žanrovska) nije dužna da čitaocu sve lepo na kraju objasni i objav i jesu li se njih dvoje na kraju uzeli, ona to pravo na sebe uzima isk ljučivo na ime lepote teksta. E, tu Sarajlija zapravo ispušta loptu i umesto kre iranja teksta koji bi iskor istio apokalipsu kao pozadinu da nas opčini poetikom, slikama kak ve samo u tekstu mogu da ožive, on uzima da prepričava scene kako bi izgledale da je 20
ovo nek i film. A ja to stvarno mrzim. Naravno da je određena količina filmskih vizueliza cija dobrodošla u palp prozi, daleko bilo da iko poželi da ih sasvim protera, ali najveći deo Sarajlijine priče kao da su baš ti i tak vi bombastični opisi scena bez finog igranja vreme nom i prostorom, psihom i psihologijom, slikom i rečju za kak vo je proza kadra. Bučan ali neefikasan početak antologije.
Damir Mik loš: Majka svih šuma I samo malo manje bučan i neefikasan nastavak u Mik loševoj priči koja izgleda misli da je dovoljno da se pozove na vlašku mitologiju pa da mi svi popadamo na dupe i propusti mo da vidimo nategnuti ljubavni trougao međ protagonistima, tanušne, stripovske karak ter izacije i odsustvo motivacije za događanja kojima svedočimo. Kod Mik loša na meniju je apokalipsa izbegnuta za dlaku ali uz zaostatak konstantne pretnje koga na krhk im plećima sada nosi jedina preživela velikog karambola, iz čije vizure u flešbeku i pratimo priču i le gitimno je autorovo upinjanje da nam prikaže ženu što se junačk i upinje da izađe na kraj sa znanjima koja nisu za ljudske intelekte i izgubljenom ljubav i koja je, ničim izaz vano isto ženskog pola, ali prev iše ovde ima arbitrarnosti. Niti je lezbijski element bitan za priču niti je dovoljno eksploatisan da se makar gurmani među čitaocima naslade kako valja, niti je spona sa vlaškom mitologijom dobro iskor išćena. Horor (u koji ću ubrojiti ovu priču), bio žanr ili ne, možda deluje kao jednostavan za stvaranje zahvaljujući očiglednim sastojcima što u njega idu, ali Mik loš propušta da vidi kako su odnosi među ovim sastojcima esen cijalni za uspeh priče: naprosto ovde nedostaje unutarnja koherencija motiva, kauzalnost između mik ro i mak ro događaja i na kraju je Majka svih šuma, uprkos nešto literarnijem jeziku od prethodne priče, još jedno prepričavanje filma.
Milivoj Anđelkov ić: Dvostruk i razlog male braće Anđelkov ić ulazi u ring, kao i obično sa jednom od malobrojnih čistih naučnofanta stičnih priča u antologiji. Na delu je pristup svojstven staroj školi – dak le izvanzemaljske civ ilizacije, kolonizacija kosmosa, kulturni kod potpuno tuđinski nama odraslim u judeo hrišćanskim njeg vama... Ima tu dosta filozofiranja koja, jasno je to, neće svakome prijati, naročito posle akcijaškog tona prve dve priče. No, Anđelkov ić nastoji da se poduhvati nečeg ambicioznijeg, da postav i ozbiljna egzistencijalna pitanja i delom na njih odgovor i i to valja pohvaliti. Ono što u njegovoj priči svakako škripi je podređivanje motiva samoj filozofiji pa je ovo u dobroj mer i više esej nego proza. Dobro, imao je i Lem tak ve ispade, da ne bude da Anđelkov ić nema velike prethodnike na koje bi pred sudom mogao da se pozove hineći nedužnost, ali meni kod Anđelkov ića ne funkcioniše dovoljno dobro odlazak u postmoder nu intertekstualnost koja priču na momente potkazuje kao farsu – koncept mržnje koja je maltene mater ijalni objekt, kao i finale priče koje kao da se podsmeva čitaocu... No, aplau diram ambiciji i pokušaju da se priča sa visoko podignutim obrvama.
Miloš Cvetkov ić: Rimejk Nije što je autor ove priče istov remeno i urednik publikacije u kojoj ovo čitate, a koji je i nar učio ovaj prikaz, ali Milošev palp pričan iz perspektive nov inara koji interv juiše holi vudskog režisera što radi rimejk kultnog Karpenterovog filma i time izaziva zombi–apoka lipsu je jedan od boljih egzemplara proze–inspir isane–kinematografijom u ovoj antologiji. Urednije i elegantnije napisano od Sarajlijine i Mik loševe priče, kod Cvetkov ića se da lepo spojiti zašto (ako već ne i kako) diranje u nešto sveto dovodi do poremećaja balansa sila 21
koje svet drže na okupu. Plus, Milošev psihološki portret odrtavelog nov inara sa strašću za film koja je odavno prerasla u socijalnu disf unkcionalnost je ubedljiv i u njoj samo malo škripuće erotski element koji nije do kraja uobličen u zašto (kad već nije potrebno ono ka ko). Dobro, priči se možda može zamer iti što finale počini greh prepričavanja scena kako bi one izgledale da je ovo film a ne proza, ali u konačnoj računici, ovo je sigurno jedna od boljih priča u antologiji sa Milošem koji pokazuje kako jednostavan, uzdržan stil odnosi pobedu nad isforsiranim kićenjima kojih je prev iše u bližoj okolini.
Marijan Cvetanov ić: Stav rofor Kiprijan Mar ijanu je ovo tek druga objavljena priča i kako me je prijatno iznenadio u Istinit im lažima, tako je ovom pričom pot vrdio da se nije radilo samo o srećnom pucnju na slepo. Stavrofor Kiprijan, zapravo, strogo uzev nije priča koja bogznašta ispriča. Put glavnog lika od prve do poslednje strane je nasilan i dinamičan ali nije to ono što čitalac posle čitanja zapamti, ovde je daleko impresivniji živ i ubedljiv portret Balkana koji stenje pod teretom zombi apokalipse koju sa druge strane jedva kontroliše teok ratska vlast pravoslavnog klera koji željeznom rukom upravlja osipajućim narodima, pokušavajući da spase što se spasti može. Cvetanov ić ja na malom broju strana kreirao izuzetno primamljiv mizanscen u kome bi moglo da se ispriča mnogo interesantnih priča različitog tona (pa čak i žanra). Njegova priča je zabavna, sa odličnim jezikom u dijalozima i plauzibilnom psihologijom protagoni sta. Jedan od nenametljiv ih bisera ove zbirke.
Ranko Trifkov ić: Šume bosanske Teško da bih u normalnim uslov ima čitao išta što je naslovljeno sa Šume bosanske, pa taman da je u pitanju slash fiction o susretu Brusa Dik insona sa Mustafom Nadarev ićem neposredno posle onog koncerta u Sarajev u, ali eto, dužnosti se ovde shvataju ozbiljno. Ranko Trifkov ić je pismen, to znamo već godinama i njegova priča govor i o postapokalip tičnom svetu u kome šačica Bosančerosa sedi u nekak voj enk lav i u, jelte, šumama bosan skim, pošteđenoj od pošasti koja je desetkovala globus i... I zapravo – ništa. Glavni junak tokom priče kontemplira o životu, univerzumu i svemu ostalom i na kraju zak ljučuje kako, kada su već on i njegov i imali sreću da prežive i množe se, sad valja pomoći svetu da se digne iz pepela kao... Feniks iz... er... pepela, ali u nekoj drugoj priči nekog drugog autora, ova promena u razmišljanju bila bi rezultat neke akcije, nek ih događaja koji kušaju ličnost glavnoga junaka, teraju ga da sazri i uzgoji dlake na prsima junačk im. Kod Ranka akcije nema, samo kontemplacije što je razočaravajuće, kao što je razočaravajuće što Bosna kao motiv ovde nije iskor išćena ni na koji način vredan pomena, pa je sasvim svejedno radi li se o šumama bosanskim, majdanpečk im, misur ijskim ili neverv interovskim.
Darko Tuševljakov ić: Napolju nema nikoga Tuševljakov ića sam ja u prošlosti hvalio za solidan palp ukus priča iz prethodnih antolo gija. U međuv remenu je on objav io i roman koji je dobio i neke veoma lepe kritike a ja sam izbegao da ga čitam vadeći se na uobičajeni snobizam i dobar fizičk i izgled, no priča u ovoj antolgoiji je svakako nešto najslabije iz njegovog pera što sam do sada omir isao. U prvom redu, ovde apokalipse nema ni za lek. Ako se uopšte dogodila, ili se događa dok se priča odv ija, to je zato što je autor imao već svršenu priču koju je po svaku cenu želeo da ubaci u antologiju, umesto da napiše nov u, pa je suger isano da, eto, možda, ima nečega nezgodnog izvan zidova stana u kome se radnja odv ija. 22
Ali to nije tolik i problem, kolik i je problem neuverljiva i iritantna psihologija protagoni ste. Dobro, uvažavam da nije lako kada ste odrastao čovek a treba da pišete iz vizure dete ta, ali, u odbranu deteta, treba reći i da smo svi mi jednom makar bili dete. Tuševljakov ić takođe, skoro sigurno! Tako da bi bilo malo prev iše da mu dajemo popust tamo gde ga nije zaradio. Njegov glavni junak je, avaj, kukav ičk i izvajana figura deteta–debila koje, eto, jad no, zbog zeznute porodične situacije traži bekstvo u mašti podsticanoj pop kulturom pa na kraju, jadno odlepi i pokaže da ne ume da razdvaja fikciju od mašte. Ono što treba da bude potresno finale priče u kojoj protagonista sebe vidi kao dželata a čitaoci ga prepoznaju kao žrt vu je, avaj, sasvim izminirano neubedljivošću psihologije, ne samo glavnog junaka već i ostalih likova koji se ponašaju kao kreteni i teško, preteško nam je da sa njima uspostav i mo empatski odnos. A kako ovde i nema bogznačega drugog pored likova i njihov ih odnosa, čitalačk i užitak nije baš zagarantovan.
Nastasja Pisarev: Pepeo je tiho zasipao grad i ovu, poslednju noć No, da uvek može gore pot vrđuje i prv i ženski autor na meniju ove antologije. Nastasja Pisarev je do sada objavljivana po raznim književnim časopisima, ali ako su joj te priče upo redive sa Pepelom, to više govor i o sumnjivo niskim kriter ijumima tih publikacija u Srbiji što je zaborav ila da je lepše–sa–kulturom nego o njenim spisateljskim skilov ima. Najbolja stvar koju mogu da kažem za Pepeo je da je u pitanju priča što neodoljivo podseća na fan fiction koga pišu tinejdžerski ljubitelji urbane fantastike i video igara, ali ipak za nijansu pismenija i urednija. Mislim, apokalipse ovde, naravno nema, sem možda u kak voj impli kaciji suv iše suptilnoj za moj grubi intelekt, ali opet, u ovoj priči ništa drugo nije suptilno. Tu su zapaljene katedrale i podzemni gradov i, plameni leptir i i gorke zvezde, te neizbežni Anđeo koji vitla katanom... Čekajte, katanom?Ne znam ima li ovo ikak ve veze sa Noćnom/ Dnevnom i ostalim stražama Sergeja Lukjanenka, mada me ne bi iznenadilo da je u pitanju zaista doujin (guglujte!) opit u tuđem unverzumu. Ono što me iznenađuje je da Skrobonja objavljuje priču čiji je jezik ovoliko težak, nezgrapan, nategnut, naprosto, neistesan, nedo zreo, početničk i. Ovo ne govor im iz niskih pobuda, kako već rekoh, autorka je pismena i ne sumnjam da će sa godinama i praksom uspeti da svoj izraz dovede na daleko prihvatljiv iji nivo ali to gde je sada bi trebalo da je znatno ispod kriter ijuma za objavljivanje u ovak voj zbirci. Njene figure i slike su naprosto loše i da je neko, iko, ozbiljnije pristupio uredniko vanju verovatno bi joj suger isao da zamisli kako bi to pepeo glasno zasipao grad i koje su implikacije tog zamišljanja.
Biljana Malešev ić: Četiri jahača evolucije Dame dolaze u parov ima, čini se. Biljaninu prozu do sada nisam čitao, možda zato što sam je doživljavao pre svega kao leftfield strip–autora koji se bolje izražava slikama nego rečima, pa sam o tom trošku preskočio i njen debi roman za Tardis. Za razliku od priče koja joj prethodi, ovo je urednije i ubedljiv ije napisana stor ija kojoj se da zamer iti pre sve ga izlizanost motiva. Apokalipsu ovde izaziva nekontrolisano bavljenje naukom, te ljudski por iv da se poigra Boga rezultira epidemijom života koji nije ništa bolji od smrti itd. itd. i sve je to okej, ali pričica od dvanaest strana ovde propušta da donese išta novo na trpezu u odnosu na skoro stoleće palpa pisanog sa istim motiv ima. Kao stilska vežba, ovo je sasvim uredno, ali likov i, situacije i razrešenja motiva, sve to ostaje na nivou skica i prosto vapi za više mesa, krv i i ostalih životnih tkiva koji bi priči podar ili nešto težine. 23
Ilija Bak ić: Buđenje. Creva. Put I kad smo već kod stilskih vežbi... Bak ić je pisac koji ume da piše iz mnogih perspekti va i sa mnogo različitih glasova. Njegova ideja za priču sa apokaliptičnom tematikom je da pokaže kako se posle apokalipse u novom svetu u kome više nema uređenja niti objašnjenja što nas inače kroz njega vode, snalazi probuđeni intelekt koji, eto, od nule treba da razume funkcije tela i načine interakcije sa okolinom. I sad je to, kao drama, za šta služi koji organ i kako doprinosi integritetu ličnosti, zašto jezik sadrži toliko nijansiranja kada mnoga od njih govore iste stvar i... ili ne baš sasvim iste? Bak ić radi na tome da pronađe zrno huma nog u hladnoj funkcionalnosti postapokaliptičnog preživljavanja ali njegova priča je suv iše mehaničk i sklopljena da bi to doprlo do čitaoca na višem nivou od konceptualnog. Čitali smo ranije priče u kojima je jezik zapravo važniji od radnje (i uvek ističemo Lupovljev u With the Bentlin Boomer Boys on Little Old New Alabama kao najsvetliji primer ovak vog pisanja) i cenimo Bak ićev trud, ali ovom prilikom utisak koji nosimo sa sobom je da je u pitanju zaista tek razgibavanje pisca pred ozbiljne spisateljske poduhvate.
Oto Olt vanji: Budi mi silan i dobro mi stoj E, pa dobro, od silnog prepričavanja odgledanih filmova Olt vanjijeva medmaksovska avantura spada u gornji ešelon ponude ove antologije. Njegov jezik je napadno filmičan ali za razliku od nek ih drugih autora koje sam gore kudio, Olt vanji ne umire u lepoti, ne za država se prev iše onanišući nad sopstvenim rešenjima i slikama pa je i tempo podnošljivo brz, priroda apokalipse se otk riva kroz pripovedanje i mada se radi o uobičajeno nesreć nom braku između srpskog mizanscena i amer ičk ih motiva, ovo je čitljivo i približava se ne baš idealu ali modelu palpa koji ne hrani dušu nek im preterano potentnim nutrijentima, ali barem ni ne vređa intelekt agresivnom inkompetentnošću i, zašto da ne, impotencijom (i dođavola – inkontinencijom) jezika.
Aleksandar Gatalica: Vek Snobizam ili ne, ali teško je ne primetiti da je Gataličina priča daleko najbolje napisa na u ovoj zbirci, sa jezikom koji u ovom okruženju deluje odistinski magično, sažimajući godine i vekove u elegantne rečenice, slikajući likove koji nam se u nekoliko veštih poteza ogole do same srži svog skeleta i duše, pričajući o Apokalipsama kror priču o kurvama i gradov ima. Ali Gatalica je jedini pravi pisac u ovoj knjizi, što se mene tiče, sa nagradama i prevodima koji to pot vrđuju. Njegovo uključivanje u antologiju daje nam svakako najbolji komad proze, ali i nastavlja da potpir uje rasprav u o tome da li autor i glavnog toka Skro bonjinim zbirkama pomažu, tako što ih dovedu bliže fokusu pažnje šire javnosti, ako se toj pažnji onda ponude drugi pisci očigledno infer iorni u odnosu na mejnstrim–mamac...
Slobodan Škerov ić: Pisma vanzemaljcu Škerov ić je pesnik po vokaciji pa su i Pisma vanzemaljcu – naučnofantastična poema. I sad, ko uopšte to može da pročita a da ne zav rši na podu smejući se samom konceptu, mo žda će biti i iznenađen kako poetska forma oslobađa autora potrebe da se bav i svim onim zamornim naučnim, tehnološkim i drugim objašnjenjima koja bi morala da uslede da je ovo pisano u prozi, i pomaže mu da se usredsredi na svoje poente koje su, uslovno rečeno, političke prirode. I ima tu nečega, nije da nema, ali opet, na svak i lep set stihova koji imaju elegantnu napetost svedenosti forme i grandioznosti slike, dolazi bar isto toliko stihova koji samo prepričavaju stvar i i ne bave se ni lepotom ni elegancijom... Polov ično uspeo pokušaj. 24
Goran Skrobonja: Marta Skrobonja je požnjeo poprilično uspeha svojim romanom o Čoveku koji je ubio Teslu, pa sam se ja možda malo optimističk i pripremio za jednu od boljih priča u zbirci. Dobro, Mar ta svakako nije rđava, ali ovo je jedno rutinirano pričanje priče o apokalipsi koju izazivaju podivljali mik roorganizmi, a iz vizure jednog od retk ih imunih, kak vo smo mnogo puta videli bolje odrađeno od strane raznih Denova Simonsa i drugih Skrobonjinih literarnih uzora. Sve je ovo jedna uredna imitacija već viđenog, od naglaska na dirljivoj ljubavnoj priči za koju je propast sveta tek kulisa, pa do grafičk ih opisa raspadanja tkiva i seksa. Da sam mlađi dvadesetpet godina i da nisam pročitao iste ovak ve priče deset puta do sada, Skro bonja bi me sigurno kupio dobrim tempom, disciplinovanim stilom i solidnim rukovanjem likov ima. Ali da li ambicija proze treba da bude lov na mlade i nev ine kojima je jedina stvar kojom se mogu pohvaliti nešto tvrđa erekcija?
Đorđe Pisarev: In Vitam Aeternam Teško je reći da li je ovde veći problem to što je ova priča prepričan sinopsis za neku drugu priču ili to što ni ta druga priča, da postoji ne bi bila užasno impresivna. Pisarev se trudio da nam ponudi suhe kosti zapleta, radnje i likova, računajući da pristup manje–je– više vodi u čitalačku nirvanu. I može to, naravno, kada ste pisac koji je u stanju da jednom rečenicom opiše čitav univerzum. Pisarev to, uz dužno poštovanje, nije, i njegova priča ne uspeva da izmami ni emotivni ni intelektualni odgovor kod čitaoca koji se pita da li ga ne ko u stvar i zajebava poglavljima koja imaju po dve rečenice i nisu primer efikasnog pripo vedanja nego lenjosti.
Dejan Ognjanov ić: Jama Ognjanov ić nastavlja sa omažiranjem Lavk rafta računajući da su pozivanja na recentna balkanska ratovanja dovoljno ubedljiva da se na njih nakalemi mitologija o Star ima, za tiranje života na Zemlji i okultna operativa u sklopu ovdašnjih oružanih snaga. U odnosu na neku radnu verziju ove priče koju sam već čitao, ovo je ubedljiv ije, sa boljim dijalozima i upečatljiv ijim krajem. Apokalipse ovde nema i razlog što je nema i dalje nije dovoljno ja san pa to ostaje njen osnovni problem. Ljubitelji mučenja će imati čemu da se poraduju, ali rekao bih da Jama i dalje ostaje jača u detaljima nego kao celina i da spona između zver stava kojima smo kolektivno svi manje–više svedočili (ako već ne i učestvovali) i okultne ravni kojom se ona možda mogu racionalizovati nije dovoljno ubedljivo predstavljena na posletku. Dejv id Brin i njegov Tor sreće Kapetana Ameriku je ovo odradio značajno bolje pre svega jer se držao klasične forme priče sa zapletom, preok retom i raspletom, što Og njanov ić sa Jamom i dalje kao da izbegava, rek lo bi se na svoju štetu.
Sanja Pavošev ić Alisa: Poslednja priča za svet Ako muškim piscima često zameramo da ne umeju da uđu u psihologiju drugog pola i proizvode neuverljive ženske likove, Sanja Pavošev ić Alisa – koja trend dvostruk ih prezi mena žena na Balkanu elegantno minira dodavanjem još jednog imena iza svog jednog pre zimena – pokazuje kako muškarci nemaju monopol na to. Njen glavni junak je muško koje sve vreme govor i veoma ženskim glasom i, uostalom, sve vreme priča o svojoj sestri koja je mlad i nadobudan buntovni pisac što potpisuje pakt sa Nečastiv im kako bi njene priče postale... poznate. Zvuči skoro... klasično, ali ovde zapravo imamo trideset strana prilično napornog opisivanja rastakanja sveta koji poznajemo jer, eto, fikcija devetnaestogodišnje 25
devojke, sponzor isana od strane nestašnog gospodara pak la ima moć da ga rastoči. Do voljno je loše što se priča eksplicitno poziva na Kinga i Barkera što je prilično kardinalan prestup i svedoči o apsolutnom pomanjkanju samosvesti, ali ono što je zaista dotuče je do sadno, početničko opisivanje pomenutih scena rastakanja koje ide u besk raj sa pogrešnim izbor ima reči da oslikaju scene što treba da nas šok iraju. Svet koji se pred našim očima raspada ni na početku nije delovao kao svet u kome mi živ imo, a do kraja priče je sveden na jednu neubedljiv u, dosadnu apstrakciju za koju nas zbilja zabole hoće li propasti. Nije da kod Sanje nema štofa – elementarne pismenosti i strasti – ali ponovo, ovome fali teška, ljubav i puna urednička ruka da ga pocijepa i vrati na teneljitu doradu pre nego što dobaci do kriter ijuma za publikovanje.
Zoran Pešić Sigma: Priča o maloj vrani Urednik Gradine je u prošloj Paladinvoj antologiji bio među najboljima i mada ovog puta nije ponov io uspeh, njegova Priča o maloj vrani je makar jedna ljubavlju ispunjena crtica o Nišu i okolini u vremenu posle kraja sveta. Doduše, ovde nema mnogo događanja, znatno više sete, a finale je po tonu prev iše pretenciozno za moj ukus, ali mali broj strana i svedenost teksta se daju ubrojati u njezine dobre strane.
Neda Mandić–Spasojev ić: Direrova poseta Nisam čitao Nedin roman objavljen za Tardis ali sam posle ove priče gotovo u iskušenju da mu dam priliku (iako njegov naslov, Čuvari severa, suger iše ili neku ljutu epsku fan tastiku ili u spekulativnu fikciju umotano vojvođansko autonomaštvo... ne znam koji me od ta dva scenar ija manje privlači). Direrova poseta je ponovo priča kojoj je nedostajalo uredničkog rada, ali srećom, ovom prilikom ne tak vog koji bi priču raskomadao na sitne par iće i upotrebio kao ogledni primer za to kako stvar i ne valja raditi, nego naprotiv, onog gorepomenutog glancanja divljeg dijamanta u prefinjeni brilijant. S druge strane ovo je objektivna nesreća jer se radi o solidnoj priči koja je bila na pragu odličnosti i kojom je autorka, čak i sa ovak vim poluproduktom očitala lekciju većini kole ga u antologiji. Direrova poseta ima najveći problem u tome što je pomalo prev iše raspri čana za svoje dobro. Opširni uvod, na primer, me je skoro potpuno odbio od daljeg čitanja, a u retrospektiv i se pokazao i kao nepotreban jer ne daje niti dovoljno elemenata zapleta niti psihološkog portretisanja da opravda sva ta slova. No, Neda se ne da (!!!) i ono što je u prvom trenutku zaličilo na prosto nakucavanje i građenje karaktera u kome autorka ne ume da odvoji bitno od nebitnog izmetnulo se u ozbiljno interesantnu priču o likov ima koji su zapravo od krv i i mesa i zapravo žive u ubedljivoj Srbiji sa opet ubedljiv im žanrov skim/ naučnofantastičnim elementom koji proizvodi napetost i dramski zaplet. Maj gad! Posle gomile priča ispunjenih kartonskim likov ima iz amer ičk ih filmova, Nedini protago nisti su zabrinjavajuće stvarni a ono što im se događa uspeva da nas emotivno pomer i. No, opet tu devojačku sreću pok var i finale koje je lepo napisano ali u kome autorka pokazuje da izgleda nije svesna da već ima ozbiljnu apokalipsu na poslužavniku i da je potrebno da priču samo u ler u doveze do emotivne zav ršnice, pa dobijamo pregršt fantastičnih motiva koji su suv išni i koje bi uredničk i volej ispucao izvan terena da ne smeta jednoj od najbo ljih stor ija iz ove knjige.
26
Petar Petrov ić: Sisaj! Sisaj! Sisaj! Petar Petrov ić je odavno pokazao da ume i njegova ludačka, fantazmagor ična priča o svetu koji kao da kombinuje najcrnje elemente Pobesnelog Maksa i, hm, Povratka Džeda ja je zabavna, iako se ne da definisati kao išta više od vinjete ispunjene gadnim, anatomski nemogućim a seksualno bolesno neuzbuđujućim elementima. Petrov ić ume da definiše i svet i likove u tri poteza, ne smarajući nas sa objašnjenjima, puštajući da sugestije rade svoj posao i fokusirajući se na ne mnogo ambiciozan ali u izvedbi na kraju uspeo zadatak šok i ranja i zabavljanja čitaoca u isto vreme.
Pavle Zelić: Dodiri I Pavle odavno ima reputaciju više nego solidnog pisca, ali me je ovde iznenadilo kako umesto palpa koga sam napola oček ivao, dobijamo jednu toplu, ubedljivo pisanu priču o apokalipsi u kojoj ljudski rod odlazi sa Zemlje da bi bio nasleđen bićima iz (lokalne) mi tologije. Iznenađenje je bilo tim jače što je sve pričano iz perspektive stare, slepe žene što živ i sama na selu i što je sve to ispalo uverljivo i emotivno elegantno – bez ucenjivanja i kreveljenja. Naravno, niko od nas nije bio stara slepa žena što zna da će uskoro umreti, ali u Pavlovoj izvedbi uspevamo da pover ujemo u njene misli i emocije. Žanrovski a humano sa izv rsnom poslednjom rečenicom i samo maleck im posrtanjima u toku dijaloga sa ono stranim bićima kojima bi opet urednička pomoć bila dobrodošla.
Filip Rogov ić: Ružni su nam unutarnji organi Filipa u ovoj priči ubija pre svega obim – preko trideset strana opisivanja raspada ljud skog društva dok očajni otac kroz Beograd baulja prema stanu u kome žive razvedena su pruga i voljeni sinčić, presecano flešbekov ima koji pokazuju kako je do svega došlo. Da je ovo priča od deset strana, moglo bi to da se sasvim ljudski proguta, ali da je ovo priča od deset strana, Filip bi morao da je piše mnogo disciplinovanije, shvatajući razliku između psihološkog oslikavanja likova i ponavljanja jednih istih ideja. Sam osnovni motiv – o na učnoj teor iji da duševna stanja korespondiraju sa „organima“ duše je interesantan ali sa svim nebitan za samu priču koja bi sav ršeno funkcionisala i bez njega i, opet, urednik je trebalo da ovde razložno ukaže kako Filip piše dve priče u jednoj, a koje bi možda srećnije živele razdvojeno.
Ratko Radunov ić: Pozna jesen u Lurdu No, Ratko je možda ispao i najveće razočarenje u ovoj podeli. Naravno, ne zato što je njegova priča najslabija u antologiji – daleko od toga – već zato što se od njega na osnov u dosadašnjeg rada oček ivalo više. Ponovo, ovo je jako dugačka (pedeset strana) priča na trpana interesantnim motiv ima i likov ima koji u odsudnim trenucima pokazuju da imaju više od jedne dimenzije, smeštena u farsični svet koji deluje kao da je inspir isan Paheko vom Legijom nepromočivih, ali pored gomile nuk learnih eksplozija, bizarnog nekonsen zualnog seksa i sumanutih kontemplacija, ovde se ne može iščačkati zaplet, radnja i rasplet. Dobro, kod Ratka je uvek velik i deo šarma otpadao na neverovatno komplikovanu reče nicu kojom se služi i, zaista, ova priča počinje rečenicom od pola strane koja uprkos svojoj glomaznosti ostaje elegantna do kraja, ali ovog puta Radunov ićev jezik nije dovoljan da iz gura salatu motiva koja je sastavljana po gotovo nasumičnom principu (tu je recimo pored svega jedan gotovo beketovski momenat objašnjavanja vojne strategije koja uključuje pri sustvovanje jedinica sahrani) i u krajnjoj sumi ne daje razumljiv narativ. 27
Aleksandar Žiljak: Čopor Iskusni Žiljak i ovde ispor učuje jednu od boljih priča – srpskom čitateljstvu će se bez sumnje dopasti priča u kojoj Zagreb biva razoren a stanovništvo oterano u zbegove, „kao 1991. godine“ – mada više na osnov u sigurnog, ubedljivog jezika i nekoliko šokantnih scena nego zato što imamo pred sobom sasvim koherentnu pripovest. Žiljakova apokalipsa je na učnofantastičnog porek la, ali joj se za svak i slučaj na kraju pridružuje i Isus Hrist sa krsta sišavši u finalu koje je pomalo zbrljano i kao da nije sigurno šta hoće da kaže. Utisak je da je Žiljak celu priču iskonstruisao oko ideje degradiranja čoveka (u ovom slučaju žene) na nivo zvjer i u uvjetima raspada civ ilizacije – ali ne kao nekak ve osuđujuće opservacije već, naprotiv, kao evolutivne nužnosti u kojoj ima mesta i za uživanje u familijarnosti koju pruža čopor i za... eh... ljubav. I ti elementi priče su svakako najinteresantniji, makar uz uvažava nje da neće baš svakom čitaocu jednako lepo sesti grafičk i opisi sodomije koju je autor ve što ispisao kao apsolutno nezaobilazan element. Pošto je ovo jedina izdaleka pornografski intonirana stor ija u ovoj zbirci i pritom vrlo dobro napisana, svakako vredi da se istakne.
Vladimir Lazov ić i Ivan Nešić: U temeljima Zbirka se zav ršava uz pucnjav u i eksplozije, još jednom saradnjom između veterana La zov ića i mladog lava Nešića koja, ponovo, bojim se, ne rezultuje idealnim produktom. U temeljima je ljuta palpčina, priča u kojoj Satana pesnicama probija spratove Beograđan ke, gađa automobilima snage novog sveckog poretka što ih je na njega poslao FBI i surf uje na talasu lave kor isteći autobus Gradskog Saobraćajnog Preduzeća Beograda kao dasku i ovo bi u stripu nadevenom prav im dozama frivolnog humora i autoironije sigurno prošlo kao sjajna zabava. No, kao proza koja stoji na pomalo shizofrenim temeljima, ova se priča vidno klati. Solidno je to pripovedano, ako ništa drugo, jezik je britak i sočan ali prv i problem ove priče je apsolutna pretrpanost motiv ima. I keltske rune i arapska pismena i templar i i vam piri i grčka mitologija i beogradska kancelarija FBI – U temeljima je kao nekoliko epizoda X Files srolanih u svesku Luna, kralja ponoći pa popušenih uz rak ištinu i jaganjca na ražnju. Sve se to ne kombinuje da ispor uči intelektualno zadovoljavajuće finale – naprotiv, većina motiva ispada posve nelogična ako o njima razmišljate – ali autore to i ne zanima mnogo jer njihovo finale je ionako deset strana opisa akcije i rušenja nasred Beograda koje Satana i gnusni Amer ikanci orkestriraju kao da im je sponzor Majkl Bej. Sve to u priči koja poči nje ničim izaz vanim Kišov im citatom. I dobro, ko voli palp, progutaće i to. Priča ipak pada nedopustivo nisko na momente, a opet kao posledica pomenutih shizof renih temelja koje je, opet, trebalo da ispegla nek i posvećeni urednik. Ovako Nešov ićeva amer ikanizovana proza (očiboduće reference na Supermena i Srebrnog letača, recimo) zav ršava u čeonom sudar u sa Lazov ićev im neuv ije nim antiamer ikanizmom koji dostiže pamfletske razmere u finalu i priča zbog toga deluje neozbiljno, neuređeno i nesigurno. Kao, rek li bi zlobni, i sama antologija, ali to bi bilo sa mo dopuštanje zlovolji da govor i onda kada treba prepoznati i potencijale koji možda nisu realizovani zbog odsustva čvršćeg uredničkog pristupa. Uroš Meho Smiljanić http://cvecezla.wordpress.com/ http://bit.ly/DJMehoShow (strip kolumna na UPPS)
28
Aleksandar Gatalica
DNEVNIK PORAŽENIH NEIMARA — Lep, ali ne baš mlad leš —
Dnevnik poraženih neimara Aleksandra Gatalice (Zavod za udžbenike, 2006) po kriva per iod tokom i neposredno posle Drugog svetskog rata, vreme kojeneizostavno oblikuje sudbine likova ove zbirke. Izuzev jedne priče, sve pripovesti vezane su lokal no, za Neimar, a takođe ih povezuje i narator koji iz prve ruke ili posredno svedoči o životima svojih sugrađana. Gatalica na stranicama Dnevnika beleži „sićušne povesti građene od gigantskog kamenja“, one na koje sigurno nećemo naići u istor ijskim spisima ili biografijama. Te povesti sastavljene su od „zabluda i komedijantskih promašaja“ poraženih čije priče možda nisu relevantne u nekom širem istor ijskom okvir u, ali koje bi najpre trebalo da se obraćaju intimnom delu naših sopstvenih života. Time Gatalica pokušava da istraži spregu između podvesnog i ličnog, smeštajući radnju u Beograd sa polov ine prošlog veka. U prvoj priči, „Pamjatnik ruskih pijanista“, autor odmah na početku iznosi svoj na um. Obraćajući se direktno čitaocima, on priznaje da ne piše zvaničnu, već „sakatu i skrajnutu istor iju“ junaka sa margine čije lične tragedije deluju možda nevažno, poput „miševa, poljskih buba i mrava u mrav injaku“, unutar sveopšteg spoljnog haosa rata, okupacije i kasnije revolucije. Velik i istor ijski događaji nerask idiv i su od pojedinca i toka njegovog života, što ova zbirka pokazuje, predočavajući nam razorne sile koje su štetne koliko po Beograd, toliko i po živote Beograđana. Gatalica već od prve stranice uvlači čitaoca u atmosfer u istorijskog Beograda. Pišući besprekornim stilom, on vešto barata terminologijom i diskursom tadašnjeg per ioda, pokazujući zaista zav idno poznavanje vremenskog razdoblja i lokaliteta o kojima piše. Međutim, tu leži i najveća mana zbirke, jer stiče se utisak kao da je autor smatrao da je samo ovo dovoljno. Iako mu se ništa ne može zamer iti na planu autentičnosti, nje gov dobrodušni i poletni, možda čak i pomalo naivni ton ipak ostaje na nivou „pričam ti priču“, ne nudeći ništa novo i sveže, ili izazovno, do niza vešto napisanih kur ioziteta. Kao da je hteo da isprav i ovu proznu ustajalost, Gatalica poseže za meta–poigravanjem koje samo dodatno kvar iopšti utisak. U najproblematičnijoj, poslednjoj priči – „Na kraju sledi tačka“ – narator kreće da prepričava događaje i detalje iz prethodnih priča, ne bi li se tobože nadovezao i sve to zajedno zaok ružio. Zatim počinje da objašnjava i prepričava sam proces pisanja do mi nucioznih detalja koji ne predstavljaju ništa drugo do prazan hod: pored dek lamovanja truizama, Gatalica ide toliko daleko da u jednom trenutku razmatra treba li ovo ili ono isprav iti, ili možda skroz precrtati, bez ikak vog značaja za opšti smisao ili radnju zbir ke. Ovakav postmodernističk i pristup, naravno, nije ništa novo, ali spor nastaje kada ne obavlja nijednu drugu funkciju u pripovesti osim samodovoljnosti.
29
Autor ide još dalje, preopširno prepričavajući Kišov u Enciklopediju mrt vih koja mu je očigledno poslužila kao uzor, ali i kao jeftino sredstvo za popunjavanje stranica. Za jedno sa pričom o organizaciji Godhuis, Gatalica kreće u digresiju dugačku čitave četiri strane za koju se kasnije ispostavlja da nije preterano bitna. Kao da to nije dovoljno, ono što je ranije prepričao, on u istoj priči ponovo počinje da prepričava, vrteći se ta ko u krug koji odiše piščev im izvanrednim stilom i veštinom, ali i nedostatkom bilo kak ve relevantne sadržine. S druge strane, ono što jeste značajno, Gatalica ne propu šta da još dodatno zakuca. Kako priča odmiče, autor se još više grabi za postmodernu, šaltajući je besomučno, sve dok naposletku sve ne prek ine i sasvim luckasto zak ljuči da je krajnje vreme „da se na neimarske pripovesti konačno stav i – tačka.“ „Na kraju sledi tačka“ služi kao odličan sažetak simptoma od kojih pate i prethodne priče u zbirci: naracija se svodi na preopširno prepričavanje sa dosta autentičnih, ali suvoparnih pojedinosti. Priče nipošto nisu katastrofalno loše, iz njih očigledno izbija iskustvo. Međutim, ukoliko se izuzmu dve koje po kvalitetu iskaču – „Najveći ratni por tretista“ i „Andrić protiv Andrića“ –jedino vredno što ostaje jeste verodostojnost isto rijskog razdoblja zbog koje ispaštaju ostali delov i zbirke koji bi trebalo da budu bitniji. Čitaoci koji uživaju u predratnim i posleratnim slikama Beograda sigurno će uživati u ovim stranicama, ali oni koji traže nešto više ostaće praznih šaka. Aleksandar Gatalica u Dnevnik poraženih neimara ne unosi ništa novo, bilo idej no ili u pristupu, a sva lepota jezika ne može u potpunosti da iskupi dosadnjikavost i bajatost sadržine. Dejan Mujanović ne bloguje, obrisao i fejzbuk
30
Djorđe Bajić
OSTRVO PROKLETIH Čuvena izreka kako o knjizi ne treba suditi na osnov u kor ica je jedna od onih ko jih se nikad nisam držao. Sjećam se recimo zime 1999. kad sam u jednoj beogradskoj knjižar i naletio na knjigu Magla Džejmsa Herberta. Sa oduševljenjem sam je kupio, iako nikad nisam čuo ni za nju ni za njenog autora (tad sam još bio vrlo mlad i u horor neupućen). Razlog? Na kor icama se nalazila fantastična slika nekak vog gadnog čudo višta kako čuči na gomili odsječenih ljudskih glava. Sama knjiga pokazala se odličnom i iako nije sadržala pomenuto čudov ište, bilo je sasvim dovoljno kasapljenja, krvolip tanja, pogibija i deformacija da se ne osjetim nimalo prevarenim. Poenta do koje pokušavam da dođem je sljedeća – volim kad knjiga ili film ispor u či ono što obećava, bilo pakovanjem bilo naslovom, a Ostrvo proklet ih Đorđa Bajića (Paladin, Beograd, 2010) spada upravo u tu kategor iju (ja ću sad da se prav im autora ne poznajem lično, pa ću ga u nastavku teksta zvati imenom a ne nadimkom po kome je poznatiji u našim for umskim krugov ima, ne bih li sačuvao kak vu–tak vu objektiv nost). Sliku imate gore, da sad ne prepričavam i ne trošim dragocjen prostor koji mogu mnogo bolje da iskor istim za baljezganje. Malo istor ijskih podataka: Prije mnogo godina blaženopočivši* sajt Screaming Pla net organizovao je konkurs za kratku priču na kom je Đorđe učestvovao sa svojim če dom naz vanim Zombie Island Porno Massacre. Pričica je govor ila o grupici porno zvijezda koje su namamljene na ostrvo puno zombija da im posluže za ručak. Ono što je bilo frustrirajuće u vezi s tom pričom jeste što se zav ršila taman kad je postalo naj zanimljiv ije. Roman Ostrvo proklet ih konačno nam opisuje šta se dešavalo kasnije, a bogme i ranije – originalna priča je, uz određene izmjene, našla svoje mjesto u čet vr tom poglavlju romana. Ostrvo proklet ih je, koliko je meni poznato, prv i autentični srpski B–horor u pisa noj formi, koji obožavaocima ovak ve umjetnosti nudi sve ono što mogu da očekuju od nje – tu su zombiji (a bogme i vampir i), naor užane opasne razbijačice, golotinja, seks, ubistva, zločinačk i mastermajndov i koji igraju jezive igre s glavnim junacima, zatim zombiji, porno zvijezde, vidovnjaci, Srbi, egzotično ostrvo čija ljepota krije nešto jezi vo, zatim… jesam li već spomenuo zombije? U suštini, rek lo bi se da je prilično neza hvalan posao utrpati sve ove elemente na jedno mjesto, međutim ne bi se moglo reći da knjiga pati od prenatrpanosti, ono u smislu „Dobro, dao si nam zombije, a kog će ti đavola ovaj vampir???“. Svak i pojedinačni element ima svoju svrhu, čak i onaj nesret ni vidovnjak prema kome sam bio vrlo skeptičan na početku.
Objection, your Honor! Domen www.screaming-planet.com je živ i zdrav i iako ne hostuje ne kadašnji forum, gazda Phuzzy relativno uredno bloguje prim Zakk
*
31
Konačno, o čemu se ovde do đavola radi? U alternativnoj… čini mi se 2003, ali ne mojte me držati za riječ, prošlo je već više mjeseci kako sam čitao knjigu i ne sjećam se da se vrijeme dešavanja eksplicitno u njoj navodi, tako da je sve zasnovano na mojim tadašnjim proračunima za koje sam zaborav io na čemu su zasnovani, dak le u alter nativnoj smatraćemo 2003. godini, kada je prisustvo vampira u našem svijetu svima poznato i prihvaćeno, negdje na per ifer iji Los Anđelesa dejstvuje Agencija™ čiji je lider izv jesni Englez zvani Tristan Ranister, a čiji je posao da… rješava probleme. U suštini – ako imate peh sa nek im monstrumom ili krvopijom druge vrste, Agencija je vaš čo vjek. Dotična Agencija je potpuno multinacionalna, mada u njoj dominiraju Srbi (?!?), što bi možda moglo da se objasni činjenicom da je Đorđe Bajić naše gore list i da je ovo neka vrsta lokalpatriotizma, nalik na Karla Maja. Uglavnom, pomenuta Agencija dobija zadatak da sa Ostrva prok letih (u indonezij skom arhipelagu) izv uče porno zvijezdu koja je tamo zaglav ila. Razlog – pomenuto ostrvo je puno zombija. Tristan u akciju šalje kompletan tim i uvjeren je da će sve pro ći bez problema. Razlog – Agencija već dugo sarađuje sa ekscentričnim vidovnjakom Gregorom Samsom(!), koji ih unaprijed obav ještava o tome da li će akcija biti uspješna ili ne. Tako oni prihvataju samo one slučajeve za koje se zna da u njima niko iz ekipe neće biti pov rijeđen ili roknut. Ovo izgleda prilično fatalno po atmosfer u knjige jer gdje je napetost, gdje je tenzija, gdje je grozničavo išček ivanje dok se identifikujemo sa Markom i ostatkom tima i strijepimo i grickamo nokte očekujući da ih svakog tre nutka nešto zgrabi iz obližnjeg ormara? Pa, ovo je riješeno na vrlo jednostavan i očigledan način – odmah po isk rcavanju na ostrvo tim upada u gadnu nevolju, rascjepljuje se na dva potpuno izolovana dijela i vrlo brzo postaje jasno da ih je vidovnjak preveslao. Takođe postaje jasno da je neko zamijesio čorbu mnogo gadniju od nekoliko gladnih zombija – naime, naši heroji ot krivaju da je na ostrv u napravljena scenografija iz Čarobnjaka iz Oza, tj. da su postali dio sumanutog rialiti šoua (?) koji kombinuje ovaj vanv remenski klasik sa takođe van vremenskim stvar ima kao što su seks i zombiji. Jedina osoba koja može da preok rene tok događaja je Lulu Dubrovna, srpska verzija Alis iz Resident Evil ser ijala, s tom razli kom što Lulu kao oružje uglavnom kor isti svoje štik le (ako mislite da je ovo neefikasno, pitajte kako se osjećaju oni zombiji kojima su te štik le rascopale glave). Njen posao je da održi unesrećene porno zvijezde u životu dovoljno dugo dok im se ne pridruži dru gi dio tima i/ili dok se ne probudi vampir kojeg su ponijeli sa sobom. Problem je što pored demoliranja zombi napasti konstantno mora da vodi računa i o nesposobnom Marku, koji na svakom koraku samo prav i probleme. Za razliku od nek ih poznatijih ostvarenja kao što su Zločin i kazna ili Magla Džej msa Herberta, koje su namijenjene svima, Ostrvo proklet ih cilja na relativno uzak kružok horor fanova, koji ne samo da vole zombije (to se valjda podrazumijeva?), već su i čitali Čarobnjaka iz Oza, vole filmove kao što su Hostel i Saw i ne smeta im da se junak inje zarad viših ciljeva pov remeno razgolite. Zanimljiv je pristup opisima – iako nasilja, čudov išta, seksa i golotinje ima na svakom koraku, zapravo vrlo malo toga je opisano pretjerano eksplicitno. Sjećam se tek jedne ili dvije scene sa rascopavanjem glave i prosipanjem mozgova, a i vrlo je malo dupe–sise–bradav ice–pornjava ekspli citnih opisa seksualnih akata. Međutim, ni u jednom trenutku se nećete osjećati zak i nutim za ove stvar i, jer ova knjiga ima tu dobro poznatu atmosfer u (dosta nabudženog, doduše) B horora i ako ste pogledali dovoljno tak vih, vaša mašta će da obav i ostatak 32
posla. Zahvaljujući nadasve zanimljivoj priči i sastojcima koje obožavamo svi mi koji spadamo u gore opisanu ciljnu grupu, ovo je knjiga koju je teško ostav iti iz ruku, osim ako niste recimo na odmor u u Grčkoj, pa treba da idete na nek i izlet i da se spremite za to. I osim ako ste nek i namćorasti profesor francuske književnosti or something. Skoro cijelim tokom (ili tokom skoro cijelog?) čitanja imao sam sjajan osjećaj tipa „Hej, pa ovo ko da je pisano specijalno za mene! Bring it on!“. Prednost Ostrva prok letih u odnosu na prosječan B film je u tome što traje mnogo duže i što će vas grijati danima tokom hladnih zimskih noći, dok film ispucate za u vr’ glave dva sata. E sad da malo cjepidlačimo. Pored gore pomenutih neosporno dobrih strana, knji ga ima i mane, neke sitnije a neke krupnije, koje ću pokušati da opišem što je moguće detaljnije, mada mi je već dosta toga izv jetrilo iz glave i ostav ilo mjesto za raznorazne matematičke indukcije, relacije, funkcije, baze podataka i šta ti ja znam. Prvo i osnovno je:
1. Stil U suštini, moglo bi se reći da je knjiga na pojedinim mjestima dosta stilski neispe glana. Pov remeno naiđe nekak va rečenica ili čak čitav pasus od kojeg se jednostav no namrštite i pomislite kako to jednostavno ne funkcioniše. Nemojte me tjerati da vam navodim primjere jer nisam bio toliko besposlen da držim u ruci papir i olovku (uostalom, kako bih onda rukovao knjigom?) pa da sve zapisujem. Što mi pada na pa met ovako napamet je recimo „To, lutko!“ nav ijanje pred monitorom ili pov remeni autorov i komentar i tipa „hoće to od sek iracije“ itd. Ovo zna da zasmeta i da pov reme no ruinira ugođaj i nekako me podsjeća (opet) na Džejmsa Herberta, čije djelo Others ima vjerovatno najbolju ideju i najzanimljiv iju priču, a značajno je oslabljeno neobič no tank im stilom.
2. Dijalozi Niko nije oček ivao Deadwood, ali mislim da bi dijalozi morali da budu malo mašto vitiji. Sve se uglavnom svodi na gener ičke konstatacije očiglednog ili tugovanje ili tome slično, jednostavno nema lika koji bi svojim vickastim opservacijama i komentar ima malo rasteretio atmosfer u. Zdruge strane, ovo treba shvatiti uslovno, jer ipak je knjiga omaž B hororima, koji generalno nemaju baš šekspirovske dijaloge, if ju get maj mining.
3. Likov i Likov i u ovoj knjizi okvirno mogu da se svrstaju u četir i grupe: facetine koje razva ljuju (Lulu, vampir Časlav), simpatični (Tom Strong, Kara Kristal, itd.), naporni (Be ba, Marko) i relativno nebitni (većina ostalih). Što se tiče Bebe, Đorđe je uložio dosta truda da nam ispriča njenu biografiju i to je lijepo, ali mislim da ta priča treba da bu de neko odvojeno djelo. Njeno smucanje po italijanskim B filmov ima je interesantno i ne predstavlja problem što se tiče… interesantnosti (duh!), ali ipak u značajnoj mjer i utiče na to da prava mak ljaža počne relativno kasno. Pored toga, njena svrha je uglav nom da kuka i brine za svog sestrića, što je lijepo i poštovanja dostojno za jednu tetku, ali vjer ujem da bi većina krvožednih horor obožavalaca (myself included) voljela da umjesto toga vidi više klanja, prvenstveno od strane Lulu i Časlava. Kad smo već kod pomenutog vampira, mnogo više bih volio da nam je umjesto Bebine priče ispričana
33
njegova, mislim priča. Međutim, kako čujem, to će možda da se desi u novoj antologiji Gorana Skrobonje, tako da to željno iščekujemo. Što se Marka tiče, on je standardni na–početku–mekušac–koji–treba–da–postane– čov jek, ali to njegovo pret varanje u ljudsko biće je toliko dugotrajan proces da se već svima popeo na vrh glave, vjer ujem čak i svojoj tetk i. Mislim da se on svojoj tetk i po peo na vrh glave, a ne da ja vjer ujem svojoj tetk i. Mislim, to da ja vjer ujem svojoj tetk i se valjda podrazumijeva. Suma sumar um, Marko je konstantan teret i za članove eki pe i za čitaoca i mislim da ga je trebalo momentalno eksterminisati i očekujemo da se u nastavku potrudi i opravda pov jerenje koje mu je ukazao autor ostav ivši ga u životu. Zajedno sa ovim ide gore pomenuta stalna Bebina briga i kukanje ‘oće li joj neko roknuti sestrića, pa onda tješenja prisutnih članova ekipe itd. i sve se to na nek im mje stima prepliće sa dešavanjima na Ostrv u prok letih, koja su mnogo zanimljiv ija. Generalno mislim da je sve ovo sadržano u prve tri tačke moglo lako da se izbjegne da je Đorđe utrpao malo više humora u sve to. Dođavola, ipak su u pitanju izmišljeni likov i i nema potrebe da se štede – malo više nihilizma, cinizma, sarkazma i orgazma ne bi škodilo. Pardon, ovog posljednjeg ima sasvim dovoljno. Idemo dalje:
4. Ne znam kako da nazovem ovu tačku Ovo pod 4 treba shvatiti samo uslovno kao manu jer ničim ne ometa čitanje, ali ipak eto da spomenem. Naime, struktura knjiga i baratanje likov ima pomalo je neobično. Spomenuo sam već da su nam detaljno opisani Marko i Beba, da fali recimo Časlavova priča itd, a dodao bih da bi bilo sjajno da nam je detaljnije opisano kako je Bava po stala Ostrvo prok letih. Doduše, tu sasvim sigurno ima mater ijala za poseban roman. E sad, Agencija kako rekosmo sadrži velik i broj operativaca, međutim ne vidim ko ja je svrha njihovog uvođenja kad skoro kompletan tim već na samom početku ostaje potpuno izolovan od događaja i tek se na kraju pridruže akciji. Ovde se naravno pra vimo da je ovo potpuno izolovan roman, međutim svakako da očekujemo da Đorđe ispuni obećanje s kraja knjige i napiše nastavak, koji bi sve to pok rio. Na kraju krajeva, treba da se produbi i priča o rivalstvu Časlava i Marka oko Lulu, mada ne vidim kako između pravog vampira i nekog ko podsjeća na Roberta Petinsona ili Tejlora Lotnera uopšte može da bude dileme. No, kako kažu, ljubav je gluva. Pardon, slijepa. I konačno:
5. Objašnjavanje referenci Kao što možete i da očekujete, Đorđe, kao velik i poznavalac horor filma (a izgleda i filmova za odrasle?!), obogatio je knjigu raznim referencama na ovaj svima omiljeni žanr, međutim dosta njih gubi na snazi jednostavnom činjenicom da ih je autor obja snio, što vam je ko da objašnjavate vic. Ko skonta, skonta i štaš mu sad. Npr. mislim da nije trebalo da se eksplicitno navodi odak le je Lulu pokupila svoje prezime, mada ovo vodi do vrlo simpatične situacije kad se Marko izblamira svojim neznanjem da su Šrederov i Ljudi mačke zapravo rimejk.
34
Ovo je vrlo filmična knjiga, što je očigledno sjajno, ali s druge strane i problem, jer ono što izgleda super na ekranu ne mora obavezno da bude super i u pisanoj formi. Đor đe se uglavnom zadovoljio time da nam ispriča događaje i nije se (srećom) zadržavao na opisima raznoraznih šuma, planina, gradova, bandera i sl., ali rečenice je svakako tre balo nekako obogatiti. Knjiga koja pati od sličnog problema je Put za Mars Erika Ajdla. I tu sam, kao i ovde, pomislio „Dođavola, hoću da gledam film po ovome i to odmah!“, mada je imala neke blentave dijaloge i opise. Postoje neke naznake da bi po Ostrvu proklet ih stvarno mogao da se snimi film (egzotični indonežanski arhipelag, tj. jedno njegovo ostrvo, bio bi zamijenjen Golim otokom, što ukazuje na određeni društveni komentar, ali ja se nadam, ako filma bude, da će autor i ipak da se orijentišu na krv i golotinju a ne na društveni komentar). U filmskoj verziji za Lulu predlažem Milu Jovo vić, za Časlava – Sergeja Trif unov ića, a za Marka – Necu iz Srećnih ljudi. Over and out. P.S. Upravo sam primijetio da je ovaj riv ju dug skoro kolko i sama knjiga. Aleksandar Harvester Janjić http://sporafarma.blogspot.com/ @ozonskarupa
35
Jezici u
GOSPODARU PRSTENOVA Budući da imam sklonosti ka istraživanju jezika i da su oni moja najveći hobi, nije teško shvatiti šta me je privuklo Tolkinovim jezicima i odabiru ove teme za maturski rad. Tolkin je uspeo da u svoje jezike ubaci muziku finskog i grčkog, skandinavske legende i tačnost latinskog jezika. Jasno je da nije lako ovladati ovakvim jezikom, ali to je samo izazov za pisanje ovakvog rada. Da bi se ovladalo jezikom, mora se znati njegova gramatika, istorija, sve one pojedinosti za koje je tvorac mislio da su važne. Đorđe Stojanović (Đorđe je rođen devedes’ prve, studira Filozofski u Nišu. Voli da učestvuje u kon kursima i nagradnim igrama, a zahvaljujući poznavanju Futurame dobio je i put na Eurocon 2011. Ovo je skraćena verzija njegovog maturskog rada. Nadamo se da će se i dalje baviti fantastikom.)
Prolog Pored istorijski izraslih svetskih jezika, postoje i veštački jezici međunarodne komuni kacije. Oni su planske tvorevine pojedinaca ili grupa koje nisu ničiji maternji jezik, nego služe kao dopunsko, pomoćno sredstvo opštenja između predstavnika raznih jezika. Po čevši od 18. veka, konstuisano je nekoliko stotina takvih jezika (otprilike toliko i pisama). Najpoznatiji od njih su esperanto, loglan, ložban, slovio, evropajo; dok je na na šim prostorima verovatno najpoznatiji šatrovački. Sve je počelo sa esperantom, radom Ludviga Lazara Zamenhofa. Počeci veštačkih jezika u književnosti su novijeg datuma. Prvi je sa eksperimentima sa veštačkim jezicima počeo upravo Tolkin, a nakon njega se javio i Orvel u svojoj knjizi 1984. Poznat je i primer klingonskog jezika, iz televizijske serije Zvezdane staze, koji je stvorio američki lingvista Mark Okrand. Tolkin je stvorio oko petnaest veštačkih jezika za vreme svog života, ali je samo neko liko od njih detaljno razradio. Prvi njegov veštački jezik je bio animalik, koji se sastojao od imena životinja i brojeva. Ovim jezikom se sporazumevao sa svojim sestrama u detinj stvu. Nakon njega, stvorio je nevbosh, naffarin i druge. Najrazvijeniji Tolkinovi jezici su quenya (kvendijski), sindarinski, sa posebnim pismom tengwar (tengvar). O ovim jezicima, kao i o khuzdulu (patuljačkom), valarskom i crnom govoru će biti govora u nastavku.
Pisanje i jezici Prvi zapisi Džona Ronalda Ruela Tolkina datiraju iz perioda Prvog svetskog rata, to jest između 1914. i 1917. godine. Tada su nastale Zaboravljene priče. Ovaj Tolkinov prvenac nije
36
značio puno u njegovoj karijeri, ali je defintivno označavao preokret u njegovom dotadaš njem životu. Međutim, pravi sudbonosni trenutak nije došao sve do proleća 1931. godine. Tolkin je u to vreme radio kao predavač na Oksfordskom univerzitetu i jednog popod neva je pregledavao pismene zadatke svojih učenika. Kako je to bio veoma monoton posao, Tolkin je sa zadovoljstvom odahnuo kada je uočio neispisanu stranu u radu jednog učenika, jer je to značilo manje pregledavanja. Međutim, baš je ta prazna strana bila presudna za njegov uspon u ulozi pisca. Naime, on je na toj strani, potpuno iznenada, napisao rečeni cu: „U rupi u zemlji živeo je hobit.” To ga je nateralo da ubrzo potom započnu jednu epsku priču koja bi Engleskoj predstav ljala prvu pravu mitologiju, još od Beovulfa. Proučavanje jezika, nordijske i arturijanske legende, kao i sve ostale stvari koje je Ronald voleo i proučavao bile su brižljivo utkane u ovu epsku priču koja je prethodila još jednoj epskoj priči, samo ovog puta priči neverovat nih razmera. Hobit je prvenstveno bio osmišljen kao knjiga za decu, budući i da je pisao zarad svoje dece. Tolkinov rukopis je dospeo do izdavačke kuće Allen&Unwin, koja nije bila baš najodlučnija u izdavanju ove knjige za decu. Međutim, direktor ove izdavačke kuće prepustio je svom sinu da odluči o sudbini knjige, koji je, pročitavši knjigu, napisao sledeći izveštaj: “Bilbo Baggins je bio hobit koji je živio u hobitskoj rupi i nikada nije težio pustolovinama, dok ga čarobnjak Gandalf i njegovi patuljci nisu nagovorili da ode. Proveo je vrlo uzbudljivo vreme boreći se s goblinima i vargovima; na kraju su stigli do Usamljene planine i ubili zmaja Smauga i nakon strašne bitke s goblinima, vratio se kući – zanimljivo! Ovoj knjizi, uz mape koje ima, nisu potrebne nikakve ilustracije, dobra je i obraća se svoj deci od 5 do 9 godina.” Tako je Hobit dobio priliku. Knjiga je prodana u rekordnom roku, a izdavači iz ove kuće su tražili novu priču o hobitima. Gospodar Prstenova je došao na red. Rad na ovoj knjizi je trajao decenijama, kako on nikada nije bio potpuno zadovoljan završnom verzijom knji ge. Osim toga, imao je i puno problema sa izdavačem. Allen&Unwin nisu želeli da izdaju ovu knjigu zajedno sa Silmarilionom, a takođe su želeli da podele knjigu u tri dela, što se na kraju i desilo. U međuvremenu je on tražio i druge izdavače, ali ni oni nisu ispunjavali njegove uslove. Na kraju se vraća izdavačkoj kući Allen&Unwin, deli knjigu na tri dela: Družina Prstena, Dve kule, Povratak kralja i izdaje je. Knjiga dobija izvanredne kritike, a Tolkin nastavlja da radi na dodacima kao što su mape, rune, jezici… Filologija, nauka o jezicima, ostala je najveća Tolkinova ljubav. Govorio je puno jezika, od velškog i gaelskog, preko francuskog, španskog, italijanskog , nemačkog i holandskog, pa sve do finskog i litvanskog (srpski je sa razumevanjem čitao). Kao lingvista, stvorio je čak petnaest jezika, od kojih su kvendijski i sindarinski najrazvijeniji, a o njima će se naj više govoriti u ovom radu.
Kvendijski jezik (Quenya) Kvendijski jezik je, pored sindarinskog, najsavršeniji jezik Međuzemlja. Imao je bogatu istoriju i potpunu gramatiku (koja nije cela sačuvana). Kvendijski je nastao po uzoru na finski jezik, što se može primetiti u glasovnoj strukturi i melodiji jezika.
Tolkinova istorija kvendijskog jezika Kvendijski ili jezik vilenjaka je najpoznatiji jezik Međuzemlja. Imao je dva dijalekta, vanjarinski i noldorinski.
37
Neko bi mogao pomisliti da je kvendijski jezik arhaičan, jer čuva mnoge oblike iz ori ginalnog vilenjačkog jezika. Ovo i nije toliko čudno, uzimajući u obzir da je kvendijski najstariji vilenjački jezik. Kvendijski takođe pozajmljuje neke reči iz valarskog, o kome će kasnije biti reči. U Silmarilionu, u poglavlju 6 se pominje da je Rumilovim izumom pisma kvendijski postao prvi pisani jezik. Iako se od tada sindarinski podjednako brzo razvijao kao i kve nijski, sindarinski je odbacio mnoge stvari koje je kvendijski zadržao, pa je samim tim, u godinama koje su došle, kvendijski imao bolju osnovicu za proširivanje rečnika svog jezika. Ako zaboravimo zamišljenu istoriju ovog jezika, quenya ili tada qenya, datira iz 1915. godine, kada je dvadesettrogodišnji Tolkin napravio Leksikon kvendijskog. Ova knjižica je u kasnijim godinama bila bezbroj puta dorađivana, sve dok nije dobila svoju kranju for mu kada je izdata sa Gospodarom prstenova, Tolkin je rekao da je kvendijski zapis zasno van na latinskom, i da će se pronaći mnogo sličnosti u pisanju, dok je zvučao kao finski i grčki. Polako je grčki nestajao iz kvendisjkog, sve dok nije postao jedinstvena mešavina latinskog i finskog. Najduži zapis iz kvendijskog u knjizi Gospodar prstenova je Galadrijelina tužbaljka, u originalu Namárië.
Fonologija kvendijskog jezika Kvendijski jezik ima pet dugih á, é, í, ó, ú i pet kratkih vokala a, e, i, o, u. Vokal a se često koristi. Kvalitet vokala je sličniji španskom ili italijanskom nego engleskom, a može se reći da je sličan i srpskom. Međutim, Tolkin je pisao dijarezu svuda gde je bilo potrebno naglasiti da vokal nije nečujan (Eärendil, čita se Earendil). Diftonzi u kvendijskom su ai, au, oi, ui, eu, iu. Plozivi b, d, g se pojavljuju samo u suglasničkim grupama mb, nd/ld/ rd and ng. Ne postoje suglasničke grupe koje stoje na početku reči osim cw, ty, ny i nw. Suglasničke grupe koje mogu stajati između vokala su cc, ht, hty, lc, ld, ll, lm, lp, lqu, lt, lv, lw, ly, mb, mm, mn, mp, my, nc, nd, ng, ngw, nn, nqu, nt, nty,nw, ny, ps, pt, qu (umesto cw), rc, rd, rm, rn, rqu, rr, rt, rty, rs, rw, ry, sc, squ, ss, st, sty, sw, ts, tt, tw, ty, x. Slovo c se uvek čita kao srpsko k.
Imenice U kvendijskom jeziku postoje dve vrste imenica. Prvoj vrsti pripadaju one koje se za vršavaju na -a, -o, a u nominativu plurala imaju nastavak -r. Drugoj vrsti pripadaju one koje se završavaju na -ë, a u nominativu pluralu imaju nastavak -i. Kvendijski jezik ima deset padeža i četiri broja. Padeži su: nominativ, akuzativ, dativ, genitiv, lokativ, instrumental – jednaki padežima u srpskom jeziku, posesiv – jednak po sesivnom genitivu, ablativ – jednak latinskom ablativu, a srpskom ablativnom genitivu, ukazuje na odvajanje, alativ – označava pravac kretanja, sličan dativu u srpskom jeziku, i nepoznati padež – ponekad menja lokativ, nije znana njegova druga svrha. Četiri broja koja neguje kvendijski su singular (jednina), dual, plural (množina) i partitivni plural. Dual predstavlja broj koji označava dve stvari prirodno povezane, na primer dve ruke jednog tela ili dva oka na glavi. Plural je jednak našoj množini, s tim što ako se upotrebi bez člana ispred njega označava rasu ili vrstu tog pojma, na primer ljudi kao vrsta ili ptice kao vrsta životinja. Partitivni plural označava neke od pripadnika jedne vrste i on se ne pojavljuje u srpskom jeziku.
38
Budući da u svom sistemu nemaju pridevske prisvojne zamenice koje stoje posebno, u kvendijskom jeziku postoje nastavci koji zamenjuju ove zamenice. To su: -nya (moj), -lya (Vaš), -tya (tvoj), -rya(njegov), -mma (naš), -lma (naš), -lwa(naš), -lla (vaši), -nta (njihov). Često dolazi do asimilacije suglasnika pri lepljenju ovih nastavaka, pa bi tako recimo reč brat u kombinaciji sa prisvojnim završetkom naš glasila: toron + -lwa = torollwa (naš brat).
Članovi Kvendijski ima određeni član i koji označava posebnu jedinku. Ne postoji neodređeni član. Često se ovo nadoknađuje prostim izostavljanjem člana i. Određeni član i se takođe javlja u varijanti ‘n, najčešće kada dve reči, od kojih je prva imenica, a druga pridev, po činju na samoglasnike.
Glagoli U kvendijskom jeziku postoji pet glagolskih vremena i to su: aorist, prezent, perfekat, prošlo vreme i futur. Glagoli koji se menjaju se dele u dve geupe, na glagole sa suglasničkom osnovom i na glagole na -a. Aorist je najprostije vreme. Za razliku od srpskog aorista, kvendijski aorist iskazuje radnju koja je činjenična, koja se uvek dešava, zatim radnju koja se dešava u ovom trenut ku ili situaciju koja se razvija. Po ovim karakteristikama više odgovara srpskom prezentu. Kvendijski prezent se često poklapa sa aoristom, ali se češće upotrebljava za radnju koja se dešava u trenutku i kratko traje. Ne koristi se, nasuprot srpskom prezentu, u relativ nim značenjima. Najprostiji glagolski oblik koji služi za iskazivanje radnje koja se desila u određenom trenutku u prošlosti je prošlo vreme. Perfekat se koristi za iskazivanje radnje u prošlosti koja se završila, ali ima vidljive posledice u sadašnjosti. Ne postoji od govarajuće vreme u srpskom jeziku, a u engleskom njemu odgovara Present Perfect Tense. Futur ima potpuno isto značenje kao i futur u srpskom jeziku. Glagoli koji se menjaju imaju tematske vokale (kao u latinskom) i u svojoj promeni ra zlikuju samo u tematskim vokalima, dok su nastavci za lica isti.
Pridevi Većina prideva se završava na -a. To su na primer: laica (zelen), vanya (pošten), melda (drag, voljen). Postoje i pridevi koje se završavaju na -ë, kao što je carnë (crven). Naj manje ima prideva koji se završavaju na -n, a takvi su firin, qualin, dva prideva koji znače mrtav. Pridevi se sa imenicama koje opisuju slažu u broju (ne razlikuju rodove). Pridevi koji se završavaju na -a, u množini imaju nastavak -ë; dok pridevi koji se završavaju na -ë ili na -n, u množini imaju nastavak -i. Na primer: vanya vendë (prelepa devojka) > vanyë vendi (prelepe devojke) laurëa lassë (zlatan list) > laurië lassi (zlatni listovi) firin casar (mrtvi patuljak) > firini casari (mrtvi patuljci) Komparativ prideva ne postoji, a superlativ se gradi dodavanjem prefiksa an-, kao u reči calma (svetao), koja u superlativu glasi ancalma (najsvetliji).
39
Boje u kvendijskom jeziku Boje u kvendijskom jeziku su od velikog značaja, budući da je vilenjački narod poseb no voleo da stvari opisuje bojama. Stoga je normalno da postoji puno reči u kojima se kao delovi upotrebljavaju boje. Većina njih, ako ne i sve, su ispisane ovde: aira (1) – crvena, boja bakra crnilo, mor, mornië – tmina (2) – staro (Qenya) morna – tamno, crno (Markirya) (3) – večan nasar – crveno (vaniarski kvendijski) (4) – svet(pridev) nieninquë – snežna pahulja carnë – crveno [KARÁN] ninquë – beo, svež culda, culina – plameno obojeno, zlatno ninquisse – belina crveno [KUL], cullo- crveno zlatno niqu – biti hladan, zaleđen culuina – narandžasta, culuma – naran niquitá – izbeljen dža, culumalda – drvo narandže niquita – sijati belo ezel, ezella – zelen (vaniarski kvendijski iz rusca – crveno-braon, rusco/u – lisica, valarskog preuzeto) ruscuitë – lisičje, russa – riđa fána or fánë – belo, boja oblaka silima – supstanca od koje su napravljeni fanya – beli oblak, suprotno lumbo – ta Silmarili man oblak silma – srebro, sijati belo helwa – svetloplavo, boja neba silmë – zvezdana svetlost helyanwë – duga silquë – belo (kvendisjki) (SIL) hísen – od magle sinda, þinda – siv, koristi se samo u izrazu hísië – izmaglica „Sivi patuljak“ (Gospodar Prstenova) hiswa – sivo [KHIS, KHITH] sindanorië – siva zemlja hiswë – magla Sindarin – Sindarijan, „Sivi vilenjački“ ilin – svetloplavo [GLINDI] sindë, þindë – siv, bled (Etym) [THIN] laica, laiqua – zelen tí – svetlucanje laiquaninwa – zeleno-plavo (Narqelion) tin – blesnuti laurëa – zlatna boja svetlosti tinda – (TIN) – srebrna laurina – zlatna tinde (imenica) – blesak lossë – sneg tinta – ozariti, učiniti da svetluca lossëa – snežno-belo tintilla – treperiti losselië – beli ljudi tintina – svetlucati luin – plavo tinwë – iskra, bljesak, zvezda lumbë – tmuran, senka, hlad tulca – žuto (iz valarskog preuzeto) lumbulë – (dubok) hlad ungo – oblak, tamna senka malina – žuta, pl. malinorni; varnë – braon, tamno braon malda, malta – zlato vasar, waþar – veo, u originalu znači regi malo – polen on prekriven senkama malwa – bledo vindë – plavo-sivo, bledo plavo ili bledo marya – bledomrk sivo mista – sivo u lassemista znači lišće-sivo wenya – žuto-zeleno morë – crno, u složenicama mori-, mórë-
40
Tengvar, vilenjačko pismo (Tengwar) Tengvar je pismo koje podseća na tibetansko spise i njemu slična dokumenta. Tolkin ga je izumeo zarad vilenjačkih jezika, pa shodno tome tegvar ima dva modusa, odnosno dva načina pisanja, kvendijski modus i sindarinski modus. Oni se ne razlikuju previše pa se zato tengvar može posmatrati kao jedinstveno pismo vilenjaka.
Kvendijski rečnik Pravi rečnik kvendijskog je dostupan u engleskoj verziji, a poseduje preko pet hiljada reči. Reči koje ćete ovde pronaći su reči koje se često upotrebljavaju i koje sam sam izdvo jio i preveo. Glagola ima vrlo malo, jer se većina glagola dobija od nekih oblika imenica i prideva. Boje su izdvojene posebno. aicalë - vrh (planine) airë - more alas - mermer alda - drvo alqua - labud anga - gvožđe ango - zmija anta - lice aran - kralj araucë - demon arda - region, zemlja aurë - sunčeva svetlost, dan axo - kost capalinda - izvor cár - 1. glava 2. napraviti, izgraditi, stvoriti carco - vrana carpo - usta celva - životinja, živi stvor cirya - brod col - nositi, podnositi corma - prsten cullo - crveno zlato ëa - 1. orao 2. kosmos Eldalië - vilenjaci falas - obala, plaža fanga - brada fáwë - sneg filit - mala ptica hen - oko heret - naredba huo - pas irin - grad lassë - list laurë - zlato liantë - pauk líco - vosak lië - ljudi lingwë - riba lírë - pesma litsë - pesak lócë - zmaj, zmija
lóme - zora, jutro lómelindë - slavuj loxë - kosa má - ruka macil - mač, buzdovan mallë - ulica, put, drum málos - šuma (kasnije taurë) men - 1. mesto 2. ići mëoi - mačka mornië - tama nan - proplanak nár - vatra, plamen narmo - vuk náva - usne nén - reka, voda olos - san ondo - stena oro - planina os - kuća osto - tvrđava quelet - leš rassë - rog ráva - slobodan, divalj, neukroćen rocco - konj sangwa - otrov sarat - pismo, oznaka talan - sprat, zemlja tambaro - detlić tári - kraljica táta - šešir, kapa tavar - drva (isečena) telco - noga telluma - nebo, svod telpë - srebro tó - vuna toron - brat urco - strah (ork u prenesenom značenju) wilwarin - leptir yána - ogroman, neimeran yanta - most yár - krv 41
Na osnovu ovih reči, može se primetiti da se vilenjački govor najviše oslanjao na opi sivanje prirode, životinja, biljaka, boja. Ovo govori nešto o njihovom temperamentu i ži votnim aspiracijama.
Sindarinski jezik Sindarinski jezik predstavlja Tolkinov izum zasnovan na velškom jeziku, a u knjigama se pominje kao plemeniti jezik vilenjaka ili jezik sivih vilenjaka, Sindarinaca. Piše se u tengvaru, u sindarinskom modusu (poglavlje 3.2.7.).
Tolkinova istorija sindarinskog jezika Sindarinski jezik je jezik vilenjaka plemića, odnosno sivih vilenjaka. Sindarin je reč iz kvedijskoj jezika po kojoj se sindarinski naziva, a bukvalno bi značila sivo-vilenjački. Sami Sindarinci nemaju poseban naziv za svoj jezik, jer im nije bio potreban. Najverovat nije su koristili reč Edhellen, što bi prosto značilo vilenjački. Ovim jezikom su govorili vilenjaci koji su retko putovali, a koji su u Međuzemlje došli preko mora. Jezik se puno menjao, skoro kao i ljudski. U Gospodaru prstenova se retko spominje čist sindarinski, jer je prostiji način izražavanja predstavljao kvendijski. Tolkin je započeo rad na sindarinskom pred kraj Prvog svetskog rata, a završio ga je 1954. godine. Velški i keltski jezik su mu dali ideju za fonološku osnovicu ovog jezika. Tol kin je, iskreno rečeno, manje rada posvetio sindarinskom nego kvendijskom, iako je sin darinski prošao kroz mnogo više prepravki, faza razvoja i varijanti od kvendijskog.
Struktura sindarinskog jezika Sindarinski jezik se ne razlikuje previše od kvendijskog po svojoj strukturi, ali ima ne kih bitnih razlika. Glavna obeležja u strukturi ovog jezika preuzeta su iz velškog i keltskog jezika. Gramatika je malo složenija nego u kvendijskom, ali ovo je lična procena.
Elementarna fonologija sindarinskog jezika Sindarinska fonologija je daleko slobodnija nego kvendijska. Suglasničke grupe su do zvoljene na skoro svim pozicijama, nebitno da li je to početak, sredina ili kraj reči. Glasovi ch (srpsko h) i glasovi th i dh (englesko think i that) su veoma česti. Za obeležavanje ovih glasova se ponekad koristi ð (dh) i þ (th). Bezvučni plozivi p, t, c (srpsko k) nikad ne idu ispre samoglasnika, već se pretvaraju u b, d, g (slično našoj glasovnoj alternaciji). Glas c se uvek čita kao k. Na kraju reči, glas f se čita kao srpsko v. Glas r bi trebalo da bude blago kotrljajuć. Dijagrafi rh i lh predstavljaju bezvučne varijante r i l. U sindarinskom jeziku postoji šest vokala a, e, i, o, u i y, od kojih poslednji odgovara nemačkom ü (varijanta slova između u i i). Dugi vokali su obeleženi akcentom (srpski du gouzlazni ΄), dok se kod veoma dugih vokala slova obeležavaju drugim akcentom (srpski dugosilazni ˆ). Od diftonga se mogu pojaviti ai (srpsko aj), ei (srpsko ej), ui (srpsko uj) i au (srpsko au). Na kraju reči au se čita kao srpsko o. Članovi Kao i u kvendijskom, ni u sindarinskom ne postoji neodređeni član. Izostavljanjem bilo kakvog člana se postiže efekat neodređenog člana.
42
Određeni član za jedninu glasi, kao i u kvendijskom, i. Ovaj član se ispred reči koje po činju na i pojavljuje u obliku ir. Oblik određenog člana za množinu glasi in. Često se dešava da se određeni član ponaša kao sufiks predloga, ukoliko postoji pred log u blizini. Ako uzmemo za primer predlog na (znači za) i član za množinu in, fraza za kraljeve bi glasila nan erain. Član se takođe može vezati i za broj, po istom principu kao i za predloge. Imenice Imenice u sindarinskom jeziku imaju samo dva broja, naspram četiri kvendijskih. Kod imenica u pluralu dolazi do vokalnih alteracija, bez dodavanja sufiksa. Ovde je važno znati promenu vokala. Prva promena vokala je promena A. Naglaseni vokal a u rečima u množini prelazi u ai. NenaglaŠeni vokal a u rečima u množini prelazi u e. Druga je promena vokala E. Ako je vokal e poslednji vokal u reči, u množini prelazi u i. Nenaglašeno e ostaje i u množini. Vo kal I se ne menja u množini. Treća je promena vokala O. Vokal o u množini postaje y, ako je naglašeni, odnosno poslednji samoglasnik u reči. Nenaglašeno o u množini postaje e. Četvrta promena je promena vokala U. Ovaj vokal se u množini javlja kao y, ako je kratak, i kao ui, ako je dug. Vokal y se ne menja u množini. Postoji i šest vrsta mutacija suglasnika u sindarinskom jeziku. To su dve nazalne i po jedna meka, mešovitog tipa, zaustavna i tečna.
Pridevi Pridevi u sindarinskom imaju tri karakteristična završetka, a to su -eb, -en i -ui. Ipak, u sindarinskom se često dešava da pridev deli oblik sa imenicom. Pridevi se menjaju kao i imenice, a slažu se sa njima u broju. Nastavak za superlativ je -wain.
Glagoli Konjugacija glagola je veoma neistražena, što se tiče sindarinskog. Zna se da postoji dve vrste glagola. glagoli koji su izvedeni od imenica ili prideva i samostalni glagoli. Oni se potpuno isto menjaju. Zbog mnogobrojnih suglasničkih mutacija, nesigurno je pričati o određenim nastavcima. Ipak, mogu se primetiti sledeća pravila: – nastavak za prvo lice jednine je -n – nastavak za prvo lice množine je -m – nastavak za drugo lice jednine je -ch ili -g – nastavak za treće lice množine je -r – futur se gradi dodavanjem sufiksa -tha na osnovu, a zatim ličnog nastavka – treće lice singulara perfekta se gradi uspomoć nastavka -nt Sindarinski sadrži puno participa koji često odgovaraju obliku trećeg lica jednine u traženom glagolskom vremenu.
Lične zamenice Potvrđeni su sledeći oblici zamenica: singular
plural
1. lice
im, nin (gen. anim)
sufiks -m koji se lepi na glagol
2. lice
sufiks -ch koji se lepi na glagol
—
3. lice
e (gen. din, dat. den)
hain
43
Mali rečnik sindarinskog jezika a–i athra – preko presto – uticati na nešto ab – posle ad – ponovo, opet gwelwen – vazduh cuin – živ erui – sam iaur – prastar, star ruth – bes lavan – životinja dambeth – odgovor thio – pojaviti se ranc – ruka um – loš dagor – bitka fang – brada bain – prelep haust – krevet emlin – ptica morn – crn agar – krv elu – plav thaw – telo
parf – knjiga thul – dah iant – most hathol – mač gwador – brat caul – teret fela – pećina sam – soba sell – dete echor – krug minas – grad maen – mudar, bistar faun – oblak helch – hladan daen – leš maenas – veština minuial – zora calan – dan fern – mrtav raug – demon caro – činiti, raditi amlug – zmaj ol – san thoron – orao
amar – zemlja dunedhel – vilenjak methed – kraj uir – večnost hen – oko thir – lice achas – strah naur – vatra lim – riba alfirin – cvet revio – leteti taur – šuma lain – slobodan elvellon – prijatelj annon – kapija malthen – zlatan maer – dobar thar – trava beleg – veliki calen – zeleni mith – sivi finnel – kosa cam – ruka ind – srce
Valarski jezik Valarski jezik je najstariji jezik, koji su koristili Valari. Oni su bili prvi stanovnici zemlje Arde, zemlje iz knjiga Gospodar Prstenova. Njima nije bio potreban govorni jezik, budući da su bili u formi duhova koji su komunicirali telepatski, kako kaže sam Tolkin, ali stva ranjem jezika, onu su proizveli sami sebe. Značaj valarskog jezika je filozofski i teološki. Iako je bio nepotreban kao jezik, valarski je stvoren da bi Valari, uzvišena bića, potvrdili svoje postojanje i preneli ga u neku drugu dimenziju. Dimenziju koja je bila besmrtna, ali posve ljudska. Kvendijski ili quenya je pozajmio određeni broj reči iz valarskog, s tim što pozajmlje nice nemaju uvek isto značenje. Tako, na primer, kvendijsko axan, što znači zakon, naredba, pravilo je pozajmljeno od valarskog glagola akašân koji znači On kaže, gde je „On“ vrhovno biće. Valarski jezik nikada nije potpuno nestao, iako ga je nemoguće čuti nigde osim u bla goslovenim snovima, nalik na one koje je imao Gandalf. (Gospodar Prstenova, Dve kule, poglavlje III, red 11).
Izgovor glasova u valarskom Valarski se razlikuje u malo crta sa izgovorom ostalih jezika Međuzemlja. Sledeće ka rakteristike su neke od bitnijih: – æ se izgovara kao veoma otvoreni prednji samoglasnik (kao u reči kEš) – ð se izgovara kao zvučni interdentalni frikativ (poput th u engleskom the) – þ se izgovara kao bezvučni dentalni frikativ (blizak engleskom th u thing) – ch se izgovara kao bezvučni velarni frikativ (kao h u jahati, hvatati) 44
Morfologija u valarskom Valarski ima prilično jednostavnu strukturu reči, koja se bazira na naizmeničnom po javljivanju samoglasnika i suglasnika: (V)KVKVK... gde je V – vokal, a K – konsonant. Izuzeci od ovog pravila su suglasničke grupe koje se pojavljuju srednje često i to su sledeće grupe: br, lg, ll, gw, šk, st. Ponekad se javlja infiks -um- u množini, bez nekog određenog pravila, kao u reči Mâchanâz (vlast) koja u množini glasi Mâchanumâz.
Rečnik valarskog jezika Rečnik valarskog je veoma oskudan, budući da je na neki način valarski zaboravljeni jezik. Većina reči koja se nalazi u ovom rečniku je na neki način povezana sa rečima iz sindarinskog ili kvendijskog. amanaišal – nedotaknut, neiskvaren aþar – razdoblje, period (u kvendijskov asar) aþâra – određeni akašân – On kaže (od ovga je nastalo kvendijsko aksan, što znači zakon) arômêz – duvanje u rog, duvač u rog ašata – kosa, takođe se javlja kao ašata ajanûz – onaj koji je svet (u kvendijskom ainu) dušamanûðân - oskrnavljen Ezellôchâr – zeleni brežuljak, humka Ibrîniðilpathânezel – nepoznato značenje, pretpostavlja se da je Srebrni cvet zelenih li stova (pogledaj sličnost sa prethodnim ezel*) igas - vrućina iniðil – ljiljan ili neki drugi veliki cvet (u kvendijskom indil) mâchanâz - vlast machallâm - presto Mânawenûz – blagoslovljeni, najbliži Eruu** mirub – vino (kvendijski miruvore) naškad – verovatno značenje je prsten (na crnom govoru nazg) Næchærra – izvorno valarsko ime, često se koristilo za konje u kvendijskom, zbog slično sti sa onomatopejom koju su konji proivodili Ošošai – pena, peneti se Phanaikelûth – sjajno ogledalo (koristilo se za Mesec) phelûn - obitavalište rušur - vatra šebeth - zrak tulukha(n) – žut (na kvendijskom tulka) Tulukhastâz – zlatnokosi (na kvendijskom Tulkas) ulu, ullu – voda
Orkovski jezik i crni govor Ovi jezici su veoma slabo istraženi, kako ih niko sem bića tame ne govori. Sam Tolkin nije mnogo pisao o ovim jezicima. U njima se ne vidi skoro nikakve sličnosti sa novim je zicima, poput kvendijskog i sindarinskog.
* Ezel – zeleni, nalazi se i u Ibrîniðilpathânezel, kao i u Ezellôchâr ** Eru – vrhovno biće Valara
45
Orkovski jezik O jeziku orka iz najranijeg vremena „rečeno je da nisu posedovali sopstveni jezik, već su preuzimali šta su mogli iz govora drugih i to izopačivali po sopstvenom nahođenju, time proizvodeći tek brutalne žargone, nedovoljne čak i za njihove vlastite potrebe, osim ako nisu služili za kletve i proklinjanja. “* Međutim, pravilnije je reći da je taj jezik napravljen prema realnim potrebama ovog primitivnog naroda. Jezičko stanje se ni kasnije nije mnogo promenilo. U vreme dešavanja radnje u Gopso daru Prstenova, Frodo kaže: „Orci i goblini su posedovali vlastite jezike, gnusne kao i sve ostale stvari koje su koristili ili načinili, a budući da je bio neophodan bar neki preosta tak dobre volje, istinskog promišljanja i sagledavanja da bi se osnovni jezik očuvao živim i korisnim za osnovne svrhe, njihovi su jezici bilo beskrajno oblikovno raznoliki, bivajući ubitačno monotoni u sadržaju, rečiti samo u izražavanju pogrda, mržnje ili straha.“ Istini za volju, „ova su stvorenja, ispunjena zlobom i mržnjom i prema sopstvenom soju, hitro razvila toliko varvarskih dijalekata koliko je i bilo plemena i obitavališta, te im je orkovski jezik bio od male koristi u komunikaciji između plemena.“ Stoga ne postoji jedan orkovski jezik (i samo postojanje orkovskog je nesigurno). Ovaj jezik je bio potpuno drugačiji od vilenjačkog, kvendijskog i sindarinskog, koji je razvijao ljubav prema rečima. Tolkin, koji je bio filolog (što doslovce znači ljubitelj reči), nije mogao voleti ovaj jezik, pa je i u svetu koji je on stvorio svaki izostanak ljubavi prema jeziku morao biti jedino karakteristika zla.
Crni govor Sam Sauron je načinio crni govor, tako da on koristi svim njegovim slugama. U tome nije uspeo, zbog ranije pomenute prevrtljivosti same rase orkova. Kako god, ovaj jezik je poslužio mnogim orkovskim plemenima da iz njega izvedu svoje reči. Jedan od primera je reč ghâš koja je originalno preuzeta iz Sauronovog crnog govora. Tolkin, najblaže rečeno, nije voleo crni govor. Jedan obožavatelj mu je poslao čelični pehar sa natpisom koji sadržao ugravirane reči, poput onih na Prstenu. Tolkin kaže da nikada nije pio iz njega, već ga je često koristio kao pepeljaru. Crni govor je od glasova sadržao plozive b, d, g, k, p, t, spirante gh, th, f, kh, lateral l, vibrant r, nazale m,n, sibilante s, z, š, vokale a, i, o, u. Vokal e se nije javljao. Crni govor je u vilenjačkim narodima izazivao gađenje zbog tvrdih suglasničkih grupa na kraju reči, preteških za izgovaranje, kao i delimično kotrljajućem r, poput onog u fran cuskom ili nemačkom jeziku. Crni govor bi mogao skoro u potpunosti biti Sauronov izum, da nije nekih reči koje su pozajmljene iz valarskog, poput reči nazg od reči naškad.
Rečnik orkovskog jezika i crnog govora Većina reči u orkovskom i crnom govoru ima isti oblik, ali postoji i neznatan broj reči gde se ovi oblici razlikuju. agh – veznik i aš – jedan búbhoš –velik * Preuzeto iz dodatka F Gospodara Prstenova
46
búrz – taman* dug – nečistoća, izmet durb – vladati, infinitiv durbat ghâš – vatra gimb – pronaći, infinitiv gimbat glob – budala u – predlog ka, prema gûl – utvara**
hai – narod iši – predlog u krimp – svezati, infinitiv krimpat lug – kula nazg – prsten ronk – bazen šarkû – starac snaga – rob thrak – doneti, infinitiv thrakat
* Lug+burz > Lugburz (na sindarinskom Barad-dûr) Crna kula ** Nazg + gul > Nazgul Utvara Prstena
Kuzdul, tajni jezik patuljaka Patuljački jezik se možda najviše razlikuje od vilenjačkih i ljudskih jezika (izuzevši orkovski i crni govor, budući da se teško mogu nazvati jezicima), zbog toga što je sama patuljačka civilizacija razvijena u hodnicima kraljevstva ispod zemlje, daleko od ljudi i vilenjaka.
Tolkinova istorija patuljačkog jezika Istorija jezika se prvi put spominje u drugom poglavlju Silmariliona, gde Vala Aule, za četnik patuljačkog roda, stvara sedam očeva patuljaka i počinje da ih podučava novom je ziku koji je za njih smislio i koji se naziva khuzdul (ovo očigledno znači patuljački, potiče od khazad što znači patuljci, a jednina ove imenica glasi khuzd). Kada su sedmorica pa tuljačkih očeva prenosila znanje na svoje potomke, jezik se nije menjao, jer je to bilo u ska du sa patuljačkom prirodom: „promene u khuzdulu, naspram onih u vilenjačkim jezicima, i, još više, jezicima ljudi, bile su poput razgradnje tvrde stene u poređenju sa otapanjem snega.”*** Osim toga, jezik se malo menjao i iz razloga što su koristili iglišmêk, jezik gesta i pokreta, za sve osnovne potrebe, i više se on menjao negoli khuzdul. Nijedan drugi narod, budući da je jezik bio tako dobro očuvan, nije mogao naučiti ni deo khuzdula. Tolkin kaže da je patuljački veoma težak za izgovor, zbog strukture reči i kakofonije. Osim toga, patuljci nisu bili voljni da izlože tajne svoga jezika nikome, pa čak ni prijateljima. Jedna stvar koju nikada nikome nisu pričali, bila su njihova istinska ime na, nitisu ih u runama negde zapisivali. Ovo je verovatno bilo zbog magijske moći imena i od straha da se ta moć ne upotrebi protiv njih. Zato su uzimali ljudska imena, po kojima su bili poznati svojim saveznicima. Za razliku od svojih imena, patuljci se nisu ustručavali da otkriju imena geografskih mesta. Gimli u Družini Prstena kaže: „Iza njega stoje Srebrozub i Glavoblak koje naziva mo Zirakzigil i Bundušathûr.”
Struktura patuljačkog jezika O patuljačkom jeziku je poznato da se strukturno i gramatički uveliko razlikovao od svih ostalih jezika koji su se koristili u to vreme. Mnogi ga smatraju proglagolskim poslo vično teškim jezikom, kao što mnogi Evropljani smatraju kineski. Fonologija možda i ima nekih dodirnih tačaka sa ostalim jezicima. Postojala su dva aspirovana ploziva kh i th. Khuzdul poseduje i neaspirovane plozive, a to su k i t, zatim *** Silmarilion, strana 323.
47
zvučne plozive b, d, g, te bezvučne aspirante f, s, š, zvučne spirante z, gh, lateral l, vi brant r, nazale m i n, glotal h (skoro da ne postoji u srpskom, nalazi se na primer u reči aha) i polusamoglasnik j (izvorno y). Takođe, postala je glotalna pauza, poput „a-a“ kod poricanja, slabi zvuk koji se dodaje na početku reči. Tablica runa, pak sadrži i zapisane glasove ps i ts (istovetno srpskom c). Pravilo u khuzdulu je bilo da se reč ne sme započeti dvostrukim suglasnikom ili sugla sničkom grupom. To nije važilo i za kraj reči (na primer rukhs). Samoglasici su bili obični: pet kratkih a, e, i, o, u i pet dugih â, ê, î, ô i û. Postoji pra vilo da se dugi samoglasnici skraćuju pred suglasničkim grupama. Primer za ovo pravilo je reč ûl koja znači brzaci, potoci, a u imenu mesta glasi Azanulbizar, gde se može prime titi kratki samoglasnik. Osnovna struktura kuzdula nalikuje semitskim jezicima, poput arapskog i hebrejskog. Osnove iz koje se izvode reči same po sebi nisu izgovorljive, već se sastoji isključivo od su glasnika. Dakle, sve reči se izvode ne samo dodavanjem sufiksa i prefiksa, već i dodava njem samoglasnika unutar same osnove, ili udvostručavanjem nekog suglasnika. Često do lazi do zamene samoglasnika i istovremenog dodavanja još jednog na kraju reči, kao u reči rukhs koja znači ork. Ova reč u množini glasi rakhâs. Korenski suglasnici, ili takozvani radikali, se nikada ne menjaju, poput r-kh-s u ovom slučaju. U kuzdulu, kao i u semit skim jezicima, često se nalaze tri suglasnika u osnovi, kao na primer: B-R-Z crvenB-N-D glava K-B-L srebrn N-R-G crn. Postoji i dvosuglasnička osnova, a primer je Z-N taman. Naravno, ovo su samo osnove. Kada se crven ili glava javljaju kao samostalne reči, onda glase baraz i bund. Posebno su bitni, za samu patuljačku tradiciju, radikali Kh-Z-D koji sadrže nešto “patuljačko” u sebi. Naime, kao što možete videti u rečima khazâd patuljci i khuzdul patuljački, a i u imenu Nulukkhizdîn, radikali ostaju isti. Njihovo poreklo se nalazi u broju sedam, koji se na adaunajskom kaže hazid. Budući da su patuljci potekli od Sedmorice očeva, logičan je izbor ovog broja. Reč uzn – zamućenost govori o postupanju sa dvosuglasničkim osnovama (u ovom slučaju Z-N). Izgleda da u rečima sa dvosuglasničkom osnovom početni suglasnik dobija “prefiks“ umesto “infiksa“, pa tako nije zun, već uzn. Veoma je verovatno da se glotalna pauza javlja pre samoglasnika, ali to nije potvrđeno.
Rečnik kuzdula Imena iz ovog rečnika ne treba uzimati kao sasvim tačne, jer se zna patuljačka averzija prema izricanju pravih imena. Izbacivanjem vokala iz reči dobićete osnove za građenje reče, to jest skup radikala. aglâb – (govorni) jezik ai-mênu – nad vama aja – duži oblik predloga ai Azaghâl – ime gospodara patuljaka azan – množina od uzn baraz – crven Barazinbar – Crvenrog, mesto baruk – sekire bizar – dolina bund – glava
Bundušathur – Snegovrh, mesto Buzunduš – Crnokoren duban – dolina dûm – dvorane, dvori felak – alat nalik na dleto felakgundu – (asimilirano felaggundu) re zač pećina felek – seći stenu Fundinul – sin Fundinov gabil – velik 48
gathol – tvrđava gundu – podzemna dvorana gunud – živeti pod zemljom, dubiti khazâd – patuljački naziv za njih same, jednina khuzd kheled – staklo khuzd – patuljak khuzdul – patuljački kibil – srebro Mahal – patuljački naziv za Aulea
narag – crn rukhs – orkovi salôn – padati, hitro se spuštati Sigin – dugačak tarâg – brade uzn – zamućenost, senka zâram – jezero zigil - šiljak zirak – srebro (boja, a ne meta)
Literatura 1. Gospodar prstenova: Družina Prstena; Dve kule; Povratak kralja Džon Ronald Ruel Tolkin, izdavač: Narodna knjiga, ISBN 86-331-0460-1 2. Uvod u opštu lingvistiku Ranko Bugarski, izdavač: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 3. Silmarilion Džon Ronald Ruel Tolkin, izdavač: Stylos, ISBN 86-7348-073-6
Internet: 1. w w w.councilofelrond.com 2. folk.uib.no (Ardalambion) 3. w w w.xs4all.nl/~xelag/quenya.html (kurs kvendijskog) 4. w w w.glyphweb.com/arda/ 5. w w w.tolkien.hr 6. w w w.wikipedia.org
49
HBO’s
GAME OF THRONES — rekapit ulacija, ili Ne znam samo zašto su štekali na sočivima —
Sredinom ove godine koje smo – za po trebe neupućenih, kao i nek ih potonjih či talaca, koji će ovaj broj Emitora čitati u ne kom muzeju ili vremenskoj kapsuli, reč je o letu Gospodnjem 2011. po redu – dočekali smo zav ršnicu krajnje neoček ivanog telev i zijskog hita. Naravno, nije reč o devedest še stoj reprizi ser ijala Sex i grad, već o ekrani zaciji prvog romana iz ser ijala Pesma leda i vat re amer ičkog pisca, da ne kažem spisa telja, Džordža R. R. Martina, poznatog pod nadimcima „amer ičk i Tolk in“ i „drugi R. R.“ – s tim da ga zapravo niko tako ne zove, sem izdavača i knjižara koji se trude da na nje gov im romanima zarade više od njega. Re čeni prv i roman u ser ijalu objavljen je da leke ‘iljadu devetsto devedest šeste godine prošlog milenijuma, i to pod naslovom „Igra prestola“, odnosno The Game of Thrones u izvorniku. HBO se poveo za primerom (the) Fejsbuka, pa je iz naslova izbacio D (The) i gledaocima predstav io deset epizoda prve sezone telev izijskog ser ijala Game of Thro nes. Ova njihova odluka nije imala nikak vog uticaja na srpsko gledalište, koje je tipično inadžijski primetilo da je odgovarajući pre pev na srpski istovetan naslov u srpskog iz danja književenog predloška, to jest „Igra prestola“, te je u skladu sa vukovskom tradi cijom Game of Thrones prevelo kao Gejm ov Trons, a akademici i profesor i neka se nose. Uostalom, šta oni pa znaju. Oni koji su pomno prat ili moj blog (Nightflier’s Bookspace), svih devetoro, do bro znaju da je telev izijska ser ija o kojoj i ov
de pričam pobudila poveći broj kontrover zi – i to na više planova. Naime, na prvom mestu jedan deo fanovske zajednice doče kao je na nož manja ili veća odstupanja te lev izijskog ser ijala od njegovog književnog predloška. Dapače, smešan detalj je da je možda najoštrije kritikovana epizoda ona za koju je upravo Martin (da podsetimo, čovek koji je sve to izmislio i na hartiju istočio) pi sao scenar io. Naravno, ovo nije prv i put da fanov i (poštovaoci, pok lonici, obožavaoci) smatraju da na neko delo imaju više pra va od njegovog tvorca (eno nam ga primer „Zvezdanih ratova“ i Lukasov ih izmena sva
50
ki put kada mu zatreba sitiniš za nov u vilu u Malibuu), ali jeste pomalo ekstreman – što je možda i posledica velike frustracije čita laca Pesme leda i vat re veoma dugim čeka njem na poslednji nastavak tog serijala, koje se proteglo na čak pet godina. Gledalište „Igre prestola“ u suštini je dvojako. GoT gledali su ljudi koji su a) či tali književni predložak i b) koji nisu čitali književni predložak. (Naravno, ovo je po jednostavljivanje – ali ponekad je potrebno pojednostav iti celu stvar, makar stoga da bi se stekao utisak da autor teksta zna o čemu piše.) Kada je reč o prvom skupu gledala ca, onima koji su čitali predložak, valja na glasiti da je „Igra prestola“ prv i put nakon „Gospodara prstenova“ podelila čitalaštvo fantastike. Bilo je onih koji su nadasve bi li zadovoljni zbog toga što su konačno do čekali da se njihov san pret vor i u telev izij sku stvarnost, te su bili više nego voljni da pređu preko odstupanja u odnosu na knjigu – dok su se u drugom tabor u, može biti ve ćinskom, okupili tvrdokorni pok lonici knji ževnog ser ijala, ponekad veći Martini i od samog Martina, koji su ser iju mahom gle dali ne bi li očajavali nad svim razlikama u odnosu na knjige. Moram reći da su mi oba stanov išta bli ska. Doduše, istini za volju, krivo sedi a pra vo besedi, drugo pomenuto stanov ište mi je malo bliskije hvornovskom srdašcu (Brzo! Gikovski kontrolni na blic! Šta mu dođe to „hvornovski“?) Pomni čitaoci mog bloga ni su mogli a da ne primete kako je moj cenjeni mladi saradnik Visok i Vojvoda takođe debe lo zašao na tamnu stranu. Gledajući reakcije mojih najbližih koji ni su čitali književni predložak (da, ima i ta kvih; ništa me ne pitajte), shvatio sam da ja baš i nisam primarna ciljna grupa kojoj je ser ija namenjena. Ova ser ija je trebalo da priv uče šir u publiku, a ne idiote koji gledaju „Ajkuloktopod protiv ultrapirane“, ili kako se već zove trenutna glupost koja se emituje na Saj–Faj kanalu. Upravo zahvaljujući to
me, Martinove knjige su se pojav ile na lista ma najprodavanijih i postignut je značajan korak ka ozbiljnom vrednovanju fantastike kao žanra i društvene pojave. Međutim, gledanju GoT pristupio sam potpuno spreman na to da ću se razoč a rati. To mi je valjda pomoglo da se – ne razočaram. Prva epizoda „Igre prestola“ dočekana je na krv i na nož od strane glavnotokovske kritike, pri čemu se Njujork Tajms izdvojio po zatucanoj i agresivnoj kritici, uspevši da u istoj kolumni Martina proglasi ženomr scem, žene koje gledaju ser iju promiskuitet nima, a čitav ženski rod plitkoumnim. Inače, autor tog prikaza upravo je osoba ženskog pola i – valjda – opredeljenja. Eminentni, da ne kažem ugledni, telev izijski kritič ar i po drugim nov inama i medijima takođe su veoma surovo ocenili „Igru prestola“. Na ravno, devet epizoda i nekoliko meseci ka snije, bili smo svedoci ekstremne promene mišljenja, delimično potaknute i velikom gledanošću ser ije, koja je dovela i do toga da ser ija bude nagrađena nek im prilično bitnim telev izijskim nagradama. Nasuprot ovome, žanrovska kritika u vi du nov ih medija – blogova i for uma – „Igru prestola“ dočekala je mahom hvalospev ima. Čak i najogrezliji idolopok lonici književnog ser ijala u najvećem broju slučajeva prešli su preko nedoslednosti u odnosu na književni
51
predložak i počeli da željno iščekuju nedelju uveče kao promrzli sunce. Što se mene tiče, našao sam se u veoma sličnoj situaciji kao pre desetak godina, ka da je „Gospodar prstenova“ dolazio u bio skope. Neko je ekranizovao jednu od knjiga koje su mi promenile život. Neko je prika zao svoju viziju moje svetinje. Zbog tak vih stvar i počinju se ratov i... Kao i pre desetak godina, našao sam se u iskušenju da sase čem ekranizaciju „Igre prestola“, oslanjajući se na svoje pornografsko pamćenje, koje mi omogućava da neke dijaloge znam napamet – ali onda sam upravo zahvaljujući tome pri metio da u prvoj epizodi Kejtlin govor i Ne dov tekst, a on njen. Dak le, režiser je s pro mišljenom namerom uneo izmene u Mar tinov tekst. Naravno, ne sme se smetnuti s uma i činjenica da je Martin u izvesnoj me ri zadržao kreativnu kontrolu nad ser ijom (zbog čega je dobio znatno manje novca na ime autorskih prava, mora se reći), tako da je u tom slučaju veoma teško biti veći katolik od pape i veći pok lonik „Pesme leda i vatre“ od čoveka koji je taj roman napisao i koji prolazi kroz agoniju svak i put kada ubije ne kog od svojih likova, a opet to tako često čini. Da, nerv ira me što valir ijski čelik nije ta man, a zmajska kost nije mrka; nerv ira me što Targarjeni nemaju ljubičaste oči, a Bara teoni plave. Nerv ira me što Lanister i nema ju kosu boje žeženog zlata i što je Džon ko se kov rdžave i masne kao italijanski dizelaš – ali sve to praštam i na koncu smatram ne (toliko) bitnim. Da, „Rim“ je besk rajno bolje i bogatije urađen, bar kada je reč o statistima. Isto važi i za „Dedvud“. Ne, to ne znači ama baš ništa. „Igra prestola“ je i dalje prva fanta zijska ser ija koja je dobila takav tretman i opet je prevazišla sve standarde produkcije, čak i one primenjene na BSG. HBO je veo ma rizikovao uloživši novac u nešto što se na primarnom tržištu i dalje doživljava kao zabava niže vrednosti. Nakon uspeha prve sezone, razumno je oček ivati da će za dru
gu angažovati više od dvadeset statista. Bar dvadeset pet, majku mu! Pripremivši se da ser iju gledam kao sa mo još jedan šamar mojim snov ima, zapra vo sam omog ućio sebi (gotovo) nepristra sno sagledavanje tih, koje sam čekao deset ponedeljaka. Šta da vam kažem – ser ija je uspela. Već od prve epizode, suptilno se udaljavala od knjiga težeći da uspostav i unutrašnju rav notežu i da u svoj svet uvuče gledaoca neo pterećenog predznanjem koje je stekao iz knjiga. U tome je, da ponov im, uspela. Svi elementi koje knjige čine sjajnim sa držani su u ser iji – bar kada je reč o krup nim stvar ima. Bezbroj sitnica je omašeno, ali režiser i i scenar isti su nam koliko u pro logu prve epizode jasno stav ili do znanja ka ko su više nego svesni da ne mog u da od govore visok im gikovskim standardima, te da nemaju namere ni da pokušavaju. Upra vo mi je taj prolog omogućio da ser iju „Igra prestola“ posmatram kao nezav isno umet ničko delo. „Igra prestola“ je zapravo najznač ajni ja stvar koja se žanrovskoj kinematografiji dogodila od „Gospodara prstenova“. Dapa če, telev izijska fantastika nikada nije ima la ovak vu produkciju. Na stranu svi Star Trekov i, koji se odigravaju u jednoj sobi; na stranu Farscape sa maskama i lutkama ili Andromeda sa odličnom šminkom – nivo produkcije viđen u „Igri prestola“ potpuno je bez presedana. Možemo se spor iti oko re alizacije ideje, ali ne možemo se spor iti oko toga da je reč o produkciji vrednoj 50 mili ona dolara, koja je postav ila potpuno nove standarde kada je reč o telev izijskoj ekrani zaciji fantastike, a naročito epske fantastike. „Rim“ je svakako skuplji i veličanstveniji, ali nemojmo smetnuti s uma da velike bitke u romanima nastupaju tek od „Sudara kralje va“. Dak le, opravdano je pretpostav iti da će druga sezona „Igre prestola“ u velikoj mer i nadmašiti prv u. Ovo je ser ija koja je već sa dve epizode donela nove vrednosti kada je
52
reč o telev izijskoj fantastici i kao što je „Go spodar prstenova“ na velikom platnu doveo do mogućnosti snimanja „Avatara“, tako će i „Igra prestola“ otvor iti vrata za snimanje fantazijskih i naučno–fantastičnih ser ijala na čiju će se produkciju trošiti milioni i za koje će se angažovati oskarovci. Na stranu to da li je Nikolaj Koste–Valdou odgovara jući glumac za ulogu Džejmija Lanistera, ali reč je o školovanom šekspirovskom glumcu. U čitavoj ser iji, na čelu sa velič anstvenim Šonom Binom, nema nikoga ko ne zaslu žuje da se nađe na daskama najprestižnijih svetskih pozor išta. I naravno, većina glu maca su upravo pozor išni glumci. Ponegde to ume da odskoči, naročito kada je o Tir i onu reč, ali možda se to ipak može pripisati tužnoj činjenici da smo svi nav ik li da gleda mo amer ičke glumačke poluproiz vode, bar kada pričamo o onima koji glume u razno raznoj fantastici. „Igra prestola“ i u tom po gledu pomera granice. Moram priznati da se nadam da će već druga sezona biti radikalnije različita od knjiga koje pok riva. Ako ništa drugo, to će mi samo još više omogućiti da ser iju doži vljavam kao dopunu knjigama, mesto kao jeres. Možda je HBO pogrešio što se od lučio za deset epizoda po sezoni, umesto uobičajenih trinaest, ali ostaje mi nada da će druga sezona pok rivati samo pola „Su dara kraljeva”. Sve u svemu, utisak je više nego poziti van. Uspeo sam da ser iji oprostim gotovo sve mane. Jeste da je vukova bilo na kašiči cu, ali nisu ispali loše; jeste da je valir ijski čelik crn, ali razumem da to na prv i pogled izgleda kao sveprisutni jeftini fantazijski motiv; jeste da se zmajev i vide na sekundu i po, ali nisu loše urađeni. Sve se to može više nego poprav iti u po tonjim sezonama.
Dadoše onolike pare na sisate statistk i nje, a štekali su na sočiv ima? Kako god, sex sells, right? Na kraju, nivo pažnje koji je HBO posve tio promov isanju ser ije, silni bilbordi i pla kati kojima je čak i Srbija oblepljena, ažur nost prikazivanja ser ije diljem planete, či me se pokazala svesnost da je reč o globalno bitnoj stvar i, a ne o amer ičkom posedu koji se na kašičicu pok lanja ostatku čovečanstva – čitava ta kampanja nekako je sve nas uje dinila u jedno pleme i dala nam puno pra vo da budemo ponosni na ono što volimo. Ovo više nije petparačka književnost, ovo više nisu mačev i od aluminijuma i krzno od poliestera.
Jedino mi nije jasno zašto Targarjeni ne maju ljubičaste oči, zašto Barateoni nemaju izrazito plave i zašto Tir ion nema dvobojne? 53
Winter Hath Cometh, Little Bitches. Wel come to the Ice Age. Ivan Nightflier Jovanović http://nightfliersbookspace.blogspot. com/
SEASON OF THE DRIVE ANGRY WITCH Režije: Dominic Sena, Pat rick Lussier Scenar iji: Bragi Schut, Todd Farmer & Pat rick Lussier Nema ništa logičnije od toga da se srodni filmov i opisuju zajedno, a srodnost Season of the Witch Dominica Sene i Drive Angry Patricka Lussiera je očigledna – u oba glu mi Nikolas Kejdž. Istina, Kejdž takođe igra glavnu ulogu u Tresspass, ali taj film nije srodan ovima, pa ćemo ga izostav iti iz raz matranja. Takođe ćemo izostav iti Anakon du, pošto je u pitanju džinovska zmija. U oba filma okosnicu priče predstavlja potraga glavnog junaka na čijem kraju se nalazi ispunjenje konk retnog cilja (privođe nje vještice pravdi ili privođenje ludog ma nijaka pravdi), ali i junakova samospozna ja, pomirenje sa samim sobom, otk rivanje unutrašnje suštine, jastva koje je potisnuto u dubine psihe dejstvom hladne i negosto ljubive okoline – bilo da je u pitanju mrač ni srednji vijek sa svojim rednecima i sata nistima ili vrela pustinja na jugu Sjedinje nih Amer ičk ih Država, kojom car uju vješti ce, demoni, kuga i zombifikovani kaluđer i. Nešto slično opisao je Bertoluči u filmu The Sheltering Sky, ali sve sličnosti tu prestaju, jer se taj film dešava u Sahar i, a nijedan od ova dva se ne dešava u Sahar i. Prema tome, može se reći da likov i Beh mena i Miltona određuju suštinu oba filma,
pri čemu treba imati na umu da ovog prvog ne treba pomiješati sa gradonačelnikom Sa rajeva Alijom Behmenom. Razlike između njih dvojice, naime između Behmena i Mil tona, očigledne su – prv i ima dugu kosu, a drugi nešto kraću dugu kosu. Radnja filma Season of the Witch je ot prilike ovak va: U srednjem vijeku, za vrije me jednog žešćeg slučaja kuge, Kejdž dobija zadatak da odvede vješticu koja je sve to iza zvala do nekog manastira gdje treba da joj se presudi po kratkom postupku. Vještica je simpatična mlada cura, ali ispostav iće se da ona zapravo nije vještica već nek i grozno ljigav i demon koji će Kejdžu i ostatku ekipe da zada mnogo glavobolje. S druge strane, u Drive Angry, Kejdž bježi iz samog Pak la ne bi li se obračunao sa onim jedinim likom iz Twilighta koji zna da glumi. U ovom sluča ju, njegova kriv ica nije u tome što je budu ći zet najgroznije od svih spodoba koje su ikad osramotile veliko platno, već što je su manuti ubica i manijak koji planira da izve de nek i satanističk i ritual kojim bi doveo do propasti amer ičkog načina života i vječne vladav ine komunista. Ili možda Satane, za borav io sam. Behmenove avant ure urađene su po mom mišljenju odlično – tu je trka s vreme nom i konstantna napetost, sve to uz odlič no odabrane lokacije i pametno kadriranje, što sve čini da ovaj film sa ne tako velik im
budžetom izgleda vrlo atraktivno. Jedna od najboljih scena je prelazak visećeg mosta – tako je dobro urađena da u sjeć anje prizi va Fridk inovo neprevaziđeno remek–djelo Sorcerer. Kao Kejd žov sajdk ik tu je uvijek pouzdani Ron Perlman koji u jednoj anto logijskoj sceni hedbatuje džinovsku krilatu kreatur u, što je samo po sebi dovoljan raz log za gledanje ovog filma. Jasno se sjećam da mi je kroz glav u prošlo „Čov ječe, pa ovaj lik stvarno rastura!“, što je neobično jer ni sam velik i ljubitelj dosadašnjih filmova tog režisera. Kad je riječ o Miltonu, njegova potraga mot iv isana je kako željom za opštim do brom svijeta koji poznajemo, tako i ličnim motiv ima. On se osjeć a odgovornim zbog užasne stvar i koja se desila njegovoj kćer i i pokušava ne samo da spasi svijet, već i da nađe mir sa samim sobom tako što će da pije pivo iz lobanje svog arhineprijatelja. I Behmen i Milton preispituju stvar i koje su radili ranije u životu, ali je ta instrospekci ja izraženija kod Behmena, vjerovatno zato što ima dužu kosu. Od negativaca najupeč at ljiv iji je svaka ko Vilijam Fihtner, koji u svojstvu Satanine desne ruke dolazi na Zemlju da bi sa sobom odnio Kejd ža. On jednostavno krade sva ku scenu u kojoj se pojav i (kao uostalom i u svakom filmu u kojem glumi), a scenar io je takav da mu omogućava ser iju maštov itih egzekucija i intelektualnih nadmudrivanja. Drive Angry posjeduje dosta sličnosti sa rimejkom My Bloody Valent ine, što ni je neobično jer oba je radio isti scenar istič ko–režiserski tandem. Pored činjenice da su oba filma 3D, tu je i scenar ista Tod Farmer,
koji je sebi opet napisao ulogu lika koji bi va roknut odmah nakon scene seksa. Ovde je to otišlo korak dalje, pa je još i premla ćen prije smaknuća. Priličan mazohista taj Tod Farmer. Oba filma obiluju akcijom i specijalnim efektima, što je i normalno kad se ima u vi du da je jedan snimljen u 3D, a drugi pisao fenomenalni Bragi Schut, sasvim sig urno buduć a legenda holiv udskih scenar ija, ne ko ko će u svakodnevnom govor u da zamije ni Vilijama Goldmana, Dejv ida Zelaga Gud mena i Gordana Mihića. 3D u Drive Angry je solidan, svakako bolji nego u Pirani ili Clash of the Titans, ali i slabiji od recimo novog Resident Evila. Za oba filma karakter ističan je nedosta tak Kejdžovog mega–actinga, što je uneko liko razočaravajuće. Ako je to i razumljivo za lik Behmena (pošto on ima dužu kosu), mislim da bi Milton svakako profitirao od nekoliko grimasa u stilu Vampire’s Kiss. Lično smatram da u filmov ima u kojima imate hedbatovanje demona, konzumaci ju piva iz lobanje, probijanje oka novčićem, raznošenje policijske bar ikade kamionom uz pjesmu That’s the Way I Like It, monahe zombije i slično, dak le da u tak vim filmo vima nema potrebe za nekom pretjeranom ozbiljnošću. Ipak, to svjedoči o talentu, ši rini i svestranosti Nikolasa Kejdža, koji ap solutno nikad ne upada u šablon, čak i kada šablon upada u njega. Šta god ovo značilo. A moguće je da su zombiji kaluđer i ipak u filmu Dark Relic.
55
Aleksandar Harvester Janjić
TRANSFORMERS: DARK OF THE MOON Ljudi, pa ovo uopšte ne izgleda tako loše! pacijent AJ MC: (uključuje diktafon) Ovo je razgovor sa pacijentom AJ, koji je poslat na lečenje na kon gledanja sva tri filma iz ser ijala TRAN SFORMERSI, što je, kako prv i nalazi poka zuju, tri filma prev iše. Cilj ovog razgovora jeste donošenje odluke o daljem lečenju... AJ: Ja uopšte ne znam zašto bi iko ovo či tao. Imate fenomenalan Vernov riv ju (koji je doduše duži od samog filma) u kome je sve detaljno opisano i obrazloženo... MC: Gospodine AJ, ne prek idajte me ili će mo vam ponovo pustiti ANTIHRISTA! AJ: (zur i u pod i ritmično klati glavom, čuje se tiho mrmljanje) Biću dobar, biću dobar... MC: Dak le, prvo pitanje za pacijenta: Kako biste opisali iskustvo gledanja ovog filma? AJ: Vrlo je upitno u stvar i da li sam ja uop šte gledao ovaj film. Znam da sam bio prisu tan u bioskopskoj sali, ali sjećam se i natčo vječanske borbe da ostanem budan, borbe koju sam u nekoliko nav rata i izgubio. Sje ćam se takođe i nek ih ogromnih robota, što su valjda naslijedili iz prva dva dijela. MC: Zanimljivo... Da li bi nam nešto ukrat ko rek li o radnji filma? AJ: Otprilike je jasno da planeti Zemlji pri jeti nova opasnost jer je nekakav superjezi vi nepobjediv i negativac naz van The Fallen odlučio da se vrati iz penzije i ispraši dupe Optimusu Prajmu. Njegov batler je inače ni ko drugi do slavni Megatron iz prethodnog dijela. Uglavnom, slijedi dosta akcije, eks plozija, potpuno nebuloznih obrta u priči i ataka na dobar ukus... MC: Stanite! To je zaplet prethodnog filma, koncentrišite se, molim vas... AJ: (gleda zbunjeno) Dosta akcije, eksplozi ja, potpuno nebuloznih obrta u priči i ataka na dobar ukus... MC: (uzdah) Može li to malo detaljnije...
AJ: (steže pesnice, čitavo telo mu je nape to, posle kraće pauze progovara) Apsolutno nema teor ije da kažem bilo šta smisleno o... „radnji“ ovog filma. Kao ispostav ilo se da je amer ičko slijetanje na Mjesec zapravo bilo potraga za nekak vim robotskim artefaktom (?) koji može da učini trista čuda, ne znam tačno šta. I onda se pojav i nekakav Senti nel Prajm, koji je valjda bio velika faca prije nego što se pojav io Optimus i onda hoće da otjeraju Autobote i stave ih u nekakav spejs šatl i Deseptikoni raznesu taj šatl ili šta već, al se ispostav i da su se Autoboti sak rili iza obližnjeg kontejnera i neobuzdano cerekali svom mar ifetluku jer su time pokazali da su Deseptikoni zli (?) i onda je odjednom na stupila scena borbe koja je trajala trinaest sati i onda je Optimus ubio neke robote i na kraju održao svoj tradicionalni govor i onda se „film“ zav ršio. MC: Ovaj nastavak je snimljen u 3D tehno logiji za razliku od prethodnog, kakav je to utisak ostav ilo na vas? AJ: Što se tice 3D efekata, u javnosti se po jav ila određna kontroverza oko toga da li je
56
film sniman u 3D ili je konvertovan u post produkciji. Majkl Bej se kune da je u pitanju ovo prvo i poz vao je ljude da u svakom tre nutku dođu u njegov u sobu za montažu i vi djeće odlične 3D efekte. Međutim, mi nešto lukav iji znamo da Bej nije montažer nego režiser i prema tome on je lažljiv i lažov. Ina če, šta god da je u pitanju, efekti su solidni i daju lijep osjećaj prostora, ali sve to nije ni blizu spektakularno kao kod vrhunskih 3D ostvarenja kao što je RESIDENT EVIL: AFTERLIFE. MC: Pomenuli ste Beja, hajde prič ajte mi malo o svojoj maj... ovaj, o Majk lu Beju. AJ: (pov išen glas) Majkl Bej je rijetko talen tovan režiser. Svaka budala može da snimi glupu i dosadnu dramurdu o problemima pak istanskih kafe kuvar ica ili o ratu u Bo sni. Ali samo potpuni genije može ovako da upropasti film sa DŽINOVSKIM ROBOT I MA. Eto, nazov ite me elitistom ili kako god hoćete, ali uvijek sam više volio holiv udske superspektak le sa eksplozijama nego indi drametine gdje svi nešto pričaju a kad neko odapne to predstave u najmanju ruku kao smak svijeta. Međut im, ove TRANSFOR MERSE normalan čov jek jednostavno ne može da gleda. Odnosno, mislim može da gleda u smislu da pasivno posmatra ekran, ali dopustiti da se nešto iz filma act ua lly smjesti u vašem umu, pa mislim da je to apsolutno smrtonosno. Nekad čak mislim da bih radije pogledao nek i film Eda Burn sa nego bilo šta iz transformerskog ser ijala. MC: (mentalna beleška: pominje Eda Burn sa u pozitivnom kontekstu, ozbiljnije je nego što sam mislio) Nastav ite slobodno... AJ: Pokušaću onako nasumično da naba cam sve čega se sjećam u vezi s ovim. Dak le, prethodna dva dijela su bila dosta duga, ali ovaj film postavlja nov i rekord sa respekta bilnim trajanjem od četrdeset šest sati, ili bar se toliko meni učinilo. Megan Foks je nogirana jer je rek la nešto protiv Majk la Be ja. Doduše, bilo je valjda u vezi s Hitlerom, a ne s tim da je Bej potpuni idiot. Zamijenila
ju je ekstremno prijatna za oko Rozi Han tington–Vajtli, moj omiljeni model iz Pireli kalendara za 2010. Nažalost, njene sav rše ne proporcije su potpuno disproporcionalne glumačkom umijeću. I nek i stubov i se valj da pojavljuju, neophodni su valjda za neku ekstremno bitnu operaciju, ali ne mogu da se sjetim koju. Tu je i Patrik Dempsi, tokom osamdeset ih poznat po raznoraznim ro mantičnim komedijama, u kojima je igrao glavnu mušku ulogu. Ovde je on đubre od Rozinog šefa koji joj se stalno nabacuje, a onda se ispostav i da je zapravo na strani De septikona i to je kap koja je prelila čašu. MC: Primećujem da niste pomenuli mladog i perspektivnog glumca Šaju Le... AJ: (pacijent počinje da se trese i ispušta neartikulisane šištave zvuke) Ša... Ša... ja aaa Le... bljuuuuuu... hrmljmnjmnjmnjm njm... MC: (mentalna beleška: homoseksua lna panika?) Bertoluči! Setite se Bertolučija! AJ: (pacijent je smir uje neobično brzo i na stavlja da govor i) Nov i TRANSFORMERSI su, bar u određenoj mjer i, inspir isani i Ber tolučijev im klasikom THE SHELT ER ING SKY. Nesnalaženje Džona Malkov ič a i De
57
bre Vinger u negostoljubivoj i opasnoj Saha ri ekvivalent je nesnalaženju Sema Vit vik i pedije u novoj ulozi spasioca svijeta – rek lo bi se da će tak va ličnost imati lov u, pare, že ne, sve što poželi, ali od svega toga ima sa mo jednu od najljepših manekenk i u bizni su trenutno. Međutim, on je frustriran time što ne može da nađe posao, baš kao što je Džon Malkov ič bio frustriran kad ga je kle pio onaj vir us. Osim što on uopšte nije bio frustriran. Da bi ove paralele bile očigledni je, Bej je ulogu Semovog poslodavca pov je rio upravo Malkov iču, koji nosi žute čarape i kravatu, što je referenca na žuti pijesak u Sahar i. Malkov ičeva uloga je jedna od naj zabavnijih u filmu, pored Kineza (Japanca? Korejanca?) koji otk riva veliku zav jer u De sept ikona i biva momentalno eliminisan. Scena iz WC-a izlaze Vit vik i i taj Azijat, pri čemu ovaj posljednji je spuštenih pantalona, a sve to posmatra Malkov ič svojim zblanu tim izrazom lica, potpuno je prajsles. U fil mu se pojavljuje i Džon Turturo. On više nije agent, ali je napisao neku knjigu i igra vrlo bitnu ulogu, mada ne mogu da se sjetim šta je on dođavola uopšte doprinio kompletnoj priči. Tokom većeg dijela filma je u kolicima, tako da ga to donek le onemogućuje da se de gradira kao u prva dva dijela i jedino što je uspio da uradi jeste da obuče roze čarape. MC: (pacijent očigledno ima fetiš čarapa) AJ: Majkl Bej očigledno ima fetiš čarapa. MC: U redu, gospodine AJ, ali da li bi mo gli nešto u filmu da izdvojite kao dobro, ne ku scenu možda, trenutak u kome ste se... uzbudili? AJ: Recimo, finalna bitka, ona koja traje sto godina, u kojoj se ne zna ni ko pije ni ko plaća, ima nekoliko briljantnih scena – ne kak va ogromna metalna zmijur ina ili nešto slično omotava se oko zgrade i skrcka je ko krckalica za orahe orah (kao u fenomenal nom DRAG ON WARS). Zatim tu je proxi mity flying, tj. ona specijalizovana letačka odijela ko što je Pera Kojot kor istio u jed nom trenutku da uhvati Pticu Trkačicu, pa
kad vidite grupu ljudi kako leti u formaciji ispod polusrušene zgrade koja je naslonjena na drugu zgradu, samo se pitate kad će po četi da se lupaju o zidove ko muve. MC: Skoro da smo zav ršili... Još jedno, ve oma važno pitanje: Kako biste u jednoj reči opisali film TRANSFORMERS: DARK OF THE MOON? AJ: Postmodernizam! MC: Zahvaljujem! Možete odvesti pacijenta. Pustite mu najnov iji film Larsa fon Trira... AJ: NEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEE EEEEEEEEEEE... (pacijent se otima, grebe i ujeda dok ga odvlače na terapiju) Pacijent AJ pret rpeo je ozbiljnu traumu usled koje se proglašava za privremeno neuračunljivu osobu, potencijalno opasnu za sebe – a u slučaju organizovanja film skih večeri i za druge – pa je stoga nužno zadržavanje u Instit uciji gde će bit i podvrg nut daljem lečenju. Takođe se strogo zabra njuje bilo kakav dalji kontakt sa filmovima Majkla Beja. Prepor učuje se primena nove eksperimentalne šok–terapije poznate pod imenom TWILIGHT: BREAK ING DAWN.
58
Aleksandar Janjić (kao pacijent) & Miloš Cvetkov ić (kao doktor)
Podsetnik 2. maj . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Stvaralaštvo GRR Martina 9. maj . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Na čudnijim plimama 16. maj . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . SF ŠOK 23. maj . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . TERRA #11 30. maj . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Književna radionica 6. jun . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Smak sveta 13. jun . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Književna radionica 20. jun . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Vilijem Gibson – Post SF za Godine Nulte 27. jun . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . SF KVIZ 19. jun . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . STAR WARS konvencija u SKCu 30. Jun-3. Jul . . . . . . . . . . . . . . . . festival JAPANIZAM 5. septembar . . . . . . . . . . . . . . . . . Godišnja skupština 12. septembar . . . . . . . . . . . . . . . . SF i strip? – nemojte nam to razdvajati 19. septembar . . . . . . . . . . . . . . . . Stripovi na internetu – Web comics 26. septembar . . . . . . . . . . . . . . . . Književna radionica 29. septembar–2. oktobar . . . . . 9. međunarodni salon stripa 3. oktobar . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Motivi fantastike u narodnoj književnosti 10. oktobar . . . . . . . . . . . . . . . . . . Mač & magija 17. oktobar . . . . . . . . . . . . . . . . . . . TERRA #12 24. oktobar . . . . . . . . . . . . . . . . . . Književna radionica 31. oktobar . . . . . . . . . . . . . . . . . . Horor veče sa Goranom Skrobonjom 13-16. oktobra . . . . . . . . . . . . . . . . Festival srpskog filma fantastike 23-30 oktobra . . . . . . . . . . . . . . . . sajam knjiga, tribine u strip sali 7. novembar . . . . . . . . . . . . . . . . . Steampunk 14. novembar . . . . . . . . . . . . . . . . “Prostor otkrovenja” 21. novembar . . . . . . . . . . . . . . . . “Četrdeset dana” 28. novembar . . . . . . . . . . . . . . . . Književna radionica 5 decembar . . . . . . . . . . . . . . . . . . Emitor #480 12. decembar . . . . . . . . . . . . . . . . Avengers VS Justice League 19. decembar . . . . . . . . . . . . . . . . . Okupljanje članova društva // nema tribine 26. decembar . . . . . . . . . . . . . . . . Književna radionica
59