Diocesan Messenger by fr.dr.simeon.miscevic

ЕПАРХИЈСКИ ВЕСНИК DIOCESAN Слободна Српска Православна Црква Епархија за Аустралију и Нови Зеланд MESSENGER Крстовдан 2018. године

Епархијски Весник излази са благословом Његовог Преосвештенства Епископа за Аустралију и Нови Зеланд Слободне Српске Православне Цркве г.г. Амвросија

3/2018

ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА СВ. ПЕТРА И ПАВЛА ВОДОНГА За информације се обратите надлежном пароху Високопречасном протојереју-ставрофору Звонимиру Јовићу Тел: 0431 102 485 ХРАМ СВ. САВЕ У ХАЈНДМАРШУ – АДЕЛАИД Света Божанствена Литургија недељом и празником почиње у 10 часова. За информације се обратите надлежном пароху Пречасном јереју Атанасију Крстићу Тел: 0469 044 568 Email: fr.atanasije.krstic@gmail.com

Његово Преосвештенство Епископ за Аустралију и Нови Зеланд Слободне Српске Православне Цркве

ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА СВ. СТЕФАНА ДЕЧАНСКОГ У МЕЛБУРНУ

г.г. Амвросије

За информације се обратите администратору Високопречасном протојереју-ставрофору Звонимиру Јовићу Тел: 0431 102 485

РАСПОРЕДИ БОГОСЛУЖЕЊА САБОРНИ ХРАМ СВЕТОНИКОЛАЈЕВСКОГ МАНАСТИРА СЕДИШТЕ ЕПАРХИЈЕ Света Божанствена Литургија недељом и празником почиње у 10:00 часова. Суботње и празнично вечерње и бденије почиње у 18:00 часова. Дневни круг Богослужења, повечерје, полуноћница, јутрење и часови се обављају према манастирском типику. За све информације о Богослужењима и духовном животу уопште можете се обратити на број телефона канцеларије 07 3255 3333 сваког радног дана 10 -14 часова или Високопреподобном протосинђелу Др. Симеону Секретару епископа Тел: 0470 258 381 Еmail: fr.dr.simeon.miscevic@fsoc.com.au ХРАМ СВ. ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА ПОБЕДОНОСЦА У ФОРЕСТУ – КАНБЕРА Света Божанствена Литургија недељом и празником почиње у 10 часова. За све информације о Богослужењима и духовном животу, обратите се старешини храма св. Георгија Пречасном јереју Александру Попадићу Тел: 0415 769 303 Email: fr.aleksandar.popadic@gmail.com

ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА СВ. ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА ПОБЕДОНОСЦА У СИДНЕЈУ За информације се обратите администратору Пречасном јереју Небојши Мирковићу Тел: 0413 354 913

ЕПАРХИЈСКИ ВЕСНИК DIOCESAN MESSENGER Званично гласило Слободне Српске Православне Цркве Епархије за Аустралију и Нови Зеланд Излази са благословом Његовог Преосвештенства Епископа г.г. Амвросија Главни и одговорни уредник Епархијских издања: Високореподобни Протосинђел Др. Симеон Мишчевић Адреса: St Nicholas Monastery 243-247 Vulture Street South Brisbane QLD 4101 Phone: 07 3255 3333 Email: fr.dr.simeon.miscevic@fsoc.com.au

ОСЛИКАВАЊЕ САБОРНОГ ХРАМА СВЕТОНИКОЛАЈЕВСКОГ МАНАСТИРА У Светониколајевском манастиру у Јужном Бризбену настављено је осликавање Саборног храма. Иконописци из Русије гђа. Вера Смолина, г. Алексеј Вронски, г. Александар Черни и г. Димитри Школник и су једни од најпознатијих и најбољих иконописаца у Русији и свету. Они су пре месец дана завршили осликавање Храма на Крви, цркве подигнуте на месту убиства Свете Царске породице Романов. Имали смо велику срећу да су прихватили и посао осликавања наше Саборне цркве. На фотографијама можемо видети осликавање плафона. Велике композиције имају позлаћену позадину. За позлату је коришћено право злато и за овај део живописа је утрошено преко 2000 златних листића. Фигуре у горњем делу цркве су у природној величини. Као идеје за осликавање, иконописци су користили узоре из средњевековних српских манастира у Србији. Вероватно најпознатија од тих представа је детаљ сцене Васкрсења Христовог, анђео на гробу Господњем, за кога је узор био милешевски Бели Анђео. У помоћи око организовања, смештаја, исхране и осталих потреба иконописаца, учествовала је цела наша парохија, са председником Слободне Српске Православне Црквено-школске Општине Св. Николаја, г. Ратомиром Нешићем на челу.

Свакога дана се могло видети како фрескописање напредује. У року од седам недеља, наши иконописци су завршили плафон цркве и цео горњи низ фигура и композиција. Слободно можемо рећи да фрескописање оваквим стилом, квалитетом и детаљима, до сада није виђено у српским црквама у Аустралији.

ПРОСЛАВА ВИДОВДАНА У НАШОЈ ЕПАРХИЈИ Видовдан у Бризбену Централна прослава Видовдана је одржана у недељу 01. јула 2018. године, у Светониколајевском манастиру у Јужном Бризбену. Прослава је започела, као и увек Светом Божанственом Литургијом, коју је овом приликом служио Високопреподобни Протосинђел Др Симеон, сабрат свештене обитељи Светониколајевске. После Свете Литургије, служен је помен свим владарима, војсковођама, војницима и верном народу који су животе положили за Крст Часни и слободу златну од Косова до данашњег дана. Сви присутни су се затим упутили у манастирску трпезарију, где су наше вредне сестре из Кола Српских Сестара, припремиле и послужиле посну, али богату трпезу љубави око које су се окупили сви прсутни. Видовданска академија је започела поздравним говором Високопреподобног Протосиђела Др Симеона, о значају Видовдана и Косовке жртве и како је она утицала на развој колективне свести у Српском народу. Затим се присутнима обратио старешина Светониколајевског манастира Његово Високопреподобије Архимандрит Христифор наречени епископ Бризбенски, који је у свом излагању подсетио на мучеништво као основни стуб вере Православне кроз векове. Од ранохришћанских мученика, од св. великомученика Георгија, преко новомученика Косовских, новомученика Јасеновачких, Глинских, Крагујевачких, Лешјанских, Пребиловачких и Јадовинских до наших дана и новомученика косовског Харитона, као и новомученика руског Евгенија. Високопречасни протојереј-ставрофор Звонимир Јовић, парох водоншки, наш познати песник, који иза себе има више издатих књига поезије, није могао да буде лично присутан, али је послао песму, написану управо за ову прилику. Поему Косовска Епопеја је надахнуто прочитала гђа. Ивана Ружић и својом интерпретацијом дирнула све присутне. Песму доносимо у прилогу. Затим је присутни верни народ имао прилику да присуствује премијери за Квинсленд, филма "Косово моменат у цивилизацији" нашег познатог режисера Бориса Малагурског. Пројекција филма је оставила веома дубок утисак на све присутне.

полазници српске школе при Слободној СПЦШО Св. Сава у Хајндмаршу, под будним вођством своје учитељице Милице. Затим је наступила и фолклорна група „Равна Гора“ која постоји при овој Слободној СПЦШО.

У Слободној Црквено-школској Општини Св. Саве у Хајндмаршу – Аделаид, Видовдан је традиционално прослављен Светом Литургијом коју је служио надлежни парох пречасни јереј Атанасије Крстић. После Свете Литургије је учињен помен свим страдалима од Косова до данашњег дана. Сви присутни су затим прешли у салу Српског Центра, где је одржана традиционална Видовданска Академија. Својим наступом, посебно свечану ноту овој академији су дала деца, 3

КАНОНСКЕ ВИЗИТАЦИЈЕ ЊЕГОВОГ ВИСОКОПРЕПОДОБИЈА АРХИМАНДРИТА И НАРЕЧЕНОГ ЕПИСКОПА Г. ХРИСТИФОРА

генерала Драгољуба и даље живи срцима свих Срба широм света.

Са благословом и у име Његовог Преосвештенства Епископа Аустралијско-новозеландског Слободне Српске Православна Цркве г.г. Амвросија, Његово Високопреподобије архимандрит г. Христифор наречени епископ бризбенски је од 11. до 15. јула 2018. године провео у канонским визитацијама Слободним Српским Православним Црквено-школским Општинама у Мелбурну, Водонги и Канбери. На Петровдан 12. јула је Његово Високопреподобије посетио породицу г. Душана Млађеновића, члана Епархијског Савета Слободне Српске Православне Цркве. Породици Млађеновић је честитао Крсну Славу, пресекао Славски Колач и осветио Славско кољиво. У Мелбурну је 13. јула, такође, посетио Високопречасног протојереја-ставрофора Звонимира Јовића и са њиме разговарао о скорашњем немилом догађају у цркви Св. Тројице у Брансвику, где је о. Звонимир, брутално и уз најпогрдније изразе, избачен из цркве у коју је дошао да купи свећу. Тема разговора је била начин на који ће се овај незапамћен догађај решити. 13. јула, Његово Високопреподобије је посетио и дом старих у Мелбурну и тамо причестио вернике Слободне Цркве, између осталих и г. Марка Бањанина, једног од најстаријих чланова Слободне Цркве. У Водонги је 14. јула, Његово Високопреподобије посетио домове чланова Слободне Српске Православне Црквено-школске Општине Св. Апостола Петра и Павла и причестио наше болесне браћу и сестре г. Марка и Милицу Буквић и гђу. Ранку Станић в.д. Председнице Савеза Кола Српских Сестара Слободне Цркве. У поподневним часовима, Његово Високопреподобије уз саслужење Високопречасног протојереја-ставрофора Звонимира Јовића, је благоизволео да освети црквену салу ССПЦШО Св. Петра и Павла, која је после вишегодишње узурпације, враћена законитим власницима. У недељу, 15. јула, Његово Високопреподобије је благоизволео да служи Свету Божанствену Литургију у храму Св. Великомученика Георгија Победоносца у Канбери. Његовом Високопреподобију су саслуживали: Високопречасни протојереј-ставрофор Звонимир Јовић парох водонски и администратор мелбурнски и парох канберски Пречасни јереј Александар Попадић старешина храма св. Георгија. После Свете Литургије, у храму св. Георгија је одржан помен генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу. Затим су, испред споменика Чичи, у име Слободних Српских Црквено-школских Општина и Српских Националних Организација под окриљем Слободне Српске Православне Цркве били положени многи венци. Архимандрит Христифор је том приликом одржао надахнуту беседу о томе да дух витештва 4

ОБЕЛЕЖЕН ДРАЖИН ДАН У УДРУЖЕЊУ БОРАЦА У ГРЕНВИЛУ У суботу, 21. јула 2018. године, на празник св. Великомученика Прокопија, у сали Удружења Бораца "Дража Михаиловић" у Гренвилу, служен је парастос неумрлом Вођи трећег Српског устанка, генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу. Парастос је, у име Његовог Преосвештенства г.г. Амвросија, служио Његово Високопреподобије Архимандрит г. Христифор, наречени епископ бризбенски. После парастоса су се сви присутни окупили око задушне трпезе, коју је припремао г. Виктор Хржењак са вредним сестрама у Гренвилу.

ОСНИВАЊЕ НОВЕ СЛОБОДНЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕНО-ШКОЛСКЕ ОПШТИНЕ У СИДНЕЈУ

ОБЕЛАВАЊЕ ДРАЖИНДАНА У СВЕТОНИКОЛАЈЕВСКОМ МАНАСТИРУ У ЈУЖНОМ БРИЗБЕНУ

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа г.г. Амвросија, Његово Високопреподобије архимадрит г. Христифор, наречени епископ је, заједно са г. Ратомиром Нешићем, подпредседником Епархијског Савета Слободне Српске Православне Цркве, присутнима је прочитао ПОВЕЉУ О ОСНИВАЊУ СЛОБОДНЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕНО-ШКОЛСКЕ ОПШТИНЕ С. ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА која ће своју оснивачку скупштину имати 24. новембра 2018. године. За администратора нове парохије, именован је Пречасни јереј Александар Попадић, парох камберски и старешина храма Св. Великомученика Георгија у Форесту.

У Бризбену је Дражиндан обележен 22. Јула 2018. године, служењем Свете Божанствене Литургије у Саборном Храму Светониколајевског манастира. После Свете Литургије је учињен помен Генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу и борцима Равногорског Покрета који су убијени злочиначком руком. Том приликом је представљен и пројекат изградње меморилаја генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу и борцима Равногорског покрета у Светомиколајевском манастиру у Јужном Бризбену. Меморијал ће бити изведен по замисли и трудом г. Ратомира Нешића подпредседника Епархијског Савета Слободне Српске Православне Цркве и председника Слободне ЦШО Св. Николе.

Одлука о оснивању ове Слободне Српске Православне Црквено-школске Општине је донета због насушне потребе православних верника за Богослужењем и Светим Тајнама. Пошто су верници Слободне Цркве насилно избацивани из чланства Српских Црквено-школских Општина и тако остали без места за молитву, Богослужења и све остале верске потребе, једино право решење је оснивање Слободне Српске Православне Црквено-школске Општине за Сиднеј. Да Господ благослови њихов труд на свако добро дело! 6

ПРОСЛАВЉЕНА СЛАВА СЛОБОДНЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕНО-ШКОЛСКЕ ОПШТИНЕ СВ. ПЕТРА И ПАВЛА У ВОДОНГИ

On Saturday, 21st July, in the hall of the Free Serbian Orthodox Church School Congregation Saint Peter & Paul Wodonga, Australia, celebrated its Churches Patron Saint. The celebration was of a double purpose, as it was after many years that this hall was eventually returned to its rightful owners after having been denied them the right of entry due to litigation being brought before the courts by fellow resident Serbs who were given support by bishop Irinej Dobrijevic. As a result of this litigation, this community had lost its church and is forced now to sell its residential property to pay court, legal and other costs etc. The celebration began with the Holy Liturgy service conducted by father Zvonimir Jovic and later the blessing and cutting of the Slava cake, the Koljivo and the red wine. This years host ( domacin i Kum slave) was Milan Kosanovic from Canberra, whilst next years host will be Stevo Ilic also from Canberra. The service was attended by around 100 faithfull who donated for the luncheon a total of $5,385. Now that it has lost its church, donations are being sort so that a new church could be erected on the same land as the hall - any amount is appreciated and could be deposited into the churches account, - Free Serbian Orthodox Church School Congregation Saint Peter & Paul BSB 633000 Account No. 139795009 Michael Vekovic

Сала Слободне Српске Православне Црквено-школске Општине Св. Петра и Павла у Водонги, 21. јула 2018. Године, била је испуњена верницима Слободне Цркве прослављена је Храмовна Слава. Повод за окупљање десетина верника Слободне Цркве из Водонге, Мелбурна, Ђилонга и Канбере је на првом месту прослава небеских заштитника ове Слободне Српске Православне Црквено-школске Општине, св. Первопрестолних апостола Петра и Павла. Други повод је био много емотивнији, јер су се верници окупили у сали ССПЦШО, која је је коначно, после вишегодишње узурпације враћена правим законитим власницима. Прослава Храмовне Славе је започела Светом Литургијом, коју је служио Високопречасни Протојереј-ставрофор Звонимир Јовић, надлежни парох. Затим је о. Звонимир пресекао Славски Колач и осветио Славско Жито. Овогодишњи домаћин Славе г. Милан Косановић из Канбере је предао четвртину Славског Колача г. Стеви Илићу, такође из Канбере, као залог домаћинства за следећу годину. Сви присутни су се окупили око свечане славске трпезе љубави, коју су припемиле вредне сестре Кола Српских Сестара. Како то иначе бива на српским весељима, после ручка је заиграно и коло.

ПОСТАВЉЕН НОВИ НАТПИС НА САБОРНОМ ХРАМУ СВЕТОНИКОЛАЈЕВСКОГ МАНАСТИРА У седишту Епархије за Аустралију и Нови Зеланд Светониколајевском манастиру у Јужном Бризбену је у четвртак, 26. јула 2018. године, на празник св. Архангела Гаврила, постављен натпис са именом Слободне Српске Православне Цркве Епархије за Аустралију и Нови Зеланд, као и грб Слободне Цркве. Натпис на цркви је први у низу натписа који ће бити постављени над манастирском капијом, на улазу у манастирски Саборни храм и над улазом у Епархијски Центар. Сви послови око организовања, израде и постављања натписа су урађени трудом г. Ратомира Нешића, председника Слободне Српске Православне Црквеношколске Општине Св. Николе при Светониколајевском манастиру. Дизајн натписа је заједничко дело Настојатеља Светониколајевског манастира Његовог Високопреподобија Архимандрита и наречаног Епископа г. Христифора и Високопреподобног Протосинђела Др Симеона, сабрата ове Свештене Обитељи.

ИЗДАЊА ЕПАРХИЈЕ ЗА АУСТРАЛИЈУ И НОВИ ЗЕЛАНД СЛОБОДНЕ СРПСКЕ ПРАВОСАЛВНЕ ЦРКВЕ Уредништво епархијских издања је, поред редовног издавања Епархијског Весника и Црквеног Календара, започело и низ других пројеката. Први у низу пројеката је било издавање књиге о успешно одржаном Дечјем Кампу у Светониколајевском Манастиру у јануару ове године. Књига садржи обиље фотографија са разних активности у којима су полазници кампа учествовали, као и са свих наставнорекреативних екскурзија, које је управа кампа организовала. Посебну захвалност дугујемо управном одбору ССПЦШО св. Николе, на челу са г. Ратомиром Нешићем, који је одобрио да сви трошкови кампа, уређења, куповине кревета, изградње нових купатила за потребе кампа, хране, екскурзија, авион-ских карата и другог превоза, као и штампање ове књиге, буду покривени од стране ССПЦШО св. Николе у Бризбену. Сви заинтересовани за примерак књиге, нека се јаве на адресу уредника fr.dr.simeon.miscevic@gmail.com

Уредништво епархијских изданања је покренуло и неколико пројеката везаник за електронске медије. Тако Слободна Српска Православна Црква има свој YouTube канал на коме се објављују Житија Светих за сваки дан у аудио формату. Веома погодно за наше старије вернике који имају тешкоће са читањем ситнијег текста, јер овако могу да слушају цео текст за сваки дан. Такође је започето објављивање дела светих отаца у аудио формату. Предстоји поновно издање капиталне монографије Срби у Аустралији и споменице поводом 30 година од упокојења блажене успомене епископа г.г. Петра Банкеровића. 8

УСПЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

СЛАВА САВЕЗА КОЛА СРПСКИХ СЕСТАРА

У понедељак, 27. августа 2018. године, у Саборном храму Светониколајевског манастира у Јужном Бризбену, служено је празнично свеноћно бденије. Пре тога је храм, по обичају за све Богородичне празнике, био пресвучен у плаво. На крају свеноћног бденија, учињен трокраки опход око светог храма са плаштаницом Пресвете Богородице, служена је сахрана Пресвете Богородице и плаштаница положена у гроб на средини цркве. У уторак, 28. августа 2018. године на празник Успења Пресвете Богородице, у Саборном храму Светониколaјевског манастира је служена Света Божанствена Литургија. На Светој Литургији је велики број верника, на крају овог Великогоспојинског поста, приступио Светим Тајнама Исповести и Причешћа. Свету Литургију је служио Његово Високопреподобије Архимандрит г. Христифор, настојатељ свештене обитељи Светониколајевске и наречени епископ Бризбенски. На Светој Литургији је одговарао хор Светониколајевског манастира.

Слава Савеза Кола Српских Сестара Слободне Српске Православне Цркве се традиционално прославља у седишту епархије, тако је и ове године, 1. септембра 2018. године, на празник св. Андреја Стратилата, у Саборном Храму Светониколајевског манастира у Јужном Бризбену, прослављена је Крсна Слава Савеза Кола Српских Сестара Слободне Српске Православне Цркве, Успење Пресвете Богородице - Велика Госпојина. Прослава је започела Светом Божанственом Литургијом, коју је служио Високопреподобни Протосинђел Др Симеон, сабрат Свештене Обитељи Светониколајевске. По завршетку Свете Литургије, Његово Високопреподобије Архимандрит и наречени епископ кир Христифор и Високопреподобни Протосинђел Др Симеон су пресекли Славски колач и осветили су славско кољиво. Славски Колач и Кољиво су припремиле овогодишње домаћице гђа. Нада Нешић и гђа. Ранка Станић, које су предале четвртину Славског Колача, као залог домаћинства за следећу годину гђи. Корел Тодоровић и гђи. Зорици Станић. Сви присутни су се затим у манастирској трпезарији, окупили око свечане славске трпезе љубави које су припремиле наше вредне сестре. Захваљујемо се Колима Српских Сестара, Српским Националним Организацијама и многим појединцима на прилозима, који су превазишли сва очекивања.

СЛАВА КОЛА СРПСКИХ СЕСТАРА „КРАЉИЦА МАРИЈА“ ПРИ СЛОБОДНОЈ СРПАСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВЕНО-ШКОЛСКОЈ ОПШТИНИ СВ. САВЕ У ХАЈНДМАРШУ Једно од најстаријих Кола Српских Сестара Слободне Цркве у Аустралији, КСС „Краљица Марија“ је прославило своју небеску заштитницу Пресвету Богородицу и празник Њеног Успења. Прослава је започела Светом Божанственом Литургијом у храму св. Саве у Хајндмаршу. Свету Литургију је служио пречасни јереј Атанасије Крстић – надлежни парох. После Свете Литургије је пресечен славски колач и освећено славско кољиво, које је припремила овогодишња домаћица славе гђа. Моника Белошевић. Четвртину славског колача, као залог домаћинства за следећу годину је преузела гђа. Ангелина Килибарда. Све присутне госте су вредне сестре послужиле свечаном славском трпезом љубави.

МОЛЕБАН НОВОМУЧЕНИЦИМА ЈАСЕНОВАЧКИМ У петак 7. септембра 2018. године, у сали Српског Центра "Драгољуб Дража Михаиловић" у Канбери, одржана је друга редовна седница Епархијског Савета Епархије за Аустралију и Нови Зеланд Слободне Српске Православне Цркве. У суботу 8. септембра, у храму Св. Великомученика Георгија Победоносца у Форесту, служена је Света Божанствена Литургија. По завршетку Литургије, служен је општи парастос жртвама Другог Светског Рата. Свету Литургију су служили: секретар Епархије Његово Високопреподобије Архимандрит и наречени епископ г. Христифор - настојатељ Светонаиколајевског манастира у Јужном Бризбену, Високопреподобни Протосинђел Др. Симеон - секретар Епископа, Високопречасни Протојереј-ставрофор Звонимир Јовић - парох водоншки и администратор мелбурнски и Пречасни јереј Александар Попадић - парох канберски и старешина храма св. Георгија у Форесту. Чланови Епархијског Савета и сви присутни верници Слободне Цркве упутили су се у манастир Нови Каленић. На манастирском гробљу, испред Спомен Крста који је у славу и част 700 000 Јасеновачких Новомученика, као први споменик у свету, подигао блажене успомене епископ Петар Банкеровић. Сви присутни су се затим упутили у манастирску цркву, где су, окупљени око гроба блаженопочившег владике Петра, са упаљеним воштаницама одпевали Вјечнаја Памјат. Са молитвом Богу да ускоро на том истом месту певамо тропар св. Петру Новокаленићном. Према пресуди Врховног Суда Новог Јужног Велса, манастир Нови Каленић подједнако могу да користе верници СПЦ, као и верници Слободне Српске Православне Цркве. Такође, манастиром управљају, преко комитета за заједничко управљање, обе стране подједнако.

КОСОВСКА ЕПОПЕЈА ТРАЈЕ Где су они стари витезови славе Што крв проливаху за Косово свето?! Цар Душана мишцу Српкиња не рађа – У Призрену граду царском и прелепом. Метохијом српском замукнула звона Литургију ветар још једино служи; Срушени олтари манастира славних – Гробља и олтари и огњишта српска… Па докле тако? Што нас казни Боже? Да л' грех испаштамо Бранковића клетог?! Ил нас стиже клетва цар Лазара светог – Што Косову нисмо дорасли и мудри?!?... Седам векова лутамо по тмини Избеглице клете на рођеној земљи; Распети Христе ВАСКРСЕЊЕМ ПРОДИ – СЛОБОДЕ СУНЦЕ свакој српској души. Обилиће нека српскиње рађају За последњу борбу у одбрану српства; Косовски божури нека опет ничу Из крви будућих српских витезова. Епопеја Косова завршена није – Док траје Србаља – државе Србије: „У бој! За народ свој.“ 22. 02. 2018.г. слободни српски свештеник Мелбурн, Аустралија протојереј-ставрофор, О. Звонимир ХАЏИ Ж. Јовић Парох водоншки и Администратор мелбурнски.

СВЕТИ ВЛАДИКО, МОЛИ БОГА ЗА НАС! 14

Свети владика Николај БОРБА ЗА ВЕРУ

који окитише ову земљу твоју славним задужбинама, белим црквама и манастирима, одакле су сви нараштаји српски после њих доливали уља у кандила своја и зажегали треперави пламен вере свете; и питам те у име светих Патријараха српских, часних свештеника и монаха, који кроз векове борбе, и муке, и искушења и таме чуваше онај свети огањ вере у Србину да се не угаси, као прави светлоносци и духоносци; и питам те, најзад, у име оног најсветијег духовног праоца твога, у име оног моћног и милог Саве, оног неустрашивог мужа и плачљивог молитвеника, који је исплакао срце своје пред живим небесима, да би се у народу српском до конца векова очувао свети пламен вере. У име те велике и племените војске твојих благородних предака, чију си крв и дух и веру и ти наследио као законити наследник, у име њихово а не у име моје ја те питам, племенити Србине брате: да ли још гори кандило вере унутра у души твојој? Зли ветрови ударили су са свих страна на тебе, Србине брате, осећаш ли? Видиш ли? Чујеш ли? Хоће да угасе кандило вере унутра у души твојој. Хоће да прекину везу твоју са родитељима твојим, са претцима твојим, са славом твојом. Хоће да ти искидају основу живота твога, на којој си ти поткан и уткан. Хоће да те одвоје од струје светлости и силе, која ти се спуштала у душу с неба и која те уздизала к небу. Хоће да те оставе у тами крајњој, без кандила и без пламена божанског што ти Створитељ твој дарова кроз претке твоје и кроз цркву твоју. Хоће да те осиромаше и оголе, да ти душу испразне и учине је пустињом, да те направе празном и пустом сенком без обадве славе, без славе твоје земаљске отаџбине и небеске. Са три стране ударили су зли ветрови на тебе са севера и запада и југа. Остао ти је само исток, одакле је мир души твојој. Од Истока је дошао мир души твојој. Од Истока ти је Христос јављен. Твој свети Сава окренуо те је лицем ка Истоку; кадгод ти је мука, да би се окренуо Истоку и поклонио Богу Спаситељу своме. Окрени се и сада Истоку. Сада ти је мука. Ударили су зли ветрови на те, и мука је духу твоме. Три су најгора ветра: безверство, кривоверство и маловерство. Безверци хоће да подсеку корен душе твоје. Може ли се одржати дрво кад му се корен подсече? Шта има осетљивије од корена једне биљке? Можеш јој лишће стрести; можеш јој гране одсећи; можеш јој чак и стабло насећи – остаће жива. Али ако јој корен подсечеш, зар ће остати жива? Зар се неће исушити сви сокови њени, и зар ће се моћи икад више покрити зеленилом и цветом и плодом? Кривоверци хоће да ти наметну своју криву веру, која је њима искривила срце и душу и карактер. Хоће, да и

Србине брате, теби се обраћам, да те нешто питам. Не устављај волове твоје, и не задржавај плуг твој. На питање моје можеш одговорити и орући. Не питам те за пут, да би морао дићи руку са плуга и показати ми пут. Не иштем ти воде, да би морао престати с орањем и повести ме на извор. Гле, ти цео дан ореш и цео дан мислиш, и мисли твоје остају затворене унутра у теби. Хоћу да те упитам о нечем што је унутра у теби, на што ми можеш одговорити држећи руке на плугу и корачајући лагано браздом за воловима. – Да ли још гори кандило вере унутра у души твојој? Да ли имаш довољно уља у кандилу твоме,и да ли ти је светло унутра у души твојој? Србине брате, гори ли у теби кандило вере? То је моје питање, и то сам хтео да те питам, али не у име моје. Не питам те у име моје него у име родитеља твојих који те вером Христовом крстише и крвљу Христовом причестише; и питам те у име ђедова и прађедова твојих, који из препуног и пламеног кандила вере своје налише и зажегоше кандило вере у души твојој;

и питам те у име оних даљих предака твојих, који у ропству од пет стотина година под Турцима не дадоше да се кандило вере у њима угаси; када се за пола хиљаде година беше угасила српска слобода и држава, једино што они одржаше неугашено то је кандило вере у душама њиховим; и питам те у име оних твојих предака који јуначки примише смрт за веру своју на коцу и конопцу, као бесправни робови, у мраку робовања; и питам те у име оних још даљих предака твојих који с честитим кнезом Лазаром на Косову битку бише и за Крст шасни живот свој положише; и питам те у име оних твојих славних и честитих кнежева, благоверних царева и благочестивих царица, опет предака твојих, 15

тебе виде искривљена слично оној лисици са одсеченим репом која је предложила свима лисицама да одсеку реп. Тако су једни кривоверци одсекли празновање недеље па узели јеврејску суботу; други су одсекли постове; трећи су одсекли светитеље, и кандила и иконе и крст; четврти су одсекли причешће крвљу Христовом, и тако редом. Маловерци хоће да се зову хришћанима, само да се зову, али не и да буду. Плаше се мрака безверства, гаде се лажи кривоверства, али ни своју веру не држе другачије него на језику. Језиком су живи а срцем мртви. Стоје међу синовима Православља а не држе закон православни. Броје себе у синове светосавске, а не ходе путем оца свога светог Саве. Као јалова су дрвета међу дрвећем родним истог имена и у истом воћњаку. Као изостала и изнемогла трупа, која се лењо вуче у позадини за ревносном и сјајном војском Христовом. Безверци хоће да разбију кандило душе твоје. Кривоверци хоће да ти у кандило наспу воду место уља. Маловерци дају ти слободу да држиш кандило своје како хоћеш, само не желе да га виде запаљено. То су три зла ветра која су ударила на душу твоју у ове дане. Нека те Свевишњи благослови да будеш благословен и снажан. Јер само благословени и снажни могу се спасти од она три зла ветра. Буди благословен и снажан, Србине брате мој!

муке, у тами и од таме, у очајању и од очајања, у самоћи и од самоће, у смрти и од смрти. И од смрти брани те и одбраниће те вера твоја. Ваистину, чак и од смрти, од које безверци чак и не знају да има одбране. Од безверства брани те вера твоја, од губе над сваком губом, од тога мрака гушћег од сваког мрака и хладнијег од сваког мраза. О Србине брате, безверство је жива смрт људи и народа. Свака смрт је мртва, а безверсто је жива смрт. Од те живе смрти тебе брани и чува вера твоја. Какав је распаднути леш у шареном ковчегу, таква је душа у живом телу безверника. Он је гроб, окречен и нашаран и ограђен, а унутра је сама смрт, све смрт, свака помисао смрт, свака жеља смрт, свака намера смрт, сваки план смрт. Шта те може сачувати од ове живе смрти; од ове смрти која носи маску живота, шта те може сачувати, Србине брате? Само вера твоја у живога Бога Створитеља, и у Христа Спаситеља. Вера у Христово сведочанство које си ти чуо и примио. Вера у Христово знање, свезнање, које ти је предато под скромним именом вере, премда је ова вера поузданија од сваког другог знања што је од човка и кроз човека, а не од Бога и од Бога. Ова света и животворна вера твоја одбранила је претке твоје у дуговременом ропству од очајања, а у време устанка од клонулости и колебљивости. Ова света и животворна вера твоја брани те од непоштења, од неморала, од нечистих послова, од прљавих дела, од злочина, од зверства и дивљаштва. Тешко ћеш рећи, и не можеш се сетити, да си у животу имао силнијег и милијег браниоца од вере твоје, која и јесте онај пламен у кандилу твоме унутарњем, што осветљава и греје душу твоју, Србине брате мој!

Брани и ти веру твоју, Србине брате. Кад вера твоја брани тебе од свих зала овог века, брани и ти њу, веру твоју. Брани њу која тебе брани. Плуг брани тебе од глади, земљорадниче; мораш и ти бранити њега од рђе. Иначе ћеш остати гладан. Огањ брани тебе од глади, ковачу; брани и ти њега од влаге и пепела. Иначе ћеш остати глада. Као што земљорадник брани плуг од рђе, да би га плуг одбранио од глади; и као што ковач брани огањ од влаге, да би га огањ одбранио од глади, тако и ти мораш бранити веру своју од злих ветрова, да би вера твоја одбранила живот твој и снагу и радост. Ткаља добра чува брдо у разбоју, да би брдо било у реду. Јер само на добром брду може ткаља изаткати одећу себи и деци својој.

Вера твоја брани те од сваког зла, Србине брате. Кадгод те снађе невоља, вера ти твоја помаже. Када ти се овај свет учини као тамница, без капије и вратница, вера ти твоја говори: Не бој се! Створитељ твој држи све у својој власти. Он тебе назива сином, и воли да ти Њега зовеш оцем. Када те оставе и презру суседи твоји, вера те твоја брани и сведочи ти: Отац твој небесни није те оставио и није те презрео. Када згрешиш, па људи виде твој грех и осуде, и одбаце те као сувишну дроњу у овом свету, вера твоја брани цену твоју и говори ти: Христос за грешнике умре на крсту. Он је платио твој грех пред Богом, и ти си Богу врло скупоцен и драгоцен. Када ти се догоде губици и штете, и нема никога на кога би наслонио своју брижну главу, вера те твоја брани од мрачних мисли и брига и казује ти, како све оно што је испало из твоје руке, пало је у руку Оца твог, чија су сва богатства и сва имања и сва блага свих светова. Вера те твоја брани у болести и од болести, у муци и од 16

Домаћица добро чува брашно од плесни, да би брашно било здраво. И пажљиво га сеје и просејава, да би умесила здрав хлеб за себе и децу своју. Да би јој деца са њом здрава била. Као што ткаља чува брдо у разбоју, да би била одевена она и деца њена, тако и ти мораш чувати веру твоју православну, Српкињо сестро. Јер из вере и помоћу вере ткају се све остале врлине, које одевају душу човекову, Српкињо сестро! И као што мудра домаћица чува и просејава брашно, да би имала здрав хлеб за себе и чеда своја, тако и ти мораш чувати веру своју православну, и чистити је и просејавати од сваког труња, Српкињо сестро! Јер само здрава и чиста вера храни душу и даје здравље души, Српкињо сестро, души твојој и душама милих ти чеда твојих, Српкињо сестро! Славуј чува грло своје, веома га строго чува, да би грло његово могло извијати песму што весели срце његово и срца свију оних који слушају песму славујеву. Од свега што је шкодљиво и штетно по грло чува славуј грло своје, веома га строго чува.

вера – здравље твоје, вера – песма твоја и радост и весеље, вера – вредност твоја, вера – цена бића твога, вера – пламен Божанства у теби, Србине брате мој. Једнодушно борите се за вјеру Јеванђеља, заповеда апостол вере (Филип, 1, 27) Кад се један брат твој бори за веру Јеванђеља, било унутра у себи или око себе, било са својим страстима или са демонима или са људима безверним, кривоверним и маловерним, ти не смеш мировати, него мораш му притећи у помоћ. Уз тебе и све остале хиљаде и милиони православних. Борбу једнога примају сви, и од борбе свију не сме ниједан изостати. Апостол вере наређује свима а не једноме: Једнодушно борите се – сви. У старија времена, када су групе хришћанских мученика страдали за веру јеванђелску, сви остали хришћани притицали су им у помоћ. Једни су их обилазили по тамницама, други им слали дарове, трећи се бринули о деци њиховој или о старим родитељима, четврти су се молили Богу за њих. И ти тако чини! Кад се неки брат твој бори за веру јеванђелску, веру свету православну, притеци му у помоћ и пружи му помоћ, да лакше уде. Помози му илируком, или језиком, или молитвом и добром жељом пред Богом. И сви тако нека чине. Јер његова борба, твоја је борба, и његова победа биће твоја победа. Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста. Шта ће користити цео свет рецимо завојевачу света кад легне на самртни одар? Хоће ли мислити у том часу растанка о ономе што оставља или о ономе што носи собом у вечност? О како ће му луда и смешна изгледати сва борба његова за оно што мора оставити а не за оно што мора понети! Цела борба промашена; цео век промашен! Јер се борио за туђе а не за своје. Добитак оставља у туђим рукама, а губитак узима собом и носи из овог света. Туђе отимао, своје изгубио. Удаљује се од гнева људског, а иде у сусрет гневу Божјем.

Паун чува перје своје, ревниво пази и чува златоткану одећу своју, која је њему дика а радост људима који га гледају. Да му неко не ишчупа перје; да му нешто не испрља перје; веома ревниво чува се и брани паун, и уздиже главу своју на високом врату као стражар на кули и обзире се тамо и овамо, пазећи да му неко не ишчупа перје или да му нешто не упрља перје. Као што славуј чува грло своје, извор радости своје и туђе, тако и ти чувај веру своју, Српче моје златно. Јер је вера твоја извор радости твоје, дубоки и непресушни извор радости твоје и свију оних који те љубе око тебе. И као што паун чува дивно перје своје, понос свој и вредност своју, тако и ти чувај веру своју, Српче моје златно! Јер је вера твоја свети украс душе твоје, понос и вредност душе твоје. Јеси ли видео славуја, замукла грла? Вреди ли што? Чује ли га ко? Тражи ли га ко? Плаћа ли ко замуклог славуја више него врапца? Глас чини вредност славују. Глас му даје високу цену. Глас му прибавља дивљење и љубав. Јеси ли видео пауна очупана? Одлучена од све његове славе и лепоте? Зар га не сматрају за ругобу и чудовиште, без златотканог плашта његовог, којим га је Творац огрнуо и уздигао за цара међу пернатицама? О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна! Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера – храна, вера – одело душе твоје,

Зато ти и говорим, Србине брате: борба за веру то је борба за душу, а борба за душу то је борба за главну имовину своју и за вечни живот. Не говорим ти у име моје, него у име свих предака својих, светих и 17

витешких, који се Бога бојаше, за душу бринуше, и за веру борбу, и борбу, и борбу водише. Па чак и кад битке на светскомпопришту изгубише, душе своје спасоше и у царство Христово се уселише.

потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено. Пази, шта мрзиш а шта волиш. Кад се бориш за веру своју, љуби веру своју свим срцем својим, јер ти је она дарована од Онога који тебе љуби. Вера је дар љубави, та твоја вера, Права Вера Православна., Србине брате! Кад љубиш веру своју, љубиш Дародавца вере своје. Страсти помрачују ум, и гасе кандило вере. Кад се бориш са страстима својим, мрзи страсти своје свим срцем својим. Безверство пустоши душу, чупајући све божанскосеме из душе. Безверство је жива смрт, гора од сваке смрти. Кад се бориш с безверницима, мрзи безверство свом душом својом, али не мрзи човека на кога је пала губа безверства. Кад не мрзиш вола свога, на коме је куга; и кад не мрзиш овцу своју, на којој је метиљ – како би мрзео човека, брата свога, на коме је губа безверства? Претешко је бреме безверства и само собом: немој товарити на брата твога још бреме мржње твоје. Кривоверство је вера искривљена, скршена и смањена, као дрво буром искривљено и градом скршено. Кад се бориш с кривоверцима, мрзи кривоверство, у виду јереси и секта, свом душом својом, али не мрзи човека са вером искривљеном и осакаћеном. Кад не мрзиш дрво градом изломљено и осакаћено, како би мрзео човека, брата свога, у кога је вера искривљена и душа осакаћена? Маловерство је вера без плодова. Кад се бориш с маловерницима, мрзи маловерство свом душом својом, али не мрзи човека, брата свога, јер на њему је та болест и он је страдалник. Кад не мрзиш пшеницу израслу и изђикалу, али без влата и зрна, не него бринеш како да јој помогнеш да би влатала, – како да мрзиш човека, брата свога, кога је снашла невоља, да има веру али бесплодну, и да му кандило вере буде не без уља али без пламена? Бог ће ти помоћи, и ти ћеш победити. Бог ће те благословити, и ти ћеш одржати веру своју, највеће благо своје, Србине брате мој! Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим.

„Ова је земља бедем хришћанства“. Тако писаше прађедови твоји из Милошевог Устанка православном цару руском када искаше од њега помоћ. Тако Срби, прађедови твоји, схватише и назваше ову Божју земљу, ову твоју очевину и дедовину, Србине брате. Преко хиљаду година ова земља је била бедем Хришћанства. Преко хиљаду година на њој је крст Христов час уздизан, час обаран. Но и кад је обаран од кривовераца, крст Христов скриван је у срце народно и тамо се сијао и блистао. У љутим временима робовања Срби су га скривали тамо где лопов не краде нити разбојник отима, скривали су га често али никада издали. Оно што је од Бога намењено, не може се слабом руком људском обрнути. Јачи је Бог од човека, јачи од свега света. А Он, Свемоћни и Свезнајући наменио је овој земљи да буде бедем Хришћанства. Како велика и величанствена предодредба Божја за твоју земљу, Србине брате! Бог је одредио твоју земљу да буде бедем не чега маленог и малозначајног, или уског и пролазног, него да буде бедем вечног Хришћанства. На Суду Страшноме питаће Господ народ српски, како се борио на овом бедему? И како су дубоке ране његове за веру праву? И колико су дубока и широка гробља мученика српских за истину Христову? У Дан Свеопштег Расплате јавиће се све сузе народа твог, избројати све ране, измерити сва крв, срачунати све жртве. И све ће се стоструко и хиљадструко платити онима који се нађу достојни и дароваће им се живот вечни. И срце ће се твоје радовати кад види и чује небесну славу твог народа. Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и 18

dead man came to life. These miracles clearly indicated which of the three was Christ's Cross. Hearing of this discovery, all the faithful desired to see the Cross of the Lord and to venerate it. The Patriarch of Jerusalem, Makarios, took the Cross onto a raised platform and lifted it on high, 'exalting' it, for all to see. The people fell to their knees, bowing down before the Cross and crying out repeatedly: "Lord, have mercy!" To house the relic of the True Cross, St. Helen had s church built over the Holy Sepulchre. The church was consecrated on Sept. 13, 335, an event also commemorated in the service hymns of the Feast. The finding and exaltation of the Cross was appointed to be celebrated annually on the following day. The Life-giving Cross was kept in Jerusalem until the year 614 when the Holy City fell to the Persians who looted the Church of the Resurrection and took the True Cross back with them to Persia. Fourteen years later Emperor Heraclius concluded a peace with the Persians, and the Holy Cross was brought to the imperial capital of Constantinople. The Emperor, taking off his shoes and his imperial robes, carried the Cross into the Church of Holy Wisdom (Agia Sophia) where it was once again triumphantly exalted. It was then resolved that the Feast be celebrated by the Church in all parts of the world, for which reason it is called the Universal Exaltation.

EXALTATION OF THE CROSS

The Service The Vigil for the. Feast, one of the most moving and impressive services of the year, contains several distinguishing features. After vespers the cross, decorated with flowers and sweet-smelling herbs, is placed upon, the altar. Following the Gospel reading in Matins, the faithful sing "Having beheld the Resurrection of Christ..." usually sung only during Saturday night vigils. At the end of the Great Doxology, to the slow singing of the Trisagion--"Holy God, Holy Mighty, Holy Immortal, have mercy on us"--the priest, carrying the Cross on his head, brings it out from the altar and places it on an analogion in the center of the church. He censes the cross on all four sides, and everyone prostrates before it to the singing of the hymn: "Before Thy Cross, we bow down, O Master, and Thy holy Resurrection we glorify." Then the faithful, following the celebrants, venerate the cross in turn, making three full prostrations, and receive anointing. In cathedrals and monasteries the adoration is preceded by the ceremony of exalting the cross. After the cross is brought out from the altar, the bishop or archimandrite takes it up in his hands and raises it on high. Then, as the people chant "Lord have mercy" a hundred times, he slowly lowers the cross nearly to

The Exaltation of the Cross is one of the twelve great feasts in the yearly Church cycle. It commemorates two historical events: first, the finding of the Life-giving Cross in the year 326, and second, its recovery from Persia in 628. History of the Feast In the first centuries of Christianity, during the years of persecution, the pagans wished to destroy all evidence of the life of Jesus Christ, and the Cross on which He was crucified disappeared. With the conversion of Emperor Constantine the Great, Christians were at liberty to worship openly and build churches. The emperor's mother, St. Helen, longed to find the True Cross of Christ. She traveled to Jerusalem and was told by a very old Jew that the Cross was buried beneath the temple of the pagan goddess Venus, built in 119 AD by the Roman Emperor Hadrian. The temple was torn down, and digging in the earth below uncovered three wooden crosses. The small board which had hung over Christ with the inscription ' Jesus King of the Jews,' had long since fallen off, and -there was no way of telling which was the True Cross and which were the crosses of the two thieves crucified on either side of Christ. A sick woman was brought and likewise a dead man who was being carried to burial. The three crosses were laid in turn one by one upon the sick woman and upon the dead man. Two of the crosses had no effect, but through contact with the third cross, the sick woman was healed of her infirmity and the 19

the ground and just as slowly raises it. This is done five times as the celebrant faces first east, then west, south, north and east again, signifying that "the Cross is the guardian of the whole world" and through it "the world is sanctified." In some churches the cross has rose water poured over it during these exaltations. The rose water is caught in a basin of flowers held by the acolytes, and the flowers are distributed to the faithful at the end of the service. Although it is one of the major Church Feasts, the Exaltation is always kept as a fast day, because together with the joy of the finding of the Cross, this great "weapon of peace and sign of victory," we are also reminded of the sufferings which our Lord endured in being crucified.

his hand, he made the sign of the Cross, and the devil immediately leaped away from him like an arrow shot from a bow."* The power of the Cross is given to each and every Christian. But just as a soldier must learn to properly wield his weapons in battle, so a warrior of Christ must learn how correctly to make the sign of the cross. A shield has no effect if carelessly waved about in the air. Likewise, there are many who receive no benefit from the sign of the Cross because they make it mechanically or haphazardly. Some time ago we were justly taken to task by one of our readers for an all too common inaccuracy in describing the making of the sign of the cross: "We touch the forehead, the breast..." Our reader pointed out that the first edition of the widely used Orthodox catechism, Archpriest Seraphim Slobodskoy's Law of God, contained the same error which was corrected in the second edition with the following explanation: in making the Men of the cross from forehead to breast and then shoulder to shoulder, "the lower end of the cross turns out to be shorter than the upper one; i.e., the cross comes out upside-down." Man thereby inverts the Cross of Christ "to which only the demons rejoice." The Holy Fathers taught that the sign of the cross should be made by touching first the brow (the forehead), marking the upper part of the cross, secondly the womb (the stomach), marking the lower part of the cross, thirdly the right frame (shoulder) and fourthly the left frame, representing from end to end the horizontal bar of the cross. This is not to say that the correct external formation of the sign of the cross of itself carries the power to wound demons, it must be made with faith. St. John of Kronstadt cautions: "In order that the unbelieving heart should not think that the sign of the cross and the name of Christ act miraculously by themselves, apart from, and independently of Christ Himself, this same cross and name perform no miracles until I see Jesus Christ with the eyes of my heart...and believe with my whole heart all that He has accomplished for our salvation." The cross, once a tool of death, has become a means to life, an instrument of our salvation; it gives strength to resist temptation, to refrain from gossip or harsh words; it dispels fear. If we learn to use the cross effectively, we shall come through experience to understand the Apostle's words: But God forbid that I should glory save in the Cross of our Lord Jesus Christ.

On the Sign of the Cross The Orthodox Christian ends his evening prayers with a prayer to the Venerable Cross: As wax melts from the presence of fire, so let the demons perish from the presence of those who love God and who sign themselves with the Sign of the Cross..." When properly applied, the sign of the cross is a most formidable weapon in a Christian's armor.

The power of the cross in the unseen warfare with the demons is illustrated in countless lives of saints, One of the most strtking examples is found in the life of the holy martyrs, Sts. Cyprian and Justina (Oct. 2). An expert sorcerer before his conversion, St. Cyprian was engaged by a pagan youth to use his magic in order to seduce the Christian maid Justina. But even with the help of the prince of demons, the sorcerer was powerless before the maiden who "fled to the defense of the Cross of the Lord and placed its honorable Men on her forehead," causing the demons to depart in shame. This brought Cyprian to his senses, and he railed at the evil one whom he had served for so long: "O destroyer and deceiver of all .... Now I have discovered your infirmity. For if you fear even the shadow of the cross and tremble at the name of Christ, then what will you do when Christ Himself comes lo you?" Furious at Cyprian's rebuke, the devil began to beat and strangle him. Already scarcely alive, Cyprian "remembered the sign of the cross, by the power of which Justina had opposed all the demons' power, and he cried out: 'O God of Justina,help me! Then, raising 20

СВЕТИ НОВОМУЧЕНИЦИ СРПСКИ ИГУМАН ПАЈСИЈЕ И ЂАКОН АВАКУМ

Не дај ме, Господе, у руке непријатељима да немоћи и слабошћу мојом ликују, него кроз мене, слугу Твога, прослави народ Твој, децу моју и цео род српски. Господе, муке које у име Твоје и за род мој добровољно носим и примам као највећи и најскупоценији дар Твој, учини да буду срцу моме слатке као нектар, а души мојој жедној Тебе, нека буду спасонооне и целебне као мелем. Удостој ме, Господе, и другог великог и највећег крштења крвљу и мучеништвом, које си дао и дајеш избраницима својим. Али, Господе, за једно Те само молим: крв овог крштења нека буде на непријатеље Цркве Твоје свете и рода српског .. .". Ђакон Авакум беше завршио са песмом, кроз коју је певао победничку молитву, и пришао своме игуману, па клекнувши поред њега, саслуша последње речи молитве, на које само изусти: "Амин и дај Боже", а у тај мах звекет браве и шкрипање тешких тамничких врата прекиде их на молитви. Један сејмен отвори врата, тражећи очима игумана Паисија. Када га угледа, уђе унутра, ухвати га за раме, па псујући и гурајући га испред себе изведе из тамнице. Ђакон Авакум потрча за игуманом до испред врата и ухвати игумана за десну руку на коју спусти свој последњи целив. Игуман Паисије је имао само толико времена да га пољуби у лице оквашено топлим сузама. Стари игуман Паисије идући ка Стамбол-Капији, са коцем на рамену у друштву осталих Срба заробљеника, знајући каква га смрт очекује, не уплаши се, јер вера и духовна моћ коју му Бог подари испунише душу његову и он осећаше радост што ће пострадати за Христа, Његову Цркву и свој народ. Онде где се доскора налазила Коларчева пивница, код споменика кнеза Михаила, била је Стамбол-Капија. Пред улазом у Стамбол-Капију био је покретан дрвени мост којим се улазило у њу. Испод моста ујезерила се велика баруштина прекривена залеђеном жабокречином. На самој капији турски сејмени чувају стражу а у сводовима њеним на гвозденим кукама висило је неколико српских глава. Везир је изашао и стао са својом свитом на нарочито спремљеном месту на самој СтамболКапији и посматрао како кроз њу пролази: напред неколико сејмена, а за њима игуман Паисије са храстовим коцем на рамену, а позади њега у синџирима корача повезано робље, пробрано из тамнице. Када су сви прешли преко дрвеног моста, везир је дао знак да стану и приступи се послу. Сејмени су стали. Стао је и игуман Паисије спустивши колац, дугачак око два

Освануо је 17. децембар 1814. године. Скопљак је поранио, и пљеснувши длан о длан позвао сеиза. Када је сеиз ушао, прописно поздравио везира дубоким клањањем, и стао мирно, везир га је упитао: "Је ли жив онај пексијан што ми га је ћехаја из Чачка на пешкеш послао?" "Жив је и здрав, честити господару". "А дајете ли му шта да једе?" "Комад хлеба и мало воде на дан". "Много је! И то од данас не", рекао је строго заповеднички везир, наредивши да се спреми добар храстов колац и да се исти стави код врата пред кулом Небојшом. Када је везиру саопштено да је заповест извршена, издао је наређење да изведу ону "најлепшу јабуку": "Даћете му онај церовак да понесе до Стамбол-Капије. Са њиме поведите што више робља да гледа шенлук", заповедио је везир, пошавши и сам на Стамбол-Капију са својом свитом. Док је везир издавао наређења, и док су их сеизи хитро извршивали, Ђакон Авакум је у тамници куле Небојше певао на глас својим умилним гласом дивну црквену песму: "С нами Бог разумјејте језици и покарјајтесја, јако с нами Бог. Услишите до последњих земли, јако с нами Бог ...". У непосредној близини Ђакона Авакума, у једном мрачном углу, коленопреклоно, додирујући час челом земљу, час дижући руке увис, игуман Паисије је шапутао следећу молитву: "О Господе Исусе Христе, Сине Божји, благосиљам онај дан када сам у храму Благовештенија Пречисте Твоје Мајке, у коме сам служио Теби и Твом народу, спустио мој благослов на напаћени и намучени народ да устане на непријатеља, који све светиње погази, уништи и попали. Ја верујем, Господе, да ће Твоме српском народу, Твојом помоћи, мој грешни и недостојни благослов бити по милости Твојој благовештеније и блага и радосна вест у слободи, коју ћеш Ти дати и донети, да Те у њој свенародно прославља. Ти, Господе, видео си и знаш да је срце моје било далеко од земаљског блага за које се нисам никада лакомио, и Ти си, Господе, видео и Ти знаш да је срце моје једино везано за народ, као највеће благо моје после Тебе. Помози, Господе, народу Твоме. Помози, Господе, и мени јер си ме удостојио ангелског образа у свештеном чину. Помози, Господе, да сачувам тај образ, подобан анђелима Твојима, на славу Твоју а на част и понос рода мога а наслеђа и достојанства Твога. Колебање и смутње одагнај од мене и нека, Господе, буде воља Твоја. 21

метра, који му беше отежао, а чији је врх благо изведен још од саме његове средине. Наслонивши се на дебели колац, игуман Паисије је мирно посматрао како један сејмен копа рупу из које други изгрташе земљу. Кад је рупа била готова, сејмени се усправише и погледаше у везира, који пљесну длан о длан и тиме даде знак да раде даље. Један сејмен приђе игуману Паисију и узе колац из његових руку, а друга двојица дочепаше га и опружише потрбушке по земљи и чврсто везаше. Џелат му затим ножем засече између ногу месо да би колац лакше прошао, па врх његов увуче у зарез. Његови помагачи дрвеним маљевима полако колац забијаху у тело, а џелат га придржаваше да не склизне у страну, него правце да иде крај кичме како би избио испод самог потиљка. Паисије за све ово време јечаше, а кад колац усправише и земљу добро око њега у рупи набише, он гласно изусти: "Слава Богу". "Боооже", чуо се мало доцније пригушен јаук Паисијев, а везир је задовољно пљеснуо рукама и показао сејменима на оно робље које је једним делом попадало на земљу од ужаса а другим очи заклонило, окренувши се у страну да не гледа онај стравичан призор, који је и њима припремљен. Везир се потом окренуо и са својом свитом вратио у град, а сејмени повадивши своје ханџаре зашли су редом, и четрдесет осам лица исекли, и на коље мртве набили. Дан је био ведар. Сунце је нагињало западу и својим руменим зрацима обасјавало Стамбол-Капију, а јагодинско робље баш тада наступаше испред ове ужасне касапнице на којој се пушила топла крв игумана Паисија и осталих трнавских Мученика. Отац Генадије, који беше у овој штафети и који беше посустао од путовања, гледаше преко дрвеног моста на улаз Стамбол-Капије. Одједанпут се трже и заста запрепашћено кад препозна на коцу свога у Христу брата и старешину игумана Паисија. Застали су и спроводници са целом "штафетом", указујући робљу на исту судбу која их чека. Отац Генадије и остало робље у синџирима стајало је оборених глава пред овим ужасним призором квасећи земљу врелим сузама. Тога дана Синђелија је као и обично пошла да обиђе синове у кули Небојши. Пред Стамбол-Капијом је нагло стала препознавши свога сина Паисија. Ударајући се у прса заридала је горко, а потом потрчала ка Небојши да види да ли је тамо њен други син Димитрије. Када се Ибшир одморио од дугог пута, затражи од везира да му да Теофила Поповића, онога дакле који је

писао писма и позивао на устанак, да се наслади његовим мукама. Везир се радо одазвао своме верном ћехаји. Непосредно поред Паисија јаукао је Теофило, Ибшир се гласно церекао са истог места одакле је и везир посматрао погубљење Паисијево. Овакви и слични призори су се понављали скоро свакодневно и надаље више од месец дана. Београд беше бедна и тужна варош после пропасти Србије. Он је био тада људска касапница, гнездо ужаса и страхота. Губилиште није било стално одређено, оно је било свуд, у граду и изван вароши, па и на ћошковима чаршије. Са зидова градских и караула варошких штрчале су мотке и коцеви с одсеченим главама око којих се гавранови скупљају; одмах изван вароши, нарочито поред главног пута од Стамбол-Капије ка Теразијама, и од Баталџамије ка Ташмајдану непокопане и унакажене лешине око којих се пси отимају, или још живи Мученици на кољу, који се по два-три дана боре с душом и разговарају са сродницима. "На врачару од Ташмајдана до Стамбол-Капије, прича један очевидац, с обе стране пута стоји парада од људи, на коље набијени ... имаде ји 60 или 70, кромје што су набијени у Јагодини и Ћуприји; међу овима... имаде попова и калуђера и многе су пси одоздо изели, докле су могли дохватити...". По неко је имао толико снаге да грдњом или преклињањем учини да му ко при помрчини пиштољем муке прекрати. Скопљак Паша је свако јутро узјахивао свога коња и изашавши на Стамбол-Капију шетао око града по бедемима и Калемегдану. Вршио је смотру над људима који су на кољу умирали, мучећи се по два три дана и са задовољством је посматрао неисказане муке мученика. Турци су необично волели када су из тамнице водили робље на губилиште да се увек у свакој партији нађе по који свештеник. Њих су зато они и приштеђивали да их увек буде. На Светога Саву (1815) набијено је на колац 20 свештеника, међу којима и поп Симо Сјеничанин, поп Радован Вујовић парох трнавски, поп Мијаило из Љутовнице и други.За попа Радована се прича кад су га

повели са осталима на колац Турци су га терали да иде брже говорећи: "Ајде брже, пексијане"! "Нисам пексијан но поп", одговори Радован. "А шта му је то ријеч поп? Ваљда исто што дервиш или оџа"? упита један Турчин. "Изговарај за мном прва слова ових речи: П(астир) О(ваца) П(равославних)''. Турчин је изговорио: ПОП. Турци, пре него што би узеди живот Србима, покушавали су да им узму најпре душу. Они су, научени од оца сваке лажи - ђавола, обично нудили све које су водили на губилиште да приме њихову погану веру, опраштајући им притом све кривице и поклањајући им живот. Мало је било оних који су се хтели тиме користити да би избегли љуте муке. Радије су одлазили и на колац, говорећи: "Боље са коца лајати, него са Турцима клањати". Па ипак било је и таквих, који су пристајали да изневере своју веру. Када отац Генадије, прошавши поред живог на коцу набијеног игумана Паисија, стиже у тамницу, њега озари срећа, и на себе заборави када у тамници београдскога града затече жива свога јединца Стојана, Лаварум Светог Саве кога су са игуманом Паисијем и ђаконом Авакумом дотерали из Трнаве у Београд. Стојан је био заједно са ђаконом Авакумом. Али се оцу Генадију срце брзо поче парати, јер га заокупи страх од предстојећих мука, удружен са мислима у којима је гледао сина Стојана како се увија заједно са њим на коцу. Зато се реши да прихвати понуду Турака и да се потурчи. Своју одлуку саопшти сину Стојану. Рече му да он ово чини у великој невољи, а највише ради њега јединца, обећавајући му да ће се једнога дана чим се прилика укаже, поново вратити у своју свету веру православну. Тај разговор међу њима текао је отприлике овако: Стојан: Бабо, Лепоју церов колац спремају. Генадије: Свима је нама суђено, синко, да га носимо, неко пре а неко касније. Спаса нам Нема ни с које стране. Можда ће честито дјете прећи у пашчећу вјеру да колац не омасти. Стојан: Неће, богами, бабо, добро ја њега познајем. Тврда је вера његова. Тај се смрти не боји. Зна он како треба волети Бога и ову свету земљу. Генадије: Знам, дјете, али добро утуви што ти кажем: Муке су то превелике, треба истрајати. Ја од живота ништа неМам. Свеједно ми је кад ћу колац понети, али тебе ми је жао, твоје младости и лепоте. Послушај ти твог баба, не треба забраздити. Турско је време одзвонило, треба нашој земљи мишица. Стојан: Знам, бабо, али шта ће рећи .. .Генадије: Нема ту али. Примићемо погану вјеру за кратко време, док

прође овај покољ, па ћемо после, у име Бога, опет бити што смо и били. Стојан: Ама, бабо, како ћемо мимо осталу нашу браћу? Генадије: Ласно ћемо, синко. Нека Турци чине своје, а ми ћемо по нашем. Вјеру ћемо у срцу носити. И Лепоје ће пристати да се потурчи. Стојан: Нека буде како ти велиш! Тако дакле, наваљивањима и убеђивањима отац Генадије приволе на ово сина Стојана. О одлуци саопшти и ђакону Авакуму предлажући му турчење. Ђакон Авакум за овај предлог не хте ни да чује. Одвраћаше их од њихове намере, указујући игуману на двоструко достојанство - свештеномонашки анђелски образ и српски национални понос. Отац Генадије остаде при своме и саопшти Турцима своју и свога сина жељу, да хоће да се потурче. Уважише им Турци молбу и обојицу изведоше из тамнице, давши их Ибширу, који их на свечан начин потурчи. Од оца Генадија поста Мула-Салија, а од Стојана - Реџеп. Турци занудише и Димитрија, Паисијевог брата, да се потурчи, опраштајући му сву кривицу. Он то одби. Једнога дана изведоше и њега из тамнице, изван градских зидова, одсекоше му главу па је натакоше на колац. Од свих затвореника које су Турци похватали у ХаџиПродановој буни, највише их је занимао млади и неустрашиви Ђакон Авакум. Ђакон Авакум лепотом својом беше сличан крину који се тек расцветава и Турци задивљени његовом лепотом и младошћу, хтели су пошто пото да га потурче еда би остао у животу. Беше дошао ред и на њега. Требало је сада и он да испије горку и тешку чашу коју је пре њега испио његов велики учитељ игуман Паисије. Турци су покушавали да га приволе на турчење, али ни молбе ни претње нису га могле на то приволети. На сва наваљивања и обећања Турака да се потурчи, презревши све ово - земаљска блага која му нуђаху, одговарао је молитвом Христу, Који га је невидљиво крепио и као правом војнику давао снагу. Авакума нису само Турци убеђивали да се потурчи. Некадашњи његов игуман и духовник Генадије, а сада Мула-Салија и Реџеп, обилазили су га у тамници, али са њима није хтео ни једне проговорити. Говорио му је Мула-Салија: "Синко, Бог нека ти буде у помоћ. Потурчи се, не треба лудо мријети. Ето, Стојан и ја ...".

Споменик св. Ђакону Авакуму у Београду 23

- Не, оче, ја сам Христов војник. Смрт је олакшање за све нас. Радујмо се смрти. Када све понуде о потурчењу осташе безуспешне, куцну и Ђакону Авакуму његов час. Једнога дана, када се сунце рађало и златним зрацима обасипало врх Авале и поробљену Шумадију, отворише се тешка тамничка врата и Турци изведоше ђакона Авакума из Небојше, давши му да понесе колац на који ће кроз који час бити набијен. Ова тужна поворка, коју праћаху и у којој уживаху Турци, упути се на Калемегдан. За Ђаконом Авакумом ишла је његова болом утучена мајка Божана, плачући и изговарајући полугласно молбе да се потурчи. Две три сузе скотрљаше се низ анђеоско лице овог младог војника Христовог и дивног српског младића, не ради бојазни од смрти, већ то беху сузе сажаљења, које су истовремено биле и одговор ојађеној мајци, коју са њима опомињаше да се окане узалудног преклињања. Ђакон је носио колац храбро и весело и целим путем од Небојше до места губилишта из гласа певао: "Нема вјере боље од хришћанске! Срб је Христов, радује се смрти; Страшни Божји суд и Турке чека, Па ви чин'те што је вама драго! Скоро ћете и ви долијати. Бог је сведок и његова правда". Пред Калемегданом, његова болом скрхана мајка гласно закука за својим јединцем, који мирно, као и Христос на своме голготском путу са Крстом на леђима, носаше заоштрен колац. Мајка не могаше одолети своме материнском болу, и у родитељском грчу са очима пуним суза приступи му и последњу молбу изрече, да се потурчи и спасе свој млађани живот. "Бог ће ти синко, опростити, јер то чиниш у невољи", говораше му она. И на ову, пуну бола и ужаса, мајчину молбу Ђакон Авакум кроз Богом надахнуту песму одговори:"Мајко моја на млеку ти хвала! Ал' не хвала на науци таквој! Брзо ћеш се обрадоват' сину! Док пред Божје изидемо лице; Дошавши на место погубљена, Турци поново почну саветовати Ђакона Авакума да се потурчи, те да тако млад не умре пре времена. "А збиља, умиру ли и Турци кадгод"? упита младић смешећи се. "Е, па умиру дабогме"! - "Онда је свеједно а пре а после. Што пре умрем омање ми је греха", одговори он одлучно. И најзад, у последњем моменту када му се већ и сејмен пашин приближи да обави овај трагичан и страшан

чин, у коме Турци уживаху, приближи му се гласник' везиров и рече поруку господара свог који све ово са уживањем посматраше: "Авакуме, српски сине, ти Паисијев ђаче верни, Још тренутак имаш само - одреци се свога Христа? Не хтеднеш ли - ти знаш добро Паисијеву судбу црну! И тебе ће овог часа, покосити судба иста". - "Смрт избавља од свих беда; Благо оном ко пре умре, Омање је мука прошо, Богу ће се пре узнети. Од хришћанске вере лепе нема нигде вере лепше, Чин'те Турци што вам драго, и тако се мора мрети"! Бурни жагор "дивно дете" кадуне се чудом чуде! "Зар на колац ту лепоту? Не чинимо, Турци криво"! И душеван Турчин један, - да уштеди дечку муке, Прободе му јатаганом мученичко срце живо".

И изврши се овај последњи чин драме мученика Христовог у којој Турци не остварише своју жељу, јер млади Ђакон Авакум испи чашу смрти са радосном надом на нетрулежно живљење у васкрслом Христу Богу. Мајка је дуго нарицала код коца, који је са њеним сином јединцем био усправљен међу друго коље, на коме издисаху раније набијени мученици. Миловала је и љубила руке и ноге његове, док се није стропоштала под колац, заривши главу у млаку крв свога јединца, која се беше разлила по земљи. Негде у току ноћи освестила се, прекрстила и изгубила у мраку. Колац на који је тога дана набијен млади мученик Ђакон Авакум, усправљен је баш на истом месту где је равно десет година раније погубљен боговађски архимандрит Хаџи Рувим. Ту је шездесетогодишњи архимандрит, 29. јануара 1804. године старачким дрхтавим гласом сам себи читао молитву "На исход душе", и по свршетку исте изговорио последње речи: "Готов сам, чин'те Турци своје"! Дакле након десет година, на истом месту, Ђакон Авакум је поновио скоро исте речи: "Чин'те Турци што је вама драго", те је тако Калемегдан уистини постао место добрих мегдана, на коме су ови преподобномученици показали своје неустрашиво јунаштво, извојевали неувенљиву победу и задобили венац славе од Господа свога и Подвигоположника, да се вечно радују у царству Његовом, молећи се за све оне који верно поштују свети спомен њихов. Амин. 24

СВЕТИ НОВОМУЧЕНИЦИ МОЛИТЕ БОГА ЗА НАС!