0431 102 485 ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА СВ. ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА ПОБЕДОНОСЦА У СИДНЕЈУ
празником почиње у 10:00 часова. Суботње и празнично вечерње и бденије почиње у 18:00 часова. Дневни круг Богослужења, повечерје, полуноћница, јутрење и часови се обављају према манастирском типику. За све информације о Богослужењима
Православне Цркве г.г. Христифор је благоизволео да служи Свету Божанствену Литургију и да проповеда. После Свете Литургије Његово Преосвештенство је служио молебан Св. Јасеновачким Мученицима. Њих 700 000 је мучки убијено у комплексу Јасеновачких логора. Присутни верници су имали прилику да се поклоне делу моштију Св. Јасеновачких Новомученика. Преосвећени владика
2022. године, у Саборном храму Светониколајевског манастира у Јужном Бризбену, прослављена је небеска заштитница дечјег хора Св. Ираида, који носи име ове велике светитељке. Уочи славе вредна деца су, заједно са својим диригентом гђом. Иваном Малић, учестовала у припремању славског колача и кољива. На дан славе, Његово Преосвештенство Епископ Аустралијсконовозеландски и Предстојатељ Слободне Српске Православне Цркве г.г. Христифор је благоизволео да служи Свету Божанствену Литургију и да проповеда. На Светој Литургији је одговарао дечји хор Светониколајевског манастира
Петра Добрњца). Основну школу и 8 разреда гимназије је похађао у Новом Саду, Цетињу и Београду. У манастир Јошаницу код Јагодине је ступио 1951. године, да би нешто касније, још увек као искушеник, прешао у манастир Горњак. Расофорни монах је постао у Виским Дечанима, а На Цвети 1954. је рукоположен у чин јерођакона од епископа Владимира (Рајића) у храму Св. великомученика Георгија у Призрену. У чин јеромонаха је од истог епископа 1954. године, у цркви Свете Тројице у Београду. Децембра 1955. године, благословом епископа бањалучког Андреја (Фрушића), он долази у Париз, где похађа Духовни институт Св. Сергија. По благослову истог епископа
којом је управљала верска комисија. Јеромонах Петар, као убеђени
приликом прославе 50-годишњице цркве Св. Саве у Гери, произведен је у чин игумана новембра 1964. године. Од стране Епископа Слободне српске православне цркве, Иринеја (Ковачевића), 1968. произведен је у чин архимандрита. Св. владика Петар је течно говорио француски, руски, енглески, немачки и јапански језик.
штампи,
Светосавске цркве кроз летовалишта и кампове, који су се редовно одржавали у манастиру и где су боравиле стотине српске деце. Наглашавао је важност вере Православне и родољубља, као основне очувања српског идентитета у дијаспори. Један од његових великих подухвата је и подизање Спомен Kрста српским јасеновачким новомученицима. Првог споменика српским жртвама Другог светског рата. Скромност, једноставност, пожртвованост, љубав и саосећајност владике Петра, биле су запажене од свих и остале су у дивној усомени свих који су имали част да га упознају. Његов плодан рад прекинула је болест са којом се храбро борио до краја. Преминуо је у Kанбери 4. октобра, 1988. године, након дуге и тешке, неизлечиве болести, хроничне леукемије. Сахрањен је на манастирском гробљу манастира Новог Каленића, а затим је, на дан освећења манастира, 27. јануара 1989. године, ковчег са његовим телом пренет у његову задужбину, саборни храм Новог Клаленића и сахрањен са десне стране у броду цркве. Уочи великог и светелог празника, Сабора Светих 700.000 Новомученика Јасеновачких, 2016. године, Слободна
Апостол Јаков, први Епископ мајке свих цркава – Јерусалимске цркве. Редовно се служила: у Јерусалиму и Палестини, на острвима: Закинту и Кипру, у Александрији, на Синају, у Јужној Италији. У Цариграду се само понекад служила уместо Литургије Св. Јована Златоустог и Литургије Св. Василија Великог, па се временом гасило предање служења ове Литургије. Од деветнаестог века поново се јавља ревност за служење исте, па се служи у Јерусалиму и другим местима, два пута годишње, и то: На празник Св. Апотола Јакова (05. новембра/23. октобар) У недељу по Рождеству Христовом (богоотаца), када се после цара Давида и праведног Јосифа споиње и Свети Апостол Јаков. Карактеристике Претпоставља се да острву Закинту никад није ни престајала пракса служења ове Литургије једном годишње, 5. новембра/23. октобра. Треба имати у виду да се поредак ове Литургије од апостолских времена до данас донекле изменио, јер су додате неке химне, као: „Јединородни Сине..“, „Свети Боже..“, „Символ Вере..“ и друго. Уопште, временом је добила спољни изглед Литургије византијског типа. Проскомидија се врши као у древна времена, пред сам велики вход, за време појања Херувимске песме. Многи су мишљења да
Боравећи у канонској визитацији Епархији Аустралијско-новозеландској Слободне Српске Православне Цркве, Његово Високопреосвештенство Митрополит Метонијски г.г. Амвросије из Цркве Истински Православних Хришћана Грчке је, удовољавајући жељи свог домаћина и духовног чеда Његовог Преосвештенства Епископа Аустралијсконовозеландског и Предстојатеља Слободне Српске Православне Цркве г.г. Христифора, благоизволео је да, у навечерје празника св. великомученика Димитрија, у Саборном храму Светониколајевског манастира у Јужном Бризбену, служи празнично бденије. За време бденија, изнет је део моштију св. Димитрија, који се чува у нашем манастиру На сам
На навечерје празника св. бесребреника Козме и Дамјана, Његово Преосвештенство Епископ Аустралијско-новозеландски и Предстјатељ Слободне Српске Православне Цркве г.г. Христифор је, на позив Његовог Високопреосвештенства Митрополита Метонијског г.г. Амвросија, боравио у канонској визитацији Митрополији Аустралије и све Океаније Цркве Истински Православних Хришћана Грчке. Његово Преосвештенство је учествововао у празничном бденију уочи храмовне славе Сиднејског Саборног храма св. Козме и Дамјана Цркве Истински Православних Хришћана Грчке,
њиховог храма. На сам дан празника, Његово Преосвештенство Епископ г.г. Христифор је саслуживао домаћину Његовом Вископреосвештенству Митрополиту г.г. Амвросију на Светој Архијерејској Литургији и празничној литији. На Светој Литургији је служио и надлежни парох храма св. Козме и Дамјана Пречасни Јереј Атанасиос. После Свете Литургије, Његово Преосвештенство се састао са члановима управе и верницима Слободне Српске Православне Црквено-школске општине Св. Великомученика Георгија из Сиднеја.
На навечерје празника св. Нектарија Егинског, Његово Преосвештенство Епископ Аустралијсконовозеландски и Предстојатељ Слободне Српске Православне Цркве г.г. Христифор је благоизволео да, у Саборном храму Светониколајевског манастира, служи празнично бденије, а на сам дан празника Свету Божанствену Литургију. Присутни верници су имали прилику да се поклоне делу моштију св. Нектарија Егинског који се чува у Светониколајевском манастиру. Свети Нектарије Егински се родио у Силиврији Тракијској 1846. године у сиромашном дому. Замонашио се у манастиру Хиос 1876. године. Као епископ Пентапољски, за кратко време је стекао велики углед и у народу и у Цркви. Али, по Божијем Промислу, стално је наилазио на људску неправду. Сва шиканирања подносио је са великим смирењем, кротошћу и незлобивошћу. Стално трпећи понижења, јак на речи и благе нарави, окупио је око себе многе ученике, од обичних људи до епископа и универзитетских професора. Основао је манастир на острву Егини, недалеко од Атине. Упокоји се 1920. године. Његове мошти су 20 година остале целе, као да је заспао, пуштајући свето миро. Над њима небројено људи налази исцелење, нарочито болесни од рака.
СРПСКОГ
празника св. великомученикамученика Стефана Дечанског Краља Српског, у Сабрном храму Светониколајевског манастира у Јужном Бризбену, Његово Преосвештенство Епископ Аустралијсконовозеландски и Предстојатељ Слободне Српске Православне Цркве г.г. Христифор је благоизволео да служи празнично бденије. На сам дан празника Његово Преосветенство је благоизволео да служи Свету Божанствену Литуригију у да проповеда. После Свете Литургије, Владика Христифор је пресекао славки колач и осветио славско кољиво у част св. Стефана Дечанског. Присутни верници су имали прилику да се поклоне делу моштију Св. Стафана Дечанског, који се чува у нашем манастиру. Светониколајевски манастир посебно прославља Светог Стафана Дечаснког, јер су, при освећењу Саборног храма Светониколајевског манастира, у Часну Трапезу положене честице моштију Светог Краља. Део моштију Светог Краља је у Аустралију донео Његово Преосвештенство блажене успомене Епископ Петар Банкеровић – Св. Петар Новокаленићки, који је био сабрат манастира Дечана.
вања ђаволу кроз робовање греху. Ти нас, самилостиви Светитељу, молитвеним посредовањем својим ка Господу научи и загреј љубити Истину Његову и живети њоме, еда бисмо се ослободили робовања ђаволу кроз наше ситне и крупне грехе. Сваки грех је лажов; обећава мед а даје отров и јед, обећава рај а ствара пакао, обећава сласти а производи страсти. Кроз сваки грех ми лажемо себе. Зато те молимо, богољубиви царе, научи нас мрзети грех, јер се и у најмањем греху крије ђаво; и одушеви нас свом душом волети Господа Христа, јер Он једини спасава људе од греха и ђавола. Твој живот на земљи, свети царе, био је - молитвено стајање пред Господом, и свесрдно служење Господу; научи и нас молитвено стајати пред Господом и свесрдно му служити у све дане живота нашег. Многа искушења нападају на нас; но ти нас, самилосни Праведниче, спасавај од њих, да не погину душе наше - од лењости наше, од лакомислености наше, од похотљивости наше, од властољубља нашег, од гордости наше, од сластољубивосги наше, од празнословља нашег, од среброљубља нашег, од гневљивости наше, од човекоугодништва нашег, од неразумног страха нашег, од маловерја нашег, од полуверја нашег, од неверја нашег. Спасавај нас од свега тога, утврђујући нас благодатном помоћу својом: у Еванђелској љубави, у еванђелској вери, у еванђелској нади, ревности, посту, смиреносги, кротости, трпљењу, исповедништву, у еванђелској Истини, Правди, Неустрашивосги, и у сваком добру еванђелском. О, богочежњиви царе, ревновао си за Исгину Хрисгову мученички, и пострадао за њу великомученички. Запали и нас светом ревношћу, да и ми јуначки страдамо за њу, и кад устребамученички радосно пострадамо за њу, те да се и у нама грешнима и недостојнима прослави свесвето и свеспасоносно Име незаменљивог Бога и Господа нашег Исуса Христа = Вечне Свеглости наше, Вечног Живота нашег, Вечне Радости наше у обадва свега. Ми многогрешни потомци твоји, свети царе, патимо или од маловерја, или од полуверја, или од кривоверја,
исповедајући Божанску Истину Његову, Божанску Правду Његову, Божанску Веру Његову. Научи и нас, христочежњиви Исповедниче: да и ми Господа Христа претпоставимо свима и свему; да и ми Њега љубимо изнад свега; да и ми Њега неустрашиво исповедамо и пред људима, и пред Анђелима, и пред ђаволима; да и нас никакво страдање за Њега, никаква смрт за Њега, не уплаши и не одвоји од Њега. О, дај нам свете силе и свете снаге да будемо Његови, само Његови у свима световима, у којима живи људска душа. Јер знамо, јер осећамо, свим срцем и свом душом знамо и осећамо, да је Он: вечна радост наша - Радост изнад свих радости; вечна Истина наша - Истина изнад свих исгина; вечна правда наша - Правда изнад свих правда; вечна љубав наша - Љубав изнад свих љубави; вечни живот наш - Живот изнад свих живота; вечно блаженство наше - Блаженство изнад свих блаженстава. За Њега живети, за Њега по хиљаду пута на дан умирати, - о! дај нам те ревности, тог усхићења, тог умилења, христољубљени царе и христочежњиви Великомучениче! Њега моли, Њега умоли, да се и у нама, твојим многогрешним потомцима, врши Његова свега Божанска вола, сада и увек и кроза све векове. Амин.
страдамо, жртвујући све за њу, па и саму душу своју. Знамо, из твога живота и мученичког страдања знамо, богославни Великомучениче и царе, да је највиша вредност, и једина свевредност твога земаљског царства, био Једини Истинити Бог свих светова - Господ Исус Христос, и служба Њему и љубав к Њему. Свима и свему ти си претпостављао љубав к Њему; зато си и великомученички радосно пострадао
Светог Архијерејског Синода Слободне Српске Православне Цркве Његово Високопреподобије Архимандрит Др Симеон, у пратњи Секретара Епархије Западноевропске
Српске Православне Цркве Пречасног
Марка Милисављевића и чтеца Стафана Јовановића, посетио је манастир св. Нектарија Егинског Чудотворца у селу Брезна код Прибојске Бање и
Др Симеон је, том
Протосинђелу
Синода
Цркве о позитивно решеној молби Високопречасног Протосинђела Мелентија за пријем у свезу клира Епархије Западноевропске Слободне Српске Православне Цркве. Отац Симеон је оцу Мелентију, такође, уручио и епископски декрет о пријему и постаљању за настојатеља манастира св. Нектарија Егинског, који је отац Мелентије подигао на свом имању.
ОСВЕЋЕЊЕ ХРАМА У МАНАСТИРУ СВ. НЕКТАРИЈА ЕГИНСКОГ У БРЕЗНИ У недељу 27./14. новембра 2022. године, на празник св. апостола Филипа и Божићне покладе, у манастиру св. Нектарија Егинског у селу Брезна, задужбини Високопреподобног Протосинђела Мелентија (Јаковљевића), по благослову Његовог Преосвештенства Епископа Аустралијско-новозеландског и Предстојатеља Слободне Српске Православне Цркве г.г. Христифора, Секретар Светог Архијерејског Синода Слободне Српске Православне Цркве Његово Високопреподобије Архимандрит Др Симеон је извршио мало освећење храма и положио Антиминс у новоосвећени храм. После чина освећења, служена је Света Божанствена Литургија. Светом Литургијом је началствовао Његово Високопреподобије Архимандрит Др Симеон, њему су саслуживали: настојатељ манастира Високопреподобни Протосинђел Мелентије, Пречасни Јереј Марко Милисављевић и чтец Стефан Јовановић. На Светој Литугији су молитвено учествовала и многобројна духовна чеда оца Мелентија. Свети Архијерејски Синод је позитивно решио молбу Високопреподобног Протосинђела Мелентија за пријем у свезу клира Епархије Западноевропске Слободне Српске Православне Цркве. Председник Светог Архијерејског Синода Његово Преосвештенство Епископ г.г. Христифор је са великом духовном радошћу прихватио новог посленика на њиви Господњој. Господин Епископ је рекао да су отац Мелентије и његова духовна деца увек у његовим молитвама за духовно узрастање, напредак у спознавању вере Православне и устрајање на путу спасења. После Свете Литургије, сви присутни верници су се окупили око свечане покладаке трпезе љубави.
Цркве Његово Високопреподобије Архимандрит Др Симеон, Високопреподобни Протосинђел Мелентије, Преподобни Јеромонах
Јереј Марко
број
је
Јереј Сава
Светим Тајнама
Саборном храму Светониколајевског манастира у Јужном Бризбену, седишту епархије Аустралијсконовозеландске, прослављена је манастирска слава. Свету Божанствену Литургију, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа Аустралијсконовозеландског и Предстојатеља Слободне Српске Православне Цркве г.г. Христифора, служио је парох Водоншки и администратор Мелбурнски Високопречасни Протојереј-ставрофор Звонимир Јовић. На крају Свете Литургије је учињен трократни опход око светог храма, а затим је пресечен славски колач и освећено славско кољиво. Овогодишњи домаћин славе је био г. Данило Петровић, пошто је био оправдано спречен да присуствује Светој Литургији, замолио је да остане домаћин и догодине, што му је услишено. После Свете Литургије и резања колача, сви присутни су се окупили око свечане славске трпезе љубави.
„Али вам дајем на знање, браћо, да оно јеванђеље које сам ја јавио, није по човеку. Јер га ја не примих од човјека, нити научих, него откривењем Исуса Христа.“ Галатима 1:11-12
Драга децо духовна, радосна вест о рођењу Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа се понавља више од две хиљаде година, доносећи у душе верника наду, мир и радост. Вест о рођењу, коју су анђели пренели пастирима и данас са истим значајем и осећањем, одјекује у срцима свих људи добре воље. Она ноћ у којој је засијало Сунце Правде, Христос Бог наш, светлошћу својом обасјава и сада пут свим Православним Хришћанима. Да бисмо своје животе уподобили науци Христовој, не смемо заборавити да је Бог Велики, Неограничени, Бескрајни, Свемоћни, одабрао да се роди као дете у телу, као сиромашно дете. За Онога који је Господар свега, није се нашло места у гостионици. Он, кроз кога је све саздано, нашао је место у јаслама у штали. Наш је свети задатак да се тако нешто не догоди када Господ закуца на врата срца нашег, да га не одбацимо у шталу, већ да га у срце своје примимо како доликује Господу. Господ нам је оставио јеванђеље и у причи о десет девојака, нам је објаснио да морамо увек бити спремни, јер не знамо дана ни часа, када ће Господ доћи. Православнима не требају знаци и пророчанства, за којима жуде маловерни, Православни знају да свој живот морају да воде онако како нам је Господ наредио у свом Јеванђељу и да тада није важно знати када ће Господ доћи, јер ћемо испуњавањем заповести Господњих, за долазак Његов увек бити спремни. Ми слушамо заповест Господњу:“Стражите дакле, јер не знате дана ни часа када ће Син Човечији доћи.“ (Мт. 25:13) Имајући на уму упозорење и заповест Божју, ми православни имамо наду и утеху управо у тим речима Јеванђеља, јер ће Господ доћи, а наше је само да будемо спремни за Његов долазак. Свети владика Николај је то дивно срочио у својој песми: “Обећ'о је Господ, да ће опет доћи и ми ћемо са Њим, у град свети поћи.“ Од момента када је св. Јован Крститељ рекао:“Покајте се, јер се приближи Царство Небеско!“ (Мт 3:2) знамо да живимо у последњим временима, а Господ наш говори својим ученицима:“Изгониће вас из зборница, а доћи ће вријеме када ће сваки који вас убије, мислити да Богу службу чини.“ (Јован 16:2). Управо овај час се истински православнима догађа у овом времену. Светско православље, које је залутало, поштујући мудрост људску више од Речи Божје, нас назива заосталима, отпадницима и јеретицима. Нас који чувамо науку Христову како нам је сам Господ оставио, апостоли раширили, светитељи објаснили и мученици својом крвљу потврдили, сада називају застарелима и опасношћу. Они који одбацују Реч Христову, зарад удобности овоземаљске и допадања моћницима светским, одбацише и своје душе, јер заборављају реч Господњу:“Не бојте се онијех који убијају тијело, а душе не могу убити; него се бојте онога који може и душу и тијело погубити у паклу.“ (Мт. 10:28) Као што је долазак и проповед Господа нашег Исуса Христа, била опасност за фарисеје, који су, привидно држали Закон Божји, тако је и Истинско Православље опасност за све оне који у удобности својих резиденција вапаје поверених им душа, нити чују, нити виде. Изгубио се сваки контакт између народа и пастира његових. Када покушавамо да верном народу жедном праве вере, наде и утехе, то пружимо, на нас устају као на разбојнике, јер не брину њих душе, већ лепта, која ће отићи на другу страну. Ми се не бринемо, јер нам је речено да ћемо страдати на путу Христовом, али нам је дата и неограничена нада и утеха, када Господ каже:“ Не бој се, мало стадо, јер се свидело вашем Оцу да вам да царство!“ (Лк. 12:32) Ми знамо да пастир даје живот свој за овце своје, а да најамник не брине за овце, јер овце
долази на свакој Божанској Литургији у својим непроцењивим Даровима. Он нас усиновљује, да бисмо ми себе присајединили Божанском величанству Његове понизности и љубави, тако да можемо показати нашу љубав према својим ближњима у свакој ситуацији, коју Промисао стави пред нас. Господ нам је даровао Свој Мир да бди над свима нама у векове; Миротворац који нас је својим миром измирио са Богом, Анђелима, светом и самим собом, мудрошћу Божанског Промисла и истинске побожности. Господ очекује од свих нас, његових верника - од свих православних хришћана - да не будемо задовољини само са нашим високим и частим именом и идентитетом, него треба у пракси да покажемо да се држимо благословеног мира и помирења са Њим, као и са свим другим људима и са самим собом. Све то изискује од нас непрестану будност и пажњу, зато што увек прети опасност да погрешимо у нашем виђењу побожног односа према Истини, коју нашом вером исповедамо или да одпаднемо од блаженог стања помирења и мира и да подлегнемо овоземаљским искуењима, против којих треба да се боримо, да не бисмо поново пали. Речи светих апостола у Светом Писму нам говоре да је Господ наш Исус Христос Спаситељ света, јер за род људски нико није учинио оно што Он учини. Господ који се оваплотио у земно и смртно тело човечије, Богочовек, својим доласком је извојевао победу над смрћу и нама даровао и осигурао Живот вечни. Палом роду људском, Он је отворио Царство Небеско и грешном и смртном телу дао Бесмртност и Живот у Вечности. Ми Православни хришћани живимо једино у вери и нади; вери у васкрсење мртвих и нади да ћемо и ми васкрснути, да ће нам Господ наш Исус Христос даровати Царство Небеско, ако дамо добар одговор на Страшном Суду Његовом. Речено је зато у Светом Јеванђељу, да и ми, "имајући многе који нам сведоче, одбацимо од себе сваки грех који је прионуо за нас и да с трпљењем трчимо у битку која нам је одређена". То је битка за Бесмртност. Јер наш живот и јесте битка између смрти и живота, између пролазности и вечности. Непријатељ рода људског од искона и његове хорде нас саплићу свакодневно разним искушењима, разним страстима овоземаљским и разним насладама које човеков пали ум може да замисли. Радећи стално на томе да се око нас грех непрестано појављује и да се навикнемо на њега. Да почнемо да га не примећујемо и занемарујемо. Оно што је била општа саблазан пре само пола века, сада нам се свакодневно сервира као потпуно нормална ствар у име „људских права и слобода“. Потпуно ненормалне ствари се приказују исправним и чак пожељним, уљуљкујући наш ум и душу, да ни не приметимо дубину пада. Морамо, као деца Божја, одбацити све оно што нас удаљава од Господа нашег. Многима је борба против греха страна, јер угрожава удобност њихвог живота. Бес, анксиозност, страст, блуд, среброљубље и гордост су постали норма, а не мрски непријатељ против којег наша душа мора да се бори. Борба за спасење је непоштедна. Једна од најгорих превара које ђаво усађује у наш ума је покушај да оправдамо грех. Драга децо духовна, Рођење Господа нашег Исуса Христа је осветлило сву васељену, као муња која се протеже од истока до запада, обасјало свет светлошћу разума. – Како нам је то речено у тропару Рождества. Та светлост пламти целој васељени и греје душе верних већ два миленијума, као што пламен Бадњака греје тело. Светлост разгони таму и тама никада неће надвладати. Да би у нашим душама блистала светлост Христова, морамо сачувати чистоћу душе и стално је чистити од греха Светом Тајном Исповести. Светлост Христова ће нам бити путоказ, као светионик на буром узбурканом мору. Свакодневно стављају пред нас искушења и избори, да бисмо праву одлуку донели, нека нам Реч Господња и светлост Христова буду путеводитељи. Да душе наше, Реч и Светлост Христова, просветле
новозеландски
Српске Православне Цркве
је, на навечерје празника Рођења Господа нашег Исуса Христа –Бадњи дан, у Саборном храму Светониколајевског манастира, благоизволео да служи празнично бденије. На после бденија, испред Саборног храма је освећен Бадњак и свим присутним верницима је подељен Бадњак на благослов. Његово Преосвештенство је затим, са председником Слободне Српске Православне Црквено-школске Општине при Светониколајевском манастиру
о рођењу Господа нашег
Христа. Представу су, у режији гђе. Иване Малић, извела деца чланови драмске секције хора „Св. Ираида“, при Светониколајевском манастиру. Деца су извела представу под називом Рођење Христово или у нашем народу познатије као Вертеп. Одушевљена публика је са радошћу поздравила децу која су са озбиљношћу и ентузијазмом одраслих, одиграли ову представу. На позорници су се нашли: Јана Бијелић, Максим Бијелић, Душан Бијелић, Хана Полин, Бојана Бијелић, Фиа Булован, Нина Булован, Лаура Полин и Стефан Булован.
Да се вратим реки Пчињи, Бар још једном срцем жудимТамо где је народ веран Одан Богу и Србији.
Испуни ми Боже жељу, Да повратим души крила; Туђина ми досадилаСрбија ми ОМИЛИЛА.
Песму шеве и славуја Да послушам бар још једном; Мирис липа и багремаДа прошетам Макцем-селом.
Носталгију да излечим, Ништа друго ја не желим; Да прославим Божић, ВаскрсКрсну славу у свом дому..
Да обиђем гробна места, Родитеља и дедоваДа прошетам родним селом, Сокацима и њивама...
Горњу Пчињу да обиђем Где сам војник Христов био; Од Стајовца до КозјакаГде сам свима драг и мио...
После тога ако треба, Нек' ме Господ Небу водиОтаџбини Српској Вишњој Где нам свеци - витезови.... За Крст часни и слободу Што страдаше вековима; Ој, Србијо рано мојаКрвариш ми у грудима....
О СВЕТОЈ ТАЈНИ ИСПОВЕСТИ (Први део) Исповест је једна од Светих Тајни наше Цркве. То није формална, уобичајена радња ("да бисмо били на сигурној страни", или "да бисмо се припремили за долазећи празник"), није насилини и неприпремљен акт, то није изолована дужност и обавеза, потреба за психолошким растерећењем. Исповест увек треба да буде пропраћена покајањем. Један Светогорски старац каже: "Многи се исповедају, али мало њих се каје!" (старац Емилијан из манастира Симонопетра, Света Гора).
Протојереј-ставрофор Звонимир хаџи Ж.Јовић Члан УКС од 2012. Мелнбурн, Аустралија 15. 08.2022
Покајање је процес који започиње дубоко у нама, процес кајања и туге јер смо се удаљили од Бога. Искрено покајање нема везе са несносним болом, претераном тугом и немилосрдним осећајем кривице. То није искрено покајање, већ скривени егоизам, осећај да се наше "ја" гази, љутња на нас саме, љутња која изискује освету јер смо понижени, осрамоћени, а срамота и понижење се данас ретко могу толерисати. Покајање значи промена нашег размишљања, нашег карактера, обнављање морала и одбацивање греха. Покајање значи љубав према врлинама, доброчинство, жеља, спремност и јака склоност да се опет сјединимо са Христом кроз благодат Духа Светога. Покајање почиње у дубини срца и неизоставно кулминира у Божанској, Светој Тајни Исповести. Током исповести, особа се искрено каје и понизно исповеда своје грехе пред духовником, као пред самим Господом. Ни један научник, ни један психијатар или психоаналитичар, психолог, социолог, филозоф или теолог не могу заменити исповедника. Ни једна Икона, чак ни она најчудотоворнија, не може дати оно што исповест даје: опраштање грехова. Исповедник узима особу која се исповеда под своју заштиту; он ту особу усиновљује, чини све напоре да се та особа поново духовно роди. Зато се исповедник назива "духовним оцем". Обично је духовно очинство доживотно, свето и моћно – чак и више него било која породична веза. Духово рађање је један болан процес. Исповедник мора да прати душу исповеђеног чеда са страхом Божијим (као онај ко је за ту душу одговоран пред Богом), са разумевањем, понизно и у љубави, и да особу руководи неприметно увек узлазним путем хришћанског живота. Онај ко исповеда добио је посебан благослов од свог епископа за ову Свету Тајну. Међутим дар "да свеже и развеже" грехе исповедник је добио још када је рукоположен у свештеника, када је тим рукоположењем постао наследник апостолâ. Дакле, важност тог сукцесивног канонског наслеђа од апостолâ преко епископâ до свештеникâ, од
централног је и највећег значаја. Као и све остале Свете Тајне у нашој Цркви, Света Тајна исповести обавља се не свештениковом вештином, не његовим знањем, писменошћу, елоквентношћу, енергијом, мудрошћу – не чак ни његовим врлинама и светошћу – већ кроз канонску важност његовог свештеничког позива и кроз благодат Духа Светога. Могући грехови свештеника не ометају Божанску милост током ове Свете Тајне. Јадни ми ако смо били у недоумици (због недостојности свештеника) да ли хлеб и вино заиста постају пречасно Тело и Крв Христова током Свете Литургије! То наравно не значи да свештеник не треба да брине о својој сопственој чистоти душе. Дакле, не постоји "добар" или "лош" исповедник. Сваки исповедник даје исти опроштај. Међутим, ми имамо право да бирамо духовника и наравно да се обратимо оном уз кога се заиста осећамо опуштено, духовно сигурни. Али, стално мењање исповедника није врло трезвена одлука. Ова тенденција не открива духовну зрелост. Исповедник не би требало да се непотребно узрујава или да ствара проблем ако се деси да његово духовно дете оде од њега. То само може да значи да је духовно чедо било превише сентиментално везано за свог духовног оца, а не за Христа и Цркву Његову. Духовни отац може одлазак духовног чеда да разуме као увреду, може помислити да не постоји нико бољи од њега, или може мислити да духовно чедо припада искључиво само њему, да он може да доминира над њим. Неки духовни оци се понашају тако насилно сматрајући да је онај други, тј. њихово духовно чедо, у подређеном положају. Напоменули смо да је исповедник духовни отац и да то духовно очинство и духовно рађање подразумева тежак и напоран рад. Дакле, природно је да духовник осећа бол ако његово духовно чедо одступи од њега. Међутим, боље је да уместо тих болних осећаја духовник настави да се моли за своје духовно чедо и његово заједништво са Црквом. Он мора да ради за то дете, а не против њега. Посао исповедника није да површно чује грехе и да прочита разрешну молитву. Исповест
а оно га пажљиво слуша и поштује. Добар исповедник саветује на одговарајући начин, он истиче таленте свог духовног чеда и не ставља непотребан терет на његова плећа, даје епитимију са благошћу, само када мора, теши га кад је деморализован, потиштен, озлојеђен, исцрпљен, он никада не обесхрабрује, већ лечи и стално помаже уискорењавању страсти и стицању врлина, обликујући поверену му душу да буде налик Христовој. Овај однос духовног оца и детета је однос на коме стално треба радити. На крају, однос постаје
испуњен осећањима удобности, поверења, поштовања, усхићења и светости. Када се исповеда, духовно чедо отвара своје срце духовном оцу, открива најдубље, најскривеније тајне, своје најинтимније жеље и дела, чак и она која ни самом себи не би признао, које не би рекао ни најближем пријатељу. Из ових разлога, исповедник мора имати апсолутно поштовање за указано му поверење. Ово поверење се гради временом, али и чињеницом да је исповедник строго везан (до саме смрти) од стране божанске и Свете Канонске Цркве, да исповеђене му грехове не сме никоме открити. За исповест постоје општа упуства, али духовно вођство које свака душа захтева је потпуно индивидуална ствар. Свака особа је, без преседана, са посебном психосинтезом, другачијег карактера, различитих потенцијала и могућности, ограничења, тенденција, толеранције, знања, потреба. Уз благодат Божију и Божије просветљење, исповедник мора да распозна све ове карактеристике како би могао да помогне особи да се она исповеди на најбољи могући начин. С времена на време биће потребна благостост док ће у неким приликама исповедник морати да буде и строг. Иста ствар се не може применити на свакој особи. Исповедник не треба да буде строг како би људи говорили да је он такав. Исто тако, он не би требало да буде увек претерано попустљив, како би био радо биран духовни отац многима. Оно што се од њега тражи јесте страх Божији, разборитост, поштење, понизност, расуђивање, разумевање и молитва. Епитимија није увек потребна. Она није намењена да казни. Епитимија је едукативна по природи. Епитимија није дата да би се смањила увреда нанета Богу, нити да бисмо мање грешни изашли пред лице Божанске правде. То је потпуно јеретичко учење. Епитимија се обично спроводи код лажног покајања, са намером да пробуди свест о величини нечијег греха. Према православном учењу, грех није толико преступ закона као што је недостатак љубави и поверења према Богу. "Имај љубави, па чини шта год желиш," имао је обичај да каже Блажени Августин. Закон се спроводи у циљу завршетка покајања, због чега отац Атанасије са Метеора зна да каже: "Као што исповедник нема права да изрекне јавно нечије грехе, тако ни особа над којом се спроводи одређени канон не сме да јавно говори о томе. Исповедник је посрдник између онога ко се исповеда и Бога. Током исповести, он се према човеку не односи као психолог или научник. Он се односи као свештеник, као искусни лекар, као брижан отац. Када слуша грехе он у истом моменту моли Бога да му да просветљење, како би исправно посаветовао оног ко се исповеда и дао му најбољи лек. Такође моли Бога да му да просветљење да процени степен и квалитет исповести."
Исповедник не сме да исповеда са претераном радозналошћу, сумњом, завишћу, са дозом надмоћи, ароганцијом, не сме бити равнодушан, непромишљен, неопрезан и уморан да слуша. Понизност, љубав и пажња исповедника знатно ће помоћи особи која се исповеда. Исповедник не би требало да тражи превише, нити да поставља непотребно индиректна питања. Он посебно мора да прекине свако детаљно исповедање различитих грехова (посебно оних телесних), па чак и откривање имена саучесника, како би заштитио себе. Такође, особа која се исповеда не би требало да се плаши, да оклева или да се осећа непријатно да своје грехе исповеди; треба да осећа поштовање, поверење и да уважава исповедника. Ова клима узајамног поштовања и поверења мора да буде инспирисана и развијана од стране духовника. Наша Света Црква јесте Тело Христово. Она је велика болница за оздрављење нежних, грехом израњавањих душа, место за видање рана које су нам нанеле отровне демонске замке и страсти. Наша Црква није филијала за друштвене делатности, нити се такмичи са установама за социјални рад. Наравно, она не оспорава добронамерност и значај ових институција, као ни чињеницу да она сама не нуди ове "услуге" обилно, задивљујуће, чудесно. Црква је давалац живота, избављење и спасење верних, кроз њихово учешће у Светим Тајнама. "Свештеников Епитрахиљ је инструмент", како је старац Пајсије Светогорац знао да каже, "који ојачава човека; то је хируршки скалпел који одсеца страсти. Намењен за службу људима, пружа лечење и спасење." Бог користи свештеника за опраштање човеку. То је очигледно наведено у отпусном благослову: "Нека ти Господ Бог опрости сва сагрешења твоја и ја недостојни, влашћу коју ми је Он дао, опраштам ти и разрешавам те свих твојих грехова, у име Оца и Сина и Светога Духа. Амин". Грех који није био исповеђен и даље ће оптерећивати особу, чак и у будућем веку. Грехе који су једном исповеђени не треба поново исповедати. То би значило да особа не верује у благодат ове Свете Тајне. Господ је, наравно, свестан свих грехова, али је због њиховог опраштања, скрушености, и праве духовне терапије установо да их треба гласно изрећи – исповедити. По Св. Никодиму Светогорцу, "исповест је вољна вербална радња, где се откривају зла дела, речи и помисли, директно, без стида, пред духовним оцем". Овај Богом одабран Светац објашњава кратко и јасно да признавање грехова мора да буде вољно, слободно, без напора духовника да што више "извуче" из особе која се исповеда. Исповест нису испразне речи, већ чиста свест колико смо повредили и растужили Бога
својим гресима. Не треба на исповести да показујемо претерану сентименталност, а још мање лицемерје и малодушне сузе. Истинско покајање подразумева унутрашњи колапс, мржњу према греху, љубав ка врлинама и захвалност према Богу – Дародавцу сваког добра. Акузаторна исповест подразумева одговорну исповест, без покушаја оправдавања, изврдавања, преваре, неодговорности, изигравања жртвеног јарца, са искреним осећањем срамоте и самопонижења која са собом носи такозвану "радосну тугу" или "радосну ожалошћеност". Директна исповест подразумева признавање грехова са потпуном искреношћу, директно и прецизно, срчано и смело. Често се дешава да током исповести један избегава да призна своје грешке. Свој пад и своје слабости покушава да оправда многоговорљивошћу, предугачким описима жели да скрене пажњу са његовог дела одговорности, искривљује истину – или чак окривљује друге – све зарад очувања (чак и у том часу исповести) свог супер-ега. Исповест "без срама" јесте приказ нашег истинитог лица. Срамоту је добро имати, али пре него учинимо греха, а не после. Кажу да ће нас срамота коју осећамо приликом исповести ослободити срамоте у дан Страшног Суда, јер за све оне грехове које свештеник разреши, неће нам поново бити суђено. Директно признавање грехова подразумева да будемо јасни, специфични, искрени и уз одлуку да више никада не поновимо грехе које смо исповедили. Поред тога, исповест мора да буде једна континуирана радња, тако да страсти које су у нама не оснажујемо, већ да их на такав начин брже искорењујемо. Стари греси неће бити у потпуности одстрањени из нашег памћења, већ ће сећање на њих условити редовно самопраћење, самопосматрање, самосвест о нашој греховности и осећај срамоте. Божанска милост неће одступити, а демонске клопке биће много лакше избећи; сећање на смрт неће изгледати толико страшно. (наставиће се )
