Епархијски Весник

ЕПАРХИЈСКИ ВЕСНИК DIOCESAN Слободна Српска Православна Црква Епархија за Аустралију и Нови Зеланд MESSENGER Видовдан 2019. године

2/2019

ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА СВ. ПЕТРА И ПАВЛА ВОДОНГА За информације се обратите надлежном пароху Високопречасном протојереју-ставрофору Звонимиру Јовићу Тел: 0431 102 485 ХРАМ СВ. САВЕ У ХАЈНДМАРШУ – АДЕЛАИД Света Божанствена Литургија недељом и празником почиње у 10 часова. За информације се обратите надлежном пароху Пречасном јереју Атанасију Крстићу Тел: 0469 044 568 Email: fr.atanasije.krstic@gmail.com

Његово Преосвештенство Епископ Аустралијско-новозеландски Слободне Српске Православне Цркве

ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА СВ. СТЕФАНА ДЕЧАНСКОГ У МЕЛБУРНУ

г.г. Христифор

За информације се обратите администратору Високопречасном протојереју-ставрофору Звонимиру Јовићу Тел: 0431 102 485

РАСПОРЕДИ БОГОСЛУЖЕЊА САБОРНИ ХРАМ СВЕТОНИКОЛАЈЕВСКОГ МАНАСТИРА СЕДИШТЕ ЕПАРХИЈЕ Света Божанствена Литургија недељом и празником почиње у 10:00 часова. Суботње и празнично вечерње и бденије почиње у 18:00 часова. Дневни круг Богослужења, повечерје, полуноћница, јутрење и часови се обављају према манастирском типику. За све информације о Богослужењима и духовном животу уопште можете се обратити на број телефона канцеларије 07 3255 3333 сваког радног дана 10 -14 часова или Високопреподобном протосинђелу Др. Симеону Секретару епархије Тел: 0470 258 381 Еmail: fr.dr.simeon.miscevic@fsoc.com.au ХРАМ СВ. ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА ПОБЕДОНОСЦА У ФОРЕСТУ – КАНБЕРА Света Божанствена Литургија недељом и празником почиње у 10 часова. За све информације о Богослужењима и духовном животу, обратите се старешини храма св. Георгија Пречасном јереју Александру Попадићу Тел: 0415 769 303 Email: fr.aleksandar.popadic@gmail.com

ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА СВ. ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА ПОБЕДОНОСЦА У СИДНЕЈУ За информације се обратите администратору Пречасном јереју Александру Попадићу Тел: 0415 769 303 Email: fr.aleksandar.popadic@gmail.com

ЕПАРХИЈСКИ ВЕСНИК DIOCESAN MESSENGER Званично гласило Слободне Српске Православне Цркве Епархије за Аустралију и Нови Зеланд Излази са благословом Његовог Преосвештенства Епископа г.г. Христифора Главни и одговорни уредник Епархијских издања: Високореподобни Протосинђел Др. Симеон Мишчевић Адреса: St Nicholas Monastery 243-247 Vulture Street South Brisbane QLD 4101 Phone: 07 3255 3333 Email: fr.dr.simeon.miscevic@fsoc.com.au

ПОВАМПИРЕНО СЕРГИЈАНСТВО Сергијантво – јерес која носи назив по руском патријарху Сергију, који је доведен на трон патријараха руских од стране самог Јосифа Висарионовића Стаљина. Сергијанство означава покоравање Цркве тренутној владајућој структури зарад приземних и материјалних интереса. Код сергијанаца се новцем купује подршка, хвалоспеви, изјаве великодостојника у корист владајуће касте, а посебно лидера исте. Величање до имбецилности човека и тврдње да је он тај који треба да доноси одлуке и у име Цркве. (Свака сличности са савременом СПЦ је случајна). Извештај о посети Председника Вучића Српској Патријаршији у Београду за време заседања Светог Архијерејског Сабора, као и патријархова изјава, на званичној интернет презентацији СПЦ је пренет текст са интернет презентације РТС-а. Ни Тито то није радио Герману! Ако је нешто било наређено да се саопшти, саопштавало се тако да патријарх изнесе као своје мишљење, а не да се види одакле је припремљени тест. Патријарх Иринеј је начинио преседан незабележен у историји СПЦ. Није оправдање то што се ради о веома важном питању, у новијој историји смо имали много важних питања (од балканских ратова, Првог Светског Рата, октроисаног устава, Другог Светког Рата…), али никада јавно није дошао краљ, премијер или председник, да Светом Архијерејском Сабору каже шта треба да ради. Поготово не да их убеђује шта је најбоље за све, као да су епикопи неуки, необразовани и неупућени, па председник треба да им формира мишљење. Количина хвалоспева је отужна, поготово што садржава пророчке ноте: „Сам Бог нам је послао Вучића.“ Све се то плаћа доларима, еврима, душама…

"Сада ћу ја вама да објасним шта треба да кажете!" Подржати било коју опцију осим оне која стоји у Уставу Републике Србије и његовој преамбули, је велеиздаја. Подржати планове о којима народ не зна ништа и о којима није ни питан, а да би тренутна власт добила подршку Цркве и тиме оправдала све своје будуће пропусте изјавом:“Па и патријарх је ово подржао!“, је отварање Пандорине кутије. Народ, ако став Цркве буде било шта друго осим тога да је Косово и Метохија саставни део Србије, ће напутити издајничку Цркву. „Први пут у историји Србије“ се дешава да Црква

подржава лоше, а у овом случају и противуставне, одлуке тренутне власти, на општу штету целог народа. Патријарх и клика, вероватно немају времена да се подсете шта Господ говори у Светом Писму:“Подајте Богу божје, а цару царево.“ и „Не могу се служити два господара.“ Да ли се патријарх сетио да он треба да посаветује председника, а не обрнуто?! Да ли се сетио да ће и он дати одговор на страшном суду Христовом?! Да ли се сетио да посаветује премијерку да је грех који чини описан у Светом Писму?! Да ли се сетио да је кнез Лазар дао главу за Косово?! Да ли се сетио да новомученици Косовски стоје пред престолом Бога Живога и да га оптужују?! Да не грешимо душу, можда се и сетио, али га је бука од шуштања новчаница омела. Нама је једина нада у Господу! Господ није садистички тиранин који кажњава невине. Господ неће напустити свој народ, осудити га на пропаст и затворити му врата Царства Небеског, зато што су неки свештеници, епископи, па и сам патријатрх, јеретици. Сви ми људи, смо грешна бића, али никада никог Господ неће питати за грехове другог, већ само за његове личне. Свештеници се на свакој Светој Литургији на више места моле „За опроштење грехова својих и незнања народна.“ Народ не може да зна сва правила, јер људи живе у свету и у свету се спасавају и поред старања за своје спасење, морају да се старају и за своју егзистенцију на Земљи. Епикопат и свештенство су ту да знају правила, па је самим тим и кршење правила од стране епископа или свештеника, много гори преступ. Свето Писмо нас учи:“Коме је више дато, више ће се и тражити.“

Конференција за штампу патријарха српског у патриjаршији Да је Господ своју милост давао српском народу, према заслугама епископа и свештеника, одавно у Србији не би било камена на камену. Српски народ ће и ово, уз помоћ Божју, пребродити, али овакав недостатак интегритета, поштења, морала, духовних начела, ће остати забележен „По први пут у историји Србије.“ Остаје да чекамо извештај о раду на крају заседања Светог Архијерејског Сабора, можда Господ просветли разум „отачаствених архијереја“. Протосинђел Др Симеон

1

ПРИПРЕМНЕ НЕДЕЉЕ ЧАСНОГ ПОСТА НЕДЕЉА СИРОПУСНА Сиропусна недеља, на којој се „отпушта сир“, то јест престаје се са једењем сира, непосредно пре наступања Великог поста, посвећена је спомену на „Изгнање Адамово“. У песмама ове недеље спомиње се пад наших прародитеља Адама и Еве у грех, чиме се појашњава неопходност подвига поста. Адам и Ева су пали кроз неуздржање и непослушност, и ми сада кроз добровольно примање подвига уздржања и послушности Цркви на себе можемо да се подигнемо и повратимо рајско блаженство које су они изгубили. На Литургији се чита Јеванђеље које нам сугерише да праштамо увреде ближњима и да постимо не само да други виде, као фарисеји, него нелицемерно, ради Бога (Мт. зач. 17).

Ступајући у Велики пост, верујући се, по древном хришћанском обичају, сећају поуке Господње о томе у Јеванђељу, и међусобно траже опроштај. Овај чин праштања обавља се на крају вечерња. Ово вечерње има низ специфичности. Његова прва половина, до вечерњег входа, има празнични карактер и служи се у светлој, празничној одежди. Стихира на „Господи возвах“ има десет: од њих су четири „покајне“ – две из Осмогласника обичног гласа на стиховње, а две јутарње на стиховње – затим три стихире из Триода и три стихире из Минеја, Слава, И ниње, богородичан истога гласа из Минеја. После вечерњег входа и „Свјете Тихиј“ посебно умилним напевом пева се четири и по пута Велики прокимен: „Не отврати лица Твојего от отрока Твојего, јако скорбљу, скоро услиши мја: вонми души мојеј и избави ју“. После певања прокимена одмах се затварају Царске двери и чита се „Сподоби, Господи, в вечер сеј“, јереј скида празничну одежду, облачи црни епитрахиљ и излази на амвон произносећи прозбену јектенију: „Исполним вечерњују молитву нашу Господеви“. Служба даље већ носи великопосни карактер. После „Ниње отпушчајеши“ певају се, уз велике поклоне, тропари „Богородице Дјево“ „Креститељу Христов“ и „Молите за ни“. Уместо сугубе јектеније чита се 40 пута „Господи, помилуј“ после возгласа јереја „Сиј благословен“ чита се молитва

„Небесниј Царју“ и затим молитва преподобног Јефрема Сиријског „Господе и Владико живота мога“ уз три земна поклона. Одмах после тога следи отпуст. Уместо обичног отпуста прихваћено је да се чита молитва: „Владико многомилостиви“, како се обично чита током читавог Великог поста на крају Великог повечерја „нама који смо се бацили на земљу“ ничице. После ове молитве обично се произноси одговарајућа беседа о праштању увреда, након чега јереј који служи, а у саборним црквама архијереј, поклонивши се ничице, тражи од верујућих опроштај, а потом му сви прилазе и уз земни поклон траже опроштај од њега, клањајући се и целивајући иконе и крст који држи свештенослужитељ, да би затим стали у ред и уз земне поклоне тражили опроштај једни од других. „Дан праштања – какав је то велик небески дан Божији“ вели светитељ Теофан Затворник. „Кад бисмо га сви искористили како треба – наставља он – данашњи дан би од хришћанских заједница начинио рајске заједнице, и земља би се слила са небом…“ („Мисли за сваки дан у години“).

Овај дан је нарочито дирљиво и умилно протицао у древним манастирима. У светој Земљи многи подвижници су после тога одлазили да читав Велики пост проведу у пустињи, а у свој манастир би се вратили тек за Лазареву суботу. Многи не би ни доживели повратак. Управо ради таквих било је прихваћено да се приликом овог дирљивог обреда међусобног праштања певају стихире Васкрса: „Да воскреснет Бог“ („Нека васкрсне Бог“) и „Пасха Свјашченаја нам дњес показасја“ („Пасха свештена, данас нам се показа“). Певање ових песама и даље је уобичајено у многим манастирима. Оно бодри слабост људи, који као да страхују пред дугим данима строгог поста, и доводи нас до саме границе светлог славља празника Васкрсења Христовог.

2

ПОЧЕТАК ВАСКРШЊЕГ ПОСТА Да се помолимо… Да овај пост буде свима лак и на спасење душе, Да се сетимо свих оних који нас воле и који нас мрзе, Да се сетимо оних који су на дужностима и који раде, Да се сетимо оних који су заточени, у затворима и на тешком раду, Да се сетимо свих болесних, оних по болницама и оних који их лече, Да се сетимо и оних за које нема ко да се моли, Да се сетимо оних који нам заповедише да се за њих молимо На крају да се помолимо и за нас саме, да нас Господ помилује.

моје ка свету. И пост унесе у душу моју смирење пред нествореним и створеним световима, и кротост према људима и стварима. И ули у мене храброст, за коју не знадох док бејах наоружан свим светским оружјем. Св. Николај Жички НЕДЕЉА ПРАШТАЊА Света Четрдесетница и њена богослужења почињу од вечерње Сиропусне недеље. Сиропусна недеља се још у народу назива и недељом праштања, јер се на вечерњем богослужењу овог дана служи чин или обред међусобног опраштања у храму.

Братство Светониколајевског манастира О ПОСТУ Постом радостим наду моју у Тебе, Грјадушчи Господе мој. Пост убрзава моју припрему за долазак Твој, једино чекање мојих дана и ноћи. Пост отањава тело моје, да би оно што остане могао лакше осветлити духом. Чекајући Тебе не желим, да се храним крвљу нити живот да одузимам. Да би радост мога чекања и животиње осетиле. Постом радостим наду моју у Тебе, Грјадушчи Господе мој. Пост убрзава моју припрему за долазак Твој, једино чекање мојих дана и ноћи. Пост отањава тело моје, да би оно што остане могао лакше осветлити духом. Чекајући Тебе не желим, да се храним крвљу нити живот да одузимам. Да би радост мога чекања и животиње осетиле. Но заиста, неће ме уздржавање од јела спасти. Ма се хранио песком из језера, Ти ми нећеш доћи, ако пост не уђе дубље у душу моју. Сазнадох кроз молитву своју, да је телесни пост више симбол правог поста, врло користан за почетника у нади у Тебе, но и врло тегобан за онога, ко само при њему остане. Зато унесох пост и у душу своју, да је очистим од многих дрских вереника и као девојку спремим је за Тебе. И унесох пост у мој ум, да одагнам из њега маштања о светским стварима и разорим све ваздушне куле, сазидане од тих маштања. Да би ум мој био испражњен од света и спреман, да прими Мудрост Твоју. И унесох пост у срце своје, да бих њиме уморио све страсти и пристрасности светске. Да би небесни мир неисказано владао срцем мојим, када бурни Дух Твој наиђе. И наложих пост на језик свој, да се одучи од бескорисних прича и да уздржано говори само оне речи, које крче пут доласку Твоме. И ударих пост на бриге своје, да бих их све одувао испред себе као ветар што маглу одува. Да не стоје као мутна магла између мене и Тебе, и не враћају погледе

Чин опраштања се обавља на следећи начин: на солеју се износе и на налоње стављају иконе Спаситеља и Мајке Божије; настојатељ чини метаније испред њих и целива их, а затим обично држи беседу, моли за опроштај својих грехова клир и народ говорећи: «Благословите мја, отци свјатији и братија, и простите мње, грјешному, јелика согрјеших в сеј ден и во всја дни живота мојего: словом, дјелом, помишленијем и всеми мојими чувстви.» («Благословите ме, оци свети и браћо, и опростите мени, грешном, оно што згреших данас и у све дане живота мог: речју, делом, помишљу и свим својим осећањима.») Притом метанију чини испред клира и народа. Сви му такође одговарају метанијом говорећи: «Бог простит ти, отче свјатиј. Прости и нас, грјешних и благослови.» (Бог да ти опрости, свети оче. Опрости и нама, грешнима, и благослови нас.»). Затим настојатељ узима напрестони Крст и сви свештенослужитељи по старешинству целивају иконе на налоњу, прилазе настојатељу, целивају часни Крст и руку која држи Крст, целивају се с настојатељем. После њих прилазе мирјани, целивају свете иконе и Крст и моле једни друге за опроштај. За време обреда опраштања обично се певају «Покајанија отверзи ми двери» («Покајања отвори ми врата»), «На рјеках вавилонских» («На рекама вавилонским), и друге покајничке песме. У неким храмовима се притом такође певају и васкршње стихире, до речи «и тако возопи» («и тако ускликну»), укључујући и њих (у последњој стихири).

3

ЧИН ПРАШТАЊА ВЕЛИКОПОСНА БОГОСЛУЖЕЊА У Саборном Храму Светониколајевског манастира у Јужном Бризбену, у недељу 10. марта, на недељу сиропусну, после Свете Литургије је служен чин праштања и читане молитве на почетку Свете Четрдесетнице. Братство манастира је затражило опроштај од свих и свима од срца опростило.

У Саборном храму Светониколајевског манастира у Јужном Бризбену, започето је са Великопосним Богослужењима. Саборни храм је пресвучен у љубичасту боју, боју покајања, а на Цветну недељу увече ће бити пресвучен у црну боју, боју жалости и тако остати целе Велике недеље. У прва три дана Великог поста, у тако звано тримирје, служен је велики канон св. Андреја Критског. У среду прве недеље поста, служена је Литургија Пређеосвећених Часнх Дарова.

4

ТЕОДОРОВА СУБОТА У суботу, 16. марта, на Теодорову суботу, у Саборном храму Светониколајевског манастира у Јужном Бризбену, служена је Света Божанствена Литургија. После Свете Литургије, освећено је кољиво у спомен св. великомученика Теодора Тирона. Свету Литургију је служио Његово Високопреподобије Архимандрит Христифор, настојатељ Светониколајевског манастира и наречени и изабрани епископ Слободне Српске Православне Цркве.

Чудо Св. Теодора Тирона После цара Констанција, сина Константина Великог, зацари се Јулијан Одступник. Он од Христа пређе идолослужењу и диже силно гоњење на хришћане, не само јавно нeгo и тајно. Јер се злочестивац стиђаше да све хришћане јавно подвргава свирепим и нечовечним мукама. А уз то бојаше се да многи идолопоклоници, видећи јуначко трпљење мученика Христових, не стану прелазити хришћанима. Стога погани и лукави Јулијан намисли да тајно оскврни људе Христове. Знајући да се хришћани прве седмице Великог Поста нарочито очишћују и посвећују Богу, дозва градског епарха у Цариграду и нареди му да са пијаца покупи и склони све што се по обичају продаје, и да место тога изложи на продају друге намирнице, хлеб и пиће, које ће претходно кришом попрскати и оскврнити крвљу од идолских жртава. Тако ће се хришћани, купујући те намирнице у време светог поста, оскврнити идолским жртвама. Епарх одмах приведе у дело безбожну наредбу безаконог цара и изложи на свим пијацама намирнице оскврнављене крвљу идолских жртава. Али свевидећи Бог, који хвата мудре у лукавству њиховом, промишљајући о слугама својим, уништи тајну и лукаву замку злочинчеву, јер цариградском архиепископу Евдоксију посла свога страдалца, светог великог Теодора Тирона. И он, дошавши к архијереју на јави а не у сну, рече му ово: Иди одмах и сазови Христово стадо, и нареди им строго да нико не купује 5

ништа од намирница изложених на пијацама, јер су по наређењу безбожног цара све оскврнављене крвљу од идолских жртава. Архијереј би у недоумици па упита: А шта ће радити сиротиња која код куће нема намирница, ако не буде куповала оно што је изложено на пијацама? Светитељ му одговори да ће њихове потребе подмирити дајући им кољиво. Но архијереј не знађаше и не разумеваше шта је то кољиво. Велики Теодор му рече: Кољиво је пшеница кувана с медом, јер ми смо у Евхаити навикли да то тако зовемо. Архијереј упита свога посетиоца ко је он што тако промишља о хришћанима. Светитељ му одговори: Ја сам Христов мученик Теодор, Он ме сада посла к вама у помоћ. Рекавши то, он постаде невидљив. Архијереј тада одмах устаде, сазва све хришћане, и извести их о ономе што виде и чу. И начинивши кољиво, он сачува Христово стадо неповређено од замке вражје. А безакони цар, видећи да је његова тајна замка откривена и да му намера није успела, веома се постиде и нареди да се на пијаце опет изнесу уобичајене намирнице. Хришћани, пак, у суботу прве великопосне седмице кољивима отпразноваше спомен светог великомученика Теодора, захваљујући Богу и прослављајући светог слугу Његовог. И од тада па све до сада, правоверни у целоме свету кољивима прослављају у суботу прве седмице Великог Поста успомену на ово чудо, и штују Христовог страдалца, да се не би заборавило тако дирљиво промишљање Божје о хришћанима и помоћ светог великомученика Теодора. НЕДЕЉА ПРАВОСЛАВЉА У недељу, 17. марта 2019. године, у прву недељу Часног поста, недељу православља, у Саборномхраму Светониколајевског манастира у јужном Бризбену, служена је Света Божанствена Литургија. После Свете Литургије, служен је чин недеље Православља, учињен опход са светим иконама и прочитан синодик Православља.

ЧИН НЕДЕЉЕ ПРАВОСЛАВЉА ПразновањеНедељеПравославља, успостављеноје као успомена на победу православног учења о поштовању светих икона. Ова победа извојевана је на седмом Васељенском сабору у Никеји, који је трајао од 24. септембра до 23. октобра 787. год. Сабором је председавао патријарх цариградски Тарасије. Сабор осудио је иконоборце који су говорили као што и данас поједини секташи говоре, да је поштовање икона повратак у идолопоклонство. Од тада, па до данашњег дана, у прву недељу Часног Поста, чита се Синодик Недеље Православља и исповеда Православна вера о светим иконама. Тога дана се понављају осуде свих јереси и све јереси се предају анатеми.

6

СИНОДИК НЕДЕЉЕ ПРАВОСАЛВЉА Онима који долазак Бога Логоса у телу, речју, устима, срцем и умом, писањем и иконама исповедају – вечан спомен! Онима који знају разлику суштина једне и исте Ипостаси (= Личности) Христове, и њој придају створеност и нествореност, видљивост и невидљивост, страдалност и нестрадалност, описивост и неописивост; и Божанској суштини приписују нествореност и томе слично, a људској природи признају оно остало и описивост и речју и иконама – вечан спомен! Онима који верују и проповедају, то јест јеванђелиски благовесте рачи словима, догађаје цртежима, и да свако доприноси једној истој користи: проповеди Истине речима и потврду иконама – вечан спомен! Онима који речју освећују уста, а затим и слушаоце кроз реч и онима који знају и проповедају да се кроз часне иконе исто тако освећују очи гледаоца, а ум се њихов уздиже ка богопознању, као и кроз божанствене Храмове и свештене сасуде и друге посвећене ствари – вечан спомен!

Пророци како видеше, апостоли како научите, Црква како је примила, учитељи како су одогматили, васељена како се сагласила, Благодат како је засијала, Истина како се доказала, лаж како је протерана, Премудрост како се смело исказала, Христос како је наградом потврдио – тако мислимо, тако говоримо, тако проповедамо: Христа Истинитог Бога нашег и његове Светитеље чествујући речима, списима, мислима, жртвама, храмовима, иконама; Њега као Бога и Владику поштујући и клањајући Му се, а њих ради заједничког Господа и као Његове верне служитеље чествујући и одајући им односно поклоњење. Ово je вера Апостола. Ово je вера Отаца. Ово je вера Православних. Ова вера васељену утврди. Онима пак који су упорни у иконоборачкој јереси, боље рећи у христоборном одступништву и који ни преко Мојсијевог законодавства неће да буду вођени ка своме

спасењу, нити су готови да се апостолским учењима поврате православности, нити пристају да се отачким поукама и разјашњењима обрате од своје заблуде, нити се уверавају сагласношћу Цркава Божијих по целој васељени, него су једном за свагда потчинили себе уделу Јудеја и Јелина, јер оно што они непосредно хуле на Оригинал и ови се не стиде да тиме преко Његове иконе нападају на Њега самога изображенога – њима, дакле, који су неповратно поседнути овом заблудом и за сваку божанску реч и науку духовну уши су зачепили, те као већ сатрулелима и од заједничког тела Цркве себе одсеклима, анатема! (трипут) Онима који одричу постојање Божије, и тврде да је свет самопостојећи, и да су све ствари у њему настале случајем, без Промисла Божијег, анатема! (трипут) Онима који говоре да Бог није Дух, него тело, или да Он није праведан, милостив, премудар, свезнајући, и друге такве хуле, анатема! (трипут) Онима који се усуђују да говоре да Син Божији, а исто тако, и Свети Дух, да нису једносуштни и исте части са Оцем, и који исповедају да Отац и Син и Свети Дух нису Један Бог, анатема! (трипут) Онима који безумно говоре да долазак у овај свет Сина Божијег у телу и Његово вољно страдање, смрт и Васкрсење нису били потребни за наше спасење и искупљење од греха, анатема! (трипут) Онима који одбацују благодати искупљења проповедане Јеванђељем, као једина средства нашег оправдања пред Богом, анатема! (трипут) Онима који се усуђују да говоре да Пречиста Дјева Марија није била Дјева пре рађања, при рађању и после рађања, анатема! (трипут) Онима који не верују да је Дух Свети надахњивао Пророке и Апостоле, а преко њих упућује и нас на истински пут вечног спасења и потврђује исто чудесима, и сада обитава у срцима свих верних и истинских хришћана, и води их ка свакој истини, анатема! (трипут) Онима који одбацују бесмртност душе, крај света, будући суд и вечну награду за врлине на небесима, а за грехе осуду, анатема! (трипут) Онима који одбацују све Свете Тајне Цркве Христове, анатема. (трипут) Онима који одбацују Саборе Светих Отаца и њихо Предање, које је у сагласности са Божанским Откровењем, и које је побожно чувано од стране Православне Саборне Цркве, анатема. (трипут) Онима који вређају и хуле на свете иконе, које Света Црква прима у спомен дела Божијих и његових угодника, да би оне који их гледају надахнуле побожношћу и подстакле их да их подражавају, и онима који кажу су оне идоли, анатема. (трипут) Теозофима и другим јеретицима, који се усуђују да говоре и пребезумно уче како Господ наш Исус Христос није једанпут на земљу сишао и оваплотио се, већ се многоструко оваплоћује, такође и онима који одричу да је истинита премудрост Очева, Син Његов јединородни, и онима који траже другу премудрост 7

упркос Божественом Писму и учењу Светих Отаца, анатема! (трипут) Масонима, окултистима, спиритистима, врачарима и свима, који не верују у Једнога Бога, већ поштују бесове и не предају смирено свој живот Богу, већ се труде да сазнају будућност гатарским призивањем бесова, анатема. (трипут) Онима који одступају од Православне вере и примају друге вере на саблазан нашој браћи, и онима који отпадају у расколе, анатема! (трипут) Злим богопротивним људима, који су се чак дрзнули да убију Помазаника Божијег, Цара-мученика, анатема! (трипут) Гонитељима Цркве Христове, нечастивим одступницима, који подижу руке на свештенослужитеље Божије, газе светиње, руше храмове Божије, који муче нашу браћу и који су осквернили наше Отачаство, анатема! (трипут) Онима који нападају Цркву Христову и уче да се она поделила на гране, које се разликују по учењу и животу и који тврде да Црква не постоји видљиво, већ ће настати када се све гране, расколи и иноверја сједине у једно тело; и онима који не разликују истинито свештенство и Свете Тајне Цркве од јеретичких, него уче да су крштење и причешће јеретика довољни за спасење и онима који имају општење са овим јеретицима или им помажу или заступају и бране њихову нову јерес екуменизма у име братске љубави и уједињења раздељених хришћана, анатема. (трипут) Саблазнитељима и онима који се ругају људском роду и који извраћују Богоздану природу, који сеју разврат и изругују се рођењу деце, који саблажњавају наше сестре да чине детеубиство у утробама мајчиним и да избацују нерођене младенце као бездушне и који још из њихових тела и крви имају скверну зараду, анатема! (трипут) (Следе анатеме Патријарашког Сабора 1583 г.) Онима који не следе обичаје Цркве који су установљени на Седам Васељенских Сабора, као и о Светој Пасхи и месецослову (календару), који су их за нас добро установили и предали нам да их следимо, него желе да прате новојављену пасхалију и нови месецослов безбожних папских астронома, и противећи се обичајима Цркве, желећи да низвргну и развеју догмате и обичаје Цркве, које смо од Отаца примили, анатема!

КАКО СЕ МОЛИТИ БОГУ? Молити се Богу значи приступати му као своме Оцу Који нас љуби и кога љубимо. И управо тако, као син или кћер који оца љубе, треба разговарати са Богом, не само речима и мислима, но и свим срцем својим и свом душом својом. Разговарајући са Богом у молитви, ми Га или прослављамо или Му благодаримо за сва Његова доброчинства којима нема броја, за то што нас је створио и чува живот наш и спасава нас од непријатеља душа наших, од ђавола, и од пропасти коју нам он кроз наше сопствене грехове спрема или, пак, молимо Господа за то да нам помогне у нашим нуждама, како душевним тако и телесним, молимо Га за себе и за све оне које љубимо срцем својим.

Ми призивамо све благочестиве и православне хришћане: стојте тврдо у ономе што сте примили, у чему сте се родили и у чему сте васпитавани, а када време и прилике позову, и крв своју пролијте да бисте сачували и веру, предану нам од Отаца наших и сачували ваше исповедање. Чувајте се таквих људи и бдите, да би вам помогао Господ наш Исус Христос. Нека благослов наше Смерности буде са свима вама. Амин.

8

Будући, пак, да знамо да је наша молитва нејака и да није пламена, ми се, осим Богу, обраћамо у својим молитвама и светим угодницима Божијим, особито Пресветој Богомајци, милостивој Заступници рода хришћанскога, умољавајући их да се они моле за нас пред Богом. У исти мах, ми се осењујемо крсним знаком, зато што верујемо да је Господ Исус Христос Својим Крстом победио ђавола и спасио нас од вечне смрти. Закрштавајући се православно, са три прста, широко и не брзајући, о чела до стомака и од десног до левог рамена (и просветљујући тиме: и ум и срце и вољу, и дух и душу и тело), треба да држимо у уму да је Крст за нас Хришћане, светиња спасења и да се зато њиме треба осењивати са пуном духовном пажњом и усрдношћу.

ПОКАЈАЊЕ Као благодат над благодатима људима је након крштења дато покајање, јер покајање је друго рођење од Бога. Онај дар, чији смо залог примили вером, примамо покајањем. Покајање су врата милости која се отварају онима који их упорно траже: тим вратима улазимо у милост Божију; изузев тим уласком, нећемо добити милост јер, по речима Светог писма, сви сагрешише... а оправдавају се даром, благодаћу Његовом (Рим. 3; 23 24). Покајање је друга благодат и рађа се у срцу услед вере и страха (Божијег); страх је очинско жезло које нас управља док не достигнемо духовни рај добара; а када га достигнемо, он нас тада напушта и враћа се назад.

Демон одступа од онога ко се каје, а анђео му даје венац победе.

По Светим Канонима Цркве Православне, сваки Хришћанин треба да се моли код куће ујутру и увече, пре и после сваког обеда и сваког дела и по могућству, када год се може у току дана. Молити се треба са духовном сабраношћу чувајући се од лутања мисли и стварања икаквих представа и ликова у својој уобразиљи, са пуном свешћу да се стоји и ходи у присуству Бога Живога, Који милостиво види наше срце и чује сваку нашу реч и мисао.

Рај је љубав Божија у којој је наслађивање свим блаженствима где се блажени Павле нахранио натприродном храном и, чим је тамо окусио од дрвета живота, ускликнуо говорећи: Што око не виде и ухо не чу и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који Га љубе (1. Кор. 2; 9). Од овог дрвета Адам је био одвојен наговором ђаволским. Дрво живота је љубав Божија, од које је Адам отпао; и од тог времена њега више није сусрела радост, него је радио и трудио се на земљи трња. Лишени љубави Божије, макар и били праведни, једу тај исти хлеб зноја у делима својим какав је било заповеђено да једе првостворени након његовог отпадања (од љубави Божије). Док не задобијемо љубав, ми радимо на земљи трња и макар сејање наше 9

и било сејање правде, ми ипак и сејемо и жањемо међу трњем и оно нас сваког часа позлеђује; ма шта ми чинили ради свог оправдања (ма колико праведних дела извршили), живимо у зноју лица. А када задобијемо љубав, тада ћемо почети да се хранимо хлебом небеским и без рада и труда јачати у снази. Небески хлеб је Христос који силази с неба и даје живот свету (Јн. 6; 33), и то је храна ангелска. Ко је задобио љубав, тај свакога дана и часа куша Христа и тиме постаје бесмртан, јер је речено: Ако ко једе од овога хлеба који ћу му Ја дати неће видети смрти вавек (Јн. 6; 51; 58). Блажен је ко окуси од хлеба љубави, који је Исус. А да они који кушају љубав кушају Христа Бога Који је изнад свих, сведочи Јован говорећи: Бог је љубав (1. Јн. 4; 8; 16). Према томе, онај ко живи у љубави убира живот од Бога још у овом свету, миришући ваздух васкрсења. Тим ваздухом наслађиваће се праведници након васкрсења. Љубав је царство; за њу је Господ тајинствено обећао апостолима да ће је окусити у царству Његовом. Речено је: Да једете и пијете за Мојом трпезом у Царству Моме (Лк. 22; 30) и шта то друго може означавати ако не љубав? Љубав је довољна да нахрани човека уместо јела и пића. Ето вина које весели срце човеку (Пс. 104; 15)! Блажен је онај ко се напије тога вина! Њега су испили неуздржани и застидели се; испили су га грешници и заборавили на путеве спотицања; испили су га пијанци и постали испосници; испили су га богати и пожелели сиромаштво; испили су га убоги и обогатили су се надом; испили су га болесни и постали снажни; испили су га неуки и постали мудраци.

ИСПОВЕСТ СВЕШТЕНСТВА У петак, 12. априла 2019. године у сали Слободне Српске Православне Црквено-школске Општине Св. Петра и Павла у Водонги, одржана је друга редовна седница Епархијског Савета Слободне Српске Православне Цркве Епархије за Аустралију и Нови Зеланд. У суботу 13. априла 2019. године, у сали Слободне Српске Православне Црквено-школске Општине Св. апостола Петра и Павла у Водонги, служена је Света Божанствена Литургија и том приликом обављена исповест свештенства. Светом Литургијом је началствовао Високопреподобни Протосинђел Др Симеон, сабрат Светониколајевског манастира у Јужном Бризбену, а саслуживали су му: Високопречасни Протојереј-ставрофор Звонимир Јовић, надлежни парох, Пречасни Јереј Атанасије Крстић, парох аделаидски и Пречасни Јереј Александар Попадић. Исповест је извршио Његово Високопре-подобије Архимандрит Христифор, настојатељ свештене обитељи Светониколајевске, наречени и изабрани епископ.

Као што се велико море не може препловити без барке и лађе, тако нико без страха не може достићи љубав. Смрадно је море међу нама и у духовни рај може се отпловити једино лађом покајања, на којој је веслач страх. Али, ако овај веслач страха не управља лађом покајања, на којој по мору овога света одлазимо Богу, утопићемо се у том смрадном мору. Покајање је лађа, а страх његов кормилар, док је љубав Божанско пристаниште. Стога нас страх уводи у лађу покајања, којом пливамо по смрадном житејском мору и упућује нас ка Божанском пристаништу које је љубав. У ову луку доспевају сви који се труде и који су обремењени покајањем. А када достигнемо љубав, тада смо достигли и Бога, наш пут је окончан.

10

ВРБИЦА И ЦВЕТИ У СВЕТОНИКОЛАЈЕВСКОМ МАНАСТИРУ У суботу, 20. априла 2019. године, на Лазареву Суботу, у Светониколајевском манастиру у Јужном Бризбену, служена је Света Божанствена Литургија. После подне је служено празнично велико вечерње. Деци су подељени звончићи, а после вечерњег су свима подељене освећено палмове и врбове гранчице. У недељу 21. априла 2019. године, на празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим - Цвети, служена је Света Божанствена Литургија, на којој је велики број верника, посебно деце, приступио Светим Тајнама Исповести и Причешћа. Верници су приступили Светим Тајнама Исповести и Причешћа.

После Свете Литургије одржана је редовна годишња скпштина Имовинског Повереништва Слободне Српске Православне Цркве на којој су поднети редовни извештаји, као и планови за будућа поступања у вези правних статуса Црквено-школских Општина регистрованих на име Слободне Српске Православне Цркве Епархије за Аустралију и Нови Зеланд.

11

HOLY WEEK: AN EXPLANATION Great Lent and Holy Week are two separate fasts, and two separate celebrations. Great Lent ends on Friday of the fifth week (the day before Lazarus Saturday). Holy Week begins immediately thereafter. Let's explore the meaning of each of the solemn days of Passion Week.

Resurrection of Lazarus Lazarus Saturday: Lazarus Saturday is the day which begins Holy Week. It commemorates the raising of our Lord's friend Lazarus, who had been in the tomb four days. This act confirmed the universal resurrection from the dead that all of us will experience at our Lord's Second Coming. This miracle led many to faith, but it also led to the chief priest's and Pharisees' decision to kill Jesus (John 11:47-57).

Palm Sunday (The Entrance of our Lord into Jerusalem): Our Lord enters Jerusalem and is proclaimed king - but in an earthly sense, as many people of His time were seeking a political Messiah. Our Lord is King, of course, but of a different type - the eternal King prophesied by Zechariah the Prophet. We use palms on this day to show that we too accept Jesus as the true King and Messiah of the Jews, Who we are willing to follow - even to the cross.

Christ expelling the merchants from the temple Holy Monday, Tuesday and Wednesday: The first thing that must be said about these services, and most of the other services of Holy Week, is that they are "sung" in anticipation. Each service is rotated ahead twelve hours.

The evening service, therefore, is actually the service of the next morning, while the morning services of Holy Thursday and Holy Saturday are actually the services of the coming evening.

Understanding that, let's turn to the Services of Holy Monday, Tuesday and Wednesday (celebrated Palm Sunday , Monday and Tuesday evening). The services of these days are known as the Bridegroom or Nymphios Orthros Services. At the first service of Palm Sunday evening, the priest carries the icon of Christ the Bridegroom in procession, and we sing the "Hymn of the Bridegroom." We behold Christ as the Bridegroom of the Church, bearing the marks of His

suffering, yet preparing a marriage Feast for us in God's Kingdom.

Each of these Bridegroom Orthros services has a particular theme. On Holy Monday, the Blessed Joseph, the son of Jacob the Patriarch, is commemorated. Joseph is often seen as a Type of Christ. Joseph was betrayed by his brothers, thrown into a pit, and sold into slavery by them. In the same way, our Lord was rejected, betrayed by His own, and sold into the slavery of death. The Gospel reading for the day is about the barren fig tree, which Christ cursed and withered because it bore no fruit. The fig tree is a parable of those who have heard God's word, but who fail to bear the fruit of obedience. Originally the withering of the fig tree was a testimony against those Jews who rejected God's word and His Messiah. However, it is also a warning to all people, in all times, of the importance of not only hearing the God's word, but putting it into action.

The parable of the ten virgins Holy Tuesday The Parable of the Ten Virgins is read on Holy Tuesday. It tells the story of the five virgins who filled their lamps in preparation for receiving the bridegroom while the other five allowed their lamps to go out, and hence were shut out of the marriage feast. This parable is a warning that we must always be prepared to receive our Lord when He comes again. The theme of the day is reinforced by the expostelarion hymn we sing: "I see Thy Bridal Chamber adorned, O my Savior, but have no wedding garment that I may enter. O Giver of Light, enlighten the vesture of my soul, and save me."

Holy Wednesday The theme of Holy Wednesday is repentance and forgiveness. We remember the sinful woman, Kassiane, who anointed our Lord in anticipation of His death. Her repentance and love of Christ is the theme of the wonderful "Hymn of Kassiane" which is chanted on this night, reminding us one more time, before "it is too late," that we too may be forgiven if we repent.

Holy Unction: The Mystery or Sacrament of Holy Unction is celebrated on Holy Thursday evening.

Actually this service can be celebrated any time during the year, especially when one is ill. However, because of our need for forgiveness and spiritual healing, we offer this service during Holy Week for the remission of our sins. We should prepare for this service in a prayerful way, as we do for Holy Communion.

Last Supper Great and Holy Thursday: On Holy Thursday we turn to the last events of our Lord and His Passion. Thursday mo-rning begins with a Vespe-ral Divine Li-turgy commemorating the Mystical Supper. As previously mentioned, this is actually Holy Thursday evening's service celebrated in the morning in anticipation. Everyone who is able should make an effort to receive Holy Communion at this service as it was at the 12

Mystical Supper that our Lord instituted the Holy Eucharist. At this Liturgy a second Host is consecrated and kept in the Tabernacle. It is from this Host that Holy Communion is distributed to the shut-ins and the sick throughout the coming year.

Thursday evening actually begins the services of Great and Holy Friday. The service of the Twelve Passion Gospels commemorates the solemn time of our Lord's Crucifixion.

After the reading of the fifth Gospel, the holy cross is carried around the church in procession, and Christ's body is nailed to the cross in the center of the church.

Great and Holy Friday Great and Holy Friday: This is a day of strict fast. As little as possible should be eaten on this day. It is the only day in the entire year that no Divine Liturgy of any kind can be celebrated. In the morning we celebrate the Royal Hours.

These solemn hours are observed as we read the various accounts and hymns concerning the crucifixion. In the afternoon we celebrate the Vesper service of the taking down of Christ's body from the cross. During the Gospel reading, our Lord's body is taken off the cross and wrapped in a new, white linen sheet.

This act commemorates the removal of Christ's body from the cross by Joseph of Arimathea (John 19:38-42). Later in the service, the Epitaphios, or winding-sheet, with Christ's body on it is carried in procession and placed in the recently decorated tomb. In the evening the Lamentations Orthros service is sung. This service begins in a solemn manner, but by the end of the service we are already anticipating the Resurrection of our Lord. Remember again, that the Holy Friday evening Orthros is actually the first service of Holy Saturday, the day in which we commemorate our Lord's body resting in the tomb while His all-pure soul descends into Hades to free the faithful of the Old Covenant.

Great and Holy Saturday: This day is a day of hope and waiting. In the morning we celebrate a Vesperal Divine Liturgy which commemorates Christ's victory over death.

Bright vestments are worn as we anticipate Christ's Resurrection. Laurel leaves are strewn throughout the church during the service, because in the ancient world laurel leaves were a sign of victory. As the leaves are strewn, the choir chants "Arise O God and Judge the earth, for to Thee belong all the nations." The Old Testament story of Jonah in the belly of the whale is read at this service because Jonah is seen in the Church as a Type of Christ. As Jonah was three days in the belly of the great fish, and was then safely deposited back onto land, so our Lord was three days in the tomb before His glorious Resurrection. The Vesperal Divine Liturgy of Holy Saturday concludes the services of Holy Week, and brings us to the eve of Great and Holy Pascha.

ВЕЛИКА НЕДЕЉА У СВЕТОНИКОЛАЈЕВСКОМ МАНАСТИРУ У понедељак, уторак и среду Велике недеље, служене су Свете Литургије Пређеосвећених Часних Дарова, према традици, у 18 часова. На велику среду, током Свете Литургије, велики број верника, нарочито деце је приступио Светој Тајни Причешћа. По завршетку Свете Литургије, служена је Света Тајна Јелеосвећења, током које су присутни верници примили седмократно помазање освећеним јелејем уз молитву свештеника за исцелење душе и тела. Верници су, такође, имали прилику да се поклоне светим моштима светитеља, као и делу Часног Крста, који се чувају у нашем манастиру. На Велики Четвртак, служена је Света Божанствена Литургија Св. Василија Великог. За време Свете Литургије на Велики Четвртак, припремају се честице Светог Причешћа за причешћивање болесних, који нису у стању да дођу у храм на Свету Литургију. Честице се припремају једном годишње. На Велики Четвртак увече је служено јутрење Великог Петка и на њему прочитано 12 јеванђеља о страдању Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Током читања светих јеванђеља, изнет је и крст са распећем и постављен на средини храма.

13

АМВРОСИЈЕ ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ЗА АСУТРАЛИЈУ И НОВИ ЗЕЛАНД СЛОБОДНЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ Свештенству, монаштву и свим верним синовима и кћерима наше Свете Цркве, благодат вам, милост и мир од Бога Оца, Сина који нема почетка и Светог и животворног Духа Уз радосни Васкршњи поздрав: Христос Воскресе! Ваистину Воскресе!

„Приђите, примите светлост од незалазне светлости И прославите Христа васкрслог из мртвих!“ Љубљени оци и браћо, децо у Васкрслом Господу: На овој блиставој и славној светковини празника и празника над празницима, победилац смрти, Господа нашИсус Христос, даје нам незалазно светло Васкрсења и Живота. Он нас радосно позива, у Његову Свету Цркву, да не изгубимо срце, да не останемо у леденој тами страсти и греха, већ да осветлимо нашим свећама од опипљивог светла које излази из Његовог Светог гроба; и, пре свега, да примимо светлост у наше душе искреним учешћем у Његовом славном Васкрсењу. Другим речима, он нас позива да примимо зрак светлости који је испунио све ствари на небу, на земљи и под земљом, како би нас, такође, изнутра обасјао светлошћу Васкрсења: “Сада су све ствари испуњене светлошћу; Небо и земља и најнижи предели на земљи, ”како дивно потврђује божанствени химнограф. Христос, наш Васкрсли Спаситељ испунио је чак и суморни Ад својим божанским и вечним Светлом својим када је сишао у њега!

14

Зашто је то тако? Јер, раније, због греха, човек је био захваћен тамом, зло је превладавало свуда и били смо предани ропству смрти, док је наш непријатељ ђаво, "убица" (Свети Јован 8:44) задржао моћ и хвалио се тиме што нас је преварио. Христос, наш Спаситељ, Истинско Светло, спасио нас је својом безгрешном смрћу на Крсту од овог срамотног ропства и неподношљивог стања. У својој бескрајној и неизрецивој љубави према човеку, Он је добровољно преузео смрт, како би се спустио у царство Ада и извео оковане душе оних који су умрли од постања света. И тамо је Он умртвио Аа муњом своје Божанствености, укинуо владавину смрти и греха, сломио нашег неумољивог непријатеља и као Нови Адам, донио слободу и откупљење. Наш Сведобри Господ је поднео све, као што је св. Григорије Богослов наглашава, “како би васкрснуо месо, чувао спасење Његове слике и обновио човека” (Омилија VII). Због тога, Свети апостол Павле, одговарајући Јеврејима и незнабошцима, пита: "Зашто мислите да је невероватно да Бог васкрснемртве?" (Дела 26: 8). То је заапостола била најопипљивија сигурност и стварност, јер се он, као и прогонитељ Саул, обратио вери када је био осветљен светлошћу с неба која је била светлије од сунца и чуо Васкрслог Исуса како га оптужује за то што га прогони, али и позва га да устане како би предузеонајвећу и најславнију мисију: „…да отвори очи [незнабожаца] и да их од таме у светлост преведе и од сатанине силе до Бога, да приме опроштај греха и наследство међу онима који су посвећени вером у мене [Исус] " (Дела 26, 18) Вера у светло васкрсењеИсуса Христа нашег Господа, ослобађа и осветљава човека; Насупрот томе, неверство и каснији грех поробљавају и потамњују човека. Само они који устрају у "злим делима" (Колошанима 1:21) неверства и грешке стижу од таме и отуђени су од Бога, тако да грех доживљавају као природну нужду, циљ и начин живота и довели су до оправдавањагреха, агностицизма и атеизма. Морамо, међутим, нагласити да чак и верници који су пали у наизглед мале грехе, али који су заљубљени у њих и оправдавају их, постају, према св. Василију Великом „уједињени у тами и одвојени од Светлости и Вечног Живота! Децо у Васкрслом Господу, У Христовој Цркви, православном вером и добрим делима, ми постајемо "суграђани са свецима и Божјим домом" (Ефесцима 2:19), примамо живот који је узвишен, духован и харизматичан постајемо “светлост у Господу… деца светлости” (Ефесцима 5: 8) и деца васкрсења (усп. Лк 20:38). Тај ће нам дар бити дат до краја и учиниће нас достојнима божанских и вечних добара, нашим учествовањему Христовој муци, како бисмо такође могли учестоватиу Васкрсењу, у складу са жудњом према Христу, Свети Григор Богослов: "Морам ући у гроб са Христом, бити поновно оживљен са Христом и постати заједнички наследник са Христом, сином Божјим, самим Богом." Дакле, проблеми и потешкоће с којима се срећемо у нашим животима не би требало да нас ометају или обесхрабрују. Не треба да се плашимо да се одрекнемо нечега, да бисмо стекли врлине. Уместо тога, треба да се предамо са светом чежњом и божанском ревношћу према Христу, нашем Спаситељу, који је трпио и васкрсаоза нас, кроз молитву, љубав, одрицање, наду, кроткост, опраштање, милост, стрпљење и све, нашим учешћем, са покајањем, у Светим Тајнама. Морамо то учинити без да на било који начин паднемо у тромост или духовни немар, замишљајући се да смо успешни, остварени и савршени, са ароганцијом и хвалисањем. Јер ми смо сви дужници, "зле и лење слуге", и само смо "учинили оно што је наша дужност да радимо" (Лука 17:10). Пред нама се стално отварају светли хоризонти и узвишени врхови савршенства, који нас позивају “на награду високог Божјег позива у Христу Исусу” (Филипљанима 3:14). Нека нам Светли празник Свете Пасхе на земљи буде предукус необјашњиве божанске Славе и просветљење вечне Пасхе на Небу. Амин! ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ! ВАИСТИНУ ВОСКРЕСЕ! Дано у епископској резиденцији Светониколајевског манастира О Васкрсу 2019. године. Ваши молитвеници пред Васкрслим Господом: Епископ Амвросије и наречени и изабрани викарни епископ Христифор

15

ВЕЛИКИ ПЕТАК У СВЕТОНИКОЛАЈЕВСКОМ МАНАСТИРУ На Велики Петак, у Светониколајевском манастиру је служено вечерње на коме је скинут Господ са крста, а затим изнета плаштаница која је положена у гроб Христов. По завршеном вечерњем, начињена је пауза, током које су присутни верници имали прилику да се окрепе. За окрепљење је, традиционално, послужена врућа погача и мед. После паузе је започето јутрење Велике Суботе. Свештенство, праћено верним народом је учинило трокраки опход са плаштаницом око светог храма. На уласку у храм, сви присутни су прошли испод плаштанице.

ВЕЛИКИ ПЕТАК У НАШОЈ ЕПАРХИЈИ

16

ВАСКРШЊЕ ЈУТРЕЊЕ У СВЕТОНИКОЛАЈЕВСКОМ МАНАСТИРУ На Велику Суботу, 27. априла, у поноћ, служено је Васкршње јутрење. Богослужење је започео Његово Високопреподобије Архимандрит и наречени и изабрани епископ Христифор уносећи плаштаницу у олтар, а затим, са свећама у рукама појући:"Приђите примите светлост, од незалазне светлости и прославите Христа, васкрслог из мртвих", док су сви верни у прилазили да упале своје свеће. Затим смо сви изашли из храма и пред вратима храма прочитали прво јеванђеље:"А у освитак првога дана недеље..." и кренули у трокраки опход око храма. по завршеном опходу, стојећи пред затвореним вратима храма, започето је Васкршње јутрење, певањем тропара:"Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ и сушчим бо гробје живот даровав." Ушавши у храм настављено је јутрење, на крају јутрење, прочитана је Васкршња посланица Његовог Преосвештенства Епископа за Аустралију и Нови Зеланд Слободне Српске Православне Цркве г.г. Амвросија. После јутрења су освећена васкршња јаја и васкршњи хлебови.

17

ВАСКРШЊЕ ЈУТРЕЊЕ И ВАСКРС У СЛОБОДНИМ СРПСКИМ ЦРКВЕНОШКОЛСКИМ ОПШТИНАМА 18

ВАСКРШЊА ЛИТУРГИЈА У недељу 28. априла 2019. године, на празник Васкрсења Христовог, у саборном храму Светониколајевског манастира у Јужном Бризбену, служена је Света Божанствена Литургија. Светом Литургијом је началствовао Његово Високопреподобије Архимандрит Христифор изабрани и наречени епископ, а саслуживао му је Високопреподобни Протосинђел Др Симеон, а прислуживао је ипођакон Симеон. Велики број верника је присуствовао празничном Богослужењу. Учествујући у празничној радости, велики број одраслих и деце је приступио Светим Тајнама Исповести и Причешћа. Током Свете Литургије, Васкршње Јеванђеље је прочитано на десет језика.

19

ПРАЗНИК СВ. ГЕОРГИЈА У КАНБЕРИ У Слободној Српској Правослабној Црквеношколској Општини Св. Великомученика Георгија Победоносца, у недељу 05. маја 2019. године, прослављена је храмовна слава. Свету Божанствену Литургију је служио Високопреподобни Протосинђел Др Симеон, а саслуживао је Пречасни Јереј Александар Попадић надлежни парох. По на крају Свете Литургије учињен је трократни опход око светог храма, а затим у храму пресечен славски колач и освећено славско кољиво, које су припремили овогодишњи домаћини славе г. Станиша и гђа. Коса Николић. Четвртину славског колача, као залог домаћинства за следећу, гђа. Коса је предала својој мајци и сестри гђи. Недељки и гђи. Зорици Вукас. После резања славског колача, сви присутни су се, у предивно окићеној сали Српског Центра Дража Михаиловић, окупили око свечане славске трпезе љубави коју су припремиле вредне сестре. Општенародно весеље уз музику је потрајало до раних вечерњих часова.

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ – ОБЕЛЕЖАВАЊЕ 600-ГОДИШЊИЦЕ БОЈА НА КОСОВУ Да се подсетимо како је Слободна Српска Правосалвна Црква у Слободном Српском Манастиру Св. Саве - Новом Каленићу код Канбере, обележила 600-госишњицу боја на Косову. Хиљаде верника оданих вери Православној и Светосављу окупљене на овом догађају, уз свештенство Слободне Српске Православне Цркве, се подсетило речи св. Кнеза Лазара да је некада реч скупља и од главе и да је: "Земаљско за малена царство, а небеско вечно и довека!"

20

НАРЕЧЕЊЕ НОВОИЗАБРАНОГ ЕПИСКОПА У суботу 15. јуна 2019. године, у Саборном Храму Светониколајевског манастира у Јужном Бризбену, извршен је свечани чин наречења новог епископа. Његово преосвештенство Епископ Сучаевски г.г. Софроније из Румунске Православне Старокалендарске Цркве и Његово Преосвештенство Епископ Мелбурнски г.г. Јован из Руске Православне Заграничне Цркве су извршили свечани чин наречења новог епископа Аустралијсконовозеландског г.г. Христифора. По вековној традицији, епископи и новонаречени епископ су, после молитава, сели за трпезу постављену у средини храма, на којој су постављене по просфора и чаша вина за сваког епископа, симболизујући последњу вечеру на којој је Господ наш Исус Христос са својим апостолима благословио и поделио хлеб и вино. По завршеном чину наречења, наречени Епископ г.г. Христофор је служио празнично велико вечерње са петохљебницом.

ХИРОТОНИЈА ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА АУСТРАЛИЈСКОНОВОЗЕЛАНДСКОГ Г.Г. ХРИСТИФОРА Благодаћу Духа Светога и полагањем руку преосвећене господе епископа сучаевског г.г. Софронија из Румунске Православне Старокалендарске Цркве и мелбурнског г.г. Јована из Руске Православне Заграничне Цркве, богољубезњејши архимандрит Христифор је хиротонисан за епископа Аустралијско-новозеландскод Слободне Српске Православне Цркве. (Опширније о хиротонији у специјалном издању Епархијског Весника)

21

РАЗРЕШАВАЊЕ НЕДОУМИЦА НАШЕ ВЕРЕ ЗАШТО ЖЕНЕ ТРЕБА ДА У ЦРКВИ БУДУ ПОКРИВЕНЕ ГЛАВЕ Свето Писмо нас учи да жене треба да буду покривене главе у цркви. Неколико разлога је за то: 1. Покривање главе је некада означавало покорност.

2. Битнији разлог је тај да је некада женска коса сматрана атрибутом женствености и због тога, да мушкарци не би били заведени демонским маштањима о женама, наређено је да жене покрију главу. Другим речима, да својом лепотом не би мушкарце, слабе у вери, одвраћале од молитве и наводиле на грешне мисли. Свуда се говори да жене треба да покрију главе. Када Свето Писмо или Свети Канони говоре о "Жени", мисле да оне које су удате. Оне које још нису удате су девојке. У Светој Тајни Брака, односно венчању, на крају се чита молитва "за разрешење венаца у осми дан". Некада су младенци, првих осам дана по венчању, свуда у јавности носили венац од цвећа на глави, као знак да су ступили у брак. Осмог дана су долазили у цркву, где је свештеник читао молитву за разрешење венаца и скидао им венце са главе. Затим би свештеник читао молитву млади и тада јој покрио главу у знак да је удата. Од тог момента је била обавезна да свуда, а посебно у цркви, буде покривене главе. Као што је удатим женама наређено да сакрију своју лепоту да не би мушкарце навеле на грех, тако је девојкама дозвољено да иду откривене главе, да би, тим атрибутом лепоте, показале да желе себи да нађу животног сапутника. Ово црквено прравило се лепо види у нашим старим народним ношњама, где је постојала строга разлика у одећи девојке и у одећи удате жене. Девојке су носиле плетенице на глави, најчешће украшене цветом или траком, а удате жене су имале неко покривало, било мараму у Шумадији, шамију на Косову или у Босни, токицу или тепелук код грађанске народне ношње. Погрешно је да девојке покривају главу, показујући тиме да су у браку, а посебно је погрешно да деца покривају главу. Препубертетска деца ни не разумеју разлог поривања главе, нити њихове чисте душе могу да упадну у такав грех. Протосинђел Др Симеон ИЗ КЊИГЕ СВ. ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА ЕМАНУИЛ ПОВЕСТ О СВЕТОМ ВАСИЛИЈУ ОСТРОШКОМ – Верујеш ли ти, прото, да су свеци Божји живи? упитах једног дана чувеног проту јунака Јована Бошковића.

22

– Како не бих веровао, кад су ми се јавили и о себи то посведочили. Једнога дана рече ми попадија, прича прота Јован, да због неке домаће невоље одем у Острог и однесем неки дар. Ја бејах нешто смућен и љутит. „Шта да му носим, рекох јој? Остави на миру оне мртве кости у пештери Острошкој, а ти се обрати живима за помоћ!“ Тако прође дан. Кад ноћу у јасној визији јави ми се свети Василије, па лупи својим жезлом и срдито викну мени: „Ја сам жив, а нисам мртав, као што ти мислиш. И немој да будеш неверан но веран“. У великом страху ја скочим са постеље и потражим од попадије онај дар што је спремила, те га однесем у Острог светоме Василију. Од тада ја сам добро утврдио своју веру, да су свеци Божји живи, а не мртви. ПОВЕСТ О ЈЕДНОМ СЛУЧАЈУ ОБРАЋАЊА Прича нам брат Б.Ч. из Врњаца: „Шест година ја сам пио ову воду у бањи. Лекар ми је рекао, да имам зачетке јехтике. При крају шесте године опет ми је рекао, да ћу тешко моћи живети више још од три месеца. У то време ја нити сам ходио у цркву нити сам знао за Бога и Јеванђеље. Тада плану Рат, и ја будем интерниран. У лагеру где сам робовао беше један човек који је читао Нови завет. И као да га је сам Бог упутио он је нарочито мене посведневно призивао на заједничко читање Новог завета. Ту се моја душа пробуди и ухвати велики страх за своје спасење. Страх за душу надмаши мој страх за тело. Кад сам ја видео, да ми је душа болеснија од тела, ја сам пренебрегао свако лечење тела, и тело је постајало све здравије, док после није сасвим оздравило. Постепено како ми је душа оздрављавала, и тело ми се снажило. Поред мене пристане још десетак мојих другова да читају Нови завет. Сви се пробуде и обрате душом Господу Исусу Христу. Држали смо правила молитве и живота како смо сами умели. Кад смо се вратили кући, и почели читати правила, и питати о томе свештенике, увидели смо, да ниучем нисмо погрешили. Сам Дух Божји учио нас је и упућивао. ПОВЕСТ О КОЛЕРИ У ОХРИДУ 1910 ГОДИНЕ Стари Сандре Чипановић, дугогодишњи тутор цркве светог Климента у Охриду, прича овај догађај. 1910. године беснела је колера у Охриду. Град се сваки дан пунио мртвацима. Лека није било. Народ се почео пресељавати и бежати у околна села. Манастир Светог Наума био је пун избеглих Охриђана. Онда, вели, Сандре, је предложим попу Ђорђу и још једном попу који је био при цркви Светог Климента, да узмемо мошти светога оца нашег Климента и прођемо кроз варош у литији, Попови се сагласе. И одмах пођемо, само нас неколико. Уз пут нам се почео народ придруживати. Прођемо стару варош, па онда кроз чаршију. Турци нам нису сметали, јер и они су падали

од колере као муве. И тако до вечера вратимо се са моштима у цркву светог Климента. Сутрадан нико се више није разболео од колере. Ова грозна болезања наједном је пресечена. Ношење светиње у литији много помаже, каже стари Сандре. И подсећа на случај у Цариграду. Једном је и у Цариграду колера завладала и много је народа покосила. Онда Патријарх оде султану и замоли за одобрење, да се пренесе кроз град Појас Пресвете Богородице који се чувао онда у цркви Влахерни. Султан дозволи, и литија с тим Појасом и с патријархом, свештенством, крстовима и рипадама пође кроз Цариград. И колера одједном престане. (Мислимо да је том приликом Појас Богородичин морао бити донесен из Свете Горе из манастира Ватопеда, где се и до данас чува. А у Влахерни Појас је стајао раније, па је пренесен у Свету Гору у манастир Ватопед. Свети Сава са својим оцем Немањом саградио је параклис у Ватопеду Појасу Просвете Богородице). ПОВЕСТ О ИСЦЕЛЕЊУ ЗГРЧЕНЕ ЖЕНЕ, И О ТРЕСЕЊУ ЋИВОТА Илија Златичанин записао је још и ово чудо у Острогу. Неки богат Босанац оженио се био красном женом, коју је волео као своју главу. Но жена му се љуто разболи, њена красота ишчезне, и она се сва осуши и згрчи. Никуд није могла из постеље. Сви трудови лекара око болеснице остали су узалудни. Једне ноћи јави се жени на сну њена умрла мајка и рекне јој, да иде у Острог св. Василију. Кад је жена ово казала мужу, он се почне ругати сујеверју женином. Јер муж није веровао ништа. И омрзне муж своју жену у оноликој мери у коликој ју је раније волео. Но најзад попусти он на наваљивање жене и крене је у Острог. Кад су ушли у црквицу где је ћивот, ћивот се почне трести. Жена се непрестано крстила, а муж је стајао равнодушан као стена. Калуђер се веома зачуди што се ћивот тресе, погледа у жену, погледа у човека, па рекне овоме да изађе. Чим је човек изишао, ћивот престане трести се. Жена оздрави телом, а човек оздрави духом, то јест стекне веру, коју је био изгубио. И обоје се здрави и радосни поврате дома. О ЧУДЕСИМА О. ЈОВАНА КРОНШТАТСКОГ Причао нам г. Илијашевић руски чиновник о оцу Јовану Кронштатском следеће: – На моје очи Јован исцелио је једну умоболну жену. Док се о. Јован облачио за службу нека луда жена отме се од оних који су је довели у цркву и држали, па почне трчати између народа и викати. О. Јован изађе на амвон и заповеди тој жени: „Одмах изађи напоље!“ А жена место да изађе почне се примицати о. Јовану и све јаче кричати. „Изађи напоље!“ говори јој слуга Божји. А умоболна прискочи њему па га удари руком по глави. Као да се није ништа догодило о. Јован 23

стајао је мирно и викао: Изађи из ње напоље!“ Жена крикне и падне. Кад је дигоше, о. Јован јој заповеди да се прекрсти. С тешком муком диже она десну руку и којекако прекрсти се. Он јој нареди да се прекрсти још једном и још једном, док се исцељена и уморена жена отпоче правилно и чисто крстити. Демон ју је оставио, и она је мирно престајала целу литургију до краја. То сам гледао својим очима, и гледајући такво чудо коса ми се дизала у вис од страхоте.

– О. Јован се јављао на даљину као свети Никола и помагао људима. Ја сам знао једног пуковника на Кавказу, који ми је сам причао, како је као поручник био сишао с ума и како су га били везали с ланцима за један дирек у кући. Не зна ко се обраћао о. Јовану за молитву за њ, али се добро сећа да је једнога јутра док су сви спавали стао преда њ о. Јован са путиром и причестио га. Чим сам, вели, узео причест, мени се повратио ум, и ја сам почео дозивати да ме одреше.

није се хтео ни писмом јавити. Живео је у Паризу као књижевник и новинар. Он је имао добру плату од Југославије, али њима сиротима није хтео слати ништа. Лена је посведневно ходила у цркву светог Климента и молила се Богу за њега, да би се срце његово променило и не било тако тврдокорно и безбожно. Давала је недељом проскуре и вино за литургије све намењујући на пасторка. И наједном пасторак дође у Охрид, посети своју кућу и обећа им слати редовно помоћ. И сада им и шаље помоћ и пише писма и што је најглавније, моли се Богу, држи пост и причешћује се. Неки његов друг причао Лени, како је пасторак од неко време почео да пости сваку среду и петак. Па пошто не може да нађе посну храну у Паризу, то он средом и петком сам себи справља неку салату и тиме се храни у те посне дане. Ево примера, каква је сила молитве и како молитва може да дејствује на срце човеково из Охрида у Париз!

ПОВЕСТ О ИСЦЕЛЕЊУ ОД ДОДИРА АНТИМИНСА ПОВЕСТ О ИСЦЕЛЕЊУ ДОДИРОМ МАНТИЈЕ У „Душеполезном Чтенију“ за 1904. годину, страна 181 саопштено је једно чудесно исцелење свештеника К.П. од додира антиминса. Сам тај свештеник прича, како га је као младог пароха заболео палац на десној руци. Отекао и помодрио, најзад и сва рука страшно га заболи. Није могао служити. Позвао лекара. Лекар му рекао, да се рука мора одсећи, иначе је цео живот у опасности. Свештеник на то није пристао. Почео се са сузама молити Господу. „Печал моју возверзу на Господа!“ говорио је он. И продужио је ићи у цркву, но није могао служити. Једном је рано ушао у олтар и пред Часном Трпезом срдачно се почео молити. Срце му је од нечега горело, како сам исповеда, а уздах за уздахом излазио из груди. Наједном дође му жеља да поцелује свети антиминс. Он рекне у молитви: „Господе, ја верујем у чудотворну моћ и помоћ светих Твојих угодника. Јави Твоју милост кроз частицу мученичких моштију које су на овом Престолу на мени недостојном рабу Твоме, да Ти певам славу и хвалу док сам жив“. При томе он додирне антиминс болесним прстом, а после целива антиминс и изађе из цркве. Кад је дошао кући, он пред својим доктором одвије завој и додирне прст, а гле, оно не боли! Доктор није веровао својим очима од чуда. Палац је био здрав. Онда тај свештеник буде премештен на другу парохију, но он никад није заборављао онај храм, где се исцелио чудесним начином. А тај храм био је посвећен светом Архангелу Михаилу, кога је он одонда стално спомињао у молитвама. ПОВЕСТ О ДЕЈСТВУ МОЛИТВЕ НА ДАЛЕКО Старица Лена Ш. која живи као удова у Охриду са својом пасторком прича следећи случај: Њен пасторак био се сасвим одметнуо од њих. Годинама

1903. године кад је Серафим Саровски свечано проглашен свецем, његова монашка мантија пренета је у Москву у Успенски сабор. У то време тешко је боловала жена по имену Екатарина Крјажова. Она је имала страшну болест у стомаку, и дугогодишње лечење и лежање у болници није јој повратило здравље. Та њена болест појавила се 1886. године; дакле патила је пуних 17 година. Стално је носила трбух утегнут, ходила је погрбљена, и често падала у несвест од љутих болова. Кад је чула за мантију светог Серафима, она оде у цркву. У 6 сати увече доспела је до цркве, а тек у 2 после поноћи дошао је ред на њу да уђе у цркву. Како је пришла мантији, она падне на колена и у неки занос, од кога се једва поврати. Кад је дошла себи, она пољуби мантију, па устане. Наједном осети лакоћу. Дошла је кући у 5 сати изјутра. Легла је одмарати се. Кад је устала, било јој је сасвим добро; тако лако и добро, да није сама веровала да је оздравила. Уздржавала се, те тај дан није ништа говорила укућанима, што се с њом догодило. Бојала се, повратиће се болест. Други дан она опет лака и весела. Тада она све исприча, те сви прославе Христа Бога и Његовог дивног свеца, светог Серафима. СПАСОНОСАН ГЛАС Спасао се сигурне смрти на чудан начин. „Време” од 16. октобра 1936. год. донело је опис следећег чудесног догађаја: „Спасао се сигурне смрти на чудан начин Смајо Јашаревић из Стоца. Он је радио у својој ковачници. У једном моменту учинило му се да га неко зове испред ковачнице па је изашао напоље. У том истом тренутку срушио се цео кров његове радње; и да је Смајо остао у радњи био би на месту мртав.”

24

ДВЕ МОЛИТВЕ СВЕТОГ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА ВЕЛИМИРОВИЋА

Свете народне Цркве отвори двери рајске у Царству Твоме бесмртноме. Да Те сви ми на земљи славимо и хвалимо скупа са небеском Црквом Твојом, Тебе, Оца и Сина и Светога Духа, сада и на век века. АМИН. СРПСКА ПОКАЈНА МОЛИТВА

МОЛИТВА ЗА СПАС НАШЕГ ПРАВОСЛАВНОГ НАРОДА ОД НАСРТАЈА НЕПРИЈАТЕЉА ПРАВОСЛАВЉА Царе и Господе наш, Исусе Христе, Боже спасења нашег, милостиво услиши и сада смирену молитву нас недостојних слугу Твојих. Сагрешисмо Ти - опрости нам Господе. Падосмо у кал безакоња - очисти нас, Пречисти. Прогњевисмо Те - смилуј се, Преблаги. Ево падосмо на колена пред Тобом и молимо Те са сузама покајања, не помињи грехе наше и избриши безакоња наша, чуј и услиши вапај грешне деце Твоје. Узми нас у заштиту, о Свемоћни, заштити Цркву Твоју Православну, јер ево адски јеретици, вековни одступници од истине Твоје, подмукао саставише план и грозно ударише на народ Твој и на светињу Православну. Још једном пролиш крв деце Твоје; још једном отворише потоке суза верних Твојих; још једном обукоше Цркву Твоју у црнину туге и жалости и исплетоше јој трнов венац од лажи и насиља и неправди својих. Помози нам, Боже, Спаситељу наш, ради славе Имена Твога. Ако ми нисмо достојни Твоје помоћи, сети се отаца наших који Ти кроз векове верно служаше, и за Име Твоје и за Крст Твој часни муке и гоњења и смрт претрпеше, па због њих, Господе, пружи помоћ Своју и нама и помилуј нас. Због праведних отаца наших и Мученика за Веру праву, избави нас од напасти која нас је снашла. Посрами зловерне непријатеље народа Твога, одби јеретике од стада Твога и уразуми и покај помагаче њихове у земљи нашој, земљи освештаној часним Крстом и Мученичком крвљу. Не допусти, да гонитељи наши ликују над нама, но Духом уста Твојих, одагнај их далеко. И ако се не раскају, суди им по вечној прави, Господе и Боже отаца наших. Цркви Твојој Светој даруј мир, уплаканој деци Њеној поврати радост, а браћи нашој пострадалој у одбрани

Царе вечни и Господе небеса и земље, Исусе Христе Боже наш, милостиво чуј и услиши молитву нас грешних и недостојних слугу Твојих. Нас ради, Господе, Ти си испио чашу горчине, од безаконика на крст прикован, страшне муке си претрпео на крсту, Искупитељу наш, и крв Своју пречисту излио, да нас грехом прокажене очистиш, исцелиш, осветиш и удостојиш царства Твога.Но ми се показасмо као лењиве слуге, лењива ума и срца и раслабљени од безакоња презресмо превелику жртву Твоју за нас и окретосмо се од Тебе да потражимо спасење онима где спасења нема; положисмо своју наду не у Тебе, који једини можеш помоћи и спасти, него у себе и у људе и у варљиве ствари и у пролазне сујете света овога. Зато су нас на кривим путевима нашим сусреле све беде и невоље овога света. Јер остависмо Тебе, богати Извор воде живе, и пођосмо да тражимо воду у пустињи. Остависмо Тебе, Хлеб Живота, и пођосмо хранити душе своје погубном и трулежном храном греха. Остависмо Тебе, светлост света, и залутасмо у таму, у којој се не види ни човек ни Бог. Напустисмо Тебе, Који нас никад не напушташ. Напустисмо Тебе, јединог Човекољубца и верног Пријатеља свих људи и одосмо куцати на непријатељска врата, тражећи пријатеље међу непријатељима, спасиоце међу човекоубицама и помоћнике код оних који одмажу. Зато се кајемо, Господе свесилни. Помози нам да се још више кајемо. Кајемо се, гледајући у Тебе распетога на крсту из љубави према нама. Кајемо се, гледајући у главу Твоју Божанску, увенчану трновим венцем, да би увенчао нас венцима непролазне славе небеске. Кајемо се, гледајући у отворене ране на телу Твом и у крв Твоју пречисту, изливену драговољно за очишћење и исцељење греховних рана наших. Кајемо се и приклањамо главу и колена пред крстом Твојим, помози нам да се још више покајемо. Покајане помилуј нас, Исусе Сине Божији, јер само нас милост Твоја може спасти. Не остави нас саме себи, јер без Тебе не можемо ништа учинити. Не отступи од нас, да не постанемо плен адских сила. Но брзо нам притеци у помоћ и спаси нас. И даруј нам благодатну силу духа Твога Светога, као што си даровао светим апостолима и угодницима Твојим. Да би се Духом Твојим очистили и исцелили, и прославили и препородили, те да би појединачно и свенародно, као деца светлости, могли, слично ангелима, славити и хвалити Тебе, Спаситеља Свога са оцем и Духом Твојим светим. Милостиво чуј покајнички глас наш и услиши нас преко молитава Пречисте Твоје Матере и свих Твојих светих. Амин.

25

When thinking of a word to describe my Mum, many words come to mind. But not one can define how exceptionally amazing she was, nor the strength she displayed up until her last days. In Mum’s last days, there were many people that spoke of their admiration for the determination and fight that she had shown through her 2 and half year battle with pancreatic cancer. Mum had such courage that she risked certain death in a war torn country, along with my older brother Ljubisa and I, to provide a better life for her family.

We fled the war with Mum even crossing borders to get us to safety. It was during this time that she had to endure guns being pointed at her head, she did not know what the outcome would be. All the while, ensuring the protection of my brother and I. She hid us in the back seat and had to plead with soldiers to let us pass through without conflict. I could only imagine that heart stopping moment, we experienced at each of the manned points of exit, we were stopped at. My brother and I will forever be grateful for her getting us to freedom (of course she did, her life was us kids).

At the very same time that we arrived to my Great Aunty’s house in Banajluka, my Dad was still fighting to protect our home. During that distressing time, Mum would sit patiently by the radio and listen to the death toll of that day during the battle. One day she had the heartbreaking moment they had called Dad's name off the list of those who passed. Even though completely heartbroken she still had to remain strong for her children. She contacted her Brother Ranko, and her Uncle Pero located in Australia and asked them to bring us there. Weeks went by and my Dad had found us. Luckily, he was still alive! My parents risked everything to create a good future for us kids and for that I could never be indebted enough.

We finally arrived in Australia. We came with what people would think to be a small briefcase, but for us, a family of 4, it was all we had to show for the life we had left in Serbia. We did not have a dollar to our name. For many people this would be disheartening, and it was at a time when Australia wasn’t as advanced with financial assistance, and we had to rely on the generosity of the community and the Red Cross.

This was our life for three years. My parents just got by until our permanent residency was approved.

This opened the opportunity for Mum and Dad to establish their own business “Miracle Micks garden and cleaning service”. It wasn’t easy work and there were many long days.

But this was to ensure us kids had the essentials - a roof over our heads, food in our bellies and we didn’t have all the material things in life. We had all we needed. Mum’s unconditional love had seen us through that time. We never

felt we went without, nor did we miss out on anything. Our home was always filled with warmth and the knowledge that we were her world. We had our Mother’s love! And God did she love us, that love was all we needed, we knew we always had her. Mum raised us, together with my Father in a country that was so different to where we had come from. A language where the same word could have many meanings and different contexts. But she never allowed this to become a barrier for her. And learnt the language quickly. A few years later she obtained factory work at BTR where she was a dedicated and valued part of the business for 12 years.

Watching my Mum has taught me some of life’s greatest values and lessons -A strong ethic for work -Honesty -Never let your situation in life define you!

You are my kids and always keep going no matter how tough life can get.

The golden heart Mum had meant she would help anyone and everyone no matter the circumstance. She was always so forgiving and this was sometimes to her detriment. No matter who you were or what you had, she would treat everyone with the same respect. I had once asked her “How could she could do this so easily, especially when she had been hurt and wronged by people in the past?” To which she responded “Zorica I won't forget the times they were good to me. My conscience is clear”. Mum was the rock of our family.

She supported us with everything. Even if she didn’t agree or if it hurt her along the way as long as we were content, our happiness was her every rejoice.

She was the best Grandmother to our children. She lived for us, she lived for them. When they felt pain, she felt their pain.

We were her everything. And I believe that was where she found her strength to fight this horrible disease. When the doctors told Mum had cancer and particularly the type of cancer she had that was not curable, that still didn't break her stubborn spirit. She fought so hard to be here for us. I had always known she was a strong woman, but I never seen such perseverance in my lifetime.

That fight was so evident, even as the end drew near and with the endless doctor appointments. We were sitting in the waiting room, waiting for the doctor and the news to come.

To which mum reassuringly turned around and proclaimed “If the doctor tell me 6 months, I’m gonna say, who you? You not God and walk out!”

She always had a way of making us laugh. She never gave up!

Mum, you were our little lady, the love of all our lives. The glue to our family, I don't know how we will ever find a new normal without you in our lives. I can never thank you for providing us with the life we have today.

We love you Mama.

You are our hero.

Our Queen.

You will forever be missed. Ћерка Зорица Станић 26

СВЕТА НОВОМУЧЕНИЦА БОСИЉКА ПАСЈАНСКА О страдању српског народа на простору Косова и Метохије скоро читав век се ћутало, ради лажног мира, добросуседства и још лажнијег братства и јединства. Тек спорадично и ретко су те приче долазиле до јавности. Што су крвавије биле, то су се дубље скривале и забашуривале. Прича о Босиљки Рајчић је једна од њих, а одиграла се почетком 20. века у Пасјану крај Гњилана.

Њено срце је нарочито пламтело за време божићних и ускршњих празника, када се са породицом и другом сеоском децом причешћивала светим Христовим Тајнама.Када је напунила 17 година родитељи су је први пут повели у Гњилане, на Ивањдан, када се у овој вароши сабира народ из свих поморавских српских села. Једанпут је ишла и на сабор (Светих Архангела) у манастиру Драганац.

Један од таквих нечувених злочина починили су Шиптари над девојком Босиљком Рајчић из Пасјана крај Гњилана. Лепу Босиљку су отели Албанци Бањуш, Ермуш и Хасан из Депча код Гњилана не би ли је поарбанашили. Када су видели да она неће да се поарбанаши ни под којим условима, убили су је. Да би још више заплашили Пасјанце, раскомадано тело Босиљке Рајчић бацали су, комад по комад, по селу. Њена мајка је сакупљала делове тела како би их сахранила како православни обичаји налажу. Место на коме је Босиљка Рајчић убијена зове се Девојкин гроб. (Иначе породица Рајчић је из Куманова дошла у Пасјане око 1770. године. Према испитивања становништва из 1929 године, Рајчића је било у Пасјану и у граду Гњилану. Рајчићи и данас живе у Пасјану под истим презименом)

У Пасјану, древном српском селу крај Гњилана на Косову, познатом још из средњег века, живљаше, по пресељењу из кумановског краја у 18. веку, благочестива породица Рајичић. У сиротињском дому са родитељима, браћом и сестром, узрастала је у побожности и благочешћу красна девојчица Босиљка, одликујући се кротком нарави и смиреношћу, трудољубљем и послушношћу. Од малих ногу свикла је да помаже својој матери у свим кућним пословима и око стоке, а оцу и браћи у пољским радовима; на њиви и ливади, у сабирању летине и припреми хране за стоку и огрева за зиму.О празницима је, са родитељима, одлазила на службу Божију, а увече се дуго и усрдно молила пред славском иконом и старим, урамљеним иконама Мајке Божије и свете Петке, које су њени преци донели из постојбине.

Својом наочитошћу и лепотом тела Босиљка није остала незапажена, како од погледа родбине и познаника, тако и незнабожаца. Демонску пожуду према лепој, младој пасјанки показао је неки Арнаутин из Депца и вребао сваку прилику да је насилно уграби. Зато је, заједно са својим рођацима, дуго пратио, када би она, каквим послом, са родитељима или братом излазила изван села. Прилика се том некрсту указала управо када је Босиљка са оцем и братом те кобне јесени денула шуму за зиму код Белог Камена, на Стружинама, далеко изнад села. Неопажено су, загарављена лица, као лукаве звери, тројица Арнаута, на препад, уграбили девојку, пуцајући на њеног оца и брата, и одвукли према Карадаку. Неколико дана родбина је, са пасјанским свештеником, код турских власти у Гњилану покушавала да докаже да је млада Српкиња насилно отета и одведена у арнаутску кућу. Колебљива и, Арнаутима наклоњена, турска власт је отезала са истрагом и пресудом. Једноставно, препуштали су времену да оконча то насилништво, верујући да ће девојка, због срама од света и родбине, помирити се са судбином. И арнаутске силеџије и турски угњетачи, 27

међутим, нису рачунали на тврду веру ове младе православне Српкиње. Босиљка је у сасвим страној и туђој, безбожничкој средини трпела силна искушења, увреде и насртаје; уцене и обећања да прими ислам и уда се за насилника. Одлучно и непоколебиво, она је, међутим, одбијала сва наваљивања и понижења, уздајући се у силу Божије милости и наду на спасење. Морили су је жеђу и несаницом; непрестаним дивљачким и демонским насртајима; убеђивањима.

Разгневљен, понижен и посустао, Арнаутин је одлучио да је погуби. Позвао је двојицу својих рођака, те су је, везану и изнемоглу, одвукли коњем уз реку Лапушницу и на пропланку, крај пута, довршили свој сатански чин: изболи су је ножевима, бесно вичући: „Смрт Шкињи (Српкињи)!“, а она, добивши нову силу и не осећајући ни ударце, ни убоде, тихо се још једанпут помоливши („Боже мој, сачувај ме до краја; не дај да попустим“) узвикнула: „Није ово смрт за мене, већ живот; ви сте у смрти, заувек; ваше погано племе!“

Са Господом у срцу, и молитвом на уснама, млада Српкиња се снажила и одолевала свим искушењима. Губећи, пак, стрпљење, непомени Арнаутин је ђаволски мучио Босиљку, скубећи јој косу и пржећи табане жаревљем; тукући је по лицу и слабинама, газећи је Арнаути девојци доводе и неку старију потурчену Српкињу, муслиманског имена, која је наговара да прими „турску веру“ и спасе себе и поштеди своје родитеље. Босиљка остаје непоколебива и чврста: „Ја своју веру имам одговорила је – Не треба ми боља, јер је нема. А што се тиче удаје, ја сам већ заручена – тихо је, са неовдашњим сјајем у очима, узвратила – Ја имам свог заручника…“ На упорно тражење да каже ко је њен изабраник, одговорила је потуркињи: ,,’Ристос је мој изабраник. Ја само њему припадам, ником другом. Ја се не одричем мога Бога и моје свете вере, као ти, коју жалим.“ „Не заноси се црна кукавице; спасавај душу“ убеђивала је ова несрећна жена. „Тако се не спасава душа – узвратила је млада православна пасјанка – већ се губи.“ „Кајаћеш се смркнуто јој је на крају рекла потуркиња, посаветовавши је: „Узми барем храну и воду; видиш на шта личиш; остала си кост и кожа…“ „Мене Бог храни и поји“ – тихо јој је узвратила и утонула у молитву. Уследила су нова и жешћа мучења: насилно облачење у димије и навлачење зара на лице; Босиљка је све то кидала и цепала са себе, отимала се; проклињала: „Убијте ме, убијте! – викала је – не дам се; ја сам хришћанка; ја сам православка. Не дам моју веру, моје српске хаљине… Не дам девојаштво! Само ме мртву можеш!“ – последњим погледом пресекла је мучитеља. Штићена храброшћу и снагом свише, Босиљка је остала чиста, неокаљана; непоколебана.

А када су разјарени овим силним, пророчким речима, дивљачки почели да јој касапе и комадају тело, храбра Пасјанка је испустила своју племениту душу и преселила се у рајска насеља Господња. Тек после пострадања, Турци су дозволили Босиљкиној родбини и Пасјанцима да телесне остатке ове свете новомученице покупе и чесно сахране поред старе црквице; они су касније, приликом обнове, узидани у храм. Предање о православном подвигу и мученичкој смрти свете девојке Босиљке и данас живи у Пасјану и целом Косовском Поморављу, о чему сведоче казивања старијих Пасјанаца: Василија – Васе Стојановића и Божидара Ђорђевића.

Фрагменти записа прича и путописа – духовника и хроничара, писаца и путописаца, као и необичне фреске (непознатих зографа) у пасјанској цркви.

28