0431 102 485 ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА СВ. ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА ПОБЕДОНОСЦА У СИДНЕЈУ
празником почиње у 10:00 часова. Суботње и празнично вечерње и бденије почиње у 18:00 часова. Дневни круг Богослужења, повечерје, полуноћница, јутрење и часови се обављају према манастирском типику. За све информације о Богослужењима
са радошћу примамо оно што нам је Господ припремио. Господ наш Исус Христос, који је победио смрт, дарује нам неугасиву светлост Васкрсења. Он нас топлотом светлости Васкрсења ослобађа хладноће и таме греха и обузетости страстима, да
бисмо наше срце сачували. Упаливши свеће на светлост која излази из Његовог Светлог Гроба, сачувајмо ту светлост у нашим душама и узмимо учешћа у Његовом славном Васкрсењу. Зрак светлости Васкрсења је испунио сву васељену, сво небо и земљу и разрушио врата суморног Ада. Допустимо да тај зрак продре и у наше душе и тамо се настани, избављајући нас од туге, потиштености и депресије у ово време тешких искушења. У овим временима, када цео свет страхује од невидљивог непријатеља, који се прикрада и односи животе, ми, православни хришћани, имамо утеху у речима самог Господа:“Ја сам са вама у све дане до свршетка света.“ Светлост Васкрсења Христовог продире кроз тешке облаке бриге, унинија и потиштености и у срцу сваког верника распламсава исконски огањ неугасиве вере и уздања у спаситељно дело Господа нашег Исуса Христа. Пре победе Христиве над смрћу, род људски је био у ропству смрти. Човек је, због греха, био обавијен тамом и остављен без икакве наде, а непријатељ наш од постања света, ђаво је ликовао и хвалио се како је преварио сав људски род. Међутим, Господ наш Исус Христос, који је безграшан страдао, својом смрћу на Крсту нас је избавио од срамотног робовања ђаволу. Због своје неизмерне љубави, Он је добровољно, за нас умро на Крсту, да би сишао у Ад, сатро силу ђаволску и из дубина адских извео душе помрлих од постања света. Господ је муњом свог Божанства и зраком светлости Васкрсења, умртвио Ад, срушио власт смрти и греха, поразио нашег непријатеља и као Нови Адам, донео тријумф слободе и искупљења. Наш Сведобри Господ је поднео све и као што св. Григорије Богослов објашњава:“…како би васкрсао тело, сачувао подобије Његово и обновио палог човека.“ (Проповед 7.) Свети апостол Павле, због тога пита Јевреје и незнабожце: “Зашто мислите да је невероватно да Бог васкрсне мртве?“ (Дела апостолска 8, 26). За светог апостола Павла, била је то сасвим опипљива стварност, јер је и он, као и Саул, био осветљен божанском светлошћу са неба и чуо је Васкрслог Христа, који га оптужује као прогонитеља, али га и позива да устане и да преузме на себе најславнији и највећи задатак:“… да отвори очи (незнабожаца) и да их из таме у светлост преведе и од сатанине силе до Бога доведе, да приме опроштај греха инаследство међу онима који су посвећени вером у мене (Христос).“ (Дела апостолска 26, 18) Неверство и грех потамљују и помрачују човека, али вера у светло Васкрсење Христово, ослобађа и осветљава живот човечији. Они коју су упорни у чињењу злих дела, у неверству, у понављању грехова који од таме произилазе, они су одвојени и отуђени од Бога и грех примају и доживљавају као природну нужду, постављају га као начин живота и оправдавају га као што то раде агностици и атеисти. Чак и верници, који су пали у, наизглед, мале грехе, ако у њима устрају и њих оправдавају, постају, како нас учи Св. Василије Велики:“… уједињени у тами и одвојени од Светлости и Вечног Живота!“ У Цркви Христовој, вером Православном и чињењем добрих дела, ми постајемо „суграђани са свецима и домом Божјим“(Еф. 2, 19), примамо живот ко је духован, харизматичан и узвишен, постајемо „светлост у Господу …и деца светлости. “ (Еф. 5, 8). Тај дар ће нас учинити достојнима Божанских и непролазних добара. Да бисмо били учесници у Васкрсењу Христовом, морамо учестовати и у муци Његовој, као што св. Григорије Богослов каже: “Морам ућу у гроб са Христом, бити поново оживљен са Христом и постати заједнички наследник са Христом, Сином Божјим, самим Богом.“ Проблеми и искушења са којима се срећемо у нашем животу, не треба да нас ометају и обесхрабрују. Не треба да се плашимо одрицања од нечега, да бисмо тиме стекли врлине. Уместо страха, треба да се предамо светој чежњи и божанској ревности према Христу, Спаситељу нашем, који је претрпео муку, Крст и смрт, али који је и васкрсао за нас. Морамо да се кроз молитву, љубав, одрицање, наду, кротост, опраштање, милост, стрпљење, покајање, припремимо за учествоање у Светим Тајнама. То не смемо чинити падајући у учмалост, духовно занемаривање, мислећи да смо успешни, остварени, морамо то радити без ароганције и хвалисања. Сви смо ми дужници и „зле и лење слуге“ и само смо „учинили што нам дужност налаже“ (Лк. 17, 9). Не смемо заборавити на чега смо, као православни хришћани позвани:“… на награду високог Божјег позива у Христу Исусу.“ (Фил 3, 14). Да
На празник Светлог Васкрсења Христовог, у недељу 24./11. априла 2022. године, у Саборном храму Светониколајевског манастира, Његово Преосвештенство Епископ Аустралијсконовозеландски и Предстојатељ Слободне Српске Православне Цркве г.г. Христифор је благоизволео да служи Васкршње јутрење. Јутрење је започело појањем Приђите примите светлост, за време чега су верници у храму приступали и палили свеће на владикине дикирије и трикирије, а затим у реду пошли у трократни опход око светог храма. По завршеном трећем опходу, испред затворених врата храма, Његово Преосвештенство је прочитао речи Јеванђеља:“ А у освитак првог дана недеље, Марија Магдалина, Марија Јаковљева, Марија Клеопова и Саломија дођоше са мирисима на гроб на помажу Исуса…“. После читања стихова и појања Васкршњег тропара: Христос Воскресе из мертвих, смертију смерт поправ и сушчим во гробје живот даровав, Преосвећени владика је отворио врата храма и за њим су сви верници, озарени радошћу Васкрсења Христовог, ушли у храм у којем је стајао празан гроб, који је и физички објавио Васкрсење Христово и да Господа у гробу више нема. После јутрења су освећена Васкршња јаја, као и пасха и куличи према обичају наших парохијана Руса. Преосвећени владика је благоизволео да Свету Архијерејску Литургију служи у редовно време уз саслужење Високопречасног Протојереја-ставрофора Звонимира Јовића пароха Водоншког и администратора Мелбурнског. На Светој Литургији је прочитана Васкршња посланица Поглавара Слободне Српске Православне Цркве и Председника Светог Архијерејског Синода наше Свете Цркве, Његовог Преосвештенства
У Томину недељу, 1. маја 2022. године у Светониколајевнском манастиру у Јужном Бризбену, одржана је Редовна Годишња Скупштина Слободне Спрске Православне Црквено-школске Општине при манастиру Светог Николе. После Свете Божанствене Литургије коју је служио Његово Преосвештенство Епископ Аустралијско-новозеландски и Предстојатељ Слободне Српске Православне Цркве г.г. Христифор, на којој су се окупили чланови наше Црквено-школске Општине, уследио је призив Светог Духа на почетку заседања. Седница, коју је водио Преосвећени владика Христифор је започела молитвом. После редовних извештаја: председника Слободне Српске Правосалвне Црквено-школске Општине Св. Николе г. Ратомира Нешића, у име секретара ССПЦШО Његовог Високопреподобија Архимандрита Др СимеонаНастојатеља Светониколајевског манастира, гђе. Иване Малић, благајника г. Радована Варагића, стара управа је једногласно поново изабрана на мандат од годину дана. На седници се разговарало о плановима и радовима на побољшању, улепшавању и одржавању манастирског комплекса.
На празник Св. Великомученика Георгија Победоносца, у храму Слободне Српске Православне Цркве у Форесту – Канбера, прослављена је храмовна слава. Свету Литургију је служио надлежни парох Пречасни јереј Александар Попадић. После Свете Литургије је учињен је трократни опход око светог храма и пресечен славски колач и освећено славско
Канонска визитација Његовог Преосвештенства Епископа г.г. Никона Његово Преосвештенство Епископ Америчко-канадски Слободне Српске Православне Цркве г.г. Никон је, на позив Предстојатеља Слободне Српске Православне Цркве Његовог Преосвештенства Епископа г.г. Христифора боравио у канонској визитацији Епархији Европској од 15. до 21. маја 2022. године. Приликом своје посете, Његово Преосвештенство је благоизволео да посети свештенство и верни народ Епархије Европске. Овом приликом, Преосвећени Владика Никон је, по благослову Предстојатеља Слободне Српске Православне Цркве Његовог Преосвештенства Епископа г.г. Христифора рукоположио нове свештенике Епархије Европске и примио у свезу клира свештенике који су прешли из других јурисдикција у Слободну Српску Православну Цркву. Нови посленици на њиви Господњој у Епархији Европској Слободне Српске Православне Цркве:
1. Преподобни Јеромонах Максим (Дебељачки)
2. Пречасни Јереј Марко Милисављевић
3. Пречасни Јереј Немања Шијачић
4. Пречасни Јереј Сава Шовљански
Током своје посете, Преосвећени владика је обишао више Богослужбених места, где је Богослужио, срео се са парохијанима и разговарао о духовном напредовању
и очувању вере Православне, кроз веронауку за децу и одрасле и обнављање Богомољачког покрета. Те Хришћанске заједнице које је оснивао и руководио св. владика Николај Жички, су биле извор из ког су се попуњавали редови свештенства, а нарочито монаштва. Верном народу је потребна мирна лука у којој ће се припремати за одбрану Православља, које је данас нападано са свих страна. Преосвећени је подсетио, у својим надахнутим беседама да је сама идеја Слободне Цркве настала из одговора патријарха Викентија (Проданова), на питање Срба из Аустралије 1949. године, о томе како се организовати и како водити Цркву у Аустралији. Одговор Патријархов је гласио:“Браћо, наша Црква је у огромним проблемима у Отаџбини. Ми смо у веома тешкој позицији. Ви имате ум, а Господ ће вас умудрити да очувате нашу Цркву ван Отаџбине. Ту су вам и браћа Руси и њихова Загранична Црква, па се угледајте на њихово организовање.“ Преосвећени владика је обишао и земљишта која су поклоњена и на којима ће, уз помоћ Божју да се започну радови на изградњи храмова и других објеката. Посетио је породицу Алексић, дародавце имања на
којем ће ускоро бити започета епархијски центар. Његово Преосвештенство Епископ г.г. Никон је посетио храм и парохију Покрова Пресвете Богородице Руске Православне Заграничне Цркве у селу Николцу у Сокобањи. Том приликом је Његово Преосвештенство Епископ г.г. Никон благоизволео да служи Свете Архијерејске Литургије са свештенством Слободне Српске Православне Цркве и Руске Православне Заграничне Цркве и изврши Свете Тајне Свештенства над свештеничким кандидатима Епархије Европске Слободне Српске Православне Цркве. Преосвећени Владика је, по благослову Његовог Високопреосвештенства Митрополита Њујоршког и Источноамеричког Архиепископа Тавријског и Одеског и Предстојатеља Руске Православне Заграничне Цркве г.г. Агатангела, постригао једног чтеца и једног ипођакона за храм Покрова Пресвете Богородице, а надлежног пароха и старешину храма Пречасног Јереја Небојшу Мирковића одликовао правом ношења набедреника, златног напрсног Крста и љубичасте камилавке. Домаћин Његовог Преосвештенства Епископа г.г. Никона је био Секретар Светог Архијерејског Синода Слободне Српске Православне Цркве Његово Високопреподобије Архимандрит Др Симеон, настојатељ свештене обитељи Светониколајевске у Јужном Бризбену у Аустралији. Високопреподобни отац Симеон је извршио одлуку Светог Архијерејског Синода Слободне Српске Православне Цркве и уручио ордење којим је Свети Синод одликовао:
1. Његово Високопреосвештенство Митрополита Њујоршког и Источноамеричког Архиепископа Тавријског и Одеског и Предстојатеља Руске Православне Заграничне Цркве г.г. Агатангела ОРДЕНОМ ГЕНЕРАЛА ДРАГОЉУБА МИХАИЛОВИЋА Првог Реда
2. Његово Преосвештенство Епископа Ишимијскосибирског и
Саборном
у Јужном
Његово
Епископ Аустралијско-новозеландски и Предстојатељ Слободне Српске Православне Цркве г.г. Христифор је благоизволео да служи Свету Архијерејску Литургију и да проповеда. Његово Преосвештенство је, на почетку Свете Литургије, благоизволео да постриже у чин чтеца г. Максима Бијелића и тиме настави породичну традицију, пошто је и отац г. Максима, Предраг, ипођакон Саборног храма Светониколајевског манастира. После Свете Литургије је служено Духовско вечерње, на којем су прочитане коленопреклоне молитве, за време којих су верници, клечећи, плели венчиће од траве. Преосвећени Владика је затим пресекао славски колач и осветио славско кољиво Кола Српских Сестара Пресвета Тројица при Светонико-лајевском манастиру. Овогодишње домаћице су биле гђа. Сава Гиговић и гђа. Станка Христуди, а четвртину славског колача, као залог домаћинства за следећу годину је преузела гђа. Љепосава Кљајић. Његовом Преосвештенству је саслуживао Високопречасни Протојереј-ставрофор Звонимир Јовић, парох Водоншки и администратор Мелбурнски. На Светој Литургији је одговарао хор Саборног храма под вођством гђе. Иване Малић. Сви присутни су се затим, у манастирској трпезарији, окупили око свечане славске трпезе љубави, коју су припремиле вредне сестре Кола Српских Сестара Пресвета Тројица. Деца, чланови дечјег хора Света Ираида су извела пригодан програм.
Литургију и да проповеда. На крају Свете Литургије је учињен помен свима пострадалима бранећи веру Православну. После Свете Литургије и помена, одржана је традиционална Видовданска Академија, на којој је говорио Његово Преосвештенство Епископ г.г. Христифор, а деца, чланови дечјег хора Св. Ираида су извели пригодан програм.
благоизволео да на празник Успења Пресвете Богородице, у Саборном храму Светониколајевског манастира у Јужном Бризбену, служи Свету Архијерејску Литургију и да проповеда. Његовом Преосвештенству је саслуживао Високопречасни Протојереј-ставрофор Звонимир Јовић парох мелбурнски и администратор водоншки. На Светој Литургији је одговарао хор Светониколајевског манастира под вођством гђе. Иване Малић Савез Кола Српских Сестара Епархије Аустралисјко-новозеландске Слободне Српске Православне Цркве је прославио своју небеску заштитницу Пресвету Богородицу и празник Њеног Успења као своју крсну славу. Домаћица славе гђа. Јелица Хард је предала четвртину славског колача, као залог домаћинства за следећу годину, гђи. Светлани Лујић. Сви присутни су се затим окупили око свечане славске трпезе љубави, коју су припремиле вредне сестре Кола Српских Сестара Пресвета Тројица при Светониколајевском манастиру.
празник Успења Пресвете Богородице, секретар Светог Архијерејског Синода Слободне Српске Православне Цркве Његово Високопреподобије Архимандрит Др Симеон, секретар Епархије Западноевропске Пречасни јереј Марко Милисављевић и чтец Стефан Јовановић су боравили у канонској посети сестринској Бугарској Православној Старокалендарској Цркви. Уочи празника у Саборном храму у Софији је служено празнично свеноћно бденије, које су служили Његово Високопреосвештенство Митрополит Тријадицки предстојатељ Бугарске Православне Старокалендарске Цркве г.г. Фотије, Његово Високопреосвештенство Митрополит Метонијски г.г. Амвросије из Цркве Истински Православних Хришћана Грчке и Његово Преосвештенство Епископ Созопољски г.г. Серафим, са свештенством Бугарске Православне Старокалендарске Цркве и Слободне Српске Православне Цркве. На сам дан празника, у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Софији, служена је Света Архијерејска Литургија, коју су служили тројица архијереја уз саслужење четрнаестнаест свештеника и четири ђакона. Свету Литургију је започео возгласом Благословено Царство, Његово Високопреподобије Архимандрит Др Симеон, секретар Светог Архијерејског Синода Слободне Српске Православне Цркве. На Светој Литургији је ангелским гласовима одговарао хор Саборног храма. Светим тајнама Исповести и Причешћа је приступило око две стотине верника. После Свете Литургије је уприличена свечана славска трпеза љубави. Његово Високопреподобије Архимандрит Др Симеон је, у име Његовог Преосвештенства Епископа Аустралијско-новозеландског и Предстојатеља Слободне Српске Православне Цркве г.г. Христифора и Светог Архијерејског Синода Слободне Српске
Високопречасни протојереј-ставрофор Звонимир Јовић Парох Водоншки и администратор Мелбурнски.Члан удружења књижевника Србије. БОГУ
Свемогући, Вечни, у свему присутни Пројављен у свему кроз лепоту Света; Живиш Васионом, Земљом, МаглинамаГалаксијом сваком Родитељ си СВЕГА... Душом, умом, срцем, спознао сам Тебе, Ти си Огледало које ме огледа; Носим Те у себи озарењем умаОпштем Васкрсењу кроз Голготу журим. Живим по Закону-Јеванђеља мери, Свељубављу праштам да ми сви опросте; Под теретом Крста до своје Голготе, Главу ломим Змају-Сатани из Пакла. Пакао без Тебе то је живот цели, У Теби је Лука и спасење моје; Звезде су на Небу печат славе ТвојеБезбројни космоси рајске Васионе. Моралним законом и звезданим небом, Присуство сам Бога у срцу нашао; Радом пчела, мрава, Космоса цветањем, Поезијом мојом ја сам део Тебе...
Са Богом је лако кроз живот ходити, Без Бога Пакао цела Васиона; Кад мој ГРУМЕН земље на починак пођеВаскрснућеш мене у Раја пределе... Алилуја! СЛАВА! БОГУ У ТРОЈИЦИ Трудољубљем мрава, пчела у кошници!
Протиница Царинка Јовић Мелбурн, Аустралија 1993. БОЛ (Мојој ћеркици Снежани која почива у порти новоселске цркве)
1. Зима хладна облаци јуре, Песма првих петлова брију, Јабука старе гране плете, Ту почива мало дете.
2. Месец над тобом сија, Снежни гуњац те завија, Село око тебе мирише, Хладне те кише напојише.
3. Чујем ти плач у срцу мом, Нисам у загрљају твом, Рана ме мучи и боли, Срце те мамимо воли.
4. Бели снегови завејали, Дуги хладни дани сакрили, Јутре ветрови силни, Мајчин анђеле дивни.
5. Око тебе је тама, Ти ниси сама, Тегобу у срцу сам крила, Што сам те изгубила.
6. Око тебе су непознати људи, Нико тебе не буди, Из старих грана јабуке, Чујеш мамине звуке.
7. Око тебе израсла трава, Ко прође види анђео спава, У мислима с' тобом је мама, Знам да си поспана.
8. Ја те додирнут не могу, Изгарам, топим се у болу, Нестала си, отишла у детињству раном, Мајчина неизлечива рано.
и интелектуалних функција и да се с лакоћом интегрише у друштвени живот. Када чују израз „ментално здравље“ већина људи помисли на емоционалну и психолошку болест. Али ментално здравље је више од самог одсуства болести; то је стање какво свако жели да постигне, било да знамо шта је то или не. Када размишљамо о срећи, задовољству, радости, душевном миру и другим позитивним емоцијама, заправо се позивамо на ментално здравље. Често је истраживачима и практичарима тешко разликовати ментално здравље од менталних болести. На пример, особа има страх од јавног говора, да ли то значи да
један у свету
С више од 300 милиона људи који се боре са различитим облицима депресије, ментално здравље данас се можда суочава с озбиљном кризом. Поврх свега, имамо анксиозне поремећаје код којих се у 2013. години преваленција кретала између 0,9% и 28,3%. (Бактер, Сцотт и Вхитефорд, 2013). Када Бог више није референтна тачка доброте, светости и чврстих моралних принципа, границе између добра и зла, здравог и нездравог, нормалног и ненормалног постају нејасне. Духовност – заборављени (или занемарени) део Један аспект којем истраживачи и стручњаци из различитих области почињу да обраћају све већу пажњу је духовност. У контексту хришћанског православља духовност представља човеково тражење савршенства у Христу, покајањем и стицањем хришћанских врлина. Духовност је канал кроз који људи гаје и његују свој однос са Богом. Према недавним истраживањима, духовност има главну улогу и у менталном и у физичком здрављу. Не само да ова пресудна димензија живота позитивно утиче на физичко здравље пацијената оболелих од карцинома (Јим. Ет ал., 2015), већ је и позитивно повезана са здравственом отпорношћу (Вомбле, Лаббе, & Цоцхран, 2013), што је предуслов менталног здравља. Шта више, студенти из САД и Велике Британије са вишим резултатима духовности извештавају о бољем задовољству здрављем и животом (Варун, Јуне, & Парамјит, 2015).
изазовима
Надаље, како један аутор каже, истраживачи и
морају објаснити разлику између психологије ума, психологије човека и православне психологије, која је психологија животног пута у Господу. (Слободчиков, 2016) Љубав – темељ православног духовног живота У 1. посланици св. апостола Јована 4: 8, Свето Писмо нас учи да „свако ко не воли, не познаје Бога, јер је Бог љубав.“ Даље, најважнија улога љубави у контексту православне вере још једном је поновљена у св. Јеванђељу по Матеју 22: 37, где Господ наш Исус Христос позива вернике да „љубите Господа, Бога свога, свим срцем својим, свом душом својом, свим умом својим и свом снагом својом“; и у св. Јеванђељу по Матеју 22:38, где Исус спомиње другу највећу заповест: „Љуби ближњега свога као себе самог“. Укратко, духовни
разапет и убијен и
умре
грехе човечанства, тако да ће се онај ко се покаје за своје грехе, спасити. Другим речима, православна вера, попут многих терапијских приступа дизајнираних за побољшање менталног здравља, наглашава важност схватања и увиђања наших мана и недостатака као дела наше несавршене, грешне природе. Спознавањем својих грехова и покајањем, ми се приближавамо Богу. Одсуство Бога, дакле недостатак аутентичне, несебичне љубави из човековог живота, само отежава менталну и духовну патњу (Лефтер, 2015) Једном када људи признају своје грехе, који су често узрок несреће и лошег менталног здравља и одлуче да воле Бога свим срцем, душом и умом, терет срамоте, разочарања, самоодрицања полако постаје лакши. Чим људи пусте свој емоционални и духовни „пртљаг“, Божја љубав почиње да се полако усађује што резултира постепеним побољшањем менталног здравља. Бог као једини исцелитељ Као што смо претходно рекли, Божји принципи за стабилно и трајно физичко, ментално и духовно здравље, често су у складу са савременим концептима психотерапије. На пример, погледајмо како је Исус описао уобичајени емоционални проблем који може утицати на ментално здравље.
„Зато вам кажем: не брините се за живот свој, шта
вере развијају виши осећај кохерентности који делује као ефикасна техника управљања стресом. (Меракоу и др., 2017) Закључак: Обећавајућа будућност Узимајући у обзир духовну димензију, православна психотерапија успева да лечи пацијента у целини. Православна психотерапија се ослања на три основна принципа. Прво, исповедање хришћанске вере самог терапеута коју он мора увести у терапеутски оквир тако да након тога може обратити души пацијента као подобију Божјем према коме смо сви и створени. Друго, успостављање терапијског приступа заснованог на патристичкој основи која омогућава пацијенту да стекне морално образовање и духовне вештине. Треће, искључење техника и метода које унижавају човека, који је физичко, ментално и духовно биће, на ниво чисто биолошке машине.
РЕЧИ СВЕТИТЕЉА
О вери, нади и љубави: „Нико не може задобити савршену љубав Божју осим кроз чисту веру и чврсту наду“. Свети Симеон Нови богослов
О греху и врлини: „Крај греха је смрт: крај Божјих заповести је живот вечни“.
Св. Василије Велики О греху: „Шта је грех? Зле мисли, речи и дела“. Св. Симеон Нови богослов О судбини грешника: „Када дете умре у утроби мајке, сахрањује се у земљу. Тако одлази из мрака у мрак. Исто тако и грешник живи у мраку у овом свету и после смрти одлази у још мрачнију и страшнију таму“. Св. Макарије О лаком бремену: „Ми одбацујемо лако бреме самоосуде, а оптерећујемо себе тешким бременом самооправдања“. Ава Јован О молитви: „Сваког дана испитујте своје грехе молећи Бога за опроштај и Бог ће опростити.“ „Присили себе на многе молитве, јер је молитва светлост душе“. Ава Исаија О анђелима око нас: „Стидимо се пред анђелима више него пред људима, Јер има много анђела око нас.“ „Чувај се сваког срамног дела.“ Св. Јован Златоусти О молитви: „Моли од Бога не оно што је чаробно, већ оно што је корисно (за спасење)“. „Разговарај са Богом много, а са људима мало“. Мрзи грех: „Свако ко не мрзи грех, броји се у грешнике, чак ако и не учини грех.“ „Сваки је грех оружје којим наоружавамо ђавола против себе.“ Молитва у болести: „Пре тражења лекара у болести, понови молитву.“ Храм: „Љуби цркве Божје, али покушај да подигнеш у себи храм Божји“. Свети Нил Синајски
Страх за тело: „Страх за тело може да буде тако велики да људи због њега нису у стању да учине ишта достојно дивљења и поштовања. Али када страх за тело уступи место страху за душу, тада страх за тело ишчезава, као што восак нестане од топлоте.“
Свети Исак Сирин Дарови Божји: „Сваки Божји дар пропада када га не употребимо на славу Божју већ на славу своју.“ О откровењу: „Да бисмо познавали Бога, потребно је откривење одозго.“ „Без Бога не можемо познати Бога“. О смрти: „У смртном часу умирући сагледава цео свој прошли живот врло јасно … и ужасан страх испуњава његову душу једном ће тако бити и са нама“. Свети Тихон Задонски Вера и дела: „Нити је корисно ревносно руковођење у животу без вере, нити је довољно правилно исповедање вере без добрих дела, да би нас довело пред лице Божје, већ је обоје потребно за изградњу правог Божјег човека“. Св. Сава, Први Архиепископ Српски Учите вашу чељад: „Поновите својој породици у дому све што сте чули тога дана у цркви“. Св. Василије Велики Сиромаштво: „Сиромаштво није зло. Само је грех зло. Богатство само по себи није добро“. Св. Јован Златоусти Благодарност: „Лако је бити захвалан Богу у благостању, али бити благородан
COMMEMORATION OF THE FOUNDING OF THE CHURCH OF THE RESURRECTION (HOLY SEPULCHRE) AT JERUSALEM
The Dedication of the Temple of the Resurrection of Christ at Jerusalem celebrates the dedication of the Church of the Resurrection, built by Saint Constantine the Great and his mother, the empress Helen.
After the voluntary Passion and Death on the Cross of our Lord and Savior Jesus Christ, the holy place of His suffering was long trampled on by pagans. When the Roman emperor Titus conquered Jerusalem in the year 70, he razed the city and destroyed the Temple of Solomon on Mount Moriah, leaving there not a stone upon a stone, as even the Savior foretold (Mt.13:1-2).
Later
He gave orders to cover the Holy Tomb of the Lord with earth and stones, and on that spot to set up an idol. On Golgotha, where the Savior was crucified, he constructed a pagan temple dedicated to the goddess Venus in 119. Before the statues they offered sacrifice to demons and performed pagan rites, accompanied by wanton acts.
In Bethlehem, at the place the Savior was born of the AllPure Virgin, the impious emperor set up an idol of Adonis. He did all this intentionally, so that people would forget
completely about Christ the Savior and that they would no loner remember the places where He lived, taught, suffered and arose in glory.
After her arrival in Jerusalem, the holy empress Helen destroyed all the pagan temples and reconsecrated the places desecrated by the pagans. She was zealous to find the Cross of our Lord Jesus Christ, and she ordered the excavation of the place where the temple of Venus stood. There they discovered the Sepulchre of the Lord and Golgotha, and they also found three crosses and some nails.
In order to determine upon which of the three crosses the Savior was crucified, Patriarch Macarius gave orders to place a dead person, who was being carried to a place of burial, upon each cross in turn. When the dead person was placed on the Cross of Christ, he immediately came alive. With the greatest of joy the empress Helen and Patriarch Macarius raised up the Life-Creating Cross and displayed it to all the people standing about.
The holy empress quickly began the construction of a large church which enclosed within its walls Golgotha, the place of the Crucifixion of the Savior, and the Sepulchre of the Lord, located near each other. The holy Apostle and Evangelist John wrote about this: "Now in the place where He was crucified, there was a garden, and in the garden a new tomb, in which no one had yet been laid. Therefore they laid Jesus there because of the Jewish preparation day, for the tomb was nearby" (John 19:41-42). The Church of the Resurrection was ten years in building, and the holy empress Helen did not survive to see its completion. She returned to Constantinople, and reposed in the year 327. After her arrival in Jerusalem, the holy empress built churches in Bethlehem, on the Mount of Olives, at Gethsemane and in many other places connected with the life of the Savior and events in the New Testament.
At the beinning of the reign of Saint Constantine the Great (306-337), the first of the Roman emperors to recognize the Christian religion, he and his pious mother the empress Helen decided to rebuild the city of Jerusalem. They also planned to build a church on the site of the Lord’s suffering and Resurrection, in order to reconsecrate and purify the places connected with memory of the Savior from the taint of foul pagan cults.
The empress Helen journeyed to Jerusalem with a large quantity of gold, and Saint Constantine the Great wrote a letter to Patriarch Macarius I (313-323), requesting him to assist her in every possible way with her task of the renewing the Christian holy places.
The construction of the church of the Resurrection, called "Martyrion" in memory of the sufferings of the Savior, was completed in the same year as the Council of Tyre, and in the thirtieth year of the reign of Saint Constantine the Great. Therefore, at the assembly of September 13, 335, the consecration of the temple was particularly solemn. Hierarchs of Christian Churches in many lands: Bythnia, Thrace, Cilicia, Cappadocia, Syria, Mesopotamia, Phoenicia, Arabia, Palestine, and Egypt, participated in the consecration of the church. The bishops who participated in the Council of Tyre, and many others, went to the consecration in Jerusalem. On this day all the city of Jerusalem was consecrated. The Fathers of the Church established September 13 as the commemoration of this remarkable event.
благочестиве Јелене, па је она коначно родила сина, Стефана Уроша, 1337. године.
Задужбине Као веома начитана, побожна и духовна жена, Јелена је и сина Уроша васпитала у вери Христовој, а и мужа Душана је учвршћивала у православљу. Цар Душан је подизао цркве и манастире, дарујући им велике дарове, а давао је прилоге и за светогорске манастире, македонске и друге, широм света, као што је српски Манастир Св. Арханђела Михаила у Јерусалиму. Душан, Јелена и Урош подигли су своју задужбину, Манастир Светих Арханђела на Бистрици, изнад Призрена (1348-1352).
Заједно са царским великашем, деспотом Јованом Оливером, подигли су Манастир Св. Арханђела у Леснову (1347-1349), завештан манастиру Хиландару. Саградили су и манастир Пресвете Богородице, звани Матејич, у Скопској Црној Гори код Куманова, као и цркву Свете Тројице у Скопљу. Њу је млади цар Урош украсио и даривао светим иконама, одеждама и богослужбеним предметима,
и блага нарав. Будући да није желео силом да влада и потчињава моћне и необуздане српске великаше, наносили су му штету, многа зла и неправде, заједно са његовим дворским људима. Многи великаши почели су да се одвајају од младога цара и цепају Српско царство, велику Душанову царевину. Први се одвојио Урошев стриц Симеон Синиша, Душанов полубрат. Великаши су самовољно узимали део по део власти, а неки од њих и позивали српске непријатеље да својим војскама ударе на Србију. Царица
и тако веома помогла Урошу. Више од свега, била му је ослонац у духовном животу. Оставши удовица, убрзо се замонашила, добивши име Јелисавета, маја 1356. године. Наставила је да помаже сину и као монахиња, упућујући га да даје дарове црквама и манастирима. Урош је богато даривао манастире Светих Арханђела у Призрену, Пресвете Богородице Синајске, Светих Арханђела у Јерусалиму; као и православне митрополите и светогорске монахе и манастире, понајвише Хиландар.
хиландарске Саборне цркве, док је његова мајка, Св. Јелисавета, била ктиторка запустеле Карејске келије Св. Саве, богато дарујући и светогорски манастир Кутлумуш. Постала је и “други ктитор” Манастира Св. Николе под Кожљем, на реци Пчињи. Измирење са Цариградском патријаршијом Св. Јелисавета и Св. цар Урош довели су до измирења Српске и Цариградске патријаршије, након одлучења које је изрекао Васељенски Патријарх Калист над царем Душаном, услед Душанове самовољне одлуке да прогласи српског архиепископа за патријарха. Патријарх Калист је пристао на измирење и праштање, али се изненада разболео и умро ту у Серу, јуна 1369. године. Благочестива царица-монахиња Јелисавета, свештенство и народ Српске цркве достојно су сахранили Васељенског патријарха. Неколико година касније, царица Јелисавета је, уз помоћ светогорских монаха и Св. кнеза Лазара, издејствовала
збацивање и укидање власти лозе светих Немањића. Под таквим невољама и злим ударима, цар Урош је изгубио земаљско царство, али је задобио вечно Царство Божије. Предао је своју свету душу Господу 2/15. децембра 1371. године, са непуних 35 година. По речима његовог животописца, Патријарха Пајсија и неких од каснијих српских летописаца, цар Урош је био убијен руком Вукашина Мрњавчевића. Најстарији српски летописци и родослови кажу да је Вукашин био, ако ништа друго, посредни убица Урошев. Свете мошти
светородну династију Немањића и да српски престо обезбеди за своју породицу. Тако је самовољно прогласио свога сина Марка за “младог краља”, чиме је припремао
Св. цар Урош, седми и последњи владар из светородне лозе Немањића, погребен је у манастиру Успења Пресвете Богородице у Неродимљу, код данашњег Урошевца, града који је по њему и добио име. Његове свете мошти чудесно су објављене од Бога 211. година после његове смрти, око 1584. године. Светим моштима је у Неродимље долазио верни народ, многи су од њих добијали помоћ и исцељења. Маја 1705. године, монах Христифор је пренео мошти у сремски манастир Јазак, а део моштију је донет у манастир Студеницу. Из Јаска су мошти преношене у манастире Врдник и Крушедол, па опет враћане у Јазак. За време Другог светског рата, 14. априла 1942. године, мошти Св. цара Уроша је, пред зликовачким усташким скрнављењем православних светиња, прота Радослав Грујић тајно узео из манастира Јазак и, заједно са моштима Св. цара Лазара и Св. кнеза Стефана Штиљановића, пренео у београдску Саборну цркву. Повратак моштију Св. цара Уроша у Јазак догодио се 17. септембра 2001. године. Тада је Патријарх српски Павле, у присуству Епископа сремског Василија и свештенства Саборне цркве, пресвукао сакос на моштима Св. цара Уроша и Св. Стефана Штиљановића. Након молебана Св. цару Урошу, док су храм и црквена порта били препуни верног народа, мошти Св. цара Уроша су положене у нови кивот и свечано испраћене најпре за Нови Сад, а затим у манастир Јазак, где и данас почивају. У олтару Саборне цркве чувају се данас делови моштију Св. цара Уроша.
