Епархијски Весник Слободне Српске Православне Цркве by fr.dr.simeon.miscevic

ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА СВ. ПЕТРА И ПАВЛА ВОДОНГА За информације се обратите надлежном пароху Високопречасном протојереју-ставрофору Звонимиру Јовићу Тел: 0431 102 485 ХРАМ СВ. САВЕ У ХАЈНДМАРШУ – АДЕЛАИД Света Божанствена Литургија недељом и празником почиње у 10 часова. За информације се обратите надлежном пароху Пречасном јереју Атанасију Крстићу Тел: 0469 044 568 Email: fr.atanasije.krstic@gmail.com

Његово Преосвештенство Епископ Аустралијско-новозеландски Слободне Српске Православне Цркве

ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА СВ. СТЕФАНА ДЕЧАНСКОГ У МЕЛБУРНУ

г.г. Христифор

За информације се обратите администратору Високопречасном протојереју-ставрофору Звонимиру Јовићу Тел: 0431 102 485

РАСПОРЕДИ БОГОСЛУЖЕЊА САБОРНИ ХРАМ СВЕТОНИКОЛАЈЕВСКОГ МАНАСТИРА СЕДИШТЕ ЕПАРХИЈЕ

ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА СВ. ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА ПОБЕДОНОСЦА У СИДНЕЈУ

Света Божанствена Литургија недељом и празником почиње у 10:00 часова. Суботње и празнично вечерње и бденије почиње у 18:00 часова. Дневни круг Богослужења, повечерје, полуноћница, јутрење и часови се обављају према манастирском типику. За све информације о Богослужењима и духовном животу уопште можете се обратити на број телефона канцеларије 07 3255 3333 сваког радног дана 10 -14 часова или игуману манастира Његовом Високопреподобију Архимандриту Др. Симеону Мишчевићу Тел: 0470 258 381 Еmail: fr.dr.simeon.miscevic@fsoc.com.au

За информације се обратите администратору Пречасном јереју Александру Попадићу Тел: 0415 769 303 Email: fr.aleksandar.popadic@gmail.com

ХРАМ СВ. ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА ПОБЕДОНОСЦА У ФОРЕСТУ – КАНБЕРА Света Божанствена Литургија недељом и празником почиње у 10 часова. За све информације о Богослужењима и духовном животу, обратите се старешини храма св. Георгија Пречасном јереју Александру Попадићу Тел: 0415 769 303 Email: fr.aleksandar.popadic@gmail.com

ЕПАРХИЈСКИ ВЕСНИК DIOCESAN MESSENGER Званично гласило Слободне Српске Православне Цркве Епархије за Аустралију и Нови Зеланд Излази са благословом Његовог Преосвештенства Епископа г.г. Христифора Главни и одговорни уредник Епархијских издања: Његово Високопреподобије Архимандрит Др. Симеон Мишчевић Адреса: St Nicholas Monastery 243-247 Vulture Street South Brisbane QLD 4101 Phone: 07 3255 3333 Email: fr.dr.simeon.miscevic@fsoc.com.au

ВИДОВДАН У СВЕТОНИКОЛАЈЕВКСОМ МАНАСТИРУ

ПЕТРОВДАН У МЕЛБУРНУ Његово Преосвештенство Епископ Аустралијсконовозеландски г.г. Христифор је, на позив свештенства и верног народа из храма Св. Григорија Богослова у Бентлију Мелбурн, Грчке Старокалендарске Цркве, а са благословом Његовог Преосвештенства Епископа Сиднејског, Аустралије и све Океаније г.г. Амвросија, благоизволео да на празник Св. Первопрестолних Апостола Петра и Павла, служи Свету Архијерејску Литургију и да проповеда. Његовом Преосвештенству је саслуживао надлежни парох јеромонах Теофилос.

У петак 28. јуна 2019. године, на празник св. Великомученика кнеза Лазара - Видовдан, у Саборном храму Светониколајевског служена је Света Божанствена Литургија. У недељу 30. јуна 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ за Аустралију и Нови Зеланд г.г. Христифор, благоизволео је да служи Свету Архијерејску Литургију и да проповеда. После Свете Литургије, учињен је помен свим владарима, војсковођама, војницима и цивилима, који су животе дали бранећи Крст Часни, Слободну Златну и Српско Отечество. По вековној традицији, све присутне је гђа. Станка Христуди окитила божурима. По завршетку помена, Његово Преосвештенство Епископ г.г. Христифор је позвао све присутне да се окупе око задушне трпезе. Том приликом је владика Христифор у свом надахнутом обраћању подучио верни народ о значају светих мученика кроз историју Цркве Православне, истичући да мучеништво непрестаје ни данас и дајући примере како и у наше време просијавају мученици, који, не жалећи свој живот, остају тврди у вери Христовој. Г. Радован Варагић нас је, уз гусле, подсетио на јунаштво косовких јунака.

ДРАЖИНДАН У КАНБЕРИ У недељу, 14. јула 2019. године, на празник Св. мученика и бесревреника Козме и Дамјана, у Храму Св. великомученика Георгија Победоносца у Форесту - Канбера, Његово Преосвештенство Епископ Аустралијско-новозеландски г.г. Христифор је учинио канонску посету овој Црквеношколској општини и поводом обележавања Дражиндана, благоизволео да служи Свету Архијерејску Литургију и да проповеда. После Свете Литургије, пред спомеником генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу, испред Српског Центра који носи његово име, Његово Преосвештенство Епископ г.г. Христифор је служио помен. По завршеном помену, представници свих Слободних Српских Православних Црквено-школских Општина, као и представници Удуружења Четника и осталих националних организација под окриљем Слободне Српске Православне Цркве, положили су венце испред споменика нашем Чичи. Звуци трубе су затим огласили повечерје. После полагања венаца, сви присутни су се окупили око свечане трпезе љубави које су припремиле вредне сестре. 1

СЛАВА У ВОДОНГИ У суботу, 13. јула 2019. године, у сали Слободне Српске Православне Црквено-школске Општине Св. Первопрестолних Апостола Петра и Павла у Водонги, Његово Преосвештество Епископ Аустралијсконовозеландски г.г. Христифор је, поводом Крсне Славе Црквено-школске Општине Св. Петра и Павла, благоизволео да служи и проповеда. После Свете Литургије, Његово Преосвештенство је пресекао славски колач и осветио славско кољиво. Оовогодишњи домаћин славе г. Стево Илић из Канбере, је предао четвртину славског колача, као залог домаћинства за следећу годину, г. Милану Станићу. Његово Преосвештенство је прегледао место предвиђено за изградњу храма Св. Петра и Павла и благословио почетак радова. Сви присутни су се затим окупили око свечане славске трпезе љубави коју су припремиле вредне сестре Кола Српских Сестара Праподобна мати Параскева.

ДРАЖИНДАН У СВЕТОНИКОЛАЈЕВСКОМ МАНАСТИРУ

СЛАВА САВЕЗА КОЛА СРПСКИХ СЕСТАРА У недељу, 01. септембра 2019. године, у Саборном храму Светониколајевског манастира у Јужном Бризбену, Његово Преосвештенство Епископ Аустралијско-новозеландски г.г. Христифор је благоизволео да служи Свету Архијерејску Литургију и да проповеда. У току Свете Литургије, Његово Преосвештенство је рукоположио ипођакона Симеона Тафта у ђаконски чин и причислио га братству Саборног храма. На крају Свете Литургије, Његово Преосвештенство је пресекао славки колач и осветио славко кољиво Савеза Кола Српских Сестара. Овогодишње домаћице су биле гђа. Корел Тодоровић и гђа. Зорица Станић, које су предале четвртину славног колача, као залог за домаћинство следеће године, гђи. Сави Гиговић, председници Савеза Кола Српских Сестара и гђи. Станки Христуди. После резања колача, сви присутни су се упутили у манастирску трпезарију, где су деца, чланови дечјег хора "Св. Ираида", под вођством гђе. Иване Малић, извели Светосавску химну, награђени бурним аплаузом. После деце је наступио наш гуслар г. Радован Варагић. Затим су се сви присутни окупили око свечане славске трпезе љубави које су припремиле наша вредне сестре.

У недељу 21. јула 2019. године, на празник св. великомученика Прокопија, у Саборном Храму Светониколајевског манастира, Његово Преосвештенство Епископ Аустралијско-новозеландски г.г. Христифор је благоизволео да служи свету архијерејску литургију и да проповеда. По завршеној Светој Литургији, сви присутни су се окупили на месту где се започиње са подизањем споменика Ђенералу Драгољубу Михаиловићу и меморијала свим пострадалима у другом светском рату. Његово Преосвештенство је одслужио парастос Ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловићу, а затим благословио почетак радова на подизању споменика. Сви присутни су се окупили око задушне трпезе коју су припремиле наше вредне сестре из Кола Српских Сестара.

СЛАВА КОЛА СРПСКИХ СЕСТАРА КРАЉИЦА МАРИЈА У недељу 1. септембра 2019. године, Коло Српских Сестрара Краљица Марија при Слободној Српској Православној Црквено-школској Општини Св. Саве у Хајндмаршу, прославило је своју Небеску Заштитницу Богоородицу и празник Њеног Успења. Прослава је започела Светом Божанственом Литургијом коју је служио надлежни парох пречасни јереј Атанасије Крстић. На крају Свете Литургије пресечен је славски колач и освећено славско кољиво које је припремила овогодишња домаћица гђа. Ангелина Килибарда. Сви чланови и пријатељи су прешли у салу Српског Центра и окупили се око свечане славске трпезе љубави које су чланице Кола Српских Сестара Краљица Марија припремиле.

СВ. НОВОМУЧЕНИЦИ ЈАСЕНОВАЧКИ У суботу 14. 09. 2019. године, прослављајући 700 000 Јасеновачких Новомученика, у храму св. Великомученика Георгија Победоносца у Форесту, Његово Преосвештенство Епископ Аустралијско-новозеландски г.г. Христифор, благосизволео је да служи свету Архијерејску Литургију и да проповеда. Његово Преосвештенство је, у надахнутој беседи, подучио и подсетио верни народ на 700 000 оних који су пострадали и седам пута толико оних који су уцвељени. "Јасеновачки Новомученици нису убијени једном, већ их и данас убијају сваки пут када покушају, у име којекаквих циљева, да обезвреде то незапамћено страдање Српског народа. Свети Јасеновачки мученици су нам пример како се вера Србинова Православна чува и како Христа Господа нису дали ни за шта, а за Христа су дали своје животе." По завршеној Литургији, служен је помен свим жртвама усташког, нацистичког и комунистичког терора у Другом Светском Рату. Сви присутни су се затим упутили на гробље манастира Новог Каленића, где је Његово Преосвештенство Епископ г.г. Христифор, служио молебан Јасеновачким новомученицима испред спомен Крста, који је, као први споменик у свету, подигао блажене успомене Епископ Аустралијско-новозеландски Слободне Српске Православне Цркве г.г. Петар. По завршетку молебана, сви присутни су се упутили у манастирски храм Св. Саве и окупљени око гроба владике Петра, са упаљеним воштаницама у рукама, громогласно отпевали Вјечнаја Памјат. У томе тренутку је сав храм одјекивао као да су сами анђели певали са нама. По повратку у салу Слободне Српске Православне Црквеношколске Општине св. Георгија, окупили смо се око свечане трпезе љубави.

СЛАВА ДЕЧЈЕГ ХОРА - СВЕТА ИРАИДА У недељу, 6. октобра 2019. године, на празник зачећа Св. Јована Крститеља и на спомен св. мученице Ираиде, у Саборном Храму Светониколајевског манастира у Јужном Бризбену, Његово Преосвештенство Епископ Аустралијсконовозеландски г.г. Христифор је благоизволео да служи Свету Архијерејску Литургију и да проповеда. Светом Архијерејском Литургијом је започела прослава крсне славе дечјег хора Саборног храму Светониколајевског манастира. Дечји гласови, као гласови самих анђела су одјекивали у храму током Свете Литургије. Сви присутни су, задржавајући дах и сузе, слушали песму Светог Владике Николаја о Светој Ираиди. Девојчици од десет година која је пострадала за Христа Господа. Песму су деца певала за време причасног, а затим приступила Светој Тајни Причешћа. По завршетку Свете Литургије, Пресечен је Славски Колач и освећено Славско Кољиво, које је за славу припремила хоровођа дечјег хора гђа. Ивана Малић. Домаћинства за следећу годину се прихватила гђа. Бојана Булован. После резања славског колача, сви присутни су се упутили у манастирску трпезарију, где су деца извела припремљени програм. Присутни нису штедели своје руке и аплауз је дуго одјекивао. Сви заједно су се окупили око свечане славске трпезе љубави.

ХРАМОВНА СЛАВА У СЛОБОДНОЈ СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВЕНО-ШКОЛСКОЈ ОПШТИНИ СВ. ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА ПОБЕДОНОСЦА У ГРЕНВИЛУ У суботу 16. новембра 2019. године, на празник обновљења храма св. великомученика Георгија Победоносца, у капели Св. Георгија је прослављена храмовна слава. Обележавање храмовне славе је започело освећењем новоустројене капеле св. Георгија у просторијама Удружења бораца Дража Михаиловић у Гренвилу. Освећење су извршили господа епископи: Аустралијско-новозеландски Слободне Српске Православне Цркве г.г. Христифор и Сиднејски, Аустралијски и све Океаније Грчке Православне Старокалендарске Цркве г.г. Амвросије. После освећења је започела Света Архијерејска Литургија, на којој су, уз Њихова Преосвештенства, служили: Високопреподобни Протосинђел Др Симеон, Високопречасни протојереј-ставрофор Звонимир Јовић, Пречасни јереј Александар Попадић и Пречасни јереј Анастасиос из Грчке Цркве. Верници су на Светој Литургији приступили Светим Тајнама Исповести и Причешћа. На крају Свете Литургије је пресечен Славски колач и освећено славско кољиво, које су ове године припремили г. Петар Рајаковић - председник Слободне Српске Правосалвне Црквено-школске Општине Св. Георгија у Гренвилу и гђа. Биљана Ђурђевић - секретар Црквене Општине. После резања колача. Сви присутни су се окупили око свечане славске трпезе љубави, у сали Удружења бораца Дража Михаиловић - Гренвил, коју су припремиле вредне сестре: Биљана Ђурђевић, Мирјана Ковач, Смиља Карамарковић, Хелен Кузмановић и Светлана Ћук. Посебну захвалност дугујемо гђи. Тањи Ђурђевић, која је приложола своје време и труд да сашије и направи завесе за нашу нову капелу. Посебну част, својим присуством су нам учинили г. Миломир Анђелковић, независни кандидат за општину Ливерпул и Др. Кон Кафатарис, председник Аустралијске Хришћанске Алијансе. Преосвећена господа епсикопи и чланови Епархијског Савета Слободне Српске Православне Цркве, су са г. Анђелковићем и Др. Кафатарисом разговарали о предлогу новог закона о религијским слободама и начину како га подржати. Епархијски Савет Слободне Српске Правосалвне Цркве Епархије Аустралијско-новозеландске је одржао своју четврту редовну седницу.

ДРАЖИНДАН У СВЕТОНИКОЛАЈЕВСКОМ МАНАСТИРУ

ПОРУКА ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКОГ Г.Г. ХРИСТИФОРА, СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ У ПОЧЕТКУ БОЖИЋНОГ ПОСТА, ГОДИНЕ ГОСПОДЊЕ ОД РОЂЕЊА У ПЛОТИ, А НАШЕГ РАДИ СПАСЕЊА, ГОСПОДА БОГА И СПАСА НАШЕГА ИСУСА ХРИСТА 2019.

Бог не прихвата. Пост има у првом реду духовни смисао и он је органски повезан са целокупним духовним животом. Стварни пост приводи човека смирењу. А у смирењу човек стиче сазнање, да за човека спасење лежи једино у Богу, у његовој милости. Код стицања свих врлина и код испуњења свих заповести, свети оци придају врлини расуђивања највећу важност. Расуђивање значи дар разликовања онога што је корисно и онога што је штетно - тамо где је истина и тамо где је лаж. Св. Лав Велики пише: "Само поштовање уздржања је одређено у четири временска периода, како бисмо у току године спознали да нам је непрестано неопходно очишћење и да при расејаности живота увек треба да се трудимо да постом и милостињом чистимо грех, који се умножава због телесних слабости и нечистоте жеља". Према речима Лава Великог, Божићни пост је жртва Богу за сакупљене плодове. "Као што је нама Господ подарио овоземаљске плодове, - пише светитељ - тако и ми у време тог поста треба да будемо дарежљиви према сиромашнима". Према речима Симеона Солунског: "пост Божићне Четрдесетнице изображава пост Мојсија, који је постивши четрдесет дана и четрдесет ноћи добио на каменим таблицама Божије заповести. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Реч од Дјеве, не нацртану на камену, већ оваплоћену и рођену и присаједињујемо се Његовој Божанској плоти". Свети Фотије патријарх Цариградски каже: "Пост благопријатан Богу је онај који подразумева поред уздржања од хране и удаљење од сваког греха, мржње, зависти, оговарања, неумесних шала, празнословља и других зала. Оној који пости само телесно не трудећи се у врлини личи на човека који је саградио лепу кућу, али у њој живи са змијама и скорпијама." У данашње време, пост нам је потребнији него икад. Данас када се живи пребрзо и када је живот састављен из стреса и бура овога живота, умирење тела и уздизање душе, треба свима да нам буде циљ. Постом се трудимо да изађемо чисти пред Господа, у Светој Тајни Исповести се кајемо за своје грехове и своје слабости, јер нисмо нашли довољно снаге да се одупремо искушењима. Да бисмо нашли мир у души, морамо имати и мир око себе. Морамо опростити свима, како то и Господ каже у молитви:“Опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим.“ Ако само не опростимо, не можемо очекивати да нама буде опроштено. Такође, морамо трежити опроштај од свих које смо повредили. Тек тада ће наш пост бити потпун. Да нас Господ укрепи у посту и да нам снаге да сва искушења издржимо и заблагодаримо Му у дан Његовог Рођења! Нека вам овај божићни пост, децо духовна, буде лак и на спасење душе, да бисмо што достојније дочекали празник Рођења Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, коме славу узносимо, са Беспочетним Његовим Оцем и Пресветим, Благим и Животворним Духом, сада и увек и у векове векова.

Драга децо духовна, У почетку овогодишњег божићног поста, да се прво подсетимо установљење и огромне важности самог поста. Божићни пост је установљен у првим вековима хришћанства. Многи свети оци цркве Православне из тог периода, говоре о Божићном посту, блажени Августин, св. Амвросије Медиолански, св. Лав велики. Дефинитивно трајање Божићног поста је установљено на сабору у Константинопољу у време Архиепископа Константинипољског Луке и Византијског цара Мануила, 1166. године. Тада је одређено да сви Православни посте 40 дана пре празника Рођења Христовог. Божићни пост је установљен ради тога да бисмо се пре дана Христовог Рођења очистили покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела могли са страхопоштовањем да дочекамо Сина Божијег Који се јавио свету и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његово учење. Сам Господ наш Исус Христос је установио хришћански подвиг поста. Господ је, пре почетка искупљења рода људскога строго постио. И сви подвижници, почињући да служе Господу, наоружавали су се постом и нису друкчије ступали на пут спасења, него постом и молитвом. Ми постом уздижемо душу изнад тела. Пост не значи да се само уздржавамо од мрсне хране, већ је то првенствено одрицање од злочестивих мисли, жеља и дела. Телесни пост је свакако неопходно помоћно средство у борби против страсти, нарочито против гордости која се сматра кореном сваког даљег зла. Стваран пост је првенствено уздржавање од сваке похоте. Без духовног поста, кажу оци, сам телесни пост

Амин!

ВАВЕДЕЊЕ У КАНБЕРИ На празник Ваведења Пресвете Богородице, Њихова Преосвештенства Епископи г.г. Христифор и г.г. Амвросије су благоизволели да служе Свету Архијерејску Литургију и да проповедају у храму Св. Великомученика Георгија Победоносца у Форесту. Преосвећени Владика Амвросије је беседио на тему празника и подучио верни народ да децу треба што чешће доводити у цркву.

СЛАВА СВЕТОНИКОЛАЈЕВСКОГ МАНАСТИРА У четвртак, 19. децембра 2019. године, на празник Св. Николаја Архиепископа Мирликијског Чудотворца, у Саборном Храму Светониколајевског манастира, служена је Света Архијерејска Литургија поводом празника небеског заштитника свете обитељи Светониколајевске. Свету Архијерејску Литургију су служили Његово Преосвештенство Епископ Аустралијско-новозеландски Слободне Српске Православне Цркве г.г. Христифор и Његово Преосвештенство Епископ Вороњешки и Јужноруски Руске Православне Заграничне Цркве г.г. Кирил, уз саслужење Високопреподобног Протосинђела Др Симеона и Часног ђакона Симеона Тафа. У току Свете Литургије, Његово Преосвештенство Епископ г.г. Христифор је благоизволео узвести Високопреподобног Протосинђела Симеона у чин архимандрита и устоличити га у трон игумана Светониколајевских. Епископ г.г. Кирил се у својој беседи захвалио на гостопримству и подучио верни народ о делима Светог Николе која је учинио у одбрану православне вере. Верни народ је имао прилику да се поклони честици светих моштију св. Николе, које се чувају у Светониколајевском манастиру. После Свете Литургије је пресечен Славски колач и освећено славско кољиво. Затим су сви присутни се упутили у манастирску трпезарију, где су се окупили око свечане славске трпезе љубави, коју су припремиле наше вредне сестре из Кола Српских Сестара Света Тројица при нашем манастиру. Његово Преосвештенство Епископ г.г. Христифор се обратио присутнима и захвалио Његовом 12

Преосвештенству Епископу г.г. Кирилу што је узео учешћа у прослави нашег небеског заштитника. Г. Ратомир Нешић, председник Слободне Српске Православне Црквеношколске Општине св. Николе и подпредседник Епархијског Савета Епархије Аустралијско-новозеландске Слободне Српске Православне Цркве се обратио Његовом Преосвештенству Епископу г.г. Кирилу, захвалишив му се на посети и позвавши га да нам буде драги гост када год пожели. Деца, чланови дечјег хора Света Ираида, на општу радост свих, извели су припремљени програм.

ЗАСЕДАЊЕ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ СИНОДА СЛОБОДНЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Свети Архијерејски Синод, старајући се о добробити својих верника, како у Аустралији, тако и у осталим епархијама наше свете цркве, одлучио да се верницима указује на грешна и душепогубна деловања којима су окружени, разобличавајући сва богоборна настојања оних који су од Православља отпали. Дато у Епископској Резиденцији Светониколајевског манастира у Јужном Бризбену, 23./10. децембра 2019. године.

Спроводећи одлуку Црквено-народног Сабора Слободне Српске Православне Цркве о поновном успостављању Светог Архијерејског Синода Слободне Српске Православне Цркве и прихватајући очинску понуду Његовог Високопреосвештенства Митрополита г.г. Агатангела, предстојатеља Руске Православне Заграничне Цркве, о помоћи при оснивању Светог Архијерејског Синода, у седишту епархије Аустралијско-новозеландске, Светониколајевском манастиру у Јужном Бризбену, окупили су се преосвећена господа епископи, ради одржавања првог заседања обновљеног Светог Архијерејског Синода Слободне Српске Правосалвне Цркве. Заседање Светог Архијерејског Синода је започело саборним служењем Свете Архијерејске Литургије у Саборном храму Светониколајевског манастира. Свету Архијерејску Литургију су служили преосвећена господа епископи г.г. Христифор, г.г. Антим, г.г. Кирил и г.г. Јован, а саслуживали су им: Његово Високопреподобије Архимандрит Др Симеон, секретар епархије Аустралијско-новозеландске и настојатељ Светониколајевског манастира, Високопречасни протојерејставрофор Звонимир Јовић, парох водоншки и администратор мелбурнски, пречасни јереј Атанасије Крстић, парох аделаидски, пречасни јереј Александар Попадић, парох канберски и администратор сиднејски и епархијски ђакон Симеон Таф. По завршетку Свете Архијерејске Литургије, служен је призив Светог Духа на почетку заседања Светог Архијерејског Синода, а затим је започело заседање. Свети Архијерејски Синод Слободне Српске Православне Цркве је на свом заседању у Епсикопској резиденцији Светониколајевског манастира у Јужном Бризбену, одржаном од 21./08. до 23./10. децембра 2019. године, донео следеће одлуке: За предстојатеља Слободне Српске Православне Цркве и председника Светог Архијерејског Синода Слободне Српске Правосалвне Цркве једногласно је избран Његово Преосвештенство Епископ Аустралисјко-новозеландски г.г. Христифор. На катедре епархија Слободне Српске Православне Цркве привремено су изабрани: Његово Преосвештенство Епископ г.г. Антим на катедру епархије Америчко-канадске, Његово Преосвештенство Епископ г.г. Јован на катедру епархије Западноевропске, члан Светог Архијерејског Синода Његово Преосвештенство Епископ г.г. Кирил. За секретара Светог Архијерејског Синода је једногласно изабран Његово Високопреподобије архимандрит Др Симеон, игуман Светониколајевског манастира. Свети Архијерејски Синод се, током свог заседања, бавио питањима од општег значаја за нашу Свету Цркву, као и сестринске цркве. Синод се такође бавио и конкретним питањима везаним за уређење и унапређење духовног живота. Посебан акценат Свети Синод је ставио на примање парохија, посебно у Северној Америци, које су изразиле жељу да се врате под омофор Слободне Српске Православне Цркве и у вези са тиме донео потребне смернице за рад. Свети Архијерејски Синод је одлучио да се спроведе оживљавање духовног живота у епархијама Слободне Српске Православне Цркве, као и да се на канонској територији Слободне Српске Правосалавне Цркве у Србији, успоставе мисионарске парохије и црквене општине. 14

ПРАЗНИК СВ. ВЕЛИКОМУЧЕНИКА СТЕФАНА ДЕЧАНСКОГ КРАЉА СРПСКОГ У недељу, 24. новембра 2019. године, на дан св. великомученика Стефана, у Саборном Храму Светониколајевског манастира у Јужном Бризбену, Његово Преосвештенство Епископ Аустралијско-новозеландски г.г. Христифор је балгоизволео да служи Свету Божанствену Литургију и да проповеда. Милошћу Божјом, у Саборном Храму се чува део моштију св. Стефана Дечанског. За овај благослов, захвалност дугујемо Господу и Св. Петру Новокаленићком (епископу Петру Банкеровићу), који је свој монашки живот започео у манастиру Високим Дечанима. Када је кренуо у Америку, понео је део светих моштију св. краља Стефана Дечанског са собом у далеки свет. Да му буде утеха и помоћ у животу. Док је владика Петар био парох у Гери у Индијани у Америци, св. мошти су биле тамо, када је изабран и хиротонисан за епископа Аустралијсконовозеландског, владика Петар је пренео мошти св. краља у Аустралију и при сваком освећењу цркве, стављао честицу моштију св. Стефана у Часну Трапезу у олтару цркве. По његовој жељи, јер није дочекао да види и учествује у освећењу манастира Новог Каленића и у ту трапезу су положене мошти св. Краља. Део моштију је у нашем манастиру на утеху и снагу верника који ос св.краља моле здравље и напредак. Богонадахнутим речима, Преосвећени владика Христифор је подсетио верни народ на живот Св. Стефана Дечанског, као и да нама данас св. Стефан треба да буде пример православног живота. Повод за радост је био и то што су и Преосвећени владика Христифор и Високопреподобни Протосинђел Др Симеон, на дан св. Стефана Дечанског рукоположени у свештенички чин у храму посвећеном овом великом српском светитељу у Карум Даунсу са разликом од две године. Обојица су примили свештенички чин Благодаћу Духа Светога и руком Његовог Преосвештенства Епископа бившег Аустралијсконовозеланског г.г. Амвросија. Преосвећени владика Христифор је осветио кољиво у славу и част св. краља. Верницима је, као благослов за њихове домове, поделио цвеће које се налазило на моштима св. краља.

ОСВЕЋЕЊЕ ЖИВОПИСА САБОРНОГ ХРАМА СВЕТОНИКОЛАЈЕВСКОГ МАНАСТИРА У недељу, 01.12./18.11.2019. године, на спомен св. мученика Платона, у Саборном храму Светониколајевског манастира у Јужном Бризбену, освећен је живопис. Освећење живописа је предходило Светој Архијерејској Литургији, коју су служили преосвећена господа епископи: Аустралијско-новозеландски г.г. Христифор и наш драги и вољени гост, епископ Метонијски г.г. Амвросије из Грчке Православне Страрокалендарске Цркве. Његово Преосвештенство Епископ г.г. Амвросије, благоизволео је да беседи и поучи верни народ о томе да је врхунац нашег даровања Господу, наше чисто срце. После Свете Литургије, Његово Преосвештенство Епископ г.г. Амвросије је осветио новоуређену резиденцију епископа Аустралијско-новозеландских. Радови на резиденцији су завршени уз огромну несебичну помоћ и рад г. Ратомира Нешића, као и г. Александра Горена, који је својом заоставштином омогућио да се све ово постигне. Сви присутни су се окупили око трпезе љубави, коју су припремиле наше вредне сестре. Деца из дечјег хора Света Ираида су, у част владике Амвросија, извела неколико песама из њиховог репертоара. Владика Амвросије је похвалио труд деце и хоровође, на очувању српског језика и српских песама у Аустралији, далеко од отаџбине.

припремајући свечану славску трпезу љубави, управо ту љубав и кроз храну показале. Захваљујемо се и тиму новинара Српског Гласа, на челу са гђом. Јеленом Недељковић, који вредно и пажљиво прате сва дешавања у нашој светој Цркви и о томе извештавају сав српски народ у Аустралији.

О ЧУДЕСИМА О. ЈОВАНА КРОНШТАТСКОГ

свете Петке 14. октобра 1914. године. Аустријанци ме заробе и одведу у Гредиг код Салцбурга. Било нас је ту више Срба заробљеника. Идуће 1915. године 6. новембра ја сам читао нешто у постељи, и у пола 12 сати угасим светлост. Наједном чујем глас моје мајке: „Пајо, Пајо!“ Ја одмах познам глас моје мајке. Упитам друга у истој соби, да ли је он чуо неки глас, а он одговори да није. Сутрадан испричам ја тај доживљај Срети Терзићу (сада је генерал) и Лази Митровићу (сада је шеф финансијске управе), и они се зачуде и кажу: Заиста има нечег вишег! – Прође неколико месеци. Једнога дана упита ме капетан Јордан Никић: Павле, како се зове твоја мајка. То питање мене је жацнуло као нож. Рекнем му ја: Зашто ме то питаш? Ништа, вели, онако те само питам. А он није хтео да ми каже истину то вече. Сутрадан даде ми он један пакет, и у пакету новине „Правда“. У тим новинама ја прочитам тужну вест, да се моја мама упокојила 6. новембра 1915. године, – дакле оне ноћи кад сам ја јасно чуо њен глас.

Причао нам г. Илијашевић руски чиновник о оцу Јовану Кронштатском следеће: – На моје очи Јован исцелио је једну умоболну жену. Док се о. Јован облачио за службу нека луда жена отме се од оних који су је довели у цркву и држали, па почне трчати између народа и викати. О. Јован изађе на амвон и заповеди тој жени: „Одмах изађи напоље!“ А жена место да изађе почне се примицати о. Јовану и све јаче кричати. „Изађи напоље!“ говори јој слуга Божји. А умоболна прискочи њему па га удари руком по глави. Као да се није ништа догодило о. Јован стајао је мирно и викао: Изађи из ње напоље!“ Жена крикне и падне. Кад је дигоше, о. Јован јој заповеди да се прекрсти. С тешком муком диже она десну руку и којекако прекрсти се. Он јој нареди да се прекрсти још једном и још једном, док се исцељена и уморена жена отпоче правилно и чисто крстити. Демон ју је оставио, и она је мирно престајала целу литургију до краја. То сам гледао својим очима, и гледајући такво чудо коса ми се дизала у вис од страхоте. – О. Јован се јављао на даљину као свети Никола и помагао људима. Ја сам знао једног пуковника на Кавказу, који ми је сам причао, како је као поручник био сишао с ума и како су га били везали с ланцима за један дирек у кући. Не зна ко се обраћао о. Јовану за молитву за њ, али се добро сећа да је једнога јутра док су сви спавали стао преда њ о. Јован са путиром и причестио га. Чим сам, вели, узео причест, мени се повратио ум и ја сам почео дозивати да ме одреше.

О ИЗНЕНАДНОМ ГЛАСУ КОЈИ ЈЕ ПРОМЕНИО СРЦЕ Тамо између Струге и Дебра налази се село Глубочица с десне стране Дрима. На једном брежуљку у селу стоји стара црква св. Илије. Из тога села дошао нам је неки младић по имену Јаков, који нам је испричао, шта је њега побудило да се обрати духовном животу. Било је, каже, једне године баш уочи наше селске и црквене славе, св. Илије. Ја сам прилегао пред својом кућом, и лежао сам тако потпуно свестан и будан. Наједном дође ми глас: „Мед и млеко! Мед и млеко! Мед и млеко!“ Глас је био потпуно јасан, и речи сасвим јасне. Још је глас био танак и некако умилан, но сасвим неземаљски и несличан ма коме гласу који сам ја у животу икада чуо. Моја мајка била је ту у близини мојој, али она није чула ништа. Чувши тај необичан глас ја сам одмах скочио и почео размишљати о оним речима: „Мед и млеко!“ Протумачио сам самом себи, да је то глас од Бога, и да значи позив мене на духован живот. И сваки дан сам мислио о томе гласу, и увек му придавао један исти значај. Од тада ја сам постао уверен да Бог води очинску бригу о мени, па сам се окренуо ка Богу и души. – Јаков се сада бави дељењем Светих писама.

ПОВЕСТ О ЈЕДНОМ ЕПИЛЕПТИЧАРУ Хаџи Милка Шећерова из Санада причала нам о једном човеку из њене околине. Тај човек дуго је боловао од падаће болести. Кад се хаџи Милка вратила из Јерусалима 1930. године она му да воде из Јордана да пије. Он се напије те воде и оздрави. Милка му је тада рекла да се заветује држати пост. Он држао пост за једну годину дана и за ту годину био је здрав. Но после тога почне мрсити. Управо мати га натера да мрси. Онда му се поврати стара болест опет. Певао је с нам у црквеном хору, прича Милка, па кад би свештеник читао јеванђеље о исцелењу онога дечка од падаће болести, он је падао и почињао трести се страшно.

НЕКО ЈЕ ВИКНУО

СВЕДОЧИ БЛАЖЕНИ АВГУСТИН

Господин Сава П. прича нам следећи догађај: Сећам се из детињства свога једног необичног догађаја. Као ђаче враћао сам се из школе кући. Била је велика припека, и ја легнем под једно дрво у хлад. Легнем и заспим. Наједном чујем како ме неко виче по имену: Саво! Саво! Ја се пробудим и одазовем: Шта је, и ко виче? Погледам око себе, нема никога. Али ипак није без никога. Ту крај мене видим сколутану змију како је уздигла главу и палаца попут мене. Сав претрнем од страха. Онда скочим и у трку побегнем кући. Ко ме је викнуо, ја не знам, али знам, да онај глас није ми дошао из овога света.

У својим „Исповестима“ прича блажени Августин, како се он од незнабоштва обратио у Хришћанство. Докле год је тражио светлост истине у философији, дотле му је стално долазила мисао на самоубиство. Најзад се он почео колебати да ли да прими Хришћанство. Почео је у том трзању молити се Богу с плачем и ридањем. Наједном чује он глас: Узми и читај! Узми и читај! Глас је био танак као глас детета или неке девице. У недоумици о том тајанственом гласу Августин оде у кућу свога друга Алимпија. Не нађе друга код куће, али види на столу књигу „Апостол“. Он као узгред отвори књигу и нађе оно место у посланици Римљанима, 13, 13-14: Одбацимо дјела таме и обуцимо се у оружје свјетлости. Прочитавши те речи, лакне му на души и он се реши да се крсти, што и учини.

Даље прича исти господин Сава, како му се после неколико пута у животу дешавало, да га неко викне по имену и пробуди из сна. То се дешавало, вели, само онда кад је нека, опасност била близу; једанпут кад су говеда ушла у кукуруз, и т.д.

ГЛАС УМРЛЕ МАЈКЕ

ЧУО ГЛАС АНГЕЛА

Прича нам подпуковник Павле Ф. следећи случај: Био сам рањен на Парашничком Кључу (уток Дрине у Саву) на дан

Руски часопис „Православие“ у Њујорку саопштава следећи чудесан случај који се догодио 1935. године: 21

Епископ за Аљаску, Антонин, путовао је морем у једној лађи. Лађа се разбила код једног острва у Беринговом мору. Са четири човека владика се некако докопа обале, Но ту она четворица убрзо умру. Владика ту на острву проживи 13 дана, на камену, завејан снегом. Он се непрестано молио Богу и једно јутро чује глас ангела: „Још три дана и ти ћеш бити спасен“. И заиста трећи дан дођу три Алеутца, са Алеутских острва, који су били спасени са оне исте лађе. Они су отишли к својима и јавили, да је владика погинуо, те тројица у чамцу пођу да траже тело владичино. У међувремену свуда се по Аљаски и по острвима, докле је допрла вест о погибији владике Антонина, већ служиле заупокојене службе за душу његову. Но какво изненађење за оне Алеутце кад нађу владику живог? Они га узму и пренесу мотору свога чамца да га замрзлог откраве. Дуго су га тако грејали. Мислили су, да ће владици ноге и руке сигурно отпасти. Но владика је потпуно оздравио. Вратио се к својима, и сада непрестано благодари Богу.

О ТАЈАНСТВЕНОМ И СПАСОНОСНОМ ГЛАСУ Прича нам брат Никодим из Парцана, како је он обраћен вери Божјој и постао богомољац. Узео он једну њиву под кирију и посадио бостан. Кад је бостан почео сазревати, он направи колибу, метне у њу пушку, па је сваке ноћи долазио ту и ноћевао. Једне ноћи види он лопове у свом бостану. Пушка му је стајала покрај њега напуњена. Види он, како лопови иду по бостану и кидају. Никодим гневан на лопове одмах хвати своју пушку и стави уз раме на готовс да пуца. Наједанпут чује он глас, који му гласно виче: Никодиме, види шта ти је то у пушци! Чувши то Никодим испусти пушку из руку. Почне се чудити чији је то глас и откуда. Обазре се око себе – нема никога. Погледа опет у бостан, а то лопови дрско шетају и кидају. Помисли Никодим, да је нешто пречуо, па се опет маши за пушку да пуца. Но чим се машио опет чује глас: Никодиме, види шта ти је то у пушци! Он се веома зачуди, ко му то говори. Почне свуда око себе гледати и разгледати, али нигде никога. А лопови све слободније и безобразније иду по бостану и кидају. Видећи њихову дрскост и безочност, Никодим се толико наљути да реши одмах да пуца право у њих. Чврсто стегне пушку и нанишани, али – опет исти глас: Никодиме, види шта ти је то у пушци! Тај глас прође кроз цело тело његово као нека струја, и он онда стави кундак на земљу, исправи пушку, узме шипку да увуче у цев. Кад је то покушао, али гле шипка не иде у цев! Никодим онда почне испитивати, и шта нађе? Нађе цев од пушке напуњену земљом и камењем и добро набијену. Тада он разумедне, да је овај глас био од Бога. Шта се догодило? Очигледно, лопови су дошли преко дана и запушили цев од пушке, тако да ако би Никодим пуцао на њих, цев би прсла и он би сам себе ранио или убио. Сада Никодим је све ово разумео. Он остави пушку и заборави на лопове, који узму накрађено и оду. Целу ту ноћ је преплакао. Сећао се својих грехова и милости Божије и све је плакао. Од тада је Никодим почео редовно ићи у цркву. И због тога се уписао у богомољачки покрет.

О КОСИДБИ НА ТРОЈИЦЕ Прича нам брат Мита Орсић из Даља. 1931. године догодило се код нас овакав случај: Један човек који се није Бога бојао ни људи стидео узме косу и изађе у ливаду на дан Свете Тројице да коси. Косио је сам у пољу. Нигде никог више на раду докле се оком може видети. Косећи тако тај човек наједном чује глас детињи. Окретао се он тамо амо, али није видео никога. Продужи посао. Наједном опет плач детињи. Учини му се као познат глас, као глас његовог синчића. Ту у близини био је кукуруз његовог брата. Он остави косу и пође по кукурузу да види, какво то дете плаче. Но није нашао ништа. Потом поново чује глас детињи, и позна јасно глас свога детета. Онда он остави посао и врати се кући. Кад је стигао пред кућу, чује онакво исто плакање дечје. То је плакао његов синчић, кога је он изјутра оставио здрава и весела. Ушавши у кућу, нађе дете у тешкој ватри. Те ноћи дете испусти душу.

О ЧУДЕСНО САЧУВАНОЈ ИКОНИ БОГОМАТЕРЕ ГЛАСОВИ У ЦРКВИ

Марта 8. година 1898. догодио се следећи случај у граду Курску, у цркви у којој је страдала икона Мајке Божје звана „Знаменскаја“. Четири студента револуционара – да би доказали да је светиња ништа – поставе под саму ту славну икону паклену машину. Машина срећом ноћу експлодира кад у цркви није било никога. Потрес је био страховит и разорење огромно. Врата и прозори и гвоздена решетка пред иконом и чираци и кандила – све оде у парампарчад. Дрвена направа са кубетом, у којој је икона стајала сва буде изломљена у мала парчета као самлевена. Само и једино – икона Божје Матере остане нетакнута. Сличан случај са једном иконом Божје Матере причао нам је генерал Цоловић. Но о томе на другом месту.

Прича се за светог Спиридона, да кад је он служио литургију чуло се анђелско појање у цркви. Људи који су споља слушали то појање питали свеца, ко му то тако лепо пева у цркви. На то им он одговори да он нема никаквог појачког хора осим ако анђели не певају. Причао нам је јеромонах Доментијан шта се њему догодило кад је једног празника служио литургију у цркви Дивостинској, манастирском метоху, украј пута Крагујевац Горњи Милановац. Није вели, било ни једне живе душе у цркви. Чак и црквењак није био дошао. Ја сам био жалостан, и у жалости питао сам се: Боже мој, баш нема ко рећи ни амин кад ја отпочнем службу Божју! Тако ожалошћен ја сам свршио проскомидију. Тада отпочнем: Благословено царство Оца и Сина и Свјатаго Духа… На једном, на моје највеће запрепашћење чујем ја многогласан и снажан одговор из цркве позади мене: Амин! Ја се окренем, но црква празна као што је и била. Сав у страху и трепету ја продужим говорити јектенију. Но више није било одговора. Од тада, вели, ја никад више нисам сумњао, да силе небеске присуствују у храму на литургији када свештеник служи.

ПОВЕСТ О ЈЕДНОЈ СВЕТОГОРСКОЈ ИКОНИ Прича нам генерал Цоловић следећи поучан случај: Отишао је неко од војника са Солунског фронта у Свету Гору да се поклони светињама. Кад се вратио донео је генералу једну омању дрвену икону Свете Богородице. Ту икону генерал је веома ценио. Једног дана Бугари изненадно нападну српску војску. Њихова топовска ватра била је страшна. Генерал нареди – хитно повлачење. Свом посилном заповеди, да 22

брзо спакује ствари из шатора и на колима превуче у позадину. Војник потрпа многе ствари у један велики сандук. Ту је било и много дувана, сардина, посуђа и других разноврсних ситница. Ту метне војник и ону икону. Кад су кола кренула, удари граната у сандук, а војник скочи и побегне. Доцније Срби потисну Бугаре и врате се на пређашње позиције. Кад дођу до оног сандука, а оно сав се сандук ућумурио од ватре. И дуван и све остало претворило се у гар и пепео. Кад су разгрнули гар и пепео, нашли су ону дрвену икону Мајке Божје целу и неповређену!

addition, it is customary to have a Service for the departed on Saturdays, unless this coincides with a feast on that day. The Third Day. On the third day after death, it is customary to commemorate the departed, since they had been baptized in the Name of the Holy Trinity-Father, Son and Holy Spirit and had kept the Orthodox Faith they received at Holy Baptism. In addition, as the Apostolic Constitutions point out: Let the third day of the departed be celebrated with psalms and lessons, and prayers, on account of Him Who arose within the space of three days (Bk. 8, Ch. 42], that is, in honor of the Third-Day Resurrection of our Lord Jesus Christ.

О ОБРАЋАЊУ БОГА

The Seventh Day.

У манастиру Тавни јавно се исповедио Вељко Тадић из Јегинова Луга. „Нисам знао за Бога. Кад сам био у војсци саблазни ме нечастива сила због мога безверства, те узмем из државног магацина неколико пари нових цокула. Но после тога убрзо будем ухваћен, суђен, осуђен, и по издржању апса пуштен кући. Ја сам се толико постидео од тог свог недела, да сам намислио сам себе убити. И пуцао сам на себе из пушке и – промашио. Почнем се чудити, како сам могао промашити, и дођох до уверења, да ме је сам Бог сачувао. Он, Творац мој, није хтео моју смрт него моје покајање. И ја сам се покајао, заплакао и исповедио. Моје покајање вратило ме Богу и души. Моје покајање било је за мене ново рођење. То ново рођење донело ми је светлост и радост животу. Богу нека је слава и хвала увек и навек. Амин“.

On the ninth day after death, the Orthodox Church offers prayers for the departed both in remembrance of the living [Apost. Const.} and that the departed soul be counted worthy to be numbered among the choir of the saints, through the prayers and intercessions of the nine ranks of angels. The Fortieth Day. From earliest times the Church had commanded that the departed be commemorated during the course of forty days and on the fortieth day itself, for so did the people lament Moses after his death [Apost. Const.]. This is also done in remembrance of the victory of Christ over Satan after He had spent forty days in fasting and prayer. The Church also commemorates the departed on the yearly anniversary of death and, in some places, on the twentieth day, and the third, sixth and ninth months, as well. It is also customary to commemorate the departed on their birthdays and patronal saint's days.

ПОВЕСТ О ЧОВЕКУ КОЈИ СЕ ЗАРЕКАО НЕ СЛАВИТИ СВЕТОГ НИКОЛУ Неки брат од Пожаревца славио је светог Николу као крсну славу. Славио га још и на Крфу у изгнанству. Кад је војска српска превезена на Солунско бојиште, онда су многи војници и надаље продужили славити своје крсне славе, а неки су одустали. Тако и брат Пожаревљанин одустане славити свог светог Николу. Говорио је својим друговима: Што да га славим кад ми не помаже? Кад се вратим кући славићу онога свеца који ме доведе кући у слободну земљу, и то баш онога који падне у дан мога повратка дома. 1918. године настала је офанзива, и наша војска до зиме вратила се кући. Стигне кући и онај брат Пожаревљанин. Заборавио је и да броји дане и да мисли о данима. Кад стигне ноћу кући, а оно у његовој кући гори славска свећа. Шта је ово? упита он жену. Па наш свети Никола, одговори му жена. Зар не знаш да је сутра свети Никола? Веома задивљен брат Пожаревљанин застиди се што није славио светог Николу на бојишту. И увери се, да је жив Господ и да је свети Никола жив, и да свуда и свагда треба држати своју крсну славу.

Koliva (grain or rice, cooked with honey or sugar, sometimes mixed with plums, raisins and other sweets) is often offered on these days of commemoration. The grain and fruit signify that the dead will again rise from the grave by God's might, for both the grain (sown in the ground) and the fruit (which falls on the ground) decay first and then afterwards bring forth abundant, ripe and whole fruit. Sugar and honey signify that after the Resurrection of the righteous, there will come a joyful and blessed life n the Kingdom of Heaven, rather than one bitter and sorrowful. Meatfare Sunday. This Saturday falls during Meatfare Week, which is the last week for eating meat before the start of the Great Fast. On the following day, Meatfare Sunday, the Church commemorates the Dread Judgment of Christ, and for this reason, on the Saturday before she prays for all who have departed in faith and hope of Resurrection, that Christ show mercy to them at the Universal Judgment. This commemoration dates from very ancient times and here the Church especially prays for those who have met untimely deaths and have been left without a proper funeral. This is evident from the hymns of that day, including the following from the Matins Canon:

THE CHURCH'S PRAYER FOR THE DEAD At every Divine Service, the Holy Orthodox Church offers up prayers for her departed children. Special prayers and Troparia are read at Compline (Night Service) and Nocturns (Midnight Service), and at Vespers and Matins the departed are remembered in the Litany of Fervent Supplication. At the Divine Liturgy the departed are commemorated at the Proskomedia, in the Litany following the Gospel and when It is truly meet... is sung. In

To those hidden by the deep or cut down in battle, swallowed by earthquake, murdered, or consumed by fire, grant in Thy mercy a place with the faithful and the righteous [Ode 1].

Those whom the creatures of the sea or the birds of the air have devoured, O Christ our God, raise up in glory on the Last Day, as Thou judgest right [Ode 3].

For the Orthodox, the prayer par excellence is the Jesus Prayer, Lord Jesus Christ, Son of God, have mercy on me a sinner (or, in its shorter form, Jesus, Son of God, have mercy on me). From New Testament times, the Orthodox have believed that the power of God is present in the Name of Jesus. When the Apostle Peter healed a crippled man at the Beautiful Gate of the Temple, he was questioned by the High Priest: By what power or by what name did you do this? (Acts 4:7). St. Peter, filled with the Holy Spirit, answered: Be it known to you all, and to all the people of Israel, that by the Name of Jesus Christ of Nazareth, Whom you crucified, Whom God raised from the dead, by Him this man is standing before you well (Acts 4:10).

Give rest, O Christ, to all the faithful destroyed by the wrath of God: struck down by deadly thunderbolts from heaven, swallowed by a cleft in the earth, or drowned in the sea [Ode 9]. Second, Third and Fourth Saturdays of Great Lent. Since the usual Divine Liturgy of St. John Chrysostom is not celebrated on the weekdays of Great Lent, but rather the Liturgy of the Presanctified Gifts, it is the accepted custom of the Church to commemorate the dead on these three Saturdays (the other Saturdays being dedicated to special celebrations: St. Theodore on the 1st Saturday, the Akathist to the Theotokos on the 5th, and the Resurrection of Lazarus on the 6th), so that the dead not be deprived of the Church's saving intercession.

Our Lord Himself, comforting His disciples before His passion and death, told them that Whatever you ask in My Name, I will do it, that the Father may be glorified in the Son; if you ask anything in My Name, I will do it (John 14:13-14). Truly, truly, I say to you, if you ask anything of the Father, He will give it to you in My Name. Hitherto you have asked nothing in My Name; ask and you will receive, that your joy may be full (John 16:23-24).

Tuesday of St. Thomas Week. According to pious custom, a commemoration of the dead is made so that, having celebrated the bright festival of Christ's Resurrection, the joy of the Paschal feast be shared with those that have departed in the hope of their own Resurrection. Thus this day bears the name, Day of Rejoicing (Radonitsa).

Later, in the era immediately following the time of the Apostles, St. Ignatius of Antioch (who had known St. John the Evangelist), when he was being led into the arena in Rome to suffer martyrdom by wild beasts, when he was asked by the soldiers guarding him why he kept repeating the name Jesus unceasingly, replied that It was written in his heart.

Trinity Saturday. On this day (the Saturday before Holy Pentecost) the Church asks that the saving grace of the Holy Spirit wash away the sins from the souls of all our forefathers, fathers and brethren that have reposed from all the ages, asking that they all be united in the Kingdom of Heaven.

Thus, praying this prayer in the Name of Jesus Christ has been a vital part of the Orthodox spiritual tradition from earliest times and has been especially treasured by monastics since the 4th Century. In the Service for the Tonsuring of a Monk, when he is given the Prayer Rope (Komvoschoinlon Chotki), the Abbot says, as it is handed over: Take, brother, the sword of the Spirit, which is the Word of God, for continual prayer to Jesus; for you must always have the Name of the Lord Jesus in mind, in heart, and on your lips, ever saying: 'Lord Jesus Christ, Son of God, have mercy on me, a sinner.'

Commemoration of Departed Orthodox Warriors. The Church has also set aside two days of remembrance for those who have laid down their lives in battle: St Lazarus of Kosovo â&#x20AC;&#x201C; Vidovdan (Jun. 28./15.)

However, while especially practiced and popularized by monastics, praying in the Name of Jesus is every bit the privilege of all Christians. As the Prayerbook says, At work and at rest, at home and on journeys, alone or among other people, always and everywhere repeat in your mind and heart the sweet name of the Lord Jesus Christ, saying: 'Lord Jesus Christ, Son of God, have mercy on me, a sinner.' In our busy lives, however, how can an ordinary Orthodox Christian practice this unceasing Prayer of Jesus?

Beheading of St. John the Baptist (Aug. 29). On the day of the Beheading of the Prophet, Forerunner and Baptist of the Lord, the Church prays for all who have died for faith and homeland, as being like the righteous John who suffered for the truth. St Cyiacus the Hermit â&#x20AC;&#x201C; Miholjdan Saturday (Sat. before Oct 29./12.) St. Demetrius Saturday (Sat. before Oct. 26/Nov. 8.).

In our daily affairs, there are many things that we do out of habit. At the beginning of the day, for example, we wash, we dress, we have breakfast, and so on. As we go on our way to work, there is usually much free time. During the working day, whether at home doing housework, or at the factory, shop or office, there are many idle moments or moments of repetitious work. Even in such recreational activities as hiking, jogging, or whatever, there are many opportunities to engage in prayer. And what better time to do good, to unceasingly call on the Name of Jesus, can there be than at times such as these? Even the most monotonous task can be transformed into a sweet and joyful experience!

This commemoration was originally initiated by Great Prince Dimitry Donskoy on his Patron Saint's Day (St. Demetrius of Thessalonica Oct. 26) in 1380. In remembrance of his great victory over the Tatars on Kulikovo Field (in the present-day Province of Tula in Russia), Prince Dimitry made a pilgrimage to the Trinity-Sergius Monastery at Zagorsk (Sergiev Posad) (near Moscow). After commemorating all who fell in that war, he later decreed that the annual remembrance be made on the Saturday before October 26. Later, Orthodox Christians began to commemorate on this day, not only Orthodox warriors fallen for the Faith, but also for all Orthodox Christians who have died in the Faith.

Even if we are in a crowd, at work, at a family gathering, in situations that demand all our thought and attention, it is possible to say the Prayer of Jesus, perhaps not for long, continuous blocks of time, but from time to time. As Archbishop Paul, Primate of the Orthodox Church of Finland and a Valaam Monk states: If we get

THE JESUS PRAYER PRAYER OF THE HEART.

into the habit of reciting the Name of Jesus in this way even for half a minute at a time and it is possible to arrange such a pause for oneself in almost any work remembrance of God's presence will remain as an undercurrent in our soul. [This and other passages herein are taken from The Faith We Hold, by Archbishop Paul, p.85-86.]

struggle between Good and Evil and the psychology of sin and virtue with unusual depth. The theme of most of the Psalms is the providential paths of God and in the course of these paths God is revealed to the Psalmist in all His might, holiness, wisdom, love, righteousness and mercy. The Psalms are filled with deep reflections about God's Law and spiritual and ethical admonitions. The many Messianic prophecies to be found in the Psalter are especially astounding in their historical accuracy.

The Jesus Prayer, then, is a prayer of amazing versatility; it is a prayer for beginners and equally a prayer that leads to the deepest mysteries of the contemplative life. For some, there comes a time when the Jesus Prayer enters into the heart, so to speak, which is why it is also called The Prayer of the Heart. At this point, the Jesus Prayer is no longer recited by means of a deliberate effort, but repeats itself spontaneously, continuing even when one talks or writes, is present in one's dreams and wakes him up in the morning.

The Psalter is first and foremost, however, a book of prayer. The Psalmist prays, opening his heart to God. The prayer of the Psalmist is often so emotional and spontaneous that he does not pay attention to its outward form and one feels that the Psalms were born in the process of prayer. In the Psalter are many Psalms of a contemplative nature. Contemplating the beauty and grandeur of the world and reflecting on God's acts as described in the other books of the Old Testament, the Psalmist recalls times long past and bygone years, and tries to grasp the significance and aim of human life. The language of such Psalms becomes particularly profound and rhythmically expressive. Every word is weighed, and the author strives to endow the Psalms with the stern beauty of an epic literary form.

According to St. Isaac the Syrian, when the Spirit takes its dwelling-place in a man he does not cease to pray, because the Spirit will constantly pray in him. Then, neither when he sleeps, nor when he is awake, will prayer be cut off from his soul; but when he eats and when he drinks, when he lies down and when he does any work, even when he is immersed in sleep, the perfumes of prayer will breathe in his heart spontaneously [Mystical Treatises]. Thus, both to those who recite this prayer ceaselessly and to those who are only occasional users of it, the Jesus Prayer is found to be a great source of joy and reassurance.

But even in these instances the Psalmist does not aim to systematize the Biblical teachings upon which he meditates, for Psalms of a contemplative nature are also prayers. Above all, these contemplative Psalms are the prayers of the author himself, who sets the Lord always before him (Ps. 16:8). By spiritually reliving the events of the Bible he learns to perceive God and seek Him. For the Psalmist nothing is accidental and insignificant. He interprets both crucial episodes in biblical history and 'everyday human affairs and aspirations. The Psalmist does not merely write what he has heard from his fathers in order to convey the facts to posterity (Ps. 44:1); he is more concerned with the spiritual comprehension and evaluation of the events enriching his wisdom and helping him to perceive the right hand of the Lord leading His people.

The Psalter a Book of Prayer. The Psalms have become a part of our Christian life, so much so that we the people of the New Testament sometimes tend to forget that the Psalter is also an Old Testament book. The Apostles mention the use of Psalms during the prayer meetings of the first Christians (1 Cor. 14:26). They called on believers to edify themselves with psalms and hymns and spiritual songs (Eph. 5:19; Col. 3:16). Already by the beginning of the 4th Century the use of the Psalter in private homes was widespread. How can we explain this widespread use of the Psalms in Christian times, when the Church already had new prayers inspired by the Gospel teaching and compiled with regard for the fundamentally new relationship between God and man a relationship made possible through the act of salvation accomplished by Jesus Christ? Did not St. Paul say, the old has passed away, behold, the new has come (2 Cor. 5:17)? Why do so many of the Holy Fathers, themselves authors of outstanding prayers, speak with such feeling about the ancient prayers of the Psalter?

The Psalmist's prayers express concern for the future of his people and the coming generations. These words contain a call not to repeat the mistakes of the past, not to be a people who err in heart (Ps. 95:10), grieving and trying the patience of God. Most often the Psalmist turns to the theme of the Exodus and the Israelites' forty-year wandering in the desert (Ps. 95; 106; 135; 136, etc.). The Psalmist prays for his people and offers his Psalms for the edification of posterity. The worth and authority of the Psalms are explained by their authors' great experience of prayer. The Psalms contain frequent reminders of how this experience is gained. The Psalmist loves to pray; his soul seeks and thirsts after God (Ps. 27:8; 63:1) as a hart longs for flowing streams (Ps. 42:1); seven times a day he praises Him (Ps. 119:164); he loves the splendor of the temple and the place where [God's] glory dwells (Ps. 26:8). Fervent is his morning prayers (Ps. 63:1) and even the night hours are given over to God (Ps. 63:6; 119:55,62). At night he shed tears in his bed as he recalls the years he has lived, his failings and the errors he has made (Ps. 6:6). However, even his daytime prayer is full of sorrow and weeping, too (Ps. 42:3), accompanied by fasting and sackcloth (Ps. 35:13).

It is known that Christ sometimes used the Psalms in prayer and some scholars consider that He and His disciples sang Psalms after the Last Supper. But even these Gospel references do not fully explain the widespread use of the Psalter. The popularity and widespread use of the Psalter are due, first of all, to its special spiritual inspiration, poetic expressiveness and theological depth. As St. Basil the Great wrote, the Book of Psalms embraces everything contained in the other Holy Books. It prophesies about the future, and recalls the past, and stipulates laws for life and rules for action. The Psalteris sometimes called, rightfully so, The Little Bible, for it speaks in the tongue of prayer about the creation of the world and man, and traces in detail the thousands-year-old paths and fortunes of nations. It describes the 25

The prayers of the Psalmist are always full of confidence because they are born in a pure heart that knows how to pray and is constantly ready to meet God (Ps. 57:7). God, for him, is his strength and fortress, his shield, his high tower and deliverer, and the horn of [his] salvation (Ps. 18:1-2). The Psalmist lovingly refers to God as his Shepherd, Who makes His people to He down in green pastures and leads them besides still waters (Ps. 23:1-2), and he refers to himself as the sheep of His pasture (Ps. 100:3).

Сачувај их у Твојој милости и светости, да би се Твоје Име прослављало у њима. Упути ме Твојом милошћу, како да их подигнем за слављење Твога Светог Имена, а на корист осталих људи. Обдари ме потребним стрпљењем и снагом за то. О Господе, просвети разум моје деце Твојом Премудрошћу, да науче душом и мишљу да Тебе воле. Усади у срца њихова стах и одвратност према сваком пороку, да би могли ићи правим путем без гресности. Украси душе њихове чистотом, добротом, понизношћу, марљивошћу, стрпљењем и сваком врлином. Чувај усне њихове од свих клевета и лажи. Благослови моју децу, да би могли напредовати у врлинама и светости и расти под Твојом заштитом, а у љубави поштених људи. Нека би њихови Анђели чувари били са њима и чували их у младости од варљивих помисли, злих и грешних кушања овога света и од замки нечистих духова. А кад моја деца погреше пред Тобом, не окрени Своје Лице од њих, него, према твоме великом Милосрђу буди милостив и њима, јер Ти си једини који чистиш људе од сваког греха. Награди моју децу свим земаљским добрима и свим што им је потребно за спасење. Сачувај их од разјарености, гнева, несреће, зла и мука кроз све дане живота њиховог. О, Добри Господе, ја Ти се молим, награди и мене радошћу и весељем од моје деце. Сачувај ме у честитости и праведности да са својом децом могу стати пред Тебе у дан Страшног Суда Твога, и да Ти без стаха кажем: Ево ме Господе, са децом коју си ми дао, да заједно са њима величам Твоје најсветије Име Оца и Сина и Светога Духа, све док траје овог света, Амин.

The Psalmist gives thanks for the bestowal of God's help, even before he receives what he has asked for and he also offers up thanks without asking for anything. Always and everywhere the Psalmist finds occasion to glorify God, for God is vested in honor and majesty, He is clothed with light as with a garment; His herald is flaming fire; He walks upon the wings of the wind (Ps. 104:14). Turning to the earth, the Psalmist is filled with wonder at God's numerous works of wisdom (Ps. 104:24). Life, man, the beauty and harmony of the world, are an eternal miracle to him. For all this from the rising of the sun until its setting the name of the Lord is to be praised (Ps. 113:3). Praise and thanks are offered up to the Lord in joy (Ps. 92:1-5) and grief (Ps. 109:30-31), for deliverance from danger (Ps. 56:13) and trials encountered (Ps. 119:71), for He is good, for His steadfast love endures forever (Ps. 136:1). The action and power of the prayer of the Psalms extend to every worshiper and the Psalms help one to achieve the constancy and peaceful disposition of spirit so necessary in prayer. The Psalm is silence of the soul, writes St. Basil the Great, the giver of peace, for it calms turbulent and troubled thoughts, soothes irritation of the soul...and man is filled with quiet delight.... While implacably struggling against evil and demanding the triumph of justice, the author of the Psalms shows exceptional compassion for the poor, the persecuted, widows, orphans and the unfortunate. He well realizes that the reasons for the victims' woeful plight are often to be found in the wickedness and greed of evildoers. The Psalmist intercedes in his prayers for the deprived (Ps. 10:2,12,17-18). He knows that all victims of injustice are dear to God (Ps. 86:14-17), that God is the helper of orphans and the poor (Ps. 10:14) and that one of the deeds of the Messiah will be to defend the rights of the needy and the poor (Ps. 72:12).

МОЛИТВА МАЈКЕ ЗА ДЕЦУ Боже, саздатељу све твари, који нам додајеш милост на милост, Ти си ме учинио достојном да будем мајка свога порода! Твоја благодат ми је даровала децу и ја се усуђујем да кажем: они су Твоја деца! Јер Ти си им даровао биће, оживотворио си их бесмртном душом, препородио си их Крштењем за живот у складу са Твојом вољом, усиновио си их и примио у недра Своје Цркве, Господе! Сачувај их у благодатном стању до краја живота, учини их причасницима Тајни Твога завета, освети их Твојом истином, да се свети у њима и кроз њих свето Име Твоје! Пошаљи ми Твоју благодатну помоћ у њиховом васпитању, на славу Твога имена и на корист ближњих! Дај ми за то умећа, трпљења и снаге! Научи ме да усадим у њихова срца корен истинске мудрости - страх Твој! Озари их светлошћу која управља васељеном, Твојом мудрошћу! Нека те заволе свом душом и мишљу својом, нека се прилепе к Теби свим срцем и сав живот свој нека љубе речи Твоје! Даруј ми разум да их убедим да се истински живот састоји у држању Твојих заповести, да труд сједињен са побожношћу дарује у овом животу безметежна блага а у вечности – неизрециво блаженство. Откриј им разумевање Твог Закона, да би до краја дана својих осећали свеприсутство Твоје. Усади у срца њихова страх и гађење према сваком безакоњу: нека буду непорочни у путевима својим, нека увек памте да си Ти, Свеблаги Господе, ревнитељ закона и правде Твоје! Сачувај их у целомудрију и благочашћу према имену Твоме! Да не срамоте Цркву Твоју својим понашањем, већ да живе по Њеним прописима. Одушеви их жељом да уче оно што је корисно и учини их способним за свако добро дело! Да

Thus, the Psalms have such indisputable merits, especially in prayer, that they have been accepted wholeheartedly by the Christian Church and are used, not only for private devotion, but in the Divine Services themselves. It should also be noted that the Church accepted the Psalms as prayer without changing the words, but their meanings were enhanced, for the New Testament Revelation helped to reveal more fully the meaning of the Old Testament images and prophecies contained in the Psalter, and made it possible for all the Psalms to be sung not in the antiquity of the letter but in the renewal of the spirit.

МАЈЧИНА МОЛИТВА Оче свети, Бесмртни, из кога излази сва доброта и благост, скрушено Ти се молим за децу коју Си ми подарио да родим. 26

ти је доста оно што сам ти први пут рекао, и да ме више не питаш. Мој Бог је на небу; за Њега једино живим; и трудим се да My себе принесем на жртву; и од Њега се надам великој помоћи. – Цар рече: Видећу да ли ће ти помоћи тај што живи на небу. – И одмах нареди цар да га шест јаких и свирепих војника дохвате, повале на земљу и туку немилосрдно. Тучен, мученик трпљаше као бестелесан, и мољаше се Богу говорећи: Господе Боже мој, Ти си мене ради при Понтијском Пилату поднео ране и бијење; Ти сам опет укрепи мене који страдам Тебе ради, да бих све ово поднео, и заједничар Твојих мука постао, и тако се удостојио удела у вечној слави твојој. – Док се мученик тако мољаше, одједном се чу глас с неба где говори: Амин, амин, Ермило! кроз три дана избавићеш се тих мука, и добићеш велику награду за своја страдања. Овај глас ули мученику велику смелост и крепост, а онима што га мучаху зададе велики страх и трепет, и они беспомоћни попадаше на земљу. А и цар се уплаши, али не хтеде познати силу Божју, и нареди да мученика опет одведу у тамницу. У тамници беше стражар Стратоник. Њему би наређено да чува мученика. А Стратоник беше потајни хришћанин, и пријатељ светом Ермилу. И срце му се кидаше за њега видећи га у мукама, духом пак радоваше се његовој смелости и крепости, али сам не смејаше поћи на таква страдања. А свети Ермил, улазећи у тамницу, певаше говорећи: Господ је видело моје и спаситељ мој; кога ћу се бојати? Господ је заштитник живота мог; кога ћу се плашити? (Пс. 26, 1). И обасја га одозго светлост небеска. И опет се чу глас који га је крепио, и обећавао му да ће кроз три дана бити крај његовим патњама. Сутрадан опет мучитељ изведе светог Ермила на суд. А он се појави светла лица, весела погледа и са срцем пуним радости. Мучитељ пак Ликиније, машући главом и потсмевајући се мученику, рече: Кажи нам, какву ти корист донесе мрачна тамница? и да ли те ове муке, што си поднео, уразумише да се покориш царској заповести и одаш боговима дужно поштовање, или ће бити потребно да потражимо још мука против толике окоредости срца твог? – Мученик одговори: Мени мрачна тамница велику светлост издејствова, и сада је душа моја у миру и радости и неисказаној светлости. To ми пружа сигурну наду да ћу добити будућа блага. Но ја се веома чудим, како се тама што је у теби ни најмање не мења, већ непрестано помрачава очи душе твоје да не би угледале истину. – На такав укор од стране светитеља цар викну: Видим, ти си навикао на једно: да јавно вређаш својим неуздржљивим језиком, дрском душом и безумљем. Та хајде, одговори и реци једном јасно: хоћеш ли да принесеш жртву боговима, и да се покориш нашем наређењу? или желиш да по делима својим добијеш заслужене муке? – А Христов мученик Ермил одговори: Царе, ти већ имаш моје одговоре, и ништа друго нећеш чути од мене. Чини дакле што хоћеш, и приведи у дело што си намислио. – Разјари се Ликиније и нареди да светитеља голог распростру пo земљи и бију моткама по стомаку. У ранама које је добијао, светитељу једина утеха беше Христос; упирући к Њему очи душе, он се мољаше: Боже похитај да ме нзбавиш! Господе, да ми поможеш (Пс. 69, 2). – А мучитељ, бесан од љутине због светитељевог трпљења, нареди да му орловским ноктима рашчерупају стомак. Нека види, рече, својим очима утробу своју. – Мученик пак говораше: Срце моје и тело моје обрадоваше се Богу живоме. Као салом и уљем нека се насити душа моја, и радосним гласом усхвале те уста моја! (Пс. 83, 3; 62, 6).

Када Стратоник виде како друга његовог, светог Ермила, нечовечно муче и утробу му черупају, стаде плакати. Неки од присутних одмах то доставише цару, говорећи: Тамнички стражар Стратоник јавно показује да је учесник заблуде хришћанске и пријатељ Ермилов, јер га сажаљева и плаче за њим. – Цар дозва Стратоника и упита га: Јеси ли пријатељ Ермилу? – Ученик истине, Стратоник не хте лагати; и видећи да је већ наступило време његовог подвига, он изјави ла је пријатељ Ермилов и хришћанин. И наружи идоле као безлушне, а оне који им се клањају као безумне. И прослави Бога јединога који је створио небо и земљу. Цар се разбесне, н нареди да голог Стратоника по целом телу моткама бију. Бијен, свети Стратоник упираше очи своје на пријатеља свог светог Ермила, и говораше: Моли за мене Христа, Ермило, да ми да да сачувам чврсту и непоколебљиву веру, и да будем изнад мучитеља својих. – А Ликинију се потсмеваше, и саветоваше га да престане клањати се слепим и мртвим кумирима, а да се убоји одмазде истинитог Бога, у чије је руке страшно пасти. И светитељ би бијен дотле, док не ућута, изнемогао од рана. Затим нареди цар да обојицу, Стратоника и Ермила, баце у тамницу. У тамници свети Стратоник се мољаше, говорећи: Господе, не помени моја ранија безакоња! – А и обојица се мољаху Богу: Помози нам, Боже, Спаситељу наш, ради славе имена свога (Пс. 79, 9). – И чуше Божји глас где говори: Трку свршисте, веру одржасте; сада вам је приправљен венац правде, који ћете сутра примити. Сутрадан Ермил би опет изведен на суд. И упита га Ликиније: Хоћеш ли принети жртву боговима? – Одговори свети: Што ти раније рекох, то и сада говорим. Ти ме због тога пеци, сеци, и како хоћеш мучи ме, јер се научих да се не бојим оних који убијају тело а душе не могу убити. – Мучитељ онда нареди да га обесе на дрво и ножевима режу тело његово. А светитељ се у тим страшним мукама непрестано мољаше: Буди ми помоћник, Господе Спаситељу мој! – И чу глас одозго: He бој се, јер сам с тобом ја, Бог твој. – После тога пресуди цар да се свети Ермил потопи у Дунав. – Онда доведоше светог Стратоника. Цар га саветоваше да принесе жртву боговима. Да не би и ти несрећниче, рече, пострадао као и твој пријатељ. – Блажени Стратоник одговори: Заиста бих био несрећан, када бих се покорио безумној заповести твојој. Како пак да желим живети, када ће пријатељ мој умрети за Христа? – Ликиније рече: Шта дакле, желиш ли да умреш са Ермилом? – Веома желим, одговори свети Стратоник. Јер прави пријатељ;. треба да заједнички подносе невољу и да се заједнички наслађују у добру. А шта ће нам бити слађе него да страдамо и умремо за Христа? – Видећи да неће нимало успети, цар Ликиније изрече пресуду, да и свети Стратоник буде потопљен са Ермилом. Вођени на потопљење, оба света мученика појаху весело: Слава на висинама Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља. – А када их војници доведоше на реку Дунав, метнуше их у мрежу, и бацише на дно реке. To би 315 године. И тако река прими тела светих мученика, а небо настани душе њихове у своје обитељи. У трећи пак дан обретоше се света тела њихова на обали, и хришћани их чесно сахранише на 18 стадија далеко од Београда. Сахранише их у једном гробу, да им све буде заједничко и дружељубиво: заједничко исповедање Христа, заједничка тамница, заједничке муке, заједничко потопљење, заједничка сахрана тела њихових, заједничка и слава на небу, – благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом приличи свака слава, част и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин! 28