Епархијски весник - званично гласило Слободне Српске Православне Цркве Епархије за Аустралију и Нови by fr.dr.simeon.miscevic

ЕПАРХИЈСК И ВЕСНИК DIOCESAN Слободна Српска Православна Црква Епархија за Аустралију и Нови Зеланд 1/2019 MESSENGER Богојављење 2018. године

Излази са благословом Његовог Преосвештенства Епископа за Аустралију и Нови Зеланд Слободне Српске Православне Цркве г.г. Амвросија

ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА СВ. ПЕТРА И ПАВЛА ВОДОНГА За информације се обратите надлежном пароху Високопречасном протојереју-ставрофору Звонимиру Јовићу Тел: 0431 102 485 ХРАМ СВ. САВЕ У ХАЈНДМАРШУ – АДЕЛАИД Света Божанствена Литургија недељом и празником почиње у 10 часова.

Његово Преосвештенство Епископ за Аустралију и Нови Зеланд Слободне Српске Православне Цркве

г.г. Амвросије

За информације се обратите надлежном пароху Пречасном јереју Атанасију Крстићу Тел: 0469 044 568 Email: fr.atanasije.krstic@gmail.com ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА СВ. СТЕФАНА ДЕЧАНСКОГ У МЕЛБУРНУ За информације се обратите администратору Високопречасном протојереју-ставрофору Звонимиру Јовићу Тел: 0431 102 485

РАСПОРЕДИ

САБОРНИ ХРАМ БОГОСЛУЖЕЊА СВЕТОНИКОЛАЈЕВСКОГ МАНАСТИРА СЕДИШТЕ ЕПАРХИЈЕ Света Божанствена Литургија недељом и празником почиње у 10:00 часова. Суботње и празнично вечерње и бденије почиње у 18:00 часова. Дневни круг Богослужења, повечерје, полуноћница, јутрење и часови се обављају према манастирском типику. За све информације о Богослужењима и духовном животу уопште можете се обратити на број телефона канцеларије 07 3255 3333 сваког радног дана 10 -14 часова или Високопреподобном протосинђелу Др. Симеону Секретару епископа Тел: 0470 258 381 Еmail: fr.dr.simeon.miscevic@fsoc.com.au ХРАМ СВ. ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА ПОБЕДОНОСЦА У ФОРЕСТУ – КАНБЕРА Света Божанствена Литургија недељом и празником почиње у 10 часова. За све информације о Богослужењима и духовном животу, обратите се старешини храма св. Георгија Пречасном јереју Александру Попадићу Тел: 0415 769 303 Email: fr.aleksandar.popadic@gmail.com

ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА СВ. ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА ПОБЕДОНОСЦА У СИДНЕЈУ За информације се обратите администратору Пречасном јереју Небојши Мирковићу Тел: 0413 354 913

ЕПАРХИЈСКИ ВЕСНИК DIOCESAN MESSENGER Званично гласило Слободне Српске Православне Цркве Епархије за Аустралију и Нови Зеланд Излази са благословом Његовог Преосвештенства Епископа г.г. Амвросија Главни и одговорни уредник Епархијских издања: Високореподобни Протосинђел Др. Симеон Мишчевић Адреса: St Nicholas Monastery 243-247 Vulture Street South Brisbane QLD 4101 Phone: 07 3255 3333 Email: fr.dr.simeon.miscevic@fsoc.com.au

Драга моја браћо и сестре, Одвојите мало времена и прочитајте овај опис историјског дана, када су Слободни Срби осветили манастирско имање и касније на њему подигли највећи православни храм у Аустралији – храм Св. Саве у манастиру Новом Каленићу.

нас, који смо их овде примили и скућили, почеше да исмевају: они имају по три и четири куће, а ми јадни само ту једну. Заборавили су или нису ни знали, да Слободним Србима није на првом месту било богатство, већ да су прво градили цркве, манастире, црквене сале и парохијске куће и да су помагали онима у невољи, као што смо и њих тада помагали.

Свако ко је прочитао овај опис, могао је само један закључак да изведе: Слободни Срби су увек били и остали одани својој Светосавској Вери, Српској нацији и завештању предака који своје животе положише за Крст Часни и Слободу Златну. Окупљање преко пет хиљада Српских родољуба на једном месту, у та смутна времена, представља огроман подвиг. Слободно Српство Аустралије је саградило најлепше цркве, црквене сале и парохијске куће и Црквено-школским Општинама обезбедило мирну и богату будућност.

Задојени идеологијом Верске Комисије, почеше стварати планове да полагано униште постојање Слободне Цркве. За владику им, из Београда, послаше америчког агента. Човека који је, за време прогона српског народа из српских крајина, био сарадник Клинтона и Олбрајтове и заједно са њима посматрао како се српски народ мучи, прогања и убија. Тог истог човека, када су га предлагали за епископа, патријарх Павле је три године за редом одбијао да хиротонише. На крају су га хиротонисали његова браћа екуменисти и паписти, а он је остао забележен као једини епископ у историји Српске Цркве на чијој хиротонији Патриајрх Српски није био присутан. Да би избегли сукобе између њега и покојног патријарха, послаше га у Аустралију.

У време несрећних ратних прилика у Српским Крајинама, Слободна Српска Православна Црква са својим верницима је само у новцу сакупила неколико милиона долара, а исто толико у лековима, медицинској и санитетској опреми, храни и одећи, помажући свој угрожени народ. Сакупљена помоћ је слата преко Патријаршије и Човекољубља, да бисмо касније сазнали да ни десети део сакупљеног новца није стизао онима којима је помоћ била намењена.

Тог човека је ЦИА убацила у Српску Цркву да ради на предаји Косова и Метохије шиптарима. У Аустралију је дошао са Америчким дипломатским пасошем. Њему американци наредише да мора да се исели из манастира, где су сви епископи пре њега живели и да се пресели у Сиднеј, на једну од најскупљих локација, где надзор камерама 24 сата. Попови његов долазак једва дочекаше и тада плански почеше да остварују свој циљ. Добили су савет од адвоката како да униште Имовинско Повереништво Слободне Цркве. Пошто према Уставу Имовинског Повереништва, сви чланови морају бити чланови Слободних Црквено- школских Општина, кренули су да из Слободних цркава избацују све кључне чланове Имовинског Повереништва. Не само да су их избацили из чланства Слободних Црквено-школских Општина, него их искључише и из црквене заједнице. Тако у кратком року избацише преко 400 чланова. Када прозреше њихове намере, Слободни Срби изменише тај део Устава и покварише им план. На основу кршења Предлога о Помирењу, покренусмо судски спор. За четири године обе стране су утрошиле милион и по долара. Слободни Срби су бранили оно што су својим знојем стекли и направили, а Српска Црква, преко убаченог америчког шпијуна, је отимала што јој не припада. Тај су спор изгубили. Ми смо доказали да Архијерејски Сабор Српске Цркве није испоштовао Предлог о помирењу. Суд је поништио такозвано помирење, као и све што се на основу тог лажног помирења касније догађало. Врховни Суд је признао Слободну Српску Православну Цркву Епархију за Аустралију и Нови Зеланд да је онаква каква је била од свог настанка 1963. године, са својим епископом, свештенством и свим Слободним Црквено-школским Општинама.

Нама Слободним Србима, оданим родољубима је било веома тешко да гледамо ту неправду, када амерички зликовци, прво границе затворише, а онда дадоше зелено светло Хрватима и Муслиманима да отпочну са етничким чишћењем и прогоном Српског народа са вековних огњишта. Бежали су испред непријатеља сви који су могли ходати. Колоне српског мученичког народа су бежале у наручје мајке Србије да би спасили животе. Када народ протераше, тада српске куће попалише, гробља преораше, цркве и манастире порушише, лешеве поубијаних спалише и сакрише, крв са улица опраше и тек онда дозволише светским медијима да дођу, да би представили да се ништа није ни догодило. Када су прогнани стигли у Србију, гладни, бедни, без крова над главама, без хране, одеће, проводећи дане и ноћи на улици. Слободна Црква је поново покренула акцију да свом народу обезбеди храну, одећу и да се спаси што се спасти могло. Када су прогнаници стигли у Аустралију, поново су Слободни Срби притекли у помоћ, колико је било у њиховој моћи и изашли у сусрет нашем напаћеном народу. Међу напаћеним народом је било и српских свештеника, над њиховом судбином се ражалостисмо, толико времена под комунизмом, а сада протерани из својих парохија, својих кућа и земље. Њима отворисмо наша врата, поверисмо им најлепше цркве, сале и парохијске куће и тако одушевљени и они и ми, кренусмо да живимо као права браћа и сестре. Али то не потраја дуго!

Када им је пропао план о уништењу Слободне Цркве, кренули су да отму манастир Нови Каленић. Прво су нејасним начином придобили Државног Правобраниоца, да зауме њихову страну против нас и тако

Када децу изшколоваше по универзитетима, куће покуповаше и почеше да живе богаташким животом, 1

утрошише, Државни Правобранилац државне, а Српска Црква народне милионе долара. Као што наш народ каже: “Два лоша убише Милоша.“ Да Државни Правобранилац није узео њихову страну, никада манастир не би могли добити. У суђењима које је СПЦ повела против Слободне Цркве у Бризбену, Аделаиду и Мелбурну, Државни Правобраниоци у свим тим суђењима нису заузимали ничију страну. СПЦ је све до

јутарњем поветарцу Српска тробојка са белим двоглавим орлом. Поред ње два млада расна Србина са осмехом на уснама у српској народној ношњи показивали су правац гостима. Леп асфалтни пут води до манастирског имања, који је око 3 киломера удаљен од Бартон пута. Неописива радост обузима ходочаснике кад се приближавају манастиру. Горе, плавим небом летео је авион и вукао траку на којој је писало „Српски манастир Свети Сава“, а доле на благој падини аутобуси, аутомобили и маса света врви на све стране. Док су се груди надимале од задовољства, многи су једва задржавали сузе радоснице! Осећало се да смо пред Светом Земљом – Слободном Србијом. Аутобус стаје пред гвозденом капијом, са каменим зидом са обе стране, над чијим вратима стоји натпис: СВЕТИ САВА СЛОБОДНИ СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ МАНАСТИР Путничка кола и пешаци улазе на капију, а аутобуси улазе на велику капију. Десетак аутобуса је паркирано на имању, а неки, када путници изађу, враћају се. Више стотина аутомобила прекрило је огромно земљиште. Свет врви као пчеле у кошници! Срећу се пријатељи и љубе у знак поздрава, разговарају и разгледају огромно имање, док омладина и дечица шетају или трче око својих родитеља. Први пут у дугом низу година од када смо у Аустралији, са радошћу смо посматрали огромну масу света, верних православаца и светосаваца, прако 5000 душа на једном простору, које је љубав према Слободној Цркви довела на ово, сада свето, Земљиште. Они су допутовали из свих крајева ове простране земље да присуствују, многи по први пут, свечаном отварању и освећењу српског манастира. Када се уђе на имање, са леве стране је подигнут огроман шатор, на месту где се подићи храм Божији, у коме је у 10 сати отпочела служба Божија.

једног судског спора изгубила и морала да плати стотине хиљада долара судских трошкова. Председник ССПЦШО Св. Николе – Бризбен и подпредседник Епархијског Савета Слободне Цркве Ратомир Нешић с.р. СЕЋАЊЕ НА ОСВЕЋЕЊЕМАНАСТИРА СВЕТОГ САВЕ НОВОГ КАЛЕНИЋА Осванула је историјска недеља 25. јануара 1981. године. Први сунчани зраци наговештавали су да ће бити топао летњи дан. Аутобуси и аутомобили јуре Бартон путем преносећи Србадију која иде на ходочашће Светој Српској Земљи. Првом будућем слободном манастиру у Аустралији Српски родољуби, искрени православци и светосавци, похрлили су из свих крајева простране Аустралије на слободно српско земљиште. Нека тајна скривена радост подвлачила се многима под кожу и будила радозналост. У свим бићима струјао је пријатни немир пун ишчекивања и радозналости. Саобраћај на Бартон путу (пут Канбера – Јас) је велики.. Али данас шофери не треба да се брину где ће да скрену. На самој раскрсници се величанствено лепрша, на

У присуству принца Андреја, Слободни српски архијереји Иринеј и Петар служили су св. архијерејску литургију уз саслужење 10 слободних српских свештеника (Прота Ј. Марчетић, о. Г. Џонлић, Прота Б. Арчон, Прота В. Дејановић, о. М. Цветковић, о. Д. Шиповац и Ђакон Ђуро Крошњар). На јектеније је одговарао певачки хор Саборног храма из Кабрамате. Ваља истаћи да је хоровођа, а и већина овог хора, српска

КРСТОВДА Н На навечерје празника Воздвижења Часног и Животворног Крста, 26. септембра 2018. године, служено је празнично свеноћно бденије. Бденије је служио Његово Високопреподобије Архимандрит и Христифор, настојатељ Светониколајевског манастира. За време бденија изнета је честица Часног Крста која се чува у нашем манастиру, као и честица моштију св. царице Јелене, мајке цара Константина, која је пронашла Часни Крст у Јерусалиму.

омладина, која неуморно, са великом љубављу и верском оданошћу пева у црквеном хору. Иако је температура у хладу достигла 37 степени, простор под шатором је испуњен до задњег места. Верници се усрдно моле Богу и не воде рачуна о врућини. По завршеној архијерејској Литургији, образована је литија: на челу црквена, српска и аустралијска застава, певачки хор, епископи са принцем Андрејом, свештенство, па маса верника у савршеном реду. Литија се упутила ка манастирској капији, коју су архијереји осветили и благословили. Одатле литија је продужила ка земљишту резервисаном за будуће гробље, које је већ обележено великим дрвеним крстом. Сунце је упекло, а освећење гробља дуже траје, па се видео замор како код свештенства тако и код верника, али се на њега није обраћала пажња. освећена. Најзад је освећена и Са гробља литија се упутила ка капели те је и она владичанска резиденција. На лицу сваког верника могао се видети израз побожности. Сви су се слили у једно биће и једну душу, везани невидљивом силом – СВЕТОСАВЉЕМ! Напајали су се блаженством, а унутрашња радост је деловала као мелем на рану. Овај свети чин указао је на вредност и значај који ће будући манастир имати: духовно уточиште и српски светосавски духовни и национални центар. Он ће везивати слободне Србе широм Аустралије, који ће духовно хранити, морално подизати, верски уздизати, Божијом благодати напајати и светосавски васпитавати генерације које долазе. Таман је свештенство завршило своје усрдне молитве и захвалили се Господу на оваквом усрдом дару:

Крст са честицом Крста Господњег, којег је на Голготи пронашла Св. Царица Јелена, мајка цара Константина

СЛОБОДНИ СРПСКИ МАНАСТИР ПОСВЕЋЕН СВЕТОМ САВИ, кад наиђе један авион изнад манастистира и из њега искочише два падобранца, носећи развијене заставе: један СРПСКУ, други АУСТРАЛИЈСКУ, коју уручише принцу Андреји – куму манастира. Сви су занемели од узбуђења и радости. Тај призор и утисакклицања који је једино осетити. После одушевљеног произвео на присутне, не може се описати он се падобранцима, аплаузи се проломише прако. целог може имања. Из књиге Срби у Аустралији Кроз прошла времена, разне су силе кретале и покушавале да угасе Светосавско кандило Слободне Цркве, силе покретане разним идеологијама, разним личним интересима или најобичнијим среброљубљем, али Господ наш нас учи: „Не бој се мало стадо“ и молећи се њему и уздајући се у њега, Слободна Црква ће постојати док год је то Господу угодно и људска злоба је не може срушити, нити врата адова надвладати. Протосинђел Др Симеон Мишчевић 3

Честица моштију Св. Царице

СВЕТА ЛИТУРГИЈА У СЛОБОДНОЈ СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВЕНО-ШКОЛСКОЈ ОПШТИНИ СВ. ГЕОРГИЈА У СИДНЕЈУ

КРСНА СЛАВА КОЛА СРПСКИХ СЕСТАРА ПРЕПОДОБНА МАТИ ПАРАСКЕВА У ВОДОНГИ У недељу, 27. октобра 2018. године, на празник Преподобне Мати Параскеве – св. Петке, у сали Слободне Српске Православне Црквено-школске Општине Св. Апостола Петра и Павла, Коло Српских Сестара Преподобна Мати Параскева је прославило своју небеску заштитницу.

У суботу 19. октобра 2018. године, служена је Света Божанствена Литургија у Слободној Српској Православној Црквено-школској Општини Св. Великомученика Георгија Победоносца у Сиднеју. Богослужбено место ове Црквено-школске Општине се, за сада налази у сали Удружења Бораца у Гренвилу. Свету Литургију је, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа за Аустралију и Нови Зеланд Слободне Српске Православне Цркве г.г. Амвросија, служио секретар епархије Високопреподобије Архимандрит и наречени епископ Његово кир Христифор, старешина Светониколајевског манастира у Јужном Бризбену. Парохијани и чланови ове нове Црквено-школске Општине су дошли да узму учешћа у обнови парохијског живота за све вернике из Сиднеја који су чланови Слободне Српске Православне Цркве.

Надлежни парох Високопречасни Протојереј-ставрофор Звонимир Јовић је пресекао славски колач и осветио славско кољиво. Овогодишња домаћица славе је била гђица. Јована Буквић.

СРПСКИ ФИЛМСКИ ФЕСТИВАЛ На позив гђе. Данице Мајсторовић, организатора Српског Филмског Фестивала у Бризбену, Његово Високопреподобије Архимандрит Христифор - игуман свештене обитељи Светониколајевске и Високопреподобни Протосинђел Др Симеон, били су гости на отварању Српског Филмског Фестивала у Бризбену. После пријатног пријема, на којем је гђа. Мајсторовић представила свештенство Слободне Српске Православне Цркве присутним гостима, Уследила је пројекција филма "Слепи путник на броду лудака" режисера Горана Марковића. "Нови филм Горана Марковића, једног од водећих српских редитеља старије генерације, јесте психолошка драма појединца у контекту историјских околности. Појединац је познати српски писац Петар Кочић који последње дане живота проводи у душевној болници на Губеревцу, у Београду. А историјске околности које значајно одређује идеју филма, јесу окупирани Београд 1916. године. Слика Београда под окупацијом у којој животи лекара, особља и пацијената у лудници на трагикомичан начин граде метафору о животу “на слободи” и на тој, условној “слободној територији”. Филм је добио награде на фестивалима у Шангају Прелепе професионалне фотографије са и Штокхолму. дешавања је фоторгафисао г. Дејан Радовановић. овог

ПОСЕТА ЊЕГОВОГ ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВА МИТРОПОЛИТА ДИМИТРИАДОСКОГ Г.Г. ФОТИЈА ИЗ СЕСТРИНСКЕ ГРЧКЕ ЦРКВЕ У периоду од 05. до 07. новембра 2018. године, у посети Епархији за Аустралију и Нови Зеланд Слободне Српске Православне Цркве, налазио се Његово Високопреосвештенство Митрополит Димитријадоски г.г. Фотије из сестринске Грчке Цркве. Његово Високопреосвештенство је боравио у Светониколајев- ском манастиру у Јужном Бризбену са благословом Његовог Преосвештенства Епископа за Аустралију и Нови Зеланд Слободне Српске Православне Цркве г.г. Амвросија, а на позив Епархијског Савета Слобод- не Српске Правосалвне Цркве. На помен св. великомученика Арете, 6. новембра 2018. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит Димитријадоски г.г. Фотије, благоизволео је да служи Свету Архијерејску Литургију и да проповеда. Његовом Високопреосвештенству је саслуживао Високопреподобни Протосинђел Др Симеон, секретар Његовог Преосвештенства г.г. Амвросија. У Саборном Храму Светониколајевског манастира, тренутно је у току наставак осликавања храма. У току канонске посете нашој епархији, Његово Високопреосвештенство Митрополит Димитријадоски г.г. Фотије је био позван и угошћен у дому г. Ратомира Нешића подпредседника Еархијског Савета Слободне Српске Православне Цркве и председника Слободне Српске Православне Црквено-школске општине при Светониколајевском манастиру у Јужном Бризбену. Посета је притотекла у дивном дружењу и разговотима који се тичу црквених послова.

Freelance Photo Journalist Dean Radz Sports Photography Email: deanradzphotography@gmail.com Contact: 0413778486

КАНОНСКА ВИЗИТАЦИЈА У ВОДОНГИ Његово Преосвештенство Епископ за Аустралију и Нови Зеланд Слободне Српске Православне Цркве г.г. Амвросије је благоизволео да, 1. децембра 2018.године, служи Свету Архијерејску Литургију у Слободној Српској Православној Црквено-школској Општини Св. апостола Петра и Павла у Водонги.

КАНОНСКАВИЗИТАЦИЈА У КАНБЕРИ У недељу 02. децембра 2018. године, Његово Преосвештенство Епископ за Аустралију и Нови Зеланд Слободне Српске Православне Цркве г.г. Амвросије је благоизволео да служи Свету Архијерејску Литургију у храму Св. Великомученика Георгија Победоносца Слободне Српске Православне Црквено-школске Општине Св. Георгија у Канбери.

Његово Преосвештенсто је у својој надахнутој архипастирској беседи подучио верне и честитао им на извојеваној правди. Његово Преосвештенство је такође поручио да сада, када су сви проблеми са судским споровима завршени, треба се окренути изградњи ове заједнице, а кроз ту изградњу, да се изграђујемо и ми сви понаособ да бисмо били што достојнији синовии кћери наше Цркве.

Његово Преосвештенство Епископ г.г. Амвросије се обратио окупљеном верном народу у надахнутој беседи. Преосвећени је указао на важност поста на чијем смо почетку, важности покајања, љубави међу ближњима, а посебно љубави према Богу. Његово Преосвештенство је посебно похвалио надлежног пароха Пречасног Јере- ја Александра Попадића, за његов труд и рад на њиви Господњој. „Треба много снаге, љубави и стрпљења, да би се опстало, а о. Александар је, без обзира на његове године, то пронашао у свом срцу.“ – рекао је Преосвећени

Његовом Преосвештенству су саслуживали: Високопречасни Протојереј-ставрофор Звонимир Јовић - парох водоншки и администратор као и Пречасни Јереј Александар Попадић - парох мелбурнски, канберски и администратор сиднејски.

Његовом Преосвештенству су саслуживали: Високопречасни протојереј-ставрофор Звонимир Јовић парох водоншки и администратор мелбурнски и старешина храма св. Георгија у Канбери надлежни парох Пречасни Јереј Александар Попадић парох канберски и администратор сиднејски.

БОГОСЛУЖЕЊА У ТОКУ БОЖИЋНОГ ПОСТА

део пастирског труда око припреме за исповест пада на родитеље и кумове. Родитељи треба да положе темељ духовно-моралног живота своје деце, а свештеник у цркви се надограђује на ову припрему.

На Светим Литургијама током божићног поста, верници у великом броју приступају Светим Тајнама Исповести и Причешћа. Посебно смо Господу захвални за нове генерације деце васпитаване у православном и светосавском духу. Ови најмађи верници приступају Светој Тајни Исповести са таквом озбиљношћу, од које би и неки одрасли могли да се уче. Када свештеник изађе са св. путиром и каже:"Са страхом Божјим, вером и љубављу приступите!" у том тренутку нас сам Господ позива да постанемо судеоници ове Свете Тајне над Тајнама, а у очима деце која приступају се види да се са радошћу одазивају позиву Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа.

Један од начина пастирског рада би био разговор на основу питања. Подразумева се да ће дете које први пут под епитрахиљ прилази узбуђено и можда ће се бити збунити. Зато би било и боље предложити му да припреми унапред укратко написане одговоре на постављена питања, како би их пред свештеником прочитало, добивши од њега допунска питања, савете и поуке и наравно разрешење исповеђених грехова. Обавеза је родитеља и кумова такође да дете упознају са суштином покајања, да од најранијег детињства развију у њиховим душицама осећај животне важности ове велике Свете Тајне. Важно је да исповест и покајање не постану обично набрајање грехова, „шта је радио, и шта није радио “, већ да их дете сваки пут преживљава као драму познања сопствених греха, сједињену са радошћу Божијег праштања, уколико постоји скрушеност и истинско покајање.

ИСПОВЕСТ ДЕЦЕ На жалост у данашње време нема сваки свештеник могућност да детаљно исповеди дете које долази на исповест (посебно у црквама у градовима), те стога већи

Припремајући се за исповест и за време исповести треба постављати питања, руководећи се свештеничким и родитељским расуђивањем и искуством, посебно у односу на грехе који су својствени деци њиховог узраста, мање или више старијима и зрелијима. Посебно треба бити пажљив у односу на седму Божију заповест, говорећи о њој на најпажљивији могући и најделикатнији начин, да не би услед сувишних речи оставили на дечијој савести неку мрљу. посредовање Припрема за исповест ни у између ком случају неродитеља и свештеника. подразумева Предлажући питања и савете у вези са исповешћу родитељи ни у ком случају не смеју да се труде да сазнају грехе своје деце или „шта им је свештеник рекао на исповести? “Чак и требало да саветују свештеника у вези са питањем које најмањи би требало поставити деци – поверите и исповедника и онога који се исповеда благодати Божијој, која ће их покушаји умудрити и поучити. Бићемо веома радосни, уколико овај мали труд буде од користи за расветљавање тако и важног и недовољно расветљеног питања у пастирској питања такве врсте могу у дечијој души да униште пракси.Понекад на исповест долазе сасвим мала деца и поверење у тако почне великусаСвету Родитељи не када свештеник њимаТајну. да разговара о греху, би дете гледа у свештеника и не разуме о чему он то њему

говори. Свештеник му тада поставља питање: “Да ли си се нечега постидео? “„Да“ , одговара дете и почиње да прича када се постидело: када није послушало маму, када је нешто узело без дозволе… Тада му свештеник каже: „Управо то и јесте грех, јер ти твоја савест дошаптава да си учинио нешто лоше“. Стид је први показатељ грешности како за одрасле, тако и за децу. Дечји живот не помрачују, међутим, само „рђави поступци “. Понекад се дешава да рђаве мисли много више узнемирују душу детета, него рђави поступци. Деца бивају ужаснута због тога што им такве ствари падају на памет, и говоре себи блиским особама: „Мене неко приморава да изговарам ружне речи, иако ја нећу то да чиним “. То је веома важан моменат, и требало би да га родитељи искористе да би започели разговор са дететом. „Знаш, о томе би требало да говориш на исповести. То показује да би лукави хтео да твоју вољу окрене на своју страну. Ако се не будеш борио са њим (ако се не помолиш, ако се не прекрстиш), он би могао да те савлада “. Тако би требало да му говоре одрасли. Наиме, ако дете разговара са родитељима о својим рђавим мислима, то значи да оно има поверења у њих, то значи да се не затвара у себе. Таквом детету би одмах требало помоћи да схвати да су оно и грех – две различите ствари и да рђаве помисли нису његове помисли, да оно не сме да их прихвата као своје. „То није моје, ја се таквих помисли не плашим, ја могу да их победим “– на такав начин би требало да научимо дете да размишља. Много је деце која са одраслима разговарају о својим рђавим мислима. Децу збуњују снови, мисли које им долазе током молитве… Уколико покушају да о томе говоре са родитељима, онда је то најповољније време да им се у руке преда оружје за духовну борбу: крсно знамење, молитва, исповест. Када дете почне да се моли, увидеће да га, током молитве, рђаве помисли напуштају. Ако се помисли не повлаче, онда се може уложити напор, дете може дуже да се моли и опет ће победити. За дете је веома важна сама могућност да победи грех. Бити свестан своје победе – то значи бити свестан власти над грехом, то значи осетити помоћ Божију. Када се то догоди, човек духовно узраста. Свети оци о исповести деце Јеромонах Павле, архондар манастира Дионисијат који је током много година духовно руководио стотине лаика из Грчке, Кипра и других земаља православног света који посећују Свету Гору, позивајући се на речи Светог Василија Великог говори о десетогодишњем узрасту као времену за прву исповест деце. 8

ако и на исповести каже нешто што није суштински важно “. Игуман манастира Светог Павла архимандрит Партеније (Мурелатос) сматра да се прва исповест може догодити чак и са три година: „Што дете раније почне да живи духовним животом, то је боље. Најефикасније васпитање је управо у раном узрасту. У Грчкој постоји изрека: ‘Како научиш своје дете, тако ћеш и добити’. Потребно је објаснити детету шта је Исповест. Деца могу да се исповедају већ са три године. Учествујући у тој али и у другим Тајнама, дете ће јачати у вери. Родитељи могу деци да дају материјалну храну, а духовни отац ће им дати духовну храну. Управо таква деца израстају у праве људе, умеју да слушају старије и живе благодатним животом Цркве. Документ на коме нема никаквог печата ништа не вреди. Тако и је са човеком. У Тајни исповести он добија печат Светога Духа. Да, малишан и нема грехове, али када смирено клекне на колена пред Крстом и Јеванђељем и када му свештеник на главу стави епитрахиљ, прочита молитву за опроштај грехова, он добија благодат од Господа. Дете које потпуно учествује у црквеном животу, заштићено је са свих страна, испуњено благодати и радости “. Архимандрит Партеније и други Старци које смо питали упозоравају на претварање Тајне исповести у формалност. Исповест не треба да буде додатак за Тајну Причешћа. Покајање представља самосталну Тајну која треба да се врши онда када човек осећа неопходност у њој, а не пред сваким причешћивањем Светих Христових Тајни. Познати светогорски духовник Старац Макари- је (духовник келије Маруда) наглашава: „Злочин је насилно одвођење детета на исповест. Такође, није допуштено водити на исповест дете које није спремно за ову Тајну. Не сме се покајање претварати у формалну навику. Дете треба да схвати зашто се исповеда, у чему је дубоки смисао покајања, других Тајни и духовног живота у целини. Ако не буде свесно смисла Тајне, већ буде имало однос према томе као према некој формалности која је неопходна да би дошао до Причешћа или ради моралног оправдања, у неком тренутку може и да се удаљи од Цркве. Овде може да се деси и следеће: након што током много година, након грехова типа „нисам слушао маму и тату, посвађао сам се са братом, нисам радио домаће задатке “дођу озбиљнија искушења и падови (дете које није постало свесно шта је покајање) може да их сакрије на исповести, бојећи се да не падне у очима свог духовног оца. Следећи корак може бити одлазак из Цркве “. Старац Макарије подсећа да истинско покајање не представља „рапортирање о моралним падовима за одређени временски период, није покушај да се олакша савест, већ жеља да се човек промени и потпуно посвети Богу. “

Светогорски старци наглашавају да нам освешћено учествовање у црквеним Тајнама даје благодат и јача нас на путу духовног живота. Учешће детета у тајни Исповести могуће је уз услов да га родитељи не воде просто на исповест, већ да му објашњавају смисао и значај покајања. Притом је потребно узети у обзир да се узраст прве исповести за свако дете одређује индивидуално.

НАСТАВАК ФРЕСКОПИСАЊА У СВЕТОНИКОЛАЈЕВСКОМ МАНАСТИРУ У ЈУЖНОМ БЕИЗБЕНУ Фрескописање Саборног храма Светониколајевског манастира у Јужном Бризбену је огроман и капитални посао. Фрескописци из Русије. г. Алексеј Вронски, гђа. Дариа Вронскаја, г. Александар Черни, г. Серафим Черни, г. Андреј Бубнов-Петросијан и гђа. Вера Смолина, су уложили огрома труд и таленат да би наш свети храм живописали.

Преносимо и речи архимандрита Нифонта, монаха светогорског манастира Ватопед: „Дужни смо да научимо децу молитви, да могу да опште са Господом. Дужни смо да стојимо сви заједно, трудимо се да живимо са Црквом, да наша деца знају где је грех, а где врлина, да знају Исуса Христа Који је Спаситељ света. Наша деца све схватају. Треба да им објаснимо како треба живети по вери. Међутим, пре свега треба да виде како ми сами постимо; треба да виде да се искрено и ватрено молимо, да идемо у храм, а не спавамо у недељу ујутро.

Храм је осликан у византијском стилу, а узори су најпознатије фреске из српских средњевековних манастира, посебно Дечана и Старо Нагоричане. Позадина фресака које се налазе на своду цркве, урашена је златом, а нијанса позадине на фрескама на зидовима прве и друге зоне је верно преузета са фресака манастира Високи Дечани. Група г. Вроснког је у последњих двадесет година осликала десетине храмова жиром Русије, Европе и Северне Америке. Њихов највећи пројекат до сада је било осликавање Храма на крви, цркве подигнуте на месту Ипатијевог дома, где су стрељани чланови свете царске породице. Храм на крви је иначе један од најлепших и најрепрезентативнијих храмова у Русији.

Главно је молити се за своју дечицу. Тамо где речи не могу ништа да учине, треба пасти на колена и молити Мајку Божију и Господа Исуса Христа да узму децу под Свој покров, да из заштите, просветле њихове душе. Мајка Божија увек чује молитве које исходе из људских срца. “

СЛАВА У ГРЕНВИЛУ У суботу 15. децембра 2018. годинине, у сали Удружења Бораца "Дража Михаиловић" у Гренвилу, прослављена је крсна слава Удружења. Обред резања славског колача и освећења славског жита је извршио пречасни јереј Александар Попадић парох канберски и администратор сиднејски. Овогодишњи кум славе је био г. Драган Ћук.

Његово Преосвештенство Епископ г.г. Амвросије је у свом излагању подсетио Епархијски Савет и Пленум на све тешкоће, које смо, уз помоћ Божју, успешно превазишли. Преосвећени је учинио посебан осврт на све судске процесе које је СПЦ повела против нас и све до једног изгубила. Дуг СПЦ према Слободној Српској Православној Цркви износи 1 700 000 долара, који ће бити наплаћен у што скоријем року. Констатовано је да је епископ Иринеј (Мирко) Добријевић побегао из Аустралије, не плативши свој лични дуг од 368 000 долара Слободној Црквено-школској Општини Св. Николе у Бризбену. Преосвећени је посебно нагласио срећну чињеницу да је пресудом Врховног Суда Јужне Аустралије у судском процесу између Слободне Српске Православне Црквено-школске Општине Св. Саве – Хајндмарш и Митрополије СПЦ, установљено да ССПЦШО Св. Саве – Хајндмарш, припада Слободној Цркви и да никада не може да промени своју јурисдикцију. Ако би се икада десило да неко покуша да ССПЦШО Св. Саве преда СПЦ, мораће прво да обори пресуду Врховног Суда Јужне Аустралије. Епископ је похвалио свештенство за успехе у свом раду, посебно истичући Пречасног Јереја Александра Попадића, пароха канберског и администратора сиднејског. Преосвећени је упутио посебне похвале уреднику Епархијских издања, Високопреподобном Протосин- ђелу Др Симеону.

18. РЕДОВНИ ЦРКВЕНО-НАРОДНИ САБОР СЛОБОДНЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЕПАРХИЈЕ ЗА АУСТРАЛИЈУ И НОВИ ЗЕЛАНД У суботу 22./08. децембра 2018 године, Светом Архијерејском Литургијом, коју је служио Његово Преосвештенство Епископ мелбурнски г.г. Јован, драги гост из Руске Православне Заграничне Цркве, са свештенством епархије, у Саборном Храму Светониколајевског манастира, започео је са радом 18. редовни Црквено-народни Сабор. После Свете Литургије, Његово Преосвештенство Епископ за Аустралију и Нови Зеланд Слободне Српске Православне Цркве г.г. Амвросије је служио призив Светог Духа на почетку рада Сабора. Први радни део седнице је започет у сали епископске резиденције Светониколајевског манастира у Јужном Бризбену.

Пошто су сви извештаји једногласно примељени, без примедби, приступило се разрешењу Епархијског Савета и Епархијког Пленума. Црквено-народни Сабор је, са Његовим Преосвештенством г.г. Амвросијем на челу, изабрао нови Епархијски Савет и Епархијски Пленум. Нови Епархијски Савет у саставу: Епархисјки Управни Одбор (2 свештена лица и 4 мирјанина): Његово Високопреподобије Архимандрит Христифор, Високопреподобни Протосинђел Симеон, г. Ратомир Нешић (Подпредседник Епархијског Савета) г. Јован Бањанин (Благајник Епархије и генерални секретар за енглески језик) г. Томислав Калађурђевић (Књиговођа) и г. Илија Чубрило. Заменици: г. Љубо Алимпић, г. Радован Варагић, г. Александар Тодоровић.

Црквено-народни Сабор је започео своје заседање изношењем извештаја: Епархијског Његовог Преосвештенства Епископа г.г. Амвросија, Архијереја подредседника Епархијског Савета г. Ратомира Нешића, секретара Епархије Његовог Високопреподобија Архимандрита Христифора, секретара Епископа Високопречасног Протосинђела Др Симеона и благајника Епархије г. Јована Бањанина.

Просветно-верски Одбор: (3 свештена лица и три мирјанина): Високопречасни Протојереј-ставрофор Звонимир Јовић, Пречасни Јереј Атанасије Крстић, Пречасни Јереј Александар Попадић, г. Мирољуб Стефановић, г. Петар Рајковић и г. Милан Станић. Надзорни Одбор: (3 мирјанина) г. Драган Ћук, г. Борислав Вучићевић и г. Милан Вековић. 11

Другостепени Суд Части: (3 мирјанина) г. Милорад Гостић, г. Стево Илић, г. Раде Славковић.

чланови упутили у Саборни храм Светониколајевског манастира да положе заклетву.

Савез Кола Српских Сестара: гђа. Сава Гиговић (председник) гђа. Царинка Јовић (подпредседник) гђа. Нада Нешић (секретар) гђа. Зора Волкановска (благајник).

Новоизабрани викарни епикоп је прочитао заклетву, коју су сви присутни поновили и потврдили својим потписом.

Црквено-народни Сабор Слободне Цркве се бавио питањима унапређења цркевног живота и просветноверске наставе у Црквено-школским Општинама у Аустралији. Посебну целину су чинили планови за унапређење парохијског живота у новооснованим Црквено-школским Општинама. У другом делу свог заседања, Црквено-народни Сабор је донео измене и допуне Устава Слободне Српске Православне Цркве Епархије за Аустралију и Нови Зеланд. НОВОИЗАБРАНИ И НАРЕЧЕНИ ВИКАРНИ ЕПИСКОП ЕПАРХИЈЕ ЗА АУСТРАЛИЈУ И НОВИ ЗЕЛАНД СЛОБОДНЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ Г. ХРИСТИФОР

Преосвећени је поставио за Секретара Епархије Његово Високопреподобије Архимандрита Христифора, а за секретара епископа и уредника епархијских издања, Високопреподобног Протосинђела Др Симеона. Најважнија тачка дневног реда је био избор викарног епископа Епархије за Аустралију и Нови Зеланд Слободне Српске Православне Цркве. На предлог Његовог Преосвештенства Епископа за Аустралију и Нови Зеланд Слободне Српске Православне Цркве г.г. Амвросија, уз подршку г. Ратомира Нешића, Црквенонародни Сабор је једногласно изабрао Његово Високопреподобије Архимандрита Христифора за викарног епископа. Архимандрит Христифор се, уз захвалност Епископу и Црквено-народном Сабору науказаном поверењу, прихватио избора за викарног епикопа.

Црквено-народни Сабор се завршио молитвом благодарности Господу, а затим су се сви новоизабрани

ДОСТОЈАН! АКСИОС! ДОСТОИН! ДОЛГОДЕНСТВУЈ ПРЕОСВЕЋЕНИ ВЛАДИКО

МАНАСТИРСКА СЛАВА СВЕТОНИКОЛАЈЕВСКОГ МАНАСТИРА У ЈУЖНОМ БРИЗБЕНУ У недељу 23. децембра 2018. године, у Саборном Храму Светониколајевског манастира, служена је Света Архијерејска Литургија. Свету Литургију су служили Његово Преосвештенство Епскоп за Аустралију и Нови Зеланд Слободне Српске Православне Цркве г.г. Амвросије, Његово Преосвештенство Епископ мелбурнски Руске Православне Заграничне Цркве г.г. Јован и Његово Високопреподобије архимандрит изабрани и наречени епископ г. Христифор са свештенством и монаштвом епархије.

На крају Свете Литургије учињен је трокраки опход око храма, а затим пресечен славски колач и освећено Славско кољиво. Овогодишња домаћица славе је била г. Стана Каленић.

После Свете Литургије, у манастирској трпезарији, сви присутни гости су се окупили око свечане славске трпезе љубави, које су припремиле вредне сестре из Кола Српских Сестара "Света Тројица": Његово Преосвештенство Епископ г.г. Амвросије је честитао новоизабраном епископу и пожелео му да добар посао ради на њиви Господњој. Г. Ратомир Нешић, председник Слободне Српске Православне Црквеношколске Општине Св. оца Николаја у Јужном Бризбену је у свом дирљивом говору подсетио све присутне на долазак о. Христифора у Аустралију и на историју свих дешавања од његовог доалска. На крају се, надахнутом беседом, обратио и новоизабрани и наречени епископ г. Христифор. Новоизабрани владика се захвалио Његовом Преосвештенству г.г. Амвросију и Црквено-народном Сабору на указаном поверењу, посебно дирљиво се захвалио својој мајци, која је по смрти његовог оца, сама извела двоје деце на пут. Завршавајући своју беседу, новоизабрани епископ је замоли све присутне да га помену у молитвама, да му господ подари снаге и мудрости за рад на њиви Господњој, јер посла је много, а правих посленика је мало.

Четвртину славског колача, као залог домаћинства за следећу годину, преузело је братство манастира. 14

ПРОСЛАВА БАДЊЕ ВЕЧЕРИ У НАШОЈ ЕПАРХИЈИ

ПРАВОСЛАВНИДЕЧЈИ КАМП 2019. СВЕТОНИКОЛАЈЕВСКИ МАНАСТИР У Светониколајевском манастиру у Јужном Бризбену је, од 09. до 20. јануара 2019. године, организован тради- ционални Православни Дечји Камп. Деца, полазници кампа, током 11 дана су имали часове веронауке, српског језика, учестовали су на Богослужењима, имали наставне и забавне екскурзије, учестовали у пливању за Часни Крст и били гости на крсној слави о. Христифора и о. Симеона. Посебну захвалност дугујемо Његовом Преосвештенству Епископу мелбурнском Руске Православне Заграничне Цркве г.г. Јовану и Високопреподобној мати Евгенији, који су водили део кампа. Владика Јован и мати Евгенија више од двадесет година учествују у организацији дечјих кампова у Слободној Цркви. Слика говори више од хиљаду речи, а осмеци деце на сликама ће рећи све.

Посета Australia Zoo је донела посебну радост свој деци, а и одраслима. У зоолошком врту су имали прилику да се непосредно сретну са животињским светом Аустралије и да буду у блиском контакту са животињама. Неки су савладали свој страх и мазили велике гуштере. 18

Следећег дана, деца су имала прилику, неки по први пут у животу, да пливају у океану. На плажи су неки истраживали живи свет океана, а неки су подизали дворце од песка, у сваком случају, сви су се дивно провели.

ПРАЗНИК БОГОЈАВЉЕЊА ПЛИВАЊЕ ЗА ЧАСНИ КРСТ На празник Богојављења рано ујутро, деца, предвођења Његовим Високопреподобијем Архимандритом и изабраним и нареченим епископом г. Христифором, игуманом Светониколајевског манастира и Високопре- подобним Протосинђелом Др Симеоном, су се упутила до базена у непосредној близини Светониколајевског манастира. Деца су подељена у три групе, према узрасту. Уз певање Богојављенског тропара, група најстарије деце је скочила у базен и пливала до Часног Крста. Из ове групе, први је стигао Данијел Млађеновић. Друга група је затим пливала и прва је стигла Лилијана Волкановска. У групи најмлађе деце је било само два учесника, а први је стигао Василије Варагић. Деца су се затим упутила у манастир да се припреме за Свету Литургију.

ПРАЗНИК БОГОЈАВЉЕЊА У СВЕТОНИКОЛАЈЕВСКОМ МАНАСТИРУ У суботу, 19. јануара 2019. године, на празник Богојављења, у Светониколајевском манастиру у Јужном Бризбену је служена Света Божанствена Литургија и Велико Водоосвећење. Свету литургију су служили настојатељ манастира Његово Високопреподобије Архимандрит и изабрани и наречени викарни епископ г. Христифор и Високопреподобни Протосинђел Др Симеон. Прислуживали су, поред рукопроизведених чтечева Симеона и Данила, дечаци полазници дечјег кампа. За певницом су, поред редовних појаца Ане, Иване, Анастасије, Марије, Саре и Теје, певале и девојчице полазнице дечјег кампа. На крају Свете Литургије, служено је Велико Водоосве- ћење.

НОВИ ЧЛАНЦРКВЕ ПРАВОСЛАВНЕ На празник Богојављења, у Светониколајевском манастиру, после Свете Литургије, Лилијана Волкановска је, на свој рођендан приступила Светим Тајнама Крштења и Миропомазања и постала чланом Цркве Божје. Њено име је уписано сада у Књигу Живота на небесима.

ЗАВРШНА ПРЕДСТАВА И ДОДЕЛА ДИПЛОМА У ПРАВОСЛАВНОМ ДЕЧЈЕМ КАМПУ 2019. ГОДИНЕ Последњег дана званичног дела дечјег кампа, деца су извела представу коју су припремили. Деца су сама осмислила своје костиме и изабрала комад који ће играти. Изабрали су представу о рођењу Христовом, у народу познатија као Вертеп. Публика је била одушевљена дивним извођењем. После представе, Његово Високопреподобије Архимандрит Христифор и Високопреподобни Протосинђел Др Симеон су деци уручили дипломе о успешно завршеном православном дечјем кампу. Деца су направила изненађење о. Христифору и о. Симеону, припремивши и поклонивши им панел са фотографијама и својим потписима.

ХРАМОВНА СЛАВА У АДЕЛАИДУ У недељу, 27. јануара 2019. године, на празник Св. Саве Првог Архиепископа Српског, у храму посвећеном Св. Сави, прослављена је храмовна слава. Слобод- на Српска Православна Црквеношколска Опш- тина Св. Саве – Хајнд- марш, ове године прославља 70 година од оснивања. служио Његово Високопреподобије Архимандрит славеи изабрани и наречени епископПрослава Епархијехрамовне за Аустралију је започела Светом Божанственом ЛитургијомЦркве коју јег. Нови Зеланд Слободне Српске Православне Христифор. Његовм Високопреподобију су саслуживали: Високопречасни Протојереј-ставрофор Звонимир Јовић парох водоншки и администратор мелбурнски и надлежни парох Пречасни Јереј Атанасије Крстић. У току Свете Литургије, Архимандрит Христифор се, у својој надахнутој беседи, осврнуо на живот Светог Саве и шта Свети Сава представља нама Србима. На крају Свете Литургије, пресечен је славски колач и освећено славско кољиво, које су припремили оногодишњи домаћини г. Миле и гђа. Вера Карановић. После Свете Литургије, сви присутни верници су се упутили у велику салу Српског Дома. Деца, полазници српске школе, предвођени својом учитељицом Милицом, припремили су пригодни програм. Надлежни парох, о. Атанасије Крстић је поздравио присутне вернике, међу којима су били и чланови Епархијског Савета Слободне Српске Православне Цркве Епархије за Аустралију и Нови Зеланд: г. Ратомир Нешић, г. Илија Чубрило, г. Томислав Калађурђевић, г. Јован Бањанин, г. Милан Вековић и г. Стево Илић. Архимандрит Христифор се, у име Епархијског Савета захвалио на дочеку и пренео поздраве Његовог Преосвештенства Епископа г.г. Амвросија.

Деца су направила изненађење о. Христифору и о. Симеону, припремивши и поклонивши им панел са фотографијама и својим потписима.

СВЕТОСАВСКА АКАДЕМИЈА У СВЕТОНИКОЛАЈЕВСКОМ МАНАСТИРУ У недељу 03. фебруара 2019. године, у Светониколајевском манастиру у Јужном Бризбену, одржана је традиционална Светосавска академија. После Свете Литургије, коју је служио Његово Високопреподобије Архимандрит и изабрани и наречени викарни епископ Слободне Српске Православне Цркве г. Христифор, пресечен је славски колач и освећено славско кољиво. По завршеном Богослужењу, у манастирској трпезарији се окупило стотинак верника. Академију је отворио о. Христифор надахнутом беседом о значају Светог Саве за сав Српски род, а затим су деца различитих узраста рецитовала песме посвећене Светом Сави. Деца су за своје рецитовање награђена пакетићима, затим су се сви окупили око свечане славске трпезе љубави. Овогодишње домаћице су биле г. Славица Саватић и г. Добрила Миливојевић, а четвртину славског колача, као залог домаћинства за следећу годину су примили: г. Ратомир и гђа. Нада Нешић, гђа. Корел Тодоровић и гђица Ејми Тодоровић.

WHAT IS CHRIST WRITING ON THE GROUND Once, the All-loving Lord was sitting in front of the temple in Jerusalem, nurturing hungry hearts with His sweet teachings. A multitude gathered round Him (John 8:2). The Lord spoke to the people about eternal bliss, about the never-ending joy of the righteous in the eternal homeland in the heavens. And the people delighted in His divine words. The bitterness of many disappointed souls and the hostility of many of the offended vanished like snow under the bright rays of the sun. Who knows how long this wonderful scene of peace and love between heaven and earth would have continued, had not something unexpected now occurred. The Messiah Who loves mankind never grew tired of teaching the people, and pious folk never grew weary of listening to such healing and wondrous wisdom. But something frightening, savage, and cruel occurred. It originated as even now it often does, with scribes and pharisees. What did they do? Perhaps they had caught the leader of a band of brigands? Nothing of the sort. They forcibly brought forth an unfortunate sinful woman, "taken in the act of adultery"; brought her forth with triumphant boasting and crude and deafening cries. Having brought her before Christ, they cried: Master, this woman was taken in adultery, in the very act. Now Moses in the law commanded us, that such should be stoned: but what sayest Thou? (John 8:4,5; cf. Lev. 20:10, Deut. 22:22). The case was presented in this way by sinners, who denounced the sins of others and were adept at hiding their own shortcomings. The frightened crowd parted, making way for their elders. Some fled out of fear, because the Lord had been speaking of life and happiness, whereas these loud-mouths were clamoring for death.

It would have been appropriate to ask why these elders and guardians of the law did not stone the sinful woman themselves? Why had they brought her to Jesus? The law of Moses gave them the right to stone her. No one would have objected. Who protests, in our day, when the death sentence is pronounced over a criminal? Why did the Jewish elders bring this sinful woman to the Lord? Not to obtain a commutation of her sentence or clemency from Him! Anything but that! They brought her with a premeditated, fiendish plan to catch the Lord in words contradictory to the law, that they might accuse Him as well. They hoped with a single blow to do away with two lives-that of the guilty woman and that of Christ. "What sayest Thou?" Why did they ask Him, when the law of Moses was clear? The Evangelist explains their intent in the following words: This they said tempting Him that the might have to accuse Him

"A (sher) has committed adultery with his brother's

(John 8:6). They had lifted their hands up against Him once before to stone Him, but He had eluded them. But now they had found an opportunity to accomplish their desire. And it was there, before the Temple of Solomon, where the tablets of the commandments had been kept in the Ark of the Covenant, before a great multitude of people, it was there that He, Christ, had to say something contrary to the law of Moses; then their goal would be attained. They would stone to death both Christ and the sinful woman. Far more eager were they to stone Him than her, just as they would later with even greater zeal ask Pilate to release the bandit Barabbas instead of Christ.

wife; "S (halum) has committed perjury; "E (led) has struck his own father; "A (marich) has committed sodomy; "J (oel) has worshipped idols." And so one statement after another was written in the dust by the awesome finger of the righteous Judge. And those to whom these words referred, bending down, read what was written, with inexpressible horror. They trembled from fright, and dared not look one another in the eye. They gave no further thought to the sinful woman. They thought only of themselves and of their own death, which was written in the dust. Not a single tongue was able to move, to pronounce that troublesome and evil question, "What sayest Thou?" The Lord said nothing. That which is so filthy is fit to be written only in filthy dust. Another reason why the Lord wrote on the ground is even greater and more wonderful. That which is written in the dust is easily erased and removed. Christ did not want their sins to be made known to everyone. Had He desired this, He would have announced them before all the people, and would have accused them and had them stoned to death, in accordance with the law. But He, the innocent Lamb of God, did not contemplate revenge or death for those who had prepared for Him a thousand deaths, who desired His death more than everlasting life for themselves. The Lord wanted only to correct them, to make them think of themselves and their own sins. He wanted to remind them that while they carried the burden of their own transgressions, they shouldn't be strict judges of the transgressions of others. This alone did the Lord desire. And when this was done, the dust was again smoothed over, and that which was written disappeared.

All of those present expected that one of two things would happen: either the Lord in His mercy, would release the sinful woman and thereby violate the law; of He would uphold the law, saying, "Do as it is written in the law," and thereby break His own commandment of mercy and loving- kindness. In the first instance He would be condemned to death; and in the second, He would become an object of mockery and derision. When the tempters posed the questio n, "What sayest Thou?" a deathly silence fell: silence among the crowd which had gathered; silence among the judges of the sinful woman; silence and bated breath in the soul of the accused woman. A great silence falls in large circuses when the tamers of wild beasts bring forth tame lions and tigers and command them to perform various movements, to assume various positions and do tricks at their behest. But we see before us no tamer of wild animals, but the Tamer of mena task significantly more difficult than the former. For it is often harder to tame those who have become wild on account of sin, than to tame those who are wild by nature. "What sayest Thou?" once more they pressed Him, burning with malice, their faces contorted. Then the legislator of morality and human conduct stooped down to the ground, smoothed out the dust with the palm of His hand, and began to write (John 8:6). What did the Lord write in the dust? The Evangelist maintains silence concerning this and does not write of it. It was too repulsive and vile to be written in the Book of Joy. However, this has been present in tradition, and it is horrible. The Lord wrote something unexpected and startling for the elders, the accusers of the sinful woman. With His finger He disclosed their secret iniquities. For these pointers-out of the sins of others were experts in concealing their own sins. But it is pointless to try to hide anything from the eyes of One Who sees all.

The Lord's finger wrote in the dust. "M (eshulam) has stolen treasures from the temple,"

After this our great Lord arose and kindly said to them: He that is without sin among you, let him first cast a stone at her (John 8:7). This was like someone taking away the weapons of his enemies and then saying, "Now, shoot!" The once haughty judges of the sinful woman now stood disarmed, like criminals before the Judge, speechless and rooted to the ground. But the benevolent Saviour, stooping down again, wrote on the ground (John 8:8). What did He write this time? Perhaps their other secret transgressions, so that they would not open their closed lips for a long tim e. Or perhaps He wrote what sort of persons the elders and leaders of the people should be like. This is not essential for us to know. The most important thing here is that by His writing in the dust He achieved three results: first, He broke and annihilated the storm which the Jewish elders had raised against Him; second, He aroused their deadened consciences in their hardened souls-if only for a short time; and third, He saved the sinful woman from death. This is apparent from the words of the Gospel: And they [the elders] who heard it, being convicted by their own conscience, went out one by one, beginning at the eldest, even unto the last; and Jesus was left alone, and the woman standing in the midst (John 8:9). The square before the temple was suddenly empty. No one

was standing, whereas He remained stooped towards the ground. A profound silence reigned. Suddenly the Lord arose again, looked around, and, seeing no one but the woman, said to her: "Woman, where are those thine accusers? Hath no man condemned thee?" The Lord knew that no one had condemned her; but with this question He hoped to give her confidence, so that she would be able to hear and understand better what He would say to her. He acted like a skillful doctor, who first encourages his patient and only then gives him medicine. "No one has condemned you?" The woman regained the ability to speak, and she answered, "No man, Lord." These words were uttered by a pathetic creature, who just before had no hope of ever uttering another word, a creature, who most likely was feeling a breath of true joy for the first time in her life.

СВ. НИКОЛАЈ ЖИЧКИ ЕМАНУИЛ Од овог броја Епархијског Весника, почињемо са навођењем делова књиге Св. владике Николаја – Емануил. Владика Николај у овој својој књизи наводи чуда, којима је или био сведок или је њихове описе сазнао од веродостојних извора. Приповести о чудима Божјим увек буде наду и греју душу, јер показују како Господ брине о људском роду и какву милост Божју добијају они који верују. ЕМАНУИЛ ПРЕДГОВ ОР Узалуд је говорити: случај!

Finally, the good Lord said to the woman: Neither do I condemn thee; go, and sin no more (John 8:10,11). When the wolves spare course, their prey, of then, the shepherd does not wish death for sheep either. But it is his essential to be aware that Christ's non-judgment means much more than the non-judgment of humans. When people do not judge you for your sin, it means that they do not assign a punishment for the sin, but leave that sin with and in you. When God does not judge, how-ever, this means that He forgives your sin, draws it out of you like pus and makes your soul clean. For this reason, the words, "Neither do I condemn thee," mean the same as "Thy sins are forgiven thee; go, daughter, and sin no more."

Узалуд је викати: сујеверица! Догађаји су догађаји. Факта су факта. Могли се објаснити или не, факта остају факти. Узалуд је гордељиво скривати очи у песак науке. Васиона је сувише велика за уске рамове науке. Узалуд је трпати све необјашњиво и чудесно под архивске нумере телепатије, халуцинације, сугестије и аутосугестије. Незнање се не објашњава незнањем. Факта се не могу сматрати објашњеним, ако им се само надене неко јелинско име; ако се ставе под рубрику неког фантастичног назвања. Па још утврдити број тих рубрика, и не дозволити отварање нових – има ли што недаровитије у роду људском?

What unspeakable joy! What joy of truth! For the Lord revealed the truth to those who were lost. What joy in righteousness! For the Lord created righteousness. What joy in mercy! For the Lord showed mercy. What joy in life! For the Lord preserved life. This is the Gospel of Christ, which means the Good News, this is Joyful News, the Teaching of Joy; this is a page from the Book of Joy.

Европску науку срамоте многобројни недаровити научници, који се плаше речи: не знам! Част даровитим, који са трепетом посматрају пучину свога незнања поред шкољке свога знања. Да ли је то само у Европи и Америци случај, да Незнање виче: Знам, а Знање: Не знам? Ко има данас више знања из области позитивне науке од даровитог Николе Тесле? Па ево како тај чувени зналац отворено говори о несигурности онога што недаровити научници сматрају као догму сигурним знањем: „Најчуднија је ствар, каже Тесла, заблуда време уматеорија релативитета, научног последњих двадесет и пет година. За то

St Nikolaj of Zhycha електрона, 1. One who cares about and worries about the needs of others, i.e., an active love toward others.

до високог степена. Па ипак вероватно 90%ионога што радиоактивности и друге биле су разрађене се данас сматра научном истином није ништа друго до развијене неостварен сан. – Исто тако идеја атома ствар је маште и нема никакве везе с правом природом материје. Слично је и с теоријом о електрону, јер нико не зна шта је он у ствари“.

2. Full of kindness and meekness. 3. The scribes and Pharisees outwardly kept the law, but actually transgressed it. The Lord Jesus Christ frequently chastised them. For example, He said: Woe unto you, scribes and Pharisees, hypocrites! . . . ye. . . outwardly appear righteous unto men, but within ye are full of hypocrisy and iniquity (Matt. 23:27, 28)

У наше дане сами научници су довели у сумњу сва знања људска, не само научне теорије него баш и она позитивна знања, која су се предавала у школама као светиња у коју се није смело сумњати. Не само да угледни научници обарају теорију Дарвинову, теорију еволуције, теорију квантума материје, теорију Кант28

Лапласову о небулама, него устају одсудно и против свих „позитивних“ знања сматрајући их релативним и непоузданим. Некад смо се ми као гимназисти придруживали нашим наставницима у исмевању „глупог“ веровања прошлих поколења као да се земља не креће. Међутим данас први међу првим научницима јављају се са тврђењем, да се земља заиста не креће. Кад су питали чувеног јеврејског научника Ајнштајна о томе, он је одговорио: “Ја држим, да се земља и креће и не креће! “ Зар је ово озбиљан одговор озбиљног научника? При овако незавидном стању савремене науке, стању забуне, хаоса и противреч-ности, духовни доживљаји, ма колико они били необични, истичу се са већом снагом, намећу се с неодољивошћу, тискају се у масама, и императивно захтевају озбиљну пажњу и озбиљну студију, нимало мање од чулних предмета и доживљаја. Вилиам Џемс, знаменити американски философ, једини је од модерних философа који je озбиљно схватио разнолике необичне доживљаје људи од вере, и описао их у своме делу: Разноликост религиозног искуства (Variety of religious experiences). To своје дело завршује он овим речима: „Ако се држим верно, уколико могу, ове нарочите вере, онда ми то ствара највеће душевно успокојење. Наравно и ја се могу ставити у позу такозваног научника па уображено речи: Постоји само један свет, свет чулних опажања и научних закона. Али кадгод бих ја то чинио, сваки пут чујем унутрашњи глас опомене: Лудост! Лудост – чак и кад носи име науке. Када посматрам објективно целокупно људско искуство, бивам неминовно уздигнут изнад уских граница науке. Из објективних као и из субјективних разлога дакле ја морам остати при својој вери“. Овако пише не нека сањалица него један практични Американац, који је стајао у врховима највећих савремених зналаца и који је своју философију назвао „Прагматизмом“. Примери изнети у овој нашој збирци само су један сноп на њиви људског живота, прекривеног таквим снопљем. Не износимо све примере, које смо чули и сазнали, него само оне који су карактеристични и достоверни. Неки од ових примера сасвим су слични библијским чудесима, док други опет представљају понављање оног духовног искуства које је у прошлим временима доживљено и у предању црквеном забележено. Библија и црквено Предање и јесу право мерило у оцени свега чудеснога што се догађа у свету и у животу људи. Ко се служи тим мерилом, неће пасти у заблуде спиритизма, ни окултизма, него ће знати разликовати духове, то јест разликовати истину од обмане, и светлост од таме, и стварност од символа. Какав је закључак од оваквих догађаја и доживљаја? Могућ је само један једини разуман закључак, а то је: Бог управља светом и руководи животом човечјим. Бог дејствује непрекидно и непрестано на безбројне начине, да људе приведе истини и спасењу. Постоји једно пребогато духовно царство Божје, у које прелазе све праведне душе из овога света кад се одвоје од тела. 29 Постоји само један закон, закон правде Божје или

морални; све остало што се зове законом сенка је и символ овога великог и вечног закона Божјег. Једном речју ми земаљски путници нисмо сами на путу своме. С нама је Бог и сва војска небесна. Емануил! С нама Бог! ПОВЕСТ О ВЕЛИКОМ ЧУДУ УМРЛОГ ЕПИСКОСПА У граду Манџурији, на граници руског Сибира и Китаја, где је живео и умро епископ Јона, била је једна породица руска: чиновник на источној железници, његова жена и њихов син. Како је отац био у служби комуниста, то се та породица није интересовала вером ни црквом. Но разболи им се њихов дечко, и боловао је неколико месеци. Ноге су му се узеле, и биле су као одсечене. Родитељи су чинили све што се могло, плаћајући лекаре и употребљујући лекове. Но ништа није помогло. Дечку је ишло све од зла на горе. Позивани су и руски и јапански лекари, употребљаван Рентген, и све све, али ништа није помогло. Родитељи у очајању очекивали су смрт свога сина. У томе дође и 7. октобар 1925. године. Тога дана представи се епископ Јона. Због смрти многовољеног епископа цео град је био у узбуђењу. Мајка услужи своје болесно дете у постељи, покрије га, па изађе послом у варош. Кад се вратила и ступила у кућу, узети дечко, син њен, искочи из своје собе пред мајку, вичући весело: Мама, ево, ја сам оздравио! Мајка је једва могла поверовати својим очима. Загрли свога сина, изљуби га и исплаче се од радости, па га онда упита, како је то он наједном оздравио? Дечко одговори: Кад си ти изашла, ја сам заспао. И на сну ми се јави један добар човек у свештеничком оделу, па ме упита: Зашто ти лежиш у постељи?! Ја му одговорих, да ми ноге не ваљају и да не могу да макнем. Онда ми тај човек рече: Ево ти моје ноге, узми их па иди, јер мени оне иначе више не требају. – Мајка је питала дете подробно, какав је изгледао онај човек, и дете је описивало. Сутрадан узме мајка дете и оде на панихиду над умрлим епископом Јоном. Када дете угледа лице лежећег мртвог владике, оно узвикне: Мама, ово је онај човек што ми се јавио на сну и дао ми своје ноге!

ПОВЕСТ О ИСЦЕЉЕЊУ У ТРЕМУ ЖИЧЕ Драгомир Алексић из Краљева прича: „Кад ми је било 3 године, пао сам у неку тешку болест. Моја мајка види некога у сну који јој рече: Однеси то болесно дете у

манастир Жичу, па кад ступиш у трем од западних врата, наћи ћеш с десне стране јали воде јали росе. Попрскај тиме дете, па ће оздравити. – Мајка то усни и заборави. Кад после опет једне ноћи јави јој се исти човек, па јој понови исту заповест. Мајка моја опет то не узме озбиљно. Тада јој се јави онај човек и трећи пут, прекори је и замахне штапом да ју удари што га није послушала. Уплаши се моја мајка од тога и однесе мене у Жичу, нађе росе с десне стране код западних врата, попрска ме њоме, и замоли духовника да ми очита молитву. Док је духовник читао, ја сам заспао и презнојио се. Кад сам се пробудио, био сам здрав“. ПОВЕСТ О ЧУДНОМ ПРЕДСКАЗАЊУ У књизи о девици Меланији затворници која је умрла 11. јуна 1836. године, прича се како је у то време дошла у њен женски манастир у месту Елоцком мајка са ћерком. Обе се замонаше: мајка са именом Модесте а ћерка са именом Митрофаније. Остарела мајка спремала се за смрт и препоручивала ћерки ово и оно да уради по њеној смрти. Али судба хтедне те ћерка умре пре мајке. Мајка старица неисказано је туговала за својом ћерком. И у тој тузи види она једног дана на сну упокојену Меланију затворницу, која јој рекне: „Доста с тугом! Боље, потруди се у име Бога да продајеш моје књиге“. Умири се старица од тих речи, али остане у чуђењу, о каквим књигама говори покојница, кад она нити је писала нити оставила после себе никакве књиге. Но кроз неколико дана стигне у манастир један пакет књига. То је био животопис Меланије затворнице. Неко саставио и послао у манастир. И наједном игуманија одреди старицу монахињу Модесту, да она води бригу о тим књигама и да их продаје посетиоцима. Тада се објасни тајна оних речи о продаји књига. ПОВЕСТ О ЧУДУ ПЕТОЧИСЛЕНИКА Петочисленицима се називају петорица ученика св. Кирила и Методија, и то: свети Климент, Наум, Ангеларије, Горазд и Сава. До данашњег дана сачуване су мошти светог Климента у Охриду и светог Наума у манастиру Светонаумском. Прича нам г. Прњатовић, најугледнији трговац из Сарајева: Као стараоц Старе цркве у Сарајеву разболим се од шарлаха на смрт. Моја болест довела је моју фамилију до очајања. Доктори су даноноћно стајали око мене. У великој ватруштини ја сам био у несвести. Кад бих мало долазио к себи, знао сам да умирем. У томе бунилу јави ми се неколико људи. Ја сам их могао набројати тројицу. Стадоше преда ме. Ја их упитах: Ко сте ви? А они одговорише: Ми смо Петочисленици. Па онда ми рекоше: Не бој се, нећеш умрети! После тога је сам оздравио. Мој главни лекар др Караахмедовић ми је тада признао: Твоје стање било је безнадежно; сам те је Бог спасао. – Тада ја почнем распитивати, ко су то Петочисленици? Нико ми није знао рећи. Најзад дознам то од једног свештеника. После је Прњатовић поручио у Битољу једну велику икону Светих Петочисленика и ставио у свој дом.

поднаредник. Он је био пореклом Македонац. И владао се увек пристојно. Једне јесени дође он пре подне сав узрујан, уђе у цркву, целива иконе и остави 10 динара на икони. Онда исприча, шта му се догодило. Пролазећи поред манастирског винограда, он виде грожђе зрело, па уђе и набере пуну мараму грожђа, чувајући се да га ко не угледа. После оде у планину, и седне на једном месту. Задрема му се, и он легне и заспи. На сну види човека, који дође с кантаром, па узме грожђе у марами и измери. Кад измери, он рече: Равно две оке, по пет динара – десет динара. И онда страшно погледа на жандарма и рече: Ово је грожђе манастирско; ово је грожђе крађено; ово грожђе се не сме однети! Тешко оном ко овако чини. Рекавши то, онај човек ишчезе, а жандарм се пробуди, сав дрхтећи од страха. Па пошто добро размисли о ономе што му се јавило у сну, он се упути ка манастиру. Грожђе врати, и остави 10 динара у цркви на икони. Пошто је све то испричао, поднаредник дигне руке у вис и викне: „Никад више, никад! И не само никад нећу красти манастирско него ничије, ничије у свету!“ ПОВЕСТ О ЈАВЉАЊУ МАТЕРИ ДА ЈЕ ДЕТЕ У ОПАСНОСТИ Прича нам данас свештеник Марко из Прилепа овај диван случај. Једнога дана он је био отишао к својима у село, а попадија му остала сама с малим дететом код куће. Попадија је спавала са дететом у једној постељи. Ноћу на сну чује она глас: Устани, дете ти се удави! Тај глас пробуди жену, и она устане. Но убрзо заборави опомену коју је чула, него сиђе с постеље и како је осетила жеђ, напије се воде, потом опет легне и заспи. Али опет чује исти глас: Устани, дете ти се удави! Она се опет пробуди и дигне. Зачуђена што је тај глас опомиње, она скине покривач са детета, кад – али има шта видети! Ужас! Дете некако узело у уста један крај од малог свог јастучића, и јастучић му ушао толико у уста да је потпуно напунио и затиснуо уста а при том још притиснуо и нос, тако да дете није могло да дише. Образи у детета били су набрекли а очи исколачене, као у дављеника. Још само неколико секунди и дете би заиста било задављено. Али Свевидећи, који је вечно будан, видео је дете у опасности и гласом дао знак матери. Мајка је била сва ужаснута, и сутрадан је отишла у цркву Пресвете Богородице и запалила кандило. ПОВЕСТ О НЕОБИЧНОМ ДОЖИВЉАЈУ ЈЕДНЕ БУЛЕ Из мог Дневника Чули смо данас ову повест у метоху светог Наума у Битољу.

После славе светог Наума дошла је у метох једна битољска була, отуда са Баира. Донела је једно стакло зејтина и испричала следеће. Она се бави врачањем над ћасом воде. Често јој долазе жене и људи ради врачања. На сам дан светог Наума она се уздржавала од врачања неколико година, јер једне године кад је у ПОВЕСТ О КРАЂИ У ВИНОГРАДУ МАНАСТИРСКОМ тај дан врачала, пао је у бунар синчић хришћанке којој је врачала и једва су га живог извадили. Ове године Прича нам монах Рафаил из манастира Светог Спаса дошла јој једна жена и замолила да јој врача за код Охрида: Долазио је к нама често један жандарм 30 неког

НАШ ПЕСНИК ПРОТЈЕРЕЈ-СТАВРОФОР ЗВОНИМИР ЈОВИЋ

болесника. Була одбијала, но најзад пристала и врачала. Те ноћи сања она како се око врата њеног мужа савила велика змија. А код њих је те ноћи ноћио њихов зет. Кад је свануло, изађе була да испрати свога зета, а муж јој остане у кревету. Тек је изашла, почне муж викати да се одмах врати. На вику мужа жена се врати у собу. Кад има шта видети: око врата њеног мужа савила се велика змија. Жена се уплаши и почне запомагати. Утом се змија одвије од човека и лагано се одвуче у једну рупу у зиду. „Никад више нећу врачати у дан светог Наума. Страшан је то светац, врло страшан!“ И оставивши зејтин изашла је машући рукама. ПОВЕСТ О ЧУДУ СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ Неки католик из племена Хота у Албанији по имену Васиљ Марко није имао порода за 14 година свога брачног живота. Било је то њему тешко, а жени његовој претешко. Једне ноћи јави се жени Васиљевој неки свети старац, који се каже да је свети Никола (а то је била слава Васиљева) и рекне јој, да више не јадикује него нека пође у Осторог светом Василију и помоли се па ће Бог услишити њихову молитву те ће кроз годину дана добити чедо, коме нека надену име Василије. Сутрадан жена исприча мужу свој сан и предложи му да иду у Острог. Муж не хтедне то учинити бојећи се подсмевања својих суседа што иде у православну светињу а не верујући много у моћ светог Василија. Али идуће ноћи иста појава догоди се Васиљу на сну као раније његовој жени. Тада се Васиљ реши да иде. Под изговором да хоће да посети неког свог побратима у Пиперима он дође у Острог са женом својом, и ту се обоје срдачно помоле Богу и светом Василију да им се дарује једно чедо. После годину дана жена роди сина и надене му име Василије. Потом роди и другог сина. Оба су им жива, и сада већ одрасла и у свему напредна. (Ово чудо забележио је Илија Златичанин у својој књижици: Чудеса св. Василија Острошког,Подгорица 1929. год.)

ПОРУКА СРБАДИЈИ Негуј језик к'о светињу – Њиме чуваш Отаџбину; Ћирилицом само пиши – Латиницу римску бриши. Ко се стиди светосавља – Туђину ће слуга бити: Ко не пише ћирилицом – Тај не може Србин бити! Све јуначке песме старе – Србију су сачувале; Слушај гусле, слави СЛАВУ – Слави црква уз државу. Све док Сунце небом броди, Звезда српства нек те води! Уз Ћирила, методија – Писмо – КЊИГА се родила. У словенства златном низу – Српско племе Богу близу: АЗ, БУКИ, ВЈЕДИ… Чита и Бесједи. Протојереј-ставрофор звонимир Јовић Парох водоншки и администратор мелбурнски

ПОВЕСТ О ЧУДЕСНОМ ИСЦЕЛЕЊУ ОД ГНЕВА Свети Тихон Задонски имао је гневљиву природу. Гневио се често на људе, и кајао се, па се опет гневио. Ту своју слабост он је осећао јаче него ико други. Много се молио Богу, да га Бог поправи и спасе од тако јаросне нарави. И заиста по Божјем промислу догоди му се нешто што је заувек укротило гнев његов и привело га смирењу скрушености. Тако после једне молитве у којој је просио од Бога болест која би га исцелила од гнева, он заспи, и у сну види себе у једном храму. Излази свештеник из олтара и носи на рукама мало дете покривено провидном марамом. Он приђе к детету, погледа га и упита свештеника како је младенцу име? Одговори му свештеник. Василије (што на грчком значи: Цар). Онда Тихон скине мараму са детета и пољуби дете у десни образ. У том тренутку дете га удари десном руком по левом образу тако силно, да он јаукне од бола и пробуди се. Осетио је да га боли цела лева страна од врха до дна тела. Он заблагодари Богу, и од тада више се није љутио ни на кога и ни на што. 31

СВЕТИ МУЧЕНИК ТЕОДОР ВРШАЧКИ Владика вршачки Теодор Несторовић, духовни вођа банатски Срба са краја 16. века, у народном предању је запамћен као примерен архијереј, благе нарави, скроман и православљу потпуно предан. Волео је свој народ и патио због његових страдања, посебно на подручју Баната, где је био епископ. Живот под Отоманском влашћу био је тада, посебно тежак. Када је у Вршац стигао глас да су се јаничари у Стамболу побунили, владика Теодор се понадао да ће се ови зулумћари повући из Баната и других поробљених српских земаља. Kод владике Теодора, 1593. године, долазе народни прваци и обавештавају га да су створени услови за подизање устанка. Владика Теодор им поручује: "Узмите заставе их својих цркава, украсите их ликом Светог Саве. Као што је свети цар Константин победио са заставама на којима је био крст, тако и на нашим заставама нек се вије лик светог Саве, нашег духовног оца и бранитеља. Кренимо, децо моја и браћо моја, у бој за правду и слободу". Устанак је почео 1594. године. И до данас је остала упамћена устаничка песма: „Сва се будум земља побунила, - Шест стотина подигло се села, - Свак на цара пушку подигао!“ Устаници су извојевали многе победе, али и пролили много крви. Чета од 200 устаника, под вођством Петра Мојзеша, ослободи и вршачку паланку. Разјарене османлије су говориле да их не побеђују устаници, већ „каурски светац Сава“. То је био и повод да спале мошти светог Саве на Врачару у Београду. Јуна 1594. године, у одлучној бици код Бечкерека, 30.000 Турака је напало 4300 устаника. Изгинула је скоро сва српска војска, а цео Банат пао под турску власт. Српски живаљ, предвођен владиком Теодором, избегао је у Ердељ. Ердељски кнез Батори, доделио је епископу Теодору за прибежиште место Тевиса. После неког времена, Турци су поручили епископу Теодору да ће, ако се врати у Вршац, њему и његовом народу, бити спашени животи. Иако је знао да се не може поуздати у њихово обећање, преовладала је нада да ће његова жртва бити довољан залог за престанак страдања недужног српског народа. Када је дошао у Вршац, Турци су га одмах утамничили и после бројних понижења и мучења, живог „на мех одрали“. Поштовање и сећање на владику Теодора, као светитеља и мученика вековима је живо у Банату, али и у целом српском народу. Град Вршац данас прославља своју градску славу – светог владику Теодора. Света Литургија се служи у храму на Вршачком брегу, посвећеном овом свештеномученику. Срби у Темишу, када су чули за страшне муке и смрт свештеномученика Теодора, били су утучени, а свештеници и монаси су наглас нарицали:

оставио. Да ли си, мучениче, нама опростио што смо те сама на пут испратили, што нисмо муке с тобом поделили? Ко ће нас сада , свети, предводити, ко ће нас вери хришћанској учити? Ко ће нас сада у јаду крепити, ко ће нам цркве Божије светити? О, туго наша, и радости наша: туго, због тога што смо сад без тебе, радости наша што си сада скупа са светим Савом и кнезом Лазарем, с косовским светим мученицима. Моли се, свети, заједно са њима, да нам се Господ Бог смилује и из чељусти нас страшне агарјанске избави скоро, молитвама твојим.“ По многим знацима народ у Вршцу и Банату је знао да је Господ прославио свога свештеномученика Теодора. Дан после његовог страшног погубљења, оба џелата који су му кожу драли су полудели. Турски командант који је наредио да се кожа светитеља огули, осуо се неким ранама по целом телу и урликао је од бола као дивља звер. Срби, видећи ове знаке, и осетивши да се Турци плаше и мртвог Владике Теодора, почеше се обраћати молитвама свештеномученику и многи болесници оздравише молећи се њему за оздрављење. Не знајући где је гроб светитеља, многи Срби, а нарочито жене, долазили су на место на коме је свештеномученик Теодор погубљен и оплакивали га. Турци их нису дирали јер су се бојали да ће их “каурски поп” кога су погубили казнити ако дирају оне који су за њим туговали. Многи њихови војници, потурице који су знали српски језик, слушали су како Срби, и људи, а не само жене, наричу: Јој, туго наша, свети наш мучениче Теодоре! Светла надо наша, како брзо зађе! Светло наше, где се сада кријеш? Епископе наш, ко ће нас сада надгледати? Предводниче наш, без тебе смо залутали. Ко ће нам сада пут показивати, ко нас у јаду и болу тешити? Ко ће нам, страдалче за веру, веру крепити? Каквим плачем да те оплачемо, и каквим речима да бол свој за тобом изречемо? Живот си за нас положио, а из ропства нас ниси избавио. Ето нас и даље Турци тлаче и убијају. Умоли, заједно са светим Савом, кнезом Лазарем и косовским мученицима, да Господ прекрати муке наше. Тешко нама без тебе, мучениче наш. Тропар, глас 8: Свети свештеномучениче Теодоре, граду Вршцу Богом дарован јеси и у њему на превару убијен био јеси; ти кога Турци целог живог одераше за свето Православље, помози свима нама, који прибегавамо усрдно твојим заступничким молитвама.

Кондак, глас 3:

Теодор свети у мукама се мољаше да издржи до краја „Зашто си нас, о Владико свети, јадне и тужне саме спремљена му страдања, и да Господ прими душу оставио? Зашто нас, свети, ниси послушао, па да си и његову, која више боловаше због издаје једноверника, ти са нама остао? Зашто си нас, пастиру наш, оставио, него од крвавих рана. зашто престо владичански упразнио? Земаљско царство ти си напустио, у небеско се сада уселио. Од 32 мука си се, свети, избавио, а нас робове у ропству