Frenzy Spark Magazine - Issue 5 by Frenzy Spark

* POP CULTURE MAGAZINE *

OCTOBER/NOVEMBER 2011 ISSUE 5

DŽON DI Moć magije na dvorovima renesansne Evrope LIFTOM DO SVEMIRA Nikad lakši odlazak u orbitu MELANCHOLIA Zemlja je zlo SELAH SUE She’s pretty much what you’re looking for TRANSHUMANIZAM Biološka revolucija GRACE JONES Everyone has to make their own decisions BOEING 737 MAX Stiže nova generacija aviona

dav id d bob jele arko ana na jova mitic n tam ocvic ara POW lujak ERED BY: oto boja oltvan n ljub ji dusa omir n bajic i v i c mic a m hel p ilaric ma e tkov r i j a slob blag ic oda ojev n vu i c anjackovic t erzic g milo a da s cv mn and etkovic rej v idov ic

PROVERA MIKROFONA MAHT STUDIO

OWNER, EDITOR IN CHIEF

OTO OLTVANJI HELLY CHERRY

GRAPHIC DESIGNER

LICENCE

BOO

FACE

TER

TWIT

BLR

TUM

EMA

ENTR

HIP C

kulic

si lej

dze

ORS

AUTH

ana

snez

bek

ekus

en p

draz

COVER PAGE CREDITS: Sebastian Grzywa http://sebastiangrzywa.com

FRENZY SPARK

MAP OF CONTENT

64. 62.. SCI 60. GRACE 56. COVEK KO 54. LYKKE LY - HER 52. H.R. GAJGER 48. STEVEN WILSON - MIL 46. ANIMAL KINGDOM 40. DZON DI - MOC MAGIJE NA 38. ROBIN GUTHRIE 34. MELANCHOLIA - ZEMLJA JE ZLA 32. FILIP DIZDAR - GDE TVOJA SRECA SPAVA 28. RIVALITETI U NAUCI 24. CELINE LIPPMANN - interview 22. THE IDES OF MARCH 20. SELAH SUE 14. ZORAN ZIVKOVIC - intervju 12. KULTURA SMEJANJA U OSAKI 8. LIFTOM DO SVEMIRA 7. TAMO I NAZAD 6. SPARKS & SNIPPETS

FRENZY SPARK

LOST ODMETNIKA

A RENESANSNIM DVOROVIMA EVROPE

MAP OF CONTENT

92. PEDRO ALMODOVAR 90. BEING DIFFERENT NEVER SOUNDED SO GOOD 88. DYSFLOW 84. COVEK V 2.0 - TRANSHUMANIZAM 82. TRAILER PARK 78. BOEING 737 MAX - NOVA GENERACIJA AVIONA 76. PROZAK NACIJA 75. SPEAKING OF TUNES 72. DE FIDELY - PRAVO IZ MUZICKE KUTIJE 70. NAJVISE CEKAM U 2012. MIHAILO RADICEVIC - NEKA DRUGA JAGODINA I SOUND - DUHOVI POSTOJANJA E JONES - THE BLACK HURRICANE OJI JE VIDEO BUDUCNOST R TIME HAS COME

FRENZY SPARK

IPAK SE ODLAŽE SNIMANJE Priredio: ‘BIOSHOCK’ FILMA

David Darko

NBC ZATRAŽIO PILOT EPIZODU ZA RIMEJK SERIJE ‘MUNSTERS’

RUMOUR HAS IT

Kako Entertainment Weekly javlja, NBC TV mreža je naručila pilot epizodu za rimejk serije “Munsters”, klasik sitkoma iz šezdesetih godina. Sa popularizacijom TV serija kao što su ‘Vampire Diaries’, ‘Walking Dead’, i ‘Being Human’, bilo je samo pitanje vremena kada će neko odlučiti da iskešira program baziran na klasičnim horor serijama. Iza nove verzije ove serije stoji Bryan Fuller, koji je pre svega poznat po snimanju serija koje obično traju jednu sezonu, a onda nestanu pod kultnim statusom. Pitanje je samo kako pretvoriti polučasovnu epizodu komične serije u epizodu koja traje sat vremena i pritom je u žanru drame?

SERIJA ‘ALCATRAZ’ IMA NOVOG IZVRŠNOG PRODUCENTA Nova serija o kriminalcima iz čuvenog zatvora Alcatraz koji putuju kroz vreme ima novog producenta. Prve rekacije fanova su da se radi o jeftinoj kombinaciji serija ‘Lost’ i ‘4400’. Produkcijska kuća Bad Robot.J.J. Abrams-a stoji iza ove serije, ali ipak, iza kulisa ne cvetaju ruže ekipi ove serije. Naime došlo je do izvesnih obrta tokom snimanja. Kao izvršni producent serije ‘Alcatraz’ izabrana je Elizabeth Sarnoff koja je bila koproducent serije ‘Lost’, a njoj su u ovom slučaju priključeni Steven Lilien and Bryan Wynbrandt, obojica zaslužni za postojanje serije ‘Kyle XY’. Ali kako je pilot epizoda prikazana, u ekipu je ušla Jennifer Johnson kao saradnik u produkciji. Pre dva meseca, Johnsonova je unapređena u koproducenta serije, što je oteralo Sarnoff (kako ona kaže zbog nepomirljivih razlika u poslu). Sedam epizoda koje su snimljene pod patronatom starog producenta, povučeno je nazad kako bi se dosnimile određene scene po zahtevu novog producenta.

FRENZY SPARK

On/off saga kojoj izgleda nema kraja a vezana je za snimanje filma po kultnoj video igri “BioShock”, dobila je još jednu potvrdu da filma verovatno neće biti, i to ni manje, ni više nego od direktora Irrational Games, Kena Levina, studija koji stoji iza BioShock igre. On je izjavvio kako film uopšte ne mora biti snimljen. Za one koji nisu upućeni u celu priču, filmski studio Universal potpisao je ugovor sa tvorcem igre Take-Two Interactive sa ciljem da se “BioShock”prenese na velike ekrane. Za reditelja je postavljen Gore Verbinski. Par godina kasnije, film je i dalje bio u fazi razvoja, jer su Verbinskog mučila pitanja malog budžeta određenog za film i troškova produkcije kako integritet igre ne bi bio narušen. Kako se izlaz iz te situacije nije nazirao, pročulo se kako je Verbinski odustao od te pozicije, a rediteljska palica je dodeljena Juan Carlos Fresnadillo-u, reditelju filma ’28 Days Later’. Verbinski ipak ostaje producent filma. Nešto ranije ove godine, Verbinski je rekao za Coming Soon, razlog zbog kog do sada nije snimljen film: “Bukvalno nikoga nisam mogao da nagovorim da producira film koji bi imao oznaku R. Sa druge strane, nisam bio oduševljen idejom da snimam film koji bi nosio oznaku PG-13. R oznaka je neotuđiva od ovog filma, kao i od same igre. Zaista sam hteo da napravim film gde biste posle četiri dana i dalje drhtali od straha i rekli: “Gospode Bože!”... To je film koji jednostavno mora biti strašan, ali za koji morate da napravite kompletan podvodni svet, a samim tim cena je veoma velika. Zato nismo našli nikoga ko bi pristao da producira film označen sa R, sa tako velikom cenom.” Ken Levine poručuje da njima iz Take-Two Interactive studija nije stalo do toga da se tek tako snimi neki film reda radi, već to mora biti film koji bi u sebi imao istu genetiku kao i igra, bez narušavanja priče i čitavog koncepta. Svakako, ova vest će najviše obradovati fanove ‘BioShock-a’, upravo zbog toga što su do sada mnoge igre pretočene u filmove završile “iskasapljene” na filmskom platnu.

Ken Levine

RIGHT VIEW, RIGHT DONE

Ovo nije priča o doživljajima Bilba Baginsa, ali jeste o čoveku koji je uradio nešto nesvakidašnje. Ovom momku sujeta svakako nije jača strana, pa je zato odlučio da sebe, tačnije svoje telo, podvrgne neobičnom eksperimentu. To je neko ko je bez straha stupio na vagu i gledao kako skazaljka iz dana u dan ide napred i pokazuje sve veće brojeve, sve do trenutka kada je odlučio da je vreme da eksperiment vrati na suprotnu stranu. Drew Manning, personalni trener, poželeo je da vidi kako to izgleda biti sa druge strane, ušuškan u naslagama sala i koliko je teško/lako izvući se iz njih. Da, na slikama se radi o istom čoveku, samo što je je ova levo napravljena početkom maja 2011., prilikom pokretanja ovog eksperimenta, a druga početkom novembra, kada je prošlo šest meseci i kada je Drew odlučio da je vreme za povratak starom telu, postepeno kroz period od narednih 6 meseci. Kako je kod njega ljubav prema fitnesu postojala još od mlađih dana, Drew je nastavio ozbiljnije da se bavi fitnesom na koledžu, ne samo kroz sport već i kroz razne kurseve, gde je stekao i setrifikat za posao personalnog trenera. U radu sa gojaznim osobama i osobama koje jednostavno žele da održavaju svoju kondiciju, zabeležio je velike uspehe na oba polja, kao nutricionista i kao neko ko brine o tipu i vrsti vežbi koje će najbolje odgovarati određenom klijentu. Na njegovom sajtu Fit 2 Fat 2 Fit, koji se redovono dopunjuje

novim fotografijama i njegovim merenjima, možete pratiti čitav ovaj proces, a kako je eksperiment već zašao u drugu fazu, preostaje vam samo da gledate kako će on onoliku stomačinu istopiti u narednih šest meseci i vratiti svoje telo u prvobitno stanje. Tokom ovog perioda on će se truditi da ljudima pokaže najbolji način za gubljenje viška kilograma, gde će svi imati uvid u to koje on namirnice koristi u svojim obrocima i koje su vežbe najbolje za skidanje masnih naslaga. Njegov cilj je da inspiriše ljude i da ih natera da budu fit, da ih nauči kako da to urade i da im pruži nadu da je ipak moguće smršati i održavati svoju težinu, kondiciju i izgled. Svakako, ovim postupkom hteo je da prođe kroz ono što prolaze sve gojazne osobe i da sagleda svet iz njihovog ugla tokom dijete koja mu predstoji.

Priredio: David Darko

FRENZY SPARK

Autor: Snežana Džekulić

NEW FRONTIERS

Teoretski posmatrano, izgradnjom svemirskog lifta mnogostruko bi se olakšao transport opreme i ljudi u orbitu dok bi takođe i značajno smanjio troškove svih budućih svemirskih misija. Takođe bi i drastično bi izmenio naš pogled na suštinu istraživanja svemira. Cela konstrukcija svemirskog lifta bi se sastojala od bazne stanice, na Zemlji, kabla i masivnog objekta s druge strane, u svemiru, koji bi služio kao kontrateg izmedju kabla i bazne stanice. Mašta je oduvek bila pogonsko gorivo razvoja ljudskog društva. Čak i kada se činila, možda, previše fantastičnom potrebno je bilo samo određeno vreme ne bi li uvideli da primenom određenih znanja i veština možemo postići krajnje neverovatne rezultate, a otisnuti se sa matične planete i vinuti među zvezde je san čoveka svih epoha. Imamo sreće te danas živimo u vremenu svemirskih istraživanja i osvajanja nekih drugih svetova. Ali i pored moći tehnologije koju posedujemo ona ipak ostaje neiskorišćena do svog maksimuma. Prvenstveno usled novčanih nedostataka koje takva istraživanja iziskuju. Ovih meseci se gase revolucionarni programi koji su prethodnih godina postavljali neke nove standarde u oblasti istraživanja kosmosa, sve usled nedostataka finansija. Na žalost let u svemir je bio i ostao skup poduhvat čak i za velike svemirske agencija kao što su ESA ili NASA. Upravo u takvim trenucima potrebni su genijalni umovi sa nekim novim idejama i alternativama - kako se što jeftinije ‘dokopati’ svemira i kako put u kosmos da postane komercijalno isplativ i dostupan širem krugu običnih smrtnika. Prva razrađenija ideja kosmičkog lifta seže čak u 1895. godine kada je prvobitni koncept izneo ruski naučnik Konstantin Tsiolkovsky, začetnik ruske astronautike, sa svojim planom izgradnje takozvanog ‘Nebeskog dvorca’ koja bi bio visok neverovatnih 35 kilometara, a inspirisan, tada skoro izgrađenim, Ajfelovim tornjem u Parizu. Sledeći korak dogodio se 1979. godine kada Arthur C. Clarke objavljuje roman The Fountains of Paradise, čija se radnja odvija u XXII veku i gde predstavlja svoj koncept izgradnje svemirskog lifta. Lifta koji bi se, počev od svoje bazne stanice na Zemlji, vertikalno prostirao do kosmičkih prostran-

FRENZY SPARK

stava. Iako sama ideja deluje poprilično fantastično čak i krajem 70ih godina prošlog veka postojali su planovi izgradnje nečega što bi umnogome podsećalo na viziju Clarkea. U današnje vreme organizuju se različitiji naučni konkursi koji pozivaju ljude da na što detaljniji način iznesu svoju viziju izgradnje lifta do svemira. Neki od takvih programa su Ansari X Prize i Elevator:2010. Koliko se zaista radi o ozbiljnim događajima svedoči i prisustvo NASAinih stručnjaka na njima u sklopu programa podrške Spaceward Foundation and the NASA Centennial Challenges. Same nagrade se kreću u astronomskim okvirima - do neverovatnih 4 miliona dolara. Teoretski posmatrano, izgradnjom svemirskog lifta mnogostruko bi se olakšao transport opreme i ljudi u orbitu dok bi takođe i značajno smanjio troškove svih budućih svemirskih misija. Takođe bi i drastično bi izmenio naš pogled na suštinu istraživanja svemira. Cela konstrukcija svemirskog lifta bi se sastojala od bazne stanice, na Zemlji, kabla i masivnog objekta s druge strane, u svemiru, koji bi služio kao kontrateg izmedju kabla i bazne stanice. Gravitacija Zemlje i centrifugalna sila, vukući u suprotnim pravcima, držale bi kabl super zategnutim, kao strunu na gitari. Kao kamen koji se okreće velikom brzinom na kraju kanapa. Konstrukcija lifta bi započela lansiranjem rakete u geosinhronu orbitu, na visini od oko 40.000 kilometara. Ovo je visina na kojoj satelitu treba tačno jedan dan da obiđe Zemlju i pri tome ostane u ‘lebdećoj’ poziciji. Satelit bi spuštao kabl ka Zemlji dok bi se u isto vreme i polako penjao ka zacrtanoj visini. Lansirani satelit koji bi poneo prvi tovar za izgradnju konstrukcije automatski bi

NEW FRONTIERS

FRENZY SPARK

NEW FRONTIERS

mogao da dobije ulogu prvog kontratega, u vidu masivne svemirske stanice. Takođe kao alternativa kontrategu, u vidu stanice, bi mogao da posluži i ‘uhvaćeni’ asteroid ili dodatni produžetak kabla. Kada se govori o bazi lifta na Zemlji postoje dve opcije: da bude mobilna, što bi značilo da baza lifta bude na vodenoj površini. Na pomerajućoj okeanskoj platformi negde oko sredine ekvatorijalnog Pacifika, daleko od avionskog saobraćaja i na području sa malo munja i oluja. Ili fiksna, na nekom od planinskih vrhova, gde se već uveliko instaliraju super teleskopi. Mada bi mobilna baza tu svakako bila u prednosti s obzirom da bi preciznim manevrisanjem mogle da izbegnu oluje i jaki udari vetrova kao i problemi pri eventualnom nailasku na tzv. svemirski otpad, koga je u današnje vreme sve više zarobljenog u Zemljinom gravitacionom polju. Energetsko rešenje za pokretanje lifta bi najverovatnije bilo u nekoj vrsti bežičnog prenosa energije. Prvnestveno zato jer bi konstrukcija prodirala kroz sve više slojeve atmosphere, te je u toj sredini lakše uspostaviti bežični prenos energije. Takođe se u energetskom smislu računa i na Korisalisov efekat. To je tzv. prividna sila koja deluje na svako telo koje se kreće unutar rotirajućeg sistema. U stvari, i ne radi se toliko o sili već koliko o uzročno-posledičnoj sprezi. Snaga učinka proporcionalna je masi tela koje se kreće, frekvenciji rotacije i projekciji vektora brzine na ravninu ose rotacije. Ako su smer kretanja i osa rotacije paralelni, učinak je ravan nuli. Kako bi se lift sve više podizao

FRENZY SPARK

tako bi se zauzeo nagib od jednog stepena pa tako osiguravao kretanje. Pored već detaljno razrađenog plana konstrukcije svemirskog lifta najveći problem u celoj priči je taj što danas nema dovoljno čvrstog materijala od koga bi se sastojao kabl na kome bi bio instaliran lift. Doduše, u nekim naučnim krugovima, razmatra se ideja primene nano tehnologije, gde bi ugljenične nanocevi bile idealan nosilac te potrebne super čvrstine pri igradnji jedne takve mega strukture. Jer se, u ovom slučaju, radi se o sili rastegljivosti koja bi prevazilazila 100 gigapaskala. Da stvar bude jasnija, vlakna čelika mogu izdržati silu samo jednog, vlakna kvarca, ili dijamanta, do 20, dok bi ugljenikove nanocevi, teorijski, izdržale silu pa i preko potrebnih 100 gigapaskala. Sa ovim vlaknima izgradnja svemirskog lifta bi i dalje bio veliki izazov, ali ne i nemoguć posao. Usavršavanje proizvodnje ‘nanotuba’ bi bio prvi zadatak. Najduža vlakna do sada izrađena dostižu svega jedan metar, sa rastegljivom snagom od 63 gigapaskala. A ovde se ipak radi o objektu čija bi potencijalna visina lako mogla da premaši i neverovatnih 100.000 kilometara. Mada, najdrastičnoji primer zaobilaženja mnogih problema pri izgradnji svemirskog lista bi bio taj da se iskoristi slabija gravitacije susednih svemirskih objekata te bi možda bilo izvodljivije lift sagraditi na Mesecu ili, eventualno, na Marsu, gde je svega prisutno 38% Zemljine gravitacije i koji ne bi iziskivali upotrebu materijala posebnih karakteristika i izdržljivosti. Još jedna od mogućih poteškoća, sa kojim bi se eventualni graditelji svemirkog lifta susreli, je

problem preterane i preduge izloženosti, subjekta u liftu, radijaciji, odnosno Van Alenovom pojasu radijacije. Tu se radi se o visoko naelektrisanim česticama (plazmi) koja se nalazi u okviru

Ugljenične nanocevi

NEW FRONTIERS

Zemljinog magnetnog polja, nakupljenih od naleta solarnih vetrova i kosmičkih zraka. Svaka duža izloženost uticaju tih sila bi za kosmonauta bila pogubna. A svaka dodatna zaštita bi samo uvećavala težinu opreme kojom bi se lift opterećivao. Ali i pored ovih nevidljivih opasnosti problem bi stvarali i mnogobrojni meteoroidi koji bi, i svojim sićišnim dimenzijama, ali pri velikim brzinama, mogli da stvore kobna oštećenja kako na strukturi lifta tako i na opremi kosmonauta. Vreme će pokazati da ulaganje u ovu ideju nije ni malo bez osnova. Osvrnimo se samo na finasijski aspekt leta u svemir i alternativa je neizbežna. Današ ide 25.000 dolara troškova na svaki kilogram opreme koji bi se transportovao do orbite, što upravo i dovodi do gašenja mnogih svemirskih programa usled nedovoljnih finansija. Bilo kako bilo, svaki pionirski poduhvat je

vatreno krštenje, a jedan ovakav projekat bi definitivno izmenio našu percepciju putovanja u kosmos. Značaj ove ideje će zablistati punim sjajem tek onda kada se budu udarili prvi temelji izgradnji svemirskog lifta. Do tada mašta će nas i dalje ’voziti’ i postavljati spram slatkih muke u želji osvajanja neosvojivog.

Autor: Dražen Pekušić

FRENZY SPARK

Ukoliko želite da radite u Osaki, morate biti pričljivi. Japanske poslovne odluke se zasnivaju na iskrenosti i poverenju, te bilo kakvi pritisci radi naglih poslovnih odluka su kontraproduktivni. Jedna od prvih japanskih izreka koju stranci koji uče japanski jezik nauče je reći ništa je cvet. Ovo znači da je sasvim dobra ideja ostaviti priličan broj stvar neiskazanim. Međutim, Osaka je mesto gde se iskazivanje misli vrlo ceni. Ljudi su retko tihi i generalno vole da pričaju, naravno, njihovim dijalektom. Oni ne smatraju da je ćutanje zlato, da označava pouzdanost i mudrost. Baš naprotiv, kada upoznaju osobu koja nije pričljiva, zure u nju i pokušavaju da odgonetnu o čemu misli i šta će eventualno reći.

KULTUR OSAKI

Ukoliko želite da radite u Osaki, morate biti pričljivi. Japanske poslovne odluke se zasnivaju na iskrenosti i poverenju, te bilo kakvi pritisci radi naglih poslovnih odluka su kontraproduktivni.

STOP, LOOK & LISTEN

Sa japanske tačke gledišta, potpisivanje poslovnog ugovora označava daleko više od pukog odrađivanja obaveza i zadataka napisanih u ugovoru. Ono podrazumeva i napore izgrađivanja međusobnog i dugotrajnog poverenja i odnosa. Na primer, na kraju sastanka, neophodno je reći uz osmeh do sledećeg viđenja, iako su pregovori bili krajnje neuspešni. To znači da će poslovna saradnja sledećeg puta eventualno biti uspešnija. Prirodno, ove običaje Zapadnjaci ne mogu usvojiti odmah na početku dolaska u Japan zato što oni podrazumevaju prilično duboke kulturološke razlike koje se moraju spoznati i naučiti. Japanski narod je narod koji uvek obraća pažnju na to šta sagovornici u datoj grupi misle, te se i u jeziku razvio široki spektar specifičnih izraza koji se koriste od situacije do situacije. Tako se indirektno, ali vrlo jasno, može izbeći direktan odrični odgovor frazama poput: videću šta mogu da uradim, prepustite to meni, pregledaću to još jednom itd. U situacijama kada govornik odrađuje nemavaši (potreba za detaljnim ispitivanjem svih osnova i podrške), ove fraze mogu označavati tentativno da. U situacijama kada govornik želi eksplicitno da odbije bilo kakvo dalje razmatranje o poslu, ove fraze koje označavaju jasno ne, upotrebljavaju se radi izbegavanja povređivanja tuđih osećanja, što je među japanskim stanovništvom vrlo važno. Osaka dijalekt je posebno bogat ovakvim izrazima. Šta više, ljudi koji žive u ovom gradu prečesto koriste šale kako bi izbegli neprijatne situacije i učinili razgovor prijatnijim i živahnijim. Prema pojedinim japanskim lingvistima, Osakadijalekt u sebi sadrži smeh koji predstavlja jednu od glavnih karakteristika jezika u ovom području. Smeh stvara dobre i otvorene međuljudske odnose, opuštenu atmosferu, a može se čak koristiti i radi upućivanja na slabosti ili određene fizičke anomalije kod osoba (bez negativnih unutrašnjih podsmevanja). Ljudi u Osaki znaju da smejanje stvara pozitivnu energiju u telu, te se njime leče od bolesti, tuge i raznih negativnih osećanja prouzrokovanih širokom lepezom faktora. Takođe, široko je rasprostranjeno mišljenje da su Osačani ljudi koji se najviše smeju na čitavom Istoku.

FRENZY SPARK

Izvor: Japanski jezik- Online učenje japanskog jezika

RA SMEJANJA U

STOP, LOOK & LISTEN Osaka Castle 1614 Cutaway panorama of Osaka Castle in 1614 featuring the siege of Lord Ieyasu. photo credit: Stephen Biesty

FRENZY SPARK

TALK TALK/BOOK CLUB

Zoran Živković (1948) jedan je od naših najprevođenijih savremenih književnika, čija su dela ugledala svetlost dana u znatnom broju evropskih i većem broju zemalja obe Amerike i Azije. Njegova prozaistička imaginacija nastavlja da pomera granice spekulativne književnosti, čudnovatog i nadrealnog i nakon 19 knjiga, počev od 1993. godine i njegove prve knjige „Četvrti krug“, za koju je dobio prestižnu nagradu „Miloš Crnjanski“. Lovorike nagrade „Isidora Sekulić“ za roman „Most“ primio je 2007 godine, a četiri godine ranije, veliki ugled koji uživa u svetu potvrđen je jednom od najvećih internacionalnih nagrada, „World Fantasy Award“, dodeljenoj za roman „Biblioteka“. Dve Živkovićeve priče emitovane su na programu britanskog radija BiBiSi: “Voz” (2005) i “Budilnik na stočiću” (2007). Njegove priče su čest sastavni deo mnogih antologija i časopisa u SAD, Engleskoj, Japanu, Francuskoj, Danskoj... „Zavod za udžbenike“ je 2009. i 2010. godine objavio njegova sabrana dela u po dva toma, „Nemoguće priče“ i „Romani“, na srpskom i engleskom jeziku. Živkovićev najaktuelniji roman, „Pet dunavskih čuda“, objavljen je prošle godine kao izdanje na pet jezika: srpskom, engleskom, nemačkom, mađarskom i slovačkom. Gospodin Živković je izuzetno ljubazno pristao na intervju za Frenzy Spark, a koji vam ovde ekskluzivno donosimo u celosti.

FRENZY SPARK

TALK TALK/BOOK CLUB

PHOTO CREDIT: NEBOJŠA BABIĆ FRENZY SPARK

Frenzy Spark: U Vašoj najnovijoj knjizi “Pet dunavskih čuda” već u naslovu iznenađuje geografska odrednica, vrlo atipična za Vaš opus. To se nastavlja imenovanjem pet gradova koji leže na najvećoj evropskoj reci i koji su, na izvestan način, protagonisti romana. Da li je na klijanje Vaših ideja i pripovedanje ovoga puta ta činjenica imala ograničavajući uticaj, jer su Vaše priče uglavnom s neimenovanim toponimima i prostorno dislocirane? Ili ste, pak, u tome našli neku novu vrstu podstreka i svežine?

TALK TALK/BOOK CLUB

Zoran Živković: Roman “Pet dunavskih čuda” nastao je pod sasvim neuobičajenim okolnostima u okviru mog proznog opusa. Temu nisam sâm birao već mi je ona bila zadata. Početkom juna 2010. ministar u vladi Republike Srbije Božidar Đelić ponudio mi je da napišem roman o Dunavu kojim bi se Srbija predstavila u sklopu evropskog projekta “Dunavska strategija”. Nisam odmah pristao, ne samo stoga što mi je bilo potpuno strano iskustvo “pisca u najam” već i zato što bi bilo neozbiljno da bez oklevanja dam saglasnost. Svet bi bio znatno jednostavniji kada bi umetnička dela nastajala naprosto tako što autoru neko ponudi da ih stvori a on se smesta da na posao. Petnaestak dana kasnije javio sam ministru Đeliću da imam naslov romana, a još je toliko prošlo pre no što sam ga izvestio da sam počeo da ga pišem. Završio sam “Pet dunavskih čuda” za cigla sto šezdeset četiri dana – a pisanje ovog romana umalo me nije došlo glave. Sasvim doslovno. Ne samo da sam ga priveo kraju u neprirodno kratkom roku nego sam morao da nadgledam istovremeno prevođenje na čak četiri jezika (engleski, nemački, slovački i mađarski). Dodaju li se tome moje profesionalne obaveze na fakultetu, kao i niz drugih dužnosti, nije čudo što mi se krvni pritisak popeo do pogubnih visina. Bilo mi je potrebno više od mesec dana početkom ove godine da ga nekako stavim pod kontrolu. Kao što vidite, nije nimalo bezazleno baviti se umetnošću… FS: Samo finale petog poglavlja knjige deluje poput dirljivog obećanja utehe mostu i gradu koji su doživeli stradanje tokom bombardovanja. Knjigom provejava osećanje nedosanjanosti, nedovršenosti koje razrešenje nalaze u moći mostova. Da li se ta njihova moć temelji na simbolici povezivanja koja ih krasi ili možda na naslagama prošlosti i uspomena na njima? Šta su za Vas mostovi? ZŽ: Uvek se nađem u neprilici kada treba da odgovaram na pitanja koja nalažu da tumačim vlastita dela. Za razliku od mnogih mojih kolega pisaca koji ne samo da se ne libe da se upuste u razmatranje vlastitih knjiga nego i samo vrebaju priliku da razgovor što pre navedu na tu stranu, ja sam veoma ustručljiv u ovom pogledu. Sve što sam želeo da kažem romanom “Pet dunavskih čuda” (odnosno, bilo kojim drugim svojim delom) sadržano je između korica knjige. Moje naknadno pametovanje o onome što sam napisao samo bi značilo da je roman nepotpun, da ne može samostalno da stoji bez moje dodatne podrške, da su mu – da se slikovito izrazim – neophodne štake. A ko bi još želeo da čita roman sa štakama? Inače, motiv mosta prastar je kako u svetskoj tako i u srpskoj književnosti. Upravo slavimo pola veka otkako je najznamenitiji srpski most, onaj u Višegradu, dosegao do Nobelove nagrade. Evo mog skromnog priloga tom velikom jubileju. Želeo bih još da podsetim da ovo nije moj prvi roman u kome mostovi imaju stožerno mesto. Jedan most “protagonista” je romana upravo tog naslova, objavljenog 2006. Godinu dana kasnije delu je pripala nagrada “Isidora Sekulić”. FS: Iako to verovatno nije stvar svesne odluke, da li mislite da ćete nakon devetnaest proznih dela iznedriti još knjiga?

FRENZY SPARK

ZŽ: Potpuno ste u pravu. To nikako nije niti može biti svesna odluka. Takve odluke o budućim proznim poduhvatima donose se jedino u okvirima trivijalne književnosti. O tome da li ću uopšte još nešto napisati, odnosno šta bi to moglo da bude, odlučuje moje nesvesno, pravo izvorište moje celokupne proze. A ono me nikako ne izveštava unapred o tome da li nešto trenutno dozreva u njemu… FS: Jedan ste od retkih pisaca ovog podneblja, pa i bilo kog drugog, čije se delo ne može lako smestiti unutar međa određenog žanra. Od Vaše prve knjige “Četvrti krug” i kritika i čitaoci slažu se da je za opis Vaše proze neuputno davati joj žanrovske odrednice. Da li ste mišljenja da će književnost uopšte sve više ići ka brisanju granica među žanrovima, kako se i u svim drugim umetnostima već uveliko prave velike sinteze naizgled nespojivih elemenata? ZŽ: Veoma sam obazriv kada u književnosti treba da pribegnem pojmu “žanra”. Posredi je jedan od takozvanih termina džokera koji se najčešće pogrešno i nedosledno upotrebljavaju. U mom vokabularu “žanr” ima smisla koristiti samo za trivijalnu književnost, a ja se smerno i ponizno nadam da moja proza ne pripada tom području. Sebe najradije vidim kao pisca bez ikakvog prefiksa – naprosto prozaistu. Sve što bi došlo ispred toga bilo bi ili pogrešno ili ograničavajuće… FS: Sve knjige u vašem dosadašnjem, obimnom opusu izuzetno su kinematičke i pitoreskne. Pred čitaocem kao da se odvija izuzetan nadrealni film. Koliko vas je filmska umetnost nadahnjivala u stvaranju, da li ima određenih sineasta i njihovih dela odgovornih za trenutak rađanja neke klice nove ideje, reči, slike, atmosfere…? ZŽ: Ne mislim da postoji neposredna korelacija između mojih doživljaja sedme umetnosti i onoga što pišem. Pre će biti da sam pisac u čijoj se stvaralačkoj svesti potpuno samostalno grade veoma žive slike. No, kako tumačim svojim studentima na kursu kreativnog pisanja, postojanje živih slika jeste nužan, ali nipošto i dovoljan uslov za nastanak uspelog književnog dela. Pred piscem je obaveza da te početne živopisne prizore “transkoduje” u reči koje bi u čitaočevoj svesti trebalo da prizovu prvobitnu sliku nastalu u svesti autora. Što je ta slika podudarnija s originalom, to je i pisac veći majstor proze. Zanimljivo, ali ovaj istančan proces uglavnom se najbolje obavlja ako se autor ne razbacuje rečima, ako ih štedljivo, obazrivo i umešno koristi… FS: Postoji jedna divna odlika vaših knjiga, a to je da se u svakoj javlja određena stvar, boja, miris ili aroma koja je stožer ili pokretač mreže nadrealnih događaja ili dijaloga. U “Vremenskim darovima”, to je džepni časovnik kadar da premosti vreme; u “Sedam dodira muzike”, to je određeni muzički podsticaj; u “Amarkordu”, to je sećanje i pamćenje u više obličja; u “Dvanaest zbirki”, to je ljubičasta boja; u “Esherovim petljama”, to je prepletenost ljudskih sudbina… Očigledno, sasvim obične, svakodnevne stvari mogu biti temelj najneverovatnijih priča. Koliko je veliko otkrovenje za vas kao pisca predstavljalo saznanje da je i sama stvarnost, kako se to često kaže, čudnija od proze? ZŽ: Ipak je obrnuto – proza je čudnovatija od stvarnosti. Bar onaj deo proze koji pripada fantastici. Približno sedamdeset odsto svega što je napisano tokom pet hiljada godina, otkad je izumljena pismenost, pripada oblasti nemimetičkog – onoga, dakle, što se ne ograničava na odslikavanje stvar-

FS: Vaš roman mozaik “Biblioteka” osvojio je prestižu “Svetsku nagradu za fantastiku” (“World Fantasy Award”), “Most” je dobitnik nagrade “Isidora Sekulić”, a “Četvrti krug” se okitio priznanjem “Miloš Crnjanski”. Koliko su nagrade podstrek za pisca? ZŽ: Teško da su podstrek. Gotovo nijedan pisac nije pisao bolje pošto je dobio neku nagradu. Priznanja dolaze na kraju, kao nešto što, doduše, godi piščevoj sujeti, ali inače ne povećavaju niti smanjuju vrednost dela. Napisao bih to što sam napisao i da nisam dobio nagrade koje ste nabrojali. Isto tako, okolnost da moje druge knjige nisu dobile nikakvo priznanje nipošto ne znači da su stoga manje vredne.

TALK TALK/BOOK CLUB

nosti. Fantastička, odnosno nemimetička umetnost možda je najznačajnija tekovina svekolike civilizacije. Stvaranje onoga što nema uzora u stvarnosti…

FS: Uživate veliki ugled u stranim zemljama, a mnoge vaše knjige izučavaju se na univerzitetima u Severnoj Americi. Na književnim kursevima u Torontu i Bafalu, recimo, tumače se vaši romani “Četvrti krug” i “Sedam dodira muzike” zajedno sa delima velikana evropske i svetske književnosti. Jeste li imali prilike da prisustvujete nekim od tih predavanja i kakve su Vaši utisci o temeljnosti kojom se pristupa tumačenju vaših romana?

ZŽ: Kursevima nisam prisustvovao, ali mi je profesor Ralf Bogert, koji na Univerzitetu u Bafalu drži kurs “Umetničke teme u prozi”, poslao radove svojih doktoranata u kojima se razmatraju moje priče iz romana mozaika “Sedam dodira muzike”. Bio sam uistinu zadivljen pronicljivošću i temeljitošću analiza mladih izučavalaca.

FS: Vaše priče “Voz” i “Hotelska soba” osnova su igranog filma “Dva” Puriše Đorđevića koji je na ekran preneo i priču “Ispovedaonica”. TV serija “Sakupljač”, snimljena prema ciklusu “Dvanaest zbirki”, emitovana je na TV Studio B. Da li će u budućnosti biti još ekranizacija Vaših dela?

FS: Jedan ste od najprevođenijih srpskih pisaca u svetu. Sam roman “Pet dunavskih čuda” istovremeno je objavljen na srpskom, engleskom, nemačkom, mađarskom i slovačkom jeziku. Da li možete da ocenite koliko su Vaš jezik i pripovedanje zadržali osoben “zvuk” i na drugim jezicima i da li ste i sami imali prilike da učestvujete u prevođenju svojih dela kako biste obezbedili što vernije prevode?

ZŽ: Očekujete da budem vidovit, a ja sam poslovično neuspešan u tom pogledu. U ovom trenutku izvesno je jedino da je proslavljeni reditelj Slobodan Šijan otkupio prava na snimanje filma zasnovanog na mom romanu “Skrivena kamera”. No, to još nipošto ne znači da će do ekranizacije uistinu i doći. Izgledi, zapravo, uopšte nisu veliki. U SAD, recimo, od svakih hiljadu knjiga za koje se kupe prava do ekrana stigne jedva pet. Film je najskuplja od svih umetnosti…

ZŽ: Uveliko me precenjujete. Da bi se postiglo to što ste zamislili, bio bi neophodan poliglota natprirodnih moći. Nemam ni najmanju predstavu o tome koliko su dobri (odnosno, loši) prevodi mojih dela na, recimo, japanski, korejski, turski, danski, flamanski… Mogu to jedino posredno da zaključim, po reakcijama čitalaca. Ako su one povoljne, onda se, pretpostavljam, može zaključiti da su i prevodi valjani. Koliko znam, do sada nije bilo pritužbi ni na jedan prevod neke moje knjige. Što se tiče jezika

FRENZY SPARK

kojima vladam, tu rado pročitam prevod pre nego što ode u štampu. Trenutno, recimo, čitam italijanski prevod knjige “Sedam dodira muzike” i tu i tamo doteram neku finesu… FS: Posebno humanističko svojstvo vaših priča jeste to što vrlo često predstavljaju omaž nekoj od umetnosti. Da li Vas boli nepravedno marginalna uloga koju umetnost ima u današnjem svetu i vidite li njenu novu renesansu u budućnosti? ZŽ: U svekolikoj istoriji civilizacije, umetnost nikada nije bila u povoljnijem položaju nego danas. Nikada se ovoliko nije stvaralo na svim umetničkim poljima niti su umetnička dela pobuđivala toliko zanimanje. Privid da nije tako i da je umetnost ugrožena nastaje zbog agresivnosti popularne “kulture” i kiča. No, ako se ukloni ovaj ružni nanos koji je posledica visoke komercijalizacije svih vidova civilizacije, pod njim se ukazuje bogatstvo trajnih umetničkih vrednosti. Uporedite to s bilo kojim ranijim razdobljem i lako ćete se uveriti u izuzetnost razdoblja u kome imamo povlasticu da živimo.

TALK TALK/BOOK CLUB

FS: Kroz vaša dela neretko se javlja pogled očima čitalaca. Ljubitelji loše književnosti ili oni koji n e m a j u naviku da uopšte čitaju, suočavaju se sa svojim gresima, ali i dobijaju priliku da se iskupe. Mislite li da je nedostatak čitalačke kulture poguban za razvoj ličnosti i čovečanstva i da li su se prilike u tom smislu zaista pogoršale? ZŽ: I ovo može izgledati paradoksalno, ali nikada se nije više čitalo nego danas. Naravno, nesravnjivo je veći broj onih koji ne samo što ne čitaju nego se i diče nečitanjem. Ne treba, međutim, očajavati zbog toga. Svako ima pravo, a mnogi i priliku, da straće svoj život onako kako im se ushte. Živeti u dvadeset prvom veku, a ne pročitati obilje remekdela svetske književnosti koje se jeftino nudi ravno je duhovnom samoubistvu. Ali u prirodi je stvari da ova jednostavna istina stiže do srazmerno malog broja ljudi. Srećom, na ovoj planeti ima nas preko šest milijardi, tako da je i mali postotak od tog ogromnog broja takođe veliki broj… FS: Osim na stvaralačkom polju, aktivni ste kao i prevodilac, ali i privrženik sveta nauke. Nedavno ste napisali predgovor za sjajnu knjigu Milana M. Ćirkovića “Artefakt za svemirsko putovanje”. Smatrate li da ste tada bili učesnik u nečemu jedinstvenom što će tek imati širokog globalnog odjeka i da li je za Vas

FRENZY SPARK

nauka kao takva i dalje nadahnuće i vera u bolje sutra? ZŽ: Odavno sam prestao da prevodim, ali sam iza sebe ostavio ne baš mali opus od sedamdeset prevedenih knjiga. (Koliko je uopšte Srba koji su pročitali – ne preveli – sedamdeset knjiga?) Napustio sam ovaj posao u vreme kada je počeo njegov najdublji sunovrat. Poslednje o čemu mare novokomponovani izdavači jeste kvalitet prevoda. Danas se tim dičnim poslom bave uglavnom polupismeni diletanti koji dobijaju besramno niske honorare za besramno rđav posao. Prosečan kvalitet prevedenih dela u naše vreme ne može se ni uporediti s onim iz pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Što se nauke tiče, trudio sam se u svoje vreme da prevodim ili objavljujem značajna dela iz ove oblasti. Nadam se da je to ostavilo nekakvog traga… FS: Tokom poslednja četiri meseca dali ste profesoru Majklu Morisonu s Univerziteta u Oklahomi svoj do sada najobimniji intervju. Posredi je jedan od delova temata o Vašem pisanju koji će se pojaviti u novembarskom broju uglednog i referentnog američkog časopisa visoku književnost “World Literature Today”. Profesor Morison napisao je i iscrpnu studiju o Vašem proznom opusu, kao i prikaze vaše poslednje dve knjige, a tu je i iscrpna bibliografija. Da li će ovaj izuzetan temat, kojim može da se podiči tek malo pisaca na svetu, biti dostupan i kod nas? ZŽ: Neće, razume se. Koga to ovde zanima? Ponudio sam, r e c i m o , “Politici” da nešto objavi od toga, ali tamo su mi otvoreno kazali da ih “ne zamajavam”. To je ipak ozbiljan dnevni list, ne bave se oni takvim trivijalnostima kao što je “World Literature Today”. Nije ovo nipošto prvi put da upravo “Politika” postupa tako prema meni. Ali strpljenja. Na kraju sve dođe na svoje mesto…

Amy rest in peace

FS: Već nekoliko godina radite i kao profesor kreativnog pisanja na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Da li vam je rad sa mladim ljudima, budućim piscima, ukazao na neku novu perspektivu u književnosti ili u životu uopšte, barem koliko je njima rad sa Vama? ZŽ: Veoma je izazovno raditi s mladim, budućim prozaistima. Mislim da imam čemu da ih naučim, a i samome mi koristi iskustvo koje stičem kroz kreativno pisanje…

Intervju vodio: Andrej Vidović

Svako tumačenje proznog dela neizvestan je poduhvat, upravo zato što je ono nesvodivo po svojoj prirodi.

BOOK CLUB

Kada težina sveta postane prevelika, svako ima svoj način kojim se bori protiv toga. Utočište u umetnosti nije, nažalost, čest vid borbe, iako je do dana današnjeg to čovekov najuspešniji izum za suočavanje sa svekolikom stvarnošću. Čuvar, serijski ubica, kompozitor, beskućnici, šaptačica, prostitutka, redovnica, pa čak i jedan ptičar, između ostalih, u sledu događaja na rubu teatra apsurda dokučuju levijatansku moć koju umetnost nudi u trenucima kada se čini da sve visi o koncu. “Pet dunavskih čuda” jeste, stoga, magijski splet sudbina dotaknutih najbožanskijom ljudskom delatnošću, u pet gradova na isto toliko kulturno raznolikih podneblja – potvrda da su ljudske radosti i patnje odveć opšte i slične da bi im naudile veštački nametnute barijere i granice. Uporište na koje uvek možete računati u Živkovićevim delima jeste izbrušen, sveden, pitak i jednostavan jezik. Uz to, tu su duboko prožimanje stvarnog i nadrealnog u njegovim delima, gotovo nevidljiva prelazna linija između trenutka kada svakidašnje prerasta u nemoguće, kao i razrastanje fabule na nove tokove nalik vrlo opipljivom snu. Poput jedva vidljive naznake obrisa na dalekom obzorju, celina svake od priča postepeno se razotkriva, tvoreći potpuno novu kulisu za vrhunac svakog od pet vrsnih svetova ove knjige, međusobno različitih ali ipak dopunjujućih. Svaka od priča-čuda ima svojevrsni atmosferski i motivacijski oslonac – u prvoj, to je gotovo detektivski siže u službi umetnosti. Drugi most stecište je različito opterećenih likova u potrazi za iskupljenjem u vrlo “linčovskom” ambijentu…Treći, pribežište onih kojima je preostala samo težnja ka duhovnom uznesenju. Četvrti je groblje uspomena i zloslutnog obećanja utehe, a peti, nama traumatski blizak, put je ka izbavljenju pod teretom velike blizine smrti. Sam Dunav, kao poprište fantastičnog, u svoj svojoj veličini i značaju ne zauzima previše mesta u svesti čitalaca, jer to nije ni neophodno – poput vazduha koji dišemo, reka je neminovnost koja se podrazumeva i baš u tome i jeste čarolija nenametljivog prisustva najvećeg evropskog vodenog toka kao pozadinskog junaka ovog romana. Estetski utisak romana izvrsno je saobražan psihološkom, i obrnuto – koliko god je vođen piščevim nesvesnim, toliko i čitaočeva imaginacija učestvuje u dočaravanju veličanstveno nepredvidivih vinjeta, čak i pre nego što postane svestan maglovite staze kojom se uputio. Valja pomenuti i da slikovitosti ovog romana veoma uspešno doprinosi kvalitetan likovni izgled knjige. Grafički uvod u svako čudo izuzetno je zanimljivo rešen slojevima preklapajućih slika na pausu. Svako tumačenje proznog dela neizvestan je poduhvat, upra-

vo zato što je ono nesvodivo po svojoj prirodi. Lepoti, zapravo, nije potrebno nikakvo tumačenje. Stoga ovaj prikaz treba shvatiti kao odu jedinstvenoj, raskošnoj vrsti književnosti u okeanu banalnog – u istom smislu u kome je ceo Živkovićev opus verna oda mašti, nesvesnom i lepom.

Bibliografija:

Četvrti krug (1993) Vremenski darovi (1997) Pisac (1998) Knjiga (1999) Nemogući susreti (2000) Sedam dodira muzike (2001) Biblioteka (2002) Koraci kroz maglu (2003) Skrivena kamera (2003) Vagon (2004) Četiri priče do kraja (2004) Dvanaest zbirki i čajdžinica (2005) Most (2006) Čitateljka (2006) Amarkord (2007) Poslednja knjiga (2007) Esherove petlje (2008) Pisac u najam (2009) Pet dunavskih čuda (2011) www.zoranzivkovic.com

Autor: Andrej Vidović FRENZY SPARK

FRENZY SPARK

SPARK PERSONA/MUSIC LOOP

Kada biste preslušavali hitove Scorpions-a i Europe ili setove Paul Van Dyk-a i Fedde Le Grand-a, ne biste pomislili da verno imitiraju ni Kiss ni DJ Shadow-a ( i to pod uslovom da uopšte znate da nisu svi sa američkog podneblja, koje je iznedrilo i rok i disk džokeje) već samo da odlično prezentuju svoj talenat. Upravo zato krajnje nefer deluje činjenica da cela planeta gleda sa (nedorečenom) podcenom, ili bar rezervom, belce koji se bave soulom, fankom i regeom. Danas su to žanrovi koje puno pravo da izvode i dalje imaju samo Afroamerikanci (podsetite me na to kad budem pisala nešto o rasnoj diskriminaciji iz drugog plana) ali u jednom trenutku će i taj jaz neminovno izbledeti. Da je tako nešto moguće dokazala je Amy Winehouse, ali kako ona ne bi ostala izuzetak koji potvrđuje nepisano pravilo, svetskoj sceni neophodno je još glasova kojima ne odolevaju ni granice ni norme. Srećom, i svetska scena i roditelji jedne belgijske devojčice imali su istu ideju neophodnog.

SPARK PERSONA/MUSIC FILM CORNER LOOP

Ona izgleda kao balerina, balerina je želela da bude, i do svoje 12 godine je tako i igrala. A onda je dovoljno odrasla da počne sa preispitivanjem i traženjem sebe, i bila i više nego dovoljno talentovana da svoje misli i strahove pretoči u muziku. Preko nedelje je išla u školu, vikendima svirala u lokalnim klubovima, a svoje melodije kačila na svoj majspejs profil, bez i najmanje ideje i namere da će joj to doneti svetsku slavu. A hoće. You just wait and see. Sanne Putseys (kako je pravo ime ove čudesne rege devojčice) je sa 15 godina počela da svira akustičnu gitaru, da bi samo dve godine kasnije nastupila na takmičenju Open Mic-avond u svom rodnom gradu (Leuven, Belgija) gde nije promakla čulu sluha organizatora i pevača Milow, koji joj je ponudio da nastupa sa njim. Ubrzo je stigla i do Amsterdama i Pariza (gde su sada njene svirke unapred rasprodate), pošto je nastupala na skoro svim belgijskim muzičkim festivalima, kao i nacionalnoj televiziji. 2008. izdala je EP sa 6 pesama, od kojih se pet 2010. našlo i na njenom albumu Black Part Love. Radi se o mešavini soul-a, hip hop-a, electro rock-a, dubstep-a i ragga a skoro sve pesme govore o prihvatanju sopstvene ličnosti, počevši od naših tamnih strana. Sue je želela da ostane dosledna sebi i svemu onome na čemu je radila pre nego što je Cee-Lo Green pitao da duet sa njom (Please) stavi na svoj predstojeći album, Meshell Ndegeocello producirala njenu pesmu Mommy, a Prince zatražio da otvori jedan njegov koncert u Belgiji, pa se, i pored novog izdanja usled osetno bolje produkcije, u svim pesmama i dalje jasno čuje njena gitara i fenomelna interpretacija. Ona peva o ranjivosti i oslobađanju, i to bi se podjednako jasno čulo čak i kad bi pevala na svahiliju. Porede je sa Lily Allen, Janelle Monae i Norah Jones, a mene lično neodoljivo podseća na I Blame Coco i Nneka (koja joj je i uzor, pored Lauryn Hill, Erykah Badu, Damian Marley i još nekih) a ono što mi je možda najjača impresija jeste nedvosmislena samouverenost kojom njen vokal odiše.

Sela Sue studira psihologiju za koju kaže da je dodatno usmerava kako da muzikom izrazi ono što oseća, čime je definitivno skinula veo sa misterije „ko joj to pomaže”, budući da prilično neverovatno zvuči za nekoga ko ima samo 20 godina i apsolutno nikakvih prethodnih veza sa muzikom. Trenutno je na turneji po maltene svim većim evropskim gradovima, a gde će biti za još par godina kada dodatno sazri i usavrši sve ono čime trenutno raspolaže, ne mogu čak ni da zamislim, ali sam sigurna da bi joj Jamajčani organizovali lep odbor za doček.

Autor: Beksi Lejdi FRENZY SPARK

Premijera 07.10.2011 američki bioskopi Glavne uloge: George Clooney, Ryan Gosling, Evan Rachel Wood, Marisa Tomei, Paul Giamatti, Philip Seymour Hoffman, Max Minghella, Jeffrey Wright, Talia Akiva, Ewan Bourne, Hayley Madison Režija: George Clooney Scenaristi: George Clooney, Grant Heslov, Beau Willimon George Clooney je poznat kao glumac koji ima aspiracije ka socijalnom angažovanju pa ne treba da čudi da je njegov novi film The Ides of March adaptacija više nagrađivane predstave Beau Willmona – Farragut North koja ulazi iza kulisa u političke igre prilikom preliminarne predizborne trke u Ajovi.

FILM CORNER

Kao i u slučaju sa njegovim prethodnim režiserskim poduhvatom “Good night and good luck” Clooney se pojavljuje istovremeno u ulozi režisera i u jednoj od glavnih uloga, ulozi guvernera Morrisa. Međutim, glavni lik ovog filma je njegov portparol koga glumi Ryan Gosling, trenutno čovek koji je 100 postotni izbor kad govorimo o nominacijama za Oskara – a na vama je da izaberete film Driver ili Ides of March. Kako to biva sa Clooneyevim filmovima, film ima izuzetnu sporednu ekipu, uvek brilijantni Paul Giamatti, možda najbolji glumac današnjice Philip Seymour Hoffman, kao i priznati glumci poput Jeffrey Wrighta, Marise Tomei, Evan Rachel Wood i Maxa Minghelle. Kao što je malopre rečeno, u centru priče je predizborna kampanja tj. predsednička trka demokratskog kandidata u Ajovi, a mi pratimo mladog portparola koji se iznenada nađe usred prljave političke borbe (zar postoji čista?) u kojoj ne postoje pravila i norme ponašanja. Šta mislite da li bi ovakav film koji govori o nepoštenju političara mogao biti zabranjen pred naše izbore… Ali pošto ipak pričamo o korumpiranoj Americi ta opasnost ne postoji…kad bi oni samo ugledali na naše političke primerke gde bi im kraj bio.

Analiza: Realno gledano ovaj film će se skoro sigurno naći na listama nominovanih za Oskare. George Clooney se odlično snalazi na teritoriji političkih trilera (mogu da tvrdim da je bolji režiser nego glumac, kao i Clint Eastwood uostalom) a na ovom filmu radila je skoro ista ekipa koja je napravila nagrađivani Good Night and Good Luck. Inače, predstava Farragut North inspirisana je kampanjom demokratskog kandidata Howarda Deana iz 2004 godine. Interesantno je da je Studio Sony želeo zadržati originalno ime predstave, ali Clooney je insistirao na pojmu koji označava dan smrti Julija Cezara. Sonyeva ideja imala je smisla u većim gradovima Amerike gde je ova predstava poznata ali van tih uskih krugova naslov filma Farragut North bi više podsećao na neke polarne medvede i ekološku dramu smeštenu na severni pol. Clooney je jedna od najpopularnijih ličnosti u Hollywoodu i svaki njegov korak/film biće propraćen sa dužnom pažnjom. Pozitivne kritike u Kanu sigurno ne mogu da odmognu. Ubacite ovaj film na vašu to do listu pa kad se pojavi pravac bioskop/divx/ dvd.

Autor: Slobodan Vučković

FILM CORNER

FRENZY SPARK

TALK TALK/IN ENGLISH PLEASE

Have you ever had a chance to dream those beautiful, sureal places, equal to fairy tales and science fiction stories, mixed with lots of interesting characters? And you suddenly woke up, feeling sorry for not staying there enough to remember it and keep it in your mind. She is not a dreamcatcher, but yet she can capture a dreamlike imagery, combining photos and graphic art, Céline Lippmann creates fascinating pictures, only a dream away from us. Frenzy Spark: When did you start your web design work? Céline Lippmann: I discovered Photoshop in 2001 thanks to a series of courses on Digital Graphic Design, which I took in highschool in a curriculum specialized in Art. I merely learnt the basics, but it made me want to know more. From there on, I started learning by myself, doing only small photo-manipulations for friends at first. For me, my first true artistic creations date from 2004 (even if my skills were not very developed then). FS: Does it leave you enough time for working on things that give you more freedom and space for creativity? CL: Overall, I am a perfectionist. Therefore, I spend a lot of time on every tiny detail of a creation, even the less important ones. I simply cannot help it. On the other hand, when I am working in my company as a webdesigner, I have to be productive and consequently go straight to the point. FS: How does your working day look like? CL: At work, I start my day with a good tea cup, I put my earphones on to play music, and I wait for the Products Managers to send me briefs for banners and such. When I work on a personal creation, I like to listen to music too in order to get inspiration and work in a laid-back sort of atmosphere. FS: You are a designer, but also a creative artist. Where do you find your inspiration?

Find out more: Céline Lippmann’s portfolio FRENZY SPARK

CL: Music is my primary source of inspiration. I like to re-interpret and create from what I listen to. Movies, Literature and Digital Art also contribute to make my imagination grow. What is important is the observation of the world around us. Every minute detail can trigger ideas for a creation.

TALK TALK/IN ENGLISH PLEASE

FRENZY SPARK

CL: I think that all of us artists have a role model who inspired us and made us eager to create. Our imagination develops by getting inspiration from the ideas of others (without merely copying them), we mix up everything we see and this is how one’s own style comes to be. This is also how we make progresses. FS: Photo Manipulation is a main technique in your work. Why?

TALK TALK/IN ENGLISH PLEASE

CL: Because I love this technique. Even if I can draw a little, Photo Manipulation allows me to create scenes which I could never pull out of a pencil. Still, I like to add hair or highlights with my graphic tablet. FS: Do you always have a vision of final work or you’re being spontanious in the proces? CL: No, at first I never have a precise scheme in mind, but rather a general theme born of the stock photographs I have access to. My pieces evolve as the creative work unfolds. I also like to try things, I tell myself “Why not put this here? No, it won’t do. And why not that? Yes, it fits!”. FS: Are you working on a new project currenty?

FS: Can you name some of your favorite artists/illustrators/ photographers? CL: I love the work of Andrzej Dragan. By making wrinkles and skin marks stand out, he gives a wonderful dramatic feel to his photographs. I also like the work of Michelle Monique, a young female photographer and photo-manipulator of great talent! As for illustration, I keep falling for the work of Benjamin Lacombe and Arthur de Pins. FS: How important is to have a role model, or you think that everyone should follow it’s own way?

FRENZY SPARK

CL: No, for the time being, I would rather concentrate on my new job as a webdesigner. But later, I would like to do tutorials again for magazines. FS: Do you have any specific goal, what is your greatest ambition? CL: From the point of view of my extra-professional activities, I would love to create book and CD covers. Concerning my dayjob, I am already quite content to be able to do work that I like. Yet I would love one day to become a Graphic Designer in an advertisement company and work on posters.

Interview by: Snežana Džekulić

TALK TALK/IN ENGLISH PLEASE

FRENZY SPARK

Feljton: Rivaliteti u nauci

SCI-WARS

Nastavljajući priču iz prošlog broja, osvrćemo se ka učenjačkim trvenjima za nijansu drugačije prirode, čak i međusobno gledano - utoliko pre što su ulozi za vanvremensku slavu i lovorike podjednako veliki i na potpuno različitim poljima. Ovi istorijski isečci, kao dramaturškom vizijom režirani obzirom na povremenu dozu spletkarenja i patetike, predstavljaju i vredan, autentičan dokument koji svedoči o veličini uloženih napora i spremnosti da se oni odbrane i, konačno, ovenčaju zasluženom rekognicijom. Problem nastaje kada direktna konkurencija smatra da joj pripadaju iste počasti.

FRENZY SPARK

Runda 3: Newton vs Leibniz

Runda 4: Tesla vs Edison

Ostrvo “Gordog Albiona” i kontinentalni deo Evrope su oduvek imali svoje sporove, nesporazume i drugačije pristupe stvarima - od filozofskih škola (empiričara i racionalista), preko metričkih sistema do suprotnih kulturoloških poimanja. Jednu vrlo snažnu i apsolutno neponovljivu simboliku ovom tihom ratu dala su dva uma bez premca u svojoj genijalnosti i kapacitetu sveobuhvatanja - Isak Njutn (Isaac Newton) iz Linkolnšira, fizičar, matematičar, alhemičar, okultista, možda najuticajniji naučnik u istoriji sveta i Gotfrid Lajbnic (Gottfried Leibniz), lajpciški filozof i matematičar.

“Čarobnjak iz Menlo Parka”, Tomas Alva Edison, kovač je one poznate mudrolije o uspehu koji se sastoji od “1% inspiracije i 99% znoja”. Iako se tome nema šta prigovoriti, njemu ima, jer je tu količinu znoja po pravilu lučio neko drugi u njegovo ime. U slučaju otkrića sijalice, na primer, jedan posebno posvećeni asistent je testirao preko 1000 vlaknastih materijala dok nije pronađen onaj pravi, koji funkcioniše - Edison je prosto obezbedio sredstva, inicirao projekte i skupljao počasti. Ne preterano obrazovan i svakako ne genijalac, njegov enorman broj patenata izvire iz iste metode: pucaj naveliko i nadaj se da ćeš makar jednom pogoditi u metu. Manjak naučne oštroumnosti nadoknađivao je vrlo američkim snažnim instinktom za dobar biznis.

Premda vam XVII vek može delovati kao parče prostorvremena nepogodno za sukobljavanje na duge distance, iz prostog logističkog problema spore komunikacije, doživotni rat ovih polihistora bio je ništa manje intenzivan od modernih, potpomognutih uređajima brzog opštenja. A do njega je došlo usled gotovo istovremenog otkrića do kojeg su došli nezavisno jedan od drugog, a koje će postati jedna od bazičnih alatki više matematike - infinitezimalnog računa (calculus).

Njutn svoje nalaze nije publikovao do 1687. godine, iako je na vlastitom obliku kalkulusa, koji je zvao “methods of fluxions and fluents” počeo da radi još sa 23 godine, nakon što je proučavao rad matematičara Barouza i Volisa. Iako dolazi potvrđuju da je baš Njutn prvi etablirao metdo zvan “theory of fluxions” kao i da je pvi istražio primene integracije i diferencijacije, ipak je tokom određenog broja godina Lajbnicu odavana pošta za sva ova otkrića. Naravno, ubrzo su usledile i optužbe za plagijarizam usmerene u pravcu nemačkog velikana. Poznato je da su Njutn i Lajbnic, pre cele ove zabune, godinama vršili prijateljsku i stručnu prepisku koja se ticala mahoh matematičkih problema. U jednom od tih pisama, Njutn je prvi put opisao neke od formula i koncepata infinitezimalnog računa (binominalne teoreme, tangente i drugo). Kasnije izučavanje Lajbnicovih neobjavljenih manuskripta dokazalo je da je Lajbnic, uprkos korespondenciji sa Njutnom, već samo došao do svojih zaključaka o kalkulusu. Preovlađjuće mišljenje tokom sledećeg, XVIII veka bilo je nepovoljno za Lajbnicovo nasleđe - smatrao se obeščašćenim navodnom krađom intelektualne svojine. Danas, ipak, usled rastućeg broja dokaza, Lajbnicu je vraćena čast. Neki autori vele da je razlika u metodama koje su ova dvojica razvili tolika da je svaka “svađa” oko toga potpuni nonsens, a drugi da, “iako je Njutn bio taj koji je prvi infinitezimalni kalkulus pretvorio u ekstenzivan algoritam, Lajbnicu pripada slava za integralni kalkulus.”

SCI-WARS

Naravno, to otkriće nije bila trenutna epifanija - kao i većina drugih proboja, i ovaj je bio kulminacija vekovnih napora. Primarna tema debate “ko je bio prvi” iskrsnula je 1699. godine a svoj vrhunac dosegla 1711. Smatra se da je Lajbnic “svoj” kalkulus otkrio u Parizu između 1673. i 1676. godine i odmah mu je bilo jasno da je na domak nečega velikog. 1684 godine objavio je svoj prvi diferencijalni kalkulus koji se razlikovao od Njutnovog utoliko što je svojom strukturom bio orijentisan na beskonačno i apstraktno, dok je Englez otišao dalje u eksploraciji primene infinitezimalnog računa na konkretno stvarnost.

Jedan takav instinkt naložio mu je da uposli čudesnog mladog vizionara iz zabiti u i tada vrlo opskurnoj istočnoj Evropi. Nikola Tesla je bio sušta suprotnost Edisonu u smislu obrazovanja i načina na koji je njegov um radio. Izuzetnog stručnog obrazovanja, nadaren za fiziku i matematiku, postao je najveći elektronski inženjer zaslužan za veliku većinu uređaja koji operišu na struju koje danas koristimo. Prosto, kao što bismo već svi morali znati, naš naučnik je bio čovek decenijama ispred svoje epohe i jedna genijalna enigma. Toliko genijalna da Edison to nije mogao ni da nasluti. Edison je zatražio od Tesle da načini stabilniji sistem jednosmerne struje (DC) što bi nagradio basnoslovnom svotom od 50.000 dolara (danas je to jednako vrednosti nekoliko miliona dolara). Tesla je prihvatio izazov kome je bio dorastao i ubrzo ispunio želju svog poslodavca, uštedevši mu tako na stotine hiljada dolara (jedan Teslin generator je bio dovoljan za snabdevanje čitavog jednog grada, naspram Edisonovih koji su u tom pogledu bili krajnje neefikasni). A onda se desio krah: kada mu je Tesla zatražio isplaćenje obećane sume, Edison se gromoglasno nasmejao i rekao da “očigledno ne razume američki humor”. Opravdano besan nakon što mu je, kao “kompromis”, Edison ponudio povećanje plate u iznosu od 10 dolara nedeljno, Tesla daje otkaz. Ono što je ražestilo Edisona bilo je to što je sa sobom povukao i neke bogate investitore i partnere, poput Džordža Vestinghausa, obećanjem potpuno novog tipa elektriciteta - naizmenične struje (AC). Osnivanjem firme Tesla Electric Light & Manufacturing, on osvaruje i ovu zamisao koja je rezultovala mnogo snažnijom i efikasnijom tehnologijom od Edisonove, ali i - daleko jeftinijom (to je tip struje koji svi koristimo u običnim kućnim utičnicama). Naravno, tako nešto je bila ogromna pretnja Edisonovom bogatstvu, na šta je on itekako reagovao. Raspolažući ogromnim uticajem nad američkim medijima, posrnuli “čarobnjak” je počeo da ga koristi. Javno je blatio Teslina otkrića nazivajući ih nepouzdanim i opasnim po život, čak organizujući i iscenirane egzekucije životinja Teslinom novom strujom. Posebno uznemirujuć nus-proizvod njegove sujetne srdžbe bila je konstrukcija prve električne stolice kojom je hteo da stvori nepovoljnu simboliku oko Teslinih dostignuća. Međutim, Tesla je uzvratio udarac i to tamo gde najviše boli.

FRENZY SPARK

SCI-WARS 1893. ubedio je vlasti da bi njegova tehnologija bila najisplativija na najvećem predstojećem električnom projektu u istoriji Nijagarinim vodopadima kao prenosnom medijumu. Iste godine je, Edisonu ispred nosa, potpisao ugovor sa organizatorima Svetske izložbe u Čikagu koji je te godine bio osmišljen za dostignuća u elektronici. Tokom šest meseci trajanja izložbe, gotovo polovina celokupne populacije SAD tog vremena je prisustvovala, što je Tesla iskoristio na najbolji mogući način. Zapanjio je mase fluorescentnim sijalicama (prvim prototipima neonskog svetla), trikom u kojem je palio red sijalica svojim prstima (zamislite samo šokiranost auditorijuma koji upravo gleda čoveka koji dodiruje sijalice nepovezane ni sa kakvim izvorom struje i čini da one svetle) i konačno dokazao bezbednost naizmenične struje ispaljujući ljubičaste i plave svetlosne kugle iz svojih prstiju (naravno, svaki od trikova postigao je njegovim neizmernim vizionarstvom na potpuno legitiman način, objašnjavajući principe obrnutog magnetnog polja i indukcionih sistema). Tokom sledećih godina, Teslina naizmenična struja je postala standard a njegovo ime se slavi pre Edisonovog, kao vizionara, davinčijevskog uma učenika koji je nadmašio svog “učitelja”.

FRENZY SPARK

Runda 5: Watson/Crick vs Franklin/ Wilkins Možda najveća intelektualna epopeja XX veka bila je potraga za hemijskim i biološkim “receptom” za žive organizme, gradivnim opekama čoveka i životinja. Sve genetske instrukcije za razviće, rast, razmnožavanje i održavanje svih organizama sadržani su u najposebnijem molekulu u univerzumu dezoksiribonukleniskoj kiselini (DNK). Malo je poznato da ju je prvi izolovao švajcarac Fridrih Mišer 1869. i nazvao je “nuklein”, usled toga što se nalazi u nukleusu (jezgru) ćelije. 1927. godine, Nikolaj Koltsov postulirao je da bi nasleđene odlike mogle biti nasleđivane u “velikom, hereditarnom molekulu” što je 1943. dokazao Osvald Ejveri. Bili su to, uopšteno, prvi nacrti ključa za dešifrovanje naše biologije. Bilo je još neophodno “samo” prokljuviti strukturu “molekula života” i način na koji radi. Linus Pauling je 1948. otkrio da mnogi proteini (makromolekul uključen u sve biološke funkcije) formiraju alfa-heliks, spiralu nalik na oprugu. Ranih 1950., trka za odgonetanje forme DNK

da je svako od njih, zapravo, radio za sebe. U jednom navratu, Rozalind je ustanovila da je “vlažan” oblik DNK (onaj izložen većoj vlazi u laboratorijskim uslovima) imao sve karakteristike heliksa. Ovaj nalaz nije htela da objavi sve dok ne prikupi dovoljan broj validnih dokaza za to. Previdela je da je njen sukob sa Vilkonsom bio odlučujuć - upravo ta okolnost doneće istorijski uspeh do tada stagnirajućem timu sa Kembridža.

SCI-WARS

je otpočela - Paulingov rad je Univerzitetu u Kembridžu opčinio američkog “vunderkinda” Džejmsa Votsona i njegovog nešto starijeg mentora Frensisa Krika. Istovremeno, na King’s koledžu u Londonu, u isti poduhvat su se upustili Moris Vilkins, najstariji član ovog “četverca” i Rozalind Frenklin, biofizičarka i jedna od najznačajnijih dama u naučnoj povesti. Londonski duo je imao eksperimentalni pristup problemu, koristeći mahom snimke kristalografske rentgenske snimke molekula, dok su Votson i Krik pokušavali da stvore fizičke modele DNK.

Svoje frustracije Frenklinovom, Vilkins je odlučio da zadovolji na najpakosniji način: svom inače starom prijatelju Kriku tajno je prenosio sve informacije i nalaze do kojih je Rozalind dolazila u svojoj laboratoriji. Prilikom jedne Votsonove posete Londonu, kada se i konfrontirao sa Frenklinovom do mere da se u holovima institucije odigravala prava scena, Vilkins je odveo Votsona na stranu i pokazao mu najnoviji i najbolji rentengski snimak DNK koji je Rozalind načinila.

Doživevši epifaniju, Votson i Krik konceptualizuju model molekula od dva lanca nukleotida. Ovo je bilo dodatno poduprto otkrićem biohemičara Ervina Šargofa nekoliko godina ranije da, iako različiti organizmi imaju različite količine DNK, kvantitet nukleinske baze adenin uvek ostaje isti kvantitetu timina, a isto važi i za par gunain-citozin. Uz pomoć te informacije, Votson je uspeo da dokuči pravila uparivanja baza koje su se međusobno preklapale u sredini dvostrukog heliksa tako da udaljenost lanaca bude konstantna.

1951. godine, Votson je prisustvovao predavanju Frenklinove koji se ticao njenog dotadašnjeg rada. Votson se u Kembridž vratio sa vrlo maglovitim sećanjem o onome što je čuo jer je, bio pod prilično ambivalentnim ali nesumnjivo opčinjenim utiskom o ovoj ženi (priznavao je da ga je nervirala njena “namerna lišenost seksepila i ženstvenosti”). Kada su dve nedelje kasnije Votson i Krik obznanili da su kompletirali model, i sama Frenklinova je bila prisutna da se u to uveri i - naglas se nasmejala. Njihov model trostrukog heliksa (koji je našto kasnije predložio i Pauling) je bio veliki neuspeh. Šef njihove katedre im je nakon toga naložio da prekinu sa svakim daljim istraživanjem. Iako su predstavljali neformalni duo, ni Vilkinsu i Frenklinovoj nisu cvetale ruže. Njihove učestale svađe dovele su do toga

Ovo je bio najveći prodor u razumevanju kako se genetski materijal prenosi sa generacije na generaciju. Nova struktura se savršeno podudarala sa eksperimentalnim podacima i otkriće strukture DNK je momentalno postalo najveće biološlo otkriće veka. 1962. godine, Votson, Krik i Vilkins osvojili su Nobelove nagrade za fiziologiju i medicinu. Zlosrećna Rozalind Frenklin, koja je nesumnjivo dala najveći doprinos ovom otkrovenju i koja je bila najbliža rastumačenju strukture DNK, umrla je od radijacije usled prevelikog izlaganja x-zracima tokom eksperimenata. Nobelove nagrade se ne dodeljuju posthumno. Načinjena napravda, a zatim i breme smrtnosti, makar malo danas biva ispravljana, gde god je moguće, podsećanjem na njen ogroman doprinos i apsolutnu moralnu pobedu - ukoliko se ovakav ishod može uopšte zvati makar jalovom utehom.

Autor: Andrej Vidović

FRENZY SPARK

Izvor: Provera Mikrofona

U njegovoj muzičkoj kući, za sada borave sledeći singlovi: ‘Sunce’, izašla 2010. godine, sa kojom je učestvovao na hrvatskom izboru za pesmu Evrovizije, zatim ‘Sreća’, za čiji spot režiju potpisuju upravo Filip i njegov kolega Miro Tomić.

Uporedo sa ovim usavršavanjem, on u muzičkoj školi pohađa i solo pevanje, a slobodno vreme provodi u intenzivnom pisanju i komponovanju pesama. Završio je srednju školu za medijski dizajn, gde se u njemu budi ljubav prema fotografiji i videu koji danas predstavljaju njegove ozbiljne hobije. Stoga nas ne treba zbuniti činjenica da je sam režirao spotove za par svojih pesama.

I naposletku ‘Lijepa’, treći službeni singl s nadolazećeg albuma prvenca. U pesmi se govori o muškarcu nesrećno zaljubljenom u devojku koja za to ni ne zna. I za ovaj spot se Filip uhvatio režije i ponovo potvrdio svoj neosporni talenat. Uživajte!

MUSIC LOOP

Ovaj multitalentovan zadranin biva privučen muzičkim magnetom još u 3. razredu osnovne kada upisuje muzičku školu, gde uči sviranje klarineta. Vremenom mu i gitara postaje sve veća opsesija, te nastoji svoje sviračko umeće dovesti do perfekcije.

FRENZY SPARK

Priredila: Jelena Mitić

MUSIC LOOP

Filip Dizdar - Sreća

Filip Dizdar - Lijepa

FRENZY SPARK

FILM CORNER

Lars von Trier je Apokalipsu izmestio na lični plan, ali, i pored izuzetno verno dočaranih mentalnih stanja svojih junaka, nije upao u zamku psihologizacije koja postaje sama sebi svrha, već je snimio jedan vizuelno prelep i najzad drugačiji film na datu temu, film koji uprkos svoj stilizaciji i fokusu na samo dva lika, uspeva da bude istinitiji, relevantniji i emotivniji od svih, a u krajnjoj liniji i uzbudljiviji od mnogih, drugih filmova o kraju sa velikim K. Melancholia je jedan od najuspelijih von Trierovih filmova, direktan preko svake granice u svojoj postavci. Melancholia je najnoviji film Larsa von Triera, ali pre detaljnije analize tog filma sledi korak unazad i podsećanje na jednu zanimljivu filmografiju... Podela na trilogije, od kojih neke nisu ni dovršene, obuhvata tek jedan aspekt von Trierovih filmova, fokusirajući se pre svega na tematiku. Tako imamo evropsku trilogiju (The Element of Crime, Epidemic, Europa), trilogiju zlatnog srca (Breaking the Waves, Idiots, Dancer in the Dark) na koju se (tematski) direktno nadovezuje nedovršena američka trilogija (Dogville, Manderlay). Antichrist, a sada i Melancholia se tako mogu pobrojati kao dve trećine nove trilogije koja se u narativnom smislu ne bi (još) mogla tako lako opisati. Međutim, ako se koncentrišemo upravo na formu, koja je za von Triera oduvek bila jednako bitna kao i ono što kroz tu formu želi da saopšti, stvari se mogu donekle uprostiti. Von Trier je zaključno sa Europom bio do te mere zaljubljen u formu filmskog pripovedanja da je na svaki način pokušavao da vizeulno pripovedanje učini još začudnijim i složenijim, dekonstruisao je i ponovo konstruisao dok nije kreirao jedan od originalnijih filmskih kolaža u filmu Europa. Nakon toga mogao je samo da se ponavlja tako da je von Trier, nakon rada na nikad dovršenoj seriji Riget (Kraljevstvo) koja je poslužila kao svojevrsna tranziciona tačka, odlučio da u potpunosti ogoli filmski jezik, krenuvši od nule (tj. dogme), ali ne zadržavajući se na toj poziciji predugo, već nastavljajući sa eksperimentisanjem u formi. Od hiper-stilizacije u Europi, pa do potpunog napuštanje bilo kakve (čak i one podrazumevajuće) stilizacije u Breaking the Waves i naročito Idiots (njegov jedini pravi dogme film), von Trier je nastavio da se poigrava sa formom, cinično koristeći formu mjuzikla u filmu Dancer in the Dark, a zatim dolazeći do granice

FRENZY SPARK

kada se film kao forma skoro poništava u brehtovski začudnom i minimalistički ekstremnom Dogvillu. Opet, dalje od toga nije moglo (osim varijacije na temu u nastavku Dogvilla), tako da se von Trier okrenuo daljem eksperimentisanju, poput ne baš najuspelijeg The Boss of It All, da bi sa Antichristom načinio još jedan skok u smislu manipulacije formom, a koji se u mnogome zastoji u kombinovanju rediteljskog baroka sa početka karijere i kasnijeg minimalizma. Na neki način, Antichrist, a posebno Melancholia mogu se posmatrati i kao von Trierovi rediteljski najzreliji filmovi, u kojima je potreba za eksperimentisanjem u formi stavljena u službu simbolikom bogatog narativa; posebno u slučaju Antichrista gde je simbolika toliko bogata, pa čak i opterećujuća, da je film gotovo nemoguće posmatrati van (nekog) metaforičnog ključa. U tom smislu je Melancholia film koji, iako pripada istom estetskom i sličnom idejnom svetonazoru, uspeva da lakše „diše“, upravo zato što je reč o suštinski znatno svedenijem delu od Antichrista (iako ima više, i to ovog puta imenovanih, likova), u kome je samo simbolika u grubim crtama u prvom planu, dok su svi detalji te vrste u pozadini, a u onom „srednjem“ planu, u kome se većina toga dešava, obitavaju ljudi (tj. pre svega dve žene) koji su ujedno nosioci onog simboličkog (nalik na Antichrist), ali su istovremeno i konkretni imenovani i opiljivi ljudi, sa svim svojim vrlinama i (naročito) manama. Justine i Claire – dve sestre – predstavljaju dva suprotna gledišta – i čak je i film podeljen na dva dela koji su po njima imenovani – ali su ujedno i njihovi psihološki portreti apsolutno uverljivi; naročito onima koji nešto znaju (iz teorije, prakse ili ličnog iskustva) o kliničkoj depresiji. Melancholia, naravno, nije film o tome, ali način na koji von

FILM CORNER

FRENZY SPARK

Trier koristi nešto što se, obzirom na neke podatke iz njegovog privatnog života, može smatrati delom ličnog iskustva, jeste nešto što je potrebno istaći, i što sigurno dodaje ovom filmu na već pomenutoj iskrenosti, odnosno ljudskosti koja uspeva da ublaži von Trierovu urođenu pretencioznost kao reditelja koji voli da provocira, šokira i impresionira publiku.

FILM CORNER

Melancholia Larsa von Triera počinje kadrom u kome Justine (Kirsten Dunst) otvara oči. Kao svojevrsna inverzija scene buđenja njen pogled je umoran, na neki čudan način uznemirujuć, i uvodi nas u oniričku sekvencu u trajanju od sedam minuta, nalik na san ili košmar, iako je „spavač“ potpuno budan a njeni snovi su jedina stvarnost koje će ne još zadugo postojati pre nego što planeta Melanholija uništi Zemlju i Univerzum konačno zaćuti. Melacnholia je jedini film koji o kraju sveta (i svega) govori iz ugla kliničke depresije, suprostavljajući to gledište onom nazovi normalnom, pri čemu reditelj otvoreno zauzima jednu stranu, ali ne zato da bi uživao u pukoj mizantropiji pretočenoj u pokretne slike, već da bi kroz ovu relativizaciju pokušao da pronađe ono zrnce iskrenosti, pa time i ljudskosti, do koje se kroz podrazumevanu, a zapravo uvek lažnu empatiju nikada ne dolazi u holivudskim filmovima koji se dotiču na prvi pogled slične tematike. Međutim, bilo kakvo dalje poređenje ovog sa drugim filmovima na temu mogućeg Smaka sveta – pa čak i kad je u pitanju njemu nominalno najsličniji Knowing – deplasirano je, obzirom da je u njima uvek naglasak na spektaklu u kome se čak i emocije tretiraju na identičan, bombastičan način, gde je akcenat na onom opšte ljudskom koje je u konačnoj istanci lažno i sterilno, očišćeno od bilo kakve individuanosti, ma koliko ona na idejnom, pa i ideološkom planu inicijativa pojedinca bila propagirana. Melancholia se odmiče od takve opšte slike tako

FRENZY SPARK

što se povlači u mikrokosmos jedne porodice gde kroz različite perspektive uspeva da se dotakne širokog spektra predstava i emocija koje se javljaju u susretu sa vlastitom smrtnošću. Nakon što nam je u sedmominutnom uvodu predočen sam kraj filma, stavljeno nam je i do znanja da ovo nije film o izbavljenju, bar ne onom fizičkom, a dalji tok dešavanja nas uverava u tome da ovo nije film ni o iskupljenju. Melancholia nije čak ni film o pomirenju (sa sobom, sudbinom...), iako se dotiče toga, pošto jednoj junakinji tako nešto nije potrebno a druga do toga ne uspeva da dođe, čak ni u poslednjim sekundama. Melancholia je naprosto film o Kraju, bez toga da se krije iza nekakvih lažnih parola, praznih floskula i usiljenih katarzi. Međutim, umesto fatalizma koji bi bio sam sebi svrha, von Trier uspeva da učini ovakvo gledište neobično emotivnim, upravo zbog dve različite vizure kroz koje se suočava(mo) sa ultimativnim krajem svega. Justine (Kirsten Dunst) je na početku suočena sa, za nju, užasom svakodnevne egzistencije. To kulminira na dan tj. veče njenog sopstvenog venčanja, koje kako odmiče tako raste i njeno otuđenje spram svih, a naročito sestre Claire (Charlotte Gainsbourg), koja se trudi da sve protekne u potpunom redu, i njenog muža Johna (Kiefer Sutherland) koji je zakleti racionalista koji ne dozvoljava da bilo šta ili bilo naruši njegove planove, zatim pragmatičnog i nemilosrdnog šefa (Stellan Skarsgård) kome je sve vreme na umu posao, pa i Justininog budućeg muža Michaela (Alexander Skarsgård) koji (pokušava da) se raduje zajedničkoj budućnosti, iako sa svakim minutom svadbe kao i da sam ne veruje u to i ostavlja utisak osobe koja je upravo shvatila da se nalazi u kakvoj pozorišnoj predstavi. Njeni roditelji (Charlotte Rampling i John Hurt) takođe imaju svoje mesto u toj „predstavi“. Nije teško, zapravo je i prelako, saosećati sa Justine u tim trenucima, pa

FILM CORNER

PHOTO CREDIT: MELANCHOLIA FACEBOOK FAN PAGE. opet, iako reditelj kroz očigledan prezir prema samodovoljnoj buržoaziji, zauzima njenu stranu, to nimalo ne menja stvari kad je u pitanju njena isto tako očigledna bolest i von Trier tu ostaje bolno iskren do kraja, jer čak ni najbolje namere Justinine sestre ne mogu da postignu ništa do kontraefekta, jer ma koliko vi želeli da je neka osoba srećna ona će to još manje biti, ukoliko ona tu „sreću“ oseća poput stranog tela koje dolazi spolja, natura joj se, ugrožava je. Na isti način će tzv. normalna osoba (Claire) da reaguje na istinsko, opipljivo strano telo u vidu planete koja ugrožava Zemlju i sav život na njoj. Prvi deo film prati Justinin slom, dok u drugom delo koji je posvećen (nazvan po) Claire, Justine se utapa u pozadinu, postaje deo apokaliptične pozornice u kojoj pronalazi mir, a njena sestra prolazi kroz svojevrsni ubrzani slom dok se, kao supruga i majka između ostalog, suočava sa idejom o kraju svega. Claire pokušava da racionalizuje ono što je racionalizovati nemoguće, skrivajući se iza sopstvene buržoaske maske koja se raspada – ona predlaže da dočekaju Kraj ispred kuće, uz vino i klasičnu muziku, a Justine je podseća na surovu realnost bezobzirno rušeći njen plan kad joj kaže da bi isto tako mogli da se svi okupe u WC-u. Pa ipak, na kraju je Justine ta koja će pokušati da pruži kratkotrajno olakšanje svom sestriću, kad već ne može da dopre do sestre. Von Trierova poenta se može tumačiti i kao trijumf cinizma, pošto obolela osoba koja ne može da izađe na kraj sa ovim svetom tako biva konačno „izlečena“ ne od svoje bolesti, već upravo od sveta koji je pritiska. No, tako bi bilo u slučaju da je on zauzeo naglašeno distanciranu poziciju iz koje bi secirao, ali pošto je empatija spram Justine više nego

osetna, tako se i njegova mizantropija ovde može tumačiti pre svega kao jedno ogoljavanje, odnosno autoseciranje. Nekada te toliko mrzim, Justine, ponavlja Claire u dva navrata, i ta njena navodna mržnja je zapravo manifestacija nemoći pred iskrenim fatalizmom sopstvene sestre koji na kraju postaje i njihova zajednička realnost. Scena u kojoj Justine naga leži obasjana plavim svetlom Melanholije, dok je njena sestra posmatra iz prikrajka, na izvestan način sumira ove dve perspektive. Justine tako po prvi put nakon svadbene gungule deluje istinski opuštena, dok je Claire vidno uznemirena, a jedan od razloga je upravo ta neprirodna smirenost njene sestre. Lars von Trier je Apokalipsu izmestio na lični plan, ali, i pored izuzetno verno dočaranih mentalnih stanja svojih junaka, nije upao u zamku psihologizacije koja postaje sama sebi svrha, već je snimio jedan vizuelno prelep i najzad drugačiji film na datu temu, film koji uprkos svoj stilizaciji i fokusu na samo dva lika, uspeva da bude istinitiji, relevantniji i emotivniji od svih, a u krajnjoj liniji i uzbudljiviji od mnogih, drugih filmova o kraju sa velikim K. Melancholia je jedan od najuspelijih von Trierovih filmova, direktan preko svake granice u svojoj postavci (počevši od naslova), ali i neverovatno suptilan u svom efektu. Antichrist je šokantan i (intelektualno) provokantan, dok je Melancholia uznemirujuća na jednom drugom, nešto „skrivenijem“, ali dubljem nivou, bilo da se kao gledalac identifikujete više sa Claire ili Justine.

Autor: Miloš Cvetković FRENZY SPARK

SPARK PERSONA/MUSIC LOOP

Robin Guthrie danas živi mirnim, porodičnim životom u Francuskoj. Na dodeli Q Awars 2008. godine, pojavljuju se i Cocteau Twins. Prvi put nakon deset godina od raspada benda, Cocteau Twins ponovo na okupu u javnosti i dobijaju nagradu kao jedan od najuticajnijih i inspirativnih bendova. Škotski gitarista, kompozitor i producent Robin Guthrie započeo je svoju bogatu muzičku karijeru u legendarnom triju Cocteau Twins 1979. godine. Na deset albuma koliko su izdali i brojnim maxy singlovima, koristeći akustičnu, ploluakustičnu i električnu gitaru sa brojnim papučicama i raznoraznim efektima, Guthrie je napravo čitav muzički kosmos, bez rifova i bilo kakvih solo deonica, što je obično i najčešće merilo koliko je gitarista dobar. Godine 1997. bend se razilazi, a Guthrie sa epitetom jednog od najintrigantnijih gitarista savremene muzike, nastavlja muzičku karijeru u više pravaca. Kao producent izuzeteno je zaposlen te do današnjih dana godišnje producira bar 2 albuma. Zajedno sa pevačicom Siobhan de Mare (ex-Mono) formira grupu Violet Indiana, koja diskografski debituje 2000.godine sa dva maxy singla, a prvi album“Roulette” izlazi sledeće godine. Dobijamo od njih muzički koktel u kom su pomešani veoma melaholični, mračni downtempo tonovi nasuprot optimističnim pop elementima. Violet Indiana snima još dva albuma u ovom maniru, a Guthrie sve više svira i klavijature, bas gitaru i bubnjeve,a 2003. godine on izdaje i svoj prvi solo album “Imperial” na kom je sadržano sve ono sto će Guthrie razvijati na svojim sledećim albumima, a to je najviše istraživanje ambijentalne, instrumentalne muzike. Njegov sledeći solo album “Continental” iz 2006. godine je možda njegov najhvaljeniji solo album i potpuno zasluženo jer je na njemu autor osim ambijentalnih pasaža dotakao i rock nasledje sa početka svoje muzičke karijere, uz gomilu gitarskih inovacija sve to naravno u savršenoj produkciji i uz prisustvo i klavijatura. Godinu dana ranije, on obnavlja svoju saradnju sa pijanistom i klavijturistom, čovekom koju je višedecenijsku karijeru posvetio isključivo ambijentalnoj muzici. Njegovo ime je Harold Budd i saradjivao je sa Cocteau Twins na albumu “The Moon and the Melodies” 1986. godine, a posle toga je Guthrie svirao na nekim njegovim albumima. Dakle njih dvojica zajedno potpisuju muziku za američki nezavisni provokativni film “Mysterion Skin”,muziku koja kombinuje ambijentalno tretiran zvuk gitara i klavijatura, a tako će biti i na njihova sledeća tri albuma, od toga čak dva su izašla 2007. godine i koncepcijska su, što se lako može i po naslovima naslutiti- “After The NIght Falls” i “Before The Day

FRENZY SPARK

Breaks” sugerišući da se radi o muzici koja se sluša u kasne, ili rane jutarnje sate. Guthrie pravi još jednu izuzetno zanimljivu saradnju, i to 2009. godine, ovaj put je u pitanju John Foxx, čovek koji sredinom sedamdesetih godina prošlog veka osnovao čuveni sastav Ultravox, koji je napustio na početku osamdesetih i uplovio u solo muzičke vode. Kada se spoje dva genijalca dobijete remek delo pod nazivom “Mirrorball”. Posle duže vremena u Guthrie-oj muzici ima i vokala i to kakvih. Foxx svojim glasom daje astralnu dimenziju svega stvarajući vanzemaljsku atmosferu. Obzirom da se obojica itekako razumeju u instrumente i produkciju, ovde je sve dovedeno do savršenstva, od nenametljivih ritam mašina do uklapanja vokala u gitare i klavijature. Začudo, 2010. godina je bila prilično mirna za autora, jer je izdao”samo” jedan maxy singl sa 4 nove pesme. Ali zato ova 2011. donosi dva albuma – novi, četvrti solo album “Emeralds” i ponovo saradnju sa Harold-om Budd-om na albumu “Bordeaux”. Oba albuma ne donose ništa novo,ništa što već nismo čuli, ponovo su u pitanju dva instrumentalna, ambijentalna ostvarenja, prijatne,opuštene atmosfere, zanimljivih melodija i atipičnog tretiranja gitare, koja kao i uvek kada je Guthrie u pitanju, služi za stvaranje muzičkog prostora koji je gotovo opipljiv… Robin Guthrie danas živi mirnim, porodičnim životom u Francuskoj. Na dodeli Q Awars 2008. godine, pojavljuju se i Cocteau Twins. Prvi put nakon deset godina od raspada benda, Cocteau Twins ponovo na okupu u javnosti i dobijaju nagradu kao jedan od najuticajnijih i inspirativnih bendova. Sećam se gledajući prenos kako je Guthrie stidljivo propmrljao kako su mu ljudi govorili kako oni jesu uticajan bend ali da on toga nikada nije bio svestan. Ono što su svi fanovi očekivali posle ovoga da se bend ponovo aktivira, ali je pevačica Elizabeth Fraser izjavila da do toga ipak nece doći. Ako je za utehu, Guthrie je najavio novi album za Violet Indianu, bend koji nije u stvari prestao sa postojanjem, samo je mirovao, i saradnje sa novim muzičarima, pa hajde da sačekamo.

Autor:Dušan Bajić

SPARK PERSONA/MUSIC LOOP

FRENZY SPARK

SPARK PERSONA/TIMES OF YORE

Posmatrano unazad kroz istoriju vrlo je mali broj ljudi koji bi mogli da se svojom ličnošću, intelektom i delom uporede sa figurom kakva je bio Džon Di (John Dee). Veliki matematičar svog vremena, koji je imao običaj da kroz prizmu te nauke posmatra celokupnu prirodu, kako čoveka na mikro, tako i čitavog univerzuma na makro planu. Bio je duboko ubeđen da brojevi predstavljaju istinski odraz božanskog aspekta na materiji i da se sve može preko brojeva predstaviti i definisati. Naravno, takav um, koji je bio jedan od najučenijih u svom vremenu, ni izbliza nije

FRENZY SPARK

mogao da se zaustavi kod suvoparne matematike, već je zalazio i mnogo dublje od toga, gotovo u čistu egzotiku nekih manje razumljivih nauka običnom čoveku, kao što su astronomija, astrologija, okultizam, odnosno hermetizam uopšte. Takođe je važio za iskusnog navigatora, kartografa, velikog lingvistu i desnu ruku Elizabete I (Elizabeth I). Ali pođimo redom… Džon Di je rođen 13. jula 1529. godine u Londonu. Obzirom da period njegovog rođenja predstavlja epohu rapidnog širenja katoličanstva, to je značilo da je njegovo najranije obrazovanje pretežno bilo obojeno rimo-katoličkom doktrinom, dok je kasnije bio više naklonjen suprotstavljenoj protestantskoj struji i čak se zalagao za konačno ozdravljenje odnosa između katolika i protestanata. Blisko poznanstvo za vreme studija sa Žerardusom Merkatorom (Gerardus Mercator), poznatim tadašnjim kartografom, je u Diju probudilo pasiju ka veštini izrada mapa. Doktorirao je na St. John’s koledžu u Kembridžu (St John’s College, Cambridge), mada je već u svojim ranim dvadestim godinama držao predavanja po prepunim univerzitetima širom Evrope. Kako se kasnije ispostavilo, upravo su ta visoka zvanja koja je stekao tokom obrazovanja bila ključna da se pojavi i na dvoru Engleske, pokraj same kraljice. U žižu javnosti po prvi put dolazi 1555. godine, jer biva uhapšen pod optužbom da je izradio horoskop kraljici Meri I od Engleske (Mary I of England) i princezi Elizabeti, u kojima je prognozirao skori pad Meri sa prestola i uspon njene sestre. Takođe je uticao na kraljicu da se oformi i nacionalna biblioteka u kojoj bi bile prikupljane knjige i stari tekstovi. Medutim, obzirom na okolnosti u kojima se nalazio, cela ideja je tada bila osuđena na propast.

Veliki matematičar svog vremena, koji je imao običaj da kroz prizmu te nauke posmatra celokupnu prirodu, kako čoveka na mikro, tako i čitavog univerzuma na makro planu. Bio je duboko ubeđen da brojevi predstavljaju istinski odraz božanskog aspekta na materiji i da se sve može preko brojeva predstaviti i definisati. Naravno, takav um, koji je bio jedan od najučenijih u svom vremenu, ni izbliza nije mogao da se zaustavi kod suvoparne matematike, već je zalazio i mnogo dublje od toga, gotovo u čistu egzotiku nekih manje razumljivih nauka običnom čoveku, kao što su astronomija, astrologija, okultizam, odnosno hermetizam uopšte. Takođe je važio za iskusnog navigatora, kartografa, velikog lingvistu i desnu ruku Elizabete I (Elizabeth I). Ali pođimo redom…

SPARK PERSONA/TIMES OF YORE

Kasnije je oformio svoju sopstvenu biblioteku, koja je u to vreme važila za jednu od najvećih u Engleskoj, pa možda i u čitavoj Evropi tog vremena. Elem, 1558. godine smrt kraljice označila je kraj njene vladavine (umrla je s 42 godine, za vreme epidemije gripa), kako je i sam Džon Di prognozirao, te na presto, iste godine, dolazi njena sestra Elizabeta. Sam čin njenog dolaska na vlast automatski je značio i mnogo bolju poziciju njenom, sada već zvaničnom savetniku za astrološka i naučna pitanja. Bio je jedan od kraljičinih ljudi od visokog poverenja. Može se reći da od tog momenta Di ima zaista veliki uticaj na engleski dvor, kao i na novoustoličenu kraljicu. Između ostalog zaslužan je za uvođenje termina Britanska Imperija u opštu upotrebu, što održalo do danas. Bio je oštri zagovornik imperijalizma i širenja Britanskog uticaja ka Novom Svetu i uspostavljanja kolonijalne vlasti duž svih kontinenata, što se najbolje da videti u Brytannicae reipublicae synopsis, objavljenoj 1570. godine. Od momenta kada se našao pod patronatom Elizabete I, Di počinje drastičnije da se okreće svojoj istinskoj pasiji u okvirima hermetičkog znanja. Jer, na takvoj poziciji moći otvaraju se vrata ka mnogim izvorima koji za većinu običnih smrtnika ostaju zauvek nedostupni i zatvoreni. Tada većinu svojih kapaciteta okreće ka unutrašnjem duhovnom radu, te počinje da ga bije glas čoveka od crnih znanja. Prvenstveno zbog toga jer se nije previše obazirao na mišljenje javnosti po pitanju njegovih sklonosti misterijama, a baviti se okultizmom automatski je u narodu stvaralo nelagodu i oprečna mišljenja. Međutim, glad za znanjem ga je obavezala da ovlada jezicima koji su mu bili preko potrebni ne bi li mogao da se upusti u proučavanje važnih spisa i tekstova. Prvenstveno se misli na hebrejski, jer istinsko bav-

ljenje hermetizmom zahteva dobro vladanje tim jezikom. Hebrejski jezik je bitan jer je i numerički savršeno izgrađen. Takođe je ovladao grčkim i latinskim. Može se reći da je Di bio pobožan hrišćanin, ali prvenstveno u okvirima hermetizma i hrišćanske ezoterije. Njegov celokupan rad u toj oblasti se s pravom smatra kabalističkom renesansom u Evropi, jer je nadahnut novom svežinom koja će se tek dodatno razvijati u godinama i vekovima koji su usledili. Postavio je neke nove temelje za razvoj tog toka misli. Oko 1580. godine Di postaje izuzetno nezadovoljan radom u oblastima svetovnih nauka, te se tada okreće svom untrašnjem svetu za kojim je oduvek čeznuo - radu sa silama koje je malo ko iole poznavao, te se može reći da je i u tom smislu bio pionir. U svom studiju u Mortlejku (Mortlake) radio je na promenama stanja svesti i na različite načine pokušavao da dođe u kontakt sa silama koje nisu materijalne prirode - anđeoskim bićima, kako ih je sam nazivao. Kroz ta iskustva pokušavao je da stekne što više

FRENZY SPARK

SPARK PERSONA/TIMES OF YORE znanja i veština. Pored toga što je te entitete nazivao anđelima, više puta je u svom dnevniku svedočio da mu se oni javljaju u najrazličitijim formama, kako ljudskim tako i nekim izvitoperenim oblicima. Iako je posedovao krasan um, bilo mu je jasno da je za eksperimente tog tipa neophodna neka vrsta medijuma, kakav on nije bio, osobe koja bi mu služila kao portal u komunikaciji sa

FRENZY SPARK

“onostranim”. Tada na scenu stupa neko ko je zaista obeležio sav dalji rad Džona Dija. To je bio Edvard Keli (Edward Kelly). Već od prvog susreta 1582. godine Di je impresioniran Kelijevim (tada pod pseudonimom Edward Talbot) znanjem i mogućnostima. Uzima ga pod svoje i uvodi u sopstvene principe rada, ne bi li mogli da se što pre posvete svom Velikom delu.

je obeležila veći deo njegovog života i rada, a Medini ga je odvela na mesta gde nije ni slutio da će kročiti. Dijeva žena Džejn (Jane Fromond) je verovala da je Keli zao čovek koji će ga pre ili kasnije upropastiti. Plašila se reakcije okoline i zazirala od svega u šta su se upuštali. Glasine o čudnim aktivnostima dvorskog savetnika i njegovog čudnog partnera širile su se užasnom brzinom. U tom periodu, Elizabetin dvor posećuje poljski princ Albert Laski (Albert Łaski) u želji da upozna Dija u Mortlejku i uputi se u njegov rad. Dvor se zabrinuo. U vremenima kada Elizabeta grčevito pokušava da održi diplomatske odnose sa Evropom, priča o okultnim aktivnostima njenog najbližeg savetnika joj nikako nije išla na ruku. Postavila je stalnu obaveštajnu prismotru u okolinu kuće u kojoj je tandem vršio eksperimente. Tenzija je rasla, kontrola postala neizdrživa, sve dok se na jednoj od seansi nije pojavila Medini i rekla im da potraže Laskijevu patronažu i krenu sa njim u Poljsku. Krakov im je pružio idealne uslove za rad i obeležio najplodonosniji period. Odmah po njihovom odlasku, Elizabetina vojska spaljuje Dijevu biblioteku. Pored mnogobrojnih sfera interesovanja koja su delili i spremnosti da se posvete okultnom radu, kako kroz kabalu, tako i alhemiju, ono što će predstavljati krunu njihovog rada je kanalisanje enohijanskog jezika – jezika anđela, jezika misterija i stvaranja, kojim su se, po biblijskom predanju, služili i Adam i Eva pre pada iz raja. Iako za svojih života nisu uspeli da kompletiraju rad na enohijanskom sistemu, ostavili su jake temelje za njegovu dalju upotrebu a on se u mnogim krugovima održao

SPARK PERSONA/TIMES OF YORE

Iako je Di i sam bio neshvaćen i uglavnom ocrnjivan tek je Kelijeva pojava pokazala koliko jedna osoba može izazavati straha i nepoverenja kod ljudi u bližoj, ali i daljoj okolini. Još jedan jeretik u očima Pape. Oko Kelijevog imena zauvek se zadržao taj prizvuk crnog maga, pre svega zbog medijumskih sposobnosti koje je posedovao. Od samog početka je bio na lošem glasu. To sve, naravno, Diju nije bilo važno jer je u svom novostečenom prijatelju video ključ za dešifrovanje mnogih materijala koje je u međuvremenu primio u mnogobrojnim sesijama i komunikacijama sa entitetima drugih ravni. Di je, još u ranoj fazi svojih istraživanja, koristio prastare ezoterijske tehnike. Trudio se da naznake i poruke pronađe gledanjem u staklo (skrying – eng. slično onom što danas nazivamo gledanjem u kuglu, tehnika poznata još u starom Egiptu), verujući da se u određenim stanjima uma ugledati predstave koje će označiti smer u kome treba da ide u svom radu. Od trenutka kada je započeo saradnju sa Kelijem, Dijevi dnevnici otkrivaju neverovatna iskustva materijalizovanja čudesnih stvorova – od koketnih devica do jezivih, monstruoznih bića. Di se trudio da otkrije njihovu prirodu i pripiše im anđeoski ili demonski karakter. Bića su neretko ostvarivala komunikaciju, manje ili više jasnu, i ovakve sesije će u Dijevim dnevnicima biti zabeležene kao “anđeoski razgovori”. U nekim bićima su zaista prepoznalavali anđele iz biblijskog predanja, često među njima arhanđela Urijela, ali identitet pojedinih nikada nisu uspeli da razjasne. Jedna od njih bila je prelepa devica Medini. Kako je Di verovao da su poruke koje ovim putem dobija užasno bitne, ova komunikacija

FRENZY SPARK

SPARK PERSONA/TIMES OF YORE

do dana današnjeg. U pitanju je jezik s dvadesetjednim slovom/ simbolom. Inače, Di je ovaj sistem je izvorno nazvao anđeoskim/ adamskim jezikom, pre nego što je u upotrebu ušao termin “enohijanski”. Ovaj drugi naziv usvojen je kasnije, po biblijskom imenu patrijarha Enoha, koji je poslednji, do Dija i Kelija, govorio tim jezikom. Ono što je fascinantno je to da se radi o gotovo savršeno izgrađenoj jezičkoj strukturi, gramatici i sintaksi koju i najuzvušeniji ljudski um ne bi mogao da osmisli, a sigurno ne u tako kratkom vremenskom periodu. Stil pisanja bio je s desna u levo, potpuno primenjliv i funkcionalan. Kako je i Di naveo u svojim dnevnicima, jezik im je diktiran unazad, jer bi izgovaranjem reči u uobičajnom smeru oslobodili nekontrolisanu snagu koju ti simboli sa sobom nose. Diktiran je tako što bi Keli u stanju izmenjene svesti opisivao Diju šta posmatra i gde se određeni simbol unutar kvadrata javlja, dok bi ovaj pažljivo upisivao u isti takav iscrtani kvadrat sa koga je i Keli sve iščitavao. Tako radeći načinili su više knjiga primljenih poruka i simbola koje ni danas popularna nauka nije do kraja rastumačila, a koje shvata jedan uzak krug ljudi. Knjiga Liber Loagaeth (Knjiga Božanskih razgovora) predstavlja originalni zapis primljenog jezika i sastoji se od 49 slovnih tabela, u formi 49x49 kvadrata.

Pentakl

Vremenom, Dijeva posvećenost i nebrojeni sati provedeni u seansama poprimaju razmere groznice. Jeziku je nedostajao ključ razumevanja koji će otvoriti vrata spoznaje svega. Verovao je da će mu Medini taj ključ dati, ali je u međuvremenu cena postajala viša. Javila se sa jasnim zahtevom i uputstvom. Tražila je da posete Prag i odu, ni manje ni više, pred imperatora Svetog Rimskog Carstva, Rudolfa II (Rudolf II of Austria). Di je morao da mu prenese proročku poruku da je zao i zaposednut demonima i da će ga, ukoliko odbije da vlada po otkrovenju koje mu Di donosi, Bog svrgnuti sa prestola. Užasnut težinom ovog zadatka, Di strahuje za porodicu. Odlazak u jezgro moći moglo je da ga košta života, ali i prekida rada, što je za Dijeva bila neuporedivo veća žrtva. Međutim, verovao je Medini svom snagom i želja za spoznajom je nadvadala svaki strah. U avgustu 1584. godine stižu u Prag. Olakšicu ovoj misiji dala je činjenica da je i sam Rudolf bio pokrovitelj alhemije i ljubitelj bizarnosti. U svom kabinetu retkosti čuvao je monstruozna dela, bića sa prirodnim deformitetima i posledicama mutacija, a njegova celokupna dvorska posluga je bila sačinjena od ljudi patuljastog rasta. Nakon prijema Dija i saslušane poruke, Rudolf je bio zapanjen. Otpustio ga je bez ikakvog odgovora. U neizvesnosti čekanja koja je nastupila, Medini je postala nestrpljiva. Ovaj put je tražila kamen mudrosti. Kao

FRENZY SPARK

jedan od vrhunskih alhemijskih principa, kamen je omogućavao pretvaranje bilo kog metala u zlato, a verovalo se da je jedan od glavnih sastojaka za njegovu izradu crveni prah iz Glastonberija (Glastonbury), koji je, ne čudi ni malo, Keli imao. Rudolf je doneo odluku da se ne obazire na proročanstvo, ali ga je kamen zaintrigirao. Dozvolio im je da otvore alhemijsku laboratoriju u Pragu. Danas su sačuvani svici sa zapisima iz ove laboratorije, brojni instrumenti, kao i prah iz Glastonberija. Glasine o radu na pronalasku kamena mudrosti se šire Evropom, Rusija se interesuje za pronalazak. Prve opasnosti stižu od papske stolice. Kada je papa Sikst V (Pope Sixtus V) čuo da crkvi preti otkriće koje ne samo da je proizvod mračnih demonskih sila, već je pod pokroviteljstvom samog imperatora, poslao je špijune da ispitaju slučaj i donesu detaljan izveštaj o tome ko to zapravo manipuliše Rudolfom. Ono što su preneli papi nije bilo ni malo dobro – na dvoru je opasan savetnik koji može dovesti do pada carstva. Papa na ove vesti reaguje pismom imeratoru u kom optužuje Dija da je crni mag i zahteva da sa svojim saradnikom poseti Vatikan i donese prepiske razgovora sa anđelima. Svesni da nema sile koja bi ih sačuvala od moći inkvizicije, oglušuju se o ovaj poziv, ali papa uspeva da nagovori Rudolfa da ih protera iz Praga. Nemajući više gde da pobegnu, prihvataju poziv plemića iz južnog dela carstva. Sasvim je moguće da se Rudolf lično založio da im obezbedi ovaj smeštaj i pruži priliku da nastave sa radom 150km južno od Praga, u Rozenbergovom zamku. Ovo će biti poslednja Dijeva i Kelijeva zajednička selidba. Ostajući veran ideji da će dobiti odgovor od Medini, Di nastavlja sa radom. Međutim, više ni izbliza sa istom lakoćom. Posvećivao se vizijama 10 sati dnevno, one su pokrivale veći deo njegovog budnog stanja i ubrzo je počeo da pati od glavobolja i mučnina, konstantno je čuo glasove i ceo njegov svet je bio u vizijama na staklu više nego van njega. Spas od rapidnog gubitka razuma je prepoznao u nečemu što je označio kao poslednji izazov. Keliju se tokom jedne od mnogih seansi ukazao drugi entitet, Urijel i tražio da Keli i Di razmene supruge u poslednjem činu pred otkrivanje istine. Di, sukobljen po ko zna koji put sa

teškom moralnom odlukom, shvata da nema povratka i da će, ukoliko je potrebno, prodati dušu ovom anđeoskom principu. Keli je, sa druge strane, prihvatio ovu ponudu znajući da će, ako ništa drugo, ona označiti kraj njihove zajedničke epohe. Nakon te noći, zaista više ništa nije bilo isto. Postoje indicije da je prilikom ove avanture Dijeva žena rodila Kelijevo dete. Ubrzo Keli odlazi i to tako da im se putevi više nikada neće

ukrstiti. Vratio se u Prag i pod Rudolfovim pokroviteljstvom nastavio da radi na pronalaženju kamena mudrosti, a kako neke hronike prenose, u tom radu je otišao tako daleko da je zbog toga dobio čak i titulu barona i zamak na korišćenje. Ali, nemoćan da zadovolji Rudolfove prohteve, biva žrtva imperatorovog gneva. Ostatak veka provodi u tamnici, u kojoj je 1597. godine izgubio život, na poprilično haotičan način, pri pokušaju bekstva. Di se vraća u Englesku 1589. godine i traži od Elizabete upravu

nad protestantskim koledžom u Mančesteru (Christ’s College, Manchester). Međutim, nije imao značajnijeg uticaja na rad ove škole i 1605. godine se vraća u Mortlejk gde ostaje do svoje smrti. U međuvremenu, na presto dolazi Džejms I (James I of England), Elizabetin naslednik koji nije imao nikakvih interesovanja za natprirodno i okultno, pa ni za samog Dija. Izgubivši ženu i

SPARK PERSONA/TIMES OF YORE

Enohijanski alfabet

veći deo porodice u epidemiji kuge, biva prinuđen da poslednje dane svog života provede u bedi, prodavajući imovinu kako bi preživeo sa ćerkom Ketrin. Preminuo je 1609, u 82. godini života. Njegov grob nikada nije pronađen. Tek u XX veku je delo Džona Dija ponovo oživelo kroz rezultat rada istoričara Frensisa Jejtsa (Frances Yates). On je bacio novo svetlo na ulogu magije i okultizma u periodu Renesanse, kao i u razvoju moderne nauke. Di je čvrsto verovao u da matematika mora biti u samom središtu našeg obrazovanja, kao ključ prirode uz pomoć koga bi smo zalazili u “skrivene svetove”. Rad ovog okultiste snažno je uticao na osnivanje društva Rozenkrojcera (Rosicrucianism) kao i hermetičkog reda Zlatne Zore (The Hermetic Order of the Golden Dawn), prvenstveno preko njegovih nastavljača. Inspirisao je mnoge sledbenike, prvenstveno Elifasa Levija (Eliphas Levi) kao najvećeg među njima, a Dijeve osnove enohijanskog je koristio Alister Krouli (Aleister Crowley). U domenu umetnosti ga pominju mnoga književna dela. Lik Prospera u delu Bura Vilijema Šekspira je inspirisan Dijem, a njegovim radom se bavi i Gustav Mejnrik (Gustav Meyrink) u Anđelu sa zapadnog prozora. Grupa Iron Maiden mu je posvetila pesmu (The Final Frontier - The Alchemist), a frontmen grupe Blur, Dejmon Albarn (Damon Albarn) je napisao operu o Dijevom životu i delu (Dr Dee: An English Opera). Danas se u Britanskom muzeju nalazi veći broj instrumenata kojima su se Di i Keli služili tokom svog rada - kristalna kugla, razna ogledala, voštani pečati (tzv. pentakli) s utisnutim simbolima i mnogi drugi njihovi predmeti.

Priredili: Snežana Džekulić i Dražen Pekušić

FRENZY SPARK

FILM CORNER

ANIMAL KINGDOM daje nivo minimalističkog realizma koji gledaoce potpuno uvlači – priča je kompaktna, i ispričana bez bilo kakvih nepotrebnih dodataka ili objašnjenja. U njoj, likovi su glavni i jedini fokus. Pametno, film ne insistira na akciji, već nasilje prikazuje kao nešto brzo, prljavo i haotično. Veći deo radnje i ujedno, njeni najuzbuljiviji delovi, odvijaju se u onom vremenskom prostoru pre izbijanja fizičkog sukoba, gde publika može da iskusi tenziju i strah zajedno sa Džošuom. Uz to, film ne pokušava da plasira moralnu poruku, niti da na neki način opravda glavne likove. Australijska kinematografija nije nepoznata svetskoj publici, ali za to su mnogo više zaslužni ljudi koji rade ispred kamere, nego oni iza nje. ANIMAL KINGDOM je triler koji vrlo elegantno pokazuje koliko talenta zaista ima i sa druge strane australijskih filmskih objektiva. Na početku kolonizacije ovog kontinenta, Australiju su naseljavali britanski osuđenici. U filmu, porodica Kodi nije odlutala daleko od ove kolektivne prošlosti – oni su profesionalni kriminalci i ovisnici, spremni na izlive ubistvenog i ne uvek racionalnog nasilja. Nju čini nekoliko generacija, na čelu sa mamom Dženin “Smurf” Kodi. Ona kontroliše sinove, kao i unuka Džošuu, koji je još uvek tinejdžer i tek od nedavno pod istim krovom sa rođacima. Međutim, on i dalje nije siguran da li želi da izabere porodično zanimanje. Istovremeno, grupa policajaca spremna je da se obračuna sa Kodijevima, ali ne i da to učini na zakonski način. Kada krv padne, a osvete počnu, Džošua se naglo zatiče u smrtonosnom procepu između rođaka i policije kojoj nije siguran da li može da veruje. Mama “Smurf” ulazi u istu dilemu. ANIMAL KINGDOM daje nivo minimalističkog realizma koji gledaoce potpuno uvlači – priča je kompaktna, i ispričana bez

FRENZY SPARK

bilo kakvih nepotrebnih dodataka ili objašnjenja. U njoj, likovi su glavni i jedini fokus. Pametno, film ne insistira na akciji, već nasilje prikazuje kao nešto brzo, prljavo i haotično. Veći deo radnje i ujedno, njeni najuzbuljiviji delovi, odvijaju se u onom vremenskom prostoru pre izbijanja fizičkog sukoba, gde publika može da iskusi tenziju i strah zajedno sa Džošuom. Uz to, film ne pokušava da plasira moralnu poruku, niti da na neki način opravda glavne likove. Osim sjajnog scenarija, nekoliko dodatnih, odličnih segmenata izlazi u prvi plan. Glumačka postava, osim uvek dobrog Gaja Pirsa, uključuje posebno upečatljivog mladog Džejmsa Frečvila kao Džošuu i starijeg Bena Mendelsona kao gotovo neprijatno ubedljivog psihopatu Poupa.

Muzička podloga vrlo dobro se uklapa u zaplet, bez obzira što predstavlja čudan miks ambijentalne muzike i pop numera. Ovo je prvi celovečernji film režisera Dejvida Mičoda – mogu reći da je pokazao ozbiljan talenat i sposobnost. Bez njega, svi elementi mogli su biti spojeni u prilično običan film, ali ANIMAL KINGDOM ih sve slaže na pravi način i daje snažan neo-noar triler sa autentičnim ukusom daleke zemlje poput Australije.

Autor: Ivica Milarić

FILM CORNER

FRENZY SPARK

SPARK PERSONA/MUSIC LOOP

Negde krajem 80-ih, mladić iz Hemel Hempsteda, Hertfordšajr, Engleska, zadojen ljubavlju za ambicioznom muzikom progresivnog i psihodeličnog roka, izmaštao je “zaverenički” koncept fiktivnog benda, komplet sa pratećim istorijatom, diskografijom pa čak i materijalom namenski snimljenim za “dokazivanje” njihovog postojanja. Kompromisi su deo industrije. Ugađanje trendovima, imperativ opstanka. Žanrovska odredba, nužno zlo. Muzici je otrgnut umetnički aspekt i srozana je na banalnu razonodu. Postoji neko nezamislivo kreativan i plodan za koga ne važi ni jedno ni drugo ni treće ni četvrto. Negde krajem 80-ih, mladić iz Hemel Hempsteda, Hertfordšajr, Engleska, zadojen ljubavlju za ambicioznom muzikom progresivnog i psihodeličnog roka, izmaštao je “zaverenički” koncept fiktivnog benda, komplet sa pratećim istorijatom, diskografijom pa čak i materijalom namenski snimljenim za “dokazivanje” njihovog postojanja. Nekoliko godina kasnije, šala je prerasla u zbliju: uvidevši potencijal vlastite fantazije i stekavši vredna iskustva sa matičnom grupom No-Man, snima demo kasetu kojom dostiže prve nivoe renomea u muzičkom podzemlju. Plamen je potpaljen. Fikcija, Porcupine Tree, uzletela je širokim nebom stvarnosti. Njen otac, Steven Wilson - u karijeru o čijem obimu i značaju će se tek pisati udžbenici i hvalospevi.

poriranja koncepta, pripovedanja i artizma. Ideja albuma kao celine bila je pokojna - sada je bio ništa drugo nego kolekcija labavo ili nikako povezanih pesama. Wilson je, ustanovivši Porcupine Tree sa trojicom sadruga na pročelju neopsihodelije (uključujući i Richarda Barbieria, bivšeg klavijaturistu sastava Japan) u stvari začeo vlastitu superevoluciju i nemoguće raslojavanje muzičke persone u, naizgled, protivrečne auditivne pravce koji skupa razotkrivaju ličnost jedinstvenog bogatstva.

Iako bi u to vreme kojim je dominirala paradigma imidža i neprolazne groznice “videa” iliti “spota” malo trebalo da se iko makar malo iskusniji obeshrabri u startu. Međutim, strast za fokusiranim kvalitetom je, bar u njegovom slučaju, preovladala. Spomenuti No-Man bio je kameleon u začetku i primarna obaveza, prostirući se najpre po horizontima elektronike te savladavajući tehnike trip-hopa i kontemplativnog i melanholičnog art roka, u svom definitivnom obliku uspostavljenog albumom Schoolyard Ghosts iz 2008., za sada poslednjim.

Dugački, razuđeni instrumentalni pasaži, slojevit zvuk i razuzdana nadrealnost bili su posebna aroma na albumima Up the Downstair, The Sky Moves Sideways i Signify, trijumviratom ploča pod jakim uticajem institucija poput Tangerine Dream, Pink Floyd i Talk Talk. Po okončanju ere ovog zvuka, u Wilsonu se razvija strast za izražavanjem drugačijeg muzičkog vokabulara, te u tom cilju otpočinje projekte na potpuno drugačijoj razini: IEM, kao ekstenziju privrženosti ka krautrocku i Bass Communion, usamljeničko, solipsističko vrenje zloslutnih, eteričnih i minimalističkih dronova pod svodom mračnih ambijentala (autor ovih redova smatra album Ghosts on the Magnetic Tape za jedno od najvećih auralnih zadovoljstava koje je ikada doživeo - a doživeo ih je podosta). Kao čovek sa retko istančanim osećajem za zvuk, godinama je izučavao zanat produkcije, miskovanja i masterovanja i to, tokom vremena, toliko uzdigao na besprekoran nivo da su njegovi poslednji poduhvati u toj sferi bili hvaljeni i kao “slikanje zvučnom četkicom” ili “stvaranje neuporedivih audiofilskih iskustava” što ga je ustoličilo kao jednog od najcenjenijeg majstora vrhunske produkcije u savremenoj muzici. Dirljiv

Nekima od nas je još uvek u svesti sveprisutni proboj kiča i drugorazredne “komercijale” poslednjeg desetleća XX veka. To je bilo razdoblje užasno nezahvalno za svaki pokušaj inkor-

Osetivši da je vreme za novo notno ruho, Porcupine Tree na izdisaju veka čini zaokret ka prijemčljivijem, manje eksperimentalnom, ali elegantnijem izrazu sa fino doziranom mrvicom pop

FRENZY SPARK

SPARK PERSONA/MUSIC LOOP

FRENZY SPARK

SPARK PERSONA/MUSIC LOOP

senzibiliteta. Stupid Dream i njegov akustičniji pandan Lightbulb Sun bili su dve pole nostalgičnog osvrta unazad, na ivici nepatetične tragike, što je u nekom od amorfnih oblika često neupadljivo prisutno u njegovom stvaralaštvu. No-Man je tek bio uplovio u mirno jezero zauzdanog, zrelog partnerstva koje je albumima Returning Jesus i Together We’re Stranger doseglo vrhunac. Međutim, ono što je bilo sledeće na redu da izklija iz nepresušnog Wilsona bila je spoznaja ka tome koliko kontrasta i drame njegovom staloženom licu može doneti metalska platforma beskompromisnih rifova - a do toga je došao nakon početka jedne posebne saradnje sa još jednom posebnom ličnošću.

suštinsku tamu. Ne žrtvujući ništa od svoje pređašnje vazdušaste lepote, sa nikada raznovrsnijom paletom, Wilson oseća da za svoje pop tendencije mora oformiti još jedan izlet - Blackfield, čiji je ko-

pilot izraelska zvezda Aviv Geffen, koncentrisan na jasnu strukturu konciznih, svedenih pop-rock himni. Tree nastavljaju stazom novootkrivene raznolikosti, uvevši izvesne strukturalne promene u fenomenalno izbalansirani Deadwing i, posle, na mračnom, elektronikom i indastrijalom prožetim Fear of a Blank Planet.

Pročuvši se nadaleko kao vrsni producent, dobio je poziv da producira album koji će za metal u budućnosti predstavljati klasik na nivou na kome su to već Paranoid, Number of the Beast ili Master of Puppets. Blackwater Park grupe Opeth i njenog versatilnog vođe Mikaela Akerfeldta inspirisao je Wilsona da stupi i u treći stadijum evolucije “Drveta”. Bio je to pun pogodak. In Absentia iz 2002. godine donela je bendu do tada nezapamćenu a odavno zasluženu pažnju šire javnosti, vešto balansirajući na konopcu prelepe, svetle emotivnosti i orkestralnosti i virovite, pametno upotrebljene “tvrdoće” tamo gde duh i raspoloženje zahtevaju

FRENZY SPARK

Uspevši da Tree dovede do respektabilnog nivoa prepoznatljivosti u širem krugu zaljubljenika u kvalitetan zvuk, oseća da je došlo vreme za naredan logički korak - snimanje pod vlastitim imenom. Insurgentes iz 2008. je nastajao na različitim meridijanima planete, od Helsinkija preko Tel Aviva i Tokija do Meksiko Sitija. Ovaj “globtroterski” deo žitija dokumentovao je umetnički direktor svakog od Wilsonovih izdanja, Danac Lasse Hoile, specijalnim filmom istog naziva. Istovremeno dolazi do kulminacije svojevrsne Wilsonove ideologije protivljenja download i iPod kulturi - ne usled toga što ugrožavaju profit umetnika, već zbog toga što muziku lišavaju umetničkog aspekta i redukuju je na potrošni softver. Ovo gledište potvrđuje velikim ulaganjem pažnje u vizuelnu prezentaciju živih nastupa i svojih radova.

ju pokupile salvu oduševljenih kritika. Multiinstrumentalista koji nikada ne spava već ima popunjen raspored i za narednu godinu: za proleće je zakazan izlazak njegove konačne kolaboracije sa Akerfeldtom u vidu projekta Storm Corrosion, a u isto vreme Porcupine Tree se vraćaju studijskim procedurama, spremni za novi čin, sa već najavljenim smernicama ka “ambijentalnijem komponovanju, orijentisanom na kvalitet zasebnih pesama.”

Na začetku nove decenije, ovaj izuzetan posvećenik za spas muzike ne pokazuje znake posustajanja. Nakon rada na remasterovanju nekih od legendarnih albuma grupa King Crimson, Jethro Tull i Marillion, drugi solo rad, aktuelni Grace For Drowning, udahnuo je nov dah svežeg vazduha avanturističkom toplinom i iskustvenom riznicom zapanjujućih inovacija koje su već po objavljivan-

SPARK PERSONA/MUSIC LOOP

Omot albuma Grace For Drowning

Sa večnim vrelom intrigantnog nadahnuća i radnom etikom dostojnom svakog divljenja, tek zagazivši u četrdesete, Wilson oduševljava rastuću bazu poklonika kojoj itekako godi pozicija privilegovanih uspelošću elan vital-a čoveka čija iskrena ljubav ka muzici ne može da ne dirne. Kompletna SW pletna...poslednja dine):

diskografija (doduše, ne baš komrevizija je učinjena 2009. gohttp://www.voyage-pt.de/swdisco.pdf

Autor: Andrej Vidović

FRENZY SPARK

SPARK PERSONA FRENZY SPARK

ART OF DAN LUVISI

IZVOR: HELLY CHERRY

SPARK PERSONA Njegova dela nalaze se u muzejima širom Švajcarske. Najveća (retrospektivna) izložba organizovana van njegove rodne zemlje upriličena je u Parizu 2004. godine, kada je Gajger dobio prestižnu nagradu Medalju grada Pariza. Švajcarski slikar, skulptor, dizajner i arhitekta (bavi se enterijerom) H. R. Gajger (1940) najpoznatiji je po svom umetničkom ostvarenju, čuvenom Osmom putniku (kojim je osvojio Oskara 1980. godine). Studirao je arhitekturu i industrijski dizajn u Cirihu. Njegovi prvi radovi bili su tuš i ulja na platnu. Prvu samostalnu izložbu imao je 1966. godine. Krajem sedamdesetih otkriva prskalicu (airbrush). Zahvaljujući tom otkriću nastali su radovi po kojima je prepoznatljiv i dan danas. Objavljeno je dvadeset knjiga o njegovom stvaralaštvu. Gajgerova treća knjiga Nekronomikon, izašla iz štampe 1977. godine, inspirisala je Ridlija Skota da snimi film Osmi putnik. Bilo je to njegovo prvo „pojavljivanje“ na filmu. Učestvovao je i u stvaranju Kućnog duha (Poltergajst), Osmog putnika 3 i Vrsta. Korice albuma Debi Hari i sastava ELP uvršteni su među 100 najboljih korica rok albuma svih vremena. Godine 1988. uradio je enterijer jednog kafića u Tokiju (Gajgerov bar), a 1992. drugog u Kuru (svom rodnom gradu) u Švajcarskoj. Godine 1998. otvoren je Gajgerov muzej u zamku Sen Žermen u srednjovekovnom gradu Grejerzu u Švajcarskoj. U njemu se

pored Gajgerovih radova može naći i njegova privatna kolekcija umetničkih dela savremenih umetnika poput Dalija, Ruperta, Vebera i drugih. Godine 2003. u okviru muzeja otvoren je još jedan Gajgerov kafić. Kao inspiracija za uređenje enterijera poslužio je 400 godina star zamak. Kako bi se promovisali radovi drugih umetnika, 1999. godine otvorena je galerija u kojoj su izlagali umetnici poput Vesija, Fačsa, Belmera, Burlanda i drugih. Njegova dela nalaze se u muzejima širom Švajcarske. Najveća (retrospektivna) izložba organizovana van njegove rodne zemlje upriličena je u Parizu 2004. godine, kada je Gajger dobio prestižnu nagradu Medalju grada Pariza (La Medaille de la Ville de Paris). Usledile su izložbe u Pragu (2005), Beču (2006) i Kuru (2007). Gajger živi i radi u Cirihu, zajedno sa svojom ženom Karmen Marijom Gajger, ko-direktorom Gajgerovog muzeja.

Više o umetniku videti na: http://www.hrgiger.com/ http://beinart.org/index.php

Priredila: Tamara Lujak

FRENZY SPARK

SPARK PERSONA/MUSIC LOOP

Za jednu ranjivu 19ogodišnjakinju koja peva o svojim tinejdžerskim lomovima, njen prvi album zvučao je više nego zrelo i daleko profesionalnije nego što se moglo pretpostaviti. Iskrivljeni bas sint, električne perkusije i akustična gitara razbijaju dobro poznati šugar pop i daju neobičan šmek melodijama, a Li polako postaje predstavnik čudnog indie zvuka. Dok neko podrobno ne ispita podzemne vode, strukturu plodne zemlje i zračenja nad Skandinavijom, ostaje nam da se pitamo šta je to sa ljudima sa tog podneblja što bi čak i muziku prvobitne zajednice u njihovom izvođenju činilo vrednom apsolutnog repeat-a. Činilaca je pretpostavljam puno, ali ako su vam pride roditelji muzičar i fotograf, detinjstvo provodite u planinama Portugala i Maroku, a zime u Nepalu i Indiji, onda bez greške postajete neko na koga vredi usmeriti pažnju i čulo sluha. Kada se sa 19 godina odselila malo zapadnije da vidi šta ima u Njujorku, nije ni pretpostavljala da će se tamo uskoro vratiti da snimi svoj prvi album, ali to je upravo ono što se desilo. Li Lykke Timotej Zachrisson, od 2007. kada je izdala svoj EP Little bit, nastupa pod imenom Lykke Li, čiji izgovor podseća na norvešku reč lykkelig, što znači srećan. Čim se pojavila, Stereogum (jedan od prvih mp3 blogova) označio je kao «an artist to watch» i svi koji su uvažili ovu sugestiju nisu se pokajali. Njena muzika je mešavina elektro-popa i soula, koju njen intrigantan glas uobličava u nešto potpuno drugačije – što je i bila želja sa kojom je Li počela da komponuje svoju autobiografsku priču - da kreira jedinstveni pop zvuk. 2008. Björn Yttling iz švedskog indi rok benda Peter Bjorn and John, producirao je njen prvi album Youth Novels, koji je kritički prošao kao debi senzacija, budući da je između ostalog opisivan kao neverovatan, čudan, delikatan album koji kao da je sa drugog sveta. Gde god da je zapravo nastao, 2009. doneo je Li nominacije za The Grammis nagradu (švedski pandan Gremi nagradi) i to u 5 kategorija: Album of the Year, Female Artist of the Year, Live Act of the Year, Composer of the Year i Lyricist of the Year. Iste godine ona je osvojila i nagradu poznate švedske radio stanice P3 Guld, za Newcomer of the Year . Za jednu ranjivu 19ogodišnjakinju koja peva o svojim tinejdžerskim lomovima, njen prvi album zvučao je više nego zrelo i daleko profesionalnije nego što se moglo pretpostaviti. Iskrivljeni bas sint, električne perkusije i akustična gitara razbijaju dobro poznati šugar pop i daju neobičan šmek melodijama, a Li polako postaje predstavnik čudnog indie zvuka. 2009. napisala je pesmu Possibility za soundtrack za The

FRENZY SPARK

Twilight Saga: New Moon, a 2010. postala i zaštitno lice Levi’s-ove Curve ID kolekcije. Može da se pohvali saradnjom sa švedskom grupom Kleerup, kao i norveškim elektronskim duom Röyksopp, sa kojima je na njihovom albumu Junior, otpevala pesme Miss It So Much and Were You Ever Wanted. Iako je svojim prvencem nadmašila sva očekivanja, 3 godine i jednu nesrećnu ljubav kasnije, ponovo je sve iznenadila svojim drugim albumom Wounded Rhymes. Naime, krajem 2010., Li je otišla u Los Anđeles bežeći od švedske mračne zime kakvu kaže da je već i previše imala u sebi, kako bi spremila novi album. Za nju je to bio idealizovan grad iz kojeg potiču Dorsi i u kojem bi mogla da dođe do Leonarda Koena i Dejvida Linča, ali ono što je zatekla bio je misteriozni grad pun zla, ali i svetlosti koja joj je bila potrebna. Iako težak i provokativan, ovaj izvanredni album je tipičan primer umetničkog sazrevanja u svakom smilu i za svako poštovanje. Osim što se bavila drugačijom tematikom i napisala direktne i, kako sama kaže, psihotične tekstove, snažnije od onih sa prethodnog albuma, Li je iz pesme u pesmu samouverena i nezadrživa, suptilno kolebajući se između jake mlade žene i devojke slomljenog srca, u čemu se ujedno krije i njen šarm – da balansira između “fantazije i realnosti, moći i potištenosti, ritma i melodije”. Uz oštrije aranžmane, nekonvencionalne bitove i dinamičnu sinkopu, ovaj album periodično zalazi i u garage-rock, koji ga udaljava od melodramatičnog prizvuka karakterističnog za stil ženskih bendova. Za razliku od Youth Novels koji je otpevala Lykke Li koja veruje da ljubav pokreće svet, sa Wounded Rhymes saznajemo kako zvuči kada je besna i odlučna. Napretkom koji je ostvarila za kratko vreme između ova dva albuma, ne samo da je pokazala poseban talenat i ogromni potencijal, zahvaljujući kojima je bacila senku na Robyn i postala nova predvodnica skandinavskog pop buma, već nas je ostavila i u kompletnoj neizvesnosti šta možemo od nje da očekujemo u budućnosti. Lykke Li možda ne pokriva 5 oktava punim glasom, ali ima nešto što je danas, u oluji već odsviranih tonova, čak i važnije – moć da nakon poslednje pesme na njenom albumu zažalite što ih nema još.

Autor: Beksi Lejdi

SPARK PERSONA/MUSIC LOOP

FRENZY SPARK

SPARK PERSONA/SCIENCE BREAKTHROUGH

Ukoliko ljudsko telo postane nepovrediva ljuštura za bezgraničan duh, ako kapacitete našeg uma i sećanja budemo mogli da prebacimo na memorijske kartice, ukoliko dosegnemo večan život, u slučaju da veštačka inteligencija napokon trijumfuje nad pravom glupošću - zahvaljivaćemo njemu. Svako vreme ima dve obavezne prateće sene: svoje breme i svoje proroke. Nekada su to dvoje sinonimi - moć uobrazilje samozvanih čitača budućnosti, obično šarlatana, tokom svakog segmenta istorije bio je uzrok bezrazložnih panika ili katastrofalnih odluka i sledstvenih poteza neprikosnovenih vladara koji su im slepo verovali. Strela istorije dovela je do rasta nivoa obrazovanja pojedinca, do tehnološkog i racionalnog opismenjavanja, a to je za posledicu imalo ugasnuće (mada nepotpuno) praznoverja, temelja uspeha svakog “vidovnjaka”. To sve, međutim, nije okončalo ljudsku potrebu za pogledom iza horizonta vidljivosti, za spoznajom budućnosti - naprotiv, sve neizvesniji svet pojačao ju je do maksimuma.

Po sticanju diplome na prestižnom MIT-u, njegova inovatorska iskra je zasijala jače nego ikada. 1974. godine, osnovavši kompaniju Kurzweil Computer Products razvio je prvi sistem prepoznavanja optičkih karaktera i teksta u bilo kom fontu. Kako je oduvek bio okrenut ideji da od tehnološkog napretka i čovekov kvalitet i longitivitet života moraju imati benefita, zaključio je da bi takav sistem bio najpotrebniji slepim osobama. Kurzweil Reading Machine, kompjuter koji je posebnim uređajima skenirao napisani tekst i naglas ga čitao primljen je sa erupcijom oduševljenja. Već tada bilo je jasno koliko daleko Karzvajl može ići, ali niko nije mogao da pretpostavi koliko daleko od uobičajenih granica se njegov um otisnuo.

Shodno tome, novi vek je odredio nova pravila igre savršenog vizionarstva: detaljnu i produhovljenu upućenost u teme od medicine preko kibernetike do neurologije, sposobnost besprekorne korelacije prošlosti i sadašnjosti, višestruku nadarenost i uverenje da je propadljivost tela pobediva. Na sreću sveta, jedan neverovatan čovek poseduje sve te osobine.

No tome je prethodilo još izuma i poslovnih uspeha. Gledajući snimke koncerata, često smo u prilici da spazimo klavijaturesintisajzere sa natpisom “Kurzweil” na njima. Niste pogrešili, posredi je čovek kroz čiji život upravo plovimo. Evo kako je do toga došlo - 1982. godine, prirodno naklonjen muzici, Karzvajl je imao sastanak sa proslavljenim muzičarem Stivijem Vonderom koji je, kupivši prvu proizvodnu verziju Reading Machine-a otpočeo i večno prijateljstvo sa njenim izumiteljem. Vonder je Karzvajlu obznanio svoju ojađenost po pitanju provalije koja leži između tradicionalnih instrumenata i dotadašnjih sintisajzera. To je inspirisalo Karzvajla da kreira novu generaciju sintisajzera kadrih da savršeno verno kopiraju čitavu lepezu zvuka organskih instrumenata: gudačkih i žičanih, koncertnih klavira do kompletnih simfonijskih orkestara. Prvi sintisajzer ovog tipa, Kurzweil K250, napravio je nezapamćen bum u svetu muzike i omogućio do tada nesanjane stvari. Nakon toliko prodora na poljima gde napredak nije bio izgledan, mnogi bi se time zadovoljili i stali. Ne i on. Iznenađujuće, vreme u kojem će se uvideti sva Karzvajlova veličina i značaj tek je dolazilo.

Rej Karzvajl (Ray Kurzweil), rođen 1948. godine, američki je pronalazač, futurista i jedna od ključnih figura post-biološke evolucije i zamisli tehnološkog singulariteta. Rođen u sekularnoj jevrejskoj porodici od oca kompozitora i majke vizuelne umetnice, mladi Rej je iskoristio svu slast podsticajnog vaspitanja i od malena iskazao privrženost knjigama naučne fantastike kao i nesvakidašnji talenat u kompjuterskim naukama. Sa petnaest godina napisao je svoj prvi kompjuterski program i od tada nije prestajao da osvaja nove teritorije i prednjači. Od posebne je zanimljivosti softver prepoznavanja obrazaca koji je razvio u srednjoj školi, a koji je analizirao dela klasičnih kompozitora koja je zatim sintetizovao u sopstvene, originalne pesme u sličnim stilovima. Taj uspeh ga je, 1965., prvi put približio oku impresionirane javnosti.

FRENZY SPARK

SPARK PERSONA/SCIENCE FILM CORNER BREAKTHROUGH

“Da li Bog postoji? Pa, rekao bih - još uvek ne.” Naredne decenije, doprineo je razviću tehnologija koje su bile od neprocenljive pomoći deci sa oštećenjima poput slepila, disleksije i ADD-a. Medicina će mu ostati zahvalna na kreiranju edukativnog programa za doktore i kompjuterski simuliranog pacijenta. Naravno da je Karzvejl bio jedan od prvih ljudi na planeti koji je u potpunosti pojmio sav potencijal tada velike novine: svetske internet mreže. Otprilike u isto vreme, pokrenuo je veb sajt KurzweilCyberArt.com, sa integrisanim programom koji asistira pri kreativnom i stvaralačkom procesu. KurzweilAI.net, još jedan izlet u web sfere, sajt je posvećen praćenju vesti iz oblasti naučnih istraživanja, publikovanju kolumni mislilaca i vedeta visoke tehnologije i promovisanju prvih internet diskusija na temu futurizma.

već eksponencijalno. Po Karzvajlovom gledištu, ovakav progres ne može imati drugog efekta osim direktne primene nanotehnologije i biotehnologije na biološkim sistemima, što bi za cilj imalo preko potrebnu pomoć manjkavostima i ograničenjima ljudske fiziologije. Genetika više ne bi predstavljala granicu, evolucija bi dobila svoju tehnološku ispomoć i ubrzanje, a humani organizmi bi postajali, po svom sastavu i funkciji, bionički. Poput dalekovidih polihistora kao što je bio Artur Klark, za Karzvajla je život u “ovde i sada” od drugorazrednog značaja za biti kadrim da se transcendira vremenska moralna matrica i bude stvaraocem dana što dolaze. A u njima, smatra on, čovečanstvo mora ostvariti svoju “sudbinsku misiju” - primena i usmerenje svih rasploživih sredstava najsavršenije tehnologije u cilju upuštanja u veće izazove nas kao vrste.

Ovde, ujedno, leži i suština priče i osnova Karzvejlovog transhumanističkog angažovanja kao njegove dominantne delatnosti danas. U godinama koje su usledile, postao je poznat kao najglasniji, ali i najargumentovaniji, zagovornik transhumanističkog pokreta, tehnologija produžetka života i koncepta tehnološke singularnosti. Njegova argumentacija proizilazi iz Murovog zakona koji kaže da se stepen inovacija u kompjuterskoj tehnologiji povećava ne linearno,

1999. godine objavljuje knjigu The Age of Spiritual Machines, svojevrstan traktat na temu futurizma, tokova kojima čovečanstvo neumitno kreće, vođeno plimom neminovnosti razvoja i kratkoročnih predviđanja glede ljudske sudbine. U The Singularity is Near zaplivava u neistražene dubine proročanstava koje se odnose na dalji i duži vremenski rok. Izložen brojnim kritikama sa naučne ali i laičke strane, kako to već biva, “spušta loptu” izjavivši da nanotehnologija sa sobom

FRENZY SPARK

sve intenzivnijim uključenjem u brojne organizacije poput Singularity Institute for Artificial Intelligence ili Stanford University Singularity Summit gde je maja 2006. godine bio prvi govornik. Međutim, ništa od toga se ne može nositi sa poduhvatom iz februara 2009. godine kada je, u saradnji sa Google-om i NASA-om objavio osnivanje trenažnog centra Singularity Univerziteta za zvaničnike vlada i korporacija. Misija Univerziteta je da “prikupi, edukuje i inspiriše kadar lidera koji razumeju neophodnost razvoja naprednih tehnologija za budućnost čoveka.”

U Karzvajlovoj familiji postoji žalostan genetski uzrokovan bilans oštećenja srca zbog čega niko od njegovih muških predaka nije poživeo duže od 60 godina, a kada mu je bilo 35 leta, dijagnostikovana mu je intolerancija na glukozu, rani oblik dijabetesa tipa II što je vrlo veliki rizik po zdravlje srca. Od tada, Karzvajl se podvrgava tretmanu produžetka životnog veka i reprogramiranja njegove biohemije na dnevnoj bazi. To izgleda ovako:

SPARK PERSONA/SCIENCE FILM CORNER BREAKTHROUGH

Karzvajlova “besmrtna” dijeta

Kao proponent toka civilizacije koji izaziva podozrenje u diskursima unutar “smrtničkih”, odnosno podeljenost u intelektualnim krugovima, Rej Karzvajl nema druge tačke oslonca osim vlastitog genija i snage predikcije. Sam na dalekom horizontu, predvodnik u nepoznato, istinski moderni Prometej...Čovek kojem će pravo da sudi imati tek futur, vreme u kojem on kao da je ponikao i ka kojem žudi.

TED Talk: Ray Kurzwel on how technology will transform us:

- 150 - 250 pilula suplemenata - 8 do 10 časa alkalinske (bazne) vode - 10 šolja zelenog čaja - nekoliko čaša crnog vina nedeljno svakako nosi izvestan rizik, ali da se progres mora nastaviti jer bi “svako stopiranje istog dovelo do stagnacije i retardacije defanzivnih i korisnih tehnologija”. Pred kongresom SAD je u nekoliko navrata naglasio da bi nanotehnologija mogla odigrati krucijalnu ulogu u rešavanju globalnih problema kao što su bolesti, glad i klimatske promene. Da mu ni sedma umetnost nije stran pojam, dokazao je polufiktivnim filmom The Singularity is Near: A True Story About the Future, zasnovanim na njegovoj knjizi iz 2005. godine, The Singularity is Near. Nekoliko godina kasnije i sam je bio subjekat nezavisnog dokumentarnog filma Transcendent Man (http://transcendentman.com/) kojim se skreće pažnja na Karzvajlovu potragu za konačnom sudbinom čovečanstva, ali i u kojem se, vrlo demokratski, pruža prilika njegovim neistomišljenicima da izraze svoje stavove. U međuvremenu, njegove futurističke težnje uzimaju maha

Autor: Andrej Vidović

Njegova predviđanja U jednoj od svojih knjiga, The Age of Intelligent Machines, pisanoj između 1986. i 1989. godine, Karzvajl je tačno predvideo eksploziju značaja interneta, iako je u vreme izlaska knjige, 1990., broj korisnika interneta u svetu bio samo 2,6 miliona, dok je sama mreža bila nepouzdana, siromašna i teška za korišćenje. Predvideo je, osim rasta broja korisnika, i raznovrsnost sadržaja, multimedijalnost, kao i da će pristup internetu biti moguće wireless metodom. Evo još nekih njegovih predikcija za koje će vreme pokazati da li će se ostvariti. - radikalno produženje životnog veka putem nanobota do 2050. godine - svesne veštake inteligencije će razviti moralno razmišljanje i poštovaće ljude - granica između mašina i ljudi će postajati sve mutnija, jer će homo sapiens inkorporirati u sebe sve više tehnologije, a mašine će razviti veštačku inteligenciju do ljudskog nivoa - telefoni koji prevode i omogućuju ljudima da međusobno pričaju na različitim jezicima - do 2020. uspostaviće se svetska vlada - testiranje lekova u simulacijama koje verno oponašaju ljudsko telo

FRENZY SPARK

SPARK PERSONA/MUSIC LOOP

Propraćeno albumima iz 1980. i 1981. godine, menja stajling i postaje kontroverznija. Iako je sama definisala kotroverzu, svojstveno Grejs je upravo pomeranje, lično postavljenih, društvenih granica. Grejs Džouns (Grace Jones) se kao umetnik popela na sam vrh u godinama kada je sloboda tek probijala granice društvenih okova. Skandaloznim ponašanjem, stajlingom i pojavljivanjima, porušila je sve tabue koje je društvo u tom trenutku imalo. Američku javnost je seksualno prosvetilila, a pored svega toga, bila je jedan od najcenjenijih modela modne industrje. Rođena Jamajčanka kao Grejs Mendosa (Grace Mendosa), kao mala se seli u Njujork sa porodicom. Upisuje lokalni koledž, odsek gluma, ali posle dve godine odlazi u Pariz putem modnih pista. U Parizu doseže vrh modnog sveta i postaje gladna slave. Narednih decenija se upušta u projekte pevanja i glume.

ovih epohalnih filmova, pojavljuje se u filmu „Vamp“ kao kraljica vampira, i u filmu „Boomerang“ sa Edi Marfijem.

Karijera

Privatni život

Muzičku karijeru započinje 1977. godine, kada potpisuje ugovor sa izdavačkom kućom Island Records, i izbacuje svoj prvi album „Portfolio“. U tom periodu se okreće new wave stilu, koji unosi u svoje albume „Fame“ i „Muse“. Kao umetnik, težila je jedinstvenosti i futurizmu, te je mešala stilove i zvukove koje je unosila u albume osamdesetih. Vidno drugačija, prvo 1980. izdaje album „Warm Leatherette“, a 1981. godine izbacuje album „Nightclubbing“ sa čuvenim singlom „Pull up to the bumper“. Kombinjući rok stil, sa new wave-om i dub regge – om 1982. godine izbacuje album „Living my life“. Propraćeno albumima iz 1980. i 1981. godine, menja stajling i postaje kontroverznija. Iako je sama definisala kotroverzu, svojstveno Grejs je upravo pomeranje, lično postavljenih, društvenih granica. Udruživši snage sa bivšim supružnikom Žan – Pol Goudeom (Jean-Paul Goud) menja stil. Prepoznatljiva kockasta frizura i neobičan izbor odeće su modni trendovi repera devedesetih i inpiracjia za Eni Lenoks (Annie Lennox) i Lejdi Gagu (Lady Gaga), kao i mnoge druge. Iako je 1985. Izdala „Slave to the rythm“ album, pored njega još tri, njen najpriznatiji radovi su upravo albumi s početka osamdesetih. Izbacivši album 2008. godine „Hurricane“ posle dvadest godina, ipak ostaje u senci albuma s početka karijere. Uporedo sa muzičkom karijerom, radila je i na filmskoj. Iako joj nije prvo pojavljivanje, tek 1983. Godine je bila zapažena na platnu. U saradnji sa Arnoldom Švarcenegerom snimila je film“Conan destroyer“, a 1985. Bond film „A view to kill“. Posle

Najpoznatije pesme La vie en rose Love is the drug Pull Up to the Bumper My Jamaican Guy I’m Not Perfect (But I’m Perfect for You) I’ve seen that face before Slave to the rythm

Ne manje skandalozan od karijere, privatni život je takođe bila šarada za svetsku javnost. Iz sedamdesetih izlazi sa sinom iz propalog braka sa Žan – Polom, sa kojm ipak ostaje u dobrim odnosima. Preokrenuvši njenu karijeru osamdesetih, morao je na kraju da prekine saradnju, jer kako sam kaže „suviše se upleo i izgubio“. Malo ko zna da je tokom snimanja filma bila u vezi sa švedskim glumcem Dolfom Landgrenom (Dolph Lundgren). Bila je veliki prijatelj i inspiracija Endiju Varholu (Andy Warhol), koji ju je slikao i sa kojim se pojavljivala u javnosti. Pogotovu u periodu ludovanja u podrumu „Studia 54“.

Skandali Čuven je skandal koji je izazvala u emisiji Rasela Hartija (Russell Harty) kada je iznervirana činjenicom da ne dobija pažnju i da joj je voditelj okrenuo leđa, izudarala voditelja. Iako ne jako, sama činjenica da je to uradila pred milionskim auditorijumom, uživo, izazvalo je skandal neviđenih razmera. 1998. godine kada je nastupala u Diznijevom svetu, pokazala je grudi. Izbačena, doživotno joj je zabranjen ulazak u Dizni world.

Njene čuvene izjave: Everyone has to make their own decisions. I still believe in that. You just have to be able to accept the consequences without complaining Use, don’t abuse.

Autor: Bobana Jovanović

FRENZY SPARK

SPECIAL GUEST/SCI SOUND

Evo ih! Daniel Segerstad & Johannes Hedberg, obojica rođeni 1976., Göteborg, Sweden. 12 godina saradnje, 4 godine čekanja na ovo luče. Interloper je njihov treći album, prvi put predstavljen publici na nastupu u Stokholmovom planetarijumu Cosmonova, novembra 2009.te. Videh sam par snimaka i mogu slobodno da kažem da stavljam bubreg u promet zarad prisustvovanja nečemu sličnom, ako budu organizovali tojest. Elektronski mađioničari nam ovaj put donose zvuk koji je širok, sveobuhvatan, gotovo eteričan i živ. Njegove ‘žice života’ imaju svoje uporište u Johannesovoj gitari i basu, Karininom violončelu-takođe, njen anđeoski glas nosi krivicu za te nežne pasaže koji se pažljivo umotavaju u CBL prepoznatljive zvučne talase. Njen glas je kao senka, iznenadna, nenajavljena i prelepa, uvek ostavljajući za sobom čežnju za ponovnim susretom. Ovaj album donosi zvuk koji je gotovo moguće fizički dotaći. On je kao topli, nežni val izmiksanih boja koji ispunjava um, prostor i čula inspiracijom, zadovoljstvom, simbolima. Za razliku od prethodnih izdanja, mislim da je ovo napravilo korak dalje u kontaktu sa slušaocem i prostorom, dajući sveprisutni osećaj koji je gotovo nemoguće, a ne osetiti. Još jednom, klasik je rodjen… da ne kažem-drug. Sve uši ka ovome!

Related članak:

Život tj. organizmi zasnovani na ugljeniku su „kičma“ života, biologije, uopšte postojanja na našoj planeti Zemlji. Ugljenik se u molekulima vezuje za druge elemente, kao što su pre svega kiseonik (O), vodonik (H) i azot(N) zahvaljujući svojim 4-oro valentnim elektronima. U astrobiologiji smo do skoro imali pretpostavku da ako u svemiru oko nas postoji život, da bi takođe bio baziran na ugljeniku(Carbon chauvinism), međutim 2010.godina nam je donela neverovatno otkriće, postojanje živih organizama baziranih na arseniku(As), što može dovesti do zaključka da kao ljudski rod do sad nismo ni zagrebali površinu što se tiče biologije, astrobiologije, strukture života samog. Carbon chauvinism(Carbon based šovinizam) je prvi put kao termin upotrebio Carl Sagan 1973.e, kritikujući ljudski rod kao šoviniste koji svoju maštu ograničavaju u vezi postojanja života van Zemlje. Naime, pre svega misleći na to da se ljudi kao organizmi bazirani na ugljeniku nikada nisu susreli sa bićem koje svoj razvitak nije imalo u okviru majke Zemlje plus da nije ugljenikbiće, te im je zbog toga radikalno i nezamislivo da postoji neko ili nešto što nije njihove biohemijske strukture. Više o ovome u članku pročitajte ovde a pdf na temu preuzmite ovde. Za kraj, evo detaljnijeg NASA-inog saopštenja vezanog za život baziran na arseniku:

FRENZY SPARK

Autor: Marija Blagojević

SPECIAL GUEST/SCI SOUND

Kakva labudova pesma - i prilično jeziva, pritom. Saga koja je otpočela godinu dana ranije albumom Coma Waering, o agoniji i smrti čoveka u komi, imala je svoj jednako tragičan epilog u Weighing Souls With Sand gde mu se njegova voljena pridružuje u zagrobnom svetu. Da stvari budu dodatno bizarnije, Krys Angylus, muška polovina benda je, ubrzo nakon izdavanja albuma, umro pod čudnim okolnostima ostavivši drugu polovinu benda, svoju ženu, udovicom. Ovaj neverovatan i tužan sled događaja okončao je nešto što je postajalo jedan od najinovativnijih bendova na sceni heavy i eksperimentalne muzike. Ne samo da je Weighing Souls With Sand njihov magnum opus, već je to bilo i obećanje hiljada snova koji se nikada neće ostvariti. Slojeviti i hipersonični, zapanjujući zidovi noise-a pod svojom površinom varljive kakofonije kriju neopisivu lepotu. Anđeoski (sic!) vokali koji jedre dosledno sa snagom nezaustavljivih uragana a koje na uzici drži jednako značajna sila - smiraj pred/nakon oluje. Iako se tokom tihih deonica vaš kontemplativni i imaginativni um stavljaju pred odgovarajuće izazove, tek kada budete povučeni za svoja zanemarena anđeoska krila i bačeni u samu vatru pakla buke bićete, zapravo, testirani na validnost i uspešnost vaše kontemplacije.

Poslušajte iznad “The Promise of Snakes”:

Racionalno gledište fenomena duhova - naučno objašnjenje jednog od verovanja karakterističnog za gotovo svaku svetsku kulturu. Ljudska bića su evoluirala u svetu posve drugačijem od današnjeg. Bila je to brutalna planeta, na način različit od ovog brutalnosti koju poznajemo danas: stalne su bile pretnje u vidu gladi, žeđi, bolesti i predatora. U treptaju evolutivnog oka, većina svetske populacije današnjice je rođena u relativno ugodnom životu, bezbednom domu sa malo ili bez imalo pretnji koje su pohodile našu vrstu u pradavnim vremenima. Ljudski mozgovi, međutim, nisu održali korak sa ovim napretkom. U prošlosti, primećivanje skrivene preteće zveri ili zlonamernog člana superničkog plemena mogao je predstavljati ključ u izbegavanju smrti. “Ispravni pozitiv”, videti nešto što zaista jeste tu, bila je prednost. “Lažni pozitiv”, mišljenje da je nešto “tu negde”, iako je u realnosti samo proizvoljna senka ili drhtavi list, nije bilo niti loše niti dobro. “Lažni negativ”, međutim - neprimećivanje nečega opasnog, vodilo bi u konačno ništavilo. Dalje pročitajte ovde. Još zanimljivih članaka, srodnih sa ovom temom čitajte na New Scientist-u i na BBC News-u.

Autor: Andrej Vidović

FRENZY SPARK

TALK TALK

Na mene su najviše uticali fotografi agencije Magnum. Henri Cartier Bresson, Elliott Erwitt, Rene Burri i ostali ... M.C Escher je odgovoran za moje shvatanje perspektive. Inspiraciju pronalazim i u filmovima. Emmanuel Lubezki je samo jedno od imena direktora fotografija čiji je rad prava inspiracija za mene. Frenzy Spark: Mihailo, kada si odlučio da staneš iza fotoaparata i da li se sećaš svoje prve fotografije? Mihailo Radičević: Umetničkom fotografijom sam počeo da se bavim relativno skoro, tačnije početkom prošle godine. Ne sećam se prve fotografije, ali kako početak nije bio tako davno sećam se ranih radova koji su me podstakli da nastavim da se bavim fotografijom i da razvijam svoj odnos prema njoj. FS: Ko ili šta je uticalo na tebe? Imaš li uzore u svetu fotografije, i u umetnosti uopšte? MR: Na mene su najviše uticali fotografi agencije Magnum. Henri Cartier Bresson, Elliott Erwitt, Rene Burri i ostali ... M.C Escher je odgovoran za moje shvatanje perspektive. Inspiraciju pronalazim i u filmovima. Emmanuel Lubezki je samo jedno od imena direktora fotografija čiji je rad prava inspiracija za mene. FS: Koji tip fotoaparata koristiš i šta još koristiš pored njega od dodatne opreme? MR: Trenutno koristim Canon 40D. Od dodatne opreme koristim stativ i gumene čizme :)

FRENZY SPARK

FS: Češće radiš crno-bele fotografije, mada u tvojim albumima ima i fotografija u boji. Gde je je prednost crno-belih fotografija u odnosu na one u boji? Šta to one mogu prikazati bolje i kakve emocije pobuđuju kod onog koji ih posmatra? MR: Često uklanjam boju sa fotografije. Prvenstveno jer mi pomaže da jasnije definišem odnos senki i svetla. Takođe, nema nepotrebnih informacija koje bi opteretile gledaoca. Ukoliko je reč o portretu, želimo da istaknemo što jasnije linije lica i da fokus gledaoca bude na pravom mestu ... odsustvo boje pomaže da se lakše fokusiramo na oči, emocije i linije lica. FS: Jagodina koju možemo videti na tvojim fotografijama, nije ona Jagodina kakvu vidimo svakodnevno. Ljudi koje srećemo na ulici sa sobom nose određene emocije duboko u sebi, i neke je teško odrediti na prvi pogled. Tvoje fotografije ih prikazuju potpuno realno, bez maske. Ti upravo obraćaš pažnju na detalje i lica koje drugi ljudi teže primećuju. Kako znaš kada je pravi momenat za fotografisanje? MR: Da bi portret bio uspešan, potrebna je određena veza između osobe i fotografa. Dosta vremena provedem u priči sa njima, pokušavajući da ih otvorim i dođem do nečeg što se ne vidi na prvi pogled. Neki put dobijem ono što želim, neki put ne.

TALK TALK

FRENZY SPARK

TALK TALK FRENZY SPARK

FS: U tvojim albumima preovladavaju portreti...to su uglavnom stariji ljudi koje srećeš na ulicama Jagodine, ali i na selu? Kakvi su oni što se tiče saradnje? Da li rado pristaju da se slikaju i ima li tu puno ubeđivanja? Da li je neko nekada odbio da ga fotografišeš? MR: Da, dešava se da ljudi jednostavno nisu raspoloženi u tom trenutku i to je to. Neki i ne vole da se slikaju. Veći deo njih je raspoložen za saradnju i to je uvek nezaboravno iskustvo. Sjajni ljudi i još sjajnije priče. Puno je iskustva i mudrosti u njihovim rečima i to je zaista neprocenjivo. Jednom prilikom sam fotografisao jednog dekicu u blizini pijace i on je čim je video aparat krenuo sa pričom kako je došao da kupi hranu za svoju mačku. Ispričali smo se i rastali. Sreo sam ga par dana kasnije i on mi je rekao kako je ispričao svojoj supruzi za mene i da se sve vreme na putu do kuće brinuo da li je lepo pričao za televiziju. Rekoh mu da ne brine više, sve je bilo odlično. :) FS: Koja je tebi fotografija najomiljenija iz tvojih albuma sa portretima i zašto? MR: Bakica sa osmehom i naočarima. Jednostavno, pozitivno. FS: Da li svakog dana fotografišeš i koliko fotografija u proseku napraviš dnevno/nedeljno/mesečno?

TALK TALK

MR: Dešava se da fotografišem svakodnevno, a onda nastane pauza od par nedelja pa opet krenem u fotkanje. Broj ... zavisi od meseca do meseca. Baš je teško reći neki broj ... neki put ne bude ni jedna, neki put bude desetak ... :)

FRENZY SPARK

FS: Danas je Photoshop neizostavan program u radu svakog fotografa. Koliko ga često koristiš i koje Photoshop alate najčešće koristiš? MR: Photoshop koristim svakodnevno. Konverzija u crno belo, retuširanje, podešavanje kontrasta i oštrine ... FS: Na tvom Google+ profilu prati te puno ljudi iz čitavog sveta, i koliko sam primetio svi imaju visoko mišljenje o tvom radu. Da li je u planu neka izložba i da li je bilo nekih poslovnih ponuda? MR: U planu je klupska izložba Foto Kluba Jagodina, ali za samostalnu ćemo sačekati još malo. Još uvek nisam istražio poslovnu stranu fotografije niti mi je to trenutno prioritet ali videćemo ... FS: Gde vidiš sebe kroz pet godina? Kakvi su tvoji planovi? MR: Isto gde i sada :) A planovi ... istraživanje fotografije. FS: I za kraj, otkrij čitaocima Frenzy Spark magazina šta je to što te inspiriše i vodi u ovom lepom poslu? MR: Fotografija je moja strast. Mogućnost da zabeležiš momente i da vidiš stvari koje drugi ne primećuju ...

TALK TALK

Intervju vodio David Darko

FRENZY SPARK

TALK TALK

FRENZY SPARK

BOOK CLUB

Autor: Oto Oltvanji

FRENZY SPARK

Godina se nije pošteno ni razmotala do kraja, još je u toku oporavak od agresije Sajma knjiga na kućni budžet, svašta zanimljivo treba da se pojavi samo u naredna dva meseca, a već virimo toliko unapred? Što da ne. Ako preživimo zemljotres, supergrip, planetarni finansijki krah i ________ (upisati nešto što ne može da se pretpostavi), znajmo makar čemu da se radujemo.

10. The Cocktail Waitress (jesen) James M. Cain

Ovako nešto se i dalje dešava: detektivski umešni i uporni izdavač Hard Case iskopao je književnu bombu svetskih razmera – neobjavljeni rukopis začetnika noir-a i autora klasika kao što su Poštar uvek zvoni dvaput i Mildred Pirs.

9. Last Call for the Living (jun) Peter Farris

Podmlacima klanova King i Le Kare prvencem se pridružuje još jedan izdanak proverene pripovedačke loze – Pol Faris, sin veterana okultnih trilera, Džona. Surovo i južnjački neutešno.

8. Hide Me Among the Graves (mart) Tim Powers

Nisam oduševljen poslednjim romanom, niti što je ovo nastavak onog koji me je namučio, ali novi Pauers je i dalje povod za slavlje, naročito kad se „deda stimpanka“ vrati patentiranoj Viktorijani.

7. Alpha (neprecizirano) Greg Rucka

6. The Last Kind Words (jun) Tom Piccirilli

Posle samo 20 romana, prve tvrde korice za usamljenog čuvara Svetog trojstva krimić-noir-horor (često u istoj knjizi), plus preporuke na koricama Lija Čajlda, Dejvida Morela i Danijela Vudrela. Hronika disfunkcionalne zločinačke porodice a la Kum, samo ovaj put sitnih protuva, njam-njam.

5. Angelmaker (februar) Nick Harkaway

Le Kare Junior drugim romanom mora da opravda visoka očekivanja posle debitantskog antiutopijskog spektakla. Dok je radio na knjizi obećao je sebi da će biti zanimljiviji od video-igara da ih ne bi igrao, zato ne čudi što je ova najavljena kao„špijunac, gangsteraj i apsurdistička komedija.“ Ajme riste.

BOOK CLUB

Nedovoljno cenjeni vanserijski pisac, kako u stripu tako i u prozi, lansira novi, živahni serijal iz oblasti kojom najbolje barata: zajebana međunarodna post-hladnoratovska špijulaža i paralaža.

4. Planesrunner (decembar 2011) Ian McDonald

Među najboljim piscima današnjice, u SF-u i uopšte, i među najodraslijim koje znam, Mekdonald se latio omladinskog romana. Umirem od znatiželje ko neki klinac.

3. The Twelve (neprecizirano) Justin Cronin

Ko je čitao Prolaz, ili makar čuo nešto o njemu, zna zašto je ovaj naslov ovako visoko. Najavljeni postupak pipavog središnjeg dela trilogije obećava da će više ličiti na Onu seriju o kojoj svaka rasprava prerasta u krvavu svađu nego i prvi deo.

2. Saga (neprecizirano) Brian K. Vaughan & Fiona Staples

Ovo je strip, pa šta? Űbergeek skoro pa ne zna da omane, dugo ga nije bilo (drkao se u Holivudu i još to radi), autor je nekolicine stripova koji su već klasici, a ovo će biti jedna dugogodišnja, međuplanetarna, porodična…heh, saga!

1. Gun Machine (jesen) Warren Ellis

Zato što je Crooked Little Vein tako dobra knjiga, zato što ga izdaje Mulholland Books, zato što je Internet Isus. Zato što je Voren Elis.

FRENZY SPARK

TALK TALK/MUSIC LOOP

Njima je muzička kutija definitivno prirodno stanište. Uz ovakve bendove, Zagreb pre metodama, ostaje do kraja nejasno da li se ovi momci bave muzikom ili hipnozom. K pojača još malo zvučnike, a ja ću ponoviti još samo jednom - omamljujuće dobro.

FRENZY SPARK

TALK TALK/MUSIC LOOP

eti da postane novi epicenter džez-fank-pop-roka. Iako demantuju da se služe takvim Kome ni posle preslušavanja onoga što rade, njihova verzija ne bude sumnjiva, neka Frenzy Spark: Kako se osniva bend? Probudiš se jedno jutro, i..? De Fidely: ...i skužiš da već jesi bendu Zato prvo ujutro pustiš da kava djeluje, jer ti možda alkohol od sinoćnje žurke blokira memoriju. Ako ipak skužiš da si tek na početku, pročitaš nešto poput „Osnivanje benda for dummies“, daš službeni oglas, a moguće je da ćeš imat sreće i ako samo malo bolje pogledaš oko sebe, jer se možda u tvojoj blizini krije sasvim dobra ekipa. U našem slučaju stvar je tekla ovako: Marin, Vjeran i ja smo svirali zajedno u prošlom bendu, koji je bio više gažerski nego autorski. Dosta smo nastupali i na taj način ispekli zanat, a kada se taj bend raspao, odlučili smo napraviti nešto svoje. Krenulo je u početku kao zajebancija, a kad smo vidjeli da ne zvučimo loše odlučili smo snimit album. Frendica nam je preporučila Ivanu kao pjevačicu i čim smo je čuli kako pjeva odlučili smo se za nju. Imala je stabilan glas, odličan osjećaj za harmonije i prirodan feeling za improvizaciju. Jedino nismo našli stalnog bubnjara, već smo se uvijek krpali kako smo znali. Problem s bubnjarima je taj što je svaki iole kvalitetniji bubnjar rastegnut na sto strana. FS: Ko čini De Fidely? DF: Okosnicu činimo Marin (klavijature), Vjeran (bas) i ja (gitara), a nedavno nam se na bubnjevima pridružio Marko.

Kako Ivana više ne pjeva s nama, imamo jedno slobodno mjesto: ništa prezahtjevno - samo treba dobro pjevat hahaha Što se konkretnih poslova tiče, Marin živi od svirki i od produkcije, Marko od svirki i instrukcija, Vjeran radi u privatnoj građevinskoj firmi, a ja u banci.

FS: Koliko je bitno kako se članovi benda slažu kao ličnosti i koje su metode amortizacije eventualnih kuršlusa DF: Bitno je da postoji zajednički interes i zajednički ciljevi, dakle, da svi pušu u isti rog. Dok je s druge strane za sam karakter čak i poželjno da je različit. Bend je kao veza, samo što u njoj nisu dve osobe, već više njih. Sve se zajedno dogovaramo, makar uvijek jedna osoba nosi veći teret od drugih (barem u organizacijskom smislu). Samom tom činjenicom nekad, kao i u vezi, dođe do trzavica. U tim se situacijama bitno prisjetiti zajedničkih ciljeva i interesa, kao i činjenice da smo svi prijatelji. Držimo se one: ako postoji dobra volja, onda se nađe i rješenje. FS: Bend je u potrazi za novom pevačicom, šta ste uradili prethodnoj? DF: Popila je red bull i dobila krila hahahha Čuj, bez obzira na međusobno prijateljstvo, nekad je teško spojit kontra ritmove života. Pitanje je vremena kad će postat

FRENZY SPARK

očito da svatko vuče u drugom pravcu i da treba tražit druga rješenja. Nema tu ljutnje, ni ničeg negativnog. Jednostavno, s Ivanom smo napisali prvo poglavlje svoje knjige. Druga su pred nama. FS: Da li dama ima prednost i kad je član benda ili se De Fidely zalaže za ravnopravnost polova? DF: Dama uvijek ima prednost, a ako još peče dobre kolače za probu nema joj kraja hahaha FS: Koja varijanta je još bila u opticaju za naziv benda i šta je prevagnulo u korist ove koju ste izabrali? DF: Da ti pravo kažem, oko imena je bilo toliko peripetija da smo na kraju odabrali ovo iz pukog slučaja. Nismo se mogli dogovorit oko imena i onda je Vjeran predložio da bacimo pogled na latinske fraze na net-u, pošto bi takva neka fraza mogla fora zvučat, obzirom na stil koji sviramo. Nekako je to ime samo po sebi iskočilo u prvi plan, dobro nam je svima zvučalo i to je bilo to.

IVANA

TALK TALK/MUSIC LOOP

FS: Hrvatsku je nedavno zapljusnuo elektro-pop-fank talas, kako je plivati u njemu?Da li je konačno došlo vreme za nešto što nije kič, šund i tuđe perje? DF: Prije svega nam je drago da smo dio generacije koja je spremna tražiti i druga rješenja od lakih nota, a da to opet bude u nekom komercijalnom okviru. Pritom ne podcjenjujemo narodnu muziku, narodnjake, turbofolk ili slične žanrove, već čisto želimo pobuditi interes i prema drugim glazbenim pravcima. To se ne može učiniti preko noći i jedan val tu vjerojatno neće pozvati surfere na vožnju, ali će zato napraviti dobru pjenu i pobuditi interes. U tom je smislu nužno da taj val slijede i drugi valovi. Tek tada će se pobuđeni interes pretvoriti u vožnju valovima

DOMAGOJ

FS: Kako nastaju pesme koje odskaču od onoga što inače imamo priliku da čujemo? DF: Ne znam za druge, ali kod mene se dogodila promjena kad sam više počeo slušati svoju prirodu, a ne toliko aktualne trendove. Preduvjet je glazbeno predznanje, jer u tom slučaju samo trebaš ispoljit van glazbene odgovore, koje već imaš u sebi ugrađene. E sad, druga je stvar što ih pobuđuje. Jedni to nazivaju inspiracijom, drugi božjim darom, treći nećim trećim. FS: Da li ti se nekad desilo da ti padne na pamet fantastična melodija ili tekst koje u tom trenutku ne možeš da zapišeš a posle je zaboraviš? DF: Sigurno je, al se trenutno nemrem sjetit hahaha

VJERAN

FS: Gde biste najradije plasirali ono što radite a da nije na ovim prostorima? DF: Na Marsu! I to kad naprave prvu stanicu za masovne obilaske. Da budemo dio ceremonije otvaranja, a do tad ćemo probat uvjerit zemljane da nam daju svoje povjerenje.

Intervju vodila Beksi Lejdi MARIN FRENZY SPARK

Priredila: Beksi Lejdi NOVI ALBUM COLDPLAY-A: PRIČA SA SREĆNIM KRAJEM Fanovi Coldplay-a od 24. oktobra mogu kupiti njihov novi, peti po redu, album Mylo Xyloto, koji je već broj jedan u Velikoj Britaniji, budući da je u prvoj nedelji tamo rasprodat u 208.000 primeraka, a u SAD u njih čak 477 000. Radi se o konceptualnom albumu , baziranom na ljubavnoj priči sa srećnim krajem, a ko su njeni protagonisti – poslušajte kroz njegovih 14 pesama. Kritičari za sada album opisuju kao neodoljivu mešavinu obojenih melodija i direktnih bitova, a momci iz benda koji su ga radili sa idejom da ispitaju svoje mogućnosti u različitim pravcima, očekuju ogroman uspeh. Pridružujemo se njihovim željama.

Kissing You Goodbye je novi singl indi–folk-rok benda The Pierces, koji čine dve sestre, Allison i Catherine Pierce. Inače, ovo je prvi singl nakon njihovog četvrtog albuma You & I, koji su izdale 2011. a koji su producirali Guy Berryman (basista Coldplay-a) i Rik Simpson (muzički producent nagrađivan Gremi nagradama, koji je radio sa Jay-Z, Portishead, Kasabian, Black Rebel Motorcycle Club i mnogim drugima). U svakom slučaju nešto što vredi poslušati, i to od samog početka diskografije.

KORN: FUTURE METAL

A 6. decembra obradovaće nas i Korn svojim desetim albumom, pod nazivom The Path of Totality, na kojem su ovog puta radili d’n’b i electro producenti koji su dobili zadatak da ukrste dobro poznati Korn-metal-zvuk sa electro house-om i dubstep-om. Sudeći po vodećem singlu sa ovog albuma, Get up!, koji su izbacili u maju ove godine, i onom iz oktobra - Narcissistic Cannibal, i njih možemo smatrati trendseterima. Njihov kec iz rukava je – future metal.

Novi album ima i Florence and the Machine, engleska pevačica indi-pop-gotik-bluz-roka, koji na ovom, inače njenom drugom po redu albumu, zvuči još bolje nego na prethodnom, pa sa njim nema greške. Ona važi za kraljicu drame – u najpozitivnijem značenju te reči, a šta to znači na jeziku notnog sistema saznaćete ako preslušate Ceremonials, koji je izbacila krajem oktobra.

30 SECOND TO MARS UŠLI U GINISOVU KNJIGU REKORDA

MUSIC LOOP

THE PIERCES: NOVI SINGL

FLORENCE AND THE MACHINE: KRALJICA DRAME

Američki rok bend iz L.A.-a, 30 Seconds to Mars, proslaviće svoje dve MTV EMA nagrade (u kategorijama Best Alternative Act i Best World Stage) zajedno sa obaranjem Ginisovog rekorda. U knjigu čudnih «dostignuća» dospeće kao bend sa najviše nastupa u jednom album-ciklusu (u suštini, perid između dva albuma), pošto su od svog poslednjeg albuma, This Is War, iz 2009., obišli svet više puta, svirajući na 6 kontinenata, u preko 60 zemalja. Ovo prestižno priznanje doneo im je prošle nedelje njihov tristoti

KATE BUSH: 50 REČI ZA SNEG Nešto manje moraće da sačekaju fanovi Kate Bush, jer je njen novi album najavljen za 21. novembar. Za razliku od onog iz maja meseca, Director’s Cut, sačinjenog od rearanžiranih pesama sa njenih albuma iz 1989. (The Sensual World) i 1993. ( The Red Shoes), 50 Words for Snow je kompletno nov. Njen deseti studijski album imaće sedam pesama, a najavu za njih će ipak bolje od mene uraditi prvi singl – Wild Man, koji se pojavio 10. oktobra.

FRENZY SPARK

Elizabet je bila “devojčica koja obećava”. Sasvim sama je uspela da nauči mnoge stvari. Umela je da piše. Izdala je knjigu koju je sama ilustrovala, još kao sasvim mala. Bila je vođa. I omiljena. Dete iz srednje klase. Bez zaleđa i bez neograničenih finansijskih resursa. Imala je prijatelje. Puno njih. Imala je roditelje. Istina, razvedene. Njena mama je puno radila, kako bi njih dve imale sve što im je potrebno. Ali nisu bile otuđene, bile su više nego majka i ćerka, bile su najbolje prijateljice. Tata nije bio savršen, ali je dolazio. Da li je to bilo jedno nesretno detinjstvo? Rekla bih, danas uobičajeno.

BOOK CLUB

Priznajem da ovaj tekst počinjem već n-ti put. Naslov nije nov, pitam se da li može da bude aktuelan? U svetlu (i senci) onoga što se meni, a verujem i mnogim drugima, dešavalo poslednjih godina - mislim da je aktuelnost neminovna. Prvo pitanje je zašto je “Prozak Nacija” Elizabet Vercel čekala na polici svoj red toliko dugo. Odgovor je u filmu. Tek posle pročitane knjige shvatila sam da priča nije o nekim tamo američkim studentima koji se ludo provode uz grunge muziku i sintetičke droge. Knjiga je neka vrsta ličnog dnevnika koji je moga voditi bilo ko od nas. Plašim se samo da bi naša (ili bar moja) verzija bila još mračnija i depresivnija. Zašto je “Prozak nacija” obavezna literatura savremene osobe (ili bar jedne koja se smatra takvom)? Zato što se u njoj mogu naći odgovori na pitanja koja tinjaju, a povremeno i agoniziraju, već godinama. Često smo skloni da kažemo da su “oni tamo preko okeana” nacija koja svoje probleme rešava i iskupljuje ogromnim čekovima za psihijatre. Da li smo i mi daleko od toga? Možda, da su pomenuti specijalisti ovde dostupniji (i da “to nije blam”) i mi bi postajali svesni svojih problema, neseseri ne bi bili puni medikamenata, a usta žalbi kako se isti sada “mogu kupiti samo na recept”. Možda se ovo može uzeti i kao skraćeni prevod “Prozak nacije” na naš jezik. Bilo kako bilo...suočimo se sa faktima: radimo od 9 do 5, a paranoje lečimo hemikalijama...i lažima. Elizabet je bila “devojčica koja obećava”. Sasvim sama je uspela da nauči mnoge stvari. Umela je da piše. Izdala je knjigu koju je sama ilustrovala, još kao sasvim mala. Bila je vođa. I omiljena. Dete iz srednje klase. Bez zaleđa i bez neograničenih finansijskih resursa. Imala je prijatelje. Puno njih. Imala je roditelje. Istina, razvedene. Njena mama je puno radila, kako bi njih dve imale sve što im je potrebno. Ali nisu bile otuđene, bile su više nego majka i ćerka, bile su najbolje prijateljice. Tata nije bio savršen, ali je dolazio. Da li je to bilo jedno nesretno detinjstvo? Rekla bih, danas uobičajeno. Onda se Elizabet prvi put suočila sa gubitkom. I nije to bila, uistinu, velika tragedija. Samo je otac otišao, odselio se u drugu državu. Ali on nikada nije bio, realno, tu, kako će Elizabet kasnije prihvatiti. Rasturena porodica nije ta poluga koja uzrokuje krah jednog života. Rasturena porodica je nešto što je normalno i opšte prihvaćeno danas. Jer, ipak, ljudi se rastaju...ljudi umiru...

FRENZY SPARK

ljudi odlaze i otuđuju se. Ali samo saznanje, poimanje i percepcija da je sve prolazno je ono što završava jedno postojanje. Kada se prvi put zapitaš “zašto ja sve ovo radim kada me i onako jednog dana neće biti, kada je sve irelevantno” i kada gledaš kako se dve drugarice iz razreda prvi put šminkaju, prvi put izlaze, pričaju o prvom poljupcu, a ti čekaš.....jer je sve ionako irelevantno....jeste prvi znak depresije. Bipolarnost, manična depresija.....pojmovi koji su toliko ustaljeni, i koji se tako često koriste kao opravdanje. Svaki od tih psiholoških poremećaja ima svoj uzrok. A šta kada ga nema? Šta kada plačete uz album Joni Mitchell ili Bruce Springsteen-a (ili u naše vreme Jeff Buckley-a ili Death in June)? Kada, kao Elizabet, imate veštinu i talenat da pišete kao ljudi kojima se divite, ali nemate razlog? Kako pisati kada ne potičete iz siromašnog radničkog naselja, već izNew York-ške srednje klase? Vaša životna priča nije tužna, samo je obična. I to je ono što depresivnu egzistenciju čini još depresivnijom: gubitak nade za promenom. Cowboy Junkies imaju stih: “It’s funny how I alienated those who I was trying just so, so hard to impress. Now half those fuckers hate me and I’m just a fool to all the rest.” (- “Square Room”, Cowboy Junkies) I to je ono što se Elizabet dalje dešava: prijatelji se otuđuju, ne svataju njene životne stavove, život prolazi...a ona ima savršenu zamenu za život. Ali, ona je i dalje savršeno dobra u stvarima koje radi, može da postigne sve ciljeve koji ona i drugi pred nju postavljaju. To je ono što zbunjuje psihijatre, jer ne mogu da nađu knjišku definiciju poremećaja. Otvara se pitanje da li ljudi mogu da reše problem ako za njega postoji definicija. Da li kombinacije raznih prepisanih hemikalija pomažu, ako nismo spremni da se izborimo sa samim sobom. I da li sve to kreće iz naše glave? Zašto otuđujemo ljude koje volimo? Da li je to strah od gubitka? I da li vredi pobeći, da li možemo da pobegnemo od sebe? Laž nas prati i laž nas slomije na kraju. Zbog ovih pitanja vredi pročitai “Prozak naciju” i naći svoje odgovore. Istina da “Prozak nacija” govori o tzv. Generaciji X, generaciji koja je stvorila grunge pokret, ali ću tekst “zatvoriti” stihovima Woven Hand, jednog od predstvnika neo-folka: “Life not mine to be taken. My mind not mine to be lost.” - “Oil on Panel”, Woven Hand

Autor: Anja Terzic

BOOK CLUB

FRENZY SPARK

NEW TECHNOLOGY Boeing 737 MAX je najnovija, tehnološki napredna porodica aviona. U Boeingu su želeli da odgovore na već odmakle radove na konkurentskom modelu evropskog prizvođača Airbus. U Evropi se već sprema moderniji i mlađi rođak Airbus-u A320 koji je po svojim karakteristikama i tržišnim mogućnostima rame uz rame sa Boeingovom klasikom 737. FRENZY SPARK

Kompanija Boeing je krajem avgusta javnosti predstavila najnoviji program modernizacije najpopularnijeg modela aviona na svetu, a nastao je na osnovu iskustva kako zaposlenih, tako i putnika, a poboljšanja se odnose na izgradnju, dizajn i održavanje letelica. Boeing 737 MAX je najnovija, tehnološki napredna porodica aviona. U Boeingu su želeli da odgovore na već odmakle radove na konkurentskom modelu evropskog prizvođača Airbus. U Evropi se već sprema moderniji i mlađi rođak Airbus-u A320 koji je po svojim karakteristikama i tržišnim mogućnostima rame uz rame sa Boeingovom klasikom 737. Naime, odbor direktora američkog Boeinga odobrio je rad na unapređivanju modela “Boeing 737” ugradnjom energetski efikasnijeg motora od sadašnjeg. Novi “Boeing 737” sa oznakom MAX je direktan konkurent najnovijoj letelici evropskog giganta Airbus u toj klasi – avionu A320neo.

NEW TECHNOLOGY

Efikasniji motor

Osnovna promena kod modela 737 MAX biće motori. Novi 737 MAX pokretani novim motorom LEAP-1B (CFM International) zadovoljiće tri osnovne potrebe koje korisnici ističu – poboljšanje profitabilnosti i efikasnosti goriva uz smanjenje uticaja na životnu sredinu.

Iz Boeinga poručuju da će novi 737 MAX avioni biti ekonomičniji od A320 NEO modela. Oni će ostvarivati uštedu od 16% goriva u odnosu na postojeće A320 ili 4% u odnosu na modernizovane A320NEO a od konkurenta će biti povoljniji pošto će njegovi operativni troškovi biti niži za 7% po sedištu. Prilikom najave novog modela u Boeingu su saopštili da je naziv za ovu generaciju “MAX” a da će kod oznake modela biti ukinute dve nule pa će ubuduće postojati sledeći modeli: Boeing 737-7 MAX, 737-8 MAX i 737-9 MAX. Prva isporuka novih modela trebalo bi da počne u 2017. što je dve godine nakon početka isporuke Airbusovih unapređenih aviona A320neo. Boeing računa na model 737 MAX, novu verzije do sada najprodavanijeg aviona na svetu, kako bi se obezbedio što veći udeo u kolaču vrednom dva biliona dolara ili 23.000 aviona u narednih 20 godina, koliko se računa da će biti vredno tržište putničkih aviona u kategoriji letelica sa jednim prolaom, odnosno letelice za kratke i srednje linije.

FRENZY SPARK

Boeingov model 737 doživeo je već jednom modernizaciju. Klasične verzije ovog aviona sa oznakama 200, 300, 400 i 500 zamenjene su avionima “nove generacije”: 600, 700, 800 i 900. Model koji je u svetu bez premca po ukupnom korišćenju kao i po popularnosti doživeće sada i drugu modernizaciju. Do sada je poručeno 496 letelica 737 MAX od strane pet avioprevoznika, od kojih je jedan American Airlines.

Sledeća generacija Početkom 90-ih jasno je bilo da je nova Airbus A320 familija aviona bila ozbiljna konkurencija za Boeinga, gde se vidi kada je Airbus dobio poverenje nad ranije Boeingovim lojalnim aviokompanijama poput Lufthansa i United Airlines. U novembru 1993. godine, odbor direktora Boeinga je dala ovlašćenje da program Sledeća generacija (Next Generation) zameni 737 klasik seriju. U planu su bile -600, -700, i -800 serije aviona. Nakon studija koju su sproveli inženjeri i razgovora sa velikim kupcima 737, Boeing je nastavio sa projektom 737 Sledeća generacija.

737-600:

NEW TECHNOLOGY

Avion tipa 737-600 zamenio je starijeg 737-500 u Boeingovoj linija modela 737 aviona, i namenjen je da zameni avion legendarni McDonnell Douglas DC-9 za kratke letove. Prvi avion iz -600 serije isporučen je 18. semptrembra 1998. godine skandinavskom nacionalnom avio-prevozniku SAS (Scandinavian Airlines System). Zanimljivo je da je jedino -600 serija aviona

FRENZY SPARK

ostala i dalje da se proizvodi bez produženim vrhom na krilima kao opcija. Avion 737-600 konkuriše Airbusu A318, Embraeru 195, i predstojećoj Bombardier C seriji džetova.

737-700: 737-700 je bio prvi model aviona „nove generacije“ koji je uvršćen u flotu Southwest Airlinesa. Ova varijant je bila bazirana na model 737-300, a isporuka avio-kompanijama počela je tokom 1998. godine. Nova varijanta je zamenila Boeingov stariji model 737-300, i ušao je u direktnu konkurencije sa Airbusovim modelom A319. Tipičan avion 737-700 može da ponese 132 putnika u konfiguracija za 2 klase ili za 149 putnika u ekonomskoj klasi (all-economy configuration). 737-700C je konvertibilna varijanata 737-700 letilice gde sedišta mogu biti uklonjena iz aviona, kako bi mogao da nosi samo kargo teret, a za tu namenu Boeingovi inžinjeri su dodali velika vrata na levoj strani aviona. Ratna mornarica SAD (US Navy) je takođe lansirala svoju varijantu sa oznakom 737-700C. Krajem januara 2006. godine Boeing je lansiralo i varijantu 737-700ER, a prvi ovakav avion je isporučen japanskoj avio-kompaniji All Nippon Airways. Avion 737-700ER ima najduži dolet u seriji 737 aviona.

737-800: 737-800 je produžena varijanta avion 737-700, i zamenila je avion klasične serije 737-400. Novi model je potpunio prazninu

NEW TECHNOLOGY

nakon što je Boeing prekinuo sa proizvodnjom avione McDonnell Douglas MD-80 i MD-90 nakon spajanja McDonnell Douglas i Boeinga u jednu veliku korporaciju. Prva isporuka stigla je 1998. godine u flotu čarter kompanije Hapag Lloyd Flug (danas TUI Fly). Tipična letilica u seriji 737-800 služi ima 162 sedišta u dvoklasnoj konfiguraciju ili za 189 u jednoklasnaj „alleconomy“ konfirguraciji i konkuriše avionu Airbus A320. Za mnoge američke aviokompanije, ovaj model ja zamenio starije Boeingove 727-200 trajdžetove (trijets) i McDonnell Douglas MD-80 i MD-90 avione.

737-900ER (s oznakom projekta 737-900X), je najveća verzija na proizvodnoj liniji Boeinga 737 i uvedena je kako bi pokrila putnički kapacitet nakon prestanka izrade modela 757-200 i kao direktna konkurencija Airbusu A321. Dodatni par izlaznih vrata i ravna zadnja pregrada kabine (zadnja pregrada kabine pod pritiskom) omogućili su povećanje sedišta do 180 u 2-klasnoj konfiguraciji ili 215 putnika u jednoj klasi. S dodatnim rezervoarima za gorivo i ugradnjom standardnih “wingleta” (produženi krajevi na krilima) povećao se i dolet .

737-900:

Prvi 737-900ER izašao je iz fabrike u Rentonu (Vašington, Poslednja, najduža SAD) 8. avgusta verzija ove serije koju 2006. godine, a njeje Boeing predstavio je Pogledajte Boeingov promo video za novu generaciju 737-MAX avione. gov kupac Lion Air 737-900. Kako je -900 preuzeo ga je 27. aprila zadržao istu konfiguraciju izlaza kao što je i na -800, kapacitet 2007. Avion je za tu priliku bio obojen posebnom dvostrukom sedišta je ograničen na 177 mesta u dve klase, odnosno 189 u šemom, lav kao zaštitni znak aviokompanije nalazi se na vertikajednoj klasi (all-economy). 737-900 ima i isti MTOW (maksimalna lnom stabilizatoru, dok je trup bio u Boeingovim bojama. težina pri uzletanju) i kapacitet goriva žrtvujući dolet za korisni teret. Avion je 1997. prva naručila Alaska Airlines, a isporuka je bila 15. maja 2001. Isporučeno je ukupno 25 aviona.

Autor: Michel Petković

FRENZY SPARK

CHECK LIST

priredio: David Darko

Oni su sićušni ljudi i pritajeni žive u kućama, u podu, u pukotinama zidova i prehranjuju se pozajmljujući hranu od ljudi. Kada na jednu od svojih pustolovina glava porodice Clock povede sa sobom svoju kćer Arrietty, stvari se menjaju iz korena kada nju primeti dečak koji živi u kući. Nenamerno obznanivši svoje prisustvo, Arrietty mora da se nosi sa radoznalošću dečaka i njegove porodice, koja postaje sve upornija da kroči u njen mali svet.

Režija: Hiromasa Yonebayashi Scenario po romanu Mary Norton :, Hayao Miyazaki Žanr: crtani film/dečiji/fantazija

Glasove pozajmili: Bridgit Mendler, Amy Poehler and Will Arnett Ovom filmu nije potrebno neko posebno predstavljanje. Ono što nam trejler govori, jeste potpuno drugačiji koncept od onoga na šta smo navikli da vidimo u Diznijevom crtaću, ili u milion drugih filmskih (čitaj: klasičnih) adaptacija ove čuvene bajke, koje su se javljale tokom proteklih decenija. Nego vratimo se Snežani i lovcu. Muzika koja se mogla čuti u trejleru, “miriše” na Tron Legacy. Charlize Theron je zla kraljica koja unajmljuje lovca kako bi on pronašao i ubio Snežanu. Međutim tu dolazi do obrta. Inače godina koja dolazi donosi nam pored ovog još jedan film u kome Charlize glumi (Young Adult u gornjem desnom uglu), a tu je svakako Prometheus Ridlija Skota.

U glavnim ulogama: Kristen Stewart, Charlize Theron, Chris Hemsworth, Režija: Rupert Sanders, Scenario: Hossein Amini, Žanr: epska fantazija/akcija/avantura Sam Claflin FRENZY SPARK

Režija: Jason Reitman Scenario: Diablo Cody Žanr: komedija/drama Jedna od onih devojaka koje većina vršnjaka mrzi, jer ona takođe uglavnom prezire ostale. U srednjoj školi je bila najpopularnija devojka u školi. Bila je nedodirljiva. Nakon što se odselila, svi su odahnuli. Mavis (Charlize Theron) je spisateljica koja se nakon razvoda vraća u svoj rodni grad kako bi zavela svoju srednjoškolsku ljubav, (Patrick Wilson) iako je on već u braku, sa detetom na putu. Ubrzo će svima postati jasno šta je njen cilj. Iako je jedan od malobrojnih prijatelja (Patton Oswalt) savetuje da se uzdrži od toga, ona je namerna da u svojoj misiji uspe.

U glavnim ulogama: Charlize Theron, Patrick Wilson i Patton Oswalt

FILM CORNER

Priča se (ali nije potvrđeno) da su Butch Cassidy i Sundance Kid ubijeni 1908. godine u obračunu sa bolivijskom policijom. U filmu BLACKTHORN, Cassidy (Shepard) je preživeo, živi mirno i povučeno pod imenom James Blackthorn, u jednom izolovanom bolivijskom seocetu. Umoran od izgnanstva iz SAD, u nadi da će videti svoju porodicu još jednom pre nego što umre, Cassidy kreće na dugo putovanje kući. Ali kada neočekivani susret sa ambicioznim mladim pljačkašem (Eduardo Noriega) poremeti njegove planove, primoran je na još jednu, poslednju avanturu, jednu od onih koje nije iskusio čak ni u danima slave sa Sundance Kid-om.

U glavnim ulogama: Sam Shepard, Eduardo Noriega and Stephen Rea

Režija: Mateo Gil, Scenario: Miguel Barros Žanr: western FRENZY SPARK

BEYOND HORIZONS Istorijski epovi poput onih o Gilgamešu, potrage kao što je ona za Eliksirom Života ili Fontanom Mladosti, mitski su odraz jednog snažnog i sve aktuelnijeg nagona čijem ćemo vrlo mogućem srećnom razrešenju, možda, prisustvovati. Transhumanizam je intelektualni i kulturološki pokret koji afirmiše poželjnost fundamentalnog poboljšanja ljudskog tela i uma primenom razuma u vidu tehnologije koje bi eleminisala starenje i znatno povećala ljudske intelektualne i fizičke kapacitete. Tako glasi zvanična definicija svojevrsne ideologije usmerene ka jednom konkretnom trenutku u budućnosti kada će se promeniti samo poimanje pojma “čovek”. Termin “transhumanizam” je prvi put upotrebljen 1957. godine, ali je tek 80-ih usvojio savremeno značenje. Suština ideje se odnosi na okretanje biotehnologijama zarad okončanja opštih tipova ograničenja i patnji.

Wilhelm Reich

FRENZY SPARK

Jedan od pionira futurologije, misteriozni profesor sa “kodnim” imenom FM-2030, propovedao je “koncepte novog Čoveka” u Njujorku 1960-ih kao primenjenu podkategoriju filozofskog posthumanizma. Od tada, proponenti poput britanskog filozofa Maxa More-a su, svaki na svoj način, artikulisali principe za koje se H+ (česta skraćenica za posthumanizam) zalaže. Ronald Bailey, jedan od njih, smatra da je posredi pokret koji simbolizuje “ono najhrabrije, najmaštovitije i najidealističkije u aspiracijama čovečanstva”. Protivtežu, čije se postojanje podrazumeva, čine oponenti poput Frensisa Fukujame, oca poznate i krajnje sumnjive teze o “kraju istorije” nakon pada Gvozdene zavese, koji je H+ otvoreno nazvao “najopasnijom idejom na svetu” - možda, makar delom, stoga što direktno prkosi njegovoj istorijskoj proceni? Ciljevi i težnje sa kojima transhumanisti nastupaju su dvojake: stanoviše individualne evolucije se odnosi na pojačanje

BEYOND HORIZONS

U narednim decenijama, radikalno nadograđivanje mentalnih i fizičkih sistema naših tela – koje je već u toku – koristiće nanorobote da povećaju moći naših organa, pa čak i da ih zamene. Već znamo kako da sprečimo najdegenerativnije bolesti kroz ishranu i suplementaciju; to će biti most za pojavljujuću biotehnološku revoluciju, koja će, zauzvrat, biti prelaz u nanotehnološku. Do 2030., obrnuti inženjering ljudskog mozga biće završen i nebiološka inteligencija će se stopiti sa našim biološkim mozgovima. fizičkih moći pojedinca i brisanje granica bioloških ograničenja interdiciplinarnom primenom tehnologije. Međutim, postoji i socijalno-filozofska dimenzija ovog pokreta koji apeluje na globalnu sliku uređenja vođenog razumom i naukom kao ogledala sekularnog humanizma, vrednosne osnove protagonista ideje koji se najčešće izjašnjavaju kao ateisti ili agnostici. Društveno preuređenje koje se smatra idealom je ono usmereno na poboljšanje kvaliteta sveg života ukidanjem mentalnih i fizičkih prepreka odgovornih za nejednake šanse sa kojima smo svi rođeni a što bi rezultovalo pravednijom civilizacijom.

“prirodnog”, koji je osnovna tačka moralne prezervacije kod nekih aktivista, nebulozna problematika na kojoj se mora graditi nova realnost u kojoj bi ljudi bili u potpunoj kontroli svoje evolucije.

Sve to upućuje na izvestan imperativ perfekcionizma potpomognut etikom - tačnije, njenim specifičnim pravcima, bioetikom, neuroetikom, tehnoetikom iz perspektive progresivnih nazora utilitarizma (filozofije sa Džonom Stjuartom Milom kao glavnim predstavnikom) i liberalizma. Kod transhumanista je sama ideja

Dijalog između transhumanizma i vere je dugotrajan i vrlo intenzivan. Kritika od strane religioznih krugova se svodi na “prepuštanje čovečanstva na nemilost maglovitog mora cinizma i rasula, ne nudeći večne istine i vezu sa božanskim”. Transhumanisti na to odgovaraju da je to čist primer nepoznavanja

Urpkos svojoj, mahom, sekularnoj prirodi postoje transhumanisti koji veruju u transedentalnu ljudsku dušu i koji prate oblike istočnih duhovnih pokreta poput Budizma, sa kojima su hibridizovali svoja ubeđenja. Takvu sintezu objašnjavaju produbljenijom samospoznajom kroz izmenjena stanja svesti koju potom stavljaju u službu svoje post-biološke aktivnosti.

FRENZY SPARK

Transhumanističke struje i podpravci Abolicionizam - etička ideologija osnovana na gledištu da se tehnologija treba koristiti za eliminaciju nevoljne patnje sveg svesnog života Demokratski transhumanizam-politička ideologija koja sintetizuje liberalnu demokratiju, društvenu demokratiju, radikalnu demokratiju i transhumanizam. Ekstropijanizam-rana škola transhumanističkog mišljenja koju karakteriše set principa koji se zalaže za proaktivni pristup ljudskoj evoluciji Imortalizam - moralna ideologija bazirana na verovanju da je tehnološka besmrtnost moguća i poželjna i koja se zalaže za istraživanja i razvoj za njeno realizovanje

Libertarijanski transhumanizam - politička ideologija koja sažima libertarijanizam i transhumanizam Postgenderizam - društvena filozofija koja traži voljnu eliminaciju polova u ljudskoj vrsti primenom napredne biotehnologije i tehnologija asistirane reprodukcije Singularitarianizam - moralna ideologija osnovana na veri da je tehnološki singularitet moguć i da je moralna obavez ljudi da obezbede njegovu bezbednost Tehnogajanizam - ekološka ideologija sa temeljom u veri da buduće tehnologije mogu da pomognu Zemljinom eko-sistemu i da je razvoj čiste, bezbedne i alternativne tehnologije važan cilj transhumanizma.

filozofije ideje koja je, zapravo, optimistična i čije idealističke korene je moguće pratiti do vremena Prosvetiteljstva.

fleksibilnost i superdugotrajnost. Neki od delova ovog projekta sa inovacije poput metamozga za konekciju na globalnu mrežu putem prostetičkog neokorteksa veštačke inteligencije isprepletane sa nanobotima; inteligentna koža koja je zaštićena od sunca biosenzorima za promenljivost boje i teksture i visoku oštrinu čula. Postoje desetine projekata u začetku za kreiranje „bioloških mikroelektromehaničkih sistema“ baziranih na krvotoku (bioMEMS) sa širokim spektrom dijagnostike i terapeutskih primena, a Kazuši Išijama sa Tohoku Univerziteta u Japanu je razvio mikromašine koje koriste navrtke mikroskopskog reda veličine za dostavljanje lekova na male tumore raka.

BEYOND HORIZONS

Što se tiče praktičnog transhumanizma lišenog apstraktnih teorija, za njega je karakterističan iskazan interes za veštačke inteligencije, biološke neuralne mreže, kriogenizaciju, nenotehnologiju i kognitivne nauke, između ostalih metoda i materijala. Iz toga izranja prepoznavanje i zastupanje kognitivnih i prokreacijskih sloboda i morfološke slobode koja garantuje slobodan izbor ovih tehnologija za primenu u porodičnim okvirima. U narednim decenijama, radikalno nadograđivanje mentalnih i fizičkih sistema naših tela – koje je već u toku – koristiće nanorobote da povećaju moći naših organa, pa čak i da ih zamene. Već znamo kako da sprečimo najdegenerativnije bolesti kroz ishranu i suplementaciju; to će biti most za pojavljujuću biotehnološku revoluciju, koja će, zauzvrat, biti prelaz u nanotehnološku.

Do 2030., obrnuti inženjering ljudskog mozga biće završen i nebiološka inteligencija će se stopiti sa našim biološkim mozgovima. Umetnik i kulturni revolucionar, Nataša Vita-Mor, je prva predstavila konceptualni dizajn za jedan takav sistem, nazvan Prajmo Postčovek (Primo Posthuman), dizajniran za pokretljivost,

FRENZY SPARK

Jedan od vodećih proponenata nanomedicine i autor istoimene knjige is Robert Frejtas, naučni istraživač u nanotehnološkoj kompaniji Zyvex Corp. Frejtasov ambiciozni

manuskript je opširna „putna mapa“ za ponovno izgrađivanje našeg biološkog nasleđa. Jedan od njegovih nacrta je da se zamene (ili pojačaju) naša crvena krvna zrnca veštačkim „respirocitima“ koji bi nam omogućili da zadržimo dah puna 4 sata ili da istrčimo sprint od 15 minuta bez odmora. Proces obrnutog inženjeringa i redizajna će takođe obuhvatiti

Najvažnija primena nanobota, za koje se očekuje da zažive za oko dve decenije, će biti da doslovno prošire naš um. Danas smo ograničeni na svega sto triliona međuneuralnih veza; bićemo u mogućnosti da povećamo taj broj dodavanjem virtuelnih veza putem komunikacije nanobota. Ovo če nam pružiti šansu da u velikoj meri produbimo naše sposobnosti prepoznavanja obrazaca, pamćenje i sveukupan kapacitet mišljenja, kao i da direktno interagujemo sa moćnim oblicima nebiološke inteligencije.

H+ u umetnosti Nesvakidašnjost ovakve tematike naizostavno je morala naći svoj put do srca mnogih umetnika. Naučna fantastika, najčešće u svom distopijskom i sajberpank obliku, odigrala je svoj deo u razmatranjima transhumanizma u delima van Vogta, Hajnlajna, Gibsona, Asimova, Klarka...Film i strip su takođe umetnički mediji oduševljeni grafičkim i narativnim mogućnostima koje H+ otvara. Sineastička ostvarenja kao što su Blade Runner i Gattaca, animirana (Ghost in the Shell, Neon Genesis Evangelion...), stripovi (Captain America, The Surrogates...) pa i video igre poput Half-Life i Deus Ex: The Human Revolution su svoje nadahnuće tražili i post-biološkom čovečanstvu.

BEYOND HORIZONS

najvažniji sistem u našim telima: mozak, koji se često, pogrešno, tumači kao jedan, singularan, organ. On je zapravo zamršena kolekcija organa za obradu informacija, međupovezanih u jednoj razvijenoj hijerarhiji. Mi ćemo, stoga, biti u mogućnosti da umetnemo senzore u mozak paralizovane osobe koji će biti programirani da prepoznaju šablone u mozgu povezane sa nameravanim pokretima i da zatim simuliraju prikladnu sekvencu pomeranja mišića. Za one pacijente čiji mišići više ne funkcionišu, već postoje nacrti za nanoelektromehaničke sisteme koji se mogu proširiti da zamene oštećene mišiće i koji mogu biti aktivirani i pravim i veštačkim nervima.

Važno je istaći da jednom kada se nebiološka inteligencija „odomaći“ u našem mozgu (prag koji smo već prešli), eksponencijalno će rasti, što je i napredujuća priroda informacionih tehnologija. Kocka nanocevkastih kola veličine jednog inča će biti barem milion puta moćnija od ljudskog mozga. Do 2040., nebiološki udeo naše inteligencije biće daleko jači od biološkog. Ipak, i dalje će biti deo čovek-mašina civilizacije, obzirom da je sveden od ljudske inteligencije, tj. stvoren od ljudi (ili mašina stvorenih od ljudi) i baziran bar jednim delom na obrnutom inženjeringu ljudskog nervnog sistema. Kompatibilnost ljudskog mozga sa hardverom sugeriše mogućnost transfera svesti i “uploada” sadržaja uma. Predlog Franka Tiplera, poznat kao Omega Point, oslanja se na digitalizam i predlaže produženje čovečanstva i nakon mogućeg kolapsa univerzuma za mnogo milijardi godina u simuliranoj realnosti megakompjutera, što naziva post-humanim “bogočanstvom”. Iza ove misli stoji ideja noosfere, globalno povezane svesti, posebno obrađene u delima Tejara de Šardena, poznatog paleontologa i teologa. Tendencija ljudske psihe da bude zloćudna i nepredvidiva je glavna pretnja transhumanizmu, kao i svakoj drugoj Prvom upotrebom reči “transhumanizam” smatra se izjava biologa Džulijana Hakslija, brata čuvenog pisca Oldosa Hakslija, kada je napisao da “čovek mora ostati čovek, ali transcendirajući sebe, shvatanjem novim mogućnosti njegove ljudske prirode.” utopističkoj ideji. Nalazeći se pred promenama kakve čovek nikada pre nije iskusio, u situacijama poput ovih, ne može a da ne iskrsne asocijacija na Faustov pakt - a da li će cena saveza sa tehnologijom biti previsoka, zavisi samo od našeg stepena zrelosti kao vrste sa kojim ćemo se njome upravljati. Pogledajte fantastični dokumentarni film u režiji BBC-a o ovoj temi.

Autor: Andrej Vidović

FRENZY SPARK

TALK TALK/MUSIC LOOP/IN ENGLISH PLEASE

“Music Thérapie” is a 17-track goodie from a beatmaker and producer named heard. We found him and he is a cool guy who wanted to talk to us. So, meet Few months ago I was a bit nervous and I was killing time on the Internet. I was browsing tags and cover arts of numerous LP’s on the Bandcamp. And then I saw the crazy cover pic and a title “Music Thérapie”. It seemed like the thing I needed, so I clicked that play button. I liked what I heard. It was a fresh electronic hip-hop with dope beats. It was the thing I needed. “Music Thérapie” is a 17-track goodie from a beatmaker and producer named Dysflow from Marseille, FR. He is an independent artist who deserves to be heard. We found him and he is a cool guy who wanted to talk to us. So, meet Dysflow: FS: Who is the man behind the music?

I am an eternal student of life, always on the hunt for something without ever managing to get it or get there. My life is very simple, there is my work (I have to put food on the table), my family, my friends and ... BEATMAKING! I am also a former hardcore gamer and a huge manga cinephile. FS: How and when did you start making music?

I started to play the guitar when I was six years old. I taught myself. I don’t know anything about music theory, but I always took a special interest in musical creation. I basically played the guitar frequently up until I was twenty years old and I composed music too. It was thanks to a friend that I discovered beatmaking. That day changed my life. It made me crazy! lol FS: Can you describe us how you make a dope track? Do you start with drum samples, bassline or you have a different process? I always start with a coffee, a glass of fresh water and a ‘cigarette’, and I listen to a song that I like.

FRENZY SPARK

There are various ways I proceed. I often start with the drums, then I look for a melody on the piano or for samples, then I add the bass, the ambiance, the FX, etc. But sometimes I have something in mind already. That’s the best moment, because rules no longer exist and it comes straight out of your heart and guts. My favourite beats are the ones which have taken me the least time to come up with. If I can’t find a melody on the piano or an inspiring sample I take my guitar. It helps because I have a completely different approach for compositions on this instrument. I always think of what J-Dilla said: “DO YOU”. FS: What equipment do you use in the music making process and what is your favorite toy for making beats? - MPC1000 track sampler and KORG microkorg synthesiser/vocoder as well as a preamp - The software programmes Cubase and Reason with dozens of VST and VSTi plugins, most of which are free - vinyls and CDs for samples - 49keys midi Piano keyboard - my guitar - a microphone - various small instruments, such as the maracas and woodblocks The microkorg is my favourite toy at the moment. It seems to be a unanimous favourite for all beatmakers FS: Who are your favorite artists/producers? (Who are your influences?)

The list is long, so here’s my top ten: JAY DILLA - NUJABES - JAMIROQUAI - MADLIB - PETE ROCK

TALK TALK/MUSIC LOOP/IN ENGLISH PLEASE

d Dysflow from Marseille, FR. He is an independent artist who deserves to be Dysflow. - HOCUS POCUS - THE PROCUSSIONS - IAM - TOTO - ZERO7... There are too many FS: Do you perform live? If yes - where? Live - not yet, but I am working on it FS: What can we expect from you in the future? Are you working on some projects or collaborations? I am planning an album project for 2012 with one of my my best friends, a music brother who still hasn’t got a stage name yet (lol) but lots of talent. There’ll be quite a lot of collabroations, especially with Sky Fumancho (http://www.skyfumanchu.com/) for volume two of beatmaker&c, with Sprigganfor his album which is coming out soon, and with Steven Swift Sudds and other MCs for sure, all from the underground scene. I have had quite a lot of offers for beats, we’ll see what happens. FS: For the end, tell us what is at the moment on your iPod/ music player/computer playlist..? - Slum Village “Fantastic vol.2” - Jay Dilla “Ruff Draft” - Django reinhardt “best of” - Rage Against the machine. - Madlib “beat konducta vol1-2” - Pete Rock “Soul Survivor” - Moka Only “Lowdown suite 2: the box” - La fine équipe “La boulangerie 2” - Creestal “Insert coin Vol003”

Interview by: Ga Damn

You can hear and download Dysflow’s album here and follow him on Soundcloud.

FRENZY SPARK

MUSIC LOOP

priredila: Beksi Lejdi

Srdačna preporuka za sve one koji uživaju u alternativnom roku u pretežno klavirskoj izvedbi – norveška (a koja druga) songstresa Ingrid Olava. Najpoznatija je po svom singlu iz 2007. Only just begun, kao i po tome što je pevala prateće vokale za norveški rok bend Madrugada. U studio je prvi put ušla na poziv EMI Music Norway, nakon što su je čuli na jednom od njenih nastupa, a svoj prvi album Juliet’s Wishes, snimila je 2008. Dve godine kasnije, a nakon još jednog singla - Warrior Song, usledio je i njen drugi studijski album The Guest.

Kanadski bend Tegan & Sara, čine dve sestre bliznakinje koje možda nećete razlikovati međusobno ali od nekih drugih bendova sasvim hoćete. One same pišu tekstove i sviraju gitare i klavijature, iako imaju i prateći bend. Do sad su izdale šest studijskih albuma koji su imali dobar odjek u kritici, a ovih dana izbacuju i sedmi - Get Along. Sviraju indie pop rock, sa različitim uticajima, što ih uz nešto specifičniju boju glasova, čini vrlo prepoznatljivim. 2000. pratile su na turnejama Neil Young-a, kao i The Pretenders, a sarađivale su još i sa The Killers, Paramore i DJ Tiestom, sa kojim su radile pesmu Feel it in my bones, za njegov album Kaleidoscope, iz 2009.

FRENZY SPARK

MUSIC LOOP

Odličan synthpop, electro, indietronicu i-sve-što-vam-treba, priuštiće vam fantastična četvorka sa Islanda – Bloodgroup. Njihov debi album, Sticky Situation, ih je 2007. predstavio islandskoj publici koja ih je odmah označila kao jedno od najinteresantnijih electro pop iznenađenja, da bi nakon samo dve godine, i ponovljenog uspeha sa Dry Land, (koji je najavio vodeći singl My arms) postali vlasnici najboljeg albuma godine, za koji kritika smatra da je njihov ogroman korak napred ka osvajanju daleko šire publike.

Francuski trip/hip hop producent Jean-Christophe Le Saout, na muzičku scenu došao je 2004. godine sa dva EP izdanja: Lost The Way i Que Sera/Where My Heart’s At. On nastupa pod imenom Wax Tailor i pravi mešavinu elektronike, trip hopa i downtempa u rangu Parov Stelara, kombinujući ih sa filmskim semplovima. 2005. snimio je svoj prvi album Tales of the Forgotten Melodies, koji je bio jedan od najprodavanijih albuma te godine. Njegov drugi album, Hope & Sorrow, bio je nominovan za francusku nagradu Victoires de la Musique kao i američku Indie music award. Jean inače sarađuje sa Charlotte Savary, francuskom pevačicom i tekstopiscem, sa čijim suptilnim vokalom je udružio snage na svim svojim albumima, uključujući i onaj poslednji iz 2009. In The Mood For Life.

FRENZY SPARK

TALK TALK/FILM CORNER

Dakle, ako zaista želite sažeti film na najosnovnijem nivou, radi se potpunoj zloupotrebi moći od strane jedne osobe suočene protiv ogromne sposobnosti za preživljevanje druge osobe i sposobnosti da preživi upravo tu vrstu zloupotrebe moći. Postoji tu razmišljanje, takođe, o identitetu, o oba identiteta - i seksualnom ali i o onom bitnijem identitetu koji osoba nosi. Uz napet, zamršeni triler „Koža u kojoj živim” [La piel que habito, 2011.], reditelj Pedro Almodovar pravi sintezu rezultata decenijskih vrijednosti filmskog eksperimentisanja, za razliku od ludog naučnika u središtu fokusa filma. Legard [Antonio Banderas, ujedinivši se ponovo sa Almodovarom po prvi put u skoro 20 godina] je estetski hirurg koji postaje opsjednut razvijanjem zamjene za ljudsku kožu koja je bolja i izdržljivija nego prava. U početku korijen njegove opsesije nije jasan, kao i koji je njegov razlog za držanje mlade žene [Elena Anaya] zaključane u jednoj od spavaćih soba u prostranom dvorcu, zatvorenice prekrivene šivenim bodijem i maskom od lateksa koja pokriva sve osim nekoliko kvadratnih inča epidermisa. Da li je to njegova supruga, njegova ćerka ili neko drugi zarobljen protiv svoje volje kao zamorac za njegove eksperimente? Kretajući se unazad i unaprijed u vremenu, u dvostrukom okviru čiji pravi smisao postaje jasan tek kasnije u filmu, Almodovar napada poznate teme kulturne represije i seksualne fluidnosti iz neobično uznemirujuće perspektive. Zanoseći se između engleskog i španskog jezika [potonji preusmjeren putem prevodioca], Almodovar je razgovarao za A.V. Klub o prelasku iz naučne fantastike u naučnu stvarnost, o tome zašto se vojnici vole oblačiti kao žene i o zaprepašćujućem konačnom obratu filma „Koža u kojoj živim”. Napomena: Almodovar otvoreno raspravlja o svemu što se tiče filma „Koža u kojoj živim”, uključujući i njegov kraj, tako da ukoliko želite da sačuvate iznenađenja koja film nudi preskočite označene odlomke intervjua. Film „Koža u kojoj živim” jednim dijelom je zasnovan na romanu „Tarantula” Tierija Žonkea [Mygale, Thierry Jonquet]. Vi u većini slučajeva ne radite adaptacije. Šta je bilo posebno u ovom slučaju? - Zapravo, bila je to fikcija knjige jer sam sve izmislio. Bio sam inspirisan, da budem pošten. Od početka otkupili smo prava jer sam bio zainteresovan za jednu situaciju u knjizi a to je osveta oca. Ali isto tako, od samog početka, od trenutka kada sam razmišljao o koži, odmah mi je palo na pamet da govoreći o ludom doktoru koji skoro izumi tu novu kožu, prosto govorim o humanosti na najosnovniji i najdirektniji način, a time i govorim

FRENZY SPARK

o ljudskom biću kroz najveći organ koji ono ima. Deset godina mi je trebalo da razradim scenario, otpočelo je kao ideja za film naučne fantastike, ali kroz mapiranje ljudskog genoma i celularne terapije, deset godina kasnije, ideja je postala stvarnost. Zapravo, postoji laboratorija u Granadi koja već razvija umjetnu kožu. Čak i stvari poput transplantata lica koje bi prije samo nekoliko godina bile u carstvu naučne fantastike. Zanimljivo, Španija je jedna od zemalja koja prednjači u domenu tih transplantata. Tokom svojih putovanja, bio sam inspirisan jednim doktorom iz Valensije. Nevjerovatno je to što on radi. Šta je privuklo Vašu maštu ideji vještačke kože? Postoji osjećaj da je vještačka koža neuništiva i nekako neprobojna, da je cijena zaštite biti izolovan. - Koža se ovdje odnosi na razne stvari. S jedne strane, postoji referenca na stvarnu ljudsku kožu, nešto čime ćete prepoznati osobu. Ali, naravno, sve više i više, to nije slučaj. Čak i u rasi. Sada možete biti crnac a imati bijelu kožu ili čak suprotno. Možete manipulisati time, tako da naposlijetku, prisustvo kože takođe je način da se ide ka zloupotrebi moći (vlasti) i načina na koji će lik da zloupotrebi moć. Ali takođe koža će postati poput štita. U isto vrijeme - lik je izgovorio ovo u jednom trenutku u filmu - ali sam to izrezao jer je bilo malo predugačko - koža je takođe vrlo osjetljiva na zadovoljstvo, pa čak i pojačava užitak, ali i zadržava sve što je štetno za nju ili što bi ju napalo na dijelovima, kako iznutra tako i spolja. Na primjer, od negativne emocije - sve te emocije koje bi se mogle primjetiti na koži ne bi se mogle registrovati na jednoj takvoj vještačkoj koži. Na primjer ne bi ste mogli pocrveniti? - Da. Zato što je koža povezana sa svime, iznad svega sa unutrašnjosti. Tako, s jedne strane, to je dobar izum, to je pozitivan izum i zapravo doktor u mom filmu počinje tako što želi da spasi nekoga i pokušava pomoći ljudima koji su zadobili opekotine i slično. Ali, na kraju, to prerasta u njegovu zloupotrebu moći i u to kako manipuliše i zlostavlja tu jednu osobu. U jednu ruku, ovo je romantična priča, zato što je ludo zaljubljen u svoju suprugu i nije mogao da ju spasi. On pokušava da ju nakon njene

TALK TALK/FILM CORNER

FRENZY SPARK

TALK TALK/FILM CORNER

smrti ponovo napravi ali takođe pokušava da izumi i tu predivnu kožu, koja bi, da ju je bio izumio u tom trenutku, bila u stanju da joj sačuva život. Ono što je bilo nemoguće, sada je moguće. Apsolutno je moguće to izvesti. Priča bi mogla tako da se prepriča, ali problem je što je taj čovjek u potpunosti psihopata i da sve to izvede, on nije brinuo o tome što je kidnapovao nekoga i tretirao ga poput zamorca. Dakle, ako zaista želite sažeti film na najosnovnijem nivou, radi se potpunoj zloupotrebi moći od strane jedne osobe suočene protiv ogromne sposobnosti za preživljevanje druge osobe i sposobnosti da preživi upravo tu vrstu zloupotrebe moći. Postoji tu razmišljanje, takođe, o identitetu, o oba identiteta - i seksualnom ali i o onom bitnijem identitetu koji osoba nosi. Tematika promjene ili transformacije prožima se kroz sva Vaša djela. U slučaju transseksualaca, koji se pojavljuju u mnogo Vaših filmova, ona je stvar promjene iznutra ka vani, mijenjate svoje tijelo da bi odražavalo ko ste. Ali, u filmu „Koža u kojoj živim” mijenjanje je na drugačiji način: znači li to da umjetna koža mijenja osobu iznutra? Da li ste imali osjećaj da se u ovoj priči približavate Vama poznatim temama samo iz suprotnog pravca?

Kada shvatimo kakva je zaista situacija, što uzima dosta vremena, mi razumijemo da film govori o zadržavanju stvarnog identiteta, jezgra. Film završava s jednostavnom tvrdnjom o tome ko si: “Ja sam Vicente.” - To je vrlo važno. Barem za mene, ovo je prava i velika poruka.

To je razlika između roda i pola. - To jeste apstrakcija ali za mene to je vrlo jasno. To je poput kvaliteta, da se osjećate ženstveno ili muški. Ali čak i u ovom slučaju, to je izvan genitalija, izvan tijela koje imate. Možda će se ovome ljudi samo smijati, jer misle da je smiješno, ali za mene to je veoma dirljivo. Znate, zanimljivo, nisam znao da li da tu repliku stavim ili ne. Ono što sam htio, to je bilo pitanje letimičnog pogleda. Vaša majka gleda u Vas i ne prepoznaje Vas. To je zato što Vam je koža nova, tako da ona ne može ni da Vas pomiriše. Ali, druga žena, kada gleda u Veru, kaže: “Oh, ovo je lijepa djevojka.” I ona joj se sviđa. Ta druga djevojka, Christina, ne sumnja da je to Vicente. Recimo da volim promjene (izmjene) u životu ali život je pun paradoksa. Nisam znao na kraju da li Vera to treba reći, pa nisam bio sasvim jasan Eleni Anaji, glumici, jer sam htio da kreiram situaciju u kojoj te dvije žene gledaju u majku. Majka je rekla: “Šta se događa? Zašto plačete?” Vrlo je čudno vidjeti kako plaču dvije žene koje se ne poznaju. To je neugodno za nju. Ali to je bilo toliko intenzivano za glumice da je Elena bila ta koja je rekla: “Ja sam Vicente.” To je bilo njezino. Nisam to stavio u scenario, naravno da sam imao mogućnost to je dug kadar - da to ubacim ili ne. Odlučio sam zadržati.

TALK TALK/FILM CORNER

- Moj rad je veoma usko povezan sa mojim vlastitim iskustvima, na primjer, kao dijete, gledajući igru polova koja je bila nešto vrlo vragolasto, ako hoćete, ali to je bilo u vezi nastupa, usko povezano sa karnevalom, gledajući muškarce koji uživaju odjevajući se kao žene i žene koje uživaju oblačeći se poput muškaraca. Tako da sam vidio da se razvija tokom mog djetinjstva; onda je takođe bilo vrlo stvarno kad sam služio vojsku. Muškaraci u vojsci su voljeli da se oblače kao žene u vrlo heteroseksualnoj situaciji i kontekstu. To nisu bili homoseksualci, ne, apsolutno heteroseksualne osobe. Zatim još jedna faza u mom posmatranju, koja nije više o igri polova, ali ima veze s afirmacijom, što je ono o čemu ste govorili - o ljudima koji se zapravo osjećaju određenog pola, ali prisutan je suprotni. To važi i za transvestite i transseksualce koji žive drugačije. Transseksualac treba zapravo proći čitav niz operacija kako bi se postigao željeni pol. Dakle, to su bile te dvije stvari koje sam doživio u svom životu koje su se pojavile i u mojim filmovima. Desila se velika promjena u španskom društvu. Nekada je bilo da su ljudi koje sam znao i koji su htjeli promijeniti pol, morali to učiniti vrlo skrajnuto, u nekim slučajevima tajno, a takođe ponekad su morali da se prostituišu, bez obzira da li su to htjeli ili ne, kako bi se postigli promjenu pola, kako bi zaradili novac za operaciju promjene pola. Srećom, sada je ta praksa postala više prihvatljiva. Čak i u krugu porodice, ljudi sve više prihvataju situaciju transrodnosti i zapravo ju podržavaju. Govoreći o filmu „Koža u kojoj živim” situacija je potpuno drugačija. Mogao bih reći suprotna. Ovdje, transseksualnost je kazna i tako je tretirana. Ne mogu zamisliti goru kaznu od ove. Mislim da je to upravo ono što čini da se film približava horor žanru. To je samo zbog toga šta ta situacija - a ja ne mogu zamisliti goru situaciju - izaziva više razmišljanja o mogućnosti da bi se to moglo dogoditi. To ne znači da sam promijenio mišljenje o transseksualnosti, ali u ovom slučaju, riječ je o gledanju na to iz različite tačke gledišta i stvarnom razmišljanju o načinima na koje bi to moglo biti najgora stvar koja bi vam se mogla dogoditi [Značajni spojleri u sledećim pasusima.]

Ne volim govoriti o tome kao da stvarate film sa porukom. To je kliše. Ali za mene, ona je vrlo važna za lik Vere [Elena Anaya] za povratak njegovim uvjerenjima i od trenutka kad je zakoračio u butik svoje majke, ili njene majke, da ona zna ko je. Osjećala se kao potpuno ista osoba od prije šest godina, kada je prije otmice otišao na motoru u tijelu Vicentea. I to je vrlo važno. Sviđa mi se ideja da je identitet nešto što je nedostupno naučno naprednima. Ali, bez obrzira na sam naučni napredak, da čak i muškosti i ženskosti naposlijetku nemaju nikakve veze s genitalijama. To je izvan toga.

Ono što je zanimljivo jeste da je film prosto prestaje na tom mjestu. Pretpostavljate da će vas ona uvesti u dugačak monolog, ali onda shvatate da sve što je tu potrebno jeste jedna jednostavna izjava. - Samo razmislite o toj situaciji. To što se dogodilo s Verom, to je tako teško za nekoga. Kako možete početi? Kako možete sumirati svoju situaciju? Očajno želite da kažete: “Ja sam ko sam i trebam vas, potrebne ste mi. Jer nemam ništa. Imam novi izgled, novi identitet, ali vas trebam.” Jer, naravno, nakon trenutka u kojem film završava, to bi išlo nadugačko i naširoko, sa policijskom potragom. Ona je upucala dvije osobe. Možda su to zaslužili, ali postoji problem - ne odmah, jer je kuća tako zatvorena - da će ona biti otkrivena. Ali svejedno, ona treba pomoć. A takođe i želi da bude prepoznata. “Ja sam Vicente, bio sam otet. Promjenili su mi pol i morao sam ubiti dvije osobe i pobjeći. I trebam pomoć.” Nisam mogao s manje riječi reći da bih sumirao sve to. Na nekim projekcijama bilo je malo smijeha; za mene, to je vrlo potresno, ali naravno to je jedinstvena situacija. Mogli su se smijati i zbog iznenađenja kao iz bilo kog drugog razloga. - Postoji malo nervoznog smijeha prilikom projekcija filma, jer on čini da se ljudi osjećaju neugodno. Dakle, uprkos ovom vrlo smislenom razgovoru koji vodimo oko pola i roda, takođe želim da budem siguran da čitaoci i gledaoci znaju da je ovo vrlo ugodan film. On govori o avanturi, takođe o vrsti avanture iz koje se ne vraćate, govori o transgenezi kao i o svim tim drugim stvarima.

Izvor: A.V. Club Autor: Sam Adams Prevod: Bojan Ljubomir Jugović

FRENZY SPARK

FRENZY SPARK MAGAZINE email: magazine@frenzyspark.com @frenzy_spark Fan Page