Bosque Sound Community

Novo lice fjužna

“Muzikom pokušavam da prenesem atmosferu jasnim asocijacijama - strah i izgubljenost kroz melodiju koja menja paralelno tonske centre i disonance, seks kroz banalne balade, otrežnjenje kroz nordijsko hladnu atmosferu ili orijentalne melodije koje asociraju na mudrost istoka.”

Nikola Marković, foto: Milica Mijačević Carević

Fjužn kao ogranak džeza oduvek je imao veliki broj poklonika u Srbiji. Koncerti u Beogradu istorijskih velikana žanra, poput Chicka Coreje, Herbieja Hancocka, Johna McLaughlina i drugih, sjajno su posećeni i ponekad nalikuju na rok koncerte po stepenu oduševljenja i načinu prijema njihove muzike. Legendarni koncert Weather Report iz 1980. nadahnuo je mnoge tada mlade muzičare, novinare i fanove da se posvete ovoj muzici, koja je donekle posustala u 21. veku ili se transformisala u nove rukavce i obličja unutar bogatog korpusa savremenog džeza. Na domaćoj sceni je već dvadeset godina vodeće ime Vasil Hadžimanov, ali, sem njega, tek povremeno su se pojavljivali muzičari koji bi udahnuli novi život fjužnu. Nije nimalo čudno što se u takav poduhvat upustio muzičar poput basiste Miloša Bosnića, koji je od svojih početaka bavljenja muzikom, u osmoj godini, prošao kroz brojne žanrove i sviračka iskustva. Prvo koncertno iskustvo imao je još kao mlađi tinejdžer s metal bendom Nefarious Hell na Božidarcu, da bi potom upisao kontrabas u muzičkoj školi i deset godina kasnije diplomirao na FMU. „Do tog momenta sam prošao kroz sve moguće muzičke žanrove kao izvođač - od folklora, cover bendova svih vrsta, do kamernih sastava i simfonijskog orkestra”, kaže Bosnić za Hi-Files, prisećajući se svojih muzičkih početaka.

Kako je nastao Bosque

Krajem 2015. Miloš Bosnić okuplja bend Bosque, koji snima prvi album “Four Noble Truths”, još uvek bez prevelikog odjeka u (maloj) domaćoj džezerskoj zajednici. Kao svojevrsni garant kvaliteta i najprepoznatljivije ime u toj izvornoj postavi bio je (i ostao) saksofonista Dušan Petrović, veteran scene, koga publika pamti još iz Plejboja, a kasnije iz postava kao što su Dvojac bez kormilara i Fish in Oil. Uz njih dvojicu publici su se predstavili klavijaturista Stevan Milijanović i bubnjar Aleksa Milijanović. “Za formu fjužn džeza odlučio sam se jer je idealan žanr u kome se mogu izraziti i kao kompozitor i kao izvođač, i gde mogu koristiti stilsku eklektiku. Često sam sebe zamišljao kako sviram na džez festivalima s rezervnom bas-gitarom, kontrabasom i kontroler klavijaturom iza sebe, vodeći sopstveni bend u nekoj od sala kao što su Sava centar ili bina kraj mora u velikom parku nekih od svetskih metropola, kao predgrupa nekom od mojih fjužn heroja – Zawinula, Hancocka, Coreje”, priznaje Bosnić.

Muzika i storiteling

Već sledeći album “Escape from Urumchi” pojavljuje se kao zaokruženo delo koje pleni sviračko-aranžerskom zrelošću, ali i zaokruženim konceptom koji u prvi plan stavlja svojevrsni storiteling. Junak ovog albuma Mr. Chin živahni je prozapadni advokat koji živi u učmalom okruženju centralne Azije, a Mrs. Chin je njegova bogata supruga, usamljena domaćica s gomilom posluge, željna avanture s njegovim klijentom sa istog tog Zapada. “U dramskom smislu, to je klasičan šekspirovski komad sa elementima Joneska”, kaže Bosnić. U muzičkom smislu, i dalje ostaje u domenu manje-više tradicionalnog fjužna, ali se ovaj narativni tok odražava i na pristup kompoziciji i aranžmanima, odnosno delu kao celini. Tako on dalje pojašnjava: “Muzikom pokušavam da prenesem atmosferu jasnim asocijacijama - strah i izgubljenost kroz melodiju koja menja paralelno tonske centre i disonance, seks kroz banalne balade, otrežnjenje kroz nordijsko hladnu atmosferu ili orijentalne melodije koje asociraju na mudrost istoka.” Bosnić još i dodaje: “Trudim se da razmišljam o opštim problemima čoveka, kao što su glupost, destrukcija, autodestrukcija, ukratko - odnos emotivnog i racionalnog u čoveku, a naročito u društvu kao neegzaktnom proizvodu pojedinaca.

Priče su izmišljene i banalne da bih ih lakše ispričao kroz proste asocijacije.”

Retro-moderno

Miloš Bosnić bi samo donekle mogao delovati kao muzičar ili ideolog muzike starog kova. Njegovi recentni albumi jesu konceptualne celine na način kako su se albumi pravili u stara dobra vremena, ali takođe ne opterećuju svojom dužinom, niti se numere rasplinjavaju u predugačkim solo eksplikacijama. Dok, s jedne strane, važi mit da mlade generacije nemaju pažnju i da su odrasli u eri striminga, gde je pesma ispred albuma kao umetničke celine, takođe svedočimo sada već i stabilnoj eri vinila, koja album kao takav vraća u fokus. Zanimljiv je i iskorak koji je Bosnić napravio na aktuelnom albumu svoje postave, koja se sada zove Bosque Sound Community. „Shambhala (Fantastic Jazz Suite) delo je podeljeno na tri odseka i šest numera, na kome su gostovali i članovi Beogradske filharmonije, tu su i horski segmenti, a bendu se priključio perkusionista Aleksandar Radulović. Premda sam konceptualni zahvat deluje megalomanski, muzika benda je pristupačna i priziva neke zanimljive asocijacije – kako na soul/fank aspekte fjužna sedamdesetih, tako i na vrlo aktuelna izdanja saksofoniste Kamasija Washingtona, prepoznatljivog po svojim kombinacijama hora, simfonijske muzike i različitih tradicija džeza. Ispostavilo se da ove asocijacije nisu nimalo slučajne: „Pre nekoliko godina gostovao sam na radiju kod mog prijatelja i producenta prvog albuma Nemanje Lazarevića, gde je trebalo da predstavim listu muzike koju slušam. Bukvalno sam želeo da puštam Change of guard svih 90 minuta. Neverovatno koliko sam tada slušao The Epic. Kamasi je neverovatan umetnik i jedan od trenutno mojih omiljenih izvođača, sigurno da je tu mnogo njegovog uticaja”, kaže Bosnić.

Umetnost snimanja muzike

U odnosu na klasične formate džeza, koji su često insistirali na “organskom” zvuku, koji bi bio najbliže osećaju boravka u prostoriji s muzičarima, fjužn je od starta oberučke prihvatio i poprok pristup produkciji i postprodukcijskom radu u studiju. Imajući to u vidu, pitali smo Miloša Bosnića za njegove studijske afinitete. “Voleo bih da imam uslova da više eksperimentišem sa snimanjem. Nažalost, pored vremena, to zahteva i dosta sredstava, ali sada se dosta toga može postići i u samom softveru. Generalno volim dobru i jasnu produkciju bubnjeva pre svega, da bude više pop nego džez. Dakle, jasan i moćan zvuk benda. U uslovima s kontrabasom i klavirom verovatno bih drugačije razmišljao.” U tom smislu, Bosnić nagoveštava i konkretne ideje. “Na novom albumu planiram da se, kad usnimimo bend, posvetim nasnimavanju i korišćenju konkretnih zvukova. Razmišljao sam i da, umesto tehnike korišćenja boja instrumenata za oslikavanje radnje, počnem da koristim i tehnike u produkciji kao što su promena prostora, zvučnih izvora i slično”, kaže on i zaključuje: “Smatram da je snimanje muzike velika umetnost, a najlepša stvar u slušanju je kad se oseti bas. Ron Carter sa zvučnika preko brodskog parketa direkt u stopala.”

Shambhala cover photo by Dragan Bosnić