Muzičke recenzije

Dragon’s Fuel – „Fruška džungla“

(Horz)

Kvartet Dragon’s Fuel tokom prethodnih godina bio je poput novosadskog odgovora na beogradski Fish in Oil, premda je reč o dva autonomna i donekle stilski različita sastava. Za razliku of Fish in Oila, Lav Kovač i ekipa su za nijansu više baštinili odmereniju britansku, spram divlje njujorške verzije neo džez-roka, ali ništa manje eklektično, vickasto i razigrano. Na novom albumu postavi se pridružio Ivan Burka (marimba, vibrafon i perkusije), što je donelo i veći fokus benda na same pesme, odnosno pažljivo obigravanje oko lepe melodije kao centralni aranžerski koncept. Usled ovog instrumentalnog dodatka nezaobilazne su i asocijacije na egzotiku kao muzički podžanr kasnih pedesetih godina. Dragon’s Fuel je možda izgubio oštricu, ali je dobio na zrelosti, volumenu zvuk i nadasve na sposobnosti da evoluira i raste i razvija se kao bend.

Ivan Radivojević Quartet – „In Plain View“

(A.MA Records)

Pre 10-15 godina na nastupima polaznika džez odseka MŠ „Stanković“ mogli ste često da vidite i čujete tada mladog trubača Ivana Radivojevića kao jednog od vodećih sviračkih talenata svoje generacije. Sada u svojim ranim tridesetim, dugo je brusio talenat i tražio pravi autorski izraz. Pronašao ga je na trasi ne toliko starijih uzora, poput Mathiasa Eicka ili Ambrosea Akinmusirea, premda više naginje pitkoj melodičnosti skandinavskog kolege po instrumentu. Valja spomenuti da Radivojevićeva muzika nije copy/ paste bilo kog inostranog izvođača, kao i da ova okrenutost modernom ne znači i potpuni raskid s baperskom tradicijom. „In Plain View“ je delo mladog, ali već zrelog muzičara, koji ekonomično i promišljeno razvija svoj stil, uzimajući najbolje iz oba sveta.

Nikola Marković

Zoh Amba – “O, Sun”

(Tzadik)

Saksofonistkinja Zoh Amba relativno je novo ime na njujorškoj džez sceni, ali grabi krupnim koracima napred. Za ovu godinu planirala je čak tri albuma, od kojih je prvi “O, Sun” objavljen za legendarni “Tzadik” još legendarnijeg Johna Zorna, koji se pojavljuje i kao gost na albumu. Među pratećim muzičarima su i prekaljeni asovi poput bubnjara Joeya Barona i basiste Thomasa Morgana, uz pijanistu Micaha Tomasa. Baš kao što je pre sedam-osam godina James Brandon Lewis napravio pravi bum svojim old school pristupom spiritualnim, postkoltrejnovskim frakcijama postbapa i fri džeza, tako i Zoh Amba pleni svojim zrelim sviranjem koje evocira neka duhovnija džez vremena. Ozbiljna svirka za ljubitelje slobodnijih džez formata.

Joel Lyssarides – Stay Now

(ACT Music)

Mladi švedski pijanista Joel Lyssarides (1992) jedan je od onih generacijskih talenata koji plene lakoćom sviranja i komponovanja, čije melodije klize i teku kao da je napraviti dobru džez pesmu nešto najlakše na svetu. Tragom referenci, sličnu nepodnošljivu lakoću džeziranja mogli bismo uočiti kod kontrabasiste Avishaia Cohena (koji je uvek imao sjajne muzičare na klaviru) ili pijaniste Tigrana Hamasyana, čiji albumi i koncerti su pokazne vežbe stavljanja virtuoznosti u funkciju muzike. Lyssaridesu treba skinuti kapu i zbog činjenice da je mlad, popularan, ovenčan brojnim nagradama za svoj talenat, ali dovoljno muzički inteligentan da shvati kako vunderkind karijere lako mogu da skliznu u kompozitorski prosek. Njegov aktuelni album “Stay Now” nije debitanski, ali jeste prvi za velikog izdavača kao što je ACT Music. Na njemu Lyssarides ne zvuči kao tipičan skandinavski muzičar, već kao neko ko je u džez ušao iz klasične muzike i odatle preneo specifičnu vrstu kitnjaste sviračke lepršavosti. Iako je ime bendlidera na omotu istaknuto velikim slovima, ovo je ipak album trija u kome podjednako sudeluju basista Niklas Fernqvist i bubnjar Rasmus Blixt. Utoliko će slušalac moći da uživa u konciznim aranžmanima po pravoj meri za Lyssaridesov bujni talenat.

Lykke Li - “EYEYE”

(Pias, CRUSH)

Novi album Lykke Li je i ona sama proglasila svojim duboko ličnim izdanjem jer je ponovo ostavljena. Možemo reći da je slomljeno srce neodvojiv deo njenog brenda i stvaralaštva uopšte. Ipak, “EYEYE” zvuči kao skup jednoličnih monotonih balada. Uprkos njegovom konceptualnom i audio-vizuelnom aspektu, mogli bismo biti čak i toliko smeli da kažemo da je Lykke svoj potencijal odavno istrošila i da se već neko vreme koristi starom slavom i već oprobanim temama. Čak ni povratak Björna Yittlinga (iz davno popularnog indi-pop dua Peter, Björn and John), koji je radio s njom na prva tri albuma, pa ni meditacije (s narkoticima i bez njih) nisu mnogo pomogli. Lykke zvuči kao alternativna verzija Adele, s daleko slabijim glasovnim mogućnostima. Ograničeni vokabular engleskog kojim raspolaže u kombinaciji s nedovoljno zaraznim ritmovima samo ističu u prvi plan oskudnost njenih stihova.

Wet Leg - “Wet Leg”

(Domino)

Britanke Rhian Teasdale i Hester Chambers su dugogodišnje prijateljice koje su 2019. formirale bend i nazvale ga Wet Leg, navodno slučajno birajući emodžije, iako ovaj izraz u slengu znači “osoba sklona samosažaljenju”. One su objavile sjajan indi-pop debi i zvuče mnogo mlađe nego što zaista jesu, najviše zahvaljujući oprobanoj produkciji koju potpisuje Dan Carey, mašina za hitove indi-muzičara kao što su Grimes, Bat for Lashes i Franz Ferdinand. Bile one produkt industrije ili ne, Wet Leg su bile neophodne kako bi popunile rupu na muzičkoj sceni - ženski (feministički) indi-rok bend s duhovitim i vrcavim tekstovima bez dlake na jeziku. “Chaise Longue” je pesma koja je postala viralna i s kojom su se proslavile, a “I Don’t Wanna Go Out” koristi rif identičan onom u pesmi “Man Who Sold the World” Davida Bowiea.

Ana Eraković

Florence + The Machine - “Dance Fever”

(Polydor)

Florence Welch je sve ono što bi Lykke Li želela da bude - mejnstrim umetnica koja pruža kompletno i originalno audio-vizuelno iskustvo, ne podilazi trendovima, ali je uvek rado slušana. Kako sama autorka navodi, inspiracija za ovo izdanje bio joj je legendarni panker Iggy Pop, pa dominiraju gitarski rifovi i ritam-sekcije, zatim tragične heroine sa slika prerafaelita (pesma “Cassandra”) i priče o vešticama iz narodnog folklora, kao i epidemija plesne kuge koja je harala Evropom 1518. (pesma “Choreomania”). Kao i uvek, Florence veliku pažnju pridaje i omotu, koji je ovog puta radila sjajna fotografkinja Autimn de Wilde. Njena estetika se savršeno uklapa sa imidžom Florence Welch, a režirala je i četiri spota za singlove sa ovog albuma, uključujući i pesmu “Heaven is Here”, inspirisanu istočnoevropskim folklorom, za koju je spot sniman u Kijevu samo nekoliko dana pre ruske invazije.

Warpaint - “Radiate Like This”

(Virgin)

Indi-pop četvorka iz Los Anđelesa jedan je od retkih ženskih bendova na savremenoj muzičkoj sceni. Kako su ženske grupe poznate po svojoj krhkosti, i one se umalo nisu raspale usled privatnih obaveza i solo ambicija, ali su ih privrženost muzici i prijateljstvo podstakli da posle čak šest godina, bez obzira na prepreke (poput pandemije), snime, svaka na svojoj strani sveta, i četvrti studijski album “Radiate Like This”. Srećom, on zvuči kao da su bile zajedno u studiju sve vreme i kao da razlaz nikada nije ni bio opcija, a ovo je verovatno i njihovo najbolje izdanje do sada. Emily, Jenny, Theresa i Stella poznate su po svom specifičnom eteričnom indi-popu, uzgajanom pod kalifornijskim suncem i glasovnim harmonijama, koje ponavljaju unedogled kao neku mantru kojom pokušavaju da se oslobode specifičnih emocija. Šum talasa, vetar s mora i vedro nebo pod kojim su stasavale čuju se već u prvoj pesmi “Champion”, koja zvuči kao samospoznaja dok se vozite duž Zapadne obale tik uz okean. “Hard to Tell You” je savršen saundtrek za tople letnje noći, a “Stevie” je zvuk zaljubljenosti. Warpaint su trenutno na turneji, a posetile su čak i Srbiju, željnu malo drugačijeg zvuka.

Arcade Fire - “WE”

(Columbia)

Šesti studijski album kanadskog benda Arcade Fire nazvan je jednostavno “WE”, a ime potiče od čuvenog naučnofantastičnog romana pisca Jevgenija Zamjatina, koji govori o distopijskoj budućnosti. Ovo bi lako moglo da bude i njihovo poslednje izdanje jer ih je napustio alfa i omega benda Win Butler i teško je zamisliti da bi mogli da rade jednako kvalitetno bez njega. Kao i sva njihova prethodna izdanja, i “WE” je pre svega konceptualan i aludira na propast društva. Tako, na primer, “End of the Empire I–III” i “End of the Empire IV” predviđaju skoru propast Sjedinjenih Američkih Država kao svetske sile. U pesmi “Unconditional II (Race and Religion)” gostuje legendarni Peter Gabriel. Arcade Fire su očigledno dosegli godine u kojima im savremeni svet ima sve manje smisla i oni svu svoju odbojnost prema njemu otvoreno iskazuju kroz ovih deset pesama.

Quinn Oulton – „Alexithymia”

(DeepMatter Records)

Ukoliko ste ljubitelj muzike koju stvara James Blake, definitivno će vam se svideti Quinn Oulton i njegov debi “Alexithymia”. Nežni anđeoski glas, na momente ograničenih mogućnosti, i elektro R&B melodije odlikuju i ovog britanskog muzičara. Uprkos nazivu albuma koji sugeriše da Quinn nije dobar u otkrivanju emocija, on se odlično snalazi kao tekstopisac i dovoljno je direktan da vam uvek bude jasno šta je želeo da kaže. Quinn svira nekoliko instrumenata, od kojih je prvi bio saksofon, pa se često mogu čuti džez deonice, a završio je i kurs Red Bull muzičke akademije, koja mu je, prema njegovim rečima, otvorila nove vidike. Iako su sve pesme posebne, već na prvo slušanje izdvojiće se sjajna “Clashing Colours”, na kojoj gostuje i bubnjar Moses Boyd, i “Better”, u kojoj Quinn ohrabruje nekoga ko je nesrećno zaljubljen i preporučuje sam sebe.

Yumi Zouma - “Present Tense”

(Polyvinyl)

Dream pop četvorka s Novog Zelanda koja nastupa pod imenom Yumi Zouma objavila je svoj četvrti studijski album pod nazivom “Present Tense”. Njihovo prethodno izdanje “Truth or Consequences” prošlo je skoro neprimećeno usled prvog talasa panike zbog kovida 19. Lepršave letnje pop pesme savršene su kao pozadina nekog tinejdžerskog filma i mogu da vas teleportuju, makar u mislima, na prostranu peščanu plažu, što je njihova ekspertiza još od prvih EP-jeva koji su kružili blogosferom. Dok su se u početku većim delom oslanjali na nostalgiju sintpopa iz osamdesetih i devedesetih, sad koriste tu inspiraciju da stvore nešto novo i svoje. I ovaj album je zbog pandemije sniman na daljinu jer su članovi bili raštrkani na sve četiri strane sveta. Već na prvo slušanje izdvajaju se pesme “Mona Lisa”, “If I Had a Heart for Chasing” i “Where the Light Used to Lay”.

Father John Misty – „Chloë and the Next 20th Century“

(Sub Pop, Bella Union)

Na prvo slušanje delovalo je kao da se Father John Misty ponovo izgubio u svojoj ironiji kao što je to bio slučaj sa albumom “Pure Comedy” iz 2017. Srećom, svaki sledeći put kad pritisnete play, biće vam sve jasnije da je u pitanju jedno od najboljih Tillmanovih izdanja. Savršena kombinacija (auto)ironije, melanholije i romantike recept su koji Father Johna Mistyja svrstava među najbolje muzičare i tekstopisce našeg vremena. Ovaj album je kombinacija oprobanih recepata i žanrova u kojima je autor želeo da se oproba. Tako je uvodna “Chloë” Tillmanov eksperiment s big bendom, “Goodbye Mr. Blue” podseća na pop melodije sedamdesetih i šezdesetih, “Funny Girl” kao da je preuzeta iz nekog starog holivudskog filma, dok je “Olvidado (Otro Momento)” čista bosa nova. Sve ostale pesme su tipičan Father John Mistyjev indi-folk. Na omotu je autor podšišan i bos dok pleše s minijaturnom ženom, koja, prema njegovim rečima, simbolizuje sve čega ne može da se oslobodi, a scena uhvaćena na fotografiji izgleda kao da je preuzeta iz nekog filma Davida Lyncha. I ovaj put Father John Misty radi ono u čemu je najbolji - kritikuje društvo pomoću svojih duhovitih i dovitljivih stihova. On je tu da postavi ogledalo pred društvo i njegove pojedince, a na njima je da odluče šta će da urade s tim.