Vangelis

Kreator zvuka budućnosti

Evángelos Odysséas Papathanassíou nastupao je pod imenom Vangelis i svojim inovativnim pristupom filmskoj muzici ostavio dubok trag u istoriji filma.

Ana Eraković

Vangelis je bez sumnje bio jedan od pionira bar kad je u pitanju muzika za film. On je ceo svoj život posvetio komponovanju. Od najranijeg detinjstva Vangelis je neprestano stvarao i skoro da nije prošla nijedna godina a da nije nešto objavio, pa njegova diskografija broji više od pedeset albuma.

Počeci

Evángelos Odysséas Papathanassíou rođen je 1943. u malom gradu Agria u Solunskoj regiji. Otac mu je bio veliki zaljubljenik u muziku, a majka školovana operska pevačica. Pokazivao je sklonost ka muzici već sa četiri godine, kad je počeo da komponuje na porodičnom klaviru i da modifikuje njegov zvuk stavljajući najrazličitije predmete unutar rezonantne kutije. Zato su ga već sa šest godina roditelji upisali u muzičku školu, ali mu ovo obrazovanje nije pogodovalo jer je više voleo da stvara nego da interpretira tuđa dela. U početku je najviše slušao grčku tradicionalnu muziku, a kasnije je počeo da se interesuje za rok i džez. S petnaest godina s drugovima je oformio svoj prvi bend, a 1963. su nastupali pod imenom The Forminx. Svirali su obrade The Beatlesa, kao i Vangelisove kompozicije. Postigli su omanji uspeh u Evropi i raspali se samo tri godine kasnije. Nakon toga on je uglavnom radio u studiju komponujući za druge izvođače.

Muzika za filmove

Odmah na početku karijere Vangelis je počeo da piše muziku za filmove, a među prvima bili su “My Brother, the Traffic Policeman” iz 1963, “5,000 Lies” iz 1966, “To Prosopo tis Medousas” iz 1967. i “Apollo Goes on Holiday” iz 1968. Te 1968. Vangelis je odlučio da ode u London u nadi da će tamo unaprediti karijeru, ali kako nije uspeo da pređe granicu, produžio je u Pariz, gde je ostao narednih šest godina. U periodu od 1970. do 1974. radio je samostalno na projektima u vezi s filmom, pozorištem i televizijom. Usledila je muzika za ostvarenja poput “Sex Power” iz 1970, “Salut, Jerusalem” iz 1972. i “Amore” iz 1974.

Aphrodite’s Child

Vangelis je 1968. osnovao prog-rok bend Aphrodite’s Child, u kome su, pored njega, bili Demis Roussos, Loukas Sideras i Anargyros Silver Koulouris. Zajedno su snimili tri albuma - “End of the World” iz 1968, “It’s Five O’Clock” iz 1969. i “666” iz 1972, koji je postao i klasik u žanru psihodeličnog roka, ali su se nakon toga razišli, navodno, jer Vangelis nije mogao da stvara mejnstrim muziku, niti da učestvuje u igrama koje je muzički biznis nametao. Ipak, nastavili su saradnju

tako što je bio producent albuma Demisa Roussosa. Tokom 1971. učestvovao je u različitim džem sešnima s lokalnim muzičarima, na osnovu kojih su objavljena dva albuma, “Hypothesis” i “Dragon”, što Vangelis nikada nije odobrio, pa je podneo tužbu i oni su povučeni iz prodaje. Svoj prvi solo album “Fais que ton rêve soit plus long que la nuit” objavio je 1972, a inspiraciju je dobio posmatrajući čuvene studentske proteste 1968. Komponovao je i za dokumentarac o životinjama, saundtrek je objavljen 1973. pod nazivom “L'Apocalypse des animaux”, a iste godine snimio je i muziku za film “Amore”. Njegov drugi samostalni album “Earth” takođe je objavljen 1973, a već sledeće godine Vangelis je napustio Pariz, smatrajući da ga je prerastao, i preselio se u London.

London

U Londonu je 1975. Vangelis otvorio i svoj studio “Nemo Studios”. Ubrzo je sklopio ugovor s “RCA Recordsom”, za koji je izdao niz albuma - “Heaven and Hell” iz 1975, “Albedo 0.39” iz 1976, “Spiral” iz 1977, “Beaubourg” iz 1978. i “China” iz 1979. Kako njegova ljubav prema tradicionalnoj grčkoj muzici nikada nije prestala, 1979. objavio je i “Odes”, na kome su se našle grčke narodne pesme koje je izvodila glumica Irene Papas. Album je bio apsolutni hit u Grčkoj, pa je sličan poduhvat ponovio i 1986. s “Rapsodies”. Iste godine otpočeo je i saradnju s pevačem grupe Yes Jonom Andersonom, s kojim je objavio čak četiri albuma. Značajan uspeh Vangelis je postigao napisavši i muziku za seriju “Cosmos: A Personal Voyage” iz 1980, snimljenu na osnovu istraživanja Carla Sagana, a sam autor mu je slao snimke satelita kako bi ih ovaj iskoristio u svojim kompozicijama.

Chariots of Fire

Vangelis je pristao da radi muziku za niskobudžetni “Chariots of Fire”, prikazan 1981, jer mu se svidela ekipa koja je učestvovala u realizaciji filma. Ipak, on je bio neobičan izbor za ostvarenje čija je radnja smeštena u dvadesete godine prošlog veka, s obzirom na to da su istorijske drame uglavnom koristile simfonijske orkestre, a Vangelis je bio poznat po svojoj upotrebi sintisajzera. Naslovna pesma ovog filma postala je hit i stigla na prvo mesto top-lista, a Vangelis je stekao svetsku slavu i osvojio Oskara. Ova pesma je iskorišćena i na otvaranju Zimskih olimpijskih igara 1984. u Sarajevu. Usledili su brojni pozivi da radi muziku za filmove, ali on je većinu odbijao, pribojavajući se da bi mogao da postane “fabrika za filmsku muziku”. Zato je Vangelis pažljivo birao za koja ostvarenja će komponovati, a među njima su bili dokumentarac “Pablo Picasso Painter”, “Missing” iz 1982, “Antarctica” iz 1983. i “The Bounty” iz 1984.

Blade Runner

Vangelis će ipak najviše ostati zapamćen po svom saundtreku za film “Blade Runner” iz 1982. Njegova melanholična elektronska muzika savršeno se uklopila s distopijskom budućnošću u kojoj se radnja odigrava. Međutim, zbog brojnih nesuglasica, Vangelis nije dozvolio objavljivanje saundtreka sve do 1994. Usledila je muzika za filmove “1492: Conquest of Paradise”, “The Plague” i “Bitter Moon” iz 1992. Čak je radio i kompozicije za podvodne dokumentarce čuvenog istraživača Žaka Kustoa. Među poslednjim filmovima na kojima je bio angažovan našao se istorijski “Alexander” iz 2004, kao i biografski “El Greco” iz 2007. Pre nekoliko godina Vangelis je konačno uspeo da ubedi izdavačku kuću da mu dozvoli da remasteruje svoje albume. Preminuo je u maju 2022. u bolnici u Parizu usled srčanih komplikacija koje su najverovatnije bile izazvane kovidom 19.