Kraj trke formata

Nove formate zvuka i slike nećemo skoro videti jer naša čula neće moći da razluče veće rezolucije koje budu ponuđene u budućnosti.

Desetine analognih nosača zvuka, od pojave prve ploče 1897, većinom su doživele komercijalni neuspeh i svele su se na gramofon, kasetofon i magnetofon, koji su opstali decenijama kao utvrđeni formati. A onda je došlo doba digitalnog zvuka i slike. I ovde su se pojavljivali, te smenjivali formati, samo mnogo većom brzinom, u skladu s brzim vremenom u kome živimo. Cena progresa uvek postoji, a ona se ovde pojavljuje kao tehnološko zastarevanje uređaja. Dok gramofonsku ploču ili kasetu stare pola veka i danas možete slušati na svojim uređajima, ukoliko ih posedujete, još jedan izum 21. veka je to otežao s digitalnim materijalom - programirano zastarevanje uređaja. Brzina kojom su digitalni audio i, naročito, video-reproduktori gubili aktuelnost, zastarevali i završavali svoj radni vek bila je neviđena do tada. Kako god, trka je počela i izgledalo je kao da joj nema kraja. Sa CD audija krenulo se u povećavanje dužine digitalne reči, koja je narasla do 24 bita i frekvencije uzorkovanja od 192 kiloherca. Studijski formati za snimanje, miksovanje i mastering išli su i preko toga (ovde se nećemo baviti formatima za internu obradu signala u digitalnim uređajima, koji idu do 32/768). Jeste li primetili da se tu stalo? Veće rezolucije, osim što su nepraktične za čuvanje i prenos preko mreže, zaista nisu u stanju da nam saopšte nešto što možemo da čujemo, da ne pominjemo da audio-industrija nije ni delom iskoristila mogućnosti ovog formata. Digitalnoj slici bila je potrebna samo jedna decenija da se sa HD slike dođe do UHD-a kao novog standarda. I, dok je 8K već u prodaji, 16K u razvoju, a da ni UHD emitovanje još nije toliko rašireno, jedan pogled na tablice razdaljine gledaoca od ekrana pokazuje da je UHD prevazišao razlučivost čula vida na bilo kojoj postojećoj dijagonali TV ekrana. Na tom putu povećavanja rezolucije i definicije ponešto se izgubilo. U jednom trenutku se činilo da je definicija počela da potiskuje prirodnost: od prvog 14-bitskog CD plejera Philips CD-101, čiji je zvuk i danas na svoj način zanimljiv i privlačan hi-res ušima, rasla je rezolucija do mejnstrim 24/192 formata, koji u svojim najboljim izdanjima zaista obiluje detaljnošću, ali ovo je lični utisak, potvrđen više puta, i uvek zvuči pomalo napeto. Ako mene pitate, 24/96 zvuči prirodnije i analognije. Slično je i s video-formatima. Još uvek se sećam prelaska s katodne cevi na ravni panel. Izgubio se deo svetlucave bioskopske magije u nejasnim i manje Willi Studer

oštrim detaljima koje naš um, posmatrajući slike, dovršava, što je fenomen poznat iz istorije slikarstva. Kad se došlo do UHD televizije, količina detalja se povećala do te mere da je svaki segment slike postao jednako razlučiv, i to je duže gledanje 4K materijala učinilo pomalo zamornim za oči. Naravno, očekivano je da industrija potrošačke elektronike nastavi da nam i ubuduće nudi još više detalja, boja i dinamike, ali to će biti isključivo komercijalni noviteti, a ne i tehnološki prodor. Prema tome, sada sa sigurnošću možemo zaključiti da smo opremljeni za budućnost i možemo se prepustiti uživanju u sadržajima zbog kojih su sve ove tehnologije i napravljene. U mom domaćinstvu standard su UHD televizor i audio CD kvaliteta, uz nekoliko 24/96 snimaka, mahom digitalizovanih traka. Kako stvari stoje, ovako će i ostati.

Steve Lacy - “Gemini Rights”

(RCA)

Kad je 2020. Steve Lacy izdao svoju kompilaciju neobjavljenih pesama “The Lo-Fis”, pomenuli smo da je evidentno da je on jedan od najtalentovanijih muzičara na sceni. Sada slušamo njegovo drugo studijsko izdanje “Gemini Rights”, koje je producirao skoro sam, uz malu pomoć drugara iz ekipe Odd Future - Matta Martiansa i DJ Dahija. Njegov najnoviji zvuk se oslanja na ono što je radio Andre 3000 na svom albumu “The Love Below”, a što opet sve ima koren u muzici koju je stvarao Prince, s tim što je Steve Lacy modernizuje na svoj način. Ipak, iz nekog razloga, “Gemini Rights” je manje interesantan nego prethodno objavljena kompilacija, kao da je Lacy lošiji kad se trudi i planira i kad ima svu profesionalnu studijsku opremu nego kad samo improvizuje i spontano stvara novu muziku na svom iPhoneu.

Regina Spektor - “Home, Before and After”

(Sire/Warner)

Indi-pop veteranka Regina Spektor je na sceni već više od dvadeset godina. Prepoznatljiva po svojim jednostavnim kompozicijama i glasu koji prati pre svega klavir, koji sama svira, ona je objavila svoj osmi studijski album, sniman u napuštenoj crkvi. Nekoliko pesama (“Loveology” i “Raindrops”) odranije je poznato publici koja je išla na njene nastupe. To uključuje i uvodnu “Becoming All Alone”, koja je tipična spektorska klavirska balada nešto bržeg tempa, u kojoj zamišlja da ide na pivo s Bogom. Sličnu tematiku obrađuje i u pesmi “One Man’s Prayer”. Sledeća, “Up the Mountain”, interesantna je pre svega jer Regina repuje svoje stihove. “SugarMan” je sarkastična i duhovita himna sponzoruša, a “What Might Have Been” zvuči kao da je izvučena iz nekog mjuzikla. “Home, Before and After” neće biti razočaranje za Reginine fanove, a biće i odlična prilika za mlađe da se s njom upoznaju prvi put.

Nikola Marković

Soccer Mommy - “Sometimes, Forever”

(Loma Vista)

Kako trendovi nalažu, izvođači se masovno vraćaju zvuku devedesetih, svako u svom žanru. Tako je i Sophie Regina Allison, poznata pod pseudonimom Soccer Mommy, pribegla zvuku devedesetih, bio to indi-rok, šugejz ili grandž. U tome joj je pomogao producent Daniel Lopatin, poznat kao Oneohtrix Point Never, koji je radio na poslednja dva albuma R&B zvezde The Weeknda, a na osnovu ovog izdanja reklo bi se da mu je rok senzibilitet mnogo bliži, i zaista, bar kad je produkcija u pitanju, “Sometimes, Forever” zvuči perfektno. I pored (mahom) hvalospeva kritike, čini se da je njen debi “Clean” iz 2018. bio daleko originalniji i interesantniji. Kao da je ovog puta Allison bila primorana da pristupi projektu s mnogo više ozbiljnosti i promišljenosti, što je, naprotiv, rezultiralo monotonijom, pre svega jer su se njen glas i stihovi izgubili u melodijama i taktovima.

Beyoncé – „Renaissance“

(Parkwood, Columbia)

Dok većina pop zvezda izbegava leto za objavljivanje albuma u strahu da neće dobiti pažnju i zaradu kakvoj se nadaju, Beyoncé očigledno nema ovaj problem jer publika nestrpljivo očekuje njenu muziku u svakom trenutku. Ne računajući saundtrek za rimejk “Lion King” i album koji je snimila sa suprugom predstavljajući se kao The Carters, “Renaissance” je njeno prvo samostalno izdanje od 2016, kad je objavljen kontroverzni “Lemonade”. Naziv je, navodno, odabrala kao potrebu za ponovnim rođenjem i preporodom nakon svega kroz šta je društvo prošlo tokom pandemije u prethodne tri godine, a postoje i nagoveštaji da je ovo samo prvi deo i da nas očekuju još dva nastavka. Beyoncé se ovog puta fokusirala na elektroniku iz devedesetih i disko, i u toj kombinaciji uspeva da zvuči originalnije od većeg dela mejnstrim scene. Producenti su, kao i uvek, pažljivo odabrani - Hit-Boi, No I.D, Syd the Kid, Skrillex, TheDream i Honey Dijon. “Renaissance” je, navodno, posvećen njenoj porodici i njenom pokojnom ujaku Johnnyju, koji je bio homoseksualac. Najfascinantnija je činjenica da i posle dvadeset i više godina, koliko traje njena karijera, Beyoncé uvek dospe do prvog mesta top-lista i svako njeno novo izdanje privlači pažnju ne samo njenih fanova već i svih onih koje interesuje savremena muzička scena.

She & Him - “Melt Away: A Tribute to Brian Wilson”

(Fantasy)

Glumica Zooey Dechanel i kantautor M. Ward nastavljaju po starom oprobanom receptu - obrade starih rok hitova u svom aranžmanu, a ovog puta na repertoaru je frontmen grupe The Beach Boys - Brian Wilson. On se čak i pojavljuje u pesmi “Do It Again”. Imaćete priliku da čujete dobro poznate pesme koje je napisao Wilson, poput “Darlin’” i “Wouldn’t It Be Nice”, u izvedbi ova dva klasik rok fanatika. Iskreno, uprkos njihovoj ljubavi prema bendu The Beach Boys, ovo nije među boljim ostvarenjima Dechanelove i Warda, koji, kad izaberu pravi materijal, umeju da zvuče i bolje od originala, kao što je to, na primer, bio slučaj sa izdanjem “Classics” iz 2014. i božićnim albumima. Ipak, uprkos povremenim promašajima, She & Him su već skoro petnaest godina nostalgija u jednom od svojih najboljih pojavnih oblika.

070 Shake – „You Can’t Kill Me”

(Good, Def Jam)

070 Shake se proslavila radeći kao producent na albumima “Ye” repera Kanyea Westa i “Daytona” repera Pushe T-ja. Njen originalni i inovativni muzički izraz zapao je za uho nekim od najmoćnijih izvođača na savremenoj mejnstrim sceni, i zvezda je rođena. Tako je debi izdanje “Modus Vivendi” iz 2020. dobilo samo reči hvale. Na “You Can’t Kill Me”, Danielle Balbuena, kako joj je pravo ime, nastavlja u istom maniru, ali ovaj zvuk više nije toliko impresivan kao kad je tek predstavljen. Možda jer ga je Kanye besramno prisvojio i toliko izanđao da smo se zasitili. Iako album zvuči više kao celina u odnosu na njen prvenac, iako je sazrela kao izvođač i producent, njeno karakteristično menjanje pravaca i tempa u okviru iste pesme sa autotjunom koji vreba iza svakog ćoška postalo je konfuzno i naporno za slušanje.

Vendredi sur Mer - “Métamorphose”

(A+LSO/Sony Music)

Francusko govorno područje nas svaki čas obraduje odličnim pop albumom, koji nema nikakve druge pretenzije sem da nas motiviše da plešemo. Švajcarkinja Charline Mignot, koja se predstavlja kao Vendredi sur Mer, napravila je pravi bum svojim sjajnim debijem “Premiers émois” iz 2019, s kog su se izdvojili brojni hitovi. Sada je došao red na njen drugi album, koji delom nastavlja u starom maniru sanjivog elektropopa, a delom koketira s drugim aktuelnim žanrovima, poput dens muzike devedesetih, svedenim baladama i alternativnim R&B-jem. Iz pomalo čedne senzualnosti s njenog prvenca, ona sada postaje odvažnija i slobodnija, po starom oprobanom pop receptu. Glavni producent je Sam Tiba, zvezda francuske klupske scene, pa skoro ceo album ostavlja utisak da je pravljen za letnje žurke pod vedrim nebom.

Horsegirl - “Versions of Modern Performance”

(Matador)

Horsegirl su tri talentovane tinejdžerke iz Čikaga, Gigi Reece, Nora Cheng i Penelope Lowenstein. One stvaraju muziku koja je postojala daleko pre njihovog vremena i zvuče kao da su na sceni godinama, a zapravo su na samom početku. Nije bilo naodmet ni to što su im u realizaciji njihovog debija pomagali i indi-rok veterani, poput producenta Johna Agnelloa, kao i Stevie Shelly i Lee Ronaldo iz kultnog benda Sonic Youth. Uprkos sličnostima sa čuvenim njujorškim rokerima, Horsegirl nisu njihova identična kopija, ali ne postoji ništa u njihovom muzičkom izrazu mešavine postpanka, šugejza i grandža na osnovu čega biste pretpostavili da album nije objavljen devedesetih godina prošlog veka. Iako su planirale da album snime u podrumu pevačice Penelope, nakon članka u The Chicago Tribune počele su da dobijaju ponude od velikih diskografskih kuća. Horsegirl su deo nove generacije mladih bendova, poput Dry Cleaning i Wet Leg, rešenih da vrate indi-rok u mejnstrim. Ostaje pitanje da li će ih prigrliti samo starija publika željna kvalitetnog indi-roka, koja ih već uzdiže u nebesa, ili će uspeti da privuku pažnju i novih generacija, za koje smatraju da nisu preterano zainteresovane za gitarsku muziku.