Muzičke recenzije

Florist - “Florist”

(Double Double Whammy)

Četvoročlani američki indi-folk bend Florist oduševio nas je svojim albumom “Emily Alone” iz 2019, koji je članica Emily Sprague u potpunosti sama napisala i otpevala nakon smrti majke. Njihovo četvrto studijsko izdanje nazvano jednostavno “Florist” stiže nam u pravo vreme, za ušuškane jesenje dane. Glas Emily prati samo akustična gitara i ponekad nenametljivi saksofon, štaviše instrument(al)i su ti koji dominiraju na ovom albumu - od devetnaest pesama čak devet nema nikakve stihove. Florist kroz muziku neopterećenu rečima pokušavaju da izraze emociju određenog trenutka (pesma “June 9th Nighttime” ili pesma “Duet for Guitar and Rain”). Zvukovi iz prirode koji se provlače kroz pesme imaju za cilj da oslikaju činjenicu da je album sniman u iznajmljenoj kolibi u predivnoj šumovitoj dolini reke Hadson.

Bjork - “Fossora”

(One Little Independent)

Zvuči neverovatno, ali “Fossora” je tek deseti studijski album islandske kantautorke Bjork u njenoj više od četrdeset godina dugoj karijeri. Ovo izdanje je istovremeno tipičan Bjorkin zvuk, ali i eksperimentisanje s novim muzičkim tendencijama. Ona uzima instrumente simfonijskog orkestra i slaže ih u tehno-maniru. Kao i za skoro sve svoje albume, i sada je Bjork inspiraciju pronašla u događajima iz svog života. Naime, 2018. preminula joj je majka i ona je iskoristila ovu priliku da joj oda počast, ali i da sagleda samu sebe kao roditelja. Naziv je proistekao od gramatički nepravilne latinske reči za ženu kopača, a na albumu gostuju i njeno dvoje dece Sindri i Ísadóra. “Fossora” je njena fascinacija zemljom i biljkama, kao što su pečurke, koje rastu bez ikakvog reda i korena, što se može videti i na samom omotu.

Ana Eraković

Maya Hawke - “MOSS”

(Mom + Pop)

Maya Hawke nije oduševila ni publiku, a još manje kritiku svojim debijem “Blush”, ali to je očigledno nije pokolebalo da nastavi da snima muziku. Srećom, ovo izdanje je mnogo bolje nego njen prethodni pokušaj. Moguće da je razlog za to što je sada glavni producent Benjamin Lazar Davis, najpoznatiji kao član benda Okkervil River, koji ipak, za razliku od mlade glumice, ima više znanja u oblasti indi-folka. Ona tvrdi da joj je kao inspiracija poslužio poslednji album “Folklore” kantautorke Taylor Swift. Uvodna “Backup Plan” je savršeno jesenja indi-folk numera, koja skoro neprimetno prelazi u zaraznu “Bloomed Into Blue”. Sa svim svojim manama, pa i sve da je njena muzička karijera samo promotivni kanal za njene filmske poduhvate, Maya Hawke i njen drugi album “Moss” ipak predstavljaju daleko kvalitetnije štivo od većine pop zvezda i albuma koji su trenutno dostupni na sceni.

Maggie Rogers – „Surrender“

(Capital)

Maggie Rogers je svoj veliki proboj imala kad je Pharrell Williams čuo njenu pesmu “Alaska”. Kao dete naučila je da svira nekoliko instrumenata, među njima harfu, klavir i gitaru. Diplomirala je produkciju zvuka na Njujorškom univerzitetu, a na Harvardu odbranila master tezu koja se zove isto kao njen najnoviji album. Iako je uglavnom klasifikuju kao pop s primesama folka. Ali čak i ako biste rekli da podseća na Taylor Swift, na primer, koja spada u istu kategoriju, Maggie bi bila njena mlađa kul sestra koja kombinuje kantri i elektropop. Ona podseća više na Alanis Morissette ili The National nego na bilo koju trenutno aktuelnu pop zvezdu. Njena muzika zvuči iskrenije čak i kad se uzme u obzir da sarađuje s popularnim producentima poput Kida Harpoona, koji je pomogao zvezdama, kao što je Harry Styles, da dođu na sam vrh top-liste. Album je pisala u tišini svog porodičnog doma, odmarajući se od promotivnih aktivnosti koje su pratile objavljivanje njenog debija. Već na prvo slušanje za uho će vam zapasti energična “That’s Where I Am”, zatim akustična “I’ve Got a Friend” i grandž “Honey”. Maggie stoji rame uz rame sa svim aktuelnim indi-rok heroinama, donoseći sličan, a opet sasvim drugačiji muzički izraz.

Santigold - “Spirituals”

(Little Jerk)

Kad se pojavila 2008. sa svojim debijem “Santogold” (što je bilo njeno prvo umetničko ime), Santigold je sve oduševila svojim inovativnim zvukom, koji je bio mešavina elektropopa, R&B-ja i panka, prepunog nesputane energije nekoga ko je godinama čekao svoju priliku. Međutim, svako njeno sledeće izdanje zvučalo je slično, samo manje interesantno i više umorno. Ona nikada nije uspela bitno da se pomeri od svog originalnog zvuka i posle nekoliko minuta slušalac bi imao utisak da je u pitanju jedna dugačka pesma. Nažalost, isti slučaj je i na njenom poslednjem albumu “Spirituals”, uprkos celom timu cenjenih producenata, poput Rostama Batmanglija, Boys Noize, P2J, Sbtrkta i Illangela. I ona je svoj album snimala tokom pandemije u kolibi u šumi, ali izgleda ne s jednakim uspehom kao njene kolege iz benda Florist.

King Princess – „Hold On Baby”

(Zelig, Columbia)

Dvadesettrogodišnja Mikaela Mullaney Straus iz Bruklina nastupa pod imenom King Princess. Istini za volju, nema šta mnogo da se izdvoji kod nje što već nismo čuli i videli, osim činjenice da potiče iz veoma imućne porodice i da joj je otac inženjer zvuka, što je svakako u velikoj meri olakšalo njen upliv na mejnstrim muzičku scenu. Nju je, navodno, otkrio Mark Ronson, za čiju izdavačku kuću “Zelig” je i potpisala, a on je producirao njen debi “Cheap Queen” iz 2019, koji je uglavnom dobio pozitivne kritike, kao i izdanje “Hold On Baby”, koje slušamo sada. Pored njega, tu je i Aaron Dessner iz benda The National, poznat po svom nedavnom radu s Taylor Swift. Imajući sve ovo na umu, možete pretpostaviti kako ovaj album zvuči a da ga nijednom zapravo ne pustite - upakovano po poslednjoj muzičkoj modi, bez stvarne suštine.

Metric - “Formentera”

(Thirty Tigers)

Kanadski indi-rokeri Metric vraćaju se sa svojim osmim albumom “Formentera”, četiri godine od njihovog poslednjeg izdanja. Beg iz tmurnog Toronta tokom pandemije Metric su potražili mislima se preselivši na špansko ostrvo Formentera, iako zapravo na njemu nikad nisu ni bili. Uvodna desetoipominutna “Doomscroller” govori o distopijskoj budućnosti ljudi na njihovim pametnim telefonima, kao i muzičara koji od tih istih telefona zavise. Oni ne odustaju od svog prepoznatljivog zvuka, indi-roka s primesama elektropopa i elektronske muzike, generalno. Ipak, pesme zvuče pomalo isprazno, kao da imaju za cilj da vas povuku na ples, ali to nikako ne uspevaju, već samo repliciraju neki godinama zaboravljeni zvuk, namenjen nekim prošlim generacijama, koje su izlaske odavno zamenile tihim večerima kod kuće.

Death Cab for Cutie - “Asphalt Meadows”

(Atlantic)

Prema svim nepisanim pravilima muzičke industrije i indi-roka, Death Cab for Cutie bi trebalo da su, kao i većina njihovih kolega aktuelnih početkom dvehiljaditih, davno istrošen bend koji više nema šta da ponudi ni svojim starim fanovima spremnim da im pogledaju kroz prste zahvaljujući staroj slavi, a kamoli novim. Međutim, samo četiri godine nakon njihovog sasvim zadovoljavajućeg albuma “Thank You for Today”, petorka sa Zapadne obale Sjedinjenih Američkih Država ponovo nas oduševljava svojim novim izdanjem, koje zvuči jednako dobro kao da je objavljeno pre dvadeset godina. Posebno kad se ima u vidu da je ovo još jedan u nizu albuma pisanih i snimanih za vreme pandemije, kad su članovi benda bili primorani da sarađuju isključivo onlajn. Kao glavnog producenta angažovali su čuvenog Johna Congletona, koji je radio sa skoro svim važnim indi i rok izvođačima današnjice. Svaka pesma je u njihovom tipičnom indi-rok maniru, kao da se muzički trendovi u međuvremenu uopšte nisu menjali. Death Cab for Cutie su pronašli svoj zvuk i neće ga menjati ni po koju cenu. Oni su bili ti koji su svojevremeno kreirali standarde celog jednog muzičkog pravca, a drugi su samo sledili. Zato ono što rade ima smisla i danas.

Fish in Oil - „Basamak“

(Gramofon Sarajevo)

Beogradski kvintet Fish in Oil stigao je do petog izdanja u poslednjih desetak godina, tokom kojih je meandrirao kroz brojne varijacije eklektičnog njujorškog neo džez-roka. Nakon nešto mirnijeg, sentimentalno-romantičnog albuma „Sve će biti u najboljem redu“, bend se vraća tvrđem zvuku i bržem tempu, ali zadržava aranžersku kompaktnost i fokus na pesme spram ranije dominantnijih free/impro eksplikacija pesama (koje umešno evociraju u sjajnoj „Opštoj mobilizaciji“). Tako se nameću i hitovi poput rokerskog prvog singla „Znam za jadac“ ili protestne „Odakle ti pravo“, koju bi aminovao i veliki Charles Mingus. Bonus adut je i gostovanje gitariste Marca Ribota u numeri „Blondie“, čime je nastavljena lepa saradnja s legendom, uspostavljena na Beogradskom džez festivalu 2018. godine. Fish in Oil s puno samopouzdanja i šmeka ulazi u svoje zrelo doba.

Michael Wollny Trio – „Ghosts“

(ACT Music)

Nemački pijanista Michael Wollny dugo je jedan od najznačajnijih muzičara na matičnoj sceni i godinama izdaje za prestižnu etiketu ACT. Ovogodišnje izdanje, na kom se bavi obradama poznatih (i manje poznatih) kompozicija klasične, džez i pop/rok muzike, predstavlja ga možda i u autentičnijem izdanju nego dok izvodi sopstvene kompozicije. Kako sam kaže u uvodnom tekstu albuma, ono što kompozicije jesu razlikuje se od naših sećanja o njima. Wollnyjeva sećanja nisu tek klasične verzije „starih pesama u novom, modernom ruhu“, već njihove suptilne devijacije, koje zadiru u samu srž kompozicija i aranžmana. Interesantan je i raspon pesama, od klasika poput „I Loves You Porgy“ do ne toliko (u ovom kontekstu) poznatog sastava Timber Timbre i njihove psihodelične „Beat The Drum Slowly“.

Nikola Marković / jazzin.rs

The Bad Plus – „The Bad Plus“

(Edition Records)

Trio The Bad Plus, koji su u izvornoj postavi činili pijanista Ethan Iverson, kontrabasista Reid Anderson i bubnjar Dave King, bio je jedan od najkompaktnijih i najharizmatičnijih na američkoj džez sceni. Vrcave obrade pop-rok hitova i kreativne, razigrane kompozicije bile su duže od decenije njihov prepoznatljiv znak. Onda je bend napustio Iverson, a potom i njegova klavirska „zamena“ Orin Evans, pa je The Bad Plus sada postao kvartet sa saksofonistom Chrisom Speedom i gitaristom Benom Monderom. Teško je izbeći poređenja i ne zapitati se da li je to uopšte isti bend, odnosno izmaći se od kontekstualnog promišljanja ka samoj muzici. Na mestu nekadašnjih toplih klavirskih boja Speedov saksofon lepo leže, ali Monderova gitara varira i ponekad zvuči odveć agresivno za ono što je bio prepoznatljiv zvuk ovog benda.

Wolfert Brederode – „Ruins and Remains“

(ECM Records)

Holandski pijanista Wolfert Brederode još pre 10-15 godina profilisao se kao jedan od interesantnijih novih glasova čuvenog izdavača ECM, i to one frakcije koja baštini format klasičnog pijanističkog trija skandinavsko-elegičnog tipa, uz povremene gostujuće duvače. Po tom koncepcijskom zahvatu donekle je bio sličan Tordu Gustavsenu, uz očekivane varijacije u samom sviračkom stilu na klaviru. Vremena se menjaju, pa je i taj školski format postao odveć eksploatisan i u domenu (suviše) prepoznatljivog za prosečnog ECM fana, tj. ljubitelja klavirskog džeza. S druge strane, mnogi evropski džez muzičari počeli su da koketiraju s kamernim klasičarskim formatima, pa je i sam Wolfert Brederode uskočio u taj voz. Koliko se dobro snalazio u prethodnim formacijama, toliko je i superioran u kombinaciji s Matangi Quartetom (dve violine, viola, čelo) i Joostom Lijbaartom na bubnjevima i perkusijama. Držeći se familijarnih, toplih melodijskih obrazaca u sporom i srednjem tempu, Brederode trijumfuje upravo kroz vešte aranžmane. S bubnjevima u igri, oni su taman dovoljno odmaknuti od ozbiljne klasike, a bez kontrabasa i klasične džezerske međuigre uzima najbolje i od druge strane.