DnevINk 21 by Kraljevski MagazIN

Краљевачки

ДНЕВИНК

Хиљаду и седам стотина година слободе избора вере

МИЛАНСКИ ЕДИКТ Хришћанима, али и свима осталима, без изузетка, даје се и потврђује слобода избора и следовања вере... из овог документа се види како је велики значај и важност пред римским државним законима имала уопште вера и религија као таква

Четвртак, 17. јануар

ригинални документ који су цареви Константин Велики (+ 337) и Ликиније (+ 324) издали у фебруару 313. године у Милану (Медиоланум), до данас није сачуван. Црквени историчар Јевсевије Кесаријски (+ око 340) у своме делу Црквена историја, доноси неколико докумената које је превео са латинског језика а којима се регулише однос Државе и хришћанске Цркве. Оно што данас имамо као Милански едикт код Јевсевија Кесаријског и Ликтанција је уствари Ликинијев рескрипт који је он обнародовао 13. јуна 313. године на Истоку, у Никомидији. У том рескрипту он се позива на претходни договор двојице царева који се догодио на Западу, у Милану. Из садржаја текста Миланског едикта види се, пре свега да је и пре 313. године на државном нивоу разматрана могућност да Хришћанство буде, пред римским државним законима признато за слободну и дозвољену веру. Чак су у том погледу били и издати одређени законски прописи. Међутим, назире се чињеница да сви релевантни државни фактори нису били сагласни са тиме да Хришћанство добије статус слободне и признате вере. И после доношења тих закона било је много случајева „да су неки између њих (хришћана) били прогнани и спречавани да исповедају своју веру". С друге стране, из овог истог документа се види како је велики значај и важност пред римским државним законима имала вера и религија уопште као таква. Хришћанима, али и свима осталима, без изузетка, даје се и потврђује слобода избора и следовања вере, јер је то, између осталог корисно и за саму државу: „... на тај начин нам Божанство (Бог) и небеска моћ могу помоћи, нама и свима онима који су под нашом влашћу". Што се пак тиче самих хришћана, законодавци у Милану својом одлуком истовремено увиђају да су хришћани до тада били неправедно прогоњени и ма-

теријално оштећени само зато што су исповедали, по државним прописима, недозвољену веру. Зато законодавац сада настоји да те грешке исправи. По Миланском едикту, хришћани су, не само постали равноправни као и сви други верујући људи, већ се према њима сада исправљају раније учињене неправде. Наиме, конфисковану и одузету имовину, материјална добра у поседу хришћана и њихових заједница, по овом закону треба сада безусловно вратити. Пре свега овде се имају у виду, "њихова места, на којима су се они (хришћани) имали обичај да се раније окупљају (на молитву)". Реч је о богослужбеним местима, храмовима, односно црквама и другим објектима и местима која су имала функцију храма или цркве, а која су била одузета, продата, поклоњена или пак на неки други начин отуђена. Сада се захтева од тренутних власника таквих места и имовине хришћана уопште, да бесплатно и без икакве надокнаде, ту имовину и поседе врате хришћанима. Тренутним пак власницима ће сама државна власт преко месних судова (магистрата) надокнадити штету. Даље се јасно помиње хришћанска заједница као корпорација, односно уређена асоцијација, тело или сабор хришћана. Реч је дакле о постојању Цркве као организоване институције и заједнице, која сем богослужбених места цркава, поседује у свом власништву у имовинско-правном погледу, и друга материјална добра и некретнине а која су им, по раније важећим законима одузета, односно без икакве надокнаде конфискована. Законодавац на крају инсистира да овај закон буде до краја испоштован и у дело спроведен, јер је, како се даље каже, од општег интереса: „... да би наше наређење било што је брже могуће испуњено, да би у том послу нашом благонаклоношћу био постигнут општи и јавни мир."

Цар Константин 3

ТЕКСТ МИЛАН Р

азматрајући већ одавно да не треба одбацивати слободу вере, већ да треба свакоме препустити да се, по моћи свога разума и воље, посвети божанским стварима према склоности свакога. Обратили смо се и хришћанима да и они чувају своју веру и побожност. Али, пошто су очигледно многа и различита мишљења била додата том рескрипту, којим се тим истим хришћанима давала горе наведена могућност, догодило се да су неки од њих (хришћана) били убрзо после тога лишени права на заштиту. Када смо ја, Константин Август, и ја Ликиније Август, срећно стигли у Милано, и када смо узели у разматрање све што је благополучно за напредак и тицало се друштва, међу осталим стварима које су нам изгледале да могу бити корисне за све у сваком погледу, ми смо одлучили, изнад свега и на првом месту, да издамо правила која осигуравају поштовање и уважавање Божанства. Одлучили смо, другим речима, да дозволимо и хришћанима и свима другима слободу избора и да следују вери коју би они желели, као и било којој божанској или небеској ствари, да би могли и ми и сви они који су под нашом влашћу добар и миран живот водити. Тако дакле, здравим и правилним расуђивањем,

одлучили смо да не треба апсолутно никоме одбијати право (слободу) да следује и изабере побожност и веру хришћана, и да сваком буде дата могућност (слобода) да промишљено приступа оној вери, коју он сам сматра да му је корисна, тако да би Божанство могло да нам испуни у свему своју заштиту и доброчинство. Ово нам беше по вољи (одговарало нам је) да издамо овај рескрипт, да тако напишемо да би после потпуног укидања постојећих прописа у нашим претходним писмима посланим Твојој Оданости поводом хришћана, били укинути и они који би изгледали сасвим неправични и страни нашој благости, и да сада слободно и једноставно, свако од оних који су се слободно определили да држе хришћанску побожност, да је држе без икаквог узнемиравања. Ево шта смо одлучили да објавимо у потпуности твојој брижности, да би ти знао да смо ми дали слободну могућност и без препрека мало пре поменутим хришћанима да практикују њихову веру. Пошто твоја оданост види да ми нудимо (хришћанима) ову слободу без икаквих ограничења, такође види да и другима, који исто желе, слободна је могућност да следе њихова убеђења и њихову веру, што очигледно одговара миру нашег времена:

НСКОГ ЕДИКТА према томе, свако има могућност да изабере и практикује веру коју хоће. То је од нас потекло, јер немамо намеру да икоме ограничимо (умањимо) нити култ нити побожност. И, између осталог, ево шта ми одлучујемо што се односи на хришћане: њихова места на којима су они имали обичај да се раније окупљају, а поводом којих је у једном раније посланом писму Твојој Оданости било установљено једно друго правило које је одговарало претходном времену да, или да су их (поменута места) купили, било од нас, било од неког другог, нека ова места буду уступљена поменутим хришћанима бесплатно и без захтевања било какве надокнаде. А сваки нехат или двосмислица нека остану по страни. И ако су неки добили та места сада, нека их врате, што је брже могуће поменутим хришћанима. Тако ако су поседници таква њихова места купили или их поклоном добили у садашњости и жале се нашој доброти због нечега, нека се обрате суду месног магистрата, како би им нашом племенитошћу била дата надокнада. Сва добра морају бити враћена хришћанској заједници (телу хришћана) твојим старањем без икаквог закашњења и у потпуности. И пошто ови хришћани немају само она места у којима су имали обичај да се окупљају, већ имају и друга места,

што је познато, а која не припадају њима појединачно, него достојанству њихове заједнице, што ће рећи хришћанском друштву, ти ћеш наредити да сва њихова добра по закону који смо претходно навели, буду апсолутно враћена, без икаквог оспоравања поменутим хришћанима, то јест њиховом телу и (свакој) заједници (сабору). Горе наведене одредбе морају бити јавно поштоване, тако да они који их спроведу не добију накнаду, као што смо мало пре рекли, а они могу да се надају накнади за себе према врлини наше доброте. У свему томе, ти мораш посветити горе поменутом телу хришћана највећу могућу ревност, да би наше наређење било што је брже могуће испуњено, да би у том послу нашом благонаклоношћу био постигнут општи и јавни мир. Овом одредбом, како је напред речено, сигурно ће Божанско старање за нас, које смо ми већ у многим стварима искусили, остати чврсто за сва времена. И да би речи нашег изложеног закона и наше доброте могле бити стављене на знање свима, упутно је да оно што смо ми написали буде објављено твојим наређењем и да дате до знања свима, тако да се о овај закон наше доброте нико не може огрешити.

Беседа патријарха Иринеја на свечаности отварања године Миланског едикта

ЦИВИЛИЗАЦИЈСКА ТЕКОВИНА

Четвртак, 17. јануар

Захваљујући цару Константину и његовим следбеницима Србија је била, а и данас је, органски део оне Европе која се поноси хришћанским наслеђем, слободом и културним достигнућима

рошло је 1700 година од доношења Миланског едикта, којим је Свети Цар Константин Хришћанима гарантовао право да Господа Исуса Христа слободно прослављају. Пред нама је велики догађај, али и прилика да се после много векова упитамо: шта је тај акт значио за Цркву Христову, после три века прогона хришћана у Римској империји због тога што су проповедали Благу вест Светог Јеванђеља и сведочили Христа Васкрслога и што се нису уклапали у слику и поредак обоготворених императора. Стога су хришћани били стављени ван закона као људи који проповедају „недозвољену веру“. Многи мученици из тог времена чијем се храбром сведочењу Истине дивимо, међу којима су и ранохришћански мученици са ових наших простора (Свети Флор и Лавр из Улпинане (данашњи Липљан), Свети Емил и Стратоник (Београд), Свети Ерасмо Охридски, Светих 150 мученика сирмијских (Сремска Митровица), испуњавају календар Свете Цркве Христове. Заслугом Светог Цара Константина хришћани су постали слободни. Постали су део друштва са правима која су имали и људи других религија, са имовином и слободом рада и деловања. Тим едиктом је Цркви гарантована слобода, по речима царским: „да дозволимо и хришћанима и свима другима слободу избора и да следују вери коју би желели, као и било којој божанској или небеској ствари, да би могли и ми и сви који су под нашом влашћу добар и миран живот водити“. ва 2013. година је прилика да сагледамо колико је Хришћанство заслужно за преображај који је учинило у незнабожачком и идолопоклоничком античком свету. Зато је овај јубилеј велики дар који нам Бог дарује, дар који подразумева одговорност: да видимо колико смо Христови, колико је Бог са нама и ми са Њим. Не смемо се правдати временом и говорити како су у овом нашем времену скоро све вредности погажене. Ми смо ту да се у години овог великог Јубилеја покажемо способним превазићи сваку кризу; да смо спремни жртвовати се за истинску слободу и људско достојанство, за ону слободу и оно достојанство које нам је Христос даровао. Ово је тренутак, не само да се поносимо тиме што је Цар Константин „апостол међу царевима“ рођен у Нишу, већ да се угледамо на његов духовни преображај и сагледамо плодове које је тај преображај донео у уметности, култури, музици, науци, књижевности – једном речју, колико је допринео људском животу уопште. Овај Равноапостолни Цар, који је владао по Божјим законима на корист и добробит заједнице, био је духовни узор потоњим владарима, а нарочито онима из нашег рода. О томе сведоче споменици средњовековне књижевности, у којима су српски владари приказани на „подобије Константиново“, као „Нови Константин“. Владари из Немањине лозе су често поређени са Царем Константином. Архиепископ

Данило II, говорећи о победама Светог краља Милутина, сматра да је он „сличан славном Константину“, док се Свети Стефан Првовеначани, у своме Житију Светом Симеону, моли да крст буде симбол и средство благословене победе, и да помаже његовом оцу „као древноме Цару Константину“. У Краљевој задужбини, манастиру Светог Николе Дабарског, постоји монументална композиција Константинове победе над Максенцијем, коју истраживачи упоредо стављају са Краљевом победом на Велбужду. Цар Душан, такође, доносећи свој Законик, тражи историјски основ у Константиновој личности и делу. У пропратној повељи каже се: „Бог по својој милости... мене премести од краљевства на православно царство. И све ми даде у руке као и великом Константину цару...“ астојећи да буду „Константиновог рода“, наши свети преци, „честити и Богу приступачни“, остварили су и оставили нам велика дела на пољу науке, политике, културе, цивилизације... Зато је Србија била, али и данас јесте, органски део Европског континента, оне Европе која се поноси хришћанским наслеђем, слободом и високим културним достигнућима. Ово славље вечерас у Нишу, и сва друга која ће бити у овом граду, али и у Београду и другим местима у току године, помоћиће нам да се речи Миланског едикта и данас, након 1700 година, чују и зазвуче савремено; јер су, нажалост, савремени и прогони и страдања широм света, у нашем суседству, па и код нас, а нарочито на Косову и Метохији. илански едикт је општељудска и општецивилизацијска тековина актуелна у сваком времену, па и у овом нашем. Колико ћемо ми принети плодова и оставити својим потомцима зависи од нас – колико смо спремни да, попут Светог Константина Великог и његове мајке Свете Царице Јелене, лично доживимо непоновљиву и јединствену личност Господа Исуса Христа, да се у Њему огледамо, и да као плод тог чудесног и тајанственог сусрета остваримо апостолску мисију Цркве у свету. Зато је свечано обележавање овог Јубилеја подстрек да још истрајније сведочимо Господа Христа да би и други, видевши наша добра дела, прославили Оца нашега Који је на небесима. вети Цар Константин је својим едиктом омогућио слободно исповедање Хришћанства у мору паганског света. Протекло време од 1700 година је гаранција да нико данас не треба да се плаши наше Свете Цркве, јер је она управо надахнута едиктом, истрајна у неугрожавању било чије слободе вере и савести. Таквим односом према другима на најбољи начин сведочимо снагу и љубав којом нас Христос и Свети Цар Константин уче и данас. вом вечерашњом свечаношћу проглашавамо 2013. годину, годином Миланског едикта.

М С

ОСНОВА ЉУДСКИХ ПРАВА 8

Говор Томислава Николића, председника Републике Србије, на свечаности отварања године Миланског едикта Није лако живети часно, са својом вером, са својим убеђењем, ако то није по вољи моћника

аша Светости, поштовани представници верских заједница, чланови Владе Републике Србије, уважене екселенције, даме и господо, пријатељи. По Евсевију, на победничком путу у Рим, одједном, усред поднева, на ведром небу, Константин и његова војска су угледали крст са натписом „Овим победи“! Следеће ноћи Спаситељ се јавио Константину и наредио му да припреми заставу са знаком који му се указао. Заставу је сачињавао златни венац пободен на дршку, с монограмом од почетних слова Христовог имена. А можда је, верујући Лактанцију, Константин у сну добио заповест да стави небески знак Бога на штитове својих војника, што је и учинио. Упркос извесним разликама - код Евсевија се радило о застави и „Овим победи!“, а код Лактанција о штитовима и „У овом знаку ћеш победити“ - суштина сна је истоветна. Постоји и трећа верзија по којој је цар видео како се на ноћном небу формира крст од звезда. Свеједно, у бици која се одиграла 28. октобра 312. године, Константин је однео велику победу. Недуго затим, Максимину Даји упутио је писмо у коме захтева престанак прогона хришћана у источним областима Царства. Исте године, Константин је наложио да се врати заплењена имовина хришћана и њихове цркве. У фебруару 313. године Константин Велики и његов зет и савладар Лициније, у Милану су постигли договор, или законски акт, Милански едикт о верској толеранцији. Њиме је хришћанима дозвољено да слободно вероисповедају и да више не страхују од прогона који су обележила три претходна века. „Одлучили смо да дозволимо хришћанима и свима другима слободу избора да следују веру коју би они желели; и да не треба апсолутно никоме одбијати право да следује и изабере побожност и веру хришћана; и свако од оних који су се слободно определили да држе хришћанску побожност – нека држе без икаквог узнемиравања“. Ово је део порука из Миланског едикта, својеврсног закона о равноправности хришћанске вере у Римском царству. У њима препознајемо основе људских права и слобода уопште које су – да ли на част човековог цивилизацијског хода на планети Земљи – и данас актуелне: слобода избора вере, право човека да је следи и да верује без узнемиравања. Пред словима Миланског едикта нека свако – без обзира да ли Господу служи као пастир или верник, да ли је уопште верујући, макар у себи одговори: јесам ли довољно толерантан, не само према онима који припадају другим верама, већ око себе – према ближњима, суседима, према непознатом човеку.

Свако од хришћана, без обзира којој заједници у оквиру хришћанства припада, – мора да се запита да ли је својим животом и односом према онима који су у мањини, заслужио да буде наследник хришћана који су три века, ма колико били слаби и без икакве заштите, имали макар исто толико части као и они који су их уништавали. Да ли сам, као хришћанин, достојни наследник оне прогањане, мучене и убијане мањине, оних људи које је Константин Велики учинио равноправним са другима? Није лако живети часно, са својом вером, са својим убеђењем, ако то није по вољи моћника. У то време нарочито, зато што је верност према Христу доносила муку и патњу, неретко и смрт. Да парафразирам француског академика, српског пријатеља, Жан Дитура: „Али најзад, зашто и не умрети да би се сачувала ненарушена част. Могло би се рећи како је то принцип на коме се заснива врлина.“ За Србију је част што се јубилеј Миланског едикта током ове године светкује у нашој земљи. Верујем да то нисмо завредели само због чињенице што је Флавиус Валериус Константинус Аугустос рођен у Медијани покрај Ниша. Србија данас живи по принципима Миланског едикта, њени грађани имају Уставом и законима загарантовану слободу вероисповести, или – како је цар Константин писао у Миланском едикту: “Право да следе и верују без узнемиравања“. Милански едикт је за нас филозофија живота. Ова јубиларна година нама није тек демонстрација културе сећања, већ истинска слава једног од најзначајнијих цивилизацијских докумената. За Србију, земљу Константиновог рођења, земљу у којој се сваки владар трудио да уз своје име некако веже и име Великог Константина, његове поруке су актуелне и свевремене. Промовишемо их као опште вредности чија принципијелност и хуманост, на понос човечанства, опстају кроз векове као путокази, као луч. Константин се крстио непосредно пред смрт. Могуће је да је, уз све заслуге које је имао за хришћанство, сматрао да после крштења не сме да почини ниједан грех, а таквом искушењу тешко да би и један тадашњи владар могао да одоли. Понеко од данашњих владара могао би да се сети да је крштен у раном детињству, а да је према другим, често непознатим људима и читавим народима, починио више грехова од некрштеног Константина. Али „Свако нека верује како му срце хоће!“ Овим Константиновим речима вера многих од нас постала је вера живих и слободних људи. Том његовом поруком изговореном за вечност и вечерашњом свечаношћу проглашавамо 2013. годину, годином Миланског едикта у Србији.

Петак, 18. јануар 10

Ивица Дачић и Херман фон Ромпуј

Србија на путу европских интеграција

КЉУЧНИ УСЛОВ НОРМАЛИЗАЦИЈА ОДНОСА СА ПРИШТИНОМ

редседник Европског савета Херман Ван Ромпуј је, после разговора са председником Владе Србије Ивицом Дачићем, изјавио да је нормализација односа са Приштином и даље кључни услов за Београд и почетак преговора о прикључењу Европској унији. Без обзира на важност реформи, нормализација односа са Приштином остаје кључни услов за Србију и почетак преговора о прикључењу Европској унији, нагласио је Ван Ромпуј. То, према његовим речима, укључује потпуно поштовање принципа свеобухватне регионалне сарадње, активну сарадњу са Еулексом и проналажење решења за проблеме на северу Косова. Ван Ромпуј је истакао да ће Европска унија задржати своју посвећеност према Србији. - Одајем признање Дачићу, косовском премијеру Хашиму Тачију и високом представнику Европске уније за спољну политику и безбедност Кетрин Ештон за напредак остварен у дијалогу Београда и Приштине. Време је важно, тако да охрабрујем Дачића и Тачија да га искористе на најбољи начин и убрзају рад - рекао је Ван Ромпуј, уз оцену да их очекују велики изазови, а да је Дачић човек са визијом будућности Србије и да је уверен да ће учинити све што може како би Србију приближио Европској унији. Премијер Србије Ивица Дачић позитивно је оценио разговоре са високом представницом за спољну политику и безбедност Кетрин Ештон у Бриселу и нагласио да се позитивно оцењује и све оно што је Србија урадила. Премијер Србије Ивица Дачић изјавио је у Бриселу да је са косовским премијером Хашимом Тачијем, уз посредство шефице европске дипломатије Кетрин Ештон, разговарано „по први пут на један озбиљан начин о свим модалитетима како да се дође до решања за две теме, паралелизам инситуција и однос према Србима који живе на Косову и Метохији“. Обе стране изнеле су своје виђење проблема за које се не може очекивати да ће бити разрешени за једно вече. Разговарано је и о резултатима радних група, а је једно од питања било спровођење спора-

зума о интегрисаном управљању прелазима. Као привремено решење, договорено је да све дажбине које се буду плаћале, иду у посебан фонд за развој, који би био намењен северу. Тај фонд би био „трипартитно“ направљен, оформилила би га Европска унија, а учествовали били представници приштинске власти и представници Срба са севера Косова. Циљ Србије је да оствари напредак до априла, када је нужно да се поднесе извештај Савету Европске уније. То је потребно не само због Европске уније већ и због потребе да се дође до решења које би било у складу са националним и државним интересима, у складу са резолуцијим Скупштине Србије, а Србија је спремна да се дође до решења које би било прихватљиво за све стране. - Србија сигурно неће признати једнострано проглашену незавност Косова, поновио је Дачић, али је предочио да у овим условима, на основу платформе и резолуције „морамо доћи до одређених предлога како да се органзује живот Срба на Косову и Метохији“. Следећи састанак биће одржан највероватније између 18. и 22. фебруара и трајаће два дана, а учествовали би и људи који би били овлашћени да разговарају о озбиљнијим питанима. Поредећи разговоре пре неколико месеци са данашњим, Дачић је рекао да је Србија заштитила државне и националне интересе и дошла до ситуације и периода када може да нађе привремено решење. Интерес Србије није да форсира своје институције из Београда на Косову, што никада није ни био циљ, већ да зна шта ће бити на Косову и Метохији. Позитивну оцену добили су и разговори и са високом представницом за спољну политику и безбедност Кетрин Ештон у Бриселу која позитивно оцењује и све оно што је Србија урадила. Пред Србијом је велика обавеза да настави даље, како би могао да се оствари национални и државни интерес и добијемо датум за почетак преговора о приступању у пунорапвно чланство Европске уније.

Четвртак, 17. јануар

Небојша Симовић

Борба за привредни опоравак Краљева

РЕАЛНЕ ШАНСЕ УЗ ВЕЛИКЕ ТЕШКОЋЕ - Краљевачка јавна предузећа су пословање заснивала на повећањима цена кроз које су пеглали све дубиозе и мањкове проузроковане недомаћинским пословањем и нестручним прилазом у решавању свакодневних проблема

изу изузетно тешких година за грађане Србије придружила се и у управо завршена 2012. Стандардним тешкоћама у економској и социјалној сфери придодате су и политичке, јер је готово цела година прошла у знаку избора, од расписивања у првом кварталу до формирања власти на свим нивоима у другој половини године. Српска напредна странка се први пут појавила на изборима, а у Краљеву, где је нашла чврсто упориште, остварила веома значајне резултате и победу на парламентарним и председничким изборима. Представник напредњака Томислав Николић добио је у Краљеву 67 посто гласова бирача што представља најбољи резултат у Србији. Највише мандата у локалном парламенту освојила је коалиција напредњака са Новом Србијом што је било добар основ за покушај формирања стабилне спупштинске већине. Преговори око формирања републичке власти трајали су прилично дуго, чак и више него што је потребно, а све је утицало и на конституисање локалног парламента.

На краљевачкој политичкој сцени било је и раније обрта изазваних прегруписавањем снага. Нису изостали ни после прошлогодишњих избора, јер су представници коалиције која је до избора била на власти склопили споразум којим се обезбеђује континуитет. Прве најаве о могућности раскида коалиционог споразума чуле су се у дану када је и потписан. Све то утицало је на доста дуге и тешке преговоре које су напредњаци након тога започели са садашњим коалиционим партнерима. Али, са озбиљним проблемима требало је да се ухвате у коштац тек након преузимања власти.

Јавна предузећа Председник Окружног одбора Српске напредне странке Небојша Симовић подсећа да су сва јавна предузећа у Краљеву имала велике минусе у пословању који су настали у претходном периоду. Поред тога имали су велики број запослених људи. - Можда није било примерено тренутку да је у вакуму после избора, и након избора до формирања коалиције, примљено доста људи, смем да кажем непотребно, и то

су били политички пријеми који неће ићи у корист ни тим јавним предузећима нити друштву у целини. Затечена ситуација са великим финансијским дубиозама, и великим бројем радника, захтева корените промене, а за то је потребно време. Јавна предузећа су у претходном периоду пословање заснивала на повећањима цена кроз које су пеглали све дубиозе и мањкове проузроковане недомаћинским пословањем и нестручним прилазом у решавању свакодневних проблема. Поред сталних поскупљења велики део јавних предузећа се наслања на буџет и кроз субвенције се покушава да надомести све што није остварено током редовног пословања. То није добро, а и наши коалициони партнери су схватили да морамо да мењамо однос према јавним предузећима. Након нашег инсистирања на републичком нивоу дошло се до тога да се јавна предузећа више не подразумевају као политички плен након избора. То нису предузећа која треба страначки да се деле да би странке имале неког утицаја у смислу запошљавања и вођења фирми, него да се покуша да се кроз јавне конкурсе дође до квалитетних и стручних менаџера и пословних људи који знају, могу и умеју да поставе бизнис план сваког јавног предузећа и да се труде да га остваре – објашњава

Симовић Онима који прате политичка дешавања у Краљеву, и рад напредњака на политичкој сцени, није промакао податак да су у свим предузећима за чије су функционисање преузели одговорност, постављени вршиоци дужности директора. Овим се ствара простор за расписивање јавних конкурса већ током ове године како би се у тим предузећима, и институцијама чији је оснивач град, запослили најстручнији људи. Напредњаци покушавају да створе климу у којој неће бити довољна само припадност одређеној политичкој странци да би неко био на челу јавног предузећа. Пре тога требало би да има компетентну пословну биографију и резултате у раду.

Фабрика вагона Поред проблема који су изражени у јавним предузећима нову власт је сачекала и врло тешка ситуација у скоро свим привредним субјектима, пре свега некада великим предузећима као што су Фабрика вагона, Магнохром, Ливница, Гибњара и друга. - У прошлом периоду неодговорним понашањем

људи који су били одговорни за спровођење приватизације дошло је до тога да смо, лошим приступом и непрофесионалним радом, дозволили да се наша предузећа приватизују на начин који их је довео до стечаја. Магнохром, Фабрика вагона, Гибњара и Ливница су у тако тешкој ситуацији да им, уколико у наредних годину дана не пронађемо стратешког партнера, прети стечај. Да би апсурд био већи против Фабрике вагона води се и судски поступак. Украјинска фирма која је приватизовала Фабрику вагона тужила је државу Србију и потражује осам милиона евра. Украјинци сматрају да је за толико изгубљена добит, јер су се у току приватизације и након тога, суочили са дубиозама и дуговањима која им нису била презентована у самом процесу приватизације, а оспоравају и сам акт њеног поништења – каже Симовић Поред проблема са украјинским партнером пословање Фабрике вагона оптерећују неисплаћена примања радника из времена кад су радили, застарела технологија, дуговања према добављачима, блокада рачуна, чести штрајкови и друге отежавајуће околности.

Гибњара У нешто бољем, али не превише добром, положају је краљевачка Гибњара. Недавни контакти са пословним партнерима из Пољске наговештавају могућност откупа целокупног производног програма, који је и раније био присутан на овом тржишту. И поред изражене жеље, и потребе за овим производима, покретање производње отежава велики број нерешених проблема. До пре неколико дана дуговања за утрошену електричну енергију износила су око 7,5 милиона, а за гас 2,5 милиона динара. - Успели смо да са људима из ЕПС-а постигнемо договор да се плаћање одложи и сервисира у неколико рата како би Гибњара покушала да настави производњу. Било је и тамо доста незадовољства радника и штрајкова, а промењени су и руководиоци. Остварили смо контакте са њима и покушавамо да обезбедимо средства да покренемо производњу, а део дуговања одложимо, јер мислим да Гибњара има потенцијала да опстане – сматра Симовић подсећајући да је претходни власник из Аустрије, због нерешених имовинско правних односа, одустао од улагања у ово предузеће.

Ливница У Ливници, која је била у проблемима, постоји добра воља да се издвоји из Фабрике вагона као посебно правно лице што би створило могућност да се опорави а кроз постојећи производни програм, и нови који би укључио производњу делова за кочионе системе, послује профитабилно. У том смислу чине се максимални напори да се оснажи и оспособи тај део производње. - Има одређених контаката са страним инвеститорима, који имају жеље и потребу за улагањима, а и само наше тржиште готово да може да откупи целу производњу Ливнице. Ту неће бити проблема око пласмана, али ће бити проблема око обезбеђивања средстава за нормалну призводњу и решавање дугова према добављачима, а и сам статус у оквиру Фабрике вагона – каже Симовић.

Магнохром Ништа боља ситуација није ни у Магнохрому где се, када је нека нова приватизација у питању, стало код писма о намерама страног улагача да инвестира у производне капацитете. Поучени горким искуством из процеса приватизације Фабрике вагона, заинтересованим

инвеститорима је предочена максимално коректна прича о тренутној ситуацији у Магнохрому, стању објеката и опреме, али и дуговима који оптерећују пословање. - Знам да постоји интересовање за руднике магнезијума, који имају добру цену на западном тржишту, али не би била добра прича ако би издвојили руднике од Магнохрома, јер самим тим ни Магнохром више никоме не би био инетересантан. Ситуација ће у наредном периоду захтевати доста енергије, снаге и знања да би се нашла решења која би било добра, или оптимално добра за раднике, локалну самоуправу и оне који су радили у овом предузећу. Можда је мало боља ситуација са Фабриком електро-термичких производа, јер ту постоји могућност да се кроз докапитализацију подигне ниво производње и упосли један број радника – каже Симовић.

Приватни сектор Поред бивших друштвених предузећа велики проблеми настали су и у приватном сектору који све теже опстаје. Економска криза која траје деценијама довела је мале привреднике у врло тешку ситуацију, јер су због великих намета, високих такси, малог тржишта и скупе енергије постали некурентни и врло тешко могу да оп-

стану на тржишту без помоћи државе и друштва. И у овом делу учињени су одређени помаци кад је Влада покушала да смањењем такси, и укидањем неких обавеза, олакша привредни живот тих предузећа. - Локална самоуправа мора да води рачуна како о јавним и бившим друштвеним предузећима, тако и приватним, јер мислим да су она окосница нашег развоја и једине фирме које раде профитабилно, а покушавају да опстану без субвенција и бесплатних кредита. Ту има доста квалитетних фирми, али и малих предузећа која раде са по пет до двадесет радника и заслужују сваку пажњу и помоћ – каже Симовић. У том смислу локална самоуправа и планира пословни састанак са привредницима са намером да им захвали на труду и покуша да, кроз позитивну причу, поправи однос са њима. Жеља је да и они постану „уважени и признати као пчеле радилице, а не као људи из света који се повезују са криминалом“. - Тога у Краљеву нема, и ја бих као човек који долази из тог света волео да се стави тачка на ту причу, и да се привредници респектују. Они који су у сивој зони и криминалу морају бити кажњени и да одговарају, јер не само да сметају привредницима који раде него су и болест самог друштва. Поента борбе против корупције, коју води Александар Вучић, је да се покрене правна држава, да се покрене систем и покуша да се сав новац који је из

буџетских токова одлазио у сиву зону и приватне џепове врати, а од тих средстава обнове школе, путеви, болнице – изричит је Симовић. Задатак државе је, а допринос локалне самоуправе је ту немерљив, да сузбијањем криминала обезбеди довољно простора, пажње и поштовања за добре привреднике. У последње време се све више говори о прогресивном опорезивању оних који остварују енормне приходе. Иако подржава такву идеју Симовић указује на потребу проналажења одговарајуће мере. Држава не треба да спречава рад и зараду богатих појединаца који би, у супротном, могли да капитал инвестирају у друге дестинације, а земља остане без оних који су локомотива промена у стварању богатијег, перспективнијег и бољег друштва. Богате треба стимулисати да раде и опорезивати уз стварање услова за сигурност припадности друштву. Локална самоуправа покушава да оживи привреду отварањем малих и средњих предузећа. У том смилу пружена је логистичка подршка за покретање произвоње пелета на локацији Старог Јасена која би, завршетком друге фазе, упошљавала укупно педесет радника. Обавеза да обезбеди нормално функционисање јавног превоза ставља пред локану управу и озбиљно бављење проблемима који оптерећују рад Аутотранспорта.

Забринутост у Градском одбору Демократске странке

НЕДОВОЉНА БР

Четвртак, 17. јануар

- Количина поверења које политичка партија добије на изборима условљава и обавезу д - Демократска странка наставља борбу за вра

радски одбор Демократске странке у Краљеву је већ после усвајања одлуке којом је Јавном енергетском предузећу „Топлана“ одобрено до сада највеће повећање цена, започео низ активности са циљем да их оспори и врати на пређашњи ниво. Први од корака било је прикупљање потписа грађана, који су подржавали ову идеју, за петицију као основ за даље деловање у Скупштини града. И поред мобилизације грађана и медија није се очекивало да ће актуелна владајућа већина променити одлуку и цене вратити на пређашњи ниво.

То, верују демократе, не говори о немоћи њихове странке, већ о помањкању бриге припадника владајуће већине за тежак положај оних грађана који користе услуге Топлане. Овакву тврдњу темеље на предлогу овог предузећа којим је половином претходне године тражено повећање цена грејања од само 5,5 процената. - Ниједна странка која је учествовала у доношењу ове одлуке није смела да преузме одговорност, јер се крију једни иза друге. Владајућа коалиција се крије иза одлуке Топлане, Топлана иза одлуке ресорног министарства и тако све у круг – тврди одборник Демократске странке у

ИГА ЗА ГРАЂАНЕ

а грађане, поред онога што ради у парламентима, обавештава и о другим активностима. аћање цене грејања на ниво пре поскупљења

Скупштини града Милан Вучетић. Овакво понашање одборника повод је за одлуку демократа да свим грађанима потписницима петиције достави извештај који ће показати како је који од одборника појединачно гласао. Верујући у исправност става који заступа Демократска странка ће и у наредном периоду још енергичније наставити да се бори за поништавање одлуке о повећању цене грејања. Критике које опозиција упућује на адресу владајуће већине легитимна су ствар, а залагање за нове изборе од првог дана конституисања органа власти у локалној средини већ постало пракса. Краљевачке демократе смат-

рају да већину у локалном парламенту чини вештачки створена коалиција, по угледу на ону у републичком парламенту, која наноси велику штету грађанима. - У том смислу сматрамо да је потребно такву коалицију што пре променити, и уподобити је с интересима грађана Краљева, макар то довело и до превремених избора на локалу – каже Вучетић. Подршку петицији Демократске странке потврдило је потписима 2000 грађана. Уверени да су они само представници исто толико домаћинстава демократе изводе рачуницу о скоро четири пута више оних који осећају негативне последице ове одлуке. Сматрајући разлоге за по-

већање цена неадекватним, а могућности за уштеде веома озбиљним, спремни су да на основу Закона о доступности информација од јавног значаја поставе низ питања менаџменту Топлане. Кроз ово предузеће се, кажу још, годинама провлаче многе нејасне ствари које су коначно утицале и на енормно повећање услуга грејања. На одлуку је, верује Вучетић, утицао и изостанак емпатија за проблеме грађана код оних који доносе одлуке, а који не користе услуге „Топлане“, па их повећање цена и не погађа. Свесни да у периоду док су били на власти нису били најдоследнији у спровођењу својих ставова, а да су правили и одређене грешке, демократе верују да ће на основу лекција које су научили приступити новом схватању политике и „кажу одборницима да гласају именом и презименом, а не као нека лутка којој неко други подиже руку“. Основ за подизање цена је програм пословања „Топлане“ за ову годину у коме демократама посебно смета ставка којом је предвиђено два и по милиона динара за стипендирање. Буџетом града Краљева за ову годину за стипендирање је предвиђено 4,5 милиона динара што је само два пута више од суме коју планира једно јавно предузеће. То је апсурд којим Демократска странка жели да

се бави и открије праве разлоге за овакво стање. - Не желимо да дигнемо руке од свега тога и намеравамо да оборимо ову цену макар она довела и до обарања власти на локалу. Желимо да питамо за цену рада у јавним предузећима, јер сматрамо да није прихватљиво да имају плате које су неколико пута веће од било ког грађанина Краљева – каже Вучетић. Демократама смета и чињеница да је локана самоуправа као субвенцију „Топлани“ доделила 7,5 милиона динара, а подстицају рада свих приватних предузећа само 10 милиона. Повећање цена грајања демократе виде као начин да се направи подела између грађана са ужег градског подручја и осталих који не користе услуге „Топлане“. Уверени су да ће то изазвати и многе друге негативне процесе и додатно утицати на повећање цена огрева и за оне који не користе услуге овог предузећа.. Народни посланик Иван Јовановић са места председника Градског одбора Демократске странке изражава забринутост због изостанка веће активности на реализацији значајних инфраструктурних пројеката започетих за време претходне власти. Оне се првенствено односе на толико пута помињану изградњу карго центра у непосредној близини Аеродрома „Морава“. Страх демократа додатно подстиче традиционални ривалитет

Иван Јовановић и Милан Вучетић 20

Краљева и Чачка на чијој је граници је планирана изградња овог центра. Током претходног мандатног периода локална самоуправа је обезбедила 50 хиљада долара за израду студије која би оправдала реализацију једне овакве инвестиције. Средства која је обезбедио ЈуЕс-Еид још нису повучена, па се поставља питање када ће бити започета израда студије. - По кулоарима се говори да је министар за инфраструктуру обећао да ће држава то градити, а брине ме на којој локацији намерава да гради тај центар. Не бих волео да не буде на територији наше општине и из тог разлога позивам локалну власт да што пре уђемо у израду студије, јер мислим да на тај начин осигуравамо да карго центар буде на територији наше општине – каже Јовановић. Много пута помињана урбана регенерација зграда за колективно становање у Доситејевој улици и даље је једна од главних тема интересовања краљевачких демократа. Они се позивају на одлуку у Закону о буџету Републике Србије који дозвољава задуживање од осам милиона евра код централне банке Савета Европе и упозоравају на опасност по пројекат уколико се на време не започне одговарајућа процедура за реализацију кредита.

- Ако се касно укључимо, а буџетска година се заврши, нећемо искористити та средства, па мислим да би требало што пре да се ангажују сви расположиви капацитети градске администрације и уђе у процедуру за припрему потписивања уговора за овај кредит – каже Јовановић и нуди помоћ људи који су добро упознати са овом проблематиком, а који су чланови Демократске странке. Много се у Краљеву говорило и о почетку изградње мини хидроелектрана на Ибру, а у последњој недељи децембра ратификован је споразум са италијанским Министарством економије. У својству народног посланика Иван Јовановић је затражио од министарке енергетике да заштити интересе грађана Краљева. - Сматрамо да уколико на било који начин буде мењан рељеф, и девастирано подручје града Краљева, овде мора да постоји сатисфакција, а грађани морају да имају нешто од тога – каже он и подсећа да је урађена прелиминарна студија утицаја на животну средину, али не и главна. У даљем процесу усвајања свих потребних докумената очекује се веће ангажовање свих носилаца локалне власти, јер се само на тај начин могу сачувати интереси града.

Србија на р

ЗАШ ЕВРОПСК А НЕ РУ

Анализа економских аспеката однос унијом треба да допринесе објекти у грађењу односа с

Среда, 26. децембар

ада је пре годину и по дана у оквиру Европског покрета у Србији настао Истраживачки форум основни циљ је био да се предложе решења заснована на аргументима и рационалном приступу истраживањима која би допринела правилном позиционирању земље у односу на значајне актере, пре свега Европску унију и Руску Федерацију. У оквиру деловања створена је идеја да се направи анализа економских аспеката односа са Русијом и са Европском унијом како би могло објективније да се процењује шта је интерес Србије у грађењу односа са ова два актера. Иако Србија има економске односе са великим бројем земаља њена трговина је концентрисана на мали број трговинских партнера. Најзначајнији је Европска унија која је у 2011. години примила 56 одсто српског извоза. Следе земље региона, удружене у ЦЕФТА, и на крају

Руска федерација са само 7 посто. Када се анализи прикључе и земље ЦЕФТА које имају аспирације да уђу у Европску унију, онда обим и значај ЕУ расте, јер је 80 посто српског извоза усмерено ка њој. У структури извоза Србије готово да је занемарљиво учешће индустријских производа тако, да гро чине пољопривредни производи и полупроизводи који извознику доносе мали профит. Основни услов за промену структуре извоза је што бржа реиндустријализација земље. Половина добара које Србија увози долази из земаља чланица Европске уније, док Руска федерација учествује са само 13,2 процента, а значајан део тога припада енергентима. Када се упореди структура извоза Србије у Европску унију и Руску Федерацију нема значајније разлике, сем што се у ЕУ извози нешто већи обим готових производа.

раскрсници

ШТО КА УНИЈА, УСИЈА?

са Србије са Русијом и Европском внијој процени интереса земље а ова два актера

У складу са Споразумом о стабилизацији и придруживању, који је Србија са Европском унијом потписала 2009. године, у земље чланице се без царине и ограничења извозе индустријски и пољопривредни производи, осим четири за који постоје тачно дефинисане квоте, а односе се на 180 хиљада тона шећера, 8700 тона телетине, 55 хектолитара вина и 10 тона пастрмке и шарана. Проблем наше пољопривреде састоји се у томе да не може да искористи ове квоте. У првих десет месеци 2011. године Србија је извезла телетине за једва 7,2 процента одобрене квоте. Насупрот увреженом мишљењу да је Србија велики извозник пољопривредних производа овај податак делује прилично поражавајуће. Према истом споразуму Србија фазно либерализује тржиште за производе из земаља Европске уније док за 20 до 23 посто пољопривредних прозвода задржава ца-

рине. Једина је од земаља региона која је обезбедила задржавање сезонске заштите за одређен број осетљивих пољопривредних производа који се увозе из Европске уније. Поред готово неограничених могућности за извоз мало је познато да је Србији дозвољен и неограничен транзит робе преко земаља чланица Европске уније према тржиштима Русије, што има позитиван ефекат на трговину. Како се 95 одсто извоза до Русије транспортује камионима ова повољност је знатно допринела повећању извоза у ову земљу. Примена Споразума о стабилизацији и придруживању је у 2011. години умањила приход од царина на увоз за 466 милиона евра. У исто време корист од преференцијалног извоза српске привреде, на основу истог споразума, износи милијарду и 500 милиона евра. Ако

се има у виду да су новац који би потрошили на царине грађани Србије уложили у штедњу и додатну потрошњу, а тако кроз ПДВ део средстава вратили државном буџету, онда су губици знатно мањи него што би то поједини критичари желели да прикажу. Истраживање показује да Споразум о стабилизацији и придруживању пружа још неке повољности пре свих заштиту држављана Србије који се налазе на легалном раду у земљама Европске уније. Споразум им је омогућио да не могу бити дискриминисани по основу држављанства у погледу услова рада, накнаде или отпуштања са посла које је све присутније и у земљама уније. Према подацима Светске банке из 2009. године износ дознака које долазе у Србију достигао је 5,5 милијарди евра. Под претпоставком да само трећина запослених у иностранству долази из земаља Европске уније може се закључити да је бар једна милијарда и 500 милиона евра стигло у земљу захваљујући Споразуму о сарадњи и придруживању. Економске односе Србије и Европске уније каракте-

рише и бесповратна помоћ за развој земље. Буџетска помоћ од 2000. године износи 2,4 милијарде евра, иако у њој нису представљене појединачне донација земаља уније. Због чињенице да није чланица Европске уније само по овом основу Србија губи милијарду евра годишње. Земља чланица из фондова уније може годишње да добије максимално 4 одсто бруто домаћег производа. Примењено на српски буџет то би износило 1,2 милијарде евра, што је знатно више од 200 милиона колико тренутно годишње добијамо. До распада Југославије почетком деведесетих година прошлог века половина извоза бивше државе у Русију одлазила је из Србије. Од тог периода економска размена је претрпела значајне промене и трансформације. Трговински односи Србије и Русије дефинисани су Споразумом о слободној трговини, који је потписан 2000. године. Протокол који је донекле изменио овај споразум је потписан 2011. године. Основни принцип Споразума омогућава слободну трговину са изузетком списка роба на које се и даље наплаћује царина. На том списку је 39

производа из Србије међу којима су месо, сир, шећер, пенушаво вино, цигарете, гуме, тканине од памука, компресори за расхладне уређаје, трактори и аутомобили. На списку 17 производа на које се при увозу из Русије плаћа царина налазе се пнеуматске гуме, славине, вентили и слични уређаји, моторна возила за превоз особа, путнички аутомобили и друга моторна возила и моторна возила за превоз робе. Иако се значај споразума посебно потенцирао у време предизборне кампање у Европском покрету истичу да су његови домети прилично скромни. На тржиште Русије у 2011. години извезено је робе за 600 милиона евра, док је увоз из ове земље три пута већи. Разлози томе су бројни, а један од њих је да се међу производима који су ослобођени плаћања царине не налазе они који би лако могао да пронађу купца на руском тржишту. Друго важно ограничење је ниво производње коју наша привреда може да оствари да би била конкурентна, али и неорганизован и неадекватан наступ српских компанија на том тржишту. Једно од кључних ограничења, које има дугорочни

ефекат, је питање транспорта робе. У структури робе која се извози на руско тржиште преовлађују расути терети који се превозе камионом што драстично подиже крајњу цену. Железница не може да се користи због различитих стандарда тако да као најефикснији остаје превоз Дунавом према Црном мору који није у довољној мери развијен да би српски извоз био конкурентнији на руском тржишту. Транспорт Дунавом не користи се јер продукција наших фирми није толика да може да напуни баржу која може да плови и Дунавом и Црним морем, а уколико се роба претовара у Констанци опет се трошкови транспорта значајно повећавају. Најзначајнији инфраструктурни пројекат за Републику Србију је изградња Јужног тока, јер подиже ниво енергетске безбедности, а очекује се и пад цена овог енергента на нашем тржишту што би требало да повећа конкурентности српске привреде. Упркос томе снабдевање гасом ваљало би обезбедити и из алтернативних извора, па би било добро да се Србија укључи у изградњу гасног прстена и гасним инсталацијама повеже са сусе-

дима, пре свега Румунијом и Бугарском које имају значајне изворе овог енергента. Овај пројекат је започет потписивањем уговора са бугарским премијером у Бриселу, а прва траса треба да повеже Ниш и Димитровград са бугарском границом. На даљи развој односа Србије и Руске Федерације неминовно ће утицати и приступање Русије Светској трговинској организацији што ће условити смањење просечног царинског оптерећења на увоз робе, а очекује се да ће увозне царине у Русији са 10 бити смањене на просечних 7,8 посто. Када царина за увоз пољопривредних производа буде снижена за целих 30 процената наши производи ће се на руском тржишту срести са конкурентским производима из других земаља, па ће и ефекти заштите коју обезбеђује Споразум о слободној трговини бити далеко мањи. Главни извозни адут Србије биле су свеже јабуке. Уласком Русије у Светску терговинску организацију царина ће са 10 бити скинута на 6 центи по колограму. До 2017. године биће спуштена на 3 цента што ће ићи

на руку највећим светским произвођачима Кини, Чилеу и Француској које немају ограничења у транспорту која има Србија. Како ни 11 година после потписивања у руској Думи није ратификован Споразум о слободној трговини са Србијом, Русија га није ни пријавила Регионалном комитету који омогућава увид земљама чланицама Светске трговинске организације у његов садржај. То знатно повећава ризик српских компанија које планирају значајне инвестиције у капацитете како би извозили на руско тржиште. Он се састоји у томе да споразум може бити укинут, или измењен, што би Србију додатно ставило у неповољнији положај. Европска унија бележи дефицит у економској сарадњи са Русијом која је њен трећи увозни партнер, а када је реч о извозу четврти. Процењује се да од укупног броја 75 посто страних директних инвестиција у Русији долази из земаља чланица Европске уније, док у структури извоза највеће учешће, са око 80 посто, имају енергенти. Значајно за Србију је да је структура

робне размене Европске уније и Русије веома слична стуктури коју Србија има са Русијом. Уласком Србије у Европску унију Споразум о слободној трговини ће престати да важи, а Србија ће примењивати Споразум о партнерству Европске уније и Русије који је на снази од 1997. године. Упркос кризи Европска унија је кључни инвестициони партнер Србије, а Споразум о сарадњи и придруживању омогућава српским извозницима приступ тржишту од пола милијарде становника. На основу анализе дефинисане су препоруке које би требало да унапреде економску сарадњу Србије са Европском унијом и Русијом, а прва указује на неопходност наставка процеса економских интеграција. С тим у вези требало би учинити све како би се створили услови за почетак преговора о равноправном чланству Србије у Европској унији. Претпоставља се да је овај оквир најбољи за изградњу и реиндустријализацију српске економије, и подизање нивоа продуктивности, што ће омогућити да наши производи буду конкурен-

тни и на руском тржишту. Друга препорука подразумева неопходност израде стратегије и програма мера реиндустријализације земље како би нова индустријска политика, која треба да се заснива на спровођењу структурних реформи и инвестиција у све видове инфраструктуре, унапредила структуру извоза. Неопходно је предузети и све мере подршке пољопривреди како би се искористили сви потенцијали које пружа Споразум о сарадњи и придруживању, али и Споразум о слободној трговини са Руском Федерацијом у извозу пољопривредних производа. Прва од мера која би требало да осигура пласман роба на руско тржиште је ратификација поменутог споразума, а друга, која значајно треба да унапреди извоз дугорочног је карактера, и подразумева изградњу ефикасног систем транспорта на Дунаву као најделотворнијег за транспорт робе из Србије. За процес европских интеграција и развој економских односа са Руском Федерацијом важно је и учешће Србије у имплементацији Дунавске стратегије коју је креирала Европска унија.

Недеља, 20. јануар

sveti jovan

вети Јован је био савременик Христов и његов рођак, по телу, јер је мајка Јованова била тетка мајци Исусовој. Отац Јованов био је свештеник Захарије, а мајци његовој било је име Јелисавета. Кад се навршило време да се испуне речи анђела Гаврила дата Захарију, Јелисавета је заиста и родила сина. Било је то 7. јула (24. јуна) и тај се дан празнује под именом Ивањдан. Када је, по тадашњем обичају, требало извршити обрезивање и дати име детету, родбина почне наваљивати да се детету да очево име; али најзад упиташе и оца, да чују да ли се он слаже. Захарије, који је пре тога био онемео, узе једну таблицу и записа: „Нека му је име Јован!“, и чим је ово написао, језик му се развеза, те поче говорити. Захарије прорече да ће то дете бити пророк, који ће ићи пред Богом и припремати му пут. Још од ране младости Јован је желео усамљенички, пустињски живот. Зато кад одрасте, одважи се и оде у пустињу, у пределе око доњег тока реке Јордана. Ту, у самоћи, сав се предао Богу и свом позиву. Живео је једноставно: хранио се акридима (бубама сличним скакавцима) и медом од дивљих пчела, а одевао се у хаљину од кострети, начињену од камиље длаке, преко које се опасивао каишем. Високог раста, црне косе и браде, мршавог и препланулог лица од сунца, уливао је страх својом појавом. Јован поче отворено проповедати и говорити против људских мана и неваљалстава и позивати људе да се кају и поправљају. Колико је његов изглед био страшан, јос страшније су биле његове речи, којима је шибао свако зло. Када се Јован прочуо, почеше код њега долазити људи са свих страна, да га виде и чују његове беседе, а многи су долазили да га питају и траже савете. Тако га неки запиташе: "Шта треба да радимо па да задобијемо милост Божију?", а он им одговори: "Ко има две

хаљине, нека једну даде ономе ко нема ни једну, а ко има доста хране, нека подели ономе ко нема ни мало". Митари, порезници, упиташе га шта њих саветује, а он им рече: "Не преоптерећујте народ дабжинама, већ наплаћујте онолико колико је по закону". Војнике је подучавао да не тиранишу, већ да штите народ, а научењаке оног времена, тзв. фарисеје и садукеје, који су се много поносили својом мудрошћу и господством, прекоревао је речима: „Бог се гњеви на вас! Покајте се и створите род добрих дела, а немојте се поносити само тиме што сте потомци Аврамови, јер вам кажем, да Бог може и од камења овог створити децу Аврамову. Погледајте! ено секира стоји код корена дрвета, и свако дрво које не радја добра рода, одсећи ће се и у ватру бацити!“ Многи су мислили да је Јован обећани Месија, а неки помислише да је он неки од старих пророка, који је из мртвих устао и оживео, па га упиташе: „Јеси ли ти Илија или који други пророк?“, а он одговори: „Нисам, ја сам глас који виче у пустињи“. Онима који га питаше: „Јеси ли ти Месија или другог да чекамо?“, Јован одговори: „Ја вас крштавам водом, али Онај што иде замном, јачи је од мене, ја нисам достојан да му одрешим каиша са Његове обуће, Он ће вас крстити Духом светим и огњем“. Јован је крштавао свакога ко се покајао у реци Јордану и то се његово крштење називало у знак покајања, али не и опроштења грехова. У то време и Исус је почео своје јавне проповеди, а кад га је Јован први пут угледао, рече: „Гле, како кротко иде! То је јагње Божије, које узе на себе грех света. Бог је хтео да ја сведочим за Њега, и ја велим да је Дух свети на Њему и да је Он Божји Син“. Јован је имао и своје ученике Андреја и Јована Заведејева, те они, чувши овакве похвалне речи Јованове

Српска православна црква и ве Светог Јован

n krstiteq

рници празнују 20. јануара дан на Крститеља

о Исусу, пођу за Христом, да чују његову поуку и оцене њену вредност. Када су се уверили да је Исус заиста Богом обећани месија, не само да су престали бити Јованови ученици и придружили се Христу, вец су у друштво Исусових ученика придобили и Симона - Петра, брата Андрејиног, и Филипа и Натанаила, названог Вартоломеј, и друге. У то време дође и Исус на Јордан Јовану да га крсти, Јован се зачуди па му рече: „Та Ти мене треба да крстиш, а Ти долазис да ја крстим Тебе?.“ Исус му кратко одговори да тако треба да буде, те га Јован одмах крсти. Говорити истину исто је што и сипати некоме прегршт љуте паприке у очи. „Истина је горка!“ Јован беше научио да свакоме каже истину у очи, не марећи је ли му право или криво, и то га дође главе. Разврат римског друштва беше у то време достигао врхунац. Ирод Антипа, царски намесник Галилеје и Переје (две области у Палестини) оде једном у госте своме брату Филипу, који је такође био царски намесник у другој области, и ту се заљуби у Филипову зену Иродијаду, своју снаху, и она у њега. Ирод отера своју жену, која је била кћи арапског цара Арете и узе за жену Иродијаду, која му доведе и своју кћер Саломију. Све је ово било још за живота Филипова. Бранећи јавни морал, Јован почне протестовати и јавно изобличавати овакав поступак. Ирод најпре није смео напасти Јована, јер га је и сам поштовао, а плашио се и побуне народа, али ипак нареди да Јована ухвате и баце у тамницу, не би ли га уплашио па пустио. Међутим, Иродијада је Јована смртно мрзела и смишљала како да га убије. Једном позва Ирод на прославу дана свог рођења све своје војводе и чиновнике и приреди велико славље. Вино се пило, песма се орила, а кад су се гости поднапили вина, одједном

међу њих изађе витка и лепа Саломија, започе да игра и вештом игром доведе Ирода и његове госте у такво расположење, да Ирод, раздраган до лудила, обећа да це јој као награду дати шта год затражи, ма и пола царства и своје обећање заклетвом потврди. Девојка, не знајуци шта би затражила, оде до своје мајке, а ова се досети да је згодан тренутак да се ослободи свог опасног непријатеља, и научи своју кћер да затражи Јованову главу на тањиру! Кад је Соломија рекла Ироду ста жели, он се трже и замисли, хтеде да одустане од датог обећања, али помисао да се царска реч, макар и овако лакомислена, не пориче, нареди да џелат оде у тамницу и посече Јована Крститеља. Џелат оде и предаде девојци главу Претечину на тањиру, која је као драгоцени поклон предаде својој мајци. Тако је завршио свој живот Јован Крститељ, на дан 29. августа (11. септембра, по новом календару), кога дана је одређен празник под именом Усековање, тј. Усецење главе Јована Крститеља. Тај дан се проводи у строгој уздржљивости и посту. Не једе се и не пије ништа што је црвено, јер та боја подсећа на Јованову проливену крв. Свети Јован је последњи велики пророк. Он се назива Претеча јер се појавио пре Христа и почео припремати људе за његову науку. Крститељ се назива зато што је крстио Господа Исуса Христоса. Свети Јован је пример карактера чврсте воље, одважности, правижности, истине и поштења. На иконама се Јован слика како крштава Исуса на Јордану, или како стоји и десном руком показује на небо, а у левој држи дуг крстасти стап, преко кога стоји трака са исписаним речима: „Покајте се јер се приближава царство небеско“, или, у десној руци држи повећи тањир и на њему одсечену главу, као симболични знак своје смрти.

Шесто Богојављењско пливање за Крст часни

СТРАХИЊА СТОКИЋ ВИТЕЗ ЧАСНОГ КРСТА - Победник шестог по реду Богојављењског пливања на Ибру осамнаестогодишњи ученик трећег разреда Шумарске школе Страхиња Стокић. - Међу 45 учесника намлађи шеснаестогодишњи Страхиња Лазовић, а најстарији шездесетседмогодишњи Драгољуб Бакић

Субота, 19. јануар

рема хришћанском учењу Богојављење је један од највећих празника, јер су се на тај дан први пут заједно појавили Отац, Син и Свети Дух. Празновање Богојављења подсећа хришћане да мисија Исуса Христа није почела његовим рођењем већ крштењем, јер је до тридесете године живео животом дрводеље. Верује се да се у глуво доба ноћи уочи Богојављења отвара небо и да се тада укрштају ветрови што дувају зими са онима што дувају лети, а да сва вода постаје света. Пре десетак година је код Срба, а у Краљеву пре шест година, обновљен прастари обичај ритуалног бацања крста у воду. Најхрабрији Краљевчани пливали су да се у витешком надметању домогну Часног крста као највећег симбола људског спасења. До њега је ове године први стигао осамнаестогодишњи Страхиња Стокић, ученик трећег разреда Шуамарске школе. По речима Ивана Лазића, председника Свебор дружине „Свети кнез Лазар“, која је организатор Богојављењског пливања, велики број присутних посматрача дао је посебну моралну снагу учесницима, а иако је Стокић био најбржи сви пливачи су победници витешког надметања. Велики позлаћени прелазни кртс славодобитнику је предао градоначелник Краљева Драган Јовановић, а посебно су награђени најмлађи учесник, шеснаестого-

дишњак Страхиња Лазовић, и најстарији шездесетседмогодишњи Драгољуб Бакић. - Бог се јавља свима од нас и то не само данас, него свакога дана. И тај голуб који симболизује Духа Светог слеће на раме сваког од нас и то свакога дана. Наш задатак је да га препознамо и да узвратимо то јављање и тај поздрав. Ја се надам да смо сви као појединци, и као град, на правом и исправном путу и да ће Бог, који нам се јавља сваког дана, имати узвратни поздрав – рекао је градоначелник Јовановић. Велики број присутних прошао је кроз Богојављењску капију која је намењена изградњи Часног крста на Столовима, а прикупљен износ од 11.600 динара предат члану Организационог одбора. Велики Богојављенски тим чинили су свештеници Епархије жичке, припадници Ватрогасно-спасилачке јединице Полицијске управе Краљево, екипа здравствених радника Здравственог центра „Студеница“, чланови Планинарскг друштва „Гвоздац“ и доборовољних ватрогасних друштава из Краљева и Буковице. Честитке су заслужили сви учесници и организатори прославе Богојавења, као и сви који су искрено уживали у симболици трке на стази дугој 33 метра, која подсећа на исто толико година земаљског живота Исуса Христа.

Борба против корупције и организованог криминала

КОРУПЦИЈА У

Понедељак, 13. јануар

Иако највећи број анкетираних грађана указује на опасност од корупције у здравству мали бро

осле мајских избора, и конституисања власти на свим нивоима, почела је дуго најављивана реализација предизборних програма партија на власти који су се заснивали на борби против корупције и организованог криминала. Од тада готово да нема дана да први потпредседник Владе Србије Александар Вучић не укаже на неко од хапшења оних за које се сумња да су умешани у коруптивне радње. Многобројна истраживања показала су да грађани Србије у највећем броју указују на корупцију у здравству. Ипак, мало код од испитаних зна шта подразумева та корупција и које коруптивне радње спадају под удар закона. Члан 2 Закона о Агенцији за борбу против корупције дефинише корупцију као однос који се заснива злоупотребом службеног, односно друштвеног положаја или утицаја, у јавном или приватном сектору, у циљу стицања личне користи или користи за другога. Корупција је кривично дело за које су прописане затворске казне, а односе се на све учеснике коруптивне радње, здравствене раднике, пацијенте, представнике фармацеутске компаније или посреднике. За примање мита након извршене интервенције чланом 367 Кривичног законика запрећена је казна од три месеца до три године затвора. Ако је мито примљен пре интервенције за оно што је лекар морао да уради запрећено је до осам, а за интервенцију коју лекар није смео да уради до 12 година затвора. За нуђење, давање или обећање мита пре интервенције коју је лекар дужан да предузме према члану 368 истог закона прети казна до 3 године, а за подмићивање лекара да уради оно што не би смео од 6 месеци до 5 година затвора. Иако је давање мита кривично дело онај ко је то пријавио полицији или тужилаштву пре него што дело буде

откривено може бити ослобођен казне. Пријава да је неко починио кривично дело за које се гони по службеној дужности, а то није истина, такође подлеже кривичној одговорности по члану 334 Кривичног законика, а починиоцу прети опасност од изрицања затворске казне која може трајати три месеца до три године. За подметање трагова кривичног дела следи казна од 6 месеци до 5 година, а самопријављивање иако није почињено дело новчану казну и једну годину затвора. Кривичним делом се сматра и лажно давање исказа.

Облици корупције у здравству Корупција у здравству најчешће представља кривично дело давања и примања мита, или злоупотребу службеног положаја, а може бити и комбинација оба. Јавља се у облику примање новца или поклона од пацијената, повезаности између медицинских радника у државним установама и њихових колега у приватној пракси и спрегом фармацеутске индустрије и лекара због промовисања лекова одређене компаније у замену за неку корист. Кривично дело представља и тражење и примање мита од пацијената. Мито се најчешће даје у новцу, али је и давање поклона и других врста користи такође коруптивна радња и подложна кривичној одговорности. Свака корист коју здравствени радник добије од пацијента представља кривично дело, а он ће бити позван на одговорност без обзира да ли је нешто тражио од пацијента, или је пацијент то својевољно учинио, да ли се то догодило пре или после обављене услуге, да ли је добио мито за нешто што је морао да учини, или за нешто што није смео. Кривично дело чини

У ЗДРАВСТВУ

ој њих стварно зна шта она подразумева и које коруптивне радње потпадају под удар закона и здравствени радник који затражи мито, а не добије га. Одлагање пружања здравствених услуга понекад може бити индиректан начин за вршење притиска на пацијента да се упусти у коруптивне радње. Зато лекар, или друго медицинско особље, морају пацијенту дати адекватно и медицински утемељено објашњење такве одлуке. У противном пацијент може заштиту права затражити код начелника службе или заштитника права пацијената. Кривично дело може бити и посредовање у коруптивном делу. Ако здравствени радник мито не тражи сам, већ преко неке друге особе, и преко те особе се коруптивна радња оствари, та особа је такође одговорна, а затворска казна прети и ономе ко даје или нуди мито. Симболичан поклон мале вредности само за добро и законито обављен посао сме се дати медицинском раднику. Онај ко прими такав поклон после радње коју би ионако морао да учини, јер му је то у опису радног места, не чини кривично дело.

Слање пацијената из државне у приватну праксу Здравственим радницима није дозвољено да упућују пацијента у своју или приватну ординацију, односно лабораторију, других колега ради прегледа који су укључени у здравствено осигурање пацијента. Уколико државне установе не пружају неке услуге које су пацијенту потребне, или је потребно пуно времена да пацијент дође на ред да би добио ту услугу, након образлагања процедуре у државној установи, лекар може да препоручи пацијенту да ову услугу добије на други начин, односно да препоручи одлазак у приватну праксу, али не би требало да му саветује кон-

кретно коју ординацију треба да посети. Коруптивном радњом која је кажњива сматра се такво понашање.

Здравствени радници и фармацеутска индустрија Приликом прописивања лекова лекар увек треба да води рачуна да се они налазе на позитивној листи, односно да се добијају на рецепт. Уколико инсистира на неком леку који се не налази на позитивној листи, а производ је одређене фармацеутске куће, треба да објасни пацијенту зашто прописује баш тај лек. Ако пацијент није у могућности да купи тај лек, лекар је у обавези да пропише адекватну замену која се налази на позитивној листи. У супротном постоји основана сумња да лекари препоручују производе неке фармацеутске фирме и прописују пацијентима увек баш њене лекове и препарате, јер им та компанија заузврат даје некакву накнаду. Од промотера лекова лекари могу да приме само симболичне поклоне који немају већу вредност - оловке, календаре, нотесе, а све више од тога дужни су да одбију и о инциденту писмено обавесте свог шефа.

Заштита од корупције у здравству Иако су и давање и примање мита кривична дела тешко се доказују, па је важно да се такви случајеви одмах пријаве полицији, или тужилаштву, који ће по службеној дужности покренути процедуру заштите пацијента и истраживању случаја. Једна од радњи које полиција у оваквим случајевима може предузети је обележавање новчаница које се дају корумпираном здравственом раднику, јер је проналажење обележеног новца готово необорив доказ.

Тешке последице транзиције у Краљеву

УСПОН И ПАД ЛОКАЛНИХ МЕДИЈА (2)

- Апсурдна је ситуација да никад нисмо имали више универзитета из којих нам излази велики број високо образованих кадрова. - Истраживањима је доказано да из образовног система излазе генерације са мање знања него њихови родитељи. На том темељу не може да се гради кућа, па ни држава

Понедељак, 7. јануар

тампани медији хендикепирани су чињеницом да се оглашивачи опредељују за оне ефикасније, пре свега електронске. Добри познаваоци моћи информације, као документа, не напуштају писане медије који преживљавају само захваљујући тој чињеници. Медији се налазе на раскршћу, а ситуација се, условљена развојем информационих технологија, стално мења. У односу на елекронске, пре свих телевизију, штампани медији су у подређеном положају, али и опстанак телевизије све више угрожава интернет. И поред процена да ће штампани медији задржати део тржишта данас се налазе у озбиљном нокдауну, а и велики светски листови бележе константан пад тиража. Све то неминовно утиче на оглашиваче који су доведени у веома чудну ситуацију. „Краљевачке новости“ су први локални медиј који је своје онлајн издање ставио под кључ. Штампано издање у електронском облику не може да се чита слободно, већ само у претплати. Број претплатника је још исувише мали, али их има. На такво стање утиче и навика највећег броја људи да све добијају бесплатно. Са друге стране и онима који би желели да се претплате на оваква издања техничке могућности то још не омогућавају у довољној мери. Претплатник штампаног издања из иностранства за 52 броја годишње, вредна 1562 динара, треба да плати поштарину која износи 52 пута по 107 динара. Тако долази у ситуацију да

једне новине плаћа издавачу, а три пошти. У судару штампаних медија са интернетом и навикама нових генерација ови први немају неку перспективу. Власник „Краљевачких новости“ Зоран Николић излаз види у редуковању периодике која резултира смањењем трошкова. Дужи и озбиљнији текстови треба да буду усмерени ка оном делу читалаца који су спремни да натенане прочитају више од онога што може да се види на мобилном телефону који даје блиц информацију којом се често манипулише. У ситуацији када се веома тешко опстаје на све угроженијем тржишту очи издавача усмерене су према властима. Као човек који је добар део радног века провео у структурама власти, чак и оним које су директно одлучивале о финансирању медија, ауторитативно тврди да је од љубави до мржње ова два субјекта само један корак. - Све власти су увек исте, воле да се о њима пише лепо, розе, да су најбољи и најпаметнији, а новинарство би требало да буде окренуто према јавном мњењу, а не према властима. Ту настају сукоби интереса, јер је питање односа власти и медија вечито питање. Мени, који припадам старијој генерацији, код медија у Краљеву највише смета некомпетентност. Смета ми непрофесионалност и нестручност, а промотери свега тога су ло-

Зоран Николић 35

кални електронски медији. Ја их не оптужујем, и не осуђујем, јер су доведени у такву ситуацију. Ако немаш реалних могућности да добавиш квалификовану и компетентну радну снага, а да је иоле пристојно платиш, а немаш, онда не можеш ни да добијеш квалитет. Оно што смо ми некад радили је научна фантастика. Сад дође дете са улице, одмах му дају микрофон, оном што држи камеру дрхти ручица и кад стану испред неког политичара он је за њих ауторитет. Овај каже шта је хтео, онда се то пренесе и то је данас новинарство. Ту нема ни „Н“ од новинарства. Нема питања зашто сте ви урадили то, зашто сте овај новац издвојили за ово, а не за оно. То подразумева знање, формално образовање и време. Иако не разумем све позиције не могу без 4 дана да проучим буџет града. Како, упркос свим проблемима, да одвојим 4 дана да проучим буџет да би поставио само два права питања, не да бих се показао као паметан, него зато што је то од јавног интереса. Нема остварења јавног интереса без знања и то је наш проблем на свим нивоима. Није то само проблем краљевачких медија, то је државни проблем. Имамо државни проблем некомпетенције и незнања. Ап-

сурдна је ситауција да никад нисмо имали више универзитета из којих нам излази велики број високо образованих кадрова, а суштина је како се долази до тога. Истраживањима је доказано да нам из образовног система излазе генерације са мање знања него њихови родитељи. На том темељу не може да се гради кућа, па ни држава. Све што се ради у држави, да се уреди, води борба против корупције и криминала, ојачају институције, све је то одлично, али ако се не буде мануло приче и вратила стручност нема напретка – каже Николић. И поред настојања да буду бољи локални медији ограничени су бројним лимитима, пре свега материјалне природе. Недостатак довољне количине новца не може да се надомести радом и знањем. У краљевачким медијима данас ради број људи приближан оном који је био запослен у „Ибарским новостима“ пре приватизације. У међувремену квалитет медија је значајно опао. Добар део кадрова који су имали компетенције, искуство и формалне квалификације изашли су из професије. Дошло је и до смене генерација због одласка једног броја људи у пензију и оних који су, схвативши да од нови-

нарства не може да се живи, кренули неким другим путем. Све указује да су медијима потребни школовани људи којима би, уз формалну квалификацију, било омогућено да се даље школују у некој од великих редакција. Продаја новина у Краљеву мања је због смањене куповне моћи, али и промене читалачке структуре. Млађи људи се све више удаљавају од свега што је штампано, тим пре ако су одрастали у породицу у коју никада није ушла књига или новина, у породици у којој се само гледа телевизија. - Кад сам правио анализу да ли да отворим штампани медиј или не дошао сам до податка да је 15 посто од укупног броја становништва у Србији куповало дневну штампу. Ако град има 100 хиљада људи, 15 хиљада њих купује неку новину. У Краљеву је то тада, 2007. године, било 8 посто, или дупло мање од српског просека. Ја сам и у тих 8 посто видео тржиште. Пошао сам од пре-

тпоставке да је то 8 до 9 хиљада људи. И тако је то и било. У Краљеву се тада дневно продавало шест до седам хиљада примерака, викендом и до десет хиљада примерака разних новина. Сматрао сам да ће сваки трећи од тих десет хиљада да купи једну локалну новину. Све што се код нас дешавало, пре свега са таквом куповном моћи, навикама и доминацијом електронских медија, потискује такву математику. Онда смо добили новог партнера ђавола, интернет – објаш-

њава Николић. Прошле године из градског буџета локалним медијима у Краљеву припало је 12 милиона динара. Пред приватизацију „Ибарских новости“ из градске касе је овом предузећу припадало 45 милиона динара годишње. Толиким средствима данашњи, а и неки нови медији, сигурно би могли да побољшају квалитет информисања становништва. - Ако би то неко хтео то може да уради. Може да постави таква правила да новац који даје не заврши у џепу власника, него у интересу унапређења квалитета медија, пре свега кадровском и технолошком. Имали би и сигурност да можемо да будемо атрактивни на тржишту радне снаге. Сада на евиденцији Националне службе за запошљавање можете да нађете неколико стотина људи са факултетском дипломом. Од тога је преко половине са друштвеним факултетима, а нико од њих не показује ни жеље, ни амбиције, ни воље да се бави медијима. Негативни предзнак даје неуредан живот, мале паре, мало цењен друштвени положај. Добар део запослених не прима плату месецима, неки го-

динама, а неки са закашњењем – каже Николић. Закони тржишта су неумољиви, па једни медији нестају, други се појављују, а на томе и почива капитализам који смо тако жељно очекивали. Од локалне самоуправе више не може да се очекује да ће у медије улагати ни приближно ономе колико је то било у неким ранијим временима, а обезбеђење значајнијих средстава морало би да буде условљено квалитетом рада. За пројектовање слике о Краљеву као једној дестинацији која је пожељна, јако су битни медији, под условом да не причају бајке већ да представе заједничке потребе. - Ваљда неко мисли о имиџу града. Годинама уназад нисам видео да је неко дефинисао стратегију како желимо да нас други доживе. Даном избора онај ко се определио за бављење политиком постао је експерт за све и свашта и шта ће неко ко има 30 година радног стажа у медијима, има формално образовање, да му прича како се креира стратегија и поставља имиџ заједнице. Имам и лични интерес, али мој пут задовољења личних интереса води преко задово-

љења општег интереса. У супротном ја ћу мој лични интерес да задовољим само отимачином. Неко мора да схвати колико је важно да Краљево перманентно води рачуна о томе како је представљено широј јавности. Нек се неко позабави анализом информација које иду из Краљева. Обично су то неке атракције, а доминантно саобраћајне несреће. Деценију смо живели као град избеглица и интерно расељених лица, сада смо град са посрнулом привредом. Нису ништа ни други бољи, али се труде да раде нешто. Ми померамо ствар у овом правцу и ту је улога медија јако битна – каже Зоран Николић. У Краљеву се у току једне недеље на киосцима прода око 1000 примерака два локална листа, уз претплатнике и која стотина више. Житељи града више воле телевизију, јер пружа већу илузију и увек нешто ново. Они који гледају мало даље перспективу виде у синергији два медија до тренутка када ће онлајн издања преузети превласт. То није избор ниједног издавача, већ наметнута реалност. И поред свега постоји уверење о потреби штампаног медија који

мора да се, прилагођавајући се ситуацији, организује на други начин, променом динамике излажења и концепта новине. Све се чини да се продаја повећа, али значајнијих помака нема и никаква математика више не даје довољну количину тачних података на којима би се заснивала будућа издавачка политика. - Послујем шест година и у дуговима сам до гуше. Лична средства сам истрошио, а имам и обавезе. Знао сам да економски пројекат не може да успе преко ноћи. Са свим недаћама које су нас ломиле моја процена је била да ћу крајем треће године да будем на нули. Нисам видео ни светску економску кризу, ни дубину краљевачке, ни друштвене кризе, ни земљотрес, ни приватне муке и проблеме. Шеста година је, а још нисам дошао до нуле. Кад бих сада затворио остао бих са дуговима и то је озбиљан проблем – каже на крају Николић осликавајући на прави начин стање у краљевачким локалним медијима. Ништа боље није ни код оних у другим градовима.

Необичан животни пут златиборског дечака

ОДРАСТАЊЕ ОБЕЛЕЖЕНО НЕМАШТИНОМ (1) - Као победник избора за најплеменитији дечји подвиг године дванаестогодишњи Рајко Крејовић из златиборског села Дренова је давне 1969. године кренуо на пут око света

Уторак, 15. јануар

латиборски крај је још видао ране Другог светског рата када је у селу Дренова код Сирогојна породица Радосаве и Милорада Крејовића постала богатија за још једно дете. После најстаријег сина Миладина и кћери Раденке и Миленке на свет је 1956. године дошао Рајко. Рат је оставио тешке последице у овом крају. Многи Златиборци су изгинули, други отерани у заробљеништво. Током рата су и Миладина мобилисале различите војске, па је морао да се крије и од једних и од других. И тек што се завршио рат настале су друге невоље, принудни откуп, заплена стоке, конфискација имовине. Вишечланој породици запретиле су глад и тешке болести, па је Рајкова баба Божана решење потражила у гајењу коза које је у то време било забрањено. Крила је баба козу дубоко у шуми, а радости породице није било краја кад је на свет донела троје јаради. Али, Крејовићи годинама нису доживели ништа добро, а опасност се овога пута појавила у лику представника Удбе која је почела да прогања прво Божану због коза, а затим и Миладина под оптужбом да крије оружје. Па иако козе никада нису нашли Божану одведу у Београд у затвор. - Баба је била добар пријатељ са познатим златиборским протом Миланом Смиљанићем, а овај са Јосипом Брозом Титом. Јави покојни отац проти да је баба у затвору, а овај интервенише код Тита. Тако баба од пред-

седника Југославије добије написмено да може за живота да држи колико год хоће коза – прича Рајко. И управо те козе одиграле су значајну улогу у његовом животу. Мајка Радосава је још у трудноћи оболела од туберкулозе, па су Рајка од ње одвојили одмах по рођењу и отхранили козјим млеком. Поживела је Радосава још две и по године након чега је Рајко наставио да живи са бабом Божаном у селу Висока код Љубића где је било више плодне земље и услова за лакши живот. Имала је Божана десеторо унучића, шест од кћерке и четворо Миладинове деце. Најстарија Рајкова сестра се већ са осамнаест година удала, а брат у петнаестој намеравао да упише грађевинску школу у Београду. И ту се Крејовићима нашао на услузи

прота Смиљанић. Захвалан је био и Миладин, који се у међувремену оженио и добио кћи Милену. Са стене у кањону Рзава намеравао је да улови неку рибу, и однесе у знак захвалности, али се оклизне са ње и погине. Оставио је четворо сирочића који су наставили да живе у селу са маћехом и бабом. Али, несрећама никад краја. - Негде 1959. године завладале велике врућине. Средња сестра болесна, а нигде у кући нема шећера. Сакрила га баба, а ја пронађем и толико поједем да доживим клиничку смрт. Мислили су да сам умро, али се повратим после два три сата. Раније нисам био крштен због болести, па пожуре да ме брже боље крсте, јер како да ме сахране некрштеног. Било је то на Петровдан 1959. године кад је био сабор у Сирогојну. Кум је дао име, сестра од стрица ме држала, баба спремила ракије. Крсте мене и седну да ручају, а ја се плашио попа па побегнем – сећа се Рајко који ће много година касније сазнати да нигде није уписано да је крштен, па је морао уз молбу владики и два сведока то да доказује како га не би крстили поново. Почетак шездесетих година прошлог века обележиле су нове невоље. Прво суша, па најезда губара и друге недаће добро су остале у сећању Рајка Крејовића. Био је више гладан него сит и поред помоћи која је стизала од Црвеног крста. У пакетима који су тада стизали из Америке било је уља, млека у праху, гардеробе. Када је 1963. пошао у школу у Високо једна старија сестра је већ отишла у занатску школу, а Рајко са маћехом и најмлађом сестром остао код бабе. Убрзо се и маћеха преудала и отишла од куће, а Рајко остао сам са бабом која је већ доживела један мождани удар. Поред ње морао је да брине и о говедима, козама и овцама, а због обавеза ни у школу није ишао редовно. Школска година је за њега почињала тек када, пре првог снега, заврши све пољске радове, попласти, покупи шљиве. Мени је школа б и л а одмор о д рада. Био сам релативно

добар ђак и доста читао. Свака два, три дана нова књига, увече уз лампицу. Струја је дошла тек после Титове смрти. Био сам добар ђак, а пишем најлепше у одељењу. Учитељ свој деци даје петице, а мени четворку. Тукао ме као вола у купусу. Целе године ме држи на кратко, а на крају ипак давао петицу.Тек касније сам схватио колико ми је то помогло. У вишим разредима наставник Станко Зимоњић заинтересује се за мене. Био сам шести разред кад он напише један чланак о мени и објави у ужичким „Вестима“. Напише причу и 1968. долази из команде гарнизона из Ужица неки капетан инжињерац са „тристаћем“ у село. Послао га генерал Љубичић да сними ситуацију и да ми направе кућу. Закољемо јагње, а они да кажу да ће да направе пројекат. После месец дана дођу поново, а ми опет закољемо јагње. Кућа никад није направљена – каже Рајко. Писале су о Рајковим мукама разне новине, причали на радију, снимала телевизија. Живот се мало променио на боље кад је почела да пристиже и помоћ у новцу, одећи, књигама, слаткишима, углавном са запада земље из Хрватске. После репортаже објављене у „Плавом вјеснику“ Рајко је постао победник избора за најплеменитији дечји подвиг године и као награду добио пут око света. Годину дана раније Југославија се прикључила акцији у којој су учествовале робне куће из Мадрида, Радио телевизија Шпаније, Фудбалски клуб Реал, Иберија, УНИЦЕФ и други. Први победник у Југославији била је, сећа се Рајко, девојчица из Осијека која је спасила сестру из кавеза са лавовима у зоолошком врту. Иако није био свестан шта све то значи каже да и данас чува пасош са визама за све земље света. - Сваке године сам имао по 200 изостанака и стално ми их је разредно веће оправдавало као социјалном случају, па ме нису истерали из школе. Станко Зимоњић ме је тог августа отпратио до Загреба где нас је дочекала телевизија. Добро се сећам да је тада играна утакмица за Куп Југославиаје између загребачког Динама и Црвене звезде. Гледали смо утакмицу и преспавали у хотелу, а сутрадан отишли у робну кућу НаМа где су ме обукли од главе до пете – прича Рајко. После три незаборавна дана Станко се вратио, а Рајко остао у Загребу где се спремао за пут у Мадрид. Сазнао је и да нема ништа од пут око света, али да ће са децом из више европских земаља, која су показала своју племенитост, посетити Шпанију и Италију. Мислио је стално на болесну бабу, која је остала сама код куће, и децу из села која су, знајући да Рајко лети авионом, по цео дан гледала према небу и махала сваком који би прелетео село. - наставиће се -

е к н а ч в е љ а р К

Допринос заустављањ

ДОНАЦ БЛИЗНАК

Сестрама близнакињама ур и „Електросрбије“ као помоћ за одб и стицања звања доктора ел

Четвртак, 17. јануар

рема подацима Националног савета за деценије Србија је изгубила око шест х ршеном школовању, напустили земљу жили у иностранству. Подаци Универзитет изгубила дванаест милијарди евра уложених дих људи који су у последњих двадесет годин Осим губитка тако великих средстава за њ раду од пореза на примања која остварују ост гова може да буде заустављен само поправљ отварањем нових радних места и квалификов школовани. У настојању да бар мало допринесе поправ љево и „Електросрбија“ доделили су сестрам товић по сто хиљада динара као помоћ за стицања звања доктора електротехничких нау ције, како би са стеченим знањима унапредил муникационог система нашег друштва и допр искоришћењу свих његових ресурса. Сестре Матовић примио је градоначелник им донацију у присуству директора „Електрос - Донација Ани и Марији Матовић, студе тронског факултета у Нишу, на научној област се супроставимо процесу који је од почетка д земље одвео, како се процењује, триста хиља нагласио да донација представља мали до вредног друштва Електросрбија борби против и много богатије земље него што је наша. По броју високообразованих Србија је на тетску диплому има само седам од сто грађа дерима у свету по броју оних који су по потражили у развијенијим земљама.

њу одлива мозгова

ЦИЈА КИЊАМА

учена донација града брану докторских дисертација лектротехничких наука

науку и развој само током последње иљада доктора наука који су, по зави перспективу за бољи живот потраа у Београду говоре да је држава х у школовање стотина хиљада млана отишли из земље. ихово школовање ови стручњаци заављају другим земљама. Одлив мозањем економске ситуације у Србији, ваних послова за које су млади људи

вљању стања у овој области град Крама близнакињама Ани и Марији Маодбрану докторских дисертација и ука у научној области телекомуникале и усавршиле све сегменте телекоинеле ефикаснијем и целисходнијем

Краљева Драган Јовановић и уручио србије“ Срђана Ђуровића. нткињама докторских студија Елеки Телекомуникација, наш је начин да деведесетих година прошлог века из ада стручњака – рекао је Јовановић и принос локалне самоуправе и приодлива мозгова са којим се суочавају

европском зачељу, зато што факулана. Истовремено Србија је међу лизавршетку факултета перспективу

НО НА Е Н

Недеља, 13. јануар

- Музик Зато нова

Филип Митровић

Филип Митровић финалиста прошлогодишњег Првог гласа Србије

ОВА ЗВЕЗДА ЕСТРАДНОМ НЕБУ СРБИЈЕ

ка дође и прође, а сећања везана за породицу морају да остану. а нада српске поп музике увек искористи прилику да сврати кући и бар који тренутак проведе са члановима породице

етки су људи који од најранијег детињства знају чиме ће се бавити у животу. Један од њих је Филип Митровић који тврди да се музиком бави откад постоји. Увек га је привлачила само музика, никад спорт, и размишљање о избору занимања које би се разликовало од осталих. Кад му је у најранијем детињству постала блиска музика различитих праваца почео је да ствара слику о себи као неком посебном. У прво време је само маштао, а касније био потпуно убеђен да ће бити певач. Било је само питање времена када ће се све коцкице сложити. Током времена став према музици учвршћивао се до границе да о њој не размишља као о жанру. Гледа на њу мало шире од највећег броја људи у земљи, јер му је првенствено битно да пева, без обзира да ли је то забавна, народна, поп или рок музика, поготово у време када се мешавином различитих врло лако прави нов музички правац. Слушао је током само нешто више од двадесетак година живота све и свашта. И док је најраније детињство било испуњено дечјим песмицама нешто касније заволео је Цецу Ражнатовић. Видео касете са концертима и поселима осамдесетих година прошлог века заменили су џез, класика, рок, метал, забавна музика, звуци медитерана, индијска, турска и друге врсте музике без икаквих ограничења. Једино ограничење могло је да буде тренутно расположење. Чврсто убеђен да се нигде у свету, сем у нашој земљи, о укусима не расправља није склон да људе процењује на основу тога какву музику слушају. Таленат који из године у годину добија на квалитету запажен је још првих дана школовања у Врби. - Био сам пети разред када сам први пут учествовао на такмичењу „Деца певају хитове“ у краљевачкој Хали спортова. Изашао сам збуњен, отпевао песму и заузео друго место. Онда је све кренуло природним током, баш како треба. У средњој школи хор, па први школски рок бенд – прича Филип и подсећа на другу љубав, кување које га је и определило за Угоститељско-туристичку школу у Врњачкој Бањи. На коначну одлуку битно су утицали родитељи уверени да њихов син треба да се, уместо музиком, бави конкретним занимањем које може да обезбеди угодан живот. Зато је изостало толико потребно музичко образовање. Као један од само неколико певача који су без музичког образовања успели да у кратком времену остваре запажене резултате, схвативши вредност школовања, одлучио је да већ од ове јесени упише

музичку школу. Чврсто решен да постане независтан још као ђак је летње распусте проводио радећи у ресторанима и пицеријама у Врњачкој Бањи, Краљеву, на мору... Година дана сталног запослења по завршеној школи све више је узбуркавала немирни дух у средини која је постајала све досаднија. - Радни дан од 7 ујутру до два поподне, ручак са породицом, гледање ТВ програма, евентуално излазак викендом и тако у круг. Ја нисам никад био за то и било ми је досадно. Нисам се задовољавао са тим, јер знам колико могу и колико сам заслуживао. Из тог разлога сам преко ноћи одлучио да спакујем ствари и кренем за Београд. Кад то гледам са дистанце од две године видим да је мало лудо да се неко спакује са 50 евра и оде за Београд, нађе стан у тренутку кад није имао ни плату. Дошао сам са идејом да нађем неки бенд и почнем да радим по клубовима, кафићима, ресторанима по Београду док ме неко не запази – прича Филип. И онда, сасвим изненада, појавила се прилика да учествује у музичком шоу програму „Први глас Србије“. Након пријаве уследиле су аудиције, снимања, емитовање на телевизији. Већ први сусрет са директним конкурентима учврстио га је у уверењу да може да дође до финала. - Реално размишљам и знам шта могу, а шта не. Знам да не могу да певам изворну музику јер ми то не лежи, знам да не могу да певам двојке и музику са Ибарске магистрале, али знам да могу добро да певам забавњаке, поп и рок – каже Филип и подсећа да је између пет хиљада кандид а т а

успео да догура до претпоследње емисије серијала. Година дана напорног рада резултирала је освајањем другог места на фестивалу у Врњачкој Бањи. Наступио је у дуету са Невеном Ђорђевић и песмом „Несрећо“ у чијем су стварању доста учествовали и њих двоје. Тренутно је у студију где снима један дует и једну соло песму. У последњем тренутку одбацио је идеју да се појави на овогодишњем „Беосонгу“ сматрајући да је још млад и да има много певача који заслужују да пре њега оду на Евровизију. По истеку једногодишњег уговора са продукцијом која је стајала иза „Првог гласа Србије“ добио је слободу да самостално одлучује о наставку каријере. Иако је после раскида уговора изостала обавеза продукције да промовише певаче медијска пажња није изостала. - Привлачио сам доста пажње и константно се вртео негде по новинама. Људи су ме запамтили и немам проблем гдегод да се појавим. Пре неколико дана био сам у јутарњем програму ТВ Пинк што значи да привлачим пажњу. Сналазим се одлично, а још као клинац стајао сам пред огледалом и замишљао да разговарам са новинарем – признаје Филип. Последњу годину дана обележили су бројни наступи по клубовима и дискотекама, са бендом или само клавијатуристом и певачицом. Четрдесет концерата по трговима широм Србије за само годину дана, наступи у Босни и Херцеговини, Хрватској и другим републикама бивше Југославије

само су део посла од кога се тек очекују резултати. - Размишљао сам доста о томе, а и сад размишљам. У последње време радим доста, по две три свирке недељно, па имам проблема са сном и својом енергијом. Дословно певам док не останем без гласа да бих испоштовао публику. Свестан сам да морам да се штедим, и да мало спустим лопту, али не бих желео да сутра наиђем на коментар да сам одрадио свирку само да узмем новац и да идем. Волим да испоштујем све људе и мислим да ће се то једног дана исплатити каже Филип. И док публика види само извођаче обасјане светлима позорнице и не помишља чега се све они одричу да би дошли на ту позорницу. Далеко од очију јавности су непроспаване ноћи, сан од два до три сата дневно често и у комбију, сендвичи са бензинске пумпе, лекови за смирење и против несанице. И ма колико било тешко, када се све заврши то се препиричава само као неки леп догађај. - Људи не знају да ја и шеф бенда имамо у торбици по једну таблу бромазепама који пијемо кад не можемо да спавамо после свирке, јер нам бруји глава од одзвучења и свега другог. Кладим се да га користи 99 процената музичара који не користе дрогу како би могли да поднесу и да издрже све ово. Претрпео сам доста критика на рачун тих лекова које узимам кад не могу да заспим и кад сам нервозан. Поносан сам на себе што сам после шест година конзумирања цигарета успео да их оставим и већ 4 месеца не пушим, не конзумирам алкохол и не узимам никакве наркотике. Храним се здраво, вежбам, трудим се да будем нормалан колико год је то могуће у овом свету и овом послу – прича Филип Митровић и потврђује да се „Први глас Србије“ гледао у Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Македонији, чак и у Мађарској. То је допринело да буде лепо прихваћен у свакој од ових средина у којима је наступао. - Где год да се појавим добро сам дочекан. Немам никакав проблем ни са ким, а упознао сам много младих људи из Хрватске који су били јако коректни према мени и ту моју енергију знају да цене. Задовољан сам како је све кренууло. Све је више младих певача, а из дана у дан се појављују неки нови људи. За сваког квалитетног певача, и

за сваког према коме публика гаји неку емоцију, дефинитивно има места у овој земљи – каже Филип. Година дана на естради мало је времена да би се размишљало о снимању албума. До тога треба да дође после два или три добра сингла. Понуда добрих песама је мала, а оне добре су прескупе па младог извођача стављају пред велику дилему. - Боље да сачекам пет месеци, и да не снимим ништа, а онда да избацим нешто квалитетно, јер не бих желео да се сутра стидим неке своје песме. Волим да песме бирам одмерено и не желим да снимим нешто што ми се не допада, само зато што ће да донесе новац – каже Филип и подсећа на бројне хуманитарне концерте на којима је учествовао. Радост наступа на таквим концертима донекле је помућена понашањем медија који нису склони да их стављају у први план. Не желе, каже Филип, да објављују ни друге за певача важне ствари, награде на фестивалима, добро урађену песму или спот. - Имам добру сарадњу са новинарима, па им дајем оно што их занима. Нема никакав проблем, јер они мени требају више него ја њима. Иако је година тек почела не планира ништа дугорочно. Уз редовне активности везане за посао који је изабрао настојаће, каже још, да остане нормалан, живи и здрав и да се брине о себи и породици. Велика жеља му је да се једног дана као представник Србије појави на Песми Евровизије, али и да успостави сарадњу са Гораном Бреговићем чији рад изузетно цени. Две године заредом Филип Митровић је поклањао себе грађанима Краљева у ноћи која је делила стару и нову годину по јулијанском календару, први пут у знак захвалности онима који су га шест месеци подржавали и гласали за њега, а други пут зато што дуго није био у граду коме се враћа кад год за то има времена. - Увек искористим прилику да свратим кући, јер је породица оно што је најважније. Музика дође и прође, а сећања везана за породицу увек морају да остану. Иако сам доста радио имао сам више среће него што сам радио. Да није било Прве телевизије сада не би разговарали са Филипом Митровићем као поп певачем, него неким певачем који наступа као предгрупа. Било је доста среће да баш ја будем тај кога ће да примете на првој аудицији, али свакако да су мој рад и оригиналност допринели да будем овде где јесам – каже на крају Филип док се припрема да изађе пред хиљаде Краљевчана који га жељно очекују.

Фудбалери Слоге на прагу Јелен суперлиге

НА КЛИЗАВОМ ТЕРЕНУ (2)

Четвртак, 26. јул 2012.

етрдесет петогодишње искуство бављења фудбалом учвршћује Бориса Буњака у уверењу да је Краљево по много чему специфична средина на фудбалској мапи Србије. Најгрубље речено остало је као последња фудбалска рупа и то је болна истина која се дуги низ година нaдвија над овом средином. Оваква тврдња заснива се на чињеници да је Краљево једини већи град у Србији у коме се никада није играо професионални фудбал који подразумева учешће једног клуба у елитном рангу, и евентуално међународним такмичењима. Сведено на републичке оквире Краљево је једини град који није имао суперлигаша, чак ни онда када су га имали знатно мањи градови, често и паланке. Као активни учесник догађаја у фудбалу још од 1967. године Буњак указује на Слогу која је у то време била добро организован и респектабилан клуб у Југославији. - Бити у друголигашкој конкуренцији у оној Југославији то је био висок ниво. Тада Слога из свог подмлатка није могла да избаци довољан број

квалитетних играча, па је прибегавала довођењу фудбалера са стране. Из Црвене звезде дођу Кајганић, Јанковић, Аврамовић, из Партизана Илић, Ђурић и други. Долазили су играчи, много бољи од домаћих, и из других средина, али то никоме није сметало, јер је клуб добро функционисао. Трајало је то доста дуго, све до осамдесетих година прошлог века, кад је Слога пала до те мере да играчи тог калибра нису имали мотива да дођу у клуб који није могао да понуди одговарајуће услове – објашњава Буњак. За 65 година постојања Слога је само 13 играла у конкуренцији друголигаша. Све остало време провела је у нижем рангу такмичења, трећој лиги, зони и ниже. И док се некада сврставала у ред клубова какви су били најближе комшије Борац, Напредак и Раднички дошла је у ситуацију да је по квалитету претекну клубови из Лучана, Ивањице, Ужица и Новог Пазара. Очекивало се да, као водећи клуб у граду који има аспирације да остане регионални центар, даје тон и поставља границу

квалитета у том региону. Али, поред недовољног броја квалитетних играча за све позиције у тиму јавио се и већи, недостатак стручног кадра. - Недостатак тренера поново мора да се компензира људима са стране. Тако су у Краљево долазила велика тренерска имена. Био је ту Драгутин Спасојевић, који је са Слогом направио највећи успех у квалификацијама за улазак у Прву савезну лигу, затим Борис Маровић, Абдулах Гегић и друга велика имена. За све то време у клубу се озбиљно радило, па је Слога постала расадник добрих играча. У време кад сам био тренер у Црвеној звезди у тиму је било шест играча из Краљева, и ја седми. У Краљеву се у међувремену појавила генерација нових школованих тренера, школованијих од оних са курсистичким звањима, Бранко Вукићевић, Ђорђе Коковић, Гацо Јовановић и мало смо одскочили од просека. Добила је Слога своје стручњаке, али после

Данила Ивановића није успела да исшколује спортског радника и то је кључ проблема који трају и данас. Сви који су долазили у клуб су аматерски фудбалски радници, занесењаци који воле свој посао и раде најбоље што знају. Кад аматер ради најбоље што зна то није ни 20 посто од оног што може да пружи професионалац – каже Буњак. Недостатак довољног броја квалитетних људи није могао да се превазиђе тако да је Краљево, у односу на друге средине, заостајало. Људи који су формирани у аматерском фудбалу имају визије и идеје које имају лимит и они преко тога не могу, па имају отпор према свему што прекорачује њихов начин размишљања. Долазак људи који знају више стварао је опасност од губитака неких позиција које су занемарљиве у односу на губитке које је претрпео фудбал као спорт. Највећи број познавалаца ситуације у спорту, и

заљубљеника у краљевачког лигаша, веровао је да ће доласком Зорана Милашиновића и Влада Дивца Слога да преболи дечије болести и постане прави професионални клуб. - Професионалац није онај ко је запослен у клубу. Професионалац је онај који размишља професионално, долази из професионалног фудбала, цео живот му је такав. Очекивао сам да ће нови финансијери, као спортисти са спортском визијом, битније утицати на промену стања у клубу. Кад је почело кадровање, и селектирање тренера и људи који је требало да носе виталне функције у клубу, дошло је до грешака. Те грешке се и данас провлаче и коштају пре свега Слогу уласка у виши ранг такмичења – каже Буњак. Долазак нових људи на чело клуба допринео је промени амбијента за рад. Створили су се бољи услови, сређене трибине, уређене клупске просторије. Уложена

су значајна средства за ангажовање тренера и фудбалера са стране, али критеријуми на основу којих су довођени остали су крајње дискутабилни тако да није постигнут погодак који се очекивао. То траје већ пет година, а значајнијег помака напред нема. Људи који су дошли пре пет година затекли су клуб у Српској лиги. Експресно су ушли у Другу лигу, па доживели дебакл и враћени степеницу ниже. Слога је у претходној сезони обезбедила повратак и први пут је две године заредом у Другој лиги. Разлика је само у томе што је, како рече Буњак, прошле године имала меч лопту, да поентира и оствари сан генерација којима је у срцу и у души. Неоспорна чињеница је да је екипа током претходног првенства добро одрадила свој посао. Спој тренера и играча добро је функционисао пред пролећни део првенства који је у Србији специфичан, јер су могућа

свакојака изненађења. Слога је обезбедила добар старт за пролећни део сезоне, али се појавио нови проблем. - Суспендована је због дуга према тренеру Николићу. Суспензија подразумева да је блокиран рачун, да не може да послује, па није могла у прелазном року да доводи играче. Можда је то било и добро, с обзиром на велики број промашаја у претходном периоду, па није направила нови промашај. Имала је физиономију екипе која је решавала утакмице углавном из прекида и све је функционисало до утакмице са Напретком. Поред осталог Слога је морала да има дужу клупу и квалитет који у игру уноси нешто ново. Свака измена обарала је утакмицу за неки проценат на доле. Неискусни момци су добијали шансе и они су једини профитирали, јер су сазревали. Слога није могла са момцима са клупе, који су улазили у игру углавном да би били награђени за свој рад, да преокрене резултате. У исто време и власницима су биле везане руке. Можда би довели два права играча уместо раније десет. Можда је боље платити два добра него четири половна – каже Буњак. У свим линијама тима недостајао је по неки играч. Уз искусне могли су млади и талентованији да сазру брже, и да Слога има костур екипе из својих редова. Али, ни у овој сезони не може да се ослони на те младе играче, јер они не могу да буду носиоци игре. Они могу да буду добри пратиоци, а носиоци морају да буду искусни играчи. И припреме пред пролаћни део првенства биле су потпуна импровизација. Веома је било тешко радити било шта у време када је у Краљеву било више снега него годинама пре тога. Иако није довољно спремна ушла у пролећни део такмичења ниједну утакмицу није изгубила због тога, а сезона је кренула задовољавајуће. Слога је држала ритам и са седмог места почела да се пење све до треће позиције на изненађење свих. Направила је прави бум и постигла боље резултате него фаворизоване екипе које су више улагале у играче. Све је то трајало до осмог кола пролећног дела првенства, и утакмице са Напретком после које је тренер Јовановић напустио екипу. - Слога прави нову грешку и не доводи тренера који то може да изнесе до краја. Тим је поверила помоћном тренеру са којим је уписала једну победу и завршила првенство на седмом емсту, што није разочаравајуће. Утакмица против Инђије могла је да је избаци на друго место које је требало само до краја одржавати. Слога је доживела пораз, јер није знала да ту, а ни све друге утакмице до краја, боље спреми, па је пропуштена сјајна прилика – каже Буњак. У таквим условима Слога није успела да сазри као клуб, а људи из клуба тешко то да могу да схвате, јер

никада нису играли у највишем рангу такмичења. Разлика између појединих лига нигде није већа него између прве и друге. И мада је разлика међу играчима на први поглед мала она је за оне из нижег ранга недостижна. Управо чињеница да на први поглед и није велика најчешће завара, па за многе постаје ненадокнадива. Показало се да ту баријеру Слога има као клуб, а та мала разлика може да се превазиђе само добром организацијом. Неуспех у борби за улазак у суперлигу, који многи сматрају неуспехом, то ипак, верује Буњак, није. Слога већ другу сезону игра у истом рангу такмичења што је значајно првенствено због младих играча који су се калили и постајали искуснији. Стечена су и бројна друга искуства, а појачање у лику спортског директора гарантује добар правац. Али, не би смеле да се понављају грешке кад је у питању избор тренера. Екипи у вишем рангу такмичења су, поред играча, потребни и други који треба да прате тај квалитет, пре свега тренер одговарајућег профила и администрација. Сви они треба да буду професионалци посвећени клубу до крајњих граница, људи за које не постоји радно време. Изласком из кошаркашке приче Зоран Милашиновић је добио прилику да се максимално посвети фудбалу. Иако је то добро преовладава уверење да неће моћи сам да изнесе сав терет на својим леђима. Пред Слогом стоји задатак који још није урађен, да се професионализује клуб. - Професионализација подразумева професионалног секретара, директора, представнике у фудбалским форумима, стручне људе, професионални стручни штаб. Слога има професионалне играче, али критеријуми за довођење су погрешни, јер се раде по аматерским принципима. Аматери по аматерским критеријумима врше селектирање играча и тренера и то је један од разлога спорог напредовања. Иако у Краљеву има стручних људи они који су добили шансу нису оправдали поверење. То је само један од разлога, да не говорим о промашајима људи који нису компетенетни. Али, не треба да се љутимо на њих. Они су радили најбоље што су могли – каже Буњак и указује на још један проблем. Краљево је ретка средина у којој са трибина стиже неприхватљив репертоар израза и погрдних речи. То више не постоји, каже Буњак, ни у Чачку, Крагујевцу, Ивањици... Разлог томе је у чињеници да није била у ситуацији да гледа квалитетан и професионални фудбал. Лако је овде, каже он, напљувати судију и противничког играча, не уважити свог играча. Реакција које долазе са трибина у Краљеву није било ни пре 45 година када је Буњак кретао путевима фудбалске славе.

Првенство света за рукометаше

Субота, 19. јануар

ДВА ПОРАЗА СРБИЈЕ

После два пораза репрезентација Србије освојила треће место у квалификацијама и у осмини финала ће играти са екипом Шпаније

петом колу Ц групе првенства света у Сарагоси, репрезентација Србије изгубила је у од Словеније резултатом 33:31 (19:16) и у осмини финала ће играти против екипе домаћина. У дуелу са доста преокрета, рукометаши Србије су били на добром путу да забележе победу, која би им омогућила да овај део шампионата заврше на првомместу у групи и у осмини финала играју против Египта. На пет минута пре краја утакмице Србија је водила 30:27, а онда су играчи дозволили Словенцима да постигну шест голова заредом и са два нова бода заузму прво место у квалификационој групи. После обострано лоше игре у одбрани у првом полувремену, Словенци су стекли три гола предности, а до преокрета је дошло у другом полувремену, када је на гол нашег тима стао Дарко Станић. Са неколики узастопних одбрана омогућио је саиграчима да после вођства Словенаца од 21:17 направе серију од 8:1, и вођство од 25:22. Ову предност је наш тим чувао до 25. минута, када је уследио велики пад, а Словенци за непуних три минута постигли чак шест голова. Током читавог сусрета репрезентација Србије имала је великих проблема у одбрани, а Словенци су постигли чак шест голова са играчем мање на терену. Први пораз репрезентација Србије доживела је од

Пољске резултатом 25:24 (11:13). У драматичној завршници, тим је минут пре краја, код резултата 24:24, имао напад са играчем мање, али је шут Момира Илића изванредно одбранио Славомир Шмал. Пољацима је остало само 17 секунди да постигну погодак и победе, а у томе је успео Оржеховски у последњој секунди. Завршница је била идентична оној са квалификационог турнира за Олимпијске игре у Лондону, када је репрезентација Србије голом Ивана Никчевића у последњој секунди изборила нерешен резултат и пласман на олимпијски турнир. У утакмици против Пољске изабраници Веселина Вуковића су одиграли два различита полувремена. У првом су бриљирали и, понајвише захваљујући фантастичним одбранама Дарка Станића, који је поред девет удараца одбранио и два седмерца, имали предност од пет голова (18:13). Пад у игри почео је већ крајем полувремена и Пољаци су, после неколико наших грешака у нападу, на одмор отишли са само два гола заостатака. После десет минута игре у другом полувремену Србија је поново имала лепу предност од 19:15, а онда је уследио велики пад и у 52. минуту Пољска је први пут у мечу повела (22:21). У наредних седам минута играло се гол за гол, да би уследила завршница у којој рукометаши Србије нису успели да освоје бар један бод.

Агенција за визуелне комуникације „АРТ“ tomart@open.telekom.rs