DnevINk 23 by Kraljevski MagazIN

Краљевачки

ДНЕВИНК

Недеља, 27. јануар

SVETI SAVA - Верници и Српска православна црква сваке године, 27 јануара, славе дан утемељивача српске цркве, државе и школства - Светог Саве. - Савиндан се обележава у свим школама у Србији као радни, али ненаставни дан, па ђаци редовно долазе у школу да би присуствовали традиционалној школској слави

вети Сава био је први српски архиепископ, светитељ и просветитељ. Био је најмлађи син великог жупана Стефана Немање, крштен као Растко, а када се замонашио узео је име Сава. На Светој Гори се замонашио упркос снажном противљењу родитеља који су му наменили владарску мисију. Његовим устоличењем за архиепископа 1219. године утемељена је и самостална Српска православна црква. аједно са оцем Стефаном, замонашеним као Симеон, основао је Хиландар и изградио још 14 манастира, постајући тако ктитор прве српске духовне заједнице на Светој Гори. Написао je типик, по којем се монаси имају управљати и владати и житије свог оца, пребодобног Симеона. Студеници је 1209. године основао болницу, прву на подручју српске државе, сматра се зачетником српске средњовековне књижевности, па је стога и заштитник просветних установа. вети Сава је 1219. издејствовао аутокефалност СПЦ, а његова дела „Номоканон“ и „Синодик православља“ постали су правни и духовни стубови српске државности. реминуо 1235. године у бугарском граду Трнову као први архиепископ СПЦ а остао познат генерацијама као утемељивач и творац „светосавског православља“. вети Сава је установљен као школска слава на предлог Атанасија Николића, ректора Лицеја у Крагујевцу 2. јануара 1840. године одлуком Совјета Књажевства Србског и исте године прослављан у Крагујевцу и Београду. авина улога у мирењу завађене браће Стефана и Вукана остала је упамћена као трајна опомена Србима да им је измирење једини начин

s z

u s p s s

опстанка. Синан паша је на Врачару 1594. године спалио мошти Светог Саве које су до тада биле чуване у манастиру Милешева. Сматра се да су Турци Савине мошти спалили у уверењу да ће тако уништити веру и сваки утицај Светог Саве на Србе. ајмлађи син великог српског жупана Стефана Немање Растко рођен је 1169. године и још од детињства показивао да је обдарен изванредним даровима. Кад му је било 15 година, отац му одели један крај у својој држави, где би се учио управљању, а кад му је било 17 година, родитељи су већ помишљали и да га жене, мада је он већ почео мислити како да се одвоји од света, оде у манастир и посвети се Богу. Хиландару је Сава прикупио много побожних и у богословској науци учених људи, да се брину о духовној настави, те ускоро Хиландар постаде као нека духовна академија за све оне који су желели добити више богословско образовање. За време свог боравка у Србији Сава је настојао да се подижу цркве, уређивао је службу у њима, по угледу на службе у Светој Гори, уводио лепе обичаје, а штетне искорењивао. договору са Стеваном и властелом, разделио је Србију на дванаест епархија и установио епископске столице, а за архиепископију одредио Жичу. У свим епархијама поставио је епископе, а за протопопијате протопопе. У црквеним реформама, Сава је забранио приношење крвних жртава у цркви и светковине пред црквом, те свечаре упутио у домове, створивши тако основу за прослављање Крсног имена или Крсне славе, како је то у уводу описано. ад је увео ред, уочи Спасовдана 1220. године, сазове сабор код Жиче, па троноше Жичу и свог брата, дотле великог жупана Стевана,

u u

миропомазе и венча краљевском круном. Тако је Стеван постао први српски краљ. ред смрт свога брата Стевана, Сава је и њега замонашио и дао му монашко име Симон, а пошто је Стевановог сина Радослава поставио за краља, пожели да испуни давнашњу жељу, па се укрца на лађу и отплови у Палестину, где је походио сва света места. У повратку у Србију прва му је брига била да пропутује кроз народ, и он предузме "канонску визитацију", делећи савете за богоугодан и честит живот. Савина путовања и поуке и данас су се сачувале у предању српског народа, у многим причама и анегдотама. После шест година после буне против краља Радослава Сава окруни његовог брата Владислава, а Радослава закалуђери у Студеници, наденувши му име Јован Монах. а сабору у Жичи, Сава изабере и посвети за архиепископа Арсенија, а он оде у Дубровник, па у Јерусалим, Александрију, Вавилон, у Египат, на Синајску Гору, Антиохију и у сва значајнија места која се помињу у Библији. Свуда је лепо дочекан, па и од султана. Прилазили су му и мухамеданци, љубили руку или мантију и говорили да таковог хришћанина, за кога су чули да је Божји човек, још видели нису. вети Сава је умро 12. јануара, и у црквеним књигама се тај дан бележи и спомиње, али се слави 14. јануара по старом, односно 27. по новом календару. ерује се да је то зато што је протекло два дана од његове смрти док је глас о томе стигао у Србију. Други мисле да је свети Сава сахрањен 14. јануара и да се зато слави тај дан, а трећи сматрају да је умро у суботу 12. јануара 1236. године, а српска га црква слави 14. јануара зато што, по црквеном уставу, ни један светац не би могао имати самосталне службе у попразништву Богојављења за недељу дана од Богојављења. Да не би оснивач српске православне цркве остао без самосталне службе, српско свештенство је одавно преместило празновање његове успомене од 12. на 14. јануар, то јест првог дана у који, по Богојављењу, може бити самосталне службе. ветог Саву славе и други православни народи, Руси, Бугари, Грци...

n s v

s n

а икони се свети Сава представља у архијерејском орнату, као кад је служио држећи у левој руци архиепископски жезал, а

десном благосиљајући, а на слици коју је израдио сликар Ђорђе Крстић, уз дозволу митрополита Михаила, за модел је узет прота Милоје Барјактаревић из Крагујевца. ветог Саву су славиле све српске школе до другог светског рата, а кратко време и после рата. У Краљевини Србији установљен је орден Светог Саве, којим су одликовани заслужни људи, нарочито на просветном пољу. Још је цар Душан, сматра се, установио орден Светог Саве, којим је обдаривао заслужне људе. светом Сави постоје многе анегдоте и приче, али је народ испрео и праве легенде, у које је унео и елементе многих ранијих митова. Он је путујуће божанство, путује по српским земљама, заводи ред и благостање, учи народ како да оре, копа, кресањем огњила како да добије ватру, зене учи да кувају, месе хлеб, ткају, плету, праве сир и кисело млеко, коваче да кују гвожде, како се сади лоза, како се добија вино... о легендама одузео је ђаволу Сунце, повратио слепом вид, оживљавао мртве, болесницима враћао здравље, претворио скоруп у камење а своје хртове у вукове, разговарао са животињама, проклињао свакога ко би му пркосио, а клетве би му се испуњавале. одиром његове штаке потекла би вода из камена, претварао је људе у животиње, отварао закључана врата, пресушивао воде, спасавао људе од ђавоље власти, покретао језера, градове претварао у језера, створио медведа, вука, веверицу. ао заштитник вукова, на свој дан Сава се попне на крушку, позове све вукове, нахрани их и одреди чије торове има да посећују за годину дана. ноги посте за светог Саву недељу или петнаест дана и тога дана не једу месо четвороножних животиња, да не би вукови клали стоку. ко загрми на дан светог Саве онда ће, по народном веровању, настати велики догађаји на земљи. „Гром загрме на светога Саву, усред зиме кад му време није“. риличан број извора, који се називају по светом Сави, су лековити, јер их је Сава отворио додиром своје руке.

o p

k m a p

ЈОВАН МИЛОШЋУ БОЖЈОМ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ СВЕМУ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И ВЕРНОМ СВЕТОСАВСКОМ НАРОДУ ОВЕ БОГОМ ЧУВАНЕ ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ, БЛАГОДАТ ВАМ И МИР ОД БОГА ОЦА, БОГА СИНА И БОГА ДУХА СВЕТОГА И ДА МОЛИТВЕ СВЕТОГ САВЕ БУДУ СА СВИМА ВАМА Свети оче Саво, моли Бога за нас! рошло је много векова од како је Свети Сава заменио овај привремени и пролазни свет оним вечним и непролазним светом. Иако су векови прохујали од чудесне оне ноћи, како је некада певао Војислав Илић, нама се и даље намеће питање, шта је младог принца Растка Немањића навело да донесе одлуку да дворску раскош замени монашким подвигом? аиста, ту одлуку је тешко разумети све док не уђемо у несагледиве дубине и тешко додириве висине вере којом је млади Растко постао монах Сава и заувек остао Свети Сава. Биће да је Свети Сава трагао за вечношћу и, не мирећи се са пролазношћу, по речима апостола Павла, сматрао све за трице само да Христа задобије (Флп 3, 8), као и то, да све што изгуби овде од овоземаљског, да ће стоструко добити у непролазном Царству Христовом. Зато је Свети Сава све дао од себе да задобије онај драгоцени јеванђелски бисер (Мт 13, 46). Само тако ћемо моћи да разумемо и њега и сами себе, без обзира у којем веку живели, које звање имали и коју функцију обављали. Све ово значи да ми Светог Саву не можемо разумети ни схватити без Христа, јер ако Христа нема, ни Светог Саве нема. ражећи Христа, Свети Сава је тражио и нашао одговор на питање смисла и циља живота. Са тим питањем Свети Сава се суочио на самом почетку свог живота. Без одлагања је одлучио да се бори за живот у његовој богољовељанској пуноћи. Тако је одмах превазишао све страхове и недоумице не оптерећујући се неизвесношћу свакодневног преживљавања и његов одлазак у манастир представља сигуран корак напред на животном путу, а никако бекство од живота.

p z

ветитељски подвиг Светога Саве остварен је у преломном историјском тренутку за српски народ. Боравећи у Светој Гори, Свети Сава се сагнуо до праха земнога, да из праха леђима диже народ српски ка небесима, каже Свети Владика Николај. Како смо рекли, напустио је царски двор, одрекао се раскоши и отишао у земљу Пресвете Богородице да поправи и просвети себе, како би касније могао да поправља и просвећује друге. Све што је имао давао је другима – живео је за друге. За себе ништа није тражио, а све је добио и имао. Могао је многима да влада, али је он изабрао да служи свима. Што се више одрицао од често неограничених потреба људске природе, то је боље потврђивао себе као личност. Код њега је све било универзално, саборно, свечовечанско и свеобухватно – ум, воља, осећање, љубав. Љубав је ширила његово биће до неслућених размера. Њоме се ослобађао окова смрти, ускости и тескобе тако својствене људима отуђеним од љубави. а Светог Саву се, као на ретко кога, односе Христове речи: Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце своје (Јн 10, 11). Добар пастир је само онај, учио је Свети Сава, који јеванђелском науком и својим светим животом спасава људе од смрти тако што их учи Вечном Животу и Царству Небеском. Добар пастир себе жртвује за свој народ и своје ближње, служећи другоме, све у љубави и за љубав. Свети Сава је желео и хтео само једно, а то је, браћо и сестре и децо духовна, да Христос царује у свакој људској души, у свакој породици, у нашој школи и целокупној просвети, да Христос буде све и сва за свако људско биће, за свако људско друштво и да сви имају један закон – а то је Јеванђеље Христово и Његове свете врлине. Свети Сава нас је увео у породицу Једне,

Свете, Саборне и Апостолске Цркве основавши аутокефалну Српску Цркву која је била и јесте водиља свога народа у свим његовим приликама и неприликама. Он нам је дао Једног Истинитог Бога, Господа Исуса Христа. То је највеће дело које је учинио и које је могао учинити за нас. ного је мудраца земаљских, много је људи учених и људи неуких, који измишљају своје путеве и тврде како су то једини добри и једини корисни и спасоносни путеви за људе. Али, не треба много памети ни много знања, да се схвати да постоје, заиста, само два пута, како је рекао Пророк Боxији: Стављам преда те пут живота и пут смрти (5. Мој 30, 15). Трећега пута за човека нема. вети Сава је изабрао пут живота, пут Господњи. Тај пут Господњи за који се определио Свети Сава води ка свеобухватној, неизрецивој, неисказивој Истини, која постаје светлост ногама људским. Онај који том Истином ходи, који њоме живи, који се њоме просвећује, сигурно ће стићи своме циљу, задобијајући, још овде на земљи, истински и прави живот, онај живот коме смрт не може ништа, онај живот који се изнутра у дубини зачиње, полако се разраста, надраста овај свет, његове границе и ураста у безобалну Божанску вечност. Тај пут Господњи је пут Светог Саве. Тога Пута – који, заиста, води у живот, Пута који јесте Истина и Живот, Пута који није странпутица већ циљ – био је учитељ Свети Сава, првопрестолник и наставник Православне Цркве Српске. ок смо ишли за Светим Савом, док смо ходили његовим светосавским путем, добро смо знали ко смо и шта смо, и куда идемо, и одакле крећемо, и где треба да стигнемо. Ништа нас у историји није могло збунити, нити уплашити, нико нас није могао завести на страпутицу, нити одвојити од пута истине и живота. А када смо његов пут одбацили, када смо се од његовог пута удаљили, или пак, кад смо, у духовном слепилу, Светог Саву претварали у неки свој земаљски идол, лишен онога што је основна стваралачка сила у њему, то јест личности Богочовека Христа и спасоносног пута Господњег, онда смо се и ми духовно и историјски дезоријентисали. То нам се догађало понекад и у далекој прошлости, а нажалост то нам се догађа и у садашњости. ато Светац, који је од Растка Христом постао Свети Сава, поручује нашој омладини, чија се душа окренула ка непровереним вредностима,

m s

да вреди само оно што смрт не може уништити, а то су вредности на Христу утемељене, јер Христос никада не стари и над њим смрт не господари. Ако њега не усвојите за свог путовођу, за смисао и циљ свога живота, ваша узнемирена душа завршиће у безнађу и пропадању. з дубине векова, Свети Сава, као просветитељ и учитељ, говори и нама свештеницима, али и народним вођама, родитељима и учитељима, једно и само једно: дозволите да будете просвећени да бисте могли просветити друге. Јер права просвета је једино она која у мрачну душу човекову низводи млазеве вечне Светлости Христове која просвећује човека Светлошћу, коју никакава тама обузети не може, нити било који ураган угасити. Наставник и учитељ пута који води у живот вечни и бесмртни, поручује свима нама увек: будите наставници и учитељи и просветитељи пута који води не у смрт, већ у бесмртност, не у таму већ у светлост вечности. омолимо се зато Господу Христу и Светоме Сави да нам отворе очи срца нашег, да нам очисти душе, да нам обасјају умове, да не лутамо у историји, да се не двоумимо, јер припадамо народу Божијем који иза себе има више од десет векова зреле хришћанске историје. Припадамо народу који је свагда знао да је највећи и најјачи само када је са Христом и у Христу. ратимо се Богу и Светом Сави да би нас Бог, по молитвама Светог Саве, обасјао светлошћу Својом и научио нас путу Своме, путу који води у живот вечни. Нарочито нека Господ и Свети Сава помену сву нашу децу, јер је Свети Сава и дечја слава, и да их спасе и избави од странпутица којим је ишло поколење њихових очева. Да се деца врате путу који води у живот вечни, путу Светог Саве и свих Светих, јер у рукама данашње деце је судбина и будућност нашег народа. олитвама Светог оца нашег Саве, Господе Исусе Христе, Боже наш, изведи овај Свој народ на пут Истине Своје, пут вечни и непролазни.

p v

Епископ шумадијски Дано у престоном Нам граду Крагујевцу 27/14. јануара 2013. године.

Уторак, 22. јануар

Посмртни остаци краља Петра Другог у двору

ПОВРАТАК ИСТОРИЈЕ Ковчег са посмртним остацима последњег југословенског краља Петра II Карађорђевића, који је преминуо у САД, где је сахрањен у цркви Светог Саве у Либертвилу, стигли су у уторак на београдски аеродрому „Никола Тесла“ после чега су превежени у дворски комплекс на Дедињу

очеку посмртних остатака присуствовали су чланови породице Карађорђевић, Александар II, принцеза Катарина, принчеви Петар, Филип и Александар, премијер Србије Ивица Дачић, саветник председника Републике проф. др Оливер Антић, владика хвостански Атанасије, и представници Одбора за пренос посмртних остатака чланова Краљевске породице. Ковчег је превежен у дворски комплекс на Дедињу, где је привремено похрањен у Цркви Светог Андреја Првозваног, док су му пошту одавали многобројни грађани дуж пута од београдског аеродрома до Краљевског двора. Ковчег са телом краља је, прекривен српском заставом и краљевским регалијама, унет у капелу, где је патријарх српски Иринеј, уз саслужење епископа будимљанско-никшићког Јоаникија, хвостанског Атанасија и ремезијанског Андреја, служио помен краљу, у присуству чланова краљевске породице, премијера Србије, представника традиционалних Цркава и верских заједница, чланова саветодавних тела Круне и великог броја грађана Београда и Србије који су се окупили испред капеле. После службе, патријарх српски Иринеј је у обраћању присутнима истакао да смо „коначно дочекали овај тужно-радосни дан, дуго жељен и очекиван, дан од историјског значаја за цео српски народ“. Престолонаследник Александар II, син краља Петра II, нагласио је остварењем сна за целу породицу Карађорђевић дан када су посмртни остаци његовог оца коначно стигли у Србију. - Мој отац краљ Петар је коначно код куће и ускоро ће бити са својим прецима на Опленцу. Желео бих посебно да се захвалим патријарху српском Иринеју што је овде данас и на свим његовим молитвама. Данас смо се окупили тужним поводом, пуним достојанства и историјског симболизма. Ове године се навршава деведесет година од рођења мога оца краља Петра II, као и седамдесет и две године како је услед инвазије нациста био присиљен да напусти своју вољену земљу и остатак живота проведе у егзилу. Мој отац је умро пре четрдесет и две године, сахрањен у далекој земљи, али окружен пријатељима и људима који су му били одани. Много пута је причао о његовој жељи да се врати кући. Очигледно је толико времена морало да прође и толико историјских догађаја, како би историјска неправда била исправљена, и једна људска жеља била испуњена. Повратак у отаџбину је била највећа жеља мога оца, који је изнад свега волео своју земљу и свој народ. О томе је гово-

рио често, сваки пут када бисмо нас двојица били заједно. Данас се коначно вратио у Србију, у земљу својих предака и својих сународника. Вратио се да би нама помогао да покушамо да разумемо сопствену историју, и да научимо да је поштујемо. Овим чином враћамо себи идентитет, јер како говори и изрека: „Ко себе не поштује, ни други га неће поштовати“. Данас, сви заједно са овога места шаљемо важну поруку свету: „Ова земља одаје почаст свима онима који су учествовали у стварању њене историје!“ Желим веома да се захвалим нашем председнику Србије господину Николићу и председнику Владе господину Дачићу, на овом заједничком подухвату, као и доприносу државног одбора за пренос посмртних остатака чланова краљевске породице Карађорђевића. Захваљујем и свим члановима Владе на великој подршци. Специјалну захвалност дугујемо професору Оливеру Антићу на његовој личној иницијативи и ангажовању овим поводом. Хвала свима који су били истрајни и помогли на овом путу. Вратили смо

Краља у његову земљу. Добро дошао кући оче! Слава му – рекао је престолонаследник Александар Карађорђевић. У капели ће тело краља Петра Другог бити све док у Србију не стигну и посмртни остаци његове мајке краљице Марије, која је сахрањена у Лондону и супруге краљице Александре, сахрањене у Атини, после чега ће бити пренето на Опленац, у Краљевски маузолеј у Цркви Светог Ђорђа. Ексхумација из Манастира Свети Сава у Либертвилу која практично изведена у тајности, изазвала је огорчење дела српске емиграције у Чикагу. Они преношење тела краља Петра Другог, без испраћаја и последњег поздрава његових сабораца, сматрају неправедним и ниподоштавање емиграције. Заборављају да краљ Петар припада и њима, наводи се у реакцијама објављеним на сајтовима америчке дијаспоре. Ексхумацији посмртних остатака краља Петра Другог у Манастиру Свети Сава у Либертивилу присуствовало је десетак људи - игуман манастира, Том Караџић, адвокат по-

родице Карађорђевић, Душан Ђорђевић, власник погребног предузећа „Света Гора“ са радницима и српски бизнисмен Бранко Тупањац. Датум сахране краља Петра II Карађорђевића у Краљевском маузолеју у породичној крипти на Опленцу биће накнадно одређен. Влада Србије је септембра прошле године одлучила да се формира Организациони одбор за пренос посмртних остатака чланова породице Карађорђевић у породичну крипту цркве светог Ђорђа на Опленцу, а за председника Одбора именован је председник Србије Томислав Николић.

Краљ Петар II Карађорђевић Краљ Петар II био је најстарији син краља Александра I и краљице Марије. Рођен је у Београду 6. септембра 1923. године. Образовање је започео у краљевском двору у Београду, после чега је уписао школу Сандроид у Енглеској,

одакле се вратио после убиства свога оца у Марсељу 1934. године. Пошто је у време атентата Краљ Петар II имао само 11 година, краљевско управљање земљом пренето је на намесништво. Одлука Кнеза Павла да потпише уговор о ненападању са нацистичком Немачком на почетку Другог светског рата изазвала је жестоке протесте у земљи, који су 27. марта 1941. довели до кризе владе и државног удара. Краљ Петар II је након што је Југославија окупирана заједно са Југословенском владом емигрирао прво у Грчку и Палестину, а затим у Египат. У јуну 1941. године у Лондону се придружио другим монарсима и лидерима европских држава који су избегли пред нацистичком окупацијом. Краљ Петар II није никада абдицирао. У изгнанству је прво живео у Лондону, а последње године живота провео је у Америци, где је после дуге и тешке болести умро 1970. године. Сахрањен је у ставропигијалном манастиру Светог Саве у Либертвилу, недалеко од Чикага у држави Илиноис.

Владан Глишић председнички кандидат Покрета Двери

ПОРОДИЧНИ УМЕСТО ПОТРОШАЧКОГ МОДЕЛА ДРУШТ - Да би Србија могла да опстане у 21. веку потребан је дубоки преображај српске културе, медијског простора и изборног процеса, економског модела и геостратешког правца

Среда, 23. јануар

редседнички кандидат Покрета Двери на прошлогодишњим изборима Владан Глишић у политички живот Србије укључио се 1987. године као седамнаестогодишњак. У то време постао је један од последњих политичких осуђеника када је због оснивања и деловања тајне омладинске антикомунистичке организације српских националиста казну издржавао у Окружном затвору у Петровцу код Крагујевца. Првих пет година живота, које одлучујуће делују на формирање личности, провео је на територији Косова и Метохије. Тога је постао свестан управо за време суђења због антикомунистичке делатности када је судски вештак устврдио да Срби са Косова имају појачан осећај за неправду и зато су спремни да се боре против система за који сматрају да је неправедан. А Владан Глишић се са вршњацима борио исписујући антикомунистичке и просрпске графите у Аранђеловцу у време када су Срби

почели да дижу глас против онога што се деценијама дешавало под притиском. Већ тада су српска и албанска деца на Косову и Метохији била у све чешћим сукобима што је наговештавало да заједнички живот у будућности није могућ. Као најстарији од четворо деце Зорке и Негослава Глишића по мајчиној линији води порекло од Лалића из Васојевића које је краљ Александар после Првог светског рата населио у пределима око Приштине. Они су се први нашли на удару шиптарских терориста и балиста већ првих дана Другог светског рата. Иако су им куће паљене, а они протеривани, нису били међу Србима који су напуштали територију Косова и Метохије. По очевој линији Шумадинац, из села Гараша код Аранђеловца, припада породици староседелаца који су ту живели 300 година. То је село на обронцима Букуље из кога потичу Милутин Савић, који је касније узео име Гарашанин, село Илије

Гарашанина и Светолика Ранковића. Укорењени Шумадинац имао је прилику да буде рођен на Косову и рано сазна како судбина овог дела земље изгледа из угла Срба из Шумадије и оних са Косова и Метохије. - То ми даје одређену позицију у којој да могу да схватим шта значи та врста односа према Косову и Метохији према једном реалном политичком смислу какав често људи имају из Шумадије, али у једном дубинском архетипском смислу какав имају Срби који су Косово доживели на својој кожи и који су тамо рођени. То је време комунистичког једноумља када Срби на Косову и Метохији нису смели ни да причају о несрећама и невољама које доживљавају под шиптарским притиском. У својој затвореној средини често су причали о томе, а ја сам као дете имао прилике да слушам и несвестан колико то утиче на моју свест о томе – прича Глишић. Још у то време Срби и Албанци

(1)

ВА

Владан Глишић

живели су у изолованим заједницама, а комуникација, без обзира што се говорило о братству и јединству, није постојала. Тадашњи режим је, као изразито антисрпски, све неправде према Србима гурао под тепих што је оставило јак утисак на личност у формирању. Првих пет година живота на овим просторима није било прилике да боље упозна Албанце, јер се дружио само са српском децом. Са дистанце од четрдесет и више година верује да у албанском народу има доста људи који покушавају да живот заснују на нормалним вредностима. У исто време свестан је да, на основу информација које има, тиха већина Албанаца не може да оствари срећу, нормалан

живот и будћност у „ономе шо је Тачијева квазидржава и што је терористички крвави импровизоријум који се зове држава Косово, како је зову Американци и Брисел“. - Наш највећи савезник у борби за повраћај Косова и Метохије у оквире Србије, и одбрану свих вредности које је држава Србија кроз векове доле правила, је потреба у албанском народу да имају нормалан живот. Они неће имати нормалан живот у „Великој Албанији“, неће моћи да остваре нормалну људску срећу у држави у којој се тргује људским органима, наркотицима, проституцијом, врши илегална трговина оружја и шверцују терористичке групе исламског света. У таквом

окружењу они не могу да развијају ни своју породицу, ни нормалан живот. Много више тога су имали у оквирима српске државе и мислим да ћемо у будућности, у потреби да се нормално живи, међу Албанцима на Косову и Метохији имати доброг савезника у борби против шиптарског тероризма и страних окупатора, у жељи да повратимо суверенитет Србије на тим просторима – каже Глишић. После три месеца, које је као малолетник провео у истражном затвору, уследила је осуда на годину дана појачаног надзора органа старатељства. Суђење се одвијало у време чувене Осме седнице Централног комитета Савеза комуниста

Србије, па пресуде нису биле оштрије. Глишић верује да би он и пријатељи били много оштрије кажњени да је на власти у Србији у то време остала дотадашња политичка елита. Политичке околности деловале су на заташкавање целог случаја, јер после Осме седнице ЦКСКС, и почетка борбе за српске националне интересе, није било у интересу да српски младићи затворени због патриотских разлога, остану у затвору. Апсурдно је у то време деловала чињеница да су они који су га хапсили због борбе за српске националне интересе, и западни модел демократије у који је веровао, преко ноћи постали заговорници националне борбе. То је и био разлог што је од почетка имао дистанциран став

према такозваној антибирократској револуцији. - Суштински та антибирократска револуција била је наставак номенклатуре и у социјалној сфери идеологије криптокомунизма и криптотитоизма који је владао осамдесетих година, па због тога није ни могла на прави начин да решава националне проблеме српског народа. С ове дистанце, после свега што је клика која је дошла после 5. октобра урадила у много горој мери урушавајући националне интересе Србије, схватам да Милошевић и његов режим нису били толико национално штетни колико ће бити они који ће преузети власт од њега. У исто време, ма колико једни или други изгледали лоши или мање

лоши, суштински је корен њихове политичке идеје и духовног хабитуса, оног на чему су заснивали своје вредности, погрешан. Погрешан је јер заборавља да је Србија земља светосавских вредности, земља која мора да се бави одбраном свог идентитета, а бранећи свој идентитет да препозна шта су њене смернице у геостратешком, економском и сваком другом смислу. То није могла да уради Милошевићева криптотитоистичка номенклатура, а поготово после петог октобра то није могла да уради пронато, проевроунијска, проамеричка номенклатура која је дошла на власт. И једни и други су једнако страни српском бићу, традицији и историји да не могу наћи решења која су

Среда, 23. јануар 20

добра за овај народ. Искуство деведесетих, у време када смо ја и моји пријатељи који су покренули Двери учествовали у свим борбама против Милошевићевог режима, искуство упознавања како ће изгледати власт тадашње опозиције, искуство власти после петог октобра нас је научило да су све то једнако јалове политике и да све те политике морају да буду стављене под лупу историје. Можда је неко од њих био мање или више патриота, али у суштини су на кормилу државе били погрешни људи за српски народ – верује Глишић. Због тога је потребан дубоки преображај српске културе, медијског простора и изборног процеса, па самим тим политичке елите, и економског модела, геостратешког правца да би Србија могла да опстане у 21. веку. Двери, као оштри противници уласка Србије у чланство Европске уније и НАТО пакт, а свесрдно подржавају евроазијске интеграције, то отворено говоре. Покрет Двери се залаже за економски модел супротан садашњем неолибералном капитализму, за породични уместо потрошачког модела друштва и културу идентитета. У њој ћирилица и српски идентитет треба да се поставе као врхунске вредности у друштву, и медији одговарају свом народу, а не тајкунима и заговорницима страних интереса. Тек тако постављене вредности значиће потпуну демонтажу садашњег система. Иако легитимна и коректна Двери су суштински антисистемска организација која се залаже за комплетну демонтажу система који влада у Србији. У том смислу их неки политички фактори и доживљавају као опасност и некога кога треба елиминисати из политичке борбе. Подршка коју су на последњим изборима добили од српског народа учвршћује их у уверењу да то неће бити могуће. Народ на Косову и Метохији, као и српски народ на многим просторима, био је изигран, веровао је погрешним људима, а то платио прогоном са вековних огњишта, тако да припада највећем избегличком таласу у Европи после Другог светског. За такав положај не може бити крив народ, већ политичка и интелектуална елита која није дорасла улози, па више и није елита већ једна интересна група која себичне интересе остварује на штету свог народа. - Оно што је горак осећај у свим тим годинама је да смо били толико збуњени у свим геополитичким и историјским околностима да нисмо успели да урадимо ниједну корисну ствар за себе и свој народ. Суштински је

требало реаговати на начин да се много бруталније обрачунавамо са тероризмом. То је морало да се ради, а не да се калкулише, морало је да се рачуна на савезништво. Оно је морало да се тражи можда и међу елитама на западу које су у том тренутку могле да имају интерес да реагују против тероризма који је наговештавао да ће бити повезан са исламским залеђем које ће се појавити у међувремену. Морало се реаговати на начин да се оснаже све структуре савремене државе и никако не дозволи улазак агената страног интереса који су вршљали по нашој медијској и културној сцени, па су тако припремили младе генерације да буду спремне да дозволе издајничким елитама да преузму кормило државе. Морало се реаговати на креативнији и много динамичнији начин. С обзиром на околности предоминације евроатланског концепта на целом простору Балкана, када Русија није имала снаге да се супростави, а кад је Кина била далеко, мора човек да буде и блажи у оценама онога што је радио Милошевићев режим, јер су имали много теже околности за борбу него они који су после петог октобра распродавали ову земљу. Они се уопште нису борили за овај народ, него су обећавали да ће отићи у евроунијску земљу дембелију, да ће све бити лепо, а у међувремену пунили џепове и као највећи паразити се односили према свом народу и ресурсима које су узели. Страшно је када сазнате да су они против којих сте се борили деведесетих мање лоши него они који су дошли двехиљадитих – каже Глишић. У том смислу више нема илузија, јер као народ немамо право на илузије, и немамо право да кажемо битно је променити, па макар ко дошао. После смене Милошевића, склон је веровању да су дошли гори од њега, а можда после смене претходног режима, могу да дођу гори од тог режима. Основ за такво размишљање је тврдња да се не ради ништа што је претходна власт урадила када је у питању став према решавању коначног статуса Косова и Метохије. Ништа се, каже он, није учинило ни по питању продаје наших ресурса странцима, подршке геј парадама, генетски модификованим организмима, и свим стварима које су битне за породични живот сваког нашег човека. Ако ова власт није спремна да се са свим тим обрачуна онда може да буде можда и гора од претходне. - наставиће се -

После дугог периода нагомилавања проблема

ПРАЗНА КУЋА СА МНОГО ГЛАДНЕ ДЕЦЕ - За реализацију значајних инвестиционих пројеката потребно је извесно и време и политички комфор који у овој средини често изостаје због избора, стварања па распада коалиција и других турбуленција на политичкој сцени

Четвртак, 24. јануар

последњих двадесетак година у Краљево се доселио велики број избеглица из различитих крајева бивше Југославије и расељених лица са Косова и Метохије. Број становника се готово удвостручио, а град није био у ситуацији да испуни захтеве грађана првенствено у инфраструктурном смислу. Било је потребно много нових обданишта, школа, већи капацитети болница и места за паркирање. И док је град сигурно корачао према колапсу држава није имала довољно разумевања за проблеме, нити жеље да на овим просторима отвори неки од привредних капацитета који би запослио бар један део новопридошлих. Притисак је повећан и на домицилно становништво које покушава да посао и егзистенцију обезбеди у другим градовима. Са друге стране значајним средствима из страних донација грађени су производни капацитети у другим градовима, а највећу експанзију доживела је Војводина. Из тих разлога је нова власт у Краљеву, одмах по конституисању, настојала да републичкој наметне проблем града као приоритет и добије обећање да ће у наредном периоду моћи да рачуна на одређене инвестиције. Већ од половине претходне године нову власт у Краљеву дочекала је веома тешка организациона и фина-

нсијска ситуација у здравству која је наговештавала колапс због претходних и најављених нових штрајкова. Ништа боље није било ни у области образовња, спорта или културе. - Кад кажем да смо преузели власт могу да кажем да смо преузели само одговорност, а од власти или неких привилегија не може ништа да се очекује, јер смо наследили празну кућу са много гладне деце, па треба наћи модус како све обновити, поново скућити и задржати све људе на окупу да нам се не одселе, јер овде нема прерспективе за живот. То је наш први и основни задатак. Када смо формирали локалну власт требало нам је неко време за привикавање. Требало је осетити све проблеме, покушати да се са њима ухватимо у коштац и почнемо да их решавамо. Ту нам је била потребна помоћ Владе тако да смо у врло кратком периоду успели да у министарствима покренемо и наметнемо причу Краљева као дестинације која је неколико деценија била потпуно занемарена. У том периоду нико није посветио довољно пажње да од Краљева направи центар који има живот, развој и перспективу – каже Небојша Симовић, председник Окружног одбора Српске напредне странке.

Небојша Симовић

Аутопут Изградња прве етапе аутопута Појате-Прељина, као дела Моравског коридора, треба да почне са првим данима пролећа, а предвиђено је да цео пут буде завршен за четири године. Податак да ће на 112 километара аутопута бити десетак километара мостова, надвожњака и подвожњака чини овај пројекат веома захтевним. Изградња аутопута је стратешка инвестиција за Краљево, и овај део Рашког округа, јер ствара могућност за отварање индустријских зона посебно у близини Аеродрома „Морава“. Граду преостаје да обезбеђивањем комуналног опремања, путева, трафостаница и осталог, страним инвеститорима повећа интересантност ове локације. Идејни пројекат за деоницу од Чачка до Адрана већ је завршен, а ускоро се очекује и главни пројекат на ос-

нову кога би у другој половини године требало почети откуп земљишта као услов да се до краја трасира цела деоница. Симовић верује да ће власници земљишта на траси аутопута имати разумевања и бити довољно кооперативни у причи од које ће сви имати користи. - Стварно је велика енергија и жеља код нас који смо у локалној власти да урадимо нешто за наш град, па цело ангажовање заснивам на томе. Нисам никад желео да имам неку политичку функцију, већ да сву своју снагу и потенцијал ставим у функцију свог града. Као човек који живи и ради у овом граду, који има своје раднике, проблеме, жеље и наде, желим да део знања посветим граду са свима у коалицији, и не само њима. Увек волим да потенцирам да је ово заједничка прича, и не волим да се партијски делимо а ништа не радимо, па испада да је битно само да си у партији и вла-

сти, а није битно шта си урадио. Никада нисам желео да правим разлике између политичких странака, и припадника странака, него сам желео да увек правимо спој и да свако помогне колико може, и у одређеном тренутку има снаге. У овом тренутку и прича о аутопуту је заједничка. Свака странка је мора подржати и преко својих посланика и одборника вршити позитиван притисак на нас као локалну власт, али и републичку, да то што боље и квалитетније урадимо – каже Симовић. За део трасе од Крушевца до Трстеника већ постоје идејна решења, а повољност представља чињеница да је Крушевац извршио експропријацију земљишта и већ има завршену једну траку будућег пута. Део аутопута који је битан за Краљево је обилазница око града. Почетком следеће године биће готов главни пројекат, па се очекује да већ половином отпочну радови. Наговештај да би аутопут могао да буде готов у предвиђеном року указује да би у мандату ове Владе

Србија добила стратешки значајну инвестицију која ће много допринети развоју туризма, привреде и побољашњу квалитета свакодневног живота становника овог дела земље. Карго центар Значајна инвестиција за овај крај је и изградња карго центра у близини Аеродрома „Морава“ који у пољопривредном крају као што је овај треба да допринесе развоју воћарства и сточарства. - Са карго центром отварамо перспективу да пољопривредна газдинства, која на овом простору егзистирају и пласирају своје производе. Замишљен је као велика откупна станица, као што су некад функционисале задруге, где ће проивођач да донесе свој производ. Ту га чека екипа људи која врши откуп, а након одређивања квалитета, и исправности производа, врши категоризација на

основу које добије потврду са којом може да подигне новац ту, или у некој банци – обашњава Симовић. Карго центар треба да има неколико хладњача за складиштење и суве магацине за лагеровање роба. Захваљујући аеродрому чији се завршетак очекује, биће брзо транспортована пут Русије и азијских земаља тако да ће све што се производи на овом подручју бити пласирано на захтевно тржиште у свежем стању. Зато је потребно да се више стимулише сеоски произвођач да уз одређене бенефите и олакшица повећа производњу. Уз обезбеђен пласман, добру цену и помоћ кроз одређен вид финансијских бенефита брзо и лако може да дође до готовог производа. Једина профитабилна фабрика у Србији тренутно је сеоско домаћинство, односно пољопривредно газдинство, подсећа Симовић уз напомену да се инвестиција реализује у партнерству са Чачком. Велики део карго центра ће бити на територији града Краљева, а објекат треба да задовољи потребе региона од Чачка до Трстеника. У изради пројектне документације и рализацији саме инвестиције у потпуности учествује Влада Републике Србије. Већ ове године почиње израда пројекта и откуп земљишта, а од оних који ће уживати бенефит од овакве инвестиције очекује се довољно стрпљења. У ситуацији када нема довољно посла за све који би желеле да раде, а цене животних намирница константно расту, шансе за излазак из тешке ситуације мале су без стратешких инвестиција. За њихову реализацију је потребно извесно и време и политички комфор који у овој средини

често изостаје због избора, стварања па распада коалиција и других турбуленција на политичкој сцени. - Зато је потребно мало стрпљења, и много рада. Не кажем да треба да се све толерише. Треба да се критикује и указује на пропусте, али да критика буде позитивна а не деструктивна. Треба да се каже ово је могло боље, ово није било добро, и да тако створимо позитивну атмосферу да се људи мобилишу и осећају да постоји захвалност за труд, да то народ види и препозна и да сви заједно, са неком позитивном снагом, кренемо у реализацију свих наших планова и идеја – каже Симовић. А један од планова предвиђа и изградњу стамбених објеката у Доситејевој улици који су оштећени у земљотресу, а још нису санирани. Одајући признање свима који су покренули причу око изградње, чак и онима који нису део владајуће коалиције, Симовић потврђује да има довољно простора за све којима је на првом месту интерес града. Болница Као значајан регионални центар у будућности, због стратешког положаја и места које заузима аеродром у Лађевцима, очекује се да овај део земље буде и место на коме ће бити стациониране значајније војне снаге, што је потврдио и Министар одбране Александар Вучић. С тим у вези најављена је изградња велике војне болнице у Краљеву која би требало да створи могућности за запошљавање 300 здравствених и других радника. Изградњу оваквог објекта прати и врхунска опрема што ће знатно допринети квалитетнијим здравственим услугама и цивилном становништву.

Среда, 23. јануар 28

Др. Тамара Анђелковић

Недеља борбе против рака грлића материце

НЕСАГЛЕДИВ ЗНАЧАЈ ПРЕВЕНТИВЕ - Toком Недеље борбе против рака грлића материце у великом броју земаља одржавају се различите активности са цињем да промовишу важност превенције ове болести. - Спасити само један живот велика је ствар, а у Здравственом центру „Студеница“ је, када је у питању ова болест, за четири године, то успело код више од 500 суграђанки

ак грлића материце један је од најчешћих малигних тумора у Србији, а по учесталости и обољевању налази се на трећем месту, одмах иза карцинома дојке и малигних тумора дебелог црева и ректума. То је злоћудни тумор који настаје на делу грлића који је лако доступан прегледу, а болест почиње после промена неких ћелије грлића када почну да се умножавају на неконтролисан начин. Овако настале абнормалности ћелије временом се постепено погоршавају и називају премалигним променама, a већина њих је, на почетку развоја болести, благог степена и спонтано нестају без икаквог оперативног лечења. Премалигне промене другог и трећег степена, као и ране малигне промене, уколико су благовремено дијагностиковане, излечиве су у 100% случајева. Лечење је релативно једноставно и не оставља никакве последице по каснији живот и рађање. Рак грлића материце се развија веома споро, a у већини случајева је потребно 8 до 10 година да се из фазе премалигне промене пређе у фазу пуног развоја малигнитета. Премалигне промене не дају никакве симптоме који би могли да укажу на то да се у

организму нешто дешава и зато je једини начин откривања у раној фази развоја редовни гинеколошки преглед и узимање Папаниколау бриса. Овим тестом на ћелијама грлића могу се открити промене које још увек не дају никакве тегобе. Уколико се на њима примете сумњиве промене, означавају се Папаниколау групом од III до V, што означава тежину промене. Постојање промене на грлићу се може открити и колпоскопским прегледом, којим се под увеличањем инструментом од 20 до 40 пута посматра површина грлића и откривају голим оком невидљиве промене. Уколико се уочи постојање промене треба урадити циљану биопсију под контролом колпоскопа. То значи, да се са најсумњивијег места на грлићу узима исечак ткива и шаље на хистопатолошки преглед, којим се потврђује постојање и одређује врста промене. У потпуности разијена болест манифестуje се као бол у доњем делу трбуха, крвављење након полног односа, упоран сукрвичав вагинални секрет, a у већини случајева се открива код жена које нису редовно контролисане. Европа се већ седму годину заредом уједињује у борби против болести која се може спречити. Покретач

акције је Европска асоцијација за рак грлића материце, а циљ акције промоција знања о болести и њеној превенцији међу женама како би знале шта треба да ураде да би избегле болест. У великом броју земаља одржавају се различите активности са цињем да промовишу важност превенције рака грлића материце. Специјалиста гинекологије и акушерства, цитолог др Тамара Анђелковић, начелница Службе за здравствену заштиту жена Здравственог центра „Студеница“ и ове године поводом обележавања Недеље превенције рака грлића материце, подсећа на факторе ризика који изазивају појаву болести. - Фактори ризика могу бити наследни, фактори средине, и одређене личне навике. Позитивна породична анамнеза, односно фактор ризика за одређену болест, не значи да ће одређена особа оболети. То значи да су, уколико су сви остали услови једнаки, шансе да оболи веће него код особе која нема исти фактор ризика. Поред извесних гениталних инфекција у факторе ризика спада и пушење, јер је доказано да жене пушачи имају више од два пута већи ризик за настанак болести у поређењу са онима које никада нису пушиле. Осим тога то је и ослабљен имуни систем, ХИВ и стања после трансплантације органа, сексуалне навике које подразумевају рано ступање у сексуалне односе и бројне сексуалне партнере, као и фактори везани за мушког партнера и начин живота. Најважнији фактор ризика за настанак рака грлића је инфекција Хуманим папилома вирусом (ХПВ) који се појављује у више од 100 типова. Само 40 различитих типова вируса доводе до инфекције полних органа

мушкараца и жена и зато се називају генитални типови, а подељени су у три велике групе. Прву представљају типови ниског онкогеног потенцијала, који се откривају у бенигним патолошким променама типа полних брадавица или кондилома. Преостале две групе представљају типови умереног и високог онкогеног потенцијала – објашњава др Анђелковић. Генитални ХПВ се обично добија полним путем и лако преноси са једне особе до друге, било каквим контактом коже, а не само сексуалним путем. Вирус је толико распрострањен да је око 70% одраслих људи некада у свом животу имало ХПВ инфекцију. И док примарна инфекција ХПВ вирусом обично не даје никакве симптоме код већине жена нестаје спонтано за 6 до 24 месеца, деловањем имуног система и стварањем антитела против инфекције. У неким случајевима инфекција може да се одржава без икаквих симптома више година, па је веома тешко са сигурношћу рећи када и како је дошло до ње. Иако најважнији ХПВ инфекција није једини фактор ризика, рак грлића материце неће се развити уколико нема дуготрајне ХПВ инфекције. Да би инфекција довела до настанка рака неопходни су и други фактори, од којих су најважнији пушење и ослабљен имуно систем. Др Анђелковић указује да постоје вакцине које могу да заштите од два најчешћа типа овог вируса, ХПВ-а 16 и 18, који проузрокују око две трећине свих случајева рака грлића материце и много абнормалних налаза Папаниколау теста. За сада, нема показатеља да вакцинација има било какав ефекат на већ постојеће абнормалности, а најефикаснија је ако се дајe пре инфекције. Како не штити од свих типова вакцинација не елиминише потребу за скринингом за рак грлића материце. У Служби за здравствену заштиту жена Здравственог центра „Студеница“ ради 6 гинекологаакушера, од којих су 4 и цитолози, 9 акушерских сестара-техничара, 3 лекара су на специјализацији, а од 1990. године активно ради Сваетовалиште за рано откривање рака грлића материце. Од друге половине 2009. године, када је Министарство здравља најавило Национални програм за рано откривање рака грлића материце, дојке и колоректалног карцинома у Здравственом центру је сачињен Акциони план „Србија против рака“, а у Служби за здравствену заштиту жена значајне организационе промене са циљем повећања броја превентивних прегледа. Акценат опсежне медијске кампање стављен је на промоцију знања, а суграђанкама и ове недеље

дељене пригодне брошуре које се односе на превентивне прегледе и савети шта треба да ураде у циљу заштите и унапређења здравља. Сваке друге суботе у месецу гинеколог и акушерска сестра раде у Здравственој станици у Ушћу. Бројне активности довеле су до тога да се велики број суграђанки, схвативши значај превентивних прегледа и личне одговорности за здравље, одазвао на позив за преглед. - Захваљујући неисцрпној енергији свих запослених који су дали максимални, не само професионални већ и лични допринос, сада се можемо похвалити резултатима рада у претходне четири године као и великом одговорношћу и израженом самосвешћу наших суграђанки. У прилог томе говоре подаци да је у 2009. године код 141 пацијенткиње, а у 2010. код 118 наших суграђанки, откривено и потврђено постојање премалигног обољења грлића материце, те спроведено даље успешно лечење, сходно постојећим протоколима на Гинеколошком одељењу Здравственог центра „Студеница“. У 2011. години је код 114 суграђанки откривено и потврђено постојање премалигног, код 13 раног малигног, док је код 7 пацијенткиња потврђено постојање малигног обољења. Протекле године обављено је 6688 прегледа на рано откривање рака грлића материце. Од тог броја код 103 пацијенткиње је откривено и потврђено постојање премалигног, а код њих 10 раног малигног обољења грлића материце.

Нажалост, код 13 суграђанки је потврђено постојање малигног обољења и спроведено даље лечење према за то постојећим протоколима лечења, а у консултацији са онкологом. Спасити само један живот велика је ствар, а нама је то, за ове четри године, успело код више од 500 наших суграђанки – каже др Анђелковић. Захваљујући постигнутим резултатима Радна група Министарства здравља је краљевачки предложила за један од петнаест регионалних центара који би требало да почну са радом од ове године. Током године планирано је да се у пуном обиму крене са спровођењем Националног скрининг програма чија је реализација већ почела у неким општинама. Очекује се да организовани скрининг у Краљеву започне након априла месеца, па су све активности усмерене ка припремама за формирање и организовање Цитоскринерске лабораторије Регионалног центра у оквиру Националног програма за рано откривање рака грлића материце. Октобра прошле године две више гинеколошко-акушерске сестре и један дипломирани биолог већ су упућени на шестомесечну едукацију за цитоскринере. Едукацију су похађала и три патолога, а за март ове године планирана је двонедељна едукација четири гинеколога цитолога. Реализација пројекта изабрани гинеколог отпочела је јула 2007. године, а до сада је право да изаберу свог лекара искористило 23.976 пацијенткиња.

Скрининг Скрининг подразумева превентивне медицинске прегледе којима се испитује популација наизглед здравих људи, како би се пронашле оне особе које показују ране знаке неке болести или предиспозицију ка настанку неког обољења. Редовни прегледи жена које немају никакве тегобе називају се скрининг прегледи. Циљ скрининга за рак грлића материце је да се промене на грлићу пронађу рано, док још нису прерасле у рак, у премалигној фази у којој лако могу да се отклоне. Када се рак већ развије третман постаје тежи и његов успех је неизвестан. Најбољи начин да се спречи развој рака грлића материце су редовни прегледи. Зато би одлазак гинекологу, без обзира да ли постоје тегобе или не, требало да представља део здравствене културе. 32

Следећи корак у квалитету градње

ЗЕЛЕНА ГРАДЊА - Други по реду Међународни сајам и Конференција зелене градње, на којем ће учествовати представници из више од 20 земаља и 50 компанија излагача из те области, биће одржани у Београду од 27. фебруара до 1. марта

Понедељак, 21. јануар

ве присутнија зелена градња сигурно не представља градњу зграда офарбаних зеленом бојом, већ изградњу кућа које троше мање енергије, дуготрајније су и здраве за живљење. За њихову градњу потребно је мање материјала који су боље искоришћени, а имају и мањи негативан утицај на животну средину. Зеленим се сматрају куће које се граде по принципима ефикасности, дуготрајности, мање потрошње воде и енергије, као и здравог животног окружења и амбијента. Зелена градња није нова грана грађевинарства, већ следећи корак у квалитету градње који настаје побољшањем тренутног начина. То је одговор савремене грађевинске индустрије и тржишта некретнина на растуће проблеме снабдевања енергије, доступности ресурса и очувања животне средине. У овој области Србија хвата прикључак са светом и у том циљу је потребно информисање и образовање домаћих професионалаца и целог тржишта о понуди, захтевима и стандардима зелене градње. Зато ће у београдском Белекспо центру, у периоду од 27. јануара до 1. марта, бити одржан Други међународни Сајам и Конференција зелене градње који ће на једном месту окупити елиту домаће грађевинске индустрије и госте из иностранства, у улози излагача, предавача, учесника и посетилаца. Сајам ће се фокусирати на светске трендове у одрживој градњи, посебно на области архитектонског и одрживог пројектовања, управљања зеленим инвестицијама, енергетске ефикасности, обновљивих извора енергије... Најављујући сајам о значају зелене градње за развој српске грађевинске индустрије, и значај хармонизације стандарда у грађевинарству са европским и светским прописима, говорио је Миодраг Јоцић, државни секретар Министарства грађевинарства и урбанизма.

Све чешће се у нашој грађевинској индустрији употребљавају термини еколошка, одржива или зелена градња. Према дефиницији Младена Богићевића појам зелене градње користи се да се њиме опише концепт пројектовања, грађења, завршне обраде, опремања и коришћења зграда, који се базира на принципу одрживости. То између осталог и подразумева употребу природних материјала и оних са што мање штетних супстанци, рационално коришћење природних ресурса, те максимално коришћење обновљивих извора енергије. Зелена градња је прилика за све учеснике да боље улажу, смањује утицај градње на околину, побољшава квалитет унутрашњег окружења за станаре и смањује трошкове управљања објектом. Она гарантује дуготрајну вредност српским грађевинским темељима, доприноси заједници, окружењу и економији. Зграде које оптимизирају квалитете ентеријера, као што су природно дневно светло и супериорно проветравање, доказано повећавају продуктивност људи и смањују изостајање са посла. Витална урбана подручја са могућношћу становања у близини пословних простора и основних услуга смањују количину потрошеног времена, новца и загађења, које настаје као последица дугог путовања на и са посла, што значи да се о енеретској ефикасности, односно зеленој градњи, мора размишљати још у фази израде урбанистичких и просторних планова. Према изворима Центра за обновљиву енергију, зграде Европе одговорне су за емисију 50% угљен-диоксида, 35% потрошње материјала, 45% потражње за енергијом и 10-

Миодраг Јоцић

35% отпада, који се одлаже на одлагалиштима отпада. За ове цифре одговоран је значајан недостатак перцепције о томе колике су несагледиве могућности за унапређење енергетске ефикасности и газдовања сировинама приликом урбанистичког планирања, пројектовања и управљања грађевинским објектима. - Влада Србије је прошле године кроз Уредбу обезбедила 1,3 милијарде динара, 1 милијарда за потребе општина, а 300 милиона за физичка лица, за финансирање енергетске санације зграда, ради подизања њихове енергетске ефикасности, a кредити су, буквално, планули. Од 2009. године, када је ступио на снагу Закон о планирању и изградњи, по први пут се у српском законодавству уводи принцип енергетске ефикасности, односно његово унапређење. На основу поменутог закона, усвојени су Правилници којима је ближе разрађена ова област, а нарочито бих истакао обавезност издавања енергетског пасоша за све објекте за које се грађевинска дозвола издаје после 30. септембра 2012. године. Без издатог енергетског пасоша ниједна нова зграда не може добити употребну дозволу. Прописи о енергетској ефикасности односе се на постојеће зграде које се адаптирају, реконструишу, санирају или енергетски санирају са условом да после изведених радова енергетски разред буде повећан бар за један. Законодавни оквир ће бити завршен и заокружен доношењем Закона о ефикасној потрошњи енергије, чији је предлагач Министарство енергетике, и Уредбом о грађевинским производима, која је директно усклађена са Директивом 2010/31-ЕУ и CPR-Уредбом Европског савета – каже Јоцић. Домаћа грађевинска индустрија, односно инжењери који су обучени и имају одговарајуће лиценце, спремни су да спроводе сертификацију било ког типа постојећих или нових зграда. Зелени сертификати за грађевинске производе ће награђивати поенима пројекте чије спецификације садрже производе из круга од неколико стотина километара што подстиче пројектанте да се ослоне на оно што имају на располагању у непосредном окружењу, да би се умањио негативан утицај транспорта, а што је са друге стране шанса за домаћу индустрију, па и за извоз. Српска грађевиснка индустрија има одређену традицију у производњи зелених грађевинских производа као што су трска, опекарски производи, камена вуна и други. Промоција зелене градње је много више од еколошке кампање, јер зелене зграде широм света уживају у јасним тржишним предностима које уобичајени пројекти немају. Грађевински објекти који успешно обједине чак и само неке особине енергетске или сировинске ефикасности уживају у користима које

су много веће од смањења њиховог утицаја на окружење. Mноге од успешних зелених грађевина развијене су са минималним или никаквим субвенционисањем како би оствариле своје еколошке карактеристике. Београдски сајам је јединствен у региону што значајно учвршћује положај Србије на зеленој карти Европе. Педесетак компанија из 20 земаља Европе, Сједињених Америчких Држава и Канаде пионири су зелене градње који нуде широку лепезу одрживих производа, решења, иновација и услуга у овој области градње. Паралелно са сајмом одржава се и тродневна конференција на којој ће, по други пут експерти из двадесетак земаља говорити о новостима у овој области, путевима зелене градње и економским предностима за једну земљу. Зелена градња доприноси уштедама у разним областима. Једна најниже сертификована зграда у односу на конвенционалну градњу штеди 20 посто енергије, а како се иде ка вишем нивоу сертификације то може да иде и до 50 одсто. Ако се зна да зграде троше 40 посто укупне енергије у свету, може лако да се израчуна уштеда ако се та потрошња смањи на половину. Значајна је и уштеда воде о којој се много не прича, иако је то веома актуелна тема у свету, зато што ће вода бити један од најзначајнијих ресурса у овом веку. Веома повољну подлогу у свету све више има уверење да већи број зелених зграда ствара услове за срећније и богатије друштво. Пословне зграде са довољно свежег ваздуха и довољно природног светла омогућавају велику уштеду компанијама. Анализе показују да се уштеда мери са 6 до 8 процената што је значајно за профит једне компаније. И док се говори о материјалним уштедама у други план се потискује позитиван утицај на здравље оних оји живе у оваквим објектима. У последње време све се више говори о изградњи значајних инфраструктурних објеката, пре свега аутопута кроз Србију која је већ почела. У том смислу стручњаци за зелену градњу препоручују да се у њега укључи огромна количина електрофилтерског пепела који настаје процесом сагоревања у електранама, а чија количина достиже седам до десет милиона тона годишње. За складиштење овог отпада обично се користе депоније које смањују површину плодног пољопривредног земљишта. Ако би се бар једногодишња производња овог отпада уградила у аутопут, и изоловала од окружења, заштитиле би се од загађења отпадне воде, а очували и необновљиви природни ресурси као што су минерални материјал, песак, шљунак. Показало се да је пепео изванаредан грађевински материјал који може да се користи на три начина, као труп аутопута, као хемијска стабилизација у подлози испод коловозне конструкције и пунило за саме асвалтне мешавине. Заговорници зелене градње верују да је потребно да развијемо свест пројектаната да убацују те материјале у пројектну документацију.

Необичан животни пут златиборског дечака

ШПАНИЈА УМЕСТО ПУТА ОКО СВЕТА (2)

Уторак, 15. јануар

ако се до тада није возио ни аутобусом храбро је са сниматељем Телевизије Загреб Звонком Траубером закорачио у грдосију од авиона који је преко Рима и Барселоне требало да га одведе до Мадрида. - На аеродрому у Риму чекамо авион за Барселону. Пијем сок и једем шпагете и неко бело месо, као пилетина. Једем добро као свако здраво планинско дете, а Звонко пита хоћу ли још. Поједем још, а он је сконтао да не знам, па ме пита да ли знам шта сам јео. Мислио сам да је бело месо, а кад је рекао да су жабљи батаци пред очима су ми се појавиле шумске жабе крастаче – каже Рајко. И као и много пута у животу који је обиловао изненађењима оно није изостало ни овога пута. Траубер је морао да се врати у Загреб, а Рајко настави сам према Барселони. Претходно је замолио стјуардесу да поведе рачуна о малишану и помогне да у Барселони ухвати авион за Мадрид. - Кад смо изашли ја промашим и останем сам у Барцелони. Не познајем нигде никог, али ме некако пронађу и пошаљу следећим летом за Мадрид. На излазу из авиона сачека ме славно десно крило Реал Мадрида Аманчио који је дао гол Партизану у финалу Купа шампиона. У то време нисам ни знао ко је он. Отпрате нас до Реаловог хотела у који већ почињу да долазе деца из Француске, Шпаније, Италије, Португалије, Белгије, Немачке. Долази једна госпођа

која говори српски, а као водич и преводилац, била је задужена за мене. Рођена је у Стапарима код Сомбора, студирала међународну књижевност у Паризу, па се удала за неког богаташа из Каракаса у Венецуели. Роди кћер Елениту, или Јелену, која је моје годиште, али се разведе, врати у Шпанију и запосли у Иберији – сећа се Рајко. Тридесет пет дана незаборавног дружења са децом из целе Европе прошло је брзо. И кад им је првог дана приликом посете мадридским робним кућама пружена прилика да изаберу све што желе, Рајко се определио за спортску опрему. После неколико дана у главном граду Мадриду пут се наставља обиласком Шпаније. Главни уредник „Плавог вјесника“ Перо Златар још тада је, знајући за Рајкову склоност ка писању, саветовао дечака да води дневник и записује све што се дешава на путу по Шпанији и даље. Записивао је Рајко најбоље што је могао догодовштине са пута и дружењу са вршњацима. После много година жали што је тај дневник, из никада објашњених разлога, поцепао кад се вратио у село. - Био сам у кориди и на утакмицама у Валенсији. Још од најранијег дана детињства волео сам фудбал и навијао за Партизан. Играо сам са друговима и био веома брз, сто метара сам могао да претрчим за једанаест секунди. И док смо у Шпанији у некој паузи играли фудбал запази ме неки од тренера Валенсије.

Рајко Крејовић 39

Толико се одушевио да ме је питао да ли желим да останем у Шпанији. Ја сам у то време само размишљао како да се вратим у село. Осам комплета спортске опреме он је мени касније послао у село. Дванаест километара је поштар носио пакет на леђима, а годину дана сам школу обезбеђивао са лоптама тренеркама, патикама – прича Рајко. Обилазак Ватикана завршен је пријемом год Папе. После неколико дана у Италији уследила је посета Дубровнику, па повратак у Шпанију у којој је још владао Франко. Обишла су деца готово целу шпанску обалу и сва туристичка места, забавне паркове, тунеле, катедрале. Рајку Крејовићу у незаборавном сећању остала је Палма де Мајорка. - У Палма де Мајорки узмем трамболину да се провезем, а струја ме одвуче према мору и вероватно ме удари сунчаница. Настала је потера замном, полиција и војска и не знам све ко и некако ме пронађу, али се разболим и останем следећих седам дана код Вере Илијашевић која је све време била са нама. Говорила је шест светских језика и била судски преводилац за све те језике. Група је наставила пут, а ја сам им се придружио тек после оправка – прича нам Рајко. По повратку у село Рајко је данима другарима препричавао доживљаје са путовања. Њиховој радости није било краја кад им је дозвољавао да возе бицикл који је донео из Шпаније. У селу су до тада била само два бицикла контраша, док Рајко није дотерао најновији модел са ручним кочницама. Таквих још није било у целој Југославији, а он још није знао ни да вози. Научио је тог лета и по ко зна који пут понављао причу на часовима пред друговима у школи. Репортаже о путовањима кроз Шпанију, Италију и посету Дубровнику редовно су објављиване у загребачком „Плавом вјеснику“. Током седмодневног боравка у стану Вере Илијашевић Рајко је први ут видео фотографију њене кћери Елените. Није био у ситуацији да упозна своју вршњакињу која је то лето проводила код рођака у Војводини. Деца из сиромашних породица у то време тражила су

прилику за сигурну егзистенцију у војним школама. Тако је и Рајко по завршетку основне планирао да школовање настави у војној гимназији. Никада није било јасно зашто се определио баш за ваздухопловство, ваљда због силних путовања авионом по Шпанији и Италији. Његовом разочарању није било краја када је уместо ваздухопловне у Мостару распоређен у војну гимназију копнене војске у Сарајеву. У гимназији „Маршал Тито“ обрео се са још једним другарем из села после многобројних тестова и провера здравствене способности. Можда због тога што није успео да оде у ваздухопловну, али и због ускраћивања слободе дечака који је одрастао на широким златиборским пољима, тек на самом почетку се, затворен у уском касарнском кругу, разочарао. Разочарање је појачано сазнањем да му нису дозволили ни да 1970. године испрати бабу на последње путовање. - Те године баба умре, а ја добијем телеграм. Нису хтели да ме пусте на сахрану, јер још нисам био положио заклетву. То ме мало погодило и тек на 40 дана сам дошао кући. Иако нисам имао проблема са учењем нешто ми није ишло. Није ми одговарало и решим да напустим школовање. До те године важио је закон по коме они који заврше једну годину средње војне школе нису били у обавези да служе војни рок. Много их је напуштало школу, па промене закон и подигну лимит на две године.

Ја завршим прву променише, па мора и друга. Завршим и другу, али не можеш баш тек тако да одеш. Мораш да направиш неки инцидент, па паднем на поправни из математике. Одем 15. августа на полагање и полажем пред комисијом у којој су два официра. Не урадим писмени, а на усменом добијем тројку, или четворку. Положим испит, завршим разред и добијем сведочанство – прича Рајко. Петанест дана је остало до 1. септембра када почиње нова школска година, а у касарни већ почињу да се скупљају стари другари. Немају превише обавеза, па користе сваки тренутак за излазак у град. Није много требало Рајку да прихвати предлог једног од двојице другара да побегну из земље преко границе. Није био велики проблем да напусте касарну, јер су већ имали цивилна одела, а већ били познати као питомци који се досађују пред почетак нове школске године. После два дна у Дубровнику, у који су стигли аутобусом, Рајко се предомисли и врати у Сарајево. Већ је био у иностранству које му се није учинило превише привлачним. Оно што се дешавало већ је пријавио у школи и био изненађен чињеницм да му, у првом тренутку, нико није поверовао. Ипак, после велике гужве која је настала суспендован је и искључен из школе. Много година касније сазнаће Рајко да је један од оне двојице другара завршио у Аустралији. О другоме никада ништа није сазнао. - Покупим сведочанства и одем у село. У кући нема нико. Остало је нешто оваца, и по нека коза, а ја код маћехе и њеног мужа, па код једног ковача на занат, јер сам закаснио да се упишем у школу. Имао сам нешто џепарца и ту провео неких 6 месеци, а на пролеће пођем у Обреновац код буразера. Радио сам мало на грађевини, а онда се 1973. године упишем у средњу саобраћајну школу. Све градиво, осим латинског, већ сам прешао у војној школи где се радило по убрзаном програму и за две године савладавало градиво четири из обичних школа. Мало по мало полагао сам ванредно, а после школе запослим се као техничар у „22. децембру“ у Београду где сам две године радио као диспечер за пријем робе. Када се „22. децембар“ спојио са „Клузом“ наставим да радим у магацину, а касније и да возим – прича Рајко. Услови за упис у војне школе били су веома строги, па је било неопходно доставити детаљне податке о много чему, између осталог и да ли будући питомац има било кога у иностранству са којим одржава везе. Иако се са Вером Илијашевић до тада дописивао два пута месечно то није пријавио, па није смео да ризикује да настави, јер је пошта сти-

зала директно на адресу школе. Тако се и прекинуо контакт који је одржаван годинама уназад. Двадесет година је Рајко Крејовић радио у београдском „Клузу“, све до 1990. године када је остао без посла. Када су почели ратови без посла и решеног стамбеног питања у Београду није имао шта да тражи, па су одлучили да се преселе у Краљево где су стигли 1. августа 1991. године. Као добровољни давалац крви долазио је Рајко повремено у краљевачки Црвени крст и помагао кад год је било потребно. Повремено је мењао старијег колегу возача који је ту био запослен. Пет година је то трајало, честим продужењем уговора, све док није примљен у стални радни однос. - Већ је био потписан Дејтонски споразум кад сам сазнао да у Требиње долази шпанска бригада. У неким новинама прочитам да је са њима преводилац Јелена Илијашевић, моја вршњакиња и Верина кћерка коју никад нисам упознао. Возачи Црвеног крста већ су возили хуманитарну помоћ у Босну и Херцеговину, између осталих места и у Требиње. По другару који је возио тамо пошаљем цедуљицу са поруком да ми се јави. Знала је из приче да сам неко време провео код њене мајке, па ми се јави после два дана и лепо се испричамо, а сазнам да Вера долази у Врњачку Бању на неке песничке вечери. Нисмо се видели од 1969. године, а кад ми се јавила из Врњачке Бање пођем са супругом да се видим са њом – прича Рајко. Сусрет после толико година пробудио је многа сећања и емоције. Краткотрајна заједничка посета Краљеву била је и последњи сусрет са овом женом која само повремено дође у Србију у посети сестру у Новом Саду. Много година живота Рајка Крејовића обележила је глад. Никад није био радоснији него кад је, после две године гладовања, био у прилици да се слатко наједе у школској кухињи која је отворена у селу. Сви су имали обавезу да донесу нешто у ту кухињу. Рајко није имао шта, па су уместо њега доносили други. Рајко Крејовић данас ради у Народној кухињи у Краљеву чије услуге користе људи са знатно бољим условима живота од оних које је он у младости имао. Највећи број њих прима материјалну помоћ и оброк од триста грама куваног јела по члану домаћинства дневно. Уз то то добијају воћни јогурт, сок, кефир, воће... То је право богатство у односу на оно шта је он имао кад је годину дана јео само проју и сир. А шетедело се и на сиру без обзира што га има.

Четвртак, 24. јануар

Новинари гласали пети пут

ДОДЕЉЕНИ КРИН И ТРН Краљевачки новинари прогласили институције и појединце са којима су у протеклој години остварили најбољу и најслабију комуникацију

раљевачки новинари су овог јануара пети пут заредом бирали најкомуникативнију и најнекомуникативнију организацију и појединца у претходној години, а резултати који се традиционално објављују на Светог Саву ове године су проглашени три дана раније. Од укупно 17 медија који егзистирају у Краљеву у анкети је учествовало 16, од којих седам локалних и девет оних чије се редакције налазе у Београду. Своје гласове давали су новинари, телевизијски сниматељи и фоторепортери који се свакодневно у раду срећу са особама из јавног живота са којима остварују мање или више успешан контакт. Своје гласове ове године дали су 41 новинар и 18 сниматеља, што представља значајан број припадника седме силе у Краљеву. Систем гласања је у односу на претходне године промењен, па је свака редакција, без обзира на број новинара и сниматеља, имала право на само један глас у свакој од категорија. Анкета је први пут спроведена 2009. године када је крин као најотворенијој институцији припао Полицијској управи Краљево, а најкомуникативниjeм појединцу техничком директору „Водовода“ Ранку Ђекићу. Трн су добили краљевачко правосуђе и тадашњи начелник Школске управе Ненад Славковић запамћен као једини добитник овог „признања“ који је дошао да га прими. Као најкомуникативнији у следећим годинама јављају се Протокол Кабинета градоначелника, Одељење за ванредне ситуације док је трн припадао тужилаштву. Крин је ове године припао Народној библиотеци „Стефан Првовенчани“ којој су гласове дале четири редакције. Следе Полицијска управа Краљево и Одељење за ванредне ситуације са по три гласа, док су по један добили Здравствени центар „Студеница“, Градска управа, Друга бригада Копнене војске Србије, Културни центар „Рибница“, ЈКП „Водовод“ и Кошаркашки клуб „Слога“.

Међу појединцима далеко испред свих издвојио се директор Здравственог центра „Студеница“ кога је за признање предложило чак пет редакција. По два гласа добили су портпарол Библиотеке Милош Милишић, портпарол Полицијске управе Краљево Кристина Николић и градоначелник Краљева Драган Јовановић. На листи оних са којима су новинари имали добру сарадњу налазе се још заменик градоначелника Милун Јовановић, начелник Одељења за ванредне ситуације Радоица Кочовић, истражни судија вишег суда Невенка Балшић, председник Удружења ликовних уметника Краљева „Владислав Маржик“ Иван Милуновић и селектор бициклистичке репрезентације Србије Радиша Чубрић. Прво место у категорији најнекомуникативнијих институција убедљиво је припало Основном јавном тужилаштву са којим лошу комуникацију има чак пет редакција. Следе Рашки управни округ са три и Филијала Републичког завода за здравствено осигурање која је добила два гласа. По један глас добили су Телеком Краљево, Јавно предузеће „Електросрбија“, Јавно енергетско предузеће „Топлана“, Спортски савез Краљева и приватно предузеће „Амига“. Особа на чију се некомуникативност пожалило највише редакција без премца је начелник Рашког управног округа Матеја Мијатовић који је добио шест гласова. На другом месту, са два гласа мање, је градоначелник Краљева Драган Јовановић, док по један глас имају републички инспектор за заштиту природе Зорица Саковић, секретар Жичке епархије Ђорђе Лазаревић, генерални директор „Електросрбије“ Срђан Ђуровић, директор ЈЕП „Топлана“ Драган Арсенијевић, директор Филијале Пореске управе Златана Нешовић и др Мирко Рогановић. Интересантно је да се градоначелник Краљева нашао на обе листе, у категорији крин са два, а у категорији трн са четири гласа.

У сусрет школској слави

КЊИГЕ ЗА НАЈБОЉЕ Тридесетчетворо најбољих ученика основних и средњих школа са територије града Краљева добило традиционалне светосавске награде

Среда, Петак, 12. 25. децембар јануар

освит једног од највећих српских празника Светог Саве, који је уједно и школска слава, Градска управа традиционално додељује књиге најбољим ученицима основних и средњих школа са територије града Краљева. На пригодној свечаности у петак су, после химне великом српском светитељу Сави коју је извео Дечји хор „Искрица“, књиге из руку градоначелника Драгана Јовановића примили двадесет троје најбољих ученика основних и једанаест из краљевачких средњих школа. Уз честитке награђенима градоначалник Јовановић је потврдио да они наша будућност, а да су према њима, као најбољим међу најбољима, упрте све очи града. - Надам се да ће, уз резултате које су до сада постигли, да наставе и даље са надом да ће, за разлику од старијих који су знали да одступ од светосавске идеје, непоколебљиво ићи светосаввским путем и убрзо они преузети кормило и одговорност за ову државу и и овај град – поручио је граоначелник. Са своје стране град ће учинити све да створи одговарајући амбијент у коме ће моћи да нађу запослење и осигурају своју и будућност својих породица. Градоначелник Јовановић је подсетио да се у том смислу воде озбиљни преговори око изградње аутопута, карго центра и премештање великог дела робних резерви Републике Србије у околину Аеродрома „Морава“. - Ускоро ће Краљево почетком реализација пројекта урбане регенерације постати велико градилиште. Већ имамо преговоре са делегацијама Словеније и Чешке око градње малих електрана, што значи да максимално радимо на стварању услова за запошљавање. Доста је било приче и покушаја да се сви запосле у јавна предузећа и установе и готово је сигурно да ту више неће бити запошљавања. Оно што је важно је да отворимо нове произ-

водне погоне, а то је шанса не смо за младе него уопште за излазак из кризе нагласио је Јовановић. Награде су добили Катарина Теофиловић, ОШ „Бранко Радичевић“ Витковац, Душан Ђорђевић, ОШ „Браћа Вилотијевић“, Милош Мацан, ОШ „Вук Караџић“, Кристина Конић, ОШ „Драган Маринковић, Адрани, Адријана Јовановић, ОШ „Витановац“ итановац, Андрија Милашиновић, ОШ „Свети Сава“, Андрија Новаковић, ОШ „Димитрије Туцовић“, Ана Томашевић, ОШ „Драган Ђковић Уча“, Лађевци, Милица Максимовић, ОШ „Ђура Јакшић“ Конарево, Алекса Тешић, ОШ „Живан Маричић“ Жича, Предраг Радивојевић ОШ „Иво Лола Рибар“, Ивана Марковић, ОШ Јово Курсула“, Ђурђина Којић, ОШ „Јован Цвијић“ Сирча, Андреа Пешић, ОШ „МИлиун Ивановић“ Ушће, Наташа Милошевић, ОШ „Олга Милутиновић“ Горачица, Катарина Јвановић ОШ „Петар Николић“ Самаила, Ања Пантовић, ОШ „Светозар Марковић“ Невена Васиљевић, ОШ Јован Дучић“ Роћевићи, Марија Шеклер, ОШ „Стефан Немања“ Студеница, Марија Чоловић, Музичка школа „Стеван Мокрањац“ Кристина Вуковић, ОШ „Доситеј Обрадовић“ Врба, Даница Бабић, ОШ „4. краљевачки батаљон“ и Кристина Милошевић, ОШ „Чибуковачки партизани“. Најбољи средњошколци су Марија Каличанин, Гимназија, Милица Сибиновић, МТШ „14. октобар“, Немања Ђорђевић, ЕСТШ „Никола Тесла“, Лазар Бешевић, Шумарска школа, Велисав Караклић, Дом ученика средњих школа, Бранко Ђорђевић, Економско-трговинска школа, Милица Маркешевић, Медицинска школа, Вељко Четровић, Пољопривредно-хемијска школа „Ђорђе Радић“, Маријана Гашић, Средња школа „Иво Лола Рибар“, Милица Кућеровић, Музичка школа „Стеван Мокрањац“ и Милена Николић, Уметничка школа

е к н а ч в е љ а р К

Успон и пад локалних медија

РАДИО ТЕЛЕВИЗИЈА ПРОДУКЦИЈА МЕЛОС (1)

Међу првим приватним фирмама у Краљеву био је „Југомелос“ из кога ће израсти продукција плоча и касета, радио и телевизијска станица

Понедељак, 21. јануар

ише од петнаест година у медијском простору Краљева, са мање или више успеха, езистира Телевизија Мелос. Појавила се првих дана октобра 1987. године као трећа у граду, поред Телевизије Краљево, која је већ имала скоро петогодишње искуство, и нешто млађе ТВ Десетка. Петогодишње искуство имао је и Радио Мелос, у то време најслушанија радио станица на простору великог дела Србије, настао из потребе да се рекламирају издања продукције грамофонских плоча и касета. Логичан след догађаја било је покретање телевизије којом је затворен круг с обзиром да је једно време истоимено предузеће било и издавач часописа који се бавио дешавањима на естради. Двадесетогодишње искуство у медијској сфери довољан је разлог да Зоран Јовановић главни и одговорни уредник, директор и власник Радио телевизије Мелос и Продукције Мелос, ауторитативно прича о свим проблемима који оптерећују локални медијски простор.

Пут до медијског боса није био ни лак ни краткотрајан. Водио је преко естрадне сцене на коју се у то време долазило упорним и мукотрпним радом. У родним Роћевићима, који су некада били општинско место, Културно-уметничко друштво „Троглав“ формирано је непосредно после Првог светског рата. Кроз њега, а касније и КУД „Јастребар“ прошао је велики број заљубљеника у народни мелос и традицију српског народа. У оквиру културно-уметничког друштва успешно је радило више секција, између осталих и глумачка у којој је Јовановић, још као голобради дечачић, први пут окусио сласт естрадне сцене. И данас се сећа првог појављивања у позоришној представи „Слатко“ када је у само десетак минута морао да поједе пуну теглу слатког од дуња. И прве фоклорне кораке направио је у друштву у коме су били већ прекаљени певачи Јово Корићанац и Миланче Радосављевић. У недостатку оних који би на концерту могли да певају изворне народне песме

Зоран Јовановић

на једном му је пружена прилика да отпева „Сан заспала“, „Чудила се аман ја“ и „Босиоче мој зелени“. Солидно културно-уметничко друштво из Роћевића није било ограничено само на наступе у локалнј средини, па нису били ретки одласци у Гучу, Ушће, Косјерић, Баљевац, Рашку, Жаочане и низ других места где се наступало углавном по домовима културе. Није било у то време телевизије, па је народ у овим, а и другим, местима био жељан добре народне музике. Све то утицало је да и у Роћевићима наступе најзначајнија имена југословенске страде, Заим Имамовић, Зора Дубљевић, Лепа Лукић, Гордана Стојићевић, Крњевац и многи други. Па, иако је у то време размишљао само како да заигра фудбал у неком од познатијих клубова потајно је Зоран гајио жељу да се огледа и као певач. - Велики утисак на мене оставио је Заим Имамовић. Дом културе у Роћевићима био је те зимске вечери пун, а сала на спрату која је могла да прими до 400 посетилаца угостила је њих 427 са плаћеним улазницама. Троје посетилаца се онесвестило од гужве, и све то је оставило велики утисак на мене док сам у сали служио грејану ракију. - Мој први професионални наступ био је 1. маја 1980. године по завршетку средње школе. Комшија Саво Радосављевић Сани, који се бавио музиком, пролазио је поред моје куће и позвао ме да пођем са њим на неку свадбу, коју је звао тезга, а ја нисам знао шта је то. Мој стриц има столарску радионицу и знао сам да има тезгу за прављење тишљераја, па сам мислио да треба да идем да му помогнем да носимо ту тезгу. Тек кад смо стигли схватио сам да треба ја да певам. Знао сам једва тридесетак песама, али сам феноменално примљен и био веома задовољан – прича Јовановић. Жеља за освајањем нових знања водила је матуранта Туристичке школе према факултету, али за то тада није било довољно разумевања у кругу породице, јер је код родитеља, због тешке материјалне ситуације и високих трошкова студија у великом граду, преоваладавало уверење да средства за живот треба што пре обезбедити из реалних извора. Права прилика за то

била је кафана код познатог матарушког кафеџије Цуја до кога је, са непуних осамнаест година, стигао на препоруку рођака. - Пита ме Цујо шта сам завршио. Кажем туристичку, а он каже баш ми треба конобар, па почнем да радим истог момента. Први гост кога сам служио био је извесни Власто, који је живео у Шведској, а лето проводио у Бањи. Био је крупан господин карактеристичан по томе што је носио панталоне на трегере. Понео сам на платоу литар вина и сифон соде који је поручио, а кад сам подигао сифон флаша са вином прекрене и разлије се, па ме Цујо пошаље да радим у шанку. У бањи је радио за то време врхунски оркестар кога су чинили чувени краљевачки оргуљаш Милош Циганин, Миро Шиптар који је свирао бубњеве, а хармонику врсни хармоникаш Мико Пројовић. Певали су Душица Васић Кицовка и Ранко Стојанић Шоро који је у то време неприкосновено харао кафанама. Кад заврши музика и направи паузу замолим Шора да ми диктира речи неких песама, јер нисам имао грамофон, а песме које чујем на радију не стигнем да препишем. Несебично ми је помагао да запишем речи песама „Увенуће нарцис бели“, „Једна жена плаве косе“, „Крчма стара, крчмарица млада“... – сећа се Јовановић. После само четири и по дана проведених у шанку одлучио је да напусти посао и прилику за бољу зараду потражи на другом месту, овога пута на црногорском приморју. Пун енергије и жеље да заради новац за студије са дипломом туристичког радника, спакованом у картонску фасциклу, кренуо је аутостопом у камиону до Подгорице, па даље локалним аутобусом према Будви која у то време још није била тако познато туристичко место. Самим тим није било ни довољно посла, па се млађани Јовановић упутио пешице према Бечићима и целог дана обилазио хотеле док коначно није нашао слободно место рецепционера у Хотелу „Путник“. Било је то време најезде туриста из Чехоловачке, па је морао да помогне око сервирања оброка у ресторану. Поучен горким искуством из Матарушке Бање безуспешно је преклињао надређене да га ослободе ове обавезе. Олакшавајућа околност била су колица која су користили конобари. - Како сам возио супу нагло станем, а сви тањири по инерцији попадају, па ме врате на рецепцију где сам стално певушио севдалинке које је волео управник ресторана. У башти хотела, која је имала 700 места, наступао је просечан оркестар из Ниша са певачицом из Вршца која је лепо изгледала, али уопште није знала да пева. Крену да музицирају, публика извижди пева-

чицу, а из оркестра нико не зна да пева. Док дође друга певачица треба да прође неколико дана, па ме управник замоли да отпевам једну туру песама. Знао је да сам био у врњачком „Абрашевићу“ и да смо гостовали у Словенији, Травнику, Војводини, Краљеву. И поред извесног искуства и даље сам знао мање од 30 песама. Прихватим и прво што је било упитам има ли међу гостима Босанаца. Знао сам да је због цена које су биле ниже у Црној Гори него у Далмацији, велики број људи из Херцеговине долазио у Игало, а није била реткост да дођу и до Бечића. Без икакве пробе са оркестром почињем да певам у два блока по десетак песама, јер је то све што знам. Иако је време рада ресторана истицало у један по поноћи останем да певам до два. Сви су били задовољни, чак и певачица која остаје као фигура да украси амбијент. Управник ми понуди плату седам пута већу него што сам имао на рецепцији, и то лето проведем у Бечићима – прича Јовановић. Почетни успех мотивисао је Зорана Јовановића да се, по повратку у Краљево, посвети новом позиву. Био готово непознат у граду, па се у прво време појављивао доста стидљиво. Велику подршку пружао је само земљак Јово Корићанац. У озбиљније професионалне воде ступиће Зоран Јовановић тек по одслужењу војног рока у ЈНА, када долази прва плоча са песмом „Куне ми се једна жена“ која је, како каже, и у данашње време велики хит који се чује на програмима многих радио и телевизијских станица. У издању александровачког „Дискоса“ продата је у више од 50 хиљада примерака. Естрадна каријера достигла је неслућене висине, а краткотрајне наступе по ресторанима и хотелима све до краја певачке каријере, почетком деведесетих година када се над Југославијом надвијала ратна опасност, заменио је концертним подијумом. - Певао сам доста и у иностранству. Био сам два

пута у Америци, Канади, Швајцарској, Аустрији, Немачкој и другим земљама Западне Еропе. Снимио сам још један албум, а трећи је био компилација прва два. Пре солиситичког албума у Цириху сам још 1987. године снимио видео касету наступа уживо. Имао сам изванредну сарадњу са Томиславом Чоловићем који ми је помогао да одем у Америку и да на велика врата уђем на турнеју са 20 најпопуларнијих југословенских певача. Међу њима су били певачи које још нико није превазишао, Шабан Шаулић, Тома Здравковић, Ханка Палдум, Мирослав Илић, Маринко Роквић, Неда Украден, Шериф Коњевић, Милан Бабић, Радиша Урошевић... На турнеји сам оставио добар утисак као певач, али и пословни човек, јер сам код себе имао естрадне уговоре из фирме која је у међувремену отворена – каже Јовановић. Првих дана августа 1984. године основана је естрадна организација „Краљево концерт“ као удружење музичара. После само неколико месеци постаће друштвена организација за естрадну делатност са радном заједницом која се бавила комерцијалним пословима, уговарањем концерата, наступа певача и оркестара по хотелима, ресторанима и другим угоститељским и туристичким објектима у земљи и иностранству. Само четири године касније, са појавом првих приватних фирми, основаће Јовановић „Југомелос“ са представништвима у Сарајеву, Сплиту и Суботици. - Хтели смо да помиримо мелос као мелодију, песму и југо као Југославију. У време санкција оно „југо“ морали смо да избацимо из назива због извоза касета и грамофонских плоча – каже он. Остаје само назив Мелос као клица из које ће врло брзо нићи радио и телевизија са истим именом. - наставиће се -

ВИТЕЗ Ч

Субота, 19. јануар

- Са вером у Бога све може да се пости да испливају 33 метра у част Исуса Христа. већ победа

Осмнаестогодишњи Страхиња Стокић победник Богојављењског пливања

ЧАСНОГ КРСТА

игне, а победници су сви који су ушли у воду . - Ово није само победа у витешком надметању, а духа над телом

Среда, 12. децембар

обедник овогодишњег, шестог pо реду, Богојављењског пливања за Часни крст је осамнаестогодишњи ученик трећег разреда грађевинског смера за високоградњу Шумарске школе Страхиња Стокић. Иако на самом старту витешког надметања није имао превише среће успео је да надмаши педесетак других учесника и први из руку председника Свебор дружине „Свети кнез Лазар“ узме Часни крст. Још као ученик Основне школе „Димитрије Туцовић“ заволео је Страхиња пливање у Пливачком и ватерполо клубу „Краљево“. Када је 2005. године први пут ушао у базен са непливачима није много размишљао о будућности у овом спорту. Основни задатак је био да савлада основне елементе пливања и одржава се на води. Све до пре две године пливањем се, као и већина вршњака, бавио само рекреативно. А онда је коначно одлучио да се озбиљније посвети овом спорту, па је прве такмичарске кораке направио под будним оком тренера Милице Милановић. У почетку није било превише успеха, јер је, због захтевних тренинга, тешко могао да прати остале чланове клуба иза којих су већ стајала бројна такмичења. Мало инат, а мало јака воља, учинили су да врло брзо стигне, и престигне многе од њих. - Добио сам жељу да се такмичим и почео са озбиљним тренинзима тако да сам се брзо сврстао међу најбоље у клубу – прича Страхиња указујући на тешке услове у којима, поготово у зимском периоду, ради краљевачки клуб. Током два дневна термина у летњем делу и три тренинга недељно у осталом делу године припремао се Страхиња за такмичења. - Прву медаљу освојио сам у штафети четири пута сто метара краул у оквиру зимске лиге у Поточцу. Освојили смо сребрну медаљу, а неописив осећај само је подстакао жељу да још више радим и напредујем. Најуспешније за мене било је Б првенство Србије за клубове који немају затворене базене. Одржано је у Ади претпрошле године уз учешће више од 400 пливача. Учествовало је нас тридесетак из клуба, а ја сам освојио три медаље. Поред сребрне у штафети окитио сам се златном медаљом у трци на 200 метара мешовито и бронзаном у трци на 50 метара – прича Страхиња. Омиљена Страхињина дисциплина је 50 метара делфин стилом коју прелази за око 33 секунде. То је, каже у шали, само десет секунди спорије од светског рекорда. Претходна сезона није била баш успешна из више разлога. Мало се тренирало због проблема са базеном у Краљеву, а Страхиња је имао и здравствених проблема. После само десетак дана тренинга у току сезоне није ни могао да се појави на старту више од једног такмичења. За Богојављењско пливање у Краљеву први пут је чуо још пре четири године. Жеља да учествује јавила се убрзо после тога, али је старт изостао из доста нејасних разлога. Чврсто решен да покуша поново прошле године је дошао да се пријави кад је број учесника био попуњен, јер је био

ограничен на 33. Зато ове године није чекао већ се пријавио на време не помишљајући да би баш он могао да буде победник. - Ово није за мене било питање победника. Победник је свако ко је ушао у воду тога дана. Ја сам се само трудио да будем најбржи, а на неки начин сам имао највише среће. Нисам ниакада раније улазио у Ибар у ово доба године, а сва припрема састојала се у привикавању на хладну воду у кућним условима. Све остало само је ствар бистре главе – каже Страхиња. Иако су чланови породице били на старту, и давали подршку учешћу у витешком надметању, није много размишљао о пласману. На то је утицала чињеница да је још млад и неискусан пливач, да први пут учествује, али и да су остали много већи и јачи што може да буде велика предност. Ипак нада је полагана у технику коју је савладао на тренинзима у клубу. - За време доручка смо бирали бројеве и позицију и тако се распоређивали на старту. Имао сам срећу да изаберем број и позицију где није била велика гужва, па ем што је било дубље, снашао сам се мало боље од других. Већ на старту код брода прво ме је један такмичар потопио. Онда сам кренуо из све снаге да га пређем и сконцентрисао се само на своје пливање. Био сам збуњен кад сам са своје десне стране угледао чамац испред кога ме је дочекао Иван Лазић, дао крст и честитао. Нисам осећао хладноћу све док нисам изашао на обалу где је почела дрхтавица. Иако нисам очекивао да ћу да победим трудио сам се максимално и то се исплатило. Све је ово за мене ново. Био сам свестан успеха који сам остварио, али ми је било чудно да баш ја будем најспретнији у витешком надметању – прича раздрагано Страхиња Стокић. Познанство са градоначелником који му је предао награду, и успех који је постигао, даје нови подстрек да плива и наредне године. Жеља да поново наступи нема за основу одбрану титуле. Трудиће се, каже, да плива без обзира на резултат који постигне. - Све ово ми је пружило прилику да о свему размислим и покушам да покажем свима колико је лепо учествовати. Желео бих да убудуће буде још више учесника, и да буде јача конкуренција која доприноси снажнијем доживљавању догађаја који је тешко описати у неколико речи. Ово је предивна ствар. Са вером у Бога све може да се постигне, а победници су сви који су ушли у воду да испливају ових 33 метра у част Исуса Христа. Ово није само победа у витешком надметању, већ победа духа над телом. Зато желим да захвалим свима који су ме подржавали, а само уз веру у Бога успео сам да издржим и будем најсрећнији од свих – каже Страхиња. Учешће у пливању је, каже још, предивно искуство које може да помогне у животу. Још вредније је што је стекао нове пријатеље са којима ће се поново надметати за годину дана, уколико не оде да плива за Крст часни у Београду.

Недеља, 27. јануар

Агенција за визуелне комуникације „АРТ“ tomart@open.telekom.rs www.dnevink.tk www.novine-in.tk