DnevINk 28 by Kraljevski MagazIN

Краљевачки

ДНЕВИНК

Петак, 15. фебруар

Обележен Дан државности Републике Србије

ИСТОРИЈСКИ ПУТ ПОСУТ ТРЊЕМ

Председник Србије Томислав Николић поручио је да је најважнији задатак сачувати Србију у оквиру њених граница и нагласио да је изабран да брани земљу придржавајући се тачно и савесно Устава

рема његовим речима, Србија је демократска држава - бори се против криминала, да запосли грађане, преговара са привременим институцијама у Приштини и са правом очекује датум за преговоре са Европском унијом. - Обавезани речима и делима великих предака, који су у изузетно тешким околностима успевали да сачувају нашу отаџбину, и данас морамо да одбранимо Србију, лепу демократску државу, саткану од жртава свих који су пали бранећи је. Да сачувамо Србију у оквиру њених граница поручио је Николић у Народној скупштини на свечаној седници поводом Дана државности. Честитајући свим грађанима Србије празник, он је рекао да и од изабраних представника грађана очекује да своје напоре усмере ка заједничком циљу „очувању нашег бића у нашој земљи, поносној Србији“.

- Не смемо да губимо наду и нећемо да прекинемо праведне напоре за очување наше територије и идентитета. Нашег срца и душе: Косова и Метохије… - истакао је Николић сматрајући да ће можда сутра неке „умне главе“ извргавати подсмеху ове његове речи и написати и изрећи да су жртве и искушења бесмислени. - Србија је демократска земља у којој је и то могуће. Волео бих када би им узор били они који о својој држави пишу или говоре, а живе у државама чланицама Европске уније, рецимо. Променила се Србија, дозвољава свакоме да гласно и некажњено искаже сваку своју мисао. Да је оваква Србија постојала раније, ја никада не бих због изговорених речи био у затвору. Да је оваква Србија постојала раније, многи би одавно били у затвору због извршених кривичних дела - рекао је он. Али, и после најтамнијих ноћи свиће ново јутро, пору-

чио је председник и додао да смо се изборили за демократију, боримо се против криминала, боримо се да запослимо Србију, преговарамо са привременим институцијама у Приштини, са правом очекујемо датум за преговоре са Европском унијом. Подсетио је да је на Сретење, пре 209 година, подигнут Први српски устанак, а пре 178 година донет први демократски устав Србије. Усвајање Сретењског устава није наишло на одобравање у иностранству, било је приговора како је незамисливо да Србија има устав какав нема већи део европских земаља. - Постављало се чак и питање - шта ће Србији министарства, међу њима министарство иностраних дела, и шта ће Србији застава. Било је, по њиховом мишљењу, револуционарних елемената, који су дошли пре свега из Француске. Затражили су његово суспендовање образлажући

свој захтев једноставном сентенцом „Устав треба мењати, јер је унео француски расад у турску шуму“ - подсетио је Николић и навео да је кнез Милош повукао објављени устав, да је желео да самостално води своју државу, али да је морао да се покори вољи сила од којих је зависио. Зато је историјски пут српске уставности био посут трњем, пун успона и падова, брисан ветровима са истока и запада. - На уставе Србије, народне или октроисане, савремене и мање савремене, утицало је историјско бреме вишевековне зависности од туђе воље, или боље рећи самовоље - истакао је председник. Према његовим речима, Срби могу да буду поносни на правну традицију без обзира на тешке историјске околности. - Од Душановог законика, шест самосталних устава које је Србија имала као кнежевина, а затим као краљевина,

донетих 1835, 1838, 1869, 1888, 1901, 1903, до савремених устава и важећег из 2006. године, Србија има светлу традицију која нимало не заостаје за оном у другим европским земљама - рекао је Николић. Томе су, како је рекао, највише допринели наши обичаји, које су нам преци, некада у песмама, некада у предањима, преносили са генерације на генерацију, као и универзалне вредности које су уткане у суштину нашег бића. - Обичаји су основни извор сваког нашег прописа, закона, устава. Зато су код нас неприкосновени: поштење, поштовање других, патриотизам, слободољубље. Тако је у Србији вековима...., било и биће - поручио је председник Републике и нагласио да снага Устава произилази из спремности и одлучности сваког грађанина да га брани и да би без подршке грађана уставна права била загарантована само на папиру, као списак лепих жеља. - И данас су актуелне речи књаза Милоша и свих који су

пре нас стварали Србију као државу у којој се живи на основу демократског Устава. Зато вам кажем: Изабран сам да браним Србију придржавајући се тачно и савесно Устава Републике Србије, не постоји нико други кога бих слушао - закључио је Николић. Поводом 15. фебруара, Дана државности Србије, честитке Влади србије и премијеру Ивици Дачићу упутили су премијери Русије, Бугарске, Турске, Мађарске и Републике Српске, саопштено из Владе. - Са задовољством наглашавам карактер руско-српских односа, утемељених на традиционалном пријатељству и духовној блискости наших народа. Сигуран сам да даљи напредак привредне сарадње и реализација заједничких пројеката одговарају интересима Русије и Србије - наводи се у честитки руског премијера Дмитрија Медведева. Премијер Бугарске Бојко Борисов је поручио да Србија може да рачуна на подршку Бугарске у „изградњи заједничког европског дома“, док мађарски премијер Виктор

Орбан наглашава да Мађарска „доследно подржава европске интеграције Србије и да је спремна да тај процес помогне“. Премијер Турске Тајип Реџеп Ердоган је у честитки истакао да верује да ће у годинама које долазе Србија и Турска наставити заједнички да доприносе миру и стабилности у региону. Поводом Дана државности, председник Србије Томислав Николић положио је данас венац на Споменик незнаном јунаку на Авали, а после полагања уписао се у Спомен књигу. Председник Владе Србије Ивица Дачић је положио ловоров венац на саркофаг вожда Карађорђа у Цркви Светог Ђорђа на Опленцу у Тополи. У цркви на Опленцу помен је служио епископ шумадијски Јован после чега су венце на Карађорђев саркофаг положили принц Александар Карађорђевић и принцеза Катарина, а у име председника Србије Томислава Николића, његов саветник Оливер

Антић. И у Цркви вазнесења Господњег у Орашцу служена је света архијерејска литургија којој су присуствовали принц Александар и принцеза Катарина, после чега је уследио помен Карађорђу и његовим устаницима и полагање ловорових венаца у Марићевића јарузи. У име Градске управе града Краљева свим грађанима Србије, и свим суграђанима, Дан државности је, после полагања венца на споменик на Тргу српских ратника, уз жеље за пуно здравља, среће и напретка, честитао градоначелник Драгана Јовановић. Председник Скупштине града Сретен Јовановић је, придружујући се честиткама, подсетио да се у Србији, и Краљеву, Дан државности обележава већ дванаест година. - То је један до значајних дана српске историје који увек треба да нас подсећају на оно што се догађало у прошлости - рекао је он.

Трећа Изборна скупштина Градског одбора ЛДП

ПРОМЕНА СР ОД ГЛАВЕ ДО

Субота, 9. фебруар

- Краљево је данас пример партијског плена у коме је партијска књижица основна квалиф - Србија никада није била толико несрећна, дезоријентисана, усамљена без подршке - Владимир Карданов нови менаџер Градског одбора ЛДП у

РБИЈЕ О ПЕТЕ

фикација за успех и запослење појединца. е у свету и унутрашњих потенцијала. у Краљеву

рећа Изборна седница Градског одбора Либерално демократске партије у Краљеву, одржана у великој сали Мултимедијалног центра „Кварт“, окупила је велики број делегата и гостију, пре свега оних који су и раније са овом странком одржавали партнерске односе. Међу њима су били представници локалних одбора Српског покрета обнове, Демократске странке, Демохришћанске странке Србије и Уједињених региона Србије. У радном делу конституисан је нов петнаесточлани Градски одбор састављен од људи за које нови менаџер Владимир Карданов верује да су веома квалитетни и да могу да направе озбиљну партију која ће учешћем у локалном парламенту да обезбеди нормалнији и бољи живот за све грађане Краљева. Подсећајући да Либерално демократска партија наставља политику коју је водила од оснивања, и конституисања првог одбора у Краљеву, указао је на град као престоницу неукуса у којој се све врти око поделе политичког плена. Доказ таквој тврдњи су локална јавна предузећа, а у некима су и статути мењани како би одређени људи могли да заузму директорска места. У политици има довољно места за све који желе њом да се баве, па политичарима није место у јавним предузећима и другим местима на којима се траже људи са професионалним искуством и менаџерским способностима. - Краљево је данас пример партијског плена у коме је партијска књижица основна квалификација за успех и запослење појединца. Ми смо и поред понуда да учествујемо у власти остали опозиција и због тога се не кајемо. Време нас никада до сада није демантовало, тако да ће и овога пута потврдити да смо били у праву што нисмо хтели да преузмемо одговорност за управљање градом са људима који нису способни да га извуку из живог блата у које је упало – истакао је Карданов. Реална ситуација у граду није нимало сјајна, а на тежак положај, чуло се на свечаном делу скупштине, утицале су и бројне лоше одлуке одборника у локалном парламенту, пре свега оне о повећању цене грејања за 50 одсто и броја чланова Градског већа ради намирења партијских интереса. Ни од једне, каже Карданов, грађани Краљева неће имати користи. Уз подсећање да од конституисања нове власти, осим прича и обећања, није било нових инвестиција стиже и упозорење о повећању броја незапослених и умирању спортских друштава која су некад била понос града. Још парадоксалније звучи чињеница да критике готово да и не дотичу оне којима су упућене, па се од деле-

гата Изборне скупштине очекује да помогну у решавању проблема. - Либерално демокртска партија ће енергичним деловањем у Скупштини града, али и ван ње, покушати да укаже на све проблеме који су довели овај град на руб пропасти. У тој политичкој борби нећемо правити компромисе, јер нам резултат са претходних избора, и стални раст чланства, то не дозвољава – каже Карданов. Председник Либерално демократске партије Чедомир Јовановић је, обраћајући се делагатима Скупштине, поставио питање способности читавог друштва да се покрене и способности политичких актера да постигну неопходне договоре око послова који у Србији морају да се ураде. Међу опозиционим странкама у земљи све чешће, и са све више жестине, говори се о неопходности избора па је, верују, само питање тренутка када ће кампања бити формализована. На основу бројних политичких обрачуна често се изводи закључак да је она већ почела. Избори су најозбиљнији посао који свако нормално друштво може да уради, а само неколико месеци после њих покретање ове теме прво компромитује оне који су на власти, а које Јовановић критикује због одсуства јасног плана и визије, и без способности да одговори шта је циљ Србије која нема право да бира одговоре правећи компромис са истином. Сматрајући Србију најнесрећнијим европским друштвом верује да су за то одговорни они који су земљу водили, али и они који су за то гласали. У обесхрабрујућој атмосфери превелика конфузија је последица немоћи и неодговорности људи који воде земљу, популизам, демагогија, одсуство стратегије, плана, визије, континуитет у грешкама које се преносе из владе у владу. Све то доводи у поражавајућу ситуацију да само неколико месеци од формирања Владе говоримо о новим изборима. - Зашто шест месеци после избора причамо о новој изборној кампањи? Јесмо ли остварили све програме, па идемо у нове изборе? Јесмо ли ископали канале, Нови чланови Градског одбора Либерално демократске партије у Краљеву су Љиљана Алексић, Милан Чоловић, Милош Гостиљац, Дејан Ђоковић, Владимир Јеремић, Горан Миловановић, Бранко Ђокић, Зоран Остраћанин, Олга Франић, Александар Подгорац, Саша Радуловић, Бранислав Арсић, Бранислав Сеничић, Весна Стојковић.

Чедомир Јовановић

довели инвеститоре, изборили се са корупцијом, одвели Србију у Европу, решили проблем Срба на Косову, поправили односе са суседима, унапредили систем образовања, здравства, социјалне заштите, учинили пензије и пензиони фонд стабилним, извесним, сигурним? Ништа од тога. Зато идемо на изборе. Идемо на изборе да би ставили тачку на ту политику, јер само онда избори имају смислу – каже Јовановић. Али да би се ставила тачка на такву политику није довољно само критиковати. Потребно је и да као друштво поставимо питање личне одговорности, пре свега они који су годинама стварали овакав систем а одржавају га и данас. Узрок свих проблема Србије Јовановић види у троуглу који чине Социјалиситичка партија Србије, Демократска странка и Српска напредна странка. Код њих треба тражити одговор да ли

ће Србија пронаћи снаге да крене у сусрет новим изазовима, да јасно формулише план, а са њим и обавезе сваког човека. Жеље за променама у Либерално демократској партији су јасно дефинисане. Са ким треба извести те промене још се не зна. - Нисмо успели 1997. године да уверимо народ да се мора бојкотовати Милошевићева намештена изборна кампња. Нисам био наиван када сам петанест година после тога са Драшковићем дошао овде на исти трг на коме су ме Драшковићеви гађали јајима 15 година пре тога. Ако ми не можемо да направимо тај корак како ће га направити људи у Србији? Перспектива младих је иста као и наша и то нас обавезује на другачији приступ у овом тренутку. У изборну кампању можемо ући једино као у етапу великог политичког посла који желимо да урадимо. Ми морамо да напра-

вимо од Србије своју земљу, а кад се прави земља природно је да не може да буде само ЛДП, СПС... Може да буде само једна Србија и у том послу има места за свакога, а наша је дужност да то поверимо не лидерима, него људима, онима са којима смо мењали Србију – каже Јовановић. Уз констатацију да међу политичарима нема невиних Јовановић преузима део одговорности због тога што до сада није нашао начина да гласаче у Србији убеди зашто треба да подржи идеје партије коју води. То што су други успели само је још једно велико упозорење. Либерално демократска партија је и до сада говорила о модерном животу, успешно организованој земљи, ефикасним институцијама, добром образовању, миру међу народима, свему ономе што треба да има плодно тло међу бирачима у Србији. Чињеница да

они овој партији нису поклонили довољно поверења само потврђује да није нађен прави пут да се до њих дође. И управо због тога потребан је нови договор са свима, посебно у ситуацији када легитимитет добија све што је лоше у земљи. Због тога, каже он, ситуација у Србији мора да се мења од главе до пете. Подсећајући да је прошло десет година од убиства Зорана Ђинђића, а то је превише да би се схватило да је Србија залутала, указује на чињеницу да се речи првог демократски изабраног премијера слушају као проповеди и да се свако на њих позива. Због свега тога Либеарално демократска партија, ишчекујући нове изборе, већ током пролећа мора да направи договор са свим демократским снагама у друштву, и не само политичким партијама. Јовановић је подсетио на не тако давна дешавања везана за расписивање последњих

избора констатујући да бивши председник ни тада није много мислио на интересе грађана Србије. - Тадић није мислио ни на нас, ни на било кога другог. Ни на своју странку није мислио. То ипак не значи да ми данас не треба да мислимо на њега. Он је био председник ове земље осам година. Мене је чињеница, и да је Милошевић био председник земље, обавезивала да га поштујем и зато тако често говорим да немам разумевања за нове лидере Демократске странке који своју снагу доказују тако што понижавају Бориса Тадића. Не понижавају они њега, већ најпре себе, па све оне у Србији који су у њему видели председника. Ако је био такав каквим га данас описују, зашто су га онда предлагали. Та идеја да једна глава може да буде довољна за нови почетак, без питања ко је шта био, или ко је шта урадио, је погрешна. То ни Милошу није срећу донело, па неће ни другима. Мишковићева глава неће нахранити Србију. Неће донети ни ред у Србији. Сада се само поставља питање чија ће бити следећа на такав начин - упозорио је Јовановић истичући да у Србији више не постоји послован свет у ситуацији када сваки послован човек очекује да му неко закуца на врата и одведе некуд под оптужбом да је упропастио Србију. Без обзира што верује да постоје конкретни и врло добри програми у култури, здравству и свим другим сегментима друштва и даље је кључно питање како добити подршку за њихову реализацију. - Превише је велики јаз да би једна странка могла да каже сами ћемо Србију превести на бољу страну. Зато желим са свим људима да се договорим, јер нико није толико лош. Не кажем да није било добрих потеза у овој Влади. Спроведена је нека пореска реформа. Стабилизована је еко-

номска ситуација како тако. Настављено је задуживање, али смо макар нашли некога ко ће и оваквима кави смо да да новац – каже Јовановић. У таквој ситуацији сви морају да се мењају, па и Либерално демократска партија. За разлику од свих досадашњих договор о коме говори председник ЛДП мора за основу да има способност учесника да, пре свих, реално сагледају сами себе. Да би се променила политика неопходно је да се промени неуспешан политички живот у њој. У ситуацији када је све деградирано обавеза свих учесника у политичком животу већа је него у мају претходне године. Зато и нема реалне основе за прављење предизборних коалиција као репризе свега што је у прошлости већ виђено. - Можемо да се договоримо око озбиљних и дубоких промена у политичком животу земље које би донеле политички неоспоран квалитет, које би нама дале потребну ширину, које би нас извеле из мртвог угла у који смо угурани силом и на такав начин омогућиле да се политика о којој говоримо нормално развија. Морамо решити проклетство нашег друштва које препознајемо у немоћи да се договоримо око једноставних питања и тема. Морамо знати шта је циљ ове земље у времену које је тако изазовно и турбулентно. Власти се мењају, и мењаће се, и због тога сам тако критичан и према ономе што је радила Демократска странка и према овоме што данас чине напредњаци. Надам се да ће ово бити година у којој ће људи направити корак за себе, а онда ће се срести са нама и ми ћемо сигурно бити јачи. Не размишљам у овом тренутку о нашој позицији после ибора, већ бринем за ову нашу земљу која никада није била толико несрећна, дезоријентисана, усамљена без подршке у свету и унутрашњих потенцијала. Ми смо у политику ушли зато што је то био једини начин да преживимо – констатовао је на крају Јовановић.

Јак глас социјалдемократа у Скупштини града

РАД СКУПШТ ПО ИНЕРЦИЈИ - Од тринаест места у Скупштини града, колико је након избора припало коалицији „За бољи живот“ једно је заузео Бранимир Јовановић, потпредседник Градског одбора Социјалдемократске партије Србије

Понедељак 11. фебруар

оцијалдемократска партија Србије спада у ред млађих на краљевачкој политичкој сцени. У периоду припрема да први пут у Краљеву провери свој рејтинг склопљен је коалициони споразум са Демократском странком , Демохришћанском странком Србије и Зеленима Србије, истоветан са оним на републичлком нивоу. Од тринаест места у Скупштини града, колико је након избора припало коалицији, једно је заузео Бранимир Јовановић, потпредседник Градског одбора СДП. Имајући у виду да партија никада раније није учествовала у изборима, упркос надањима да би могли имати значајнији утицај у локалном парламенту, ово је у Градском одбору оцењено као успех. Партија у Краљеву окупља људе који раније нису били у другим странкама, или оне који, иако су то можда јесу, у њима нису били превише активни. Зато данас са поносом истичу да међу њима нема оних који су склони честом мењању партијских боја. Окупљени су око идеје која им је непосредно после избора бар за тренутак власт довела на дохват руке. Очекивало се да ће постизборни коалициони споразум између Демократске странке, Социјалистичке партије Србије и Г17 обезбедити континуитет власти, у којој ће се први пут од оснивања Градског одбора наћи и Социјалдемократска партија, али је он престао да важи истог дана кад је и потписан. Тако социјалдемократе нису успеле да осете укус власти. Упркос позивима да се придруже новој владајућој већини процењено је да то не би било добро за Градски одбор, па су остали у опозицији иако је странка којој припадају део власти на републичком нивоу.

- Неки чланови Градског одбора су, можда и оправдано, сматрали да би наш улазак у власт у Краљеву био продуктиван. Председник наше странке је министар трговине, телекомуникација и информационих система, па бисмо били добра веза између министарства и локалне управе и тако могли да помогнемо бољем функционисању Краљева. Не знам колико је у том тренутку владајућа коалиција била спремна да више разговара о нашим плановима за будућност, али имам утисак да када се заврше избори све што се говорило у предизборној кампањи пада у воду. На постизборним коалиционим састанцима више се разговара о подели плена и директорских места него о ономе шта треба да се уради, шта је идеја, план за неки даљи период, и у ком смеру ће да се води политика града – каже Јовановић.

Скупштина Само неколико месеци присуства седницама Скупштине града у својству одборника ново су искуство. Па иако предлози опозиције не наилазе на превелико одобравање одборника владајуће већине за сваку седницу локалног парламента врше се озбиљне припреме са циљем да се амандманима и предлозима за допуну дневног реда делује кон-

Бр

ТИНЕ И

ранимир Јовановић

труктивно. - У претходном сазиву скупштине сам присуствовао се ницама као новинар и оно што сам видео није ми се н мало свидело. Много тога мора да се избаци из скупштин прво начин понашања и обраћања одборника које је нед пустиво за један представнички дом. Када сам ушао у ску штину као одборник ти манири су настављени, што ме ни изненадило, иако не могу да верујем да је усвојен накар дан систем вредности. Док један одборник говори пол тички противник добацује са места и то није нормалн Припадам групи одборника који имају политичку култур никад не упадају у реч и не добацују, па и од осталих оч кујем да се тако понашају. Имам утисак да се председни скупштине бори да држи ситуацију под контролом, али м то не успева. Одборници који имају неколико мандата скупштини усвојили су модел понашања који на њих делу

дни не, доупије раино. ру, чеик му ау ује

као опијум, па не би да га мењају – прича Јовановић. Новајлија међу краљевачким одборницима, позивајући се на краткотрајно парламентарно искуство, не може да се одупре утиску да је заказао изборни систем који доприноси да локални избори у Србији губе смисао. На то наводи тежња републичких власти за пресликавање састава коалиције на локалним нивоима. Због свега није склон да рад локалног парлемента оцени високом оценом. На скали од један до пет једва да би достигао мршаву двојку. Овакав став појачава утисак да појединци политичке функције доживљавају као награду, а не као тежак и одговоран посао, тим пре што су се готово шест месеци у локалном парламенту ломила копља око фотеља, састава комисија и управних одбора јавних предузећа и установа. У Социјалдемократској партији преовладава утисак да у раду локалног парламента нема идеја и иницијативе, да се ради

по инерцији, што се најбоље видело приликом усвајања буџета за ову годину. - Све је пуко пресликавање, а буџет се више кроји партијски него у интересу грађана, што је већ на први поглед очигледно. Буџет је увек или инвестициони или социјални, а овде не можемо да препознамо неку од тих карактеристика. Зато треба јасно да кажемо, ове године буџет неће бити социјално оријентисан, него ће бити инвестициони и развојни, па стежемо каиш да нам буде боље за пет година. Или ћемо рећи ситуација је тешка, нема места развојном буџету, хајде да усмеримо новац на социјално угрожене. Ту црту не могу да видим у овом буџету, али нисам ни у претходном – каже Јовановић.

Инвестиције Инерција је присутна и у реализацији капиталних инвестиционих пројеката који су започети у време мандата претходне власти. Па, иако на терет актуелне власти не може да се стави мањак средстава за њихову реализацију недостатак новца је бољка од које локална заједница болује дуги низ година. У таквој ситуацији и чуде нереалне процене приликом почетка било каквих радова који до завршетка вишеструко премашују планиране износе. Одређен број инвестиција зависи и од виших нивоа власти, па се у том смислу очекује већа активност челника локалне управе и притисак на републичке органе. - Имам утисак да је за ових шест месеци било много празног хода, а то нам никако није потребно у овом тренутку. Чини ми се да није све баш онако како су у предизборној кампањи говориле странке које данас партиципирају у власти. И аеродром, и карго центар, и обилазница су одличне ствари, с тим што мислим да је требало да се иде неким другачијим редом. Требало је прво донети низ мера на јачању локалне привреде. Џаба нама аеродром који с обзиром на стандард грађани неће да се користи за туристичка путовања, већ више за транспорт робе. Ако имамо лошу привреду и он ће да стоји као украс. Зато морамо упоредо ићи са мерама које ће стимулисати развој привреде у овом крају – каже Јовановић. Најмање што може да се оче-

кује од власти која није способна да реши нагомилане проблеме је да се слика пред телевизијским камерама и обећава подизање фабрика иако зна да је то нереално. Краљевачка привреда је одавно изгубила корак са оном ван граница земље, па би они који су преузели одговорност за организацију живота у граду требало да све снаге усмере према реалним проблемима које могу да реше, првенствено стимулисањем отварања нових радних места. Пракса је показала да се о томе интензивније говори једино током предизборне кампање, а решавање питања незапослених решава запошљавањем партијских другова. Социјалдемократе верују да би иницијатива за такве активности требало да потекне од локалне самоуправе која би низом повољности поспешила отварање нових радних места. Толико пута помињано обезбеђење грађевинског земљишта под повољним условима свима који имају жељу да инвестирају није дало никакве резултате у граду чији је развој, верује Јовановић, стао још пре пуних петнаест година. У том смислу је земљиште чији је власник град могло боље уступити без накнаде, него да стоји неискоришћено, ако ће то колико толико смањити број незапослених. Многи проблеми са којима се град суочава проистичу из погрешног система вредности и организације локалне управе. У ситуацији када не постоји иницијатива ни добра воља да се ради политичке функције служе само да би неко примао плату. - Није за тешку ситуацију крива ни ова власт, а ни претходна. Проблем датира деценијама у назад, јер се није на време кренуло са његовим решавањем. Ако сада не кренемо биће још горе. Без посла је много младих људи које је захватила апатичност и поремећени систем вредности. Какву поруку представници власти шаљу младом човеку? Шаљу му поруку да ће посао да добију они који су завршили неки приватни факултет у петој деценији, ако су политички активни. Они други ће да чекају. Држава прави велику грешку јер гуши предузетнички дух код младих који немају одважности да се баве приватним послом. Гуши га тако што нон стоп промовише предности рада у државном сектору, а задужује се како би исплатила солидне плате запослених, док вишеструко продуктивнији човек у приватној фирми има дупло мању плату, ако је уопште прима. У таквој ситауцији нема предузетничког духа, па неке ствари морају да се пресеку и крене из почетка – уверен је Јовановић.

Чланство И док су партије постали бирои за запошљавање, а Градски одбори степеница ближе добијању посла у Социјалдемократској партији тврде да то код њих није случај. У ову партију људи не долазе због посла, јер знају да га ту неће добити. Долазе због вере у идеју на којој је заснован рад партије и младе и образоване људе који верују да могу да промене нешто. Зато у одбору и преовладава уверење да је један од ретких који потиче из народа и у коме се чује глас народа. У њему нема директора предузећа и тајкуна, а

један глас у скупштини је први начин да се чује глас против нагомиланих неправди у друштву. Нови систем вредности за какав се залажу социјалдемократе подразумева јасну диференцијацију рада и нерада, поштења и оног што му је супротно.

Тешкоће у раду И ма колико били оптимистични у проценама политичког утицаја који могу имати у парламенту, али и на грађане Краљева, на резултате рада у веома великој мери утичу услови који нису на завидном нивоу. Социјалдемократска партија је мала странка која се већ месецима бори за остварење права које јој гарантују закони. Прво се односи на страначке просторије и накнаду трошкова за њихово коришћење од тренутка када је постала парламентарна странка. На правовремено упућен захтев за остваривање права, који је упућен Градској управи, месецима нема одговора. Зато су очи социјалдемократа, али и других странака, усмерене према најављеном закупу Дома друштвених организација под чијим кровом би се све трајно сместиле под истим условима. На рад Социјалдемократске партије Србије одражава се и ускраћивање средстава која су намењена политичким субјектима за финансирање редовних политичких активности. Због мањкавости у прописима, или нечег другог, из градског буџета се издвајају средства свим странкама које имају представнике у локалном парламенту. Тако Демократска странка као стожер коалиције „За бољи живот“ добија средства, а тринаестину на коју СДП полаже право по основу једног одборника не може да добије од коалиционог партнера, јер је то у супротности са Законом о

финансирању политичких партија. Па иако ускраћена сума није велика у веома тешкој економској ситуацији сваки динар добија много већу вредност.

Идеје И поред свега у Градском одбору СДП труде се да новим идејама помогну грађанима у остваривању права за која сматрају да су им ускраћена. У том смислу планирају да отворе посланичку канцеларију у коју би сваког месеца бар једном долазио неко од посланика СДП у републичком параламенту. Директни разговори са бирачима о животним проблемима још један су начин да се превазиђу мањкавости изборног система у коме посланик након избора нема никакву одговорност и не полаже рачуна својим бирачима. - Желимо да покажемо да то тако не може и да су наша врата отворена за сваког грађанина. Кад га посланик саслуша, и видимо који су то проблеми, покушаћемо кроз законску процедуру да их решавамо. Много је апатичних људи који не желе да уђу у политику, и много оних који неће да прљају руке, јер је политичка сцена запрљана. Пробаћемо такве људе да наговоримо да нам се прикључе. Наш став је да нам капу кроје људи који нису бољи од нас. Двадесет година гледамо иста лица, а ништа добро нисмо могли да видимо. Ситуација је све лошија и време да неки нови људи пробају да иницирају неке идеје, јер само поштен рад и велика воља могу да нас извуку из кризе. Ма колико ситуација изгледала тешко ниједна није толико безнадежна да поштен рад и велика воља не могу да је превазиђу – каже Бранимир Јовановић, одборник Социјалдемократске партије Србије у Скупштини града Краљева.

Демократске перформансе парламента

БЕЗ ЗАКОНА ПО ХИ

Среда, 13. фебруар

- На Балкану егзистирају слабе и недовршене државе и неконсолидоване демократије. - Закони се усклађују са законима Европске уније, војска реформише по принципима које дефинише НАТО, а буџет усваја у договору са Међународним монетарним фондом. – Снага парламента је кључ демократизације и европеизације, а консензус о јачању парламента раван је консензусу о будућности државе и демократије

итаву годину дана су професори Факултета политичких наука из Београда, Сарајева и Подгорице истраживали демократске перформансе парламената три државе и на основу резултата представили препоруке усмерене ка повећању демократичности, унапређивању процедура, јачању контролне функције и повећању транспарентности рада. До препорука се дошло након анализе документа која регулишу рад Народне скупштине, интервјуа са посланицима из различитих политичких структура и регионалних конференција у главним градовима три државе. Циљ истраживања је био да се идентификује шта су заједнички, а шта

специфични, проблеми парламената нових држава које се колоквијално називају земљама западног Балкана. Позиција парламента као носиоца народног суверенитета и суверене власти у нескладу је са реалном позицијом у друштву која је у највећој мери маргинализована, првенствено због тенденције превласти извршне власти. Европеизација и демократизација су комплементарни процеси, а централна институција тог процеса је парламент зато што се кроз њега врши хармонизација прописа и усклађивање са правним тековинама Европске уније. С друге стране кроз парламент се обликују многе друге институције, врши избор и контрола рада владе, владиних тела и агенција, борба

ИТНОМ ПОСТУПКУ

против корупције и све што је актуелно у друштву. Српски парламент је изузетно фрагментиран, јер у оквиру њега постоји десетак посланичких клубова и између 30 и 40 различитих идентитета. Један од начина да постане компактнији је спречавање партија да формирају посланичке клубове у супротности са оним што су бирачима понудиле пре избора, јер бирачи гласају за једну листу док се у парламенту појављују други идентитети. На то утичу првенствено мале партије које се, због немогућности да пређу цензус, појављују на изборним листама већих, а у парламенту формирају посебне посланичке клубове. Опасност од фрагментације избегла би се и повећањем броја изборних јединица и тако обезбедила равномернија територијална заступљеност у парламенту. Проблем фрагментације неке земље решиле су увођењем двостепеног цензуса. Тако је партијама које самостално излазе на избор за улазак у парламент довољно поверење 5 одсто бирача, док је онима које су удружене са још једном потребно седам. Уколико се у коалицији налази три партије потребно

је поверење девет одсто бирача који су изашли на изборе. У Србији поред главног града, и још 23 организационе јединице које имају статус града, постоји и 150 општина. Након последњих избора, и конституисања парламента, дошло се до податка да чак 111 локалних самоуправа у њему нема своје представнике. Ствар постаје још комплекснија када се има у виду да више од половине посланика долази из само неколико градова, 119 из Београда, 15 из Новог Сада и по 10 из Ниша и Крагујевца. Иако је 2011. године изменама у Закону о избору народних посланика делимично решено питање императивног мандата овај проблем се не може решити без промене устава по коме је посланик слободан да, под условима предвиђеним законом, повери мандат партији на чијој листи је изабран. После критика Европске и Венецијанске комисије, а у процесу приближавања Европској унији, поставља се питање неопходности промене устава који би коначно регулисао позицију сваког посланика. И док пленарни део заседања парламента истраживачи

виде само као режирану, представу због директних телевизијских преноса, скупштински одбори немају улогу предвиђену Пословником о раду Народне скупштине. Генерални закључак истраживача је да се у српском парламенту закони доносе без реалне процене колико то кошта пореске обвезнике и какве су шансе за имплементацију појединих решења. Кад је реч о квалитету имали смо законе који су били супротни европским стандардима и нормама. Такви су били Закон о верским заједницама и најновији Закон о Народној банци. Закони се често доносе и без адекватне јавне расправе, а неретко доживљавају оштре критике стручне јавности, као што је био случај са законима о помоћи породицама хашких оптуженика, високом образовању, посланичким примањима, раду, тржишту хартија од вредности и слично. Чињеница да парламентарци сматрају да су доношењем закона завршили посао указује на потребу јачања механизама за контролу спровођења закона. Парламент има улогу да врши надзор над спровођењем закона у пракси, а на располагању му у ту сврху стоји низ институција. Установљено је да примена неких закона није почела ни десет година по усвајању, а најкарактеристичнији је Закон о лустрацији усвојен 2003. године. Иако је Закон о заштитнику грађана донет 2005. године овај је изабран тек две године касније. Лоша порука коју шаље парламент је недопустиво велики број закона који се доносе по хитном поступку, јер су у таквим ситуацијама смањене шансе за квалитетнију јавну расправу, дебате и могућност опозиције да амандманима коригује закон. Српском парламенту је потребна и боља техничка подршка. Док у свету на сваког посланика долази три запослена у скупштини код нас 250 посланика опслужује 350 запослених што се показало као недовољно за квалитетнији рад. Интересантно је да се прва питања која се нашим парламентарцима постављају у контактима са посланицима из других земаља односе на буџет којим располажу и број сарадника који им помажу у раду. Ни на једно од ова два питања они немају одговор. У Србији и даље не постоји обавеза Владе и других институција које учествују у процесу преговора о ступању у Европску унију да скупштини подносе периодичне извештаје. Са друге стране парламент не користи ни могућност екстерне контроле Владе у сарадњи са независним телима које је изабрао. Став истраживача је да на Балкану егзистирају слабе и недовршене државе и неконсолидоване демократије. На то наводи податак да се закони усклађују са законима Европске уније, војска реформише у складу са принципима које дефинише НАТО, а буџет усваја у договору са Међународним монетарним фондом. Без аутономије посланика и достојанства парламента обесмишљава се идеја парламентарне представничке репрезентативне демократије, а самим тим и смисао партија и избора. Ако је парламент маргинализован, а његова

улога сведена на избор владе и по којег закона, оправдано се поставља питање потребе постојања партија и избора. Да би парламент унапређивао и промовисао демократске процесе неопходно је да буде транспарентан, ефикасан и одговоран. Снага националних парламената је кључ и демократизације и европеизације, а консензус о јачању парламента раван консензусу о будућности државе и демократије. То је оно на чему треба да раде сви посланици и политичке партије без обзира да ли су у власти или опозицији. Неоспорно је да парламент треба да буде институција од изузетног значаја без које нема демократског уређења. Али, чињеница је да се о њему не тако ретко говори пежоративно и у врло поједностављеном оквиру. Зато су истраживачи и настојали да истраже које су критике парламента оправдане, а које спадају само у политичку интерпретацију реалности. Једноставних решења која би од парламента у кратком времену направила функционалну институцију нема, јер је већина проблема сложена и међусобно повезана. Проблеми проистичу из устава, закона, изборних закона и читавог сплета других околности. Посланици потврђују да је процес подношења предлога закона сложен, поготово кад су у питању различите грађанске иницијативе. Уз предлог је најчешће потребно доставити читав сет докумената што може да буде доста компликовано, па се очекује да парламент утврди механизме како би стручне службе пружиле помоћ грађанима, када се ради о подношењу предлога закона. Како не постоји ограничен рок од подношења предлога закона до његовог уласка у скупштинску процедуру дешава се да неке грађанске иницијативе никада не дођу на ред за разматрање. Зато се очекује да би у неком наредном периоду парламент о сваком од предлога требало да се изјасни у реалном року. Кад је реч о јавним расправама и процесима поправљања закона, у комуникацији са експертима, цивилним сектором и јавношћу, потребно је додатно оснажити бројне примере добре праксе уз обавезу јавног слушања свих, а не само закона за које се процени да су посебно важни. Кад се говори о контролној функцији парламента један од наважнијих проблема је питање интегритета народног посланика које је везано за партијску дисциплину. Персонализација одговорности сваког од њих важан је елемент који би смањио могућност појединаца да се крију у оквиру посланичких група. Иако се, када је реч о трошковима парламента, најчешће говори о институцији која много троши у жижи интересовања јавности увек су дневнице и скупштински ресторан. Анализа рада ипак показује да су потребни ресурси изузетно скромни и да се морају значајно повећавати. Иако је најлакше трошкове покривати из буџета верује се да постоје и други механизми који се могу користити.

Среда, 13. Фебруар 28

- Награда која носи име др Милоша Бабића припала Јелени Марашевић, студенту друге године докторских студија на Колумбија универзитету у Њујорку

Додељена признања из Фонда др Милош Бабић

И ОВЕ ГОДИНЕ ПОБЕДНИК ДОКТОРАНТ 29

ећ четврту годину заредом Градски одбор Нове Србије додељује годишњу награду најбољем краљевачком студенту у знак сећања на првог демократски изабраног председника општине и градоначелника Краљева др Милоша Бабића. Намера организатора је да препозна квалитете младих Краљевчана и симболичном помоћи олакша студирање како би могли што пре да се врате свом граду. Свечаној академији на велики православни празник Света три јерарха присуствовале су супруга покојног др Бабића Миланка и кћи Милица. Предлог за установљење награде дао је председник Извршног одбора Нове Србије Мирослав Маркићевић, а критеријуми за избор најбољег студента, као првог међу најбољима, због чињенице да конкуришу они са високим оценама, примењују се уз уважавање породице др Бабића. Уз подсећање да је др Милош Бабић био изванредни ђак и студент, каквих је мало било у генерацији, из Нове Србије стиже потврда да је такав био и као први непосредно изабрани председник оппштине и градоначелник Краљева, радан, вредан, дисциплинован, предусретљив, паметан и пун идеја за решавање горућих проблема општине и града. - Академија и награда најбољем студенту додељују се на значајан празник православних хришћана Света три јерарха који представља празник помирења, а у православном календару се обележава црвеним словом. Добитника награде најбољег студента, и свих других студената који су се јављали на конкурс за доделу награде, треба подсетити да је Србија мала земља и да су они добијеним признањем нада да има младих паметних људи који ће наћи решења за добробит грађана Србије – рекао је Предраг Матић подсећајући на речи владике Николаја Велимировића „Ако желиш поправити свет, поправи прво себе. Ако желиш поправити државу поправи прво себе. Ако желиш поправити народ, поправи прво себе. Ако желиш поправити село, поправи прво себе. Почети од себе, и поправити прво себе, то је основно начело православног народног покрета.“ Победа др Милоша Бабића на изборима 1996. године била је највећа победа Нове Србије у Краљеву. Због тога из Градског одбора ове странке долази предлог да, када се за то стекну законски услови, један капитални објекат у граду понесе његово име. Награда која носи име др Милоша Бабића припала је ове године Јелени Марашевић, студенту друге године докторских студија на Колумбија универзитету у Њујорку. Јелена је у јуну 2011. године године завршила Електротехнички факултет Универзитета у Београду са просечном оценом 9,87 без и једног дана апсолвентског стажа. Као четворогодишња кћи професионалног војника Рајка Марашевића стигла је у Краљево са оцем, мајком

Босом и старијим братом Велимиром у Краљево да би прве ђачке дане провела у Основној школи „Чибуковачки партизани“. Диплома свршеног основца уручена јој је у школи „Светозар Марковић“ из које је изашла као најбоља у генерацији. Од почетка школовања исказана љубав према природним наукама водила ју је на различита такмичења из математике и физике, али и других области. Потенцијал није могао да остане незапажен, па је на предлог директора краљевачке Гимназије одлучила да се упише у специјално математичко одељење. Брат је већ био на Саобраћајном факултету, а жеља родитеља била да женско дете упише медицину. Јелена је још од треће године гимназијског школовања била опредељена за електротехнику, а факултет је, као најбоља на пријемном испиту, уписала школске 2007/2008. године. За особу чврсто решену да успе није било препрека тако да је током свих година школовања све испите са одличним успехом полагала у јунском испитном року. Од почетка је постизала одличне резултате и била студент демонстратор за поједине предмете нижих година студија. Отац Рајко подсећа да је као студент партнер „Мајкрософта“ од друге године учествовала на свим догађајима ове фирме у Србији, а на Електријадама и другим такмичењима заузимала прво и друго место. Иако је већ пред крај студија стигао предлог да радни век започне на матичном факултету одлучила је да настави школовање на неком од престижних светских универзитета. Између Лозане, Барселоне и Њујорка определила се за овај последњи, јер је Колумбија универзитет нудио најповољније услове за наставак студија и стручно усавршавање. Пружена јој је прилика да током пет наредних година после мастера докторира. Још од прве године студија у Њујорку, за које је факултет обезбедио пуну стипендију, Јелена је као асистент на основним студијама помагала професору током предавања и прегледа студентских радова, а на другој години, поред предавања, учествује у изради различитих пројеката. До краја школовања има довољно времена за коначно дефинисање става према позиву и наставку професионалне каријере, јер оно што учи у Њујорку још нема примену у Србији. За награду др Милош Бабић први пут је конкурисла док је била на трећој години основних студија. Тада је добила похвалу Градског одбора Нове Србије. Ове године изненађењу у породици Марашевић није било краја кад су сазнали да је баш Јелена добитник ласкавог признања, тим пре што нико у породици није политички ангажован. Поред Јелене Марашевић, добитника новчане награде и одговарајуће дипломе, похвале су добили Тијана Раденковић, Софија Новичић, Нина Пејић и Андријана Букоњић.

Рајко Марашевић

У целом свету протести против насиља над женама

Четвртак, 14. фебруар

МИЛИЈАРДА ПРОТИВ Н

НАСИЉА НАД ЖЕНАМА Уз песму „Прекини ланац“ 14. фебруара у 14 сати милијарда противника насиља над женама плесало на трговима светских градова

свим земљама света на свим континентима су 14. фебруара у 14 сати на кратко заустављене дневне обавезе како би се показала заједничка снага, бројност и солидардност према женама које трпе насиље у породици. Више од милијарду учесника акције под назицом „Једна милијарда устаје“ плесало је на трговима својих градова против највећег, најбројнијег и базичног за све облике насилног понашања у друштву и у јавном простору послало поруку да је насиље према женама злочин. Акцију је покренула позната америчка редитељка Ив Енслер, а придружиле су јој се многе организације, институције, владе, државници, политичари, глумци, певачи. Независне активисткиње удружења „Феномена“ заједно са грађанима и грађанкама Краљева придружиле су се на Тргу српских ратника активисткињама које су широм света учествовале у акцији „Једна милијарда устаје“, најмасов-

нијој појединачној акцији у историји међународног покрета за заустављање насиља над женама и девојкама. Акција је истог дана организована у 200 земаља након припрема за бунт које су месецима одржавале женске организације. Играјући на улицама, трговима, у јавним просторима жене су исказивале бунт и целом свету показале колико су солидарне. Према подацима Уједињених нација, једна од три жене за време свог живота бива претучена, силована или психички злостављана. Ова статистика доводи до поражавајућег сазнања да је преко милијарду жена на свету свакодневно изложено психичком или физичком насиљу. Учешћем у овогодишњој акцији учесници су на симболичан начин показали да су људи широм света, без обзира на националност и језик солидарни у ставу да насиље над женама мора да престане. Организатори акције „Једна ми-

лијарда устаје“ у Србији су „Женски центар“ у Новом Саду, Удружења Рома у Новом Бечеју, Културни центар у Новом Пазару, Центар за подршку женама у Кикинди, „Пешчаник“ у Крушевцу, Удружење „Феномена“ у Краљеву, „Жене за мир“ у Лесковцу, Удружења Ромкиња у Нишу, СОС телефон за жене које су преживеле насиље, Атина и Дечји ромски центар у Београду, Аутономни женски центар и још неке организације из Београда и Новог Сада. Међу организаторима акције у Србији преовладава мишљење да је за жену управо њена кућа место на коме ће најлакше изгубити живот. Уз њу жртве насиља у породици све чешће бивају и деца, a међу осуђеницама за убиства највећи je број оних које су као једини начин да се ослободе насиља виделе убиство насилника. Преовладава уверење да што се више људи прикључи сличним акцијама то значи да су постали свесни проблема

и предузели корак у борби против насиља над женама. Ова и сличне акције треба да буду што чешће, јер је то један од начина да се допре до људи, пре свега младих који своје ставове тек формирају. Бојана Миновић активисткиња „Феномене“ и „Жене против насиља Србије“ истиче да је циљ планетарне кампање скретање пажње јавности на проблем насиља над женама поводом запрепашћујуће статистике. - Насиље над женама је озбиљан друштвени проблем, а тема насиља, и акција попут данашње, нису ствар једне групе људи, неке политичке партије, или слично. То је питање које се тиче свих нас тако да морамо захтевати од политичара да предузимају конкретне мере које ће омогућити адекватан рад надлежних институција и најбољу могућу заштиту жена и њихов достојанствен живот – каже Миновић уз подсећање да се песма уз коју је плесала милијарда учес-

ника акције симболично зове „Покидај ланац“. У Краљеву од 2006. године при удружењу „Феномена“ поново ради СОС телефон. До сада је преко њега примљено више од 1300 позива жена које су претрпеле неки вид насиља. Најчешће се јављају оне које пријављују физичко насиље, мало ређе психичко, док се сексуално насиље и не пријављује зато што се често и не препознаје у браку. Искуство показује да се жене углавном јављају после дугог времена трпљења насиља у породици, најчешће када оно до те мере кулминира да им буде угрожен живот, или када насиље почиње да угрожава и децу. Насиље у породици је специфичан вид насиља, јер између наислника и жртве постоје многе везе. Пре свих ту је емотивна веза, сећање на лепе тренутке, заједничка деца,

имовина, пријатељи, рођаци, а дешава се да жена и кад трпи насиље воли насилника, јер он није увек насилан. Нису ретки тренуци кад он обећава да више неће бити насилник, да ће се променити и да ће све кренути на боље, а жена поверује у ту промену. У „Феномени“ кажу да није редак случај да, и кад реши да пријави насиље, жена нема где да оде. - Судски процеси дуго трају, не постоје сведоци, а једини доказ да је насиље постојало је изјава жене која је често заплашена, па не сме да сведочи на суду. Некад се и предомисли, јер насилник у периоду док траје процес постане нежан. Жену је често срамота да пријави насиље, а не мали број пута мисли да је и сама крива за насиље које јој се десило. Често нема подршку околине и породице, а дешава се да је економски зависна од насилника и нема од чега,

или где, самостално да живи, јер процеси за поделу имовине трају годинама – каже Драгана Вељовић из удружења „Феномена“ које помаже жртвама када су у дилеми. „Феномена“ подржава сваку одлуку коју жртва насиља донесе и упућује их на институције које могу да им пруже помоћ. Током дуготрајних процеса доказивања насиља једина су подршка онима које су га доживеле. Поверење жена које се обраћају појачано је чињеницом да је удружење једини фактор у целом процесу који чује целу причу, разуме жртву и никад не осуђује за оно што је урадила. Акцију је у Краљеву подржао Одбор за људска и мањинска права Демократске странке са жељом да око проблема насиља уједини власт и опозицију и све друге актере на политичкој сцени града.

- У претходном периоду смо, као једно од прелазних решења у оснаживању жена жртава породичног насиља донирали пројекат и обезбедили грађевинску дозволу за изградњу сигурне женске куће. У том смислу упућујемо апел садашњој власти да локацију приведе намени и омогући прибављање донација како би изградња куће могла да почне и заврши до 2017. године, до када важи дозвола. Кућа је намењена заштити жртава насиља са територије Рашког, Расинског и Моравичког округа, а одбори за људска и мањинска права и социјалну политику Демократске странке имају одрживо решење за финансирање те куће кроз сарадњу градова и општина на територији три округа – каже Данијела Милетић Миладиновић, члан Главног одбора Демократске странке.

КУД „Бошко Вујадин“ у посети Адранима

АМБАСАДО

Поводом пете годишњице активног рада КУД „М чланови културно-уметничко

Субота, 16. фебруар

а темељу чињенице да је Моравац први пут одсвиран у Адранима далеке 1870. културно уметничко друштво формирано 1981. као друштво фолклора, глуме, мушких и женских изворних певачких група, добило је исто име. Никада није било регистровано као право друштво а активности су биле ограничене само на Адране. Поузданих података о раду друштва нема јер је он био прекидан разним кризама и ратним дешавањима. Зоран Симовић, Милорад Лазовић и Ђоко Бантулић успели су да 2008. године обнове рад Културно-уметничког друштва „Моравац“ које је у веома кратком времену окупило више од стотине чланова фолклорне и мушке певачке групе. Осим наступа у Адранима наступали су на фолклорним скуповима са којих су почеле да пристижу прва признања и награде. У међувремену остварена је сарадња са бројним сличним друштвима,међу којима и КУД „Бошко Вујадин“ из Источне Илиџе у Републици Српској. Пријатељи из Источне Илиџе посетили су јуче Адране и поводом пете годишњице постојања друштва из Адрана одржали концерт у овом месту. Гостовање у Адранима био је повод да са КУД „Бошко Вујадин“ у Краљево допутује и делегација општине Источна Илиџа у којој су, поред начелника општине Предрага Ковача, били председник и потпредседник друштва Милисав Кокић и Горан Ковачевић. Делегацију пријатељског града примио је градоначелник Краљева Драган Јовановић са сарадницима и са гостима разговарао о проширењу сарадње. Осим сарадње на културном пољу челници два града разговарали су и о успостављању економске сарадње. Оно што су амбасадори општина и градова започели прошле године у Краљеву су наставили челници две локалне самоуправе. Сарадња на културном пољу промоцијом српског народног стваралаштва основ је да две локалне заједнице у наредном периоду нађу и друге модусе, а да сарадња прерасте и у економску. - Увек нам је драго кад смо у Србији поготово кад нас овако топло и братски приме. Надамо се да ћемо бити у прилици и ми да угостимо људе из локалне власти на првој следећој смотри коју наше културно-уметничко друштво прави. С циљем да ова сарадња заживи, и да дуго траје, ја се захваљујем на искреним пријатељским позивима из

РИ КУЛТУРЕ

Моравац“ из Адрана у посети овом селу били су ог друштва из Источне Илиџе нама драгог Краљева – рекао је приликом пријема код градоначелника Краљева начелник општине Источна Илиџа Предраг Ковач. Општина Источна Илиџа настала је после потписивања Дејтонског мировног споразума и једна је од пет општина града Источно Сарајево, на подручју које је до 1992. године припадало општини Илиџа, једној од десет општина главног града Босне и Херцеговине. Општина се налази се у централном делу Републике Српске и Босне и Херцеговине и граничи са федералним Сарајевом, као и општинама Источно Ново Сарајево и Трново. На 500 метара надморске висине налази се у подножју планине Игман, и у близини олимпијских планина Бјелашнице, Требевића и Јахорине заузима територију од 29 квадратних километара и простире се на крајњем југоисточном делу Сарајевског поља. Према подацима Завода за статистику Републике Српске на подручју општине живи око 17 хиљада становника, а према подацима Општинске изборне комисије, на основу броја регистрованих бирача за изборну 2006. годину, има преко 20 хиљада становника. Због ратних дејстава структура становништва се знатно променила, а велике миграције су битна чињеница која се везује за ову, као и многе подељене општине у Босни и Херцеговини. Српско културно - уметничко друштво „Бошко Вујадин“ броји око 100 чланова. Осим фолклорног ансамбла и певачке групе у оквиру њега делују велики Народни оркестар и Тамбурашки оркестар. Са радом је почело на Никољдан 1993. године, у Касиндолу, а формирано је у ратном вихору, на само пар стотина метара од прве линије фронта. Иако у тешким условима Друштво је добро радило и окупљало изузетно велики број деце и омладине, а у оквиру њега су формиране фолклорна, драмска, музичка, плесна и ликовна секција. Омладинско позориште и фолклорна група окупљали су велики број талентоване деце и омладине, а друштво је са представама учествовало на више фестивала и културних манифестација у Источном Сарајеву, широм Републике Српске, Србије и Црне Горе и освојило више награда и признања. Због лоших услова рада недостатка простора у једном периоду Друштво није радило, али је рад на велико задовољство чланова и симпатизера активиран 2007. године.

Краљевачка медијска сцена

ДИРЕКТО ИЗ ЛУДИХ ВРЕМЕНА

Среда, 30. јануар

- У време великих неслагања између најјачих партија на краљевачкој политичкој сцени вршилац дужности директора „Ибарских новости“ био је Саша Јаношевић. Како није био члан ниједне од тих странака није имао ни обавезу према њима, па је могао самостално да води уређивачку политику

ОР Х А

(1)

Саша Јаношевић

ада су пред крај прошлог века почеле да се формирају прве политичке странке, као опозиција до тада једином Савезу комуниста, јавила се и потреба да на што ефикаснији начин своје идеје представе ширем кругу људи. У медијима који су били под контролом државе није било места за противнике система, па су страначки прваци покушавали да нађу начин да колико, толико пробију медијску блокаду. Могућности за велика улагања није било, па се као најједноставнији начин чинило оснивање независних новина. Тако је у Краљеву 1996. године, за време тврде медијске политике, која је појављивање на телевизији дозвољавала само онима који су на линији владајуће партије, формиран лист под називом „Краљевачке новине“ као резултат потребе неколицине опозиционих страначких првака да грађанима Краљева прикажу неку другу истину. Водећу улогу у информисању преузела је Српска либерална странка, на чијем је челу био Димитрије Јовановић, први уредник тих новина. Уз либерале су стали Демократска странка, Српски покрет обнове и Демократска странка Србије, а „Краљевачке новине“ су као опозиционе живеле само годину дана. Прво искуство са медијима доживео је тада опозициони активиста, а данас власник „Краљевачке телевизије“, Саша Јаношевић. После скоро две деценије са сетом се сећа новина које су сваке друге недеље пред грађане Краљева излазиле са коментарима догађаја какви нису могли да се виде у другим медијима. Писали су их људи који се никада радније нису професионално бавили новинарством, али су знали нешто о писаној речи и имали довољно мотива да раде бесплатно. Чак су сами и финансирали штампање новина које је по краљевачким кафанама продавао популарни колпортер Либе. Па иако није било покушаја да се спречи другачије мишљење нико од медија које је контролисала власт није жело да објави ни плаћени оглас о постојању новог медија. Због немогућности да се појаве на киосцима новине су искључиво дистрибуиране по кафанама, а и председници опозиционих партија имали су обавезу да их продају. - Један од најбољих продаваца је био Пеђа Стојановић који је и писао у новинама. Писали су професор Жељко Бучевац, Димитрије Јовановић, Иван Рајовић, Предо Марковић, Светлана Станић, Пеђа Стојановић, Зоран Туцаковић, а ја сам писао уводник. Било је тешко, а само један штампар је имао довољно храбрости да штампа опозиционе новине. Плаћали смо само трошкове материјала, а он нам је изашао у сусрет надајући се да ће нешто да се промени, да ће медији да се отворе и успостави неко норамално друштво. Ушао сам у причу да помогнем да се реализује пројекат који смо имали као опозиција, јер смо знали да преко медија може највише да се утиче на јавност не би ли на неки начин нешто променили - прича Јаношевић, тада члан Српске либералне странке на чијем челу су били професори Никола Милошевић и Коста Чавошки. Међу опозиционим првацима у то време владало је уверење да због затворености медија ни избори не могу да

буду регуларни. После избора за које су сматрали да су покрадени опозиција је у јесен 1996. године организовала протесте широм Србије, међу првима у Краљеву и Нишу. Више од сто дана се на Тргу српских ратника сваке вечери сакупљало десет до петнаест хиљада оних који су уз звуке пиштаљки шетњом кроз град исказивали незадовољство. Протести су трајали све док није донесен чувени Лекс специјалис који је потврдио оно што је опозиција тражила. „Краљевачке новине“ су у то време један број посветиле објављивању записника са терена којима је документовано фалсификовање изборних резултата на свим местима на којима је победила опозиција. Када је коалиција опозиционих странака „Заједно“ преузела власт у Краљеву, па и контролу над медијима, није више било потребе да излазе ни „Краљевачке новине“. - Чим су наши политичари из опозиције сели у фотеље на нас су потпуно заборавили. Почела је расподела јавних предузећа, а „Ибарске новости“ је добио Српски покрет обнове и поставио свог човека на место директора. Иако врхунски сликар Ненад Стефановић је слабо познавао економију и финансије, а почео је и штрајк у „Ибарским новостима“. Плате су касниле шест месеци, радници су се побунили тако да је настао мали хаос, а ја сам ушао да директору помогнем да превлада проблеме – прича Јаношевић. Стефановић није могао да издржи притисак због изричитог става запослених да буде смењен, па је поднео оставку и напустио предузеће на чијем се челу, као вршилац дужности директора, сасвим изненада, као привремено решење, појавио Саша Јаношевић, који је још од половине јуна 1996. године радио као новинар. Било је то време сукоба између Демократске странке и Српског покрета обнове који су чинили већину у локалном парламенту, а нису могли да се договоре око места директора „Ибарских новости“. Сукоб две водеће странке из дана у дан се продубљивао и трајао наредне три године. Јаношевић је све време био само вршилац дужности директора „Ибарских новости“, јер у локалном парламенту ниједна од сукобљених страна није могла да обезбеди довољну већину ни за смену, а ни за постављење директора. - Постојала је тотална блокада око тог места, а ја сам радио чекајући да се они договоре. То је била повољност за мене, а мислим и за кућу, зато што нисам имао никакве обавезе према тим странкама, па сам могао самостално да водим уређивачку политику. Притисци су постојали све време, али нисам имао никакву обавезу према њима јер нисам био њихов члан, а знао сам да нисам изабран да бих ту остао неко дуже време. Знао сам да само чекају како ће да ме смене, па сам радио онако како сам мислио да треба да радим – каже Јаношевић. Уверен да некада опозиционе, а сада већ владајуће странке, не треба да раде на начин који су до тада критиковали Јаношевић је имао жељу да у први план стави новинарску професију и поштовање новинарских правила, а

једно од основних је да се чује и друга страна, што је недостајало у локалном информисању. Зато је инсистирао да новинари раде без страха од било кога, онако како су учили у школама, или из искуства. Али, то није било ни мало једноставно, а тек неколико људи прихватило је нови начин рада, поштовање професије и рад „ни по бабу, ни по стручевима“. Било је и идеолошки доста острашћњних који нису могли да прихвате нов начин рада и настављали по старом што је доводило до повремених сукоба. Стални сукоб је, због специфичности посла, постојао и између радија, телевизије и новина. И док су запослени у новинама и радију сматрали да се пажња поклања само телевизији, запослени у телевизији су били убеђени да радио нико не слуша, а новине нико не чита. Поред дванаест новинара који су писали ауторске текстове новине су допуњаване оним што су писали новинари са телевизије. Непосредно пред промену власти 1996. године у „Ибарским новостима“ је било запослено 40 радника. Пред саму промену у стални радни однос примљено је још 35 људи који су, тврди Јаношевић, морали да се учлане у СПС да би стекли статус запосленог на неодређено време. Масовном запошљавању нису касније одолели ни они

који су га критиковали, па је после 2000. године, и запошљавања нових 25 радника 2004. број запослених достигао 120. Половина трошкова пословања покривана је из општинског буџета, а друга на тржишту. Пословало се, каже Јаношевић, око позитивне нуле, а плате запослених никад нису биле нешто чиме би се требало поносити. - Тржиште је било такво какво је. Нисмо могли да узмемо рекламе из републичких јавних предузећа које је држао СПС, па смо били ослоњени на мале фирме у Краљеву. Могло је на неки начин да се функционише, а ипак смо били најјача кућа у региону. Радио се чуо све до Ниша, а и телевизија је покривала добар део територије. Само „Магнохром“ је онда откупљивао 500 бројева „Ибарских новости“. Тираж је достигао осам хиљада примерака, а циљ који никад нисмо достигли био је 10 хиљада. Кад „Магнохром“ узме 500, општина 300, Фабрика вагона 200, па јавна предузећа, онда је скоро 3000 примерака било у претплати, а остатак ишао на киоске. Било је златно време, јер су „Ибарске новости“ биле једини лист у граду – каже Јаношевић. И поред сталних инсистирања да се, првенствено на телевизији, објављују од владајућих странака достављене

емисије није било превеликог притиска власти са којима је успостављена добра сарадња. Већина тих емисија никад није објављена, и није објављено ништа за шта у редакцији није потврђено да вреди да буде објављено. - Проблем је био што нисмо имали довољан број новинара који би заиста загризли за своју професију. То је због старих навика идеологије и времена у коме су људи живели, а и због малих плата. Све је утицало да се људи много не ангажују на послу, али смо опет били јако добра кућа. И касније смо имали неке светле тренутке, нарочито за време рата 1999. године када смо изузетно професионално обавештавали јавност о свему шта се дешавало у најтежим временима за град. Ванредне околности биле су и у време петооктобарских протеста 2000. године и блокаде града. Ми смо увек добро радили у ванредним условима, јер се онда људи тргну и пруже све од себе – прича Јаношевић сећајући се утицаја какав су имале „Ибарске новости“ посебно у време када је одлуком Министарства за телекомуникација, на чијем се челу налазио члан ЈУЛ-а, скинут предајник Телевизије Краљево на Гочу. Исте вечери на Тргу српских ратника поново се окупило десет хиљада незадовољних грађана тражећи да се пре-

дајник врати, а притисак јавности уродио је плодом. Било је то време када су људи имали наду да ће коначно доћи до промена на боље, а управо народ је био најбољи заштитник медија. Пред пети октобар 2000. године Србија се нашла у медијском мраку. У Београду је једино Радио Индекс објављивао информације о ставовима опозиције, а захваљујући „Ибарским новостима“ Краљевчани су о догађајима у главном граду знали више него Београђани. У програмима Телевизије Краљево гостовали су Вук Драшковић, Зоран Ђинђић, Војислав Коштуница, остали опозициони лидери, професори универзитета, људи из академије наука и сви који су желели нешто да кажу, а што се разликовало од онога што је пласирала државна телевизија. До малог застоја дошло је после пожара на шестом спрату Дома друштвених организација у јесен 2000. године када је изгорео студио Радио Краљева, канцеларије редакције „Ибарских новости“, након чега је уследило дислоцирање редакција и настојање да се занављањем уништене опреме крене напред још интензивније. - наставиће се -

е к н а ч в е љ а р К

Дуг пут до истине

ПРЕДСЕДНИК ОПШТИНЕ НАРОДНИ НЕПРИЈАТЕЉ? - Више од шездесет година трајала је борба за рехабилитацију бившег председника општине Душана Крстића који је, после монтираног судског процеса, стрељан 22. априла 1945. године

Четвртак, 7. фебруар

екада ни скоро четрдесет година познанства није довољно да се о некоме зна превише. То је ваљда и рaзлог што је планирани разговор са Зораном Савковићем Џеријем o позоришту кренуо у сасвим новом правцу. Знали су само Џеријеви рођаци и блиски пријатељи да је рођен у Пицмали која се протезала дуж Кидричеве, данас Доситејеве, улице од зграде Ауто-мото друштва до иза Гимназије. Припадале су јој и четири француске зграде преко пута школе. Половином прошлог века први вођа Пицмале био је Радмило Рале Савковић, Џеријев отац. У то време сваки крај Краљева имао је јаке момке око којих су се стварале групе оних који су се уз њих осећали сигурнијим. У Старој чаршији епитет жестоких носили су Женевци, са десне стране реке владали су Рибничани, ниже низ Кидричеву момци са Сењака. Пицмалци су најјачим у својој средини сматрали Радмила Савковића. Иако многи савременици тврде да то не одговара истини Пицмала је носила непопуларни епитет злогласног краја, али само због неких каснијих догађаја. Половину прошлог века обележила је немаштина. Тек је пет година прошло од завршетка најстрашнијег рата у историји Краљева, а мало светлости у породицу Савковић донело је, после кћери, рођење сина. Октобра 1941. године, у данима којих ће се Краљево сећати деценијама, Рале је остао без оца. Супруга Радмила остаће без оца у тек ослобођеном граду. Душана Крстића, некадашњег председника општине, стрељали су комунисти 22. априла1945. године, након што је после експресног су-

ђења проглашен за народног издајника. Када је 1938. године биран за председника општине важио је за једног од најугледнијих Краљевчана. Само неколико година касније стављен је на стуб срама, а борба за његову рехабилитацију трајала је све до 2007. године. Поред супруга и оца породица је изгубила и кућу у Улици Топлице Милана број 9, сада 11, једну од најстаријих у Краљеву. Душан је био и власник Хотела Европа у центру града, баш тамо где је касније изграђен Хотел Турист. Душанов отац Аврам Крстић био је један од најпознатијих трговаца тог времена који је у време светске економске кризе из Србије преко Солуна извозио стоку до Александрије у Египту. Куповао је животне намирнице, а тадашња „Политика“ писала да је добио награду од девет хиљада динара у знак захвалности за помоћ српском народу. Његов отац Живко Крстић је још у време борби за ослобођење од турске окупације опремио две чете српских војника за борбу против Турака. Душан Крстић је завршио Трговачку академију у Бечу пре него је за супругу узео Добрилу која је већ била учитељица. - То што је студирао у Бечу изгледа да му је дошло главе, па је проглашаван за немачког шпијуна, док су баби лепили пригодне епитете са негативном конотацијом. Кад је почео рат није желео да учествује у трагичним догађајима који су уследили, али га првих година нико није ни дирао. Радио је свакојаке послове, а једно време био и месар у продавници Радомира Буњака – сећа се Џери прича које је чуо од бабе и мајке.

Зоран Савковић Џери

Парадокс посебне врсте је чињеница да је суђење, које је личило на праву представу, одржано баш у позоришту. Скојевци који су били на улазу пуштали су у салу само оне који су се изјашњавали као противници Душана Крстића. Жене у црнини су, прича Џери, биле задужене да извикују пригодне пароле и траже смртну казну за издајнике. Истог дана кад је изречена пресуда Душан Буњак је стрељан. Знајући за темперамент свог сина Радмила никад није причала о ономе што је знала о суђењу и догађајима који су уследили, иако је имала сазнања о томе ко је Душана чувао у затвору. Страх је преовладао, а Џери је много година касније наставио борбу за Душанову рехабилитацију, коју је баба, оставши са троје малолетне деце, започела већ по извршењу пресуде. У некадашњој кући Душана Крстића смењивали су се станари. Једно време је у њој било и једно одељење краљевачке болнице. Када је 1993. године почо откуп друштвених станова Џери је морао да откупљује кућу свог деде да не би био избачен на улицу. У документу који сведочи о рехабилитацији Душана Крстића пише да је незаконито стрељан, да је над њим малтене извршен линч и да наследници имају право на повраћај целокупне одузете имовине. - Као власник упутио сам захтев за повраћај, а шта ће бити не знам и не верујем много. Још као млад сам се борио за реституцију, денационализацију, слободу и демократију. Сада имам 63 године, а све и даље иде споро. Флоскула да је правда спора, али достижна, не пали више – каже Џери. Случајан сусрет са човеком кога је познавао само из виђења дао је наду да би могао да дође до мало више података о смрти Душана Крстића. Знао је познаник нешто о смрти Џеријевог деде на основу приче оца који је као радник Одељења за заштиту народа (ОЗНА) био командир стрељачког вода. У поoдмаклим годинама живота, већ прилично нарушеног здравља, пристао је да сретне унука невино страдалог Крстића и исприча му све чега се сећа из периода од пре много година. Први сусрет пропао је због болести сведока, а на други је по позиву Џери кренуо са поклоном по старом српском обичају. Током кратког разговора сазнао је причу о омладинцу који је пре стрељања у октобру 1941. године био затворен у кругу Фабрике вагона. При поласку на стрељање наводно је некоме оставио поруку којом је кривицу за евентуалну смрт упућивао на адресу Душана Крстића. Његова мајка је после ослобођења поруку предала надлежним властима којима је то било довољно да подигну оптужницу. Преко пута куће у којој данас станује Зоран Савковић налази се зграда бившег Ватрогасног дома у којој је некад био затвор. Дошао је Џери пре само неколико година коначно и до човека који је био чувар у затвору у време док је у њему боравио Душан. - Одем код тог човека, кога нисам знао раније, а сусрет није био ни мало пријатан. Био је болестан, а кад је чуо да сам унук Душана Крстића почео је да плаче и да се тресе и

рекао да сад може да умре на миру. Годинама је у себи крио тајну због које му је било тешко. Загрлио сам га да покажем да никоме не желим ништа лоше, и да само желим да разговарамо – каже Џери. Током разговора сазнао је ко је све био на стрељању. Пожелео је Џери да дође још који пут у настојању да сазна више детаља о месту на коме је његов деда окончао живот. У то време у оптицају су биле две верзије о могућем месту стрељања. По једној оно је извршено негде на Ратарском имању, а по другој на Немачком гробљу, на врх Грдичке косе. Успео је Џери да наговори већ доста остарелог сведока стрељања да пође и покаже место на коме је стрељан Душан Крстић. - Дошао сам по њега са таксистом да пођемо. Лепо се обукаo и пошао са супругом и нама пут Немачког гобља. Уз пут ми је објашњавао куда се колона кретала почев од Ватрогасног дома, до места на коме ће бити стрељани мој деда и поп Обућина. Осуђеници су ишли пешке, а стрељачки вод у џипу. Пре него што смо пошли тражио сам да ми нацрта руком где је то, а имам и данас тај цртеж. На гробљу се много тога променило од 1945. године, он је почео да плаче и лупа руком о земљу разочаран што не може да препозна место. Сећао се да су биле ископане раке испред којих су стали деда и Обућина. Испред њих је стајао стрељачки вод и бивши молер који је касније био шеф УДБЕ. Чуо се пуцањ и деда је пао. Иако је прича доста контрадикторна, иако ми се чинило да сведоци пребацују кривицу једни на друге не осећам никакву мржњу према људима који су у свему учествовали. Склон сам веровању да су и они морали то да раде да би спасили своје породице. Осуђујем само оног ко је малтретирао затворенике – прича Џери. Иако видно потресен бивши чувар затвора је још једном скупио довољно храбрости да сврати у кућу жртве. Није престајао да плаче од уласка у њу, ни док му је Џери, уз кафу, показивао личне предмете и фотографије Душана Крстића. Изузетни дирљив и непријатан сусрет завршен је у сузама. Успео је касније Зоран Савковић да пронађе још двојицу чувара ондашњег затвора и оних који су испред позоришта вршили тријажу посматрача суђења. Свако од њих је покушавао да се оправда и кривицу пребаци на неког другог. Сви они имају породице и не желе да прихвате ни део кривице. Жиг је остао само на имену Душана Крстића. За живота је Рале Савковић сваке године 14. октобра одлазио на Спомен гробље под Грдичком косом да ода пошту стрељаном оцу и брату, а неретко би из ока потекла и по која суза. Једна је била и повод за инцидент када је неко од присутних устврдио да нема потребе да плаче кад их је побио његов таст Душан Крстић. Па иако је правоснажном пресудом рехабилитован и даље у Завичајном друштву, каже Џери, стоји записано да је Душан Крстић стрељан као народни непријатељ. То сазнање боли можда више од онога да се никада неће сазнати где је страдао и сахрањен.

Душан Крстић

Среда, 6. фебруар 56

Др Хранислав Милошевић

Хоби који је определио животни пут

ЗАЉУБЉЕН У НЕВИДЉИВО - Захваљујући пре свега интересовању за простирање електромагнетских таласа и телекомуникације Витановчанин др Хранислав Милошевић успоставио радио везу са свим земљама света. - Као вишеструки светски рекордер на бројним такмичењима обишао 430 области у 217 земаља света

ало је људи у Србији који могу себи да дозволе луксуз путовања по свету. Још је мање оних који могу да се по броју посећених земаља пореде са светским глобтротерима. Са листе од 800 различитих области у свету које могу да се посете Хранислав Милошевић је обишао 430 из 217 различитих земаља. То га је, као јединог из Србије, уврстило око осамдесетог места на листи оних који су посетили највише различитих дестинација у свету. Осим што је много путовао одређено време је овај педесетосмогодишњак и живео у различитим градовима, Сарајеву, Котору, Скопљу, Лугану, Москви, Бечу и другим. Па ипак у документима никад није мењао адресу. Одрастао у Витановцу још као дечак много времена је проводио лутајући плодним пољима између Мораве и Груже. Љубав према читању од најранијег детињства, размишљање о природи и свему што је читао стварала је жељу да путује. То је ваљда и утицало да у краљевачкој Гимназији формира географску секцију и постане њен председник. Четири године постојања секције определило је његова путовања по свету. Када је, као и сви тинејџери, са првим средњошколским данима пожелео да се бави спортом определио се за бициклизам. Било је то време када је бициклистичким стазама господарио Радош Чубрић, тада већ тренер млађих генерација Металца. Нису родитељи били баш најсрећнији избором, па су настојали да сина усмере на другу страну. Тако се Хране нашао у чувеној генерацији одбојкаша Рибнице који су 1974.

године први пут освојили Куп Југославије. Међу њима су били браћа Бићанин и Ковачевић, Филиповић, Радуловић, Лазаревић и други познати одбојкаши. Највеће заслуге за све што је ова генерација постигла несумњиво има тадашњи професор краљевачке Гимназије Душан Бошковић који је читав живот посветио спорту, посебно одбојци у Краљеву. Све што је радио радио је волонтерски, а за узврат добио много мање од онога што је у овај спорт уложио. Осим у спорту имао је Хранислав успеха и у бројним такмичењима из математике и физика, а стизао је и до републичког нивоа. - Са почетком гимназијског школовања заинтересовала ме радио техника и простирање електромагнетских таласа. Читајући књиге први пут сам осетио да постоји нешто што се не види голим оком. Моју машту је заинтригирало да видим како се ствара струја, а како се простиру електромагнетни таласи. Иако их не осећамо има их свуда, а њихова дејства су изузетна. Отишао сам у Радио клуб Краљево, који се налазио у Дому технике поред Ибра. Био је то центар техничке културе у коме сам завршио курс, добио сертификат и постао радио аматер, а тим хобијем се бавим и данас. Волонтерско бављење електро и радио техником определило је мој даљи животни ток – прича Милошевић. Отац је, који је био главни технолог на печењу ватросталног материјала, желео да и Хранислав заврши факултет и запосли се у „Магнохрому“ као технолог. Привлачна снага електромагнетних струја и телекомуниција била је јача, па је матурант краљевачке Гимназије уписао електротехнику у Сарајеву, а затим и постдипломске студије на сарајевском Електротехничком факултету.

Година дана проведена у „Магнохрому“ по завршетку студија није пружала младом магистру електротехнике довољно шанси за исказивање, па се вратио у Сарајево где су баш почињале припреме за организацију Зимских олимпијских игра. Није много требало изузетном стручњаку да се укључи у рад Организационог комитета где је радио као пројектант и вршио надзор олимпијских објеката. - У то време није било много људи који су се бавили комуникацијама и радио техником, па сам испред Организационог комитета био задужен за стручну подршку тендеру за комплетан систем веза на Олимпијским играма, а све што је касније пројектовано било је под мојим непосредним надзором. Олимпијада је велики посао, а Југославија је уложила огромне паре у организацију. Поред свега што је имала хтела је да једном квалитетном организацијом Олимпијских игара покаже шта може да направи. После 1979. године када су у Сплиту одржане Медитеранске игре, организација Олимпијаде је била нови велики изазов. Да је остала стара Југославија можда бисмо имали и летње Олимпијске игре, што би био крајњи домет једне државе у организацији спортских такмичења. Тадашњи народи и држава су били много јаки и вероватно би добили организацију тих игара – убеђен је Милошевић. Окупили су се у Сарајеву млади људи из целог света, стручњаци за поједине области. Техничку подршку обезбеђивао је Организациони комитет на чијем се челу налазио Бранко Микулић, први човек иза тадашњег председника Југославије Јосипа Броза. Поред техничког дела везаног за завршетак свих објеката, стварање услова и координације система веза, требало је координирати и комплетне телевизијске преносе. Милошевић је био задужен за координацију са чувеном америчком компанијом Еј-Би-Си која је откупила права преноса за цео свет са свих олимпијских борилишта. И тада сам знао више језика него што ми је потребно па сам могао да комуницирам са људима и то су били дани који се тешко заборављају. И док је америчка фирма ИБМ тек почела да излази на тржиште са персоналним рачунарима најупечатљивије је било дружење мла-

дих људи. Склапана су многа пријатељства, отпочињале нове љубави, да се би по завршетку сви вратили кућама срећни што су били уечесници једног великог и значајног догађаја. Иако је од тада прошло тридесет година Милошевић се и данас радо сећа дивних олимпијских дана. У веома тешким условима долазило је, због временских непогода, и до нестанка струје, али су сви проблеми решавани способношћу младих људи да одређеним иновацијама на лицу места преброде сваку препреку. Најкомпликованије је, сећа се Милошевић, било на Бјелашници на којој су се одржавали вишебој и спуст за мушкарце. Судбина оног ко се определио за градњу капиталних објеката је да, по завршетку посла на једном, одмах путује даље. Тако се и Хранислав Милошевић после Олимпијаде обрео у Црној Гори на изградњи три значајна објекта у близини тиватског аеродрома, „Бокељке“, „Ривијере“ и „Индустрије лежајева“. - Изазов ме после тога одвео да будем прво технички, а потом генерални, директор фирме „Вардар монтажа“ у Скопљу. Кад сам 1989. године почео неке послове у Русији постао сам извршни директор једне швајцарске фирме, а за четири године направили смо 16 фабрика разних профила, хемијских, беле технике, текстилних, трикотажних... После тога сам основао своју фирму с којом сам доста радио на ватросталним материјалима, уградњи тих материјала у цементну индустрију и металуршке комбинате – каже Милошевић. Сарадњу са „Магнохромом“ прекинуо је ембарго који је уништио земљу, а Милошевић верује да је могао да се избегне. Западне силе су одувек имале циљ и знале шта

треба урадити на овим просторима. - Наши политичари су добијали те информације и да смо пристали да се на Косову изгради Бондстил, као што су предлагали Милошевићу, иако је дошло до распада Југославије Србија би остала много већа него што је данас. Због скупог одржавања Американци су хтели да изместе све базе из Европе на Балкан, који је био добро место за прегруписавње на путу према истоку. Ја сам човек који воли Русију, руски језик и народ, али Русија у то време није била у стању да нам помогне. Светом су владали

други лобији, а да смо осетили те лобије и схватили у ком правцу иде политика, не би се дешавало ово што се сада дешава кад покушавају да нас срозају, униште понос, достојанство и све остало – прича Милошевић. Па иако је у време бомбардовања земље 1999. године могао лагодно да живи у Русији, Швајцарској или Македонији, вратио се два дана пре почетка агресије са циљем да организује систем веза. Као председник Савеза радио аматера Југославије ујединио је 1800 ентузијаста који су на једној фреквенцији народу и војсци указивали на опасност која се надвијала над земљом. - Извештавали смо о ракетама и пројектилима који су нас нападали. Довољно је било времена да спасемо много људских живота и објеката. Чак се и Клинтон питао ко су ти радио аматери. Униште нам функционални систем веза полиције, војске и Телекома, а радио аматери раде. Зато су гађали и неколико наших центара, а пројектили су промашили моју кућу у Витановцу – прича Милошевић. Сви који су у то време бавили телекомуникацијама и везама знали су да је задатак агресора да направе што већу штету. Насупрот њима ови други су били свесни да морају да се бране и штите народ. За велики допринос у тој борби Савез радио аматера и његов председник добили су велико признање, Орден заслуга за народ СРЈ као једно од највећих признања које је добио радио аматерски покрет. Поред неколико центара у Београду, Нишу и Краљеву база је била у мобилном центру, тамо где и Хранислав Милошевић који је руководио системом веза. И данас, каже, среће много људи који су у војсци и полицији слушали како функционише систем који је са минималним улагањима много допринео смањењу штете од НАТО агресије. Радио аматери су само вршили дужност и бранили

једину државу коју имају, а неколико њих је у тој борби изгубило животе. - Сећам се једног из Рашке који је са положаја на Копаонику извештавао о кретању „томахавка“ који је ишао из правца Босне. У једном тренутку је схватио да изнад њега прелеће „харијер“ и да постоји опасност да буде погођен. Рекао сам му да ућути и да се смири док опасност не прође и нису га приметили. Исти човек се налазио на 200 метара од кугли на Копаонику где су били радари за осматрање. Кад су разорили те радарске кугле доживео је оштећење бубних опни, али и данас ради са радиокомуникацијским уређајима – каже Милошевић који је много путовао по свету, што послом, а што као радио аматер који је учествовао на многим светским такмичењима и на њима постигао бројне светски вредне рекорде. Седамдесет пута је боравио у Тунису из те земље више од двадесет пута победио на светским такмичењима. Пронашао је локацију са које се електромагнетски таласи простиру тако да омогућавају постизање изузетних резултата. Као изузетан познавалац значајних дестинација водио је многе експедиције по читавој земаљској кугли, учествовао на такмичењима на Андаманским острвима, Лакадивима око Индије, двадесетак пута на Фиџију на коме се осећа као код куће. Једно време је озбиљно размишљао да остане да живи у тој прелепој пацифичкој држави.

Као тим лидер неретко је организатор путовања на удаљене дестинације, најчешће у пуста и ненасељена места и острва на којима су птице једини становници. У импровизованом шаторском насељу уз агрегате, антене и радио уређаје проведу петнаест до месец дана, а онда поново свако на своју страну. Да је више пара биле би такве експедиције и чешће. За више од 40 година радиоаматерског рада успоставио је везе са колегама у свим земљама света. Формирао је и неколико клубова свестан колико је бављење овим хобијем корисно. Резултати у овом делу били би и значајнији да у време транзиције поједини људи нису покушали да узурпирају и приватизују Дом технике који је деценијама уназад био место на коме су бројни млади Краљевчани стицали прва знања из техничке културе. Од свих клубова који су ту некада постојали активни су још једино радиоаматери, иако и даље постоји тенденција Друштва инжењера и техничара да их иселе и приватизују оно за шта су генерације Краљевчана издвајале паре како би деца била технички образована. Последњих десет година Хранислав Милошевић предаје стручне предмете на Природно-математичком и Факултету за информатику Приштинског универзитета са принудним седиштем у Косовској Митровици. - Задовољство је радити са младима људима, јер су

они будућност земље. Људи који немају историју немају ни будућност, а они који немају младих људи треба да се запитају за будућност. Зато често осуђујем то што Србија сваких дест година губи један град од 300 хиљада становника. Имам утисак да политичари неке ствари не желе да реше. Предају се делови српске територије, а нико се не позива на Резолуцију 1244 која нам даје право да у покрајини имамо и полицију и војнике. Увели су царину као закружење косовске државности што никако нисмо смели да допустимо. Знам да је ливада власништво оног ко има стадо, да је Албанаца више од 90 посто, али је апсурд да у Европи имамо две албанске државе. Народ се нада да ће нешто да се деси, а шта ће да се деси нико не зна. Срба ће тамо бити поготово ако се зна да садашњи север покрајине није био део Космета до 1951. године. Албанска мафија и лоби са парама од дроге, проституције и крими-

нала уложили су много у стварање државе, платили Клинтона, Американце, Европљне Ахтисарија. Ми нисмо имали те паре, а нисмо имали ни људе који ће то да плате. Нада увек одлази последња и ја се надам да ће и у овој Србији да буде боље. Ако политичари одлуче да народу у Србији буде боље, а не да трпају паре у џеп, залагаће се за Србију и биће српском народу мало боље – каже Милошевић који је пре петнаестак година, када је дошао до сазнања да, иако не превише, ипак има мало више пара него остали, одлучио да са људима из Књижебног клуба установи годишњу награду за младе књижевне ствараоце. - Требало је мало уложити да би се створила једна награда и ево додељујемо је 11 година. Постала је традиција и нешто што је у књижевној култури издигло овај град на пиједестал носиоца књижевности у Србији – каже на крају Хранислав Милошевић.

Живот посвећен фудбалу

Понедељак, 28. јануар

ВИШЕ ОД

(2)

ИГРЕ

осле кобног лета 1970. године када је, након низа одличних игара и добрих резултата, Слога поклекла на прагу Прве савезне лиге у фудбалским круговима дуго су се анализирали узроци неуспеха. Али, морало се даље, како у Слоги тако и другим клубовима са ових простора. Имао је и Металац током своје историје успешне, и мање успешне, тренутке. Долазио је до Српске лиге и падао знатно испод тога. Фудбалски радници су настојали да омасовљењем организације направе добру основу за избор оних који ће попуњавати селекције у вишем рангу такмичења, а формирали су се и нови клубови. Скоро свако село је имало свој, па су се и играчи враћали у своја села. Иако Металац никад није имао проблема са довођењем добрих играча никада није био у ситуацији да има добру екипу за Српску лигу и неке веће домете. Слободан Ђерковић, који је скоро педесет година поклонио овом клубу сведок је промена бројних тренера и чланова управе. У једном тренутку је, сећа се, цела управа Металца прешла у Слогу. Било је то само две три године после неуспеха у квалификацијама за улаз у Прву савезну лигу. У жељи да помогну бољем клубу мало под притиском СОФК-е, а мало челника општине, сви пређу у Слогу, а Металац препусте Ђерковићу. - Ја сам био биран за председника на свакој скупштини, иако никад ниједну одлуку нисам донео. Били смо добри другари и пријатељи и о свему се договарали. Што се финанисирања тиче мало је било помоћи са стране. Из године у годину пара је било све мање, једва смо се одржавали, а опет некако опстајали. Нова управа обезбедила је чврсту позицију Слоге у Српској лиги, али није дуго трајала, само две три године. Десило се да три четири кола пред крај првенства нема пара, нема управу и не може да иде на утакмице. Опет је Металац финансијки помогао путовања и организацију утакмица до краја првенства, да не би били дисквалификовани. Заврши се сезона, дођу нови људи, управа се поново консолидује и Слога поново крене. Увек то тако траје по две до три године док људи не виде колико је тешко – објашњава Ђерковић. Металац је неколико година био у вишем рангу од Слоге, али је Слога увек била нешто посебно и то нико није оспоравао. Прискакали су људи из Металца у помоћ другим клубовима кад год је то било потребно, прво онима којима је било најтеже и који су били најближи. А најближи је увек био Трговачки. Догодило се и њему да остане без управе, па је донета одлука да се два клуба споје и наставе такмичење под именом Металац Трговачки. Иако није постојала обавеза имали су и млађе категорије које су врло брзо заузеле место у Западноморавској лиги. После само четири, или пет, година када у клубу више није било никога из некадашњег Трговачког, а име Металац Трговачки деловало мало рогобатно, донета је одлука да се клубу врати стари назив који носи и данас. Имао је и Металац сјаних периода међу којима се из-

дваја онај кад је протутњао кроз првенство без пораза и доспео до Српске лиге у којој је, са мањим или већим успехом уз све веће трошкове и проблеме са финансирањем, провео десетак година. Све време највећи терет прихватао је управо Бобан Ђерковић. Без финансија које је обезбеђивао из сопствене фирме тешко да би клуб опстао. Па иако никада није изводио рачуницу колико је уложио у клуб данас тврди да у Металцу нема баш ништа. И терен на коме је игралиште власништво је Железница Србије. - Када бих се сутра повукао из Металца не бих ништа имао да понесем као власник. Имао сам једино пса кога сам довео на игралиште и који је ту провео десетак година. Говорио сам да ако икада будем отишао могу да поведем само Леа, јер ништа више није било моје. Није битно што сам направио трибине, донео столице, преградио и дозидао неке просторије, направио пристојну ограду и уредио терен – каже Ђерковић. Дугогодишње искуство у раду и ауторитет који је годинама надграђиван увео је Ђерковића у многе фудбалске форуме. Током више од двадесет година, колико је као функционер активно радио у окружном фудбалском савезу, два и по мандата провео је на месту првог човека савеза. Председник окружног фудбалског савеза је и представник Краљева у Фудбалском савезу Западне Србије у коме је Ђерковић шест година обављао дужност потпредседника. Богату каријеру фудбалског радника допуњава место у Извршном одбору Фудбалског савеза Србије. - Тај период ћу увек да памтим. То су били најлепши тренуци, јер сам у неком смислу био повлашћен и доста путовао са репрезентацијом Србије. Доживео сам да са тадашњим председником ФСС Звезданом Терзићем и Зораном Влаховићем будем гост на вечери на којој су били председници ФИФА и УЕФА. Уочи завршне утакмице на Омладинском првенству Европе у Холандији, на коме је екипа Србије и Црне Горе играла у финалу руководства две репрезентације била су позвана да вечерају са члановима Извршног одбора УЕФА и председником ФИФА. Увек кажем да сам видео и доживео много лепог у фудбалу и немам за чим да жалим. То је сатисфакција за све што сам радио у фудбалу. Да није тога никад не бих видео Бразил у коме сам био са репрезентацијом, али ни бројне земље Европе и бившег Совјетског Савеза. Сећам се Туниса и Азербејџана и Светског првенства у Немачкој без обзира што смо доживели фијаско. Упознао сам доста људи, дружили смо се, и увек били јединствени. Фудбал је у то време био у успону и није било никаквих афера и потреса. Екипа је у то време била квалитетна, квалитетне су биле и млађе селекције и све је функционисало како треба. Обишао сам стадионе највећих европских клубова, Реала, Барселоне,

Њукастла, Манчестера, многе стадионе у Немачкој и Италији као што су они у Фиренци, Сампдорији, Ђенови, Бреши, Милану, Барију – са сетом се присећа Бобан Ђерковић. Са годинама и задовољства полако пролазе, па се ствара потреба за младим људима са новим идејама, можда онима који ће у наредних педесет година преузети одговорност да се очува име Металца. Финансијска ситуација неминовно утиче и на свеукупни квалитет фудбала који се игра у земљи, па и у Металцу. И док је у Европи већ одавно фудбал попримио обележја индустрије и значајне привредне гране у којој се тачно зна колики су буџети и трошкови, а колика зарада, код нас још није, а да ли ће, и када, не зна се. Посебну тешкоћу малим земљама прави европска фудбалска федерација која дефинише правила према интересима великих. - Сад играч са 18 година без обештећења из земље може да иде где год хоће. Са играчем млађим од 18 година клуб може да потпише уговор на три године. После тога он је слободан и иде без обештећења. Морамо да се уклапамо у правила УЕФА, а ко има пара има и играче. Нашег перспективног играча сваки клуб може да купи за 200-400 хиљада

евра, а ми не можемо квалитетног играча да купимо за те паре. Узимају перспективног играча да од њега праве фудбалера који ће за неку годину да вреди десет или 20 пута више. Ако земља није богата, и ако клубови нису богати, не може да буде квалитета. Наши млади играчи одлазе са 15 и 16 година, а ми смо принуђени да купујемо непроверене за 50 или 100 хиљада евра. Тржиште играча је велико, а од оног што се доведе за мале паре не може много да се очекује. Сем тога, ниси сигуран да ли ће постати добар играч или не – каже Ђерковић. На територији града Краљева поред Слоге у Првој, Металца и Карађорђа у зони, у оквиру општинске, међуопштинске и окружне лиге такмичи се 45 клубова. У већини њих наступају старији играчи који немају перспективу за учешће у такмичењима која превазилазе територију града. Тако већ годинама уназад три локалне лиге нису могле да изнедре квалитетнијег играча који би наступио у Металцу или Слоги. Пре само десетак година уобичајена пракса на крају сваке првенствене сезоне биле су ревијалне утакмице селекција окружне и међуопштинске лиге у чијим саставима су Металац и Слога проналазили појачања за следећу

сезону. Тога више нема, а већина клубова располаже изузетно малим фондом играча. Клупа са резервним играчима је све краћа у ситуацији кад клубови једва успевају да обезбеде 11 играча за први тим. - Нема клуба који на 4 тренинга недељно може да окупи 12 или 13 играча. Све се своди на само њих десетак, јер их за клуб везује једино љубав према фудбалу која је ограничена другим обавезама, а уговора са фудбалерима нема ни у зонском рангу такмичења Они који наступају у Српској лиги имају право на стипендију, док професионални уговор потписују само они који наступају за Слогу. Ни прописи у оквиру фудбалске организације не иду на руку клубовима, јер играч може да промени средину после само једне сезоне такмичења. Појави се спонзор и обећа да уведе клуб у виши ранг, па играчи из других клубова одлазе да узму паре. Кад их потроше тешко им је да иду на тренинге и утакмице, па пропадају сви – објашњава ситуацију у фудбалу Бобан Ђерковић. И док кубури са квалитетним фудбалерима Краљево може да се похвали десетином изузетних фудбалских стручњака. Оних са дипломама које потврђују формално обра-

зовање нема много, јер је за добијање лиценце потребно, зависно од ранга, одвојити замашну суму новца. За добијање „Б“ лиценце потребно је 700 до 800 евра, за „А“ лиценцу и два пута више. Пара је све мање, па и оних који су спремни да улажу у добијање лиценци. Са друге стране ни сама лиценца није гаранција о квалитету одређеног тренера. - Ако је неко играо фудбал десет година и променио 10 тренера, играо у Првој и Другој лиги, гледао и слушао све, шта ће му „Б“ лиценца. Он има више знања од оног ко је био просечан играч, или уопоште није био играч, а има лиценцу. Без „Б“ лиценце тренер не може да води екипу ни у зонском рангу такмичења, прописи се све више пооштравају и све више траже школовани кадрови са дипломама – каже Ђерковић уз нагласак да је Краљево дало неколико изузетних стручњака који су се доказали и ван граница земље. Има у фудбалу свега и свачега, и добрих и лоших, и поштених и оних других, како у редовима фудбалера, тако и фудбалских функционера, тренера или судија. - наставиће се -

Агенција за визуелне комуникације „АРТ“ tomart@open.telekom.rs www.dnevink.tk www.novine-in.tk