DnevINk 34 by Kraljevski MagazIN

Краљевачки

ДНЕВИНК

После шесте рунде преговора српског и косовског премијера у Бриселу

Субота, 9. март

БЕЗ ПОПУШТАЊ ЗБОГ ДАТУМА

ЊА

единствен став руководства Србије је да, уколико не дође до повећања надлежности заједнице српских општина на Косову, Београд не може да прихвати никакав предлог о томе, чак и по цену да не добије датум за преговоре о чланству у Eвропској унији Председник Владе Србије је потврдио да је тренутно у фази договарања одржавање састанака председника Србије Томислава Николића, првог потпредседника Владе Србије Александра Вучића и њега са званичницима Европске уније у Бриселу у понедељак, или неки дан после тога. Ти састанци ће искључиво бити намењени разјашњавању свих питања важних за европске интеграције Србије и националне и државне интересе везано за проблем са Косовом. Премијер оцењује да је веома важно да државно руководство јасно изрази своје ставове и европским званичницима, како неко не би рачунао на то да би нешто могло да се прихвати у последњем тренутку. Уз то сматра веома некоректним да неко Србији не призна све што је урадила у последњих шест месеци у преговорима са При-

штином. Уз констатацију да је урађено нешто што је до скора изгледало немогуће потврдио је храброст да се отвори Пандорина кутија. Директор Канцеларије Владе Србије за Косово и Метохију Александар Вулин пренео је челницима локалних самоуправа са севера Косова да ће држава Србија водити рачуна о својим интересима, Уставу, законима, грађанима у покрајини као и о Резолуцији и Декларацији Скупштине. После састанка са руководством општине Косовска Митровица оценио да је добро да се редовно информишу грађани који живе на Косову, јер се у Бриселу о њима говори. На основу тога затражио је подршку за политику очувања уставног поретка Србије, политику која ће водити рачуна да не изађе из оквира Резолуције и свега онога што је усвојила Скупштина. На преговорима у Бриселу, указао је Вулин, не може да се разговара само о северу, већ о Косову и Метохији као целини. Амбасадорима земаља које нису признале Косово пренео је став да, упркос притисцима, Србија неће прихватити

споразум, без обзира која сила стоји иза њега, уколико он није у складу са оним што је усвојила Скупштина Србије и није у интересу Срба који живе на Косову и Метохији. Будући да протеклих месеци, колико трају преговори, није било значајног напретка од стране Приштине, постоји доза забринутости да би то веома лоше могло да се одрази на будућност и значајно угрози стабилност у региону. Од земаља, које нису признале Косово Вулин је затражио да остану чврсте на својим становиштима, да своје престонице обавесте о томе шта се дешава у Србији и колико је она спремна да учествује у дијалогу, да понуди решење, али и да сачува свој суверенитет. Србија је показала да се држи свих договора које је постигла, без обзира која влада их је закључила, што не може да се каже за другу страну у дијалогу. Међународна заједница то мора да уважи и коначно преузме одговорност за примену споразума из дијалога Београда и Приштина, које Приштина не примењује. Ниједан Србин никад неће понудити више у дијалогу са Приштином од овога што сад нуди државни врх у виду

заједнице српских општина, потврдио је премијер Дачић, и нагласио да Србија неће подлећи притисцима да одустане од надлежности за заједницу, зарад датума за почетак преговора о чланству у Европској унији. Фактичко стање на Косову и Метохији није само неуставно, већ и нелегално и изашло је из оквира свих резолуција Савета безбедности Уједињених нација. Јасан став Србије је да жели да дијалог доведе до одрживог решења за питање паралелизма институција, али то мора да буде резултат политичког договора, а не примене косовских закона и Устава, јер да је то могуће не би ни било преговора. Иако је спреман на компромис и нестандардна решења, битне су надлежности, рекао је Дачић и нагласио да не говори о моделу Републике Српске, односно о законодавној, извршној или судској власти, већ о регионалним овлашћењима. Од међународне заједнице не очекује се да ће вршити притисак на Приштину, јер се до сaда показало да му је била изложена само Србија. Али, кад притисак постане превелики, упозорава премијер, ситуација може да пукне.

Региони, кантони и покрајине постоје у многим земљама, северној Ирској и Немачкој, постоје и полиције којима управљају локалне самоуправе, а једино на Косову ништа од тога не може, рекао је Дачић.

Промена Устава нереална Председник скупштинског одбора за Косово и Метохију, и посланик Српске напредне странке, Милован Дрецун изјавио је да промена Устава Србије ради евентуалног прихватања албанске парадржаве на Косову и Метохији, као некаквог међународног субјекта, не да није реална, него о томе не би требало ни размишљати, јер било какво помињање промене Устава слаби преговарачку позицију Србије. Платформом коју је усвојила Влада Србије предвиђено је да се у случају постизања договора са Приштином уставним законом пренесу овлашћења Приштини, па није реално

очекивати промену Устава којом би била дефинисана некаква другачија позиција јужне покрајине од садашње. Промена Устава била би могућа само ако се постигне решење које је дефинисано Платформом и Резолуцијом. Србија заједницом српских општина тражи оптималан модел за опстанак и просперитет српског народа јужно и северно од Ибра, јер не жели да га гурне у наручје институција самопроглашене државе Косово. По завршетку последње рунде преговора у Бриселу чија је главна тема била заједница српских општина на КиМ, најављено је да ће се следећи састанак одржати 20. марта. Премијер Србије Ивица Дачић изјавио је да на последњем састанку са косовским премијером Хашимом Тачијем није постигнут никакав договор, али да постоји могућност да у наредним недељама дође до неких искорака који би омогућили компромис. Ипак је постигнут напредак, нарочито кад је реч о органима које заједница српских општина треба

да има, али су и даље остале разлике које се тичу карактера те заједнице од најмање девет општина. Дачић је демантовао изјаву косовског премијера да је постигнут усмени договор о демонтирању српских безбедносних структура на северу Косова, истакавши да оне и не постоје. Посредник Европске уније у преговорима Београда и Приштине Кетрин Ештон у априлу подноси извештај Савету Европске уније, а до тада би требало да дође до приближавања ставова. Кетрин Ештон би пре 20. марта требало да посети Србију и Косово, а према писању приштинских медија када се на албанском буде говорило о овом механизму, називаће се „асоцијација“, а на српском „заједница“. Овакво решење планира да предложи Брисел, као посредник у дијалогу о нормализацији односа између Србије и Косова, а очекује се да ће га прихватити обе стране. Тела асоцијације, односно заједнице, биће скупштина, савет и

Управни одбор, а постоји и договор како ће бити бирани делегати у скупштину. Србија је, јављају медији на албанском језику, одустала од намере да се чланови скупштине бирају на директним изборима, па ће према постојећој верзији локалне скупштине делегирати чланове према резултатима гласова које су добили на локалним изборима. Подносећи свом кабинету извештај о дијалогу са Србијом премијер Косова Хашим Тачи је истакао да су разговори врло компликовани, али да се нада да ће таj процес довести до споразума о укидању нелегалних безбедносних структура на северу које финансира Београд. Асоцијација општина са већински српским становништвом била би у складу са Уставом Косова, Законом о локалној самоуправи и Ахтисаријевим планом, а тај механизам ни под којим околностима неће имати законодавну и извршну власт или мандат, рекао је Тачи.

Без привредног опоравка нема побљшања ни у другим сферама живота

ЖИВОТ НА ИВИЦИ ЖИЛЕТА - У овом тренутку ни Србији ни Краљеву нису потребни избори, а о томе се може причати у неко стабилније време. - У живот обичног човека треба вратити праве вредности, да недодирљиви не буду недодирљиви, да се свима омогући да могу да живе, рађају, стварају породице и надају се лепшој будућности у којој млади неће да одлазе из града и државе. - Кроз транзицију све се уништило и обезвредило и уместо да оно што смо имали надоградимо, и створимо нове тржишне услове, ми смо распродали предузећа и тешко можемо да вратимо оно што смо изгубили

Среда, 6. март

ајактуелнија тема у Србији већ годинама су избори за органе власти на свим нивоима. Поново се актуелизује после сваких наредних од стране оних који нису успели да бирачима наметну своје ставове као основу за тражено поверење. И док су пред изборе готово сви учесници у изборној трци пуни оптимизма и убеђени у победу није редак случај да резултатима не буду задовољни ни они који су победили. Зато су ваљда и очекивања Српске напредне странке у једном тренутку била већа од резултата које је показало пребројавање гласова бирача. А ти резултати потврђују да се краљевачки нашао међу три одбора који су на републичким и председничким изборима оствариле највећи

успех у земљи. Нешто слабији резултати постигнути су на локалном нивоу, а напредњаци верују да је то због чињенице да се, пошто први пут учествују на изборима, нису баш најбоље снашли. Извесна сумња усмерена је и на састав изборне листе у коју нису били равномерно укључени представници странке из свих делова територије града. Поуке извучене из оваквог стања наводе на размишљање да се овом проблему у неким наредним изборима приђе на флексибилнији и трезвенији начин настојањем да на листи буду заступљени представници свих месних заједница. Чињеница да их је из појединих било и по десетак, а из других нико, дестимулативно је утицала на би-

Зоран Бојанић

раче упркос чињенице да изабрани одборници заступају интересе свих грађана, а не само оних који су за њих гласали. Састав коалиције која је у Краљеву после избора преузела одговорност за функционисање града изненадио је многе који прате збивања на локалној политичкој сцени, а и напредњаци су очекивали другачији исход. Састав је на локалном нивоу пресликан са републичког нивоа, мада у њему партиципирају и неке друге странке, као што је Демократска странка Србије која као јака опозиција делује у републичком парламенту. Председник Градског одбора Српске напредне странке у Краљеву Зоран Бојанић потврђује да су, после конституисања локалног парламента, врло брзо преброђени први проблеми. Међу одборницима се поред искусних политичких чинилаца нашло и доста неискусних, а ујединио их је заједнички циљ, економски и привредни опоравак града. Иако локална самоуправа нема много ингеренција у том сегменту живота напредњаци верују да без покретања привреде нема позитивних помака ни у другим сферама живота. - Можемо да причамо о буџету и расподели буџета, али ни њега неће бити ако не ради привреда, јер ако не стварамо доходак нема ни буџета. Сем приоритетних надлежности ло.калне самоуправе у решавању комуналних проблема ми се трудимо да дођемо у позицију да се покрену неки производни капацитети. Сви смо се ангажовали у том делу и сигурно ћемо у следећих годину дана отворити неколико нових привредних капацитета. Радићемо много на плану на коме нема размимоилажења ни код једне чланице коалиције – обећава Бојанић. Сасвим је природно, каже још, да програмска начела, размишљања и интереси појединих политичких субјеката буду различити и да повремено може да дође до сукоба мишљења која треба да буду у интересу града. Напредњаци су одлучни у ставу да се различита мишљења толеришу све до тренутко док се то не коси са ос-

новним принципима политике на основу које су добили поверење грађана и док не угрожавају побољшање њиховог живота. У том смислу нису ни спремни да прихвате било какве предлоге ни ултиматуме који угрожавају овај принцип. - Према томе спремни смо да у сваком тренутку изађемо на црту и да кажемо идемо на изборе. Као човек који се бави политиком тврдим да нам у овом тренутку избори нису потребни, а да о томе можемо причати кад буде неко стабилно време. Сваки избори носе трошак и један период нерада институција и у привреди када су сви заокупљени предизборним активностима и причом о изборима. Мислим да је Србији доста избора и да нам треба стабилна влада која коректно ради у локалу и на нивоу републике. Док год ова и републичка буду радиле како треба мислим да је илузорно разговарати о томе – каже Бојанић. Иако је шест месеци кратак рок да би могли да се изводе меродавни закључци о битнијем помаку напредњаци верују да се кренуло са мртве тачке у правом смеру, а да ће се резултати нове политике видети веома брзо. Тешко је, у време када светска економска криза потреса и много јаче економије, говорити о великим и епохалним резултатима, али је евидентна намера и добра воља да се крене путем опоравка и ревитализације привредних субјеката и друштва у целини. Напредњаци желе да у живот обичног човека врате вредности које сматрају правим, да недодирљиви не буду недодирљиви, да се свима омогући да могу да живе, рађају, стварају породице и надају се лепшој будућности у којој млади неће да одлазе из града и државе. Све то зацртали су као стратешке циљеве током предизборне кампање. - Наш човек је вредан и радан, али дуго трпи. Деценијама трпимо и живимо у оскудици на ивици жилета. Ако човеку кажете да после године суше и недаћа долази период опоравка он ће се жртвовати као што се жртвовао свих ових година иза нас знајући да га чека нешто. Али, ако не види преспективу и

будућност нема зарад чега да се жртвује, док се други богате. Дуго смо живели у периоду социјализма, самоуправљања и социјалне равноправности, имали бесплатно школовање и кров над главом, већина је радила и све је функционисало. Кроз транзицију све се уништило и обезвредило и уместо да оно што смо имали надоградимо, и створимо нове тржишне услове, ми смо распродали предузећа и тешко можемо да вратимо оно што смо изгубили. Наш циљ је да вратимо достојанство грађанима и средњи слој какав постоји у свим државама. То је у једном тренутку био и проблем развијене Европе, која је кренула путем превеликог глобализма, па се схватило да се греши и да се треба окренути унутрашњим ресурсима. Мислим да ми то можемо, јер имамо капацитете, потенцијале и тржиште. Гледајући остале републике бивше Југославије мислим да Србија има најбољу перспективу. Ред је да једном станемо на реп свима који су претходних 25 година пљачкали нашу привреду и државу. Пре свега треба вратити сав опљачкани новац и уложити га у ревитализацију, отварање нових привредних субјеката и опоравак економије – каже Бојанић. Није новост, кажу напредњаци, да је економија Краљева потпуно уништена, а да функционишу једино јавна предузећа и неколико приватних која се боре са ограничењима која пред њих постављају закони. Онемогућено им је да развијају посао, да запошљавају раднике и раде у складу са прописима, па прибегавају исплати зарада на нелегалан начин. Опоравак може да донесе само запошљавање нових људи у производњи која неминовно утиче на покретање трговине и услуга. Боље дане, каже Бојанић, наговештава и одлука Владе Републике Србије да Краљево стави на листу приоритета када је у питању будући развој. У прилог жељи да се овај крај економски опорави иде и чињеница да се најављеном градњом нових значајних саобраћајница стварају повољни услови за брже и ефикасније повезивање са осталим деловима земље и даље ев-

ропским земљама. Тако ће све оно што се производи на овим просторима, а то је првенствена жеља и потреба оних који су спремни да инвестирају, моћи брже да се пласира до крајњег купца. Зоран Бојанић подсећа и на планове о изградњи велике модерне војне болнице у Краљеву која ће запослити велики број младих стручњака, лекара и другог немедицинског особља. Уз то већ се воде разговори о помоћи одређеним привредним субјектима који су годинама држали овај град на ногама. О томе је, каже, већ било разговора у Председништву Србије. - Пре свега треба обезбедити

тржиште за наше производе и капитал да људи могу да раде, а затим решавати наслеђене проблеме око власничких удела. Нормално је да треба наставити све што је добро, а започето у претходном периоду. Надам се да ће и хала спортова ускоро бити завршена, иако су сви рокови већ прошли. Ништа није спорно ни са градњом моста преко Ибра у продужетку Скопљанске улице, а имамо информације да господин Главчић не одустаје од идеје о донацији. Као народни посланик сам председник посланичке парламентарне групе за пријатељство са Канадом, а пре пар дана био сам на конструктив-

ном разговору са амбасадором ове земље који ће већ следеће недеље доћи у Краљево и донирати Здравственом центру „Студеница“ један инкубатор за бебе у оквиру акције „Битка за бебе“ коју води Телевизија Б92 – каже први човек краљевачких напредњака. Изградња деонице Моравског коридора од Појата до Прељине, која највећим делом пролази кроз територију града Краљева, остварење је још једног великог сна генерација Краљевчана, а чињеница да би се до Чачка, или Врњачке Бање, стизало за нешто више од десетак минута уводи Србију у ред уређених држава.

Регион који је широм Србије познат по пољопривредној производњи, у којој предњаче воћарство, повртарство и гајење стоке, изградњом модерне саобраћајнице добија могућност да буде ближи бројним купцима у земљи. Упркос чињенице да су и Чачак и Крушевац отишли даље у изради планова и експропријацији земљишта преко кога треба да пређе аутопут заостајање Краљева неће битиније да утиче на завршетак радова који почињу половином априла, а треба да трају пуне четири године. Моравски коридор се код Прељине спаја са путем који од Београда води према Црној Гори, па је интерес за

укључење у градњу одређених деоница показала и Италија. Интерес ове земље састоји се у томе што ће она, а поготово њени јужни делови, бити знатно ближи тржиштима источних делова Европе и азијским земљама. Поред чињенице да ће радови ангажовати велики број радника и локалну грађевинску оперативу много пута се доказало да су велики подухвати увек били замајац опоравка привреде и покретања економије. Из тога се и извлачи закључак о новој великој упослености на значајном делу Републике Србије. Још до доласка железнице на ове просторе почетком минулог века Кра-

љево је било раксрсница значајних праваца који су повезивали север са југом, а исток са западом земље. Временом је са кризом на железници постепено јењавао значај, па се појавила потреба за ревитализацијом одређених путних праваца. Први од њих био би онај који од Краљева води према Крушевцу који би при брзинама од само 60 километара на сат обезбеђивао брзу комуникацију између два града и даље према Пожеги, што се пореди са повољностима које пружа аутопут. - Карго центар је велика инвестиција за републику, а не само градове Краљево и Чачак који заједнички раде

на том пројекту. Пројекти су почели, а наша Дирекција за планирање и изградњу је укључена максимално у радове. Разговорима у ресорном министарству и одговарајућим службама знатно је допринео министар Милан Бачевић који максимално подржава реализацију овог значајног пројекта. Одрадили смо снимање, урађена је пројектна документација и креће се у експропријацију 300 хектара земљишта. Велики и значајан подухват за град омогућиће запошљавање великог број људи разноврсних струка и структура, а аеродром, карго центар и аутопут биће замајац развоја за овај град – каже Бојанић. Одавно Краљево није имало толико људи на значајним местима у државној администрацији и ту повољност мора максимално да користи. Поред министра Милана Бачевића из редова напредњака је и саветник председника Србије Томислава Николића за привреду Предраг Микић. Нема дана, каже Бојанић, да у његовом кабинету нема некога из Краљева коме је потребна одређена врста помоћи. Ангажовао се и у разговорима око отварања одређених привредних капацитета довођењем делегација бројних земаља у Краљево. Окупљен је поред људи на највишим функцијама у њиховим кабинетима и велики број других Краљевчана који чине широк фронт неопходно потребан граду у тешкој ситуацији. Групи оних чија је обавеза да воде рачуна о интересима читавог краја припада и до сада највећи број посланика из Краљева у Народној скупштини. Поред оних који су непосредно изабрани на изборима у Краљеву, међу којима су поред Зорана Бојанића Марија Обрадовић, Ирена Алексић, Иван Јовановић и Срђан Спасојевић, има и посланика из других градова који су пореклом Краљевчани. Скупштина И док о раду Народне скупштине највећи број становника Србије суди само на основу телевизијских преноса седница прави рад се одвија у оквиру различитих одбора, а тежи је него кад су сви посланици на окупу. Најупечатљивији утисак посланика који су се први пут нашли у парламенту је да највећи број искуснијих колега изузетно воли да се појављује пред телевизијским камерама, а често говоре и о темама које нису на дневном реду. - У почетку ми је то било чудно док нисам схватио да сви користе сваки тренутак да се рекламирају и придобију гласаче. Чак сам приметио да одређене политичке организације тачно знају, на основу истраживања, кад се највише прате телевизијски преноси. То је најчешће између 15 и 17 сати кад људи дођу са посла и седају да ручавају. Онда се обично јавља председник ЛДП, који најчешће није у клупама, са амандманима и повредом пословника. Прави рад посланика одвија се по одборима у који долазе људи са факулета и из министарства да образлажу законске предлоге. Тек након свестраног сагледавања проблематике може да

се приступи гласању и усвајању одређених законских аката – износи своје утиске Зоран Бојанић, члан одбора за просторно планирање, саобраћај, телекомуникације и заштиту животне средине уз опаску да није неуобичајено ни да се седнице одбора користе за промоцију странака. Пред посланицима пролећног редовног заседања је сет закона које је Влада упутила парламенту на усвајање. Толико је обиман да се верује да до краја године готово да неће ни бити слободног термина. Особеност актуелног сазива Народне скупштине су ванредна заседања која трају изузетно дуго, од јутра једног до касних вечерњих сати другог дана. Све то тражи изузетну концентрацију и напор чији интензитет пада током редовног заседања. Зато посланици очекују да би, у складу са Пословником о раду који подразумева тродневни боравак у Скупштини сваке недеље, преостала два дана могли да се у изборној бази баве проблемима људи који су их бирали. Зоран Бојанић је члан парламентарне групе за сарадњу са земљама региона, али и Италијом и Израелом. То је мотив више да се реактивира пре више година започето партнерство Краљева са израелским градом Лодом. Када је Хаџи Момир Бакрачевић са Зораном Бојанићем и Микицом Мајсторовићем формирао Удружење грађана „Пријатељство за нова времена“ основни мотив је био наставак сарадње са градовима са којима је Краљево у прошлости имало интензивну сарадњу на многим пољима. Остало је још да се успоставе везе са Израелом и заокружи давно постављен циљ. Кроз посланичку групу у републичком парламенту, и контакте са амбасадорима разних земаља, краљевачки посланици, пре свих Зоран Бојанић, покушавају да пронађу начин да се потенцијалним купцима представе краљевачке фирме које нешто производе. Напредњацима предстоји и интензивирање рада у оквиру странке, укључивање нових и активирање старих чланова. Крајем претходне године, по повлачењу Томислава Николића са места председника странке на ово место дошао је Александар Вучић, а изабрани су и нови чланови највиших органа. У овој години предстоје избори за чланове месних, општинских и градских одбора, а цео процес би требало да буде завршен до краја године. - Свима нама је Краљево у срцу. Волео бих да моја, а ни друга, деца не оду из овог града, да остану да живе раде и стварају као и деца свих оних који су силом прилика дошли да живе у Краљеву које је одувек било град отвореног срца. Сви који су имали проблема у животу нашли су спас овде у Краљеву које је многима било последња станица. Зато ћемо сви заједно радити на опоравку града, побољшању услова живота и срећнијој будућности наше деце – поручује на крају Зоран Бојанић, народни посланик и председник Градског одбора Српске напредне странке у Краљеву.

Четвртак, 7. март

Раздор у редовима краљевачких демократа

ДЕМОКРАТИЈ СОЦИЈАЛДЕ

- Демократску странку у Краљеву напустило десетак чланова Градског одбора и тројиц и они који до сада нису били у прилици да у политици покажу креативне способности странком, или да колективно прист

А СА УКУСОМ ЕМОКРАТИЈЕ

ца одборника у Скупштини града. – У току је израда програма око кога ће се окупљати . - Отпадници спремни да, кад се за то створе услови, уђу у коалицију са неком другом тупе оној са којом усагласе програм 17

али је број оних који су могли претпоставити да ће се после мајских избора прошле године на политичкој сцени Србије дешавати толики потреси. И док су једни славили велику победу други су, после првобитног шока, покушавали да открију разлоге неуспеха. Највећи губитник у то време била је Демократска странка као стожер коалиције која је неколико година раније преузела одговорност за функционисање државе, али и њених нижих организационих целина. Са нестрпљењем су чланови, а добрим делом и опозиција, очекивала расплет догађаја који је завршен договором највиших функционера Демократске странке и обезбеђен привидан мир. Све што се дешавало касније наговештавало је оштру борбу за реформу и чишћење оних за које је процењено да нису учинили довољно на очувању рејтинга странке. Са политичке сцене један по један у страну су потискивани људи који су четири године креирали политику странке и државе. После дотадашњег председника државе, премијера и министара из Демократске странке на ред су дошли посланици у републичком парламенту. Привидан мир и стабилност странке озбиљно су пољуљани у тренутку када посланици Душан Петровић и Вук Јеремић нису подлегли притисцима да странци врате мандате, па је руководство донело одлуку о њиховом искључењу. Прилично изненађујуће деловала је информација од пре само неколико дана да је дошло и до раздора у краљевачком Градском одбору. Чини се да је иницијална каписла активирана током периода који је претходио избору председника и чланова Окружног одбора. Чим су избори завршени дотадашњи председник и одборник у Скупштини града Љубиша Симовић, најавио је иступање из странке са још десетак чланова Градског одбора и за сада још два одборника у локалном парламенту. Они су у четвртак најавили покретање иницијативе за оснивање нове странке чији ће се рад заснивати на принципима социјалдемократије са нагласком на решавање локалних питања. Демократе отпадници спремни су да, кад се за то створе услови, уђу у коалицију са неком другом странком, или да колективно приступе оној са којом усагласе програм. Одлука о иступању је, кажу они који су се одлучили на такав корак, била тешка, а резултат је неслагања са политиком коју је после промена на врху странке почело да спроводи ново руководство.

- Сматрамо да је то политика која је склизнула са пута демократије и која итекако урушава углед Демократске странке.То је политика која је допринела да се изгуби углед Демократске странке у грађанству, а ми немамо ниједног разлога да се стидимо онога што смо радили док смо преузимали одговорност за функционисање града Краљева. Напротив, имамо итекако разлога да будемо поносни на све послове које смо урадили у најтежим околностима кад је у питању било решавање најтежих проблема после земљотреса, и најтежих проблема који су везани за инфраструктурну запуштеност града Краљева – истакао је Љубиша Симовић. Обавеза према истомишљеницима, и делу грађана који подржавају овакве ставове, налаже наставак политичке борбе на сасвим другачији начин. Бројни потези новог врха странке, за које је од чланства тражена подршка, у делу сада већ бивших чланова странке оцењена је као укидање кредибилитета Демократске странке, а искључење Вука Јеремића и Душана Петровића срамотом и за државу, а камоли саму странку. Све то указује на непромишљену политику централе, а врхунац је достигнут приликом унутарстраначких избора широм земље који су се одвијали у аутократској атмосфери, и скривено од дела чланства који је то оценило као скретање са демократског пута. - Нама који смо демократе по убеђењу, који размишљамо на социјалдемократски начин, највећи интерес ће бити да покажемо да и даље постојимо као политичари спремни да решавамо проблеме суграђана. Из тог разлога смо и иступили из Демократске странке – каже Симовић најављујући ускоро програм око кога ће се окупљати и они који до сада нису били у прилици да у политици покажу креативне способности. Милан Самарџић, одборник у Скупштини града са изборне листе „За бољи живот“ уверен да је здрава политичка конкуренција добра, упућује позив људима од интегритета који су се већ доказали у комшилуку, или одређеним сферама друштвеног живота, да коначно узму политику у своје руке и преокрену политичку стварност. - Наш став је да ћемо се ми питати за дешавања на локалу и око локала. Надам се да ће то бити препознато и од наших суграђана, а врло брзо ће се видети да ли смо на добром путу и где идемо – каже он. Општински одбор Демократске странке у Ушћу, на чијем се челу већ 12 го-

дина налази члан Главног одбора странке Драгош Бојанић, колективно је напустио јато демократа. Непосредан повод за то је чињеница да његовим члановима није дозвољено да гласају приликом избора чланова и председника Окружног одбора. - До последњег тренутка се гледало за кога ћемо да гласамо, а када се сазнало да ћемо да подржимо др Кушевију онда су укинули бирачко у Ушћу, а формирали у Роћевићима. Наш одбор је био један од првих који се није слагао са променом господина Тадића и од тад су кренули сви проблеми. Кад је странку преузео Ђилас најављена је реорганизација странке и да ће неспособни да буду укорени. Награђени су челници одбора у Краљеву и Рашки, који су постигли на изборима врло лоше резултате. Овај у Краљеву је постао члан Председништва странке, а у Рашки где је резултат био најлошили у земљи постао је члан Главног одбора – каже Бојанић који је већ четврти мандат одборник у Скупштини града. Љубиша Симовић истиче да су у току разговори са још неким одборницима од којих се очекује иступање из одборничког клуба демократа како би се формирао посебан који ће деловати независно. - Бићемо оријентисани ка решавању проблема у Краљеву, а то ће бити основа на којој ћемо разговарати са другим одборницима, али и за везивање са другим странкама – каже Симовић. Бивши чланови Демократске странке интензивно раде на проширењу инфраструктуре неке нове политичке опције очекујући подршку оних који су спремни да преузму одговорност за решавање текућих проблема у Краљеву. Централи странке се замера што се у периоду после неуспеха на изборима више бавила собом него проблемима у држави и што није имала адекватне одговоре на веома озбиљне проблеме које држава има о овом тренутку. - Откад је на челу странке Ђилас странка није имала одговор ни на један од горућих проблема. Наш проблем је што је и ситуација у Краљеву поприлично учмала, ниједан озбиљан капиталан посао није покренут, осим што се траљаво наставило са довршавањем оних које смо ми покренули. То је суштина због које не желимо да будемо неми посматрачи, већ желимо да окупимо нове људе, јер се у Краљеву мање ради о политици, а више о прихватању послова које треба урадити – закључио је Љубиша Симовић.

Љубиша Симовић

Градски одбор Српске напредне странке

ЛИЦЕМ П

Среда, 6. март

- Ко мутно мисли не може јасно ни говорити. Припадници Српске напредне странке јасно мисле и јасно говоре. - Јавна предузећа и установе чији је оснивач град морају да постану профитабилни, морају да их воде способни менаџери и одговорни људи, а њихово пословање не може да се заснива само на повећавању цена и субвенцијама из буџета

д формирања нове владајуће већине у локалном парламенту, после мајских избора прошле године, још никада није настала толика пауза између две седнице Скупштине града. Покушавали су познаваоци политичких прилика да открију разлог закашњењу, а у редовима опозиције већ је почело да се говори о озбиљном раздору међу чланицама коалиције на

власти. Посебно нестрпљиви постали су млади у Краљеву, јер у одржавање седнице гледају као на сламку за коју се хвата утопљеник. Најављена седница локалног парламента требало би коначно да донесе одлуку о оснивању Канцеларије за младе као услову за аплицирање на конкурсу за доделу средстава који је расписало Министарство омладине и спорта.

Напредњаци су коначно признали да је на седници Градског већа дошло до неспоразума, јер у коалицији није могло да дође до сагласности по питању систематизације послова и радних места у јавним предузећима и установама чији је оснивач град Краљево. Интезивирани контакти са коалиционим партнерима указују да је до решења ипак могуће доћи.

ПРЕМА ИСТИНИ

- Свака странка има своју платформу и програм, а наше подразумевају да јавна предузећа морају да постану профитабилна, да морају да их воде способни менаџери и одговорни људи, а њихово пословање не може да се заснива само на повећавању цена и субвенцијама из буџета. За такав став наишли смо на подршку коалиционих партнера и врло брзо ћемо изаћи са заједничким ставом, а то је да ћемо ограничити пријем радника у јавним предузећима. При томе мислим на оне који нису профитабилни, а запошљавају се по страначким и политичким линијама – истиче Небојша Симовић, председник Окруж-

ног одбора Српске напредне странке. Међу коалиционим партнерима усаглашавају се ставови и по питању стратешких инвестиција у јавним предузећима. Преовладава уверење да одлуке о томе не могу да се доносе без одлуке Градског већа и градоначелника. Иако демократски принципи дозвољавају да свако има став, ма колико био различит од става других учесника у политичком животу, и у неслагању треба настојати да се пронађе оно решење које ће на најбољи начин задовољити интересе већине грађана. Напредњаци остају доследни ставу да неће одустати од обећања које су пред

прошлогодишње изборе дали бирачима, а на основу којих су добили поверење грађана. Једно од основних односи се управо на максималну посвећеност јавним предузећима и начину њиховог рада који у претходном периоду често није био под контролом, а високу цену таквог понашања плаћали су увек грађани Краљева. Небојша Симовић је потврдио и дуго најављивану информацију о закупу зграде Дома друштвених организација на период од 99 година чиме ће бити обезбеђени услови да се под једним кровом нађу све политичке странке и институције којима је висока накнада за закуп простора плаћана из

градског буџета. Осим тога уз реконструкцију велике сале у приземљу зграде стварају се услови за одржавање бројних манифестација различитог карактера. Решавањем овог, и проблема са зградом „Стотекса“, решава се питање два објекта у центру града чије ће коришћење знатно утицати на побољшање функционисања Градске управе. Почетак редовног пролећног заседања Народне скупштине Србије најавио је председник Градског одбора Српске напредне странке и народни посланик Зоран Бојанић. На дневном реду је сет закона, пре свега онај о енергетској ефикасности, као једна од обавеза на путу према равноправном

чланству у Европској унији. Примена овог закона требало би, за разлику од свих досадашњих у овој области који нису дали жељени ефекат, да донесе велике уштеде у области енергетике. На дневном реду наћиће се и сет закона о сарадњи са Руском Федерацијом, који се односе на испоруку гаса и коришћење кредита, као и закони којима се дефинише сарадња Србије и Уједињених Арапских Емирата. Један од важних закона који чека на усвајање односи се на легализацију бесправно подигнутих објеката каквих у Србији има више од милион и 300 хиљада. Има их доста и на територији града Краљева, а највећи број чине стамбене зграде, викендице и еко-

номски објекти. Усвајањем закона грађанима ће бити омогућено право уписа својине над бесправно подигнутим објектима које ће допринети да многе проблеме везане за власништво решавају на лакши начин. Политика Српске напредне странке током предизборних активности заснивала се на отворености у раду, одговорности и полагању рачуна за неиспуњење задатака. Са њом је настављено и после избора, а међу првима ће се на удару наћи министарства за чији рад су одговорност преузели напредњаци. По утврђивању релевантних чињеница напредњаци најављују и одговарајуће мере према свима који евентуално нису радили у

складу са прокламованим принципима и у интересу грађана Србије. Остајући доследни ставу да је борба против корупције и криминала континуиран процес напредњаци најављују и интензивнији рад на економском опоравку земље. - Сведоци смо да они који су годинама били на власти, који су имали све шансе и могућности да опораве посусталу привреду и посусталу државу, нису учинили ништа. Одједном су, за шест месеци, сви постали стручњаци, излазе са економским програмима, причају шта не ваља, као да су заборавили да су још увек у већини органа и организација и даље на власти и руководе људи из претходне политичке

гарнитуре – потврдио је Бојанић. Па без обзира којој политичкој опцији припадају они који су радили квалитетно, и у складу са прописима, могу да очекују да ће то чинити и надаље. Напредњаци поручују онима који су државу великим задужењима довели у готово безизлазну ситуацију, и наставили да је уништавају на различите начине, да морају да прихвате део одговорности и санкције које из њих произилазе. Упозорење се пре свега односи на све који су, како рече Бојанић, измислили аферу са млеком и којима није у интересу опоравак пољопривреде, а причају о генетски модификованим организмима и покушавају да утичу на доношење од-

лука о њиховом увозу. Напредњаци принципијелно остају на путу економског, друштвеног и моралног опоравка све до тренутка док за то имају подршку коалиционих партнера. У овом тренутку преовладава уверење да функционишу савршено тако да нема основа за радовање оних који говоре о све већим пукотинама међу чланицама коалиције на власти. У тренутку када се процени да рад те коалиције не испуњава жеље и наде бирача моћиће, кажу напредњаци, да се разговара и о превременим изборима за све органе власти.

Годину дана Клуба привредника „Иницијатива 2012.“

КРАЉЕВАЧКИ ПРИВРЕДНИЦИ У ВРЗИНОМ КОЛУ Пре тачно годину дана у Краљеву је основан Клуб привредника „Иницијатива 2012“, као резултат великог незадовољства локалних привредника постојећим економским стањем у коме се осећао све већи утицај политике. Политика је, кажу у „Иницијативи 2012“, током последње две деценије у знатној мери надјачала економију, а тамо где се то деси база на којој се заснива опстанак једне државе, нема извесну перспективу

Уторак, 5. март

олитичари и привредници су у Србији најчешће на дијаметрално супротним странама настојећи да увек успехе припишу себи, а неуспех другој страни. Председник Управног одбора Клуба привредника „Иницијатива 2012.“ Милун Јовановић категоричан је у оцени да локални политичари нису способни да успешно воде привреду, првенствено због тога што за то нису школовани. - Политичари мисле да све знају, а не знају ништа, па смо се удружили да видимо шта би то у економији требало да променимо како би се створила што већа база и новостворена вредност као услов опстанка на тржишту – каже он. За годину дана Клубу је приступило

350 људи са територије готово читаве земље. Осим краљевачког, који је највећи, основан је и огранак у Ивањици, а међу члановима има привредника из Инђије и Пазове. Велика разуђеност отежава комуникацију, па се све више кристалише идеја да простор треба сузити. У прилог томе иде и сазнање да су војвођански привредници на време кренули са оваквим видом удруживања и да су на знатно вишем степену организованости него краљевачки. Много је тога што привредници замерају политичарима, пре свега енормну задуженост земље како би се сачувао социјални мир. У ситуацији када један радник који ствара нову вредност треба да издржава пет оних који то не чине тешко је говорити о ре-

алној математици. - Наши политичари су се задуживали да би пензионери примили пензије, а плате здравство, култура и други, како би били мирни, јер представљају највећи део бирачког тела. И док се одржава мир у политичком телу база пропада. Уништен је минули рад, јер средства од продаје друштвених предузећа нисмо употребили за отварање нових радних места. Потрошили смо их на исплату пензија, инвалиднина и враћање камата на кредите, а не на отварање радних места и подстицање извоза којим би смањили дефицит. Задужујемо се и даље, а кад си економски за-

Милун Јовановић

дужен немаш ни политичку самосталност и слободу – каже Јовановић. Замерају привредници политичарима много тога, пре свега доношење бројних прописа који само отежавају пословање. Ништа им зато, кажу, у претходном периоду није ишло на руку, ни субвенције за извоз, ни повећање пореза на додату вредност, ни повећање референтне каматне стопе, али ни курс динара. На локалном ниву пословање успоравају и чести неспоразуми коалиционих партнера који чине већину у локалном параламенту кад не могу да постигну консензус о егзистенцијалним питањима. Па иако је на локалном нивоу нешто и учињено да се олакша пословање то је, рекоше, толико мало и служи само да привредницима замаже очи. Смањење парафискалних намета и фирмарина није могло да елиминише негативне последице повећања пореза на додату вредност. Смањење пореза и доприноса на зараде остало је само у домену обећања, а привреднике више него било шта друго погађају велика оптерећења на нето зараде. Однос нето и бруто обавеза према радницима знатно је неповољнији него у било којој другој земљи. - Обећано нам је да ће у том делу да се смањи оно што је повећано кроз ПДВ, а о порезима и доприносима нико годинама не проговара ни реч. Наш главни задатак у наредном пе-

риоду је да, повећањем притиска на ресорна министарства, издејствујемо смањење пореза и доприноса. Били смо пре неки дан у Македонији и дошли до податка да су тамо зараде оптерећене са 44 посто, док је то код нас целих 68, па се питамо зашто је толико, где иде разлика и кога финансира. Са високим каматним стопама, овом задуженошћу привреде и становништва не можемо да издржимо, јер се сува дреновина не цеди, а само мало је још остало да се исцеди до краја – огорчен је Јовановић. Показало се да захтеви привредника изражени кроз последњи вапај немају довољну снагу, па остају само на нивоу обећања. Државни буџет је рупа без дна, дубиози нема краја, а сваког дана чине се напори да се све тежа ситуација прикрије. Стицајем природних и богом датих околности Краљево би требало да буде град будућности и градње. Иако је почела реализација послова које су локални привредници одавно прижељкивали значајнијих ефеката нема, па ће морати да се причека још неколико година.

Инфраструктурни пројекти После експропријације 300 хектара земљишта у близини Аеродрома очекује се почетак изградње карго центра на простору кога би биле смештене робне резерве и бесцаринска зона. Географски центар Србије даје до-

вољно предности за изградњу, али су за откуп земљишта потребна велика средства. Искуства која краљевачки привредници носе из Македоније говоре о сличном центру на 500 хектара. Повољност Македоније лежи у чињеници да је велики центар изграђен на простору бившег пољопривредног комбината тако да није било проблема са променом власничке структуре. На локацију је доведено 35 мегавата струје, завршена хидрантска мрежа, асвалтиране саобраћајнице, уграђени колектори за пречишћавање канализације, а фирме из иностранства већ закупљују простор и почињу да раде. Циљ краљевачких привредника је да се велика инудстријска зона изгради на једном месту, по могућности уз аутопут и што ближе аеродрому, јер су постојеће у Ратини, на простору Фабрике вагона, Шеовца и Медиапана уситњене и не пружају довољан комфор у раду. И док се комплетним инфраструктурним опремањем подстиче инвестиционо улагање привредници који већ имају отворене производне погоне нису користили повољности које би требало да пружи држава. - Ми приватници страдамо на инфраструктури. Ја сам морао да изградим три трафостанице од по 630 киловата и изместим далековод, а овде где ми је хотел немам канализацију. Истрошимо се на инфраструктури, а кад дође до основног средства идемо код банке. Паре код банке су скупе, па улазимо у врзино коло да цео

живот радимо само за камате – каже Јовановић. И док се Европа уједињује политичке структуре у две суседне општине ломе копља око тога на чијој ће територији да буде већи део карго центра. И ма колико читав пројекат био значајан за државу краљевачки грађевинари са зебњом гледају према Београду надајући се да би учешћем у реализацији пројекта могли нешто да зараде. Иако би могли да изведу одређен део грађевинских радова свесни су да немају довољну акумулацију да би се упустили у неки значајнији подухват. Клубови привредника на западу имају своје банке са вишевековном традицијом. Од прошле године помињане идеје о формирању интерне банке још није било ништа, јер је година дана изузетно кратак период да би се у посрнулој привреди обезбедио значајнији оснивачки улог. Потреба за ангажовањем на било каквим пословима толика је да су спремни да раде и под понижавајуће ниским ценама. И ма колико да су пре само годину дана захтевали од локалне самоуправе да учествују у одлучивању око трошења новца који су издвојили у буџет осим потврђене жеље представника власти од кога није било ништа. - Ми нисмо позвани никада зато што политичке партије сматрају да не треба да нас питају било шта, већ само да узму што више пара, а да их не питамо како се оне троше. Потписали смо протокол у коме се каже да можемо саветодавно да учествујемо у раду приликом одлучивања о питањима од виталног значаја. Нисмо ниједном позвани на седницу Градског већа, које ради самостално и независно, и троши паре које ми дајемо, па је логично да смо незадовољни – каже Јовановић. Јавна предузећа налазе се у повлашћеном положају, финансирају се сигурним средствима из буџета, па је крајње време да изађу на тржиште како би више ценили и штедели средства која добијају. - Не могу да схватим да нема стручних људи. Они који нешто вреде неће у

партије, а они који ништа не раде хоће да располажу средствима која не стварају. Ингеренције градоначелника су веома мале, а у коалицији на власти има много странака од којих свака има посебне захтеве.

Аутопут Моравски коридор од Прељина до Појате пролази кроз територију Чачка, Краљева, Врњачке Бање, Трстеника, Крушевца и Ћићевца. Према информацијама из „Иницијативе“ домаћим извођачима припало би половина вредности радова. И за ону другу половину послова главни извођач ће морати материјал да купује од домаћих предузећа. Проблем локалних грађевинаца је што су појединачно мали да би радили значајније послове, а тешко могу да се договоре па им прети опасност да буду последњи у низу подизвођача којима ће припасти само мрвице од 120 милиона евра вредног пута кроз територију града Краљева. На нешто више од 100 километара пута десет километра су мостови, вијадукти, подвожњаци и надвожњаци у чијој изградњи шансу види домаћа грађевинска оператива, али и испоручиоци бетонског гвожђа од којих су најзначајнији лоцирани баш у Краљеву. У њима је лоцирано око 150 хиљада тона што је половина годишње потрошње у Србији. За ангажовање на изградњи заинтересоване су велике фирме из других градова, али и инострани извођачи који су економски много јачи и спремни да понуде прихватљивије услове. Милун Јовановић, као власник фирме „Техноград“ већ има одређених искустава у сарадњи са азербејџанском фирмом „АЗ-Вирт“ која ради деоницу пута између Љига и Брђана. Искуства су позитивна, а испорука 1000 тона бетонског гвожђа представља значајан трговински подухват. - Аутопут је велика шанса, а колики ћемо део колача захватити зависи од нас, од наше организације, наступа и подршке републичке и локалне власти. Каснимо због експропријације, јер нема довољно правника док други

седе у јавним предузећима и нису ангажовани на пословима од националног интереса. На овом послу треба много рада и озбиљности, а држава је неозбиљна за овако озбиљан посао. Шанса нам је пружена, а шта ће се десити видећемо – каже Милун Јовановић. Краљево које су многи инвеститори заобилазили у широком луку после изградње Моравског коридора наћиће се у средини троугла који ова деоница затвара са коридорима 10 и 11. Подручје обилује бројним предностима за развој индустрије засноване на пољопривреди. Јовановић истиче да би био задовољан ако би се постигла бар половина онога што је доживео Крагујевац у неколико последњих година. Иако најмањи по обиму за краљевачке грађевинаре најизвеснији су радови на урбаној регенерацији зграда у Доситејевој улици. - Изградња 24.000 квардата стамбеног простора је леп посао и ту нам не треба никаква помоћ. Локална самуправа је узела кредит код међународних банака, па о ангажовању одлучујемо сами. Изградња неће да буде велики терет, јер годишње иначе изградимо десетак хиљада квадрата. Ту смо уједно и најспремнији, а имамо и највише искуства. И за карго центар су шансе доста добре. Биће ту магацина, копања и довођења струје. Најмање шансе су нам за аутопут, али морамо да се изборимо – одлучан је Јовановић уз тврдњу да је као човек који реално сагледава ситуацију велики оптимиста. Биће у Краљеву, каже он, још песме и виолине, а подизањем стандарда и производње доћи ће се до средстава и за остале делатности које су саставни део живота. Циљеви су дугорочни, а ефекат не може да се види за годину. Зато мора да се истраје како би се имало што више користи од географског положаја града.

Неизвесност о судбини Фабрике вагона повод за пребацивање кривице

Петак, 8. март

РАШОМОН НА КРАЉЕВАЧКИ НАЧИН

- До половине следеће године требало би да се коначно реши статус свих предузећа у реструктурирању, па запослени у некада великим краљевачким колективима са великим несрпљењем чекају вести о поновној продаји или помоћи стратешког партнера

таквој ситуацији на велики број Краљевчана, пре свега раднике Фабрике вагона, изненађујуће је деловала пресуда суда у Београду којом се овај колектив обавезује да бившем власнику надокнади штету у износу од неколико милиона евра. Контрадикторне информације стижу са различитих страна по питању износа, али и онога ко то треба да плати, Концерн Фабрика вагона или држава с обзиром на чињеницу да је после поништења уговора о приватизацији ингеренције над овим предузећем преузела Агенција за приватизацију. Различите информације долазе и са различитих страна у локалној средини, а поједини учесници у процесу

приватизације скидају са себе одговорност и пребацују је на супротну страну. Најагилнији у том оптуживању су челници градских одбора ПУЛС-а Србије Покрета за Краљево и Уједињених региона Србије, а на конференцијама за медије све чешће се маше папирима који поткрепљују поједине тврдње. Није необично да се прети подношењем кривичних пријава и тужби. И док се као кривци за штету од 11 милиона евра помињу председник Покрета за Краљево и бивши председник синдиката у Фабрици вагона, овај други тврди да је за Фабрику вагона ненадокнадива штета што после раскида уговора о приватизацији на

место генералног директора није именован председник Градског одбора Г17 плус. Уверен је да би у том случају фабрика кренула путем опоравка и постала признат и цењен колектив у Србији и у Европи. Много података о самом процесу приватизације није познато, па то у јавности ствара недоумице које додатно стварају конфузију. О томе сведоче и бројна документа достављена медијима из којих се види да је неко у име фирме која је престала да постоји 6. априла 2006. године две године касније затражио од Агенције за приватизацију да дозволи продају некадашњег радничког одмаралишта у Буљарицама.

Састанку у Министарству за привреду и регионални развој, о коме сведочи записник, присуствовао је у име града тадашњи градоначелник Краљева, а уговор са дотадашњим власником раскинут је због неизмирених обавеза према радницима којима је требало исплатити једну и по зараду. Након раскидања уговора донета је одлука о реструктурирању, а на челу Фабрике вагона остали исти људи и управа одговорна за дугове који су били повод за незадовољство радника и раскид уговора. У Покрету за Краљево најављују посмено обраћање министру привреде и регионалног развоја и тражење одговора на питање да ли локални одбор партије којој при-

пада има његову подршку, и да ли је то званична политика Србије. Све то повезује се са трговином утицајем која је опасно кривично дело дефинисано у законодавству Европске уније. Миломир Ћирковић је у процесу промене власничке структуре био председник синдиката и члан тендерске комисије која је приватизовала Фабрику вагона. У току преговора синдикат је дао подршку продаји украјинској фирми, јер у том тренутку за Фабрику вагона није било бољег решења. Тек по доласку новог власника откривено је да је купац спољнотрговинска фирма која се бави продајом лимова, а не производњом вагона. Уврштењем у Управни одбор новог

предузећа двојице људи који су учествовали у приватизацији Фабрике вагона, а за које се верује да су за то добро награђени, било је, каже Ћирковић, у супротности са нашим законима, па се може оправдано сумњати да је то нека надокнада за то што су допринели да нови власник купи фабрику. И док је потписник уговора са немачким железницама за 960 теретних вагона био „Азов импекс“ носилац посла била је Фабрика вагона која се задуживала за куповину материјала и исплату накнада радницима без могућности да располаже зарадом по уговору. - Рачуни Фабрике вагона били су у

блокади због тужби радника, а у време приватизације дуг је износио милион и 800 хиљада евра. То је будућим власницима саопштено, а њихов правни заступник тврдио да то није проблем синдиката. Тако није тачно да нису упознати да постоји огроман проблем дуговања према радницима – прича Ћирковић уз уверавање да о свему што прича има валидне доказе. Много је ствари које су, према његовом мишљењу, неспорне. Међу њима су и подаци о радницима „Балкан транса“ који се налазе на платном списку Фабрике вагона, материјал те фирме чува на простору краљевачке фабрике, док је председник Управног одбора Фабрике вагона и „Балкан транса“ уједно и извршни директор украјинске фирме „Азов импекс“. Генералном директору Фабрике вагона замерено је што врши притисак на раднике да одустану од тужбеног захтева како би стекли право на исплату социјалног програма, док одбија преговоре са синдикатима, али и што као члан Управног одбора прима поприличну надокнаду. Замерено му је и за два социјална програма урађена супротно закону, изостанак колективног уговора после раскида приватизације, понашање везано за протесте и смену директора Ливнице и бројним другим стварима. Фабрика вагона је од државе добила 250 милиона динара као надокнаду за ремонт одређеног броја теретних вагона, а у најави је и посао везан за цистерне потребне Рударско топионичарском басену Бор. И поред свега појављује се проблем исплате зарада које још нису примљене за претходни месец. Радници су поново доведени у изузетно тешку ситуацију која је ескалирала у тренутку када су спонтано реаговали и прекинули рад. На огласној табли предузећа је, потврђује Ћирковић, истакнуто обавештење да ће први део заостале зараде бити исплаћен између 18. и 22. а остатак до краја марта. - Фабрика вагона може да прави све, од игле до локомотиве, а тренутно зависи од државе, јер да нема вагона за ремонт и послова које обезбеђује држава не би било ни Фабрике вагона од које зависи цело Краљево – тврди Ћирковић. У троуглу за наплату потраживања налазе се Фабрика вагона, „Азов импекс“ и „Балкан транс“, а радници последњу пресуду сматрају политичком одлуком и намером да се краљевачка фабрика врати претходном власнику. - Ако се врати „Азов импексу“ онда „Балкан транс“ може да тужи њих, јер је Фабрика вагона њихово власништво и нема везе са државом – каже Ћирковић. Од четири милиона евра који се помињу као обавеза државе један милион је депозит који је власник морао да положи приликом куповине фабрике. Преостала три су депозити за инвестициона улагања, а и то су паре које су морали да положе у Агенцији за приватизацију, а које је неко, верује Ћирковић, потрошио. Са друге стране ни „Азов импекс“ више није иста фирма, јер је 51 посто власничког удела продато једној руској фирми. Све више се долази до уверења да је читав процес изнуђен како би се анулирала огромна дуговања која имају

Миломир Ћирковић „Балкан транс“ и „Азов импекс“. Руска фирма има потребу за новим, али и репарацију старих вагона, па радници верују да њихов долазак у Краљево и није тако лоша комбинација. Свака је боља од најгоре која може да задеси Фабрику вагона половином следеће године. - Мислим да није велико зло ово што се дешава везано за Фабрику вагона која није у ситуацији да нађе стратешког партнера са запада. Економска криза је тешка, а наша шанса да се сачувамо је или да нас узме држава, и будемо државна фирма што је мало вероватно, или да нас узме фирма из Русије. Ако нас држава узме онда ће се фабрика свести на мали број радника потребних за ремонт вагона и радила би као радионица. Од садашњих 780 радника остало би упослено мање од половине – каже Ћирковић уз напомену да у њих не треба убрајати оне из „Термопластике“ и „Ливнице“. Два тендера за продају „Термопластике“ завршена су неуспешно, јер се на аукцији није појавио нико од оних који су показали интересовање и откупили документацију. Иако се међу радницима све више говори о започетом процесу приватитзације „Ливнице“ више података о томе нема.

Развој малих и средњих предузећа услов за опоравак привреде

Среда, 6. март

НЕОПХОДНА ПОМОЋ ДРЖАВ И ЛОКАЛНЕ САМОУПРАВЕ

- Деведесет одсто производње пелета к Италије, Швајцарске, Грчке, Македоније милиона евра омогућила запошљавање се инсталирање нове опреме и запо

ВЕ

краљевачка „Мираја“ извози на тржишта е и Црне Горе. - Инвестиција вредна 2,5 25 радника. - Половином године очекује шљавање још толико нових радника

елет је производ који се добија искључиво пресовањем под великим притиском пиљевине и струготине сувог висококалоричног дрвета без додавања било каквих везивних средстава. Производи се од храста, букве, јасена, граба, тополе, липе и другог дрвета, а квалитетно је и врло калорично гориво чијим сагоревањем настаје свега 1% пепела. Због облика и величине лако се транспортује и једноставно пуне ложишта пећи које се користе за грејање домова. Пелет у потпуности задовољава високе еколошке стандарде чиме омогућава квалитетнији живот не угрожавајући околину и природу. Килограм пелета може дa произведе око пет киловат сати топлотне енергије, a количина енергије која се добије сагоревањем 2 кг пелета једнака је оној кoју даје литар уља за ложење. Осим енергетске уштеде, пелет je и еколошки подобна сировина, а количина угљендиоксида који се ослобађа при-

ликом сагоревања једнака је оној коју дрво користи током раста. Због тога је пелет неутрални носач енергије угљендиоксида чија је количина занемарљива и приликом производње, припреме и транспорта. Све ове предности утицале су на повећано интересовање за производњу пелета у Србији. И у Краљеву су већ на две локације инсталирана постројења за његову производњу, а планира се још на једном месту. И они који су почели производњу упошљавањем одређеног броја радника планирају да, због великог интересовања, повећају производне капацитете. Краљевачко предузеће „Мираја“ још прошле године отворило је погон за производњу пелета који упошљава 25 радника. У процес производње укључени су радници различитог профила, од директора до помоћног радника. Највећи део, готово целих 90 посто, производње „Мираја“ извози на тржишта Италије , Швајцарске, Грчке,

Македоније и Црне Горе, а капацитети који омогућују производњу од 1100 тона горива месечно мали су да би задовољили потребе за овим горивом. Са добављачем квалитетног дрвета са подручја Краљева, Крушевца и Рашке већ је уговорена куповина 25 хиљада кубика годишње, а у јуну ове године очекује се монтажа још једне пресе која би требало да удвостручи производњу. Од домаћих купаца пелет се испоручује једино краљевачком „Радијатор инжењерингу“, произвођачу котлова за грејање који користе ово гориво. Потреба за пелетом је све већа, тржиште постоји, а производни капацитети не могу да задовоље све захтеве за овим горивом. Инвестиција вредна 2,5 милиона евра подразумева инсталирање најсавременије опреме, а у Србији постоји још неколико произвођача који не могу да парирају краљевачком. Пелет је, кажу у „Мираји“ јефтинији од класичних горива, а у ефектима

може да се пореди са каменим угљем, са великом предношћу какву пружа комфорнији рад. Предност је што може да се користи као течно гориво, јер из спремника излази одређена количина пелета, па није потребно да се, као код угља и дрва на сваких пар сати поново ложи. Искоришћеност енергије је преко 90 %, док је код класичних пећи, котлова и камина на угаљ и дрва највише 70%. За грејање на пелет није неопходно имати класични оџак, јер није потребан „цуг“, а дим може да иде и кроз обичну цев. Свакако најбитнији елеменат је економска исплативост добијања топлотне енергије произведене од пелета који је од два до шест пута јефтинији у односу на оне који се добијају из фосилних горива Најважније од свега је, чуло се при посети погону за производњу пелета, да је посао на производњи еколошког горива нашло 25 људи, а да ће тај број, када половином године буде инстали-

рана друга преса, бити удвостручен. Како држава ни на који начин до сада није помагала ово предузеће важно је да нађе начин за то како би био упослен што већи број оних који на евиденцији Националне службе за запошљавање чекају било какав посао. Наравно, не треба занемарити ни чињеницу да је 90 посто производње намењено извозу. Давно прокламован став да без развоја малих и средњих предузећа нема економског развоја Србије још један је од разлога да иза оних који су спремни да улажу у проширење производње стане држава обезбеђењем одређених повољности у пословању. Али овакве привреднике би требало да препозна и локална самоуправа која средствима из градског буџета помаже само јавна предузећа и установе чији је оснивач. Имајући у виду најважнију чињеницу да ни једно од њих не ствара нову вредност указује на потребу да средства из буџета треба

да буду доступна и малим и средњим предузећима. Производња пелета у Краљеву, али и другим местима, зависиће првенствено од производње котлова који користе ово гориво. Први показатељи указују да је, иако је овај посао у повоју, реално очекивати да убуће тражња за овом врстом горива буде већа. Могућност да се пелет производи и од шумског отпада наводи на размишљање о куповини мобилне машине за млевење и транспорт до производног погона свега онога што остане по чишћењу дебла, пре свега грана које у сваком другом случају остају у шуми. Осим што би се искористила велика количина дрвета за производњу пелета није занемарљив ни допринос заштити животне средине од труљења дрвета.

Пријем у Скупштини града поводом Дана жена

ЗНАЧАЈНИЈА УЛОГА Ж - Уз скромни знак пажње на пријему за жене које учествују у јавном животу Краљева председник Скупштине града честитао празник свим суграђанкама

Петак, 8. март

еђународни дан жена слави се сваке године 8. марта. Настао је као резултат борбе за економску, политичку и социјалну равноправност жена и мушкараца, након што су многе жене у свету заступале идеју већих права. Ипак, први национални Дан жена обележен је 28. фебруара 1909. у Сједињеним Америчким Државама након декларације коју је издала Социјалистичка партија Америке. Августа исте године организована је Међународна конференција жена социјалистичке Друге интерна-

ционале, а Немица Луиз Циц, инспирисана америчким делањем поводом овог питања, предложила je организовање Међународног дана жене. Како није била у стању да своје идеје спроведе у дело, иницијативу за тај празник преузела је немачка феминисткиња и комунисткиња Клара Цеткин, а предлог је јавно изнела августа 1889. године у народној кући, данас познатој као Унгдомсхусет. Међународни Дан жена први пут је обележен марта 1911. у Аустрији, Немачкој, Швајцарској и Дан-

ЖЕНА У ОДЛУЧИВАЊУ ској, a обележиле су га и многе демонстрације феминисткињa широм Европе. Празник је прихваћен у свим социјалистичким земљама након што је Александра Колонтај убедила Лењина да га прогласи за државни. Ту праксу је преузела и послератна СССР и њене савезнице, укључујући и Југославију. Као међународни дан жена, осми март је прихваћен 1917. године, а Уједињене нације су од 1975. године, коју су прогласиле за Међународну годину жена, почеле службено обележавање. У међувремену су уведене институције као што су трудничко боловање, ограничење рада жена у ноћној смени, иста плата за исти рад, право гласа и многе

друге. У петак 8. марта председник Скупштине града Краљева Сретен Јовановић организовао је пријем за све даме које учествују у јавном животу града, и уз мали знак пажње честитао им празник. На истом месту нашле су се одборнице Скупштине града, директорке јавних предузећа и установа и новинарке које извештавају о раду парламента, а председник Јовановић је потврдио жељу да овим гестом покаже како жене треба да имају значајнију улогу у локалном парламенту, конституисаном у складу са принципима родне равноправности, који је у одборничким клупама обезбедио места за 23 жене.

ДУШИЦА ТАНАСКОВИЋ 1959 - 2013

ХЕРОЈ У ОБИЧНОМ ЖИВОТУ

скрене наде, дуге готово пуну деценију, да ће за Душицу бити лека и пута избављења - да оздрави, да обрадује и срећом озари најближе се угасила у среду 6. марта. Отишла је прерано и неправедно без јаука, чак и без уздаха, у савршеном миру и тишини као да је за 54 године живота учинила све што је хтела и могла. Само је из благог погледа стигла порука да је крај, да је изгубила прву битку у животу, последњу и најважнију. У тренуцима када се неко заувек опрашта од блиског, драгог и свог, бол и велика туга могу неретко да поведу у искушење да изговорене речи кроз године избледе, утихну до заборава. Људском величином у раскошном смислу речи Душица је све таквог страха сачувала. Њен живот, карактер, морална начела, достојанство, посвећеност породици и свему што је радила и помисао на злоупотребу ма којих речи, па и највећих, чини непримереном и сувишном, заборав на њу немогућим. Ово што пишем из срца је, и истина је жива. Изгубили смо најбољу, најбољег човека у фамилији, али и најбољу у много ширем окружењу и већем друштву. То је утеха и њена оставштина на којој смо јој сви дубоко захвални. За речено немам бојазни да ће ме било ко и у било које време оповргнути, ни људи ни догађаји. Чиста срца и образа кажем да је и дубоко хришћанску истину да Господ своје најбоље ставља на највећа искушења Душица носила гордо, као свој крст и то целог живота, нарочито у годинама тешке болести. Рођена је 1959. године у скромној радничкој породици у којој јој је од првог дана била намењена улога миљенице и узданице. Том изазову, пламену велике наде и поверења одговарала је на најбоњи начин - увек и на сваком месту. Бриљантан резултат у основној и средњој техничкој школи, затим на Машинском факултету, који завршава у групи најбољих студената своје генерације, Душици су широм отворили врата успешне инжењерске каријере у Фабрици вагона у Краљеву, на пословима пројектанта, касније водећег пројектанта, конструктора. Била је понос, прави бисер своје генерације, омиљена, вољена и поштована током свих 27 година проведених у својој фабрици, другој кући како је често говорила. Тако су причали њени пријатељи, колеге, руководиоци, познаници. Говоре тако и данас, уверио сам се много пута и памтиће је, сасвим је

сигурно. Заслужила је. Изградила је каријеру вредну поштовања и кроз друштвену и политичку активност у свом вољеном граду, Републици, бившој држави - Југославији. Поред многих одговорних дужности, које су се заслуживале по критеријумима неупоредивим данашњим, ма шта ко мислио, обављала је функцију председника Општинске конференције Савеза социјалистичке омладине, члана Међуопштинске и Републичке конференције ССОЈ, затим члана Централног комитета Савеза комуниста Југославије, у којем је била најмлађи члан, неки кажу најмлађи члан тог партијског органа у свим сазивима. Била је учесница неколико омладинских и партијских конгреса Републике и тадашње федералне државе. Те обавезе и задатке обављала је одговорно, часно и поштено и из тог периода свог живота изашла је без иједне мрље. То је било одрицање и напоран рад без привилегија, личне промоције и користи, самољубља и охолости. Касније, породица је заузела једино место у њеном животу, најважније од свих до тада. Свесно јој је подредила каријеру у успону и много више од тога. Опет ваљда Божјом вољом да су на најбољима највећа искушења, често, чак и кад је болест почела да узима данак великих стресова, била је најчвршћи ослонац своје породице, супруга, кћерки Јелене и Марије. Сваку улогу, све животне тешкоће, чак и оне најболније и најосетљивије које су се тицале нарушеног здравља свог супруга преузимала је без поговора, храбро, достојанствено, не желећи да иједан проблем, чак и најтежи подели са другима, ретко и са најближима. У њеним најболнијим и по живот пресудним годинама, месецима и данима, до оног последњег узвраћено јој је истом пажњом, бригом, одрицањем и надом, како доликује супружницима који су се према браку односили као највећој светињи. Душица се одужила свима. Била је велики човек, брижна и одана супруга, племенита мајка, снаја за пример, дивна сестра, кума, комшиница, пријатељица - узор жене и човека коме је тешко наћи равне. Једноставно, херој у обичном животу. Чак и на тешку болест и све извеснији крај много чешће је одговарала благим осмехом, него жалом и прекором намењене јој судбине. Тако до последњег дана, до последњег сата свог живота.

Обележен Светски дан бубрега

ГАРАНЦИЈА З БОЉИ ЖИВО - Један пацијент на хемодијализи кошта годишње око 14 до 16 хиљада евра, а трансплантација исто толико. - Трансплантација ће за годину дана смањити трошак на 50, а за две на 20 посто, па треба тежити што већем броју власника донорских картица

Петак, 8. март

ове године је 8. марта у више од 100 земаља широм света обележен Светски дан бубрега. Овај дан обележава се од 2006. године на иницијативу Међународног друштва за нефрологију и Интернационалног Удружења Фондација за бубрег са циљем подизања свести о важности овог органа и упознавања јавности да су болести бубрега честе и опасне, али излечиве. У нашој земљи, због болести бубрега лекарима се годишње у просеку обрати више од 22.000 особа, а болнички лечи око 15.000 људи. Од свих болести бубрега, хроничне болести бубрега чине скоро трећину болнички лечених особа и чак 84 одсто узрока смрти. Од ове болести у Србији годишње умре приближно 1.650 особа. Светски дан бубрега био је повод да се на Свечаној академији у Клубу одборника Скупштине града Краљева још једном укаже на важност донације органа и позову сви заинтересовани да потписивањем донорске картице дају подршку Националном програму за завештање органа. Бубрег је веома важан орган који учествује у одржању свих функција у организму. Делује на све органе, а и они на њега. Због важности за добро функционисање организма неопходно је преветивно деловати на сузбијању ризика који могу негативно утицати на рад бубрега. У њих спадају повишен притисак, шећерна болест, разне врсте инфекција и узимање велике количине лекова, нарочито аналгетика. О томе колико је болест проширена сведочи податак о 500 милиона људи у свету који имају неку бубрежну болест, а сваки десети има тешку бубрежну болест. Последњи стадијум свих бубрежних болести је хронична бубрежна инсуфицијенција, која се може лечити, а крајњи исход дијализа или трансплантација. Дијализни центар Здравственог центра „Студеница“, као један од педесет у земљи, формиран је 1982. године. У Србији услуге ових центара користи 4.000 болесника, док на трансплантацију чека 700 до 800 пацијената. У краљевачком центру шансу за продужење живота користи 89 болесника, 85 је на хемодијализи, 4 на перитонорској, а један на кућној хемодијализи. Од петнаест пацијената који су трансплантацијом добили нови орган, три су добила кадаверични бубрег, а дванаест од сродних даваоца, мајке, оца или сестре. Најстарији пацијент у Краљеву има 81, а најмлађи 21 годину. Захваљујући протоколима продужава се старосна доб пацијената тако једна Краљевчанка на дијализи живи већ 27 година, а почела је са њом одмах после порођаја. Све то указује да увек има наде

да се добро живи. Искуство показује да посебну пажњу треба посветити пацијентима који болују од шећерне болести, јер 28 посто таквих завршава на дијализи, као и четвртина оних који болују од повишеног крвног притиска. Петини бубрежних болесника и оних који су погођени другим инфекцијама треба додати и само неколико процената пацијената који болују од наследне болести бубрега, а сви они на крају доспевају на дијализу. Као и код бројних других болести лекари стално упозоравају на важност превенције и редовне контроле. У том смислу онима из ризичних група саветују да ослушкују себе и бар једном годишње у некој од здравствених установа преконтролишу крвни притисак и концентрацију шећера у крви и урину. Посебан акценат ставља се на константну физичку активност и контролисано узимање лекова. - Један пацијент на хемодијализи кошта годишње око 14 до 16 хиљада евра, а транслантација исто толико. Трансплантација ће за годину дана смањити трошак на 50, а за две на 20 посто, па треба тежити што већем броју власника донорских картица. Квалитет живота особа са трансплантираним бубрегом је бољи, а трошкови друштва мањи – каже начелница Дијализног центра др Бисерка Аксић Миличевић. Донирање органа је знак човекољубља, солидарности и племенитости којим једна особа исказује намеру да након смрти донира било који део тела ради трансплантације како би помогао тешким болесницима. Трансплантација је за више од 2000 грађана Србије једини начин за побољшање и продужетак живота, па је важно да што више људи схвати да после такве операције настављају да живе нормално. О степену промени свести грађана о значају трансплантације говори податак да је у Србији потписано 85 хиљада донорских картица, док је у Краљеву пристанак за донацију органа у случају смрти потврдило више од 1000 становника. - Захваљујући хуманости и солидарности у току 2012. године спашено је 26 живота, пресађене су три јетре и 23 бубрега. Прошле године је укупно трансплантирано 89 бубрега, од тога 59 са умрлих особа. На листи чекања за трансплантацију налази се преко 750 особа, а национална кампања „Продужи живот“ покренута је са циљенм да се грађани упознају са значајем бубрега, органа који има кључну улогу у одржавању живота – истако је медицински техничар Владимир Новић, промотер акције за завештање органа у Здравственом центру „Студеница“.

ЗА ОТ

Др Бисерка Аксић Миличевић

Недеља, 3. март

Воја Благојевић

Краљевачка медијска сцена

НЕОБИЧНИ МОМАК ИЗ ПРОВИНЦИЈЕ - Иако чврсто опредељен да живот проведе као ваздухопловац доајен краљевачког новинарства и дугогодишњи дописник „Политике“ Воја Благојевић сасвим случајно закорачио у професију коју је много заволео, а воли је и данас као пензионер

ало је људи који могу да се похвале да су у живот ушли са јасно дефинисаним ставом о томе шта би желели да буду у будућности. Још од најраније младости Воја Благојевић је знао да је његова будућност усмерена ка ваздухопловству. Љубав према летењу је још пре мале матуре употпуњавала опседнутост књигом, па је већ до четвртог разреда тадашње гимназије могао да се похвали да је прочитао готово све што је сврставано у српску класичну књижевност. За тај узраст веома тешку литературу употпуњавали су руски класици и енглески писци. Али, љубав према летењу и опредељеност за ваздухопловство били су јачи, па је након основне уписао Савезну пилотску школу у Руми. Ваздухопловна гимназија негде у Босни школовала је кадрове за ратно ваздухопловство, а Воја је желео да буде цивилни пилот. Након завршене основне обуке на малим и лаким авионима домаће производње, која је подразумевала полетање, слетање и по неку акробацију, принуђен је да се врати у Краљево и чека на позив за приступање цивилном ваздухопловству. Значајну епизоду у животу будућег пилота представљао је позив тадашњег секретара општинског комитета партије Боже Марковића. - Звао ме је да дођем у 11 сати у комитет на разговор. Отишао сам тамо, а са Божом су била два господина у правом смислу речи. Видело се по њима да су фини интелектуалци. Питају ме шта читам, а ја кажем да читам класичну руску литературу и све што ми дође под руку. Објасне да су из „Танјуга“ и предложе да напишем текст на тему која се тицала човекове судбине као прихваћене норме живота. Ја у водама Толстоја, Тургењева, Горког у канцеларији за пола сата направим шлајфну и по и то им дам. Када је прочитао текст један од те двојице ме је дуго гледао, па сам помислио да им се рад због провокативне теме није свидео – сећа се са сетом Воја Благојевић првог новинарског задатка. После само пет дана на кућну адресу стигло је писмо тадашње директорке „Танјуга“ Олге Крајачић којим га позива да хитно дође у Београд. Поприлично скромно обучен момак из провинције појавио се пред секретарицом директорке која је у рукама већ имала текст написан у Краљеву. Дуго га је гледала док није закључила да је провинцијски момак испред ње, како рече, врло необичан. Била су то времена о којима би сваки млад човек у садашње време могао само да сања, јер је оно што се дешавало могло да се пореди са фантастиком. У једној од канцеларија већ је чекало решење о почетку сталног радног односа у државној новинској агенцији. - Био сам годину дана у Танјугу и ишао углавном по Војводини. Слала ме је на све стране, а ја сам био главна ударна снага. Онда је дошла тужна епизода мог живота, која је трајала три године, у којој сам платио све заблуде своје младости и некаквих својих идеала – каже Благојевић. По повратку у Краљево није више било никаквих амбиција, посебно не жеље да се више бави новинарством. Сазнао је тадашњи главни уредник „Ибарских новости“ да Воја Благојевић доста чита, а како није било много младих који су били спремни да се упусте у авантуру каква је било бављење новинарским позивом, предложи му да постане сарадник.

Одсуство било каквих сазнања о овом типу новинарства деловало је обесхрабрујуће, али је ипак прихватио да напише приказ позоришне представе са репертоара локалног театра. „Бели се усамљено једро“ назив је романа руског писца Валентина Петровича Катаева на основу кога је направљена позоришна представа. Посета позоришту и веома озбиљан приступ писању оставио је добар утисак на уредника, а први текст објављен у новинама био је велики подстрек за младог човека који постаје свестан да може да ради новинарски посао. - Био сам млад и амбициозан и са великим усхићењем наставио да радим и даље. Већ су наилазиле нове идеје, па напишем причу или коментарчић, тако да сам полако улазио у ту професију и необично је заволео, а волим је и данас – прича Благојевић. Били су то почеци успешне новинарске каријере , али и „Ибарских новости“ које су као медиј биле апсолутно неопходне у бурно послератно време, јер је Краљеву била потребна новина која је временом учвршћивала позицију у локалној средини. Није тада још било ни радија ни телевизије, па су новине биле једини начин да истина о различитим дешавањима допре до грађана. Број текстова се повећавао све док једног дана у редакцију „Ибарских новости“ није дошао новинар и главни уредник новопазарског листа „Братство“ Ђорђе Поповић са понудом младом новинару да дође у овај град. Па иако није било страха од обавеза чињеница да се тражило да прави комплетне новине изазивала је одређену дозу подозрења. Са друге стране сусрет са новом, потпуно непознатом, средином будио је знатижељу, а година дана, колико је требало да остане тамо, није се чинила тако дугом. Први сусрет са градом завршио се у блату до колена по изласку из аутобуса на плацу који се звао аутобуска станица. - Помислио сам, западох у средњи век. Било је ужасно, јер је Нови Пазар био потпуно запостављен, а ја сам са великом скепсом ушао у редакцију са две канцеларије, главног уредника и чиновнице, без икаквих других служби, без дописника и без ичега другог. Нису чак ни новине чували. Било је ту само пет, шест заосталих примерака новина које су изгледале почетнички, као билтен. Видео сам да ме чека огроман посао и прионуо да радим, да се бавим истраживачки, активним, правим новинарством, бар како сам га ја схватао, у једној потпуно непознатој средини која је према мени била више него коректна. Пазарци су, бар у време кад сам ја био тамо, били отворени људи. Ако су вас прихватали и видели да сте човек, да имате душу, уверења, да поштујете њих и њихов начин живота, прихватали су вас оберучке, и обрнуто – прича Воја Благојевић. Схвативши да му таква средина одговара прионуо је на посао и врло брзо добио подршку свих институција и појединаца који су у Новом Пазару заузимали значајне положаје. После само четири броја „Братство“ које је излазило петнаестодневно почело је да личи на праву новину на коју се у време изласка чекало у редовима. Новине су постале нешто што се сматрало врхунским у животу сваког човека у Новом Пазару, било да се ради о по-

зитивном или негативном контексту, и била је велика ствар да се неко појави у њима. Највећи пех у животу, или највећа радост тог света, била је, каже Благојевић“ да их „испушћиш у новине“. Брзо су дошљака, који је схватио да има шанси да направи нешто што је желео, а желео је да направи добру и праву новину, прихватили и обични људи на улици. Прилагођавајући се њиховим обичајима и начину живота спуштао се Воја на ниво тих људи остајући увек супериоран са жељом да наметне своје схватање које је било позитивно. Одбачене и прилично запостављене генерације старих Пазараца оценио је као врло добре и родољубиве. Све то утицало је да се првобитно планирани боравак у Новом Пазару од годину дана продужи чак три пута. Али, активност младог и амбициозног новинара није се завршавала радом на листу. - Једног дана сам у Културном центру открио „Искрину“ киноапаратуру, агрегат и џип који није имао гуме. Издејствујем у Општинском комитету да се оспособи џип, а знао сам одлично да радим са киноапаратуром, јер ми то и спасило живот негде не неком острву. Моја идеја је била да идем у крајеве који никада пре тога нису видели филм. Кад сам отишао у Раждагињу пола сале је напустило пројекцију кад је почела пуцњава у једном ратном филму. Уплашили су се као кад су видели локомотиву у првом плану да иде на њих – сећа се са осмехом Благојевић. Партијски функционер Бране Рашковић је обезбеђивао филмове, а Воја путовао по селима око Новог Пазара и приказивао их по задружним домовима, често и под ведрим небом кад падне мрак. Увек поново постављено биоскопско платно и агрегат који је правио буку па је морао да буде удаљен од звучника. Тако је захваљујући доброј вољи и невиђеном ентузијазму Воје Благојевића светлост екрана полако допирала до врлети Санџака. После првог приказивања Општински комитет Социјалистичког савеза радног народа Југославије донео је одлуку да се младом новинару додели још једна плата. Кроз санџачке врлети све чешће се проносио глас да је стиго Војкан са биоскопом. Посета санџачким врлетима била је прилика за упознавање нових људи, пре свега оних писменијих, учитеља из сеоских школа у којима је Воја врло брзо препознао базу дописника. Развила се тако дописничка мрежа у којој се нашао и млади учитељ Данило Цвијетић, касније дугогодишњи новинар „Ибарских новости“. У то време већ се навелико говорило о формирању региона са седиштем у Краљеву, а неколико месеци пре него што је „Братство“ расформирано у радни однос је примљен и Данило Цвијетић. Бројне неочекиване ствари обележиле су живот и професионални пут Воје Благојевића, између осталих и случајни позив на један од само неколико телефона у Новом Пазару. - Зове ме портир Хотела „Борјак“ и каже да је дошао неки новинар из Београда, а у хотелу нема слободног кревета. Био је то касније чувени новинар НИН-а који је тада радио у „Политици“. Имао сам стан у центру града, па га позовем да дође код мене, а сутрадан у редакцију. Погледа неколико бројева „Братства“ и пошто је цело пре подне читао пита шта ја тра-

жим овде кад могу да радим у „Политици“. Било ми је добро и у Пазару, а после двадесетак дана добијем писмо од легендарног шефа дописничке службе Добрице Кузвића који је прочитао моје рубрике. Каже да се 1. јануара 1960. године отвара дописништво „Политике“ у Краљеву и зову ме да дођем. Обећају врло брзо стан и ја прихватим. Сачекам да се расформира „Братство“, предам документацију, фотоапарате, вратим се у Краљево и добијем решење о постављењу са платом том и том... – подсећа Благојевић на нову фазу у каријери. Једна од првих прича била је посвећена првом пилоту Нове Југославије Боћи Поповићу, првоборцу из Ратине и делегату на Конгресу омладине којим је председавао лично председник Јосип Броз Тито. Сазнање да је ожењен Краљевчанком било је довољно Благојевићу да ступи у контакт и направи причу власнику првог пасоша нове државе који је потписао лично председник Југославије. - После је то ишло у серији. Искрено и поштено сам заволео новинарство и трудио се да будем увек међу најбољима. Добио сам у професији сва могућа признања, али сам искрено, поштено и верно радио под врло тешким околностима – прича Благојевић. Почетком шездесетих година прошлог века при општинским комитетима Савеза комуниста и Социјалистичког савеза радног народа постојале су такозване идеолошке комисије, а предмет жестоких критика био је главом и брадом Воја Благојевић. Један од повода био је текст под називом „Пас лаје, каравани пролазе“ о групи краљевачких културних радника који су о трошку државе са члановима породица путовали у Совјетски савез. Подигла се после тога велика бука у Краљеву која је резултирала захтевом да се новинару одузму акредитиви. Воја је већ био цењен и поштован новинар „Политике“, а легендарни Влада Булатовић Виб направио карикатуру и написао да је судећи по написима Воје Благојевића Краљево центар света. - Заседа Савез комуниста „Политике“, а једина тачка дневног реда питање Воје Благојевића. Од неколико стотина чланова сви једногласно стају иза мог текста, јер сам, како кажу, поштено и храбро иступио. Још једном сам био на Ошптинском комитету кад сам написао друштвену хронику „Магнохром у опанцима“. Направио сам рубрику гледајући из авиона којим сам слетао на спортски ареодром. Испред капије „Магнохрома“ огромна маса народа чека на излазак, иако још траје радно време. Пришуњам се и слушам шта причају, а причају о кукурузу и тиквама, ништа о производњи. Напишем шта је тема разговора и запитам откуд стотине људи за време радног времена чека да изађе из фабрике и оду на њиве. „Магнохром“ је био моћан, а њихова партијска организација упути захтев Општинском комитету да ме истерају. Опет састанак и иста одлука да сам се доказао као поштен и савестан новинар који је рекао истину – каже Благојевић који је седамдесетих година прошлог века објавио у „Политици“ 856 написа за само годину дана. Све то сведочи о изузетно истрајном и преданом раду о коме је писало и интерно издање листа „Политика“ намењено запосленима у предузећу.

Представљена монографија Гледића

ВОДИЧ КРОЗ СРПС

Понедељак, 4. март

- Суморну слику о српском селу потврђује и Гледић у коме је 1948. године било 284 куће, док данас активних има само 78. - Подаци говоре да је 1961. године у селу било 1130 становника, да би тај број до 2002. спао на 352

СКА СЕЛА - ГЛЕДИЋ

ројним веома успешним и добро посећеним серијалима, одржаваним током протеклих десетак година, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“ придружује „Водич кроз српска села“. У програму који је представио Гледић учествовали су ауторка монографије о овом селу надомак Краљева Вера Плазинић, старешина Цркве Свете Тројице Јован Ђорем, Милан Матијевић, Емилија Димовска и Драгана Вељовић Иако се често говори да је Србија сељачка земља поражавајуће делује чињеница да у њој свако четврто село одумире. И док у 1200 села нико не живи у њих 200 већ двадесет година нико није рођен, а четвртина пољопривредника старија је од 60 година. У српским селима празно је 40 хиљада кућа и исто толико штала, а медији све чешће извештавају о онима која су запарложена, у којима нико не живи и кућама које је могуће купити за 1000 евра. Од пет милиона хектара површина погодних за гајење разноразних култура обрађује се тек десети део, а многобројне акције државе остају само у назнакама. Имамо Министарство за пољопривреду, Одбор за село Српске академије наука и уметности, Републички завод за проучавање села, Српско удружење за социологију и пољопривреду села, а за живот на селу боре се само они који тамо живе. Појединачни покушаји да се нешто битније промени не дају задовољавајуће резултате иако охрабрујуће делује податак да у земљи постоји 150 удружења жена са села које покушавају да од заборава сачувају старе занате и помогну локалном становништву да остане тамо где је живело. Завичајно одељење краљевачке библиотеке већ 40 година прикупља грађу о Краљеву и Краљевчанима. Грађа се састоји од монографија насељених места, институција, географских подручја, а она о Гледићу само је још једна у подугачком низу. Чињеница да село постоји више од два века, а да су житељи овог горштачког места све то време привређивали и борили се за свој опстанак, допринело је да место

на размеђи две велике вароши у Србији буде уз помоћ монографије представљено ширем кругу Краљевчана. Како се географски налази између Краујевца, који је брзо израстао у економски, и Краљева које је постало велики административни центар, житељи Гледића одувек су били окренути према ова два града. Село је опстало захваљујући породицама са доста деце чији су чланови сигурност налазили у породичним задругама. Пажљиви читалац из монографије сазнаје да су се бавили сточарством и воћарством, а градили воденице и ваљарице које су користиле снагу гледићких река и потока за дораду сукна. И док је један број млађих остајао на селу други су преко Бајчетине и Аџиних ливада силазили у Грошницу, Ердеч, Белошевац и Станово, а одатле тражили запослење у Војнотехничком заводу, крагујевачком занатству, угоститељству и трговини. Када је 1905. године Србија донела Закон о узимању кредита за преоружање и изградњу железница отворили су се велики послови, а велики број младих из Гледића отишао у Крагујевац чији се развој није одвијао равномерно, већ у таласима. Након што је почетком двадесетог века у Краљево стигла пруга велики број гледићких рабаџија је за њену изградњу, уз огревно дрво, довозио кратку обловину и снабдевао привреду пружним праговима који су уграђивани у деоницу од Краљева према Чачку. О великом броју рабаџија са ових простора сведочи и изградња црквене кафане и штале у Чукојевцу у који су са великим бројем запрежних кола силазили са простора Гледића. Пошто би ту преноћили раном зором следећег дана настављали би преко Витановца према Краљеву. Након малог застоја крајем треће декаде двадесетог века, када је почела изградња пруге нормалног колосека од Краљева према Крагујевцу, поново су младићи и радна снага са ових простора ангажовани од стране различитих предузимача на земљаним

радовима и насипању железничке трасе. Довозили су Гледићанци поново до Краљева грађу која је после обраде настављала пут до Ћићевца, да би након импрегнације била уграђивана испод железничких шина. После Првог светског рата један број житеља Гледића се окренуо према Краљеву у које је дошла нова индустрија, Железничка радионица и Фабрика аероплана у којој је велики број њих нашао занимање. И поред свега никад нису напуштали породични праг, а породицу су помагали новцем који су зарадили у граду. Дешавало се то и после Другог светског рата када је велики број младића из Гледића ушао у обнову ратом разрушене земље и привреде, али је тренд повратка кућама задржан. Упркос сталном кретању становништва током два века опстало је село које данас има око три стотине житеља. Иако је натурална производња одлучујуће утицала на опстанак др Милан Матијевић верује да индустријализација није дозволила да се оно, а ни друга села, развијају потребним темпом. То је ваљда и разлог што многа и данас нестају. Зато књиге сличне монографији о Гледићу, која је споменар или туристички водич, треба да буду инспирација млађим генерацијама да даљим истраживањима допринесу већем броју записа о селима на обронцима Гледићких планина. Прота Јован Ђорем, који је пуних двадесет година духовно руководио овим крајем, сведочи о месту познатом по части, вредноћи, поносу, достојанству и људима који су увек знали да цене веру, славу, традицију и оно што је припадало прецима. Прва насељена места у овом крају Борач и Честин, каже он, помињу се још у 12. веку. Стефан Немања, који се као жупан помиње 1168. године, владао је до 1196. када је на великом скупу код Новог Пазара предао власт синовима Стефану и Вукану да би се посветио Растку и отишао на Свету Гору. Борачка жупа се као важно место помиње све до 14. века када се први пут у летопису манастира Каменца појављује име Гледићких планина.

Било је то време када је деспот Стефан Лазаревић градио манастир Каленић, а материјал за градњу и камен возио из Борча. - Добар део запрега могао је да иде до Честина где су део товара истоварали и даље превозили преко Гледићких планина. Историја манастира Каменца говори да је један слуга био непослушан, па је на страну остављао камен по камен. Када га је деспот Стефан позвао на одговорност рекао је „господару, ти своју душу спашаваш зидајући манастире, а ја бих као слуга кад завршите да направим један мали манастир са мојим каменцима које остављам“. Већ у 14. веку духовно средиште из Борча и Честина пребацује се у Гледић и Годачицу. После распада немањићке државе, која је трајала 204 године, и смрти цара Душана главешине полако преузимају део по део. Тако је овим делом владао цар Лазар, ужичким крајем Никола Алтомановић,

а пазарским крајем браћа Мусићи – објашњава Ђорем. Дрвени манастир Згодачица, који се налазио на путу од Годачице према Прњавору, имао је рибњак и неколико десетина монаха, а страдао је почетком 15. века после битке на Косову. Легенда каже да су монаси сахрањивани у порти старе цркве у овом месту, а када су приликом истраживања отворени гробови целе долина је, каже Ђорем, замирисала посебним мирисом. Кости су сахрањене у олтарском делу манастира Згодачица који је постао васкрсење манастира који се у то време налазио у атару према Гледићу. Место Гледић први пут се у парохијској администрацији помиње 1875. године у време када је почела изградња старе цркве у Годачици. Цркву је правио избеглица из Босне Травничанин Петко Јагодић, уважен и поштован домаћин који је мештане на причешће водио у цркву брвнару која

се у то време налазила у Чукојевцу. Долазили су у њу и становници бројних околних села, па се сатима чекало на ред и остајало до касних поподневних сати. Трајало је то све до 1874. године када се Петко заклео да више неће доводити народ који нема времена да чека толико. Тако је сам започео изградњу цркве на месту на коме се налази и данас и зидао све док му није понестало средстава. - Кад је дотерао до прозора више није имао, па је сазвао народни збор испод крушке са јужне стране цркве. Попне се на сто и позва народ да помогне. Годачичани, Раваничани и Гледићанци први су прискочили у помоћ и идуће године се причешћивали у новој цркви Успења мајке Божије у Годачици. То говори о Гледићанцима као вредним, радним, активним људима од традиције. Ситуација је била слична оној из 1966. године, када је прављена

парохијска кућа у Годачици, а правио је прота Михаило који је становао приватно и стално имао проблем подизања кирије. Пожали се да је то постало проблем, а био је један од водећих људи у селу, па су мештани одмах отишли до цркве, одредили локацију и заказали дан за изградњу темеља, а Гледићанци су били задужени за метеријал. После само петнаест дана са 12 запрега са меденицама кренули су из мајдана Костадиновића са каменом и кућа је направљена. То је показивало слогу, љубав и поштовање Гледићанаца – каже прота Ђорем. Најтежи период у историји Гледића мештани су преживљавали током Другог светског рата, јер ни једно друго село није претрпело тако велике губитке у људству. Јован Ђорем потвђује да је у Годачици, која је имала 380 кућа, од српске руке, са било које стране, страдало девет особа. У Гледићу их је било 60 више. И док је 1948.

године у селу било 284 куће данас активних има само 78. Подаци говоре да је 1961. године у селу било 1130 становника, да би тај број до 2002. спао на 352. Драгана Вељовић каже да је породица Ђусић, из које потиче, досељена у Гледић у 15. веку. Када су на месту на коме су желели да направе кућу пронашли лулу од казана за печење ракије цео засеок је добио име Ракије, а становници прозвани Ракичани. Гледић је од 18. па све до почетка 20. века било напредно село пуно угледних и имућних домаћина који су се бавили сточарством и ратарством, а првенствено производили ракију, суве шљиве и пекмез. Учествовали су у јавном и политичком животу Отоманске империје, а и Србије после ослобођења од Турака. Све што су производили пласирали су у Крагујевац, Београд, Пешту и Беч, а са бројних путовања доносили многе обичаје и део

културе са којом су долазили у контакт. Карактеристично за Гледић тог периода било је школовање све деце. И док је највећи број њих завршавао само четворогодишње образовање деца из имућнијих породица настављала су школовање у крагујевачкој гимназији и учитељским школама. Има података и о томе да су завршавали друге школе, међу осталим и медицину, а Михајло Ђусић је стекао звање доктора теолошких наука. После Другог светског рата ситуација се знатно променила. Воћњаци су запуштени, јер је један део био одузет, а велики порези и мало радне снаге допринели су стагнацији села. Најновијим напорима гледићких ентузијаста поново се интензивира производња ракије која полако проналази купце и изван Србије. Паралелно са тим почиње развој сеоског туризма, а у Гледић стидљиво стижу и први туристи из иностранства.

Понедељак, 4. март

Скоро четврт века Удружења ликовних уметника „Владислав Маржик“

БОЉИ ДАНИ ЗА КУЛТУРУ - У другој половини прошле године од укупно 7 за културу је опредељено 4 милиона динара. Три четвртине средстава припало је културно-уметничким друштвима док је популарни „Маржик“ морао да се задовољи са 300 хиљада динара, а то је два пута више од онога што добија Књижевни клуб. - Новоформирана Комисија за културу требало би да утиче на избалансиранији приступ финансирању потреба удружења грађана и утврди интересе града у области културе како би се избегле бројне манипулације које су обележиле досадашњи период

Краљеву већ пуне 23 године са успехом ради Удружење ликовних уметника „Владислав Маржик“ које окупља више од стотину сликара. Половине од њих је са високом стручном спремом из различитих области. Као главни актер свих ликовних и уметничких дешавања на овом простору окупља ликовне уметнике са територије читавог Рашког округа, а циљеве остварује у складу са статутом који дефинише афирмацију ликовне уметности на простору који удружење покрива. Поред праћења свих дешавања везаних за ликовне и визуелне уметности у Србији, а и Краљеву, Удружење помаже члановима да остваре потребе које имају. У складу са позитивним прописима рад Удружења каналише Скупштина која именује Управни и Надзорни одбор и Уметнички савет који стручно разматра и доноси годишњи програм рада. Управном одбор поред предлога изложби које ће бити реализоване разматра и захтеве за пријем нових чланова. Програм рада се углавном односи на организовање самосталних и групних изложби локалног, републичког или међународног карактера. Једна од њх је и Новембарски ликовни салон који се са успехом организује већ 13 година. Као најзначајнија манифестација Удружења, на коју пристижу радови ликовних уметника из целе земље али и иностранства, већ је на ширем простору Србије препознат по вредностима које промовише. Значајно место у раду Удружења представља и Дечји новембарски ликовни салон на коме ученици основних и средњих школа сваке године показују колико је напредовала настава ликовне културе на територији Рашког округа. Салон представља и својеврсни пресек онога што се постигло од новембра једне до новембра наредне године, а наставницима пружа прилику да виде шта се у овој области ради у другим школама. Тринаестогодишње искуство потврђује изузетну сарадњу са просветним радницима који у својим школама врше

прву селекцију у складу са пропозицијама салона. Председник Удружења ликовних уметника Иван Милуновић са посебним поносом истиче и прошле године покренуту манифестацију Студентски цртеж од које се и у наредном периоду очекује излагање радова најбољих студената са свих факултета у Србији, али и ширег региона. Низу значајних и озбиљних манифестација придружује се и Интернационални салон графике за који је конкурс већ расписан, а радови су почели да пристужу са свих светских меридијана. Повод за покретање овакве манифестације, поред осталог, лежи у чињеници да је графика посебно погодан медиј који за разлику од слика и скулптура не захтева превелике трошкове за транспорт радова. Поред београдског Бијенала графике и Бијенала суве игле у Ужицу краљевачки салон је једна од најзначајнијих манифестација овог типа од које се очекује да уздигне град у смислу ликовних и визуелних дешавања. Културну понуду обогаћују и бројне изложбе које се организују у сарадњи са околним градовима, па су Краљевчани у ситуацији да виде и део ликовне понуде која стиже из Чачка, Горњег Милановца, Ужица, Крагујевца и других градова. Краљевачко удружење ликовних уметника поред високообразованих окупља и аматере и самоуке сликаре, а име је добило по првом школованом сликару у Краљеву Владиславу Маржику. Иако је веома значајан у ликовном животу овог краја Маржиково име није довољно познато изван Краљева, па је и то био један од повода да се као алтернативно оснује још једно удружење ликовних стваралаца које укључује и примењене уметнике. Избегнута је форма формирање секције у оквиру постојећег удружења како би се квалитет подигао на виши ниво и лакше аплицирало према републичким и међународним фондовима за суфинансирање рада. Као и сва друга удружења грађана и два која окупљају ликовне ства-

раоце функционишу као непрофитне невладине организације и учествују у расподели оно мало средстава намењених култури. Основни проблем представља управо чињеница да оба функционишу као невладине организације. - Као удружење грађана немамо статус установе културе, а наш програм у стручном погледу не заостаје ни за једном другом у граду. За нашу галерију су чули сви у Србији и нема уметника који у њој није излагао. Правни модел је проблематичан у односу на апликацију према локалној самоуправи, а био би превазиђен променим статуса, па смо покренули иницијативу о оснивању буџетске установе која би се звала Градска галерија. Политичка воља за то постоји, кренуло се у процедуру, па се надамо да ћемо до 2014. године да стекнемо звање установе културе која ће се финансирати из буџета – каже Милуновић свестан чињенице да би у том случају директора именовала Скупштина града. Уплитање политике у културу никада није дало добре резултате, али би то у овом случају било далеко делотворно ако се има у виду неизвесност са којом се Удружење суочава. Ретки су периоди, каже Милуновић, када је Удружење било у ситуацији да на време плати све трошкове за комунално одржавање тако да се свих ових година рад заснивао само на ентузијазму. Локална самоуправа два пута годишње расписује конкурс за суфинансирање пројеката удружења грађана. У другој половини прошле године од укупно 7 за културу је опредељено 4 милиона динара. Три четвртине средстава припало је културно-уметничким друштвима док је популарни „Маржик“ морао да се задовољи са 300 хиљада динара, што је два пута више од онога што добија Књижевни клуб. Ове године је по први пут при локалној управи формирана Комисија за културу која би требало да утиче на избалансиранији приступ финанси-

Иван Милуновић

рању потреба удружења грађана. Она треба да утврди интересе града у области културе како би се избегле бројне манипулације које су обележили досадашњи период. Милуновић указује да је, под утицајем разноразних политичких притисака, свака странка својим „пуленима“ омогућавала повољније финансирање, па су фолклорне организације трошиле и 90 посто средстава намењених финансирању културних дешавања. - Постоји велики вакум где може да се манипулише, јер се радило без комисије која је стручна и компетентна за утврђивање интереса. Ове године има помака тако да неће моћи да дође до толиких манипулација. Покушао сам два месеца пре расписивање конкурса да покренем иницијативу да се, по угледу на Министарство културе и друге градове, измени одлука и буџет пропорционално подели на различите области у култури, јер интерес града треба да буду и сценска уметност, и књижевност, и визуелна уметност, и фолклор, а не само фолклор. Али, ако у комисије ставите некомпетентне људе онда они, из политичких или личних интереса, форсирају одређене гране, па дође до осцилација које су биле незапамћене – каже Милуновић. Од комисије која би деловала саветодавно и помогла Градском већу да донесе исправније одлуке очекује се да допринесе побољшању у овој области што би неминовно требало да се одрази и на рад ликовних удружења. За разлику од правног статуса, који у удружењу оцењују примитивним и на нивоу првобитне заједнице, о доброј позиционираности у стручном миљеу, и угледу који „Маржик“ ужива у ликовном

свету, сведочи и 100 захтева за организовање изложби у овој години. Стручни савет је изабрао само 40 како би се изашло у сусрет и краљевачким сликарима, али организовале и републичке и међународне изложбе. Међу излагачима је све више професора са српских унуверзитета који на основу Закона о стручном усавршавању, због акредитације и референци, имају обавезу одржавања одређеног броја изложби у петогодишњем периоду. Поред чињенице да су овакве изложбе веома квалитетне не треба занемарити ни да је њихово одржавање јефтино због учешћа излагача. Већ почетком наредне недеље пред љубитељима ликовне уметности је изложба мексичке графике која се организује у сарадњи са амбасадом ове земље. Током седам дана Краљевчани ће моћи да виде радове три врхунска уметника који су професори на универзитетима у Мексику. У априлу почиње интернационални Салон графике на који су већ почели да пристижу радови из Словеније, што је резултат сарадње са Марибором, а чланови мариборског удружења су уметници из готово целе Словеније која је позната као центар графике у овом делу света. Активности на локалном нивоу дефинисани су статутом Удружења које увек излази у сусрет локалној самоуправи, и другим организацијама, када је у питању обележавање значајних датума из историје града. Тако је прошле године на Краљевдан покренута изложба краљевачких уметника на којој су учествовали готово сви сликари. - Поред организовања изложби учествујемо и у организовању ликовних колонија. Четири године заредом смо организовали Ликовну колонију Рудно, коју смо покренули с циљем развоја и афирмације културе, али и повезивања културе са развојем сеоског туризма. Иницирали смо причу о неразвијеним ресурсима општине и

краја, јер се Рудно налази на локалитету значајног историјског наслеђа између задужбине Јелене Анжујске манастира Градац и задужбине Стефана Немање манастира Студенице – каже Милуновић подсећајући да је Удружење ликових уметника „Владислав Маржик“ иницијатор Ликовне колоније Студеница која се последњих година одржава под патронатом Туристичке организације Краљево. Сарадња две институције је настављена и после тога, јер се завршна изложба одржава у галерији удружења. Ликовна колонија на Рудну организује се уз помоћ Дечјег одмаралишта „Гоч“ које на овој планини има недовољно искоришћене смештајне капацитете, па је циљ да се и међународној заједници укаже на туристичке потенцијале Голије. Због тога ће колонија, која је претходних година имала локални карактер, од ове године прерасти у међународну. Недовољна средства до сада су је ограничавала на само три дана, а Милуновић очекује да ће ове трајати целих седам. Поред Рудна повремено се и у самом граду организују ликовне колоније које трају два, или три дана. Развој и афирмација ликовне делатности кроз градске галерије назив је пројекта на основу кога се од локалне самоуправе очекују средства за организацију Краљевачке ликовне колоније у јуну ове године. У току колоније двадесетак уметника треба направи 40 слика које би биле поклон локалној самоуправи. - Очекује нас реализација обимног програма за ову годину. Имамо велики број самосталних и групних изложби, имамо и међународни салон. Очекујемо и проблеме с обзиром да се организује први пут, али ћемо се из године годину трудити да их превазилазимо. Међу нама постоји велики ентузијазам, а потребна је велика храброст да се покрене једна таква манифестација – каже на крају Иван Милуновић.

Нов начин финансирања спорта

РАЗВОЈ СПОРТА НА ЛОКАЛНОМ НИВОУ Уторак, 5. март

- У имплементацији Закона о спорту поред Министарства омладине и спорта партнери су Спортски савез Србије и Олимпијски комитет Србије, а од скора и Стална конференција градова и општина као спона са локалним самоуправама

ериод транзиције оставио је дубок траг у готово свим сферама друштвеног живота, а није мимоишао ни спорт. Све мања улагања неминовно су утицала на врхунске резултате, али и на широк круг најмлађих који се са њим најчешће срећу са првим школским данима. Негативна искуства из прошлости, и потреба усаглашавања прописа са европским нормама, резултирали су потребом да се већ од почетка 2015. године пређе на нов систем финансирања у спорту. Онима који полажу право на спортски динар средства ће бити додељивана на основу пројеката са пројекцијом од једне до пет година. Обавеза буџетских корисника је да буду добро упознати са свим детаљима закона који регулише ову материју, па је Стална конференција градова и општина – Савез градова и општина Србије у Краљеву организовала прву од четири регионалне конференције о развоју спорта на

локалном нивоу. Поред Краљева сличне конференције биће одржане у Ваљеву, Сомбору и Пироту. Прва регионална конференција под називом „Развој спорта на локалном нивоу“ окупила је представнике републичких и покрајинских инстутуција надлежних за спорт, представнике локалних самоуправа, локалних спортских и гранских савеза, као и директоре основних и средњих школа. Регионалне конференције представљају наставак активности Сталне конференције градова и општина из 2012. године када је спроведено прво истраживање о стању спорта на локалу. Активности се реализују уз подршку Швајцарске агенције за развој и сарадњу, а у оквиру пројекта „Институционална подршка Сталне конференције градова и општина.“. Истраживања показују да су најсиромашније општине у Србији за спорт издвајале и 10 посто буџета, мада се просечна вредност издвајања креће

око три процента. Чврста одлука локалне самоуправе у Краљеву усмерена је ка омасовљењу спорта, пре свега базичног из кога се стварају таленти, па су баш за ову сврху издвојена значајна средства што потврђује опредељење да се омасовљењем што више младих удаљи од девијантног понашања и упути на прави живот. Из градског буџета је прошле године на име дотација спортским организацијама, удружењима и клубовима пренето око 43 милиона динара, а за ову је планирано 12 милиона више. По јавном конкурсу за суфинансирање пројеката удружења грађана пренето је 15 милиона динара, а ове године ће у те сврхе бити утрошено два милиона динара више. Стратегија рада у овој области се све више заснива на масовности и развоју школског спорта обезбеђивањем адекватних услова за тренинге и суфинансирање рада спортских клубова, удружења и организација. Србија је посебном стартегијом де-

финисала развој спорта деце и омладине, школске инфраструктуре и врхунског спорта, а од ње се очекује да пружи одговор на питање у које сегменте спорта је најефикасније и најпримереније улагати новац пореских обвезника. Досадашња искуства показују да најтању нит у читавом процесу представља финансирање школског спорта. Новац је углавном усмераван према клубовима, па је оно што може да се понуди школској популацији било недовољно. И баш у овом сегменту очекује се кључна улога локалне заједнице. Рок актуелне Стратегије развоја спорта истиче ове године, па је почела израда нове, а од јединица локалне самоуправе очекује се да у року од шест месеци ускладе програме развоја спорта на својим територијама са овом стратегијом. Након усвајања републичке стратегије сви ће бити у обавези да усвоје усаглашену која ће уважавати специфичности локалне средине.

Мр Драган Атанасов, помоћник министра за спорт истиче да најновији Закон о спорту прати и 41 подзаконски акт, правилник, уредба или одлука. Нека од ових докумената су већ објављена док се објављивање преосталих очекује врло брзо. Тако ће већ почетком следеће недеље бити познат садржај Правилника о категоризацији спортова и спортских стручњака, а до краја месеца и сви остали. Међу њима су Правилник о утврђивању здравствене способности и лекарским прегледима, Правилник о стручном надзору у области спорта, Правилник о упису спортских удружења друштава и савеза. Јединице локалне самоуправе нису направиле правилнике о финансирању спорта којима се јасно дефинише начин и обим финансирања. Серији оних који треба да заокруже причу о спорту у Србији придружују се и нови Правилник о националним гранским савезима, Правилник о спортским гра-

нама, Правилник о спортским гранама од посебног значаја за републику, Правилник о матичним евиденцијама у области спорта, Правилник полазника стручног оспособљавања у области спорта и евиденцији издатих уверења. Правилник о обрасцу и начину издавања легитимација спортског инспектора, евидентирање података, Правилник о мерама за утврђивање својства лица која се самостално баве спортом. Листу допуњавају правилници о номенклатури спортских занимања и звања, стручном оспособљавању, дозволи за рад спортских стручњака, обављању спортских делатности, стипендирању врхунских спортиста и Уредба о националним признањима. У правилнике који нису донети, а урађени су, спадају они који се односе на националну категоризацију спортова и спортских стручњака и школски спорт. Иако је за неколико процената повећан број људи који се баве спортом

разлога за велико задовољство нема. Иако се често истиче податак да смо спортска нација чињенице говоре да се више од половине становника спортом не бави ни једном недељно. У таквој ситуацији има довољно разлога за чуђење код постизања врхунских резултата. Истраживање о финансирању спорта у земљама Европске уније показује да се у Србији за њега издваја 5 евра по глави становника. Исто толико улаже Холандија, а Финска један евро више. Општине и градови у спорт улажу око 3 посто буџета што се показало недовољним. Са друге стране 0,38 посто које улаже држава иако недовољно добро је избалансирано, па не утиче на стабилност система који има континуитет и не урушава се због одличних партнера какви су национални грански савези . Како је спорт деце и омладине дефинисан као приоритет Савет за школски спорт је као организација са озбиљним буџетом сврстан у прву категорију према правилнику чије се објављивање очекује. Од нове стратегије развоја спорта очекује се да каже какав систем школског спорта желимо, да ли он треба да се одвија у клубовима, симбиози клубова и школског спорта или у оквиру секција, и ко ће све то финансирати. Истраживање које је радила Стална конференција градова и општина Србије даје податак о 137 спортских стипендија, или 2,5 стипендије по општини. Само 12 од 53 анкетиране општине и града издваја средства за спортске стипендије, па се поставља питање како се општина брине о младим спортистима. На стипендирање 323 спортисте држава годишње потроши око 207 милиона динара. Заслужни спортиста добија 73 хиљаде динара месечно, они са статусом међународног 48, а спортисти националног значаја по 34.

И ма колико били склони да тврдимо да је тешко бавити се појединим спортовима у Србији не треба сметнути с ума чињеницу да они који остварују значајне резултате добијају значајна средства. Тако уз 700 евра стипендије освајач олимпијске медаље добије 30 хиљада евра, као и његов тренер. У Србији живи 543 добитника националних признања за које држава издваја 639 милиона динара, док је буџет за све националне гранске савезе око милијарду и 400 милиона. Број корисника средстава се повећава, па се поставља логично питање колико ће то све сиромашнији буџет моћи да издржи. Нови прописи требало би да санкционишу и свако ненаменско трошење средстава. Тако чланови органа спортског удружења одговарају солидарно за штету коју спортском удружењу проузрокују својом одлуком, било да је она донета намерно или крајњом непажњом. За штету не одговарају они који су приликом гласања били против, или су се уздржали од гласања. Све наводи на закључак да више није лако бити ни члан управног одбора неког клуба. Запажено је да се у многим општинама рад оних који одлучују о финансирању завршава доношењем одлуке о додели средстава. Показало се да је то само пола пута и да процес финансирања треба да обухвати још потписивање уговора, правдање средстава и изваштавање о реализацији програма за који су добијена средства. Због свега је и потребно да се донесу одговарајући правилници како би се и корисници и они који користе средства заштитили од свега што би приликом контроле могли да открију спортски инспектори.

Фудбал више од игре

ОД ГОДАЧИЦ ДО СВЕТСКИХ ВИСИНА - Када је на самом почетку перспективне фудбалске каријере доживео озбиљну повреду Владан Вићентијевић се посветио судијском позиву. - После 23 године и 1080 утакмица, од најнижег до међународног нивоа, напустио је суђење у 44. години живота. – Каријеру је наставио у фудбалским форумима и образовању младих судија

Петак, 1.март

ало је оних који се сећају зима у селима подно Гледићких планина које су обележиле педесете године прошлог века. Висок снег и ниске температуре оковали су овај крај и половином јануара последње године прве половине двадесетог века. Није то спречавало вредне мештане Годачице да извршавају свакодневне обавезе, поред оних и према држави. Прошло је тек пет година од најстрашнијег рада, па је у још ровитим временима требало мислити и о

сигурности земље. Љубиша Вићентијевић је тих зимских дана на војној вежби мислио више о ономе што се дешавало у Годачици, него о редовним војничким обавезама. А у Годачици је управо тих дана његова супруга Мирослава очекивала принову. Притиснута муком и немаштином родила је сина Владана који о првим данима живота сведочи само на основу прича које је касније слушао од мајке. Јануарски дани, немаштина и помоћ ниоткуда пресудно

су утицали да прворођено дете буде и једино. Тежак живот у трошној кући са само једном просторијом, без електричне енергије, са обавезама оца који је радио у Фабрици вагона, оставили су трага на читаво детињство у вишечланој сељачкој поро-

Владан Вићентијевић

дици деде Љубише. Још од најраније младости схватио је Владан поруке живота, а рад и поштење највеће су врлине које је понео из породице. Све то утицало је да основну школу у Годачици заврши као ђак генерације и врло рано се укључи у друштвени живот, а већ у шеснаестој години био је председник омладинске организације у селу. Поратне године обележио је и технолошки напредак, али су разноразне новотарије прво стизале у градове. Забачена села удаљена од града била су ускраћена за многе радости, па је ваљда зато долазак првог телевизора у Годачицу био догађај од прворазредног значаја. Долазили су мештани почетком шездесетих година, у касним поподневним часовима, у школу да кроз нови прозор виде шта се то дешава мало даље од Годачице. Била је то прилика да омладинци створе материјалну базу за неке активности, па су одлучили да наплаћују улаз. Симболични износ наплаћивао је баш Владан као председник омладине. Живот у селу одвијао се у троуглу школа, црква и задруга. Релативно добро очуван дом културе био је место за одржавање различитих манифестација, између осталих и повремено приказивање филмова. Културни живот је, каже Владан, у то време био интензивнији него данас када на селу све замире. Полазак у средњу школу обележен је пресељењем у град. Као ђаку генерације није било тешко Владану да положи тек уведени пријемни испит за упис у Техничку школу у којој се одмах укључио у друштвени живот. Сећа се и данас изванредне екипе ђака која је учествовала на различитим такмичењима, али и другова који су остали део његовог живота. Били су ту Фрањо Коси, изванредан фудбалер у подмлатку Слоге, сада доктор наука и професор на Машинском

факултету, затим Новица Дамњановић, Миле Јовановић и бројни други из генерације у којој нико није поновио разред. Интензивни развој привреде могао је да прихвати све младе и школоване људе, па је прво запослење Владан добио у Фабрици вагона која је водила рачуна о деци својих радника. Гигант машинске индустрије запошљавао је 5000 радника од који су чак две хиљаде били млади. - Једног дана дође код мене Слободан Ђурђевић Цабо са предлогом да у Годачици формирамо фудбалски клуб. Иако нисмо имали готово никаквих услова за то прихватио сам ту иницијативу, а као председник омладине успео преко фабричког синдиката да обезбедим део спортске опреме. Формирали смо клуб „Јединство“ 1969. године, а ја сам био први председник. Како нисмо имали игралиште као домаћини смо дочекивали противнике на игралиштима у Витановцу и Шумарицама. Имао сам „фићу“, па пред утакмицу одем у оближњу стругару где сам узимао струготину за обележавање терена – сећа се првих дана фудбалског клуба из Годачице Владан Вићентијевић. Није било много слоге међу мештанима, па је егзистенција клуба зависила само од групе непоправљивих ентузијаста. Као проблем појавиле су се стативе, па су са задружне економије у Лешеву десет километара носили омладинци довољно дугачко дрво да би заменили пречку на једном голу. Користио је Владан пријатељства и добру сарадњу са војском краљевачког гарнизона. Командант ауто јединице Шиме Магић обезбедио је старе тенковске маскирне мреже које су завршиле на фудбалском игралишту. Био је у то време Владан перспективно десно крило коме се смешила успешна фудбалска каријера. Повреда на куп утакмици са екипом краљевачког гарнизона допринела је да она буде настављена на сасвим другачији начин. Сећа се Владан и после толико година блиског сусрета са голманом противничке екипе Бошком Кајганићем, легендарним голманом краље-

вачке Слоге и београдске Црвене звезде. - Бацио ми се у ноге, а десна је у колену добила неприродан положај. Иако је повреда привремено санирана стално сам осећао болове тако да више нисам могао да играм фудбал. Нисам у то време био ни довољно дисциплинован и нисам имао довољно храбрости да одем на операцију коју је у то време успешно изводио лекар фудбалера Црвене звезде др Бранко Нешовић. Кад ми је показао како то ради уплашио сам се и одустао – признаје Владан. Фудбал је и на најнижем нивоу организовања био место за остваривање различитих интереса, често и политичких. И док су млађи трчали за лоптом из љубави према спорту и доказивања са надом да би могли да напредују, они старији су често тренирали строгоћу. Тако је и у „Јединству“ долазило до честих несугласица између оних који су основали клуб и неких других који су, користећи различите повољности, покушавали да наметну неки други начин размишљања. - Залагао сам се за неке млађе људе, а неки други за старије. Једном приликом кад смо коначно дошли до свог игралишта за време утакмице бивши директор задруге, који је био и председник клуба на супротној политичкој опцији, уђе у терен, узме лопту и каже да нема више фудбала док ја не напустим игралиште. Страшно сам се разочарао јер су моји пријатељи, а били смо као једна душа, ћутали. Нико ми није дао подршку и као да су заборавили све што сам урадио до тада, па покупим копачке и одем. Дуго сам преиспитивао себе и у широком луку заобилазио центар села и фудбалски клуб. Волео сам га неизмерно, као и фудбал, али ми је та ситуација са терена и подршка која је изостала, била велика школа за неке друге животне ситуације – прича са сетом Владан. Једина прилика да остане близак спорту који је неизмерно волео била је да се посвети судијском позиву. Од дванаест полазника курса за фудбалске судије тројица су доспели до највишег ранга такмичења у бившој

савезној држави, а Владан постао интернационални судија. У екипи оних који су почињали успешну каријеру судије били су још изванредни играч Слоге Живојин Вукићевић Черчил и Дражен Куч који је у суђењу стигао до Друге савезне лиге. На територији бивше Југославије било је доста клубова, али и велики број судија, па је и напредовање било споро. Конкуренција је била јака, па су напред ишли само они најбољи. Али пут до интернационалног судије почиње у најнижем рангу такмичења. Фудбалске утакмице у поморавским селима недељом поподне биле су прави празник, посебно када су у питању дерби окршаји клубова из сусед-

них села. Судио је Владан Вићентијевић у Мрсаћу, Ушћу, Обрви, Врби... Доследан ономе што је научио у школи за судије, а поштујући правила фудбалске игре, није се либио ни да прекине утакмицу. Прва је била између „Партизана“ из Врбе и краљевачке „Електродистрибуције“ у којој је играо некада познати одбрамбени фудбалер Слоге Гане Тимотијевић, иначе Врбљанин. - Једном нешто свирнем, а Гане се залети на мене. Једва сам дотрчао до стражарске кућице у „Копаонику“. Био је то један од мојих првих прекида утакмице. Неколико година касније за време традиционалне утакмице репрезентација Параћина и Краљева на

стадиону Слоге у екипи домаћина наступио је и Тимотијевић, тада већ у поодмаклим годинама. У једном оштри јем дуелу доживи тежу повреду, а ја сам му заједно са покојним Милапицом први прискочио у помоћ и одвео до Здравственог цетра где сам неколико сати чекао док се нисам уверио да је добро. То је однос какав је у данашње време несхватљив, а ми смо поред свих несугласица остали пријатељи – каже Вићентијевић. Ретки су тренуци када се некоме ко је толико година провео у спорту пружи прилика да нашироко прича о догађајима од пре више деценија. И мада се на почетку углавном устеже, кад разговор крене навиру сећања, па

је тешко зауставити саговорника. Прекид прве утакмице повод је и за сећања на бројне друге који су обележили почетак каријере новопеченог фудбалског судије, између осталих и онај на утакмици краљевачког „Текстила“ у Грдици против истоименог клуба. Играч домаће екипе није могао дуго да гледа у црвени картон који му је показао Вићентијевић, па је пришао судији, узео га из руке и згужвао. Био је то довољан разлог да се, поступајући по правилима судијске организације, прекине утакмица. - Очеличило ме то, јер сам знао да сам у праву, па сам терао даље поштујући неке своје принципе. Прекинуо сам и у такмицу у Ласцу. У

комшијском дербији играле су, поводом сабора у овом месту, домаћини са екипом Врдила. Точи се ракија, сви пију, а Врдила победе са 2:0 што је било незамисливо у Ласцу. У једном тренутку публика улети у терен, а голман домаће екипе ме позове да бежимо. Кућа му је била преко пута игралишта, прескочимо ограду па се спасимо. После тог догађаја екипа Ласца је кажњена и две године није могла да одиграва било какве утакмице на свом терену. После три година дељења правде на утакмицама Општинске лиге прешао је Владан Вићентијевић у виши ранг такмичења, Међуопштинску лигу. Била је то нова прилика да се, среди-

ном седамдесетих година прошлог века, прошире видици и стекну нова пријатељства међу фудбалским радницима околних општина, Врњачке Бање, Рашке, Новог Пазара. Преданост позиву и квалитет који се константно кретао узлазном линијом довео је Вићентијевића на место секретара и председника Међуопштинског савеза фудбалских судија. Ветар у леђа додавао је Мића Павловић, велики ауторитет у судијској организацији. Уз Черчила, који је већ судио утакмице Друге савезне лиге, ка врху је сигурним кораком ишао и Владан Вићентијевић.

Агенција за визуелне комуникације „АРТ“ tomart@open.telekom.rs www.dnevink.tk www.novine-in.tk