MagazIN 110 by Kraljevski MagazIN

МАГАЗИН Година II * Број 110 * 4. мај 2014. * Излази недељом

www.art.rs * magazin@art.rs

ISSN 2334-7678 (Online)

Краљевачки

МАГАЗИН 4.5.2014.

Краљевачки

МАГАЗИН

се чита у више од пола света...

... и Индији

МАГАЗИН 4.5.2014.

Србија и европске интеграције

ПРЕГОВАРАЧКА ПОГЛАВЉА ПОГЛАВЉЕ 5 – ЈАВНЕ НАБАВКЕ

авне набавке су важан сегмент функционисања привреде, а за постизање циљева слободног тржишта неопходан је делотворан систем. Правне тековине Европске уније о јавним набавкама утемељене су на општим начелима као што су видљивост, равноправан третман, слободна конкуренција и недискриминација, а примењују се на све поступке јавних набавки. Доделу уговора о јавним набавкама уговори о извођењу јавних радова јавној набавци добара и услуга, уређују две посебне директиве Европске уније, о такозваним „традиционалним наручиоцима“ и о органима и субјектима који послују у водном сектору, сектору енергетике, саобраћаја и поштанских услуга. Поред ових посебна директива прописује да поступке за доделу одређених уговора о извођењу радова, прибављању добара и услуга, координишу наручиоци или субјекти на подручју одбране и безбедности. Прописима Европске уније уређено је и питање електронских набавки које укључују електронска средства комуникације, системе динамичне куповине и електронске аукције. Правила о предметним уговорима и о оглашавању разрађена су посебним прописима о Заједничком речнику набавки и о стандардним обрасцима за објављивање, а уз стандардне по-

ступке јавних набавки систем јавних набавки у Европској унији чине и концесије и јавно-приватно партнерство. Усаглашеност са директивама о набавкама захтева адекватне административне капацитете за њихово спровођење, како би било обезбеђено функционисање система, креирање политике, функционисање оперативних средстава, служби за подршку, надзора и статистичких података, као и усклађене контроле за све области које се тичу јавних набавки. Осим тога, целисходно је да главни наручиоци на свим нивоима поседују неопходне административне капацитете којима се обезбеђује делотворно спровођење правила о набавкама. Правне тековине Европске уније такође садрже правила о поступку заштите и правним лековима у поступцима јавних набавки, па је потребно да институције које чине део система јавних набавки обезбеде спровођење законодавног оквира, као и да обезбеде ефективан систем правне заштите у поступцима јавних набавки. Преговарачку групу за јавне набавке предводе председник, заменик председника, секретар и заменик секретара Преговарачке групе, који се именују из реда представника Управе за јавне набавке. Чланови Преговарачке групе су представници Мини-

старства финансија, Министарства спољне и унутрашње трговине и телекомуникација, Министарства енергетике, развоја и заштите животне средине, Министарства рада, запошљавања и социјалне политике, Министарства унутрашњих послова, Министарства одбране, Министaрства привреде, Републичке комисије за заштиту права у поступцима јавних набавки, Државне ревизорске институције, Републичког секретаријата за законодавство и Канцеларије за европске интеграције.

Корист и резултат за Србију Окончањем преговора о приступању Европској унији привредним субјектима се омогућава приступ јавним набавкама према правилима која важе у њој и под условима једнако повољним у односу на оне који се примењују на привредне субјекте заједници народа. Унапређење система јавних набавки је предуслов за привредни раст и развој, а пре свега се огледа у поштовању основних начела, пружању међусобне стручне помоћи и едукацији у области јавних набавки, са посебним нагласком на спречавању и превенцији корупције у систему јавних набавки.

МАГАЗИН 4.5.2014.

ПОГЛАВЉЕ 6 – ПРАВО ПРИВРЕДНИХ ДРУШТАВА У оквиру овог поглавља разматрају се питања у вези са оснивањем и обављањем делатности привредних друштава у државама чланицама Европске уније, при чему су уређена правила о оснивању, регистрацији, обављању делатности, домаћем и прекограничном спајању и подели привредних друштава. Овим поглављем су обухваћена су и питања рачуноводства и ревизије, што укључује правила о успостављању система провере квалитета рада ревизорске струке, ефикасног система јавног надзора, као и система објављивања годишњих финансијских извештаја. Правне тековине Европске уније у области права привредних друштава уређују питања у вези са обавезним објављивањем њихових докумената и података оснивањем, спајањем и поделом јавних друштава са ограниченом одговорношћу, прекограничним спајањем друштава са ограниченом одговорношћу, обавезом обелодањивања података који се односе на огранке основане у држави чланици од стране неких врста друштава, једночланим приватним друштвима са ограниченом одговорношћу, понудама за преузимање, остваривањем неких права акционара у друштвима која су котирана на берзи и Статутом Европске компаније. У области финансијског извештавања, правне тековине Европске уније утврђују правила за представљање годишњих и консолидованих финансијских извештаја, укључујући поједностављена правила за мала и средња предузећа, а посебна рачуноводствена правила примењују се у области банкарства и осигурања. Примена међународних рачуноводствених стандарда обавезна је за одређена тела од јавног значаја, а правне тековине Европске уније успостављају правила за одобравање, професиона-

лни интегритет и независност ревизора именованих на основу закона. Преговарачку групу за право привредних друштава предводе председник, заменик председника, секретар и заменик секретара Преговарачке групе, који се именују из реда представника Министарства привреде. Чланови Преговарачке групе су представници Министарства финансија, Министарства спољне и унутрашње трговине и телекомуникација, Министарства одбране, Агенције за привредне регистре, Комисије за хартије од вредности, Националне агенције за регионални развој, Народне банке Србије, Републичког секретаријата за законодавство и Канцеларије за европске интеграције.

Корист и резултат за Србију Усклађивањем законодавства са правном тековином Европске уније у области права привредних друштава се, између осталог, стварају пословни услови који ће домаћим привредним субјектима омогућити конкурентност и једнак третман на тржишту Европске уније. Истовремено, на овај начин се додатно потврђује правна сигурност,која је неопходан предуслов за успешно пословање и инвестиције.

ПОГЛАВЉЕ 7 – ИНТЕЛЕКТУАЛНА СВОЈИНА Основни циљ прописа Европске уније у области права интелектуалне својине јесте допринос стварању повољног амбијента за пословање на унутрашњем тржишту. Носиоци права интелектуалне својине на унутрашњем тржишту остварују повољнији положај у односу на конкуренцију на тај начин што им она омогућавају да штите своје производе и услуге од неовлашћеног коришћења, копирања и злоупотребе, односно да управљају тим правима као својином. Интелектуална својина подразумева ауторско и сродна права,

као и право индустријске својине. Ауторско и сродна права се стичу самим чином стварања ауторског или сродног дела, уметничког, научног или дела техничке природе, и њиховим изношењем или извођењем, тако да за њихову заштиту није потребно спровести формални поступак, нити је потребна претходна објава дела. Право индустријске својине се односи на заштиту изума патентом, заштиту производа и услуга жигом, заштиту спољног изгледа производа дизајном, заштиту разликовања специфичних производа и услуга посебних квалитета који су условљени подручјем настанка и ознаком географског порекла. Права индустријске својине се стичу спровођењем одговарајућих поступака при телима надлежним за њихово признавање и регистрацију. Преговарачку групу за право интелектуалне својине чине представници Завода за интелектуалну својину, који је водећа институција за ово поглавље и из којег се именују председник, заменик председника, секретар и заменик секретара, затим Министарства просвете, науке и технолошког развоја, Министарства финансија, Министарства привреде, Министарства унутрашњих послова, Министарства спољне и унутрашње трговине и телекомуникација, Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде, Министарства правде и државне управе, Министарства здравља, Министарства одбране, Републичког јавног тужилаштва, Републичког секретаријата за законодавство и Канцеларије за европске интеграције.

Корист и резултат за Србију Последица усклађивања са европским законодавством у области интелектуалне својине за Републику Србију ће бити већа правна сигурност и делотворније спровођење права интелектуалне својине, што ће омогућити побољшање промета роба и услуга као и убрзавање технолошког развоја.

Експозе мандатара за састав Владе Србије Александра Вучића (1)

МАГАЗИН

4.5.2014.

ОГРОМАН ТЕРЕТ

- Актуелна влада ужива снажну подршку парламента без преседана у модерној српској политичкој историји. - Време да прекинемо само да тражимо и узимамо, време је да Србији дамо себе, свој рад, знање, труд и, пре и више од свега, своје поштење, одговорност и љубав. – Смео и амбициозан програм премијера. - Живело се на рачун и о трошку будућих генерација, крали смо од себе, неодговорно се односило према нашој деци, трошило се оно што нисмо зарадили и суштински нисмо ни имали. - У јавној сфери се ефективно ради тек 2,5 сата, а у приватној негде око 5,5. - Грађани од политичара очекују да говоре истину, али и да понуде решења за проблеме

ОДГОВОРНОСТИ

оштована председнице Народне скупштине Републике Србије, поштовани народни посланици, Ваша светости, уважени достојанственици традиционалних цркава и верских заједница, Ваше екселенције, представници дипломатског кора, поштовани грађани Србије, даме и господо, Говорио сам безброј пута, у различитим околностима, обраћао се мањем или већем броју људи, имао страх и трему, осећао обавезу и одговорност, трудећи се да у реакцији и погледима присутних добијем неку врсту разумевања и подршке за речи које из-

говарам, за идеје, план и програм који заступам. Данас сам овде, пред свима вама, пред нашим народом, знајући да од сваке реченице и предложене мере зависе животи и будућност наше деце, будућност сваког грађанина Србије и тресем се као прут, не зато што сам уплашен за своју, или политичку позицију странке коју данас водим, већ зато што одговорност коју осећам не могу да упоредим ни са чим на свету. Терет је велики, знам да су то осетили многи који су на мом месту били. Неки и нису, било им је лако, тако им је и мандат прошао, брзо, лако, а многи у Србији ни не сећају се њихових резул-

тата. Желим резултат за нашу Србију, не власт и моћ, већ снажну земљу на коју ћемо бити поносни свуда у свету, коју ћемо волети, бранити и чувати, љубоморно и храбро од свих који ће нам безброј пута понављати како је свуда другде боље, како код нас ништа не ваља и никада неће бити добро, земљу због које ћемо престати да се стално жалимо и кукамо над својом судбином и говоримо како нам је, због тамо неког другог, лоше и тешко, земљу због које ћемо узети и лопату и чекић и оловку у руке, засукати рукаве и показати и тврдоглаво бранити оно што сви осећамо и мислимо о својој

4.5.2014.

МАГАЗИН

Србији, а то је наша Србија која је све што имамо, њу волимо више од свега. Зато је време да од Србије прекинемо само да тражимо и узимамо, време је да јој дамо себе, свој рад, своје знање, свој труд и, пре и више од свега, своје поштење, одговорност и љубав. Није увек кроз српску историју било онако и онолико лоше колико смо ми Срби и други грађани Србије ситуацију представљали тешком и неподношљивом. Тога бисмо се сетили и негде у себи признали тек када двадесет или тридесет година прође од тог

ужасног и тешког доба и никада се нисмо питали, а јесмо ли ми могли да урадимо нешто да ствари изгледају другачије, јесмо ли, бар на тренутак, желели да прихватимо да су наш цинизам, свакодневна и целодневна џангризавост, замерање свима и свакоме за све оно што смо себи тако лако и неједанпут опростили, бесконачно критизерство, без жеље за акцијом и стварним радом, непоштовање, неко би рекао других народа, а ја бих рекао непоштовање других људи, и оних који живе са нама и оних који су далеко од

нас, потцењивање, презир и мржња према свима који су успешни у било чему, штедљивост у раду и посвећености, али расипништво и разметљивост у самохвалисању допринели су тешкој ситуацији у којој се не налазимо ми, и не ми пре свега, већ се налази наша вољена Србија данас. Данас, после велике народне победе на мартовским парламентарним изборима, нико од нас није, али и не сме и неће моћи да показује било какву бахатост, осионост, славодобитност, јер пред нама је тешко време у

којем морамо да исправљамо грешке свих претходних влада и покажемо народу одлучност, храброст и посвећеност у спровођењу болних, али лековитих и спасоносних реформи. Влада коју данас овде представљам јесте јединствена по много чему. Пре свега, то је влада која је формирана у веома кратком року, у складу са потребама и интересима грађана. Осим тога, ова влада ужива снажну подршку свог парламента, готово без преседана у модерној српској политичкој историји. Ова подршка не би значила ништа,

уколико је ми, као влада, не искористимо да променимо животе наших грађана на боље. Јер, ми не желимо власт ради власти, и не тражимо разлог да се задржимо у фотељама четири године. Желимо да искористимо огромно поверење које су нам дали грађани како бисмо изменили Србију, учинили је бољим местом за живот и како би наша деца, и деца наше деце, желела да у њој одрастају. При састављању владе руководио сам се интересима Србије и наших грађана, а не било каквим ускопартијским постулатима или циљевима. Зашто?

Зато што мислим да ниједна партија у Србији није довољно добра да сама управља свим кључним пословима у Србији, па ни Српска напредна странка коју толико волим, али и због тога што сматрам да нам је за опоравак и модернизацију земље потребно знање свих наших најбољих људи, па макар они, понекад, долазили и из противничког, или другачије мислећег политичког табора. Србија је важнија од свакога од нас и од свих наших политичких странака. Управо због тога био сам склон идеји о избору ротирајућих председ-

4.5.2014.

МАГАЗИН

ника овог високог дома, јер сам сматрао да је стварање атмосфере поверења, међусобног уважавања и поштовања, кроз демократски дијалог нешто што би доприносило снажнијем и бржем уједињавању око виталних државних и националних интереса, те ми није сметало да парламенту председава господин Чанак, госпођа Вучковић, али такве идеје, услед остварења ситних политичких, партикуларних интереса нису добиле подршку свих. Програм који ћу вам данас представити је смео и амбициозан. Од овог тренутка нећете слушати много обећања, слушаћете о посвећености и залагању. Током протеклих 15 година, јавност Србије је чула много обећања, али учинак је био слаб. Свестан сам тога и знам да неверица и цинизам преовлађују у српском друштву, посебно када је реч о политичарима и владама. Међутим, ја бих желео данас да вас уверим у једно: никад се не бих усудио да стојим овде пред вама, да не мислим да су циљеви ове владе достижни. Они који ме добро познају знају да сам песимиста по природи. Увек помислим на најгори могући сценарио, увек се припремим за оно најтеже. Али, заправо ми је то у животу помагало да поставим себи високе и амбициозне циљеве и стандарде. Али и да напорно радим како бих их остварио. Уколико било ко овде или код своје куће мисли да ће програм који данас представљам бити лако достижан, онда тај не схвата тежину ситуације у којој се налазимо и задатке који су пред нама. Превише година су политичари продавали бајке српској јавности. Живело се на рачун и о трошку будућих генерација. Крали смо од себе. Неодговорно се односило према нашој деци, трошило се оно што, заправо, нисмо зарадили и суштински нисмо ни имали. Прочитао сам све експозее претходних мандатара, сагледао резултате које су постигли и једну ствар могу са поносом, данас, овде пред вама, и пред нашим народом да истакнем, а то је да ће овај експозе садржати не само правце наше политике, већ по први пут

и темељан, озбиљан и одговоран план и програм рада нове владе. И, знам добро да у Србији шта год да урадите, колико год да се трудите, колико год да се борите, колико год да волите своју земљу и правите резултате, постојаће огромна скепса, неретко и нетрпељивост, јер људи су изгубили поверење у све и свакога, изгубили су наду и данас звоцањем и досеткама побеђују тешку реалност коју живимо. Носимо тежак терет наше прошлости. И као да и даље живимо у тој прошлости водећи старе битке и спорећи се о томе ко је у праву, а ко није. Не морамо у свему да се слажемо, али то не сме оптерећивати нашу садашњост на начин да блокира нашу будућност. Уместо ретровизора морамо узети у руке двогледе. Морамо да гледамо у будућност и пронаћи у њој најбоље место за наше грађане, нашу привреду, наше образовање и културу. Морамо да мењамо и однос према раду. Када су Била Гејтса питали како је успео да се обогати, он је одговорио: „Важно је да много радимо и имамо што мање потреба, ваља се научити жртвовању и одрицању. Али како ми је таква животна филозофија конкретно помогла? Тако што сам у њу уверио све своје запослене.“ Код нас, у јавној сфери, ефективно се ради тек 2,5 сата, а у приватној сфери негде око 5,5 сати. Са таквом радном дисциплином не можемо много да постигнемо. Радна етика нам није на високом нивоу. Култура штедње, такође, није нам јача страна. „Протежи се колико ти губер дозвољава“, схвата се као нешто архаично, а потрошња – посебно она која прелази границе наших могућности, рекламира се као највећа врлина, кешкредити који решавају проблеме свих претходно нагомиланих кредита постају уобичајено решење. Кад такви кредити, из разумљивих разлога, постану недоступни, крива је држава, јер лакше је све свалити на Србију, неголи прихватити сопствену одговорност. „Београд нам је прљав. Београђани – као Ивица и Марица, остављају трагове за собом да би по њима умели да се врате кућама. На сваких педесет метара по један траг“ – овако је о нашем

главном граду још седамдесетих писао велики Душко Радовић. И, нажалост, ништа се није променило, осим што сада цела Србија личи на тај и такав Београд. А, наравно, осим што умемо квалитетно да критикујемо, никако да признамо да смо за то сами криви. Не – увек је неко други бацио опушак, кесу, згужвани папир од бурека, а никад ми сами. Али смо увек ту, први, да такву земљу критикујемо, проклињемо, напуштамо... И управо због тога, у своје име, и у име људи који ће чинити кабинет, на чијем ћу челу бити, поручујем да ми волимо Србију и да верујемо у Србију. И та љубав и вера биће нам погонско гориво да Србију мењамо, побољшавамо и да је учинимо местом у којем ће владати оптимизам, у којем ће симболи те љубави бити потреба грађана да је искажу, а не само пропагандни слоган. Желимо да изградимо пристојно, толерантно и успешно друштво. Користим ову прилику да се, пре него представим програм нове владе, захвалим грађанима на историјској подршци коју су на изборима дали Српској напредној странци, као и странкама које су са нама биле или су данас у коалицији. Током изборне кампање нисмо обмањивали грађане, нисам говорио да ће земљом тећи мед и млеко, ако неко гласа за нас, и нисам обећавао немогуће. Тајна нашег успеха је чињеница да људима говоримо истину ма колико она била болна и непријатна. Истину о тешкој финансијској ситуацији у којој се налази земља, истину о односима са Приштином, истину о преговорима са Европском унијом, истину о корупцији и криминалу, истину о стању у друштву… Рећи истину јесте лековито, али није довољно. Грађани од политичара очекују да говоре истину, али и да понуде решења за проблеме. И на крају, грађани морају бити уверени да сте баш ви политичар који има решења и да нећете да профитирате на сиромаштву других, већ да ћете делити судбину народа.

МАГАЗИН 4.5.2014.

Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН 4.5.2014.

Фото: М. Радовановић

ПРВОМАЈСКИ УРАНАК

Редовна седница Градског већа

МАГАЗИН

4.5.2014.

САНАЦИЈА ШТЕТЕ ОД ПОПЛАВА

- Водена стихија је оштетила путну инфраструктуру, покренула одроне и клизишта и на дуже време онемогућила улазак пољопривредника у тек засејане њиве. - Формиране комисије за процену штета од клизишта, одрона, ерозија, земљотреса и поплава, као и других елементарних непогода, града, суше, олујних ветрова, снежних мећава и последица пожара и експлозија. – Извештаји о штети од поплава до 5. маја. – Три и по милиона за заштиту од комараца, а 20 за стимулисање запошљавања. – Стручна пракса у приватним предузећима

МАГАЗИН

4.5.2014.

билне кише које су протекле две недеље падале на територији града Краљева условиле су изливање река и поплаву великих површина обрадивог земљишта што је у жижу интересовања њихових власника ставило могућност надокнаде штете. О елементарним непогодама се углавном говори само кад се десе, са акцентом на потребу предузимања потребних радњи како би се предупредиле, а њихове последице биле што мање. Сазнање да се до неких следећих углавном не чини ништа значајније, а да су штете из године у годину све веће, повод је за разматрање и усвајање предлога бројних решења на 49. редовној седници Градског већа. Тако су усвојена она о образовању комисија које би требало да процене штете од клизишта, одрона, ерозија, земљотреса и поплава, као и других елементарних непогода, града, суше, олујних ветрова, снежних мећава и последица пожара и експлозија. Након разматрања пону-

ђених предлога чланови Градског већа су донели одговарајућа решења, а од комисија се очекује да на адекватан начин процене насталу штету како би пре свега пољопривредним произвођачима била пружена помоћ у отклањању последица и надокнади бар дела трошкова. Како су ових дана најактуелније поплаве комисија која треба да процени њихов негативан утицај већ је почела да ради да би извештај у што краћем року био достављен Министарству за регионални развој и локалну самоуправу. Осим територије града Краљева поплаве су направиле велику штету у већем делу Србије, а ресорно министрство у овом тренутку располаже са свега 60 милиона динара намењених санацији последица. Овај износ изгледа неупоредиво мањи кад се зна да су 22 локалне самоуправе већ поднеле захтеве за надокнаду штете. Средства за санацију последица ове врсте елементарних непогода предвиђене су и буџетима локалних

самоуправа, а у градској каси у Краљеву за те сврхе је намењено 15 милиона динара. Након што стручне комисије обаве посао, и утврде коначан износ штете, очекује се да ребалансом државног, а и буџета локалних самоуправа буду обезбеђена додатна средства за неутралисање последица поплава. Водена стихија је оштетила путну инфраструктуру, покренула одроне и клизишта и на дуже време онемогућила улазак пољопривредника у тек засејане њиве које треба поново обрађивати. Због обима посла на утврђивању штете, и кратког рока за завршетак посла који истиче 5. маја, из Градске управе обећавају да ће комисије радити и за време првомајских празника. Важну улогу у пријављивању штете на пољопривредном земљишту имају председници савета месних заједница који су већ почели да достављају захтеве за надокнаду штете. Отуда и порука свима који су угрожени да потраживања пријаве председни-

цима месних заједница како би стручне комисије што пре могле да провере њихову оправданост, а то не значи да неће обићи и поплављена подручја за која није поднесен захтев. Недавно изражено незадовољство мештана Тавника због проблема са водоснабдевањем, након тога захтев да се територијано припоје подручју Чачка, и сазнање да сличне проблеме имају друге средине са сеоског подручја, повод је за образовање седмочланог радног тела које треба да изради нацрт акционог плана за решавање питања водоснабдевања на целокупној територији града Краљева. Проблем водоснабдевања посебно оптерећује сазнање да на овом подручју има око 1.300 углавном дотрајалих локалних водовода који су грађени без пројектне документације, а у највећем броју случајева немају власника нити решене имовинско правне односе. Након израде акционог плана следе активности на решавању проблема, па се од мештана очекује стрпљење и обезбеђење четвртине потребних средстава.

Сазнање да ни у градској каси нема превише пара за ове намене наводи на закључак да овај проблем неће бити решен тако брзо. Локалним акционим планом за запошљавања у 2014. години предвиђено је 20 милиона динара за стимулисање запошљавања. Четвртина тих средстава намењена је стручној пракси лица са средњим и вишим степенима образовања, а за разлику од периода када се она изводила у јавним предузећима овога пута ће се реализовати у приватним. Остатак од 15 милиона динара намењен је за надокнаду особама које би биле укључене у јавне радове. Чланови Градског већа су разматрали и усвојили Извештај о раду за претходну школску годину као и финансијски извештај за ову Дечјег одмаралишта „Гоч“, и утврдили предлог закључка о усвајању овог документа за наредну седницу Скупштине града, а предмет разматрања били су резултати пословања у прошлој години и план рада и развоја за ову „Апотеке

Краљево“. Најезде комараца у летњим месецима повод су за доношење одлуке о издвајању два милиона динара за њихово сузбијање током године, док је за програм контроле и праћења популације ових инсеката до краја године планиран још један и по милион динара. На дневном реду овонедељне седнице Градског већа нашло се и разматрање исправљеног Извештаја и Предлога одлуке о измени Одлуке о ранг листи и избору најповољнијег понуђача ради давања у закуп јавне површине за постављање покретних тезги и апарата за продају индустријски пакованог сладоледа, и доношење одлуке, као и Извештаја о раду Савета за координацију послова безбедности саобраћаја на путевима за прошлу годину и распоређивању средстава на име учешћа града у финансирању дела трошкова невладиним организацијама. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

Потписани уговори о стипендирању

МАГАЗИН

4.5.2014.

НАЈБОЉЕ ШТО ИМА КРАЉЕВО

- Са пет милиона динара град Краљево ће током десет месеци стипендирати педесет најбољих студената. – Последњи на листи са просеком 9,59. – Колико је конкуренција јака сведочи податак да међу педесет најбољих нису сврстани ни студеннти са просеком оценаод 9,57. – Ове године једини критеријум успех током студија. - Стипендије само за студенте са државних факултета

4.5.2014.

МАГАЗИН

рајем децембра прошле године Комисија за стипендије студентима града Краљева расписала је конкурс за доделу стипендија, а они који су током студија радили мало више од осталих понадали се да би брзо могли да се сврстају међу педесет најбољих и тако обезбеде право да у наредних десет месеци добијају по исто толико хиљада динара. Први пут откад се у Краљеву дудељују стипендије најбољим студентима основни критеријум био је успех током студија, а предност су имали они који приводе крају академско образовање. Право учешћа на конкурсу имали су студенти који су на режиму финансирања из буџета Републике Србије под условом да су држављани Републике Србије, да имају пријављено пребивалиште на територији града Краљева најмање три године пре расписивања конкурса, да су редовни студенти I или II степена почев од друге

године студија, да имају просечну оцену изнад 8,50 и да ниједна година није обновљена. Четири месеца трајао је поступак од подношења захтева, преко бодовања, жалби и решавања да би Градско веће потврдило коначну листу, а они са најбољим резултатима током студија почетком минуле недеље потписали уговоре којима се дефинишу обавезе обе стране. Колико је конкуренција била јака сведочи податак да је последњи кандидат са листе најбољих краљевачких студената током школовања остварио просечну оцену 9,59, а да први од оних који нису успели да се пласирају међу 50 најбољих има просек 9,57. Више од свега радује податак о великом броју Краљевчана који током студије не знају за оцену нижу од десет. Сазнање о тако великом броју успешних младих људи наводи на размишљање о проширењу листе у неком

наредном периоду и ангажовању више од пет милиона динара која су опредељена буџетом града за ову годину. Више од тога град има обавезу да створи услове да бар онима који блистају од знања створи услове за запослење и повратак у град у време кад је према најбољима усмерена пажња великих фирми првенствено из главног града, али и иностранства. - Ми морамо да учинимо све да створимо услове да младе који одлазе из Краљева као изузетни ђаци и студенти вратимо овде да своја знања, вештине и све што стекну током школовања примене у свом граду. Надам се да ће и држава Србија урадити све да задржи те младе људе да не раде у иностранству где ће служити другим земљама. Ми их школујемо и финансирамо, а на крају све што стекну током образовања употребе у корист друге државе – поручио је градоначелник Краљева Драган Јовановић.

Након формирања Владе Србије очекују се корените реформе у свим сферама друштва, а међу најважније спадају оне у области образовања. У таквим околностима из Градске управе поручују да неће седети скрштених руку у тренутку када је потребно показати добру вољу за подршку онима од којих се највише очекује. Овакво размишљање темељи се на сазнању да скроман износ стипендије ни из далека није довољан да задовољи ни минимум потреба студената, али је упркос томе значајан пре свега због сазнања да је неко препознао њихов рад. Они који су у уторак потписали уговоре једнодушни су у оцени да стипендија ма колико скромна представља велики подстрек за даљи рад. Податак да је у претходним годинама један од критеријума за доделу стипендија био материјални статус студената, и дефицитарност занимања које је и злоупотребљавано, ставио је

у неповољан положај бројне од оних који су показали значајно бољи успех. Зато се пре расписивања последњег конкурса пошло од критеријума за који је у том тренутку процењено да је најбољи, а то је успех остварен током студија уз предност за оне који приводе крају школовање. Незадовољство оних који нису успели да се квалификују међу 50 најбољих, а имају добре резултате током судија повод је за размишљање о увођењу нових критеријума приликом расписивања конкурса за наредну школску годину. Сазнање да су право учешћа на конкурсу имали само студенти са државних факултета изазвао је незадовољство код оних са приватних за које је у Градској управи процењено да у овом тренутку још нису на нивоу који обезбеђује ниво знања који може да се мери са високошколским установама које се финансирају из државног

буџета. Хиперпродукција високошколских установа и велики број свршених студената факултетеа сумњивог квалитета основни су разлог за овакво опредељење, уз то и сазнање да у многим земљама на важним радним местима у државном апарату не могу да буду они који су завршили приватне факултете. - Таква врста организације у којој где год имате пошту можете да напаравите факултет довела нас је до овог и зато овде имате на бироу 13.667 незапослених. Мислим да су државни факултети у овом тренутку изнад приватних, али се надам да ће у неком будућем времену и они моћи да парирају државним – каже Јовановић. Тада ће и њихови студенти моћи равноправно да учествују на конкурсу за стипендије које додељује град Краљево. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

Борци Словеније у Краљеву

МАГАЗИН

4.5.2014.

ПОНОВО ВОЗ БРАТ

Резултат дугогодишње сарадње Покрета Југословенски центар Тито из Београда, Савеза бораца Словеније и Секције АВНОЈ Словенија је низ заједничких активности од којих је последња Путевима НОБ-а у Краљево довела стотинак Словенаца из Копра, Нове Горице, Постојне, Толмина, Крања и других места. Након посете

Народном музеју и Споменику отпора и победе словеначки борци су положили венац на хумке и одали пошту стрељаним цивилима октобра 1941. године. На простору данашњег Спомен гробља срељан је велики број Словенаца који су након окупације Југославије у априлу 1941. године спас пронашли на територији Србије чији су

становници у највећој немаштин и због окупаторског терора са изгнаницима делили и последњу кору хлеба. План окупатора био је да протера становништво Долењске и Штајерске, али га је осујетио устанак југословенских народа и победа партизанске војске. Да није било тога у Србији би, верују потомци прогнаних, данас било и 200 хи

ТСТВО ЈЕДИНСТВО

Фото: М. Радовановић

- Стотинак чланова Савеза бораца Словеније у оквиру акције Путевима НОБ-а посетило Краљево. – Словенци у Спомен гробљу положили венац и одали пошту стрељаним цивилима у октобру 1941. – Покренута иницијатива за обнову манифестације Воз братство-јединство

љада Словенаца. Члан Председништва Савеза бораца Словеније Милан Горјанц подсећа на иницијативу из Марибора да се обнови манифестација Воз братство и јединство којим су до почетка последње деценије прошлог века хиљаде људи из Србије и Словеније једном годишње наизменично одла-

зили једни другима у посету. Савез бораца Словеније подржава ову иницијативу, а Горјанц верује да ће разговори на ову тему у Словенији бити скоро започети. - Лично нисам љубитељ Европске уније, и знам шта су нам донели а то не бих желео српском народу, али бих желео да се поново скупа нађемо, ако

треба и у Европској унији, да им покажемо зубе – каже Горјанц. Домаћин гостима из Словеније председник Скупштине града Сретен Јовановић подржава сличне сусрете и верује да би након њих могла да се успостави и приснија привредна сарадња између две земље. Т. Радовановић

МАГАЗИН 4.5.2014.

МАГАЗИН

4.5.2014.

Нова фаза у сарадњи Краљева и Зелене Горе

ГОСТИ СПОРТИСТИ ИЗ ПОЉСКЕ - У узвратној посети Краљеву педесетак спортиста из пољског града Зелене Горе. - Домаћини Карате клуб „Реикон“ и Џудо клуб „Машинац“

бербу грожђа у овом крају. Манифестација под називом Винобрање повод је да се ту окупе бројни туристи из готово свих европских земаља, али и представници десет братских градова међу којима је и Краљево, а већина од педесетак Краљевчана који су прошле године били у Зеленој гори били су представници клубова који негују борилачке вештине. Крајем априла ове године педесетак чланова пољских клубова који се баве истим спортовима пристигло у узвратну посету Краљеву. Највећи број њих су спортисти који тренирају разне врсте каратеа, џудо и аикидо, а гости су краљевачких Карате клуба „Реикон“ и Џудо клуба „Машинац“ од 28. априла до 3. маја. Маријуш Надалски је председник

Савеза борилачких вештина Зелене Горе, а у Краљеву је већ трећи пут. Као и претходна два пута задовољан је гостопримством и сазнањем да разменом искустава са краљевачким пријатељима може да допринесе унапређењу борилачких вештина. Гости су захваљујући помоћи краљевачке „Електросрбије“ и Угоститељско туристичке школе из Врњачке Бање смештени у овом туристичком месту, а боравак у Краљеву искористили су за спортска надметања са краљевачким пријатељима. У Градској управи верују да ће се сарадња у различитим областима са представницима Зелене Горе наставити и убудуће, а прва прилика је овогодишње Винобрање у последњем кварталу године. Т.Р.

Фото: М. Радовановић

арадња Краљева и пољског града Зелена Гора отпочела је седамдесетих година прошлог века, али је у време санкција које је међународна заједница наметнула Југославији полако јењавала да би потпуно замрла све док у првој декади овог века није поново успостављена захваљујући иницијативи председника Удружења грађана „Пријатељство за нова времена“ Хаџи Момиру Бакрачевићу. Интензивирани су контакти највиших представника два града, а дугогодишњу сарадњу обележавају међусобне посете спортских клубова и културно-уметничких друштава. Средина новембра сваке године време је кад Зелена Гора обележава један од највећих празника везан за

МАГАЗИН

4.5.2014.

Сектор за ванредне ситуације

ПРИОРИТЕТ ЗАШТИТА СТАНОВНИШТВА - Иако Закон о ванредним ситуацијама прецизно дефинише обавезе свих, посебно локалних самоуправа, пракса показује да се он у највећем броју случајева не поштује, па поплаве и пожари узрокују штете широких размера. - Док се у многим европским земљама казна плаћа и за папирић избачен кроз прозор у Србији некажњен остаје и онај ко истовари приколицу отпада поред пута. - У нормалним земљама ватрогасци и спасиоци су хероји, а у нашој земљи је то обрнуто. - Припадници специјализованих јединица никад нису поставили питање радног времена а људима који са успехом и великим срцем раде најтежи посао на свету треба указати више поштовања

стављају активност ватрогасно-спасилачких јединица, а боравак у Краљеву њиховог начелника у Сектору за ванредне ситуације Министарства унутрашњих послова Горана Николића прилика је за разговор о проблемима са којима се срећу у раду. Иако је тренутна ситуација повољна у односу на све што се дешавало током последње две недеље, нема нових изливања а водостаји су све нижи, у Сектору за ванредне ситуације будно прате временску прогнозу посебно због могућности бујичних пљускова праћених грмљавином који су не тако давно иза себе

оставили пустош у Врњачкој Бањи, али и другим деловима земље. Искуство показује да су бујичне поплаве најопасније јер дођу брзо и неочекивано и изазову велику штету, не ретко и људске жртве. И управо због тога се упозорава на обазривост пре свега због нерешених комуналних проблема који онемогућавају брзо отицање велике количине воде која доспе у насеља. Није редак случај да у коритима река и потока, посебно оних мањих, има толико отпада да и не постоји ток. Посебан проблем стварају нерешени имовинско правни односи на местима

Фото: М. Радовановић

жижи интересовања јавности већ недељама су поплаве које су овог пролећа погодиле велики део Србије. Ма колико да се после неуобичајено топле зиме наговештавао сушни период обилне кише посебно су погодиле пољопривредне произвођаче који су поранили са пролећним радовима. Кише које и даље падају нису толике да би погоршавале ситуацију која се стабилизује у великом делу земље а у околини Краљева, поготово деловима који су највише погођени поплавом, још не дозвољава улазак у њиве и поновну сетву. Елементарне непогоде у први план

МАГАЗИН

4.5.2014.

где мањи водотокови пролазе преко поседе у приватној својини, али и сујета власника који сваки добронамерни прекор схватају као посебну врсту напада што је изражено у већем делу Србије. Мада Закон о ванредним ситуацијама прецизно дефинише обавезе свих, посебно локалних самоуправа, пракса показује да се он у највећем броју случајева не поштује, па поплаве и пожари узрокују штете широких размера. Показало се да и кад неко, због непоштовања закона и изазивања опште опасности, дође на суд углавном због тешке материјалне ситуације не буде адекватно кажњен што дестимулативно делује на повећање нивоа одговорности. То наводи на размишљање о рeстриктивнијој примени казнене политике посебно након сазнања да су бројне земље то учиниле. И док се у њима казна плаћа и за папирић избачен кроз прозор у Србији некажњен остаје и онај ко истовари приколицу отпада поред пута. - Не можемо да кажемо да су само локалне самоуправе криве зато што нису очистиле токове. Морамо бити

свесни да оне новчана средства добијају од државе, а та средстава су јако мала. Зато држава мора да се преоријентише да приоритет буде безбедност грађана, а тек онда размишља о стварима које нису неопходне – каже Николић. Искуство показује да елементарне непогоде најчешће погађају најсиромашније крајеве и у њима узрокују најтеже последице. У ситуацији када се кубури са обезбеђењем финансијских средстава којима би могло да се утиче на побољшање ситуације од не тако малог значаја је подизање свести грађана о неопходности промене односа према водотоковима. У спорним ситуацијама критика се најчешће упућује припадницима Сектора за ванредне ситуације у коме тврде да нису криви за све што се дешава у држави. Од 2007. године када је формиран Сектор највећи ризици везани су за поплаве и пожаре. Врло брзо су урађени одговарајући пројекти и у оквиру ватрогасно-спасилачких јединица формирани специјалистички тимови у које су од малог броја ватрогасаца укљу-

чени најспособнији и обучени да у критичним ситуацијама пруже адекватну помоћ становништву. - У нормалним земљама ватрогасци и спасиоци су хероји, а у нашој земљи је то обрнута слика па имамо тужбе против оних који су спашавали људе, а кад на неког треба да свалимо кривицу најлакше је то учинити на онога ко је најближи. У оквиру Сектора за ванредне ситуације тренутно имамо шест тимова. Први су формирани у Београду, Новом Саду, Краљеву и Нишу, а пошто је источна Србија посебно угрожена од ватрогасаца из Бора и Зајечара формирали смо тим који по потреби делује у целој Србији. Последњи смо опремили у Ужицу и Пријепољу и тако успели да направимо мрежу тимова опремљених возилима па су веома мобилни и могу да реагују брзо – каже Николић. Колико су обучени за реаговање у ванредним ситуацијама ових дана су најбоље показали припадници краљевачке ватрогасно-спасилачке јединице која је у комплетном саставу са подручним јединицама била ангажована у

Горан Николићћ

МАГАЗИН

4.5.2014.

пружању помоћи угроженом становништву. Спремност да делују правовремено показали су и припадници тима за спашавање из рушевина који су само сат након земљотреса у Краљеву новембра 2010. године успели да стигну на лице места. И ма колико да су припадници Сектора за ванредне ситуације урадили на пружању помоћи свуда где је то потребно од необично важног значаја је координација свих органа почев од министрстава преко Републичког штаба за ванредне ситуације до најнижих облика организовања у локалним срединама.

На основу постигнутог изводи се закључак да је ситуација много боља него пре неколико година. - Припадници специјализованих јединица за спасавање никад нису поставили питање радног времена и мислим да треба да укажемо много више поштовања према људима који са успехом и великим срцем раде најтежи посао на свету. Водени талас који је последњих дана у два наврата преплавио један део Србије причинио је велику штету иако није угрозио велики број кућа као што је то било 2010. године. Успели

смо да будемо ефикасни и врло брзо евакуишемо људе и стоку, да им допремимо храну и учинимо све што је потребно, али не можемо да одговарамо за оранице и њиве које су потопљене као што се то приказује у негативном контексту, јер Сектор не одгорава за небрањени део. Ми смо ту да помогнемо угроженим људима и њиховим материјалним добрима, а кад су у питању потопљене оранице држава би са Управом за воде требало да размишља како да помогне локалним самоуправама у превазилажењу насталих проблема – каже Николић уз

подсећање да су многе куће грађене у небрањеном делу, депресијама и другим местима где не би требало да буду. Таквих делова и бесправне градње има у близини великих река на територији целе Србије, а једна таква нашла се и на удару набујалој Рибници. Велике кише су овог пролећа посебно погодиле територију централне Србије и околину градова Ваљево, Чачак и Краљево. Иако је и у другим крајевима било изливања река из корита шете нису биле велике. У ситуацији када се најављују нове падавине

служба је спремна да реагује током свих 24 сата дневно, а то чини 365 дана у години. Припадници специјализованих јединица то су доказали и у време када су њихове колеге из других сектора Министарства унутрашњих послова штрајковали. И ма колико да су припадници Сектора за ванредне ситуације спремни да у складу са потребама реагују, на основу планова који постоје за поступање при свакој од елементарних непогода, и даље се осећа потреба за бољом опремљеношћу пре свега возилима и просторијама за смештај.

Многе јединице су смештене у неадекватним објектима, возила су напољу, па поготово у зимским условима нису нису спремна да крену у сваком тренутку. Поједине ватрогасне јединице биле су смештене у јавним предузећима која су касније приватизована због чега су морале да се селе или плаћају висок износ закупнине простора који користе. Зато је задатак ресорног министарства да са локалним самоуправама изнађе најбоља решења која би омогућила реаговање у складу са сваком појединачном ситуацијом. Т. Радовановић

МАГАЗИН 4.5.2014.

Милан Трикош

МАГАЗИН 4.5.2014.

Синдикати пред Међународни празник рада

- Мали број приватизација у Србији је имао за циљ да развија производњу и запошљава нове раднике. - Интерес синдиката је да под окриље прими што већи број радника, првенствено у великим колективима у којима се њихов број мерио хиљадама. - Велика понуда радне снаге послодавцима пружа могућност избора, јер је свакога ко показује било какво незадовољство једноставо и лако заменити, посебно у приватном сектору. - У јавном сектору синдикати имају значајнију улогу јер се закон поштује у већој мери па су и запослени заштићенији него у приватном сектору. – Предлог Закона о раду је толико погубан да је имао и неке робовске елементе који су испод нивоа којим су чикашки радници 1886. године изборили осмочасовно радно време

Фото: М. Радовановић

ЗАКОН О РАДУ УЈЕДИНИО СИНДИКАТЕ

МАГАЗИН

4.5.2014.

ада су почетком последње деценије прошлог века почеле промене у политичком животу земље, а поред до тада једине почеле да се формирају и друге политичке партије, дошло се до сазнања да постојећи синдикат на адекватан начин не штити права радника, па су почели да се јављају и други. Удружени грански синдикат „Независност“ формиран је 1992. године, а три године касније и регионално повереништво у Краљеву са циљем да запосленима у предузећима и установама пружи нешто ново. На челу повереништва за Рашки округ од 2008. се налази Милан Трикош са задатком да запосленима овог дела земље пружи техничку и правну помоћ око организовања и конституисања, а касније и решавања других проблема. До 2008. године највећи број чланова синдиката чинили су производни радници. Како су после неуспелих при-

ватизација једно за другим нестајала бројна до тада значајна предузећа, а са њима и производни радници, синдикална активност свела се на државна предузећа и установе у којима делују повереништва „Независности“. И ма колико су синдикати настојали да рад ускладе са постојећим законима испоставило се да су им они највећа препрека, пре свих Закон о приватизацији. - Где год је повереник кренуо да обезбеди неко право спречавао га је лош закон. Фирме које су врло брзо ушле у приватизацију купљене су на будак, али по важећим законима. „Пољопромет“ је купио човек без динара, узео кредит, предузеће оптеретио хипотеком па почео да крчми и продаје део по део и отплаћује дуг, а од вишка себи обезбеђивао средстава. Тако је рађено у целој Србији, а само мали број при-

ватизација је имао за циљ да развија производњу и запошљава нове раднике. Свако се трудио да фирму уништи, узме неки новац да раздужи дуг за куповину, а и милион евра који остане било му је довољно – каже Трикош. Закон никада није поправљен у мери да обавеже купца на чување капитала предузећа и запослене како би се наставио развој. Једно за другим нестајала су некада значајна предузећа, чак и она која су у време приватизације имала уговорене добре извозне послове, па се стиче утисак да је све урађено са намером да се униште. Када су после демократских промена 2000. године краљевачки намештајци добили задатак да реновирају изгореле делове Народне скупштине, а након тога уговорили извоз намештаја, на тржиште су изашли са неквалитетним производом

а „Стари Јасен“ кренуо у суноврат да би коначно нестао. „Магнохром“ је продат значајним прозвођачима челика у свету по поступку који је челницима УГС „Независност“ указивао да нешто није у реду. И док су власници других приватизованих фирми уговором преузимали обавезу да током две године испуне све што се односило на нова улагања и унапређивање производње у случају „Магнохрома“ је тај период скраћен за половину, па је Агенција за приватизацију прихватила контролу уговорених обавеза у року од само годину дана. Интерес свих синдиката је да под окриље прими што већи број радника, првенствено у великим колективима у којима се њихов број мерио хиљадама. Полазећи од те идеје и Уједињени грански синдикат „Независност“ је настојао да привуче део радника „Магнохрома“ указујући на неадеква-

тан рад синдиката који је већ постојао у овом предузећу, па је у више наврата покушавао да оснује повереништво. - У једном неформалном разговору смо наметнули причу да можемо да им помогнемо, а у мају 2008. године ушли у „Магнохром“ и буквално га у позитивном смислу окренули наглавачке. Самостални синдикат није предузимао ништа да заштити права радника, а нови власник да развија предузећа чекајући истек уговора који му је од августа те године давао могућност да отпусти свих 2000 радника што је, по сазнању УГС „Независност“, био једини циљ. Имајући у виду велико искуство Гранског синдиката металаца радници су препознали да „Независност“ може много да утиче на даљи ток догађаја. До маја нису биле испоштоване многе одредбе купопродајног уговора што је био повод да синдикат затражи

раскид уговора, па смо уложили много труда да се то учини, а „Магнохром“ пређе под ингеренцију Акцијског фонда при Агенцији за приватизацију. Овоме су допринели и радници који су у два наврата вршили притисак одласком у Београд. Уговор је раскину и покренут социјални програм, јер се очекивало да га прихвати неколико стотина радника. Пријавило се 1.860 радника, а највише ангажовањем гране металаца УГС „Независност“ обезбеђене су паре за социјални програм и неке зараде које радници нису примали – подсећа Трикош на мало познате активности синдиката у том периоду. Након раскида уговора о приватизацији наставио се ход по мукама сада већ бивших радника „Магнохрома“, судски спорови због неисплаћених зарада, протести и блокирање градских саобраћајница, непосразуми са На-

4.5.2014.

МАГАЗИН

ционалном службом за запошљавање и коначна исплата већег дела дуга. У Удруженом гранском синдикату „Независност“ верују у драстично другачији след догађаја да се они те године нису појавили у „Магнохрому“, јер би сви тада запослени остали без посла и икакве шансе да наплате заостала потраживања. И ма колико да је активност у том периоду била усмерена првенствено ка придобијању што већег броја чланова одлазак радника из „Магнохрома“ доводи до сазнања да је труд био узалудан, јер је синдикат остао без оних са којима би спроводио бројне активности усмерене ка побољшању положаја и заштити права. Ма колико дуго да постоји синдикални покрет у Србији још није на

нивоу какав је потребан да би се обезбедила и минимална права запослених. Томе је у највећој мери допринела свест о улози ове организације стварана скоро пола века социјалистичког уређења, па зато код највећег броја чланова и данас постоји уврежено уверење да увек неко други треба да решава нагомилане проблеме. Трикош подсећа да у француској демократији старој 200 година синдикати имају значајну улогу у дијалогу са послодавцима, а реч њихових представника је за раднике светиња. Показало се то приликом промена закона који је умањивао права радника, а након што није постигнут договор са ресорним министарством и владом радници су на улицама Париза и других градова исказали незадовољство,

па је уследила криза владе и оставка министра. У УГС са жаљењем констатују да међу радницима у Србији још није остигнут толики ниво јединства и нивоа свести запослених. Таквом стању доприносе бројни проблеми који су настали као последица транзиције када је у отежаним условима привређивања велика понуда радне снаге што послодавцима пружа велику могућност избора, јер је свакога ко показује било какво незадовољство једноставо и лако заменити, посебно у приватном сектору. Нешто боље су заштићени запослени у јавном сектору у коме синдикати имају значајнију улогу, јер се закон поштује у већој мери. Иако извештај Националне службе за запошљавање показују да у Кра-

љеву око 24 посто радно способног становништва нема сигурно радно место у синдикату верују да је тај број знатно већи што ову средину, у односу на друге у земљи, ставља у посебно тежак положај првенствено због изостанка било каквих инвестиција. Последњих десетак година отварани су само велики супермаркети са неколико десетина запослених, али не и производни погони који би стварали нову вредност, а и они који су то раније чинили због отежаних услова пословања принуђени су да смањују број радника. Поразном стању у значајној мери доприносе недоречена законска решења и велики број предузећа у реструктурирању од којих се стално помињу 156, мада Трикош верује да их има двадесетак више. У њима су из-

вршене лоше приватизације, па их субвенционише држава која у лошем привредном амбијенту због, мале акумулације капитала, мора да тражи боља решења и новог титулара. Очекивало се да закони који утичу на овакво стање буду промењени, а и они који су били у Скупштини повучени су из процедуре. - Доласком на место министра привреде Саша Радуловић је тврдио да је Закон о раду лош за инвеститоре због превеликих права радника, са чим се не бих сложио. На инсистирање приватних послодаваца Радуловић је самоиницијативно кренуо у измену закона не консултујући социјалне партнере. Закон о раду је толико погубан а имао је и неке робовске елементе који су испод оног нивоа којим су чикашки

радници 1886. године изборили осмочасовно радно време – каже Трикош. У настојању да покрене раднике у одбрану права која им умањује предлог новог Закона о раду УГС је дошао на идеју да то учини поделом флајера на пунктовима у великим градовима. Почетни резултати су били охрабрујући, па је кампања проширена на 16 градова у којима је подељено између 600 и 700 хиљада флајера са потребним информацијама, а мобилисано неколико хиљада радника на протестном скупу у Београду. Циљ је постигнут у тренутку кад су се медији заинтересовали за проблем, а први потпредседник владе Александар Вучић потврдио оправданост захтева. Чињеница да су синдикати нестраначка организација утицала је на од-

4.5.2014.

МАГАЗИН

бијање понуде неких опозиционих партија у пружању помоћи око организације протеста. Радничко незадовољство било је добар повод да два највећа, и у много чему различита, синдиката нађу заједнички језик, па је министар био принуђен да доради предлог Закона о раду. Кад су схватили да је нови предлог још рестриктивнији синдикати су на конвенцији 26. децембра прошле године затражили смену министра. Како није било резултата 20. јануара су организовали једночасовни протест неколико хиљада производних радника металске струке што је био повод за смену министра привреде и повлачење из процедуре спорног закона. Међу спорним одредбама је она која дозвољава послодавцима да рад на одређено време са једне продуже на две године. У синдикату верују да је година дана довољан период да се процени колико је радник добар да би могао да буде примљен у радни однос на неодређено време. Разговори социјалних партнера вођени су и око усклађивања минималне за-

раде и договорено да то буде једном годишње у октобру сваке године. - Послодавци траже да плаћају осмочасовно рдно време, а да радници по потреби раде и више, али без надокнаде, чиме би се поништиле основне тековине жртава у Чикагу. Било је речи и о отпремнинама које су исплаћиване од почетка рада. Послодавци су тражили да то буде само за период рада код последњег послодавца са чим смо се сложили, јер дијалог подразумева попуштање обе стране које у њему учествују. Прихватили смо и да се укине надокнада за минули рад, али не и да се брише проширено дејство колективног уговора који представља надградњу Закона о раду, а односи се на права која закон не покрива. Синдикати кроз колективне уговоре успевају да уговоре нека права са снагом закона, јер споре инспекцијске службе које треба да буду арбитар у последње време не функционишу – објашњава Трикош. Синдикати се не слажу са суспендовањем проширеног дејства колек-

тивног уговора, који чувају достојанство запослених, зато што због дугих процеса немају адекватну заштиту судова. Залажу се и за очување радничког језгра које треба да очува оно што је изборено, пре свега право на осмочасовно радно време. Уверени су да препрека новим инвестицијама није Закон о раду већ недостатак радних места у условима неповољног привредног амбијента. Стварањем повољнијег привредног амбијента тај закон нико не би ни помињао. Деценијама се у Србији славио Први мај као Међународни празник рада, а у част радника који су се на тај дан 1886. године у Чикагу изборили за осмочасовно радно време. Спорадично се обележавао и после 2000. године да би уједињене због Закона о раду централе два репрезентативна синдиката ове године на Тргу Николе Пашића у Београду окупиле раднике не због протеста већ због порука везаних за нова законска решења. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

4.5.2014.

МАГАЗИН

Славица Попадић

Заборављени хероји: Славица Попадић (2)

КРАЉЕВЧАНКА КОСОВКА ДЕВОЈКА - Прве бомбе су НАТО авиони избацили 24. марта 1999. године, а Краљевчани на положајима на две косовске локације били само два дана касније. - Ни после толико времена Славица не може да закључи одакле јој се у појединим тренуцима јавља снага која је чини способном да подигне кућу. - У албанским кућама било довољно различитог материјала, између осталог пешкира, различитог веша, беби опреме, велике количине брашна и друге хране, а није било рањеника, па се претпоставља да су евакуисани посебно ископаним саобраћајницама којима су могли да прођу и аутомобили

а првим ратним дејствима на територији Косова и Метохије Славица Попадић је, као осведочени борац са искуством у ратовима у Хрватској и Босни и Херцеговини, добила позив да се према ратном распореду јави у јединицу. Овом приликом је цела улица у којој станује дошла да је испрати. У првом батаљону је задужила борбени комплет са 150 метака, напунила оквир, закочила пушку и кренула према југу. Тенкови су кренули раније, за њима људство камионима. У близини аеродрома Слатина при-

метно је одушевљење војника који међу Краљевчанима препознају жену. Ускоро се разданило, а са првим зрацима сунца оживљава спектар невероватних никад раније виђених боја. Одједном се сетила очевих прича о најплоднијој косовској земљи из које ниче све што се у њу пободе. Пред очима бораца смењују се слојеви црвене, браон и црне земље и јавља осећај да то неко настоји да отме. Говорио је отац да је Косово поред Баната друга житница Србије у којој успевају и две жетве годишње.

Крај првог дана у непознатом обележен је невероватном тишином између брда која окружују борце, а код новајлија се јавља страх и упућује на повећану опрезност. Пушке су спремне да дејствују у сваком тренутку, а страже утројене док остали спавају. У свитање новог дана пред борцима је невероватна слика, са леве стране пута мала група, а у даљини целом ширином друма колона људи, жена и деце. Упозорени су раније на постојање таквих колона, а поред опасности да и у њима има терориста, морају да испоштују на-

4.5.2014.

МАГАЗИН

редбу да се не пуца. - Иду бабе у шалварама и тешко ходају, а како се приближавају видиш децу. Кад Србин види дете за њега више не постоји колона у којој може бити терориста. Одједном смо ми давали следовања хране, а чоколадице и све шта је ко имао почели да делимо деци. Касније смо сазнали да су те колоне, по стратешком плану, стално ишле у круг. Имале су наредбу да се стално крећу како би били сликани – каже Славица. Као што се изненада појавила колона лажних избеглица је брзо нестала, а краљевачка јединица премештена на положај у близини турског гробља поред сеа Долац у општини Клина. Село је пусто, без и једне живе душе, а жеља да сретне било кога и измоли бар један чист чаршав да се нађе ако буде потребан рањенику да не добије инфекцију остаје само то, пуста жеља. Има у кућама постељине, али је као верник чврста у убеђењу да је све што би узела без пристанка власника било проклето и да би први следећи метак био намењен баш њој. Налазили су борци у кућама многе ствари које баш и не припадају тамо, велике количине лекова и санитетског материјала, малтене читаве болнице скривене у зидовима. На први поглед само велика и лепа кућа често би одавала утисак да нешто недостаје. Кад се куцне у зид осети се шупљина, а кад се сруши пронађу спискови бораца ОВК и колико је која породица дала пара у припреми за рат. Прве бомбе су НАТО авиони избацили 24. марта, а Краљевчани на положајима на две косовске локације били само два дана касније. Сваки од прекаљених бораца добио је по једног новајлију са којим иде на стражу. Славица се на једној узвишици, у прилично незгодном положају, нашла са новајлијом који не успева да задржи сузе. Скинула је са пушке флуоресцентни нишан који у ноћи може да открије положај и чекала. - Испред нас је почетак храстове шуме, а мали млади бадњачићи шуште. Долази пас и мокри поред моје

главе, а ја не смем да се померим. У једном моменту чујем пуцањ, земља гори у ноћи обасјаној месечином, све се руши, а они бадњачићи шуште. Не знамо шта је иза те шуме из које одједном истрче четири прелепа коња. Одједном немаш осећај да си у рату, да си на стражи, видиш само коње који трче уздигнутих репова. То је невероватна слика због које заборавиш где си све док неко однекуд не испали светлећи метак – прича Славица. Из правца неколико километара удаљеног каменолома у близини Волујка одјекују детонације. У два сата ноћу Славица одлази по тешке рањенике са озбиљним преломима костију и ма колико да је у близини маса војника сви су некако чудно паралисани и нико није способан да помогне да се у ТАМ 110 подигне рањеник. И док они најмлађи, готово деца, вриште и болничар који јој је додељен до те мере је паралисан да не успева да превије рањеника све до тренутка док му не спусти руку на раме и улије толико потребно поверење. Ни после толико времена на различитим ратиштима Славица није могла да закључи одакле јој се у појединим тренуцима јавља снага која је чини способном да подигне кућу. Следећег дана је авијација напала место на коме се некада налазио радар, а сада стационирана војска. Није се знало да ли их више угрожава ракетирање, митраљирање или касетне бомбе које су падале. Већ поменути ТАМ 110 за транспорт најтеже повређених кретао се уз брдо док је праштало са свих страна. - Кад је возило застало, не знајући да је возач рањен рекла сам свима да искачу. Док смо искакали испао ми је део санитетског материјала, а ја се нашла поред левог точка камиона. Урлам и дозивам људе, нико се не јавља и то не могу да схватим. У једном моменту се окренем и на пар корака од мене видим да у каналу лежи војник. На леђима му рана у облику слова Л на милиметар од кичме. Док покушавам да га превијем надлеће авион и почиње митраљирање. Бацам се на овог дечка, стављам руке на

главу, а поред мене ударају меци, земља ме затрпава и пршти на све стране. Возило са црвеним крстом великим као кућа бушно је као сито, а ја се питамо како смо уопште из њега изашли живи. Шест пута смо под ватром са рањеницима одлазили у Клину и враћали се. Нико не сме више да вози до тог брда, али се јави војник из Трстеника. У камиону војници повраћају, мука ти је, једном од њих откинута рука, другом разнета вилица, па нисам могла да га препознам док сам га превијала – сведочи Славица о стравичним сценама током НАТО бомбардовања. Свуда около биле су каде са касетним бомбама, а у средини камион са муницијом. Успела је да скине тек два сандука и натовари на камион за превоз рањеника поред кога је седео војник са пробијеним плућним крилом. Сазнање да више нема завоја у тренутку је довело до одлуке да рану затвори кутијом цигарета и завије првим завојем. И искусни доктор Звонко Веселиновић признао је у болници у Клини да тако нешто никад није видео. Ситуација је диктирала понашање сваког војника посебно и налагала изналажење нових решења увек кад је то било потребно. Сналазила се и Славица како је знала и увек покушавала да види даље од осталих. Када је у кући у коју је распоређена пронашла 1.000 зелених свећа схватила је да могу да буду од непроцењиве помоћи при операцијама у случају да нестане струје. И док је у албанским кућама било довољно различитог материјала, између осталог пешкира, различитог веша, беби опреме, велике количине брашна и друге хране нигде није било ни једног рањеника. Славица сведочи о ископаним саобраћајницама којима су и аутомобили могли да прођу па се претпоставља да су њима извлачили рањене борце. Велики број припадника ОВК наоружан је пушкама кинеске производње које производе карактеристичан звук. Налазили су их код заробљеника који су до тада ма-

4.5.2014.

МАГАЗИН

скирани са по 150 метака стрпљиво чекали сигурну мету, најчешће возача камиона који превози војнике јер су знали да тако страдају и други. Колико је све било дуго планирано и добро организовано потврђује сазнање да је комплетно албанско становништво било ангажовано и са пажњом пратило кретање регуларне војске. Чучали су цивили у близини болнице у Ораховцу и бројали војнике, пратили њихово кретање скривени по виноградима и другим местима. Не знајући да ће за мало избећи сигурну смрт пошла је око два ујутру са санитетским обезбеђењем јединице која је чистила терен, а након информације да су Селине миниране кренула заобилазним путем према Великој Круши и ту провела извесно време са полицајцима из Ниша. На путу према Малој Хочи пронашли су у једној кући троје ромске деце која су до те мере мучена да нису могла да ходају. Данима нису јела ништа, траже а не сме много да им се да. Камион са повређенима вози Ацо Божовић, поред њега Градо Васиљевић из болнице у Ораховцу и нико не зна да их на четвртом километру чека противтенковска мина. - Молила сам да не носим шлем, али сам га тог дана ставила на главу. Да не би био ружан војници су у рупе на њему заденулу руже, па је споља изгледао као надгробна суза. Док се пре експлозије камион труцкао по путу неке од ружа су поиспадале, па скинем шлем и избројим 12 ружа. Падне ми на памет да то није добро, и да је то број за мртве, а кад сам се спремала да заденем тринаесту десила се експлозија. Кад је камион наишао на мину прво полетиш горе, па доле, лево, десно и не осећаш да те било шта боли. У једном моменту отвориш очи и усред дана си у мраку у облаку дима. Прва мисао била је да ако је ово смрт то не боли. Не знам да ли сам жива или мртва, пипам по себи и закључим да ми ништа не фали. У средњој школи смо на часовима одбране и заштите учили да се код паљевина кисеоник налази у најнижем слоју, и да многи људи не би изгорели да су знали да се

спусте и узму ваздух како би могли да изађу. Сагнем се да изађем из тог црнила, а не знам да ли је црнило рај или пакао, да ли сам жива или мртва. Чујем да ме неко дозива, али ми све изгледа некако далеко – прича Славица. Само десетак метара даље је Граде, поред левог точка возач без леве ноге коју је експлозија одбацила незнано куда, а десна тешко рањена. Док деца престрављено вриште, а Славица их умирује, схвата да је санитетски материјал разбацан на простору од око педесет метара у круг. Поучена искуством са других ратишта увек је у џеповима блузе имала завоја сада довољног тек да заустави крварење возачу који преклиње да пуца у њега да не би жив пао у руке нападачима. Поред петоро раније тешко повређене деце, и још теже повређеног и неупотребљивог возача, прети опасност од напада албанских терориста. Најстарије од деце има 14 година тек толико да може да држи пушку коју му је дала Славица док покушава да пронађе инфузију која је неопходна возачу. Три километра према Круши су полицајци из Ниша до којих треба стићи са носилима каква су правили Индијанци и тешким рањеником везаним каишевима који пуцају. Испод остатка ноге су два борбена ранца пуна муниције. Једино решење је да једно од ромске деце препешачи та три километра и обавести полицију. Након што проналази гајбу пуну боца са инфузијом само бог може да помогне да пронађе одговарајућу иглу и средства за ублажавање болова, јер се крвни судови скупљају па рањеном што пре треба дати инфузију. - Граде је заузео борбену позицију поред носила. Ја и он више нисмо важни, па смо се договорили да, ако наиђу Шиптари, прво убије мене јер не бих поднела да им жива паднем у руке. Нико није био срећнији од мене кад сам пронашла све што ми треба Браунилу сам нашла на 15 метара од њега, бацам је а она лети и улеће у руку. Тога нема ни у филму. Док проналази вену ја стижем са јединим тро-

доном који имам, а ако не пронађем тестерицу да пресечем ампулу остаћемо и без средства за ублажавање болова. Поред пута је фреза која би нам омогућила транспорт рањеника, али не успевамо да је активирамо. Време пролази, а дечак се враћа и каже да му полицајци нису поверовали, јер мисле да их води у заседу ОВК, па почињем да чупам косу са главе – прича узбуђено Славица. Случај је хтео да један од старешина полиције другим путем обазриво крене за дечаком и са безбедног растојања препозна Града по брадици коју је имао. У том тренутку је, каже Славица, изгледао као солитер. Убрзо стиже пинцгауер, потом још једно возило, да их све превезе на сигурно место. Пре тога је, да би се обезбедило довољно места за рањеника, из возила избачено све што је било сувишно, флаше са киселом водом, цигарете... Пинцгауер има две клупице на којима су Граде и Славица која све време покушава да утврди у каквом је стању остатак ноге. У средини су носила са рањеником која су, на несрећу, дужа од возила. Док крећу према Призрену влада сабласна тишина. а једина брига је да што пре стигну до болнице. - Врата од пинца почињу да ударају ону полуздраву ногу, а ја својом покушавам да их задржим док превијам рањеника. Она свом силином ударају у моју ногу, али не одступам. У једном моменту носила почињу да клизе у назад и прети опасност да рањеник испадне. Држим носила, превијам рањеника и у моменту видим оне борбене ранце па их пошутирам, а муниција почиње да звечи по асвалту. Стижемо у Призрен где нас чека хируршка екипа, а рањеник каже да осећа десну ногу. Тог момента сам била пресрећна због сазнања да сам победила, јер он не жели да умре. Као студент треће године медицине, и активан војник, уопште није требало да буде са нама тог дана, али је дошао из ауто јединице и рекао не можемо ми из Краљева да бранимо Косово, а он са Косова да буде у Краљеву – прича Славица о још једној великој победи. Т. Радовановић

Краљевачка медијска сцена: Душан Стојић (2)

МАГАЗИН

4.5.2014.

МАГИЧНА ПРИВЛАЧНОСТ ПИСАНЕ РЕЧИ

- Трпињска цеста у Борову била је кобна за многе који су њом пролазили октобарских дана 1992. године, па и дописника „Вечерњих новости“, а редакцијски задатак да га замени на опасном терену поверен је дописнику из Краљева Душану Стојићу. - Кад су престале борбе, а све цеви из којих се данима просипао смртоносни товар охладиле, могло је да се прошета улицама Вуковара који је изгледао сабласно. - Сем регуларне војске на вуковарском ратишту су деловали добровољаца који су се сами организовали и као слободни стрелци долазили у зону разних операција. - Трећу борбену формацију чинили су припадници Српске добровољачке гарде коју је предводио Жељко Ражнатовић Аркан. - Били су изузетни борци и изузетно организовани и није истина да су били лопови. - Кад Арканови борци крену да одбаце хрватске снаге што даље мештани Даља су са тракторима кретали за њима и упадали у куће што се касније приписивало Аркановцима

Душан Стојић

Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН

4.5.2014.

еља сваког новинара, поготово оних из фабричких листова у унутрашњости, увек је била да професионалну каријеру наставе у неком од локалних листова или радио станица. Ретки су они који су веровали да би као такви могли да постану дописници дневних листова, поготово не оних са највећим тиражом у земљи какве су биле „Вечерње новости“. Прилика која се не пружа тако често пружена је Душану Стојићу у време кад се негде у даљини назирао слом земље, а тек коју годину након што је пред крај осамдесетих година почео да ради у „Вечерњим новостима“ букнуо је рат на просторима бивше Југославије. Балван револуција започета у реону Плитвичких језера полако се преко Српске Крајине ширила према истоку да би пред крај 1991. године стигла до Славоније. Ратних збивања на овим просторима није било скоро пола века, па је била оправдана жеља уређивачког колегијума да има правовремене информације из тог дела земље. Дописник „Новости“ из Вуковара је извештавао о свему што се догађало све док рат није попримио озбиљне размере, па су у помоћ прискочиле колеге са леве стране Дунава и Саве, пре свих Милан Жегарац. Трпињска цеста у Борову била је кобна за многе који су њом пролазили октобарских дана те године, па и Жегарца, а редакцијски задатак да га замени на опасном терену поверен је дописнику из Краљева Душану Стојићу. Сазнање да одлази у зону интензивних ратних операција није пријатно, али је почетком октобра, после само две године у колективу, прихватио део радне обавезе у „Вечерњим новостима“. Само дан након позива да се јави редакцији упутио се Душан Стојић на сахрану колеги Жегарцу, а затим према Борову селу у коме ће остати све до децембра кад су заустављена ратна дејства, а у овај крај дошли први „бели шлемови“. - Вуковарска голгота је била страшна. Иако је време учинило своје сећам се да сам првих месеци по повратку у ушима стално чуо грмљавину

која ме је враћала у Вуковар. Југословенска армија је још постојала, и била активна, а у оквиру ње војни прес центар који је координисао рад новинара. Интересовање светске јавности за догађаје у Хрватској било је велико, а међу новинарима бројних редакција било је и оних из Јапана – прича Стојић. Новосадски корпус је покривао подручје од Борова села, преко Тење, Трпиње и већег дела Барање до Осијека, а Стојић са пажњом пратио дешавања и свакодневно извештавао редакцију. Краљевачки резервисти су у то време били стационирани у Шиду, па и поред жеље да пише о њима није било ни мало једноставно од Борова села, у коме су свакодневно вођене жестоке борбе, преко Богојева путовати у Нови Сад, па Сремску Митровицу, да би посетио земљаке. Сналазили су се новинари на различите начине и док су са великим интересовањем посматрали колеге из иностранства опремљене најсавременијим комуникационим уређајима извештаје су редакцијама углавном слали телефоном. Свако јутро су дописници дневних листова, са официрама који воде операције, прелазили неколико десетина километара од Вуковара до Осијека преко села Трпиња, Бобота, Дарда и Тења из којих су допирале потмуле детонације различитих експлозивних средстава. - Направимо круг и дођемо до штаба у Даљу. У Борову селу је била радио станица у којој су радиле четири девојке. Откуцам на писаћој машини текст па телефоном јавим редакцији. И док су колеге из других редакција користиле оклопна возила ја сам цело ратиште протутњао редакцијским „југом 55“. Пар пута се пробуши гума на ауту баш кад почиње гранатирање, па се склањам у неки ћошак за који верујем да неће да гађају. Имао сам и фотоапарат „практику“ и редовно фотографисао да бих филмове преко Богојева слао у редакцију. Најупечатљивији, уједно и најтежи, утисак на мене оставили су рањеници. Кад видиш мрвог човека то је завршена ствар, али кад падне бомба, или

нешто слично, усред групе војника, кад рањени држе утробу у шакама док не стигне прва помоћ то су страшне сцене. Биле су одвратне и оне кад свиње једу лешеве, као и све остало што носи рат – прича Стојић. Рат се у овом дели већ ближио крају, а најекстремнији припадници храватских снага након повлачења испред војске окупљали у Комбинату „Борово“. Кад су их припадници регуларне југословенске војске заробили ни десет аутобуса није било довољно да се сви транспортују до сабирног логора одакле је требало да буду размењени за борце и цивилно становништво које је као таоце држала друга страна. И поред инсистирања да буду размењени сви за све који су лежали у хрватским логорима у замену за неколико стотина хрватских војника ослобођено је тек двадесетак припадника ЈНА и цивила. Кад су престале борбе, а све цеви из којих се данима просипао смртоносни товар охладиле, могло је да се прошета улицама Вуковара који је изгледао сабласно. У надалеко по злу познатој Циглани патолог др Зоран Станковић је покушавао да са двојицом помоћника идентификује сваког од 700 лешева покупљених са градских улица. Било је међу њима војника обе сукобљене стране, највише припадника хрватског Збора народне гарде, али и цивила који су страдали на различите начине. Из сећања ратног репортера још нису избледеле слике масовних гробница које су након повратка Хрвата у Вуковар уређене, а Стојић никад после тога није био у ситуацији да се врати у југословенску Хирошиму. Све време боравка на ратишту свако се за смештај сналазио сам, Стојић углавном боравио код пријатеља које је стекао у Борову селу и Богојеву. У том периоду хранио се углавном на војничком казану иако је становништво, претежно српско, било изузетно гостољубиво према свима. Зима се увелико примицала, а вредни славонски домаћини добро припремили поготово што се није знало како ће да се одвијају ратне операције.

МАГАЗИН 4.5.2014.

Врло је незахвално вршити било какве процене о броју страдалих током тромесечних борби у овом крају, а наш саговорник верује да би цифра могла да се креће између три и четири хиљаде. Више од половине били су Хрвати, међу њима гро оних који су називани турбо усташама, док је остатак чинило српско становништво. Крај ратних операција представљао је велико олакшање за све, а иако су борбе утихнуле вуковарско питање је остало отворено следећих четири или пет година. И док се у хрватској терминологији тај период назива окупацијом међу српским становништвом је познатији као борба за ослобођење. На ратишту које се протезало од Вуковара до Осијека и Барање углавном су били стационирани југословенски војници међу којима је још било Албанаца, Македонаца и Босанаца. Многи од њих су погинули у борбама за ослобођење Вуковара пре него су се припадници Југословенске народне армије у децембру повукли из Хрватске. Осим њих било је добровољаца који су се сами организовали и као слободни стрелци долазили у зону разних операција где су званично били под контролом регуларне армије. Трећу борбену формацију чинили су припадници Српске добровољачке гарде коју је предводио Жељко Ражнатовић Аркан. - Много времена сам провео са Аркановим борцима на ратишту, чак и у директним борбама, а и у Ердуту где им је било седиште, где су спавали и хранили се, одакле су полазили у акције. Били су изузетни борци и изузетно организовани и није истина да су били лопови, јер нисам видео ни једног да је на ратишту украо било шта. Постојала је ратна анегдота која говори да су, кад Арканови борци крену да одбаце хрватске снаге што даље, а видео сам и ја мештане Даља који су са тракторима кретали за њима и упадали у куће што се касније приписивало Аркановцима. Био сам готово

сваки дан са њима и знам да су били сјајни, изузетно организовани и увежбани борци који се у Ердуту купају, шишају и брију по повратку из акције, а рањенике шаљу на опоравак. Били су обучени као манекени, били војска за пример и кад их видиш дође ти да се истопиш од радости. Док су војници ЈНА подсећали на борце из Булајићеве „Козаре“, и других партизанских филмова, и кад пада киша били окупљени око ватрице, Арканови су имали „фордове“ комбије са тамним стаклима у које је улазило по десетак у два возила кроз њиве одлазили до линије фронта – прича Стојић. Поред јединица којима је командовао Аркан, страх и трепет на вуковарском ратишту, у Ердуту је било и седиште Територијалне одбране Српске аутономне области Славонија, Барања и Западни Срем на чијем се челу налазио командант специјалних одреда МУП Србије Радован Стојичић Баџа, касније убијен у једном кафићу у Београду. Са Аркановим борцима је била и Краљевчанка Олга Николић, медицинска сестра коју су сви звали докторка, а Стојић је препознао приликом одласка на војнички пасуљ у Ердут. Било је на фронту и других Краљевчана, пре свих медицинског особља међу којима се извесно време задржао и др Раде Вукашиновић након што је са Слободаном Николићем до Богојева, на војвођанској страни Дунава, допремио хуманитарну помоћ. - Кренули су у Караџићево, село дубоко у славонској територији на самој линији фронтра, да предају помоћ, а како нису познавали терен пођем да их проведем. Др Вукашиновић је још неко време остао тамо као лекар, а успомена на сусрет са њим ми је и данас врло драга. Кад сам се по престанку борби „југићем“ враћао кући нисам могао да верујем да је све мирно и да ништа није срушено. Три месеца у непосредној близини фронта створило је утисак да је свуда рат и треба да има рушевина. Кад сам улазио у

Краљево видим да ништа није дирнуто, па сам се питао да ли је то могуће. Одморио сам се, али не превише, јер сам брзо почео да радим – сећа се Стојић. Познанство са Жељком Ражнатовићем било је повод да само дан пре истека једне од најтежих година у животу уз помоћ Зорана Николића, који је обављао дужност потпредседника општине, у Дому друштвених организација одрганизује трибину намењену краљевачкој јавности. На трибини актива удружења новинара, уз неколико ратних извештача, у униформи се појавио и Аркан са групом бораца наоружаних хеклерима. Велика сала Дома друштвених организације је била крцата, а на догађај подсећају још само фотографије са контроверзним командантом Српске добровољачке гарде. И док се ситуација у Хрватској полако смиривала све више се говорило о могућим ратним сукобима на територији Босне и Херцеговине. Кад је коначно почело да се пуца и у Сарајеву избор за одлазак на ново ратиште поново је пао на Стојића, овога пута човека са довољно ратног искуства. У време кад је требало да се крене још су летели авиони до главног града Босне и Херцеговине, али само док се на аеродрому није појавио Душан Стојић. Са дистанце од двадесет и више година не може да разлучи да ли је срећа или несрећа то што је уместо Сарајева војним авионом кренуо до Бањалуке у намери да се копненим путем пребаци до крајњег одредишта. Пут је водио само до Јајца одакле се није могло даље, па је необављена посла након повратка у Бањалуку морао да се упути према Београду. У Сарајево је на лични захтев отпутовао један од старијих колега који је имао срећу да преживи покољ у Добровољачкој улици у Сарајеву. Много пута се током свих ових година Душан Стојић питао шта би се десило да се он којим случајем затекао на том месту. Т. Радовановић

МАГАЗИН 4.5.2014.

Краљевачка музичка сцена: Радојко Миликић (2)

- Први самостални концерт групе „Отпадне воде“ пред крај седамдесетих година прошлог века у великој сали Дома друштвених организација, која прима 450 гледалаца, одржан пред 700 са плаћеним улазницама. - Концерт прекинула полиција, а после саслушања и неколико шамара уследила дугогодишња забрана наступа у Краљеву на било ком музичком догађају. - Шест месеци пре него било где у свету панк покрет се рађао у Краљеву. - Иако су наступи „Отпадних вода“ имали све одлике панк покрета није то био класичан панк чија се музика сводила на три акорда, ритам и специфичну енергију

Фото: М. Радовановић

ОСНОВНА ШКОЛА ДОБРЕ МУЗИКЕ

Отпадне воде

МАГАЗИН

4.5.2014.

акон првог појављивања пред публиком који је изазавао различита тумачења, а код највећег дела велико интересовање, са још већим се очекивао најављени самостални наступ у великој сали Дома друштвених организација која је једина у то време могла да прими неколико стотина посетилаца. У сали која је у нормалним условима примала око 450 посетилаца било је 700 њих са плаћеним улазницима и непознат број оних који су на различите начине успели да прођу поред обезбеђења. Глас о новом начину извођења музике, и за оно време доста авангардном перформансу, пронео се и до околних градова, па је међу посетиоцима био велики број знатижељника из Чачка, Крагујевца, Врњачке Бање, Трстеника, Крушевца... Од самог почетка се осећала нека чудна енергија, а еуфорија расла од прве до десете песме кад је маса почињала, осећајући се ослобођено, да размиљша другачије него до тада.

- У то време ослобађало се све, интензивно говорило о еманципацији жена, једнакости полова, другачијем погледу на живот. Пред крај седамдесетих година хипи покрет је већ замирао, а сви људи који су још били у некој жабокречини почели да се осећају ослобођено, јер смо направили жестоко размрдавање. Некоме то није одговарало, па се пред крај концерта појавила интервентна екипа. Искључили су музику, упалили светло, претресли све присутне и истерали их напоље. Поред гуркања и вербалног сукоба било је покушаја и физичког обрачуна, а сви чланови бенда су сутрадан завршили на саслушању у полицији. Питали су ко смо, шта смо и шта то хоћемо, јер је и њима концерт био исувише чудан. Још више су били шокирани кад су чули ко је чији син, судије професора, радника... Мислили су да смо из миљеа неког нижег социјалног слоја и да је пре него било шта друго наш наступ био социјални бунт. Све се ипак завршило само са неко-

лико шамара и дугогодишњом забраном наступа у Краљеву на било ком музичком догађају – прича Миликић. „Отпадне воде“ су добиле папир у коме је црно на бело записано да њихови чланови више не могу да рачунају на јавне наступе са подугачким образложењем у духу онога како су представници власти у то време схватили наступ. Члановима бенда је било довољно сазнање да су успели да усталасају јавност баш онолико колико је требало, а музичку каријеру завршили на још само једној гитаријади која се сматра важном и због наступа неколико значајних краљевачких бендова међу којима се истицао „Зелени план“, али и група београдских музичара који ће оставити дубог траг на српској музичкој сцени. Пре наступа „Отпадних вода“ на сцени се појавио Милан Младеновић и „Лимуново дрво“ од кога ће касније настати два бенда, „Шарло акробата“ и „Екатерина Велика“ који се сматрају најзначајнијим представницима новог таласа.

Фронтмен „Отпадних вода“ Радојко Миликић и после толико година са нескривеним задовољством прича о свом, али и наступу трстеничке „Акве“, чији је певач свирао флауту, која је фантастичним звуком подсећала на светски познату „Џетро тал“. Задовољство свих учесника из Краљева, Трстеника, Врњачке Бање и Крушевца додатно је појачано сазнањем да су протагонисти једне нове прогресивне приче бендови из централног дела Србије, а не из Београда. А прича се заснивала на музичкој основи са провокативним текстоваима и позоришним елементима склопљених у целину која је била знатно шира од саме музике. - Гитаријада је била такмичарског крактера а чланови жирија међу којима су били уредници Радија „202“, „Индекса“ и часописа „Џубокс“ признали да им није јасно чиме се то ми бавимо, али су осетили да смо прогресивнији од београдске сцене. Пола године касније у свету се појавио панк покрет, не са „Секс пистолсима“ већ са мањим локалним клупским бендовима као што смо ми били овде. Кад смо још касније почели да повезујемо ствари схватили смо да смо шест месеци пре појаве панк покрета у свету направили зачетке у Краљеву поред Ибра – прича Миликић. Иако су наступи „Отпадних вода“ имали све одлике панк покрета није то био класичан панк чија се музика сводила на три акорда, ритам и специфичну енергију. Музика коју су у Краљеву стварале „Отпадне воде“ била је по мишљењу музичких сладокусаца много озбиљнија. Поред оригиналне обухватала је и обраде у препознатљивом маниру који је највећем броју слушалаца деловао шокантно. Окупљање људи са до тада невиђеним изражавањем новог погледа на друштвене токове израсло је из дружења, а интересантно по томе што су се још тада у њему назирале клице нечега што ће касније као нови примитивизам на југословенске просторе стићи са сарајевске музичке сцене. Много пре тога „Отпадне воде“ су негирале

МАГАЗИН 4.5.2014.

естаблишмент и бројне до тада познате животне норме и правила. Ма колико да је све што се дешавало било напредно, авангардно и поприлично шокантно на српској музичкој сцени остало је у локалним оквирима међу тек неколико стотина најоданијих присталица. Можда би све било другачије да није било толико агресивног поступка органа власти на првом солистичком концерту. Забрана наступа у Краљеву утицала је на чланове првобитног састава да се определе за друге активности, неке да покушају у другим бендовима. Иако група није наступала дружење се наставило, а након скоро две године лутања Миликић са групом млађих музичара оснива бенд „Фрка“. Покушај да се кроз класичне рок обраде пласирају нове идеје није успео, јер нису имале снагу „Отпадних вода“. Временом се и кроз друге бендове све разводњавало да би остало само сећање након сазнања да је врхунац достигнут на самом почетку. - Одлазим за Београд, годину и по дана студирам новинарство и због политичких идеја долазим у сукоб са професорима који у то време почињу да пропагирају десничарске идеје које ми се нису свиђале. У неким стварима се нисам слагао са њима, а ни новинарство није могло да ми пружи оно што сам хтео, па сам га разочаран напустио јер сам очекивао много више. Факултет ми није представљао ништа у животу, а нисам се много ни трудио, па сам почео да се бавим неким сасвим другим стварима – каже Миликић. Након две године у Прагу, три на Родосу, повремено у Немачкој, Београду и Краљеву у 29. години Миликић одлучује да се скраси и упише Факултет драмских уметности у Београду. На популарној позоришној академији још популарнији су смерови на којима се изучавају режија и глума, али се јунак наше приче ,као осведочен противник свега што је популарно, одлучио за смер телевизијске и филмске продукције. Повод за то било је претходно искуство бављења

организационим пословима везаним за музику. За осам места на смеру пријавило се 450 кандидата старих између 16 и 19 година. Иако је имао већ 29 године Миликићу ни мало пријатно није изгледала осмочлана инквизиција коју је поред професора Дејана Косановића чинило још седам асистената који седе намргођени и питају ко је шта читао, коју врсту музике слуша, шта су пре три дана писале новине. - Питали су ме и неке озбиљније ствари, а кад сам схватио да се прича одужила помислио сам да можда и нисам тотални аутсајдер. Посебно ме изненадило последње питање кад су ме директно питали да ли имам неку везу. Тврдња да од свих 450 који су се пријавили имам најбољу везу у сали изазове тајац. Кажем да живим у улици 29. новембар, а баш испред моје зграде стаје аутобус 67 који иде тачно до факултета, па имам најбољу везу од свих у Београду. Насмејали су се и истерали ме напоље, а иако сам помислио да сам на граници инцидента испоставило се да сам био пети на листи од 450 кандидата – каже Миликић. Већ од прве године студија на Факултету драмских уметности стварају се екипе људи који ће наставити да сарађују и после завршеног школовања. На свакој години се ради више кратких играних или документарних филмова у којима се као продуцент појављује Миликић. Студенти режије често кубуре са глумцима па се у одређеним улогама појављују и колеге са факултета, међу њима и Миликић који је као студент играо у неколико филмова. Студенти су у исто време били и неки од оних који данас заузимају значајно место у овој области, Раша Андрић, Олег Новковић, Срђан Драгојевић, Бобан Скерлић, од глумаца Небојша Дугалић, Дубравка Мијатовић, Ивана Михић, пре њих Драган Јовановић, Никола Којо и други. Професор Дејан Косановић је као продуцент филма „Косовски бој“ на снимању у Делиблатској пешчари ангажовао и студенте, међу њима и Ми-

ликића. Рад на филму је много компликованији него што то изгледа посетиоцима који у мраку биоскопске дворане са мање или више пажње посматрају шта се одиграва на екрану. Зато ретко ко од њих и размишља о томе да је Миликић, поред рада са статистима, водио рачуна да полицајци на време стигну са коњима, али и да пронађе довољну количину сена за животиње. - После сам помагао Олегу Новковићу, затим још неким редитељима и драго ми је што сам упознао екипу филмских радника озбиљних професионалаца. Једне године сам на кратком метру радио за редитеља кога су као војно лице из „Застава филма“ послали на факултет да учи режију. Са тим и још једним филмом био сам међу ретким продуцентима који је на фестивалу краткометражног филма имао два пројекта – прича Миликић. Када је пред крај 1992. године инфлација све озбиљније у најнегативнијем смислу почела да утиче на различите области живота међу првима се на удару нашла култура, а погубни ефекти су се пре свих одразили на производњу филмова. Због великих трошкова и све мање продукције млади ствараоци се све више окрећу снимању рекламних спотова за различите модне куће због сазнања да се у кратком времену остварује солидна, пре свега брза, зарада. Пажљивијим посматрачима у то време није промакла агресивна реклама кампања „Војвођанске банке“ која је почетком деведесетих година била у експанзији, а рад на снимању спотова, изради билборда и другог све више је првог југословенског панкера удаљавао од музике, али и од факултета на коме је остало само још пар испита. Повратак у Краљево везан је за нове послове који су у кризним временима доносили какву такву зараду. Најновија тенденција у држави да се коначно раскрсти са вечитим студентима повод је за размишљање да се до краја августа заврши посао започет у јесен 1988. године. Т. Радовановић

Јединствено издање Историјског архива

МАГАЗИН

4.5.2014.

МОНОГРАФИЈ „ГОКЧАНИЦА“

- Пре 1.000 година област Гокчанице била је прекривена густом буковом шумом. – Област Гокчаница први пут се помиње 1220. године када ју је први српски краљ Стефан Првовенчани доделио манастиру Жичи као метох што је записано у Жичкој повељи која се налази у звонари цркве Светог спаса. – На Колској и Кривој реци је у средњем веку било лоцирано 34 топионице гвоздене руде. - Гокчаница је у средњем веку била познато рударско место, а рударство највише било развијено у време владавине деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића, када је Србија била највећи извозник сребра у Европи. - Први попис становништва Гокчанице из 1477. године сведочи о 272 домаћинства кад је Рудопоље, касније Карановац, имало свега 26 влашких кућа

Фото: М. Радовановић

ЈА “

Милољуб Арсић

МАГАЗИН

4.5.2014.

рограм обележавање имендана Краљева обогаћен је ове године бројним манифестацијама међу којима посебно место заузима монографија „Гокчаница“ историчара и архивског саветника Милољуба Арсића коју је издао краљевачки Историјски архив у сарадњи са Православним духовним центром „Свети владика Николај Велимировић“. Аутор потврђује да је предмет монографије цела област која у географском и историјском погледу обухвата знатно шире подручје него што је истоимено место, а обухвата територију која се простире од Ушћа на југу до Жељина на североистоку. Са севера и северозапада омеђују је Жарачке и Студена планина, Велике ливаде и Црни врх, а са истока и југоистока Шутелица, Планска планина, Бранковина, Игриште и Козарица до реке Ибра. У географском погледу то је територијална целина левкастог облика, и котлина отворена једино према Ибру

којом тече река Гокчаница. Тако дефинисна први пут се помиње 1220. године када ју је први српски краљ Стефан Првовенчани доделио манастиру Жичи као метох што је записано у Жичкој повељи која се налази у звонари цркве Светог спаса. - Први назив те области био је Гвочаница, а под тим називом је егзистирала све до доласка Турака на ове прсторе. Област Гокчанице Турци су заузели 1455. године, а извештај једног турског историчара потврђује да је турска војска тада заузела Ново Брдо, Трепчу и Плану. Гокчаница је у то време била саставни део рударске привреде Плане. Многи историчари сматрају да је назив Гокчаница потекао од речи гвожђе, јер је познато да је у овој области било више рудника гвожђа. Проучавајући различите историјске изворе дошао сам до другог закључка. Познати филолог Павле Ивић је повезао назив ове са називом области Гвоз-

дац на Гочу сматрајући да обе имају исти основ, реч гвозд, а у старој словенској терминологији израз гвозд значи густа букова шума. На тај начин Гвокчаница би имала значење шумског ревира који је представљала непрегледна букова шума, а да је била шума говоре топоними који су задржани у Гокчаници. Село Добра буква води порекло од букве, Дубово од дуба или храста, Борово од бора, а слично и Јаворштица, Буквица, Јошје, Дрењак, Левштаци и тако даље. Сви ти називи воде порекло од појединих врста дрвета што потврђује тезу да је пре 1.000 година област Гокчанице била прекривена густом буковом шумом – објашњава Арсић. Временом је читава област остала без дрвета, јер се од 13. века на овим просторима бележи интензиван развој рударства, а за топљење руде користио се дрвени угаљ. Добар део назива села у Гокчаници, Добра буква, Црвањ, Дубово, Борово, Предоле, Равни, За-

ступље, Рудњак, Река, Међуречје води порекло од имена неке врсте дрвета, а један део и од рударских израза. У Заступљу је поред рудника била и топионица, а у старословенском језику радионица за топљење руде, односно самоков, назива се и ступа што је основ из кога је изведено име места. Рудњак води порекло од назива руде које је експлоатисана, а Црвањ од веома ретке руде црвац која је била на цени у средњем веку. Колико је била вредна сведочи податак да су Дубровчани 10 килограма руде плаћали један дубровачки дукат. Гокчаница је у средњем веку била рударско место и радила у склопу познатог рудника Плана у коме се експлоатисало олово, сребро, злато и бакар. Како се налазила на великој надморској висини, а за топљење руде коришћена покретачка снага воде, руда је из Плане на коњима довожена у Гокчаницу тако да је на Колској реци било 34 топионице. Топионице су но-

силе назив коло, па је из тог термина и изведено име Колска река. Вода је окретала коло, а оно преносило механичкиу снагу на чекиће који су дробили руду, или искивали метал, а кола су служила за покретање мехова који су коришћени за топљење руде. Највећи познавалац средњовековног рударства др Василије Симић утврдио је, испитујући терен Плане и Гокчанице, да је на Колској реци и њеној десној притоци Кривој реци било 34 самокова, односно топионице или тарапане. Гокчаница је у средњем веку била познато рударско место, а рударство највише било развијено у време владавине деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића, када је Србија била највећи извозник сребра у Европи. Падом под турску власт 1455. године Турци су настојали да одрже рударство због велике потребе царевине за рудама гвожђа и олова. Отоманска империја је у то доба била у експанзији,

а почетком 16. века њена војска је стигла до Саве и Дунава и 1521. године заузела Београд да би наставила освајање Угарске и у кратком периоду стигла до Беча. Да је у првим годинама владавине Турака рударство у Гокчаници било развијено сведоче сачуване пореске књиге из тог доба, а Арсић у монографији Гокчанице наводи податке првих пописа становништва овог краја из 1477. године. Тада је Гокчаница имала 272 домаћинства а Рудопоље, касније Карановац, свега 26 влашких кућа. Поред других значајних података у књизи су наведени и резултати пописа становништва из 1519, 1533. и 1548. године. - Гокчаница се по турским тефтерима назива Гохчаница, а у административно управном погледу је припадала нахији Брвеник у Зворничком санџаку. Кад је преводилац турских тефтера за Зворнички санџак Ахмет Ханџић наишао на попис села у

МАГАЗИН

4.5.2014.

овој области није могао да изврши идентификацију, јер није знао за ту област, па је у напомени назначио да се нахија Гохчаница налази у долини десне притоке Дрине Љубовађе. Зворнички санџак је у то време припадао Румелијском мелајету чије је седиште било у Софији. Након заузимања 1455. године област је са Брвеником, Планом и Трепчом припадала Паша санџаку, затим Призренском санџаку, а од 1490. године Зворничком све до краја 17. века од када је у Босанском санџаку – каже Арсић. У монографији је први пут обрађен период турске владавине у једној српској области. Хроничари до сада нису обрађивали овај период јер није било историјских извора, а Милољуб Арсић је књигу писао на основу архивске грађе и веома оскудне литературе која се чува у краљевачком Исто-

ријском архиву и Архиву Србије у Београду. За разлику од овог за период који обухвата 19. и 20. век постоји довољна количина архивске грађе која сведочи о догађајима везаним за Први и Други српски устанак у првој половини 19. века када је Гокчаница 1833. године, као део јошаничке кнежевине, ушла у састава Кнежевине Србије. Турским хатишерифима из 1830. и 1833. године Гокчаница је са неколико нахија из састава Карађорђеве Србије припојена Србији којом је владао Милош Обреновић. Посебно поглавље посвећено је Првом српском устанку, а први пут се помињу Карађорђеве војводе са ових простора. Гокчаница је првобитно припадала области којом је командовао војвода Димитрије Којунџија. Када је он пао у немилост врховног вожда,

због лоших односа са Карађорђевим зетом војводом Антонијем Ристићем Пљакићем, и отишао на робију, наследио га је брат Димитрије Којунџија који је командовао Гокчанцима као Карађорђевим војницима у Првом српском устанку. - Посебно интересантан је период Милошеве владавине о коме сведочи први попис житеља Гокчанице из 1834. и 1836. године у коме се налази попис чибука, односно попаша, арашких глава и спахијских прихода, а први пут се именом и презименом помињу житељи области Гокчанице. Постоје погрешне представе о Гокчаници, а многи писци у ову област убрајају села као што су Церје, Жарче и Сеоце која никада нису припадала области Гокчанице, већ Ибру, али их неко помиње због тога што су једно време припадала општини Гокчаничкој која је

у црквеном погледну припадала парохији Дубовској чије је седиште било у селу Дубову. Житељи ова три села никада неће рећи да су Гокчанци, јер припадају селима Ибра. У саставу Гокчанице сам једино обрадио Попову реку која у географском погледу не припада Гокчаници, али се мештани сматрају Гокчанцима – објашњава Арсић који најважнијим сматра детаљан попис становништва Гокчанице извршен у време владавине кнеза Михајла Обреновића 1863. године. Попис житеља овог краја обухвата све становнике од најмањег детета до последњег старца што пружа могућност свима који потичу из ових крајева да тачно утврде порекло и сазнају детаљне податке о прецима. На основу података из црквених матичних књига из Јелакца и Дубова свако ко потиче из ових крајева може да има поуздане

податке о пореклу из последња два века. Аутор монографије „Гокчаница“ посебно истиче податке о периоду српско-турских ратова вођених између 1876. и 1878. године у којима су први пут наведена имена свих Гокчанаца који су у њима погинули, а за које нико није знао. Сачувани су подаци о Гокчанцима који су чинили једну чету Јошаничког батаљона Крушевачке бригаде и активно учествовали у ослобађању Топлице и Косанице, а Јошанички и Трстенички батаљони посебно су се истакли приликом освајања утврђеног Мрамора након чега је сам кнез Милан Обреновић дошао да им честита на јунаштву. Општина Гокчаница била је дужна да наоружа и пошаље у рат једну чету од 100 до 120 војника и десет коњаника који су припадали

Јошаничком батаљону. У књизи се први пут помињу имена свих који су у том рату погинули, као и имена оних житеља овог краја погинулих у српскобугарском рату 1885. и 1886. године. Више простора посвећено је балканским ратовима и Првом светском рату, и улози Гокчанаца у њима, а објављена су имена свих који су у њима страдали. . Арсић сведочи да је Гокчаница једина област која има тачне податке о свим лицима са њене територије који су прешли Албанију, а који су били на Солунском фронту. Поред имена бораца позната су имена јединица којима су припадали и називи места на којима су погинули, а то је вредност каквом ни једно друго село не може да се похвали. Т. Радовановић

МАГАЗИН 4.5.2014.

Фото: М. Радовановић

Од Сирче до Кине и натраг

МАГАЗИН

4.5.2014.

ВЕЛЕМАЈСТОР НОВИНСКОГ ИНТЕРВЈУА

- Борко Гвозденовић је проницљиви новинар, историчар, филозоф и геополитичар који види догађаје из широке геополитичке перспективе и прогнозира њихове последице. - Књига једна од највећих цивилизацијских тековина, а култура више него индустрија обележје једног народа. - Живот нема смисао ако се у њему ништа не остварује борбом, ако се стално не учи и трага за смислом постојања, за истином и људскошћу. - Суштина вредног живота није у пасивности и чекању, већ у борби и стварању. - Као један од утемељивача аналитичког новинарства револуционарне политичке публицистике на основама анализе сложених друштвених процеса Гвозденовић спада у оне који су надрасли своје време, а без њих се ништа важно не може остварити, сачувати и спознати

Борко Гвозденовић

Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН

4.5.2014.

редовном серијалу Библиотеке „Стефан Првовенчани“ „Краљевчани“ представљен је новинар и писац Борко Гвозденовић о коме су у програму „Од Сирче до Кине и натраг“ говорили београдски адвокат Бранислав Тапушковић, др Мирољуб Васић и др Милан Матијевић. Након што је после гимназијског школовања у Краљеву започео студије југословенске и светске књижевности на београдском Филолошком факултету Гвозденовић ја на трећој години студија успео да прекорачи праг легендарне „Политике“ и у њој провео скоро 42 године обављајући сарадничке, а потом и уредничке, дужности. Врхунац је достигао када је изабран за сталног дописника Политике из Кине са седиштем у Пе-

кингу, а током пет година на Далеком истоку поред ове земље пратио дешавања у Монголији и Северној Кореји. Пре него је о прослављеном новинару по коју реч проговорио његов школски друг Бранислав Тапушковић чуло се да је дописник из Кине постао у време када је, после многих тегоба, најмногољуднија земља на свету доживљавала културну револуцију. Иако је у том периоду разговарао са највишим кинеским државним, партијским и војним руководиоцима главна преокупација Борка Гвозденовића био је обичан човек са својим необичностима. После распада Совјетског Савеза, у који је упућен као специјални дописник, наставио је да извештава из Руске

Федерације покривајући простор од Одре и Висле на западу до Владивостока на истоку, а са севера од поларног круга до топлих мора. Извештавање о догађајима у Русији отпочео је трећег дана након пуча када је власт у руској, белоруској и украјинској републици прешла у руке Јељцина, Шушкјевича и Кравчука, а и осталим деловима се ужурбано припремао излазак из највеће социјалистичке творевине на свету. Какав је новинар био Борко Гвозденовић најбоље говоре речи чувене историчарке др Јелене Гускове, изванредног познаваоца балканских прилика, која је устврдила да он добро познаје руску историју, једноставно говори о томе шта је било и дивно описује оно чему је био сведок. А био је

сведок болести и смрти земље коју је назвао сломом социјализма, неразрушивог Совјетског савеза. Гвозденовић је оцењен као проницљиви новинар, историчар, филозоф и геополитичар који види догађаје из широке геополитичке перспективе и прогнозира њихове последице. Књижевни опус Борка Гвозденовића чини више књига, међу којима је и путопис из дванаест земаља под називом „И сунце са истока на западу залази“. Уследиле су књиге „Русија земља изнад земље“, „Траг до Истамбула“ о шверцу дроге за коју је добио награду Академије Иво Андрић Удружења књижевника Србије, „Пријепољска књига бесмртника“ и „Човек сам себи судбина“ за које је добио награду

„Драгојло Дудић“ Путеви Борислава Гвозденовића и Бранислава Тапушковића укрстили су се у гимназијским данима и од тада преплићу до данашњих дана. Иако је већ 50 година адвокат у Београду, а чак није ни рођен у Краљеву, Тапушковић се осећа Краљевчанином због сазнања да се на овим просторима формирао у годинама које су најважније у животу младих људи. И у овом случају се показало да пријатељи који се стекну у том периоду то остану до краја живота. - Још тада се знало да ће Борко читав живот посветити читању и писању, а то се и остварило захваљујући професору српског језика Милораду Јовићу који је свима нама давао посебан елан и јак ветар у леђа. Сви кра-

љевачки ђаци тог раног послератног доба Јовићу и другима смо се обараћали са господине и тако захваљивали што нас је учио животу и како да будемо добри људи – сећа се Тапушковић. Говорећи о књижевном раду Борка Гвозденовића, Тапушковић подсећа да „Пријепољска књига бесмртника“, у којој се бавио једном од најстрашнјих битака у Другом светском рату, представља нежну посвету поразу који је донео мир. Представљање ствараоца какав је Борко Гвозденовић је и тренутак када се изражавају захвалност и признање ствараоцу који барата оловком као алатком која није превише лака. Зато је и књига једна од највећих цивилиза-

МАГАЗИН 4.5.2014.

цијских тековина, а култура више него индустрија обележје једног народа. Међу књигама Борка Гвозденовића има и оних које припадају историографији, а у њима се преплићу историјска наука, историјска публицистика и мемористика, али и политичка социологија. Зато је Гвозденовић део савремене историје, њеног стварања, популарисања и тумачења, чувања од заборава. - Реч је о човеку интернационалне опредељености, снажне етичности који никад није био на коленима духа иако је живео, радио, борио се и још се бори у времену у коме се нико не може сматрати невиним, и који заслужује да се о њему напише и посебна монографија. Иако се бавио одговорним, незахвалним и тешким послом увек је успевао да сачува људски интегритет и дигнитет. Он је рано, од детињства у родној Сирчи преко гимназијских и студентских дана шегртовања и стасавања у бритко перо у „Политици“ чији ће извештач бити из Москве и Пекинга и специјални извештач из многих земаља света осим Јужне Америке, схватио и тако се по-

нашао да живот нема смисао ако се у њему ништа борбом не остварује, да морамо стално учити и трагати за смислом нашег постојања, за истином и људскошћу. Морамо бити разотуђени од свих отуђења и бити свесни да је човек сам себи судбина, да суштина вредног живота није у пасивности и чекању, већ у борби и стварању. Он је уважавао и примењивао оне мудре историјске поруке – каже др Милан Васић. Зато се Гвозденовић све време понашао прометејски, а радом, знањем и свестраном ангажованошћу остваривао жеље, давао животу смисао и вредност, увек био на страни доброте, лепоте и љубави. Васић подсећа да је Борко Гвозденовић, иако прагматичан, био и сањар, али не само зато што снови чине да стварност мање боли, већ зато што без снова нема стварања, успеха. Неуморно је остављао пуно трагова о себи како у текстовима које је писао тако и људима који су постајали његови пријатељи. Као јавни радник који је у јавности присутан више од пола века увек је критички сведочио о стварности, а у симбиози садашњег и минулог увек стремио ка будућности. Уједно је био у непрекидној комуникацији са прошлошћу, садашношћу и будућношћу и дубоко веровао у себе и људски напредак. - Он је умео да препозна у ком правцу дува ветар историје да би се сагледала снага и границе глобализацијског тренда и засновала ваљана стратегија развоја у условима када је свет пре свега арена моћи, интереса и сукоба. Аутор поседује способност да осмишљава прошлост и садашњост, да повезује опште са посебним, објективно са субјективним, теоретско са практичним. Као један од утемељивача аналитичког новинарства револуционарне политичке публицистике на основама анализе сложених друштвених процеса спада у оне који су надрасли своје време, а без њих се ништа важно не може остварити, сачувати и спознати – каже др Васић. Међу бројним Краљевчанима који су радом оставили значајан траг у разним областима друштвеног живота,

између осталих и новинарству, истакнуто место заузима управо Гвозденовић који је у тој области достигао професионалну висину и националну величину. Ход новинарским стазама омогућио му је да покаже раскошни таленат за писање и достигне међународну репутацију, јер се у његовој новинарској бележници налазе имена многих знаменитих људи и државника из врха светске политике. Као врстан и предузимљив новинар био је дописник из бројних светских метропола, а остао веран матичној кући и у значајној мери допринео њеном развоју. Велемајстор новинског интервјуа наставио је изражавања кроз књиге у којима је објавио низ сећања, интервјуа, предговора, поговора и ревизија. Др Милан Матијевић констатује да су браћа Борко и Бата Гвозденовић новинарски занат претворили у уметност, и тако створили династију која није могла да настане случајно, већ даје заснована је на сазнању да им је то омогућило домаће васпитање у коме су одлучујућу улогу имали мајка Анка и отац Сава, али и средина у којој су опијени мирисом завичаја проводили детињство и безбрижне ђачке дане да би ношени ветровима судбине достигли неслућене висине. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН

4.5.2014.

На репертоару биоскопа „Кварт“

Мамула Нови филм аутора већ прослављеног првог домаћег зомби хорора „Зона мртвих“ премијерно је приказан на овогодишњем Фесту. Редитељ Милан Тодоровић остаје веран жанровским оквирима и у филму „Мамула“ представља причу о групи туриста који на овом црногорском острвцету откривају страшну тајну о морској сирени која већ годинама представља страх и трепет за локално становништво. Иако је продукцијски, сценаристички и глумачки филм у равни Б хорора филм треба поздравити као редак покушај да се ревитализује запостављени жанр у домаћој кинематогафији. Две студенткиње из Америке долазе на црногорско приморје где их

угошћава бивши дечко једне од њих. Придружује им се и његова вереница која треба да обезбеди конфликте и тензије у љубавном троуглу, и живахни и шармантни пријатељ Бобан. Весела дружина, и поред упозорења да то не ради, одлучује да посети наизглед напуштено острво Мамула, седиште бившег концентрационог логора на коме се дешавају чудне ствари о којима се испредају стравичне приче. На острву затичу само риболовца и лепу девојку која се ту годинама крије. Привлачећи умилном песмом мушкарце убрзо се претвара у крвожедног монструма који се храни њима и неће дозволити туристима да живи напусте Мамулу. Редитељ филма каже да ће „Мамула“ бити перципиран и као амерички филм, јер су главни ликови

Американци, али и као домаћи због локација и већег броја познатих домаћих глумаца. Мистичност приче се чува атмосфером и стилом режије, а тензија и неизвесност више базирају на ономе што публика замишља него на ономе што заиста види. Прелепе локације представљају контраст мрачној причи, којој не недостају ни узбудљиве акционе секвенце, напете потере и епске борбе и на копну и на мору. Тодоровић тврди да ће публика бити увучена у авантуру филма фантазије као неуобичајеног жанра за домаћу кинематографију. Сценарио су написали Марко Бацковић, Бари Китинг и Милан Коњевић, а главне улоге поред прослављеног Франка Нера тумаче Кристина Клиб, Натали Бурн, Драган Мићановић, Миодраг Крстовић, Слободан Стефановић,

Софија Рајовић, Зорана Костић Обрадовић. Филм је сниман од 25. септембра до 10. октобра прошле године у Херцег Новом и околини, а највећи део на острву Мамула. Копродуценти су Џери Kетеринг, Прва српска телевизија, Mедија плус и Диџитал крафт, а извршни продуцент Викторија филм. Филмски центар Србије је за постпродукцију овог филма издвојио износ од 4.800.000 динара. Мамула се приказује до 7. маја у термину од 22,30 а за улазницу треба издвојити 250 динара.

Нон-стоп Акциони трилер Нон-стоп, који је по сценарију Џона Ричардсона и Кристофера Роуча режирао Џејм Колет

Сара, а главне улоге тумаче Лиам Нисон, Џулијен Мур, Ансон Маунт и Мишел Докери, приказује се до 7. маја у термину од 18 сати. Радња филма се одвија на међународном лету Њујорк – Лондон кад амерички ваздухопловни полицајац Бил Маркс почиње да добија претеће поруке. Мистериозни пошиљалац тражи 150 милиона долара, иначе ће сваких 20 минута убити по једног путника... У првом тренутку нико не схвата озбиљно Била, али кад путници почну да умиру, а команде авиона да отказују, први који ће бити осумњичен за смртоносну заверу јесте - Бил! Филмски критичари по обичају различито тумаче филм, па има ставова да он до 15 минута пред крај изгледа као нешто најбоље што је снимљено последњих тридесетак година у овом

жанру, и који шије уздуж и попреко све што је приказано у серији филмова „Умри мушки“. У исто време виде га као кандидата за један од најглупљих филмских крајева, јер се пред очима гледалаца све распадне као да су сви актери изненада оболели од менталне ретардације, и, уместо свршетка који би му обезбедио место у алеји великана постане место за спрдњу. Филм има трилеричност Хичкока, мушкост Вилисовог опуса и шерифовност Џона Вејна, а развијање овако добре премисе, досад прилично невиђене на сценаристичким филмским егзибицијама, морало је да оде у смеру смислености, а не тамо неким каубојско, матриксистичком, умри мушки путем. Ово је морао да буде озбиљан филм, а не лакрдија нонсенса... Т.Р.

МАГАЗИН

4.5.2014.

Резултати рада Полицијске управе Краљево у претходној години (5)

ЈОШ ЈЕДНА УСПЕШНА ГОДИНА

Фото: М. Радовановић

- У свим областима јавне безбедности и другим унутрашњим пословима остварени су задовољавајући резултати као последица реализације свих планираних послова и задатака. – Као и претходне године и 2013. ће бити запамћена по интензивном раду на развијању сарадње са другим државним органима. - Ефикаснијем и целисходнијем обављању послова доприноси савремена информациона технологија која се користи у раду

МАГАЗИН

4.5.2014.

току претходне године на подручју под ингеренцијом Полицијске управе Краљево боравила је 21 хиљада страних држављана што је за око хиљаду више него годину дана раније. Уз оволико легалних евидентирано је и 110 илегалних миграната од који је 42 дошло из Сирије, 17 из Алжира, 14 Пакистана, 11 Туниса, 9 Авганистана, 5 Сенегала, 3 Сомалије, по два из Малија и Нигерије, а по један из Судана, Палестине и Марока. Србија је само успутна станица на путу према земљама Европске уније, а колико су оне интересантне мигрантима потврђује податак да је број откривених илегалних миграната два пута већи него током 2012. године. Број оних који су успели да избегну контролу припадника Полицијске управе није познат. Због непоседовања новчаних средстава свима који су откривени у управном поступку је отказан боравак у Србији. Заменик начелника Полицијске управе Краљево Горан Тодоровић потврђује да се осам страних држављана упустило у вршење кривичних дела, па

је поднето исто толико кривичних пријава због шверца дроге, по две због дела која се карактеришу као тешка крађа и тешко дело против безбедности саобраћаја и по једна због крађе и неовлашћеног коришћења туђег дизајна. Против страних држављана поднето је и 35 прекршајних пријава од којих 26 због оних учињених у саобраћају, седам због кршења Закона о странцима, а две пријаве из Закона о јавном реду и миру. Поред 342 одобрења за привремени боравак уручено је и 188 одобрења за стално настањење у Републици Србији.

Управни послови Управне послове обележио је велики напор запослених на законитој и благовременој обради свих захтева грађана, решавање захтева без чекања и заказивања, двосменски рад и приоритетно решавање повремених и краткотрајних гужви. Примљено је 7.809 захтева за издавање, а израђене и уручене су 7.722 путне исправе. Грађанима је уручено 17.670 личних карата

на новом обрасцу, а извршено 8.318 промена над евиденцијом пребивалишта и боравишта. Издато је 13.156 возачких и 15.077 саобраћајних дозвола, а примљено 185 захтева за пријем у држављанство Републике Србије. У исто време издато је 567 одобрења за набавку и 671 за регистрацију оружја по основу одобрења за набавку за физичка лица. У складу са организацијом службе управни послови су се обављали у седишту Полицијске управе, Полицијској испостави Рибница, Полицијском одељењу Ушће, полицијским станицама Врњачка Бања и Рашка и део послова везаних за регистрацију возила у Полицијском одељењу Баљевац. - Сви системи веза су функционисали са минимумом прекида у раду, тако да се ефикасност може мерити редом величина од око 99% времена. Током године извршена је имплементација ИП телефоније у систем веза Министарства унутрашњих послова, а у сарадњи са Управом за везу и крипто заштиту овог министсрства реализован је пројектни задатак за видео надзор

МАГАЗИН

4.5.2014.

за подручје града Краљева и општине Врњачка Бања и створени технички услови за прикључивање радних станица крипто заштите на интранет мрежу. Информациона технологија која се користи у раду допринела је ефикаснијем и целисходнијем обављању послова. У току 2013. године у Полицијској управи Краљево је уместо старог аналогног система уведена нова ИП телефонија, а Одељење за информационе технологије је у току припрема за увођење 2012. године направило план проширења и реконструкције рачунарске мреже у објектима Полицијске управе. Истовремено је, у сарадњи са Одсеком за везу и крипто заштиту, приступљено реализацији пројекта проширења и реконструкције рачунарске мреже у објектима које користе организационе јединице Полицијске управе. На Заједничкој тачки прелаза „Рудница –

Јариње“, у месту Муре код Рашке, проширена је рачунарска мрежа и извршено премештање, повезивање и подешавање информатичке опреме и опреме за видео надзор према плану ресорног министарства, а са још две камере на трећем и петом спрату проширен систем за видео надзор у згради седишта Полицијске управе Краљево– каже Тодоровић. Посебан акценат стављен је на послове логистике, првенствено на стварању бољих услова рада свих запослених, као и максималној рационализацији трошкова. Солидарна помоћ запосленим радницима, која је заступљена у одређеним видовима, у оквиру расположивих могућности пружана је у свим случајевима за које је то оцењено као неопходно, а покренута је иницијатива за трајно решавање радног и смештајног простора Полицијског одељења Копаоник за који је урађен урбанистички пројекат са идејним решењем.

Заштита од пожара Посебно радује смањен број интервенција ватрогасно – спасилачких јединица, у области заштите и спасавања у ванредним ситуацијама о чему сведочи податак о 622 различите интервенције што је знатно мање од 1.076 из претходне године. Од овог броја 483 интервенција се односи на гашење пожара, 3 на експлозије, 29 техничке, 18 техничке интервенције у саобраћају, једна на рад са опасним материјама, док се 88 сврставају у остале. Број пожара на којима је извршен увиђај је готово преполовљен, а повољније стање у овој области огледа се и у смањењу броја погинулих и повређених у пожарима у односу на претходне године. Током претходне године у пожару је изгубило живот само једно лице, а 7 задобило повреде, што је двоструко мање него у

2012. години. Највећи број пожара, преко 62%, догодио се у сектору приватне својине, а увиђаји показују да је у највећем броју случајева узрок избијања људски фактор. О томе сведочи сазнање да је око 60% свих пожара изазвано нехатом. Укупна материјална штета причињена у пожарима није процењена, а према статистичким подацима износи око 9,5 милиона динара. Поуздано се зна да је много већа, с обзиром да у овај износ није урачуната и материјална штета у пожарима на планинарском дому „Ртањ“ и апартманском насељу „Конаци“, у апартманима „Козник“ на Копаонику. По тежини последица у најтеже се сврстава пожар током кога је у априлу, у викендици у Обрви, услед контакта пламена са плинског уређаја и паре из боце са бензином дошло до експлозије у којој је настрадала тридесетогодишња девојка из Врбе. По висини

материјалне штете на прво месту је онај у мају када је у дому „Ртањ“ на Копаонику, услед грађевинског недостатка и неправилно изведеног димњака, дошло до пожара у којем је изгорела кровна конструкција, поткровље, трећи, а делом и други спрат Дома. У августу је, приликом нелегалног претакања горива на цистерни, коришћењем неадекватне опреме на месту на којем то није одобрено, дошло до пожара у Вареву код Рашке, а Ватрогасно – спасилачка чета Одељења за ванредне ситуације спречила је истицање пентал-хексана у водотокове, а у апартманима „Козник“ на Копаонику дошло до пожара у коме је изгорела кровна конструкција и поткровље. Поред припадника полиције и других надлежних служби ватрогасно-спасилачке јединице интервенисале су и у другим догађајима који су изазвали велику пажњу јавности, а у којима су

два лица несрећним случајевима изгубила живот. Прво је у априлу петнаестогодишњи ученик Основне школе „Доситеј Обрадовић“ из Беле Цркве, који је био на екскурзији, изгубио живот падом у отвор предвиђен за лифт незавршеног и необезбеђеног хотела „Звезда 2“ у Врњачкој Бањи. Истог месеца је, приликом чишћења бунара, настрадао седамдесетпетогодишњи радник из Цветака када се на њега обрушио камени зид и земља. - Послови аналитике и оперативно - криминалистичких евиденција извршавани су у складу са упутствима који регулишу ову област, а праћени су сви безбедносно интересантни догађаји и појаве. Анализе, информације, аналитичко – статистички материјали и други редовно су достављани свим корисницима, руководиоцима служби по линијском и територијалном принципу, представницима Министарства правде, локалних самоуправа, Рашког

4.5.2014.

МАГАЗИН

управног округа и других, а у те сврхе урађено је укупно 259 материјала. Вођење оперативно – криминалистичких евиденција је на дневној ажурности, а на основу Закона о амнестији интензивиран је рад у вези података о лицима која имају право на амнестију. Унапређена је и интензивирана сарадња са медијима, а смернице развоја комуникације са представницима медија вршене су кроз Стратегију комуникације Министарства унутрашњих послова, и тако професионалним, тачним, правовременим реаговањем и информисањем грађанима дневно пружана права слика о догађајима и

појавама. Посебна пажња је посвећена информисању о раду припадника полиције на превентивном плану кроз предавања у васпитно – образовним установама на теме из домена рада полиције, па је приметан напредак који је Полицијска управа остварила у креирању јавног мњења све отворенијим и активним односом према медијима и јавности. Повећан је број објављених прилога и текстова и позитивних оцена грађана о раду полиције, са медијима су остварена 473 контакта, а за њихове потребе урађена су 274 писана материјала – каже Тодоровић.

Полицијски службеници Заменик начелника Полицијске управе потврђује да су полицијски службеници у раду поступали у складу са законским прописима, уредбама, правилима и упуствима Министарства унутрашњих послова. У борби против свих видова кршења законитог поступања против два полицијска службеника из Краљева поднете су кривичне пријаве због сумње да су извршили 4 кривична дела и то злоупотреба службеног положаја, злоупотреба положаја одговорног лица и тешка дела против безбедности јавног саобраћаја. Са

друге стране у годишњем извештају Полицијске управе Краљево констатује се да је на штету полицијских службеника извршено 40 кривичних дела. Против полицијских службеника покренуто је 39 дисциплинских поступака, 29 због тешких, а 10 због лаких повреда радних обавеза и дужности. Због повреда радних обавеза и дужности изречено је 8 мера, а за 7 тешких шест новчаних казни и један престанак радног односа, док је за једну повреду радних обавеза и дужности која је оцењена као лака изречена опомена. У једном дисциплинском поступку за учињену тешку повреду радних оба-

веза и дужности обухваћена су два полицијска службеника којима су изречене две новчане казне, а у току су још 32 дисциплинска поступка. Против једног полицијског службеника поднет је захтев за покретање прекршајног поступка, против једног прекршајна пријава због прекршаја из Закона о јавном реду и миру, а против једног захтев за утврђивање материјалне одговорности. У осталим областима јавне безбедности и другим унутрашњим пословима остварени су задовољавајући резултати као последица реализације свих планираних послова и задатака.

Претходна година ће, као све раније, бити запамћена по интензивном раду на на развијању сарадње са другим државним органима, нарочито надлежним тужилаштвима, судовима, органима за прекршаје и другим безбедносним службама, Одредом жандармерије у Краљеву, републичким и локалним инспекцијским службама, васпитно – образовним установама, центрима за социјални рад, свим локалним управама, Рашким управним округом и другим органима и организацијама. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

Из Полицијске управе Краљево

МАГАЗИН

4.5.2014.

МИРНИЈЕ У С

рви утисак о стању безбедности на подручју града Краљева за период од 21. до 27. априла указује на знатно смањење броја прекршаја у области безбедности саобраћаја. Њихов број од једне до друге недеље знатно варира тако да је тешко закључити да ли на стање у овој области утиче пажња учесника у саобраћају или активност оних који су дужни да их контролишу. Било како било број од 173 у протеклој у односу на 420 од само недељу дана раније даје довољно разлога за оптимизам, као и податак о материјалној штети у саобраћајним незгодама јер је 250 хиљада динара далеко

мање од милион и 80 у претходном статистичком периоду. Томе у највећој мери дориноси за половину мањи број саобраћајних незгода, а од осам колико је евидентирано у Полицијској управи Краљево три су као последицу имали повређена лица, а пет само материјалну штету. Једна особа је добила теже телесне повреде док су оне код две преостале окарактерисане као лакше. Мирније је било и у области криминалитета, па су инспектори криминалистичке полиције евидентирали само 15 кривичних дела а све сврстали у област општег криминала. Извршиоци седам кри-

вичних дела су познати док се за осам преосталих трага. Ако је веровати статистичким подацима погоршање се бележи једино у области јавног реда и мира о чему сведочи податак о 22 прекршаја. И док је број од 12 туча исти као и седам дана раније повећан је број прекршаја који су у полицијској терминологији познати као остали. Најмирније је као и обично у области заштите од пожара, а припадници ватрогасно-спасилачке јединице овом приликом нису имали потребу за интервенцијом. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

САОБРАЋАЈУ

ЗАПЛЕЊЕНА МАРИХУАНА У поподневним сатима последњег дана априла припадници криминалистичке полиције су, приликом претреса стана у Врби извршеном по наредби судије за претходни поступак Вишег суда, и прегледом возила „алфа ромео“ власништво Ј.В. пронашли пет пакетића са биљном материјом зелене боје за коју се сумња да је марихуана, а да ју је В.Д. продао Ј.В. У вечерњим сатима истог дана припадници Полицијске испоставе Краљево су у Жичи ,приликом контроле путничких моторних возила, код сувозача „реноа“ М.Б. и возача „шкоде“ Н.С., пронашли по кесицу са истом биљном материјом. То је био повод да поднесу кривичне пријаве против четири особе, против Ј.В. (1995), М.Б. (1988) и Н.С. (1980) због сумње да су извршили кривично дело неовлашћено држање опојних дрога и В.Д. (1995), због сумње да је извршио кривично дело које закон карактерише као неовлашћену производњу и стављање у промет опојних дрога. Последњим активностима на сузбијању трговине наркотицима полицијски службеници су учинили корак напред у спречавању дистрибуције дроге на подручју града, а рад на расветљавању свих околности везаних за извршење кривичних дела која се стављају на терет четворици Краљевчана се настављају.

МАГАЗИН

4.5.2014.

Јубиларна вежба спасавања на води

ИБАР 2014

- Здружена вежбу спасавања на води Сектора за ванредне ситуације Министарства унутрашњих послова на простору од подножја средњовековног града Маглича до Матарушке Бање биће одржана 20. и 21. јуна. – На припремном састанку за команданта вежбе одређен Александар Лазаревић, за његовог заменика Иван Радивојевић, а дефинисани су учесници, одређени чланови Штаба, утврђен распоред активности, планирана средства, као и посебне активности поводом одржавања јубиларне вежбе

стотина припадника различитих служби. Ове године се одржава јубиларна, десета по реду, вежба спасавања на води „Ибар 2014“ на току реке од подножја средњевековног града Маглича до Матарушке Бање. Тим поводом је у просторијама Градске управе града Краљева одржан први припремни састанак у организацији Сектора за ванредне ситуације Министарства унутрашњих послова Републике Србије. Састанку су поред начелника Управе за ватрогасно-спасилачке јединице Горана Николића, начелника Националног тренинг-центра Александра Лазаревића, инструктора овог центра Ивана Радивојевића и инспектора Управе за ватрогасно-спасилачке јединице Саше Радосављевића присуство-

вали начелник Одељења за ванредне ситуације у Краљеву са сарадницима, представници Полицијске управе Краљево, Специјалистичких тимова за спасавање на води, Горске службе спасавања Републике Србије, Црвеног крста Краљево, Кајак клуба „Ибар“ и Добровољног ватрогасног друштва из Краљева. На састанку су за датум извођења вежбе утврђени 20. и 21. јун, односно традиционало седам дана пре одржавања „Веселог спуста“. За команданта вежбе одређен је Александар Лазаревић, за његовог заменика Иван Радивојевић, а дефинисани су учесници у вежби, одређени чланови Штаба, утврђен распоред активности, планирана средства, као и посебне активности поводом одржавања јубиларне вежбе.

Фото: М. Радовановић

ектор за ванредне ситуације Министарства унутрашњих послова до ове године је девет пута на Ибру организовао Здружену вежбу спасавања на води. Прва је организована 2005. године у подножју средњовековног града Маглича, а од тада је половина јуна резервисана за нову проверу свих јединица ресорног министарства. Циљ вежбе је стицање нових знања и вештина приликом спасавања на води, као и увежбавање и координација специјалистичких тимова који учествују у ванредним ситуацијама спасавања. Током сваке од девет претходних година демонстрацију спремности тимова за спасавање угрожених на води, и координацију активности са другим јединицама, показало је више

Краљевачки МАГАЗИН ISSN 2334-7678 (Online) Издавач: Интернет издавање и Агенција за визуелне комуникације „АРТ“ Краљево Главни и одговорни уредник: Томислав Радовановић Адреса редакције: 36000 Краљево, Пионирска 19 Уређује: Редакцијски колегијум Излази недељом. Рукописи се не враћају E-mail: magazin@art.rs, www.art.rs