MagazIN 46 by Kraljevski MagazIN

МАГАЗИН Година I * Број 46 * 26. мај 2013 * Излази недељом

www.art.rs * magazin@art.rs

ISSN 2334-7678 (Online)

Краљевачки

Усаглашен тескт о примени спо

КУД ПЛОВИ О

разума Београда и Приштине

ОВАЈ БРОД?

- Делегације Београда и Приштине дошле до усаглашеног текста о примени споразума о коме ће се две владе изјаснити до краја недеље. - Планом примене осигурано да неће бити празног хода и да неће бити укидане институције док не буду створене неке нове

МАГАЗИН

26.5.2013.

екст о примени споразума који су два премијера усагласили у Бриселу односи се на три групе питања. Прва је прилагођавање правних оквира за чију ће примену бити формиране радне групе како би били утврђени предлози нових законских решења. Друга се односи на Заједницу српских општина, која би требало да буде формирана после избора на Косову уз помоћ ОЕБС, а трећи на начин примене споразума у области полиције и правосуђа. Руководеће тело ће чинити представници четири српске општине са задатком да предложе Статут Заједнице и команданта регионалне полиције, а до краја године требало да буде познато колики ће број припадника полиције и правосуђа бити уврштен у те структуре. Влада Косова усвојила је план о имплементацији споразума постигнутог 19. априла, који ће проследити Скупштини Косова на усвајање. Косовски премијер Хашим Тачи је на седници Владе истакао да је овим планом Косово по други пут извојевало најтеже битке у спровођењу споразума и да је

договорено да асоцијација општина буде функционална само након одржавања локалних избора и пошто се структуре безбедности и правосуђа буду интегрисале у јединствени косовски систем што ће омогућити да се на северу покрајине успостави уставни поредак и поврати владавина закона. Договор у потпуности обухвата план примене, временске рокове и актере спровођења споразума шест главних елемената, регулисање законских оквира, асоцијација општина, полиције, правосуђа, локалних избора и општих одреби. Напредак у дијалогу Београда и Приштине и постизање споразума добар су разлог за оптимизам, па остаје да се крајем јуна сачека одлука Европског савета. Додељивање Србији датума за отпочињање преговора биће одлучујући корак ка чланству у Европској унији, а преговори неће бити лаки. Важно је да почну јер је у Србији пре само четири године било много дилема о томе да ли је Европска унија уопште жели. Премијер Србије Ивица Дачић

сматра да Срби са севера Косова могу да донесу одлуку да не учествују на локалним изборима у покрајини, који ће бити одржани на јесен, али треба да буду свесни да ће онда Заједницу српских општина чинити „Тачијеви Срби“. - Ако је то у интересу српског народа, само напред. Мислим да је свима јасно куда плови овај брод. Или ћете бити у њему, или не постојимо. Зато је државна политика коју водимо таква да у овом тренутку нема компромиса - рекао је Дачић. Од Владе Републике Србије очекује се да на примени споразума са Приштином ради заједно са представницима Срба са Косова и да писмено обавести посредника Европске уније у преговорима Кетрин Ештон да ли прихвата оквирни план о примени споразума са Приштином. Усаглашени текст оквирног плана, који не улази у детаље него само утврђује рокове и радње које треба да буду обаљене, састоји се из неколико поглавља од којих је прва област законодавства. Након формирања радне групе за спровођење

плана о примени споразума о области полиције и правосуђа предвиђено је да се интеграција Срба у те институције заврши до краја године, а у плану још једном је јасно потврђен принцип да ће у полицији и правосуђу бити поштована етничка структура становништва у општинама, и да је логично да ће Србима бити понуђено да раде у местима у којима живе. Влади су достављени једногласни захтеви политичких представника Срба са Косова да директор Канцеларије за Косово и Метохију Александар Вулин, који је поднео оставку после постизања споразума са Приштином, настави да обавља ту функцију. Кад буде добијен датум, већ од јула ће почети активни преговори са Европском унијом за шта ће бити потребно много стручних и искусних људи, експерата у различитим областима, како би се што пре испунио циљ и завршили преговори по свим поглављима. Пре састанка у Бриселу у Београду и Приштини боравио је немачки министар иностраних послова Гвидо Ве-

стервеле који је дошао да две делегације охрабри на путу евроинтеграција и пружи подршку ономе што су Влада и државни врх Србије урадили у протеклих неколико месеци доносећи одлуке које су у највишем државном и националном интересу. Након састанка са министром Вестервелеом председник Владе Србије Ивица Дачић је најавио да ће Србија уложити максималне напоре да буде усвојен план примене споразума о нормализацији односа Београда и Приштине као нужан предуслов за одлуку о добијању датума за почетак преговора са Европском унијом. Одлука о додељивању датума за почетак преговора од животне је важност за Србију која нема времена за чекање, а свако одлагање може имати катастрофалне последице. Свест о важности плана за имплемнтацију споразума очекује се и од Приштине. Савет Европске уније ће одлуку о Србији донети 27. јуна, или следећег дана на Видовдан који се много пута показао као тежак за Србе. Тога дана 1389. године одиграо се Косовски бој,

1914. је у Сарајеву убијен аустроугарски престолонаследник Франц Фердинанд, а 2001. године Хашком трибуналу испоручен бивши председник Слободан Милошевић. Од овогодишњег Видовдана очекује се да Србији донесе добре вести и да тога дана буде одобрен датум почетка преговора о чланству у Европској унији. Да је Србија је посвећена решавању проблема Косова и Метохије, и реализацији плана имплементације споразума од 19. априла, потврдио је и председник Томислав Николић. Упркос томе неће прихватити имплементацију било чега што не стоји у постигнутом споразуму и никада неће ни отворено, ни прикривено, прихватити независност Косова и Метохије. Србији је веома важно да што пре добије датум за почетак приступних преговора са Европском унијом и зато неће обмањивати европске партнере обећавајући им оно што не може да учини. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН 26.5.2013.

Настављени радови на изградњи моста преко Ибра

СРЦЕ ВРЕДНО МИЛИОН ЕВРА - Мост дужине 240 и ширине 12 метара, са две коловозне траке, два тротоара и бициклистичком стазом, који се ослања на два бетонска стуба, на свакој страни реке по један, биће завршен до почетка августа наредне године. – Иако су обезбеђена средства више него довољна за изградњу моста нису довољна и за његово пуштање у саобраћај због трошкова приступних саобраћајница са обе стране реке

26.5.2013.

МАГАЗИН

копљанска улица у Краљеву, дуга тек стотинак метара и са само неколико кућа, иако у строгом центру града, доскора је била готово непозната највећем броју Краљевчана. Тек од прошле године све више је привлачила пажњу као место са кога почиње моста преко Ибра који би, осим растерећења саобраћаја у центру града требало да створи нову развоју шансу Краљева на десној обали реке. Од самог почетка најављене изградње сукобљавала су се мишљења оних који су заступали ову идеју са другим, пре свега политичким неистомишљеницима, који су је оспоравали. Када је 18. јула прошле године коначно озваничен почетак изградње обелодањено је да се мост гради по пројекту магистра Милорада Спасића из београдског

предузећа „Н-инг“, а да ће радови за које је ангажован „Ју Кеопс“ из Адрана, према дозволи за градњу број 351245/2012-06 од 10.7. 2012. године, бити завршени до 20. јула ове године. Није на одмет истаћи да су одређену сумњу у обећања изречена на десној страни Ибра тога дана исказивали највише представници медија. И ма колико да је власник „Ју Кеопса“ Милан Мирковић у први план стављао референце предузећа о двадесетак изграђених мостова основу за сумњу представљала је не тако давно исказана неспособност да се са успехом приведу крају радови на реконструкцији камиџорског моста који су морали да завршавају ужички „Путеви“. Једини разлог због кога би могао да буде одложен завршетак радова, говорио је

тада Мирковић који се тренутно налази у затвору под сумњом да је учествовао у злоупотребама положаја везаним за трошење средстава намењених санацији последица земљотреса, била би дуга и хладна зима. Испоставило се да зима није била ни дуга ни хладна, а два месеца пре обећаног завршетка радова нема ни назнаке да је урађено оно што је обећано. До почетка ове године, говорио је тада Мирковић, требало је да буде завршено 160 метара моста са рибничке стране, а преосталих осамдесет преко реке до краја јула ове године. После мајских избора прошле године у делу опозиције појавила се сумња да новоформирана власт има довољно капацитета да заврши све за-

почете пројекте. Основ за њу су информације да би можда требало извршити анализу приоритета за градњу капиталних објеката у светлу чињенице да инвестиција од 180 милиона динара није примерена датом тренутку. Тврдња нове власти да ће наставити све започете инвестиције додатно је оснаживана чињеницом да постоје контакти са донатором који је спреман да у изградњу моста уложи милион канадских долара. И поред различитих информација о уделу донатора са стране представника власти која је претходне четири године водила град стизале су информације да су средства за изградњу обезбеђена, а да би евентуалних милион евра донације могао да буде утрошено у неке друге значајне инфраструктурне пројекте.

Бројне дилеме везане за реализацију моста преко Ибра откоњене су претходне недеље када је коначно потписан уговор између представника града и представника донатора Миломира Главчића који је на посебни рачун уплатио износ од милион и 400 хиљада канадских долара што одговара противвредности од око милион евра. Директор Дирекције за планирање и изградњу „Краљево“ Ненад Нерић потврђује да приликом утврђивања буџета за ову годину није било довољно средстава за завршетак моста, па је Програмом Дирекције планирано да се утроши само 30 милиона динара. У току прошле године за радове на мосту било је планирано 70 милиона динара, а Нерић верује да би, сада већ

бивша, власт буџетом за ову годину предвидела знатнија средства која би могла да достигну и 100 милиона динра. - Међутим ова власт је мислила да је то преамбициозно, да треба и неки други радови да се обаве, а да ће 30 милиона динара бити довољно да се радови не заледе, да се одржавају па наставе у 2014. години са нових 30 до 40 милиона и тако би можда градили мост неколико година. Гајили смо и наду да би могли да обезбедимо донаторска средства и у томе смо успели. Са 30 милиона које смо имали у буџету 110 милиона донаторских средстава омогућава нам да изградимо објекат. Иако је то више него што нам треба за сам објекат још увек је недовољно да се мост пусти у функцију, јер нам тре-

26.5.2013.

МАГАЗИН

бају средства за саобраћајнице са обе стране моста – каже Нерић. Током претходне године реализовано је 69 милиона динара, а уз донацију од 110 милиона и 30 милиона динара из буџета за пуштање моста у саобраћај у овом тренутку недостаје још 20 до 30 милиона динара који ће бити обезбеђени буџетом за наредну годину. Према уговору са донатором град је обавезан да све послове заврши до 1. августа 2014. године, а представник донатора је приликом потписивања уговора истакао жељу да буде завршен и раније. Почетак хапшења због сумњи на могуће злоупотребе трошења средстава намењених санацији последица земљотреса стављају пред градско руководство обавезу да се добро организује и не упадну у замку у коју је упала претходна власт. Зато су све ак-

тивности усмерене да градилиште функционише, а чињеница да се у затвору већ налазе власник, директор предузећа које изводи радове и надзорни орган који је већ замењен, не би требало да утиче на даље одлагање рока за завршетак радова. Из Дирекције за планирање и изградњу стижу информације да има довољно инжењерског кадра, чак и више него што је потребно. - Што се тиче кадрова ништа није спорно, а мој задатак је да објекат завршим без много дангубљења и са строгом транспарентношћу. Зато се паре и налазе на рачуну под контролом донатора који мора да потпише рачуне по испостављеним ситуацијама за плаћање – каже Нерић. Уз квалитет радова који очекује донатор кључно питање представља рок за завршетак радова. Нерић обећава

да ће на сајту Дирекције редовно сваке недеље бити објављиване фотографије које сведоче о току радова тако да и донатор може да има увид у ситуацију на терену. Иако у предвиђеном периоду није завршено обећаних 160 метара моста Нерић тврди да нема кашњења и да је урађено онолико колико је дозвољавала количина расположивих средстава. Уз то потврђује да су урађени носећи стубови са десне стране реке. Остали су само још по један са обе стране, а са извођачем радова утврђена је динамика за обављање послова. На левој страни Ибра предстоји комплетна заштита шеталишта поред реке како не би било оштећено због проласка тешке механизације неопходне за изливање једног стуба и монтажу осталих елемената. У Грађевинском предузећу „Николић“ већ су изливена 54 елемента

носача, а монтажа са рибничке стране требало би да почне до половине јуна. Кад буду монтирани остаје само да се излије носећа плоча за коловозне, пешачке и бициклистичку стазу. Информације да је предмет судског спора експропријација земљишта не може да утиче на ток радова, јер је споран само износ о коме коначну реч треба да донесе надлежни суд, а то нема никаве везе са Дирекцијом за планирање и изградњу. Сметњи нема ни са леве стране реке на којој је утврђен статус пословних објеката са десне стране Скопљанске улице, па због јавног интереса следи њихово уклањање. - Што се тиче Главчића он је изражавао сумњу да претходна власт може да реализује пројекат, а такав утисак створен је на основу односа према његовом представнику. На почетку разговора добили смо прилику да Главчићу

предочимо детаље изградње, докле се стигло и какве су нам намере, а онда смо и његовог представника, који је поверовао у то што причамо а у шта верујемо, уверили у исто. Приступ Дирекције овом проблему, и жеља да се пројекат реализује, био је кључан да Главчић настави преговоре – каже Нерић уз потврду да ни у једном тренутку није постојала дилема да мост понесе име донатора. Од зачетка идеје фигурира као такав па постоји уверење да би то име носио и да нису стигле паре за његову изградњу. То име носиће у жаргону све док скупштинска Комисија за именовање улица и тргова не буде и званично донела одлуку да се зове Главчићев мост. - Овде се није радило о куповини и продаји моста. Миломир Главчић је знао да ће мост да буде његов и ако не

би дао паре. Он је овде дао срце, а милион евра које можемо да избројимо само су најматеријализованији елемент који је могао да нам да - каже Нерић. Донација је потврда поверења Дирекцији за планирање и изградњу, свима који су ангажовани на изградњи, али и представницима власти, поготово у време када се поставља питање како су, и на који начин, трошена средства из неких ранијих донација. У време када град није имао довољно новца да у кратком року сам инвестира у завршетак радова донација представља само пут ка бржем премошћавању реке. Она би била премошћена и без њега, али тек кроз две или три године. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН 26.5.2013.

Неизвесна будућност пољопривредне производње

СУНОВРАТ ПОЉОПРИВРЕДЕ - Средства за подстицај пољопривредне производње нису подељена ни за прошлу годину, а иако се ова ближи половини још није расписан ни конкурс за њихову расподелу. – Просечна старост механизације између 25 и 30 година, а потрошња евро дизела, који није погодан за пољопривредне машине, већа од горива које се више не производи. – Више од 60 посто расних јуница које су прошле године добили сточари нису остале стеоне после првог тељења. – Проблем поморавских повртара недостатак артерских бунара за заливање

МАГАЗИН

26.5.2013.

ткад постоји пољопривредна производња постоје и проблеми везани за њу, али и незадовољство оних који се баве овом делатношћу. Појава глобалне економске кризе није могла да заобиђе ни пољопривреду, а опште осиромашење становништа и смањење куповне моћи неминовно су утицали на пласман пољопривредних производа. У настојањима да што лакше дођу до купца сукобљавају се интереси директних произвођача са онима који се на пијацама појављују само као препродавци. Очи пољопривредних произвођача сваке године се са све већим интензитетом упиру према држави чије ингеренције на територији локалних заједница преузимају локални органи власти. Према њима је ових дана и упућено највише критика оних пољопривредних произвођача који очекују помоћ. Интересе велике групе њих артикулише Мијат Лазовић, бивши одборник и шеф одборничке групе Српске радикалне странке у Скпштини града. Од прошлогодишњих избора, кад странка којој је припадао није успела да обезбеди довољну подршку грађана за место у локалном парламенту, не бави се политиком, па критику актуелне власти не сматра личном промоцијом већ покушајем да њеним представницима укаже на прави пут, а прилика за то пружена му је у Покрету за Краљево. За нешто мање од године дана, откако је конституисана нова локална власт у Краљеву, ништа се није променило на боље кад је у питању однос према пољопривредним произвођачима. Ситуација је, верује Лазовић, и гора а разлог за то лежи у неажурности оних који су преузели одговорност да брину о развоју пољопривреде. Иако је пред крај претходне године формиран Фонд за подршку развоја пољопривреде управни одбор се још није састао да разматра расподелу 60 милиона динара намењених пољопривредницима. До половине ове године остало је још само месец дана, пољопривредна сезона је у пуном јеку, а Градско веће још није усвојило про-

грам подршке развоју пољопривреде. Иако су стручне службе Градске управе урадиле програм рада и финансијски план председник одбора их још није проследио Градском већу на разматрање. Средства за подстицај пољопривредне производње користила су се, до формирања фонда, мањим делом за регресирање осигурања, а већим за субвенционисање камата на кредите које су пољопривредници добијали од комерцијалних банака. У тренутку када су та средстава увећана и даље највећу корист имају банке којима је намењено десет милиона динара. Па иако у Градској управи постоји Одељење за пољопривреду чак два милиона динара намењено је за подршку државној саветодавној служби за стручна предавања и семинаре на којима своје производе углавном рекламирају предузећа која се баве производњом семена и средстава за заштиту биља. Сва та, али и друга значајна средства намењена безначајним расходима, могла би боље да се искористе директним инвестирањем у пољопривредну производњу. И док добрим оцењује учешће локалне самоуправе у накнади трошкова садног материјала велике замерке упућене су на начин којим се субвенционише побољшање расног састава стоке. - Предвиђено је да свако прво осемењавање квалитетних грла буде субвенционисано са 1.500 динара. Да би се побољшао расни састав стоке семе које је иоле квалитетно кошта минимално 2.500 динара, а трошкови осемењавања увећани за вредност рада ветеринара. Није прихваћен предлог из ранијих година да град набави најквалитетнија семена која би гарантовала да ће осемењавање бити урађено квалитетно. Овако се неквалитетна семена која коштају 250 до 300 динара субвенционишу са 1.500 динара, а испада да град помаже побољшање расног састава – каже Лазовић. Претходна година била је изузетно тешка за пољопривреднике због неповољних метеоролошких прилика, а по-

следице се, због смањене количине хране, осећају и ове године. Све то утицало је на смањење сточног фонда, поготово његовог репродуктивног дела. Сточне хране нема довољно, прва кошња је подбацила, а закаснила је и сетва кукуруза. Није било кише, а они који су користили земљишне хербициде морају поново да штите усеве уз повећане трошкове. Када се има у виду чињеница да је тржиште све уже, а увоз пољопривредних производа све теже контролисан, незадовољство пољопривредника усмерено је првенствено према држави од које се очекивало проналажење алтернативних праваца у промени структуре производње. Краљевачки пољопривредници указују и на неравноправан положај приликом закупа простора на кванташкој пијаци на којој најбоља места држе препродавци грчке, македонске и турске робе. - Ми на пијаци немамо проблема са произвођачима, већ накупцима који продају увозну робу, а сваке године се увећава учешће матрапаза који сузбијају промет домаћег производа. Кванташка пијаца не би требало да служи за препродају увозне и неквалитетне робе из треће или четврте руке, већ првенствено за произвођаче, а држава је дужна да води рачуна о својој производњи и домицилном произвођачу. Већи нам је проблем да изађемо из земље са робом него да уђемо у другу земљу, посебно кад је у питању сточарска производња. Људи из Шапца откупљују телад и плаћају 3,5 евра по килограму, а ту телад неким каналима превозе преко Дрине у Републику Српску. Држава их прогања и спречава да продају, а кад их заустави цена са 3,5 спадне на 2,5 евра – каже Јовановић. На управо завршеном Пољопривредном сајму у Новом Саду грла из Источне Србије, која су по изгледу и квалитету надмашила инострана, продавана су по 1800 евра. Одгајана у земљи и прилагођена условима који владају у овом

Мијат Лазовић

Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН

26.5.2013.

подручју далеко су јефтинија од оних која су подељена краљевачким одгајивачима прошле године. Мијат Лазовић каже да је, поразније од чињенице да су плаћана по 2.500 евра, то што двадесетак посто њих због аномалија нису погодна за даљу репродукцију. О томе њихови власници поседују валидна уверења ветеринарских служби која треба да послуже као основ да код одговарајућег осигуравајућег друштва затраже надокнаду штете. И ма колико се говорило да је било угинућа јуница, због стресних ситуација током карантина и транспорта, много више забрињава податак да је било више угинућа телади. - Преко 60 посто јуница нису остале стеоне после првог тељења, а ја сам моје четири пута осемењавао без успеха. И поред оправдања да су лоше храњене има сточара који су их хранили боље него своју стоку, али резултата није било. Грла су бирана папиролошки, а не визуелно. Ангажо-

вали су неког доктора који их је, на основу брда папира, бирао по генетици. Резултати су далеко од очекиваних, није погођена генетика, а ни визуелно грла нису онаква каква би требало да буду. Логично је било да и ти произвођачи продају оно што је најгоре – верује Лазовић. Иако су усеви пшенице у добром стању прва половина године, због изостанка обилнијих падавина, не даје довољно оптимизма за добар род кукуруза. И док у самом граду пада киша у Мрсаћу, Самаилима и Бапском пољу није је било месец и по дана. Највише проблема имају повртари овог краја који је некада квалитетним поврћем снабдевао добар део бивше Југославије. И док они ближе Морави некако успевају да одрже у животу повртарске културе они удаљенији због лошег квалитета струје нису у ситуацији да користе ни пумпе за заливање. У више наврата су повртари из поморавских села тражили да се рас-

пише тендер за бушење одређениог броја нових бунара, или да се бар субвенционише део трошкова. Као опција помињано је и електрифицирање повртарског дела у коме постоји вода, зато што је прескупа нафта коју користе пумпе за заливање. Високе температуре не погодују ни воћарима принуђеним да користе бројне препарате за заштиту. Чињеница да се сваке две године појављује по неки нов, а недовољно проверен, утиче на воћаре да са извесном резервом приступају њиховој примени, а све се одражава на квалитет и количину произведеног воћа. Ако се томе дода и несигуран откуп, који често зависи и од тога да ли су дошли Руси, онда је будућност узгајивача са ових простора све неизвеснија. У вишим крајевима, у којима нема довољно воде, не би било згорег ни постојање артерских бунара до којих би произвођачи дошли уз помоћ новца који се банкама даје за субвенционисање камата на кредите.

- Генерално ситуација није ништа боља него што је била, са тенденцијом да буде још гора. Држава је са 25 на 20 хиљада динара смањила регрес на уматичена грла стоке, а куће које воде матичну евиденцију нису смањиле трошкове па смо прошле године од 25 хиљада динара добијали 21, док је 4 ишло на администрацију. Тако ћемо ове године од предвиђених 20 добијати само 16 хиљада динара. Иако се премије за млеко исплаћују тромесечно мали произвођачи дискриминисани су у односу на велике – каже Лазовић. Низу проблема који их притискају пољопривредни произвођачи придружују и оне везане за набавку дизел горива неопходног за обављање пољопривредних радова. У ситуацији када је у оптицају све мање новца приморани су да улажу велика средства у скупо гориво, а онда чекају да им се, на основу рачуна, уплати део који субвенционише држава. У таквој ситуа-

цији склони су веровању да би много боље било када би добили бонове за куповину горива по повлашћеним ценама како би остатак новца пласирали у унапређење производње. Мехнаизација у поседу пољопривредних произвођача са територије града Краљева у просеку је стара између 25 и 30 година. Поред тога што се налази у лошем стању њега посебно отежава чињеница о престанку производње одговарајућег дизел горива. На тржишту га више неће бити а потрошња евро дизела, који није прердвиђен за коришћење у пољопривредним машинама, далеко је већа него класичних горива која су коришћена. И док у околним земљама постоје специјална горива за пољопривредне машине пољопривредници у Србији су принуђени да у евро дизел додају адитиве који само још више повећавају цену. И ма колико да су током мандата претходне власти упућиване оштре за-

мерке на рад, првенствено председника Скупштине града који је ограничавао рад комисије задужене за живот на селу, постојала је могућност да се о проблемима бар разговара. У данашње време ни то није могуће, а посебно поражавајуће делује податак да је у комисији чији је задатак унапређење пољопривреде налази само један директни пољопривредни произвођач. Он је, стицајем оконости, и једини одборник градског парламента из ове категорије становништва. Средства за подстицај пољопривредне производње нису подељена ни за прошлу годину, а иако се ова ближи половини још није расписан ни конкурс за њихову расподелу. На основу свега Мијат Лазовић изводи закључак да пољопривреда иде у суноврат, а ако се ништа не измени и макар за савет не буду питали они који се баве директном производњом тешко да се може говорити о извеснијој перспективи у овој области привређивања. Т. Радовановић

Производња органске хране у Србији

МАГАЗИН

26.5.2013.

ШАНСА ЗА ИЗЛАЗАК ИЗ КРИЗЕ

- Девет милијарди становника планете, колико се очекује до 2050. године трошиће 70 посто више хране него у данашње време. – Тек 0,15 процента површине Србије укључено у органску пољопривредну производњу. – Санкције међународне заједнице очувале квалитет пољопривредног земљишта у Србији. – Србија има природне ресурсе, довољне количине воде и енергије, сељаке који знају како се ради и законску регулативу усклађену са условима које је поставила Европска унија. – Зарада по домаћинству 40 хиљада евра годишње

МАГАЗИН

26.5.2013.

д како је ове године почела да се води организованија акција указивања на све опасности од генетски модификованих организама све више се истиче потреба интензивирања органске производње која би у Србији, заједно са вишим облицима безбедне хране, требало да постане доминантна. На то упућују и размишљања која долазе из Европске уније, а односе се на одрживост и очување природне средине. Србија има седам милиона становника, што је приближно броју оних који живе у Лондону, и 4,8 милиона хектара обрадивог земљишта које обрађује милион и 700 хиљада пољопривредника. Пољопривредно земљиште је прилично уситњено, а 93 одсто налази се у власништву оних који поседују мање од 4,5 хектара. Историја Србије показује да је, ако се изузме територија Војводине, укрупњавање немогуће, јер се Србин ретко одриче имања које задржава у поседу, а које се, из генерације у генерацију, још више уситњава. Са друге стране број оних који насељавају земљину куглу из дана у дан је све већи, па се до 2050. године очекује да овај број достигне пуних девет милијарди што упућује на размишљање да ће се, у односу на садашње време, потрошња хране повећати за 70 процената. Оваква размишљања потичу првенствено са далеког истока који постаје све богатији, али и из осталих делова света, посебно оних богатих, где све више расте свест о потреби да сваки појединац, али и околина, треба да буде здрави. Здраву средину, и здравог појединца, може да обезбеди једино органска производња којом се штити окружење, производња без загађивача као што су тешки метали, хербициди, пестициди, микотоксини и радијација. Доказано је, посебно током последње деценије, да органска производња може врло успешно да се бори са пестицидима, хербицидима и тешким металима, а уједно представља почетак нечега што може да оствари добар приход за фармера. Разлике у цени конвенционалних и органских

производа, према подацима америчког Министарства пољопривреде, крећу се од 39% у случају шаргарепе до 195 код пилећег меса. Стручњаци у овоме виде шансу Србије која, за разлику од највећег броја других земаља, има знатно повољније услове за узгој пољопривредних производа са ознаком органски. И ма колико да су санкције међународне заједнице, којима је земља била изложена у последњим деценијама прошлог века, биле погубне по економију, испоставило се да су биле добре за земљиште које у том периоду није

првенствено код оних довољно богатих да могу да их купе и тако сачувају здравље. Због ниског стандарда становништва, и чињенице да највећи број њих у Србији тек преживљава, ови производи још извесно време треба да буду намењени само онима са дубљим џеповима што наводи на размишљање о потенцијално извозном артиклу. Све више присутна прича способних трговаца да изван земље могу да продају све, уколико постоје довољне количине и континуитет, упућују на тежњу за проналажење начина да се

било загађивано. Сиромаштво које је уследило после санкција, и велике површине које због тога нису обрађиване, на најбољи начин је очувало састав земљишта које није уништено вештачким ђубривима. Повољност за размишљање о интензивирању органске производње представља и правни оквир који је усклађен са Европском унијом у којој постоји потреба за овим производима,

органска производња укрупњује. Доказано је да Србија има могућности, природне ресурсе, сељаке који знају како се ради и законску регулативу усклађену са условима које је поставила Европска унија, а има и довољне количине воде, хране и енергије. Све више се доказује чињеница да се и геополитички ратови воде због њих, а мање због нафте и метала. Испоставило се да недостаје до-

вољна свест о могућностима које пружа органска производња и начин организовања пољопривредника како би обезбедили довољне количине и континуитет у снабдевању тржишта овим производима. Доказано је да органска пољопривреда може успешно да санира пестициде, хербициде и вештачка ђубрива као главне троваче, али изостаје успех у борби са микотоксинима и радијацијом. И док је радијација у оквирима који су далеко нижи од дозвољених у земљама Европске уније остаје проблем микотоксина који је

цепторе да указују колико је болест присутна у организму. Организам засићен овим токсинима не реагује на њих, човек се најчешће разболи и неретко заврши живот. Бројни стручњаци слажу се са мишљењем да је производња органске хране један од потенцијалних излаза Србије из немаштине и услов за јачање индивидуалног домаћинства што би довело и до јачања земље. Истраживања показују да би свака од педесет фарми на девастираном подручју, са почетним улагањем од шест милиона евра, у току само једне године могла

прошле године девастирао производњу кукуруза као једног од главних извозних артикала Србије. Решење ипак постоји, кажу стручњаци, овога пута у апсорберима који чисте воду и земљиште и тако спречавају могућност појаве гљивица које узрокују појаву ових токсина. И ма колико да су они канцерогени нису толико опасни у том колико у смислу да су имуносупресори који спречавају ре-

да оствари чисту зараду од 40 хиљада евра. После био енергије, као најпрофитабилнија, органска производања донела би десетине милиона евра прихода чак и ако се занемари непроцењива вредност доприноса укупном здрављу становништва. Стручњаци поручују да би извозни артикал без премца, уз очување здравља нације, омогућио бржи развој сеоског и здравственог туризма. Све наводи и на раз-

мишљање о растерећењу градова у које се слива превелики број становника. У свету по површинама под органским културама предњачи Аустралија у којој је органском производњом обухваћено 12 милиона хектара земљишта. Континент је океанима одвојен од остатка света и представља аутононмно и аутохтоно стециште различитих биљних и животињских врста. Чињеница да су у Аустралији велике површине стављене у функцију органске производње може да буде пример другим земљама у којима је конвенционална производња утицала на нестанак многих биолошких врста. Разлог томе су настојања за повећање производње елиминисањем што већег броја штеточина што је, уз употребу често веома ризичних заштитних средстава, довело до девастирања окружења које не оставља довољно места за живот будућих генерација. Америка, у којој је органска производња организована на око два милиона хектара, је тек на трећем месту док у Европи по површини предњачи Шведска. Стручњаци подсећају на често исказан став српских политичара да граде земљу по шведском моделу. На листи земаља које се баве органском производњом најниже су Холандија, Француска и Велика Британија. И док се у Чешкој органска производња обавља на десет процената обрадиве површине у Србији се одвија на тек шест до осам хиљада хектара што представља око 0,15 посто површине земље. Органска производња представља искорак у односу на традиционалну пољопоривредну производњу какву су спроводили наши преци. На традицију конвенционалне производње, која је била у садејству са природом, додата су начела органске унете у законе свих земаља света које је промовишу. Главни принцип је одрживи пољопривредни развој, пољопривреда за себе, породицу државу и будуће генерације. Тако одрживост и очување планете земље, и свих њених ресурса, представља главни принцип органске произ-

МАГАЗИН

26.5.2013.

водње. Очување биолошке разноврсности, спречавање употребе штетних материја и спречавање производње генетски модификованих организама су принципи који су ушли у законске оквире, а помињу се и други као што је равномерно коришћење необновљивих извора енергије и све већа употреба обновљивих. Истраживања показују да се највише купују јаја, свеже млеко, качкаваљ, маслац, воћни јогурт, кромпир, све оно што представља виши ниво пољопоривредне производње. Наша

земља, верују ст количине и конт ових производа н европско тржишт Мотиви за к општи и лични. О је свако мотивис вље, а допуњава плате ове произв сима, јер органс укус традициона Општи мотив здрављу породиц томства, одгово ници и држави. Модерни стил као велики изаз џепа, а органски таквих купаца до Србија углавн привредне прои али имају нижу ц произведених п највише се извоз пине боровнице и кукуруз, али у з односу на статис

тручњаци, може да обезбеди инуитет за извоз и стављање на веома захтевно и незасито те. куповину органске хране су Општи су они који сведоче да сан да побољша и очува здраа их жеља оних који могу да воде да уживају у новим укука храна задржава природни лно произведене хране. ви су и одговорност према це, обезбеђивање здравог порност према локалној зајед-

л живота се често представља зов, посебно за оне дубљег и производ је нешто што код води до великог одобравања. ном извози примарне пољоизводе који се у свету траже, цену од готових. Од органски пољопривредних производа зе малине, вишње, јагоде, ку, сокови, житарице, пшеница занемарљивим количинама у стичке показатеље о трговини

тим производима у свету. Као и сви други производи тако се и органски у највећем обиму извозе у Немачку уз продор до Канаде и у САД. Потражња за овом врстом хране је велика, а Србија има капацитете да је производи у много већим количинама него што је потражња у тим државама. Уз поразну чињеницу да са богатим и индустријски развијеним земљама не можемо да се такмичимо на пољу конвенционалне производње долази и она мало светлија да у органској можемо. Потребно је само да постанемо свесни колико је то добро за појединца и државу. У Србији има преко 780 хиљада сеоских домаћинстава од којих је 650 хиљада регистроавно као такво. Држава има одаређене подстицајне програме, законодавне и друге оквире, да се организовано покрене органска производња, а један од услова да се средства добију је регистрација домаћинства. Поред чињенице да нерегистровани за државу не постоје, и не могу да користе подстицаје за развој, не могу да добију ни одговарајући сертификат као услов да се појаве на тржишту. За организовану органску производњу мора да постоји уређен систем и обавеза да се поштује.

Иако до сада није довољно изграђен за њега ипак постоје добре основе. На просечно 4,5 хектара по домаћинству у Србији је веома развијена традиционална производња. На југу и југоистоку земље пољопривредни произвођачи немају довољно средстава да купују скупа заштитна средства, а ни она за прихрану усева, а то значи да је земља на којој их гаје здрава и испуњава основни услов. Закон дефинише да за органску производњу земљиште најмање три године не сме да буде третирано пестицидима и хербицидама, а то власник мора да докаже анализама. Сертификат могу да добију само производи који потичу са оваквог земљишта. Уз квалитетну земљу и добру климу у Србији је на снази и закон о забрани узгоја генетски модификованих организама као један од принципа уграђених у законе који се односе на органску производњу. Генетски модификовани организми се у органском производу, као саставни део, састојак или део примарног производа, не смеју наћи ни у траговима Од 2010. године сваки од три закона који се односе на ову материју бивао је све бољи и у себе уграђивао принципе органске производње који важе у земљама Европске уније које представљају главно тржиште за наше производе. Услов за улазак на то тржиште је задовољавање прописа који важе на том подручју. Поред знатно више цене органских производа при опредељивању за нови тип производње мотивишући треба да буду постојећи Закон о подстицајним средствима у пољопривреди и Правилник о подстицајним средствима у органској производњи. Акциони план за развој органске производње до 2016. године оставља доста простора за привлачење средстава из европских фондова, а пет регионалних центара географски правилно распоређених на територји Србије могу да пруже кваклитетну стручну саветодавну помоћ. У Србији постоје и овлашћене организације које врше сертификацију производа, а сертификат као законска обавеза чува поверење у квалитет и органско порекло производа, али и поверење између произвођача и купца. Важност му је ограничена на годину дана, а онај ко започне органску производњу са тежњом да затражи сертификат који отвара врата свих тржишта, мора у континуитету да примењује правила органске производње и сваке године испоштује оно због чега зарађује сертификат. Т. Радовановић

МАГАЗИН

26.5.2013.

Пред доношење Закона о борачко-инвалидској заштити

ПРЕПОЗНАТИ И РАТНИ ВЕТЕРАНИ - Најкасније до почетка следеће године очекује се усвајање Закона о борачко-инвалидској заштити. - Бројна борачка удружења сугестијама настоје да утичу на побољшање закона. – Прављење спискова за исплату ратних дневница превара

Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН

26.5.2013.

д тренутка када су на просторима бивше Југославије отпочеле прве ратне операције прошло је више од две деценије, а бројни проблеми и даље оптерећују велики број учесника ратова. Све време држава покушава да убрза решавање спорних питања, а посета државног секретара Министарства рада, запошљавања и социјалне политике Негована Станковића Краљеву имала је за циљ убрзање тих процеса. На територији Краљева живи велики број ратних ветерана, и оних који су у рату постали инвалиди, а који од повратка са ратишта повремено изражавају незадовољство чињеницом да су стављени у неравноправни положај у односу не неке друге категорије становништва. У оквиру Сектора борачко-инвалидске заштите Министарства рада, запошљавања и социјалне политике свакодневно се тежи успостављању боље сарадње са локалним заједни-

цама од којих се очекује да, након сагледавања ситуације на терену, помогну што лакшем остваривању права становништва. Уз напомену да је сарадња са представницима локалне самоуправе и борачким удружењима на задовољавајућем нивоу Станковић подсећа да је један од циљева посете Карљеву и увид у реализацију пројеката за које је краљевачким ратним ветеранима средства обезбедило министарство. То се пре свега односи на изградњу спортског центра у Адранима и психосоцијалну заштиту и унапређење положаја ратних ветерана, породица погинулих и инвалида рата. Краљевачко Удружење учесника ратова 1991-1999. године једно је од водећих у Србији, а у комуникацији са ресорним министарством у досадашњем раду није било значајнијих проблема. Јединствен закључак је да се права добро и редовно остварују, али да има

места за побољшања која треба да донесе нови Закон о борачко-инвалидској заштити чије се усвајање очекује најкасније до почетка наредне године. Закон доноси бројне новине, а прва предвиђа могућност да сви учесници ратова буду препознати од стране државе и признати као борци. Уједно предвиђа и ревизију бројних поступака из претходних година у светлу чињенице да су овом процесу чак у три наврата до 1991. године били подвргнути учесници Другог светског рата. На бројна обољевања и повећану смртност учесника ратова у последњој деценији прошлог века у више наврата је указивао председник Удружења Сретен Лазовић. Ветерани већ дуже време очекују и решавање бројних егзистенцијалних проблема, а Министарство рада, запошљавања и социјалне политике обезбедило је средства за реализацију два од три предложена пројекта краљевачког удружења. У првој половини године за реха-

билитацију и побољшање социјалног положаја ветерана обезбеђено је 700 хиљада динара што је било довољно да њих 35 буде обухваћено пројектом, док је у последње две године исту повољност користило више од сто људи. Удружењу се, подсетио је Лазовић, обраћа и велики број корисника Народне кухиње који нису у могућност сами да реше све егзистенцијалне проблеме. Бројне од њих не може да реши ни Удружење које од новог закона очекује коначно дефинисање статуса ратних ветерана. Док не буде усвојен остаје да се амандманима изврше корекције како би ефекти примене закона били што адекватнији исказаним потребама. У том смислу очекује се активније учешће у расправи и краљевачких посланика у Скупштини Србије. Због тешке економске ситуације успорен је завршетак радова на изградњи спортских терена који су, поред бораца, намењени и другим корисницима, омладини, ђацима, сту-

дентима, синдикатима, па ветерани очекују да ће, уз помоћ Министарства и овај проблем ускоро бити решен. Пред Међународним судом у Стразбуру половином месеца одржана је расправа по жалби Србије, а рок за доношење коначне одлуке истиче за 90 дана. Непосредно након НАТО агресије 1999. године држава је изложена притиску да термин ратне дневнице замени новим. Термин се у новије време поново актуелизује без обзира што се у првостепеној одлуци суда наводи да Влада треба у одређеном року да направи план и програм доношења законских и других аката којима ће бити елиминисана дискриминација. Станковић сматра да захтев за исплатом ратних дневница наноси штету пре свега онима који то траже због све израженијег незадовољства дела становништва изложеног негативним ефектима агресије. Међу њима су они у чијој су близини падале бомбе, који су у то време радили као полицајци и

припадници Цивилне заштите. - Ово је озбиљна прича, а код људи који су се појавили пред судом не видим искреност, право родољубље и патриотизам према држави. Свако треба да оствари права, али треба да води више рачуна кад вуче неке потезе – каже Станковић уз потврду да држава по овом питању још није радила ништа, јер очекује коначну одлуку суда. Активности борачких удружења и појединци који наплаћују чланарину и праве спискове за ислату ратних дневница државни секретар сматра преваром и обећава да ће Влада у прописаном року ускладити законодавство уколико жалба упућена суду буде одбијена. Државни секреатар Негован Станковић, оредставници локалне самоуправе и Удружења учесника ратова 1991-1999. године положили су венац на споменик изгинулим у ратовима који се налази на Тргу Јована Сарића. Т. Радовановић

МАГАЗИН

26.5.2013.

Студенти са Хаваја у Краљеву

ХУМАНИТАРНИ РАД УЗ ЗВУКЕ КАРИБА - Поред рада на уређењу простора у СОС дечјем селу и здравственим станицама Витановца и Самаила амерички студенти одржали концерт којим су домаћине упознали са једном новом културом

рупа од 11 америчких студената са Хаваја боравила је у Краљеву 10 дана током којих су са играчима локалног клуба америчког фудбала „Краљевске круне“ волонтирали и помагали локалној заједници. Студенти комуникација, машинства и филмске режије са Универзитета из главног града Хаваја Хонолулуа радили су на поправци ограде око Дечјег села на Берановцу и чишћењу и уређењу про-

стора испред здравствених станица у Самаилима и Витановцу. На позив ученика Музичке школе „Стеван Мокрањац“ одржали су концерт традиционалне музике и хавајског плеса којим су у Краљево донели звуке Пацифика и Кариба, а домаћине упознали са једном новом културом. Последњег дана боравка примили су их помоћник градоначелника за социјалну политику и спорт

Раде Јовановић и помоћник за питања младих Вукман Ракочевић. Током десетодневног боравка у Краљеву студенти са Хаваја су обишли средњовековни град Маглич, манастире Жичу и Студеницу, а пацијентима Одељења дечје хирургије Здравственог центра „Студеница“ уручили пригодне поклоне. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

Необична љубав краљевачке пензионерке

МАГАЗИН

26.5.2013.

ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ВЕРНОСТИ

- Двадесет година је Боса Жегарац међу ретким Краљевчанима који редовно воде рачуна о псима луталицама. – И псима луталицама је потребна здрава храна, а не отпаци који се бацају у контејнере. - Пас никад не уједа човека сем из страха и кад се брани од малтретирања

МАГАЗИН

26.5.2013.

си луталице, као пси без власника, лутају по урбаним или руралним подручјима, обично живе у чопорима, а највећим делом су некадашњи кућни љубимци које су бивши власници напустили и оставили на улици. Онима који доспеју у азил понекад проналази нови власник, а у неким земљама често бивају убијени и неколико дана након што су ухваћени. У већем или мањем броју, у зависности од годишњег доба, шетају и улицама Краљева, а међу ретким суграђанима који су спремни да са њима поделе извесну количину хране, и укажу им колико толико пажње, најдаље је отишла Босиљка Жегарац. Љубав према псима посебно се развила после трагичне смрти кћери Снежане која је као велики љубитељ животиња једном приликом у мајчин стан довела свог шнауцера. Читавог живота је Босу пратила трагична судбина. Након ослобођења земље њен отац Живко Кекерић из Гокчанице, који је за време рата предводио комунисте овог краја, док се његов брат Александар налазио на челу четничких јединица, постао је председник општине Ушће. Након одликовања којим га је за заслуге одликовао председник Југославије пред њим је била успешна каријера која ће га довести у Жичу надомак Краљева. Само неколико година трајао је брак након кога је Босина мајка Добрила била принуђена да напусти заједницу и преуда се за човека који је већ имао шесторо деце. Маћеха није имала много разумевања за пасторку, па је Боса са 12 година одлучила да напусти оца и крене према Вршцу у коме је живела Добрила са новом породицом. Кратко је трајала авантура након које је била принуђена да се врати оцу и ускоро започне школовање у Трговачкој школи. Никада Боса није успела да оствари довољан ниво разумевања маћехе па је, као средњошколка, поново одлучила да напусти породичну заједницу и крене ни сама не зна куда. - Побегла сам од маћехе и дошла до моста преко Ибра где ме је препознала Љубинка Видојевић, жена првоборац која је познавала мог оца. Кад је

сазнала да сам побегла од куће поведе ме са собом до самачке зграде код гимназије у којој је становала и позове мог оца. Цели Ковачи су већ чули да сам побегла од куће, а и директор „Стотеска“ где сам била на пракси – прича Боса. Водило се у то време рачуна о деци оних који су учествовали у рату, па је „Стотекс“ преузео бригу о даљем школовању након што је Боса смештена у Дом ученика при Шумарској школи. Уз плаћене трошкове смештаја и исхране до завршетка школовања, након чега ју је чекао сигуран посао у овом предузећу, обезбеђен је и новчани износ у висини радничке плате уз посебан додатак за књиге и гардеробу. Долазила је из Гокчанице у посету баба Крстина са цегером пуним сира, кајмака, ракије и тортом за унуку. Више него код кћери Катарине у Сијаћем пољу волела је да, пре повратка кући, преспава у интернату. Као најмлађи радник „Стотекса“, после само три године радног стажа, добила је Боса од предузећа гарсоњеру од 30 квадрата, завршила Вишу комерцијалну школу и догурала до руководећег радног места. У то време једно од највећих југословенских трговинских предузећа које се бавило велепродајом свих врста метражне робе, свиле, сомота, шифона, дамаста, „Стотекс“ је био у сталној експанзији, а Боси пружена прилика да, као комерцијалиста, посећује сајмове моде у Словенији, Француској, Бугарској, Турској... У Краљеву се након рата, као ратно сироче, обрео Мирко Жегарац из Бањалуке који је почетком седамдесетих година, кад је упознао Босу, био пословођа једне крушевачке продавнице. Познанство је прерасло у љубав крунисану браком у коме је рођена кћи Снежана. Имала је тек две године кад је Боса у понашању мужа приметила прве знаке потиштености. - Кад се једног дана није на време вратио са посла оставила сам Снежану код кућне помоћнице и потрчала до радње где сам сазнала да није ни дошао на посао. Стигао је кући тек касно увече сав мокар. Каже да је

након завршеног посла отишао да попије пиво и прошета поред Ибра где се оклизнуо и пао. Било ми је то сумњиво па сам га, након разговора са колегама, седам дана узастопно пратила свако вече. Ставим дете у колица и чекам пред радњом. Седмог дана у подне нашли су га обешеног у радњи – прича Боса. Мирко је био поштован човек и угледан радник, па су у његовом предузећу понудили Боси руководеће место. Због обавезе према „Стотексу“ одлучила је да остане и настави да одгаја кћи која је израстала у праву лепотицу. Доказала је то кад је у 22. години живота изабрана за Мис Србије. Ишла је у Музичку школу, свирала клавир и спремала се да отпочне музичку каријеру. За дебитантску плочу већ је снимила половину песама кад је упознала доста старијег глумца каскадера и, пре него је завршила школу, пошла са њим у Италију. Мајци је оставила само писмо у коме је обавештава о својој одлуци. Живели су у Монте Карлу и Грацу, повремено се растајали и настављали да живе заједно. Када је коначно схватила да ствари не иду жељеним током напустила га је и удала се за другог човека. Са једног пута из Италије, након саобраћајне несреће код Брна, нису се вратили ни она са нерођеним дететом ни њена кћи Јована. Две године након тога Боса је покушавала да се врати нормалном животу. Када то није успела затражила је да, после 29 година радног стажа, оде у пензију. Случајни сусрет са псом коме је била сломљена нога повратио је сећање на Снежану и њеног шнауцера. - Одведем га код ветеринара и излечим, при-

Боса Жегарац

26.5.2013.

МАГАЗИН

државам, храним, па се појави љубав и према осталим псима. Прођем кроз град и приметим да ме гледају тужно јер су гладни, па им купим бурек и поделим. Сад ми је жао све кучиће, а почнем да храним и неке мачке, мачиће, стављам их у корпу па у купатило. Кад су почели да излазе напоље дам их на усвајање, а једну кују одведем код сестре у Јарчујак. Кад сам се преселила у нови стан станари ме туже. Кажу да купам кучиће у лифту и ко зна шта још. Долазила је инспекција и утврдила да мој пас живи у хигијенским условима бољим од прописаних, а за оне на улици нисам крива. Пријављивали су ме и даље, а судија за прекршаје ме сачекивао на улици да види да ли у кеси носим гранулице или коске – прича Боса. Иако је од 60 станара само шест потписом стављало примедбе на њено понашање десет година је Боса била под сталним притисцима и интервенцијама инспекција и суда. Данас је регистровани члан друштва за заштиту животиња и, како каже, велики борац за њихова права. Редован је посетилац азила за псе којима редовно носи месо, барене кокошије ноге и пилећа леђа. На разумевање наилази и код продаваца ове врсте робе који поклањају добар део хране, а има и суграђана који финансијски помажу одлазак до азила. Иако пси у азилу добијају потребну количину хране Боса настоји да им омогући да она буде што разноврс-

- Једној куји је израстао тумор величине лопте, па није могла да хода. У азилу се плаћа само стерилизација, не и лечење, па питам ветеринара да је оперише. Он каже да операција кошта сто евра, али да ће да уради за 70. И Зоран је имао израслину, па сам платила 50 евра за операцију. Јованка, Милка и ја смо скупљале паре и плаћале инјекције против шуге, а мазале их и мастима које нам направе у апотеци. Остајала сам са њима и по киши, па иако ми приговарају што са псима проводим много времена чувари то толеришу јер виде да радим – прича Боса. Псима је потребна здрава храна, а не отпаци који се бацају у контејнере. Зато и купује месо и храни луталице без страха од уједа. Пас никад не уједа човека, каже, сем из страха и кад се брани од малтретирања. - Често кажем да не могу више, а опет настављам. Многи су ме питали откуд ми толика љубав, а ја не умем да одговорим. Уместо тога препоручујем им да ако имају нешто од хране оставе то поред контејнера у неки суд, а не у прљаве кесе. Морала сам на контејнеру да напишем обавештење да не бацају такву храну, да пси нису свиње. Они који не воле псе не морају да их дирају и малтретирају. Ко их воли треба да помогне да се прошири азил, а људи добре воље да усвајају псе – каже на крају Боса Жегарац. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић Фото: М. Радовановић

нија. Али, осим хране, псима је потребно мало дружења и нежности. - Недељом остајем у азилу скоро цео дан. Радници ми скувају кафу, а ја пустим псе који воле да се играју самном. Ту је било и суђење Зорану који је пре смештаја у азил ујео тридесетак људи. Дође једном приликом човек са пиштољем да га убије, а мене моле да га доведем у азил, јер само ја могу да му приђем. Ставим Зокија у кола па у азил где је добио посебан бокс. Одлазим да га шетам, он иде поред мене на ланцу, а за нама сви остали кучићи – прича задовољно Боса и каже да је комисија утврдила да као алфа пас не сме да буде убијен ни стерилисан. После седам година најстарији је у азилу, а друштво му прави супруга Жујка којој је име, као и другима, дала баш Боса. Кумовала је Зорану, Жујки, Белки, Жућу и бројним другим псима пуних двадесет година током којих је добар део средстава и слободног времена посветила луталицама. Изградњом азила на градској депонији није решен проблем паса луталица у Краљеву, јер места има за педесет, а у азилу их има 200. Зато је потребно проширење капацитета, јер се број луталица повећава, а доскорашњи власници доводе их и из других градова. Осим оних кад су јој бројни пси, из различитих разлога, издисали у наручју најтежи су тренуци кад тешко оболе и постану беспомоћни.

26.5.2013.

МАГАЗИН

- На Другом конгресу Коминтерне 1925. године донета је одлука да се уништи српски народ и Српска православна црква, јер док год на Балкану постоје Срби Аустро-Угарска и запад неће моћи да се шире према истоку, нити да комунизам пусти корене у овом делу света. На основу те одлуке КПЈ је касније направила уговор са усташким покретом о уништењу Српске православне цркве и српског народа. У њено име тај уговор је потписао Моша Пијаде, а у име усташког покрета Миле Будак који је био десна рука Анте Павелића

Трибина Двери у Краљеву

ЈАСЕНОВАЦ ПРЕЋУТНИ ГЕНОЦИД (2)

26.5.2013.

МАГАЗИН

Др Србољуб Живановић

Др Србољуб Живановић је био професор Лондонског универзитета, члан Краљевског антрополошког института при Краљевском медицинском институту у Лондону, директор Европског института за изучавање историје древних Словена у Лондону, председник Међународне комисије за утврђивање истине о Јасеновцу, председник Фонда за истраживање геноцида и члан Међународне словенске академије наука и уметности, па се сматра једном од најкомпетентнијих личности за ову проблематику. О криминалним активностима католичке цркве током Другог светског рата на територији Хрватске, и грозним злочинима, писао је у књизи Магнум кримен Виктор Новак, брат председника Југословенске академије наука и уметности Грге Новака. Књиге које су говориле о Јасеновцу уклањане су из библиотека и спаљиване, а документа уништавана тако да новије генерације немају много сазнања о дешавањима на овим просторима. Једна посета изложби дечјих радова о Јасеновцу, која је организована у Бањалуци, показала је колико су деца правилно схватала улогу јасеновачких логора у уништавању Јевреја, Срба и Рома. Познавање су показали и најмлађи посетиоци изложбе само због тога што се о Јасеновцу у Републици Српској говори на довољно упечатљив начин. И ма колико да је обавеза свих који имају податке да говоре истину у Србији се, каже др Живановић, и даље ћути. Генерацијама младих у Србији пропаганда је годинама наметала „наопаке и погибељне ствари“ и тако стварала слику која није одговарала истини. - На Другом конгресу Коминтерне 1925. године донета је одлука да се уништи српски народ и Српска православна црква, јер док год на Балкану постоје Срби Аустро-Угарска и запад неће

моћи да се шире према истоку, нити да комунизам пусти корене у овом делу света. На основу те одлуке КПЈ је касније направила уговор са усташким покретом о уништењу Српске православне цркве и српског народа. У њено име тај уговор је потписао Моша Пијаде, а у име усташког покрета Миле Будак који је био десна рука Анте Павелића. Захваљујући томе ЦК КПХ за време рата није дозволио никоме да се ослободи Јасеновац и спречи убијање Срба. У Карловцу је 1942. године мала партизанска јединица штампала билтен у коме је један од уредника објавио чланак о убијању Срба у Јасеновцу. По наређењу Централног комитета целокупно уредништво је следећег дана изведено пред преки суд и стрељано. То је само једна епизода која говори о томе шта се све дешавало тако да се о томе није могло говорити – сведочи др Живановић. Број жртава у јасеновачким логорима никада није тачно утврђен, а највероватније неће ни бити поготово кад се зна да су бројне спаљене у Пачилијевим пећима. Као противник Анте Павелића професор судске медицине, и декан Медицинског факултета у Загребу, Анте Премер провео је читав рат у Јасеновцу. Терали су га да ископава масовне гробнице и спаљује жртве, а колико је ископано и колико

Фото: М. Радовановић

а извесном броју скелета ископаних у Јасеновцу није могао да се утврди узрок смрти што никако није могла бити потврда да је до ње дошло природним путем. И ма колико се са стране оних који су настојали да минимизирају злочин у Јасеновцу то узимало као олакшавајућа околност узрок смрти је, каже др Живановић, могла бити зима, глад, могућност да су живи закопани, скувани у казанима за прављење сапуна, или бачени у Пачилијеве пећи. За бројне друге тачно је утврђено да су убијени маљем, метком или заклани ножем. О томе какав је био однос југословенских власти према Јасеновцу по завршетку Другог светског рата сведочи чињеница да онима који су истраживали злочине није дозвољено да било шта снимају. На основу бројних показатеља стварао се утисак да је комисија за истраживање злочина направљена тако да се не докаже ништа, иако су они који су је чинили желели да се докажу у струци па су посао урадили до краја. Када је у септембру 1964. године завршено ископавање др Живановић је у једном интервјуу потврдио налазе комисије, али се текст никада није појавио у штампи. - У „Политици“ су ми рекли да више никад не питам, јер има да ме нема. Све је скривено, а ја сам на једној конференцији рекао да не могу да покажем дијапозитиве, јер нам нису дали да снимамо. Извео сам жену која је у то време имала осам година, пред чијим је очима заклана цела њена породица. Изјавила је да ју је часна сестра вукла за косу да истакне врат како би је кољач лакше заклао. Кад га је преплашена директно погледала у очи задрхтала му је рука, па је почео да је коље а онда живу бацио у раку. Током ноћи искобељала се и остала жива, а у болници смо снимили и друге ожиљке. Један високи усташки званичник ју је иузео да од ње направи католкињу, а покрстио ју је лично Степинац – говори о резултатима истраживања у Јасеновцу др Живановић.

26.5.2013.

МАГАЗИН

жртава спаљено нико не зна. Месецима су лешеви пловили низ Саву и Дунав, а о постојању злочина се и даље говори само у случају да је познато име злочинца и име жртве. Још као мали Живановић је постао сведок злочина приликом кога је убијено 14 мушкараца из породице његове бабе, а којима се не сећа ни имена. - Болесни мозгови који постоје у врховима цркве мисле да је мањи злочин убити 70 наместо 700 хиљада људи, а не схватају да је злочин и ако убијете једну једину жртву. Не може да им се да опроштај греха док се не покају, а нема покајања без признања греха. Римокатоличка црква неће ни да призна ни да се покаје, а наставља исти посао и данас, јер десетине хиљада омладине у Хрватској још виче Србе на врбе, Босанце у ланце. У исто време медији у Србији дају прилике разним поп певачима и глумцима из Хрватске, и других република, а у Израелу много више знају о нашим страдањима. Много сам више о њима сазнао тамо него у Србији – тврди др Живановић. Као добар познавалац прилика у

Великој Британији, у којој је провео велики део живота, др Живановић говори о расположењу становника који све више изражавају незадовољство према чланству у Европској унији. Основу за такво размишљање представља чињеница да на њу гледају као пропали савез који представља нову Хитлерову Немачку. И док Британци, који су то схватили, желе да се повуку Србија настоји, упркос бројним противљењима, да што пре уђе у Европску унију. Професор Живановић потврђује да се у Немачкој добро зна шта се током Другог светског рата дешавало у Хрватској, па се скорашњи пријем у пуноправно чланство Европске уније чини као својеврсна награда за то. Са друге стране Србији се и даље постављају увек нови услови. У исто време огроман бирократски апарат Европске уније троши хиљаде милијарди евра на пројекте који промовишу антихришћанске ствари док их домаћи политичари прихватају погнуте главе. - Председник Србије ишао је да опрашта злочинцима клања које су вршили у Јасеновцу. Ко има право да опрашта било шта у име 110 хиљада

деце и других жртава? Римске папе су долазиле на пушкомет од Јасеновца, а никад нико није отишао да очита једну молитву на тим силним стратиштима. Знали смо да се масовне гробнице налазе на територији која је била дугачка 12,5 а широка 4,5 километра. Сад се зна да је та територија далеко већа – каже др Живановић и сведочи да је име Словен први пут употребљено у 6. веку. Пре тога или нису постојали, или се нису звали тако. Антрополошка истраживања показују да у гробовима које је испитивао леже такозвани Илири, иако су њихови скелети исти као скелети народа који живи на територији Србије. О пореклу народа сведоче и многобројне гробнице римских великодостојника у околини Ђердапа које потврђују сличност са становницима овог дела Србије. Простор око Дунава, као главне артерије Европе, био је колевка аутохтоног палеоевропског становништва, а најстарије лобање пронађене су у Банатском Петровцу. Најстарији скелети сачувани су првенствено захваљујући муљу који је преовладавао овим просторима.

Иако се још од почетка првог века говорило да у Тракији живе Трачани, у Дакији Дачани, Илирији Илири, док су сви остали ван граница Римске империје Варвари, Плиније старији је 79. године пронашао да на територији данашње Македоније живи чак 150 народа. - Наше становништво је аутохтоно и нисмо се овде досељавали, а све више руских научника говори да и Руси воде порекло од нас. Ми смо исти народ, а језик нам је невероватно сличан са масом истих речи. Зашто је неком пало на памет да толико пута бомбардује Краљево? Зато што је Краљево пре Другог светског рата одређено да буде главни индустријски град тадашње Србије. Овде је изграђивана идустрија, Фабрика вагона, Фабрика локомотива коју су Немци комплетно 1941. године одвукли у Чешку, а раднике стрељали пошто им нису требали. Зато је бомбардовано Краљево. Комунисти нису имали упориште у Србији и да би се лакше учврстила комунистичка власт, на захтев маршала Тита, бомбардовани су српски градови

и настао велики покољ Срба. Партизани су побили 2.000 Шапчана и бацили их у Саву, а у логору у Шапцу побили 30 до 40 хиљада људи. У Земун су дошли са списковима људи које је требало убити, убијали их на кућном прагу јер је петина територије Земуна била његово власништво, па су били потенцијални непријатељи. Иако се не зна колико је Београђана убијено говори се о 40 хиљада већ првих дана рата. На Авали и данас постоје бројни лагуми пуни лешева, у једнима су Немци који су ту побијени, а у другима Београђани – тврди др Живановић уз напомену да се и о томе у Србији готово ништа не зна. Хрватска је једина земља на свету која је имала концентрационе логоре за уништење мале деце, а многа од њих су била подељена по усташким породицама и васпитавана у усташком духу. Огранак крагујевачког музеја посвећен геноциду на просторима бивше Југославије, који има документацију, држава не признаје. На основу траљаве анкете и упитника објављеног у

„Политици“ сакупљено је, тврди он, око 70 хиљада имена жртава. Музеј геноцида у Београду располаже са 80 хиљада, а објављена су и имена 20 хиљада деце са Козаре која су била у логору. И у старој феничанској луци Ака у Израелу, која је постојала много пре Римљана и у којој је Свети Сава откупио цркву Светог Ђорђа, постоји музеј холокауста са документима о страдањима деце у Хрватској за време Другог светског рата. - Имају педагошко одељење и доводе децу да сазнају нешто о томе. Поделе им папире да нешто напишу на ту тему да би деца сазнала како су људи страдали. На једном папиру видео сам опис случаја девојчице из Бјеловара. Имала је пет година кад јој је породица убијена. У Израелу уче шта је било у Бјеловару у време НДХ, а ми о томе појма немамо – каже др Живановић уз подсећање да је Међународна комисија за истину о Јасеновцу штампала зборнике радова са свих пет конференција на енглеском и српском језику које ће послати у све водеће библиотеке света. Т. Радовановић

МАГАЗИН 26.5.2013.

Људи из медија: Србо Трифуновић

НОВИНАРСТВО НИЈЕ ЗАНИМАЊЕ, НОВИНАРСТВО ЈЕ НАЧИН ЖИВОТА (1)

- За дописника из провинције била је увреда кад му у помоћ пошаљу новинара који је наводно бољи од њега. - Данас уместо једног имамо девет централних комитета па новинари, који покушавају да преживе, не могу да постигну да полижу толико руку или пољубе толико... - Комплетна новинарска екипа Радио Политике доживела је неславну судбину најмасовнијег отпуштања у историји српског новинарства због преноса дешавања везаних за деветомартовске догађаје који су окарактерисани као покушај демократске револуције

26.5.2013.

МАГАЗИН

Србо Трифуновић

подне. Мени срце хоће да искочи из груди, само што се нисам онесвестио. Некако изгурам најаву, изађем из студија и питам се да ли је неко уопште чуо – сећа се почетака новинарског рада Трифуновић. Толико жељене студије новинарства на Факултету политичких наука прекинула је наизглед банална ствар, гамад у студентској соби. Бубашвабе у соби број 22 првог блока Студентског града нису могле да опстану због друге гамади која се врло успешно размножавала. Информација да је добио најгору собу у најгорем блоку најгорег студентског дома у Београду натерала је мамину мазу, а Србо признаје да је то био, да се врати у Краљево. Тек следеће године покушаће поново да стекне диплому академског грађанина, овога пута на Филозофском факултету. Први кораци у озбиљном новинарству направљени су у „Политици Експрес“, а чињеница да је дошао на препоруку рођака само је отежавала рад читаве три године. Са поприличне временске дистанце склон је веровању да би онима који нису задовољавали високе критеријуме мало помогло и да им је Бог ујак. Обавеза сваког новинара, понајвише новајлије, била је да се доказује сталним радом у настојању да бар једном у три дана „ископа“ тему која носи неку од страница у то време једног од најтиражнијих дневних листова у земљи. Дописници београдских дневних листова уживали су знатно већи углед него данас када се њихови потписи на страницама листова појављу само у случају хапшења, већих заплена дроге или убистава. Чак и тада се, каже Трифуновић, шаљу екипе из Београда. - Ми смо слали екипу из Београда да помогне дописнику само када он почиње због неког догађаја, несреће или трагедије, да пада на нос. За дописника из провинције била је увреда кад му у помоћ пошаљу новинара који је наводно бољи од њега. Поштовали су се тих осамдесетих година прошлог века новинари све док „Експрес“, почетком ратних збивања на територији бивше Југославије, није постао једна

од главних хушкашких новина. Историја ће показати да то и није било ништа лоше са аспекта народа, мада је „Ескпрес“ мало претерао – каже Трифуновић. Редакција београдске рубрике са нешто више од двадесет новинара, у којој је добио прво задужење, хранила је целу новину. Била је то машина за прављење добрих новина, а већина новинара и уредника данас водећих листова прошла је баш кроз ову, или сличну, редакцију. Много година касније српско новинарство се претворило у колумнизам, а и данас тоне у том блату. У популарном „Експресу“ посебне екипе новинара пратиле су снабдевање, саобраћај, образовање, рад градске скупштине. Сектор саобраћаја био је златни рудник за младог новинара, пун дешавања и интересантних тема куд год да се окрене. Зато је, ваљда, сваког месеца и имао између 90 и 150 објављених текстова. Чињеница да су бар трећину представљале вести и кратки извештају упућује на закључак да су остали били озбиљни аналитички текстови са доста саговорника. Својеврсни новинарски пул чиниле су колеге из других редакција са којима су се размењивале информације што у време које се оцењује као срећно никоме није сметало. Једноумље каквим је окарактерисано време пре 2000. године у неким аспектима, верује Трифуновић, карактерише и данашњу медијску сцену Србије. Новинарство је, каже, ослобођено само пара, па они који се њиме баве једва преживљавају. - У оно време могао си да дираш и газиш све, само не Централни комитет партије на власти. Сећам се да су само једном интервенисали због објављеног текста, па сам морао да идем у Скупштину града. На основу скупштинског материјала објавим да је поскупљење градског превоза од 33,3 посто нови намет на џепове осиромашених грађана, па су милиони принуђени да се шверцују. Наведем пример Енглеске која из државне касе дотира превоз, а од мене траже да откријем извор информација.

Фото: М. Радовановић

дувек се у дому Радмиле Трифуновић неговала књига. Иако потиче из сељачке породице жена чију је младост обележио рат умела је да, док преко дана оре, на плугу држи књигу. Увече је додатна знања стицала у вечерњој школи, а жељу за њима касније преносила на синове Срба и Спасоја. Њена кућа увек је била пуна књига чији се фонд повећавао сваки пут кад се вратила из куповине. Незамисливо је, прича данас Србо Трифуновић, отићи у тек отворену робну кућу, а не купити ни једну књигу. Имала је Радмила обичај да се шали и тврди да ће дете по занимању бити оно што мајка сања ноћ пре порођаја. Запослена у правној служби „Крушика“ пре него је у краљевачком породилишту родила првог сина целу ноћ је сањала да тражи неки правни акт. Логичан закључак био је да од сина не може очекивати ништа сем да буде нека мастиљара. Жеља да Србо Трифуновић постане техничар није се реализовала, јер се уписао у гимназију са намером да постане новинар. Било је то некако у време толико критикованог усмереног образовања које је Краљеву подарило врсне новинаре, Радмилу Весковић, Драгана Хамовића, Драгана Павловића... Најзаслужнија за то била је професор српскохрватског језика Ружица Лазаревић постављајући током гимназијског школовања чврсте темеље које је требало надограђивати током даљег школовања на факултету. - Током школовања нисмо излазили из Радио Краљева. Пре подне дођеш да омиришеш редакцију, или да свратиш до „Ибарских новости“ само да се поздравиш, јавиш да си ту, да те виде, питаш да ли треба шта да се пропрати. Слали су нас на споредне задатке као што је пријем младих у Савез социјалистичке омладине. Сећам се да сам једном приликом био у Спомен парку и из радија понео Ухер. Прошетао сам га неколико пута кроз град да ме виде да сам новинар. Од нас се тражила врхунска одговорност, па сам по петнаест пута проверавао оно што је снимљено. Сећам се и прве најаве програма који је почињао у

26.5.2013.

МАГАЗИН

Данас уместо једног имамо девет централних комитета па новинари, који покушавају да преживе, не могу да постигну да полижу толико руку или пољубе толико ... Ко је хтео да љуби руку он је и онда љубио руку. Ко је хтео да се бави новинарством, а да то не ради, могао је да пише и да га нико не дира. Био сам један од таквих скоро 12 година, од 1989. до после рата – каже Трифуновић који је у међувремену постао уредник градске рубрике. Све се у то време могло, ако се хтело и увек је спретан уредник могао да пласира толико различитих информација, чак и оних о раду опозиције у повоју, које нису сметале никоме. Градски одбор Демократске стране вршио је тих година анализу заступљености у медијима и дошао до интересантног закључка да је током три

узастопна месеца, иако опозициона, странка била најзаступљенија баш на градским странама „Политике Експрес“. Био је то добар повод да председник одбора Срђа Поповић затражи објашњење како је то могуће. -Дошле су те губаве и тужне године санкција које су, као и сада, убиле новину која, док сви грцају, треба да живи од тиража и рекламе. У инфлаторно време нисмо примали плату, па сам био принуђен да шверцујем робу из Бугарске. Иако целе недеље нисам имао слободан дан одем у петак вече, накупујем кошуља, јакни, гаћа, па онда то продајем пре подне на Булевару. Касније трчим са оном торбом да радим, а пред вече се враћам на Булевар. Прве паре смо добили од неке пекаре тек кад је уведен нови динар. Добили смо сви по пет динара, а пре

тога је било време кад нисам знао шта ћу са парама. „Експрес“ је у једном тренутку продао 300 хиљада примерака, а тиражнији у Југославији био је само загребачки „Вечерњи лист“ – каже Трифуновић. Некако у то време почела је са радом Радио Политика, а Србо Трифуновић је оно мало радијског искуства понесеног из Краљева настојао да валоризује у великом граду. Нешто више од годину и по дана радио је паралелно у два медија, радију и новинама. Трајало је то све до обележавања прве годишњице познатих деветомартовских демонстрација у Београду, после чега је комплетна новинарска екипа Радио Политике доживела неславну судбину најмасовнијег отпуштања у историји српског новинарства. Повод за то био је пренос

свих дешавања везаних за деветомартовске догађаје који су окарактерисани као покушај некакве демократске револуције у згради „Политике“. После бомбардовања 1999. године криза се продубила и достигла најнижи могући ниво. - Промена власти довела је до затварања фондова. И тиражни „Блиц“ се финансијски суновратио, а да иза њега није стајала страна компанија угасио би се после избора. Два месеца сам зајмио паре да платим кирију, па сам био принуђен да се вратим у Краљево. Имао сам срећу да сам познавао доста људи из „Франкфуртских вести“, па одем тамо. Био сам ослобођен онога што је била највећа мука новинара у тадашње време, а то је политика која њих није занимала. Срећа је била и да, на препоруку Борка Гвозденовића, почнем да радим на

краљевачкој ТВ „Десетка“, за коју до тада нисам знао ни да постоји. Телевизија „Десетка“ није била само редакција већ породица у којој смо сви живели као један и није могло да деси да било ко слави било шта а да не будемо сви заједно, тако да смо живели као једно биће – прича Трифуновић. Био је у то време Србо Трифуновић аутор чак пет различитих телевизијских емисија. Поред свакодневног ангажовања у информативном програму и „Ретровизору“ водио је „Бизнис клуб“ и „Тип топ“, али и прискакао у помоћ осталим колегама кад год је то било потребно. Тако су се понашали и остали који су радили у складном и веома добро организованом колективу. Плате су биле солидне а по њима је, каже Трифуновић, мога да се навија сат. Исплаћиване су на време, никад са закашњењем.

Али, ништа добро не може да траје вечито што су сви запослени врло брзо осетили на својој кожи у тренутку кад је популарна „Десетка“ променила власника. - Кад је Раденковић преузео телевизију дошао је мали Перица у виду рођаке која је умислила како треба да се ради телевизија. Убили су телевизију, а ми смо се посвађали и разишли на врло ружан начин. Још ружнија била је, уз претње, наплата заосталих дуговања – каже Трифуновић. Све до тада постојала је новинарска слобода и пролаз код свих коминтената. Сваки саговорник је максимално уважаван, а они који су то заслуживали били критиковани. Ни у једном тренутку, каже још, није било политикантства, вређања или омаловажавања. Т.Р. - наставиће се -

Чаробни свет хемије

ИЗМЕЂУ МАГИЈЕ И ХЕМИЈЕ

МАГАЗИН

26.5.2013.

- У хемији се све може проверити експериментом, а она код најмлађих утиче на формирање личности и погледа на свет јер их тера да размишљају, повезују ствари и појаве, хемијске и физичке промене, и све оно што могу да осете чулима или виде у лабораторији

а организација једног значајног такмичења није нимало лак посао показало је прошле недеље одржано надметања 174 ученика седмих и осмих разреда основних школа који су у Краљево дошли да покажу колико добро познају хемију. Од чињенице да је такмичење окупило велики број основаца разврстаних у три категорије значајнији је одговор на питање зашто је хемија толико битна да побуђује велико интересовање ученика који показују изузетно добре резултате у познавању материје. Председник републичке комисије за такмичење ученика основних и средњих школа у овој области за 2013. годину Милан Николић склон је веровању да је то зато што је хемија свуда око нас, проучава супстанцу и оно из чега је изграђен свемир, али и све друге ствари које окружују човека

као и оно што је у њему. Међу хиљадама ђака који су се током 49 година, колико се организују такмичења из ове области, надметали у познавању хемијских законитости бројни су научници запослени у најпрестижнијим домаћим и иностраним институтима, али и они који су професионални ангажман нашли у другим областима. Заједничко за све њих је што увек са поносом истичу да су били учесници ове манифестације. Милан Николић потврђује да се хемија као експериментална наука рзликује од већине других научних дисциплина. У њој се све може проверити експериментом, а код најмлађих утиче на формирање личности и погледа на свет јер их тера да размишљају, повезују ствари и појаве, хемијске и физичке промене, и све оно што могу да осете чулима или виде у

лабораторији извођењем хемијских реакција различитог типа. Подсећајући да је опсервационо запажање краљица свих метода у хемији Николић оне који још нису закорачили у свет хемијских реакција и објашњења многих непознатих појава, упућује на веб сајт www. mojahemija.org на коме се објављују комплетни стручни материјали са такмичења. Тако и они који још нису заволели хемију могу да виде како су изгледали тестови знања и експерименталне вежбе са свих такмичења основаца и средњошколаца. Иако је хемија прилично популарна наука добар начин за њену промоцију су, сведочи Николић, и бројне криминалистичке серије које се приказују на програмима различитих телевизијских станица. Уједно потвђује да више нема идеалног злочина, а главни кривац за то је управо хемија која помаже да се у

Милан Николић

МАГАЗИН 26.5.2013.

релативно кратком временском периоду дође до починилаца. - Ако нека особа ради нешто нелегално немогуће је да не остави неки хемијски траг. Не мора то да буде само отисак прста, који се лако прикрива навлачењем рукавица, може бити кап зноја, суза, или влас косе која је испала. На основу њих експериментална хемија има могућност да реконструише комплетан ДНК профил, оно по чему се свака особа разликује од других људи – каже наш саговорник. Колико је то тачно потврђује чињеница да се скоро половина сваке епизоде крминалистичке серије одвија управо у хемијским лабораторијама. Модерни детективи, потврђује Николић, нису више они са пиштољима који јуре криминалце, већ хемијски обучени истраживачи који на месту неког злочина сакупљају трагове, а онда вредним и обимним истраживачким радом уз помоћ најсавременијих метода, техника и апаратура откривају хемијске трагове који им омогућују да ухвате кривца. Хемија је наука тешка за савлађивање и једна од ретких чије комплексно градиво инкорпорира знање из математике, физике и биологије, па је зато многи и називају центром науке. Она користи знање математике и математичким симболима и изразима описује оно што се дешава у телу, а са друге стране све што се дешава у телу одвија се пре свега према физичким законима. Пред хемичарима је увек много рада, па су зато они који се одлуче да изучавају ову област најбољи од најбољих, јер је за успех и добре резултате неопходно да се стално учи. Наука брзо напредује, па су хемичари принуђени да стално прате нову научну литературу, али и да буду у току са новим изумима на пољу савремених апаратура и технологија. Због брзог развоја знања брзо застаревају што изискује сталну едукацију кроз праћење литературе која се бави теоријским, али и практичним, аспектима науке. Велику предност у новије време пружа интернет који обилује литературом из свих

крајева света која је само деценију или две раније била готово недоступна. Милан Николић потврђује да се и тамо где не постоји хемијски кабинет, у кућним условима и без иједне епрувете, може извести низ интересантних експеримената који најмлађим остају у сећању целог живота. Хемија даје одговоре на бројна питања, између осталих и на оно зашто колач није увек добар иако домаћица све уради на исти начин. Кад би позвала у помоћ науку схватила би да коначни производ зависи и од квалитета полазног материјала који није увек одговарајући. У случају колача то су свежина јаја, стање у коме се налази квасац, квалитет брашна или температура воде. У откривању разлога зашто нешто није успело састоји се и сва лепота хемије са којом се срећу и домаћице мада најчешће нису ни свесне тога. - Има једноставних експеримената такозване кућне хемије при чему многе хемикалије као што су кухињска со, сахароза, натријум бикарбонат, сирће, можете наћи у свакој продавници. Хемија је толико лепа јер проучава све што је око нас и у нама, стене, минерале, живо и неживо. Увек је у природи и може на нивоу опсервације да приближи деци и оно што је релативно компликовано. Математика може да буде досадна, али хемија и биологија као природне науке које проучавају живи свет и оно што се у њему дешава, то никако нису. Кажемо да је хемија централна наука јер прожима знања свих осталих фундаменталних научних дисциплина. Хемијски закони су стални и одувек важе. Кад нешто откријете, ако урадите под контролисаним условима, увек добијете исте резултате. Лепота хемије је и у томе што све може да се провери, па ученици не морају да уче ништа напамет и без разумевања – објашњава Николић. Основна школа, потврђује наш саговорник, не покрива фундаментално градиво већ даје основна знања која се надограђују даљим школовањем. Београдски хемијски факултет врши

перманентну промоцију хемије, а сви учесници овогодишњег републичког такмичења добили су пропагандни материјал који садржи и диск „Између магије и хемије“ у коме су током само једног сата презентирани веома ефектни експерименти. Обичан човек се врло често плаши хемије из разлога што је не познаје довољно. Промоције коју врше Хемијско друштво Србије и Хемијски факултет имају за циљ да ову науку приближе што већем броју грађана, па се пригодна предавања организују у свим срединама које за њих покажу интересовање, а од наставника, асистената и професора очекује се да објасне хемију повезивањем са свакодневним животом. - Кажу да су две најважније ствари у животу да живите са оним кога волите и да радите оно што волите. Јако је битно да се бавите оним што волите, а хемија је наука која много даје, али и тражи ангажовање за које је, ако хоћете да останете актуелни, потребно стално унутрашње усавршавање. Хемија пружа и прилику за одлазак на стручно усавршавање у иностранству, сарадњу са колегама, научне конференције, размењивање искустава и пријатељстава. Отуда и порука свима да раде оно што воле и не одустају од тога – каже Николић уз потврду да на тржишту рада има незапослених хемичара, али не у значајној мери у поређењу са другим занимањима. Иако су два основна стуба друштва здравство и образовање у нашој земљи се ни једно ни друго никада није претерано ценило. И док се у социјалистичком систему тежило свестраном образовању, које је стварало широки опсег интересовања, младим људима то данас недостаје, па су често сувише апатични и недовољно мотивисани за рад. И поред свега истраживања међу ученицима београдских школа показала су да је хемија увек сврставана у три најомиљенија предмета. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

Сведочанство далеке историје краљевачког краја

МАГАЗИН

26.5.2013.

ДИВОВИ КРАЉЕВА

- У Народном музеју први пут изложени фосилни остаци сурлаша који су у околини Краљева живели пре 16 милиона година. - Зуби сурлаша који су припадали различитим геолошким периодима налажени на неколико локација надомак Краљева, у Годачици, Раваници, Милочају, Адранима, Богутовцу. – Научници сматрају да су поједини примерци били тешки и до 15 тона

рошле суботе организована Ноћ музеја пружила је посетиоцима прилику да, у оквиру изложбе „Дивови Краљева“, по први пут виде ретке фосилне остатке сурлаша, давно несталих рођака данашњих слонова, који представљају део Природњачке збирке Народног музеја у Краљеву. Фосилизовани зуби и делови скелета пружају јединствени увид у живи свет током далеке геолошке прошлости на територији на којој је идентификовано више врста сурлаша од којих неке спадају међу највеће копнене сисаре који су икада ходали земљом.

Аутор изложбе биоархеолог Предраг Радовић, кустос краљевачког Народног музеја, подсећа да је ово тек друга изложба овог музеја која се бави природним наслеђем до сада недовољно афирмисаним на нашој територији. Поред фосилизованих остатака сурлаша, давно изумрлих сродника данашњих слонова, пред посетиоцима су се нашле фотографије, панои са текстовима и скицама који се генерално односе на ове врсте у еволуцији сурлаша. - У питању су четири врсте које се сврставају у три биолошке фамилије

изумрлих сурлаша са више локација на територији Краљева. Оно због чега се изложба зове „Дивови Краљева“ су пропорције сисара који спадају у најмасивније који су икада ходали земљом. Једну од врста, која је идентификована пре пар година у близини Краљева, открио је фосил поред Западне Мораве. Та врста је други по величини копнени сисар који је икад постојао, а чија је просечна тежина прелaзила десет тона. Неки научници сматрају да поједини примерци теже 12 до 15 тона – каже Радовић.

26.5.2013.

МАГАЗИН

Давно изумрли сурлаши хранили су се, као и данашњи слонови, огромним количинама биљне хране, а потичу из давних геолошких епоха много пре појаве човека. У то време је у басену Краљева постојао огроман језерски систем испресецан острвима на којима су живели сурлаши чији фосилни остаци потичу из језерских седимената. Осим ових, новије налазе представљају фрагменти мамута који се везују за каснију епоху када су наши преци, палеолитски људи, ловили мамуте и живели заједно са њима, а по хронологији се поклапају са неандерталцима и модерним људима. Једини налаз који указује на ову врсту потиче из Студенице и индицира на постојање најскорије групе сурлаша са ових простора. Посетиоци изложбе у прилици су да се упознају са делом прошлости који никад није био потенциран, а иако су поједини фосилни фрагменти у музеј доспели у првој половини 20. века никада до сада нису били изложени. Иако овог материјала нема много, сваки изузеtно редак налаз је важан јер документује постојање једне занимљиве врсте давно нeсталих сурлаша. Фосилизовани зуби и део скелета представљају скромни део збирке која отвара прозор у непознати период прошлости Краљева и околине. Предраг Радовић потврђује да су давно изумрли сурлаши насељавали територију данашње Србије пре 17 милиона година, а да су фосилни остаци који се налазе у краљевачком музеју стари и до 16 милиона година. Ове врсте су идентификоване и на брoјним другим локалитетима на којима је тачно дефинисан геолошки слој. - Геолошки слојеви су, према методама геологије, јасно датовани у смислу временског опсега у коме су ове врсте постојале. Постоје и апсолутне методе датовања које се одређују на основу радиоактивног распада изотопа елемената који постоје. За сваки елемент постоји фиксан период полураспада, а хемичари и физичари знају колико траје период полураспада

једног тежег изотопа, који садржи више електрона, до лакшег. Кад узмемо узорак измери се пропорција два изотопа и на основу њихове пропорције зна тачно време и немогуће је да буде другачије – објашњава Радовић уз потврду да фосил није кост већ стена. Фосили су доста ретки, а њихово постојање зависи од специфичних услова полагања у седимент како би се очували. Ако се створе погодни услови у језерским глинама, и ако се прекрију језерским муљем, долази до распада меких делова скелета при чему остају голе кости. Око њих се таложе слојеви муља, а кроз воду постепено на микро нивоу у унутрашњост кости продиру соли и растворени минерали који замењују органски део. Тако жива кост бива замењена минералом, па после много милиона година имамо окамењене остатке које ископавају палеонтолози. Предраг Радовић потврђује да се на одређени локалитет одлази са намером дефинисаном научним искуством о томе где би шта могло да се налази. На присуство сурлаша у околини Краљева указују огромне кости и зуби до којих се у највећем броју долазило случајно када би локално становништво приметило нешто чудно у седиментним стенама. Фосилни остаци испадају из геолошких слојева углавном поред потока који их пресецају и тако долазе у посед случајних налазача који их доносе у музеј не знајући шта у ствари представљају. Када се препознају, научно обраде и опишу, сви ескпонати се депонују и чекају погодно врема за појављивање пред посматрачима. Аутор изложбе „Дивови Краљева“ сведочи о томе да је једна кост одраслог мамута пронађена у Студеници, а да су зуби сурлаша налажени на неколико локација надомак Краљева, у Годачици, Раваници, Милочају, Адранима, Богутовцу и да припадају различитим геолошким периодима. На развој палеонтологије, као науке која се бави изучавањем изумрлих организама, у Србији неминовно утиче осиромашена економија, па се

још увек сврстава у ред периферних ствари. Бројни проблеми везани за обезбеђивања довољне количине средстава потребне за озбиљнија истраживања оптерећују готово све области науке, палеонтологију посебно. Тако палентолошких истраживања готово и да нема, уколико се изузму она која врше стручњаци београдског Природњачког музеја и Рударско-геолошког факултета. Предраг Радовић потврђује да је Србија земља богата фосилним фондом о чему сведочи и део вилице хомо еректуса, човековог претка од пре пола милиона година, који је пронађен у малој Баланици код Сићева. За изучавање еволуције човека изузетно је занимљив готово неистражен простор Балкана, јер се зна да су га насељавале, још пре неандерталца, поједине врсте човеколиких бића које су живеле пре пола милиона година. Претпоставља се да су на овим просторима пре сто и више милиона година живели диносауруси иако је у то време велики део простора данашње Србије био под морем. - Геолошке епохе из којих потичу ови сурлаши су миоцен, плиоцен и плеситоцен. Миоцен је геолошка епоха нешто топлија од данашње, а Европа је у то време била прекривена великим језерима и шумским про странствима. У време кад су ти слонови живели у Европи су живели и човеколики мајмуни, а најранији представници људске линије појављују се у Африци пре шест милиона година. Први прави људи појавили су се пре 2,5 милиона година кад настају и прве алатке – каже Радовић уз напомену да је изложбом „Дивови Краљева“ желео широј јавности, а поготово деци, да скрене пажњу на постојање сурлаша у околини данашњег Краљева. Тек последњих година интензивирана су палеонтолошка истраживања и трагање за фосилним остацима у различитим деловима Србије, а у њих су укључени и стручњаци из иностранства. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

Предраг Радовић

26.5.2013.

МАГАЗИН

Драган Јањић Кики

Краљевачке рок легенде

КИКИ И „БЕЗИМЕНИ“ К

ада се после Другог светског рата Југославија двоумила између истока и запада њене границе су биле готово подједнако отворене за утицаје са обе стране. Знатно више него становницима земаља које су припадале Источном блоку Југословенима су били доступни утицаји запада у различитим сферама живота, музике посебно. Почетак друге половине двадесетог века обележен је стварањем услова да се, у

оквиру могућности, слободно путује ван граница земље, а највећи број становника први сусрет са западним земљама доживео је у Трсту. У нешто повољнијем положају од осталих грађана били су они у којима је бар један од чланова породице радио на железници која је пружала могућност повлашћене вожње и једно бесплатно путовање до било које дестинације у земљи. Некако у то време почеле су у земљу да пристижу и прве грамофонске плоче од рођака у иностранству, а експанзија нове врсте музике у Европи, донела је и на подручје Краљева прве информације о данас већ легендарним Битлсима и Ролингстоунсима.

Све што је ново најбрже су прихватали млади, а италијански шлагери и француске шансоне полако су почели да посустају пред најездом новог правца. Половином шездесетих година, сада већ један од најстаријих краљевачких рокера Драган Јањић Кики био је тек ученик седмог разреда Основне школе „Јово Курсула“ која се налазила у згради данашње школе „Димитрије Туцовић“. До школског дворишта делило га је тек стотинак метара од родне куће, а у школи сваког дана очекивала другарица из разреда Сузана Спасић која је уживала у песмама тада популарног америчког дуета Сони и Шер. И док је са још дечјим заносом покушавала да што верније отпева по

Фото. М. Радовановић

- Краљевачку рок сцену с краја шездесетих до половине седамдесетих година прошлог века обележили „Безимени“, једина група са ових простора која је направила трајне снимке за Радио Београд. – Краткотрајну каријеру обележили бројни наступи широм земље. – Од првог дана стандардни члан Лаза Ристовски један од најбољих југословенских клавијатуриста, члан познатих група „Смак“ и „Бијело дугме“

26.5.2013.

МАГАЗИН

који део песме Кики је ударањем о сто, замишљајући да је бубњар, пратио другарицу. Осталима није преостајало ништа друго до да их прозову краљевачки Сони и Шер. Старији брат Миле, који је већ радио на железници, користио је повољност да путује и једном приликом из Трста донео последњи хит Ролингстоунса „19. нервни слом“ који Кики и данас љубоморно чува у својој колекцији. Стидљиво су се у то време појављивале групице Краљевчана са скромним познавањем музике и великом жељом да имитирају познате светске ансамбле. Група гимназијалаца познати као „Вршњаци“ већ су увелико свирали на игранкама у Дому ЈНА и Електрокомбинату. У јесен 1965. године у краљевачку гимназију кренула је прва генерација свршених основаца који су учили енглески језик. Била је то посебна повољност кад се има у виду

експанзија музичке понуде са овог говорног подручја. Новопечени гимназијалци Ранко Тодоровић и Александар Гајовић почели су стидљиво да наступају као „Добри другови“ а старији Јањић, пожелевши да се прикључи групи једног дана, донео кући добош који је негде пронашао. Много више обрадовао му се Кики који читавих седам дана није пропуштао прилику да удара у њега кад год би му се за то пружила прилика. Када је Миле, кога је врло брзо прошла жеља за музицирањем, схватио да млађи брат има добар осећај за ритам и показује велику љубав према новом инструменту није пропустио прилику да то саопшти оцу. Бубњеве је у „Вршњацима“ у то време свирао Куки, брат Кикијевог школског друга, а пробе су одржаване у породичној кући непосредно уз зграду тадашње школе „Димитрије Туцовић“ сада Музичке школе „Стеван

Мокрањац“. Познанство са бубњаревим братом била је довољна пропусница знатижељном тинејџеру да присуствује пробама „Вршњака“ чији је певач био данас познати глумац Марко Николић. На концерт „Вршњака“ у великој сали Дома друштвених организација Кики је могао да уђе само са старијим братом, никако сам. Када су само годину дана касније „Вршњаци“ свирали у једном од врњачких хотела Кикију није преостало ништа друго до да аутобусом отпутује и из прикрајка посматра музичаре који су после блока инструменталне анимир музике настављали са староградским и забавним песмама уз врло мало народних. Последњи аутобус из Врњачке Бање враћао се у Краљеву само сат пре поноћи, а на седишту до Кикија нашао се до тада непознати, годину дана млађи, момак који се представио

као Зоран Милојчевић. - Почнемо да причамо, а ја кажем да сам бубњар иако нисам ни имао бубњеве. Он каже да је гитариста, па се договоримо да следећих дана, са Зораном Пантовићем који свира бас гитару, одемо на пробу „Вршњака“ у Дому друштвених организација. Долазили смо касније ту да вежбамо у време кад је просторија била слободна и полако почели да привлачимо пажњу. Једне зимске вечери сврате нешто старији Руле и Вецко и кажу да познају једног дечкића који свира клавијатуре. Био је то Лаза Ристовски, тек дванаестогодишњак са клавијатуром која је имала распон тонова од само једне октаве. Кад је сео за клавсен који су користили „Вршњаци“ и почео да свира само смо се згледали између себе. Лаза је већ ишао у музичку школу и свирао саксофон – прича о почецима бављења музиком Кики Јањић. Скромни инструменти нису ства-

рали довољно простора за озбиљан рад и напредовање. И ма колико да бројни родитељи краљевачких тинејџера нису имали довољно разумевања за нови правац у музици Кики и другари имају сасвим супротно искуство. Сакупила су се четворица строгих очева и одлучили да синовима купе инструменте. До тада готово недоступна продавница Росини у Трсту била је адреса на коју се први упутио Кикијев отац. Искористио је као железничар повољност са почетка ове приче и са 230 хиљада ондашњих динара упутио се пут Трста из кога се вратио са новим Бубњевима марке „Холивуд Меаци“. Мало је речи које данас може да изабере наш саговорник како би описао одушевљење у тренутку кад их је угледао. Још више је био одушевљен четири године млађи Ристовски кад је угледао клавијатуре црвене боје марке „Вокс коринтијан“, исте онакве на каквима је свирао Алан

Прајс из надалеко чувених „Енималса“. Власници две гитаре марке „Реисон“, и појачала „Даволи“ са два улаза, постали су два Зорана, Милојчевић и Пантовић. - Чује се по Краљеву да Кики има бубњеве, а ја не смем ни кожу да затегнем, јер се плашим да би могла да пукне. Први сам у Краљеву имао праве бубњеве, па једног дана дође да их види Слободан Стојановић Кепо, касније члан познате групе „Смак“. У то време је већ свирао по хотелима са својом мајком и ујаком. Панто је становао у пролазу иза продавнице „Црвена звезда“, па у стану ослободи једну собицу у којој поставимо инструменте. Ја сам већ имитирао различите ритмове на столу, као што је звук локомотиве и слично, а и они су знали нешто да свирају. Кад смо се учланили у „Абрашевић“ почели смо да вежбамо у њиховим просторијама у Улици цара Лазара, непо-

МАГАЗИН

26.5.2013.

Зоран Милојчевић, Драган Јањић, Лаза Ристовски, Драгослав Вучковић и Зоран Пантовић

средно поред комитета омладине – сећа се Кики. Међу првих пет песама које су увежбали нашле су се „Трла баба лан“ тада изузетно популарне Корни групе, инструментал „Албатрос“ групе Флитвуд Мек и „Прауд Мери“ коју је изводио Соломон Барк. На прво појављивање у јавности није се чекало дуго. На игранкама у Дому ЈНА свирале су „Пурпурне дуге“. Чинили су их гимназијалци гитариста Зоран звани „Чомбе“, бас гитариста Ратко Грубор и певач Борис Цвиташ којима је ритам на бубњевима давао Шишинац. Певали су још Славомир Брајковић Шицко и Драгослав Вучковић Вучко. Негде током 1969. године свратио је Кики са другарима уз молбу старијим колегама да у паузи одсвирају оних пет композиција. - Питају за име бенда, а ми кажемо да немамо, па нас Шицко најави као

групу „Безимени“. Начелник Дома ЈНА био је артиљеријски мајор Пејић који нам је са инструмената скинуо чак и енглеску заставу, а морали смо да учимо и партизанске песме како би наступали на игранкама. Научили смо прво песму „Иво Лола“ и наставили да свирамо док су наши родитељи на смену продавали улазнице за игранке. Плаћали смо закуп сале, таксу за заштиту музичких права, а полако су почели да пристижу и први хонорари – каже Кики. И док су се током зимских месеци игранке одржавале у Дому ЈНА током лета су се млади селили на отворени кошаркашки стадион у центру града. Три наступа недељно у дому, четвртком, суботом и недељом, учвршћивали су самопоуздање пред посебан наступ у великој сали поводом Дана републике 29. новембра. Мај сваке године обележаван је у Краљеву бројним манифестацијама у

којима су учествовали млади, а врхунац је представљало финале такмичења средњих школа током кога су „Безимени“ пратили певаче аматере. Није било много квалитетних бендова ни у окружењу па су „Безимени“ повремено наступали и на игранкама у Горњем Милановцу и Трстенику, а своје музичко умеће доказивали и на две гитаријаде. Прва је била у највећем војвођанском селу Санаду у близини Сенте, а друга у Трстенику одакле су се вратили овенчани титулом победника. У Санаду су освојили друго место, одмах иза групе Смак која је кретала пут славе. Успех није могао остати непримећен, а потврду је добио кад им је уредник емисија „Вече уз радио“ и „Студио шест вам пружа шансу“ Никола Караклајић упутио позив да у студијима Радио Београда направе прве трајне снимке. Биле су то композиције „Маштарење“ и „Сувише мален“ Лазе Ри-

стовског. На надалеко чувеним игранкама у сали краљевачког Електрокомбината наступали су наизменично „Вршњаци“ и „Безимени“ све до тренутка кад Кепо Стојановић није, по повратку из војске, врбовао и одвео три члана бенда. Нови ансамбл „Краљеви ритма“ имао је само један наступ на популарном Кошу, а уз двојицу гитариста и већ афирмисаног бубњара као вокални солиста појавио се Миодраг Петровић Кими. Лазо Ристовски се убрзо вратио, а места гитариста попунили нови чланови. Један од њих био је Ђорђе Павловић који је имао рођаке у Сокобањи. Била је то прилика за добијање првог једномесечног ангажмана на летњој позорници Баште „Врело“. - Свирали смо инструменталну хотелску музику, а на репертоару имали још староградске песме и романсе.

Целог лета је међу посетиоцима било доста омладине тако да смо били презадовољни. Једног дана дођу у Сокобању Панто и Чомбе и питају да ли могу да се врате у „Безимене“. Вратили су се и свирали до 1972. године кад смо преко крагујевачког Феријалног савеза добили ангажман у Зеленики код Херцег Новог са новим гитаристом Рацом Мијатовићем. Поред музичког знања, јер је у музичкој школи већ свирао трубу, имао је и појачало „Меаци 666“. Група „Смак“ је већ била формирана и тог лета наступала на Бабином куку код Дубровника, а Радомир Михајловић Точак и Кепо дођу до Зеленике да по други пут врбују Лаза да напусти „Безимене“ – прича Кики. На велику турнеју по Србији крајем 1972. године „Безимени“ крећу у старом саставу. Након наступа у Краљеву, Горњем Милановцу, Ужицу, Пожаревцу трајаће све до 1974. године када оснивач Драган Јањић одлази на одс-

лужење војног рока. Исте године Лаза Ристовски ће се придружити оркестру Бокија Милошевића на вишемесечној јадранској турнеји да би по повратку, после трећег покушаја, коначно прешао у крагујевачки „Смак“. После неколико безуспешних покушаја да консолидују редове „Безимени“ су заувек нестали са краљевачке музичке сцене. По повратку из војске 1975. године Кики ће прихватити позив Свете Томића Каубоја да приступи групи „Лукс“ коју су чинили још клавијатуриста Миле Врндић, и бас гитариста Ратко Грубор. Почиње нова епизода у каријери једног од најдуготрајнијих краљевачких бубњара и у то време достиже врхунац учешћем на пожаревачкој Гитаријади која, уз бројне трансформације, траје и до данашњих дана. - наставиће се Т. Радовановић

МАГАЗИН 26.5.2013.

МАГАЗИН

26.5.2013.

Педесет година уметничког рада Драгољуба Босића

НАДРЕАЛНО И ФАНТАСТИЧНО - Ликовни критичари поједине слике из опуса од 2118 дела сврставају у врх српског, али и европског, сликарства. - Приликом сликања Босића води божја рука. - Последњих година у креативној игри слика са лакоћом уз помоћ чудне унутрашње енергије. - Главни покретач при стварању апстрактних дела Драгољуба Босића је подсвест. - У Галерији Удружења ликовних уметника „Владислав Маржик“ изложена 21 слика великог формата које предстваљју најбоље радове настале последњих година

Фото: М. Радовановић

Драгољуб Босић

МАГАЗИН 26.5.2013.

време када се радни век човека ограничава на четрдесет година импозантно делује податак о пуних педесет година уметничког рада. Још импозантније делује чињеница да је краљевачки сликар Драгољуб Босић у том периоду урадио више од две хиљаде слика и цртежа које је љубитељима ликовне уметности понудио на увид на 40 самосталних и више групних изложби. Последња од њих отворена је, поводом обележавања педесете годишњице уметничког рада, пре само неколико дана у Галерији краљевачког Удружења ликовних уметника „Владислав Маржик“. Изложена је 21 слика јер галеријски простор није био довољно велики да у њега буде смештено више. А све је почело пре више од шездесет година када је у родним Станишинцима код Врњачке Бање направио прве цртеже фасаде старих зграда. Посебну пажњу привлачила му је црквена зграда у родном селу оплетена прућем и облепљена блатом. Дуго је врњачки основац посматрао цртеже изузетног цртача Љубе Ивановића и покушавао да савлада по који потез све док у завршном разреду основне школе наставник ликовног васпитања није потврдио таленат препоруком да се упише у Уметничку школу у Нишу. Отац Милун није био посебно одушевљен одлуком најмлађег од три сина од кога је очекивао да после завршеног заната потражи сигурно запослење у трстеничкој „Првој Петолетци“. Тог лета 1953. године чувао је Драгољуб, као и обично, овце негде у планини, док је другар за ужину вадио комад сира из посуде увијене у комад новинске хартије. Летимичан поглед на новину већ подобро натопљену сурутком био је довољан да стекне прва сазнања о пријављивању за упис у Уметничку школу. Са мало пара у џепу, тек колико је отац успео да одвоји, кренуо је Драгољуб возом преко Сталаћа према Нишу, а из страха да не заспи и отпутује даље замолио старију сапутницу да га пробуди кад ћира стигне у Алексинац. Требало му је, по доласку, доста времена

да нађе тврђаву у центру града у којој се полагао пријемни испит. Сјатили су се у Нишу те године свршени основци из свих делова Југославије, а тек на крају првог дана, када су кандидати завршили цртеже по живом моделу, сазнао је Драгољуб да се полагање наставља и следећег. Почетак јуна те године карактерисале су високе температуре уз повремене јаке пљускове, а како није претпостављао да ће морати да преспава у Нишу, читаву ноћ провео је шћућурен под једном стрехом. Иако је у Ниш допутовао у најбољем оделу које је у кући могло да се нађе опанчићи на кљунчиће, који су на први поглед изгледали солидно, одоздо су били поцепани и пропуштали воду. Када су ноге постале поприлично натопљене водом, и са мало блата, није Драгољубу преостало ништа сем да их са чарпама баци у Нишаву и на испит крене бос са шајкачом на глави и бриџ пнталонама које му је позајмио средњи брат Добривоје. Годинама уназад је Драгољуб у селу, кад се за то укаже прилика, правио различите играчке од глине. То мало искуства било је довољно да са успехом другог дана испита направи маску са људским ликом. И ма колико био задовољан оним што је постигао велико узменирење представљала је чињеница да пријемни испит траје још један дан. Требало је преспавати још једну ноћ, а на почетку дана ништа није указивало да би то могло да буде у Хотелу „Србија“. Још на измаку вечери онако омален заспао је у углу ресторана, а конобари то нису ни приметили све док следећег јутра нису поново дошли да раде. Тек пошто су установили да ништа не недостаје пустили су га да оде и полаже трећи део пријемног испита, овога пута сликање мртве природе. Са потврдом о положеном пријемном испиту, босоног и без динара у џепу, појавио се испред отправника возова на нишкој железничкој станици. - Објасним да сам полагао испит у Уметничкој школи, да немам пара да се вратим кући, а ни да останем у Нишу. Он ме упути на милиционера који прати воз да ме спроведе до Ста-

лаћа, а од Сталаћа да се сналазим како знам. Тако и урадим. Из Сталаћа ћира полази рано, а ја и даље бос и без пара. Објасним ложачу на локомотиви у кавој сам ситуацији, а он каже да има кћерку у уметничкој школи, погледа ме босог па каже да седнем иза њега и да се не померам да не бих испао из воза. Тако дођем до Врњачке Баље, изађем и напијем се воде на Снежнику, па још више огладним – прича Драгољуб. До куће у Станишинцима остало је још 17 километара пешачења. Добро познатим путем, којим је годинама два пута дневно ишао до школе у Бању и натраг, кренуо је изгладнео и пресрећан кад би пронашао по који лист дивљег лука сремуша и по коју бобицу трњина која је презимила. Мајка Миљојка умрла је у најгоре време, баш кад је Драгољуб завршио основну школу, и оставила иза себе три сина и кћи Љубинку, а отац Милун није био претерано одушевљен кад је сазнао да је Драгољуб положио пријемни испит. Знао је да за школовање треба доста новца које он из најсиромашније породице у селу тешко може да обезбеди. Прве месеце школовања у Нишу, поред носталгије за Станишинцима, обележиле су и лоше оцене из цртања и сликања, а само великим радом и залагањем Драгољуб је до краја полугодишта успео да се избори за петице. Од будућих уметника се у то време очекивало много више од пуког цртања, да свирају, рецитују, пишу песме. Срећи није било краја кад је, током прве године школовања, од изузетног педагога Чедомира Крстића добио похвалу да добро свира фрулу. Био је то, каже данас, пресудан моменат у школовању и подстрек да још више и упорније ради. Када је после пет година школе, 1958. године стигао у Краљево између Конарева и Рибнице, у којима је било места за наставника ликовног васпитања, изабрао је ово друго и школу „Вук Караџић“. - Већ следеће године почиње моја уметничка каријера, а почео сам од реализма. Професоре је највише интересовао лик, а ја сам често оловком, тушем, кредом, бајцом и другим

26.5.2013.

МАГАЗИН

цртачким техникама креирао ликове деце, да бих касније и сликао портрете. Били су ту и мотиви мртве природе, све у реалистичном, реноаровском, сезановском и импресионистичком стилу – прича Босић присећајући се почетака када је у Краљеву било тешко набавити и платно за сликање, па је од жена из околних села, које су ткале, куповао врло квалитетно ланено платно широко тек седамдесетак сантиметара. Вест да је добио награду на првој групној изложби сазнао је Драгољуб Босић у време кад се налазио на одслужењу војног рока, а паре које су му послали добро су послужиле војнику празних џепова. Прву самосталну изложбу организоваће по повратку у још незавршеној згради у центру града, баш на месту на коме се данас налази апотека. - Хотел „Турист“ још није био завршен, нема ни прозора ни врата. Људи пролазе и гледају, а ја седим и не устајем. Чујем коментар да ћу бити велики уметник чим само ћутим и седим – каже Босић. Сликарско умеће усавршава се радом, али и посетама музејима у којима се налазе дела великих

мајстора. Зато се и Драгољуб упутио према великим центрима и обишао добар део света. Након најближе Италије и галерија у Венецији и Риму пут око света водио је према Техерану, Њу Делхију и Агри у којој га је одушевљавао Таџ Махал, а у незаборавном сећању остала су по три дана у Токију, Кјоту, Хонолулуу на Хавајима, Лос Анђелесу. За сликара су ипак најзначајније посете музејима земљама Бенелукса, Француској и Шпанији, музеји са делима Ван Гога и Рембранта у Амстердаму, Веласкеза у Мадриду. - Сви су ми били драги, почев од Леонарда до Ботичелија, ренесансних мајстора и Микеланђела. Од новијих то су апстрактни уметници и експресионисти који су из Европе пребегли у Америку – каже Босић у чијем атељеу више готово да и нема места за нове слике. Током полувековног стварања иза њега је остало 2118 слика и цртежа од којих су бројни у приватним колекцијама, музејима и галеријама у земљи и иностранству. Чувени критичар Срето Бошњак запазио је у Босићевом стваралачком опусу слике које спадају у сам врх српског, али и европског, сликарства. И док је Никола Кусо-

вац хвалио последње радове Душан Ђокић је склон веровању да приликом сликања Босића води божја рука. Последњих година, каже сликар, слика са лакоћом као да му помаже нека унутрашња енергија која чини да се осећа као да је у некој креативној игри. Са искуством повећавали су се формати слика са јаким колоритом, а темпераментни потези постајали све шири и снажнији. - Кад имам идеју направим скицу и, ако је у питању већи формат, положим платно на ливадче. Сликам широким потезима, гледам ону скицу, а додајем нешто из главе. Неки пут испадне и боље него што сам хтео, а некад, мада ређе, и нисам задовољан. Велике формате платна поставим хоризонтално, а кад је лепо време сликам напољу. Уљана боја се брзо осуши тако да могу брзо да сликам једном преко друге – објашњава Босић. У Удружење ликовних уметника Србије примљен је тек после трећег покушаја када је уместо реалистичних представио најновије апстрактне радове. Током уметничке каријере, поред 40 самосталних, учествовао је на бројним групним изложбама у земљи и иностранству, Мађарској, Бу-

гарској, Француској... Ретроспективну изложбу 2002. године у Народном музеју као пресек стваралаштва чинила су реалистичка дела. Четрдесету, каже сликар, чини оно најбоље што је насликао током неколико последњих година. - Овде је све апстрактно, надреално и фантастично. То значи да је главни покретач геста и покрета подсвест, а сликање је тотално ирационално. Слика без фигуре је тотална апстракција. Међутим, код мене се фигура ипак назире, јер не могу без фигуре асоцијативног карактера. Мало се примећује па посматрач мора добро да погледа слику, али и назив дела, да би схватио шта сам желео да кажем и шта сам урадио. Изложба која има посебну тежину врхуни најзрелијој фази стваралаштва – каже Босић чији потез у 76. години живота полако губи енергију и стишава се. Иако пре почетка већ има концепт није необично да се он током рада и промени. Посебна стваралачка снага исказана кроз игру руке и срца, инспирација и воља за радом не долази сваки дан. Кад дође, поређа у хоризонталу по неколико платана формата 1,3х1,5 метар и уз јаку концентрацију

брзим прелазима са једног на друго, без понављања, кад у организму заигра нешто као порок, заврши за око два сата. Сваки човек има особеност коју уметник, тражећи у њој суштину, настоји да посебно истакне у стварању портрета, а оно што је природа започела настоји да оплоди избегавајући фотографски псриступ. У време када је Драгољуб Босић започињао уметничку каријеру у Краљеву су већ навелико радили гимназијски професор Павловић познат као Кориже, Оља Симић, Стеван Арсић Стив, Милорад Маравић, Ђорђе Симић, Раша Дугалић... Био је то својеврсни лоби сликара које су сви мазили и пазили, па је новајлија морао да се бори за своје место међу њима. Након 35 година рада у просвети Драгољуб Босић се повукао у залужену пензију. Његовим путем кренуо је син Бобан, магистар сликарства који предаје у краљевачкој Уметничкој школи. Током радног века добио је Драгољуб све награде које може да добије један просветни радник. Сећање на дане када је као основац свакодневно пешачио по 34 километра до школе и назад била је повод да се новца од Новембарске награде одрекне у корист

ђака пешака. Витрине породичне куће красе сведочанства о многобројним наградама, дипломе и захвалнице, међу њима и она која сведочи о најбољем раду на прошлогодишњем Октобарском салону. Уверен да нико не може да буде добар сликар уколико није добар човек млађима поручује да таленат надопуњују радом, па успех неће изостати. Уметност је Драгољуба до те мере привлачила да је постао њен зависник. Све време рада изузетну подршку пружала му је супруга која се одрицала многих задовољстава како би он могао да обезбеди средства за куповину материјала потребног за рад. На крају круга који се затвара четрдесетом самосталном изложбом гаји потајну наду да би локална заједница, у случају да пронађе средства, могла да направи галерију којој би оставио све своје слике. Сликаће, каже на крају, док год буде могао да помера руке, а можда и после тога. На такву помисао упућује га сазнање о тешко болесном сликару који је четкицама везаним за руке настављао да ради. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН 26.5.2013.

Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН 26.5.2013.

Фото: М. Радовановић

Краљевачки МАГАЗИН ISSN 2334-7678 (Online) Издавач: Агенција за визуелне комуникације „АРТ“, 36000 Краљево, Пионирска 19 Главни и одговорни уредник: Томислав Радовановић Адреса редакције: 36000 Краљево, Пионирска 19 Уређује: Редакцијски колегијум Излази недељом. Рукописи се не враћају E-mail: magazin@art.rs, www.art.rs