Меморијал Великог рата

МЕМОРИЈАЛ В

ВЕЛИКОГ РАТА

- Артиљеријски мајор у пензији Раде Вукосављевић истрајава у намери да се на достојан начин обележе сва места страдања у Великом рату на територији Краљева. - Постављена спомен плоча на чесми у Магличу, са именима страдалих на овом месту у јесен 1915. године. - Река Дубочица од памтивека симбол значајних подела. - Овај крај је од давнина важио за ратнички и хајдучки. - Током два светска рата погинуло двадесет девет ратника овога краја, деветнаест у Првом и десет у Другом светском рату. - Постављање спомен плоче са именима страдалих једна је од активности пројекта Меморијал Великог рата Маглич - Дубочица 1915. од кога се очекује да постане специфичан тип туристичке понуде овог краја

Обележавање значајних догађаја из историје увек је прилика за подсећање на неопходност неговања културе сећања и преношење на млађе генерације. Најгласнији су по правилу локални политичари који ни пре скоро две године, када је обележавана стота годишњица од пробоја Солунског фронта и завршетка Првог светског рата, нису штедели речи којим је требало да потврде посвећеност овој обавези. Изгледа да се, као и много пута пре тога, заборавило на жртве Великог рата и обећања о подизању војничке спомен капеле на планини Чемерно и других спомен обележја на територији града Краљева. Да обећања не буду у потпуности заборављена сведоче напори све усамљенијег артиљеријског мајора у пензији Рада Вукосављевића који истрајава у намери да на достојан начин испуни преузету обавезу. То доказује пре неколико дана постављена спомен плоча на чесми у Магличу, засеок Дубочица, са именима страдалих на овом месту у јесен 1915. године.

Река Дубочица која пролази кроз село, настала од Топлице са извором на Троглаву и Рисовче на планини Рисовац, сматра се посебно значајном за историју овог краја, и шире, јер од памтивека представља симбол значајних подела. Резултати детаљнијих истраживања историје овог краја, које је спровео Вукосављевић, потврђују да је још у време Другог српског устанка, од 1817. до 1833. године, представљала крајњу тачку Београдског пашалука. До леве обале реке простирала се побуњеничка Србија, која још није стекла статус кнежевине, а од десне почињала територија Турске. Историјски извори сведоче да су Турци имали неколико караула на Рисовцу, а Срби на другој страни реке на брду Демероња. Кад је 1833. донесен трећи хатишериф, а султан проширио побуњеничку Србију за још шест нахија, југозападна граница је померена на Батњик између Рашке и Новог Пазара. Колико је ситуација на граници и пре тога била нестабилна најбоље доказују честе чарке између припадника српских и турских граничних јединица. И баш ту, у близини нове мини хидроцентрале на Дубочици, налази се гроб једног од граничара на кога упућује сећање мештанина Милана Дражовића, а да није јединствен потврђује гроб другог на узвишењу у реону сеоског гробља. Иако има доказа о погибији два граничара за шеснаест година постојања границе на овом локалитету није далеко од истине претпоставка да их је било и више.

Крајем осамнаестог и почетком деветнаестог века, кад је извршена нова територијална подела Краљевине Србије, река Дубочица је представљала границу између зона одговорности Трећег и Четвртог батаљонског среза Дванаестог пешадијског пука. Тако су мештани са десне обале, посматрано узводно према Бреснику, Полумиру, Ушћу, Јошаничкој Бањи и Рашки, мобилисани у Трећи, а са десне стране реке све до Краљева у Четврти пешадијски батаљон.

Кад је тридесетих година прошлог века извршена нова територијална подела Србије Дубочица је опет одређена

за границу, овога пута између Зетске и Моравске бановине, па су и комшије са две стране реке, удаљени само неколико стотина метара једни од других, сврстани у различите административне јединице. Вишедеценијско историјско искуство основа је да Дубочица буде граница и током Другог светског рата, између Равногорског четничког одреда са једне и Фаворског са друге стране реке. Као и давно пре тога, мештане са десне стране реке за Јаворски корпус мобилисале су Студеничка, Дежевска и Моравичка бригада, а са леве у Равногорски Прва, Друга и Трећа жичка и таковске бригаде. Вукосављевић сведочи да је овај крај од давнина важио за ратнички и хајдучки, а бројни позиви на мобилизацију да је читав крај био густо насељен. Иако није познато колико је мушких глава учествовало у борбама зна се да је само током два светска рата погинуло двадесет девет ратника овога краја, деветнаест у Првом и десет у Другом светском рату.

Постављање спомен плоче са именима страдалих једна је од активности

пројекта Меморијал Великог рата Маглич - Дубочица 1915. који је Вукосављевић детаљно описао на више од сто тридесет страница. - Мобилисани ратници из Маглича и Дубочице током ослободилачких ратова 1912. до 1918. године, најчешће су ратовали у саставу Шумадијске дивизије првог и другог позива, али и у саставу других дивизија Војске Краљевине Србије. Част и славу српског оружја ратници из Маглича и Дубочице пронели су ратујући, крварећи и гинући на скоро целом Балкану. Њихов ратни пут је у највећем броју био везан за Шумадијску дивизију, а част и слава у ослобађању Косова и Метохије од петовековног турског ропства припада и војницима, подофицирима и официрима из састава баш ове јединице.

Тројна инвазија на Краљевину Србију покренута је у подне 22. септембра 1915. године, или 5. октобра по новом календару, када су аустроугарске и немачке окупаторске трупе из састава Групе армија Макензен, снажном и дуготрајном артиљеријском припремом, отпочеле офанзиву и 6. новембра заузеле Краљево. Због великог броја цивила, и избеглица из свих делова земље, командант Прве армије војвода Живојин Мишић је, да би се спречиле велике жртве и избегло уништавање инфраструктуре, прогласио Краљево небрањеним градом. Војску је повукао на улаз у Ибарску клисуру а главне снаге распоредио на левој обали реке од Лакта, где је био Осми пешадијски пук, преко Петреваца и Космајице, где је одступницу за повлачење главнине српске војске бранио Седми пешадијски пук, ка Јајинцу и Врановцу где су били распоређени Ужички одред Четврти пук трећег позива и Други пешадијски, а Доњовасојевићка бригада на каонским положајима. На десној обали у висини Липара и Брезне била су распоређена два пука Дринске дивизије другог позива што је условио нешто непроходнији терен преко Столова и даље, сведочи Вукосављевић.

Након заузимања Краљева аустроугарска војска је припремала нову офанзиву и пробој српских положаја на

Лакту, Космајици и Врановцу, а најжешће борбе вођене су између 7. и 10. новембра кад је Седми пешадијски пук принуђен да се повуче на десну обалу реке Лопатнице и даље преко Чуђака на Мартење. Крајња тачка је био превој Демероња где је већ био Девети пешадијски пук другог позива који је Мишић желео да помери на Чемерно како би зауставио аустроугарско надирање из правца од Ивањице. Осми пешадијски пук се са положаја код Лакта повукао до Ћириловца у Богутовцу, и посео простор између Матовића кафане и моста у Пивницама. Жестоке борбе су отпочеле 11. новембра и достигле максимум два дана касније управо на реци Дубочици.

Аустроугари су већ потиснули српску војску са положаја на Чемерну, па се Четврти пешадијски пук другог позива повукао на Радочело где су положаји били толико јаки да нису могли да их пробију. Да би спречили отпор, Аустроугари су испред својих снага истурили избеглице и цивилно становништво што је било довољно српским војницима да масовно бацају оружје и предају се јер нису желели да пуцају на своје.

На дешавања из тог периода, и приче оца Радомира Бажалца који се после четири године ратовања вратио са Солунског фронта, подсећа времешна Радмила Мијаиловић. - Овде су живеле саме баба Николија и мајка Разуменка, а кад су аустроугарски војници са Швабама наишли овуда 30. новембра уништили су све што нису могали да понесу. Пред зиму која је долазила мајка, баба и други мештани нису имали ништа, ни хлеба ни стоке, сем нешто кукуруза које је баба успела да сакрије у сламарицу па кад наиђе Шваба легне на кревет и закука а војници, плашећи се тифуса, залупе вратима и побегну.

Последњи дан новембра 1915. био је најцрњи за ово село, јер су аустроугарске и немачке трупе покупиле све цивиле, избеглице и овдашње становништво, и терали их испред себе да наше војнике не би на њих пуцали. Тако су успели да пробију линију фронта на реци Дубочици, убили су Влаја Кошанина чији се споменик налази одмах иза че

сме, конфисковали и уништили све што су нашли тако да је народ остао без ичега и једва преживео зиму, сведочи Радмила.

За народ овога краја наступила је сурова зима без исхране за људство и стоку, а већ следеће године појавили су се одметници, који су или побегли из војске или и пре рата били разбојници, па су ишли по селима и тражили од народа храну. Да нису презали ни од убистава сведочи пример супруге Влаја Кошанина која је страдала годину дана након смрти мужа.

Меморијал Великог рата Маглич - Дубочица 1915. је резултат жеље да се очува успомена на страдале припаднике српске војске који су у јесен друге године Великог рата бранили одступницу главнини српских снага која се, преко Косова и Албаније, повлачила према Грчкој. - Желим да, поред ових спомен обележја и амбијенталних учионица посећених свим јединицама које су водиле борбу на овим просторима, на неки начин оставим вековни спомен, баш као и на Врановцу где смо поставили амбијенталну учионицу са четрдесет четири историјска текста, документа, слика и карата. Посветили смо их Ужичком одреду, а ова спомен чесма и цео комплекс Меморијал Великог рата Маглич - Дубочица 1915. биће посвећен Дунавској дивизији другог позива која је са Седмим пуком другог, Осмим првог, Деветим другог позива и осталим јединицама водила жестоке борбе на овим просторима. Исти третман заслужује Дринска дивизија другог позива, која је водила борбе на Столовима, а спомен собу посвећену тој дивизији урадићу у Полумиру код висећег моста. Спомен чесма је већ припремљена, а до краја године урадићу и спомен собу, обећава Вукосављевић и подсећа да Меморијал Великог рата Маглич - Дубочица 1915. садржи три независне целине.

Једну чини спомен чесма у Горњој Дубочици поред реке Топлице, на раскршћу путева који воде према Чемерну и Троглаву. На њој су већ постављене три значајне спомен плоче, прва са прегледом јединица које су учествовале у борбама на овим просторима и подацима о пореклу и старости бораца. Централна је посвећена страдалим мештанима из Маглича и Дубочице и тројици припадника Осмог пука пореклом из Пожаревца, а целину затвара трећа која сведочи о извештају који је Живојину Мишићу послао пуковник Васић.

Поред основне постављене су још две мање плоче од којих једна сведочи о донаторима, друго доноси пригодне стихове посвећене страдалим војницима а очекује се још једна са фотографијом припадника артиљеријске батерије пронађеном код Милоша Гојковића, насталом између 1913. и 1914. године након завршетка Другог балканског а пре почетка Првог светског рата. Вукосављевић подсећа да други елемент Меморијала Великог рата представља преглед споменика крајпуташа који ће бити постављен поред Ибарске магистрале на месту одакле се одваја пут према Магличу. На простору ограниченом на дужину од два метра и двадесет а ширину метар и двадесет центиметара биће изложено двадесет листова А3 формата са картографским приказом споменика крајпуташа, подацима о месту где се налазе и епитафом који је на њима написан.

Меморијал Великог рата Маглич - Дубочица 1915. затвара трећи сегмент, видиковац са амбијенталном учионицом, на средини пута од магистрале до Маглича. Планирано је да, слично ономе на Врановцу, буде представљено педесетак архивских докумената, историјских текстова, фотографија и спискова погинулих. Вукосављевић подсећа да ће сва три елемента представљати јединствену целину од које се очекује да постане специфичан тип туристичке понуде овог краја. Аутор идеје о постављању Меморијала посебно истиче чињеницу да је све урађено искључиво средствима више од педесет донатора, делом новчаним прилозима, радом или материјалом неопходним за реализацију пројекта. Податак да локална самоуправа није уложила ни динара из градске касе подгрева наду да би значај спомен обележја био значајан порив да бар доведе у подношљиво стање пут који води до њих. Т. Радовановић

Радмила Мијаиловић