Kraljevski MagazIN

dрага наша децо духовна, Радујмо се на овај велики и дивни празник Рођења Господа, Бога и Спаса нашег Исуса Христа, којим се остварило спасење света и човека! Придружимо се анђелима певајући: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!” (Лк 2, 14)! Зраци славе Господње су нам открили пећину која је свету постала источник Пута, Истине и Живота! Веселимо се са свеколиком творевином кличући песму нову, јер је Велики и веома Хваљени, над свима Господ, постао малено Дете! Ликујмо и, попут пастирâ у оној светлозарној ноћи, светлијој од дана, пригрлимо Онога Који је савио небеса у јасле! Празнујмо и, следујући мудрацима са Истока, неустрашиво проповедајмо блистајућу Звезду која је

одагнала таму смрти и привела нас вечној Светлости и вечноме Смислу! Тајна Божића садржана је у бескрајном смирењу Превечнога Који се родио као Детенце и дозволио да га додирнемо, а умало, по свезлој замисли Иродовој, и повредимо. Но, не марећи за људске слабости, Син Божји очекује нашу љубав и омогућује нам да Га загрлимо. Тако смо о Божићу позвани да будемо судеоници Његовог одрастања у овоме свету како бисмо узрасли у меру раста пуноће Христове (Еф 4, 13). У овој богочовечанској спрези ми усвајамо јеванђелске врлине, вечне вредности које Син Божји Собом доноси на земљу. Живећи по заповестима Господњим, у окриљу свете Цркве, ми почињемо да гледамо Његовим очима,

дишемо Његовим плућима и мислимо Његовим умом. На тај начин постепено усвајамо ум Христов, јеванђелски етос, вечне вредности, постајући препорођени људи, грађани Царства Небеског и укућани Дома Божјега. Браћо и сестре, ако се определимо да будемо обликовани Тајном љубави и смирења, пројављеном у Догађају Рођења Христова, преобразиће се и све око нас. Ако нам мерило свих вредности постане Божанско Чедо Које повијено лежи у јаслама, зачућемо исти онај укрепљујући глас анђела који је у првој божићној ноћи утешио пастире: „Не бојте се! Јер вам, ево, јављам радост велику која ће бити свему народу. Јер вам се данас роди Спас,

божићног мира

ровани нам мир

и у

га не

породице,

утемељене у хришћанским вредностима. Одговор Цркве на ову јавну и трајну агресију не може бити другачији до јеванђелски, апостолски и божићни. То значи да Црква неодступно стоји на својим вечним и непромењивим уверењима, чувајући границе Закона како је благоизволео Бог, не намећући своје вредности никоме, али, истовремено, не одступајући од њих ни за јоту. Ниједну личност под небеским сводом ми не изводимо на свој, људски суд, нити бацамо духовно камење на оне који не деле нашу веру, али одлучно одбијамо да било чији слободни, али погрешни избор изједначимо са нашом слободом и одговорношћу која је прати. Да би, у дубоко рањеном друштву, деца могла да се одупру поплави позивâ на насиље у школама, на друштвеним мрежама, на стадионима и у спортским халама, треба да буду одгајана у здравом породичном окружењу, обликована љубављу, а не мржњом и агресивношћу. Појаву насилног и деструктивног понашања у нашим школама прате и већ поменута недопустива настојања да се читавом просветном и образовном систему, од вртића до универзитета, наметну учења, идеологије, праксе и обичаји потпуно опречни хришћанском етичком кодексу и богоугодном животу не само нас православних Срба него и свих са којима делимо животни простор. У данима божићне радости, мира и породичне топлине у нашим су молитвама и они међу којима букти ратни огањ, а најпре једноверна браћа и сестре из Украјине и Русије. Са тугом гледамо на ратне сукобе и жртве, у чему, јавно или тајно, учествују разни актери. Последице трагичног братоубилачког руско-украјинског сукоба, подстицаног свакодневно споља, страшне су, а ратни пожар, као никада до сада, прети целом свету. Због тога се са посебно усрдном молитвом обраћамо Богомладенцу Христу, а искреним братским позивом свим не-

посредним и посредним учесницима рата, да пронађу у себи снаге, како би престало страдање, избеглице се вратиле у своје градове и села, обновили се њихови домови, а мир се вратио у подручја захваћена ратним пожаром. Од половине ове године и у нашој заветној родној земљи, на Косову и у Метохији, вековни комшилук поставља ултиматуме, провоцира, спроводи терор и непрекидно прети преосталим, незаштићеним Србима прогоном и зулумом, уз злослутно ћутање или, чини нам се, прећутну подршку појединих моћних држава. Подсећамо све надлежне чиниоце на то да и за Србе на Косову и Метохији треба да важе универзална људска права и слободе какве имају Албанци и сви људи на свету. Лична безбедност, сигурност имовине и слобода кретања припадају свима подједнако и као таква морају да буду неприкосновена. Клањајући се Рождеству Христовом, молимо се да у нама, али и у свима са којима делимо простор и време живота и у свим народима света завладају љубав, разумевање и божићна добра воља и мир који превазилази сваки ум (Флп 4, 7). Празничном радошћу Рождества покретани, са нарочитом архипастирском бригом и одговорношћу поручујемо свим нашим саплеменицима,браћи и сестрама, православним Србима, где год живели, да је Мајка Црква увек уз њих и да их позива да буду будни за слушање и вршење Јеванђеља Христовог, а кроз то приправни да благу вест мира и љубави неућутно објављују сваком човеку и целом свету. Честитајући

вам Божић и Нову 2023. годину доброте Господње, желимо вам свако истинско добро и неотуђиву радост од Богодетета Христа, уз сверадосни божићни поздрав: Мир Божји –Христос се роди!

badwe ve~e

на дан рођења спаситеља света сина Божијег Исуса Христа. - празник рађања новог живота, празник деце и детињства, родитељства очинства и материнства. - У овом периоду најважнији празници су Детинци, Материце, Оци, Туциндан, Бадњидан, Божић, Нова Година, Богојављење, Јовањдан и Савиндан

И

ако се, као највећи хришћански празник, Васкрс сматра празником над празницима, код Срба се Божић и празници везани за њега најсвечаније прослављају и обилују лепим обичајима, који време од неколико недеља чине најлепшим и најсвечанијим периодом у календарској години. Божић се празнује као успомена на дан рођења спаситеља света сина Божијег Исуса Христа. Чињеница да је то празник рађања новог живота, празник деце и детињства, родитељства очинства и материнства, украсила је код Срба овај празник најлепшим верским обичајима и обредима чији се основни смисао своди на један циљ, умолити Бога да сачува и увећа породицу и имање домаћина. Све то је изражено у краткој народној здравици и молитви о Божићу: „Дај, Боже, здравља и весеља у овом дому, нека нам се рађају здрава дечица, нека нам рађа жито и лозица, нека нам се увећава имовина у пољу, тору и обору!“

Божићу се радује и старо и младо, и мушко и женско, а неколико недеља пре и после њега, од Никољданадо Савиндана,траје свечано празнично расположење. Народ се весели и радује, у кућама и породицама влада пријатно духовно расположење, у атмосфери се осећа тихо празнично блаженство, па се у таквим приликама људи мире, праштају једни другима увреде нанете преко године. У овом периоду најважнији празници су Детинци, Материце, Оци, Туциндан, Бадњидан, Божић, Нова Година, Богојављење, Јовањдан и Савиндан, а за сваки од њих везани су лепи српски

канап или дебљи конац, а обично се завежу ноге или руке, а канап другим делом завеже за сто или столицу. Везивање на Детинце, Материце и Оце, има вишеструку симболику. Симболизује чврсте породичне везе, слогу, мир, поштовање и међусобно помагање у свим приликама,упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама са уверењем даће се ко поседује поштено зарађену имовину и добра дела, лако откупити у свим споровима пред земаљским судовима, посебно на последњем Страшном суду где ће се само вредновати оно шта је добро у животу учинио.Добра и штедљива деца прикупе нешто средстава штедњом, па за тај дан набаве неку част и „дреше“се онима који их вежу. Материце Материце падају у другу недељу пред Божић и представљају највећи хришћански празник мајки и жена.То-

деца поране и унапред припремљеним канапом, концем, шалом, марамом или каишем, на препад завежу мајку за ноге, на исти начин као што их је она везивала на Детинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана, деца јој честитају празник, а она дели поклоне и на тај начин се „дреши“. Материце се у новије време свечано прослављају и при православним храмовима, нарочито по градовима, а богомољне жене у договору са свештеником припреме пригодну академију са програмом у коме учествују деца са прикладним рецитацијама и певањем. Потом везују присутне старије жене, а оне им се „дреше“поклонима и припремљеним пакетићима, књигама, крстићима и другим. У појединим случајевима организује се посета болницама, нарочито дечјим одељењима, а деци носе поклони што овом празнику даје пун хришћански смисао.

Оци или Очеви

Овај празник се празнује у прву недељу пред Божић, као и на Материце, деца везују очеве који им се „дреше“ поклонима. Оци, Материце и Детинци су породични празници за које домаћице припремају свечани ручак на коме се окупља цела породица. Ови празници, и обичаји везани за њих, доприносе јачању породице, слози у њој, разумевању, поштовању између деце и родитеља, старијих и млађих, што све заједно чини породицу јаком и здравом, а зна се да је породица темељ друштва државе и цркве.

Туциндан

На два дана пред Божић, 5. јануара, је Туциндан када се коље и реди печеница за Божић. Некада се печеница убијала крупицом соли, касније

ушицама од секире, па се убијено или ошамућено прасе,или јагње,клало и редило. Зато је овај дан и назван Туциндан. За печеницу се обично коље прасе или јагње, а неко још коље и припрема печену ћурку, гуску или кокош. Обичај везан за клање печенице води порекло из старих многобожачких времена,везан је за приношење жртве а Црква га је прихватила и благословила, јер после шестонедељног поста, добро дође јача храна, поготово што су тада изузетно јаки мразеви и зиме.По народном веровању на тај дан не ваља тући децу, јер ће целе године бити неваљала и боловати од чирева.

Бадњи дан

Дан уочи Божића зове се Бадњидан, назив је добио по томе што се тада сече бадњак и уноси у кућу, а са овим даном почиње Божићно славље.

Рано ујутру, већ у зору, пуцањем из пушака и прангија објављује се полазак у шуму по бадњак, а чим сване, ложи се ватра и уз њу приставља печеница. Жене у кући месе божићне колаче, торте и припремају трпезу за Божић. Шта је бадњак?

Бадњак је најчешћ младо, храстово или церово дрво, у неким крајевима јелово или борово, које се ујутру рано на Бадњидан сече и доноси пред кућу, а уочи Божића пресеца и, са сламом и печеницом,уноси у кућу. Пре изласка сунца, на Бадњидан, домаћин са синовима или унуцима одлази у шуму да сече бадњак и бира обично млад и прав церић, ако га нема може и храст, а стабло треба да буде толико да може на рамену да га донесе кући. Кад одабере одговарајуће дрво домаћин се окрене истоку, три пута се прекрсти, помене Бога, своју

славу и сутрашњи празник, узима секиру у руке и засеца секиром укосо, и то са источне стране. По народном веровањумора се посећи са три снажна ударца, а што секира не пресече од три ударца довршава се ломљењем или увртањем. Ломљени део на бадњаку се зове брада, а пожељно је да буде на сваком дрвету за које се води рачуна да падне директно на земљу без заустављања на неком другом. Ивер од бадњака се узима и ставља међу карлице, да кајмак буде дебео као ивер, а кад се бадњак донесе кући, усправи се поред улазних вратагде стоји до увече.

Бадњак симболички представља дрво,које су пастири донели и које је праведни Јосиф заложио у хладној пећини када је рођен Христос.

Бадње вече

Бадње вече спаја Бадњидан и Бо-

жић, па се за пријатељски блиске особе каже да су везане као Божић и Бадњидан. Кад падне мрак домаћин са синовима уноси у кућу печеницу, бадњак и сламу. Печеницу обично двојица носе између себе на ражњу, а први који ступа десном ногом преко прага поздравља домаћицу и женску чељад речима: „Добро вече! Честит Божић, Бадње вече!“, а оне посипају са зоби и пшеницом одговарајући: „Добро вече! Честити ви и ваша печеница!“Печеница се уноси у собу где се обавља вечера на Бадњидан и Божићни ручак, и прислања на источни зид, тамо где су иконе и кандило. Пошто се бадњак претходно исече са дебљег краја на три дела, величине да може да стане у шпорет или какву пећ, и тако уноси у кућу. Ставља се на огњиште, али ако га немапоред шпорета или пећи и одмах ложи једно дрво, а тамо где нема пећи или шпорета, код печенице.

Бадњак и слама

Стари обичај је био да се на дан пре Божића у кућу унесу три велика пања, који симболизују Свету Тројицу,и поставе поред огњишта. Из њихове ватре палиле су се свеће, често би се у ватру у којој су горели додао део гозбе и пића, а она је требало да донесе мир и добро укућанима. Бадњаком се називао само један велики пањ, или зелена грана која се обично прислањала уза зид са спољне или унутрашње стране дома. У кућу је обично отац породице уносио сламу која би се распрострла по поду, симболизујући Исусово рођење у штали. Слама би се поставила под столом уз певање божићних песама, жене би често извлачиле сламке, а она која ухвати дужу имала би већу и бољу преслицу. Од остатка сламе правили су се венци и снопови који су симболизовали плодност и добар род или би се слама поставила на сто прекривена, најчешће белим, столњаком. На слами се седело и причало све до одласка на поноћку, а често се по ноћи на њој и спавало, симболизујући самог Исуса. Божић Најрадоснији празник међу свим празницима код Срба је Божић који се празнује три дана. Први дан Божића је увек 7. јануара кад ујутро, пре свитања, звоне сва звона на православим храмовима, пуца се из пушака и прангија и објављује долазак Божића и Божићног славља. Домаћин и сви укућани облаче најсвечаније одело и одлазе у цркву на јутрење и Божићну литургију, а након тога примају нафору. Људи се поздрављају речима: „Христос се роди!“, а отпоздрављају са „Ваистину се роди!“, на исти начин све до Богојављења. Када домаћин дође кући из цркве, и поздрави све укућане божићним поздравом, они му отпоздраве љубећи се међусобно и честитајући једни другима празник.

Положајник

Рано пре подне на Божић у кућу долази специјални гост који се обично договори са домаћином, а може бити и случајни

не, па преда кадионицу неком млађем који кади целу кућу. Уколико неко зна отпева божићни тропар, а ако не наглас се чита„Оче наш“. Кад се молитва заврши приступа се ломљењу чеснице која се окреће као славски колач, прелива вином и на крају ломи на онолико делова колико има укућана, а ко добије део у коме је новчић биће, по народном веровању, срећан целе те године. Када се заврши ломљење чеснице, укућани једни другима честитају празник и седају за трпезу. Божићна трпеза Православни хришћани на Божић иду на јутрење и Литургију и причешћују се, а затим долазе

кући

После ручка се одлазило на честитање родбини и пријатељима, а потом осталим мештанима, а коледање,или честитарење,чинило се певајући традиционалне божићне песме. Честитарима су следовали дарови, а младићи су девојкама често као традиционални божићни поклон поклањали украшену јабуку божићницу. Ако би на Божић падала киша, веровало се да ће уродити све што се окопа мотиком.

Након Божића Дани по Божићу су празници који

спремљена богата

раније

резање Христово, а затим Богојављење које је значајно због тога што се приликом крштења Исуса Христа Бог јавио у три лица, Отац гласом, Син крштен, а Свети Дух у виду голуба. Прослава Божића у свету Као традиционални породични празник када се дају и примају пригодни поклониБожић славе и многи нехришћани, а уз прославу су се развили бројни обичаји попут кићења божићног дрвца, певање божићних песама и даривање. На Тајвану је Божић неслужбено слављен будући да је тога дана1947. године потписан устав Републике Кине који се славио као национални празник, а иако је 2001. укинутпонегде се слави неслужбено. У Мексику људи ,попут оних који су посетили малог Исуса, иду од врата до

врата честитајући,а каткад их позову унутар домова где учествују у разбијању једне врсте шареног спремника на ужету испуњеног слаткишима. У Венецуели се на Света три краља деца буде и виде да недостаје слама коју су ноћ пре оставили поред кревета, а на њеном месту су поклони. Верују да су поклоне оставили мудраци и њихове деве, а ако имају црну мрљу на образу да их је, док су спавали, пољубио један од мудраца етиопски краљ Балтазар. У Аустралији и земљама истог поднебља Божић се слави усред лета због временске разлике између полулопти, а у Финској се Деда Божићњак назива Јоулупуки што у преводу значи „божићна коза“. Име му долази од старе традиције кад су се људи одевали у козју кожу и кружили кућама једући остатке од божићних јела.

Божић у урбаној средини Како су Срби Божић, као и крсну славу, славили у тешким ратним условима у рову, на стражи, на фронту, лакше га је славити у светлим, пространим, топлим и комфорним становима, у градским срединама чак и тамо где нема ватре ни огњишта, шуме, дрвећа и где је на високе спратове немогуће подизати велико дрво и сламу.Уместо њега узме се мања храстова гранчица, и мања количина сламе,па све заједно са печеницом уочи Божића уноси у кућу и ставља испод славске иконе. Запали се свећа и кандило које симболише ватру и огњиште, а кућа окади тамјаном, изговоре се молитве које се знају, или се прочитају из молитвеника, и то вече проводи у пријатној породичној атмосфери уз слушање црквене музике и песама са касета, или гледање филмова верске или моралне садржине.

Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

коро седам деценија биста прослављеног јунака Првог српског устанка Јована Курсуле красила је парк на углу Београдске и Улице војводе Путника. Кад је ових дана један од пролазника приметио да је пала са постамента једино што је могао било је да је исправи пре него што су обавештени представници Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије „Јован Курсула“, припадници Полицијске управе и Завода за заштиту споменика културе. Након што је извршен увиђај бисту су преузели радници Јавног комуналног предузећа „Чистоћа“,а Завод за заштиту споменика преузео обавезу да изврши конзервацију пре него што буде враћена на место сакога је пала. Председник Друштва „Јован Курсула“ др Милан Матијевић подсећа да је споменик подигнут 1954. године на иницијативу професоракраљевачке гимназије Јована Кричковића и новинара Миодрага Сарића. Иако нема потврде узрока који је утицао на рушење сумња се да је то небрига и метеоролошки услови који су, посебно током зимског дела године, неповољно утицали на везу бисте са постаментом. Једино што је током деценија чињено, каже др Матијевић, било је да радници „Чистоће“ повремено оперу бисту. Обележавање годишњице ослобођења Карановца у Првом српском устанку сваке године је прилика да чланови Друштва „Јово Курсула“ положе цвеће испред споменика јунаку чије име носе, а једини су у овомкрају који га се сете на Велику Госпојину кад се,у сарадњи са свештеником, одржи парастос у порти цветачке цркве где је сахрањен Јово Курсула. Учинили би и више, каже др Матијевић, кад би локална самоуправа имала више разумевања при додели средстава којима се суфинансира рад организација цивилног друштва. Податак да им последње две године из градске касе није додељен ниједан динар на најбољи начин сведочи о односу према култури сећања на најзначајније личности из историје овог краја. - Мало пажње смо посветили васпитању деце, а под налетом модерних

ствари ни у школском програму скоро да нема ништа. Јово Курсула има улицу у Чачку, усред Варварина му је подигнут споменик у знак победе спске војске на Варваринском пољу, Александар Карађорђевић на Делиграду подигао цркву посвећену Курсули а у двадесет једном граду у Србији имамо улице којеносе његово име. Сима Милутиновић Сарајлија је 1826. написао песму о Јовану Курсули, Јован Драгашевић 1957. године, народ их и данас пева а о значају за националну историју сведочи податак да је Карађорђев син Александар сиромашној удовици Јована Курсуле доделио финансијску помоћ, каже др Матијевић, коаутор књиге о прослављеном јунаку коју је, приликом отварања реконстрисаног атлетског стадиона, поклонио председнику Србије Александру Вучићу. Сазнање да је председник прочитао огледа се у потврди размишљања да део аутопута између Појата и Прељине, познатијикао Моравски коридор, понесе име по јунаку који се под притиском турског зулума одметнуо у хајдуке. Бројни подаци сведоче да је бранио српски живаљ у гружанском и рудничком крају и испод Котленика а Карађорђе га именовао командантом устаничке коњице, поставио за барјактара и доделио звање војводе. Др Матијевић подсећа да је Курсула убио турског агу Згура, а током битке код Варварина посекао знаменитог турског мегданџију. Од рана задобијених у боју на Делиграду Курсула шеснаестог дана августа 1813. године по старом, или тринаест дана касније по новом, календару окончан је живот Јована Петровића Курсуле започет четрдесет пет година раније у Доњој Горевници код Мрчајеваца.На некрополи у порти цветачке цркве, потомству је остављено богато меморијално наслеђе које говори о светлим тренуцима српске историје, а свако име урезано на споменицима око цркве о јунаштву, подвигу и жртви узиданој у темеље слободне Србије. Иако се поуздано зна да му се мајка звала Магдалена, а отац Велимир,

неки историчари сматрају да је његово име било Петар, јер је Јован носио презиме Петровић. Славу великог и непобедивог мегданџије Курсула је стекао 1810. године после победе над црним Арапином коју је у песми „Бој на Варварину“ опевао професор београдске Велике школе Јован Драгашевић.

Јован Курсула је одрастао у родном месту, а у Цветке се преселио касније са мајком која се преудала после смрти мужа. Већ на почетку Првог српског устанка придружио се коњичкој јединици војводе Лазара Мутапа, учествовао у ослобођењу Чачка исте и Карановца следеће године, а био је један од истакнутијих учесника Боја на Мишару у коме су се посебно истакли Мутап и Рака Левајац.Историјски извори потврђују да је Курсула био веома развијен, проћелав човек беле пути најчешће одевен у гуњ, беле вунене чарапе и сељачке опанке. Као изузетно добар коњаник у борбу је најрадије ишао само са сабљом, а није користио ни кубуру ни пушку. Кад су га на самрти упитали чега се ужелео признао је да није ничега, јер се најахао добрих коња, наносио лепог оружја и насекао многих непријатељских глава, а посебно се истакао у биткама на Црном врху и касније Варварину. Поуздано се зна да је Курсула 1806. године са Карађорђевим барјактаром Танаском Рајићем дочекао злогласног турског дахију Гушанца, који је повео турску војску на Тополу, потукли су га и натерали у бегство са војском према Јагодини. У септембру1810.на Варваринском пољу српска војска се под вођством Карађорђа,а потпомогнута руском војском, сукобила са турском коју је предводио Рушид паша. За Србију је посебно тешка била 1813. након што је годину дана раније њену заштитницу Русију напао Наполеон Бонапарта. Био је то разлог због кога су повучене трупе са Дунава, из Молдавије и Влашке, а кад је остала без заштите то су искористили Турци и напали је са три стране, најжешће из Босне одакле су војском командовали Дерен делија и Сулејман Скопљак паша.Устаници су направили план од-

бране земље одбијајући предлог врховног вожда Карађорђа, који је знао да без помоћи Русије неће моћи да пружи већи отпор, да се повуку са граница док се не заврши рат са Наполеоном, напусте утврђења и из планине пруже герилски отпор. Већина војвода у војном савету сагласила се са предлогом погрешне тактике војводе Младена Миловановића да се бране у утврђењима као што су Делиград, Неготин и Шабац што је имало негативне последице, јер устаници нису могли фронтално да се супроставе знатно бројнијој турској војсци. Након 1809. године и пораза српске војске на Каменици код Ниша, где је погинуо војвода Стеван Синђелић, већ наредне су уследиле битке на Штубику, Малајници и Варварину где је на српској страни ратовала и руска војска под командом генерала Орука. Кад се између две војске појавио Црни Арапин изазивајући на двобој српске јунаке нико није смео да изађе, што је било повод да Карађорђе љутито крене кроз логор и потражи, помало наглувог и не превише комуникативног, Курсулу који није волео да командује, али ни да му неко командује па је ратовао сам за себе. Према неким подацима нашао га је како седи на ораховом пању и пуши лулу и указао на податак како нико из српске војске није имао довољно храбрости да изађе на мегдан на шта је Курсула реаговао обећањем како ће да ућутка турског пса. Након што је узјахао као траву зелену и џандрљиву кобилу коју је звао Стрина, јер га је подсећала на стрину која је била баш таква, полако је пошао пред мегданџију, стао, истресао лулу, ставио је у чибукчију и латио се сабље која је била на леђима. Видевши да српски војник иде без пушке и кубуре Црни Арапин се зачуди па, пре него је Курсула почео да се приближава, опали са велике даљине али промаши. Страх да буде убијен довољно далеко од редова турске војске утицао је на жељу да се што пре врати, али Курсула мамузне Стрину и појури Арапина који се упутио према турском логору. Успео је да га стигне пред самим логором и

одсече главу, сишао са коња, узео је и ставио у зобницу а потом донео у српски логор. Легенда каже да су Турци поздравили храброст српског мегданџије настојећи да умање њен значај тврдњом како Арапин и није био посебно значајан јунак. Кад је професор Драгашевић испевао песму „Бој на Варварину“ она је постала толико популарна да су је деца рецитовала приликом пригодних школских свечаности, а старији знали напамет јер је подизала борбени морал и распиривала родољубље. Поред чињенице да је у Варварину подигнут споменик Јовану Курсули није без значаја податак да нема града у Србији без улице са његовим именом. Курсула је био посебно популаран све до Другог светског рата након кога побеђује нова идеологија, а српски јунаци се заборављају тако да омладина данас врло мало зна и о њему. Колика је била његова популарност сведочи и назив првог партизанског одреда у овом крају који је, након подизања устанка 1941. године, понео његово име. Мегдани су се почетком деветнаестог века водили по правилима аристократске Европе, двојица мегданџија са

коња на пристојном растојању пуцали један на другог из кубуре, а настављали мегдан сабљама. Јован Курсула се од осталих издвајао по томе што је побеђивао психички, јер је пре сваког мегдана мирно пушио лулу, а тек потом се хватао за сабљу. Било је у Србији тог времена још чувених мегданџија који су се често служили различитим лукавствима. Након што би дошли на одређено растојање и нанишанили према противнику испуштали би дим из луле како би противник помислио да је „слагала“ кубура, а кад би Турчин кренуо према мегданџији овај би га лако сравнио са земљом. Пре сваке битке Турчин би излазио на бесном хату изазивао неког из српског табора да изађе, а исход мегдана имао је психичке последице на даљи ток битке. Мегдан се завршавао одсецањем главе, а поражени сахрањиван без ње. Турци су посечене главе набијали на коље око шанца, а овај обичај задржао се све до Српско-турског рата 1876. и 1878. године. Након битке код Самокова, у којој је изгинуо велики број српских војника, Турци су им одсекли главе и набили на коље постављено око цркве у Куршумлији. У Боју на Делиграду учествовала је и карановачка војска, са њом и Јован Курсула, а историјски извори потврђују да је једног дана из малог изашао у велики шанац како би се са војводама Новчићем и Парезаном договорио о начину одбране. Стрину је оставио сеизу Љаљевићу из Милочаја, а док се консултовао са војводама Турци су изненада напали шанац због чега је Курсула, да би се дочепао кобиле, изашао из заклона при чему је задобио седамнаест рана од којих једну копљем које се заломило у бедру. Саборци су успели да га спасу, однесу у велики шанац, направе носила и, опијајући га успут љутом ракијом да не би осећао болове, допреме у Цветке где је живео само још неколико дана пре него је преминуо од последица рањавања. Сахрањен је у мајчин гроб, а на споменику код цркве брвнаре пише „Овде почива војвода Курсула који је умро 16. августа 1813. године.

везу да, кад се изда наређење, мобилишу све који могу да носе оружје. Тако је 1813. године војска Рудничке, Пожешке, Јошаничке, Крушевачке нахије и Горњег Ибра кренула у Бој на Делиграду, а исти случај је био и са нахијама оријентисаним према Дрини чији су војници у Засавици бранили шанац који је ишао од Саве.Шанац је било земљано утврђење испред кога

се према непријатељу који је нападао. Према Карађорђевом

у земљи од војвода са народом остао само Милош Обреновић. Након што су се поједине војводе осамосталиле и престале да слушају оболелог вожда, Карађорђе је био приморан да протера из земље Петра Добрњца и Миленка Стојковића који су му пружили отпор, па нису ни били на одбрамбеним позицијама. Овај период представља најтежи у историји током 19. века кад је Србија доживела масовно истребљење становништва. Турци су пљачкали све до чега су долазили, палили куће и терали народ у збегове од којих је у карановачком крају најчувенији био у Брезни који су напали и побили

све што су у њему затекли. Ситуација се мења већ следеће године када је комплетан простор земље под влашћу Турака, а главни везир у Београду Сулејман Скопљак паша који је настојао да успостави бившу власт. У земљу се враћају јаничари, уводи се спахијски систем и све што је постојало и пре Првог српског устанка, раја је могла да изгуби главу на сваком кораку, а Турци постали неограничени владари Београдског пашалука. Док је Карађорђе био у земљи војска је била под чврстом руком, а кад су видели да пружање отпора не даје резултате војници су се разбежали кућама да би заштитили

породице. Чланове породице је на скровито место одвео и војвода Милош Обреновић који је 1814. ступио у контакт са Скопљак пашом и Марашли Али пашом и већ 1815. направио споразум са њима. Пре него је дигнут Други српски устанак угушена је Хаџи Проданова буна а Милош касније, захваљујући оружаном отпору и вештој дипломатији, успео да обезбеди аутономију. Потпуно је добијена тек 1833. године када је Србија постала аутономна кнежевина. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

вебањеуСрбији, паиВрњачка Бања, почелесударастуизводе, лековите, благородне, водеизсамогсрцаземље, идасесвијајуоко специјалнихболница, покојимасебањеипамтеипрепознају. ТакосеицелаВрњачкаБањасавилаокоМеркура, својеспецијалнеболницекојајеједан однајјачихстубовањенетуристичке инфраструктуреињенубедљивонајпрепознатљивијидео. Меркурнијесамосавременоопремљено, међународнопризнато, лечилиштеукојемборбузаздравље успешноводеудруженоилекарии природнилековитифактори, збогчега сунаширезултатиудијагностициилечењуболестиорганазаварење, коштано-зглобногсистемаипревенцији илечењудијабетеса, такозначајни. Меркурјеисјајноместозасвеонекојитрагајузарелаксацијом, потпуним опуштањемиревитализацијомилиза физичкимактивностимаупревентивнесврхе, местоукојемсенамногочудеснихначинабудиздравље. У Меркуру, којичинизанимљивмозаик различитих, инспиративнихмогућности, јеронјеиатрактиванхотелсабогатомресторанскомпонудом, и конгресни, испацентар…, свејеподређеноонимакојиуВрњачкуБањудођувођенипотребомданађулекили жељомдавратеиенергијуиосмех, а мождаидасе– заљубе. Итоневажи самозаонекојисуодселиуМеркуруи већпотојосновиимајумноштвопогодности.

престижана награда Капетан Миша Анастасијевић за прошлу годину. О заслугама за дугогодишње напоре да ову здравствену установу учини лидером у својој области сведоче награде Туристичко срце, Туристичка звезда, за промоцију туризма, Бањски лист за развој бањског туризма, награда за личност године Југоисточне Европе у области здравственог туризма, за најуспешнијег привредника Рашког округа, посебан доприносуразвојуздравственогтуризма, више пута за менаџера године и друге. - Од тренутка кад сампостао директор, са сарадницима подижем и чувам Меркур који је данас озбиљна здравствена установа у рангу врло квалитетних центара за рехабилитацију. Један од највећих успеха је што сам,у периоду од кад сам директор, примио преко двеста педесет младих стручних људи у стални радни однос и успео да на младости заснивамо установу. Данас Меркур има око четири стотине запосленика од којих су педесет посто медицинскиа педесет посто немедицински радници. Постао је национални центар за лечење дијабетеса и једини у Србији где пацијенти могу да дођу на продужену рехабилитацију. Ми смо је назвали едукација зато што пацијент за десет дана боравка добије информацију шта је болест и како се са

да у размацима од пет до седам дана путем интернета достављају податке о начину на који контролишу гликемију, колико су препешачили а колико инсулина унели,како се хране и слично да би од лекара добили савете шта дакоригују у начину живота. Овај начинкомуникације није непознат у свету,а у Меркуру верују да ће гапрепознати и фармацеутске куће које имају интерес да помажу пацијентима. Меркур је и центар за физикалну медицину и рехабилитацију, аколико је последњих неколико година побољшао квалитет услуга најбоље сведочи податак о пацијентима из ширег региона који долазе након различитих прелома, операција, можданог удара и других траума. На услузи им је физикални блок са новим апаратима и више од четрдесет терапеута чији се рад препознаје већ након десет до петнаест дана кад пацијент осети побољшање, боље хода и вежба, стабилније је а мишићни систем јачи. Као и све друге у Србији,Врњачка Бања је настала након што су откривена лековита својства минералне воде која се, у терапијске сврхе, користи са четири извора од којих је главни са топлом водом температуре човечијег тела. Седамдесетих година прошлог века уведене су терапије водом које укључују пијење, инхалацију, купање,вагинално испирање и ректално туширање, апоследњих десетак година обновљене. Циљ је да се балнеологија подигне на виши ниво, а један

и мокраћне бешике, а студија чији се рад после три године истраживања приводи крају сведочи да десет до петнаест дана коришћења значајно побољшава опстипацију. - Ми смо данас постигли да пацијенти,пре свега комерцијални гости који долазе често,питају дали је ово приватно зато што је то врло добро организовано. Лекари, медицинске сестре и терапеути су одавно закључили да ће им, што су квалитетнији, бити бољи услови за рад и већа примања. Зато смо увели стимулације на све комерцијалне услуге, па лекар и сестра имају заиста лепа примања а то враћају квалитетом рада. Зато данас имамо четири стотине педесет гостију, од тога двеста педесет о трошку државе адвеста комерцијалних. За разлику од домова здравља и болница који добију сто посто примања за плате,стимулације,енергенте, реагенсе,специјализације, Меркур то ради осамдесет посто из сопстевних средстава. Имамо уговоре са Републичким фондом за здравстевно осигурање за тридесет девет радника,а осталих триста педесет су на буџету који сами зарађујемо. Циљ ми је да направим озбиљну установу за коју се код људи јавља велика жеља и интересовање да раде. Са сарадницима сам успео да направим анализу и ових дана идемо у Министарство здравља да молимо за нову цену.Тренутна је три хиљаде двеста динара за лечење,рехабилитацију,исхрану,спавање и све остало,а цена болесничког дана коју Министарство плаћа медицинским центрима је шест хиљада динара. Са три хиљаде радимо без икакве зараде,а то је основакоју морамо да имамо да би поделили, каже др Станојевић. Од седам стотина осамдесет лежајева двеста педесет са високим квалитетом намењено је комерцијалним гостима, а капацитет ће до

времено имају квалитетну медицинску услугу. Искуства сличних бањских центара широм Европе, у Карловим Варима, Вишију, Баден Бадену и другим, искоришћена су да би били прилагођени захтевима гостију, а колико се у томе успело сведочи податак да сав простор,сем шездесет соба новог објекта, чине базени и медицински блоковиза релаксацију, одмор и уживање. Врњачка Бања је последњих неколико година постала богатија за десетак добрих хотела који су у значајној мери утицали на промену структуре гостију о чему најбоље сведочи податак да је сваког викенда преплављена дневним и викенд туристима жељним мира и тишине коју је, за разлику од других туристичких центара, успела да сачува. Значајним за добар део резултата у Меркуру оцењују добру сарадњу са локалном самоуправом и заједнички рад на неколико нових пројеката. Један од већих, за које се очекује да заживе ове године, је бивета Снежник као центар културних догађања, изложбени простор и место за одржавање уметничких радионица. Од бивете која је грађена као точионо место минералне воде за пацијенте и госте очекује се да поново оживи и новим садржајима помогне да се што већи број младих врати у Врњачку Бању. - Последњи попис становништва показује да се градови у унутрашњости смањују, а само Београд расте. Зато је наш успех да отварамо радна места, дајемо квалитетне и добро плаћене пословекако би млади могли да се врате и заснују породицу.

сти ендокринологије,дијабетологије и гастроентерологије који пацијентима обезбеђују проходност до клиничких центара. Пре неколико месеци,у простору зграде купатила

сто

у централном бањ-

унапређујемо да спроводимо оно што су нам очеви и дедови оставили, а мислим да смо то усадили нашој деци која су свесна да живе у рајском граду. Као комбинација двадесет првог века и историје Врњачка Бања је једини град у Србији,а мислим и у старој Југославији, који у парку има шеталиште од два километра без саобраћаја, бицикла или мотора. Имамо више од сто двдесет вила изграђених између два светска рата које су сачувале сјај, а то показује како лепо може да траје вечно. Наравно, треба га одржавати и ако будуће генерације само успеју да окрече и среде оно што смо направили биће део наше традиције. Меркур је здравствена установа др-

жавног карактера али смо, захваљујући ентузијазму и љубави свих запосленика, успели да људима усадимо да је то наше,да га чувамо,да будемо врло лојални својој установи па огроман број њих долазе на посао врло задовољни и расположени,јер сууслови рада врло квалитетни.Ми данас грејемо тридесет хиљада квадрата, у новембру смоплатили рачун за струју у вредностиод три и по милиона динара, за гас два и по, за воду милион тако да је месечни трошак око педесет хиљада евра. Платни фонд је преко четири стотине хиљада и то јенешто што установа мора да обезбеди, каже др Станојевић уз најаву повећања зарада у овој години за десет до дванаест одсто. Две деценије на челу установе до-

вољно је за оптимизам да и у будућности буде самоодржива,упркос сталном повећању трошкова. Томе треба да допринесе и нов објекат са четири звездице изграђен сопственим средствима,што Меркур чини једином установом у земљи која је за то способна. Овај тренд ће бити настављен са жељом да се новим медицинским садржајима привуче што већи број туриста,а медицина сачува као основна и кровна делатност са додатним садржајима. Њих треба да обезбеде млади стручњаци који се налазе на специјализацији од којих се очекује да сачувају, и унапреде, оно што су им оставиле генерације старијих колега. Т. Радовановић

Невероватни Морис

Пацовисусвуда, укорпизахлеб, плешупостоловима, крадупитекуваруиспредноса.Зато је сваком граду потребан добар фрулаш са способношћу да их намами. Управо ту, насцену ступауличнимачакМорис сасавршеномпреваромзазарадуновца. У ситуацији кад су готово сви чулизапричео фрулашуиградупуномглодара Морис је, какобипревариолаковернеграђанедамудајумногоновца, пронашао личногфрулашаипацовекојипреносе кугу. Свеидепопланудокнестигнуу удаљеноселоПалачинковачкабања гдеупознајуМалицију, девојкуопседнутукњигама, којатражињиховупомоћдаразрешимистеријусвогграда... Анимирана породична авантура у 2Д формату, синхронизована на српску језик, траје три минута дуже од сат и по,а Тоби Генкел је режирао према сценарију који је написао са Теријем Росиом и Теријем Пречетом. Водеће улоге тумаче МилошЂорђевић, Ања Мит, ВукашинЈовановић, ДушицаНоваковић, БраниславПлатиша, АлександарГлигорић, ТатјанаДимитријевић, МиланАнтонић иДраганВујић, а филм се приказује до 11. јануара у пројекцијама које почињу у 17 сати.

На репертоару Биоскопа “Кварт”

Аватар: Пут воде Наставак култног филма из 2009. године поново осликава свет планете Пандора, враћајући нас На’ви народу, а главне ликове и овај пут тумаче Сем Вортингтон и Зои Салдана. „Аватар: пут воде“ приказује породицу Сали, коју уз Џејка и Нејтири чине и њихова деца, прати невоље са којима се сусрећу и путеве којима пролазе како би сачували једни друге, осврће се на битке које воде у нади како би преживели и на трагедије које су их задесиле. Акциону научно-фантастичну авантуру у 2Д формату, која траје десет минута дуже од три сата, Џејмс Камерон је режирао према сценарију

продуцентфилмоваНоћвештица, ЦрнителефониНевидљивичовек представљајуново, свежелицестраха. М3ган јечудовештачкеинтелигенције, живалуткапрограмиранадабудедететовнајвернијипријатељ,ародитељу најбољисавезник. Дизајниралајује сјајнароботичаркаЏематакодаМ3ган можедаслуша, гледаиучидокпостајеучитељ, другарицаизаштитникдететазакојејевезана. Кадаизненадапостанестаратељ својеосмогодишњерођакеКејди, Џемајенесигурнаинеспремнадабуде

тачно сто два минута а Џерард Џонстон га је режирао према сценарију Ејкела Купера и Џејмса Вона. Главне улоге тумаче Алисон Вилиамс, Вајолет МекГроу, Рони Чиенг, Брајан Џордан Алварез и Ејми Доналд,а филм се преиказује до среде 11. јануара у пројекцијама које почињу у 22,15.

Нашфаворитзасалатузакрајове годинејеовајрецепт. Јестелививећ изабралиштаћетеправитизакрајстареипочетакновегодине?

Потребно: 500 гобаренепилетине 250 гобаренихкромпира 100 гизренданогтраписта 400 гкиселепавлаке20%мм 100 гтартарсоса 1 кашичицасенфа соибибер Кока-Кола

Декорацију: 6 гранчицарузмарина 1 шаргарепа салатаАлпинасинфонија(матовилац, коврџаваендивија, радич) черипарадајз

Пилетинуикромпиробарите, па исецкајтенакоцкицеипребацитеу одговарајућисуд. Додајтерендани трапист.

Посебносјединитекиселупавлаку, тартарсосисенфпапосолитеипобиберите. Додајтеучинијуса пилетиномидобропромешајте.

Салатуохладитепреслужења, а декоришитенаначинкакожелитеили какојеприказаноувидеу.

Напомена: Задекорацијусамкористиларенданушаргарепу, каоисалатуАлпинасинфонијакојасадржи матовилац, коврџавуендивијуирадич. Наднучинијеставиласамсвежу салатупрестављањакремастесалате. Усрединусамставила3 цветаодкраставца, анемојтемепитатикакосам ихнаправилајернисамја, већмоја мама.

дриватска, пилотска, српска, босанска и требињска црквена област. Булом Климента ИИИ, дукљанско-барском надбискупу Петру потврђена су митрополитска права. Установљење Барске надбискупије био је, истовремено, и последњи велики политичкиуспех дукљанског краља Бодина. 1807 —Први српски устанак: Српски устаници су избацили Турке из Калемегданске тврђаве и Београд је после 380 година, поново постао престоница српске државе. Претходно су устаници 12. децембра 1806. ослободили београдску варош и потисли Турке у Калемегданску тврђаву, а турски командант Алија Гушанац је крајем

се простирао од граховске Плоче до реке Бојане и с којег је српски пуковник Петар Пешић главнину црногорске војске преусмерио да штити одступницу српској војсци. Аустроугарска војска под командом генерала Саркотића кренула је у офанзиву да дефинитивно сломи отпор црногорске војске. С 57.000 војника и 668 артиљеријских оруђа, с копна и мора

који би изложио стање црквене организације у Дукљи. Михаило, који је наследио кнеза Војислава, већ је био крунисан годину дана раније. 1804 —Први српски устанак: Испред манастира Моравица Турци убили српског архимандрита Георгија Ђорђевића Хаџи-Ђеру, народног првака у рудничком крају. Шест дана потом почела је „сеча кнезова”, што је и довело до устанка. 1853 —Концентрацијом турских трупа код Спужа и одбацивањем црногорских снага на десну обалу Зете, остварена је прва фаза ратног плана Омер-паше Латаса

Црну Гору, коју је турска војска почела да напушта 12. фебруара 1853. године. 1861 — Независност: Амерички грађански рат: Инцидент „Звезда Запада” (пароброд) догодио се у близини Чарлстона у Јужној Каролини. Звезда Запада је био амерички

Мерчепом, крајем 1910.

саградио

„Мерчеп— Русјан”. Русјан је 67. на листи пилота који су до тада погинули у ваздухопловним удесима. 1942 —Други светски рат: У Петровграду (садашњи Зрењанин), Кикинди и другим местима у Банату Немци су стрељали 150 комуниста и симпатизера партизана. Истог дана мађарске окупационе власти почеле масовно хапшење и убијање Срба с друге стране реке Тисе. У Ђурђеву код Жабља,

легитимни, слободно и демократски изабрани представник његових права и интереса, остварујући његову плебисцитом изражену вољу”, донела је Декларацију о проглашењу Републике српског народа у БиХ и саопштили да је та република федерална јединица Југославије. Рат у БиХ: Обустављен ваздушни хуманитаран мост за Сарајево, највећи ваздушни мост у историји ваздухопловства после совјетске блокаде Берлина. Током три и по године рата у Босни, обављено 13.000 хуманитарних

у горњој Италији, по другој Писатело код Равене, граница између Италије и Галије, што је означило ново раздобље у историји Римског царства, почео грађански рат против Помпеја и Сената који је завршен увођењем Цезарове диктатуре. Припадници републиканске опозиције су ипак убили Цезара 44. године пре нове ере.

ногорску престоницу Цетиње. 2001 —Бивша председница Републике Српске Биљана Плавшић преда-

ме Првог српског устанка прва попечитељства (министарства). Министар просвете постао је најученији

ова врста одбране части била дозвољена. 1916 — Први светски рат: Након тродневних борби с црногорском Далмације генерал

Гавро Родић, по налогу Беча, амнестирао устанике, укинуо забрану слободног ношења оружја, донео одлуку о надокнади материјалне штете и укинуо војну обавезу за которски округ. 1878 —У Српско-турском рату српска војска је ослободила Ниш и у град је ступио владар Србије Милан Обреновић, тада кнез, а од 1882. краљ. За ослобођење града одлучујућа је била победа Браничевске бригаде на Чегру. У завршним операцијама Моравски и Шумадијски корпус освојили су све стратешке објекте у Нишу. Тим чином

овај древни град коначно је након вишевековне турске окупације поново постао саставни део Србије. Овај датум је у војсци Краљевине Југославије слава Петог пешадијског пука „Краљ Милан“. 1886 — У Њујорку је почео први шаховски меч за првака света између Вилхелма Штајница и Јохана Цукерторта, који је добио Штајниц резултатом 10:5, уз пет ремија. Титулу је одбранио 1889. и 1892. у мечевима против Михаила Чигорина, али је 1894. поражен од Емануела Ласкера. Написао је „Уџбеник модерног шаха“, који се сматра

основом модерне шаховске стратегије.

1916 —Први светски рат: Са Цетиња су због пада “Ловћена” у аустроугарске руке евакуисани према Подгорици црногорски двор, влада, врховна команда, савезничке мисије, а делимично и државне установе. 1931 —Други светски рат: Југословенска избегличка влада у Лондону за министра војске, морнарице и ваздухопловства поставила Драгољуба –Дражу Михаиловића, пуковника југословенске војске и вођу четника у окупираној земљи.

приступању потписан је 14. децембра 2006. у Бриселу, чиме је Србија и формално постала учесница Програма. 1995 —Рат у БиХ: Турски дневник „Сабах“ затражио од вође босанских муслимана Алије Изетбеговића да се изјасни је ли за диктаторску или демократску државу и објашњење о судбини 350 милиона долара с рачуна отвореног у Швајцарској, с којег су он и чланови његове породице подизали новац. Писање листа изазвало је велику буру, али одговори никад нису дати. 2001 — Влада Хрватске донела одлуку о преузимању и коришћењу документације бившег председника Фрање Туђмана, према којој ће ове документе преузети Државни архив, што, према хрватским законима, значи да они неће моћи бити коришћени док не прође 30 година од њиховог настанка, осим у посебним случајевима када то одобри Влада. Високи представник у БиХ Волфганг Петрич донео је одлуку којом се успоставља неопходан привремени механизам, који гарантује средства за имплементацију одлуке Уставног суда БиХ о конститутивности народа. Овом одлуком се од ентитетских парламената захтева да измене и допуне своје уставе да би они били у складу са одлуком Уставног суда БиХ. Стални савет ОЕБС-а усвојио је одлуку о успостављању мисије ОЕБС-а у СР Југославији (СРЈ). Представници 55 земаља чланица ОЕБС-а одлучили су да мандат будуће мисије у СРЈ са седиштем у Београду буде до 31. децембра 2001. године. Влада СРЈ донела је одлуку о обнављању дипломатских односа између Југославије и Албаније, који су прекинути 17. априла 1999. као последица активне подршке и учешћа Албаније у агресији НАТО на Југославију и територијалних претензија према

о

12. јануар

1873 —У Србији је уведен динар као новчана јединица, чиме је отклоњен монетарни хаос и употреба више од 40 врста туђег металног новца –дуката, форинти, талира, цекина и других. 1906 —Почео Царински рат између Краљевине Србије и Аустроугарске монархије 1915 —Полетео је први авион начињен у потпуности од метала, који је конструисао Немац Хуго Јункерс.

1916 — Први светски рат: У оперативни дневник Треће аустријске армије записано је да је та армија неспособна да настави борбу на Мојковцу без попуне новим снагама, а црногорској војсци је наређено да по сваку цену издржи нападе и сачува одступницу српској војсци која је већ била безбедна. 1918 —Српска војска је по завршетку Првог светског рата ушла у Земун, чиме је окончана двовековна владавина Хабсбуршке монархије у том граду. 1940 — Други светски рат: Краљевина Југославија је потписала с Мађарском пакт о вечном пријатељству, у намери да побољша односе с Немачком.

1943. године, када је успоставио посебне трипартитне комисије који ће се бавити одређеним индустријама на националној основи. Рузвелтов наследник Хари С. Труман издао је извршну наредбу 9672 о престанку рада Националног одбора за рад ратних радника 31. децембра 1945. Радне спорове је након тога арбитрирао Национални одбор за радне односе. Други светски рат: Италијански гувернер окупиране Црне Горе генерал Пирцио Бироли наредио да се за једног убијеног или рањеног официра стреља 50, а за подофицира или војника 10 цивила. Други светски рат: Јаке италијанске снаге су упале у зетска села Горичане и Махалу, надомак Подгорице. У таласима Мораче и на њеним обалама поги-

нули су командант зетског батаљона Нико Мараш (његово име данас носи једна од основних школа у Зети), комесар горичанске чете Војин Божовић и борац Милутин Марковић, који је одбијајући да се преда Италијанима бомбом извршио самоубиство. 1953 —Скупштина Југославије усвојила нов Устав. Укинуто Веће народа и формирано Веће произвођача, чиме је изгубљено национално обележје институционалне скупштинске структуре.

1992 —Референдум за територијалну и политичку аутономију Албанаца у Македонији

1993 — Комесаријат Уједињених нација за избеглице саопштио је да је 1992. у свету било више од 18,5 милиона избеглица. Број избеглица повећан за 3,5 милиона у односу на 1991, од чега три милиона расељено и избегло са територије Југославије. Рат у БиХ: На мировним преговорима у Женеви председник Републике Српске Радован Караџић прихватио уставне принципе предвиђене ВенсОвеновим мировним планом. 1995 —Савет безбедности УН за још сто дана продужио делимичну суспензију санкција Савезној Републици Југославији.

1996 —Рат у БиХ: Прве руске јединице у саставу ИФОР стигле у Босну и Херцеговину, у првој заједничкој војној мисији с трупама САД и осталих западних земаља после Другог светског

којима је планирао да поврати Лесендро и Врањину.

паше Латаса на Црну Гору војвода Мирко Петровић и Новица Церовић с групом црногорских ратника утврдили су се у Острошком манастиру да би спречили турски удар на Горњи манастир и сачували мошти Светог Василија. У Горњем манастиру издржавали су опсаду девет дана када су им у помоћ стигли борци под вођством Пера Томова, брата Његошевог и сердара Мила Мартиновића из Белопавлића, с којима су успели да се пребаце преко реке Зете и пренесу свечеве мошти на Цетиње одакле су поново враћене под Острог на Мила Мартиновића исте године. 1916 —Први светски рат: Аустроугарске трупе ушле су без отпора у Цетиње. По наредби владе, на Цетињу су остали митрополит Митрофан Бан, председник Општине Вуко Вулетић и маршал Двора Славо Рамадановић. Истога дана Аустријанци су наложили да се из капелице на ловћенском врху, оштећене у бомбардовању, на Цетиње пренесу Његошеви посмртни остаци, а краљ Никола је наредио да се у пуној тајности ковчег с моштима Светог Петра Цетињског из Цетињског манастира пренесе у његов дворац у Никшићу. 1953 —Скупштина СФРЈ је усвојила Уставни закон 1953. и Јосип Броз Тито је изабран за председника Републике. 14. јануар 1826 —У Пешти основана Матица српска на иницијативу

друштво,

празник у спомен на великог српског просветитеља и заштитника школства Светог Саву, оца српске државотворности, првог српског архиепископа, утемељивача српске дипломатије, књижевности, законодавства, здравства. Прва прослава Светог Саве као школског патрона одржана је 1812. у Земуну, одакле се брзо проширила у све делове српства, а химна Светом Сави први пут је изведена 1839. у Сегедину. 1842 —У Иригу српски писац и игуман манастира Крушедол Димитрије Крестић отворио прву српску читаоницу с библиотеком, коју је и основао. Читаоница је читав век примала сву важнију српску и југословенску штампу и стране часописе, али су ту драгоцену збирку 1944. у Другом светском рату уништиле усташе минирањем зграде библиотеке. 1867 —У оквиру балканских национално-ослободилачких савеза против Отоманског царства, Влада Србије у Букурешту с бугарским револуционарним комитетом склопила споразум о стварању заједничке државе која би се звала Бугаро-Србија или Србо-Бугарска, а за владара био предвиђен српски кнез Михаило Обреновић. 1953 —Народна скупштина Југославије изгласала уставни закон којим је уведено друштвено власништво и самоуправљање произвођача. Уместо владе и министарстава уведена извршна већа и државни секретаријати. Маршал Јосип Броз изабран за првог председника Савезног извршног већа, а уједно и председника Југославије. 1992 —У оквиру Венсовог плана за Крајину у Југославију стигла прва група припадника УН. Касније је на основу резолуције Савета безбедности УН распоређено око 19.000 „плавих шлемова“ у Книнској крајини, Лици, Кордуну, Банији, западној Славонији и у Сремско-барањској области, али то није омело напад Хрватске на западну Славонију 1. маја 1995. и на Книнску крајину, Лику, Кордун и Банију 4. августа 1995.