MagazIN 63 by Kraljevski MagazIN

МАГАЗИН Година I * Број 63 *11. август 2013. * Излази недељом

www.art.rs * magazin@art.rs

ISSN 2334-7678 (Online)

Краљевачки

МАГАЗИН 11.8.2013.

Интензивна политичка активност пред локалне изборе на Косову и Метохији

ЗАПАД ХОЋЕ ДА НАПУСТИ КОСОВО - Од званичника Београда и Приштине и даље стижу контрадикторне информације о имплементацији споразума о нормализацији односа и локалним изборима најављеним за почетак новембра

МАГАЗИН 11.8.2013.

ивши званичник Уједињених нација на Косову Џерард Галучи у ауторском чланку за приштински дневник „Косова Сот“ тврди да Сједињене Америчке Државе и западне силе желе да напусте територију покрајине што пре и све оставе Европској унији. Сједињене Америчке Државе ипак и даље играју важну улогу у убеђивању Албанаца да прихватају компромисна решења са Србијом. Нико, тврди Галучи, не може да натера Еулекс да остане на Косову, али ако Приштина и Европска унија одлуче да треба да се повуче, онда то питање мора да се врати у Уједињене нације јер је међународно присуство потребно за имплементацију бриселског споразума. Приштински дневник „Коха“ јавља, позивајући се на неименоване изворе из Брисела, да су Београд и Приштина постигли договор око телекомуникација по којем ће Косово добити међународни позивни број +383, док ће „Телеком Србија“ покривати подручја у којима живе Срби. Приштина ће међународни позивни број тражити преко Аустрије или Шведске, а позиви из централне Србије ка Косову ће се тарифирати по цени локалних позива. Извор овог листа наводи да је споразум о трећем српском мобилном оператеру постигнут прошле године и да само још треба одредити цене које треба да буду ниже од цена постојећих оператера Вала и ИПКО. Како се ближи новембар, за када су заказани избори за локалне органе власти на Косову и Метохији, из кабинета косовског премијера Хашима Тачија све су чешћи позиви свим грађанима да изађу на њих. Приштинска штампа наводи да су посебно упућени Србима у северном делу Митровице да се прикључе пројекту остваривања реда и демократије, политичког плурализма и различитих визија за ново европско Косово. Њихово учешће отвара нове могућности јер је то заједничка гаранција да ћемо заједно изградити Косово, поручио је Тачи. Све политичке партије почеле су са припремама, а припреме су почеле и на северу од стране једног политичког

спектра, грађанских иницијатива или независних кандидата. Тачи је уверен да ће избори бити фер, слободни и демократски, а високој представници Европске уније Кетрин Ештон упућен је позив да пошаље што већу посматрачку екипу ради мониторинга избора. Организација за европску безбедност и сарадњу ће пружити помоћ у организовању гласања косовских Срба ван Косова, а портпарол Мисије ОЕБС Никола Гаон каже да би Београд и Приштина требало да се договоре о модалитетима, јер постоје дефинисане процедуре у којима ОЕБС може да помогне. Шеф косовске Централне изборне комисије Валдете Дека изјавила је да ће на локалним изборима 3. новембра на целом Косову бити коришћени идентични гласачки листићи, да дизајн још није одређен, али да ће њихов изглед на северу покрајине где већину бирача чине Срби, бити исти као у другим деловима Косова. Овакав став проистиче из споразума у коме се наводи да ће локални избори бити одржани у складу са законима Косова. Приштински дневник „Коха“ пише да је на Косову број људи са правом гласа увећан за 140.000, а очекује се даље повећање укупног броја гласача у северним општинама. У бирачке спискове Централне изборне комисије уписано је 1.769.320 гласача и додато још 52.144 у четири општине на северу, али се очекује даље повећање тог броја, пошто власти Србије овој комисији проследе своје спискове бирача. Албанци би у три општине на северу Косова могли да остану без представника у локалним властима ако се не организују на време, пише приштински дневник „Коха“. Уједно се тврди да су Албанци из шест села у општинама Звечан, Зубин Поток и Лепосавић изразили забринутост због могућности да у општинским властима буду само Срби, ако албанске партије не буду имале кандидате. Генерални секретар Владе Србије Вељко Одаловић оцењује да је Приштина, припремајући се за новембарске изборе, спремила изборни материјал који у потпуности крши при-

нцип статусне неутралности и за Србију је апсолутно неприхватљив. На обрасцима припремљеним упис расељених који би изашли на гласање налази се лого такозване републике Косово, а Срби би морали да упишу и број личне карте непризнате државе на шта Србија није спремна да пристане. Одаловић напомиње и да албанска страна на све начине покушава да угрози договоре које су постигли премијери Ивица Дачић и Хашим Тачи. Србија се, упозорио је, определила да подржи одржавање локалних избора, али је проблем у накнадним условима који се постављају и опструкцији Приштине која на сваки могући начин жели да избегне преузете обавезе. Захтев за бројем личне карте такозване републике је неприхватљив и зато што прогнана лица немају, и неће имати, те личне карте. Од ОЕБС-а се очекује да до избора убеди Приштину да се строго држи договора, да промени формуларе и обезбеди исправне бирачке спискове. И поред свега постоји оправдан страх да до новембарских избора, због кратких рокова, неће бити могуће исправити све неправилности. Директор Канцеларије Владе Србије за Косово и Метохију Александар Вулин верује да је косовским Србима потребан њихов Милорад Додик. - Председник Републике Српске је с правом веома уважен на Косову, па зашто онда не бисмо тамо имали свог Додика. Стога, морамо да применимо механизам успостављен на основу Бриселског споразума, који није довољно добар, али је најбоље чиме располажемо - рекао је Вулин и оценио да притисци с којима се Београд суочава, због жеље за формирањем јединствене српске листе за локалне изборе на Косову, само показују да је то исправан одговор на тренутну ситуацију. Приштина, као и неки из међународне заједнице, нису наклоњени идеји да Срби буду моћни и утицајни на Косову, јер се плаше шта ће се догодити ако буду имали свог градоначелника, шефа полиције, тужиоца, и ако то буду њихови истински представници.

МАГАЗИН

11.8.2013.

Србија још није формирала тим за почетак преговора о приступању Европској унији, а професор Економског факултета у Љубљани Мојмир Мрак подсећа да свака земља мора да нађе сопствени рецепт за формирање преговарачког тима. Преговори Европске уније са Словенијом и Хрватском трајали су по пет година, па се процењује да би се и са Србијом могли завршити у том временском оквиру. У Словенији је преговарачки тим, формиран на почетку преговора са Европском унијом, остао непромењен током свих пет година, иако су се у међувремену у држави мењале владе. Тим је остао нетакнут, јер се већ код његовог формирања настојало да се створи екипа која ће бити што резистентнија на политичке промене. Неке друге земље кандидати ишле су другим путем, па су преговарачке тимове саставиле на начин да је у њима био велики број државних секретара, што у случају значајних политичких промена може да доведе и до промена у саставу преговарачког тима. Свака ка-

Комбинат Трепча

дровска промена значи губитак одређеног континуитета са негативним утицајем на темпо преговора, макар то било и на кратак рок. За формулисање преговарачких позиција потребни су преговори између различитих актера у земљи како би се дошло до консензуса, а пре него што земља кандидат пошаље у Брисел преговарачку позицију за неко од поглавља, мора у земљи добро да се договори о томе шта ће писати у том документу. Свако од поглавља у преговорима затвара се привремено и све до затварања последњег неко од раније затворених може се отворити. После уласка у Европску унију не могу да опстану трговински аранжмани које Србија има са Руском Федерацијом и другим земљама. До уласка они могу да се примењују, али су неоствариве идеје да се посебни царински третмани са трећим земљама задрже и после уласка у Унију о чему сведочи пример Велике Британије која је морала да се одрекне преференцијалног трговинског аранжмана са бившим ко-

лонијама. Констатује се и да ће преговори Србије са Биселом трајати годинама и у том периоду није могуће било шта сакрити. Сем што се зна да главни преговарач неће бити из Социјалистичке партије Србије, а да ће ту одговорност преузети Српска напредна странка, није познато ко би могао да буде кандидат за ту функцију. Незванично се сазнаје да би могао бити формиран посебан ресор - Министарство за европске интеграције, или за европске послове, у који ће бити укључена Канцеларија за европске интеграције, а министар за Европску унију уједно би требало да буде и на челу државне делегације за преговоре о приступању. Као један од могућих преговарача помињало се име министра правде Николе Селаковића, који је рекао да неће бити на тој функцији, осим ако Александар Вучић у последњем тренутку не одлучи другачије. Државни секретар у Министарству рада и запошљавања Драги Видојевић потврдио је да је Републичком фонду

менаџмента и радника Комбината Трепча захваљујући којима је он сачуван, ради и запошљава људе на економским и на неекономским пословима. У ишчекивању реализације нових пројеката са инопартнером размишља се о градњи једне нове термоелектране која ће подмиривати потребе Трепче и све четири општине на северу покрајине. Позивајући се на изјаву заменика шефа преговарачког тима Приштине Дрена Зеку, и званичнике Европске уније, приштински дневник „Зери“ пише да ће на шест прелаза између Косова и Централне Србије бити изграђени трајни објекти. Дневник каже да су званичници Европске уније почетком минуле недеље представили планове за трајне објекте на прелазима чија изградња треба да почне идуће године. На тим прелазима се сада користе привремени објекти, а имплементација споразума о интегрисаном управљању прелазима на задовољавајућем је нивоу, јер су успостављене линије комуникације између царинских служби.

Делегација из Приштине је почетком недеље отпутовала у Брисел, ради нове рунде дијалога са Србијом о локалним изборима на северу Косова и примени споразума о интегрисаном управљању прелазима. Представници Београда и Приштине на одвојеним састанцима са функционерима Организације за европску безбедност и сарадњу разговарају о модалитетима организовања локалних избора на северу и очекује се да ће званичницима Европске уније поднети извештај о напретку у спровођењу споразума о интегрисаном управљању прелазима. Спор око хидроцентрале Газиводе је довео до застоја у техничким преговорима две делегације због става Приштине да Београд не може да учествује у управљању хидроелектраном, јер није уложио ништа у њену изградњу, а српска страна жели да Газиводе буду под контролом савеза српских општина. Чланови приштинске делегације тврде да се у Бриселу неће уопште расправљати о хидроцентрали, јер се ради о имовини Косова. Т. Радовановић

Фото: М. Радовановић

за пензијско и инвалдиско осигурање до сада стигло 9.897 захтева за регулисање заосталих пензија са Косова и Метохије, а да од укупног броја само један пензионер има комплетну документацију. У Републичком фонду верују да ће се до почетка исплате првих пензија подносиоцима захтева решити питање за још десетак, који би у међувремену требало да докажу да су до пре 14 година редовно примали пензију из Србије. Датум исплате првих пензија није прецизиран, али се очекује да би то могло да се зна после 24. септембра. Још пре 14 година обустављена је исплата пензија за око 50 хиљада пензионера који су то право стекли по неком основу, па се тражи компромис како да се оштећенима исплате заостале пензије. Александар Вулин је поручио у Лепосавићу да Србија неће одустати ни од једног дела своје имовине на простору Косова и Метохије и то потврдио приликом прославе Дана рудара Србије у присуству пословних партнера и представника институција Србије са севера Косова и Метохије,

Након кадровских промена на челу државе

МАГАЗИН

11.8.2013.

ЧИСТКА У РЕДОВИМА КРАЉЕВАЧКИХ НАПРЕДЊАКА?

- Свим одборима напредњака у Србији стигло упутство из врха странке да нема недодирљивих и незаменљивих. – Носиоци јавних функција у Градској управи и јавним предузећима и установама биће смењивани не зато што нису добро радили, већ зато што мора да се ради и више и боље. - Слични потези очекују се и од коалиционих партнера

Маја Даниловић

Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН

11.8.2013.

д доласка на власт прошле године Српска напредна странка је, као стожер коалиције, предузела низ активности до сада неуобичајених у политичком животу Србије. Између осталих то је анализа рада и учинка свих министара из редова странке и најављена замена оних за које се проценило да нису добро радили. Сличним путем пошли су и неки од градских и општинских одбора у различитим градовима Србије, а одређене активности у том смислу најављују из краљевачког Градског одбора Српске напредне странке. Након анализе рада свих за чије је именовање предлог потекао из редова напредњака могу да се очекују и одређене персоналне промене међу носиоцима јавних функција у Градској управи, јавним предузећима и устано-

вама чији је оснивач град Краљево. До неких промена мора да дође, кажу напредњаци, не зато што се није радило добро већ зато што мора да се ради и више и боље. Пре него се јавности саопште имена оних који нису испунили очекивања пред напредњацима је одговоран посао анализе и утврђивања учинка сваког појединца. - Ми немамо проблем да кажемо да је неко од људи које смо делегирали радио лоше, али неће да изостану ни похвале на рачун оних који су радили добро и иза себе имају добре и успешне резултате. Онај ко је провео одређен део времена на функцији, а није постигао задовољавајуће резултате, више не може да остане на тој позицији поручује страначким колегама шеф одборничке групе у Скупштини града Маја Даниловић.

Свесни су напредњаци да је сваком новопостављеном функционеру потребан период прилагођавања, упознавања са радним местом и свим детаљима функције коју обавља. То прилагођавање не може, као што је то често био случај, да траје читав мандат тим пре што се ради о образованим, стручним и одговорним људима чије квалификације гарантују прилагођавање у кратком периоду. Да не би био створен погрешан утисак о томе како нема резултата једногодишњег рада сведочи помоћник градоначелника за пољопривреду који је успео да створи добар амбијент као услов за задовољство пољопривредника Фондом за развој пољопривреде какав није ни постојао у ранијем периоду. Свесни су напредњаци да се и у

овој области могло и више и боље, па обећавају више средстава у фонду који треба да поспеши пољопривредну производњу. Страначка дисциплина не спречава напредњаке на високим положајима да имају лични став о појединим питањима. Тако Маја Даниловић сматра да је током претходне године дана најмање пажње посвећено развоју малих и средњих предузећа која би могла да буду озбиљни носиоци привредних активности у граду. Као таквима требало им је поклонити много више пажње и дати више простора за доказивање. Мини бизнис самит у Врњачкој Бањи окупио је мале произвођаче из различитих области, а људима на утицајним и одговорним положајима у држави пружена прилика да виде шта

то ови производе како би утисак пренели онима који одлучују о привредном развоју земље. И ма колико то звучало необично напредњаци у први план стављају незадовољство претераним, и често непотребним, трошењем скромних средстава у јавним предузећим аи установама. - Нисам задовољна резултатима када је у питању трошење новца на репрезентацију, непотребна путовања, куповину нових аутомобила у фирми која у опису посла и нема активности везане за путовања. Иако има и позитивних примера, јавна предузећа и установе још увек не могу те трошкове да сведу у разумније оквире – каже Даниловић. Чињеница о великим трошковима, често непотребним, делује још поразније кад се има у виду тежина економ-

ске и социјалне ситуације у којој се налази град. Прилика да се утиче на рационалније трошење средстава пропуштена је на последњој седници Скупштине града када су усвајани извештаји о раду јавних предузећа и установа. Одговорност одборника ипак не умањује констатација да су извештаји прављени у периоду када су на руководећим местима у јавним предузећима и установама били експоненти бивше власти. Зато се од нових очекује да, приликом подношења извештаја о раду за наредни квартал, имају у виду и ову чињеницу и трошкове сведу у разумније и пристојније оквире. - Не могу да разумем да директори који, имају солидне плате за услове у овом граду и доста других бенефиција, себи исплаћују дневнице и троше

11.8.2013.

МАГАЗИН

новац из буџета на непотребну репрезентацију и трошкове путовања. Александар Вучић, с обзиром на одговорност коју има и посао који обавља, осим плате нема других бенефиција. Ако он може да се одрекне бенефиција у корист ове земље молим и директоре јавних предузећа и установа да учине исто, јер су њихове плате више него солидне за економску и социјалну ситуацију у граду – каже Даниловић уз потврду да се о свему отворено говори на скуповима органа странке, ма колико то неко замерао или се љутио. Председништвом странке у Краљеву руководи председник, а у рад су укључена четири потпредседника, секретар и заменик секретара Градског одбора тако да одлуке не доноси само

један човек. У случајеваима кад је то потребно заседа Градски одбор који има 150 чланова, а у који су укључени председници месних одбора, савета странке, функционери и делегати изборне скупштине. Као озбиљно тело Градски одбор разматра значајна питања и анализира рад између две седнице. - Што се тиче рада шефа одборничке групе, иако немам обавезу нити је то ко од мене тражио, периодично припремам извештаје за председника и секретара Градског одбора како би имали увид у то шта се урадило. Тако је било и на последњој седници када су добили извештај о раду од тренутка када сам постављена на ово место до 19. јула. То очекујемо и од осталих, па нећемо чекати да некоме истекне ман-

дат па да буде смењен – каже Даниловић. Српска напредна странка је одлучна у опредељењу да модернизује Србију и омогући њен бржи развој. Предлозима да страни кадрови дођу на неке важне функције у земљи показали су колико интерес земље има приоритет над личним. Зато су и потребни људи који су већ обављали важне послове на другим местима и имају довољно искуства. Сличан принцип примењује се и на локалном нивоу без обзира на све критике усмерене на ангажовање кадрова из других средина. Као најјача политичка снага у Србији напредњаци немају проблем да помоћ затраже од било кога, чак и странца. Мада нису сигурни да би то могло

да се догоди напредњаци верују да би истим путем требало да крену и коалициони партнери. Најнормалније би било да, након сагледавања резултата својих кадрова на важним местима у локалној управи и јавним предузећим и установама, ако утврде да није постигнуто колико се очекивало посегну за кадровским променама. Да међу свима који обављају јавне функције нема довољно одговорности сведочи чињеница да ни тамо где нема никаквих резултата нико није сам одлучио да се повуче и место препусти способнијем. Под лупом би, каже Даниловић, требало да буду носиоци свих јавних функција, чак и она као шеф одборничке групе напредњака. Зато се од органа странке и очекује да утврди у којој су мери реализоване планиране активности и какви су

ефекти рада одборника у односу на колеге из других странака. Након неслагања појединих чланова владајуће коалиције на последњој седници Скупштине града међу опозиционим одборницима је све више била присутна теза о евентуалном раздору. Маја Даниловић каже да нема информација о томе да се нешто променило у односу на коалиционе партнере након најављених промена у Влади Србије. Иако Српска напредна странка има коректан однос према другим коалиционим партнерима неки резови су неопходни. - Многима је била изненађујућа последња седница Скупштине града кад нисмо подржали повећање цена које је прдложио наш коалициони партнер. То не мора да значи да наши односи постају лошији и да долазе у кризу.

Природно је било да због коалиције подржимо предлог, али нисмо јер смо сматрали да није сврсисходно повећати цене услуга у овом тренутку имајући у виду економску и социјалну ситуацију града – каже Даниловић уверена да су бројни недовољни резултати последица лошег изборног система. Некада ни објективне околности не допуштају да резултати буду бољи од постигнутих. Пример за то је градски буџет који не представља најсрећније решење, али објективне околности не дозвољавају да се креира на другачији начин. Сличан је случај и са бриселским споразумом који је, без обзира на бројне критике које долазе са свих страна, био најбоље решење у датом тренутку. Т. Радовановић

Социјална инклузија особа са интелектуалним и менталним потребама

МАГАЗИН

11.8.2013.

ОТВОРЕНИ ЗАГРЉАЈ

Фото: М. Радовановић

- У свету има око пола милијарде људи са менталним сметњама, а у Србији између 300 и 400 хиљада таквих особа. - Од 2000. године Европска унија донирала Србији 144 милиона евра као подршку социјалном сектору, а 147 милиона уложила у здравство. – Од 158 домова здравља у Србији мање од половине има психијатре. – За социјалну инклузију обезбеђено 2,55 милиона, а пројекти у трајању од 10 до 18 месеци финансираће се износима од 50 до 200 хиљада евра

МАГАЗИН 11.8.2013.

собе са менталним сметњама често су дискриминисане у друштву, а након што их и породица напушта месецима и годинама остају у психијатријским болницама. Услови у тим установама некада нису онакви какве завређује људско поштовање и достојанство, а подршка и пројекти који ће се реализовати уз помоћ Европске уније треба да допринесу поправљању ситуације у њима. Особе са менталним сметњама су највише дискриминисане особе, па се у наредном периоду јавља потреба спречавање њихове даље институционализације. Процењује се да у свету има око пола милијарде људи са менталним сметњама, а у Србији између 300.000 и 400.000 таквих особа. Због потребе да се ниво услуга за збрињавање тих људи на локалном нивоу, када се из специјализованих институција врате у своје средине, подигне на виши ниво Европска унија је од 2000. године донирала Србији значајна средства. Поред 144 милиона евра намењених као подршка социјалном сектору додатних 147 је уложено у здравство. Према подацима Министарства здравља од 158 домова здравља у Србији само 74 има психијатре, па се улажу напори да их буде што више, или да барем лекари опште праксе буду додатно обучавани. Делегација Европске уније у Републици Србији, пројекат „Унапређење положаја корисника резиденцијалних установа са интелектуалним и менталним потешкоћама кроз стварање услова за њихово укључивање у друштво и локалну заједницу“, Министарство рада, запошљавања и социјалне политике и Министарство здравља Републике Србије организовали су током првих девет дана августа сесије у Београду, Новом Саду, Суботици, Краљеву, Врању и Нишу. Њихов циљ био је да представе јавни позив за подношење предлога пројеката за доделу бесповратних средстава „Подршка деинституционализацији и социјалној инклузији особа са интелектуалним и менталним потешкоћама“. Европска унија је донирала 2,55

милиона евра за доделу грантова за пројекте у трајању од 10 до 18 месеци, а подносиоци предлога могу да рачунају на 50 до 200 хиљада евра под условом да 15 одсто средстава потребних за реализацију пројекта обезбеде сами. Јавним позивом за доделу грантова подржани су напори Владе Републике Србије у области пружања услуга социјалне заштите за различите угрожене групе, са фокусом на групу одраслих особа са менталним и интелектуалним потешкоћама. Циљ јавног позива је да се покрену, или унапреде, услуге у заједници које функционишу као механизам „чувари врата“ ради спречавања, у мери у којој је то могуће, уласка нових потенцијалних корисника у резиденцијалне установе. Од подносиоца предлога пројеката очекује се да унапреде услуге које доприносе смањењу капацитета актуелних резиденцијалних установа и упућивање садашњих корисника на новоформиране службе у локалној заједници. Бесповратна средства биће додељивана локалним самоуправама, организацијама цивилног друштва, резиденцијалним установама и осталим пружаоцима услуга и релевантним институцијама које ће развити услуге у заједници којима би се омогућила деинституционализација особа са интелектуалним и менталним потешкоћама као и трансформација установа у складу са њиховим плановима. Након Београда, Новог Сада и Суботице пројекат је у среду представљен у Краљеву, а до краја недеље у Врању и Нишу. Представљању позива присуствовало је више од 40 представника здравствених и социјалних установа, локалних самоуправа, невладиних организација које ће бити у могућности да реализују услуге у заједници како би се омогућила деинституционализација особа са интелектуалним и менталним потешкоћама као и трансформација резиденцијалних установа. Делегација Европске уније у Републици Србији објавила је 24. јула 2013.

МАГАЗИН

11.8.2013.

јавни позив за подношење предлога пројеката у циљу побољшања социјалне инклузије особа са интелектуалним и менталним потешкоћама, а рок за подношење предлога истиче 31. октобра. У активности пројекта укључено је 13 резиденцијалних установа социјалне заштите за особе са интелектуалним и менталним потешкоћама које се налазе у Крагујевцу, Великом Поповцу, Кулини, Тутину, Старој Моравици, Панчеву, Параћину, Блацу, Чуругу, Старом Лецу, Бечеју, Новом Кнежевцу и Алексинцу и пет специјалних психијатријских болница у Горњој Топоници, Новом Кнежевцу, Вршцу, Ковину и Београду. Ментално здравље подразумева способност појединца у оквиру групе и окружења да комуницирају једни са другима на начин који промовише

субјективну добробит, оптималан развој и коришћење менталних способности и остваривање индивидуалних и колективних циљева у складу са људским правима. Прекид у комуникацији између појединца, групе и животне средине, који као последицу има умањен ниво менталног здравља, представља ментални проблем док је ментална болест клинички дијагностикован поремећај који значајно утиче на коришћење менталних способности, емоционалне или социјалне способности појединца. Деинституционализација је процес у коме особе са менталним обољењима напуштају психијатријске болнице и установе и настављају живот у оквиру заједнице. Када се једном нађу у заједници надлежни за здравствену и социјалну заштиту на националном или локалном нивоу им пружају низ

услуга које имају за циљ да повећају њихово друштвено укључивање. Овај процес карактерише непотребно смештање у установе за смештај ментално оболелих лица, или специјалне психијатријске болнице, обезбеђивањем капацитета за пружање услуга у заједници, али и отпуштање дугугодишњих институционализованих пацијената који су прошли адекватну припрему за живот у заједници. Коначно, процес представља успостављање и одржавање система за подршку заједнице за пацијенте који нису инстититуционализовани. Интегрисан приступ услугама је тренутно највиши ниво пружања услуга заштите менталног здравља где компоненте услуга чине међусобно повезане делове целог система. Интеграција се односи на процес где болничке компоненте заштите менталног

здравља и компоненте заштите менталног здравља у заједници постају координисане као једна специјалиситчка мрежа и укључују механизме који повезују унос, процене, кризне интервенције и акутни, продужени и тренутни третман. Србија је 2007. године усвојила „Стратегију развоја заштите менталног здравља“, а ове године је усвојен и Закон о заштити лица са менталним сметњама. Програм менаџер Делагације Европске уније Ана Миленић верује да ће на конкурс стићи довољан број квалитетних програма чијом ће се реализацијом у локалне заједнице укључити што већи број особа са интелектуалним и менталним потешкоћама. Услов за учешће на конкурсу је да подносилац буде непрофитна организација као правно лице и да има иску-

ство у овој области због чега су први пут укључене установе социјалне и здравствене заштите. - Ми од прошле године са Министарством здравља, Министарством рада, запошљавања и социјалне политике спроводимо пројекат „Унапређење положаја резидената установа за особе са менталним инвалидитетом и менталним болестима и стварање услова за њихово друштвено укључивање у локалну заједницу“. Пројекат који скраћено зовемо „Отворени загрљај“ има за циљ побољшање социјалне инклузије особа са интелектуалним инвалидитетом и поремећајима менталног здравља у Србији. Надамо се да ћемо припремити план трансформације за резиденцијалне и психијатријске установе као и развојни план за службе здравствене

и социјалне заштите у заједници. Програм ће да имплементира план трансформације и план за јачање капацитета на националном и на локалном нивоу, а једна компонента овог нашег пројекта је грант шема за доделу бесповратних средстава у износу од 2,5 милиона евра – истакла је Миленић уз подсећање да су директни корисници пројекта одрасле особе са интелектуалним и менталним потешкоћама. Заменик градоначелника Краљева Милун Јовановић је потврдио да у локалном буџету већ постоји ставка за ову сврху, а ребалансом буџета који се очекује у септембру требало би створити додатне услове да се пројекат у Краљеву успешно реализује. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН 11.8.2013.

Шампион квалитета из Јарчујка

БУКОВИЧАНКА И ЦАНОВКА СРПСКИ БРЕНДОВИ - На имању Станислава Трифуновића у буковичком засеоку Поља свако стабло црвене ранке рађа по казан џибре. - Србија има најбољу ракију на свету, а Немце, Швајцарце, Французе и друге треба да научимо како се она пијуцка уз пршуту, сир и кајмак. - Од почетка септембра сваке године дестилерија Трифуновића ради дан и ноћ. - Најбоља ракија до 25 степени, све преко сматра се отровом. – На залихама 20 тона ракије врхунског квалитете старе више од десет година

МАГАЗИН

11.8.2013.

редина лета је време кад у селима око Краљева почиње да ради „весела машина“. Традиција печења ракије траје вековима, а готово да нема домаћинства које је не одржава и бар за своје потребе не испече по који казан, првенствено од шљива. Али, има и оних којима је производња ракије основно занимање и који, у надметању са другим произвођачима из Србије, а и шире, постижу изванредне резултате. Таква је породица Станислава Трифуновића из Јарчујка у којој су главни носиоци производње супруга Бранка, син Саша и снаха Маја. На два и по хектара осунчаног буковичко засеока Поља постоје готово идеални услови за гајење црвене ранке од које се прави најбоља ракија. Цане Трифуновић сведочи да је рођен под шљивом, а шљиве почео да купи и пре него је проходао. Генерацијама уназад Трифуновићи из Буковице познати су као произвођачи квалитетне ракије. Деда Душан, борац прекобројног пука шест пута је газио Дрину, девет пута рањаван, исто толико година ратовао, а потом провео у заробљеништву кад су српски борци ишли напред, јер се назад није имало где. Теже од свега било је сазнање да је, по повратку из заробљеништва у које је запао на Церу, морао да откупљује имање које је у међувремену одузела нова власт. Три пута је откупљивао своје након што му је одузимано на суду на основу лажног сведочења. У Буковици се од вајкада тешко живело. Пешачио је Душан десет километара од куће до аде, копао по цео дан за кило брашна, а јео само црни лук, сирће и проју. Отац Живота је већ половином јануара 1942. године отишао у партизане кад је проваљена месна партијска организација иако, као илегалац, није био њен члан. После рата је остао на пољопривреди са Душаном који је још од Цера слеп на једно, са ограниченим видом на друго око, и засадио воћњак у коме свако стабло рађа бар казан џибре. Иако га је три пута знатно оштетио град, а нека

стабла се извалила из корене, из земље увек избијају нови изданци који уз употребу најбољих агротехничких мера дају добар род. Традиција гајења шљива и производње ракије преносила се са оца на сина, па је и Цане пре пуних 25 година, иако висококвалификовани угоститељ који је радио у свим врстама угоститељских објеката од хотела А категорије до вашарских шатри, почео да се бави овим послом. Након завршене средње школе као квалификовани кувар, у време кад је отворена пруга Београд-Бар, радио је у Хотелу „Београд“ у Бару, а у будванској „Авали“ као заменик шефа кухиње. Као патријархално васпитано дете везано за породицу, у којој су поред деде, оца и мајке Драгице били браћа Радојко и Станимир, пожелео је да, након напорног рада, дође у Буковицу. Славили су Трифуновићи Пантелијев дан, а био је и сабор у селу, па се Цане са мора враћао аутобусом Ниш-експреса. Све је било у реду док у Овчарско-кабларској клисури није почела да се обрушава стена која је препречила пут. И баш на место где је за тренутак застао аутобус, а потом се уз помоћ путника вратио на довољно безбедну раздаљину, срушила се огромна количина камена која је чак преградила Мораву. Знали су Драгица и Живота да је Цане кренуо, а да није стигао на време кући. Кад је коначно стигао, након што се аутобус преко ливада пробио према Краљеву, донета је одлука да се више не враћа. И баш некако у то време седамдесетих година прошлог века отворен је ресторан Кошаркашког клуба „Слога“, а Цане био један од првих радника у њему. И данас популарно састајалиште Краљевачана радило је, каже Цане, боље него Хотел „Турист“. Радио је Цане на свим местима у њему, у шанку, на роштиљу, у кухињи. Долазили су на „Кош“ угледни Краљевчани, међу њима и командант касарне из Рибнице Шиме Магић. Толико је био задовољан умешношћу и радом Трифуновића да је, користећи утицај ,издејствовао да га пошаљу на одслужење војног рока баш у Рибницу.

Те 1972. године ушао је у потпуно руинирану касарнску кухињу и оспобио је за квалитетан рад. По одслужењу војног рока и извесног времена проведеног на „Кошу“ прешао је у дечји вртић и ту остао до одласка у пензију. - Ракију сам почео да печем док је отац био жив, а пекло се по пет, шест стотина казана од по 120 кила џибре. Шљиве смо купили сви ми из породичног домаћинства, а и други радници, јер је каца морала да се напуни одједном. Кад није било довољно места у њима копане су рупе у земљи, широке и дубоке по три метра, странице и дно добро измаљошу маљем да буду тврде и ту сипа шљива. Није било трактора па се вукло волујском запрегом и кравама. Зато смо увек имали десетак говеда, а мајка је музла, правила сир и кајмак и од тога се живело, као и од ракије – прича Цане. За шљиву је требало обезбедити довољан број каца, а Трифуновићи су имали велики број капацитета од 30 до 50 товара. Надалеко познат краљевачки „Винар“ имао је у то време каце које су могле да приме по пет вагона од по 10 тона. Причало се да је постојала једна и од 50 вагона. Кад је почела распродаја имовине успео је Цане од неког прекупца да купи само једну од 11.000 кила коју је некада давно направио његов прадеда Павле. Све остале су исечене и искоришћене за израду паркета. Цане тврди да у каци широкој три метра, и високој исто толико, може да се вози мотор. У њу стаје читавих сто казана квалитетне шљиве, а да би ракија била што боља каца мора да се пуни одједном. Зато у јеку бербе 25 радника за само један дан покупи и три тракторске приколице шљива, таман толико колико стаје у највећу кацу лоцирану у дестилерији која је у Јарчујку. Купљење шљива траје маскимално три дана, а 50 људи може да накупи и до 200 казана. И кад трактор протресе свако стабло скупљачи, међу којима деца од десет година, студенти па чак и они који су завршили факултете различитих струка, вредно раде за дневницу која, уз три оброка, износи 10 до 12 евра. Радне снаге има доста, а

Цане Трифуновић

Фото: М. Радовановић

11.8.2013.

МАГАЗИН

људи зову, а нема више где да се ради. У новом воћњаку засадио је Цане 800 стабала квалитетне калемљене шљиве из чачанског Института за воћарство. Засађене на 4,5 метра једна од друге, добро нађубрене дају род тек након три до четири године. Већ прве је Цане испод њих, одмах после Младенаца, засадио 450 оџака калемљене лубенице. Ни једна није била лакша од 18 килограма, а сваки оџак донео је бар 70 килограма. Четири пуне приколице лубеница таман су вределе колико и засад шљива. Цена шљиве је иста као и пре четири године, средства за заштиту поскупела чак пет пута, а потребно је девет третирања годишње скупим препаратима који имају малу каренцу. Поред свих трошкова и ђубрења пилећим стајњаком пласман меркантилне шљиве никад није сигуран. У време када је цена на пијаци износила до 50 динара по килограму све избирљивији Руси плаћали су је 35, а само једне чак 180 динара. Ове године цена је пала на 30 динара иако свака мора ручно да се

обере, а са ње не скине прах. Кад Русима треба плаћају је добро и не гледају много, у супротном су многи произвођачи принуђени да шљиве врате кућама. Шљива се бере кад добије плаву боју иако јој до потпуног зрења треба још пуне две недеље. Ако се не прода, каже Цане, може смо да се баци а и он је доживео да му буде одбијена пуна приколица са 160 гајби шљива. Шест пута је на Пољопривредном сајму у Новом Саду Цане Трифуновић доказао да има најбољу ракију и у Јарчујак се вратио са шест великих златних пехара. Као признати произвођач придружени је члан Удружења Српска ракија при Привредној комори Београда. На залихама у дрвеним бурадима Трифуновићи имају 20 тона ракије врхунског квалитета старије од десет година. Сваки литар вреди десет евра, а у време кад народ нема пара да купи квалитетну ракију купује ону од 100 динара по литру за коју се често ни не зна од чега је направљена. Иако ракија

у бурету стајањем добија на јачини сваке године се количински изгуби 5 до 7 посто. Зато је неопходно складиштити је у посудама од ростфраја, оне су превише скупе, а без помоћи државе ретко ко од произвођача може да их набави. За време земљотреса који је погодио Краљево у новембру 2010. године попуцала су бурад и флаше у складишту и из њих исцурело читавих 1.500 литара ракије. - Кад би ми држава помогла средствима за подстицај пољопривреде много би ми значило, јер не бих имао губитке. Кредит за куповину посуда од ростфраја не могу да вратим, па ћу и даље ракију до десет година чувати у дрвеним бурадима – јада се Цане. Производе Трифуновићи и друге врсте ракије, ораховачу, вишњевачу, крушковачу... Мали ораси стављају се у флашу, на литар ракије иде 40 комада, дода 150 грама шећера и четрдесет дана до два месеца стоји на сунцу. Ораховача помаже органима за дисање и кошта 2.000 динара по литру иако би требало да буде пет пута

скупља. На сличан начин производи се од вишње, крушке виљамовке, царке и петроваче која је пуна шећера. Ове године је одлично родила вишња, а у литар ракије додаје се 300 грама и 150 грама шећера, па у стакленој амбалажи стоји на сунцу два месеца. Најбоља ракија од шљиве не би требало да буде јача од 25 гради. Закон прописује да не сме да буде јача од 45 степени, или 18 гради, јер се све преко тога сматра отровом. Добро је, каже Цане, испећи ракију до 25 гради па разблажити дестилисаном водом. У дестилерији Трифуновића током четири месеца сваког дана се испече по десет казана ракије. Повољност је да различите врсте шљива сазревају једна за другом, па тек што се испече шумадинка стиже чачанска родна, а потом стерлејка. Из једног казана шумадинке добије се 27 до 30 литара шљивовице између 10 и 11 гради. Код препека је необично важно, каже Цане, одбацити првих пола литра који представљају чист метил алкохол, а за добру ракију од посебне важности је

врста горива, а најбоље је грање. Када се након три дана до 5. августа заврши сакупљање шљива већ почетком септембра пуном паром, и дан и ноћ, траје поступак печења ракије. Искуство показује да се боља ракија производи од ситнијих шљива, а казан од куцаног бакра не би смео да прими више од 120 килограма. - Најважније је да шљива буде црвена. Црвена ранка успева као шумадинка, раношљива и капавац, а све три врсте сазревају у исто време. Од посебне важности је да сви судови буду чисти, а код препеченице буде и тиха ватра. Ракију треба складиштити у чистом старом храстовом бурету, а да би вињак имао пет звезица мора да одлежи бар пет година – каже Цане. Иако је од изузетне важности да пре изласка на тржиште одлежи бар пет година Цане своју не продаје пре истека десете. И ове године очекује бар 200 казана црвене ранке. Због све мање разлике производне и продајне цене шљива размишља да искрчи воћ-

њак. Спречава га једино чињеница да му је то остало од оца. И док је локална самоуправа у осигурање усева пољопривредника уложила 60, а република 40 одсто, воћари нису добили ништа. Ранијих година је као подстицај исплаћивано и 130 евра по хектару, а ове само 6.000 динара. Ракија која је на Пољопривредном сајму у Новом Саду награђена са шест златних медаља и шест великих пехара продаје се у Грчкој, Италији, Словенији, Хрватској и на такмичењима у овим земљама осваја златне медаље. - Као шампион квалитета поручио бих Министарству пољопривреде и Влади да покушају да одвоје праве произвођаче од других и да извозе праву ракију. Ми имамо најбољу ракију на свету, а Немце, Швајцарце, Французе и друге треба да научимо како се она пије. Ракија се пијуцка и ужива уз пршуту, сир и кајмак. Све то ова земља има и то треба извести, а људе који квалитетно раде подстицати – каже на крају Цане Трифуновић. Т. Радовановић

МАГАЗИН 11.8.2013.

Сведочанство о НАТО агресији

ЗАПИС О НЕМОГУЋЕМ (18)

Уторак, 4. мај 1999. Дан четрдесет други

МАГАЗИН

11.8.2013.

Након што је у 6,15 престала опасност од напада из ваздуха сазнао сам да је током ноћи на аеродром у Лађевцима пало десетак пројектила. Званичних података о броју оборених још нема. После петочасовног разговора са Билом Клинтоном Виктор Черномидин је најавио блиско дипломатско решење југословенске кризе. Током дана очекује се наставак разговора са америчким потпредседником Ал Гором, а затим и Кофи Ананом у Уједињним нацијама. И док Јапан изражава спремност да помогне у трагању за мировним решењем републиканци у Сенату Сједињених Америчких Држава сматрају да не би требало пропустити шансу да се дође до мирног решења. Скори крај рата најављује Хавијар Солана тврдњом да је НАТО спреман на компромисе. Синоћ је у два наврата у 21,45 и 21,55 са по једним пројектилом пого-

ђена зграда Телевизије Нови Сад, а директор Стевица Смедеревац је потврдио да нема жртава. Зграда Телевизије је срушена на Светски дан слободе штампе. Јављено је да су гађани још брдо Стражевица изнад Раковице, са три пројектила Батајница, а да нема повређених. Џеси Џексон, који данас треба да се састане са Кофи Ананом, саветовао је Клинтону да позове Милошевића и захвали му се због ослобађања тројице америчких војника. По повратку у Америку Џексон је потврдио да се НАТО не бори против војника већ ненамерно убија цивиле и то назива колатералном штетом. Председник Клинтон је одговорио да му треба времена да размисли о том предлогу. Руски теретни авион је слетео на аеродром у Софију са пошиљком хуманитарне помоћи која треба да настави опут копном. Током дана потврђено је да су током ноћи са десетак пројектила гађани горњи и доњи делови Лађеваца, а да су два пала и на Самаила. Ваздушна опасност је најављена поново у

12,10 и трајала се до 15,55. Председник општине Краљево још једном се обратио грађанима са апелом да поведу више рачуна о личној безбедности и поштују прописана правила заштите у време ваздушне опасности. И док стижу потврде да цивилна власт успешно функционише на читавој територији Космета министри иностраних послова групе Г8 су, на данашњем састанку, одлучили да се процес решавања кризе пребаци у Уједињене нације. У 12,10 Ваљево је први пут бомбардовано по дану. Чуле су се три детонације, а пола сата касније напад је поновљен. На „Крушик“ је пало укупно осам пројектила, а током претходне ноћи два пута је гађано Врање и Бујановац. Чујем да је срушен контролни торањ на аеродрому у Лађевцима. Крис Стоун, један од ослобођених америчких војника, оставио је војним властима писмо са жељом да се отвори кад он напусти земљу. У писму се захваљује на односу према заробљеницима током боравка у затвору.

У 23,55 први пут чујем нешто као туп ударац, али не обраћам много пажње на то јер не личи на детонацију. И док Љиља и деца спавају ускоро следи још један. Не обраћам превише пажње на филм који емитује Телевизија Пинк. Трећи туп ударац већ почиње да ме нервира. Током вечери требало је да дођу кумови код којих смо били у тренутку почетка агресије. Бане је још те вечери мобилисан, а сада је дошао кући да мало одмори. Требало је сутра да се врати у јединицу али му је одмор продужен до петка. Да ли је и то можда знак да притисак попушта? Очекујем њихову посету сутра.

Среда, 5. мај 1999. Дан четрдесет трећи Заспао сам нешто пре 21,30 за време приказивања треће епизоде серије Робокап. Прве две нисам гледао због бомбардовања, а трећу зато што сам заспао. Тек смо неколико минута у новом дану, а опет се чује онај тупи

ударац за који немогу поуздано да утврдим одакле потиче. Напољу је мирно, ветровито и мрачније него претходних дана. На небу има и мало звезда, а стиче се утисак да је мрачније него обично и зато што улична расвета не ради. После распада електроенергетског система искључени су сви потрошачи који нису неопходни. Укључиваће се постепено са порастом степена стабилности система. Иако је тек прошла поноћ споља допиру гласови млађих људи који имају животни ритам који се мало разликује од нашег. Ово је време када, у нормалним условима, тек излазе у град. Има наговештаја да би ситуација могла да се смири, још се не зна када. Од Арлија чујем да је Јељцин љут на Милошевића због писма које је послао Клинтону. Не знам шта је написано у писму које је, како Арли рече, Јељцин схватио као ударац ножем у леђа. Не знам одакле му такви подаци. Можда опет она смешна Слободна Европа. Надам се да ће данашњи дан донети нове одговоре на нека питања.

Јуче се јављао и Обрад. Каже да је разговарао са неком женом из Швајцарске чијег сина лечи и сазнао да би ваздушни удари могли да престану за два дана. Како би било лепо да престану данас, јер су баш на данашњи дан пре шест недеља и почели. Зар већ има толико? Тада смо били код Јелене на рођендану, а данас нам долазе кумови. Хоћемо ли затворити круг? Бугарска скупштина је дозволила НАТО снагама коришћење територије земље за ратна дејства против Југославије. Одмах затим уследила је забрана достављања хуманитарне помоћи из Русије и Белорусије преко Бугарске, па авиону који је требало данас да слети у Софију, то није дозвољено. Није баш много лепо али није ме много потресла чињеница да је ураган направио велику штету, однео многе животе и повредио још више људи у САД. Амбијент после торнада био је сличан нашем после бомбардовања. Везанао за САД сетих се и вица који је актуелан ових дана. Многи се питају зашто НАТО, предвођен Сједињеним Државама, тако бесомучно

МАГАЗИН 11.8.2013.

није било великих дејстава. Ипак у 9,15 поново се оглашавају сирене и наговештавају да је опасност од напада из ваздуха извесна. Губици Војске Југославије нису ни приближно онолики колико би то хтели да прикажу НАТО званичници, а амерички војни аналитичари тврде да има горива за вишегодишње ратовање овим интензитетом. Југославија се одрекла стационарних радарских система које је жртвовала као и макете авиона и неупотребљиве летелице. Амерички бомбардер Ф117 није оборен ни једним познатим ракетним системом већ системом који је развијен у Југославији, а који није познат ни Русији. Петнаестак минута пре поднева деца су утрчала у кућу јер су се уплашили од авиона који су се у том тренутку појавили над градом. Убрзо затим, у неколико наврата, чуло се и дејство противваздушне одбране, па су се авиони изгубили. Јављено је да су два пројектила пала у реону Обрве, а поново је почела да пада киша. Направио сам Баху фотографије око којих се током претходног дана дигла велика прашина, јер сам неколико сати покушавао да утврдим којим м је аутобусом послао филмове. Испоставило се да код преседања из једног у други на мосту код Биљановца није пренесен коверат са филмом. Интересантно је да многи аутобуси из правца Рашке ка Краљеву и Београду, иако је пут дужи и нема преседања, возе преко Копаоника. Портпарол НАТО снага у Бриселу Џеми Шеј потврдио је да је у току претходне ноћи број полетања смањен за трећину. Ако је протеклих дана просечно летело по 600 авиона, значи да је сада било ангажовано само 400. Полицајац Јован Оташевић из Пљеваља је погинуо, а његов колега повређен, када су аутомобилом налетели на касетну бомбу у близини Савиних вода где је претходнога дана погођен аутобус. Иако је опасност прошла у 15,45 повремено се опет чује хук авиона. Око 19,00 је нестало струје. Потрошња је вероватно повећана због малог захла-

ђења, па је током целог дана на телевизији емитован апел за штедњом. Да ли ово последње искључење треба схватити као упозорење? Нестало је и воде. Има ли то везе са нестанком струје, или је само чиста коинциденција? Представнички дом Скупштине Белорусије усвојио је Резолуцију којом се подржава приступање Југославије Савезу Русије и Белорусије. Остаје да овај документ усвоји и Горњи дом и коначно Парламентарна скупштина заједнице. У Уједињеним нацијама су одржане консултације о решавању косовске кризе, а објављено је и кратко саопштење за штампу. Објављена је и иформација да је седамдесет од сто чланова Представничког дома гласало против Резолуције о ангажовању америчких снага у копненим операцијама. Кубански председник Фидел Кастро оценио је напад на Југославију као геноцид на прагу 21. века, а Клаус Нојман тврди да је војна кампања НАТО доживела неуспех. Португалски радио јавља да се камиони Међународног Црвеног крста користе за шверц оружја, а тридесет таквих камиона, који иду из Швајцарске, заустављено је у Италији. Опасност је још једном најављена у 21,30. Иако је најављен, и НАТО знао за њега, у близии Урошевца ракетиран је конвој камиона који је возио хуманитарну помоћ из Грчке о чему је Секретаријат за иностране послове обавестио амбасаду ове земље у Београду. Поново је гађан аеродром Слатина код Приштине, са три пројектила Грмија, Копаоник, околина Груже... Ефикасном акцијом наших граничара ликвидирано је 4 терориста, а један ухапшен, док су покушавали да уђу у земљу у близини карауле Кошаре. Из срушене зграде Телевизије Нови Сад емитован је програм на шест језика народа и народности које живе у Војводини. Штета коју је НАТО током досадашње агресије начинио на објектима у нашој земљи превазилази средства која је запад до сада уложио у развој земаља источне Европе. Т. Радовановић

Фото. М. Радовановић

свих шест недеља разара Нови Сад. Кажу зато што се на територији Балкана формира нови САД. Од тренутка када је објављен крај школске године били смо у неизвесности шта ће се десити са ученицима музичких школа. Јуче је у краљевачкој Музичкој школи договорено да се, према упутству Министарства за образовање, школска година за редовне ученике заврши, а да ванредни полажу испит из инструмента и солфеђа у јуну према распореду који ће накнадно бити објављен. Опасност од удара из ваздуха престала је у 6,17. Виктор Черномирдин се, после разговора у Америци, неће враћати за Београд иако је постојала и таква могућност. Уједињене нације најављују да ће у Југославију послати хуманитарну мисију са задатком да утврди степен оштећења и могуће видове помоћи првенствено Космету, а затим и осталим деловима земље. Бил Клинтон није од Конгреса добио овлашћење за употребу све могуће силе у рату у Југославији. Током ноћи гађани су Ужице и Бајина Башта у чијој је близини, по сазнању Танјуга, оборен један непријатељски авион. У седишту НАТО снага у Бриселу објављено је да се један хеликоптер типа Апач током тренажног лета срушио седамдесет километара североисточно од Тиране. Један пилот је погинуо, а други је нестао. Остало је још 21 хеликоптер овог типа. „Помози ми да кукам, а да певам могу и сам“ је народна пословица која је послужила као мотив краљевачком зубару Божовићу да се укључи у акцију помоћи становницима града у овим тешким тренуцима тако што ће све хитне интервенције у ординацији вршити бесплатно. Из даљине се у једном тренутку зачула потмула грмљавина. Прво што ми пада на памет је да је у овом тренутку лепо чути громове. Грмљавина траје дуго а почела је да пада киша па су олуци пуни воде. Осећа се и карактеристичан мирис земље попрскане кишом. Иако је током ноћи ваздушна опасност најављена у више градова,

Необично искуство младог Краљевчанина

ГОДИНУ ДАНА У

МАГАЗИН

11.8.2013.

- Хотел Ел Дорадо Ројал налази се на средни плаже која се од Канкуна према западу протеже дужином од 60 километара. Запошљава 1.200 људи што је тек нешто мање од четвртине колико их има у систему „Каризме“ чији је један од тројице акционара Љубиша Крстајић. - На језику Маја Канкун значи легло змија. – Од 25 врста змија само четири су отровне. - У мору ајкуле, у базенима крокодили

У ЛЕГЛУ ЗМИЈА (1)

Никола Мишић

МАГАЗИН 11.8.2013.

стигао некако у исто време кад и понуда Краљевчанина Предрага Крстајића који већ више од десет година ради у Мексику у групацији хотела окупљених у оквиру „Каризме“. Након што је 1999. године у потрази за послом кренуо на Бахаме завршио је у Мексику где ради као корпоративни менаџер овог система хотела. Групација од првих 6 хотела настала је у Доминиканској Републици, али је брзо седиште преселила у Мексико. Поред Јамајке у систему је и један хотел у Каризма Адриатик групи у Хрватској, а циљ групације је да прошири пословање на западноевропско тржиште, Хрватску, Словенију, Италију, Корзику и медитеранска острва. Чињеница да је за Мексико, након испуњења свих потребних услова, било лакше обезбедити радну дозволу, да се нуди бољи програм и прилика да савлада шпански језик била је довољна да језичак на ваги претегне у корист ове латиноамеричке земље. Након разговора у амбасади упутио се Никола 7. маја прошле године према Мексику и након 13 сати лета обрео у Канкуну, једном од најпознатијих мексичких летовалишта чије име језик Маја описује као легло змија. Хотел Ел Дорадо Ројал налази се на средини плаже која се од Канкуна према западу протеже дужином од 60 километара. Запошљава 1.200 људи што је тек нешто мање од четвртине колико их има у систему „Каризме“. - Хотел је огроман. Није то једна зграда са 600 соба. На више од три и по квадратна километра и два километра плаже распоређен је низ вила и мало екслузивнијих кућица. Шпански језик нисам најбоље знао, а за почетак

ми није ни био неопходан, јер се са гостима комуницира на енглеском. Шпански служи за комуникацију са радницима, па сам инсистирао да користимо само њега да бих га што боље научио. Прво сам научио да питам како се нешто каже и шта неки појам значи. Због жеље да што брже научим што више можда сам био мало и досадан, али то Мексиканци никада нису показали јер воле кад неко говори њихов језик и нервира их кад га неко не поштује – прича Мишић. Индукциони курс обавезан је за све профиле запослених, а служи да се угрубо упознају са типом и основним начинима функционисања хотела. Иако је по основу уговора о пракси дошао само да учи врло брзо су у хотелу запазили да вредно ради и доприноси унапређењу пословања и понудили финансијску надокнаду која није била безначајна кад се има у виду да су обезбеђени смештај и исхрана. Иако су запослени смештени у посебном објекту удаљеном километар од комплекса хотела комфор у њима не заостаје много за оним какав имају хотели са четири дијаманта, или пет звездица. Поред изузетних услова има базен, теретану, кафетерију и остале пратеће садржаје. У њему живе чистачице, спремачице, собарице, конобари, кувари и остали запослени. Канкун је основан тек пре 40 година, а већ има милион становника, па кажу да је то једно од места које најбрже расте на свету. Био је само рибарско насеље све до тренутка кад је створена свест о потреби развоја туризма, иако је рибарство и даље главно занимање. Број становника које чине углавном припадници Маја Фото: М. Радовановић

али је број младих људи који могу да проведу део годишњег одмора на некој од атрактивних туристичких дестинација у свету. Још мање је оних који то могу да учине током дужег временског периода. Када неко има тек 25 година и једна година представља релативно дуг период. И баш толико је Краљевчанин Никола Мишић са дипломом менаџера у туризму током претходне године провео у хотелима најатрактивнијег туристичког комплекса у Мексику. Још од најранијег детињства показивао је посебно интересовање за језике, географију и путовања, а већ у другом разреду економске школе био сигуран да ће туризам који све ово повезује бити његово животно опредељење. Као перспективнији туризам је у други план потиснуо географију, па се Никола по завршеној школи обрео на Природно-математичком факултету Универзитета у Новом Саду. Настојање да обезбеди добар просек, као услов за буџетско студирање, утицало је на жељу да се током феријалне праксе боље упозна са конкретним радом у овој области. Док је пракса у хотелима обавезна за студенте хотелијерства онима са туризма понуђен је рад у туристичким агенцијама које нису могле да задовоље потребу за знањима младог Краљевчанина. Зато је одлучио да се након последње године студија упусти у авантуру и место за усавршавање у свету потражи сам. Искуства пријатеља указивала су на чињеницу да је Америка уз стабилну економију, која пружа прилику и да се заради, најпогодније место за то. Осам месеци је нестрпљиво чекао одговор који је

11.8.2013.

МАГАЗИН

и други Мексиканци веома се брзо увећава. Од главног града Мексика удљен је 24 сата вожње аутобусом, а географски припада Карипском мору. Полуострво Јукатан протеже се паралелно са карипским коралним гребеном који је, после аустралијског, други по величини у свету. - Јукатан је огромни корални гребен, а на неким местима тачно може да се види састав стена. Иако успевају палме, кокосов орах и неко шибље, не може да се успостави пољопривредна производња, јер је земљиште веома неплодно. Зато и хотел као еколошки има пластенике у које се земља увози из суседне мексичке државе. У близини хотела гаје папају и кокос који нисмо смели да беремо, јер Мексиканци верују у вилењаке, а власник хотела кокосов орах оставља за њих. По другој причи у хотелу одрживог развоја брање је забрањено да не би узело размере које би утицале на његово нестајање. Колико су се биљне врсте прилагодиве суровим условима сведочи палма на врху двадесетак метара високе пирамиде Коба Маја која расте из камена у коме корен увек нађе пут до воде – прича Никола Мишић. Плодна земља која се довози из других крајева мора добро да се заштити да је киша не би спрала. На њој успевају чери парадајз, чили и друге врсте паприке, краставац, разно поврће, а великим залагањем радника у

огромним пластеницима може да се оствари знатна производња и поред проблема које ствара неплодно земљиште. И поред тропске температуре воде има довољно, хотел располаже знатним водним ресурсима, а из земље се црпи полуслана вода. Неки хотели је добијају из мора, прерађују, хлоришу и користе за пиће, припремање јела и задовољавање других потреба гостију. Један део воде одлази у перионицу веша иза које се у посебним постројењима прерађује и користи готово неограничен број пута. Прерађује се и вода из канализације и њоме заливају биљке, а иако падају обилне кише заливање је потребно. Тропска клима са не претерано високим температурама обезбеђује благе разлике између годишњих доба. Иако је и током зимског периода вода топла због ветрова температура ваздуха падне на двадесетак степени што онемогућава купање. Због велике влажности ваздуха пријатна атмосфера задржава се и у зимском периоду године. - Море нивелише температуру ваздуха, има много испаравања и зеленила, али не и прашине. Готово нормалном сматра се појава буђи на гардероби, кревету, плафону. Туристи би волели да буду што ближе мору, а нису свесни које проблеме због влаге имају собе на плажи. Влажност у собама регулишу скупи

клима уређаји који троше мало струје и фреона, а хладе добро. Енглези који долазе из кишовитих подручја не воле клима уређаје, па их искључе и поотврају прозоре. Хладна соба се загрева, а огромна количина влаге кондензује па постаје мокра. Након само недељу дана почиње да се појављује буђ на плафону и зидовима, осећа мемљиви мирис, а за сутрадан по одласку већ треба припремити собу Американцу који жели да буде хладна нон-стоп – објашњава Никола који се након месец дана на резервацијама упознавао са мање популарним сегментима рада у хотелу. Шест огромних машина за прање које примају по 200 килограма веша, четири сушилице капацитета 250 килограма и велике пегле за постељину које опслужује двадесетак запослених раде по цео дан како би се гостима обезбедила довољна количина чисте постељине. У перионици се користе еколошки детерџенти и настоји да се испоштују врхунски стандарди за руковање постељином и пешкирима, а висок ниво попуњености хотела током читаве године захтева континуиран рад и квалификовану радну снагу. Посебно интересантан сваком Европљанину је сусрет са великим бројем различитих животиња. Међу њима се посебно истичу игуане и велики број различитих птица које су постале заштитни знак хотела. Појави се и по неки опозум кога радници настоје

увек да удаље како не би ометао госте. Низ луксузних кућа које чине комплекс Хотела Ел Дорадо Ројал изграђен је на искрченом делу прашуме. Куће су повезане путевима широким једва два и по метра, довољним тек да се мимоиђу два голф аутомобила. С краја на крај комплекса пешак стиже за скоро 45 минута хода, а знатижељном туристи је потребан цео дан да га обиђе. Власник хотела је локални Мексиканац Мартинез, а власници „Каризме“ тројица акционара, двојица Доминиканаца и шеф продаје Љубиша Крстајић који је из Србије отишао пре 30 година. Менаџер система Предраг Крстајић задужен је за интернет, телевизију, мреже унутар хотела, планове за изградњу нових објеката... Канкун је познат по 25 различитих врста змија од којих су само 4 отровнице. Две од њих срећу се врло често, а друге две нешто ређе. - Дошао сам у ситуацију да видим змију која ме чека испред улазних врата. Обратим се обезбеђењу, а њима је смешно што сам се уплашио. Змија црвене боје која има на сваких пет сантиметара прстенове распоређене по систему црно бело црно није отровна. Ако је црвена, а има прстење бело црно бело онда је отровна. Виђао сам тарантулу, шкорпију и друге животиње иако готово све избегавају гужву и галаму, па се не дешавају инциденти. У мору има ајкула, а у околини крокодила који понекад залутају у огроман систем хотелских базена. Свака група-

ција од двадесет соба има посебан базен у непосредној близини мора, а све куће у систему су повезане лењом реком која представља базен у коме вода мирује. Свуда је слатка и мирна сем у једном у коме је топла по систему ђакузија. Кад крокодил упадне у воду радници га извуку и одведу на сигурно природно станиште удаљено тек мање од стотину метара. Огромно мочварно пространство око хотела насељавају алигатори, а није редак случај да у собу ушета и по који мајмун – прича Никола. Пре него је Никола Мишић пристигао у овај крај у хотелу је дуго боравила мајмуница о којој се прича и након њеног одласка. Толико се одомаћила да је без страха отварала комарник и клизна врата, улазила у собе и правила лом. Није било ништа необично да отвори фрижидер, узме по коју банану а коре и све што јој се нађе на путу разбаца по соби. Посебну аверзију гајила је према женама, па није био редак случај да кад се окоми на коју рашчупа косу и почне да туче шапама. Трајало је то све док није постало неподношљиво па су морали да је одведу из хотела. Паралално са плажом од Канкуна ка западу на два километра од мора води модеран пут до најудаљенијег хотела у овом делу Мексика. Низ бројних хотела пресеца једино градић Порто Морелос. - наставиће се Т. Радовановић

МАГАЗИН 11.8.2013.

Краљевачка медијска сцена

ЗЛАТНО ДОБА КРАЉЕВАЧКОГ НОВИНАРСТВА

МАГАЗИН

11.8.2013.

(2)

- Док стотине хиљада гледалаца посматра како Екрем Јеврић, као национални јунак, прави кокошињац нико не зна ништа о краљу Милутину који је направио 50 највећих манастира и цркава. - Више од духовних порука кнегиње Милице и Јелене Анжујске гледаоци знају о Весни Ривас која је изговорила највулгарније и најневаспитаније речи које упијају млади људи иако су и без посла и гладни. - Нема истраживања, ни новинара који је спреман да оде у беспућа и види како се тамо живи, да тражи таленте и неке занимљиве људе. - Све се своди на интернет и преписивачко новинарство које од новинара не захтева никакав ум

Милан Глишовић

Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН 11.8.2013.

професионалној каријери сваког човека постоје догађаји који се дуго памте, неки до краја живота. У новинарској су то најчешће они који су везани за историјске догађаје, велике победе, а не тако ретко и за велике несреће. Један од таквих остаће трајно забележен у сећању Милана Глишовића, првог уредника краљевачког Дописништва Радио-телевизије Србије. Још увек ровит после опоравка након тешке саобраћајне несреће, када је у кревету или на штакама провео читаву годину дана, чуо је на радију да се у Алексиначким рудницима догодила трагедија у којој је страдао у том тренутку непознат број рудара. Врсном новинару није требало да чека на позив, а једини на кога је у том тренутку могао да се ослони био је тек стасали сниматељ Ненад Димитријевић. Пред капијом рудника већ се окупила велика група рођака и чланова породица рудара, новинари и знатижељници. Због размера несреће улазак у рудник није дозвољен никоме, чак ни краљевачком новинару који је у то време већ уживао одређен углед и био препознатљиво лице. Никакво убеђивање о потреби да се јавност обавести о дешавањима у руднику није могло да утиче на командира полиције да промени став. - Док сам преговарао са њим, и нервирао се а окупљени људи слушају, наилази колона аутомобила са ротационим светлима, а у једном председник Слободан Милошевић. Кажем полицајцу да ћемо, ако те вечери председник не буде на телевизији,

остати без посла и ја и он. Погледа ме и каже другом полицајцу да седне поред нас и поведе према руднику. Направимо причу, а ја размишљам како да је пласирам у Београд, јер је најближу линковску везу имало дописништво у Нишу. Из нишког студија се јавим телефоном, пошаљемо извештај због кога смо добили највећу новинарску награду Србије, а Димитријевић је постао један од најбољих сниматеља – прича Милан Глишовић. Иако је Дописништво почело да ради са само два човека након извесног времена број људи се повећао више од десет пута и достигао 23. Са три мобилне екипе које су у свако доба могле да стигну на било које место сваког дана је објављивано шест до седам прилога у јутарњем и дневном програму, а по нешто остајало за друге емисије. Нови људи примани су увек кад је за то постојала потреба, никад из неког другог разлога. Долазили су често без икаквог искуства и кроз рад се усавршавали о чему сведочи трећи сниматељ дописништва Зоран Сарић. Као незапослени електротехничар који је зарађивао носећи џакове у пекари потражио је посао у Допинсништву, а Глишовић током првог разговора стекао утисак да се ради о вредном момку жељном рада. Само неколико месеци касније, када се појавила потреба за расветљивачем, уследио је позив након кога је носећи рефлекторе полако крао занат све до момента кад му је пружена прилика да покаже шта зна и као сниматељ. Када су почела да се оснивају дописништва јавног сервиса и по околним местима било је много лакше, а надолазећа економска криза све више утицала на смањење броја запослених. Империја какву је представљао јавни сервис дошла је на ивицу банкротства, телевизија остала без пара, а Глишовић верује да ако држава не предузме значајније мере не може да се нада некој извеснијој будућности. Краљевачко дописништво одувек је било најпродуктивније, па је због тога и запошљавало велики број људи. Тај број запослених требало је да прати и одговарајућа техника, а велику

помоћ пружио је, захваљујући угледу и утицају који је имао, тадашњи директор „Телекома“ Милош Нешовић који је краљевачком дописништву издејствовао прву електронску камеру. Још као дописник „Вечерњих новости“ Милан Глишовић је још пре пуних педесет година извештавао о земљотресу у Скопљу, нешто касније о оном у Црној Гори, па на Копаонику који је екипа краљевачког Дописништва Радио-телевизије Србије пратила од почетка. Први пут у овим крајевима са сниматељем и филмском камером крстарио је Глишовић копаоничким пространствима у потрази за различитим темама. Технологија је знатно успоравала проток информација, филм захтевао лабораторијску обраду и врло спору монтажу, а све утицало на брзину којом су вести стизале пред гледаоце који су на једном од два државна програма са нестрпљењем очекивали да виде шта се ро дешава. Обилазили су пострадало подручје и политичари и давали изјаве, а новинари настојали да све што брже и верније пренесу гледаоцима. Моћ телевизије је одувек била велика, а огледала се у томе да је могла да створи утисак да се догодило и нешто што баш и није било тако. Тадашњи председник Владе Србије Драгослав Марковић важио је за човека који би у поткопаоничким селима Брзећу и Ђерекарама одржао говор, па отишао негде на јагњетину. - Ми смо снимили њега, затим обишли све, а народ који је гледао мисли да је и он, који нас је видео само на конференцији за штампу, обишао цело подручје – каже Глишовић. И ма колико да се уложило труда и лутања по поткопаоничким селима никада о резултатима рада није могло да се говори са сигурношћу док развијен филм не изађе из лабораторије. До тада га чекају многе замке које могу да анулирају труд и резултате вишедневног рада. Десило се то једном и краљевачкој екипи када је, након значајних дешавања на Копаонику, Милан Глишовић журио аутомобилом према Београду. Мало је времена прошло након прикључења на аутопут код

11.8.2013.

МАГАЗИН

Појата кад је зачуо звук који га је пробудио из сна. Аутомобил је клизио уз заштитну ограду која је спречавала да заједно са возачем слети са аутопута. Страх због могућности да се деси трагедија додатно је појачан по доласку у Београд када је од радника из лабораторије сазнао да на филму нема ничега. Иако је екипа радила цео дан, у опасност доведен и живот, а у „Дневнику“ очекивали извештај, филм је био потпуно црн. У неком тренутку поклопац на старој камери се за тренутак отворио што је било довољно да и мала количина светла упропасти вишечасовни рад. Велики шок због одговорности донекле је ублажио искусни уредник Предраг Витас покривајући тонски извештај снимцима из хеликоптера направљеним неколико дана раније. Помоћ коју је Србија у случају великих елементаних незгода пружала Македонији и Црној Гори била је повод за размишљање како да се помогне Копаонику. Данима је краљевачка екипа обилазила најзабитија села подно Копаоника све док једног дана неки просветни радник није приговорио да нису обишли Криву реку, село познато по томе што су у њему Бугари током Другог светског рата стрељали скоро све мештане. - Деца која су по суснежици са капуљачама на главама већ пошла кући врате се да нам покажу школу. Насред учионице пећ бубњара какву никад до тада нисам видео, а око ње промрзла деца цвокоћу и греју се. Снимимо све, учитељица Славка исприча судбину школе, а на путу према Београду пишем шта ћу да кажем у причи о Кривој реци. Пустили смо 15 секунди само слику без тона, деца око пећи бубњаре цвокоћу и греју се. Кад је прошло 15 секунди кажем да је то Крива река, испричам целу причу, а сутрадан Градски одбор ССРН у Београду заседа и доноси одлуку да направи нову школу у овом селу. Пре годину дана сам поново био у Кривој реци и преко пута нове модерне школе видео стару са истом оном бубњаром која подсећа на давна времена – прича Милан Глишовић тешко успевајући да сакрије сузу која се лагано слива низ лице. Путовала је екипа краљевачког дописништва по свету, обишла Јерусалим, Мртво море, Јордан, Андору, Барселону, Париз, Минхен, Варшаву, Атину и донела бројне интересантне приче из тих места. На челу екипе увек је био Милан Глишовић који са нескривеним задовољством прича да је у пензију отишао у најбоље време када се ни на који начин није могло претпоставити да ће новинарска професија доћи у тако тешко стање у коме се налази данас. Људи у медијима доведени су на ивицу физичке егзистенције, медији су на ивици банкрота и немају никакву будућност. Популарни су једино они који емитују „Великог брата“ и „Фарму“. - Како објаснити да је данас неки Екрем који прави кокошињац национални јунак, а о краљу Милутину који је направио 50 највећих манастира и цркава нико не зна, нити прича. Како објаснити да за духовне поруке кнегиње Милице или Јелене Анжујске нико не зна, али зна да је нека Весна Ривас изговорила највулгарније и најневаспитаније речи које ови млади људи упијају и прате иако су и без посла и гладни. То су стравичне ствари. У тим условима не може да живи ни новинарство које се највише ослања на интернет. Нема истраживања ни но-

винара који је спреман да оде у беспућа да види како се тамо живи, да тражи таленте и неке занимљиве људе. Све се своди на интернет и преписивачко новинарство које од новинара не захтева никакав ум. Он се бави преписивањем оног што види и не мора да размишња својом главом. Жао ми је што је тако, јер су новинари били цењени, познати и популарни, а сада не представљају ништа – каже Глишовић. Некада су „Ибарске новости“ излазиле у 8.000 примерака, а локлани новинари цењени и у ондашњој Југославији добијали највеће награде. Медији су имали материјалну сигурност, о њима се бринула општина, а имали су и друге изворе. Комерцијала је пратила све о којима су писале новине и обезбеђивала средства за плате и развој предузећа. До прошле године радио је Милан Глишовић, овога пута за телевизију, доста популарну емисију „Селима у походе“, више из задовољства него неке потребе. Током неколико месеци рада био је у ситуацији да се упозна са начином функционисања медија данас и увек сам себи постављао исто питање, како уопште опстају. Општи закључак је да је опасно и ружно ако новинар у некој медијској кући ради, а месецима не прима плату. Све време само отаљава посао, па се од њега не може ни очекивати неки квалитет. Уз чињеницу да након промене власничке структуре нови власник најчешће не уплаћује доприносе за пензијско и инвалидско осигурање, запослени нису ни здравствено збринути. Због тога би, верује наш саговорник, и држава морала да се побрине уколико жели да стави информисање на здраве ноге. А само коју деценију раније новинар често није мислио ни о свом животу како би што пре и објективније известио о неком важном, или само интересантном, догађају. - Уредник Информативног програма РТС Омер Карабег ме обавести да је Вида Поповић, која је радила у „Магнохрому“ добила највеће признање за иновацију у Бриселу. Пошто су Београд, Сарајево и Загреб наизменично суботом радили заједничке емисије каже да одем и направим причу о том признању. Пилот постројење у коме је производила „видасил“ налазило се у Леушићу код Горњег Милановца, па кренем службеном „заставом 101“ и колегом Милованом Микарићем, а пошто нисмо имали електронску опрему сниматеља пошаљу из Београда. Била је јесен, по мало већ поледило па смо, на улазу у Милановац код кафане „Босна“, наишли на лед који нисам видео. Уместо да скренемо кола продуже право и ударимо у шлепер који је долазио са Рудника. Много касније, након што сам неколико сати провео у милановачкој болници, размишљао сам шта је смрт. Врата на аутомобилу са моје стране су се отворила, а ја испао на ливаду. Волан је пробио седиште на коме сам седео и да сам био везан данас не бих био жив. Годину дана сам био непокретан са теговима на нози и поново учио да ходам, али сам се оправио. За време опоравка добио сам на стотине писама, а помоћ су нудиле колеге из Београда, Крагујевца, Зрењанина и других места. Било је то време кад смо се ценили и пазили. Кад се данас деси нешто слично више нико и не обраћа пажњу – прича са сетом Милан Глишовић. Т. Радовановић

Пети краљевачки маскенбал

МАГАЗИН

11.8.2013.

МАСКЕНБАЛ КОЈИ ПОДСТИЧЕ КРЕАТИВНОСТ

- Ма колико да има година човек је у суштини дете, а маскенбал јединствена прилика да се тако и понаша. - Иако не носе маске локални политичари се друже са осталим учесницима са којима чине јединствену породицу. – Сваки маскенбал у Вили „Магдала“ прилика за незаборавно дружење о коме се прича месецима

Фото: М. Радовановић

Хаџи Милена Марија Магдалена Ковачевић

МАГАЗИН

11.8.2013.

„Путовање Медитераном музичким времепловом“ била је тема овогодишњег дружења љубитеља уметности и пријатеља краљевачке сликарке Хаџи Милене Марије Магдалене Ковачевић који су се окупили на необичном догађају у Вили „Магдала“. Презентер овогодишњег маскенбала, који се већ пет година заредом одржава под називаом „Машкарат“, био је врхунски кипарски виолиста Николас Ефтимиу, члан државног симфонијског оркестра који годинама активно суделује на музичкој сцени Немачке и Кипра, али и на бројним концертима широм света. Незаобилазни учесник овог својеврсног дружења краљевачких уметника, као и свих предходних го-

дина, били су чланови краљевачког Театра „Сунце“ који је, крајем прошле године, представом „Последња куртизана“ освојио прво место и низ других појединачних награда на 21. Фестивалу нових театарских форми у Смедеревској Паланци. Игра и машта коју подстиче и развија игра за Хаџи Милену су извориште креативног процеса, а маска као једно од исходишта тог креативног процеса само потврђује да је потреба за маскирањем, прерушавањем, песмом, плесом, игром... одговор већине људи на бројне изазове и проблеме реалног живота и оног што се, не баш довољно аргуменатовано, зове свакодневница олако пренебрегавајући нематеријално и посебно духовно.

Маскенбал је, каже Милена, само средство да се дубоко присутна и снажно потиснута потреба за игром као могућем изворишту креативног, најузвишенијег духовног, искаже и подели са другим, јер игра и маскенбал славе живот и подстичу оно највредније у људима, њихову креативност! У централном делу позивнице која је ове године упућена пријатељима налази се лик краљице Драге Обреновић. Повод за то налази се у сазнању да је Милена по мајчиној линији потомак војводе Лазара Мутапа који је 1815. године смртно рањен у бици за Чачак, а преминуо од последица тог рањавања у Горњој Трепчи где је првобитно био и сахрањен. Никола Луњевица, пријатељ Лазара Мутапа и деда

краљице Драге обновио је манастир Вујан у који су, по Драгином налогу, касније пренети земни остаци Лазара Мутапа. - Тако сам, још у раном детињству, у кругу породице слушала приче о краљици Драги и њеној трагичној смрти пре 110 година. Током одрастања и школовања сазнала сам доста тога о Драги Луњевици, касније Машин, па потом Обреновић. Живела сам и радила годинама у иностранству, па и у Француској где је она као дворска дама краљице Наталије, мајке краља Александра, живела неколико година са њом у Бијарицу. Саставни део њихових живота били су бројни балови које су приређивали и на њима учествовали. Према неким документима

Драга, тада супруга инжењера Светозара Машина ангажованог на градњи пута Краљево-Рашка, бивала је на баловима које су приређивали официри и тадашња градска елита у краљевачком Хотелу „Париз“. Ово су за мене били довољни разлози да се лик краљице Драге нађе, заједно са мојим маскама, на позивници за овогодишњи, пети по реду маскенбал – објашњава Хаџи Милена. И пети по реду маскенбал носи назив „Машкарат“. Назив потиче од арапске речи која се односи на маску и маскирање које је било популарно у Персији, али на овим просторима и у време Римљана. Маскенбали у „Магдали“ су из године у годину све посећенији, а при-

лику да се друже користе бројне званице, угледни грађани и стари пријатељи породице Ковачевић чији се број стално повећава. У последњих неколико година део стваралаштва Хаџи Милене оријентисан је на израду венецијанских маски које је са успехом излагала у бројним српским градовима. Последња изложба у Ужицу била је прилика за познанство са амбасадором Руске Федерације и разговоре о могућности излагања у овој земљи. Иако је организован без великих претензија и посебне теме први максенбал се показао као веома успешан експеримент и довољно јак мотив да се већ следеће године унапреди новим идејама. Зато је други био те-

11.8.2013.

МАГАЗИН

матски одређен и концентрисан на боје и различите стилове. Стицајем околности датум једног маскенбала поклопио се са четрдесетом годишњицом бранка Милене и Бранка Ковачевића и био прилика да сви гости присуствују импровизованој свадби. Прошлогодишња „Ноћ плавих анђела“ била је нова прилика за сусрет са пријатељима у новом амбијенту. - Хтела сам да покажем да су анђели и људи повезани и да свако има анђела чувара. Ако се ми људи скупљамо и дружимо са тим свемирским небеским силама и енергетским јачинама зашто не би један део живота посветили томе. Ако се ми радујемо овде и анђели ће се радовати са нама. Било је успешно, људи су били одушевљени иако су превладале плаве боје, али у великом броју нијанси. Била је то интересантна хармонија и сви су били весели – каже

Милена. Основна идеја свих пет досадашњих маскенбала била је да се покаже да човек ма какву маску носио не може да сакрије право лице, јер и под маском показује колико је добар и племенит или супротно. Хаџи Милена подсећа да су се маске користиле и у верским ритуалима током којих су у помоћ призивани духови и богови са једне стране, а са друге настојало да се одагнају они који прогоне човека. Ма колико да има година човек је у суштини дете, а максенбал јединствена прилика да се тако и понаша. - Ако бих се у свакодневном животу обукла као вила и прошетала градом сви би рекли да сам луда. Било би смешно да личим на принцезу, зеку или мацу. У оваквим моментима и нама одраслима све је дозвољено. Можемо да се играмо, веселимо и пустимо душу да се одмара и радује, а да

нам нико не замера, јер маске не користимо на начин да би се нашкодило људима – прича Милена. И ова година била је прилика да свако покаже до којих граница се протеже машта. Једини услов био је да жене буду што женственије и покажу колико су нежнији пол који плени лепотом и умиљатошћу. Повод за такво размишљање налази се су сазнању да жене заборављају на статус који су некада имале. Отуда и залагање да се врати традиција у којој је жена била дама, а уједно знала да кува, шије, плете, одржава кућу, поштује пријатеље и супруга. - Тога је све мање, а једина привилегија последњих стотак година је да се жена бори за своја права. Ако мора да буде супруга и мајка да би гајила духом и телом здраву децу, да би гајила здраву породицу, не може одједном да преузме баш све улоге на

овој планети. Зато би требало да се мало више дружимо, да међу женама показујемо мудрост, а да то исто раде и мушкарци. Кад би се знало ко коси, а ко воду носи сви би били много уваженији, а ја сам срећна што имам пар пријатељица које заступају ову теорију – каже Милена. И поред мукотрпног рада мало је посебно успешних жена. Милена верује да је за успех потребна подршка брачног друга, да оне које достигну одређен ниво почињу да посустају, а кад падну веома тешко могу да се врате на почетне позиције. Они који годинама долазе на маскенбал већ имају своје, а за оне друге побринула се Милена и обезбедила довољан број маски. Поред њих изложено је и неколико маски које је израдила ова изузетна уметница. Неке су већ биле излагане а неке нове

спремне да буду приказане љубитељима ове врсте уметности у Руској Федерацији. Током последњих пет година маскенбал у „Магдали“ већ постаје препознатљив по оригиналности. Све се више прича о њему а све је више учесника чији број од прошле године премашује стотину. Простора у дворишту виле има довољно да прими и више учесника којима је и ове године био на располагању богат мени, традиционални гулаш, све врсте печења и колача, точено пиво... Неизоставни учесник од првог маскенбала је пензионисана куварица Славица Маринковић која је задужена за све врсте гурманских специјалитета. Посебна специфичност макснбала у „Магдали“ је присуство локалних политичара. Иако не носе маске друже се са осталим учесницима са којима чине јединствену породицу.

- Сви који долазе поштују ме и воле као и ја њих. Имам пријатеље у различитим странкама, а кад дођу код мене заборавимо на политику јер хоћу да се веселимо. Ми смо рођени на овој планети као на позорници на којој треба да одиграмо наше улоге – каже на крају Хаџи Милена Марија Магдалена Ковачевић. Већ првог дана по завршетку овогодишњег почињу припреме за организацију наредног маскенбала. Маскенбали у „Магдали“ већ добијају јасно дефинисану физиономију, а већ наредни би требало да има официјелни део у коме би присутни били обавезни да се понашају у складу са темом која је основа за организацију. Све остало време резервисано је за забаву и бар за тренутак удаљавање од суморне свакодневице. Т. Радовановић

Краљевачка музичка сцена: Милорад Којић Шерпа

ДЕТЕ РОКЕНРОЛА (2)

МАГАЗИН

11.8.2013.

- Да сам наставио да певам рокенрол у „Смаку“ ја бих био најлуђи певач на југословенској сцени. Ако би требало да се скинем го урадио бих то, јер сам био толико откинут и луд да бих могао да се скинем без пардона

Фото: М. Радовановић

Милорад Којић Шерпа

МАГАЗИН 11.8.2013.

ерија текстова о времену када је рокенрол као музички правац освајао свет, нешто касније и просторе око Краљева, открила је бројне учеснике ових догађаја који су и многим савременицима остали непознати. Концентрисани на оне којима је након почетног младалачког заноса музика постала животно опредељење готово да су превиђени они који су се овом музиком, на мање или више успешан начин, бавили само у једном периоду живота. Међу такве несумљиво спада Милорад Којић који од дана најраније младости носи надимак по коме је препознатљив генерацијама савременика. Надимак је до те мере постао препознатљив да се многи и не сећају његовог правог имена. Овог лета када је из далеке Канаде дошао да проведе годишњи одмор са пријатељима сведочи о незаборавном времену захвалан у првом реду „Краљевачком МагазИНу“ који из недеље у недељу покушава да открије што већи број оних који су од половине шездесетих година прошлог века профилисали краљевачку музичку сцену. Којић подсећа да су у време када је тек стасао међу тинејџере бар још двојица Краљевчана за које је знао носило исти надимак – Шерпа. Први је био по годинама ближи Душан Ђорђевић звани Дуле Шерпа, а други нешто старији Вукша Шерпа фудбалер краљевачке Слоге. Којић ни сам не зна како су га многи поистоветили са Ђорђевићем и њега назвали Дуле Шерпа, па је склон веровању да чак 90 одсто његових другара и не зна да му је право име Милорад. Можда и то сведочи о времену у коме су се брзином коју је било тешко пратити дешавале различите интересантне ствари. Након прве генерације поклоника музике који су поставили темеље рок сцене јављају се млађи у које Шерпа убраја Слободана Николића и Слободана Немчевића. Још у време када су генерације најмлађих Краљевчана прекраћивала време скупљајући сличице егзотичних животиња из едиције „Животињско царство“ такмичили су се ко ће први да попуни албум и по-

шаље на адресу произвођача чоколадица, које су се продавале под истим именом, очекујући награду. И док су се неке сличице понављале у готово неограниченом броју примерака до других се долазило веома тешко. Међу овим другим била је и она са ликом мајмуна за кога су заљубљеници у „Животињско царство“ сазнали да припада реду мандрила. Којић сведочи да је и Слободан Николић данима тражио сличицу са ликом мандрила све док му другари нису наденули баш такав надимак. Када се Милорад Којић након студија у Београду почетком осамдесетих година вратио у Краљево стицајем околности сусрео се баш са Бобаном Мандрилом који се заносио мишљу да са другарима, међу којима је био и Немчевић, направи рок бенд. - Знам и Чопета и Мандрила који су млађи од мене, а дошли да питају да певам са њима. Нешто пре тога Слободан Стојановић Кепо је изразио жељу да ме води у „Смак“ у коме сам неколико пута певао у надалеко чувеној чачанској „Пивари“ и крагујевачком Ватрогасном дому. Сви су били одушевљени док није дошао Борис Аранђеловић и купио појачала тако да поред њега нисам имао никаквих шанси. Да сам тада почео да певам рокенрол ја бих био најлуђи певач на југословенској сцени. Ако би требало да се скинем го ја бих то урадио, јер сам био толико откинут и луд да бих могао да се скинем без пардона. Зове ме Мандрил који је био много млађи и тврдио да је свирао са београдским „Силуетама“. Желео је много тога, али није имао прави драјв и није знао да буде лидер. Он се ушепртља и уплаши, а чак и кад смо наступали био је толико уплашен да сам морао да га бодрим и дижем – прича Којић. Почетна идеја о формирању новог бенда који би наступао по именом „Кашика љубави“ није била неинтересантна за Којића који је већ смишљао начин како да направи добру рекламу и на прави наступ привуче велики број посетилаца. Идеалан ортак у овом послу требало је да постане другар Ђани Ковачевић који је од почетка из-

разио жељу да се укључи у интересантан пројекат. У време различитих манифестација типа Дана младости и других задатак да окити град заставама и пригодним транспарентима имао је Културно пропагандни центар „Сутјеска“. Шерпа и Ђани већ су смислили начин како да до рекламе дођу на најјефтинији начин, а помоћ да без надокнаде добију салу за одржавање концерта требало је да обезбеди рођака запослена у Дому Друштвених организација. И док све већи број рођака и пријатеља показује спремност да помогне у стану Николићевих родитеља, у Улици цара Лазара број 13, рокери увежбавају репертоар на коме су композиције „Битлса“, „Ролингстоунса“, група „Дип парпл“ и „Тајм“. Ударна је требало да буде „Кокаин“ Ерика Клептона. Због силне буке негодовали су станари ове, али и околних зграда, а прекоре трпели и власници стана. Врхунац је био када су приморавани да чупају каблове из појачала на шта је Бобан одговарао још гласнијом свирком. Да на најбољи начин озвуче велику салу Дома друштвених организација припремали су се Света Томић Каубој и Раша Грубор. Некако у то време Николић је упознао девојку која је на турнеји по Југославији заступала загребачка „Сребрна крила“. - Каже да долази у Краљево да нас чује како би, ако будемо добри, наступали као предгрупа на југословенској турнеји, а нама одмах порасле уши. Ја сам још 1979. године провео неко време у Паризу где сам купио ролшуе и први у Краљеву возио оне праве са све ципелама. Спремимо сценарио да Ђани иде испред мене кроз град и продаје улазнице, а ја уз помоћ мегафона најављујем почетак велике југословенске турнеје „Кашике љубави“ и први концерт у Дому друштвених организација. Већ смо разапели велики транспарент између тадашњег биоскопа „Сутјеске“ и продавнице „Муња“ која се налазила са друге стране Омладинске улице – прича Којић и сведочи да је вече пред концерт требало да се списак свих песама са репертоара достави Секретаријату за унут-

11.8.2013.

МАГАЗИН

рашње послове. За концерт су посебно направљеним печатом већ биле обележене улазнице са серијским бројевима, а Шерпа и Ђани се са списком песама нашли пред полицајцем који је читајући дошао до „Кокаина“ и ту застао. У тренутку се Шерпа снашао и исправио назив у „Кофеин“ алудирајући на кафу чији је саставни део био. Најмање што је могао да учини како би орасположио намрштеног службеника милиције било је да у репертоар уврсти и песму Здравка Чолића „Друже Тито ми ти се кунемо“. - Ставим је као прву на списак, а милиција дође да обезбеђује концерт. У дворану у коју стаје највише 500 људи угурало се читавих 1.000, а још толико остало напољу. У гужви се поломи стакло у атријуну на улазу у салу и ми некако почнемо. Изађем у оделу да због милиције испоштујем Тита, а сви остали обучени као рокери. Салутирам испред Титове бисте у десном делу бине и почнем да певам, а потом одем да се пресвучем у фармерице и чизме, зализао косу, а у сали делиријум – описује Којић први наступ „Кашике љубави“. Три пута се певач у току концерта пресвлачио припремајући последњи излазак пред публику на ролшудама у белом оделу какво је тада на распродаји у продавници „Клуз“ купило бар још десетак познаника. Због цене која је била испод сваког критеријум и данас радије користи израз понижење него снижење. У белој кошуљи са великом крагном званом полетуша и ролшуама на којима је достизао висину од преко два метра спремао се да шокира публику. - Таман да кренем на бину а Мандрил каже, сад ћете да видите чудо невиђено, Шерпа ће да изађе на ролшуама. Пропаде главна атракција, па псујем све по списку јер више ништа није интересантно. Изађем као попишан, треба да певам „Кокаин“, а не знам да ли да певам кокаин или кофеин и да ли су

они пандури остали да гледају. Муљам нешто енглески, певам кофеин, а цела сала кокаин. Последња нумера била је „Још једна цигла у зиду“ „Пинк флојда“ после чега смо излазили на бис, а ја Мандрила све време ударао по врату – прича Којић. Сем публике задовољна је била и менаџерка, а до потписивња уговора требало је само још вођа „Сребрних крила“ Владо Калембер да одреди репертоар. У торби је било толико пара да су сви могли да проведу на мору бар 15 дана. Свако од музичара добио је свој део, Шерпа и Ђани највише рачунајући и онај који су пријавили за изнајмљивање сале. Остали никада нису сазнали да је коришћење сале добијено без надокнаде. Као хладан туш деловала је сутрашња вест из Београда да „Сребрна крила“ крећу на југословенску турнеју са другом предгрупом. Пре него су сами покушали да организују турнеју Којићу, који је већ зашао у 28. годину, стигао позив да се јави касарни у Зајечару у којој као војник треба да се очеличи и потпише верност отаџбини. Као највишем и најкрупнијем у јединици следовао му је пушкомитраљез, а после само пет дана указала се шанса да га се ослободи. Начелник војничког клуба, Македонац заставник, тражио је међу придошлим регрутима замену за певача војног музичког ансамбла који је промукао неколико дана пред наступ у селу Грљан. - Кад се изређају сви народњаци отпевам песму о великом македонском јунаку Гоце Делчеву, а заставник заплаче. Знао сам већ све забавне песме од Ђорђа Марјановића до репертоара групе „Про арте“ па сутрадан одем на концерт, а после заклетве постанем референт за спорт и рекреацију. Сваке недеље сам био у Београду или Краљеву и више нисам певао. При повратку из војске три дана су ме испраћали браћа Моша и Бобан

који су основали тада изузетно популарну зајечарску групу „Златни прсти“, а били и оснивачи гитаријаде у овом месту која се одржала до данашњих дана – прича Којић подсећајући да је Слободан Николић направио песму коју је на првој плочи „Кашике љубави“ врло добро отпевала Љиљана Остојић. Бројни млади и перспективни певачи напуштали су Краљево после завршене средње школе, међу њима и Љиља Остојић која је, каже Којић, добро певала џез и блуз. Први у серијалу текстова нашег листа о краљевачкој рок сцени био је посвећен бенду „Кашика љубави“. Као верног читаоца „МагазИНа“ Шерпу је повредила прича из које је изостављена епизода која се односила на први наступ пред Краљевчанима тим пре што је тај концерт представљао својеврстан и никад поновљени спектакл једног локалног бенда. Којића за краљевачку музичку сцену везује само још један догађај. Након преране смрти члана краљевачког бенда „Перпетум мобиле“ Дејана Царићевића Чапија, и опасности да замре концерт којим се обележавало сећање на њега, Шерпа и Ђани су, уз сагласност родитеља, пожелели да наставе традицију. Схвативши са колико жара и дара су пришли организацији меморијалног концерта придружили су им се Михајло Жутић Ленто и поново људи из „Сутјеске“, а у Дому друштвених организација појавило се 12 бендова из Краљева, Чака, Трстеника и Крушевца. - Кад сам однео Чапијевом оцу новац од чисте зараде да га сачува за неку другу годину сазнао сам да му је неко испричао како смо зарадили много више пара. Толико нас је то повредило да смо одлучили да то више не радимо тако више никада није одржана гитаријада у знак сећања на Чапија – каже Којић који се након свега отиснуо у приватни бизнис, а успешну каријеру наставио у Канади. Т. Радовановић

МАГАЗИН 11.8.2013.

Пред 22. Жички духовни сабор

БОГАТ КУЛТУРНИ ПРОГРАМ

- Од оснивања преображењског сабора, као најугледније културне манифестације у региону, у Краљеву одржано на стотине различитих програма уз присуство стотина уметника различитог профила. – Средства које додељује Министарство културе недовољна ни за израду Хрисовуље. – Највећа награда песницима зборник радова

МАГАЗИН

11.8.2013.

ички духовни сабор Преображење најстарија је и најугледнија преображењска културна манифестација у региону, а овог августа биће организована 22. пут. Од оснивања до данас у оквиру манифестације одржано је на стотине различитих програма, а у Краљеву гостовале стотине писаца, музичара, сликара и других уметника. Организатори и ове године обећавају богат програм који је углавном посвећен овогодишњем добитнику овог престижног признања песнику Петру Цветковићу. Жири, у чијем су саставу били др Драган Хамовић, Горан Петровић, Дејан Алексић, Милош Милишић и Живорад Недељковић, одлучио је на Спасовдан да награда припадне аутору средње генерације који није медијски експониран онолико колико му то припада по свим елементима добре поезије. Иако заузима значајно место у самом врху српске поезије Петар Цветковић због скромне природе није био адекватно заступљен у медијима. Сабор ће у петак 16. августа, у галерији Народног музеја, отворити градоначелник Краљева Драган Јовановић. Непосредно по отварању посетиоцима ће се мини концертом представити пијаниста Петар Илић и кларинетиста Предраг Недељковић који су за ову прилику припремили обраде византијских, македонских и српских песама. Након тога владика шумадијски Јован, администратор Епархије жичке, отвориће изложбу „Константин“. Реч је о графикама београдског сликара и графичара Вељка Михајловића посвећених 2000 година хришћанства и цару Константину. Већ наредног дана, у суботу 17. августа, Краљевчани ће у оквиру Вечери са добитником бити у ситуацији да се сретну са Петром Цветковићем о чијој ће поезији говорити Добривоје Станојевић и Ален Бешић. Трећег дана традиционално се одржава највећи број различитих програма. Већ у десет сати пре подне за округлим столом посвећеном поезији Петра Цветковића наћи ће се десетак виђених и уважених српских књижевних критичара и аналитичара који ће говорити о песничком опусу славодобитника. У 19 сати у Народном музеју ће бити представљен најновији број часописа „Наша прошлост“ о коме ће говорити Александар Палавестра и Радмила Радић да би у 21, у дворишту Аџића куће, наступило десетак српских песника у најпосећенијем програму названом „Преображење, песници“. Сабор се завршава 19 августа у трпезарији манастира Жиче где ће Петру Цветковићу Жичку хрисовуљу уручити градоначелник Краљева, по функцији председник Организационог одбора манифестације коју организују Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Народни музеј и Књижевни клуб. О делу Петра Цветковића говориће Саша Радојичић и Драган Хамовић, глумац Небојша Дугалић говорити његове стихове, а Јана Милишић извести две музичке тачке. Жичка хрисовуља је намењена искључиво песницима, а како се број оних који би могли да понесу терет те награде сужава све више се размишља о идеји да се она додељује тек сваке друге године.

Члан жирија за доделу овог високог признања Милош Милишић потврђује да је оно постало једно од најугледнијих у Србији зато што жири, састављен од краљевачких писаца, није трпео утицаје са стране и није дозволио књижевним лобијима да се умешају у доношење одлука које би на неку од њих бациле било какву сенку. - Могуће да је учињена неправда према недавно преминулом песнику Слободану Ракитићу тиме што му награда није додељена, али у том тренутку смо сматрали да има оних чије је песничко дело вредније. И док се смањује број оних који могу бити неспорни добитници има десетак млађих и аутора средње генерације који ће бити добитници, али чекамо њихову преломну књигу. Због тога смо размишљали, и први пут јавно изашли са тим, да се Хрисовуља од идуће додељује сваке друге године. Саор би се одржавао сваке године, а награда која је његова упоришна тачка, додељивала сваке друге, чиме би песници добили на времену да напишу преломну књигу. Размишља се и о томе да се прошири круг оних који могу бити добитници, романописци, вајари сликари – каже Милишић. Ставови по овом питању су подељени и још није донета коначна одлука иако се размишља о могућности да сваке године буде додељена награда за најбољу песнички књигу године која не би имала тежину и значај Жичке хрисовуље додељене за укупни књижевни рад. Као и бројне друге културне манифестације и Жички духовни сабор све више кубури са финансијама. Осим средстава које је сваке године обезбеђивала локална самоуправа у финансирање је годинама укључено и Министарство културе. Организатори износ од 100 хиљада динара, колико је издвојило министарство, сматрају срамним тим пре што то није довољно ни за израду саме Хрисовуље. Иако је изостало очекивано финансирање одржавање манифестације ни у једном тренутку није доведено у питање, а средствима локалне самоуправе обезбеђено је њено несметано одржавање. - Принуђени смо да штедимо где год можемо, а нисмо се расипали ни до ове године. Добитник Хрисовуље оде из Краљева са ковертом у којој има 10 хиљада динара, а оно што не може да добије нигде другде је што сваке године направимо зборник радова који је посвећен аутору. Будућем истраживачу дела наших добитника довољно је само да пронађе те зборнике, а сви аутори кажу да им је то највећа награда – каже Милишић најављујући зборник радова прошлогодишњег добитника Жичке хрисовуље Гојка Ђога који ће бити промовисан 12. августа у Римској дворани Библиотеке града Београда. То је, каже, и најава овогодишњег сабора који окупља велики број досадашњих добитника, писаца, критичара и новинара. До сада су објављени зборници радова 18 добитника Жичке хрисовуље, за троје само сепарати, а без зборника је остао једино први добитник Добрица Ерић. Т. Радовановић

Фото: М. Радовановић

Пред двадесету годишњицу ПВК „Краљево“

МАГАЗИН

11.8.2013.

„ДЕЛФИНИ“ БЕЗ ПРЕМЦА

Фотот: М. Радовановић

- Краљево двадесет година чека на изградњу затвореног базена због неодговорности челних људи којима су приче о њему и спортској хали служиле као предизборни мамац за одређене групе људи. – Изградњом базена изостала би добра прича на неким наредним изборима и добар мамац за привлачење одређене циљне групе. - Последњих двадесет година ни друге власти нису одбијале градњу, али су увек постојали перфидни начини да се то изигра. - Кроз школу пливања током два и по месеца лета прође више од 650 деце

Др Дане Лукић

МАГАЗИН 11.8.2013.

поред врхунских резултата које српски ватерполисти годинама остварују на међународној сцени ватерполо се сврстава у групу малих спортова, а сви српски клубови распоређени у другу и две групе прве лиге. Највећи број њих тавори и са великом неизвесношћу чека почетак сваке такмичарске сезоне. У таквој ситуацији је, још од оснивања, Пливачки ватерполо клуб „Краљево“ који поред изванредних резултата у својој такмичарској групи нема могућности да се пласира у виши ранг такмичења. Први пут се са опасношћу да престане са радом клуб срео у првој години рада, пре скоро двадесет година. Само ентузијазам оснивача и жеља родитеља чланова клуба допринели су да прву зимску сезону генерација будућих такмичара проведе у базену врњачког Хотела „Бреза“. Ватерполо је у малој средини као што је Краљево у то време био потпуно нов и непознат спорт. Поред тога што је постојао мали број спремних да се упусте у све изазове које је носио није било ни одговарајућег профила стручњака који би радили са почетницима. Др Слободан Дане Лукић те године је са синовима Војиславом и Вукашином провео лето на базену, а онда годину за годином, и када су они напустили Краљево, наставио да се као председник клуба несмањеним жаром бори за стварање бољих услова за рад млађих генерација спортиста. Пре него су коначно животе посветили овом спорту лутали су Лукићи покушавајући да се докажу у разним спортовима. Лутање се за свагда завршило у базену поред Ибра. У тек регистрованом клубу рад је почео да се одвија кроз пливачку и ватерполо секцију. У то време било је мало одраслих који су се бавили пливањем, па су редове ватерполиста попуњавала готово деца. Први тренер краљевачких делфина Томислав Гочанин дуго је пре тога тренирао врњачке ватерполисте. Упознат са свим замкама које вребају, са искуством врсног стручњака, поставио је здраве основе клуба који ће годинама касније бити неприкосновени шампион у својој так-

мичарској групи. Суштина рада била је, пре свега, брига о сваком детету, а каснији евентуални добри резултати били само додатни бонус. Већ двадесету годину краљевачки ватерполисти тренирају у врњачком базену, а само два и по месеца током сезоне на отвореном у Краљеву. Изборили су се са несташицом финансија за превоз, хладном водом у базену, проблемима које је донео рат. - Показали смо се као солидан колектив који никад није био опоменут да крши правила Хотела „Бреза“ и редовне смо платише свих услуга које нам се пружају. Трудимо се да све обавезе измиримо и то нас легитимише као озбиљна клуб – каже др Лукић. Три године су тек стасали мочићи вредно тренирали пре него су одиграли прву званичну утакмицу. И поред великог нестрпљења, и жеље да се огледају са много искуснијим вршњацима, екипа се дуго увежбавала под будним оком искусног тренера. Од прве утакмице против Јагодине 1997. године краљевачки ватерполисти бележе константне успехе. Иако су једини клуб друге лиге који нема адекватне услове за тренинге и такмичење готово свако првенство су, ако не на првом, завршавали на неком од следећа два места. И док сви остали имају затворене базене Краљевчани девет месеци у години путују у други град, проводе у базену много мање сати него што је потребно и поред свих недаћа постижу изванредне резултате. Интересовање најмлађих Краљевчана за бављење пливањем и ватерполом од првог дана је било велико да је још пре скоро двадесет година почело да се размишља о градњи затвореног безена који би омогућио рад током целе године. Значајнија од потребе активним члановима клуба била је чињеница да би био од користи и другим Краљевчанима током целе године. И ма колико да је мотив за бављење спортом напредовање у лигашким такмичењима краљевачки спортисти су свесни чињенице да, без обзира на постигнуте резултате, сваку

наредну сезону почињу са најниже степенице. Колико су двадесетогодишњи резултати препознати у Ватерполо савезу сведочи чињеница да је у будућој регионализацији овог спорта Краљево већ виђено као будући центар. У клубу са нескривеним разочарањем истичу да су, у условима када и канцеларија на базену функционише само током лета, морали само да захвале на указаном поверењу. Мишљења о разлозима због којих је изостала изградња покривеног базена су различити. Иако су често оправдавани недостатком финансија у клубу не мисле тако. - Нису увек у питању биле финансије већ неодговорност челних људи у овом граду којима су приче о изградњи базена и спортској хали служиле као предизбони мамац за одређене групе људи. Својевремено се дошло до главног пројекта и дозволе за градњу, али се није градило. Свесни смо да земља не живи у благостању, али се ништа није урадило да се крене иако је објекат могао да се гради и фазно – објашњава др Лукић. На основу иницијативе клуба, и сугестије о савременим тенденцијама за градњу тридесеттрометарског базена, све даље активности преузела је Дирекција за планирање и изградњу „Краљево“. Одређена је локација у планским документима, расписан конкурс за пројекат и градњу, склопљен уговор са ресорним министарством о 70 посто средстава из Националног инвестиционог плана. И када се томе нико није надао десило се оно што нико није могао да претпостави, промена власти која је трајала једва неколико месеци. Иако је и нова власт била расположена да настави активности као опозициона није могла да обезбеди подршку републичких органа. Све се дешавао до краја прве половине године, средстава је било потребно ангажовати до септембра а за почетак радова већ било касно. Ни наредне године се ништа значајно није дешавало сем што су опет свима, у предизборној кампањи, била пуна уста обећања. Људима у клубу више од тога ко ће заслугу за изградњу при-

МАГАЗИН

11.8.2013.

писати себи значи сама изградња. Иако постоји чврсто обећање да ће изградња почети следеће године у клубу нису превелики оптимисти. - Ако постоји нешто што је насушна потреба у овом граду то је затворени базен. Ако се та жеља искаже и реали-

зује за годину, или две, онда смо ми земља на правом путу. Ако се то искаже али се не реализује за 20 година онда смо дебело посрнула земља. Преко 650 деце прође кроз школу пливања за два и по месеца. Сви су одушевљени, али ако би напра-

вили базен не би имали причу у неким изборима. Иако им то служи као добар мамац да привуку одређену циљну групу да гласа за њих нема ниједна политичке гарнитуре која није слагала без пардона и без трунке стида – каже Лукић.

Почетак изградње затвореног базена често је везиван за измештање црпне станице „Ђериз“ која се налази у непосредној близини. У клубу верују да је и то био само добар изговор оних који су се противили изградњи на пла-

нираној локацији уз образложење да је пројекат скуп због изградње потпорног зида. Према усвојеном пројекту укупни трошкови градње требало је да изнесу 450 милиона динара са одступањем

од само пет процената. У њих је укључен потпорни зид, измештање црпне станице, изградња једног постројења за оба базена и реконструкцију старог. И поред констатације еминентног стручњака за просторно планирање да

МАГАЗИН

11.8.2013.

је локација идеална, а да је Краљево уз Београд једини град који има базен у центру града, они који одлучују променили су мишљење и тако бар међу члановима клуба изгубили сваки кредибилитет. Краљево је остало без базена дужине 33 и ширине 25 метара са трибинама и клупским просторијама испод њих кад су надвладали противници ове идеје који су напрасно за 180 степени променили мишљење тврдњом да решење није добро. - Онда је кренула иницијатива за изградњу на другој локацији, а пошто сам видео да је то клацкалица на којој можемо дуго да се клацкамо замолио сам да позовемо неку референтну личност, или институцију, да погледају оба предлога. Кад нису ни то урадили рекао сам направите га где хоћете, јер кад те држе у том врзином колу не знаш где се налазиш. Сада постоје чврста обећања, али ни друге власти нису одбијале и увек су постојали пер-

фидни начини да се то изигра – каже др Лукић. Према новом пројекту изградња базена требало би да почне следеће године у непосредној близини хале спортова у Рибници. Иако у клубу тврде да није неопходно поред базена, већих димензија него што је првобитно планирано, предвиђена је и изградња једног за непливаче. У богатим западним земљама проблем непливача решава се на много прагматичнији начин постављањем одговарајућих платформи у постојеће базене. - Очигледно да њих то није много интересовало. Овуда су продефиловали највећи ватерполо стручњаци на свету и давали сугестије архитектама, а ови сад се понашају као да сваки дан праве базене, а немају појма. Али, најважније је да га направе. Затворени базен није само спортски објекат као што је хала спортова и треба да служи

и спортистима и грађанству. Ако је то тако зашто га у инат селимо два километра даље. Наша идеја је била да имамо школу пливања током целе године и да сва деца у школама имају један час недељно у том базену. Кад неко зна да је он у центру онда се не буни. Да ли ће зими преко леденог моста да иду и враћају се са базена који је два километра даље – пита др Лукић. Искуство градова који мају базене на периферији показује да су они доста добро посећени само у почетку, а да је та посета касније све слабија. О томе као да се није водило довољно рачуна. Иако има и других проблема клуб већ годинама првенствену трку завршава на првом месту. Такмичење у Првој Б лиги одржва се у зимском периоду, а у Краљеву још не постоје услови за то, па су у виши ранг одлазили клубови са слабијим резулта-

тима. Као куриозитет посебне врсте др Лукић наводи пример краљевачких ватерпоста као јединих у 21. веку који због тренинга у Крушевцу прелазе и по 120 километара три пута недељно. Колико значи затворени базен најбоље показује пример ватерполсита из других градова који током лета наступају у краљевачком клубу, а упливаност и снага коју имају далеко је изнад оне коју могу да достигну домаћи играчи. Нису ватерполисти једини спортисти који су незадовољни начином на који су до ове године додељивана средства из градског буџета. Више од резултата на спортском пољу важнија је била, кажу ватерполисти, симпатија политичке странке на власти. Поред тога што расподела није била праведна од оних који су добијали паре није тражено ни да оправдавају за шта су их користили, па је то била још једна добра прилика да се троше на туђ рачун. - Има људи који имају добро уте-

мељење у политичким странкама, и то им одговара, па можеш да доказујеш колико хоћеш да је неправилно и непоштено. Ми смо једини клуб који 9,5 месеци тренира у другом граду што поред плаћања тренинга подразумева и путовања три пута недељно посебним аутобусом, а све то треба исфинансирати. Сналазимо се некако, али би нам било далеко лакше кад би подела била праведнија. Знамо да смо у кризи, али су средства дељена на наопак начин па се надам да ће Закон о спорту да уведе бар неки ред јер постоје клубови које направи петоро људи и одмах се јаве за финансирање – каже др Лукић. Иако се повремено јављала идеја за раздвајање ватерполиста и пливача у два посебна клуба од тога се одустало због опасности да се пливачки угаси. Доказало је то искуство других градова у којима су они таворили све до тренутка кад су престајали да по-

стоје. По ко зна који пут краљевачки ватерпослисти су и ове године сигурни учесници фајнал-фора. Приоритет у свим фазама такмичења је поштена игра, никако пласман по сваку цену, тим пре што нема услова за наступ у вишем рангу такмичења. Иако су прошле године важили за апсолутне аутсајдере краљевачки „делфини“ су остварили неочекивани успех и завршили такмичења као апсолутни прваци. - Очитали смо лекцију свима зато што се екипа полако уигравала и у моменту највеће уиграности и кохерентности све смо их победили. Иако нам прво место није императив у такмичарском смислу резултат нам значи само као потврда да смо добро радили, а не да би ишли у виши ранг такмичења – каже на крају председник Пливачког ватерполо клуба „Краљево“ др Слободан Лукић. Т. Радовановић

МАГАЗИН 11.8.2013.

Краљевачки МАГАЗИН ISSN 2334-7678 (Online) Издавач: Агенција за визуелне комуникације „АРТ“, 36000 Краљево, Пионирска 19 Главни и одговорни уредник: Томислав Радовановић Адреса редакције: 36000 Краљево, Пионирска 19 Уређује: Редакцијски колегијум Излази недељом. Рукописи се не враћају E-mail: magazin@art.rs, www.art.rs