Magazin 91 by Kraljevski MagazIN

МАГАЗИН Година II * Број 91 * 12. јануар 2014. * Излази недељом

www.art.rs * magazin@art.rs

ISSN 2334-7678 (Online)

Краљевачки

Конституисање Заједнице српских општина

МАГАЗИН

12.1.2024.

ГРАДОНАЧЕЛНИЦИ ЧЕКАЈУ БРИСЕЛ

- Пропао први покушај конституисања скупштина општина са српском већином. - Србија никада неће оставити и препустити било коме Србе са територије Косова и Метохије, јер је то обавеза коју су јој у аманет оставили дедови и очеви који су несебично положили животе борећи се за духовни и идеолошки симбол српског народа. - На просторима Косова и Метохије и даље влада апартхејд, а Срби су последњи народ у Европи који не може да посети своју цркву и да запали бадњак

МАГАЗИН 12.1.2024.

аједничка конститутивна седница четири општине са севера Косова и Метохије, која је требало да почне у петак у 15 часова, одложена је јер су у Бриселу још трајали разговори Београда и Приштине на техничком нивоу о начину одржавања свечаних седница. Градоначелник северне Косовске Митровице Крстимир Пантић је, обраћајући се одборницима, потврдио да је седница одложена због разговора радних група на којима је требало да буде донета одлука о начину функционисања општина у складу са Бриселским споразумом. Одбијајући сваку могућност да српска страна попусти под притисцима Приштине и прихвати да ради по законима такозване државе Косово одлагање седнице је образложио давањем још једне шансе српском преговарачком тиму да испослује поштовање онога што је договорено последњих месеци. Седници су присуствовали градоначелници општина Звечан, северна Косовска Митровица, Лепосавић и Зубин Поток, као и начелник Косовско-митровичког округа Васа Јелић. Присуствовали су и одборници Грађанске иницијативе СДП и њихов лидер Оливер Ивановић који је раније најавио да ће бојкотовати свечану седницу општине Северна Митровица. Краткој заједничкој седници одборника четири општине са севера покрајине присустовали су и представници Еулекса и Кфора, али не и албански одборници. Првобитно је било планирано да се конститутивне седнице у четири општине севера одрже пре подне, у Лепосавићу у осам сати, Зубином Потоку у 10, Звечану у подне, док је седница општине Северна Митровица требало да буде одржана у 14 сати, а касније договорено да свечана седница све четири општине одржи на једном месту. Свечане седнице скупштина четири општине на северу Косова одложене су на захтев Владе Србије и молбу Европске уније, а косовско министарство локалне самоуправе саопштило је да четири општине на северу Косова нису испуниле правне захтеве за одржавање седница. Приштина је на разговорима у Бриселу тражила да одборници и градоначелници положе заклетву у складу са косовским законима, док Београд и Срби са севера Косова инсистирају на статусној неутралности. У телефонској изјави из Брисела саветник Едите Тахири Дрен Зека рекао је да су позиције Приштине и Брисела јасне и да инагурација треба да буде у складу са законима Косова. У подне је из покрајинске владе издато саопштење у коме се истиче да ће, ако било који од изабраних градоначелника или одборника поступи супротно Уставу и законима Косова, влада предузети конкретне правне мере да се ти поступци прогласе нелегалним. Будућа Скупштина општине Северна Митровица имаће 19 одборника, од којих по шест Грађанске иницијативе Српска и СДП Оливера Ивановића, три одборника имаће ПДК-Демократска партија Косова, а по

једног ЛДК-Демократски савез Косова, СЛС-Самостална либерална странка, ААК-ЛДД-Алијанса за будућност Косова- Демократски савез Дарданија и Бошњачка странка Демократске акције. Представници Владе Србије и Срба са севера јужне покрајине дају све од себе да се пронађу компромис и механизам да општине на северу почну да функционишу. Ово је потврдио министар без портфеља задужен за Косово и Метохију Александар Вулин, изразивши бојазан да конституисање Скупштина општина на северу Косова не постане жртва унутрашњих политичких питања Приштине. Конституисање општина треба да буде у интересу свих који живе на овим просторима, а проблем представља само за оне који желе политичку нестабилност. Србија и Срби на Косову су спремност за компромис показали изласком на изборе које није расписао председник Скупштине Србије, а спроводио их је ОЕБС. Вулин уједно сматра да у таквим условима Срби на Косову нису урадили апсолутно ништа што није у складу са Бриселским споразумом. Посланица Јединствене српске листе у Скупштини Косова Рада Трајковић очекује од Београда да Србима на Косову објасни на који начин ће Заједница српских општина бити састављена од свих српских општина, ако су оне јужно од Ибра прихватиле да се интегришу у уставни систем Косова, док се општине на северу залажу за статусну неутралност. Уколико се буде успоставио сепаратни фонд за економску подршку северу, нормално је очекивати да таква економска самосталност изроди и јачу политичку самосталност што не наговештава јединствени приступ решавању српског питања на Косову. Зато Београд мора више да поради на дефинисању Заједнице српских општина као функционалног тела за заштиту права свих Срба на Косову, укључујући и оне који нису становници општина са српском већином. Само такав приступ може осигурати опстанак Срба јужно од Ибра и омогућити да њихове цркве и манастири на тој територији задрже примарну улогу службе верницима, а да се не претворе у историјске споменике и туристичке атракције. Оцењујући Бриселски споразум као велику енигму у процесу решавања српског питања на Косову и Метохији Трајковић пита да ли ће Заједница српских општина бити дефинисана и препозната у Уставу Србије и да ли ће Београд донети уставни закон о њеном конституисању. Са друге стране Заједница српских општина неће моћи да функционише као институција са озбиљним овлашћењима ако није део косовских закона. Како су сви међународни нормативи усвојени на нивоу Европске уније легално јачи од норматива које усвајају локалне институције на Косову, ако Брисел донесе одлуку о конституисању Заједнице српских општина у одређеној форми то ће морати да прихвати и Приштина.

МАГАЗИН

12.1.2024.

Јелко Кацин и Ивица Дачић

Специјални известилац Европског парламента за Србију Јелко Кацин оценио је да је дошло време да се Срби са севера Косова опамете и схвате да треба да формирају своје локалне самоуправе. Треба да раде и за Србију и за себе и искористе сваку прилику која им се пружа, рекао је после сусрета са председником Владе Србије Ивицом Дачићем који наставак дијалога са Приштином, због балансирања на жици у настојању да се делује коснтруктивно, оцењује као дневну тему и ноћну мору. Извештај о напретку Србије који ће Кацин 16. јануара представити Европском парламенту по тону, обиму и садржају ће бити најпозитивнији до сада, а Дачић верује да ће бити усвојен огромном већином гласова посланика што је посебно важно јер је у процесу евроинтеграција Србије веома важна сарадња са Европским парламентом као значајним стубом на којем почива Европска унија. На седници Европског парламента биће поднета и два амандмана како би се елиминисала могућност да се Србији уведу визе због великог броја лажних азиланата, а Немачка ће бити позвана да Србију прогласи за земљу сигурног порекла, како би променила механизам а процедура враћања лажних азиланата не би трајала дуго. Премијер Дачић оцењује да је други значајан догађај за Србију у овом месецу прва међувладина кон-

ференција са Европском унијом која треба да означи формални почетак преговора о приступању. Конференција која би према информацијама из Брисела требало да почне 21. јануара у 9,00 сати оцењује се као историјски догађај за који се Србија озбиљно припрема у оперативном и техничком смислу. Дачић је потврдио да нови састанак са косовским премијером Хашимом Тачијем још није заказан и није извесно да ће се десити пре прве међувладине конференције. Аустријски дипломата и бивши изасланик Уједињених нација Алберт Рохан Бриселски споразум оцењује као корак ка имплементацији Ахтисаријевог плана који је успешно примењен на подручјима под контролом руководства Косова, али је његова имплементација била лоша на подручјима на којима утицај има Београд. Приштинска штампа у исто време, извештавајући о посети косовског премијера Хашима Тачија српским породицама у општини Клина, у први план ставља његов позив расељеним лицима да се врате у своје домове. Колико је ситуација на територији Косова и Метохије и даље нестабилна потврђује и понашање током прославе Божића када се по мишљењу министра Вулина показало да на тим просторима и даље влада апартхејд и да су Срби последњи народ у Европи који не може да посети своју цркву и да запали бадњак. Повод за овакво миш-

љење је сазнање да је на Божић срушен споменик српског песника Лазара Вучковића који у Канцеларији за Косово и Метохију оцењују као још један вид застрашивања и јасну поруку Србима да се на њихов повратак у Средачку жупу не гледа са одобравањем. Канцеларија подсећа да је пре десетак дана, недалеко од овог места, у селу Драчићима, почело рушење српске школе старе више од једног века, а досадашње искуство упућује на закључак да приштинске власти неће ништа учинити да се пронађу и казне починиоци овог вандалског дела, па се од међународне заједнице захтева да реагује и заштити Србе у покрајини, њихову имовину, гробове и споменике. У исто време градоначелница Ђаковице Мимоза Кусари-Лила тврди да је министар Александар Вулин крив што Срби нису могли да дођу до православне цркве у том граду на Божић, а његове изјаве неће помоћи у побољшавању односа Срба и Албанаца, јер он сваку посету Косову користи за политичке провокације. Честитајући Божић свим Србима на Косову и Метохији председник Томислав Николић је пожелео да најрадоснији хришћански празник проведу у миру и радости и поновио да их Србија никада неће оставити и препустити, јер је то обавеза коју су у аманет оставили дедови и очеви, који су несебично положили животе борећи се за духовни и идеолошки симбол српског народа, а председница Косова Атифете Јахјага пожелела да славље проведу у атмосфери разумевања и међусобној љубави и радости са породицама и својим најдражима. Реструктурирање мисије Еулекс ће се одвијати у две фазе. То, позивајући се на поверљива документа, тврди приштински дневник „Трибуна“. Коначна одлука о томе биће донета најкасније до идућег месеца а нова мисија, која ће имати привремени тромесечни мандат, неће узимати нове случајеве ратних злочина и корупције до краја званичног мандата садашње мисије средином јуна. Мандат нове мисије ће бити продужен до 2016. године, пише „Трибуна“. Т. Радовановић

Последња вест

КОНСТИТУИСАНЕ СКУПШТИНЕ ОПШТИНА Седнице скупштина четири општине са севера Косова и Метохије формиране су касно у суботу увече после целодневних консултација изабраних градоначелника са представнициам Европске уније које је предводио Самјуел Жбогар. Одборници и градоначалници су свечане изјаве потписали у просторијама у којима није било државних обележја, као ни на изјавама које су потписали. Градоначелник Северне Митровице Крстимир Пантић, који је раније у суботу поднео оставку на место заменика директора владине канцеларије за Косово и Метохију, није потписао свечану изјаву, а то нису учинили ни неки од одборника у овој општини. Пантић тако није верификовао свој мандат што може да доведе до расписивања нових избора за градоначелника северне Митровице.

Пред Православну Нову годину

МАГАЗИН

12.1.2024.

ЈУЛИЈАНСКА НОВА ГОДИНА

- Стотинама година разлика од 13 дана никоме није сметала, а свако је живео у својим областима, држао се свога календара и по њему славио своје празнике. - После Првог светског рата новоформирана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца прихватила је нови календар за своју администрацију, а Српска православна црква за унутрашњу употребу задржала Јулијански. - У једној држави римокатолици славили Божић 13 дана пре православних Срба, а то је важило и за све остале празнике

Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН

12.1.2024.

улијанска Нова година, код Срба Српска Нова година, а код осталих Стара Нова или Православна Нова година, слави се 14. јануара по грегоријанском календару. Иако није званична радо се слави у балканским земљама, Србији, Црној Гори, Републици Српској, Македонији, православним деловима Хрватске, а и у Русији, Белорусији, Украјини, Јерменији, Молдавији, Грузији... Традиција обележавања Јулијанске Нове године постоји и у неким немачким кантонима у Швајцарској, као и деловима Галске заједнице у Шкотској. Хришћанство је настало у времену када се у целом, тада познатом, свету време рачунало према Јулијанском календару по ком су установљени и сви

хришћански празници, односно догађаји из живота Исуса Христа и историје његове цркве. У XVI веку после Христа папа Григорије VIII је извршио реформу до тада важећег календара који се по њему назива Григоријански. Како је настао под утицајем римскога папе, и углавном одмах био прихваћен од стране римокатоличког Запада, православни Исток је остао према њему резервисан и неповерљив, па је настала разлика у обележавању хришћанских празника који су везани за одређене датуме. Стотинама година разлика од 13 дана никоме није сметала, а свако је живео у својим областима, држао се свога календара и по њему славио своје празнике. Кад је почело кретање

народа, политичке и економске миграције, и померања с једног места на друго, а нарочито стварањем нових држава после Првог светског рата, разлика у календару постала је озбиљна сметња за политичке, дипломатске, а нарочито економске односе међу народима и државама. Како је почетком двадесетог века Запад био напреднији, прихватање Григоријанског календара било је видљив знак укључивања у напредне светске токове, па је дошло до раскорака између новостворених држава, каква је била и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевина Југославија, и православних цркава у њима, које су из оправданих разлога настојале да остану при старом рачу-

нању времена. Прелазак и неких помесних цркава на нови календар, почетком двадесетих година овога века, довео је до великог хаоса у богослужбеном црквеном кругу године. Кад је новостворена држава Јужних Словена, настала после Првог светског рата, прихватила нови календар за своју администрацију, Српска православна црква је за унутрашњу употребу задржала Јулијански. Тако су у једној држави римокатолици Хрвати Божић славили 13 дана пре православних Срба, а то је важило и за све остале празнике, па и за Нову годину. Цео грађански живот Срба, и сви пословни односи грађанског карактера, рачунати су и одређивани по новом, а верски

живот и сви црквени празници по старом календару. Иако православни Божић славе по старом календару данас скоро сви Срби свечано славе Нову Годину седам дана пре Божића, а после Божића и Православну Нову годину. Како су ову Нову годину у старој Југославији славили искључиво само Срби она се у народу назива и Српска Нова година, што је погрешно јер је славе и они православни народи који су у цркви задржали употребу старог Јулијанског календара. Како Божићу претходи шестонедељни пост, па Нова година, онај ко то зна неће ни на који начин прослављати римокатоличку, или државну, Нову годину, него ће то за њега бити обичан

дан као и сви остали, пре свега дан поста и припреме за велики празник Божића када се слави рођење на земљи Исуса Христа. Православну Нову годину верници ће прославити молитвено и свечано као и сваки велики хришћански празник. Тога дана ће отићи у цркву, присуствовати служби и посебним молитвама које су одређене да се на тај дан читају, а у којима се света црква моли да нам нова година буде Богом благословена, да у њој Господ сачува од сваке напасти, земљотреса, поплаве, пожара, покоља, мача, најезде туђинаца и међусобног рата и да она буде плодоносна и берићетна. Т. Радовановић

МАГАЗИН 12.1.2024.

12.1.2024.

МАГАЗИН

РАЧУНАЊЕ ВРЕМЕНА

- Више од 15 векова се у Европи време рачунало по истом календару. - Усвајањем Закона о изједначавању старог и новог календара у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца од 10. јануара 1919. године пет дана касније престао је да важи стари календар, а од 28. јануара исте године почело рачунање времена по новом календару

МАГАЗИН

12.1.2024.

улијански или стари календар који је увео римски император Јулије Цезар 45. године пре нове ере користио се у целој Европи до XVI века, када су једна по једна државе почеле да прелазе на Грегоријански календар. На првом васељенском сабору у Никеји 325. године хришћанска црква је прихватила јулијански за званичан календар који је на иницијативу Јулија Цезара сачинио грчки астроном Сосиген. По Јјулијанском календару година траје просечно 365,25 дана што се постиже убацивањем једног додатног дана сваке четврте године и на тај начин се приближава временском периоду за који Земља обиђе око Сунца. Јулијанска година нешто је дужа од тропске, а ова разлика акумулира се на један дан за сваких 128 година. По овом календару, свака година чији је број дељив са четири је преступна и садржи 366 дана, док остале садрже 365 дана. Након

увођења овог календара најпре је, због грешке све до осме године пре нове ере, преступна била свака трећа година. Након што је грешка уочена император Август је наредио да се избаце преступне године између 9. п. н. е. и 8. н. е. чиме је заслужио да месец август понесе његово име. Године су се у ово време рачунале од оснивања Рима 753. пре нове ере, па је срећна околност што су за преступне године узете баш оне дељиве са четири бројано од Христовог рођења. Јулије Цезар је првобитно одредио да сви непарни месеци имају по 31, а парни по 30 дана, осим фебруара који је у простој години имао 29 дана, а у преступној 30. Месеци су се звали: Januarius, Februarius, MarLus, Aprilis, Maius, Junius, QuinLlis, SexLlis, September, October, November и December да би 44. пре нове ере QuinLlis у славу Јулија Цезара преименован, данашњи јул. Године 8. пре нове ере одлучено је

да се један месец назове именом императора Августа, и пошто је он највише ратних победа однео у месецу SexLlis-у, овај је по њему назван август. Како је тај месец имао 30, а Цезаров месец јул 31 дан, Августу се није свиђало па је узео један дан из фебруара, који је ионако имао мање дана од осталих, и пребацио га у август. Пошто су сада постојала три узастопна месеца од по 31 дан, Август је узео један дан од септембра и пребацио га у октобар, а из новембра у децембар и тако су успостављене данашње дужине трајања месеци. Јулијански календар није био савршен и разлика у односу на тропску годину код њега се повећавала за један дан сваких 128 година. Кад је то увиђено на сабору у Никеји 325. године одлучено је да се из календара избаце 3 дана која представљају акумулирану разлику. Јулијански календар је и даље остао непромењен, па се разлика до XVI века

акумулирала на 10 дана. Када су ово уочили астрономи одлучују да израде нови календар који ће бити усаглашен са тропском годином што је постигнуто увођењем Грегоријанског календара. Док је Римокатоличка црква одмах прешла на коришћење грегоријанског календара, протестантске су једно време одбијале да усвоје „папски“ календар, али су то, не у исто време, чиниле постепено пре свега ради лакше трговине. Тако су Мигел де Сервантес и Вилијам Шекспир умрли 23. априла 1616, али Сервантес по грегоријанском, а Шекспир по јулијанском календару. Током XX века су и скоро све православне земље у световне сврхе прешле на употребу грегоријанског календара. Њихове православне цркве нису желеле да користе „католички“ календар, па су тражиле усвајање новог календара који би био прецизнији од грегоријанског. Тако је на Свеправославном конгресу, 30. маја 1923. године усвојен Миланковићев

календар. Како су све православне цркве аутокефалне, неке су задржале употребу јулијанског календара, између осталих и Српска православна црква на чији је предлог и усвојен нови календар. После конгреса Српска православна црква је у начелу прихватила Миланковићев календар, али је одложила његову примену, а како касније није донела одлуку о његовој примени у употреби је и даље Јулијански календар. Миланковићев календар користе Цариградска патријаршија, Александријска, Румунска, Бугарска, Кипарска и Грчка православна црква, а јулијански Антиохијска, Јерусалимска, Руска, Српска, Грузијска и Јапанска православна црква. Оба календара користе Пољска и Албанска православна црква, као и Православна црква чешких земаља и Словачке. Јулијански календар користе и неканонске цркве, све старокалендарске цркве, Македонска

православна црква, Украјинска аутокефална црква и друге. У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца грегоријански календар је званично прихваћен Законом о изједначавању старог и новог календара од 10. јануара 1919. године, објављеном у првом броју „Службених новина Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца“. Овим законом је одређено да у целој држави на дан 15. јануара 1919. године престаје да важи стари календар и да се 28. јануара 1919. године уводи рачунање времена по новом календару. Држава је усвојила грегоријански календар у време када није постојао Сабор Српске православне цркве па она и даље време рачуна по старом календару. За време и после Првог светског рата, осим Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, јулијански календар су у ванцрквеној примени напустиле Бугарска, Грчка, Румунија и Русија. Т. Радовановић

Медијска коалиција у кампањи за писменост

МЕДИЈСКА ПИСМЕНОСТ У СРБА

МАГАЗИН

12.1.2024.

Истраживање Бироа за друштвена истраживања обухватило је 3.227 испитаника од којих је 2.453 ученика средњих школа, 133 професора, 350 студената новинарства и 291 новинар. Спроведено је у оквиру Кампање за медијску писменост са циљем подизања нивоа свести о важности критичке анализе и значају професионалног новинарства у демократском друштву

едијску коалицију као неформално партнерство чини пет медијских организација, Независно удружење новинара Србије, Удружење новинара Србије, Независно друштво новинара Војводине, Пословно удружење Асоцијације локалних независних медија „Локал прес“ и Асоцијација независних електронских медија. Сви они стали су иза пројекта чији је циљ развој медијске писмености у посебним циљним групама Медијска писменост је нови појам у нашој култури о којој већина становништва готово да нема никакву представу, а ако и има она је до те мере конфузна и неодређена, јер свако сматра да ове врсте писмености има у довољној количини. Научни сарадник београдског Института друштвених наука Јованка Матић медијску писменост оцењује као сложен концепт сличан концептима информатичке и дигиталне писмености, медијском образовању и култури, образовању за медије, студијама медија, комуникологије и дру-

гим. Иако постоје различите дефиниције овог појма кључне одреднице које постоје у свима укључује техничке компетенције као способност да се приступи медијима, а често и практичне компетенције кроз способност стварања комуникационих садржаја. Медијска писменост обавезно укључује критичке компетенције, критичко разумевање медијских садржаја, способност тумачења, анализирања и критичког вредновања тих садржаја. Унеско је још 1982. године, кад су медији почели да играју веома важну улогу у модерном свету, направио препоруку о потреби медијског образовња. У следећих тридесет година технолошка револуција се толико развила да нема аспекта људског живота у који нису укључена средства комуникација. - Револуција којој смо сведоци убраја се у кључне цивилизацијске скокове попут појаве писма, проналаска штампарске пресе, а онај ко данас остане изван тог модерног облика живота, у коме смо непрестано окружени разним средствима за преношење ко-

муникационих садржаја, остаје потпуно изолован и немоћан као члан модерног друштва – каже Матић. Европска комисија је први пут 2007. године увела појам медијске писмености као важан облик образовања који ће бити облик доживотног учења оног што данас прихватамо као потребу модерног човека. Медијска писменост инсистира на бољем разумевању медија који се развијају у дигиталном окружењу, али и на разумевању њихове економске и културне димензије. У европској дефиницији присутне су три компоненте, техничка, практична и критичко разумевање различитих аспеката медијског садржаја. Иако постоје веома различити нивои медијске писмености најпривлачнијом за млађу популацију показала се лакоћа којом се приступа новим геџетима, и учења гугловања, скајповања, четовања, таговања, шеровања, скрајбовања које се лако усвајају у различитим вршњачким групама. Као теже показало се савладавање кључних садржаја појма медијске писмености усвајањем знања која омогућавају критички при-

стратегије других облика образовања, и медијску стратегију која је важна за медијску заједницу па је дефинисана као јавни интерес у области комуницирања и активност државе од посебног значаја уз унапређе новинарског професионализма, аутономије и саморегулације. И поред свега Министарство културе се није превише ангажовало, па је у стратегији усвојеној септембра

хологију и друге предмете. Иако је као трајни задатак стратегије наведено подржавање спровођења анализе у области медијске писмености, медијских вредности и подстицање израде садржаја са медијском писменошћу, остварени учинак и даље није познат. Медијска коалиција се већ низ година залаже за медијске и реформу

него су индиректни и дугорочни. Управо због тога конзументе медијских садржаја треба научити да схвате колику моћ имају у односу на медије. Србија се налази на почетку организованих напора за развој медијске писмености која је укључена и у основно образовање. Укључена је и у

2011. године као врло јасна активност наведено преиспитивање могућности увођења програма медијске писмености у процес образовања. На питање Министарства просвете из Министарства образовања је одговорено да такво васпитање већ постоји кроз грађанско васпитање, матерњи језик, пси-

медијског система, па је покренула кампању која ће појам медијске писмености и одговорног новинарства поставити у фокус интересовања различитих циљних група. Као крајњи резултат очекује се допринос у разумевању улоге медија у животу грађана што би требало да буде резултат си-

МАГАЗИН

12.1.2024.

ступ медијима у погледу квалитета и кредибилности садржаја за које су неопходна мултидисциплинарна знања и разумевање медијске економије, права, културе, уметности. Медији производе комерцијалне, политичке и идеолошке последице, а на конзументе утичу и када тога нису свесни, јер њихови ефекти нису увек краткотрајни, селективни и дубоки

стематичнијег приступа настави медијске писмености у средњим школама. Али, очекује се и повећан интерес младих као проактивних критичких потрошача и произвођача медијског садржаја и повећање нивоа поштовања основних професионалних стандарда новинарства. Иако су се бројне организације, издавачи и делови државне управе бавили ме-

медијске писмености, а ученици и студенти моћи да се упознају како овај појам функционише у пракси. Биро за друштвена истраживања је у четири највећа српска града испитао 3.227 особа, 2453 ученика завршних година 58 средњих школа различитог профила, 133 професора грађанског васпитања, 350 студената новинарства и 291 новинара и утврдио да је Србија

телефон засветли. Највећи број њих свестан је опасности које прете од друштвених мрежа, упознати су са правилима приватности, а само петина анкетираних зна да се подаци једном постављени на друштвену мрежу не могу обрисати чак и ако се укине налог. Скоро две трећине анкетираних признаје да се највише информише

дијском писменошћу показало се да не постоји довољна комуникација између организација и појединаца који се баве овом темом, па би већ од следећег месеца требало да профункционише он-лајн ресурсни центар као место на коме ће моћи да се нађу извори материјала и планови за наставу

неславни рекордер у Европи, јер 92,6 одсто ученика користе Фејсбук. Иако тврде да на друштвеним мрежама проводе између једног и два сата дневно захваљујући апликацијама на мобилним телефонима са њима су повезани 24 сата тако да чак и кад их не прате активно чим добију обавештење

преко нових медија, он-лајн интернет портала и мрежа, мање путем телевизија, а да то углавном не чини преко недељника, магазина и дневне штампе. Иако утицај медија на информисање оцењују малим до осредњим постоји велика разлика између праћења медија и перцепције о утицају на

12.1.2024.

МАГАЗИН

њих. Ученици себе виде као информисане и аполитичне, а површна информисаност о догађајима не омогућава да их интерпретирају или дубље објасне, па понављају реченице са насловних страна јер немају аутентично мишљење о тим догађајима. Признају да нису задовољни квалитетом медија, препознају њихову манипулацију, али тврде да им нису подложни. Такође мисле да не постоје независни медији, или они који смеју све да објаве, па им смета што поједине вести о старлетама и познатим личностима служе за скретање пажње са проблема и горућих тема у друштву као што је незапосленост. Иако највећи број од њих одбија сваку помисао да гледају риалити шоу програме, знају шта се у њима дешава на основу других медија који их бомбардују информацијама. Професори грађанског васпитања су медијску писменост дефинисали као способност критичког размишљања о информацијама које се пласирају у медијима, а 9 одсто њих је признало да не зна шта је медијска писменост. Изражавајући неповерење у медије који пласирају полуистине сматрају да је њихов циљ упросечивање јавности коју држе у магли како би лакше манипулисали са њом. Професори сматрају да медији утичу на ученике иако ови верују да су имуни на утицаје који пропагирају успех преко ноћи, беспрекорну младост и лепоту и слично. Запажено је да то доводи до све већег беса код ученика, а показало се да он кулминира у септембру када се види највећи утицај медија, па постају агресивни, испољавају запаљиви говор мржње према ЛГБТ популацији, а на часовима не испољавају толеранцију и понављају реченице које се у том пе-

риоду појављују на насловним страницама новина. О утицају на ученике сведочи мекше и толерантније понашање када касније ти ставови омекшају. И студенти са четири факултета који школују будуће новинаре признају да користе Фејсбук, углавном у непрофесионалне сврхе. Најчешће се информишу преко интернета, друштвених мрежа и телевизије, а на њихово мишљење највише утичу портали медија и дневна штампа. Показало се да је ово једина група која је као значајан утицај на мишљење определила дневну штампу, а најмањи телевизију. Да медији имају истакнуту улогу у демократском друштву слаже се 44 одсто анкетираних, да је то углавном тачно верује 37, а да није тачно веома мали број. Четвртина будућих новинара верује да грађани не добијају квалитетне информације из медија, док једва два

одсто верује да то није тако. Аналитичари ово објашњавају чињеницома да се у Србији не цени квалитетно и професионално новинарство у које верује тек сваки двадесети студент који се определио за овај позив. Од 291 новинара, колико је учествовало у испитивању, само један је признао да се информише искључиво путем традиционалних медија. И док нешто више од 11 одсто не користи друштвене мреже три четвртине испитаних има налог на Фејсбуку, а новинари представљају највећу групу која користи Твитер. Нешто мање од три четвртине њих верује да грађани Србије не праве разлику између таблоидног и професиналног новинарства, па се изводи закључак да у земљи постоји само привид медијске писмености. Кроз фокус групе дошло се до закључка да, иако већина тврди да зна разлику између информације и пропа-

ганде, у пракси то није случај. Карактеристичан је и став већина и перцепција да медији не утичу на њих, да су имуни на манипулацију и пропаганду и да сами формирају сопстевно мишљење. На безнађе међу новинарима, тежак социјални статус, девастираност професије и пад друштвеног угледа последњих двадесеак година указује председник Извршног одбора Независног друштва новинара Војводине Недим Сејдиновић. Овакав став проистиче из немогућности да професионално обављају посао на начин како су замишљали када су улазили у њега верујући у друштвену улогу медија у демократизацији друштва. Последица таквог става је напуштање медија од стране новинара који су важили за најбоље представнике професије. Најбољу анализу медијске сцене у Србији дао је Савет за борбу против корупције указујући на бројне медије у

ланцу корупције. - Ако су корумпирани онда њима не управљају професионалци, него људи изван њих, па се појављују као средство за остваривање интереса, а цензура и аутоцензура воде мртву трку. Искуство казује да им се такав уређивачки посао на крају врати као бумеранг, а медијска чудовишта почињу да прогањају своје креаторе. Велики број новинара је у ланцу корупције, неки су спремни на компромис за скроман поклон, а ни уредници почесто не обављају своју улогу, па раде супротно од основног задатка да штите уређивачку политику од притисака – каже Сејдиновић. И поред свести о медијској писмености која није била довољно развијена није мали број оних који тврде да медији лажу, али су на крају спремни да попију чашу воде која им се сервира. Т. Радовановић

Нови краљевачки бренд – Баним рекламе (1)

МАГАЗИН

12.1.2024.

НА ТЕМЕЉУ ТРАДИЦИЈЕ ДУГЕ ТРИ ВЕКА

Бобан Ђуровић

Фото: М. Радовановић

- Пословни резултат Бобана Ђуровића није случајан, а фирма која постоји тек десетак година заснива се на традицији дугој скоро три века. - Фијаско у првом послу добра школа за будућност. - Фирма настала на шест квадрата изнајмљеног простора преграђеног ходника у подруму Тржног центра „Леснина“ развила се до неслићених висина. - Више од зараде увек је импоновало сазнање да фирма функционише и шири лепезу услуга

МАГАЗИН

12.1.2024.

еценијама уназад привреда Србије почивала је на великим системима који су запошљавали по више хиљада радника, а у неколико највећих краљевачких колектива била је запослена већина становника. Временом су услови за пословање постајали све тежи, а од дуго најављиване транзиције највећи број запослених очекивао решења проблема који су се усложњавали. Бројни покушаји да се спречи привредни колапс остали су без успеха, као и готово све приватизације највећих колектива након којих је све већи број радника остајао без посла. Покушаји да се на било који начин изађе из кризе нису уродили плодом, а о Краљеву које је у доба социјализма важило за један од већих индустријских центара у великој држави све чешће се говори као о долини глади. Последњег дана прве половине ове године истиче рок за решавање коначног статуса предузећа у реструктурирању након чега ће слика о привредној ситуацији бити много јаснија. Теорија да се привреда Србије заснива на малим и средњим предузећима није непозната ни у овим крајевима, а кад се говори о њеним носиоцима у Краљеву се углавном помињу два или три која се сматрају успешним. Малом броју Краљевчана познато је да постоји и низ оних која на тржишту остварују изузетне, из године у годину све боље резултате, а привредну активност шире и ван граница земље. Једно од њих је и „Баним рекламе“ које је са само двадесетак запослених успело да активност пресели и на други континент. Оснивач и власник фирме Бобан Ђуровић каже да пословни резултат није случајан, а да се фирма која постоји тек десетак година заснива на традицији дугој скоро три века. Бобанов предузимљив дух су још у најранијем детињству препознали деде Стојадин Стојадиновић из Ратине и Љубиша Ђуровић из Врбе који потиче из пинтерске породице кметова. Деценијама уназад су Ђуровићи производили бурад и каце све док комунизам није прекинуо вековну

традицију, а Љубиша принуђен да прода пинтерски алат и запосли се као портир у краљевачком диспанзеру. И ма колико да је по завршетку Другог светског рата социјализам учвршћивао позиције на територији Југославије уз отпор свему што је приватни рад, није могао да уништи предузетнички дух који је плодно тло за развој нашао код свих Ђуровића. Није могао да му се супростави ни Бобанов отац Спасоје који је, иако стално запослен у пошти на одржавању система за пренос везе, отпочео да се бави нечим што је у то време тек стизало на ове просторе, поправци радио и телевизијских пријемника. Ретки су били телевизори у краљевачким домаћинствима, још ређи сервисери, па је Спасоје телевизоре крањске Искре сервисирао на простору до Пријепоља и Нове Вароши. Да се пред Ђуровићима није испречио комунизам Бобан верује да би данас био власник фабрике телевизора. Занатски дух је дуго тињао у њему све до тренутка када је дошло до експлозије која више није могла да се контролише. И ма колико да се неупућеном чинило да је до успеха у послу, као код великог броја предузетника, дошло у кратком периоду Бобан верује да до њега не би дошло да није било вишедеценијског рада генерација потомака и свих чланова породице. - Кад сам дошао у момачке дане нисам морао да размишљам о томе да ли ми је стабилна породица и да ли имам све што ми је потребно. Нисам морао да купујем земљу већ само да размишљам о бизнису којим бих желео да се бавим. У све што имамо уткана је породична традиција из претходних 300 година и мада се неком чини да сам ја ово брзо стекао важно је рећи да смо то градили генерацијама – каже Бобан. Немирни дух најмлађег Ђуровића кротили су родитељи и деде на најбољи могући начин постављајући пред њега различите задатке које је морао да извршава. Тако је од малена стицао различите способности, а већ са шест година успешно возио мотоцикл који је купио деда. Хиперактив-

МАГАЗИН

12.1.2024.

ност се трошила у фолклору краљевачког „Абрашевића“ у време када је велика количина необуздане енергије претила да седмогодишњег Бобана одведе на страну коју родитељи нису желели. У време када је тек дванаестогодишњак са Сашом Лепиром почео да вози картинг који су родитељи сматрали довољно опасним деда је, да би конролисао немиран дух, дозволио да под његовим будним оком први пут провоза трактор. Само годину дана касније први пут је самостално извршио генерални ремонт мотоцикла, а рад у радионици толико га је окупирао да су сви у њему већ видели доброг мајстора, све до тренутка кад се са друговима из села окренуо уметности. У седмом разреду основне школе напрасно се јавила жеља за свирањем, а први наступи били су везани за бенд који су назвали „Оријент“. - Као дете са села увек сам морао мало више да се доказујем у односу на децу из града. Морам више да се трудим у фудбалу, кошарци, свему осталом. Увек ме је интересовало нешто ново, у то време посебно астрономија, па сам на савезном такмичењу успео

да освојим осмо место у Југославији. После основне школе сам пожелео да упишем електротехнику али нисам успео, па су се родитељи определили за машинство и погодили најбоље што је могло – објашњава Ђуровић. Међу тридесетак вршњака који су се оспособљавали за техничаре машина са компјутерским нумеричким управљањем Ђуровић је, иако немирног духа и не много спреман да учи, најлакше савладавао градиво и постизао све боље резултате не размишљајући много о чињеници да ће много година касније стечено знање бити основа посла којим се бави. Одличне оцене из програмирања нумеричких машина и технологије обраде материјала све више су учвршћивале опредељење да након завршене средње школе студира роботику и једног дана аутоматизује процес производње у фабрици „Иво Лола Рибар“ која се показала као идеално место за примену знања. - Планирао сам да направим цео производни процес без учешћа људске радне снаге и целом одељењу радио програме за нумеричке машине.

Пошто родитељи у изузетно тешком времену какво је било те 1994. године нису имали могућности да ме пошаљу на студије у Београду уписао сам Машински факултет у Краљеву и напрасно, упркос противљењу породице, одлучио да одем у војску. Као припадник специјалних извиђачкијх јединица у Урошевцу први пут у животу сам био у ситуацији да неке ствари морам да радим иако ми се нису допадале. До тада сам радио само оно што сам волео, а сви ми излазили у сусрет у случају кад нешто не могу јер је увек било некога ко може. Иако сам у свему био прилично био упоран нисам морао да радим оно што не волим – прича Ђуровић. Извиђачка чета од 30 младих људи међу још 1.500 војника у касарни обучавана је да увек буде испред осталих, а сваки од њених припадника учвршћивао знања и способности својеврсног лидера. У таквој ситуацији више од осталих Бобан је увек настојао да буде први, да добро проучи сваку ситуацију и предложи решење које сматра бољим од понуђеног. Важније од настојања да преузме иницијативу

12.1.2024.

МАГАЗИН

било је сазнање да су сви предлози били до те мере аргументовани да су старешине и остали војници били спремни да прихвате предлоге без имало сумње у њихову оправданост. У тим годинама младом човеку препуном енергије и интересовања за различите ствари ништа није тешко, а након што је одслужио војни рок чекао га је наставак студија машинства. Као осведочени кампањац који је са великим жаром и доста самопуздања отпочиње сваки посао предајући му се у потпуности све док интересовање не изгуби на интензитету, приступио је студијама али му се много атрактивнијим учинио рад у Радио Глобусу. Читаве четири године, између 1996. и 2000, савладавао је нови занат не либећи се да ради различите послове од техничара у студију до водитеља програма. Предузимљиви момак је вођен жељом да обогати забавни живот младих у Ратини довођењем познатих бендова у локалне кафиће дошао на идеју да организује велику гитаријаду која је обећавала да прерасте у својеврсни рок маратон на игралишту месног фудбалског клуба. И тек што је запливао у естрадним водама покушај да се организује вишедневни рок хепенинг пропао је већ после првог дана, јер сви који су преузели део одговорности за организацију нису урадили све што је било потребно. Месец дана пред велики концерт, који је у целој Србији најављиван као највећи рок догађај 1996. године, недовољно искусан деветнаетогодишњак први пут је схватио колико су различити интереси на краљевачкој политичкој сцени много важнији него интереси грађана, у овом случају младих. Без уплива политике у то време у Краљеву готово да ништа није могло бити организовано, а уверење челника Социјалистичке партије Србије да је у организацију укључена Југословенска левица довело је до контра концерта на краљевачком Атлетском стадиону. - Са 19 година се срећем са поквареним стварима у животу, али ми је та прича била добра школа за будућност. Наставим да студирам, завршим прву

и дођем до краја друге године, а после пропалог концерта почињем да радим у Радио Глобусу. Упознајем у Краљеву људе који се баве бизнисом, па почиње да се рађа идеја како би могла да се сједине видео и радијска реклама са штампом. Мој добар пријатељ је имао штампарију, али не и довољно посла, па сам покушавао да га пронађем. У Београду је штампање 1.000 визит карти вредело 30 марака, а у Краљеву 120. Зато почнем да их наручујем тамо, а овде продајем по 60 марака док задовољни купци не упитају да ли штампам још нешто. Видим да постоји простор за рад и будућност фирме са четири запослена од којих поред мене један ради радијске, други телевизијске рекламе, а трећи припрему за штампу – прича о почецима самосталног бизниса Бобан Ђуровић. Прилично сигуран да успех неће изостати након што је напустио радио станицу на шест квадрата изнајмљеног простора преграђеног ходника у подруму Тржног центра „Леснина“ почела је да се развија фирма која ових дана досеже неслућене висине. У време када није била сигурна ни зарада која може да покрије 100 марака трошкова за закуп простора поред припреме за штампу настају и прве радио прекламе. Радио Бисер у то време није имао сопствену продукцију, а претходно четворогодишње искуство у прављењу радио реклама било је довољна препорука за прве послове. Паралелно са израдом реклама јавља се идеја о 3Д анимацијама које ће бити основа за назив фирме „Баним рекламе“. Удаљавање од студија није наилазило на одобравање родитеља који су увек настојали да сину обезбеде довољну количину информација на основу којих би могао да донесе исправну коначну одлуку. Кад ни последњи покушај да се врати студијама није уродио плодом морали су да прихвате одлуку сина који је већ закорачио у свет приватног бизниса. У то време у експанзији је био краљевачки ИТФ који је као први купац обезбедио довољно посла да се у врло кратком времену оптплати све што је уложено у

скупоцену опрему. - Бизнис увек доведе у ситуацију кад мораш да одлучиш да ли хоћеш тиме да се бавиш, па сам и ја у време када су бројне фирме почеле да пропадају морао да донесем коначну одлуку. Настало је тешко време када по три месеца нико није улазио у локал, а морао сам да прибегавам различитим смицалицама како бих аутобусом долазио на посао у време кад није било новца ни за карту – каже Ђуровић. У таквој ситуацији свакоме би прилично неодговорно деловала одлука о одбијању посла у Црној Гори за плату од 1.400 марака месечно. Иако читава три месеца раније није било пара ни за гориво Бобан Ђуровић је проценио да вишегодишње везивање за новог партнера није најбоље решење. Много пута се у животу, чак и кад човек дође у наизглед безизлазну ситуацију, појављивала шанса коју су користили само људи великог самопоуздања. Само дан пошто је одбио за многе понуду која се не одбија указала се шанса да направи каталог за суботички „Делта бајк“. Више од зараде импоновало је сазнање да фирма почиње да функционише, па у све ширу лепезу услуга укључује и сито штампу. Много пута се показало да највише успеха имају они који визионарски приступају послу и одређен тип услуга понуде пре осталих. У то време је прелепљивање возила фолијама различитих боја радила само једна београдска фирма, а идеја да би то могло да буде профитабилно у Краљеву родила се у глави Бобана Ђуровића. Више од чињенице да је од 120 евра вредног посла остајало 50 евра чисте зараде било је примамљиво то што се брзо долазило до новца. - Много се лепо зарађивало облепљивањем возила различитим бојама и док су други уговарали послове ја сам лепио све до тренутка док нисам одлучио да купим машину за штампу великих формата за којима је у то време почела да се јавља потреба. Купим већу по димензијама од оних које су постојале у Краљеву и почнем да радим за „Јелен пиво“ – каже Ђуровић. Т. Радовановић

Сведочанство о НАТО агресији (35)

МАГАЗИН

12.1.2024.

ЗАПИС О НЕМОГУЋЕМ

12.1.2024.

МАГАЗИН

Недеља, 23. мај 1999. Дан шездесет први

1,00 сат престала је потреба ограничења дистрибуције електричне енергије, а ваздушна опасност је престала у 6,40. Током ноћи поново су гађана електроенергетска постројења, а овог пута су два пројектила око 4,00 сата пала на термоелектрану у Обреновцу где је погођено разводно постројење. Електропривреда Србије је ипак успела да обезбеди електричном енергијом све приоритетне потрошаче, а на грађане апелује да максимално штеде струју. Гађани су још брдо Стражевица код Раковице, предео између Сурчина и Јакова, а са три пројектила стари град у Шапцу. Синоћ касно

је по ко зна који пут гађано подручје Косова и Метохије, Подујево и околина Гази Местана, а и шире подручје Куршумлије. Четири пројектила је пало на Батајницу, гађане су падине Фрушке Горе, околина Сремске Митровице, антенски стуб у Врбасу. У 11,40 сирене оглашавају опасност баш у тренутку кад се Љиља спрема да са децом мало прошета. Треба и да покупује неке ствари у граду. Опасност престаје у 12,10, а наговештава се поново пола сата касније и траје све до 15,25. Владимир је отишао на час клавира. Спрема се за испит који ће бити у другој половини јуна. Ако буде све у реду завршиће четврти разред ниже музичке школе. Успех више није важан. Битно је само да се иде даље.

Током читавог дана пада киша, а и прохладно је. Потврђена је информација да је због прекида напајања из Термоелектране Никола Тесла А у Обреновцу из погона избачено неколико важних далековода. Са 22 пројектила гађана је Заградска Хоча на Космету, са 6 пројектила Призрен, Грмија и Бутовачки брег код Приштине... У Шапцу је гађана железничка станица, скупштина општине, друмски пут, туристички објекти, предео између Сремске Митровице и Манђелоса, Куршумлија... У нападу на Приштину погинуо је народни посланик Драган Милуновић, председник Општинског одбора Српске радикалне странке Куршумлије. Иако медији на западу извештавају о борбама и десе-

тини хиљада војника ОВК, југословенски војни извори говоре да на подручју Суве Реке нема више терориста. Припадници војске пресекли су канал шверца дроге из Албаније у Црну Гору запленивши при том 80 килограма марихуане. Министар иностраних послова Живадин Јовановић тврди да Југославија има конструктиван став према плану групе Г8, а Војислав Шешељ је са гостима из Француске обишао порушене објекте у Београду, међу њима и порушену зграду РТС-а која је погођена на данашњи дан пре месец дана. ТВ Канале 5 Силвија Берлусконија која је емитовала специјалну емисију о разарањима у Југославији као четвртој сувереној земљи коју је Клинтон бомбардовао у последњих 7 месеци

тврди да се рат води само рата ради што нема никаквог смисла, сем ако се не ради о лудацима. У агресији на Југославију учествовало је шест шпанских авиона чиме је прекршен устав ове земље у којој се тврди да је циљ НАТО да обезбеди нова радна места у војној индустрији као и јефтине сировине са Балкана. Британски премијер Тони Блер се, по сопственом признању, састао са лидерима ОВК, а његова влада је једина у свету која подржава отцепљење Космета од Југославије. У Рајхстагу је изабран осми председник Немачке, док су испред њега одржаване демонстрације против рата на којима се чуло да је рушењем Берлинског зида Немачка поново израсла у Агресора. Разговарам са Арлијем. Каже да

има податке да је један енглески војни лист објавио чланак о томе како су југословенски диверзанти извршили чак седамнаест успешних акција ван земље. После сваке од њих НАТО је, у знак одмазде, неконтролисано гађао цивилне циљеве. Говори се о диверзијама на територији Албаније, Босне (у Тузли)... Опасност је поново оглашена у 21,50 у време кад смо били код Драгане. Док се деца играју у суседној соби ми седимо и ћаскамо уз неке нове колаче. Илија каже да у овом тренутку на тржиште може да пласира неограничену количину батерија и петролеја за осветљење. И он има податке сличне Арлијевим. Ко ће знати шта је све истина, а шта не. Вратили смо се кући пре поноћи.

МАГАЗИН 12.1.2024.

Људи из комшилука: Боривоје Недељковић

- Дружење са метлом отпочело је пре више од три деценије у трстеничкој „Првој петолетки“ у којој је после завршене средње техничке школе уместо као металоглодач почео да ради као хигијеничар. - Иако већина од двадесетак чистача из ужег дела града ради у мањим групама Боро више воли да ради сам. - Кад је са колегом у паузама губи много драгоценог времена за које може да почисти и читав кварт

Фото: М. Радовановић

МЕТЛА СА ТУРБО ПОГОНОМ

МАГАЗИН

12.1.2024.

ако појава необичног чистача на краљевачким улицама и даље привлачи пажњу великог броја пролазника становници делова града у којима обавља редовне радне задатке већ су навикли на њега. А Боривоје Недељковић већ десет година у краљевачкој „Чистоћи“ настоји да свакодневно унапређује посао и олакша обављање задатака који му се поверавају. Дружење са метлом отпочело је пре више од три деценије у трстеничкој „Првој петолетки“ у којој је после завршене средње техничке школе уместо као металоглодач почео да ради као хигијеничар. Након свега што је преживео детињство у Стублу и даље сматра најлепшим периодом живота који у каснијем току није увек давао довољно простора за превелику радост. Скоро две деценије са супругом Драганом дели и добро и зло у настојању да одгаји четворо деце, Марију и Милицу које похађају Угоститељску школу у Врњачкој Бањи и близанце Марину и Лазара који су тек основци, једно у суседном Угљареву а друго у краљевакој школи „Иво Лола Рибар“

Судбина је хтела да се Драганина трећа трудноћа не заврши онако како се очекивало, а цех плати Лазар коме је при порођају повређена кичма и поремећен психомоторни развој. Ни након дуготрајног лечења у београдском Институту за мајку и дете, потом у Бањи Ковиљачи, и физикалне терапије у Краљеву никако не може да у дужем периоду стоји на једном месту, несташан је и не може заједно са сестром да похађа редовну школу, па иако је Марина трећи он је тек први разред. Прве године ослобођен је

школе због физикалне терапије, а прошле је у школи провео само месец дана. Породично газдинство Недељковића налази се на граници са Угљаревом, четири километра од места до кога долази аутобус, па је Драгана принуђена да сваког дана до Лазареве школе у Краљеву користи такси превоз. Мала утеха је чињеница да школа сноси трошкове превоза. Четворо деце отклонило је сваку помисао да би могла да се негде запосли, а једна плата, ма каква да је, тешко да би

могла да задовољи потребе шесточлане породице. Зато Боро покушава да на тридесетак ари земље, која му је остала након што се поделио са братом, гаји поврће тек толико колико прилике дозвољавају. Испоставило се да ни то није бог зна колико поуздан и профитабилан посао, јер га бројни спољни фактори чине знатно ризичнијим него што би се то у првом тренутку учинило. Тридесетак домаћина из овог краја, међу њима и Боро, који имају имања са обе стране Западне Мораве изградили су заједничким средствима скелу да би лакше долазили до својих поседа. Испоставило се да ортаклук и није најбоље решење, јер корист од скеле има углавном онај ко први дође и пређе на супротну страну. Осталима преостаје да се надају да би могао раније да пође кући и скелу врати како би је користио још неко, или да крену на један од два моста преко којих до њиве у једном правцу треба превалити пуних 12 километара. У сушније доба године једино превозно средство је фреза са којом до њиве треба пуна два сата, а кад у пролеће набуја Новоселска река преко ње се не може ни фре-

зома ни колима. - Радио сам 17 ари паприке, цело лето заливао па је рано стигла и била добра, али је у то време била ниска цена јер тада нико није хтео да оставља зимницу. Кад је требало да је продам и узмем паре 12. септембра је убио град тако да није било никакве користи – прича Боро о проблему који мучи и друге поморавске повртаре. У скромном газдинству Недељковићи гаје тек једну козу, две свиње и неколико кокошака, а љубимац свих укућана је пас Медо изузетно привржен сваком од њих, посебно Боривоју чији је неизоставни сапутник приликом сваке вожње фрезом док са врха импровизоване приколице изазива пажњу радозналаца. И поред свих проблема на селу би

могло солидно да се живи да није политике. - Политика нас највише уништава, јер су ниске цене свега што се произведе. Са друге стране скупо је све што нам треба у производњи тако да због двадесетак џакова вештачког ђубрива по цени од 3.000 динара нисам ништа зарадио на паприци. Имам десет ари под купусом, а народ је незаинтересован за куповину. Купују по једну главицу, два до три кила, тако да сам половину робе вратио кући. Деци плаћам превоз у школу и ужину, а држави сам дужан 40 хиљада динара за струју. Три рате сам редовно платио, а последње две нисам, као ни интернет деци, па ми стално шаљу опомене. Од јануара не плаћам ни претплату за Тотал ТВ, па ми је и то искључено, а од

МАГАЗИН 12.1.2024.

зараде у „Чистоћи“ тешко могу да се покрију само трошкови домаћинства. До прошле године сам радио само пшеницу и кукуруз, да бих узео паре због деце, али онај одозго не да. Ове две старије кћерке иду у њиву кад треба, расађују, плеве, поливају, копају, укључују пумпу за заливање – прича Боро. Док је „Прва петолетка“ нешто значила на територији земље сан сваког становника околних села био је да се баш ту запосли, макар и као чистач, па се и Боривоје Недељковић запослио у Фабрици компресора. Са посебним нагласком прича да је био изузетан радник, имао најбољу основицу плате која је износила 800 немачких марака, док су мајстори имали два пута више. Кад је почела да се осећа криза прешао је у други погон и обављао послове диспечера све док он није доживео судбину Фабрике компресора. У последњих десет година читавих 110 месеци провео је чекајући да га позову на посао, јер је од осам диспечера тек за двојицу било посла, а само 180 динара минималца било равно износу

тек једне пољопривредне пензије. Више од чињенице да се од тога није могло живети болела је чињеница о повољностима које су уживали они приврженији руководиоцима. - Некако сам преживљавао док у августу 2002. не изађе анкета за изјашњавање радника о будућем статусу. Без размишљања сам заокружио да ћу да узмем отпремнину и да идем. Таст који је је радио у „Чистоћи“ питао је пословођу да ме запосли и он пристане да ме прими. Радио сам те годину паприку, а како нисам имао са чим да превозим дигнем руке од пољопривреде и у октобру 2003. дођем у „Чистоћу“. Прве две године сам радио преко студентске задруге, а следећих осам година у сталном радном односу – прича Боро. Од првог дана у новом колективу Боро је на улици, првих година у Војводе Путника, Пљакиној, Београдској и Југ Богдановој према Поликлиници. Две године је чистио улице паралелно са двојицом колега све док им није предложио да поделе реон. Сагласио се на крају и пословођа иако

се плашио да би сам радник могао да има проблема са сумњивим особама које се у касним ноћним сатима крећу овим делом града. Шест узастопних година је Боро сваке ноћи сам чистио само Хајдук Вељкову улицу, а одговарало му је да што пре заврши како би ујутру могао више времена да посвети пољопривредним радовима. Трајало је то све док шесте године, баш негде око мартовских задушница, због болова у кичми није морао да одсуствује са посла. Након 38 инјекција у Врњачкој Бањи, и месец дана физикалнме терапије у Краљеву, није могао да убеди пословођу колико је био болестан. Јача је била пријава неког од колега да се бавио илегалним такси превозом. Од тада је углавном на различитим локацијама у граду, понедељком и петком у улицама Драгослава Богавца и Светог Николаја жичког, уторком у Танаска Рајића, Главашевој, Курсулиној и Зеленој Гори, средом у Војном насељу, недељом поподне у центру града, док је субота резервисана за одмор. На идеју да олакша и убрза посао дошао је још док је чистио фабричке

12.1.2024.

МАГАЗИН

хале „Прве петолетке“. Читавих пет сати било је потребно да очисти погон, а кад заврши чисти поново. - Дођем на идеју да избушим држалице и саставим две метле. Кад сам саставио гледао сам која би ми дужина одговарала, па вишак одбацим. Чистио сам исти погон за само два сата и био слободан. После 12 очистим поново, па кући. Није било никаквог отпора овој идеји, јер је то свима било инетересантно, и данас ме многи питају чија је ово идеја која се показала као добра поготово сада када има доста лишћа. Ова метла је много јача него брезова, јер нисам могао једном да почистим Хајдук Вељкову улицу а да се не поломи. Једна метла не може да траје више од месец дана, а овако спојене се мање троше, па трају и по два месеца.

Говорили су ми да сам луд, да ми је теже, да пуца кичма, а мени је лакше јер брже чиситим. Само тамо где су поред тротоара паркирани аутомобили морам да користим једну метлу. У ове јесење дане очистим улицу, а као да нисам јер лишће стално пада. Ипак, радим да се не би много нагомилавало – прича Боро и каже да га руководиоци не проверавају, јер знају да добро ради. Иако већина од двадесетак чистача из ужег дела града ради у мањим групама Боро више воли да ради сам. Кад је са колегом у паузама губи много драгоценог времена за које може да почисти и читав кварт. Колица са метлама остави код неког од пријатеља којих има у сваком делу града. Ујутру рано паркира ауто негде у близини и одмах почиње да ради без обзира да

ли пада киша, или неке друге временске неприлике отежавају посао. У колима увек има кишни мантил и чизме тако да све до великих мразева готово ништа не може да га изненади. И док до касне јесени највећи проблем ствара лишће зими су ту снег и ризла која спречава стварање леда на коловозу, па кад улице заледе преостаје једино да се скупљају папири и празне корпе за отпатке. Зими на улици није баш пријатно па је у време док је радио у Хајдук Вељковој улици бар за тренутак спас тражио у „Топлани“. Купио је сам и лопату каква му највише одговара, као и грабуље које је прилагодио својим потребама. Два пута годишње и рукавице за рад купује сам, јер му је непријатно да иде и моли за њих. Ма колика да је плата није довољна да подмири све потребе али је,

иако се исплаћује из два дела, редовна. Инвентивност у послу показао је Боро прве године рада у „Чистоћи“ када је требало чистити ризлу дуж Карађорђеве, Доситејеве и Улице Ђуре Ђаковића. - Дају нам лопату, а она неће да уђе у ризлу. Одем кући, одсечем парче од челичног гибња, наварим на држалицу и направим алат, па донесем овде и почнем да разбијам ризлу. Пословођа нас обиђе, а три радника замном нису могла да сакупе колико сам разбијао. Спасао сам тако малтене двадесетак лопата, можда и више, јер се брзо поломе. Кажу да ме је сам Бог послао у „Чистоћу“, а кад ме је један новинар сликао пословођа је ископирао слику из новина, увеличао је и ставио на зид поред слике председника државе. Ту

је, каже још, стајала до скора. Иако необично у првом тренутку становницима улица које чисти још је необичније кад се Боро појави само са једном метлом. Његов изум прозвали су турбо метла, а Боривоја турбо чистачем. На колико одушевљење наилази код грађана Краљева потврђује суграђанка која признаје да се заплакала од одушевљења кад га је видела на телевизији. Осим кичме и једног пршљења који је страдао здравље га служи добро. Због оног првог дешава се да и по месец дана проведе на боловању, а током једног је примио чак 76 инјекција. - Више од 30 пута сам добровољно дао крв, па не плаћам терапије ни прегледе. И здравствени картон сам пребацио у Врњачку Бању до које имам само девет километара. Од куће до католичке цркве у Краљеву има 23, а кад

радим у Војном насељу препешачим још три у само једном правцу тако да током дана пређем и по педесетак километара. Док чистим препешачим бар још пет километара, некад и више. Док су деца била мала, а мајка Мирослава била жива, доводио сам супругу да ми помогне да почистим улицу како би што пре отишли кући. Долазила је две године све док то пословођа није забранио – каже Боро. И док колеге раде на један начин Боро функционише на други начин. До сада је, признаје, направио скоро две стотине метли. Кад га питају да ли би могао да дода и трећу каже да може, али би било тешко да се са њом чисти зато што покрива много већу површину. Т. Радовановић

Соња Цветковић

МАГАЗИН 12.1.2024.

Краљевачка медијска сцена: Соња Цветковић (2)

НОВИНАРИ У ДРУШТВУ АМНЕЗИЈЕ И АПАТИЈЕ

Фото: М. Радвановић

- Медији који су ишли ђоном, и хтели да праве причу о демократији, нису опстали на тржишту. – Гуше се медији који немају добар маркетинг, а шансу да опстану имаће само они који су наклоњени политичкој опцији на власти. – Запослени у медијима су као гуске у магли, неухрањени људи којима се баци нека коска, па сви трче за њом. - Једно време је бављење медијима било помодарство, а ко није имао телевизију или радио није био нико и ништа. - Шансу да опстану имаће само медији који су наклоњени политичкој опцији на власти. – У новинарству су стали само они који га заиста воле и они који нису имали где

МАГАЗИН 12.1.2024.

ише него код осталих занимања у информисању преовладава уверење да је од зараде која се остварује значајније вредновање оних о којима се извештава, а посебан осећај везан је за људе са села и пољопривреднике који и нису превише често присутни у средствима информисања. Отуда ваљда више него било каква награда новинара као што је Соња Цветковић обузима неописиво осећање задовољства кад похвалу добије од оних које сматра својим сељацима. И ма колико да је транзиција погодила управо пољопривредне произвођаче ништа слабије ударце нису на својим леђима осетили новинари, а кола која су их возила у бољу будућност, уверена је наша саговорница, морала су да се сломе пре или касније. И док су погледи пољопривредника, сем оних који креирају аграрну политику, били усмерени и према небу новинари су могли да се ослоне само на носиоце власти који су у највећој мери утицали на стање какво данас влада на краљевачкој медијској сцени. Урушавању некада веома цењене професије допринели су баш они који се медијских кућа сете само у време предизборне кампање. А управо због тога су годинама у назад на чело предузећа, као што су до промене власничке структуре биле „Ибарске новости“, доводили своје људе који су, из различитих разлога, највише утицали на стање у каквом су се налазили медији. Није потребно превише памети да се схвати да су пропадању предузећа у знатној мери допринели и сами радници, прво због чињенице да је због све већег кашњења у исплати зарада нагло опала мотивација за рад, али и што је 130 запослених колико их је у једном тренутку било у „Ибарским новостима“ представљало огроман и неодржив систем. Није Соња Цветковић једина која верује да би са половином људи, мало више рада, добар маркетинг и помоћ из градског буџета ово угледно предузеће могло да опстане. Уместо да се смањује број запослених се повећавао након што је у стални радни однос примљено дваде-

сетак њих који су и по пет година, супротно одредбама закона који регулише ову материју, имали статус сарадника. Велики број запослених је знатно оптерећивао све сиромашнији буџет предузећа, али није само то утицало на суноврат једне од најјачих локалних медијских кућа у Србији. Пре него у било ком другом предузећу исте врсте они који су се налазили на челу „Ибарских новости“ похитали су да, без довољно свести о свим негативним последицама, започну процес власничке трансформације. У ситуацији када је понестајало средстава за рад предузеће се нашло у положају пацијента коме је, да би одржао живот, стављена маска за кисеоник, а кисеоника нема. - Џаба је глувом говорити, а слепом писати. У „Ибарским новостима“ је било доста учених људи, али не мора човек да буде превише учен да би схватио шта се дешавало. Док смо гледали сопственим очима шта су у транзицији доживела друга предузећа, извештавали о њиховим невољама и све преживљавали заједно са запосленима, радници „Ибарских новости“ нису на време успели да кажу станите, то не може тако. Ми смо и сопственом правнику веровали и без великих емоција гледали сопствено пропадање.

Мало њих је схватало да смо готови, а песницу смо добили од оних које смо довели на власт. Зато смо сви по мало криви зашто је у овој држави овако и сви смо допринели да она дође ту где је, јер смо је сви по мало покрали. Примали смо по 60 одсто плате, а нисмо ишли на посао, и нико се није запитао докле ће то да траје, јер ако не зарађујем плату како могу да је примим – прича Соња Цветковић. Све несигурнија егзистенција у предузећу које је било сан сваког новинара до тада утицало је на почетак сарадње са Телевизијом Б92, а када су првој групи радника понуђене отпремнине да напусте предузеће Соња се није много двоумила иако све обавезе везане за неисплаћене зараде нису измирена ни до данас. Свако од већ бивших радника сналазио се на посебан начин, а Соња размишљала да напусти Краљево и искористи понуђену шансу да напредује у послу. Сплет различитих околности допринео је да одустане од те идеје, а само петнаестак дана након што се, као и многи други нашла на улици, стигао је позив од колега са Краљевачке телевизије која је тек почињала да емитује програм на коме се нашло и „Наше село“, емисија коју припрема Соња Цветковић уверена да ће

12.1.2024.

МАГАЗИН

то чинити све док буде способна да ради. - Почетак мог телевизијског експонирања везан је за „Ибарске новости“ и зато сам захвална колегама који су ме научили овом послу, а искуство које сам тамо стекла допринело је да будем јача без обзира на све, јер оно што ме не убије то ће да ме ојача. Ја сам невероватна тврдоглава и што ме више неко напада лакше ћу да се браним и будем све оштрија. Новинари су углавном незадовољни, само је питање колико ће њих то искрено да каже и призна да је уз ову или ону власт. Ја не могу да будем ни уз једне који ми не доносе добро, па се трудим да будем реална и објективна, а мислим да и моје колеге покушавају да балансирају између тих ствари – каже Цветковић. У време док је радила у „Ибарским новостима“ по потреби је у истоименом листу обрађивала различите теме, међу њима и оне везане за пољопривреду. И ма колико да је тема која се обрађује атрактивна због специфичности радија и телевизије није могла да се обради на довољно добар начин као у новинама, па је и та чињеница представљала посебан изазов. Са друге стране поразно и депримирајуће делује податак да се све мањи број становника локалне средине одлучује да чита, а полако се губи навика за куповином новина. Иако није мали број оних који верују да још једино писани медији, у последње време и они објављени у електронској форми на интернету, остављају дугорочнији траг, једна за другом нестајале су са медијске сцене „Краљевачке вести“, „Градске НовИНе“, „Ибарске“, „Краљевачке новости“. За многе од њих, не само о темама везаним за пољопривреду, писала је Соња Цветковић којој нису биле стране ни еко-

номија, привреда, политика, градске теме... Уверена да је Србија земља у којој људи пате од заборава склона је веровању да га најбоље лече баш новине које подсећају на бројне догађаје из прошлости. „Наше село“ је нашло своје место на телевизијском програму, а колико је идеја о покретању емисије била оправдана на најбољи начин потврђују бројни гледаоци који се јављају редакцији. Они ипак уносе само мало више светлости на прилично суморну медијску сцену. - Ми смо као гуске у магли, неухрањени људи којима се баци нека коска, па сви трчимо за њом. Медијски простор је јако згуснут, никада није било више медија, а како опстају то је питање за њих. Волела бих да сви опстану, али то не бива у овако уском простору на коме је једно време бављење медијима било помодарство, а ко није имао телевизију или радио није био нико и ништа. Са друге стране оно што није објављено у медијима као да се није ни догодило. Политичари који одлучују о нама схватили су добро поруку и линијом мањег отпора, јер медији нису оно што су били некада, завршавали причу у којој само подобни некако пливају. Они други, који су као два рога у врећи, тешко могу да испливају, па су остављени на милост и немилост тржишту, а пракса је показала да медији који су ишли ђоном, и хтели да праве причу о демократији, нису опстали. Мислим да ће то бити и са осталима који ће се угушити, јер неће имати добар маркетинг, а шансу да опстану имаће само они који су наклоњени политичкој опцији на власти – каже наша саговорница. Начин да се контролише медиј, и угуши ако се процени да је то делотворно, увек постоји. Најчешће се то ради отежавањем

Кума У време проблема изазваних високим снежним наносима који су затрпали сеоске путеве и онемогућили коришћење транспортних средстава произвођачи млека су били принуђени да оно што су помузли до откупних станица превезу на колицима. Све то помно је пратила екипа емисије „Наше село“ којој се за помоћ обратио мештанин са добрих 85 година. Више од елеменетарне непогоде оптерећивало је сазнање да ни син ни кћи у зрелим годинама нису засновали породице, па од телевизијске екипе очекује да му помогну у решавању проблема. За узврат спреман је да новинарку узме за куму.

12.1.2024.

МАГАЗИН

приступа финансијама и ускраћивањем субвенција на које обавезују закони. У ситуацији када изостану средства за плате незадовољство радника одражава се на квалитет програма што конзументи медијске понуде брзо осете. У ситуацији кад се локални полити-

чари утркују ко ће више да се појављује на телевизији, а новинари преносе „курирске“ информације са конференција за штампу истраживачког новинарства више нема. Искуство показује да док се све ствари не поставе на право место тешко да и у земљи може да буде знатно боље, а не

Најдражи поклон Као уредник Едукативног центра за пољопривреду при Задружном савезу јунакиња наше приче је присутна на терену и у најзабаченијим крајевима у којима је људима старог кова најважније да имају потомке који настављају породичну традицију. На једну трибину је, у знак признања што је његов унук укључен у целу причу, донео јабуку тешку пола кила јер није имао шта друго. Био је то, каже Соња Цветковић, поклон какав не може да замени ниједан други.

може да буде боље док се не успостави систем паритета вредности и тачно утврди ко је за шта одговоран. Искуства са терена су изузетно позитивна, а дванаест година бављења пољопривредом и селом испуњена бројним анегдотама које донекле ублажавају све проблеме који се јављају током снимања прилога за емисије. - Свака прича са села у коме су људи још здраве памети, и изоловани од „покварености“, специфична је на свој начин. Старији људи неискварене природе одржавају култ породице која је светиња и срж свега што постоји. Породица је тамо остала као пример свима, и основа је на којој опстаје село, па заслужује посебно поштовање, јер ако не поштујемо оно што су наша историја и преци тешко да можемо

очекивати од наше деце да поштују нас – каже Соња која је у емисијама за село била домаћин готово свим значајнијим особама из ове области, од министара преко представника произвођача семена и средстава за заштиту до непосредних произвођача. За дванаест година само је један министар пољопривреде одбио да гостује у емисији, а као утеха остаје сазнање да се на овом месту задржао релативно кратко време. Досадашње искуство потврђује да нема велике разлике у поређењу са тематским емисијама сличног типа с тим што у великим редакцијама то раде екипе од троје или четворо људи који имају своје сараднике, док су локални новинари препуштени сами себи ослањајући се на сопствену инвентивност и

у појединим ситуацијама помоћ најближих колега. У таквој ситуацији читавих 95 одсто емисије има искључиво ауторски карактер и маркетиншку покривеност. Напредак технолигије продужио је сезону пољопривредних радова на целу годину што пред уредника емисије за пољопривредника ставља обавезу да готово целу години проведе на терену. Много пута се потврдило да село живи 24 сата свих 365 дана у години, а као добар познавалац прилика на селу Соња је склона да верује да ће тек кад то буду схватили и остали другачије да га гледају и много више цене. Људи са дугогодишњим искуством врло су опрезни при извлачењу закључака који би млађима могли да послуже као повод у опредељивању за

бављење професијом коју су бројни саговорници током десетак последњих месеци окарактерисали као врло тешку. Сазнање да нико није рођен са толиком количином знања која гарантује опстанак на изузетно захтевном тржишту упућује на неопходност да се пре него успусти у авантуру добро информише о свим позитивним и негативним околностима. Уз довољну количину упорности, амбиције, залагања, али и спремности на сарадњу свих који учествују у процесу производње информације зависи и крајњи резултат. - Ако су спремни на тежак рад без пара нека почну. Тешко је данас бавити се овим послом у коме су остали само они који га заиста воле и они који нису имали где – каже Соња Цветковић. Т. Радовановић

Краљевачка музичка сцена: Чедомир Попадић, диригент

МАГАЗИН

12.1.2024.

СПОЈ БАЛКАНСКЕ И НОРДИЈСКЕ КУЛТУРЕ

- Норвешка је позната као земља људи који воле да певају, а потребу за тим задовољавају у неком од великог броја хорова који добијају значајну помоћ од локалних власти. – Половини чланова хора певање је основно занимање, док другу половину углавном чине професори музичких школа. - Норвешка је на прво место државних приоритета ставила културу и образовање, а тек после њих привреду и све остало. - Нешколована и некултурна држава не може да буде просперитетна

Чедомир Попадић

Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН

12.1.2024.

ри помену термина музичка сцена прва помисао већине људи везује се за популарну музику, у првом реду народну, а истраживања која смо тим поводом вршили у Краљеву показују да готово нико од анкетираних овај појам није везивао за класичну. Још мањем броју њих познато је да бројни суграђани баш у овој области достижу врхунске домете који су препознати и ван граница земље. У локалним средствима информисања класична музика је присутна спорадично у виду кратких информација везаних за успехе ученика Музичке школе. Ученик краљевачке Музичке школе „Стеван Мокрањац“ био је и Чедомир Попадић који је хармонику почео да свира у четвртој години живота, а до завршетка основношколског бразовања прескочио нижу музичку школу и ускочио директно у средњу, да би након дипломирања на теоретском одсеку био примљен на исти смер Музичке академије у Београду. Пре него је као професор музике почео да ради

у београдској Основној школи „Иван Горан Ковачић“ дипломирао је на академији радом на тему која се односила на рехабилитацију деце са оштећеним слухом. Истраживање интересантне и значајне теме водило је ка Министарству просвете и семинару за дефектологе који су покушавали да применом различитих метода омогуће деци са оштећеним слухом лакше укључивање у свакодневни живот. У школама је већ почела да се примењује метода која је укључивала рад на темпу, ритму, интонацији и паузама како би деца оштећеног слуха што лакше прихватила те елементе и користила их у раду на језику. - Глува деца немају мост између перцепције и репродукције тако да не могу да чују интонацију говора, паузе између речи и темпо брзине изговора. Ако се заједнички елементи стабилизују преко музике, и преко ње вештачки успоставе и организују, онда се лакше прихвата говор у смислу репродукције – каже Попадић. Нова сазнања била су до те мере

интригантна да је истраживања наставио у Загребу како би се упознао са музичким стимулацијама какве се још нису примењивале у Србији. Почетак примене нових метода у школи за децу са оштећеним слухом „Стефан Дечански“ захтевао је посебан профил просветних радника, а појава Чедомира Поповића поклон каквом се нису могли надати, јер је било лакше музичара научити дефектологији него дефектолога музици. Рад са децом која покушавају нешто да кажу, а не могу, и настојање професора да их разуме, а у томе не успева, био је довољно тежак да амбициозног човека још више мотивише да се максимално посвети решавању великог проблема, па је у овој школи провео годину дана као вођа пројекта оријентисаног на музичке стимулације деце са оштећеним слухом. - У Норвешкој постоји факултет на коме се изучава предмет Музика и здравље, а у неким здравственим установама се музика користи као терапија, а укључује и слободну активност

деце без родитеља која су избегла у ову нордијску земљу. Музика се користи као универзални језик и терапија што је био повод да 2005. године одем у Норвешку, да би већ у новембру исте године у Београд на конференцију дефектолога, коју је организовало Министарство просвете, дошли норвешки професори да виде музичке стимулације уживо. Више него оним што може да се постигне музичким стимулацијама фасцинирало је сазнање да се у Србији такве активности одвијају без било каквих финансијских средстава – прича Попадић кога ће повезаност музике са лечењем деце на дуже време везати за Норвешку. Норвешка је богата земља која много улаже у све сфере живота, па је норвешким музичарима који су половином септембра боравили у Краљеву било веома тешко да схвате како се различите активности, међу њима и концерти класичне музике, организују без толико потребних средстава и помоћи Министарства културе. Још мање је схватљиво да се и у таквој ситуацији

организују калитетни концерти. Првих година у Норвешкој Попадић се, као и већина странаца, бавио различитим пословима, разносио новине, радио као поштар, правио хамбургере у хамбургерници, певао у мешовитом хору. У време кад је добио информацију да је један од бројних хорова остао без диригента количина знања о

дириговању које је понео са београдске академије била је довољна да прихвати изазов који ће утицати на доношење коначне одлуке о наставку живота у Норвешкој. Опредељење да музичку каријеру настави као диригент, и жеља да то ради на најбољи могући начин, утицала је на опредељење да, паралелно са радом у једној му-

МАГАЗИН 12.1.2024.

зичкој школи, упише студије дириговања. - Уписујем се на академију у Ослу и бавим оркестарским дириговањем. У Норвешкој сваки град има дувачки оркестар, па почињем да радим са једним од њих и од тада се фокусирам само на дириговање. Три године касније добио сам стипендију норвешког краља, уписао магистарске студије дириговања и преузео хор са којим сам дошао у Краљево – прича нам Попадић. Од 1. августа прошле године Чедомир Попадић је директор музичке школе, а сем једног професионалног ради и са два аматерска хора. Норвешка је позната као земља људи који воле да певају, а своју потребу за тим задовољавају у неком од великог броја хорова који добијају значајну помоћ од локалних власти. Хор који је прошле јесени боравио у Краљеву састављен је од професионалних музичара од којих је половини то основно занимање док другу половину углавном чине професори музичких школа. Норвешко Министарство про-

свете жели да музичари напредују у раду, па је добар део чланова хора са одређеним фондом часова запослен у некој од школа, да би остатак до пуног радног времена током месеца остваривали у неком од оркестара или хорова. Такво опредељење показало се као најбољи начин да се развија музичка култура, а музичари одржавају одређен квалитет у професији којом се баве. У хору има лекара са завршеном музичком школом, певача који су завршили високе музичке школе или нешто друго. Бројне хорове попуњавају пензионери који само воле да певуше, а састав и музичке способности утичу на избор репертоара на коме се поред лаганијих песама, шлагера и евергрина нађу и озбиљније хорске композиције. У норвешком граду Скиену, у коме ради Чедомир Поповић, егзистира петнаестак хорова чији рад финансирају локална управа и ресорно министарство који за сваки концерт гарантују довољну количину средстава Попадић сведочи да је Норвешка

на прво место државних приоритета ставила културу и образовање, а тек после њих привреду и све остало. Основ за овакво размишљање лежи у сазнању да нешколована и некултурна држава не може да буде просперитетна. Управо због тога се знатан део државног буџета усмерава према ове две области, а ако нема довољно новца ребалансом се расподељује тако да се никада не узима од дела намењеног култури. Као директор школе прихватио је на себе велике обавезе које радни дан продужавају на читавих дванаест сати. У Норвешкој ово радно место није везано за школску зграду већ општину у којој се одлучује о новцу. Тек након тога долази организација рада школе и планови. - Видели су да радим као нико до тада, а никад нисам попунио захтев да ми се плати прековремени рад. У Норвешкој нико не ради за џабе и ако на послу остане и десет минута дуже од планираног времена за то тражи надокнаду. Изузетно сам задовољан радом са овим хором који ми пружа неописиво задовољство и

12.1.2024.

МАГАЗИН

својеврстан вентил после напорног дана, па бих у ситуацији да морам да бирам између места директора школе

и диригента хора изабрао ово друго. Ови дивни људи су ме прихватили и много тога вредног смо постигли

заједно, између осталог и треће место на националном такмичењу хорова. Почео сам да радим са њима као студент дириговања, прилагођавали смо се једни другима, напредовали смо и сазревали заједно – каже Попадић. Када су чланови хора пожелели да посете земљу из које долази њихов диригент Попадић није могао да се оглуши о њихове захтеве, па је уследила српска турнеја током које су после наступа у Јутарњем програму Радио-телевизије Србије певали страним дипломатама у резиденцији норвешког амбасадора у Београду. И ма колико Норвежани били одушевљени вожњом бродићем по Дунаву, обиласком Калемегдана и кафаница на Скадарлији из којих је допирао звук тамбурица непојмљиво им је било да до раних јутарњих сати у српским ка-

фанама седе људи који сутрадан треба да оду на посао. У њиховој земљи, каже Попадић, радним даном нема никога на улицама које су препуне једино у дане викенда. Ништа мање узбуђујуће није била посета Норвешке куће у Горњем Млановцу и наступ на литургији у манастиру Студеници током које су поједини чланову од одушевљења пустили и по коју сузу. Поред традиционалних норвешких песама насталих у последња четири века, од Едварда Грига до савремених композитора, на репертоару се нашла и Мокрањчева „Теби поем“ са којом су освојили треће место на такмичењу хорова. Наступили су Норвежани у београдској цркви Светог Марка, а са краљевачким Градским хором „Црвчанин“ и солисткињом из Ниша извели Вивалдијеву Глорију. Помоћ су им пружили обоиста Београдске филхармо-

није, краљевачки пијаниста Марко Голоскоковић и професор Музичке школе „Стеван Мокрањац“ Александар Попадић који је певао тенор деоницу. Чедомир Попадић кључним за успешну музичку каријеру сматра време проведено у Краљеву уз професоре Музичке школе који су поставили добру основу за напредовање. Заслуга припада и родитељима Снежани и Љубиши Попадић који су у тешко време између 1996. и 2000. године успевали да створе услове за припрему пријемног испита на Музичкој академији. У то тешко време Чедомир је сваке недеље одлазио у Београд у коме је један час припрема коштао 50 немачких марака. Сем што је била основни извор прихода у то време кафана је као битан део каријере и музичког живота еминентног диригента утицала да се развија као музичар специфичног

профила. - Искуство из кафане је непроцењиво. У Београду смо за време студија свирали по ресторанима све што је тражило тржиште, мада смо били мало модернији и нисмо свирали по свадбама од Бановаца до Хајата. Највише ме је привлачио џез, а био сам први пијаниста краљевачког џез оркестра за који школа није имала довољно слуха, па смо вежбали у школи „Димитрије Туцовић“ – прича Поповић. Краљево се протеклих деценија показало као непресушни извор музичких талената у свим врстама музике од којих су многи наставили каријеру у иностранству. Попадић потврђује да је то резултат рада у школи из које су потекли, али и искуства са бројних свирки каквог у Норвешкој нема. Т. Радовановић

Несвакидашња изложба у Народном музеју

ПРИЧА О ХЛЕБУ МАГАЗИН

12.1.2024.

- Мистерија и чудесност хлеба није само историјска и музејска вредност, већ је то ризница колективног памћења које треба да се преноси са генерације на генерацију. - Обредни колачи играли су значајну улогу у животу појединца, поклањана им је велика пажња, јер хлеб није само основна животна намирница већ битан елемент у сваком домаћинству. - Основна идеја приређивача изложбе била је да се најмлађима укаже на место хлеба у српској култури на шта указују и бројне изреке везане за њега

МАГАЗИН

12.1.2024.

леб је хиљадама година саставни део трпезе свих друштвених слојева, а вековима се, све до савременог доба, производио само за потребе у оквиру сопственог домаћинства. У Србији су се до краја 19. века за исхрану становништва користиле каша и лепиње од просеног брашна, да би се касније за израду хлеба користио јечам, пасуљ и кукуруз, а тек од педесетих година 19. века и пшенично брашно. Тако је било у сеоској култури, која је доминирала у односу на градску и која је, где год је то било могуће, подразумевала производњу жита, његову прераду у брашно и израду хлеба. Пре него што је почео да меси и користи хлеб човек је јео свеже житарице које је у каснијем периоду почео да умаче у воду и на послетку меље и од њих прави хлеб. Највећи део оног што је током вишемесечног истраживања открила кустос етнолог Народног музеја у Краљеву Виолета Цветановска још увек је непознато највећем броју грађана, па је постало основни мотив за поставку изложбе Прича о хлебу у последњој недељи децембра минуле године.

Ауторка изложбе потврђује да је прича о хлебу уједно и прича о цивилизацији, јер нас упознаје са симболичким, антрополошким, културолошким, па и оним гастрономским аспектима људског живота о којима се врло мало зна у широј јавности. Мотив више за истраживање о хлебу је поглед у далеку прошлост, али и сазнање да је немогуће сагледати колико се далеко може досегнути будућност. Општи закључак након вишемесчног истраживања, чији су резултати понуђени посетиоцима изложбе, потврђује да се без познавања приче о хлебу не може добро разумети ни садашњост. Истраживање је спроведено на територији општине Краљево, углавном селима из непосредне близине града, Дракчићима, Адранима, Опланићима, Витановцу и мало даље на Рудну уз помоћ дугогодишње сараднице краљевачког музеја Милијане Шеклер. Полазећи од Конвенције о чувању нематеријалног наслеђа, која је установљена у Паризу 2002. године, Виолета Цветановска је, у настојању да открије а потом сачува све што је одрживо и изворно, почела да се бави

истраживањем заната, а Прича о хлебу само је наставак стручног рада на тему пекарског заната. Сазнање да нешто слично до сада није приређивано у музејима било је довољан мотив Виолети, која потиче из породице краљевачких пекара, да љубав према занату уз који је одрастала након истраживања преточи у несвакидашњу изложбу. - Кренула сам од Рудна и приче Милијане Шеклер о хлебовима који су се правили поводом одговарајућих празника. Обредни хлебови су се правили током читаве године за време великих празника светковина, а у животу сваког појединца имали врло значајну улогу, јер су представљали најпозитивнији обредни елемент за срећу, благостање и здравље у породици. Читавом процесу прављења поклањана је велика пажња целе породице која би се дуго припремала пре него што би почело мешење. Улогу главног мајстора преузимала је најстарија домаћица, а устајала изузетно рано да би замесила тесто – каже Цветановска. У српским православним обичајима обредни хлебови и данас имају централно место као део литургијског обреда, причешћа које симболизује сједињење верника са телом Исуса Христа, али и саставни део многих празника. Готово у свим обичајима ови хлебови имају симболичко и религиозно значење. У краљевачком крају обредни хлебови су прављени од белог пшеничног брашна које се сматра посебним, јер у прошлости није било доступно свим социјалним слојевима, у прво време без квасца, а у новије време са њим. Најчешће су округли, а горња површина украшена бесквасним тестом у облику крста, венца, гранчицом неког плодног дрвета, зрневљем житарица, као и пластичним фигурама и тракама од теста, које су симболично показивале од чега све зависи опстанак домаћинства. На хлебовима су често доминирали сложени геометријски мотиви, спирале, розете, кругови, разне линије. До средине 20. века века у краљевачком крају мешене су погача посту-

паоница, погача за прошевину, славски колач, васкршњи колач, чесница, велики број божићних фигуралних хлебова, василица, погача за младенце и колачи мледенчићи, погача повојница, поскурице. Први од обредних хлебова у породичном обичајном календару је погача повојница која се меси поводом рођења детета. - Блискост са хлебом која човека прати од рођења симболички се исказује мешењем обредног колача за новорођенче чији је долазак на свет важан догађај у свакој породици. Када би се дете родило, рођаке и жене из суседства су доносиле пресну погачу повојницу од белог пшеничног брашна од своје пшенице, коју су потом заједно јели. Углавном је била без украса, а на њу су стављали везене кошуљице. Уколико је рођено женско дете погача се прво давала мушком да загризе како би друго дете било мушког рода. Доношење повојнице представља симболички чин увођења детета у шири круг заједнице – објашњава Виолета.

Посебан хлеб месио се поводом крштења детета, а на њега су стављани новац, предмети од текстила и јабука као симбол живота. Пресна погача украшавана је тракама од теста, доносио ју је кум а ломљена је после крштења у цркви а пре почетка свечаног ручка. Веома интересантан колач за који се мало зна је поступаоница која се меси на дан када дете направи први корак. Мајка детета је за тај дан припремала погачу на коју би стављала перо, пару, лењир, књигу и многе друге ствари које предсказују будући живот. На тај дан се позову сва деца, погача стави на ниску столицу, а дете које је тек проходало пусти да само приђе приступаоници. Оно што прво узме са погаче требало би да одреди занимање којим ће се бавити у даљем животу. Данас тога више нема иако је истраживање показало да је приступаоница била позната у целој Шумадији. У свадбене обредне хлебове спада погача која се правила кад се ишло у

12.1.2024.

МАГАЗИН

прошевину, а за изложбу специјално је умесила Милијана Шеклер. Раније су се правиле пресне погаче од белог пшеничног брашна, додавано је мало пецива или соде бикарбоне и соли. Погача је украшавана вуницом ведријих боја и огледалцетом како би будућа млада могла да се огледа. Додаване су и бомбоне да би погача била што богатије украшена, а кад се девојка испроси пријатељи би ломили колач и љубили се преко њега. У традицији српског, и многих других народа, смрт представља прелазак из овоземаљског привременог у небески вечни живот. У краљевачком крају на задушнице жене припремају поскурице, мале округле хлепчиће од пшеничног брашна, раније без квасца а данас са њим, са утиснутим хришћанским симболом, крстом и словима, које су дељене на гробу уз обавезне свеће. За православне празнике везана је друга врста обредних хлебова, пре свих чесница мешена за Божић као централни празник у годишњем циклусу обичаја. - По народном веровању чесница представља Божју повојницу која се меси као успомена на рођење младог бога кога су даривали пастири. Мешена је од пшеничног или пројиног брашна без соли са водом која је у кућу доношена пре изласка сунца. Украшавана је различитим фигурама од теста, а у њу су стављана разна знамења, новчић, „јарам“, житно зрно, љуска од јајета, босиљак и друго. Чесница је свечано ломљена за време ручка, а сваки укућанин добијао је по комад колача. Према ономе што би у њему нашао предвиђало се каква ће му бити судбина током године и у ком ће послу имати највише успеха – каже Цветановска. Од фигуралних пецива уочи Божића месила се бадњачица, мали колач са кружићем на врху који су укућани јели на Бадње вече. Кад би домаћин кренуо у сечу бадњака носио је у торби овас и у њему бадњачицу коју је ломио на месту на коме се сече бадњак. О Божићу су мешени и други фигурални хлебови који су појединачно

симболизовали све врсте домаћих животиња, пољопривредне алатке, усеве или кућу. Тако је дошло до стварања великог броја обредних хлебова чија је намена одређивала њихов облик. Округла избраздана погача симболизовала је њиву, а намењена земљи и усевима, маказе овцама, колач са четири кружића кравама а шупаљ колач коњима. Рано ујутру на Божић домаћин је одлазио у шталу, а овцама, кравама, воловима, свињама и коњима носио колаче које је кидао а једну половину давао да поједу. Обичај да другу половину сваког колача подели укућанима живи и данас. Виолета Цветановска објашњава да је обредна пракса са божићним колачима, који представљају кућу, усеве, имање, стоку, укућане, здравље и срећу, требало да магијском снагом утиче на род усева, размножавње стоке и живине, као и да обезбеди опште благостање и напредак целе кућне заједнице. - На Мали Божић, односно Српску Нову годину, месио се колач сличан чесници коме су придавана слична својства, а називали су га василицом. Колач је шаран пупољком од шљиве или јабуке и дрвеним гранчицама које су по народном обичају представљале Свето Тројство, а у њега стављана разна знамења која су симболисала здравље, богатство и напредак. Младенци који се прослављају 9. марта по старом, а 22. по новом, календару су хришћански празник Светих 40 мученика севастијских, и за њих су мешени посебни колачи, младенчићи. Премазивани су медом и дељени прво укућанима, а затим и суседима. Након што би их домаћица умесила понекад су ношени на извор да се сваки окваси, а у кући у коју је скоро доведена млада мешен је један колачић више намењен њеном нерођеном детету - објашњава Виолета. Последњи у низу обредних хлебова за православне празнике везан је за Ускрс који се у хришћанском свету празнује у част Христовог васкрснућа. Ускрс је највећи хришћански празник, а уз Божић се сматра и једним од најзначајнијих. Припада групи покрет-

них празника који може да да буде најраније 4. априла а најкасније 8. маја. Тог дана се на трпези најчешће нађе посебан обредни колач округлог облика са јајетом у средини које је симболизовало плодност. Посебан сегмент изложбе представљају славски колачи. Срби су једини народ који има породичну крсну славу посвећену покровитељу куће, села, рода, цркве... Колач округлог облика, који се припрема уочи славе, месила је домаћица од чистог пшеничног брашна са освећеном водицом. Колач је богато украшен фигурама од теста у облику грозда, птице, класја, цветова и сличног, а обавезни део украса је отисак слова које се ставља у средину или са стране. Славски колач се обредно ломи и то представља најсвечанији моменат у православном обележавању крсног имена, а представља типичну хлебну жртву која води порекло из предхришћанског времена. Њиме се у знак захвалности на богатој жетви приноси жртва божанству и заштитнику, а ритуал окретања с лева на десно показује да округли хлеб симболише сунце. Занатлијски славски колач је био сличан славском и украшаван са много маште домаћице која га је припремала. Прављен је за занатску славу Три јерарха и обавезно имао крстић у средини. - Желела сам да покажем да су обредни колачи играли значајну улогу у животу појединца, да им је поклањана велика пажња, а да хлеб није само основна животна намирница већ битан елемент у сваком домаћинству. Основна идеја је била да се деци укаже на место хлеба у српској културу на шта указују и бројне изреке везане за њега – каже аутор изложбе Виолета Цветановска. Све реплике обредних хлебова, сем погаче за прошевину, направила је Милица Цветановска у пекари Балкан, а уз аутентичне фотографије пред посетиоцима је и збирка рецепата за припрему различитих врста хлеба које могу да понесу са изложбе Т. Радовановић

Фото: М. Радовановић

Виолета Цветановска

МАГАЗИН 12.1.2024.

Премијере у „Кварту“

КАД ЉУБАВ ЗАКАСНИ Р

епертоар биооскопа у Мултимедијалном центру „Кварт“ и почетком ове године богатији је за неколико премијерних филмова. Један од њих је и стоминутни филм Ивана Стефановића по сценарију Милене Деполо који се заснива на мелодрамској причи чија је радња смештена у мало место у унутрашњости Србије тридесетих година прошлог века, као што је то случај са већином класичних романа и драма наше књижевности. Живот у оваквим местима најбоље осликава менталитет са којим се гледаоци лако поистовећују, а избор Сремских Карловаца за снимање је природан избор места које архитектуром и изгледом најбоље осликава то доба. Успешни млади адвокат Радмило већ је годинама заљубљен у лепу Београђанку Љиљану и упркос томе што је најпожељнији нежења малог града одолева примамљивим брачним понудама, и остаје одлучан у намери да баш Љиљана буде његова жена. Са друге стране, Љиљана сањари о браку са Момчилом који у пресудном тренутку показује право лице кад одбија да се ожени исмевајући Љиљану, па она из пркоса пристаје да се уда за Радмила, након чега одлазе у паланку где их очекују многи радознали и сумњичави погледи. Женидба успешног младог адвоката са непознатом Београђанком изазива велико интересовање и живе коментаре, али нико не слути да се иза привидне слике идиличне

љубави и брачне среће крије велика драма младог пара. Док Радмило не може да дочека прву брачну ноћ и сакрије љубав и страст коју осећа према младој жени, за њу је то ноћна мора и тренутак у коме ће му признати да га не воли и да не може да буде његова жена. Иако је то за њега велики ударац моли Љиљану да остане са њим у паланци три месеца представљајући пред свима брак као срећан, док не смисли начин да се њихов однос оконча без скандала како ниједна страна не буде повређена и оштећена. Најмање што Љиљана може да учини после онога што му је приредила је да пристане, али током та три месеца међу њима ипак почињу да се развијају емоције, а сусрет који је почео бурном свађом и одбијањем полако прераста у велику и праву љубав, чији је највећи изазов да одоли замкама које прете од љубоморних и незадовољних људи чије је једино задовољство да угрозе туђу срећу. У узбудљивој романтичној причи о потрази за правом љубави и онда када се чини да је то немогуће по мотивима романа „Самац у браку најпопуларније списатељице тог периода Милице Јаковљевић Мир-Јам главне улоге играју Милош Биковић и Бранкица Себастијановић, листу глумаца допуњују Душанка Стојановић Глид, Никола Ранђеловић, Сунчица Милановић, Јована Стојиљковић, Јелиса-

вета Караџић, Маријана Андрић, Урош Јаковљевић, Милена Ражнатовић, Бојана Ковачевић, Игор Первић, Мрђан Огњановић, Богдан Богдановић, Мило Лекић, Марија Јовановић, Вања Милачић, Матеја Живковић, Наташа Влаховић. Редитељ филма Иван Стевановић у први план ставља однос главних јунака, у коме се смењују љубав и мржња, који му је омогућио да исприча занимљиву љубавну причу са пуно неочекиваних обрта и доста хумора. - Избором Милоша Биковића, који је тренутно највећа глумачка звезда у Србији и региону, добили смо драгуљ уз помоћ кога је ова прича добила једну нову димензију. Уз њега је и млада Бранкица Себастијановић, која ће сигурно освојити срца публике и постати једна од најзначајних глумица нове генерације – каже Стефановић. Посебну вредност овом филму даје фотографија Милоша Спасојевића која суптилним, топлим тоновима и богатом сликом дочарава призоре из ове епохе у Србији. За то су посебно заслужни и сценограф Дејан Анђелковић и костимограф Иванка Крстовић. Оригиналну музику за филм „Кад љубав закасни“ компоновао је Немања Мосуровић, а монтажер филма је Петар Путниковић. Филм се у Мултимедијалном центру „Кварт“ приказује до 15. јануара, а пројекције почињу у 20,00 сати.

Премијере

ТАЈНИ ЖИВОТ ВОЛТЕРА МИТИЈА

МАГАЗИН

12.1.2024.

имејк филмског класика из 1947. године, у коме су глумили Дени Кеј и Вирџинија Мејо, а у режија Нормана З. Меклеода режирао је познати комичар Бен Стилер који игра и главну улогу. Главни јунак филма је обичан човек, сањалица, који бежи из анонимности у свет маште, замишљајући да је протагониста херојских дешавања, романтичних освајања и акционих вратоломија. Волтер Мити ради у фотографској архиви светски познатог магазина „Лајф“. Тајно је заљубљен у колегиницу и живи животом без много узбуђења, али има веома богату машту, а живот којим живи док сањари не може да се упореди са оним што му се дешава на јави. Када промене у компанији угрозе и његов посао и посао жене коју воли, поћи ће на путовање које ће превазићи све његове фантазије. Видети свет, упознати и осетити друге људе представља смисао живота у коме ће морати

да се побрине за „неваљалце“, баш онако како је то радио у својим фантазијама. Волтер Мити развија негативе у престижном часопису који гасе закони тржишта. Остало је да се објави само последњи број да би „Лајф“ постао онлајн часопис у коме нема потребе за Волтеровом струком, а ни бројним другим, па следи отпуштања. Волтер је успео да загуби негатив фотографије која је требало да буде објављена на насловној страни последњег свечаног броја, па креће у грозничаву потрагу за њеним аутором. Ултрахаризматични фотограф је негде у светским врлетима, па се, иначе прилично спетљани Волтер усуди да крене у потрагу за њим крстарећи Гренландом, Исландом, Авганистаном и сличним егзотичним дестинацијама. Током трагања открива да је и даље искреног живописног духа, какав је некад био, док га животне струје нису стрпале у зам-

рачену комору велике бетонске корпорацијске зграде. Критика је Тајни живот Волтера Митија оценила једним од филмова са племенитом поруком, који баш и није најспретније изведен јер је сама идеја заслужила много више од Стилерове површности. Кажу и да филм није досадан, да је прилично гледљив уз повремено развлачење усана у симпатични осмех. Док је некима то довољно други би пожелели да је Бен Стилер имао мало више храбрости и умећа да направи филм који би могао да буде и много више од двосатне лаке забаве. У сточетрнаестоминутној акционој романтичној комедији са елементима авантуре поред Стилера играју Кристен Виг, Шон Пен, Адам Скот и Кетрин Хан. Филм је на репертоару до 15. јануара, а пројекција почиње у 22,00. До 15. јануара приказују се и Шетња са диносаурусима од 16,00 и Залеђено краљевство од 18,00 сати.

Из Полицијске управе Краљево

МАГАЗИН

12.1.2024.

ПРВА НЕДЕЉА НОВЕ ГОДИНЕ

ко се по јутру дан познаје онда би за суграђане склоне вршењу кривичних дела ова година могла да буде берићетна. Новогодишњи празници нису били препрека за вршење кривичних дела, па су инспектори криминалитичке полиције успели да евидентирају чак 22 што је за трећину мање него у последњој недељи минуле године. После кратке паузе поново се бележи једно кривично дело из области привредног криминала док је преосталих 21 у терминологији Полицијске управе познато као дело општег криминала. Први овогодишњи седмични статистички преглед стања јавне безбедности на подручју града Краљева сведочи да су током празника полицајци били мање активни, па су до 5.

јануара позната само три извршиоца ових кривичних дела. Потрага за осталих 19 се наставља, па оштећени грађани верују да ће резултати у откривању бити познати, а починиоци познати. Иако би се због повећане количине алкохола током новогодишњих празника могло очекивати више нарушавања јавног реда и мира њихов број је знатно мањи него само седам дана раније. Од укупно осамнаест евидентираних прекршаја шест се односи на туче што у односу на 16 из претходног статистичког периода сведочи о знатном смиривању у овој области. Број од 12 осталих прекршаја у овој области само је за један мањи од претходне недеље. Пред новогодишње празнике припадници саобраћајне полиције су

упозоравали на опасности од пребрзе и вожње под дејством алкохола. Није познато колико је то деловало на учеснике у саобраћаују али је чињеница да је број саобраћајних незгода смањен скоро за трећину. Четири од десет незгода су за последицу имале повређена лица док је у осталима причињена само материјална штета. Четири особе су задобиле лакше телесне повреде, а укупна материјална штета премашила пола милиона динара. Слику о стању безбедности саобраћаја допуњава податак о 132 прекршаја које су починили несавесни возачи. Ни протекле недеље ватрогасци нису имали посла о чему сведочи податак из статистичког извештаја о томе да није евидентиран ни један пожар. Т. Радовановић

На државном путу I А реда Краљево – Чачак, у Адранима је у саобраћајној незгоди која се догодила у петак тешке телесне повреде задобила је А.Б. (1930) из Долца код Краљева. На њу је, док је прелазила коловоз, налетело путничко моторно возило марке „фиат стило“, регистарских ознака општине Лучани, којим је из правца Краљева управљао М.М. (1978) из Лучана. Од задобијених повреда А.Б. је у току наредне ноћи преминула у Клиничко

болничком центру у Крагујевцу. Саобраћај на овом делу пута је био у прекиду око сат времена, а увиђај је на лицу места извршила заменик Основног јавног тужиоца у присуству припадника краљевачке саобраћајне полиције.

КРАЛИ У ЦРКВИ Припадници Полицијске станице Врњачка Бања Полицијске управе Краљево расветлили су серију од пет кривичних дела тешких крађа у цркви Пресвете Богородице у Врњачкој

Бањи, а због сумње да су их извршили ухапшени су Крушевљани Д.М. (1981) и И.П. (1975). Они су од октобра прошле и првих дана ове године аутобусом долазили из Крушевца, око поднева одлазили у цркву и, користећи одсуство верника и свештених лица, обијали дрвене ормариће за прилоге испод икона и из њих узимали новац. Због сумње да су тешке крађе вршили и на подручју Крушевца припадници крушевачке полиције су Основном јавном тужилаштву против Д.М. и И.П. поднели три кривичне пријаве.

Фото. М. Радовановић

ТЕШКА САОБРАЋАЈНА НЕЗГОДА

Краљевачки МАГАЗИН ISSN 2334-7678 (Online) Издавач: Интернет издавање и Агенција за визуелне комуникације „АРТ“ Краљево Главни и одговорни уредник: Томислав Радовановић Адреса редакције: 36000 Краљево, Пионирска 19 Уређује: Редакцијски колегијум Излази недељом. Рукописи се не враћају E-mail: magazin@art.rs, www.art.rs