+IZGLED_Didjeridu saman+Hajka na coveka.pdf 1 9.3.2017. 9:38:49
ИЗАБРАНА ДЕЛА
7
ISBN 978-86-6293-058-3
9 788662 930583 >
БИБЛИОТЕКА ЗНАКОВИ
Издавач Јасен Дечанска 12, Београд Тел. 011 328 63 39; 064 124 26 26 jasenbook@gmail.com www.ikjasen.com За издавача Војо Станишић
Б. ВОНГАР ИЗАБРАНА ДЕЛА КЊИГА 7
Приредио Проф. др Александар Петровић
Наслови изворника B. Wongar Manhunt Dingo Books, 2008 –– B. Wongar Didjeridu Charmer Dingo Books, 2015 Приредио Проф. др Александар Петровић Прегледао и ауторизовао Б. Вонгар Лектура и коректура Мирјана Станишић Ликовно-графичка опрема Мирко Тољић Рачунарски прелом Душко Ћосић
© 2016 ЈАСЕН
Б. ВОНГАР
ХАЈКА НА ЧОВЕКА Превела с енглеског Александра Стевановић
– ДИЂЕРИДУ ШАМАН Превела с енглеског Венита Ђурић
Београд 2016
ХАЈКА НА ЧОВЕКА
Напомена аутора
Хајку на човека сам написао за време Вијетнамског рата. Неколико година пре тога британска влада је извела серију нуклеарних проба у далекој унутрашњости Аустралије, што је десетковало локалне Абориџине и уништило велики део њихове културе. То сам забележио у свом ранијем раду, Тотем и руда, који је аустралијска влада званично забранила 1974. године. Убрзо након тога незаконито ми је одузет рукопис Хајке на човека. Недавно сам пронашао један примерак и дорадио га за ово издање. Дугујем захвалност својој старој колегиници Патриши Ексел за савете којима ми је помогла да приликом уређивања сачувам што више од првобитног облика овог дела. Б. Вонгар У Динговом Леглу, 2008. г.
Души Роберта Роса
ПРВИ ДЕО
Један
Наука никада неће моћи да објасни шта се догодило Дау Ба Кенгу. Чак и када би он сâм открио неки ситан разлог за свој успон и пад, питање је колико би му то помогло. Тек што беше прошла поноћ, кад зазвони телефон. У тишини стана, то зазвуча као звоно будилника. Нечег паничног је било у том звоњењу и Дао осети да ће, уколико се не јави, телефон звонити читаву ноћ. Беше му тешко да хода, није имао воље да устане из кревета и подигне слушалицу. „Погледај се, ти, проклети жутаћу!“ – зачуо се глас из слушалице. Дау се не свиде такав тон, али – шта је могао да уради? Помисли да га то можда зове Керол, његова жена; било је неке сличности између њеног гласа и гласа из слушалице – оба су имали мало повишен, раздражен тон. Још увек поспан, Дао није могао да се усредсреди како би разумео шта би све то могло да значи – једва је некако успео да схвати да је једина особа која би могла да га зове око поноћи његова жена, која је на одмору, у њиховој кући на плажи. Можда постаје усамљена и жели најпре да га мало изнервира, а онда да ћаска и да се шали са њим. Дубоко у мислима, чак и од себе самог, скривао је осећај да га Керол можда проверава. Врло је могуће да је то она; већ га је узнемирила и сада ће лако да га испровоцира да плане 11
од беса – да покуљају мисли из његовог „мрачног, азијатског ума“. Али не, то није била Керол. Пре него што је ишта више чуо, тај неко је залупио слушалицу. Осетио се као да је ошамарен – неко са њим збија шалу. Неко време је беспомоћно стајао и размишљао да ли да се врати у кревет, али одједном осети мучнину. Брзо одјури у купатило и рукама се ослони на умиваоник. Није могао да се исповраћа. Стајао је тако неко време; и даље му је било мука и чекао је. Да ли би требало да буде блед или сив како би своју боју ускладио са осећањима? Окрену лице пред огледалом, покушавајући да се види на одговарајућем светлу. Мора да нешто није било у реду. Кожа му беше потамнела. За тренутак је зурио као да посматра неку непознату маску, а не део себе. Одраз га је узнемирио – примакао је лице огледалу и готово да је носом дотакао његову површину. Сада је схватио да су му по лицу расуте бројне црне мрље. Дао помисли да то може бити игра светла и сенке. Зграбио је теглицу креме за лице и пред огледалом је држао близу лица како би их упоредио. На белој теглици није било никаквих трагова боје. Мрље на кожи су се шириле и стапале, а делови светле коже су брзо нестајали. Није могао себи да дâ никакво ваљано објашњење за такву спољашњу промену, јер је након дугогодишњег заједничког живота са Европљанима засигурно могао да очекује да постане бељи, а не црњи. Напокон убеди себе да је то само сенка због које је стекао погрешан утисак. Сутра, након доброг ноћног одмора, све ће се вратити у нормалу и он ће изгледати бео као и сваки други грађанин.
12
Два
Заиста, ујутру у Даовим мислима скоро да не беше нимало сумње од претходне вечери. Преостали су некакви магловити делови, али чинило се као да су то само остаци једног неугодног сна. Упркос свему, очекивао је један пријатан дан и знао је да ће, чим почне да ради, бити изузетно срећан. Зазвонио је сат. У непомичном ваздуху ходника то је звучало као рафална паљба. Дао се инстинктивно стресао и осврнувши се, угледао сат. Закасниће у канцеларију. Телефонска служба буђења га није пробудила за посао. Можда је било неких техничких проблема на линији, или је у питању пропуст оператера. Не, није се љутио. Чак и машине греше с времена на време, па зашто не би и људи. Човек је... Ток мисли му изненада прекину упорно зујање електричне машинице за бријање. Звучало је као запомагање неког инсекта ухваћеног у мрежу и нервирало га је. Само што није повикао, али му уста осташе затворена, те прогута речи. Мрзео је да користи електричну машиницу за бријање. Њено завијање га је готово застрашивало. Добио ју је на поклон од жениног оца, уз речи: Овде не живиш у џунгли. Знао је да ће морати да баци ту машиницу и месецима је чекао прилику. Једног дана ју је замотао у папир и таман је хтео да је завитла у канту за смеће… Мора да му је Керол прочитала мисли – стала је пред њега и рекла: „Ако увредиш мог оца, можеш да се спакујеш и чистиш одавде“. Годинама је сваког јутра по неколико минута зујала око његове главе – тај инсект ухваћен у мрежу. Дао је превлачио машиницом преко горње усне „Печурка, проклета црначка печурка!“ Врхом прста ју је померао та13
мо-амо. „Расцветана печурка!“ Изгледало је као да му је неко газио по носу, равнајући га. Раније фино обликована линија се изобличила и сада је цели нос изгледао као да је натекао. Упркос округластом облику, пречник двеју ноздрва се знатно проширио, откривајући унутрашње длачице. „Какве пећине?“ Дао је прстима опипавао нос. Јагодице су се такође промениле, чинило се као да су се прошириле; очи су му упале, чело му се померило и надвило над очи попут неке голе избочине. Кожа му је имала кафену боју. На путу до посла Дао је схватио да у његовом изгледу мора бити нечег упадљивог. Био је у колима, заробљен у густом саобраћају на путу за Мелбурн. Остали возачи су му се приближили и зурили су у њега. Притисну гас и покуша да им утекне; то није много помогло – у ретровизору је видео како јуре за њим. И даље су трубили. Мора да је иза њега било баш много аутомобила; улица беше претрпана возилима. На тренутак, река аутомобила је изгледала као бујица. Возачи су и даље трубили и одавали утисак керова који лају. Уплашио се, летимично погледао у ретровизор и пренеразио се – његови пратиоци су били на само десетак јарди1 од њега. Помисли да застане и суочи се са руљом која га гони. То беше опасно, али овде је Дао рачунао на своју појаву. Чврсто је грађен – права линија рамена давала му је некакву достојанственост. Његово безосећајно, чак помало хладно лице, стварало је утисак одлучности и ауторитета. На исту карту би заиграо и његов отац, Генерал Кенг. Често је то и радио. То би можда било довољно да задржи руљу, али не – Дао је био физички снажан, али није имао петљу. Читавог живота му је недостајала. Сматрао је да је далеко безбедније да остане у ауту. Трептаво жуто светло и пешачки прелаз – Дао их није приметио. Видео је само групу људи који су са обе стране прелази1 Јард (енгл. уard) је јединица мере за дужину у империјалном систему мерења који се примењивао у британској империји и земљама под њеним утицајем. Један јард износи 0,9144 метра.
14
ли пут и препречили му пролаз. Гледали су ка њему и махали рукама. Да ли су негодовали или су га поздрављали? Нешто се тамо догађало, али, пошто је делимично био усредсређен на пешачки прелаз, није могао да каже шта. Додао је гас. Заборавио је да закочи и сада беше прекасно. Аутомобил је јурио преко пешачког. Није могао да види да ли је повредио некога, те помисли да се окрене и погледа. Али, догађаји почеше да се одвијају мимо његове контроле. Пред њим се створи полицајац. „Нећеш се извући“, рече му лице у униформи. „Надам се да нисам никога повредио.“ „Ниси повредио људе, али – шта је са законом? Покажи ми своју возачку дозволу.“ Возачка је стајала у ладици. Увек ју је држао у Приручнику за безбедност на путу. Сада је превртао листове, али дозвола више не беше тамо. Само некакав телеграм. Није могао тачно да се сети када је примио тај телеграм, али садржај му беше познат – неколико речи о смрти његовог оца, Великог Кенга, човека који је знао како да укроти тигра. Није могао да каже како и зашто се то десило; осећао је једино нелагодност због лоших вести. Мора да су вести скорашње, али није могао да се сети да је икоме говорио о томе, чак ни Керол. Да ли да јој уопште каже, или да се понаша као да се ништа није догодило? Дао помисли да телеграм може бити лажан; неко је можда желео да га испровоцира или да види како ће реаговати. „Шта се догодило са том дозволом?“ „Заборавио сам је. Негде је...“ Погледао је у ретровизор. Желео је да види да ли му је лице и даље тамно, јер ако јесте, то ће утицати на одлуку полицајца. Али огледало беше окренуто тако да није могао да види своје лице. Преостала му је једино могућност да полицајца убеди речима: „Заборавио сам дозволу у канцеларији, у свом студију“. „Овог пута ћу те пустити. Али мораћеш да дођеш у станицу у току недеље и да покажеш дозволу, или ћемо те гонити. 15
Зар не знаш да те дозвола идентификује? Сада морам да узмем неке податке.“ Дао примети да је његово име већ исписано на једној страници у полицајчевој свесци. Мора да је било ту већ неко време. Тамно мастило већ беше избледело. Није могао да зна колико већ дуго полиција води записник о њему, али испод његовог имена је био записан број телефона његове жене из времена када је била неудата – број телефона њеног оца – и после тога, све до дна странице, две колоне са знацима плус и минус. Ово је вероватно значило... Пробао је да погоди шта, али ништа му није падало на памет. „Зашто ме ови људи јуре?“, упита након што је дао своје податке. „Провоцираш, ето зашто. Дођи, показаћу ти.“ Када је Дао отишао до предњег дела свог аутомобила, запањио се – регистарска таблица је била на кинеском. Предњи део аута је био испрскан бојама. Измакао се пар корака да види шта слика представља. Чинило се да подсећа на неку заставу, неку нову азијску заставу. Била је толико нова да није могао да каже коме она припада. „Ви сте такође ово приметили“, рече Дао. „Морао сам“, нагласи полицајац. „Ја живим од закона као што птица живи од ваздуха, и риба од воде.“ „Мислите као птица у ваздуху и риба у води?“ Полицајац повиси глас – он постаде сув и доби призвук наређења: „Немој ти да ми држиш лекције. Ја знам шта су ме научили да кажем!“ Да су околности биле другачије, Дао би пробао да разувери полицајца и објасни му како није имао намеру да га увреди: само је настојао да исправи његов лош енглески. То је му била прилика да научи да правилно говори, и то би требало да се цени; али, не овде. Ако се буде препирао са полицајцем на улици, то ће створити утисак супротстављања закону. „Могу ли сада да идем?“, упита Дао. „Закаснићу у студио.“ 16
„Мислим да овај ауто не може даље. Ометао би саобраћај. Било би боље да позовеш такси.“ Дао је био на ивици стрпљења. Али, контролисао је глас. „Зашто да не возим свој аутомобил? Да ли постоји неко саобраћајно правило које ме у томе спречава?“ Полицајац није знао шта да каже; трљао је лице и није био у стању да ишта изусти. Изгледао је постиђено и трудио се да не поцрвени. „Ово није уобичајен случај“, стидљиво објасни, „не постоји правило у вези са тим. Види, ово је правилник, можеш сам да погледаш. Мораћу да затражим савет од надлежних у вези са овим.“ „Могу ли само да узмем ауто само да одем до канцелари је? Бићу пажљив, обећавам. Онда ћу одмах послати ауто на фарбање.“ „Не, бојим се да не може. То би ме увалило у невољу.“ Полицајчев глас је био скоро плачљив. „То би било исто што и започети епидемију. Овај аутомобил не би требало да буде у саобраћају. Ако изгубиш контролу над њим, могао би да почне да иде на ’кинески’ начин. Направиће хаос на улици.“ „Шта мислите под тим ’кинески’ начин?“ „Знаш, Кинези пишу с десна на лево, супротно од нас. Можда тако и возе, шта ја знам. Сад, ја не желим да се то овде догоди. Ми имамо свој начин, и ја намеравам да се држим традиције. Мислим, рекли су ми да мора тако да буде.“ Полицајац је или био наиван, или се само претварао – то Дао није могао тачно да процени. Ум га је опомињао да овај полицајац већ исувише зна о њему. Највише од свега га је забрињавало то што полицајац можда зна да је он и даље делом Азијат. Годинама, откад се оженио Керол, покушавао је да прође кроз све фазе асимилације и прилагођавања. Још када су били верени, помогла му је да направи скицу календара под називом „Добар комшија“. То је био водич, за17
право шема која ће му показивати како да води свој живот и пређе са азијских на европске животне навике. Сваки дан тог „позападњачења“, како га је Дао називао, био је подељен на сате. Керол је прецизно навела шта би требало да мисли, са ким би требало да разговара и шта би требало да слуша. Беше му прописана само европска храна; за забаву – музика Запада, по могућности Бах, док је штиво за читање било прилично нејасно. Дозволила му је да прегледа неколико ексклузивних часописа, са освртом на шарене рекламне стране, док му је из дневних новина било дозвољено да чита извештаје са берзе, резултате са голф такмичења, временску прогнозу и, наравно, укрштене речи. Позападњачење је садржало и упозорење, исписано црвеним штампаним словима, да Дао никада не треба да чита вести из Азије. Био је ту и читав низ упутстава за понашање у случају да види колоне људи који протестују против рата, или оне који сакупљају новац за гладне у Азији. У оба случаја је требало да стави тамне наочаре, да лице окрене ка најближем зиду и непомично чека док гомила не прође. Од сваке плате је морао да издваја прилог за Институт за хришћанске доктрине и прилог за добротворну установу која брине о старим тркачким коњима. Програм за Даов друштвени живот није био записан. Остало је да Керол направи планове и договоре. Упркос томе, позападњачење је постављало прецизна правила понашања у белачком друштву. Дао је добио упутство да се не клања, већ да се рукује; научен је да се у друштву мушкараца држи главног говорника како би му раме било спремно кад говорнику буде згодно да га по њему потапше. Ово је требало да вежба сваког дана по пет минута. Једини Азијат са којим му је позападњачење дозвољавало да буде у вези био је његов отац, Генерал Кенг. Дау је било дозвољено да му једном у две недеље пише писмо на две стране. Овде је постојала цака. Уз помоћ лупе, Дао је писао толико ситна слова да су две стране његовог писма Генералу Кенгу 18
садржале преко шест хиљада речи. То је узнемирило Керол. Оптужила га је за варање и неодговорност, па су направили нови договор. Кад год би писао оцу, Дао је морао да користи посебан папир са правоугаоницима у које је стајала само по једна реч. Последњих пар година толико је напредовао у асимилацији да му стара домовина више никада није падала на памет. Нестала му је чак и из снова. Створио се утисак да су му кожа и целокупан изглед такође еволуирали и прилагодили се изгледу белог човека. То се изненада десило и Керол се због тог брзог привикавања поносила собом. Сматрали су да је његов пример постављао некакав рекорд и он се тиме поносио. Асимилација је напредовала и ближила се последњој фази. Дао је скоро био уверен да између њега и његових белих колега нема ни једне једине разлике. Чак ни за длаку. Али, прошле ноћи се нашао сâм у кући. Керол беше одлучила да продуби своје интересовање за политику и да се на следећим изборима бори за место у локалној власти. Велике кутије са скупштинским извештајима су натоварене у камион и пребачене до њихове куће на плажи. Проћи ће месеци пре него што ће она моћи да свари чак и делић онога што је тамо написано. Дао је те вечери полудео, а да није ни знао зашто. Није било никога ко би га смирио. Стао је пред позападњачење окачено на зиду у радној соби и издрао се на њега: „Ти проклети преваранту!“. У бесу је зграбио календар „Добри комшија“ и газио га све док се није распао. Сада је морао да преиспита своје мисли, да би могао знати на коју ће страну стати.
19
ДИЂЕРИДУ ШАМАН
Јадна рањена душа – једна од нас, ослободи је бола. (Исцелитељски напев из Арнхемске Земље) Стајала је далеко од светла логорских ватри, дрхтаво завијајући док их је посматрала. (Ален Маршал, Тронога куја)
Тому Томпсону, који је хтео изазовну књигу, мом оцу Стевану, који је волео земљу, и Линди Билчић, која је веровала у мудрост дингоа. Догађаји у овој књизи су измишљени. Али, они су и истинити, јер је пре неколико година Унеско, на захтев аустралијске владе, дозволио ископавање уранијума у Националном парку Какаду, у Арнхемској Земљи, који је под заштитом Унеска. Првобитни власници те земље – Абориџини, који су се томе успротивили, били су затварани.
Дошао сам на замисао да напишем ову књигу једног кишног поподнева у својој колиби на имању Дингово Легло, док сам крај отворене ватре сушио мокру одећу. Мора бити да је то било пре него што се сазнало да је аустралијски амбасадор при Унеску издејствовао код својих колега да дозволе копање уранијума у националном парку Какаду, који је под међународном заштитом као еколошко подручје. Моја колиба се, у односу на Какаду, налази на супротном крају континента, те ме је судбина мог чопора дингоа тада више бринула него то рударење. Вероватно сам био задремао док сам се одмарао крај ватре, јер одједном угледах мог динга, женку, која се зове Кас, како стоји поред мене. Померио сам се на страну да јој направим места поред ватре, како би се се огрејала, а онда сам приметио да у зубима носи штене. Нисам знао да се оштенила. Она је била средовечна женка која се никада није парила нити је показивала занимање за то. По правилима чопора, подизање штенаца је било искључиво обавеза њене сестре Саре. Обе су биле задовољне правилом да од сестара које остану у истом чопору само једна може да има штенад. У супротном, чопор би морао да се подели, што би значило да би се за живота мајки број штенади удвостручавао сваке године. Насмешио сам се на Кас, желећи да јој кажем како дингои знају нешто што су људи у своме властољубљу и похлепи одавно заборавили. Ипак, било ми је познато и да су племенски Абориџини, са којима су дингои живели пре доласка белаца, такође имали строга правила контроле рађања, која су им помогла да преживе климатске преокрете ледених доба. Опет сам погледао Кас, прижељкујући да ми каже да ли су се Абориџини научили преживљавању од дингоа или су дингои то научили од Абориџина. Управо сам хтео да је помилујем када се измакла гледајући у врата, спремна за одлазак. Осетио сам се нелагодно док сам помишљао да је можда дошло време да се растанемо. Била је врховни динго већ годинама, откад је преузела вођство над чопором од свог остарелог оца. Умела је 133
да предводи остале дингое у лову и одређивала је ко ће ићи у густиш да истера плен, а ко треба да чека на ивици шуме у заседи. У лову је била прва која би се уваљала у кенгуров измет да покаже свима како да се прикрију помоћу мириса плена који гоне. Када сам се скрасио у Динговом Леглу, почетком седамдесетих, и почео да пишем Нуклеарно петокњижје, тамо су била брда нетакнуте шуме, планинских потока и јаруга са папратним дрвећем, по којима су дингои могли да лутају и мешају се са још увек дивљим крзнатим сродницима у бушу. Међутим, од тада се знатно смањио број дивљих животиња, а многе аутохтоне врсте фауне и флоре су истребљене наглим порастом становништва, које се за мање од пола века удвостручило, не само у Аустралији, него и у целом свету. За разлику од дингоа и њихових старих другова – племенских Абориџина, који су изумели контролу рађања да би преживели недаће ледених доба, савременом човеку недостаје то искуство, и он се хита ка сопственом нестанку. Нико не може да сагледа значај контроле рађања – похлепа и добит владају светом. Кас се одмакла од ватре и загребла по вратима, тражећи да изађе напоље. Оклевао сам, помисливши да ће можда заувек напустити дом. Током прошле године велики појас земље који се граничио са мојим поседом био је искрчен, а звук ровокопача се баш био примакао. Од тог времена дингое држим затворене у тору и могу да их изводим само у кратке шетње, држећи их на повоцу. Кад би били пуштени, лутали би по поседима суседа, који би их убијали ако би усмртили њихову живину. Кас је поново нестрпљиво гребла по вратима, држећи штене. Добовање кише по крову се појачало и помислио сам да је напољу у бушу можда исувише влажно да би се штене носило унаоколо. Требало је прећи дивљу реку која протиче у близини моје колибе. Ипак ми је синуло да Кас под заклоном кише можда покушава да се склони из непријатељског окружења, те сам отворио врата. 134
Касније тог дана, кад је киша престала, видео сам је како се пење уз гребен с друге стране реке Латробе. Још увек је држала штене у зубима, док су се остали из окота трудили да је прате. Сви штенци су били младуначке црне боје, са белим праменом на врату и белим чуперком на врху репа – баш како би изгледали пре много поколења, у време леденог доба. Следеће ноћи у сну сам опет видео Кас – удаљену преко целог континента, на широким пространствима дивљине Арнхемске Земље, која се граничи са Арафурским морем. Била је заокупљена копањем рупе у песку у подножју камене громаде, у којој ће направити гнездо за своју штенад. Над њом, урезана на површини стене, стајала је слика абориџинског човека који свира у диђериду и дингоа који завија. У Динговом Леглу, 30. децембра 2010. г.
135
Вољени сине,
Прошло је много монсуна откад су те одвели од нас; билабонзи1 су се напунили и поново исушили много пута; биљке које су избиле из семена умрле су као старо дрвеће издубљено временом. Можда си их видео у сновима или си осетио мирис еукалиптуса. Покушавао сам да сачувам нашу пространу земљу, да остане онаква какву би наши преци желели, али ме је старост изнурила. Можда нећу моћи да одем пре него што те видим. Требало би ти испричати како се наша земља уздигла из голе пешчане равнице за време Сневања, пробуђена грмљавином диђеридуа. Треба да научиш тајне које чине да стење и дрвеће живи много дуже од људи – и да добијеш моћ поновних рођења. Морам да ти дам свој ислужени диђериду, чији је звук годинама земљу одржавао зеленом. Свих тих година сам се борио са дугим монсунима и тешким сушама. Молим те да ме не остављаш да још дуго непотребно чекам. Без наше бриге, земља ће утрнути у голој пешчаној равници, из које је некад давно дошла. Твој драги отац
1 Билабонг – мртваја, речни меандар одсечен од главног тока, у коме се током сушног периода вода дуго задржава. (Прим. прев.)
136
РЕЧНИК
адикалјуба – бели пешчани љиљан бади – корпа начињена од лишћа дрвета пандануса баланда – бели човек банумбир – звезда Даница билма – палице удараљке бару – крокодил бунгава – господар ваку – девојка варан – динго виргул – кћерка вунгар – штене галеи – супруга галпар – камена секира гарпи – лош гарпи луку – рђава нога гурунг – мушки партнер у обредној дефлорацији девојака диђериду – велики дувачки инструмент дубоког тона, направљен од издубљене гране дрвета дуђи – пар штапића за паљење ватре ђумала – звиждукаво дрво јатху – син јадаки – митски диђериду који се користи у ритуалу јинубарингина – еукалиптус ситних листова јувара – змијаста врежа мабанда – жути хибискус макувара – жбун мангоа, дивље дуње мала – братство, група, народ мариан – свети марнгит – исцелитељ марлу – отац
267
мурлг – колиба, склониште микира – слановодни бодљикави рогоз муркул – тета нанди – мајка нара – обред иницијације нати – деда нонгару – свето тло за обредну иницијацију девојака њуга – краба из мангрова раки – конопац, узица Сневање – мит о постанку џин – урођеничка девојка у ропству
268