ЗНАКОВИ ПОРЕД ПУТА Уводну студију написао и Андрићев текст тематизовао Радоман Рацо Станишић Иво Андрић ЗНАКОВИ ПОРЕД ПУТА Уводну студију написао и Андрићев текст тематизовао Радоман Рацо Станишић Иво Андрић ЗНАКОВИ ПОРЕД ПУТА Уводну студију написао и Андрићев текст тематизовао Радоман Рацо Станишић Иво Андрић
Иво Андрић ЗНАКОВИ ПОРЕД ПУТА Уводну студију написао и Андрићев текст тематизовао Радоман Рацо Станишић
На корицама је Бројаница, графика Веља Станишића
Иво Андрић ЗНАКОВИ ПОРЕД ПУТА Уводну студију написао и Андрићев текст тематизовао Радоман Рацо Станишић Београд 2021
Библиотека
Језикословље
Уредник Др Михаило Шћепановић Иво Андрић Знакови поред пута Уводну студију написао и Андрићев текст тематизовао Радоман Рацо Станишић Рецензенти Др Мило Ломпар Др Михаило Шћепановић
Издавач ЈАСЕН
Дечанска 12, Београд 066 58 22 488
www.ikjasen.com jasenbook@gmail.com За издавача Војо Станишић Припрема за штампу Александар Костић Иван Јовановић Концепт Мср Георгина Станишић Дизајн корица Мр Мирко Тољић Штампа Невен, Земун Тираж 500
© Задужбина Иве Андрића, Милутина Бојића 4, Београд ©
САДРЖАЈ УМЈЕСТО УВОДА��������������������������������������������������������������������������� 7 МЕДИТАТИВНИ ФРАГМЕНТ – ВРСТЕ И СТРУКТУРА ��������� 11 ОСТАЛИ ТИПОВИ ФРАГМЕНАТА У МЕДИТАТИВНОЈ ПРОЗИ ��������������������������������������������������������� 29 MEДИТАТИВНИ ФРАГМЕНТ И ДРУГЕ ВРСТЕ АНДРИЋЕВЕ ПРОЗЕ �������������������������������������� 43 АНДРИЋЕВ ДУАЛИЗAМ У МЕДИТАТИВНИМ ФРАГМЕНТИМА ������������������������������������� 51 ТЕМАТСКА РАЗНОВРСНОСТ МЕДИТАТИВНИХ ФРАГМЕНАТА ���������������������������������������������� 89 ЗАКЉУЧАК ������������������������������������������������������������������������������������� 97 ЗНАКОВИ ПОРЕД ПУТА – ТЕМАТИЗАЦИЈА ������������������������� 99 „БОЛНА CBECT” ................................................................................ 101 А ШТА САМ ЈА.................................................................................... 117 О ЧОВЈЕКУ И ЉУДИМА .................................................................. 176 ЖРТВА................................................................................................... 250 ЖИВОТ ................................................................................................. 253 СВИЈЕТ .................................................................................................. 263 О НАМА ................................................................................................ 267 ЧИЊЕНИЦА ........................................................................................ 276 СУДБИНА, НЕСРЕЋА… .................................................................. 277 ЖЕНА 294 ЉУБАВ ................................................................................................... 302 МЛАДОСТ ............................................................................................ 304 СТАРОСТ ............................................................................................. 307 СМРТ ..................................................................................................... 323 ПОКОЈНИЦИ ...................................................................................... 329 САН ........................................................................................................ 331
Знакови поред пута6 ТИЈЕЛО ................................................................................................. 340 ИСТИНА ............................................................................................... 351 РАД ......................................................................................................... 355 О СМИЈЕХУ И ХУМОРУ 356 ЛАЖ........................................................................................................ 358 ДРУШТВО............................................................................................. 360 НАРОД................................................................................................... 364 О ТЕШКИМ И НЕМИРНИМ ВРЕМЕНИМА .............................. 367 О НАШИМ БЛИЖЊИМ И НАШИМ ЉУДИМА ...................... 370 О ЉЕКАРИМА .................................................................................... 385 БОЛЕСНИК .......................................................................................... 389 ДНЕВНИК ............................................................................................. 391 САВЈЕТИ, ОПОМЕНЕ, ДОЗИВАЊА............................................. 395 ЗА ПИСЦА............................................................................................ 401 О ПИСЦИМА ...................................................................................... 437 ЉЕПОТА ............................................................................................... 442 О УМЈЕТНОСТИ И УМЈЕТНИЦИМА ......................................... 444 ИГРА ....................................................................................................... 453 МУЗИКА ............................................................................................... 457 СЛИКАРСТВО .................................................................................... 461 ПОЕЗИЈА .............................................................................................. 462 СТИЛ ...................................................................................................... 463 О ЈЕЗИКУ .............................................................................................. 465 О РИЈЕЧИМА ...................................................................................... 468 РИЈЕЧИ .................................................................................................. 477 РАЗГОВОРИ ......................................................................................... 485 ДЈЕТИЊСТВО ..................................................................................... 491 ЛИКОВИ................................................................................................ 511 СЛИКЕ ................................................................................................... 537 ПРИПОВИЈЕТКЕ (фрагменти новелистичке тенденције)........ 553 ПУТОВАЊЕ ......................................................................................... 572 ГРАЂЕВИНА ........................................................................................ 577 КУЋА ..................................................................................................... 580 СПОРТ ................................................................................................... 581 XX ВИЈЕК .............................................................................................. 582 MOPE...................................................................................................... 584 ПРЕДЈЕЛИ ............................................................................................ 592 БИЉЕШКА О ПИСЦУ УВОДНЕ СТУДИЈЕ������������������������������ 622 ИЗВОРИ ���������������������������������������������������������������������������������������� 624 ЛИТЕРАТУРА �������������������������������������������������������������������������������� 625
прозном изразу. Ако овоме додамо његове критике и есеје, имаћемо пре глед свих видова Андрићеве прозе коју жанровски посматрано чине: приповијетке и романи, поетско-медитативни записи и есејистичко-критичка проза. Поетско-медитативна проза заузима посебно мјесто у Андрићевој књижевној дјелатности. Она је, на извјестан начин, остала у сјенци пишчеве наративне прозе, и то баш захваљујући самом Андрићу, који није дозвољавао прештампавање сво јих раних књига, док је медитативна проза, углавном, остала тајна његовог писања све до смрти. Сам назив: поетско-медитативна проза говори о двије битне карактеристике ове прозе. На једној страни, акценат је на поетском, а на другој, на мисаоном.
УМЈЕСТО УВОДА Aндрић је прозни писац. Истина, писао је и поезију, али његово пуно остварење и прави домет налази се у прози. Од Ex ponta до Знакова поред пута, од Алије Ђерзелеза до Куће на осами и од романа На Дрини ћуприја до незавршеног Омерпаше Латаса, Андрић се потврђивао и остваривао у
Поетску прозу карак терише језик пјесника: „полујасан и тајновит”, а медитативну: јасност, луцидност и неуобичајена отвореност. Поетску прозу чине двије пишчеве прве објављене књи ге: Ех роnto и Немири, а медитативну, углавном, двије постхум но објављене књиге: Знакови поред пута и Свеске. И једној и другој прози заједнички је облик у којем је писана – фрагмент, али не фрагмент као дио изгубљене или претпостављене цјели не, већ фрагмент као „свесна форма”, форма која пуно оства рење налази у самој себи, али исто тако и форма коју је писац редовно експлоатисао за своја обимнија прозна остварења.
и губе свој жанровски идентитет. Сличну прозу писали су: Милутин Ускоковић (Под животом, 1905, и Вита фрагмента, 1908), Исидора Секулић (Сапутници, 1913) и Станислав Винавер (Мјећа, 1911, и Мисли, 1913), а доста додирних тачака може се наћи између Андрићевих медитативних фрагмената и Мисли нашег познатог философа Божидара Кнежевића. За поетско-медитативну прозу сам је писац једном приликом рекао да она карактерише његову генера цију и дао је њене двије битне одреднице, a то су: исповиједни
Знакови поред пута8 И у етимолошком значењу и по својој дефиницији фраг мент претпоставља неку цјелину, односно он се одређује као дио неке цјелине. Међутим, од романтизма се фрагмент почео конституисати као засебна књижевна форма која своје пуно остварење налази у самој себи. „Он није део настале целине, већ наговештај могуће целине која се никад не остварује и која постоји само као могућност. Он је завршена и коначна форма, пошто се ни пре ни после њега не налази никаква актуална целина у коју би се могао природно укључити.”1 Андрићеви фрагменти носе у себи све ове особености, они су самосвојна коначна форма затвореног типа, али они исто тако носе могућ ност уклапања у веће прозне форме, што је често и био случај, гдје се утапају
карактер и фрагментарност – кључне особености његове и по етске и медитативне прозе. О Андрићевој поетској прози доста је писано. Она је од мах изазвала живо интересовање књижевне критике које ни до данас није нестало. Напротив, појавом двије књиге меди тативне прозе, Андрићева рана фаза добила је на значају, ево луирала од поетских ка медитативним фрагментима и стала, и по обиму и по вриједности, раме уз раме са његовом роман сијерско-приповиједачком фазом, поставши заједно са њом средиште Андрићевог књижевног опуса. О медитативној прози није много писано, недостају обим нији и исцрпнији радови, као и свестраније анализе, тако да је овај вид Андрићевог стварања још недовољно испитан и са њим 1 Jovan Hristić, Oblici moderne književnosti, Nolit, Beograd, 1968, стр. 102.
рактер, исту жанровску одређеност и да су у првобитној намје ни коришћени за конституисање већих прозних форми. Али постоји и једна битна разлика. Прозни облици у Знаковима по ред пута коначно су уобличени од стране писца. Прије смрти он је успио да верификује текст за ову књигу, иако није стигао да јој дâ коначан облик. А медитативни фрагменти и забиљешке из Свесака, без обзира на своју стилску изграђеност, остали су у оквиру првобитне намјене, нека врста основног текста који је писцу служио као грађа за стварање осталих дјела. Свеске, у ствари, представљају избор из Андрићевих биљежница; један дио фрагмената из њих ушао је, без измјена или са измјена ма, у Знакове поред
Умјесто увода 9 се тек треба суочити. О Знаковима поред пута и Свескама пише се најчешће узгред, кад се говори о осталим књигама овог аутора, или у виду приказа и огледа, без исцрпнијег истраживања. Андрићеву медитативну прозу не чине само ове дви је постхумно објављене књиге; у њу спадају и они записи и биљешке које је писац објавио за живота, а које нијесу ушле у Знакове поред пута. To су прије свега: Белешке за писца, На камену у Почитељу, Крај светлог Охридског језера, и друге. Но ипак, свој најпотпунији израз, и по разноврсности и по обиму, и по вриједности, Андрићева медитативна проза добила је у Знаковима поред пута и Свескама. Па да видимо у каквом су односу ове двије књиге. Заједничко им је да прозни облици у њима имају исти ка
пута. Па, у том смислу, Свеске претходе Знаковима. Није тешко закључити да медитативна проза, односно медитативни фрагмент као доминантни облик те прозе, нај потпуније и најсвестраније долази до изражаја у Знаковима поред пута, књизи веома значајној и у оквиру Андрићевог књижевног опуса и за нашу литературу уопште. Специфична по својим особеностима, јединствена по много чему, ова књига захтијева аналитичко истраживање, покушај да се о њој нешто више из ње саме сазна. А ова студија има такав циљ.
ЗНАКОВИ ПОРЕД ПУТА –ТЕМАТИЗАЦИЈА
CBECT”
повратак. Taj младић
оличење опште
не стране, опасан и неизвестан пут, a с друге, велика људска потреба да се човек не изгуби и снађе, и да остави за собом трага. Знаци које остављамо иза себе неће избећи судбину свега што је људско: пролазност и заборав. Можда ће остати уопште неза пажени? Можда их нико неће разумети? Па ипак, они су потреб ни, као што је природно и потребно да се ми људи један другом саопштавамо и откривамо. Ако нас ти кратки и нејасни знаци и не спасу од лутања и искушења, они нам могу олакшати лу тања и искушења и помоћи нам бар
ни
нам
дешава
пита.
нас
ни први ни једини.
„БОЛНА
Има народних прича које су толико општечовечанске да заборавимо кад и где смо их чули или читали, па живе у нама као успомена на наш лични доживљај. Таква је и прича о млади ћу који је, лутајући светом и тражећи срећу, зашао на опасан пут за који није знао куда га води. Да се не би изгубио, младић је у дебла дрветâ поред пута засецао сикирицом знаке који ће му доцније показати пут за
је
и вечне људске судбине: с јед
тиме што ће
уверити да
у чему што
се
нисмо сами,
Младић се
Како да схватим ко сам и откуд да знам шта стварно хоћу и шта треба да чиним, кад ми је порекло немо и мрачно, а пут преда мном затворен, кад увек нешто друго же лим, а увек неодољиво и неодложно, и увек нешто што је изнад моје снаге, и понајчешће изнад људског дохвата уопште. С једне стране – жеља да се нађе излаз и по сваку цену побегне из живота у слободу непостојања које нас непрестано зове и силном снагом привлачи.
живота свести води право пут вечности која не постоји. У Будви, на жалу. Одједном ми се јавила мисао, али као туђа, без везе са оним како ја иначе мислим и шта радим. – Чини ми се да је цела жива васиона посејана свестима, оваквим као што је моја, и вишим и нижим од ње. Све су свести у васиони, али ни у једној свести није садржана цела васиона. Много теже могу да замислим мртву васиону, тј. васиону насељену мртвим стварима, у којој не живи никаква свест. И одмах се јавља помисао да то што ја називам васионом, са свим оним што замишљам у њој, и није друго до моја свест са њеним видиком,
Знакови поред пута102 С друге стране – нагонска љубав за живот и стална те жња да се овде постоји и траје овако довека. To су две можда само наизглед непомирљиве и против речне ствари. Чим је у човеку почела да тиња искра свести, она му је показала кратковекост нашег постојања у свету, са његовом правилном сменом дана и ноћи и годишњих доба. И са тог ме ста кренула је она замишљена људска линија што из нејасног
њеним границама и њеним дометом. Тако, и не постоји нека васиона која је изван наше свести и која се може објективно утврдити, него постоје безбројне васионе без бројних свести, као непрегледни број кругова; неки се од њих секу, неки додирују, а неки и не знају један за другог. На махове, усред активног живота, осетим одједном како све одлази, како ствари напуштају свет и човек човека. Тада се враћам својој самоћи, правом завичају моје свести. А моја самоћа, то није тишина и непомичност, мрак и бесвест; то
према којима
ово
клатна. И кроз ту васиону без краја и имена, пободен је, од врха до дна, као стожер, мач од светлости – моја свест. Бивало је тако тешких тренутака да сам тражио утехе и олакшања и у томе што сам говорио сам себи да то не патим ја, него моја свест о патњи. И као нездрава дрога, та утеха се по нављала све чешће, док није отупела и истрошила се. На једној страни живела је моја болна свест, а на другој моје свагдашње Ја, изван моје свести. И на крају, ипак нема лека ни излаза. Болна свест живеће и даље и патити, а тело које је узалуд настојало да се отме и спасе, биће оборено, згажено и разнесено као ларва, без смисла, без имена и трага. У нама се стално смењују и упоредо дејствују два елемен та. Један бисмо могли назвати елеменат свесног, а други, елеме нат несвесног. Наравно да тиме што ћемо их тако назвати не дајемо
брујање
Знакови поред пута – Тематизација 103 је вапај и кликтај свих људских судбина и животних захтева, од постанка света до данас, то је вихорно кружење безбројних сунаца,
је
што нас греје само играчка, то је
милиона васионских звона у којима су планете
ни природу ни порекло ни обим тих снага које дејствују у нама и помоћу којих дејствујемо ми док год живимо. Оволико ипак знамо: само „несвесно” ствара и разара док „свесно” само помаже, везује поједине делове те стваралачке или убилачке активности, упућује их у одређеном правцу, даје им облик који их чини видљивим, приступачним и разумљивим свету у коме живимо. Нико од нас не зна шта је од оног што доживљујемо и запажамо стварно и стално, а шта споредно и пролазно, шта
Знакови поред пута
бледи и нестаје заувек, а шта остаје живо, иако заборављено и покопано у дну наше свести. Само кад нам се деси да по нужди, стицајем прилика, останемо сами са собом, напуштени од људи, изневерени од ствари које смо волели, згађени над свим тим, или кад нас изузетни ударци баце
живе и крећу се пред нама њи хови су, и ничу и развијају се независно од нас. Излазе из таме губе се у магли. Дође тренутак кад осетих снажно и необично, а одјед ном, не више један, издвојен, утисак света око себе, него саму свеобухватну чињеницу постојања, голу, дивну и страшну. Постоји свет и ја у њему. Постојимо. Гушим се од заноса пред том чињеницом и губим се у тражењу њеног израза; a то што тражим, то и није више реченица или реч нека, него
104
одједном из струје жи вота на ивицу смрти, тада наша свест о животу постане за нас једина стварност и њена игра, као ток крви наше, једини живот, а њене успаване и покопане слике – једини доживљаји. Тада се јаве ликови из дубине мутних безимених вода те наше свести, и отпочну да живе и делају. У тим сликама, као у сновима, свака појединост је логична и стварна, али цео склоп је завршен и нејасан до бесмисла. Ликови су из нашег сећања, али живот и игра којима они
само један једини знак, једно слово, један звук који ће јасно и поуздано моћи казати: Постојимо. И ништа више. И све у томе. У таквим тренуцима деси ми се да застанем насред про метног трга, на непрописном прелазу, међу реком аутомобила, који опомињу писком, док ме њихови шофери зачуђено-љути то гледају. Пустите, за час-два, да изгледам само и једино песник пролазности, да будем њен весник, онај који је спроводи и испраћа.
Она је сва само химна животу коме не знамо почетка ни краја, у који нас нико није звао, који нам нико није дао, из којег морамо изићи пре или после, иако не знамо како ни када, зашто ни куда. He зазирите од те песме! Пролазност, то је једини нама приступни вид траја ња, јер што не пролази, то је исто као и мртво или нерођено. Пролазност, то je живот сам, најјаче и велико наше осећање тога живота. Она je оно што смо, у ствари, ми.
Знакови поред пута – Тематизација 105 Ви који волите живот – а ко га у основи основе не воли? –не зазирите ни од овакве моје песме; она није пријатељ живота него његов друг, шапат и музика која као роморење воде прати ток животних сокова. Музика пролазности, то је глас онога што је било, што јесте, и што ће опет негде и за неког бити, оног што траје у ве читом нестајању. Само људи који воле живот могу да чују и забележе тиху мелодију пролазности. Немојте је прекидати ни порицати, ни покушавати да je надвичете. Ослухните je добро!
Није најгоре што све пролази, него што ми не може мо и не умемо да се помиримо са том простом и неизбежном чињеницом. Живимо! Да, господине, али како? Као да смо на великој санти леда која, сивим океаном под безименим небом, плови све брже у непознатом правцу, и са сваким даном бива све ужа и тања. Болови који потичу од урођене осетљивости, од несклада између мога унутарњег живота и свега око мене, од неразмрсиве игре маште и стварности, ти болови постају с годинама ређи и
пута
све мање власти нада мном. Али зато осећање
сти све више прожима цело моје биће, хара у мени као зараза. И то није више питање мојих рођених година, ни опстанка ство реног света око мене. He. Реч је о времену уопште, о времену као таквом. Са страхом, са осмејком,
неко огромно тело од којег отиче његово време као крв, и са сваком минутом која искуца, са сваким крв ним зрнцем, то велико тело стари и слаби, неприметно али стал но. А у том општем потопу који представљају наш живот, наше време и овај свет, ја пловим на санти која се зове пролазност. У Доњем граду, у близини славолука принца Евгенија, археолози су били отпочели ископавање, па обуставили рад. Шетајући често туда, ja сам са узбуђењем посматрао до поло вине откопану камену капију из келтског времена, која је некад водила људе некуд, затварала им или отварала пролаз, и која се сада налази под земљом, два и по метра испод површине путева којима се ми данас крећемо. Наравно, мисао се није могла зауставити,
Знакови поред
106 имају
пролазно
готово са задовољством гледам како минуте протичу. И у даљини непојмљиви и безиме ни тренутак кад ће канути последња минута и кад ће извор вре мена пресушити заувек. И видим јасно: у борби коју свет води са својим суђеним временом што пролази ја сам, као пребег, стао на страну времена, дакле на страну онога што умире и нестаје. И сад гледам свет као
и ја сам, не јед ном, видео људе и нараштаје који ће се, после хиљаду година, исто овако чили или клонули, тужни или радосни, кретати но вом површином која ће бити два или три метра изнад ове наше садашње. Изгледа као да га је неки други свет – један од непозна тих али наслућиваних светова – позајмио овом у коме ми жи вимо и називамо својим.
људског страха од непостојања.
Зашто претрнем од сваког и најмањег звука? Зато што знам да је иза њега материја
одсуства.
Знакови поред пута – Тематизација 107 Кад тако кажем, ја се, очигледно, не изражавам јасно, него казујем опет једно од тих наслућивања. Али, то је неизбежно. И све остало што ми овако уз пут бележимо, само су слут ње и – наслућивања, можда само игра наших збрканих мисли и наше немирне маште, у сталном сударању наше страховите пролазности и наше неизлечиве жеље за вечношћу. Трајно је само оно што није добило облик ни име, што ни кад није ни напуштало бескрајне и вечите пределе непостојања. To што називамо љубав према животу није, добрим де лом, друго до везаност за одређене животне облике и навике. Можда је ту негде корен и целог
у покрету, а ја од тога стрепим као од ударца. Тишина је одсуство активне материје или бар илузија тог
Продужити тишину значи продужити ту илузију, а кад бих успео да је до краја продужим, то би значило исто што и претворити је у стварност. Тишина је, у ствари, само непомичност материје, али што се не креће – то не постоји, а непостојање је добро и ка њему тежи све. Ни звука, ни знака, ни слова ни речи ни имена, ни броја ни мере ни облика. To је крај сваког покрета и почетак непо стојања у којем се губи све живо. Што пре, то боље. Кад бисте знали шта се све мени у сновима догађа, и на какав невероватан начин се догађа, ви бисте лакше разумели да
наши судари и наши обрачуни
а
нису друго до последње границе наших снага и нашег трајања. Тада је и само наше постојање, као такво, нераздвојно везано са појмом границе, и то свуда и у свему. И наши највећи успони и „успеси” у ствари су само границе наших моћи и настојања, тек обрнуто протумачене и другим именом назване. Оно што понекад у свом или у туђем животу називамо „врхунац среће” само је једна од тих граница, а наш гроб, који нас поуздано чека негде, у земљи или у камену, последња је од наших граница. Тек кад једном и њега, заједно са нама, нестане у простору и сећању, можемо се надати да ћемо се ослободити проклетства
Знакови поред пута108 је моја једина жеља: непостојање, то јест свет у коме се ништа не догађа и у коме се ништа не може догодити. „Све има своје границе.” – Како је једноставно поновити те речи баналне класичне истине. Како лако прихвата ту истину онај који никад ни у чему није осетио потребу ни покушао да иде далеко и тако се није ни могао наћи на некој граници. Уосталом, у детињству, док су човекове снаге неразвијене, пи тање граница и не поставља се пред нас, јер се озбиљно и не су кобљавамо с њим; тек са младошћу и зрелим годинама почињу
са границама,
старост и смрт и
границе и ући, ваљда у безгранично царство непостојања. Увиђам да људске ствари, то јест људски поступци, доживљаји и судбине немају онај облик који им ми у нашим схватањима и сећањима дајемо, а како неки други облик нису никад ни имале, значи да га немају уопште; бар не за нас. А што се тиче суштине свега тога, ми је у ствари и не познајемо, јер је сваки од нас на свој начин схвата, процењује и приказује. Тако ни та суштина стварно не постоји. И тако се може казати да и те ствари саме, пошто немају ни одређеног облика ни утврђене суштине – не постоје.
оним
и
нас
мучи
друго до наивна и сујетна игра коју није требало почињати и коју би ваљало тихо и неприметно прекинути што пре. To је наук раног јутра и одморног духа.
Потврђује ce увек исто. Између тога што називамо на шим животом и између непостојања нема јасне ни одређене границе. И то је једна од основних тешкоћа. Тешкоће су, управо, две. Прва је то што рекох.
Знакови поред пута – Тематизација 109 Јави се мисао, јасна и муњевита, као откриће, једна од оних јутарњих мисли које не трају дуго, али никад не избле де потпуно, него се после дужег или краћег времена јављају поново, неизбежно и сигурно. Мисао да људски род, заједно са свим
што је смислио, створио или открио и назвао именом – не постоји, и да је све то заједно плод заблуде и игра случаја. Рађање, живот и његове промене – све је то грешка на шег вида и варка кратког ума, последица наше брзоплетости и луде потребе да сваки час покушавамо да зауставимо моћни и незадржљиви ток живота, да из њега издвајамо појединости и да их проглашавамо трајним, коначним, својим. А у ствари све што постоји
што
покреће и носи,
и убија није
А друга, то је наша стална тежња и потреба да томе животу, у својим ми слима и својим жељама, непрестано одређујемо сталне облике и предвиђамо токове. И патимо што су нам предвиђања погрешна. Физичке патње сваке врсте и јад лаганог ороњавања. Али морална беда је већа и тежа од физичке. Далеко већа, чак и код оних код којих моралне вредности нису некад много важиле. Учимо се да живимо стегнута срца, оборена погледа, без плача, готово и без наде, без зрачка утехе.
очима све пати. Не само људи и сви живи створови, и цвеће, и дрвеће, него и мртве ствари; све то пати од стида и туге што није оно и онакво какво би требало да је, или што није оно што је некад било. А зашто, и по чему, и како би то „требало”, то заиста не бих умео да кажем, исто као што никако не знам, или се не сећам право, какво је то што је некад било, и да ли је икад и било друкчије него што је сад. Да, не знам и не бих умео да објасним ни себи ни другима,
Знакови поред пута110 Сав утонуо у патњу, само се питам да ли ћу изићи из овог мрачног вира који овако повремено завитла око мене сплет мо јих рођених мисли, сећања, нагађања и предвиђања. Нада каже: да, а све остало говори: не. Између тога да и тога не пролази време које би требало да је мера мог живота, а у ствари није друго до мера моје патње. Тако и сада, док се савијам између два камена смртоно сног жрвња – да и не – желим и очекујем друге дане, за које бих с правом могао казати да су дани мог живота. У том свету пред мојим
јер је све у мени и око мене магловито, вишезначно и против речно. Једино туга и стид због свега тога су јасни и стварни. Често се дању и ноћу (нарочито ноћу!) питам да ли ја то само пишем о неком који пати, или заиста гледам и видим оног који пати, или то ја сâм и патим и описујем своју рођену патњу. Шта је то што ме тишти и пече до неподношљивог бола? Ништа. Нешто што долази и пролази и сваки пут носи друго име, али увек пече и мучи једнако. Нешто што је постало са чо веком и првим блесцима његове свести, пре него што је могао и
се од њега, предајући му се потпуно. Уништити га, поставши једно с њим. Године које се множе откривају нам постојање и при суство безбројних и разноврсних болова. Када се у тами, на почетку друге половине ноћи, пробудите са неподношљивим осећајем да падате, тонете, и да се гушите, ви наилазите на до тад непознате болове. Има их у вама и око вас, има их у вашим мислима, сећањима и предвиђањима; сваки од њих изгледа не издржљив и смртоносан, али ниједан не убија. Јер, то није смрт, то што вас буди усред ноћи и сучељава са болом; то вас живот боли, само постојање као такво, и да би могао што дуже да вас држи у својој власти, плаши вас смрћу. А она је једини прави и савршени лек сваком
Знакови поред пута – Тематизација 111 помислити да то назове неким именом и забележи неким зна ком. Нешто што ни данас није могућно тачно означити ни изразити, али што пече и боли и убија животну радост и живот сам. Побећи од бола. Пустити се и пасти сопственом тежином, као предмет, на усамљену гомилу камења? Или сам поћи у сусрет болу, протрчати кроз њега до краја и изаћи на другу страну, где више не боли? Спасти
болу и страху. Ништа није збринуто ни утврђено, ништа јасно ни из весно. Нико није тачан. Свак је непоуздан и све је несигурно, и ништа није немогуће. А ако није све баш тако црно као што теби изгледа? Шта онда? Онда тек не ваља ништа и није добро по онога коме изгледа да је тако.
Радоман Рацо Станишић (1955−1985), млади пјесник, драмски писац и тумач књижевних дјела, рођен је у Лопушној Долини, у Бјелопавлићима, код Даниловграда (Црна Гора). Дипломирао је 1979. г. на Филолошком факултету у Београду, на којем је 1985. г. одбранио и магистарску тезу, на тему Медитативни фрагмент као жанр Андрићеве прозе. У предговору књиге пјесничке и драмске заоставшти не Радоманa Рацa Станишићa – Јасен – приређивач Владета Р. Кошутић истиче силину Станишићевог пјесничког доживљаја, која до сржи прожима читаоца, додајући да је „Радоман Рацо Станишић, напустивши рано међе овога свијета, доказао да је, на тек замеђенoј међи стваралаштва, подигао мало а незане марљиво предворје пјесништву и драми, с Јасеном зимзеленим.”
жариште – проблем пишчевог дуализма као погледа на свет. У овако постављеној студији се са одређења књижевног жанра прелази на сложеније типове књижевног го вора, па на тематизацијску разноврсност, да би се на крају осве тлила и мисаона димензија укупног приповедног дискурса…
др Мило Ломпар Несвагдашњом аналитичношћу, Станишић је успео
У уводној студији подробно се расправља о врстама ме дитативног фрагмента и његовој структури: са нарочитим освртом на разлике између медитативног фрагмента у односу на остале типове фрагмената у медитативној прози. Прецизно одредивши припадност Андрићевих Знакова поред пута оној врсти писања која припада духу моралиста, Станишић је на значио духовну физиономију дела великог писца. У наредним поглављима своје студије, он је описао однос медитативног фрагмента и других врста Андрићеве прозе. Тако је успоста вио прецизна разликовања унутар приповедног дискурса Иве Андрића. Са типова књижевних жанрова, он – у наредним поглављима – прелази на описивање тематске разноврсности медитативних фрагмената и посебно издваја – као њихово мисаоно-емотивно
Проф.
да укаже на тематску сродност и друге везе међу фрагментима, ба зирајући их на идејни слој који је аутор повезао са двема егзи стенцијалним одредницама, а то су: болна свест и свагдашње Ја, што ће будући читалац препознати кроз представљену темат ску разуђеност Андрићевих Знакова. Истина, за претходне три деценије о Андрићу је доста написано, као што се и сада пише, и писаће се, али је двострука корист од овако замишљеног приступа Андрићевој фрагментарној прози. Прво, обичном читао цу то је пречица да се приближи медитацијама нашег нобеловца, а уже стручним истраживачима подлога да се и даље настави у осветљавању ове – у основи самосталне – прозне форме, и ука же колико се она, и како, интегрише у обимнија прозна остваре ња, што је задатак будућих књижевнотеоријских истраживача… Проф. др Михаило Шћепановић
ИЗВОРИ
Иво Андрић, Сабрана дела, Удружени издавачи (Просвета − Београд, Младост − Загреб, Свјетлост − Сарајево, Државна заложба Словеније − Љубљана, Мисла − Скопје, Побједа − Подгорица), ћирилично издање, 1981. ЛИТЕРАТУРА
Aristotel, Metafizika, preveo B. Gavela, Kultura, Beograd, 1971; Милош И. Бандић, Иво Андрић – загонетка ведрине, Матица српска, Нови Сад, 1963; Нико Бартуловић, Разговори с душом, Иво Андрић: Ex Ponto, Београд, 1980; Михаил Михайлович Бахтин, Эстетика словесного творчества, Искусство, Москва, 1979; Радован Вучковић, Велика синтеза (о Иви Андрићу), Свјетлост, Сарајево, 1974; Lisjen Goldman, Skriveni Bog, preveli M. Zdravković i N. Bertolino, Bigz, Beograd, 1980; Слободан Глумац, Андрићев азбучник, Матица српска, Нови Сад, 1975; Јован Деретић, Поетика Доситеја Обрадовића, Вук Караџић, Београд, 1974; Јован Деретић, Историја српске књижевности, Нолит, Београд, 1983; Фјодор Михајлович Достојевски, Изабрана дела, Браћа Карамазови 1-4, превео Ј. Максимовић, приредила И. Секулић,
Karl
Народна просвета, Београд, 1933; Душан Иванић, Ex Ponto Иве Андрића – питање успостављања основног текста, Књижевна историја, Београд, год. 12, бр. 47, 1980;
Jaspers, Filozofija egzistencije, Uvod u filozofiju, preveli M. Cekić i I. Ivanji, Prosveta, Beograd, 1973;
Љубо Јандрић, Са Ивом Андрићем, Српска књижевна задруга, Београд, 1977; Драган М. Јеремић, Иво Андрић као моралиста, Зборник: Дело Иве Андрића у контексту европске књижевности и културе, Задужбина Иве Андрића, Београд, 1980; Seren Kirkegor, Ili-ili, preveo M. Tabaković, Veselin Masleša − Svjetlost, Sarajevo, 1979; Seren Kjerkegor, Dnevnik zavodnika, preveo D. Grlić, Bigz, Beograd, 1975; Stanko Korać, Andrićevi romani ili svijet bez Boga, Prosvjeta, Zagreb, 1970; Alber Kami, Mit o Sizifu, preveli S. Vučićević i F. Kveder, Zora, Zagreb, 1976; Đerđ Lukač, Duša i oblici, prevela V. Stojić, Bigz, Beograd, 1973; Nikola Milošević, Zidanica na pesku, Slovo Ljubve, Beograd, 1978; Karlo Ostojić, Andrićevo prevazilaženje apsurda, Svjetlost, Sarajevo, 1967; Predrag Palavestra, Skriveni pesnik, Slovo ljubve, Beograd, 1981; Blez Paskal, Misli, preveli J. Ibrovac Popović i M. Ibrovac, Bigz, Beograd, 1980; Aleksandar Petrov, U prostoru proze, Nolit, Beograd, 1968; Петар II Петровић Његош, Горски вијенац, Просвета, Београд, 1971; Radovan Popović, Životopis Ive Andrića (1892−1975), Zadužbina Ive Andrića, Beograd, 1980; Свето писмо Старога и Новога Завјета, превели Ђура Даничић и Вук Стефановић Караџић, Библијско друштво Београд, Београд, 1973; Jurij Tinjanov, Književna činjenica, Poetika ruskog formalizma, Prosveta, Beograd, 1970; Migel de Unamuno, Tragično osećanje života (O tragičnom osećanju života), prevela O. Košutić, Kultura, Beograd, 1967; Sigmun Frojd, Autobiografija; Nova predavanja za uvođenje u psihoanalizu, preveli V. Jerotić i N. Volf, Matica srpska, Novi Sad, 1979; Ludvig Fojerbah, Predavanja o suštini religije, preveli P. Milojević i V. Pavićević, Bigz, Beograd, 1974; Jovan Hristić, Oblici moderne književnosti, Nolit, Beograd, 1968; Miloš Crnjanski, Ivo Andrić: „Ex Ponto”, есеј у књизи Kritičari o Ivi Andriću, priredio Branko Milanović, Svjetlost, Sarajevo, 1981; Петар Џаџић, О Проклетој авлији, Просвета, Београд, 1975; Lav Šestov, Dostojevski i Niče, preveo M. Đorđević, Slovo ljubve, Beograd, 1979.
CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-84(046) 821.163.41.09-84 Андрић И. АНДРИЋ, Иво, 1892-1975 Знакови поред пута / Иво Андрић ; уводну студију написао и Андрићев текст тематизовао Радоман Рацо Станишић. - Београд : Јасен, 2021 (Земун : Невен). - 625 стр. ; 21 cm. - (Библиотека Језикословље / [Јасен, Београд]) Тираж 500. - Биљешка о писцу уводне студије: стр. 622.Библиографија: стр. 624-625. ISBN 978-86-6293-095-8 а) Андрић, Иво (1892-1975) -- „Знакови поред пута” COBISS.SR-ID 44914953
ISBN 978-86-6293-095-8ISBN 978-86-6293-095-8ISBN 978-86-6293-095-8
