САДРЖАЈ
5
УВОДНО СЛОВО...........................................................................7 ОСНОВЕ СРПСКОГ ФИЛОЛОШКОГ ПРОГРАМА ...............13 ЈЕДАН ИЛИ ТРИ JЕЗИКА ..........................................................21 МАНИПУЛАЦИЈЕ О СРПСКОМ КЊИЖЕВНОМ ЈЕ ЗИКУ .............................................................33 О ВУКОВ(СК)ОЈ И ЈАГИЋЕВ(СК)ОЈ ФИЛОЛОШКОЈ ПАРАДИГМИ .................................................57 АКТУЕЛНОСТ СТОЈАНОВИЋЕВЕ АКАДЕМСКЕ БЕСЈЕДЕ ..............................................................69 СРБИСТИЧКА СПОРЕЊА НА ПОЧЕТКУ 21. ВИЈЕКА .......85 „Етничкосрбистичка” спорења ........................................................85 „Лингвистичкосрбистичка” спорења .............................................92 СРБИСТИКА И СТАТУС ТЗВ. БОСАНСКОГ ЈЕ ЗИКА ....... 107 ТАКАВ ЛИ ЈЕ ТАЈ „ЦРНОГОРСКИ ЈЕ ЗИК” ......................... 125 СРБИСТИКА И СВЈЕТСКА ЛИНГВИСТИЧКА СТРУЈАЊА НА ПОЧЕТКУ МИЛЕНИЈУМА ........................ 153 Свјетска лингвистика на почетку XX вијека ..............................153 Србистика на поче тку XX вијека ..................................................156 Свјетска лингвистичка струјања на крају XX и почетку X XI вијека ........................................................................159 Србистика на крају XX и почетку X XI вијека ............................163 БИБЛИОГРАФСКА ЗАБИЉЕШКА ........................................ 169 ЦИТИРАНА ЛИТЕРАТУРА ..................................................... 171 О АУТОРУ ..................................................................................181
германистици, русистици, бохемистици, хунгарологији… Предмет свих националних филологија препознатљив је већ у њиховом имену. Тако се, на примјер, германистика бави научним изучавањем њемачког језика и њемачке књижевности (или боље речено: књижевности њемачког језика), а англистика изучавањем енглеског језика и на њему створене књижевности (првенствено енглеске, али и америчке, ирске, аустралијске итд.). Аналогно осталим националним филологијама није тешко одредити ни предмет србистике: то је наука која се бави истраживањем српскога језика и на њему написане књижевности (приоритетно, мада не и једино, српске). Док су готово све националне филологије и предметно и садржајно неспорне, дотле србистику прати велики број јавно изнесених не само недоумица него и манипулација, које изрицаху и још увијек изричу многи звани и незвани (назови)лингвисти. А највише недоумица изазивају манипулације
7 УВОДНО СЛОВО Српски језик са српском књижевношћу темељни је предмет србистике. Србистика је наука о српској филологији. Постојање националних филологија, мимо србистике, данас нико не доводи у питање. Јер да националне филологије не постоје, зар бисмо могли говорити о англистици,
око садржаја и опсега појма српски језик. Без одговора на питање шта је то српски језик, србистика не може ни јасно ни прецизно идентификовати садржај свог основног предмета истраживања. Је ли данашњи српски књижевни језик по свом обиму и садржају подударан са својим Вуков(ск)им почетком, или је његов обим и садржај условљен географским границама Србије као матичне српске државе – питање је које пред истраживача србистике намећу актуелне а ненаучне стварносне чињенице. Да то питање, што га актуелна стварност намеће, и није право научно питање, види се по томе што се његова несувислост бјелодано исказује већ поређењем са сродним језицима у свијету. Узмимо, на примјер, већ помињани њемачки или енглески језик. Да ли се данас садржај и опсег појма њемачки или енглески књижевни језик везује само за територију Њемачке, односно Енглеске? Вјеро-
ватно данас нема никога ко би на дато питање одговорио потврдно. Јер, осим што је њемачки језик књижевни језик у Њемачкој, он је такође, под истим именом, књижевни језик и
Аустрији, и дијелу Швајцарске и у Луксембургу, и у Лихтенштајну. Њемачки као књижевни језик не употребљавају, дакле,
јанци и дио Швајцараца
(тј. могућности несметаног споразумијевања) као основни лингвистички критеријуми идентитета језика, показују да је у питању један њемачки, односно један енглески језик. А та „једност”, без обзира на покаткад велике варијантске, посебно лексичке, разлике, одражена је и истим, историјски и етнички задатим, именом (њемачког, односно енглеског) језика. Тако се о њемачком и енглеском може говорити и као о једном језику и као о више језика. Енглески или њемачки јесте један лингвистички језик по томе што што има једну (исту) граматичку структуру, и по томе што се сви који га употребљавају лако међусобно на њему споразумијевају. Енглески или њемачки представљају више језика због
имају велику варијантизацију, тј. што
у
и код
народа неидентично
8
у
само Нијемци него и Аустри-
и Луксембуржани, и Лихтенштајнци. Сви они га сматрају својим књижевним језиком, и сви га зову њемачки језик. Енглески још бјелоданије потврђује њемачки примјер: њим се говори у десетинама земаља свијета мимо Енглеске, али се у свима њима он зове енглески језик. Употреба њемачког или енглеског језика у различитим земљама и код различитих народа довела је до нужне варијантизације тих језика. Али без обзира на варијантност реализације, критеријуми истости граматичке структуре и разумљивости
тога што
се
различитим државама
различитих
(посебно лексички) реализују. Лингвисти би рекли, то су језици који имају полицентричну стандардизацију. Научно је са њемачким и енглеским језиком готово подударан српски језик. Наиме, ни он се не остварује само у једној држави нити само код једног народа. Ни на почетку своје стандардизације српски језик није био језик који је створен само за Србију, него је то био језик који је Вук Стеф. Караџић стандардизовао за све Србе „без разлике вјерозакона и мјеста становања”. Зато он и јесте назван српски, а не, нпр., србијански језик. Временом сви Вукови Срби (а Вук је, подсјетимо се, Србима сматрао и Србе грчкога, и Србе римскога, и Србе турскога закона) нису остали Срби него су неки преведени у друге народе (Хрвате, Црногорце и Муслимане, односно
а ни све земље у којима су Срби живјели или живе нису у поствуковом периоду обједињене у једну српску државу. Тако данас Вуков(ск)и српски језик као књижевни језик не употребљавају само Срби, него и Хрвати, Црногорци и Муслимани (који себе национално преименоваше у посљедњем
употребе, иста, тако да је он на структурном плану и даље један језик. Захваљујући структурној истости српски језик је и на комуникативном плану (на плану разумљивости његових говорника) такође један језик. Али он је, због своје националне и територијалне „некомпактности” нужно варијантно раслојен језик. Он се остварује у више варијаната, између којих су најпрепознатљивије хрватска и муслиманска, односно загребачка и сарајевска варијанта српскога књижевног језика. Савремени српски је, дакле, један стандардно полицентричан и варијантски раслојен језик. По свему томе случај српскога језика прије је подударан неголи различит од поменутих случајева њемачкога и енглескога језика. Зато се он, с обзиром на структурну истост, а варијантску раслојеност остварује и као српски
9 Бошњаке),
десетљећу XX вијека у Бошњаке). Српски Вуков(ск)и књижевни језик тако је књижевни језик и Срба, и Хрвата, и Црногораца, и Муслимана (Бошњака), и употребљава се не само у Србији и Републици Српској, него и у Црној Гори, Хрватској и Федерацији Босне и Херцеговине. Употребљава се, дакле, попут њемачког или енглеског језика, и код више народа и у више држава. Његова граматичка структура је, без обзира на све те различите националне и територијалне
језик и као српски језици. Чак и више неголи њемачки и енглески језик. Више, зато што су се његове варијанте, за разлику од варијаната њемачког и енглеског језика, именом од њега „дистанцирале”. Тако је хрватска или загребачка варијанта српскога језика политички преименована у хрватски књижевни језик, а муслиманска или сарајевска варијанта у бошњачки/босански књижевни језик. А у томе јесте и једина разлика између варијантски разуђеног српског стандардног језика од данашњег такође варијантски разуђеног њемачког или енглеског језика. Разлика се, дакле, не тиче лингвистичке нити етничке суштине српскога језика, него прије свега политичког чина његовог преименовања. А тај (политички) чин преименовања српскога Вуков(ск)ог књижевног језика у тзв. хрватски или бошњачки/босанки језик налази своје упориште у аналогном случају из блиске историје српскога језика:
језик. „Научно” оправдање за
преименовања
је
„праву”
народа да
којим
користи као књижевним именује по својој вољи. То „право”, управо зато што није утемељено ни на каквим научним критеријумима,
показује да данашња различита имена којим се код несрба „крсти” српски књижевни језик немају упоришта у научним (етно)лингвистичким критеријумима. Због тога се данашњи српски језик заиста остварује као српски језик и као српски језици. А како је до тога дошло, и којим су се све манипулацијама и с којим циљем служили посебно Хрвати да би расрбили српски језик, најбољи одговор нуди управо ова књига. Ова књига има за циљ да раскринка јучерашње и данашње манипулације око српског књижевног језика, и да србистику врати са ненаучних политичких с таза на стазе научних чињеница, историјских и лингвистичких. И није јој само то циљ: циљ јој је и да готово заборављену србистику врати њеним научним исходиштима, тачно и прецизно одређујући опсег и садржај
10 у случају преименовања српскога у српскохрватски књижевни
чинове
проналажено
у
свакога
језик
се
лингвистику као науку нити може нити смије да обавезује. Колико је то „право” у завади с лингвистиком као науком, најбоље показује ова књига. У њој су политичким ненаучним одлукама које су довеле до „(рас)тројства” српскога језика супротстављени научни лингвистички критеријуми, који јасно показују да политичка преименовања варијаната српскога језика у посебне „језике” не ниште његов језички идентитет. Друкчије речено, у књизи се
српскога језика као њеног основног предмета истраживања. Осим тога, циљ ове књиге јесте и то да покаже да се о историјски условљеним проблемима не може (како би то према историјским чињеницама игнорантски настројени социолингвисти жељели) научно расправљати без познавања историјских чињеница, али и то да се историја не смије реконструисати из актуелног стања заобилажењем саме историје. Свјесно замагљивање или заобилажење научних историјских чињеница и њихова произвољна интерпретација били су и остали најдоминантнији начини манипулације српским књижевним језиком. И све дотле док србистика буде пристајала на манипулације као на „научне истине”, она ће тешко моћи „оправдавати” не само своју научност него и своју националну сврсисходност. А овој књизи управо то и јесте основни циљ: уочавањем и расвјетљавањем јуче-
на Ђурђевдан 2003.
као националној
11 рашњих србистичких грешака утријети пут обновљеној и научно утемељеној србистици
дисциплини. Београд,
године Аутор
је зло што они које је својим посљедицама то вријеме прозвало, ни те самоочигледне истине прихватити нису хтјели, него су настојали наставити давно програмирани антисрпски филолошки пут. Они не желе да се на прошлост обрћу јер за њих прошлост и даље траје. Ту, по српску филологију погубну, прошлост они свим силама желе само „умити” и Србима је чак и као позитивну представити. То није ни чудо ако се зна да је „пре свих наших великих пораза, била поражена истина о њиховим узроцима и чиниоцима”1. Из тих разлога „само са савесним увиђањем својих заблуда, грешака и кривица, можемо стећи умну и моралну свест и снагу за препород и потврдити се као народ моћан да траје и у најтежим околностима”2. Без расвјетљавања и спознавања грешака прошлости, не може се правити национално пробитачан програм ни за садашњост, а камоли
будућност. А тај нам
програм
области
13 ОСНОВЕ СРПСКОГ ФИЛОЛОШКОГ ПРОГРАМА Тек је посљедње десетљеће двадесетог вијека Србима бјелодано подастрло непријатну истину о беспућима, безумљима и заблудама о српским изневјеравањима националних интереса у разним областима, а посебно у области филологије. Највеће
за
је
најнеопходнији у филологији, јер су у тој
направљене, слободно се може рећи, погрешке са најкатастрофалнијим посљедицама по српске националне интересе. Да би се дјеловање тих посљедица колико-толико „неутралисало” и још прије да би се зауставио антисрпски филолошки ход на српској и свјетској филолошкој сцени, да би се за вјеке вјеков прекинуло са праксом провођења несрпских филолошких програма као српских, петнаест српских филолога и књижевника, на иницијативу Светског сабора Срба, саставили су и на шест језика (српском, руском, енглеском, француском, њемачком и пољском) 1 Добрица Ћосић, На крају века, Недељни телеграф, бр. 192, 29. 12. 1999, стр. 6. 2 Исто.
простор који је јединствен и недјељив. Он обухвата ‒ уз манастире, цркве, гробишта, ране штампарије и штампане књиге, картографију, натписе и записе, повеље и привилегије, љетописе и друге рукописне књиге ‒ и српски књижевни и говорни језик штокавског нарјечја, оба изговора. Српској духовној баштини припадају наука и умјетност писаца из расијања (дијаспоре).5 Конкретно речено, то значи да је све што је створио српски народ подједнако српско, и да нико нема право да отуђује дијелове „српског духовног простора”, тј. да оно што припада том простору сматра несрпским. Нико, дакле, нема право да оно што припада српској култури, језику и књижевности препушта другима,
Српски језик и српски језици 14 објавили Слово о српском језику3. Писано у форми декларације, Слово презентира само неспорне чињенице из историје српске филологије од Вука Караџића до данас и на њима темељи основне поставке српског филолошког програма. Тај српски филолошки програм изнесен у Слову треба да буде Језичко законоправило српскога народа, 4 те да се Срби никада више не би поводили не само за несрпским филолошким програмима него и да би што лакше у властитој средини препознавали њихове пропагаторе и проводиоце. Па, која су то темељна начела српског филолошког програма објелодањеног у Слову о српском језику? Њих нема много ‒ свега четири. Прво и основно начело, из кога се изводе преостала три, јесте: Српска култура, књижевност и језик су недјељиви ‒ обухватају сав српски народ. Шире речено, српска култура и језик чине српски духовни
сматрајући поједине дијелове више или мање српским, односно несрпским. Још конкретније речено а примијењено на књижевност, то значи да сва књижевност писана српским језиком јесте књижевност српскога језика (па је самим тим саставни дио и српске културе), баш као што је и сва књижевност писана енглеским језиком књижевност енглеског језика. Јер Срби никада нису бранили другима да се користе њиховим језиком, али то никад није значило нити је могло значити да је тиме тај језик престо бити српски. 3 Слово о српском језику. Deklaration about the Serbian Language. Декларация о сербском языке. Deklaration sur la langue serbe. Deklaration über die serbische Sprache. Slowo o jezyku serbskim, Фонд истине о Србима, Београд, 1998. 4 Исто, 13. 5 Слово…, 72.
Вуково доба не подудара са језичком припадношћу, јер су српским језиком говорили а и данас говоре етнички Срби све три вјероисповијести: и православне, и римокатоличке, и исламске. Ни у Вуково доба као ни данас сви Срби Србима нису хтјели да се зову. У стопедесетогодишњем ходу српског језика (од Вука до данас) два дијела српске етничке заједнице прогласили су се, и то на основу вјерског критеријума, посебним народима. Већина Срба римокатоличке вјероисповијести прикључили су се Хрватима (који су се од Срба битно и по језику разликовали, јер Срба никада није било чакаваца, а готово сви Хрвати су били чакавци), или боље речено: већину данашњих Хрвата чине превјерени Срби који су се помијешали
Хрватима-чакавцима као јединим
другачије
данас
ОСНОВЕ СРПСКОГ ФИЛОЛОШКОГ ПРОГРАМА 15 Друго начело гласи: Српских књижевних језика нема него један, којим је говорио а и сад говори сав народ српски. Данашњи српски књижевни (стандардни) језик има своје двије варијанте: загребачку и сарајевску варијанту српског књижевног језика. Српски књижевни (стандардни) језик по своме је обиму и садржају и данас подударан српскоме књижевном језику како га је дефинисао његов творац Вук Стефановић Караџић. А Вук је не само сматрао него и доказао, што је прихватила и сва „учена Европа”, да су сви Срби штокавци, али истовремено и да су сви штокавци (тада били) Срби. То значи да је штокавско нарјечје својом цјелином српско, па је и књижевни језик који је на основу тог нарјечја Вук кодификовао такође етнички само српски. Друкчије речено, вјерска припадност ни данас се као ни у
са
изворним Хрватима. То што се дио српскога народа
национално
изјашњава али се и даље користи српским књижевним језиком не подразумијева нити може подразумијевати да они тај језик могу прогласити несрпским, тј. хрватским. „Помијешани” са чакавцима као јединим етничким Хрватима, покатоличени Срби су покушали да одрекну српски карактер српскоме језику којим се користе, тј. да српски књижевни језик прогласе хрватским. Без обзира на сва настојања да га што више одаље од српског језика вјештачком архаизацијом и рогобатном неологизацијом, новопечени и етнички Хрвати нису успјели да измијене граматичку структуру српскога језика. Због тога а и зато што је евидентан несклад између формалног имена „хрватског књижевног језика” и његове стварне етничке припадности, тзв. хрватски књижевни језик јесте
код њих није српски ‒ него босански. И опет без икаквих научних аргумената. Али они, као ни Хрвати, за аргументе не маре: у измијењеним друштвено-политичким околностима они су једноставно српски језик којим се као етнички Срби од постања служе преименовали у босански књижевни језик. Главни протагонисти језичке политике код Срба, не желећи изневјерити стопедесетогодишњу традицију пристајања на расрбљавање српскога језика и черечење српске филологије, одмах су пожурили да се сагласе и са тим најновијим у низу поступака расрбљавања српскога језика. Истина, они, као ни њихови претходници који су несрпске интересе представљали као српске, неће одмах директно да се сагласе са тим чином, него заобилазно: они признају муслиманима право да из српског језика издвоје свој дио језика,
Српски језик и српски језици 16 загребачка варијанта српског књижевног језика. И он се тако мора третирати у србистици и лингвистици уопште, јер свако другачије схватање тог „језика” нема никаквих научних упоришта. То никако не значи да Срби Хрватима могу забранити да се и даље користе српским књижевним језиком, нити им пак могу забранити да они тај језик зову како хоће, него значи да српска филологија мора тај „језик” сматрати варијантом српскога језика. И док Хрвати већ сто педесет година покушавају, уз издашну помоћ и српских филолога, да докажу и себи и свијету да српски језик код њих и није српски него хрватски,6 Срби исламске вјерске припадности, који су себе кроз историју различито називали (а средином деведесетих себе потпуно неадекватно назвали Бошњацима) у посљедњих десетак година нападно желе доказати да српски језик ни
али не под именом босански језик, него под именом бошњачки језик.7 Није шија него врат! Јер, и дијете у Босни зна да називи бошњак и бошњо значе исто што и босанац: житељ Босне са посебним атрибутима и антрополошким ознакама. Називи бошњак и босанац, дакле, подразумијевају и Хрвате из Босне колико и Србе из Босне, а муслимане ни више ни мање него Србе и Хрвате. Присвајајући назив заједничког завичаја Босне (тиме и специфичне духовне значајке два друга народа) муслимани желе да, 6 В. о томе опширно у књигама: Р. Маројевића, Ћирилица на крају векова, Дечје новине, Горњи Милановац, 1991; М. Ковачевића, У одбрану језика српскога – и даље (са Словом о српском језику), Трeбник, Београд, 1999; П. Милосављевића, Срби и њихов језик: хрестоматија, Приштина, 1997. 7 Одбор за стандардизацију српскога језика. Одлука бр. 1, Језик данас, бр. 5, Нови Сад, 1998, стр. 1–8.
дизацију
између формалног имена и
припадности,
књижевни језик” мора третирати као
варијанту српског књижевног језика. Треће начело Слова о српском
: Српски књижевни језик има два равноправна књижевна изговора према рефлексима прасловенског вокала „јат” ‒ екавски и ијекавски. Иако је Вук Стефановић Караџић за стандардни изговор у српском књижевном језику предложио само ијекавски, у развоју српског књижевног језика, првенствено заслугом Стојана Новаковића, и екавица је у посљедњој деценији деветнаестог вијека добила статус стандардног изговора. И од тада Срби као равноправне стандарднојезичке изговоре имају и ијекавски и екавски. Оба су изговора подједнако српска, па употреба екавског или ијекавског изговора није и не може бити диференцијална црта према католичкој и муслимаској варијанти српскога језика. Негирање
ОСНОВЕ СРПСКОГ ФИЛОЛОШКОГ ПРОГРАМА 17 прије свега, приграбе државне међе некадашње БиХ, укључујући и цјелокупну баштину босанско-херцеговачких Срба и Хрвата. Али какве користи што то „и дјеца знају” кад не зна Одбор за стандар-
српскога језика, него и даље инсистира да се српски језик у употреби код муслимана назива „бошњачки”! Таква препорука директно је уперена против највиталнијих српских националних интереса не само у области филологије. Држећи се научних аргумената, а не изневјеравајући српске филолошке националне интересе, србистика не смије пристати на признавање никаквог посебног „босанског” или „бошњачког језика” (јер иза тих назива стоји у суштини исти антисрпски програм), него с обзиром на несклад
стварне
такозвани „босански
сарајевску
језику гласи
стандарднојезичког статуса или екавици или ијекавици у српском књижевном језику довело би до несагледивих негативних посљедица по српске не само филолошке него и шире националне интересе. И сва је срећа да је то послије великих борби за очување стандардног статуса ијекавице у српском књижевном језику8 ‒ данас општеприхваћено становиште у србистици9. Ваљда Срби никада више неће бити толико наивни и 8 В. о томе исцрпно у: М. Ковачевић, У одбрану језика српскога – и даље, поглавље: За и против српске ијекавице, стр. 139–178. 9 Мада се с тиме тешко мире они који су били за прогон ијекавице из српског књижевног језика, па и данас „фалсификују” истину. Тако се нпр. у материјалима за састанак Одбора за стандардизацију српскога језика, одржан 17. 12. 1999. године, у одговору на једно питање Савезног завода за стандардизацију, каже: „У Уставу Републике Српске и њеном Закону о службеној употреби језика и писма, уз назив српски језик стоје равноправно оба изговора: до почетка прошле године претходна
хиљадугодишње српске и словенске писмености створио Вук Стефановић Караџић. Стога ћирилица и јесте право српско национално писмо. С њом је латиница равноправна само употребно, јер се Срби одавно служе и латиницом, на којој су написали огроман број дјела из српске књижевности, науке и културе. Одрицањем од латинице морали бисмо се одрећи посредно и свега што су Срби створили на латиници, а то није нити може бити у српском националном интересу.11 Посебно и стога што бисмо морали да се одрекнемо читавог власт давала је предност екавици, а садашња даје предност ијекавици, али се нико не баца камењем ни на стандардну екавицу”. Текст су срочили „гласноговорник” званичне српске језичке политике мр Бранислав Брборић и др Слободан Реметић, директор Института за српски језик, а оба су били велики поборници изгона ијекавице из српскога стандарда. Када то није прошло, они једноставо замагљују истину о данашњем и јучерашњем статусу ијекавице и екавице у Републици Српској. Није истина да је претходна власт „давала предност
Српски језик и српски језици 18 неписмени да из свог стандардног језика изгоне једну од његових најсушаственијих особина, како је то чињено у посљедњем десетљећу, а све у корист српске штете. Друкчије речено, са позиција хрватског и муслиманског филолошког програма, чија суштина и јесте негирање јединства српског књижевног језика у првом реду преко диференцијације екавског и ијекавског изговора. Јер само тако они могу из србистике издвојити своје „истине”. Четврто, посљедње начело Слова о српском језику јесте: Српски књижевни језик има два писма – ћирилицу у латиницу. Иако се Срби одвајкада служе и ћирилицом и латиницом, ипак та два писма нису код Срба потпуно равноправна. Зато се у Слову и наводи да је ћирилица „стожерна вертикала српског духовног, културног и историјског идентитета”,10 а њу је као национално фонетско писмо на темељима
екавици”, него је та власт (држећи се савјета разних Брборића и Реметића) била укинула стандардни статус ијекавици, сводећи двоизговорност на једноизговорност, или, речено ријечима Брборића и Реметића, претходна власт се „бацала камењем на стандардну ијекавицу у Републици Српској”. Када је Уставни суд Републике Српске укинуо закон о прогону ијекавице, и ијекавица је добила стандардни статус у српском језику у Републици Српској, па никако није јасно на основу чега Брборић и Реметић закључују да „садашња власт даје предност ијекавици”. Једино ако не мисле да је ијекавица у предности тиме што садашња власт не жели да слуша њихове савјете о неопходности прогона ијекавице из српскога стандарда како би српски језик био српски. Надамо се да Срби никада више неће доћи у искушење да им се несрпски програми о програму ијекавице, са несагледивим негативним националним посљедицама, потурају као српски, како је то чињено у посљедњих десетак година. 10 Слово…, 12. 11 О статусу латинице у српском књижевном језику в. шире у: М. Ковачевић, Да ли је ћирилица српска, а латиница хрватска: Ђурић проводи хрватски лингвистички
поткријепљена у Слову о српском језику, као што се види, стоје у односу међуусловљености. Изневјеравање (или негирање) било кога од тих принципа по правилу значи изневјеравање (негирање) и свих осталих. У хијерархији наведених принципа први подразумијева други, а они заједно трећи и четврти, што значи да је први принцип најопштији. Због свега тога наведена начела тек својом цјелином чине срж српског националног филолошког програма. Та начела морају бити камен-темељац сваког национално корисног српског филолошког програм, Глас Недеље, 3. март 1999, стр. 13–14.
књижевности у корпус стране (хрватске) књижевности.
Матица
ОСНОВЕ СРПСКОГ ФИЛОЛОШКОГ ПРОГРАМА 19 периода „српско-латиничког књижевног језика позног средњег вијека”12, а то значи и дубровачке и бококоторске књижевности које су у цјелини писане латиницом, а које су интегрални дио српске књижевности. Њиховим искључењем из корпуса српске књижевности, што је одавно програмирани циљ хрватског филолошког програма13, Срби би били вјероватно једини европски народ без два вијека књижевности, тј. без цијеле књижевности средњега периода (ренесанса и барок). И из тих разлога латиница, уз ћирилицу, мора остати писмо српскога народа, а можда још више и због тога што би се одрицањем од латинице Хрватима и муслиманима дао аргумент за издвајање дијела српскога језика под њиховим именом, с писмом као диференцијалном особином према српском књижевном језику. Четири наведена начела дата и аргументима
12 Р. Маројевић, Српски језик и славистика, Србистика І/1–2, Приштина, 1998, стр. 4–5. 13 А у превођењу дубровачке књижевности из српске у хрватску Хрватима су српски филолози готово стално били испомоћ (в. о томе опширно: П. Милосављевић, Систем српске књижевности, Приштина, 1996). Невјероватан је податак да је у Матици српској дубровачка књижевност измјештена из корпуса српске
Да ли ће или је већ
српска тако поступила и са бококоторском књижевношћу, коју сада Хрвати такође својатају? Наиме, у Загребу је 1998. године изашла књига Hrvatska književnost Boke Kotorske do preporoda, priredila i predgovor napisala Vanda Babić, Erasmus naklada, Zagreb, 1998. А у предговору „Преглед хрватске књижевности Боке Которске до препорода” В. Бабић, између осталог, каже: „Како је књижевна баштина тога краја дуго била занемаривана у хрватским књижевнознанственим обрадама, цијели тај богати хрватски бококоторски књижевни корпус својатали су на разне начине неки српски и црногорски знанственици, иако хрватски бококоторски писци показују врло слабе додире с њиховим књижевним и културним озрачјем. И ова је књижица тек каменчић у прелијепом мозаику бококоторске књижевне оставштине која у нашој свијести све више постаје недјељивом цјелином хрватске књижевности и културе” (стр. 6). Судећи по искуству са дубровачком књижевношћу, вјероватно ће се ускоро у српској филологији појавити они који ће подржати и наведене хрватске ставове о бококоторској књижевности!? Јер пут српске филологије од Вука наовамо већим својим дијелом био је пут пристајања на ставове хрватског филолошког програма.
Српски језик и српски језици
програма. Стога Слово о српском језику, које и није ништа друго до шире образложење наведених принципа, и мора имати статус Језичког законоправила српскога народа. Без уважавања начела изнесених у Слову српска филологија тешко може сићи са утабаних антисрпских с таза и кренути национално пробитачним путевима. Слово о српском језику као први српски национални филолошки програм послије Вуковог, на афирмацији чијих се суштинских поставки и заснива ‒ и написано је да би српска филологија прекинула с провођењем
као својих, и још прије: да би афирмисала научне ставове
филолошких
националним интересима.
20
хрватских
ставова
сагласне српским
Митровици, Српском Сарајеву, Београду, Крагујевцу и (као лектор и гостујући професор) на Филолошком факултету Рурског универзитета у СР Њемачкој. Сада на основним, мастер и/или докторским студијама предаје на Филолошком факултету у Београду, Филозофском факултету у Источном Сарајеву и Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. International Biographical Centеr Cambridge уврстио га је у 2. и 3. издање (за 2001. и 2002. годину) едиције „2000 Oustanding Intelectuals of the 21st Century”, док га је American Biographical Institute, North Carolina, USA, номиновао 2003. године за „Hall of Fame” („Дом славних”). Уредник је часописа Српски језик (Београд) и Нова Зора (Билећа и Гацко), а био је уредник и Радова Филозофског факултета (Источно Сарајево) и Зборника српског језика, књижевности и умјетности (Бањалука). Члан је Међународне
кнеза
„Душко
181 О АУТОРУ МИЛОШ КОВАЧЕВИЋ рођен је 1953. у Пресједовцу, код Улога, у Херцеговини. Редовни је професор за Савремени српски језик, Стилистику и Општу лингвистику. Предавао је на више филозофских и филолошких факултета: у Сарајеву, Никшићу, Нишу, Бањалуци, Петрињи, Косовској
академије хуманистичких и природних наука
Шчербатова. Добитник је награде
Трифуновић” за изузетан допринос у очувању и његовању српског језика (2016), Повеље Академије Иво Андрић за животно дело: за незаменљив допринос изучавању Опште лингвистике, Синтаксе, Семантике и Стилистике српског језика и Историје српског књижевног језика (2015); као и „Повеље за животно дело” Удружење књижевника Србије (2017). Основне научне преокупације су му: синтакса, првенствено синтаксичка семантика, стилистика, и историја српскога књижевног језика. Са рефератима који обрађују различите теме из наведених научних области учествовао на више од 140 међународних, југословенских и српских научних конгреса, скупова и конференција. До сада је, уз око 700 научних и стручних радова и преко 20
уџбеника српскога језика за основну и средњу школу, објавио и 29 књига:
− Uzročno semantičko polje, I izdanje, Sarajevo 1988; Узрочно семантичко поље, II ћириличко издање, Београд 2012.
− Gramatika i stilistika stilskih figura, I izdanje, Sarajevo 1991; Стилистика и граматика стилских фигура, II допуњено издање, Подгорица 1995; III допуњено и измијењено издање, Крагујевац 2000; IV битно допуњено издање, Београд 2016.
− Kroz sintagme i rečenice, prvo izdanje, Sarajevo 1992; друго, ћириличко издање, Београд 2016.
− Суштаствено и мимогредно у лингвистици, Подгорица 1996.
− У одбрану језика српскога, I издање, Београд 1997; У одбрану језика српскога − и даље, II допуњено издање, Београд 1999.
− Синтакса сложене реченице у српском језику, Београд − Србиње 1998.
− Стилске фигуре и књижевни текст, Београд 1998.
− Предавања проф. др Милоша Ковачевића одржана у Лондону 2000. и 2001. г. поводом славе Фонда (Лаза Костић) на дан Света Три Јерарха / Lectures by Professor Miloš Kovačević Ph. D. delivered in London in the years 2000 and 2001 on the occasionm of the Feast of the Three Great Hierarchs, London − Birminghem 2001.
− Синтаксичка негација у српскоме језику, Ниш 2002.
− Српски језик и српски језици, Београд 2003.
− Граматичке и стилистичке теме, Бања Лука 2003.
− Српски писци о српском језику: хрестоматија, Београд 2003.
− Огледи о синтаксичкој негацији, Српско Сарајево 2004.
− Против неистина о српскоме језику, Источно Сарајево 2005.
− Списи о стилу и језику, Бања Лука 2006.
− Србистичке теме, Крагујевац
182
2007. − Огледи из српске синтаксе, Београд 2009. − Српски језик у вртлогу политике, Никшић 2011. (у коауторству са М. Шћепановићем) − Граматичка питања српскога језика, Београд 2011. − Стилска значења и зрачења, Ниш 2011. − Лингвостилистика књижевног текста, Београд 2012. − Лингвистика као србистика, Пале 2013. − У одбрану српске ћирилице: хрестоматија, Пале 2013. − Српски писци у озрачју стилистике, Београд 2014.
− Стил и језик српских писаца, Београд 2015.
− О реченици и њеним члановима, Београд 2015.
− Српски језик између науке и политике, Бања Лука 2015.
− Српски језик под лупом науке, Београд 2017.
− Борба за ћирилицу и српски језик, Андрићград 2018.
− Битне србистичке напомене, Београд 2018.
183
CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд
Милош
језик и српски језици / Милош Ковачевић.
Београд : Јасен, 2021 (Београд : Невен). -
стр. ;
- О аутору: стр.181-183. - Напомене и библиографске
текст. - Библиографска забиљешка: стр.
Библиографија:
Нација
Сербика
cm
811.163.41'26 81-11:811.163.4'28 81:323.1 КОВАЧЕВИЋ,
Српски
-
183
21
Тираж 500.
референце уз
169. -
стр. 171-179. ISBN 978-86-6293-106-1 а) Српски књижевни језик б) Лингвистика --
в) Језик --
COBISS.SR-ID 46850313
ISBN 978-86-6293-106-1
