РУСКО-СРПСКИ И СРПСКО-РУСКИ ТЕОЛОШКИ РЕЧНИК

Издавач

Јовановић

корица

Мирко

и миротворна делатност Руске православне цркве – најбројније и једне од најугледнијих помесних православних Цркава. Овај језик неопходан је свакоме ко жели да дубље проучава православну теологију и духовност, јер на њему, уз грчки, постоји највећи број наслова из ове области (оригинални и преводни светоотачки и монашко-аскетски списи, теолошке студије и ра справе, информативно-публицистичка и литерарна остварења инспирисана православном духовношћу), издаје се богата и разноврсна периодика, а у новије време немерљив је и удео рускојезичних ресурса интернета (Рунет) у популаризацији богословске науке, информисању о разним аспектима де ловања Цркве и остваривању њене мисије. Почеци руске теолошке мисли сежу још у епоху непосредно након при мања хришћанства у првој држави рускога народа са седиштем у Кијеву (988. год.). Најстарија антологија створена на староруском језику, „Свјатослављев изборник“ (1076), садржи, између осталих, превод трактата „Богословска пи тања и одговори“ антиохијског патријарха Анастасија Синаита. Веома рано на староруски језик преведено је и „Тачно изложење православне вере“ преподобног Јована Дамаскина, као и низ других патристичких дела, канон ско-правних и богослужбених списа, махом захваљујући усмерености руске

византијски ареал. Међутим, у контактима

Византијом

Европом Русија

аутентичне монашке богословске мисли (Пајсије Величковски, Тихон Задон ски, еп. Игњатије Брјанчанинов, еп. Теофан Говоров). Након револуционарног преврата 1917. године, у околностима милитантног атеизма и прогона Цркве и духовности, у самој Русији нестаје услова за организован и институцио нални рад у области богословских наука, али се на руском језику појављују капитална дела емигрантских теолога која ће означити прекретницу у свет ској хришћанској мисли данашњице (Н. Афанасјев, С. Булгаков, А. Шмеман, Ј. Мајендорф, Г. Флоровски, К. Керн, А. Карташов, Г. Федотов, А. Блум и др.). Са интензивним друштвеним променама крајем ХХ века постепено се стварају услови за несметан развој руске теологије, осавремењивање богословског образовања, експанзију издавачке и преводилачке делатности у сфери тео логије и православне духовности. Данас је на руском језику, поред теолош ких

и институционалног националног школства. Тако, овај језик био је присутан на нашим просторима у својству језика наставне комуникације и уџбеничке литературе још од прве трећине XVIII века (Славенска школа Максима Суворова и Славенско-латинска школа Емануила Козачинског, које су деловале у Сремским Карловцима), а у свој ству обавезног наставног предмета уведен је још 1849. године у београдску Богословију, чиме се Србија сврстала у ред земаља са најдужом традицијом изучавања руског језика у свету. И данас се руски језик изучава у српским црквено-просветним институцијама – богословијама, на теолошким факул тетима, у високим школама струковних студија богословске усмерености, на курсевима који се изводе под окриљем црквених организација и удружења, а код интелектуалаца разних профила заинтересованих за дубље увиде у православно теолошко наслеђе изражено је интересовање и за његово са мостално изучавање. Овладавање

(научно-богословског, информативно-публицистичког, књижевноуметнич ког, административно-пословног стила у сфери деловања Цркве, као и коло квијалног израза унутарцрквене комуникације – православног социолекта) и свих сакралних жанрова савременог руског језика: светописамских (псалам, молитва, парабола , посланица и др.), богослужбених – химнографских (ака тист, тропар, кондак, икос, стихира, канон, молитва, служба Светоме), хаги ографских (житија, животописи Светих, казивања о чудима) и омилитичких (проповед), административних (записници са седница црквених органа и организација, молбе упућене црквеној јерархији, синодални и епархијски укази, одлуке, посланице, саопштења за јавност), научно-теолошких (ориги нални и преводни чланак, дисертација, приказ, критика, монографија, уџбе ник, енциклопедија), информативних (новински чланак, аналитички чланак, коментар, интервју, репортажа), као и колоквијалних етикецијских жанрова (стандардизоване формуле које се користе у унутарцрквеној комуникацији, нпр. поздрављања при сусрету и на растанку, честитања, утехе, саучешћа), те је помоћу њега могуће читање, разумевање и превођење разноврсне те олошке и литературе из области духовности на руском језику. Помоћ при читању, разумевању и превођењу теолошке и духовне ли тературе на руском језику важна је, али не и једина намена овог речника. Једнако значајна њему задата функција је и помоћ у стицању лингвистичких знања као и подршка у развијању активних комуникативних способности. У том циљу многа преводно семантизована значења илуструју се синтагмама и реченицама, дају се информације о облицима речи и о њиховој лексичкој и синтаксичкој спојивости, указује се на стилску карактеристику речи или одређеног значења, саопштавају се лингвокултуролошки подаци, указује се на међуодносе лексема унутар руског лексичког система, скреће се пажња на међујезичка диференцирања са интерферентним последицама у двоје зичној пракси и сл. Основна намена српско-руског раздела (Српско-руски речник) је помоћ корисницима у оспособљавању за активно коришћење и служење руским језиком. У реализацији ове функције

где

траже и налазе бројне

допуну

он

извора – теолошких

дела

области православне духовно сти разних стилова и жанрова на руском

језику. Процедура израде речника укључивала

неколико етапа: (а) теоријско заснивање структуре речника, одабира и презентације лексема, (б) селек цију грађе на основу извора – примарне (теолошка научна и уџбеничка литература, информативни материјали, црквено-правна, црквено-дипло матска документа, посланице, проповеди) и секундарне литературе (реч ници), (в) лексикографску обраду одредница и (г) апробирање

теолошких дисциплина (библистика, патрологија, систематско богословље, црквено-историјске и богословско-практичке дисциплине), следећи кон центар чине термини контактних и комплементарних наука (философија, психологија, педагогија, право, историја уметности, музикологија), потом општенаучна лексика, затим стилски неутралне лексеме из општеупотреб ног језика које би се условно могле назвати религијско-црквеном лексиком (називи, имена и перифразе Бога, бестелесних сила, Светих, називи места трансцендентне стварности, називи конфесија, верских покрета и њихових припадника, називи структурних јединица Цркве, њених органа и орга низација, припадника клира, сакралних објеката, делова богослужбеног простора, свештених предмета, одежди, обредне хране, празника, постова, итд.), да би се у најширем концентру нашле лексеме и идиоми из општег књижевног језика (званично-пословног и информативно-публицистичког стила) заступљене у текстовима из теологије и православне духовности, посебно у документима Цркве – њеним канонскоправним актима, записни цима са седница црквених органа, у посланицама разних типова, званичној унутарцрквеној преписци, кореспонденцији са другим верским заједница ма, државним органима, организацијама, у уговорима и споразумима, као и у званичним изјавама јерархије, саопштењима

у историзме и архаизме (типа: извечные, особь сущие монастыри, истин норечие, раздельноречие, демество, экдик, великий скевофилакс, беглопо повцы и сл.). Најзад, праћење литературе из дисциплина попут упоредног богословља и историје религије изискује и овладавање најфреквентнијим јединицама везаним за терминосистеме других хришћанских, али и водећих светских нехришћанских конфесија, па сходно томе и њихово заступљива ње у речнику. У етапи (в), с обзиром на дидактичку намену нашег речника, определили смо се да, поред семантизације, сваки речнички чланак садр жи и друге релевантне информације: акценатску, по потреби граматичку,

примере употребе у разним контекстима. У неким слу чајевима, пре свега при семантизацији назива сакралних објеката, титула свештених лица, структурних јединица Цркве, обреда морали смо водити рачуна о терминолошким варијацијама шире социолингвистичке природе у српском (српскохрватском/ хрватскосрпском) језику, тј. о постојању ду блета на основу социокултурних и конфесионалних традиција одређених регија (оних под доминантно православним и оних под доминантно римо католичким утицајем), као и дублета везаних за његову источну и западну варијанту, нпр. таинство ‘света Тајна; отајство, сакрамент’; литургия ‘литургија; миса’; приход ‘парохија; жупа’; инок ‘монах, калуђер; редовник’, и сл. Напокон, посебну пажњу посветили смо семантизовању лексема са доминантном национално-културном компонентом (нееквивалентна и лек сика са конотацијом), примењујући поступке транскрипције, калкирања и/ или давања описне дефиниције, нпр. беспоповщина ‘беспоповштина (ста рообредничка фракција која не признаје свете Тајне, свештенослужитеље, обреде)’; двадцатка ‘црквеноопштински одбор (у РПЦ) ( разг .)’; епархиальное собрание ‘епархијско сабрање, највиши орган власти у епархији, уз чије садејство архијереј управља њоме (у РПЦ)’, и др. Руско-српски и српско-руски речник теолошке терминологије, чију смо концепцију овде укратко изложили, успешно је прошао и етапу (г) – двана естогодишњу апробацију у наставној пракси, показавши се као незаобила зно средство обогаћивања

аспекти богословске мисли. Реализује се у већем броју жанрова, као што су научне монографије, научни чланци (ори гинални и прегледни), студије, расправе, дисертације, уџбеничка литература, енциклопедије, лексикони, иступања у научним дискусијама, научни реферати, академска предавања, семинарски, завршни и дипломски радови студена та, научно-популарна излагања и жанрови научно-популарне литературе. Стил теолошких наука показује низ додирних, али и мноштво диференци јалних црта у односу на стил других научних области. Специфична екстра- и интралингвистичка обележја теолошког научног стила условљена су спе цифичношћу методологије богословља и карактера богословског познања у односу на логичко-епистемолошку природу знања у другим областима науке. Како примећује прот. Михаил Кардамакис, православна теологија поистовећује се са Православљем уопште, са целокупним животом (дог матима, литургијом, подвигом) Цркве, са свим оним што обухвата право славно духовно Предање и наслеђе. По речима прот. Димитрија Станилоја, „православна теологија јесте теологија тајне и истовремено теологија ду ховности. Ова духовност и теологија Цркве представљају онтолошку и ди намичку пројаву Царства“, а њено главно послање, како наводи прот. Јован Мајендорф, састоји се управо у „проповедању Царства Божијег у историји, у проповедању Царства не само речима, већ много више живим сведочењем његове истинске силе“. Отуда се православна теологија „не бави убеђива њем, него сведочи, не противуречи, него исповеда, није одрицање, него по тврдни став, пун садржаја за човека и његово спасење. Истинска и доследна православна

у свом стваралаштву иступа као представник Цркве, изражава њено учење, обраћајући се заједници верних, сваком своме ближњем, и тиме им, како запажа прот. Георгије Флоровски, омогућава, у складу са њиховом одлуком да буду смирени пред Богом и да примају Откривење Његово, учествова ње у саборној истини, откривање саборне мере и критеријума свих ствари, дакле, пружа им могућност да са смиреноумљем и поверењем ходе путем Цркве, да у њој нађу и себе и свој живот. Оваква усмереност теологије изи скује и одговарајући стил изражавања. Управо због чињенице да је инфор мација која се пласира намењена широком кругу прималаца, стил треба

разлога

ражава „у молитви Богу и славословљењу

славе и љубави и добро те и лепоте, тј. у непрекидном молитвено-литургијском општењу са Богом, у лично-црквеном опиту заједничарења са Богом у Христу“ (еп. Атанасије Јевтић). „Такво научавање богословља“, по истом аутору, „изражаваће тада пре свега живи опит вере, молитве, смиреноумља пред Божанском тајном Живог и Истинитог Бога и уводиће нас и наше вољне слушаоце у тајну љу бави божанске – Љубави Божије према нама и наше љубави према Њему као Богу и Спаситељу и Просветитељу и Обожитељу“. Битно дистинктивно својство теолошког израза, које има извориште у обавези свакога теолога да следује живом опиту вере и благодатном кано ну вере, или „канону Истине“, како је говорио свети Иринеј Лионски, јесте изразито фреквентна реализација интертекстуалности – свесног и интенци онално мотивисаног коришћења других текстова у ауторском излагању, не зависно од тога да ли се то чини у форми алузије, цитирања, позајмљивања структуре, експлицитно или имплицитно. Ово маркантно стилско обележје теолошког израза, које се још назива и „туђом речју“ и „полифонијом текста“ (М. Бахтин), суштински извире из метода следовања Откривењу и Предању Цркве у заједници

док

прецендентни

на црквенословенском или староруском језику. Основна ектралингвистичка обележја

идентична са обележјима научног стила других дисциплина

која

прецизност, апстракт ност, логичност и објективност.

превагу

вокабулару

ког

који

из уже научне области – одређене гране теологије (уско стручни, номенклатурни термини). Значајно место у теолошкој терминологији заузимају интернационализми (превасходно термини пореклом из грчког и латинског језика), са могућим префиксалним и суфиксалним изведеницама које садрже руске форманте (нпр. икономия, катафатика, ипостась, пен тархия, евхологий, интерцессио, аподиктический, тринитарный, ипостасно, воипостасировать), што, с једне стране, сведочи о тенденцији међународне стандардизације језика богословске науке и у прошлости и данас, а с друге, представља показатељ апстрахованости средстава теолошког научног стила, њихове одељености од општеупотребног лексичког састава језика. Такође, како показује наш корпус, за теолошки стил руског језика карактеристично је далеко изразитије посезање за архаизмима, црквенословенизмима, ре чима које су маркиране као репрезентанти високог стила, што је изазвано у руској средини веома дуго присутном традицијом излагања богословских садржаја на црквенословенском језику (стога је основни терминолошки фонд изграђен управо на црквенословенској основи), као и практиковањем ди глосије (комплементарне

«но», «с другой стороны», «тем не менее», «в противоположность это му»), проширују раније дату информацију («кроме того», «в свою очередь», «в данном случае»), указују на логички след аргументације («как говорилось выше», «ниже мы отметим», «во-первых», «в-последних») и б) лексеме коjе констатују веродостојност информације изнете у исказу («думают», «счи тают», «полагают», «утверждают», «кажется», «возможно», «по-види мому»). Ова тенденција присутна је и у општенаучном стилу руског језика. Прецизност као задато обележје теолошког текста узрокује још једну специфичност везану за лексички систем, а то је тенденција ка сужавању полисемије.

значења. Тако, на пример, од четири основна значења глагола видеть која констатују речници савременог руског стандардног језика (1. воспринимать зрением, замечать глазами; 2. сознавать, понимать; 3. об ладать чувством зрения; 4. считать кого-либо кем-либо) у научном стилу реализују се пре свега друго и, нешто ређе, прво значење, на пример: Как мы видели в отрывке из Максима Исповедника, «естественное» участие человека в Боге не статичная данность; это – вызов, и человек призван расти в Божественной жизни (И. Мейендорф). Тежња ка уопштавању, генерализацији, апстракцији такође налази одраз у лексици научног стила: она се манифестује у преовладавању апстрактне лексике над конкретном. Нарочито су, како показује наш корпус, заступљени творбени модели којима се образују апстрактне именице, као што су: -ение (-ание), -ость, -мость, нпр. мышление, деление, отражение, иконичность, литургичность, весомость, веротерпимость. За разлику од неких других стилова, посебно књижевног и информатив но-публицистичког, где се инсистира на разноликости лексике и у том циљу неретко пробегава синонимским заменама, у теолошком научном стилу ре лативна једнообразност и шкртост у употреби лексема, њихово вишекратно понављање, не доживљавају се као недостатак, већ као природна последи ца тежње ка максималној егзактности и лапидарности израза. На пример: Существование в Боге вечной, нетварной „потенциальности“, которая не есть Сущность Божия, как не есть она и сущность мира или сущность как таковая („для себя“), но которая подразумевает

двојако. Као прво, то је реч Бога о Себи Самоме. Богословље у уском смислу те речи, као реч о Богу, постаје могућно тек после силаска на земљу Сина Божијега, Који нам је открио истинско учење о Богу. Према мишљењу светитеља Григорија

Није случајно што се у богослу жбеним текстовима Божанска Тројица назива «најистинитијим предметом богословља» (Недељна полуноћница, 1. глас, 3. песма, 1. тропар). Тако су свети апостол Јован, светитељ Григорије Назијанзин и преподобни Симеон од Цркве названи и признати богословима. Први је, наиме, јасније од других јеванђелиста изложио учење о Светој Тројици и Божанству Сина; други је ревносно бранио и узвишено приповедао тројични догмат, а трећи је опе вао сједињење човека са Тријединим Божанством. Све остале делове вероучења: о стварању света, о оваплоћењу Логоса, о спасењу, о Цркви и њеним тајнама, о другом доласку Христовом итд. древ ни Оци везивали су за област икономије3. Тек касније било је прихваћено да се под богословљем подразумева целокупно вероучење о Богу и Њего вом Домостроју, о Његовим односима према свету и човеку. Данас се под богословљем подразумева читав комплекс наука, међу којима се издвајају библистика, патрологија, систематско, упоредно, пастирско, литургијско бо гословље, црквеноисторијске науке, црквено-практичне дисциплине (нпр. канонско право, црквена музикологија) итд. Богословље као реч о Богу. Свети Јован Дамаскин

богословие. Курс лекций. Москва, 1994; Н. Б. Мечковская, Язык и религия. Москва, 1998.

(грч.) – букв. «управљање

делатност

при

који је био узнет до «трећег неба» и онде зачуо «речи неизрециве», касније обзнањује само ово: «Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који Га љубе» (1. Кор. 2, 9). Преподобни Исак Сирин објашњава да Апостол, уколико би чак и зажелео да опише оно што је со зерцавао и уколико би желео да открије које је речи чуо, свеједно то не би био у стању, зато што то није видео телесним

прима

њиховим

и

очима. Оно што

изрази, а оно

духа, то када се врати у тело није кадар да преприча, већ

созерцава, или чује, или осећа

(његов

и осећања, али истовремено са тим божанска реалност, чији заједни чар он постаје, превазилази свег човека, између осталог и његов разум, и зато откривење Божије остаје тајна за разум, тако да се у својим дубинама не да изразити речима (прот. Ј. Романидис). Када Бог посећује човека обиљем божанске благодати и велелепношћу созерцања, тада се свака мисао људска зауставља. Преподобни Исак Сирин пише: «Чим се ум удостоји да осети будуће блаженство, заборавља и самога себе и све овдашње, и већ нема у себи потребе за било чим» (то јест, разми шљања о било чему и молитве се прекидају). «Јер се Свети у будућем веку, када њихов ум буде уроњен у дух, неће молити молитвом, него ће се са ди вљењем настанити у слави која им доноси радост». «У то доба душа, опијајући се љубављу Божијом, жели да се у безмолвију наслађује славом Господњом», она уистину зна да живи са Богом Истинитим. Ако при томе још постоје сна ге у души, она стреми већој пуноћи богоопштења, а уколико дејство Божије превазилази њене снаге, онда она, преиспуњена обиљем благодатних оза рења, вапије Богу: «Ослаби ми таласе благодати Твоје». «Може се са сигурношћу тврдити да нико од Светих не би почео тражити вербални израз свога духовног опита, и да би заувек остао у молчалништву, у тој «тајни будућега века», да пред њим није стајао задатак да остави пору ке ближњем да љубав није рађала наду да ће макар неко, макар једна душа зачути ту реч, и покајавши се, достићи у спасење» (јеромонах Софроније Сахаров). Управо љубав према Истини, према браћи по вери, покретала је свете Оце на борбу против злобе јеретичке и на дотицање у своме учењу

Богопознање постаје могућно захваљујући чињеници да се Бог открива, да се Он пројављује човеку. Међутим, није све било одмах откривено. Свети апостол Павле пише: «Бог, Који је из давнине много пута и разним начинима говорима оцима преко пророка, у ове последње дане говорио је нама преко Сина» (Јевр. 1, 1–2). У Старом Завету Бог је постепено откривао, посредством пророка, план спасења човечанства и истинско знање о Себи. При томе Он није откривао истину непосредно, него у многим представама, прилагођава јући се способностима рецепције тадашњих људи. Светитељ Василије Велики поручује: «Домостројитељ нашега спасења уводи нас, слично

слабост нашу, учећи нас да најпре видимо сенке предмета и да у води гледамо на сунце, да приступивши одједанпут

у тајни скривеној учинио погодним». Свето Предање као извор богословља. Појам «предање» подразумева прејемствено предавање из нараштаја у нараштај неког знања или учења. За рану Цркву карактеристично је веома широко поимање Светог Предања. Апостол Павле у овом појму обједињава целокупно верско учење које је пренео вернима усменим или писменим путем: «Тако, дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања којима сте научени било нашом речју, било по сланицом» (2. Сол. 2, 15). На аналоган начин појам предања тумачи и свети Викентије Лирински: «Шта је то предање? Оно што ти је поверено, а не оно што си сам изумео, оно што си примио, а не оно што си измислио». «Сачу вај поверени ти залог», – вели Апостол (1. Тим. 6, 20), то јест, талант вере ва сељенске очувај у целости и неповређености, оно што ти је поверено нека остане код тебе, то и преноси» (еп. Силвестар Малевански). На историјском плану Свето Предање претходило је Светом Писму, будући да до пророка Мојсија није постојало Свето Писмо Старог Завета, и Спаситељ је Апостоле и народ учио проповеђу и примером а не списима. Апостоли су такође, учили верне усменим путем. Записано откривење (или предање) касније је било сакупљено у канон Светог Писма. Поред тога, предање је на разне начине нашло одраза и ова плотило у делима васељенских

дефиницију Светог Предања: «Свето Предање није само видљиво и вербал но предавање учења, правила, уредби, сабора, обреда, него такође и неви дљиво и делатно даривање благодати и освештања». Уколико бисмо се зауставили на широком одређењу Светог Предања као натприродног откривења које је предато Цркви у свој различитости његових облика и начина предавања. не би било могуће разграничити појмове «Бо жанско

диферен

начин: «Док Писмо и све оно што може бити

(разликовно)

дати прецизно одређење Предању уколико кажемо да оно представља живот Духа Светога у Цркви, живот који сваком верном пружа способност да чује, да прима, да познаје истину у њој својственој светлости, а не у природној светлости људ ског разума». Тај живот и изграђујућу делатност Духа Светога у Цркви једна од црквених песама представља на следећи начин: «Све подаје Дух Свети: пророштва излива, свештенике савршава, неуке мудрости научи, рибаре богословима показа, сав сабира сабор црквени…» (Уторак св. Педесетнице. Стихира на јутрењу на стиховњи, на «Слава: и ниње».). «Живи носилац и чувар Предања јесте целокупна Црква у њеној католи чанској пуноти; и неопходно је пребивати и живети у Цркви у њеној пуноти да би се разумело Предање и да би се оно поседовало. То значи да је носи лац и чувар Предања читава Црква као католичанско тело. Предање јесте благодатно искуство или самосвест Цркве», – пише протојереј Г. Флоровски. Дакле, уколико је на историјској (хоризонталној) равни Предање сведо чанство Васељенске Цркве о ономе што је спознато у откривењу, на духовној (вертикалној) равни Предање јесте дух истине и вере она свест Цркве која живи у њој од доба Педесетнице. Свето Писмо као извор богословља. Извор хришћанског верског учења јесте божанско откривење. Свето

активности (упореди Лк. 1, 3; 2. Јов. 1, 12; 3. Јов. 1, 13; Римљ. 15, 15; 1. Кор. 7, 6 итд.). Када би писање Библије представљало дело Самога Бога, не би било могуће објаснити књижевне одлике свештених књига, као и постојање ра зличитих непрецизности – историјских, хронолошких, топографских, као и разних варијанти текста које срећемо у овим књигама. Библија је богочовечанска књига. Као што у делу човековог спасења

Божија ништа

књига одвијало

без

доприносила да свештени писац тачно одабере и прецизно

Тако је свети јеванђелист Лука најпре обавио рад историчара. Сакупио је историјске податке о животу Христа Спаситеља, уредио их, брижљиво ис тражио, а затим приступио писању Јеванђеља. Оригиналност писаца Библије највише се пројавила у књижевној форми њихових дела. Књиге Светог Писма значајно се разликују у погледу стила, по казујући индивидуалне одлике њихових аутора. Без обзира на несавршенство облика и извесне небитне непрецизности, целокупно Писмо је богонадахнуто (2. Тим, 3, 16). Свака реч Писма запечаћена је Духом Божијим. Немогуће је у Писму указати на границу где би се завршила интеракција Божијег и људског и где би отопочела само људска делатност, исто као што се у светој икони благодат не може одвојити од целокупне представе, без обзира на њену ре лативну несавршеност. Према томе, богонадахнутост се може одредити као особит утицај Духа Светога на личност писца, захваљујући којем аутор уз пуно очување свих својих снага у њиховој делатној пројави, сагласно циљевима Домостроја, обзнањује Божанско Откривење у материји речи (П. Лепорски). О богонадахнутости светих књига јасно сведочи њихов садржај. Те књиге говоре о тајнама Божанског живота које бескрајно превазилазе сваки људски разум. У њима су садржана пророштва, међу којима су се нека испунила са доласком Спаситеља, а нека чекају још на своје испуњење. Богонадахнутост Библије посведочили су пророци и Апостоли, а најзад и Сам Бог. Још у Ста ром Завету јасно је изражена мисао о садејству Духа Божијег пророцима

Канон богонадахнутих књига одредила је Црква на помесним сабори ма у IV веку. Он укључује 39 канонских књига Старог Завета које се везују за XV–V век пре рођења Христовог, и 27 књига Новога Завета написаних у другој половини првога века. Историја до нашег доба није сачувала оригинале пророчких и апостолских списа. Најстарији рукописи свештених књига који су нам познати разликују се међу собом у појединим детаљима и због тога Православна Црква (за разлику од римокатоличке) није нашла за неопходно да предност да једном тексту

– такозваном преводу седамдесеторице (Септуагинта). Православна црква признаје важан значај и јеврејске Библије, користећи један или други текст, у зависности од тога који текст у сваком конкретном случају адекватније одговара Светом Предању. На тај начин Писмо није нека самодовољна величина изнад Цркве – оно постоји у Цркви и само у њеном окриљу, у њеном непрестаном духовном искуству, у Светом Предању, може се тачно разумети. Велики значај за изграђивање теолошке терминологије, поред светопи самских и предањских, имали су и вероучитељски текстови Православне Цркве. Сва изложења вере која постоје у Православљу могу се поделити на две групе. У прву групу спадају вероучитељски текстови које је прихватила целокупна Васељенска Црква и који отуда поседују несумњиви ауторитет и догматски значај. У другу групу спадају изложења и исповедања вере која су ауторизовале поједине помесне Цркве и које имају догматски значај у зави сности од њихове сагласности са древним Предањем Цркве. Саборна одређења вере. Први Васељенски сабор 325. године издао је свој орос 4 у виду Никејског символа вере. Тај символ састављен је на осно ву крштењског символа5 Кесаријске (или Јерусалимске) цркве, у који је била унета формулација о једносуштности Сина са Оцем. Символ је поседовао васељенски ауторитет, као прецизан израз вере, на наредним Васељенских саборима – све до четвртог, укључујући и њега. Текст Никео-константонопољског символа представља резултат прераде познијих (насталих после 370. године) крштенских символа, може бити анти охијско-јерусалимских. Први пут се у саборским документима овај символ среће у актима Четвртог васељенског сабора 451. године, који је прогласио Константинопољски сабор 381. године Другим васељенским и назвао тај символ

вере поседују непорецив ауторитет, ипак, у прошлости је долазило до њихо вих допуњавања и разјашњавања. Тако на пример, Други васељенски сабор је допунио, па чак и донекле изменио текст символа вере Првог сабора, а Пети и Шести сабор допунили су христолошка одређења Трећег и Четвртог сабора. Сличне допустиве допуне и разјашњења, у случају неопходности, могу се појављивати и у будућности (архиеп. В. Кривошеин). Шести васељенски сабор је својим другим правилом утврдио догматске текстове и установе које се срећу у правилима светих Апостола, Дванаесто рице светих Отаца и девет древих помесних сабора: анкирског (приближно 314. године), неокесаријског (између 314. и 319. године), сабора у Гангри (из међу 361. и 370. године), антиохијског (341. године), лаодикијског (приближно 363–370. године), сардичког (347. године), картагинског (419. године), констан тинопољског (394. године) и картагинског (приближно 296. године, у доба свештеномученика Кипријана). У догматском погледу важне су установе помесних Константонопољских сабора: Сабор, 879–880. године, за владе светог патријарха Фотија, прогласио је неизмењивост Константинопољског символа вере и анатемисао све који га измене. По своме саставу тај сабор био је васељенски. На њему је учество вало 383 епископа, а били су заступљени свих пет патријархата, укључују ћи и римски. Папини легати потписали су одлуке Сабора, док се то у доба у римској империји ширило учење о filioque. Сабор из 1156–1157. године изложио је учење о Евхаристији. Сабори из 1341, 1347 и 1351. године изложили су учење о нетварности божанских енергија посредством којих се човек сједињава са Богом. У осно ву саборских одлука положен је Светогорски томос из 1339. године, који је саставио свети Григорије Палама. Основне богословске поставке тих сабора ушле су у Синаксар Посног триода. Ово сведочи о свеправославном цркве ном богослужбеном признању догматске важности ових саборских одлука. Исповедања вере. Исповедања вере састављана су обично у циљу по дробнијег изложења одређених поставки верског учења садржаних у Символу вере, или са циљем да се формулишу

правилу шира од Символа вере, и неретко носе полемички карактер. Исповедања се никада нису користила у литургијској пракси Цркве.

теолошким питањима – како оним наслеђеним из старине, тако и оним која су размотрена на сабору 1351. године. Важан догматски текст из позног византијског периода представља испо ведање вере светитеља Марка Ефеског, које је он прочитао на Фераро-фло рентинском лажном сабору 1439–1440. Исповедање у изразитој полемичкој форми изражава православно учењем, нарочито у вези са спорним пита њима које нас деле од римокатолика (о исхођењу

о папском примату, итд.). Такозвани Апостолски символ представља древну

(без filioque)

Русији

издања

грчких

недоречености и дуготрајне непознатости на Истоку сматра ауторитетним исповедањем Православља. Исповедање вере познато под називом Символа вере светитеља Атанасија Александријског, нема сумње, не припада Атанасију. Ово потврђује латински текст оригинала, његова непознатост до XIII века на Истоку, терминологија која не може припадати Атанасију, затим позније учење о Христу, непостојање у списима светитеља Атанасија позивања на дати символ и тако даље. Најве роватније је овај спис био састављен у VI–VII веку на југу Француске. У њему је доста добро изложено учење о Христу. Учење о Светој Тројици овде се разјашњава у духу латинске традиције, у којој божанска суштина превладава над бићима. Као исходиште Свете Тројице исповедање не признаје личност Оца, као што чине источни символи вере, него јединога Бога у Тројици. Ово је типично Августиновско богословље које је, како примећује архиепископ Василије (Кривошеин), касније резултирало појавом filioque. У западним ре дакцијама IX–XI века овај символ заиста садржи учење о исхођењу Светога Духа од Оца и Сина. Символ није био разматран ни на једном васељенском сабору и зато нема општецрквени значај, премда

XVII века,

објашњено речима. То је аскетски пут који укључује две етапе: очишћење и екстазу. У првој етапи присутан је процес сабирања сила душе, усредсре ђивања, «улажења унутар себе», очишћења ума и срца не само од сваке страсности, него и од свих помисли и слика, чулних и умних. На тај начин се достиже стање бестрашћа, исихија, стање спокојства ума и чула сабра них у јединству посредством молитве.

је учио Евномије), напротив, искуство познања Суштине своди се на познање неизрецивости, безгранич ности, недокучивости и безгрешности Бога. Према томе, за разум је овакво искуство потпуно негативно, односно апофатичко, остаје за њега тајна. Тако, свети Јован Дамаскин пише: «Бог је безграничан и недокучив, и само се јед но у Њему да познати – Његова безграничност и недокучивост». Позитиван садржај тајинственог богословља сачињава неизрециво искуствено познање и знање Бога које, будући неисказиво речима, не може бити предато путем учења другом лицу. Апофатички пут богопознања свети Оци упоређују са усхођењем про рока Мојсија на Синај, ради сусрета са Богом. Тако, заповест Божију у време синајског законодавства да се са планине отерају животиње, свети Григо рије Ниски алегоријски тумачи у том смислу да созерцање божанствених ствари превазилази знање које дају чула. Да би се појмио Бог, неопходно је ослободити се од власти уобичајених представа и појмова. Ареопагит пише да је своје усхођење на гору Синај пророк отпочео од сваковрсног очишћења себе, «после чега је чуо многогласне трубе и угледао светлости многе, које су се чисто блистале, и видео је разнолике зраке, после чега је напустио гомилу и са изабраним свештеницима достигао врхунац божан ствених усхођења. Али и овде он није беседио

Самим Богом

није ви

Он невидљив, него место где је Он стајао. И тада се Мојсије одваја од свега видљивог и свега што има моћ виђења и у сумрак

Њега Самог, будући да

постојања бића, могуће је усходити ка созерцању њиховог Саздатеља. На том путу Бог се познаје као премудри, свемогући, добри, као љубав и тако даље. Из созерцања, начина постојања твари, јасније се разуме и скривена тајна битовања Самога Бога. На самом врху катафатике, на граници са тајанственим (апофатичким) богословљем, налази се највећа тајна битовања Свете Тројице. У духовном искуству та тајна, по учењу светог Максима Исповедника, доживљава се од стране подвижника као озарење тросјајном светлошћу, као “незаборавно знање” које приближава достојне непосредном богопознању. У својим хим нама преподобни Симеон Нови Богослов

у једном Тројица. Они несумњиво јесу светлост, и светлост једна јесу Тројица, која више од сунца осветљује душу моју и ум мој орошава помрачени, и зато ме чудо утолико пре задивљује када Христос отвара око ума, јер Он је светлост, у светлости се јавља онима који виде, и они који виде опет Га виде у светлости. Зато што у светлости духа виде видиоци, и видиоци у Њему виде Сина, а ко се удо стојио видети Сина, види и Оца; онај ко види Оца, види Га у сваком случају са Сином. То се и сада, као што казах, збива у мени». Између апофатичког и катафатичког богословља нема никакве против речности. То су два узајамно повезана пута. Катафатички пут представља ослонац за апофатичко усхођење. Под различитим покровима и сликама Бог пријављује своје присуство у свету, у животу Васељене, у речима Писма, у богословљу и литургичком животу Цркве и тако даље. Овде је могуће наћи обиље живих идеја и представа које су кадре да усмере наш ум, да га прео бразе ради созерцавања твари божанствених које превазилазе сваки ум (В. Лоски). Ниједан достигнути ступањ у богопознању није коначан, него отвара низ нових ступњева. У коментару на «Песму над песмама» Свети Григори је Ниски овај полет душе ка Богу представља као тежњу невесте ка своме љубљеном. Свако ново искуство боговиђења показује се као недовољно и само подстиче још већу жеђ за познањем. Предмет стремљења душе сваки пут се измиче

духу свога учења (В. В. Болотов). Ради тога су Оци Сабора посегнули за фи лософским, а не за библијским појмовима. За означавање Природе Божанства, заједничке за Три Лица, свети Оци одабрали су реч «суштина» (грч. – «ουσία»). Три Лица Свете Тројице имају једну Божанску Суштину. Да би се искључила могућност нетачних претпоставки да та Суштина припада првенствено једном од Лица (например, Оцу), или да је Суштина равномерно или неравномерно подељена међу Лицима, било је потребно увести још један појам – «једносуштни» (грч. – ομοούσιος). Тај појам омогућио је да се са неопходном прецизношћу изрази тајна Тријединства Божанства. «Једносуштни» значи истоветни (исти по суштини, са-суштностни). Унета у Символ вере, реч «једносуштни» одређује Сина као Бога који поседује истоветну суштину као и Отац. Истовремено, овај појам поседује и тај квалитет да посредно указује на различитост Лица, пошто је бити једносуштан могуће само са неким другим, а не са самим собом. Па ипак, овај термин јаче наглашава јединство него различитост Лица. Како би се одређеније указало на реалну различитост Божанских лица, византијски Оци увели су у теологију појам «ипостас» (грч. – υπόστασις). Тај појам омогућио је означавање непоновљивости, личносног карактера сваког Лица Свете Тројице. Грчка философија није познавала тајну личности и није имала појам за означавање личности. Реч «υπόστασις» у грчкој литератури била је синоним речи «ουσία» – суштина или постојање. Свети Оци изменили су значење првог термина. «Ипостас» у теологији означава личност. На тај начин, византијски Оци нису само позајмљивали философске термине да би их преносили у теологију: они су стварали нови језик теологије, «претопили су језик философа», трансформисали га на тај начин да је он могао изражавати историјску истину – реалност личности: у Богу и у човеку, јер је човек створен по икони Божијој (В. Лоски). Личност поседује природу и у одређеном смислу је слободна у односу на њу. Ради виших циљева личност може кренути на страдања и жртвовати своју природу. Тако, човек је призван да достигне у богоподобност, што значи да је он дужан да уз помоћ Божију превазиђе,

природу.

зато свети Василије није у тринитарну теологију стриктно пренео појмове «суштине» и «ипостаси» као «општег» и «појединачног», него уз ограду да је Суштина Трију Ипостаси апсолутно јединствена. Источним Оцима било је потребно немало времена и труда како би За паду доказали правилност формулације «једна суштина и три ипостаси». Светитељ Григорије Богослов писао је да «западњаци због сиромаштва свога језика и због недостатка називља нису кадри да разликују грчке термине су штине и ипостаси», означавајући и једно и друго латинском речју substantia (супстанција). У признавању Трију Ипостаси Западу се причињавао тритеизам, исповедање трију

Три Ипостаси претпоставили

лица (persona),

стране, изазивало позорност код

(грч. – πρόσοπον)

језику означавала маску или образину, то јест нешто спољашње, случајно, а не лице. Ову терминолошку баријеру први је превазишао

Григорије

који

пои стоветио речи «ипостас» и «лице», подразумевајући под њима личност. Тек после Другог васељенског сабора било је постигнуто уједначавање теоло шког језика Истока и Запада: ипостас и лице били су признати за синониме. Ваља имати у виду чињеницу да се у неким догматским списима прави разлика између термина «суштина» и «природа». Под Суштином се увек под разумева недокучива и неизразива дубина Божанства, док је природа шири појам, који укључује Суштину, вољу и енергију Бога. У оквиру овакве терми нологије ми можемо делимично познавати Природу Бога, али нам Његова Суштина при томе остаје недокучива. Словенска богословска терминологија. Изграђивање теолошког тер миносистема жив је и динамичан процес, који се одвијао током читаве историје хришћанства, у свим епохама и културама, сведочећи о путеви ма богопознања и облицима исказивања искустава сваке помесне Цркве. У том смислу можемо говорити и о аутентичној терминологији теологије и православне духовности формираној у ареалу Pax Slavia Orthodoxa. Њени почеци везују се за делатност светих равноапостолних Кирила и Методија (сред. IX в.), који

Задонски (1724–1783), епископ Игнатије Брјанчанинов (1807–1867), епископ Теофан Говоров (Затворник, 1915–1894), епископ Августин Гуљаницки (1837–1892) и многи други истакнути преводиоци и аутентични ствараоци духовне литературе обогатили су руски терминосистем богословских наука број ним новим решењима, а та тенденција

еквивалената

обликовања

због

мери и у ХХ веку, посебно у његовој првој половини, ослањала махом на руску богословску литературу. Ипак, превођење Светог Писма (Вук Ст. Караџић, Ђуро Даничић, Лујо Бакотић, прот. Димитрије Стефановић, Емилијан Чарнић, митр. Амфилохије Радовић, еп. Атанасије Јевтић. те преводи Комисије Светог архијерејског синода фор миране 1962. године, објављивани, са извесним изменама, у пет издања од 1984. до 2002. и у најкомплетнијем издању, које укључује и девтероканонске књиге, 2011.), затим превођење богослужбених књига (арх. Јустин Поповић, прот. Лазар Мирковић, еп. Иринеј Ћирић, еп. Атанасије Јевтић, еп. Хризостом Столић, Артемије Радосављевић и др.), писање нових богослужбених текстова на српском језику, као и обимна теолошка продукција аутора формираних у другој половини ХХ века који су стекли одличан увид у токове теологије и њен језички израз и у другим срединама, допринели су изграђивању српске теолошке терминологије и лексике из сфере православне духовности на но вим основама, а у духу постојеће књижевнојезичке норме. Теолошка терминологија и лексика из сфере духовности представља отво рен систем који се перманентно богати новим јединицама. Истовремено, у том систему долаз и до стандардизације, уношења коректива, одбацивања неадекватних решења. Штавише, планско

да

минолошког апарата

Цркве

университета, 1997. – Вып. 1.- С. 131–135. У украјинској науци о језику о теолошкој терминологији објављени су радови: Бібла С. В. Джерела і шляхи формування укра їнської церковної термінології (назви церковних чинів та посад): Автореферат дис… канд. філол. наук. – Киів, 1997. – 20 с.; Горбач О. Украинская народная рели гиозно-христианская терминология и лексика//Статті к 1000-лиття христи янизации Руси-України. Мюнхен, 1991. - С. 99–146; Горбач О. Українська народня релігійно-хрестіянська термінологія й лексика// Збірник Мовознавчої Комісії На укового Конгресу в 1000-ліття Хрищення Руси-України. – Мюнхен, 1988. – С. 6–15; Коньчак И. Формирование терминологии, связанной с исламом в русском языке. На основе четырех русских переводов: Диссертация на соискание доктора гума нитарных наук. – Торунь, 2000. – 175 с.; Петрович Л. До питання церковнослов’я нізмів в українській богословській термінології// Сучасна українська богословська термінологія: від історичних традицій до нових концепцій: Матеріали Всеукр. Наук. конф. Львів, 13–15 травня 1998 р. – Львів: Вид-во Львів. Богосл. Акад., 1998. –С. 97–103; Пуряєва Н. В. Формування української церковно-обрядової термінології (назви богослужебних предметів): Автореф. дис. канд. філол. наук. – К. 2001. – 20 с.; Сучасна українська богословська термінологія: від історичних традицій до но вих концепцій: Матеріали Всеукр. Наук. конф. Львів, 13–15 травня 1998 р. – Львів: Вид-во Львів. Богосл. Акад., 1998. Најдаље се у разради ове проблематике отишло у пољској лингвистици, где налазимо монографије, тематске зборнике и радове о синхронијским и дијахронијским аспектима структуре и функционисања теоло шке терминологије из монолингвалне и конфронтационе перспективе: Kamińska M., 1993, Z problemów funkcjonowania terminologii religijnej w świadomości wiernych, [w :] Język a chrześcijaństwo, red. I. Bajerowa, M. Karpluk , Z. Leszczyński, Lublin, s. 85 –94; Kulwicka Kamińska J., 2004, Kształ towanie się polskiej terminologii muzuł mańskiej, Toruń; Karpluk M., 1999, O staropolskiej terminologii chrześcijańskiej (inspiracje czeskie), [w]: Tysiąc lat polskiego słownictwa religijnego, red. B. Kreja, Gdańsk, s. 29–35; Karpluk M., 2001, Słownictwo staropolskiej terminologii chrześcijańskiej, Kraków; Klich E., 1927, Polska Terminologia chrześcijańska, Poznań; Łapicz Cz., 2006, Z zagadnień przekładu muzułmańskiej terminologii religijnej na język polski i białoruski, [w:] Dni Adama Mickie wicza na Krymie, nr 2. Symferopol, s. 165 – 179: Łapicz Cz., 2007, Z zagadnień przekładu muzułmańskiej terminologii modlitewnej na język polski i białoruski, [w:] Z przeszłości i teraźniejszości języka polskiego. Księga pamiątkowa dedykowana Teresie Friedelównie, Toruń, s. 99 – 117; Miguta Ks. B. red., 2002, Leksykografia chrześcijańska na progu trze ciego tysiąclecia ; Szumilas D., 2001, O genezie terminologii teologiczno-moralnej i etycz nej, „SEX”, s. 17–29.

богословский энциклопедический словарь. В 2-х т. – М.: Изд. отдел Московского Патриархата, 1992. (репр. воспр. изд. 1913); Скляревская Г. Н. Словарь православной церковной культуры. – СПб.: «Наука», 2000; Словарь литургических терминов /Ред. О. В. Шайкевич, П. Сахаров. – М., 1998; б) пољској – Godyn J., 1995, Od Adama i Ewy zaczynać. Mały słownik biblizmów języka polskiego, Kraków; Warszawa; Hofman H. et. al. (oprac), 1993, Słownik słów kluczowych z religioznawstwa, Kraków; Warszawa; Komornicka A., 1994, Słownik zwrotów i aluzji biblijnych, Łódź; Korolko M.,

издавањем овог

који

номенклатуру

научног називља из ове области и њихову

пре

опште прихваћену или шире прихваћену (заступљену у уџбеницима, приручницима и општим прегледима из ове дисциплине), али по потреби и у индивидуал

1999, Leksykon kultury religijnej w Polsce. Miejsca, obrzędy, wspólnoty (z przydatkiem literackich wypisów), Warszawa; Lewicki R., 2002, Chrześcijaństwo. Słownik rosyjsko-pol ski, Warszawa; Markunas A , T. Uczyciel, 1999, Leksykon Chrześcijaństwa rosyjsko polski i polsko rosyjski, Poznań; Markunas E, Uczyciel T, 2001, Popularny słownik sakralizmów polskich i ukraińskich, Poznań; Sztolberg-Bybluk M., 1994, Podręczny słownik rosyjsko -polskich i polsko-rosyjskich terminów chrześcijańskich, Toruń; Poniatowski Z. red., 1969, Mały słownik religioznawczy, Warszawa; в) украјинској – Паламарюк В., Богословский славяно русско

словарь. – Черновцы, «Золотi литаврi», 2001.

с тим што се видски парови наводе паралелно у оквиру истог речничког чланка и визуелно издвајају ставља њем у угласте заграде. Када се рекција руског глагола разликује од рекције одговарајућег српског глагола, помоћу упитно-односне заменице истакнуте курзивом и смештене у заграду указује се на облик допуне руског и српског глагола, а дају се и одговарајући илустративни примери, нпр: молиться (кому, о чем, за кого) молити се (коме, за шта, за кога) молиться Богу молити се Богу молиться о здравии и спасении молити се за здравље и спасење мо литься о упокоении души молити се за покој душе молиться за близких молити се за најближе. Прилози настали од придева обрађују се као посебне одреднице ако имају велику употребљивост или се не могу лако препознати. Мање фреквентни или лако препознатљиви прилози овога типа не дају се у посебној одредници, па проверу њиховог значења треба тражити у придев ској одредници. Предлози су обрађени искључиво у оквирима речничких чланака посвећених променљивим речима, тако да се добије информација о синтаксичкој функцији и значењу целе предлошко-падешке конструкције. У оквиру ових одредница протумачен

§ 7. При тумачењу културолошки маркираних лексема (нееквивалентне лек сике, историзама, архаизама, лексике са конотацијом), као и лексема тежих за разумевање или слабије познатих, додатно објашњење даје се у угластој загради курзивом, увек на српском језику, нпр: беспоповщина – беспоповштина [старообредничка фракција која не признаје свете тајне, свештенослужитеље, обреде] епархиальное собрание – епархијско

[највиши орган власти у епархији, уз чије садејство архијереј управља њоме (у РПЦ)] небо – 1. небо; 2. [покров који се носи изнад главе

за време литије] покров; 3.

киворијум

погледати са

се на крају речничког чланка, после семантизације лексеме.

9. Речник садржи знатан број комплексних чланака у којима се дају изрази, устаљене конструкције и аформизми битни у унутарцрквеном комуницирању и често присутни у текстовима из сфере теологије и православне духовно сти. Такође се у њима, самим одабиром лексикографског материјала, указује и на најрелевантније сличности и разлике између српског и руског језика.

á

– аблегат [папски изасланик послат новоизабраном кардина лу или другом високом достојан ственику Римокатоличке цркве] Абсолю

Апсолут абстраги рование – апстраховање абстраги ровать – апстраховати абýна абуна [титула Митрополи та Етиопске цркве] áвва ава, духовни отац, духовник авели ты авелити [припадници хри шћанске секте из IV-V века раши рене у Северној Африци] австри йцы аустријска струја старо обредника [фракција која је при хватила Белокриницку јерархију у XIX веку ]

автокеф

лия, автокеф

аутокефалија, аутокефалност ǁ доби ться автокеф

лии

зан

академији; академ

храм при академији

– настава

é мия – академија ǁ дух

вная акадéмия – духовна академија ак á фист акатист ǁ Субб ó та ак áфиста – Акатисна субота [субо та пете седмице Великог поста] акáфистник – акатистник акáфисто – акатист [ у старообред ника: искључиво Благовештењски акатист Пресветој Богородици и Акатист Преслатком Господу Исусу Христу ] акефáлы акефали

и ты акимити, неусипајушчије, неуспављиви

аким

; надбискупија

архиепископски правосл.; надбискупски римокат. архиерéй – архијереј архиерéйский архијерејски ǁ архиерéйская слý жба – архијерејска служба; архиерé йское облачéние – архијерејске одежде, орнат; Архиерé йский чинóвник Ар хијерејски чиновник [богослужб. књига]

архиерéйство архијерејство

архиерéйствовать служити у чину архијереја

архимандри т архимандрит архипáстырский архипастирски

архипáстырство архипастирство архипáстырь архипастир, јерарх архистрати г – архистратиг

аскéза – аскеза аскéт аскета аскети зм аскетизам аскéтика – аскетика аскети ческий аскетски; аскетички ǁ аскети ческие óпыты – огледи из аскетике

за водоосвећење

бакал á вр бакалаурус, особа са завршеним првим степеном ви сокошколског образовања ǁ бакалáвр богослóвия – дипло мирани теолог са завршеним пр вим степеном високошколског образовања (bac he lor, Sac rae Theologiae Baccalaureus); стéпень бакалáвра бакалауреат, завр шен први степен високошколског образовања

бапти зм – баптизам бапти ст баптиста баптист é рий баптистеријум, крстионица бáтюшка – свештеник ǁ Благослови те, бáтюшка! Оче, благословите! бд é ние – бдење

безмитни

лекари (свети Врачи)

бесконачност

краја

безм

бескрајност

безм ó лвие – безмолвије, ћутање аскет., тиховање, исихија

безмóлвник – исихаста, безмолвник аскет.

безмóлвный безмолван, ћутљив аскет.

безмятéжный спокојан, миран

безнадёжность безнадност безнадёжный безнадан

безнакáзанность некажњеност

безнак á занный некажњен ǁ остáться безнакáзанным оста ти некажњен

безначáльный беспочетан

безневéстная (Безневéстная Дéва) која није била невеста (Неневе сна Дјева)

безнрáвственность аморалност безнрáвственный аморалан

безотлаг á тельный – неодложан, хитан ǁ безотлаг á тельно прин я ть реш é ние – хитно донети одлуку

безотнос и тельно (к чем ý) неза висно (од чега) ǁ безотнос и те льно к величин é независно од

тајне,

обреде

немање мане; не порочност, невиност, чистота, че ститост, чедност беспорóчный

беспрекоран, неока љан, који нема мане; непорочан, невин, чист, честит, чедан

беспред é льность безгранич ност, бескрајност, бесконачност, недогледност; изванредност, необичност

беспредéльный – безграничан, бескрајан, бесконачан, недогледан; изванредан, необичан

беспрест á нный непрестан ǁ пребывáть в беспрестáнной моли тве пребивати у непрестаној (непрестајућој) молитви

беспрецедéнтный без преседана, без аналогног случаја

беспристрáстность (к чемý) непри страсност; непристрашћеност

беспристрáстный непристрасан; непристрашћен

бессéменный – бесемен ǁ бессéменное зачáтие бесемено зачеће бессловéсность бесловесност бессловé сный бесловесан, неразуман

бессмéртие – бесмртност, бесмрће бессмéртный бесмртан бессмы сленность бесмисленост бессóвестность несавесност, бе савестност, бездушност; непо штење; дрскост, безобразност, бестидност, безобзирност, без очност, бескрупулозност бессóвестный – несавестан, бесаве стан, бездушан; непоштен; дрзак, безобразан, бестидан, безобзи ран, безочан, бескрупулозан

бесадр жајност; празнина, сиромаштво мисли

окрутан

бесчелов

бездушност, окру-

безду

срамотност

непоштен

бесч

изгред, испад,

бешча

бешчастан,

нство

áтельный

бесадржајан; празан, сиромашан мислима бессознáтельный

нехо тичан, ненамеран

éбреник

конкорданца; Библé йское

бщество Библијско

библ

йские перевóды прево

Библије

ó

библиограф

корист; богатство,

добро благобытиé добробитије благовéрие, благовéрность благоверност благовéрный благоверан [чин све тости канонизованих владара] ǁ благовéрный князь благовер

бл á говест звоњење црквених звона (пре почетка службе)

звоно

звони пре почетка службе

благовешћење, ши рење благе,

Пун назив

Скраћеница

Быт. Исход (2-я книга Моисеева) Исх.

Бытие (1-я книга Моисеева)

Левит (3-я книга Моисеева) Лев.

Числа (4-я книга Моисеева) Числ. Второзаконие (5-я книга Моисеева) Втор. Книга Иисуса Навина Иис. Н. Книга судей израилевых Суд. Книга Руфь Руф. Первая книга Царств 1 Цар. Вторая книга Царств 2 Цар. Третья книга Царств 3 Цар. Четвертая книга Царств

4 Цар. Первая книга Паралипоменон

1 Пар. Вторая книга Паралипоменон

2 Пар. Книга Ездры Ездр. Книга Неемии Неем. Книга Эсфирь (Есфирь)

Эсф. / Есф. Книга Иова Иов. Псалтырь (Псалтирь) Пс. Книга Притчей Соломоновых Прит. Книга Экклезиаста / проповедника

Экл. / Екл. Книга Песни Песней Соломона Песн. П. Книга пророка Исаии Ис. Книга пророка Иеремии Иер. Книга пророка Иезекииля Иез. Книга пророка Даниила Дан. Книга пророка Осии Ос. Книга пророка Иоиля Иоиль / Иоил. Книга пророка Амоса Ам. Книга пророка Авдия Авд. Книга пророка Ионы Иона Книга пророка Михея Мих. Книга пророка Наума Наум. Книга пророка Аввакума Авв. Книга пророка Софонии Соф. Книга пророка Аггея Агг. Книга пророка Захарии Зах. Книга пророка Малахии Мал. Евангелие от Матфея Мф. Евангелие от Марка Мк.

ОПШТЕПРИХВАЋЕНЕ РУСКЕ СКРАЋЕНИЦЕ ЗА НАЗИВЕ КАНОНСКИХ БИБЛИЈСКИХ КЊИГА

Евангелие от Луки

Лк. Евангелие от Иоанна Ин. Деяния апостолов Деян. Послание к римлянам Рим. Первое послание к коринфянам

1 кор. Второе послание к коринфянам

2 кор. Послание к галатам Гал. Послание к эфесянам (ефесянам) Эф. / Еф. Послание к филиппийцам Флп. Послание к колоссянам Кол. Первое послание к фессалоникийцам

1 фес. Второе послание к фессалоникийцам

2 фес. Первое послание к Тимофею

1 Тим. Второе послание к Тимофею

2 Тим. Послание к Титу Тит. Послание к Филимону Флм. Послание к евреям Евр. Первое послание Петра

1 Петр. Второе послание Петра 2 Петр. Первое послание Иоанна 1 Ин. Второе послание Иоанна

2 Ин. Третье послание Иоанна

3 Ин. Послание Иуды Иуд. Откровение Иоанна Богослова Откр.

– убрзо, одмах

– отац (духовни), учитељ; Отац

– јагње; чисто, непорочно биће; агнец

– драги камен; дијамант азъ – ја

аки – као, као да

акрида – скакавац

алавастръ – алабастер

алекторъ – петао

алкати – осећати глад

аллилуиа – слава Господу, алилуја алой – миомирисна смола

амигдалъ – бадем

аминь – нека буде тако!; заиста је тако, тачно, истина је амо, аможе – куда аможе аще – куда год аналогий, аналой – налоњ анафема – анатема ангелъ – весник, посланик; анђео анексий – нећак ароматъ – миомирисна супстанца, мирис аспидъ – змија отровница аще – ако; када аще бы – ако

потребно

А. Шичалина, 2005.

појаве црквено словенско-руске хомонимије и паронимије, о чему најпотпуније податке пружа дело О. А. Седакове Церковнославяно-русские паронимы. Матери алы к словарю. Москва: Греко-латинский

багряница – пурпурна одежда; горња хаљина римских војсковођа (порфира)

багряный – пурпурни баня пакибытия – бања поновног рођења, обновљења; крштење бденно – непрестано, без сна бдети – не спавати, бдети бедне – незгодно, тешко безблагодатный – безблагодатан; који не доноси добро; незахвалан

безблазненный – који се не да саблазнити

безгодие – ружно, неповољно време; непогода; незгода бездна – бездан; ад, преисподња

беззаконие – дело противно закону; преступање закона; грех

безлетно – бесконачно, вечно безматерний – који нема мајке безмерный – неизмеран

безмечтаненъ – спокојан, миран

безневестный – безбрачан

безочество – неотступна, упорна молба; безобзирност, дрскост

безпредстательственный – незаштићен

безприкладный – беспримеран, неупоредив

безчадие – бездетност

бервно – брвно

бесный – ђавоимани

бисеръ – бисер

благий – добри; мудри благо – добро

благоверный – православан; правоверан благовестити – јављати радосне вести; проповедати; износити нове истине благовещение – добра, радосна вест благоволити – показивати добру вољу, милост, љубав благовремение – право време благоговеинство – трепетно поштовање

– благодарење, захвалност

– са захвалношћу, захвално, благодарно

благоуветливый – снисходљив

благоутробие – састрадање, доброта срца

благоутробный – милосрдан

блаженъ – срећан

блажити – величати, прослављати, чествовати блазнити – саблажњавати

блазнитися – саблажњавати се

блато – мочвара

блещание – блистање, сјај

блистатися – блистати, сијати блюсти – чувати; држати; поштовати блюстися – чувати се бо – јер, зато што богатитися – богатити се боговещанный – који проповеда о Богу; објављен, изречен од Бога богоглаголивый – који говори у име Божије боголепно – који доликује Богу, богодолично богомерзкий – Богу противан; нечастив богоначальный – који свој почетак има у Богу, богоначалан богоносный – који у души носи Бога или непрестано мисли на Бога; богоносац богочтецъ – који поштује Бога бодренно – бодро, без сустајања болий – већи; најважнији браки – свадбена гозба

бранити – забрањивати

брань – раздор; рат; битка брашно – храна; јело бремя – бреме, терет брение – смола; влажна земља или прашина, блато бренный – земљани, узет од земље; слаб буий – глуп; луд; диваљ; дрзак; снажан былие – зеленило, трава

ваийя

гранчица

– вама (двојици)

велеречие – многоговорљивост велеречити – много говорити, хвалисати се, преузносити се; клеветати велий – велики, снажни великовыйный – надмен величествие – надмоћ; слава, хвала, прослављање вельми – веома, врло венецъ лета – венац године, годишњи круг вепрь – вепар, дивља свиња верея – катанац, преворница вержение – бацање // яко вержениемъ камене – растојање на које се баци камен вериги – окови, ланци вертепъ, вертпъ – пећина вертоградарь – вртлар, градинар Верхотворецъ – Творац небеског свода

верху – над, изнад весь – село ветвие – грање ветия, вития – искусан, красноречиви оратор ветрило – једро

ветроградъ, вертъ – врт, градина ветхий – стари, древни // ветхий деньми – који постоји од искона, вечни (о Богу)

вечеря – вечера; гозба

вечеряти – вечерати вещание – глас; проповед вжаждатися – ожеднети

вжигати, вжещи – палити, упалити взалкати – огладнети взбранный – победоносни

вземляй – који узима, који прима взимающий – који одузима

взирати – гледати взывати – вапити, викати

взыграти, взыгратися – поскочити, развеселити

истрага

вид; призор;

узиграти

влагалище – врећа

влагати – стављати у нешто; бацати

владети – господарити Владыка – владар, господар; војвода; власт

владычество – владавина; власт владящий – владајући

влазити – улазити власяница – власеница влаятися – колебати се, узрујавати се; љуљати се на таласима

влепоту – како доликује, долично влещи – вући

влияти – уливати вмале – тек; убрзо

вменити – ставити у нешто; приписати; помислити вместити – ставити; схватити, прихватити, примити вметати – бацати

внегда – када; док внезапу – изненада

внеуду – изван, споља внешнее – спољашњост внимати – пазити, пажљиво слушати // вонмем! – пазимо! внутрь – изнутра, унутра внутрьуду – изнутра, унутра внушити – ставити у уши, убедити; чути воврещи – донети, унети водворити – населити, настанити водворитися – преноћити, провести ноћ водный трудъ – водена болест водрузити – учврстити, ојачати воеже – с тим да, тако да вожделение – жудња вожделенный – жуђени,

уне – боље

унший – бољи

упитаннный – угојен, претио

упование – чврста нада

уповати – надати се

упокоити – умирити

управити – усмерити

упразднити – уништити

уранити – уранити, устати рано урезати – одсећи

уродъ – безумник

урокъ – дажбина

усекнути – отсећи; извршити смртну казну одсецањем главе

усладитися – начинити пријатним

усменъ – кожни

усопший – уснули, преминули

успение – кончина, смрт

уста – уста; усне // отверзати уста – отварати уста, проговарати; заградити уста – заћутати; ућуткати

усыренный – препун зеленила

усыритися – згушњавати се; дебљати; огрубљивати

утварь – украси

утолити – утишати, смирити

утре – сутадан изјутра

утреневати – рано устајати; молити се изјутра

утро – рано, изјутра

ухание – мирис

ухлебити – нахранити

учреждение – ручак, послужење ущедрити – показати милосрђе, милост

уязвити – ранити, убогаљити Ф

фиалъ – чаша, бокал

фимиамъ – тамјан

финикъ, финиксъ – палма Х

халуга – плот; удаљени крај

– прослављање

хврастие – четина

хищение – пљачка

хлябы – устава, брана; бездан

ходатай – посредник, заступник

хотение – воља

храмина – дом, кућа

хранило – стража

цевница – свирала, фрула

целити – лечити, исцељивати

целование – пољубац; поздрав

целовати – љубити; поздрављати

целомудрие – целомудреност, чистота телесна и душевна целъ – здрав; незлобив, непорочан Ч

чадо – дете; чадца – деца часть – део; жреб; удео, судбина чаяти – чекати, ишчекивати чванъ – крчаг

человечь – човечански, људски, човечији

червлен – пурпурно црвен

чермнетися – црвенети се

чертогъ – одаја, спаваћа соба чесати – сабирати

чести – читати

четверицею – четири пута

чий – чији

чинити – правити, састављати

чинъ – поредак, устав

членовныя – чељуст

чресла – крста

чтити – поштовати

чудитися – дивити се

чути – осећати Ш

шататися – бунити се, ширити немире, метеж шепотникъ – тајни клеветник ширший – шири; најшири

шуица – лева рука

щедрити – показивати милосрђе, награђивати

щедрота – милост

ядца – прождрљивац, сластољубив човек

ядь – јело, храна

яже – која

язвина – јазбина, легло, брлог; гнездо языкъ – 1. народ; незнабожац языкъ – 2. језик, говор язя – немоћ, болест; чир яко – као; зато што, пошто яко да – да би

яковъ – какав

якоже – будући да; када

яремъ – бреме, товар, јарам ясти – јести