Компарација кроз лексику и семантику - Сања Куљанин by IK Jasen

Сања Куљанин

КОМПАРАЦИЈА КРОЗ ЛЕКСИКУ И СЕМАНТИКУ

Сања Куљанин

КОМПАРАЦИЈА КРОЗ ЛЕКСИКУ И СЕМАНТИКУ

Београд 2017

Библиотека Језикословље Уредник Михаило Шћепановић Сања Куљанин КОМПАРАЦИЈА КРОЗ ЛЕКСИКУ И СЕМАНТИКУ Рецензенти Проф. др Милош Ковачевић, Филозофски факултет Пале Проф. др Миланка Бабић, Филозофски факултет Пале Проф. др Сања Ђуровић, Филолошко-уметнички факултет Крагујевац Издавач ЈАСЕН Дечанска 12, Београд тел. 011 32 86 339 www. ikjasen.com jasenbook@gmail.com За издавача Војо Станишић Корице Мирко Тољић Припрема за штампу Александар Костић

САДРЖАЈ 0. УВОД.................................................................................................. 7 1.

ТЕОРИЈСКЕ ПОСТАВКЕ КОМПАРАЦИЈЕ......................... 13

2. ЛЕКСИЧКИ АСПЕКТ КОМПАРАЦИЈЕ................................ 31 2.1. Лексичко-граматичка компарација...................................... 32 2.1.1. Перифрастичка узлазна компарација................................ 34 2.1.2. Перифрастичка силазна компарација................................ 48 2.1.3. Лексички аспект компарације индеклинабилних придјева ................................................. 60 2.1.4. Перифрастички компаратив у поредбеној синтаксичкој конструкцији ........................ 73

2.2. ЛЕКСИЧКА MОДИФИКАЦИЈА КОМПАРАТИВА......... 75 2.2.1. Модификација компаратива партикулама....................... 77 2.2.1.1. Модификација компаратива партикулом све......78 2.2.1.2. Модификација компаратива партикулом још ....84 2.2.1.3. Модификација компаратива партикулом што...91 2.2.2. Модификација компаратива прилозима (мало, много, знатно, далеко, ништа, нешто)................ 94 2.2.3. Компаратив у саставу устаљених израза (брже-боље, више или мање / мање или више, ни мање ни више).................................................................... 105

2.3. ЛЕКСИЧКО-ГРАМАТИЧКЕ СУПЕРЛАТИВНЕ КОНСТРУКЦИЈЕ .................................................................. 112 2.3.1. Модели лексичко-граматичког суперлатива................... 113 2.3.2. Градација у оквиру суперлатива......................................... 126 2.3.2.1. Еквативни инклузивни суперлатив.................... 127 2.3.2.2. Диферентивни инклузивни суперлатив............ 134

2.3.2.3. Апсолутни диферентивни суперлатив............... 135 2.3.2.4. Релативни ексклузивни суперлатив.................... 138 2.3.3. Експресивне суперлативне синтагме ............................... 139 2.3.3.1. Синтагма супстантив +над+супстантив........140 2.3.3.2. Синтагма супстантив + ген. супстантив.........146 2.3.3.3. Синтагме типа сам самцит...................................149

2.4. ЛЕКСЕМЕ С ГРАДАЦИОНИМ ЗНАЧЕЊЕМ................... 150 2.4.1. Лексеме у функцији елативног значења или прекомјерног степена........................................................... 160 2.4.2. Лексеме у функцији суперлативног значења или великог степена.............................................................. 173 2.4.3. Лексеме с интегралном семом пуног степена ................ 193 2.4.4. Лексеме с интегралном семом непотпуног степена............................................................... 201

ЗАКЉУЧАК.......................................................................................... 217 ИЗВОРИ................................................................................................. 229 ЛИТЕРАТУРА....................................................................................... 232 РЕГИСТАР ИМЕНА........................................................................... 237 О аутору............................................................................................. 239

0.УВОД У процесу комуникације и успостављања контакта с другим члановима своје језичке заједнице човјек свакодневно именујући ствари, бића, појаве истовремено оцјењује и процјењује њихове особине и својства. Он непрестано позитивно и негативно вреднује разноврсне естетске и моралне квалитете, оцјењујући не само друге него и себе и све што га окружује и прати кроз живот, а при таквом квалификовању изражава различит степен и нијансе заступљености одређених особина или својстава. При том он „систематизује свет свеколике варијације, појаве и судове о њима подвргава разврставањима на скалама градуелности, интензитета (по принципу скаларности, дискретности, континуалности, постепености, степеновања, рангирања)” (Радовановић 2009: 11). А градација се у свом основном значењу употребљава за изражавање степеновања, тј. постепеног пораста или опадања неке особине, својства, што подразумијева уочавање степена разлике дуж какве скале (Кристал 1988: 85). У основи градације увијек је поређење, а „приликом поређења двају или више предмета може се испитивати да ли је нека њихова заједничка особина код оба (свих) предмета испољена у истом степену или је код неких изражена више, а код других мање” (Катнић Бакаршић 1996: 23). Компарација или поређење, са осталим семантичко-граматичким категоријама с којима је више или мање у додиру, тема је и предмет наше анализе. Прво ћемо указати на теоријске поставке и статус у граматичкој и научној литератури компарације као граматичке категорије придјева / прилога, а затим ћемо представити и друге могућности градирања, степеновања, али са лексичко-семантичког аспекта, у свим функционалним стиловима веома фреквентне начине изражавања компарационих значења у српском језику. Градација се проучава и у стилистици и у теорији књижевности, а и на лингвистичком, језичком плану, како је ми овдје и анализирамо, у оквиру компарације, граматичке категорије придјева и с њиховим средњим родом хомоформних прилога. Ова граматичка категорија наводи се у оквиру обраде придјева у свим србистич7

КОМПАРАЦИЈА КРОЗ ЛЕКСИКУ И СЕМАНТИКУ

ким (сербокроатистичким) граматикама на уобичајен, стереотипан начин и у општим цртама. Међутим, компарација, градација, степеновање особине или својства подразумијева много комплекснији аспект анализирања од у граматикама обрађених синтетичких морфолошких компаратива и суперлатива. Да је заиста ријеч о сложеним језичким изразима, могу потврдити занимљиви наводи у вези са компарацијом из књиге о проблему односа језика и свијести (Лурија 2000), гдје аутор настоји зближити основне тезе у руској психолошкој науци са основним подацима савремене лингвистике када говори о психолошком грађењу реалног говорног исказа и факторима који одређују тешкоће у схватању сложенијих облика исказа или сложенијих облика синтагматске организације говора, означених као комуникације односа (преношење логичких односа), за разлику од комуникације догађаја (преношења саопштења о извјесним конкретним, очигледним појавама). А међу најтипичније језичке конструкције за изражавање комуникације односа сврстане су компаративне конструкције – чији је задатак објашњавање односа између два самостална објекта путем њихове компарације. Наводи се нпр. конструкција Оља је свјетлија од Каће, гдје је за њено схватање неопходна претходна пресупозиција да је и Каћа свијетла и допунска трансформација …а Оља је још свјетлија. Тешкоће у схватању настају ако се испитанику постави питање које уводи фактор инверзије: Оља је свјетлија од Каће. Ко је, онда, тамнији? Посебну сложеност компаративне конструкције добијају када се у њих укључи још један елемент. Управо због тога истраживање разумијевања компаративних конструкција ушло је у психолошку праксу као тест интелигенције. Класичан примјер компаративних конструкција које се примјењују за испитивање интелигенције јесте Бертов тест: Оља је свјетлија од Соње, али је тамнија од Каће (Лурија 2000: 205-206). Да бисмо илустровали како компарациона, наизглед једноставна конструкција може бити компликована, навешћемо на који начин се она дешифрује. Посебну тешкоћу у процесу декодирања представља наведени примјер троструке компарације која укључује поређење према различитим (супротним) обиљежјима. „Дешифровање оваквих конструкција показало се толико сложеним да су оне почеле да се примењују у специјалним испитивањима анализе интелектуалних процеса. (…) Основна тешкоћа у овој конструкцији састоји се у неопходности да се симултано уста8

Увод

нови однос између три субјекта (Оља – Соња – Каћа), при чему су односи међу њима грађени на супротним обележјима („светлије” – „тамније”). Програм декодирања ове конструкције састоји се у томе да се она рашчлани на низ саставних делова, да се јасно установи на који се од чланова конструкције односи дато обележје и да се трансформише поређење по два супротна обележја у поређење по једном обележју. Због тога се декодирање ове конструкције остварује према следећем програму: (1) издвајање апсолутног обележја („Оља је такође светла”), (2) замена сужене компаративне конструкције („Оља је светлија од Соње”), другом, широм конструкцијом („Соња је тамнија од Оље”, „Оља је светлија од Соње”), (3) трансформисање другог супротног обележја („тамнија”) у већ раније употребљено позитивно („Оља је тамнија од Каће” = „Каћа је светлија од Оље”) и (4) обједињавање сва три елемента конструкције (Оља – Соња – Каћа) у један сукцесиван низ („Оља је светлија од Соње”, „Каћа је светлија од Оље” или „Соња је тамнија од Оље”, „Оља је тамнија од Каће”), што као резултат даје компаративни низ према једном скраћујућем обележју. Овако сложен програм деловања готово је недоступан за непосредно оцењивање и због тога је мали број оних који су у стању да ову конструкцију декодирају одмах напамет: обично се то ради ширењем јединствене шеме у низ сукцесивних радњи које садрже одговарајуће трансформације” (Лурија 2000: 268-269). Наизглед једноставне, ове конструкције, очигледно је, могу бити веома сложене, због чега нас управо и могу заинтересовати. Као увод у тему може послужити и одређивање градације у Енциклопедијском речнику наука о језику: „Многе категорије су усмерене или градуиране. То значи да њихови чланови стоје у утврђеном линеарном поретку (…) који се може утврдити ослањањем на различита, конвергентна мерила. На пример, да би се утврдила усмереност једне категорије придева, најпогодније је на њене чланове применити квантитативне модификаторе типа мање него, скоро, само, више него. Наиме, тек усмереност категорије којој припада модификовани члан даје смисао сваком од тих модификатора. Они, редом којим смо их навели, значе 'испод', 'мало испод', 'не изнад' и 'изнад'. Знајући, из искуства, да само млако значи 'не топлије од млаког', и знајући, с друге стране, да само значи 'не изнад', можемо закључити да постоји једна категорија унутар које се топло налази 'изнад' млаког. Исто тако, пошто само свеже значи 'не хладније 9

КОМПАРАЦИЈА КРОЗ ЛЕКСИКУ И СЕМАНТИКУ

од свежег', хладно се, закључујемо, мора налазити 'изнад' свежег…” (Дикро, Тодоров 1987: 203-204). Сложеност компарације и градације вјерно су показали претходни одломци, у којима је већ на неки начин назначено да се вредновање квалитета и његово распоређивање према степену заступљености може изразити граматичким, лексичко-граматичким и лексичким средствима. Овим категоријама обухвећени су осим придјева, како смо већ напоменули, и неки прилози, који и сами подлијежу компарацији, али и количински и прилози са градационим значењем, са својим функцијама модификовања, квантификовања, степеновања, који на лексичком нивоу изражавају степен заступљености садржаја исказаног лексемом уз коју стоје. Сличну функцију имају и партикуле које су укључене у модификацију значења особине у оквиру истог степена – компаратива, а у одређеним, на неки начин устаљеним конструкцијама за исказивање веома високог степена заступљености неке квалификације учествују и именице (нпр. питање свих питања, мајстор над мајсторима), па и сами придјеви (нпр. пун пунцат). Дакле, компарација као граматичко-семантичка категорија веома је комплексна, јер је степеновано изражавање особине обимно и обухвата различита језичка средства. Када се граматичка покажу недовољно прецизним, сродност са другим категоријама, прије свега са квалификацијом и квантификацијом (в. Пипер и др. 2005: 830-914) омогућава изражавање и другим средствима, не само граматичким, или у садејству с граматичким. Компарација је и специфична по томе што се истовремено односи и на квалитет и на квантитет. Лексички садржај ријечи подложних компарацији увијек имплицира квалитет, а граматичка средства и могућност удруживања у спојеве с другим ријечима, партикулама и прилозима, дају јој одлике квантификативности. Наравно, немогуће је обухватити и анализирати све начине лексичког аспекта компарације јер су то разноврсне конструкције са идиолекатским и стилистичким обиљежјем. А семантичко нијансирање степена заступљености неке карактеристике, квалификације, које се експлицира лексемским спојевима с том интенцијом и број лексема које се јављају нпр. само у конструкцијама прилог / партикула + придјев / прилог нису ограничени и непрекидно се 10

Увод

повећавају, јер је градација веома подложна утицају прагматских и других фактора. У процесу комуникације говорно лице користи одређене језичке јединице, повезујући на прагматичком плану семантичке категорије са одговарајућим формалним језичким јединицама, јер је структура језика укоријењена у значењима која говорник жели пренијети у процесу комуникације. Све претходно наведено везује се за семантичке категорије квалификативности и квантификације, које су највише међусобно повезане управо преко категорије градуелности. Будући да, послије основних поставки о компарацији као граматичкој категорији, у први план стављамо градирање лексичким средствима, нагласићемо да ријеч заузима централно мјесто у формирању људске свијести. „Она означава ствари, истиче обележја – особине, радње и односе. Реч обједињује објекте у познате системе, другим речима, кодира наше искуство” (Лурија 2000: 33). Ријеч се не посматра само као јединица језичког система него и с обзиром на њену улогу у комуникационом процесу, а при анализи се морају увијек узети у обзир њено мјесто у контексту, синтагматски лексички односи и модификације којима лексичко значење подлијеже у контексту, при чему се имају у виду и специфични субјективни и објективни услови и околности у којима се одвија комуникациони процес.

1.ТЕОРИЈСКЕ ПОСТАВКЕ КОМПАРАЦИЈЕ У свим граматикама српског (српскохрватског) језика, у оквиру обраде придјева и прилога, објашњава се компарација (поређење) као граматичка категорија карактеристична за квалитативне (описне) придјеве и с њиховим средњим родом хомоформне прилоге1, под којом се подразумијева могућност степеновања особине, својства или уопште неке квалификације изражене придјевом или прилогом. У вези с тим, у свим граматикама се наводи трочлана компарациона парадигма (позитив, компаратив и суперлатив) и начини творбе компаративних и суперлативних облика. Општепознато је да је компарација граматичка категорија заснована на степену заступљености неке особине именичких појмова, који се пореде, предмета или бића који посједују исту особину у неједнакој мјери (в. Баотић и др. 1991: 37; Станојчић, Поповић 1997: 87; Силић, Прањковић 2005: 138). Компарација се обично дефинише као граматикализована тростепена градација при чему се различит степен исте особине изражава посебним обликом придјева (прилога), и то тако „што основни придев (позитив) означава основну, позитивну особину; први ступањ (компаратив) казује особину у вишем степену од оне која се означава основним придевом; а други ступањ (суперлатив) показује да појам који он одређује – означену особину има у највишем степену између свих појмова с којима се пореди” (Стевановић 1991: 253). Уколико се поређење особина двају појмова остварује у конструкцији с основним обликом придјева (позитивом), ријеч је о еквативу, којим се изражава једнак степен особине или својства код два појма која се пореде. За еквативне конструкције карактеристична форма је као (и)/ колико (и) + номинатив, (као нпр. Марко је висок као/колико и Петар). Однос између појмова који се пореде може бити и диферентивни, а остварује се у конструкцијама с компаративом или суперлативом придјева (или прилога). Такав однос 1

„Модално-модификативни прилози имају исти облик као и придеви (у средњем роду једнине) од којих су изведени: лéпо дете – лêпо певати; мâло дете – мaло радити. Разликују се само по акценту” (Мразовић 2009: 456).

КОМПАРАЦИЈА КРОЗ ЛЕКСИКУ И СЕМАНТИКУ

подразумијева облике који изражавају неједнак степен особине или својства при поређењу два појма или више њих. „У диферентивним конструкцијама с компаративом други члан поређења реализује се или у форми од + генитив или у форми него + номинатив (нпр. Иван је старији од Петра / него Петар), док се у конструкцијама са суперлативом други члан поређења изражава или формом од + генитив или формом међу + инструментал, или пак у форми између + генитив (нпр. Иван је најстарији од њих / међу њима / између њих)” (Ковачевић 2009: 27). На ову форму поредбеног појма, који се може експлицирати уз позитив, компаратив и суперлатив, у оквиру обраде компарације указује се само у мањем броју граматика (нпр.: Барић и др. 1997: 181: „Тако се именица која значи оно чему се особина приписује у мањој мјери уводи приједлогом од (с генитивом) или везником него (с номинативом), нпр. Камен је тврђи од земље. – Камен је тврђи него земља; а уз суперлатив стоји генитив с приједлогом од или између, односно инструментал с приједлогом међу: Између драгога камења најтврђи је дијамант. Авион је најбржи међу превозним средствима”). Позитив: У оквиру трочлане парадигме, позитив се одређује као основни облик придјева, којим се означава да особина постоји, без обзира на њен интензитет (нпр. „црн обележава сваки предмет црне боје: црне очи, црн облак, црна коса. Марина коса није тако црна као Зоранова. Јованкина је коса за нијансу светлија од Мирине, али је ипак црна” (Симић 2002: 145). Компаратив: Средњи члан трочлане компарацијске парадигме јесте компаратив и у том систему облика поређења он означава особину у вишем степену од оне исказане позитивом придјева (прилога) или, друкчије речено, „компаративом се изражава виши степен заступљености неке особине код једнога од двају у поредбену везу доведених предмета, бића или појава. Компаративну конструкцију чине: а) два појма у поредбеној вези – поређеница и поредбеница2, б) придјев или прилог у компаративној форми, и в) ре2

„Лингвистичка литература не нуди термине за чланове релативне поредбене конструкције, него се они називају првим и другим чланом поређења, односно чланом који се пореди и чланом са којим се врши поређење. Да бисмо избјегли те описне конструкције, ми ћемо у овоме раду у конструкцијама релативног поређења јединицу којом се изражава први члан поређења, односно члан који се пореди, називати поређеницом, док ћемо синтаксичку јединицу којом се изражава други члан, члан с којим се врши поређење, звати поредбеницом” (Ковачевић 2009: 28).

Теоријске поставке компарације

лациони појам, појам који у релацију, суоднос доводи поређеницу и поредбеницу (предлог од или лексема него), као нпр. Марко је виши од Петра / Марко је виши него Петар; Марко ради више од Петра / Марко ради више него Петар. Управо због постојања релационог појма као 'релатора' – оваква се компарација назива релативном компарацијом” (Ковачевић 2015: 411). У вези с компаративом граматике заступају тај јединствени став да се њиме изражава виши степен заступљености неке особине у једноме од два предмета, бића или појаве који се пореде, те да се тиме прецизно и сажето описују нијансе особина исте врсте код више предмета (Симић 2002:146). Граматике су углавном јединствене и када је ријеч о томе како се гради компаратив и у класификацији придјева и прилога према критеријуму могућности употребе једног од три компаративна суфикса: -ји (црњи, бржи, јачи, строжи итд.), углавном имају једносложни придјеви, гдје фонема ј из наставка -ји условљава јотовање основинског консонанта; овдје су и двосложни придјеви на -ек, -ок, -ак, који у компаративу губе наведене лексичке наставке (далек – даљи, висок – виши, сладак – слађи), затим наставак -ији (старији, оштрији, тужнији, мањи број придјева с једносложном основом и придјеви с вишесложном основом) и -ши (три придјева која наводе све граматике љепши, лакши, мекши). Једина разлика у вези с наставком за грађење компаратива јеста та што у неким граматикама њихови аутори као наставке за компаратив издвајају -ј, -иј, -ш, на које затим додају наставке за мушки, женски или средњи род (-и, -а, -е) (Силић, Прањковић 2005; Станојчић, Поповић 1997). Осим што се компаративом исказује различит степен испољености извјесног својства у најмање два његова носиоца, овим обликом се изражава различит степен испољености неке особине или својства и у оквиру истог носиоца те особине, тј. у најмање два његова дијела. Ако се изражава различит степен својства у два његова носиоца, ријеч је о спољашњем компаративу (нпр. Гвожђе је тврђе од злата), а ако се испољава различит степен својства у оквиру једног његовог носиоца, ријеч је о унутрашњем компаративу (нпр. Море је у дубини хладније него на површини). „У структури реченица са унутрашњим основним компаративом назив основног носиоца својства, чији се интензитет испољавања у различитим његовим деловима пореди, обично се не понавља, иако такво по15

КОМПАРАЦИЈА КРОЗ ЛЕКСИКУ И СЕМАНТИКУ

нављање у неким, лексички ограниченим случајевима не би било неправилно (нпр. Ваздух је на висини топлији него/ што је топао / ваздух при земљи), а на његове делове, као на носиоце особине чији се степен испољавања пореди, упућује се именовањем тих делова, или употребом речи које их на неки начин одређују, нпр.: Почетак романа је интересантнији од његовог краја” (Пипер и др. 2005: 852). Суперлатив: Највиши степен заступљеност неке особине у неком (неким) од више предмета које поредимо изражавамо обликом суперлатива, а општепознато је да се тај степен компарације гради помоћу префикса нај-3 испред компаратива (и правилне и неправилне / суплетивне компарације), нпр.: најбржи, најслађи, најмањи, најбољи, најгори. О суперлативу се врло кратко у свим граматикама наводи да се тим обликом „исказује највиша заступљеност неке особине именичких појмова који се пореде, предмета или бића који посједују исту особину у неједнакој мјери” (Баотић и др. 1991: 38). Суперлатив се може дефинисати и као „општи диферентив са значењем јаче или слабије испољености неког својства у једном члану поређења него у остатку целине или скупа којој он припада, као другом члану поређења” (Пипер и др. 2005: 855). У оквиру релативног суперлатива значење придјева (прилога) налази се изнад свих преосталих вриједности. „У поредбеној конструкцији се може именовати појам који означава скуп из којег се нешто одабрано истиче: Петар је најстарији човек у селу. Придев у суперлативу се не јавља само у ситуационој конструкцији (…) већ се и помоћу предлога међу везује са именом појма са којим се пореди, при том је важно да се име појма налази у множини: Петар је најстарији међу сељацима.” (Мразовић 2009: 323-324). У граматичкој литератури, на основу критеријума испољености особине у другом члану поређења, разликује се основни, ужи и најужи суперлатив. Значење основног суперлатива заступљено је у конструкцијама у којима се 3

Нај- је „формант сасвим посебне врсте, будући да не ствара нове речи као други префикси, него обавља чисто граматичку функцију грађења суперлатива, а он је готово неограничено продуктиван, јер се употребљава за све описне придеве, али подложан посебном граматичком ограничењу управо због тога што се спаја само с обликом компаратива” (Клајн 2002: 215). С. Бабић (1986: 330) тврди да се у „публицистичком језику нај- употребљава и као именички префикс, наводећи примјере (писане углавном са цртицом) нај-браћа, нај-дар, нај-маневар, најплаћа, нај-филм и још неколико сличних. У фамилијарном односу могуће су реченице типа „за мене је ово нај-филм”, али то је слободно стилско средство, које своју афективност заснива управо на анонимној употреби придјевског префикса уз именицу, међу глаголским (највољети и најжељети) и прилошким (најпослије, највећма итд.)”.

Теоријске поставке компарације

не истиче степен испољености особине у другом члану поређења, нпр. Она је најљепша у разреду; Они су најуспјешнији у тиму. Ужим суперлативом „истиче се да и сви други чланови у поређењу имају врло изражену особину која се првом члану поређења (елементу или делу тога скупа) приписује као најизраженија, нпр. То су били најпознатији међу познатима” (Пипер и др. 2005: 856). Други члан поређења у оваквим конструкцијама може бити изражен инструменталом с предлогом међу (као у наведеном примјеру) или локативном конструкцијом, нпр. У тој групи даровите дјеце она је била најдаровитија. У конструкцијама са најужим суперлативом и сви други чланови у поређењу имају суперлативно изражену особину, али се првом члану приписује као најизраженија, тако да у тим конструкцијама имамо двоструки суперлатив, нпр. Такмичиле су се најљепше међу најљепшима (Исто: 856). Квалитативни придјеви: Облике компарације, како се констатује у граматикама, немају сви придјеви. Ту могућност имају квалитативни (описни) придјеви, који означавају инхерентне особине. Али треба напоменути да ни сви описни придјеви (не само индеклинабилни) немају облике компарације. То је примијетио и А. Белић (2000: 167): „Има придева који по природи својој не могу имати поређених ступњева, јер имају особину у потпуности заступљену (мртав, го, дивљи, нијем, шупаљ, зимски, овдашњи итд)”. Разлог што неки описни придјеви не могу образовати компаративне облике је двојак: „1. семантички – ако је особина коју показује придев дата са неким податком о њеној количини (тип двочлан, троспратни, полумрачни и сл.; бледожут, и сл.; превелик, повелик, накрив, млађан и сл.; безизузетан и сл.). 2. морфолошки – код придева код којих је компарација као појава могућа, али који се не осећају довољно као придеви, било зато што је њихова припадност другој категорији речи врло жива (тип задовољавајући), било зато што немају основне особине придевских речи у чијој су функцији употребљени (одсуство деклинације и моције рода, тип батли, шик)” (Игњатовић 1962:129). Међутим, у граматикама се ријетко наводи да међу описним придјевима има и оних који не подлијежу компарацији, као што су претходно поменути, али и нпр. округао, зеленкаст, јајолик и др., те да се у савременом српском језику употребљавају многобројни индеклинабилни придјеви страног поријекла, нпр.: беж, 17

КОМПАРАЦИЈА КРОЗ ЛЕКСИКУ И СЕМАНТИКУ

браон, бордо, кул, ин, фенси, фит, екстра, гала, фер, гранд итд., који не могу градити граматички синтетички компаратив и суперлатив. Односни (релациони) придјеви: Ови придјеви означавају својство које објекат добије према вези с неким другим објектом или појавом. Односни придјеви, за разлику од описних, немају облике компарације (осим када имају облик и функцију описних, нпр. Понашање првих је кримаинално, а понашање других још криминалније) (Пипер и др. 2005: 833). У свим граматикама такође се констатују да градивни придјеви употријебљени са својим основним значењем немају облике компаратива и суперлатива. Међутим, уколико се употријебе метафорски, они те облике могу имати (Нисмо видјели златније дијете од њега; Он је најзлатније дијете у разреду), али они тада мијењају своје значење, тј. постају описни, јер више не означавају материју, него особину. Такав је случај и са придјевима са значењем потпуног одсуства / присуства нечега (бос, го, жив, мртав), који такође немају облике компаратива и суперлатива, али уколико се употријебе с пренесеним значењем, и они те облике могу имати (Они су голији и босији од било кога; Он је најживље дијете у разреду), „а и неки присвојни релацијски придјеви каткад могу изгубити присвојност а попримити значење особине па се тада степенују, нпр. људски, људскији, најљудскији” (Баотић и др. 1991: 39). Треба додати да се не пореде ни придјеви који се односе на вријеме и мјесто, тј. референцијални придјеви (нпр. јучерашњи, овдашњи). У граматикама се наводе и мјесни придјеви (горњи, доњи, средњи, крајњи), који се јављају само у облику компаратива. У Граматици српског језика за странце прецизније се наводе придјеви који немају поређење: „Класификативни придеви: лекарски, филозофски, сеоски, школски и др.; придеви порекла: бечки, београдски, париски, швајцарски и др.; квантификативни придеви: први, пети, десети, тројаки, двоструки и др.; придевски употребљени адвербијални партиципи презента: носећи (стубови), одговарајући (број), освежавајући (напитак) и др.; придеви који сами по себи значе највиши степен нечега: апсолутни, максимални, првокласни, тотални и др.; придеви који обележавају одређене облике: цилиндрични, квадратни, округли, правоугаони и др.” (Мразовић 2009: 315).

Теоријске поставке компарације

У граматикама се увијек наводе и придјеви који имају суплетивне (допунске) компарацијске облике (добар, бољи, најбољи; зао, гори, најгори; мали/мален, мањи, најмањи; велик, већи, највећи). Прилози: Када је ријеч о прилозима, они су сврстани међу пет непромјењивих врста ријечи, али наводи се да прилози изведени од придјева суфиксом -о/-е и мали број прилога за мјесто и вријеме могу имати компарацију која је иста као код одговарајућих придјева средњег рода у једнини (нпр.: Његов пријатељ љепше прича од њега; Наши рођаци станују још даље од нас; Ми устајемо рано, а наши рођаци још раније, а пријатељи најраније) (Мразовић 2009: 462-463), због чега се понекад наглашава и њихова дјелимична промјенљивост, па у новијим граматикама можемо наћи и термин полупромјенљиве или дјелимично промјенљиве ријечи (в. Ломпар 2016: 330). Међутим, има аутора који негирају ову категорију код прилога и сматрају да није потребно прилозима приписивати ни дјелимичну промјенљивост: „(…) будући да се прилози творе од описних придјева поприложењем, или суфиксима -о, -е, то се може рећи да се творе од компаратива и суперлатива придјева” (Бабић и др. 1991: 721). Релативна и апсолутна компарација: Када се говори о компарацији, обично се истиче значење вишег степена заступљености особине по којој се пореде два или више појмова, што, и према структурно-синтаксичком критеријуму, подразумијева релативну компарацију, о којој је ријеч увијек кад се уз позитив, компаратив или суперлатив наводи поредбени појам у некој од поменутих форми. Облици компаратива и суперлатива могу се употријебити у исказу и без навођења релационог компаративног елемента и без експлицирања другог члана поредбене парадигме, а таква конструкција представља апсолутну компарацију. Међутим, наведени термини, и релативна и апсолутна компарација, ријетко се помињу при обради компарације у граматикама. Једино се у Граматици српскохрватског језика за странце (Мразовић, Вукадиновић 1990), као и у новом издању, Граматици српског језика за странце (Мразовић 2009), у оквиру компарације говори, у посебним поднасловима, и о релативној и о апсолутној компарацији. У оквиру релативне наведене су већ поменуте поредбене конструкције, а у оквиру апсолутне компарације показује се у ствари инфериорност компаративног облика, за чије је остварење важан услов да такав компаратив не 19

КОМПАРАЦИЈА КРОЗ ЛЕКСИКУ И СЕМАНТИКУ

смије бити употријебљен у реченичним конструкцијама гдје се експлицитно пореде два појма. Зато ћемо посебно указати на основне карактеристике и једног и другог вида компарације, релативног – када се пореде два експлицирана објекта, и апсолутног – када се други члан поређења не експлицира. Релативна компарација: Када се говори о релативној компарацији као граматичкој категорији придјева (прилога), о облицима морфолошког, синтетичког компаратива и суперлатива, оствареним у поредбеној конструкцији, степен особине или уопште неке квалитативности који се приписује поређеници највиши је само у међуодносу са другим чланом поређења (компаратив) или у међуодносу са осталим појмовима у поредбеници (суперлатив), тако да ни у једном ни у другом поредбеном члану та квалитативност не мора бити заступљена у пуном или високом степену у односу на неку уобичајену норму. На то утиче семантика самих придјева (и одговарајућих прилога). Дакле, осим структурно-синтаксичког критеријума, присуства релатора и експлицирања поредбеног члана у компаративној конструкцији, на значење релативности поређења утиче и семантика лексеме којом су оквалификовани чланови поређења. У вези с тим постоји и семантичка класификација придјева која се темељи на узајамном односу позитива и компаратива. Такву класификацију, засновану на тезама А. Вјежбицке (1971), урадио је А. Мељчук (1994: 102-103) и издвојио три групе придјева: 1. параметарски придјеви – компаратив је мање сложен од позитива, значење позитива се заснива на компаративу. Такви се придјеви могу односити на три типа комуникативне ситуације: а) компаратив дозвољава употребу позитива на оба објекта поређења (нпр., ако кажемо „Марко је виши од Петра”, можемо обојицу окарактерисати као високе, с тим да је код првог израженији степен заступљености садржаја придјева висок, што наравно може бити детаљније спецификовано: мало виши, много виши, знатно виши и сл.); б) компаратив дозвољава употребу позитива само на први објекат (нпр. у наведеној реченици можемо само први објекат, тј. Марка одредити као високог, а не Петра); в) компаратив не дозвољава употребу позитива ни према једном од објеката који се пореде (ниједном од њих не можемо приписати својство 'висине', што значи да ниједан од њих двојице, према некој уобичајеној норми, није висок, тј. и један и други су ниски, али се жели само нагласити да је Марко виши од 20

ИЗВОРИ а) књижевноумјетничка дјела: Андрић, Омерпаша: Иво Андрић, Омерпаша Латас, Удруж. Издавачи, Сарајево: Свјетлост, 1982; Андрић, Јелена: Иво Андрић, Јелена, жена које нема (одабране приповетке), Крагујевац: Кантакузин, 1997; АСАП: Антологија српске авангардне приповетке(1920-1930), приредио Гојко Тешић, Нови Сад: Братство-јединство, 1989; АССПРС: Антологија савремене српске приповијетке Републике Српске, приредио Миленко Стојичић, Бања Лука: Матица српска Републике Српске, 2001; Бећковић: Матија Бећковић, Очинства, Подгорица: Граматик, 2000; Бојичић: Радивоје Бојичић, На ушћу двеју река испод Авале, Београд: Дерета, 2004; Брајковић: Драгомир Брајковић, Десанкине опоруке, Београд: Народна књига, 1998; Братић: Радослав Братић, Зима у Херцеговини, СКЗ, Београд, 2001; Велимировић: Николај Велимировић, Мисли о добру и злу, Нови Сад: АРТ Принт,1999; Вуковић: Мироје Вуковић, Ја – Тара, УНИРЕКС, Подгорица: Културно-просвјетна заједница, 1997; Вучковић, ПСИ: Радован Вучковић, Приче сарајевских избјеглица, Београд: Свет књиге, 1998; Вучковић, Ун: Радован Вучковић, У невремену, Београд: Народна књига/Алфа, 2004; Домановић: Радоје Домановић, Сатире, Загреб: Школска књига, 1966; Драшковић: Вук Драшковић, Нож, Београд: Запис,1982; Ђокић: Љубиша Ђокић, Позоришне бајке, Београд: Вук Караџић,1981; Јовановић: Марија Јовановић, Сплеткарење са сопственом душом, Београд: Caligraph, 2004; Калезић: Василије Калезић, Покрет социјалне литературе, КЗ „Петар Кочић“, Београд: 1975; Капор: Момо Капор, Елдорадо, Београд: Новости, 2005; Којовић: Вељко Којовић, Крвава кошуља сарајевска, Бесједа, Бања Лука, 2007;

229

Кољевић: Светозар Кољевић, Ка поетици народног песништва, Београд: Просвета, 1982; Левајац: Тихомир Левајац, Осмех, Бања Лука: Арт принт, 2008; Максимовић: Војислав Максимовић, До дана данашњег, Београд: СИПА, Едиција „Казивања“, 2008; Милосављевић: Петар Милосављевић, Нови Сад на ватри, Београд: Књижевне новине, 1989; НПССП: Најлепше приче савремених српских писаца, приредио Мирољуб Јоковић, Београд: Рашка школа, 1998; НСП: Најлепше српске приче, избор Милисав Савић, Београд: Рашка школа, 1998; Пекић; Борислав Пекић, Како упокојити вампира, Цетиње: Обод, 1984; Петровић: Горан Петровић, Ситничарница „Код срећне руке“, Београд: Народна књига, 2000; Пржуљ: Жељко Пржуљ, Браћа по улици, Знамење, Панчево,1998; Савић, ББ: Милисав Савић, Бугарска барака, Београд: Издавачко предузеће „Рад“, Библиотека „Реч и мисао“, 1990; Савић, РД: Милисав Савић, Rimski dnevnik, приче и један роман, Ариадна, Рашка, 2008; Савић, Ром.: Милисав Савић, Принц и сербски списатељ, у: Rimski dnevnik, приче и један роман, Ариадна, Рашка, 2008; Селимовић: Меша Селимовић, Тврђава, Крагујевац: Кантакузин, 1998; СР: Симеун Романијски, Снајпер, Дечје новине, Горњи Милановац, СРНА, Пале, 1994; Коељо: Paulo Coelho, Priručnik za ratnika svjetlosti, Zagreb: V.B:Z, 2006; Ћопић БСБ: Бранко Ћопић, Башта сљезове боје, Београд: Српска књижевна задруга, 1975; Ћопић, ПИЗК: Бранко Ћопић, Приче испод змајевих крила, Сабрана дјала Бранка Ћопића, Сарајево: Свјетлост, Веселин Маслеша, Београд: Просвета, 1978; Угринов: Павле Угринов, Задат живот, Београд: Нолит, 1980; Цветковић: Томислав Цветковић, Шаљива народна приповетка Вука Караџића и Вука Врчевића, Нови Сад: Књижевна заједница Новог Сада, 1988; Црњански: Милош Црњански, Приче о мушком, Београд: БИГЗ, 1973; Шешељ: Војислав Шешељ, Емигрантски опус професора Лазе М. Костића, Београд: ЗИПС, 1999.

б) дјела из научног стила: Гласник Етнографског музеја, Београд, 1958; Катнић Бакаршић: Marina Katnić-Bakaršić, Gradacija (Od figure do jezičke kategorije), Sarajevo: Međunarodni centar za mir, Biblioteka sēmeȋon, 1996;

230

Лурија: Aleksandar R. Lurija, Jezik i svest, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2000; Прћић: Tvrtko Prćić, Semantika i pragmatika reči, Sremski Karlovci, Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 1997; Рот: Nikola Rot, Znakovi i značenja, Verbalna i neverbalna komunikacija, Beograd: ПΛАТΩ, 2004;

в) из публицистичког стила:

Блиц, дневне новине, Београд; Блиц жена, недељни часопис, Београд; Вечерње новости, дневне новине, Београд; Глас јавности, дневне новине, Београд; Глас Српске, дневне новине Бањалука (РС); Данас, дневне новине, Београд; Интернационал, дневне новине, Београд; Књижевне новине, лист за књижевност и друштвена питања, Београд; Курир, дневне новине, Београд; Национал, дневни лист, Београд; НИН, недељне информативне новине, Београд; Политика, дневне новине, Београд; Правда, дневне новине, Београд; Press, издање за РС; RD – Reader’s Digest Srbija, časopis, izdaje Mladinska knjiga d.o.o.;

д) примјери са интернета:

www.ana.rs/forum/index.php?topic=139932.30; www.anamarijapop.blog. rs,16.52011; www.automotovision.hr; 24. 2. 2011; www.balkans.aljazeera.net; www.bgdcafe.net; www.b92.net/putovanja/destinacije/, 5. 5. 2009; www.blic. rs; www.blog.hr, 24. 7. 2008; www.bogotrazitelj.com; www.crolinks.com; www. diskusije.net, 3. 5. 2009; www.duhovnirazvoj.com/knjige/;www.facebook. com;www.feed.blog.rs;www.fenserka.com,(14.11.2011);www.filmovizija. com;www.filmski.net;www.forum.cafemontenegro.com;www.forum.cvecara. me;www.forum.krstarica.com(21.7.2011);www.forum.srpskinacionalisti. com;www.gloria.com; www.idoconline.info, 10. 4. 2005;www.index.hr, 16. 12. 2011;www.jovandespotovic.com; www.lajk.ba; www.mondo.rs;www.motoberza.com www. nezavisne.com/...114954. htm/; www.nogometni-magazin. com: www.novilist.hr, 7. 8. 2011; www.pcn-ncp.com; www.pescanik.com; www.poljanakonfuzija.blogger.ba; www.porodicnilekar.com;www.serb-kirche. at;www.sminkerka.com, 25. 9. 2011; www.sportske.net;www.sr.wikipedia.org/ sr/www.studio88.ba,(15.8.2011);www.ukparobrod.rs/blog/;www.zadovoljna. hr(16.12.2011;www.zdravkocolic-cola.com; http://balkans.aljazeera.net/ vijesti/vucic-srbija-je-vaznija-od-svega (20. 2. 2017.) http://www.rts.rs/page/ sport/ci/story/35/vaterpolo/2696095/savic-obaveza-ekipe-je-sto-bolji-rezultat. html (10. 4. 2017);http://opozicionar.com/2017/05/05/beli-poziva-na-akcijuformirajte-sto-veci-broj-grupa-gradana-onda-cemo/ (10. 5. 2017); http:// www.rts.rs/page/sport/ci/story/132/auto-moto/2573911/horner-postovanjeje-vaznije-od-svega.html (20. 1. 2017); http://www.b92.net/zivot/vesti. php?yyyy=2017&mm=05&dd=06&nav_id=1257450 http://www.in4s.net/

231

sdp-prekida-bojkot-clanstvo-u-nato-im-vaznije-od-svega/(22.1.2017) http:// pulse.rs/solomonova-pesma-nad-pesmama/

ЛИТЕРАТУРА Арутјунова 1988: Н. Д. Арутюнова, Типы языковых значений. Оценка. Событие. Факт, Москва: Наука. Бабић 2010: Миланка Бабић, Огледи из прагматичке синтаксе, Источно Сарајево: Филозофски факултет Универзитета у Источном Сарајеву. Бабић 1986: S. Babić, Tvorba riječi u hrvatskom književnom jeziku. Nacrt za gramatiku, Zagreb: JAZU, Globus. Babić i dr. 1991: S. Babić, D. Brozović, M. Moguš, S. Pavešić, I. Škarić, S. Težak, Povijesni pregled, glasovi i oblici hrvatskoga književnog jezika. Nacrt za gramatiku, Zagreb: HAZU, Globus. Баотић и др. 1989: Ј. Баотић, М. Ковачевић, М. Окука, Ч. Ребић, Наш језик, уџбеник сх/хс језика за 2. разред средњег усмјереног образовања, Сарајево: Свјетлост, Завод за уџбенике и наставнс средства. Барић и др. 1997: Еугенија Барић, Мијо Лончарић, Драгица Малић, Славко Павешић, Мирко Пети, Весна Зечевић, Марија Зника, Хрватска граматика, Загреб: Школска књига. Белић 1998: Александар Белић, О језичкој природи и језичком развитку, књ. 1, Изабрана дела А. Белића, Општа лингвистика, 1. том, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. Белић 1998: Александар Белић, О великим ствараоцима. Изабрана дела Александра Белића т. 6, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства. Белић 2000: Александар Белић, Изабрана дела Александра Белића, књ. 14, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. Болинџер 1972: Dwight Bolinger, Degree Words, The Hague. Бошњаковић 1980: Жарко Бошњаковић, О употреби израза за интерну реченичну модификацију, Прилози проучавању језика, 16, 17-25. Брабец и др. 1965: Иван Брабец, Мате Храсте, Сретен Живковић, Граматика хрватскосрпскога језика, VI издање, Загреб. Вуловић 2015: Наташа Вуловић, Српска фразеологија и религија, Лингвокултуролошка истраживања, Београд: Институт за српски језик САНУ. Гортан Премк 1997: Даринка Гортан Премк, Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику, Београд: Институт за српски језик САНУ. Грицкат 1995: Ирена Грицкат, О неким особеностима деминуције, Јужнословенски филолог LI (51), 1-30. Дикро, Тодоров 1987: Osvald Dikro, Cvetan Todorov, Enciklopedijski rečnik nauka o jeziku I, Beograd: Prosveta. Задех 1965: Lotfi A. Zadeh, „Fuzzysets“, Information and Control 8/3, 1965, 338-353. Зника 1997: Marija Znika, Opisni i odnosni pridjevi, Zagreb: Institut za hrvatski jezik i jezikoslovlje.

232

Ивић 1983: Милка Ивић, Лингвистички огледо, Београд: Просвета. Ивић 1979: Милка Ивић, О српскохрватским прилозима „за начин“, Јужнословенски филолог, XXXV, Београд: Институт за српскохрватски језик, 1-19. Ивић 1995: Милка Ивић, О придевским образовањима типа пун пунцат, у: О зеленом коњу. Нови лингвистички огледи, Београд: Словограф, 319-331. Ивић 2007: Милка Ивић, О импликативној / неимпликативној семантизованости придевских и прилошких израза при исказивању информације ‘више од’, Јужнословенски филолог LXIII, Београд: Институт за српски језик, 7-10. Игњатовић 1962: Душанка Игњатовић, Још о компаративу и компарацији, Наш језик XII, Београд: Институт за српски језик САНУ. Јањушевић Оливери 2016: Ана Јањушевић Оливери, Интензификаторске вриједности партикуле још у савременом српском језику, у: Филолог, часопис за језик, књижевносз и културу, бр.13, Бања Лука: Универзитет у Бањој Луци Филолошки факултет, 75-91. Катнић Бакаршић 1996: Marina Katnić-Bakaršić, Gradacija (Od figure do jezičke kategorije), Sarajevo: Međunarodni centar za mir, Biblioteka sēmeîon. Клајн 2003: Иван Клајн, Творба речи у савременом српском језику, Први део Слагање и префиксација, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, Матица српска, Институт за српски језик САНУ. Ковачевић 1998: Милош Ковачевић, Хомографијске и хомофонијске фигуре у афоризму, у: Стилске фигуре и књижевни текст, Београд: Требник, 137156. Ковачевић 2000: Милош Ковачевић, Стилистика и граматика стилских фигура, 3. допуњено и измењено издање, Крагујевац: Кантакузин. Ковачевић 2002: Милош Ковачевић, Синтаксичка негација у српскоме језику, Ниш: Издавачка јединица Универзитета у Нишу. Ковачевић 2003: Милош Ковачевић, Перифрастичка компарација у српском књижевном језику, у: Граматичке и стилистичке теме, Бања Лука: Књижевна задруга, 9-46. Ковачевић 2009: Милош Ковачевић, Експресивне синтагме са суперлативним значењем, у: Огледи из српске синтаксе, Београд: Друштво за српски језик и књижевност, 11-26. Ковачевић 2009: Милош Ковачевић, Степеновање у оквиру суперлатива, у: Огледи из српске синтаксе, Београд: Друштво за српски језик и књижевност, 27-39. Ковачевић 2015: Милош Ковачевић, Типови апсолутног компаратива у српском језику, у: „Путевима српских идиома“, Зборник у част проф. Радивоју Младеновићу поводом 65. рођендана, Крагујевац: ФИЛУМ, 411- 430. Кристал 1988: Дејвид Кристал, Енциклопедијски речник модерне лингвистике, Београд: Нолит. Куљанин 2006: Сања Куљанин, Класификација партикула у граматичкој и научној србистичкој литератури, Радови Филозофског факултета, бр. 8, Пале: Филозофски факултет, 343-358.

233

Куљанин 2010: Сања Куљанин, Експресивност партикула у ратној прози Републике Српске, Радови Филозофског факултета, филолошке науке, бр. 12, књ. 1, Пале: Универзитет у Источном Сарајеву Филозофски факултет, 479-491. Ломпар 2016: Весна Ломпар, Врсте речи и граматичка пракса (од Вука до данас), Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије. Лурија 2000: А. Р. Лурија, Језик и свест, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. Лајонс 1978: J. Lyons, Semantics. Volume 2. – Cambridge, New York, Melbourne. Маретић 1963: Tomo Maretić, Gramatika hrvatskoga ili srpskoga književnog jezika, Zagreb: Matica hrvatska. Мељчук 1994: I. Mel’čuk, Cours de morphologie générale, Vol.II, 2-ème partie: Significations morphologiques, Montréal: CNRS Ed. Миновић, Милка 1978: Милка Миновић, Наш језик за 1. разред средњих школа, Сарајево: Свјетлост, Завод за уџбенике, 101-103. Миновић 1982: Миливоје Миновић, Наш језик за 2. разред средње усмјереног образовања, Сарајево: Свјетлост, Завод за уџбенике и наставна средства, 52-54. Митриновић 2003: Вера Митриновић, О неким особеностима српског компаратива (у светлу ситуације у другим словенским језицима), Јужнословенски филолог LIX, Београд: САНУ, 57-80 Мразовић, Вукадиновић 1990: Павица Мразовић, Зора Вукадиновић, Граматика српскохрватског језика за странце, Сремски Карловци, Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 269-275. Мразовић 2009: Pavica Mrazović, (u saradnji sa Zorom Vukadinović), Gramatika srpskog jezika za strance, Sremski Karlovci, Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Николаевна 2011: С. Т. Николаевна, „К вопросу определения категории интенсивности“, Материалы международной заочной научно-практической конференции Современные тенденции общественных наук: Политология. Социология. Философия. Николић 2014: Марина Николић, Категорија степена у српском језику – сложена реченица, Београд: Институт за српски језик САНУ. Николић 1996: Мирослав Николић, Непроменљиви придеви у српском језику, Наш језик XXXI / 1-5, Београд: Институт за српски језик САНУ. Новаковић 1902: Стојан Новаковић, Српска граматика, II целокупно издање, Београд, 1902, 21. Пешикан, Јерковић, Пижурица 2010: Митар, Пешикан, Јован Јерковић, Мато Пижурица, Правопис српскога језика, измењено и допуњено издање, Нови Сад: Матица српска. Пипер 1982: Предраг Пипер, О типовима квантификатора у српскохрватском језику, Научни састанак слависта у Вукове дане, 11/2, Београд: МСЦ. Пипер 1983: Предраг Пипер, Заменички прилози (граматички статус и семантички типови), Нови Сад: Институт за стране језике и књижевности.

234

Пипер, Стојнић 2002: П. Пипер, М. Стојнић, Руски језик: изговор, граматика, конверзација, вежбе, Београд: „Култура“. Пипер 2002: П. Пипер, Степеновање у граматици и речнику, Зборник Матице Српске за за славистику, бр. 61, 59-79. Пипер 2003: Предраг Пипер, Ексцесивност у словенским језицима, Зборник Матице српске за славистику, бр. 63, 159-177. Пипер 2005: Предраг Пипер, Категоријални комплекс квалификације и квантификације, у: П. Пипер, И. Антонић, В. Ружић, С. Танасић, Љ. Поповић, Б. Тошовић, Синтакса савременог српског језика. Проста реченица, Београд – Нови Сад: Институт за српски језик САНУ, Београдска књига, Матица српска, 830-868. Прањковић 1993: Ivo Pranjković, Hrvatska skladnja, Rasprave iz sintakse hrvatskoga standardnog jezika, Zagreb: Hrvatska sveučilišna naklada, Biblioteka Jezikoslovlje, Knjiga 3. Прћић 2004: Твртко Прћић, О англицизмима из четири различита али међуповезана угла, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, 47, 1-2, Нови Сад: Матица српска. Прћић 2005: Твртко Прћић, Енглески у српском, Нови Сад: Змај, 137. Радовановић 2009: Милорад Радовановић, Увод у фази лингвистику, Сремски Карловци, Нови Сад: Издавачка кеижарница Зорана Стојановића. Радовић-Тешић 1996: Милица Радовић-Тешић, О лексичким позајмљеницама, Зборник радова са научног скупа Стране речи и изрази у српском језику са освртима на исти проблем у језицима национални мањина, Суботица – Београд. Радовић-Тешић 2002: Милица Радовић-Тешић, Именице с префиксима у српском језику, Београд: Институт за српски језик. Расулић 2004: Katarina Rasulić, Jezik i prostorno iskustvo, Konceptualizacija vertikalne dimenzije u engleskom i srpskohrvatskom jeziku, Beograd: Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu. Риђановић 1985: Midhat Riđanović, Viša škola je niža od visoke – apsolutni komparativ u srpskohrvatskom jeziku, Književni jezik, br. 3, Sarajevo: Institut za jezik, 145-148. Риђановић 2003: Midhat Riđanović, Totalni promašaj, Prikaz Gramatike bosanskoga jezika Dž. Jahića, S. Halilovića i I. Palića, Sarajevo: TKD „Šahinpašić“, 53. Ристић 1990: Стана Ристић, Начински прилози у савременом српскохрватском језику (лексичко-граматички приступ), Библиотека Јужнословенског филолога, нова серија, књ.9, Београд. Ристић 1999: С. Ристић, М. Радић-Дугоњић, Реч. Смисао. Сазнање (студија из лексичке семантике), Београд: Филолошки факултет Београдског универзитета. Ристић 2000: С. Ристић, Конкуренција неких лексичких и граматичких средстава у градирању прагматичке квантификације, Научни састанак слависта у Вукове дане 29/1, Београд, 223-233. Ристић 2009: Стана Ристић, Модификација значења и лексички модификатори у српском језику, Монографије 10, Београд: Институт за српски језик САНУ.

235

РМС 1967: Речник српскохрватског књижевног језика, Нови Сад – Загреб: Матица српска – Матица хрватска. РСЈ 2007: Речник српског језика, Нови Сад: Матица српска. Сааведра 2008: Димка Сааведра, Значење партикула за изражавање логичких односа (на примеру српске партикуле још)“, у: Српски језик у (кон)тексту, (ур. М. Ковачевић), Крагујевац: Филум – Скупштина града Крагујевца, 85–99 Силић, Прањковић 2005: Josip Silić, Ivo Pranjković, Gramatika hrvatskoga jezika za gimnazije i visoka učilišta, Zagreb: Školska knjiga, 138-140. Симић 2002: Радоје Симић, Српска граматика I, Београд: Јасен, 145-149. Станојчић, Поповић 1997: Живојин Станојчић, Љубомир Поповић, Граматика српскога језика, уџбеник за 1, 2, 3. и 4. разред средње школе, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 87-89. Стевановић 1979: Михаило Стевановић, Савремени српскохрватски језик I (граматички системи и књижевнојезичка норма), Београд: Научна књига. Стевовић 1960: Игрутин Стевовић, Функционална граматика српскохрватског језика: приручник за наставнике, Београд: Завод за издавање уџбеника. Стевовић 1973: И. Стевовић, Прилози као врста речи, Јужнословенски филолог, XXXI, Београд: Институт за српски језик. Стијовић 1983: Рада Стијовић, Префиксација придева у српскохрватском књижевном језику, Зборник за филологију и лингвистику, 26/1, Нови Сад: Матица српска. Тежак 1991: S. Težak, Analitička i sintetička komparacija pridjeva, u: Hrvatski naš svagda(š)nji, Zagreb: Školske novine, 156-157. Џекендоф 1996: Ray J. Jackendoff, Conceptual semantics and cognitive linguistics, Cognitive Linguistics. Шарић 2002: Ljiljana Šarić, Kvantifikacija u hrvatskome jeziku, Zagreb: Institut za hrvatski jezik i jezikoslovlje. Шарић 2007: Ljiljana Šarić, Antonimija u hrvatskome jeziku, Semantički, tvorbeni i sintaktički opis, Zagreb: Hrvatska sveučilišna naklada.

236

РЕГИСТАР ИМЕНА16

Антонић, Ивана 236, 239 Арутјунова, Нина Давидовна (Арутюнова, Нина Давидовна) 24, 233

Задех, А. Лотфи (Zadeh, A. Lotfi) 158, 234 Зечевић, Весна 131, 233 Зника, Марија 180, 233

Бабић, Миланка 4, 233 Бабић, Стјепан 16, 19, 115, 122, 233 Баотић, Јосип 13, 16, 18, 235 Барић, Еугенија 14, 176, 233 Белић, Александар 17, 78, 170, 233 Болинџер, Двајт (Bolinger, Dwight) 159, 233 Бошњаковић, Жарко 75, 233 Брабец, Иван 22, 175, 233

Ивић, Милка 75, 88, 149, 175, 234 Игњатовић, Душанка 17, 234

В Вукадиновић, Зор 19, 42, 79, 152, 175, 206, 209, 233 Вуловић, Наташа 113, 233

Г Гортан Премк, Даринка 32, 154, 175, 233 Грицкат, Ирена 22, 158, 233

Д Дикро, Освалд (Ducrot, Oswald) 10, 234

Ж Живковић, Сретен 22, 175, 233 16

Ј Јањушевић Оливери, Ана 85, 234 Јерковић, Јован 72, 236

К Катнић Бакаршић, Марина 151, 184, 231, 234 Клајн, Иван 16, 234 Ковачевић, Милош 4, 14-15, 22, 2426, 28, 34-39, 42, 44-48, 51, 56, 61, 74-76, 82, 106, 109, 114, 117, 120121, 123-125, 128, 130, 133, 136, 138-142, 145-150, 161, 166, 174, 178, 185, 193, 196, 198, 234 Кристал, Дејвид (Crystal, David) 7, 153, 235 Куљанин, Сања 1, 3-4, 77, 86, 234

Л Ломпар, Весна 19, 235 Лончарић, Мијо 233 Лурија, Александар Романович (Лурия, Александр Романович) 8-9, 11, 32, 232, 235

У регистар нису ушла имена аутора чија су дјела послужила само за ексцерпирање примјера, него искључиво аутори на чије се научне идеје упућивало у тексту књиге.

237

Малић, Драгица 233 Маретић, Томо 22, 26, 39, 170, 235 Мељчук, Игор (Мельчук, Игорь) 20, 235 Миновић, Миливоје 22, 235 Миновић, Милка 22, 235 Митриновић, Вера 21, 23, 235 Мразовић, Павица 16, 18-19, 2123, 42, 79, 85, 92, 96, 98, 101, 152, 162, 175, 192, 195, 204, 206, 208, 209, 235

Радовановић, Милорад 7, 157-159, 236 Расулић, Катарина 28, 170, 236 Ребић, Чедомир 233 Риђановић, Мидхат 23-24, 236 Ристић, Стана 27, 75-76, 78-79, 84-85, 152-155, 158-160, 175, 180, 189, 196, 201, 205, 207, 210, 217, 236 Ружић, Владислава 236

Окука, Милош 233

Сааведра, Димка 85-87, 237 Силић, Јосип 13, 15, 92, 156, 175, 237 Симић, Радоје 14-15, 237 Станојчић, Живојин 13, 15, 22, 85, 237 Стевановић, Михаило 13, 23, 85, 127, 170, 175, 205, 237 Стевовић, Игрутин 79, 154-155, 175, 237 Стијовић, Рада 170, 210, 215, 237 Стојнић, Мила 23, 237

Николаевна, Сидорова Татјана (Николаевна, Сидорова Татьяна) 181, 235 Николић, Марина 28, 62, 136, 138, 205, 236 Николић, Мирослав 28, 62, 136, 138, 206, 236 Новаковић, Стојан 175, 236

Павешић, Славко 233 Пети, Мирко 233 Пешикан, Митар 72, 236 Пижурица, Мато 72, 236 Пипер, Предраг 10, 16-18, 23, 28, 79, 83, 92-93, 95, 108, 126, 141, 151, 153, 160-161, 168, 193, 236 Поповић, Љубомир 13, 15, 22, 85, 235-236 Поповић, Људмила 13, 15, 22, 85, 235-236 Прањковић, Иво 13, 15, 92, 154, 156, 175, 235-236 Прћић, Твртко 49, 61, 73, 99, 102103, 107, 177-178, 210-211, 232

238

Танасић, Срето 237 Тежак, Стјепко 37, 237 Тодоров, Цветан (Todorov, Tzvetan) 10, 237 Тошовић, Бранко 237

Џ Џекендоф, Реј (Jackendoff, Ray) 78, 238

Ш Шарић, Љиљана 71, 166, 173, 238

О аутору Сања Токић Куљанин рођена је у Сарајеву, 14. 9. 1959. године. Дипломирала је 1983. године на Филозофском факултету у Сарајеву, на Одсјеку за српскохрватски језик и југословенске књижевности – Јужнословенски језици. По завршетку студија радила је у звању асистента у Институту за језик у Сарајеву, 1983. и 1984. године. Као лектор била је запослена на Радио-телевизији Сарајево од 1985. до 1992, а исти посао обављала је од јуна 1992. до октобра 1998. године на Радио-телевизији Републике Српске. На Филозофском факултету на Палама 2002. године уписала је постдипломски студиј и магистрирала 2006. године. Докторску тезу одбранила је такође на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву у априлу 2012. године, гдје након избора у звање доцента предаје предмете: Морфологија српског језика, Творба и лексикологија српског језика, Норме српског језика, Језичка култура, Лектура и коректура текста. До сада је објавила тридесетак научних радова, учествовала на више научних скупова, те у пројектима Филозофског факултета Пале – Менторство и менторска пракса у унапређивању квалитета наставе, Језик ратне прозе и поезије Републике Српске, Језичка култура у језику медија, Језик прозе Републике Српске, Значај српског језика и књижевности у очувању идентитета Републике Српске I и II и у пројекту Института за српски језик АНУРС – Језик медија.

239

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 811.163.41’366.55 811.163.41’367 КУЉАНИН, Сања Компарација кроз лексику и семантику / Сања Куљанин. - Београд : Јасен, 2017 (Београд : Невен). - 240 стр. ; 24 cm. - (Библиотека Језикословље / [Јасен]) Тираж 300. - О аутору: стр. 239. - Напомене и библиогрaфске референце уз текст. - Библиографија: стр. 229-238. - Регистар. ISBN 978-86-6293-064-4 a) Српски језик - Компарација придева b) Српски језик - Семантика COBISS.SR-ID 239592716