НЕКЕ СТВАРИ И ОСТАЛО

PARIS AT NIGHT

Три шиице упаене јена за ругом у ноћи Прва а ти виим ице руга а ти виим очи Посења а ти виим уста И читава тама ноћи а их се сетио свега тога Стежући те у заграју.

Жак Превер

Неке ствари и остао изаране есме

изор и рео Миросав Карауац

Београ, 2008.

© Gallimard, Paris

НОВА ИНИЈА СРЕЋЕ

© Gallimard, Paris

НОВА ИНИЈА СРЕЋЕ

PARIS AT NIGHT

Три шиице упаене јена за ругом у ноћи Прва а ти виим ице руга а ти виим очи Посења а ти виим уста И читава тама ноћи а их се сетио свега тога Стежући те у заграју.

ТА УБАВ

Та уав Тако сиовита Тако крхка Тако нежна Тако очајна Та уав епа као ан оша као време Ка је време оше Тако истинита Тако епа Тако срећна И раосна И тако сирота Што рхти о страха к’о ете у мраку Тако сигурна у сее Као спокојан човек усре гуве ноћи Та уав што је пашиа руге Тераа их а говоре Тераа их а ее Та уав ухођена Јер смо их ухоии Гоњена рањена гажена отучена порекнута заоравена Јер смо је гонии рании газии отуки пореки заоравии Цеа та уав Тоико жива И сунцем окупана 20

То је моја уав Твоја Неког ког нема више То нешто увек ново А што се ипак променио није Истинито као ика рхтаво као птица Врео и живо као ето Ми ооје можемо Отићи и оћи Заоравити И наставити сан Проуити се патити остарити Заспати опет Сањати смрт Проуити се раовати се и смејати Помаити се уав нам остаје ту Тврогава као мазга Жива к’о жеа жива Сурова као сећање Гупа к’о кајање Нежна к’о успомена Хана као мермер епа као ан Саашна као ете Геа нас и смеши нам се И говори нам ез речи Сушам је рхтећи И моим је Зог тее Зог мене Прекињем је Зог тее зог мене и свих који се вое И који су се воеи нека 21

ТА УБАВ

Та уав Тако сиовита Тако крхка Тако нежна Тако очајна Та уав епа као ан оша као време Ка је време оше Тако истинита Тако епа Тако срећна И раосна И тако сирота Што рхти о страха к’о ете у мраку Тако сигурна у сее Као спокојан човек усре гуве ноћи Та уав што је пашиа руге Тераа их а говоре Тераа их а ее Та уав ухођена Јер смо их ухоии Гоњена рањена гажена отучена порекнута заоравена Јер смо је гонии рании газии отуки пореки заоравии Цеа та уав Тоико жива И сунцем окупана 20

То је моја уав Твоја Неког ког нема више То нешто увек ново А што се ипак променио није Истинито као ика рхтаво као птица Врео и живо као ето Ми ооје можемо Отићи и оћи Заоравити И наставити сан Проуити се патити остарити Заспати опет Сањати смрт Проуити се раовати се и смејати Помаити се уав нам остаје ту Тврогава као мазга Жива к’о жеа жива Сурова као сећање Гупа к’о кајање Нежна к’о успомена Хана као мермер епа као ан Саашна као ете Геа нас и смеши нам се И говори нам ез речи Сушам је рхтећи И моим је Зог тее Зог мене Прекињем је Зог тее зог мене и свих који се вое И који су се воеи нека 21

Зовем је Зог тее зог мене и свих ругих Које и не знам Остани ту Ге јеси Ту ге си иа Остани ту Не мичи се Не ии Ми воени Заорависмо те Аи ти не заорави нас Јеино смо тее на свету имаи Не озвои а постанемо хани ае стано ае Био ге Јави нам се Каа све прође на руу честара У шуми сјећања Изрони ојеном Пружи нам руку И спаси нас.

Кћи Марта син Априа зауени у Мају У празничном кршу ватре светог Ема* варниче на троама Кћи Марта син Априа зауени у Мају уени агим метежом вртешке сањају и миују се Вое се за цео живот Тај сан је стваран као та празнична граја за цео живот се вое и зог живота и чак и ако се растану он их је саставио.

* Према егени, искуп из Формије. Рођен почетком трећег века ове ере. Мучен зог вере и прогашен веикомучеником. Узима се за заштитника маенаца. Памичци који се указују морнарима на врху катарке зову се Ватре светог Ема. — Прим. ре.

22

23

Зовем је Зог тее зог мене и свих ругих Које и не знам Остани ту Ге јеси Ту ге си иа Остани ту Не мичи се Не ии Ми воени Заорависмо те Аи ти не заорави нас Јеино смо тее на свету имаи Не озвои а постанемо хани ае стано ае Био ге Јави нам се Каа све прође на руу честара У шуми сјећања Изрони ојеном Пружи нам руку И спаси нас.

Кћи Марта син Априа зауени у Мају У празничном кршу ватре светог Ема* варниче на троама Кћи Марта син Априа зауени у Мају уени агим метежом вртешке сањају и миују се Вое се за цео живот Тај сан је стваран као та празнична граја за цео живот се вое и зог живота и чак и ако се растану он их је саставио.

* Према егени, искуп из Формије. Рођен почетком трећег века ове ере. Мучен зог вере и прогашен веикомучеником. Узима се за заштитника маенаца. Памичци који се указују морнарима на врху катарке зову се Ватре светог Ема. — Прим. ре.

22

23

ПОУБИ МЕ

То је ио у јеној четврти у Грау Светости У којој је увек мрак и увек загушиво И зими и ети тамо је увек зима Стајаа је у степеништу Он крај ње а она крај њега Осећао се сумпор Јер тог попонева уништаваи су стенице Говориа му је Ове је мрачно И загушиво И ети и зими ове је увек зима Божија звеза не свраћа у нашу уицу Мора а има преча поса у огатијим еовима граа Загри ме чврсто уи ме уи ме уго уи ме Касније иће касно Наш живот то је саа Ове се умире о свега О топоте о зиме Ии се смрзаваш ии гушиш Ове вазуха нема Ако престанеш а ме уиш Чини ми се умрећу угушена Имаш петнаест гоина имам петнаест гоина Ооје триесет Са триесет гоина више нисмо еца То су гоине ка треа а се раи 26

То су гоине каа се уи Касније иће касно Наш живот то је саа уи ме.

27

ПОУБИ МЕ

То је ио у јеној четврти у Грау Светости У којој је увек мрак и увек загушиво И зими и ети тамо је увек зима Стајаа је у степеништу Он крај ње а она крај њега Осећао се сумпор Јер тог попонева уништаваи су стенице Говориа му је Ове је мрачно И загушиво И ети и зими ове је увек зима Божија звеза не свраћа у нашу уицу Мора а има преча поса у огатијим еовима граа Загри ме чврсто уи ме уи ме уго уи ме Касније иће касно Наш живот то је саа Ове се умире о свега О топоте о зиме Ии се смрзаваш ии гушиш Ове вазуха нема Ако престанеш а ме уиш Чини ми се умрећу угушена Имаш петнаест гоина имам петнаест гоина Ооје триесет Са триесет гоина више нисмо еца То су гоине ка треа а се раи 26

То су гоине каа се уи Касније иће касно Наш живот то је саа уи ме.

27

ЈЕНОГ ЕПОГ ЈУТРА

Никог се није ојао Ничег се није пашио Аи јеног јутра јеног епог јутра Учини му се а је виео нешто А’ рече сеи Вероватно ништа И имао је право Тако како је он схватио ствари То и није ио ништа Аи тог јутра тог истог јутра Учини му се а је неког чуо Отвори врата и затвори их рекавши Нико И имао је право Тако како је он схватао ствари Није ни ио никог Аи га ојеном ухвати страх И разумее а је сам Аи а ипак није аш сасвим сам И тек таа вие Нико и Ништа стоје испре њега.

66

КА . . .

Ка маи ав јее авица се помађује Ка ватра оази по своје зема руи Ка смрт говори о уави живот трепти Ка јој живот говори о смрти уав се смеши.

67

ЈЕНОГ ЕПОГ ЈУТРА

Никог се није ојао Ничег се није пашио Аи јеног јутра јеног епог јутра Учини му се а је виео нешто А’ рече сеи Вероватно ништа И имао је право Тако како је он схватио ствари То и није ио ништа Аи тог јутра тог истог јутра Учини му се а је неког чуо Отвори врата и затвори их рекавши Нико И имао је право Тако како је он схватао ствари Није ни ио никог Аи га ојеном ухвати страх И разумее а је сам Аи а ипак није аш сасвим сам И тек таа вие Нико и Ништа стоје испре њега.

66

КА . . .

Ка маи ав јее авица се помађује Ка ватра оази по своје зема руи Ка смрт говори о уави живот трепти Ка јој живот говори о смрти уав се смеши.

67

БОРБА СА АНЂЕОМ

ПУТ НА МЕСЕЦ

За З. О. Б. Бринијус

Не ии тамо све је унапре уешено меч је ажиран чим он изађе на ринг осветен ицевима магнезијума заураће из петних жиа Te Deum* и пре него се и поигнеш са стоице опаиће те по гавуџи из све снаге ациће ти у ице свету спужву нећеш имати времена ни а кренеш а га растуриш а сви ће се ацити на тее уараће те испо појаса и пашћеш рукама уаасто разапетим у пиовини и више ника нећеш моћи а јееш.

Ах! значи ви тамо иете а А знате и ге је то? Не аи сам чуо И носите све те ствари? а Никаа никаа а и ме чујете Никаа нећете стићи Тамо Са свим тим стварима.

* Te Deum laudeamus . . . (Хваа теи, Госпое) – стара хришћанска химна – настаа вероватно на преому V и VI стоeћа. Пeва се у катоичким црквама у свечаним приикама. – Прим. ре..

98

99

БОРБА СА АНЂЕОМ

ПУТ НА МЕСЕЦ

За З. О. Б. Бринијус

Не ии тамо све је унапре уешено меч је ажиран чим он изађе на ринг осветен ицевима магнезијума заураће из петних жиа Te Deum* и пре него се и поигнеш са стоице опаиће те по гавуџи из све снаге ациће ти у ице свету спужву нећеш имати времена ни а кренеш а га растуриш а сви ће се ацити на тее уараће те испо појаса и пашћеш рукама уаасто разапетим у пиовини и више ника нећеш моћи а јееш.

Ах! значи ви тамо иете а А знате и ге је то? Не аи сам чуо И носите све те ствари? а Никаа никаа а и ме чујете Никаа нећете стићи Тамо Са свим тим стварима.

* Te Deum laudeamus . . . (Хваа теи, Госпое) – стара хришћанска химна – настаа вероватно на преому V и VI стоeћа. Пeва се у катоичким црквама у свечаним приикама. – Прим. ре..

98

99

PARIS AT NIGHT

Три шиице упаене јена за ругом у ноћи Прва а ти виим ице руга а ти виим очи Посења а ти виим уста И читава тама ноћи а их се сетио свега тога Стежући те у заграју.