Мирко Милетић ОСНОВЕ МЕНАЏМЕНТА МЕДИЈА Друго издање
Мирко Милетић
ОСНОВЕ МЕНАЏМЕНТА МЕДИЈА
Београд 2016
Библиотека Знакови Мирко Милетић ОСНОВЕ МЕНАЏМЕНТА МЕДИЈА Рецензенти Проф. др Бранимир Стојковић Проф. др Дивна Вуксановић Издавач ЈАСЕН Дечанска 12, Београд Тел. 011 328 63 39; 064 12 42 626 jasenbook@gmail.com www.ikjasen.com За издавача Војо Станишић Лектор Невена Милетић Дизајн корица Мирко Тољић Припрема за штампу Александар Костић CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 005:659.3 МИЛЕТИЋ, Мирко Основе менаџмента медија / Мирко Милетић. - 2. изд. - Београд : Јасен, 2016 (Београд : Бубањ штампа). - 292 стр. ; 20 cm : граф. прикази, табеле. - (Библиотека Знакови) Тираж 300. - Напомене и библиографске референце уз текст. Библиографија: стр. 289-292. ISBN 978-86-6293-054-5 a) Масовни медији - Менаџмент COBISS.SR-ID 226790156
САДРЖАЈ УВОД.........................................................................................................7 I.
ПОЈАМ, САДРЖАЈ И НАУЧНИ ОКВИР МЕНАЏМЕНТА МЕДИЈА............................................................ 9
ПРВИ ДЕО............................................................................................. 17 II.
МЕДИЈСКА ОРГАНИЗАЦИЈА.................................................. 19 1. Медијска организација у масовном комуницирању..........19 2. Модели медијских организација..........................................21 III. МЕДИЈСКО ПРЕДУЗЕЋЕ........................................................... 30 1. Појам, дефиниција и врсте предузећа................................30 2. Медијско предузеће: теоријско одређење, врсте и специфичности..................34 3. Оснивање медијског предузећа.............................................41 4. Организациона структура медијског предузећа..............48 5. Извори финансирања медијских предузећа.......................51 6. Повезивање медијских предузећа.........................................55 7. Функције медијских предузећа.............................................63
ДРУГИ ДЕО........................................................................................... 79 IV. МЕНАЏМЕНТ У МЕДИЈСКИМ ПРЕДУЗЕЋИМА.............. 81 1. Појам менаџмента................................................................81 2. Теоријско одређење менаџмента.........................................82 3. Менаџмент у медијским предузећима: дефиниција, детерминанте и специфичности................87 4. Нивои и врсте менаџмента у медијским предузећима.............................................................................92 V. ИСТРАЖИВАЊЕ МЕДИЈСКОГ ТРЖИШТА...................... 105 VI. ПРОЦЕС МЕНАЏМЕНТА У МЕДИЈСКИМ ПРЕДУЗЕЋИМА......................................................................... 116 1. Фазе у процесу менаџмента.............................................. 116 2. Метод, технике и стратегије менаџерског одлучивања у медијским предузећима............................. 125 5
VII. ПРОФЕСИОНАЛНИ КВАЛИТЕТИ МЕНАЏЕРА МЕДИЈСКИХ ПРЕДУЗЕЋА...................................................... 130 ТРЕЋИ ДЕО........................................................................................ 143 VIII. МЕНАЏМЕНТ У ИЗДАВAШТВУ........................................... 145 1. Менаџмент у издавачком предузећу............................... 145 2. Менаџмент у новинском предузећу................................. 162 IX. МЕНАЏМЕНТ У ИНФОРМАТИВНИМ АГЕНЦИЈАМА............................................................................ 179 1. Информативне агенције: теоријско одређење и врсте................................................................. 179 2. Процес менаџмента у информативним агенцијама............................................. 182 3. Интернет и информативне агенције............................. 197 X. МЕНАЏМЕНТ У КИНЕМАТОГРАФИЈИ............................. 199 1. Менаџмент у предузећима за филмску продукцију....................................................... 199 2. Менаџмент у предузећима за дистрибуцију и пројекцију филмова........................... 211 XI. МЕНАЏМЕНТ У ЕЛЕКТРОНСКИМ МЕДИЈИМА........... 217 1. Менаџмент у радијском предузећу ................................. 217 2. Менаџмент у телевизијском предузећу.......................... 234 3. Менаџмент у предузећима за интернет-провајдинг.................................................... 252 XII. МЕНАЏМЕНТ У МЕДИЈСКИМ КОНГЛОМЕРАТИМА................................................................ 268 XIII. ПРОМЕНЕ У ЈАВНОМ КОМУНИЦИРАЊУ: ОД МЕНАЏМЕНТА МЕДИЈА ДО УПРАВЉАЊА КОМУНИЦИРАЊЕМ................................................................ 273 ЛИТЕРАТУРА..................................................................................... 289
6
УВОД
I. ПОЈАМ, САДРЖАЈ И НАУЧНИ ОКВИР МЕНАЏМЕНТА МЕДИЈА Менаџмент медија релативно је нова, али већ етаблирана наставна дисциплина у високом образовању у Србији. Безмало сви факултети који школују различите профиле професионалних комуникатора унели су у своје наставне планове и курс из менаџмента медија, а није мали број и других високих школа и факултета, понајпре за менаџмент, на којима се изводи настава и организују радионице из ’менаџмента медија’, ’медијског менаџмента’, ’менаџмента у медијима’ или ’менаџмента у мас-медијима’. Ево, дакле, и првог проблема са којим се наставници и студенти суочавају када приступе: једни – изради програма, припреми наставе, писању уџбеника; а други – студирајући менаџмент медија. Реч је о самом називу и то на релацији: ознака/име наставне дисциплине – означено/садржај наставне дисциплине, а проблем се може формулисати питањем: да ли се назив може одржати и у семантичкој и у прагматској интерпретативној равни? Одговор на ово питање, који у менаџерској пракси у медијском пољу, можда, и није најважнији, представља семантичку претпоставку за разумевање садржаја наставне дисциплине, а тиме и дидактички услов за заснивање различитих облика наставе, имајући у виду профил стручњака који се образују на одређеном факултету. Треба се, наиме, подсетити да ова наставна дисциплина има интердисциплинарни научни идентитет, на шта упућује и сама синтагма ’менаџмент медија’. Не улазећи, тренутно, у расправу о могућностима заснивања тзв. науке у менаџменту, него приступајући проблему менаџмента из угла бројних теорија о 9
УВОД
менаџменту различитог научног идентитета, неупитно је да се већина њихових пропонената слаже у разумевању менаџмента као: „активности којом се врше одређене функције с циљем да се на ефикасан начин обезбеде, распореде и искористе људски напори и физички ресурси (подвукао М. М.) како би се постигао неки циљ“ (Wren, Voich Jr, 2001: 28). Другим речима, објекат менаџмента јесу људи и техничко-технолошка инфраструктура у неком, из угла опште теорије система, друштвеном (под)систему. Стога, синтагма ’менаџмент медија’, са семантичког становишта, није одржива. Најпре због тога што појам ’медиј’ покрива мноштво посредника у комуницирању: од људског говора и там-там бубњева до телевизије и интернета. Није ваљда да у садржајни оквир наставне дисциплине, као физички ресурси, улазе ватра и дим, поменути бубњеви, манускрипти или поштанске дописнице, који су сви, као и многи други, посредници у комуницирању, дакле – медији? Али, и ако се под појмом ’медији’ подразумевају само медији масовног комуницирања (штампа, филм, радио, телевизија), као и нови медиј (компјутерска мрежа), синтагма ’менаџмент медија’ семантички, у научно-теоријском дискурсу, није достатна. „Медији масовног комуницирања (масовни медији, мас-медији) представљају техничко-технолошке структуре, настале склопом вештачких и, делом, природних услова, са њима својственим могућностима симболичке експресије, тј. специфичним ’језиком’, посредством којих се из једног или више центара, дистрибуирају поруке према неограниченом мноштву појединаца – масовној публици“ (Радојковић, Милетић, 2006: 103). Они су позиционирани на оба пола, али су такође ’разливени’ (у просторном и временском смислу) између емитера и реципијената у масовном комуницирању. Примером казано, и радио-одашиљач и радио-пријемник јесу неизбежни елементи, иначе врло сложене, структуре радија као мас-медија. Међутим, само је одашиљач у досегу менаџерских активности, тј. део ’физичких ресурса’ којима 10
I Појам, садржај и научни оквир менаџмента медија
се, у одређеном друштвеном (под)систему, може управљати. Радио-пријемник једино је у досегу његовог власника, који га дискреционом вољом може укључити, искључити или, чак, можда – разбити. Према томе, синтагма ’менаџмент медија’ (укључујући све њене варијације: од ’медијског менаџмента’ до ’менаџмента у електронским’ итд. ’медијима’) семантички је неодржива, имајући у виду објекат менаџмента као практичне активности (’људске напоре’ и ’физичке ресурсе’). Јасно је да предмет наставне дисциплине о којој се расправља (следствено – и сета наука које одређују њен интердисциплинарни идентитет) не представљају једино мас-медији, већ друштвени (под)системи, који су специјализовани за селекцију, обраду и дистрибуцију/трансмисију информација, а конституишу их, у организационом и институционалном смислу, стручњаци за селекцију, обраду и дисеминацију информација, као и они делови мас-медија и компјутерске мреже, који су у домету тих стручњака – професионалних комуникатора различитог профила. Из тога проистиче једноставан закључак: и практична активност, и наставна дисциплина, па, ако неко инсистира, и – научна дисциплина, може се означити/именовати само синтагмом ’менаџмент у медијским организацијама’. Она, истовремено, указује на оба поменута објекта (’људске напоре’ и ’физичке ресурсе’) менаџмента као практичне активности, али и на друштвени (под)систем у коме се та активност остварује. Да ли, због тога, треба одустати од назива ’менаџмент медија’? Не! Ова синтагма (не и све друге које су наведене као примери), првенствено због преузимања енглеског појма (media mаnagement), увелико се усталила у свакодневном говору, укључујући научно-теоријски дискурс. У прагматској интерпретативној равни, одустајање од ње значило би подизање уставе која би, можда, пропустила бујицу значењски проблематичних израза. Али, прецизно означавање предмета наставне дисциплине први је услов разумевања њеног садржаја. 11
УВОД
Тако долазимо и до централног проблема, који треба отворити у вези са, овога пута без наводника, менаџментом медија: шта све треба да представља садржај ове наставне дисциплине? Најпре, то је медијска организација, као врло специфични друштвени (под)систем, која се јавља у неколико различитих институционалних облика, најчешће као – медијско предузеће. Ово тим пре, што је један од актуелних глобалних трендова у савремености, како с правом примећује Денис Меквејл (1994), наглашена комерцијализација масовног комуницирања, на таласима процеса интензивне дерегулације у медијским системима европских земаља. Ако је то тачно, онда се менаџмент медија, односно менаџмент у медијским организацијама, највећим делом исцрпљује менаџментом у медијским предузећима, па је њихово теоријско профилисање логичан почетак изучавања менаџмента медија. Дакле, овладавање процесом менаџмента у медијским предузећима нужно подразумева препознавање њихових специфичности, медијске детерминисаности, друштвених услова за оснивање, организационе структуре, извора финансирања, могућих начина међусобног повезивања и друштвених функција. На тај начин конфигурише се теоријско-методолошки оквир за операционализацију општих принципа менаџмента у медијским предузећима, који се односе на различите нивое и врсте менаџмента, те на сам процес менаџмента у медијским предузећима. По себи се разуме да процес менаџмента у различитим медијским предузећима подразумева и читав низ различито операционализованих процедура одлучивања у процесу менаџмента. Нису само у питању тако удаљене врсте медијских предузећа, попут новинског, рецимо, и телевизијског или предузећа за интернет-провајдинг, него и предузећа која се 12
I Појам, садржај и научни оквир менаџмента медија
организују око истог мас-медија – штампе. Како је штампа збирни назив за низ појединачних штампаних мас-медија (Радојковић, Милетић, 2006), јасно је да се и издавачко предузеће, са непериодичном књигом, као окосницом постојања, битно разликује, из угла процеса менаџмента у њему, од новинског предузећа, са дневним и периодичним новинама као његовим специфичним ’производима’. Према томе, јединствена наставна дисциплина менаџмент медија мора у свом исходишном делу садржати: менаџмент у издавачким предузећима, менаџмент у новинским предузећима, менаџмент у информативним агенцијама, менаџмент у филмским (продукционим и дистрибуционим) предузећима, менаџмент у радијским предузећима, менаџмент у телевизијским предузећима, менаџмент у предузећима за интернет-провајдинг и, коначно, имајући у виду савремене процесе у медијском пољу – менаџмент у медијским конгломератима. Ова књига написана је, иначе, ван преовлађујуће парадигме у тзв. науци о менаџменту о универзалности менаџмента, тј. да образовани менаџер може руководити било којом организационом целином у било којој функционалној области друштвеног живота – од привреде до спорта. На свим страницама које следе показује се/доказује се, барем на примеру медијских предузећа, супротно: да њих могу и стратешки и оперативно водити само специфично образовани стручњаци – менаџери који владају знањима, способностима и вештинама неопходним у медијском комплексу. Из тога не треба извући закључак о негирању универзалног значаја одређених принципа менаџмента и, на њима заснованих, прагматично-оперативних поступака и процедура који се могу примењивати аналогно и у медијским предузећима. Напротив. Али, свакако значи да менаџмент у медијским предузећима представља знатно специфичнију и флуиднију област од тзв. општег менаџмента и то за онај садржај који проистиче из чињенице да масовно комуницира13
УВОД
ње, као неизбежан елемент структуре савременог друштва, без изузетака обухвата све људе појединачно (најчешће у рецепцијској улози), за разлику од свих осталих друштвених организација (и менаџмента у њима), укључујући и оне најраспрострањеније, попут институционализованог образовања или пословних система за производњу робе најшире потрошње. Најзад, треба рећи да научни оквир, унутар којег ће се у овој књизи расправљати о менаџменту медија, чине науке које је излучила научно-технолошка револуција средним ХХ века: кибернетика и комуникологија. Реч је о интердисциплинарним наукама, које резулатима својих истраживања у потпуности покривају скицирани садржај наставне дисциплине менаџмента медија, тј. на научним сазнањима заснован процес менаџмента у медијским предузећима као њен предмет изучавања. Прва, јер је конституишу: општа теорија система, теорија информација и бројне теорије управљања. „Сврха је кибернетике да развије заједнички језик и одговарајућу технику како би се проблем управљања и комуникација могао напасти једним општим захватом и да пронађе погодан репертоар идеја и техника како би се поједине особене манифестације могле разврстати под исте појмове“, каже Норберт Винер (1964: 31), који је засновао ову науку, као једну врсту метанауке о управљању системима (природним, техничким, социјалним). Питања на која кибернетика, према Винеру, треба да одговори јесу: чиме се управља, који су критеријуми управљања и како се управљање може реализовати. Управо она питања која се постављају у сваком процесу менаџмента, схваћеном као прагматичном скупу активности, па и менаџмента у медијским предузећима. Комуникологија је, такође, наука са разуђеним пољем истраживања, онолико елузивним колико је и само комуницирање, као примарна људска интеракција, интериоризова14
I Појам, садржај и научни оквир менаџмента медија
но у сваки друштвени однос. У оквиру менаџмента медија посебно су драгоцена сазнања досегнута у бројним комуниколошким теоријама која се односе на: феномен масовног као јавног комуницирања; затим, функционисање медија у друштвеном контексту; и, најзад, друштвене организације/ медијска предузећа, захваљујући којима је масовно, тј. јавно комуницирање уопште могуће. Наравно, научно заснован менаџмент медија не искључује ни сетове сазнања која имају аксиомску вредност у старијим, одавно етаблираним наукама, попут социологије, економије, социјалне психологије, правне науке, итд.
15
ПРВИ ДЕО
II. МЕДИЈСКА ОРГАНИЗАЦИЈА 1.
Медијска организација у масовном комуницирању
Масовно комуницирање је облик комуникационе праксе који се у тоталитету људског комуницирања профилисао у последња два века. Његову појаву и развој изазвао је читав низ економских, техничко-технолошких, политичких и културних узрока (детаљније: Радојковић и Милетић, 2006), који су, из деценије у деценију, овај друштвени однос чинили све значајнијим. Епилог је очигледан: савремено друштво практично је незамисливо без масовног комуницирања као незаобилазног динамичког елемента у друштвеној структури. Из угла менаџмента медија најзначајнија карактеристика масовног комуницирања јесте да је оно, за разлику од свих облика комуникационе праксе који су му претходили, нужно посредно комуницирање. Мас-медији који га посредују омогућавају синхрону или асинхрону дисеминацију истих садржаја до неутврдивог, у просторној хоризонтали и временској вертикали, броја реципијената. Та чињеница указује да се масовно комуницирање не може реализовати другачије до као јавно комуницирање, а неизбежно јавни карактер масовног комуницирања упућује на закључак да су његови садржаји од већег или мањег јавног интереса, дакле интереса свих припадника једне социјалне заједнице, што је, све скупа, проузроковало његову друштвену институционализацију. Она је започета профилисањем специфичних организација у друштвеној подели рада. Реч је о медијским организа19
ПРВИ ДЕО
цијама, које су специјализоване за селекцију, обраду и ширење идентичних садржаја медијима масовног комуницирања до свих или огромне већине грађана у одређеном социјетету. Окончана је конституисањем посебних друштвених подсистема – медијских система1, који представљају непосредни друштвени амбијент у коме настају и функционишу медијске организације. То се дешавало крајем XIX и почетком XX века, када државе, увиђајући све већи значај масовног комуницирања, најпре посредованог само штампаним мас-медијима, почињу да доносе позитивне правне прописе који га регулишу. Тако настају нормативне основе медијског система, чији средишњи део – медијски комплекс, тј. целина свих делујућих медијских организација у једном друштву – бива стављен под друштевну контролу, дакле у потпуности институционализован. Ствараоци и дистрибутери порука у масовном комуницирању више нису усамљени публицисти из времена пре буржоаских револуција, него медијске организације уроњене у целину друштвеног живота и уклопљене у систем важећих правних норми, али и преовлађујућих вредносних оријентација и доминантних културних образаца. Садржаји 1
20
Медијски систем је нормативно одређени, динамички и међузависни сплет различитих друштвених субјеката (институција, организација, асоцијација), медијских предузећа са деловима (мас)медија у себи – тзв. медијски комплекс, и реципијената медијских садржаја, чије је интеракцијско исходиште јавно комуницирање, у савремености највећим делом артикулисано у форми масовног комуницирања. Структуру сваког медијског система чине: (1) друштвене норме различитог степена обавезности, које регулишу функционисање медијског система; (2) друштвени субјекти са највећим потенцијалима утицаја на функционисање медијског система; (3) продукциони подсистем медијског система (медијски комплекс), тј. целина делујућих медијских предузећа у њему; (4) рецепцијски подсистем медијског система: припадници медијске публике у различитим социјалним улогама; и, исходишно, (5) јавно комуницирање као динамичка и развојна интеракција између продукционог (медијски комплекс) и рецепцијског подсистема, која се непрестано остварује унутар одређеног нормативног оквира и под утицајем друштвених субјеката различитих комуникационих потенцијала.
ЛИТЕРАТУРА53 Албер, П. (1998): Историја штампе, Плато, Београд. Бал, Ф. (1997): Моћ медија, Клио, Београд. Баћевић, Љ.(1994): Јавно мњење и масовни медији, Јавно мњење, Институт друштвених наука, Београд. Bell, D. (1980): The social framework of the information society, in Forester, Т. (ed.) The microelectronics revolution, Basil Blackwel, Oxford. Бехлин, П. (2002): Филм као роба, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд. Богојевић, Д. (1999): Информационе технологије – свет и Југославија, Друштво операционих истраживача, Београд. Бодријар, Ж. (1991): Симулакруми и симулација, Светови, Нови Сад. Бодријар, Ж. (1994): Друго од истог, Ларис, Београд. Бригс, А. и Кобли, П. (2005): Увод у студије медија, Клио, Београд. Brown, L. (1994): The Seven Deadly Sins of the digital age, Intermedia, volume 22/NO.3, New York. Buckley, W. (1967): Sociology and Modern Systems Theory, Prentice-Hall, New Yersey. Винер, Н. (1964): Кибернетика и друштво, Нолит, Београд. Врег, Ф. (1991): Демократско комуницирање, НУБ БиХ, Сарајево. Wren, D; Voich Jr. D. (2001): Менаџмент – процес, структура, понашање, Пословни систем Грмеч АД – Привредни преглед, Београд. Вукмировић, Д; Павловић, К. и Шутић, В. (2008): Употреба информационо-комуникационих технологија у Републици Србији 2008, Републички завод за статистику Србије, Београд. Голубовић, З. (1994): Културе у транзицији у источној Европи и Југославији: раскорак између културног и националног обрасца, Културе у транзицији, Књижара Плато, Београд. Гоне, Ж. (1998): Образовање и медији, Клио, Београд. Група аутора (2005): Управљање пројектима, Клио, Београд. Група аутора (1993): Лексикон филмских и телевизијских појмова, књиге 1 и 2, Научна књига и Универзитет уметности, Београд. 53
Називи књига, часописа и зборника дати су болдом, а наслови чланака у књигама, часописима и зборницима италиком.
289
Литература Дебре, Р. (2000): Увод у медиологију, Клио, Београд. De Fleur, M. L. (1966): Theories of Mass Communication, David McKay Company, Inc., New York. Длеск, М. (2003): Основи економије предузећа, Факултет за менаџмент малих предузећа, Београд. Drucker, P. F. (1955): The Practice of Management, Heinemann, London. Drucker, P. F. (1995): Постиндустријско друштво, Грмеч-Привредни преглед, Београд. Драгићевић-Шешић, М и Стојковић, Б. (1994): Култура, Менаџмент, Анимација, Маркетинг, Клио, Београд. Еко, У. (2001): Границе тумачења, Паидеа, Београд. Енценсбергер, Х. М. (1980): Немачка, Немачка, између осталог, БИГЗ, Београд. Encyclopaedia Britannica, CD Deluxe Edition: 2004. Зечевић, М. (1999): Менаџмент, Факултет за интернационални менаџмент, Београд. Илић. М. (1997): Медијске империје, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд. Илић, М. М. (2003): Предузетништво, теорија и пракса, ФММСП, Београд. Ирис, А. (1999): Информационе магистрале, Клио, Београд. Јовановић, С. (2005): Основи филмске продукције, Факултет драмских уметности, Београд. Кин, Џ. (1995): Медији и демократија, Филип Вишњић, Београд. Клосковска, А. (1985): Масовна култура, Матица српска, Нови Сад. Crisell, A. (1992): Understanding Radio, Routledge, London-New York. Koontz, H. and O’Donnell, C. (1972): Principles of Management: An Analysis of Managerial Functiones, 5th ed, McGraw-Hill, New York. Quade, E. (1968): Systems Analysis and Policy Planing, Boucher, W. ed, New York. Lazarsfeld, P. F. and Merton, R. K. (1960): Mass Communication, Popular Taste and Organized Social Action, in Mass Communication, University of Illinois Press, Urbana. Ле Кодиак, И. Ф. (2005): Наука о информацијама, Клио, Београд. Линдерген, Е. (1990): Уметност филма, Филмска и ТВ култура (сепарати из литературе, приредила Безданов-Гостимир, С.), Учитељски факултет, Београд. Lyon, D. (1988): The Information Society, Polity Press, Cambridge. Лојкен, Џ. М. (1992): Европа 1992. и унутрашње тржиште за медије, РТВ теорија и пракса, 61/90, Београд. Лоример, Р. (1998): Масовне комуникације, Клио, Београд.
290
Литература Марковић, М. (2000): Менаџмент малих и средњих предузећа, Факултет за интернационални менаџмент, Београд. Massie, J. L. and Douglas, J. (1973): Managing: A contemporary Introduction, Englewood Cliffs, N. J. Prentice Hall. McLeish, R. (1994): Radio Production, 3rd edn, Oxford: Focal Presss. McKenzie, W. (2006): Хакерски манифест, Мултимедијални институт, Загреб. Меклуан, М. (1971): Познавање општила човекових продужетака, Нолит, Београд. Меквејл, Д. (1994): Стари континент – нови медији, Нова, Београд McQuail, D. (1994): Mass Communication Theory, SAGE, London. Меквин, Д. (2000): Телевизија, Клио, Београд. Милетић, М. (1998): Комуницирање у новим медијским условима, Учитељски факултет, Јагодина. Милетић, М. (2001): Менаџмент медија, Факултет за менаџмент малих предузећа, Београд. Милетић, М. и Милетић, Н. (2011): Медијски систем и јавне политике, Мегатренд ревија, Вол. 8 (2), Мегатренд универзитет, Београд. Naisbitt, J. (1986): Мегатрендови, Глобус, Загреб. Негропонт, Н. (1998): Бити дигиталан, Клио, Београд. New directions in media education (1990), British Film institute, London. Пековић, Г. (1994): Менаџмент комерцијалне телевизије и конкуренти, Новинарство, бр. 2–3, Удружење новинара Србије, Београд. Петрић, В. (1968): Увођење у филм, Уметничка академија, Београд. Петрић, В. (1971): Осма сила, Радио-телевизија Београд, Београд. Поповић, З. (2003): Основи телевизијске продукције, Факултет драмских уметности, Београд. Pringle, P. K; Starr, M. F. и McCavit, W.E. (2004): Менаџмент електронских медија, Фокал Прес, Сарајево. Радојковић, М. (1984): Савремени информационо-комуникациони системи, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд. Радојковић, М. и Ђорђевић, Т. (2001): Основе комуникологије, ФПН-Чигоја, Београд. Радојковић, М. и Стојковић, Б. (2004): Информационо-комуникациони системи, Клио, Београд. Радојковић, М. и Милетић, М. (2006): Комуницирање, медији и друштво, друго издање, Стилос, Нови Сад. Wright, Ch. R. (1973): Analyse fonctionnaliste et communication de masse, sociologie de l’information fondamentaux, Paris. Rivers, W; Peterson, T; Jensen, J. (1971): The Mass Media and Modern Society, Rinehart Press, San Francisco.
291
Литература Reardon, K. K. (1987): Interpersonal Communication – Where Minds Meet, Wadsvort Publishing Company, Belmont California. Saville-Troike, M. (1982): Etnography of Communication: An Introduction, Oxford, Blackwell. Slacke, J. D. (1994): The information revolution as ideology, Media, culture and society, Vol.6, London. Сретеновић, Д; Пековић, П. и Ристановић, Д. (1996): Internet, PC Press, Београд. Тофлер, А. (1983): Трећи талас, књ. I и II, Просвета, Београд. Fengler, S. (2002): Reorganizing the Newsroom, Should the „Chinese Wall“ be Torn Down? Stephan Russ-Mohl/Susanne Fengler (eds.), Business Journalism, Corporate Communications and Newsroom Management, Universita della svizzera italiana, Lugano. Фукујама, Ф.(1997): Судар култура, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд. Хамваш, Б. (1996): Невидљиво збивање, Златна грана, Сомбор. Хартли, Џ (2007): Креативне индустрије, Клио, Београд. Hartly, P. and Bruckmann, C. (2001): Business Communication, Routledge, London. Церанић, С. (2004): Менаџмент у малим и средњим предузећима, ФМСП, Београд. Shankleman, L. K. (2000): Inside the BBC and CNN, Managing Media Organisations, Routledge, London. Шинглер, М. и Виринга, С. (2000): Радио, Клио, Београд. Schoemaker, P. J. and Reese, S. D. (1991): Mediating the Message: Theories of Influences on Mass Media Content, Longman, New York. Штамбук, В. (1989): Кибернетика с информатиком, Привредни Штамбук, В. (2006): Да ли је Интернет медиј?, МС – часопис за управљање комуницирањем, бр. 1, Факултет политичких наука, Београд, Протокол, Нови Сад.
292