058 059 lege artis jul avgust 2017 by V. M.

ПРОПИСИ У ПРАКСИ ISSN 2406-1085

Двоброј 58/59 / јул–август 2017.

ИЗДВАЈАМО: Утицај новог Закона о општем управном поступку на јавне набавке

Јавнобележничка исправа као извршна исправа

Поступци у Агенцији за привредне регистре и нови Закон о општем управном поступку

Преглед и анализа досадашње судске праксе у вези са заштитом узбуњивача Регулисање проблема дечје порнографије у одредбама Кривичног законика

Проблем примене Закона о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама у поступку извршења ЈАВНЕ НАБАВКЕ

●

РАДНО ПРАВО

●

ГРАЂАНСКО ПРАВО

Поступак регистрације стамбене заједнице, правила управљања и финансијског пословања зградом ●

ПРИВРЕДНО ПРАВО

●

УПРАВНО ПРАВО

www.propisiupraksi.rs

●

КРИВИЧНО ПРАВО

www.legeartis.rs

ГОДИНА ПОСТОЈАЊА

С НАМА НЕМА ЛУТАЊА

ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Поштовани претплатници,

w w w . l e g e a r t i s . r s

Оснивач и издавач: ИНГ-ПРО Издавачко-графичко д.о.о. Београд, Веле Нигринове 16а За оснивача и издавача: Горан Грцић и Владимир Здјелар Главни и одговорни уредник Редакције: Јован Матијашевић Главни и одговорни уредник часописа: Ана Фулетин

Технички уредник: Милена Станковић Лектура: Милица Радованчев Графичка припрема: Мирослав Арамбашић Штампа: Digital art, Београд

У области привредног права акценат је стављен на спорно правно питање које се појавило приликом подношења захтева за накнаду за кашњење у испуњавању новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама. Када је у питању радно право, скрећемо пажњу на изузетно актуелан текст у овом тренутку – „Преглед и анализа досадашње судске праксе у вези са заштитом узбуњивача”. Уз то, нудимо и објашњење основних правних института и појединачних решења према нацрту Закона о изменама и допунама Закона о мирном решавању радних спорова. Осим наведених текстова, овај двоброј садржи и актуелне и практичне текстове из грађанског и кривичног права, са бројним примерима из судске праксе, затим текстове који се односе на Закон о становању и одржавању зграда, као и сталне рубрике. Редакција

Редакција: Веле Нигринове 16а, 11000 Београд тел: +381 11 2836 890 факс: +381 11 2836 474 имејл: redakcija@legeartis.rs Часопис излази једанпут месечно (10 бројева и 1 двоброј у оквиру годишње претплате).

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 34 LEGE Artis : прописи у пракси / главни и одговорни уредник Ана Фулетин. - [Штампано изд.] . - Год. 3, бр. 25 (окт. 2014)- . - Београд : ИНГ-ПРО, 2014- (Београд : Digital art). - 28 cm Месечно. - Наслов лат., текст ћир.. - Преузима нумерацију електронског издања. - Друго издање на другом медијуму: Lege Artis (Online) = ISSN 2334-6140 ISSN 2406-1085 = Lege Artis (Штампано изд.)

Будимо на вези Часопис Lege Artis – ПРОПИСИ У ПРАКСИ отворен је за сва ваша питања, мишљења, конструктивне предлоге, похвале и критике. Можете их упутити ауторима текстова или на имејл редакције часописа redakcija@legeartis.rs Пратите нас: ● ● ● ●

www.legeartis.rs www.propisi.net www.ingpro.rs www.facebook.com/IngProLegeArtis

1 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

Сарадници: Алжбета Марко Весна Филиповић Владимир Живанкић Владимир Саичић Дејан Обренић Драгана Марчетић Драгана Станковић Николић Драган У. Калаба Зорка Пантелић Марина Антић Милан Ранђеловић Милена Антић-Јанић Никола Пантелић Снежана Марјановић Снежана Ћушић

летњем двоброју доносимо текстове о утицају новог Закона о општем управном поступку на поступке у Агенцији за привредне регистре и на поступак јавних набавки.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

ISSN 2406-1085 Година V, двоброј 58/59, ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

СУДСКА ПРАКСА И СЛУЖБЕНА МИШЉЕЊА Kaлендар важењаправних правних аката Kaлендар важења аката

● Правилник о измени и допуни Правилника о реглоскопима, у „Сл. – одредбе члана 16. ст. 6.објављен и члана 20.гласнику овог закона РС”, бр. 49/15 од 5. 6. 2015. године, а ступиопримењиваће је на снагу 13. 6. 2015. се године од 1. јуна 2016. године

● Правилник о измени и допуни Правилника о реглоскопима, објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. 49/15 од 5.о6.енергетици, 2015. године, а ступио је на снагу 13.145/14 6. 2015. године ● Закон објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. од 29. 12. 2014. године, а – одредба члана 2. овог правилника важи – одредбе члана 98. ст. 1. тач. 1)1. дојуна 3), члана 99.године и до 2016.

између територијалних заједница или власти, објављен у „Сл. гласнику РС – – од одредбе Међународни уговори”, бр. 2/16 8. 2. 2016. члана године 98. ст. 1. тач. 1) до 3), члана 99. и

225. ступа ст. 1. на тач. 1) до 3) и2016. члана 225. ст. 4. –члана Конвенција снагу 16. јуна године

овог закона се примењују од 1. јуна 2016. године ● Закон о потврђивању Амандмана на Конвенцију о процени утицаја на животну средину у прекограничном контексту, објављен у „Сл. гласнику РС – Међународни Закон о потврђивању Европске оквирне конвенције о прекограничној сарадњи уговори”, бр. 4/16 од 26. 2. 2016. године

● између територијалних заједница или власти, објављен у „Сл. гласнику РС – – Амандмани ступају на снагу 19. јуна 2016. године Међународни уговори”, бр. 2/16 од 8. 2. 2016. године

Недостојност за наслеђивање Члан 4. Закона о наслеђивању („Сл. гласник РС”, бр. 46/95, 101/03 – Одлука УС РС и 6/15)

Недостојност за наслеђивање

Члан 4. Не може наследити на основу закона или завештања, нити стећи какву корист из завештања Члан 4. Закона о наслеђивању („Сл. гласник РС”, бр. 46/95, 101/03 – Одлука УС РС и 6/15)

(недостојан је): 1) онај ко је умишљајно усмртио оставиоца или је то покушао; Члан 4. 2) онај ко је принудом, претњом или преваром навео оставиоца да сачини или опозове заили неку његову га је уили томезавештања, спречио; Невештање може наследити на одредбу, основу или закона нити стећи какву корист из завештања 3) онај ко је ује): намери спречавања оставиочеве последње воље уништио или сакрио његово (недостојан завештање, или га је фалсификовао; 1)4)онај ко је умишљајно усмртио оставиоца или је то покушао; онај ко се теже огрешио о законску обавезу издржавања оставиоца, или му је ускратио 2)нужну онај помоћ; ко је принудом, претњом или преваром навео оставиоца да сачини или опозове за-

вештање или неку његову одредбу, или га је у томе спречио; на недостојност пази по службеној дужности. 3)Суд онај ко је у намери спречавања оставиочеве последње воље уништио или сакрио његово завештање, или га је фалсификовао; 4) онај ко се теже огрешио о законску обавезу издржавања оца је примао пензију својеоставиоца, мајке, а пок.или А. М.му је ускратио О нужну недостојности издржавање није ни било потребно. Не може се помоћ; за наслеђивање суд води рачуна по службеној говорити ни о ускраћивању помоћи оставиоцу, дужности, али је терет чињеничне јер то не произилази из изведених доказа. Суд наинедостојност пази по службеној дужности. тврдње доказа да ова недостојност Код овако утврђеног чињеничног стања, нипостоји, на странци која то тврди. жестепени судови правилно закључују да нема

Из образложења:

основа за примену члана 4. Закона о наслеђивању који регулише појам недостојности наслеђиоца је примао пензијузасвоје мајке,

стране није изостала његовом кривицом. Није се

обавезу издржавања, или ускратио нужну по-

а пок. А. М.

ревизије о погрешној примени матевање. Према ставу 1. тач. 1) овог члана, не може О„Разлози недостојности за наслеђивање издржавање није ни било потребно. Не може се ријалног права нису основани. Према утврђеном се наследити на основу закона или завештања суд води рачуна по службеној говорити ни оизускраћивању помоћи оставиоцу, чињеничном стању, тужилац је ванбрачни син нити стећи какву корист завештања (недосдужности, али је терет чињеничне јер ко тојенеумишљајно произилази из изведених доказа. пок. А. М. Свог оца је упознао када је имао 10 тојан је), онај усмртио оставиотврдње доказа да ова недостојност година. Дои1992. године имао је ретке контакте са ца, или је то покушао. Према тачки 4. овог члана, Код овако утврђеног чињеничног стања, ниоцем, а од те године никако. Брига оцу тврди. са његове недостојан је онај ко се теже огрешио о законску постоји, на странци којао то жестепени судови правилно закључују да нема

основа заовог примену члана 4. Закона о наслеђивању теже огрешио о обавезе издржавања, нити му је моћ. Према ставу 2. члана, суд на недостојИзускратио образложења: регулише појамУ конкретном недостојности за наслеђинужну помоћ. Нису постојали ни друност пазикоји по службеној дужности. ги разлози који би указивали на недостојност за матеслучају, истакнути разлози за недостојност ту- члана, не може „Разлози ревизије о погрешној примени вање. Према ставу 1. тач. 1) овог наслеђивање оца. Тужилац није умишљајно усжиоца да се наследи свог оца,на садаоснову пок. А. М., нису или завештања ријалног права нису основани. Према утврђеном наследити закона мртио свога оца, нити је то покушао. Између њих испуњени. У току поступка у прилог ових својих чињеничном стању, тужилац је ванбрачни син тужиља нити стећи каквуодговарајуће корист из дозавештања (недосје било само свађе. Није се теже огрешио о затврдњи није пружила пок. А. М. Свогиздржавања оца је упознао кадаПреко је имаоказе. 10 Затотојан онај ко (непостојању) је умишљајно конске обавезе према њему. је суд је), о постојању тихусмртио оставио● Закон о потврђивању Амандмана на Конвенцију о процени утицаја на животну година. До 1992. године имао је ретке контакте са ца, или је то покушао. Према тачки 4. овог члана, оцем, а од те године никако. Брига о оцу са његове недостојан је онај ко се теже огрешио о законску средину у прекограничном контексту, објављен у „Сл. гласнику РС – Међународни (6) Трошкови продатих производа износе 1.250.000,00 динара.Укалкулисана разлика у цени је 25%стране није изостала његовом кривицом. Није се обавезу издржавања, или ускратио нужну поуговори”, бр.коштања, 4/16 од 26.што 2. 2016. године на цену износи 312.500,00 динара (1.250.000,00 × 25%). Обрачунати ПДВ по општојтеже огрешио о обавезе издржавања, нити му је моћ. Према ставу 2. овог члана, суд на недостојстопи износи 312.500,00 динара, од чега на цену коштања 240.000,00 250.000,00 (1.250.000,00 × 20%)ускратио нужну помоћ. Нису постојали ни дру– Амандмани ступају на снагу 19. јуна 2016. године ност пази по службеној дужности. У конкретном и ПДВ(6)на разликупродатих у ценипроизвода 62.500,00износе (312.500,00 × 20%). Трошкови 1.250.000,00 динара.Укалкулисана разлика у цени је 25% ги разлози који би указивали на недостојност за случају, истакнути разлози за недостојност туна цену коштања, што износи 312.500,00 динара (1.250.000,00 × 25%). Обрачунати ПДВ по општој наслеђивање оца. Тужилац није умишљајно усжиоца да наследи свог оца, сада пок. А. М., нису стопису износи 312.500,00 динара, од чегадресови на цену коштања 240.000,00 250.000,00 × 20%) (7) Купцу фактурисани спортски са обрачунатим ПДВ-ом(1.250.000,00 у износу од 1.875.000,00 дин.мртио свога оца, нити је то покушао. Између њих испуњени. У току поступка у прилог ових својих и ПДВ на разлику у цени 62.500,00 (312.500,00 × 20%). је било само свађе. Није се теже огрешио о затврдњи тужиља није пружила одговарајуће до(8) Купац је извршио плаћање фактуре у целости у износу од 1.875.000,00 динара.дин. (7) Купцу су фактурисани спортски дресови са обрачунатим ПДВ-ом у износу од 1.875.000,00 конске обавезе издржавања према њему. Преко казе. Зато је суд о постојању (непостојању) тих

ПОСТАВИТЕ ПИТАЊЕ НАШЕМ АУТОРУ, НАСТОЈАЋЕМО ДА ОДГОВОРИМО НА СВАКО ОД ЊИХ

(9) Треба извршити затварање свих конта класе 9 – Обрачун трошкова и учинака.

Негативне референце у систему јавних набавки Негативне референце у

(10) Треба саставити Извештај о стању залиха производње на крају обрачунског периода.

Последње измене и допуне Закона о јавним набавкама из августа

(8) Купац је извршио плаћање фактуре у целости у износу од 1.875.000,00 динара. и учинака. (9) Треба извршити затварање свих конта класе 9 – Обрачун трошкова

(10) Треба саставити Извештај о стању залиха производње на крају обрачунског периода.

систему јавних набавки

(11) Треба прокњижити свођење почетног стања залиха производње на коначно стање залиха про2015. године донеле су собом неколико измена када је реч о (11) Треба прокњижити свођење почетногна стања залиха производње на коначно стање залиха про- производње изводње на крају обрачунског периода бази података из Извештаја о стању залиха Последње измене и допуне Закона о јавним набавкама из августа изводње на крају обрачунског периода на бази података из Извештаја о стању залиха производње негативним о којимаизмена ћемокада говорити на крају обрачунског 2015. годинереференцама донеле су собом неколико је реч о у овом тексту на крају обрачунскогпериода. периода. Напомена: Трошковипродатих продатих производа од 1.250.000,00 динара израчунати су на бази цене Напомена: Трошкови производа од 1.250.000,00 динара израчунати су на бази цене коштања комада×× 1.832,80 1.832,80 динара по комаду), док је док продајна цена спортских од дресова од коштања (682(682 комада динара по комаду), је продајна цена дресова спортских 1.875.000,00 динара по комаду израчуната у износу од 2.500,00 динара (750 × 2.500,00). 1.875.000,00 динара по комаду израчуната у износу од 2.500,00 динара (750 × 2.500,00).

негативним референцама о којима ћемо говорити у овом тексту

о јавним набавкама из 2008. године. Сходно

АУТОРСКИ ТЕКСТОВИ СА ОБИЉЕМ КОРИСНИХ ПРИМЕРА И СТРУЧНИХ ТУМАЧЕЊА

БУЏЕТИ И ЈАВНЕ НАБАВКЕ

Милош Јовић

КК

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

БУЏЕТИ И ЈАВНЕ НАБАВКЕ

о јавнимтада набавкама из 2008. године. Сходно важећим прописима, наручиоци су имали тада важећим прописима, су имали Милош Јовић могућност да наручиоци одбију понуду уколико поседују могућност да одбију понуду уколико поседују саветник у Управи за јавне набавке саветник у Управи за јавне набавке којидапотврђује понуђач није испуњавао Књижење: доказ којидоказ потврђује понуђач ниједа испуњавао budzeti@legeartis.rs budzeti@legeartis.rs своје по раније закљученим уговорима Књижење: своје обавезе пообавезе раније закљученим уговорима Конто Износ Р. ОПИС 12 питању јавне набавке, појампојам ре оре јавним набавкама су се односили ададсусууу питању јавне набавке, о јавним који набавкама који на суисти се односили на исти бр. дугује потражује дугује потражује Конто Износ Р. ференце има двоструки појавни облик.облик. предмет набавке, за набавке, период од претходних пет ференце има двоструки појавни предмет за период од претходних пет ОПИС 3 4 5 6 бр. 1дугује2 потражује У случају кад одређује додатне услове за година за радове, односно три године за добра дугује потражује У случају кад јавне одређује додатне условеи за 1. 910 Сировине и материјал – спортски дресови 200.000,00 учешће у поступку набавке, наручилац услуге. година за радове, односно три године за добра 1 2 3 4 материјала 5 6 учешће у поступку јавне набавке, наручилацЗакон ио услуге. 9000 Рачун за преузимање залиха 200.000,00 као услов пословног капацитета може захтева јавним набавкама из 2012. године 1. За отварање 910 Сировине и залихе материјал – спортски дресови одређено искуство понуђача које семоже огледазахтева у („Сл. гласникЗакон РС”, бр. о 124/12) значајно је проши из 2012. године почетног стања 1. 1. 2016. за материјала – спортски дресови 200.000,00 каотиуслов пословног капацитета јавним набавкама реализацији уговора истог или сличног предме рио обухват негативних установи 1а 9500 Материјали за израду – спортски дресови 500.000,00 („Сл. гласникреференци, РС”, бр. 124/12) значајно је проши 9000 Рачун за преузимање залиха материјала 200.000,00 ти одређено искуство понуђача које се огледа у та набавке, односно да је у претходном периоду вши их као обавезу за наручиоце, проширујући 9600 Готови производи – спортски дресови 120.000,00 уговора истог или сличног предме рио обухват негативних референци, установи За отварање почетног стања 1. 1. 2016. за залихе материјала – спортски дресови 54реализацији испоручивао добра, извршавао услуге или изво њихово дејство и на сâм поступак јавне набавке Рачун за преузимање залиха недовршене та набавке, да је уконкретне претходном периоду их каотеобавезу за наручиоце, проширујући дио радовеодносно који су предмет јавне на (не само вши на уговоре), установивши својевр 9001 1а 9500 Материјали производње за израду – спортски дресови 500.000,00 500.000,00 бавке. Тада једобра, реч о пословним референцама, сну „црнуњихово листу” понуђача негативних 54 испоручивао извршавао услуге или изво дејство– списак и на сâм поступак јавне набавке Рачун запроизводи преузимање– залиха готових 9600 Готови спортски дресови 120.000,00 које би се условно речено могле назвати позиреференци. 9003 дио радове који су предмет конкретне јавне на (не само на уговоре), те установивши својевр производа 120.000,00 тивним референцама. И док је у том случају Последње измене и допуне Закона о јавним Рачун за преузимање залиха недовршене бавке. Тада је реч о пословним референцама, сну „црну листу” понуђача – списак негативних За отварање почетног 9001 стања залиха недовршене производње и готових производа 1. 1. 2016. године на реч о референцама које понуђача квалификују набавкама из августа 2015. године („Сл. гласник производње 500.000,00 основу података из почетног стања тих залиха из финансијског књиговодства којезаби се условно могле назвати референци. добијање уговораречено о јавној набавци, негативне позиРС”, бр. 68/15) донеле су собом неколико изме2. 9100 Сировине – спортскизалиха дресови готових 1.000.000,00 Рачун изаматеријал преузимање референце су оне које га могу на када је реч о негативним референцама: тивним референцама. Идисквалификова док је у том случају Последње измене и допуне Закона о јавним 9003 производа 120.000,00 Рачун за преузимање набавке материјала ти из „трке” за добијање уговора. ● негативна референца каоавгуста могућност, не игодине оба реч о референцама које понуђача квалификују набавкама из 2015. („Сл. гласник 9010 и робе 1.000.000,00 Институт негативне референце установ веза за наручиоце; За отварање почетног стања залиха недовршене производње и готових производа 1. 1. 2016. године наза добијање уговора о јавној набавци, негативне РС”, бр. 68/15) донеле су собом неколико измељен је ради обезбеђивања поузданијег и солид ● невезивање других, таксативно законом За примљен материјал у магацин у вези са производњом спортских дресова основу података из почетног стања тих залиха из финансијског књиговодства референце су онепартнера које га наручиоца, могу дисквалификова на када реч о негативним нијег уговорног а што је ненаведених доказајенегативне референце за референцама: 3а 9500 Материјал за израду – спортски дресови 680.000,00 2. 9100 Сировине и материјал – спортски дресови 1.000.000,00 претпоставка и рационалнијег одређеност у конкурснојреференца документацији; ти из „трке” за целисходнијег добијање уговора. ● негативна као могућност, не и оба 9100 Сировине и материјал – спортски дресови 680.000,00 трошења јавних средстава. На тај начин, санк ● прецизирање претходног периода који је Институт негативне референце установ веза за наручиоце; Рачун за преузимање набавке материјала За извршено улагање материјала у производњу у току године 9010 ционишу се понуђачи који не извршавају своје обухваћен негативном референцом; иТрошкови робе зарада, накнада зарада и остали 1.000.000,00 љенобавазе је ради обезбеђивања поузданијег и солид ● невезивање других, таксативно законом у поступку јавне набавке или уговорне ● укидање списка негативних референци. 3б 9502 лични расходи 408.000,00 нијег уговорног партнерананаручиоца, ненаведених доказа негативне референце за обавезе или их не извршавају уговорен начинаишто је За примљен материјал у магацин у вези са производњом спортских дресова Трошкови амортизације основних под уговоренимцелисходнијег условима. С друге стране, будући Можда иодређеност најзначајнија измена јестедокументацији; та да претпоставка и рационалнијег у конкурсној 3а 95009503 Материјал за израду – спортски дресови средстава основне делатности 136.000,00680.000,00 да санкција никада није сама себи сврха, управо наручилац више није у обавези, већ има периода који је трошења јавних средстава. На тај начин, санк ● сада прецизирање претходног 9100 Сировине и материјал – спортски дресови 680.000,00 би свест о могућности да се нађе „на црној листи” могућност да примени негативну референцу ционишу се понуђачи који не извршавају своје обухваћен негативном референцом; код одређеног наручиоца, требало да понуђача према понуђачу. Како су ове законске измене За извршено улагање материјала у производњу у току године обавазе поступкунајавне набавке или уговорне ● укидање списка негативних додатноу мотивише озбиљнији, професионал биле још један корак ближе директивама Европ референци. Трошкови зарада, накнада зарада и остали нији и пословнији приступ извршавању сопстве ске уније из области јавних набавки, и у овом обавезе или их не извршавају на уговорен начин и 3б 9502 лични расходи 408.000,00 обавеза какоусловима. у поступку јавне набавке, тако ибудући сегментуМожда извршено и је усклађивање са „кровним подних уговореним С друге стране, најзначајнија измена јесте та да у реализацији уговора о јавној набавци. прописима” који примену негативне референ Трошкови амортизације основних да санкција никада није сама себи сврха, управо наручилац сада више није у обавези, већ има 9503 У систем јавних набавки у Републици Ср це предвиђају управо као могућност, а не и као средстава основне делатности 136.000,00 би свест о могућности да сесунађе „наЗаконом црној листи” могућност да примени референцу бији, негативне референце уведене обавезу на страни наручиоца. Наиме, негативну опште

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

БУЏЕТСКО РАЧУНОВОДСТВО, РАЧУНОВОДСТВО И РЕВИЗИЈА

К А ЛЕ Н Д АРИ ... ● ВАЖЕЊА ПРАВНИХ АКАТА – Конвенција ступа на снагу 16. јуна 2016. године ● ДОГАЂАЈА

БУЏЕТСКО РАЧУНОВОДСТВО, РАЧУНОВОДСТВО И РЕВИЗИЈА

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

● Закон о енергетици, објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. 145/14 од 29. 12. 2014. године, а Закон о30. потврђивању Европске оквирне конвенције о прекограничној сарадњи ступио је на●снагу 12. 2014. године

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

ИЗ ПРВЕ РУКЕ

члана 225. ст. 1. тач. 1) до 3) и члана 225. ст. 4. овог закона се примењују од 1. јуна 2016. године

У склопу новог формата којикарактеристичне од овог броја можете пратити усасвим нашем часопису доносимо неке случајеве судскечасопису праксе, а који се овом приликом односе на пратити у из нашем доносимо неке карактеристичне недостојност наслеђивање случајеве из за судске праксе, а који се овом приликом односе на недостојност за наслеђивање

103

lege artis ● maj 2016.

ступио је на снагу 30. 12. 2014. године

103 lege artis ● maj 2016.

– одредба члана 2. овог правилника важи до 1. јуна 2016. године

ГРАЂАНСКО ПРАВО И СУДСКИ ПОСТУПЦИ

– одредбе члана 16. ст. 6. и члана 20. овог закона

● Закон о изменама и допунама Закона о поморској пловидби, објављен у „Сл. гласнику примењиваће се од 1. јуна 2016. године РС”, бр. 18/15 од 13. 2. 2015. године, а ступио је на снагу 21. 2. 2015. године

ГРАЂАНСКО ПРАВО И СУДСКИ ПОСТУПЦИ

– примењује се објављен од 13. маја године ● Закон о изменама и допунама Закона о поморској пловидби, у „Сл.2016. гласнику РС”, бр. 18/15 од 13. 2. 2015. године, а ступио је на снагу 21. 2. 2015. године

У склопу сасвим новог формата који од овог броја можете

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

● службеног пасоша, објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. 9/16 од 5. 2. 2016. године, а ступио – примењује се од 13. маја 2016. године је на снагу 13. 2. 2016. године

lege artis ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

● Правилник о измени Правилника о обрасцима пасоша, дипломатског пасоша и службеног пасоша, објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. 9/16 од 5. 2. 2016. године, а ступио Правилник о измени Правилника о обрасцима пасоша, дипломатског пасоша и је на снагу 13. 2. 2016. године

Недостојност за за наслеђивање Недостојност наслеђивање www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

или се одложено примењују у целости или у делу:

Про П ра кси ПроПиси П и си ууП ра к си

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

У овој рубрици доносимо преглед прописа који током овог месеца престају У овој рубрици доносимо преглед прописа који током овог месеца престају да важе (у целости или у делу), односно који одложено ступају на снагу и/ да важе (у илипримењују у делу), уодносно који одложено ступају на снагу и/ илицелости се одложено целости или у делу:

код одређеног наручиоца, требало да понуђача додатно мотивише на озбиљнији, професионал

према понуђачу. Како су ове законске измене биле још један корак ближе директивама Европ

У овом броју... ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ

УПРАВНО ПРАВО 16 Поступци у Агенцији за привредне регистре и нови Закон о општем управном поступкуПРИВ 19 Уредба о прибављању и уступању података о чињеницама о којима се води службена евиденција („Сл. гласник РС”, бр. 56/2017 од 7. 6. 2017. године) ПРИВРЕДНО ПРАВО 20 23

Проблем примене Закона о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама у поступку извршења Правни лекови у извршном поступку кроз судску праксу привредних судова

ГРАЂАНСКО ПРАВО 26 32 40

Јавнобележничка исправа као извршна исправа Недозвољеност извршења – РАЗЛОЗИ (други део) Практична разматрања питања судске надлежности – први део

50 55 59 64 69 72

Преглед и анализа досадашње судске праксе у вези са заштитом узбуњивача Нацрт Закона о изменама и допунама Закона о мирном решавању радних спорова Поновно одређивање пензије на основу накнадног осигурања Радно време – мишљења Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Материјални услови за остваривање права на дечји додатак Усвојена Одлука о максималном броју запослених за 2017. годину

КРИВИЧНО ПРАВО 74 Регулисање проблема дечје порнографије у одредбама Кривичног законика 79 Кривично дело напад на службено лице у вршењу службене дужности из чл. 323. КЗ-a у судској пракси 87 Прекршај вређања службеног лица у вршењу службене дужности УНАКРСНИ ПОГЛЕД 90 94

Поступак регистрације стамбене заједнице, правила управљања и финансијског пословања зградом Осврт на поједине примедбе упућене Закону о становању и одржавању зграда

РУБРИКЕ 49 98 102

Календар важења правних аката Преглед прописа донетих између два броја Портал читалаца

3 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

РАДНО ПРАВО

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

4 Утицај новог Закона о општем управном поступку на јавне набавке 9 Буџетско извештавање по програмима као новина за полугодишње и годишње извештавање

ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ

Утицај новог Закона о општем управном поступку на јавне набавке

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Закон о општем управном поступку се у неким случајевима супсидијарно примењује и у поступцима јавних набавки по питањима која нису регулисана Законом о јавним набавкама, а нарочито у делу поступка заштите права.

Драгана Станковић Николић дипл. правник и сертификовани предавач за обуку службеника за јавне набавке

ови Закон о општем управном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 18/2016) своју потпуну примену остварује од 1. јуна 2017. године. Закон доноси значајне новине за странке и њихове заступнике у управном поступку, затим за државне органе и организације, као и за органе и организације на нивоу јединица локалне самоуправе, установа, јавних предузећа и других лица којима су поверена јавна овлашћења. Многи од њих су наручиоци у смислу Закона о јавним набавкама („Сл. гласник РС”, бр. 124/2012, 14/2015 и 68/2015). Нови Закон о општем управном поступку поједноставио је и убрзао опште управне процедуре у циљу успешнијег задовољења јавног интереса и интереса физичких и правних лица у управним стварима: проширен је сам процесни предмет, уведена су нова начела, уређен је нов начин комуникације између органа и странака (нпр. нова правила о електронском општењу међу странкама), успостављена су нова жалбена правна средства и друго. Закон о јавним набавкама је lex specialis у односу на Закон о општем управном поступку, те се Закон о општем управном поступку у неким случајевима супсидијарно примењује и у поступцима јавних набавки по питањима

која нису регулисана Законом о јавним набавкама, а нарочито у делу поступка заштите права. Ово је посебно и прописано чланом 148. став 6. Закона о јавним набавкама, којим је предвиђено да се на питања поступка заштите права која нису уређена овим законом, сходно примењују одредбе закона којим се уређује управни поступак. С тим у вези потребно је сагледати новине Закона о општем управном поступку у светлу одредби које имају утицај на јавне набавке. Према новом Закону о општем управном поступку управна ствар је појединачна ситуација у којој орган, непосредно примењујући законе, друге прописе и опште акте, правно или фактички утиче на положај странке тако што доноси управне и гарантне акте, закључује управне уговоре, предузима управне радње и пружа јавне услуге. Управни акт у смислу овог закона јесте појединачни правни акт којим орган, непосредно примењујући прописе из одговарајуће управне области, одлучује о праву, обавези или правном интересу странке или о процесним питањима. Управни акти су решења и закључци. Једна од новина Закона о општем управном поступку огледа се у увођењу електронске комуникације у делу општења органа и странака. Чланом 56. Закона о општем управном поступку прописано је да орган и странка опште у писаном или усменом облику, на брз и ефикасан начин, али тако да се омогући правна сигурност и економичност поступка; да општење у писаном облику обухвата општење

5 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

општем управном поступку обавештавање електронским путем може да буде неформално и формално. Оно што је битно у овој ситуацији јесте то да се формално обавештавање електронским путем врши сагласно закону и обавезно укључује потврду којом се доказује пријем документа, као и то да се формално обавештавање електронским путем изједначава са достављањем. То значи да ако наручилац у поступку јавне набавке обавештава понуђача, добављача, подносиоца захтева или другог учесника у поступку јавне набавке електронским путем, дужан је да у самом обраћању захтева потврду пријема електронског документа. Уколико је на овај начин пријем документа потврђен, према Закону о општем управном поступку се сматра да је достављање извршено. С тим у вези је такође и одредба члана 20. став 6. Закона о јавним набавкама, којом је прописано да ако је документ из поступка јавне набавке достављен од стране наручиоца или понуђача путем електронске поште или факсом, страна која је извршила достављање дужна је да од друге стране захтева да на исти начин потврди пријем тог документа, што је друга страна дужна и да учини када је то неопходно као доказ да је извршено достављање. Поново се уочава да оба закона у случају електронског општења међу странкама познају потврду пријема електронског документа којом се доказује да је извршено достављање. По Закону о општем управном поступку поднесци су захтеви, предлози, обрасци, пријаве, молбе, жалбе, представке, приговори, обавештења, саопштења и друге врсте писаног обраћања странке органу. Поднесак мора да буде разумљив и да садржи све што је потребно да би по њему могло да се поступа, а нарочито: лично или пословно име, пребивалиште односно боравиште, седиште и назив органа коме се подноси, управну ствар која је предмет поступка, сврху поднеска, адресу на коју орган треба да доставља акте странци и потпис подносиоца поднеска. С тим у вези је овај закон и прописао одређене новине које се тичу поступања у случају достављања неуредног поднеска. Према члану 59. Закона о општем управном поступку поднесак је неуредан ако има недостатке који орган спречавају да поступа по њему, ако није разумљив или ако није потпун. У том случају

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

електронским путем и у папирном облику и да се електронски документ потписује сагласно закону. У посебним одредбама о електронском општењу, чланом 57. Закона о општем управном поступку, прописано је да орган на својој веб-презентацији објављује обавештења о могућности електронског општења између органа и странке, о томе да се органу подносе електронска документа и да орган упућује странци електронска документа, као и о начину на који се то чини. Странка електронским путем општи са органом ако се претходно са тим сагласи или ако је то посебним прописом одређено. Према члану 20. став 1. Закона о јавним набавкама, комуникација се у поступку јавне набавке и у вези са обављањем послова јавних набавки одвија писаним путем, односно путем поште, електронске поште или факсом, као и објављивањем од стране наручиоца на Порталу јавних набавки. Према члану 20. став 6. овог закона, ако је документ из поступка јавне набавке достављен од стране наручиоца или понуђача путем електронске поште или факсом, страна која је извршила достављање дужна је да од друге стране захтева да на исти начин потврди пријем тог документа, што је друга страна дужна и да учини када је то неопходно као доказ да је извршено достављање. С тим у вези, како и један и други закон прописују електронски начин комуникације ради повећане ефикасности поступка, очекује се да органи у општењу и користе овај начин комуникације. С тим у вези очекује се да у будућности и Републичка комисија за заштиту права у поступцима јавних набавки, Управа за јавне набавке, као и други органи у систему јавних набавки, на својим веб-страницама презентују обавештење о могућности електронског општења између органа и странака. То би практично значило да би се нпр. жалба на закључак наручиоца у првом степену могла проследити електронским путем Републичкој комисији за заштиту права у поступцима јавних набавки, уз обавезну потврду од стране ове комисије да је жалба примљена на овај начин. Тако би се убрзао поступак и скратили рокови за доношење коначне одлуке. По Закону о општем управном поступку прописано је обавештавање странке електронским путем. Према члану 70. Закона о

ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

орган у року од осам дана од пријема поднеска обавештава подносиоца на који начин да уреди поднесак и то у року који не може бити краћи од осам дана, уз упозорење на правне последице ако не уреди поднесак у року. Ако поднесак не буде уређен у року, орган решењем одбацује поднесак. Ако поднесак буде уређен у року, сматра се да је од почетка био уредан, ако законом није друкчије предвиђено. Према старом Закону о општем управном поступку поднесак се могао уредити у одређеном року који одреди орган који и налаже странци да отклони формалне недостатке у поднеску који спречавају рад по поднеску. Уколико странка у остављеном року поднесак не уреди по претходном законском решењу, мора се донети закључак о одбацивању таквог поднеска. Против овог закључка могла се изјавити посебна жалба. По новом законском решењу одређени су законски рокови за поступање у овом случају и за орган и за странку. Тако у случају неуредног поднеска орган има обавезу да у року од осам дана од дана пријема неуредног поднеска обавести странку на који начин да уреди поднесак. Рок за уређење поднеска не може бити краћи од осам дана од дана пријема обавештења од стране органа, уз навођење правних последица у случају непоступања на начин и у року из обавештења. Ове нове одредбе Закона о општем управном поступку директно утичу на поступање наручиоца у случајевима када је наручиоцу поднет захтев за заштиту права који је непотпун. Чланом 151. Закона о јавним набавкама прописано је да захтев за заштиту права садржи: назив и адресу подносиоца захтева и лице за контакт; назив и адресу наручиоца; податке о јавној набавци која је предмет захтева, односно о одлуци наручиоца; повреде прописа којима се уређује поступак јавне набавке; чињенице и доказе којима се повреде доказују; потврду о уплати таксе из члана 156. овог закона и потпис подносиоца. У случају непотпуног захтева за заштиту права, а имајући у виду праксу Републичке комисије за заштиту права изражену у донетим решењима од стране овог органа у оваквим ситуацијама, наручилац ће прво поступити по правилима Закона о општем управном поступку и обавестити подносиоца захтева за заштиту права да поднесак

уреди у складу са чланом 59. Закона о општем управном поступку. Међутим, ако захтев за заштиту права и поред позива за уређење не буде уређен, наручилац ће даље поступити, у складу са одредбама Закона о јавним набавкама, тако што ће донети закључак о одбацивању таквог захтева за заштиту права као непотпуног. Такав закључак наручилац доставља подносиоцу захтева и Републичкој комисији за заштиту права у поступцима јавних набавки у року од три дана од дана доношења. Против овог закључка наручиоца подносилац захтева може у року од три дана од дана пријема закључка поднети жалбу Републичкој комисији за заштиту права у поступцима јавних набавки, док копију жалбе истовремено доставља наручиоцу. Овде нема места даљој примени Закона о општем управном поступку јер су поступања у овој правној ствари детаљно регулисана Законом о јавним набавкама који представља lex specialis у односу на Закон о општем управном поступку. Надаље, чланом 104. Закона о јавним набавкама прописано је шта треба да садржи записник о отварању понуда. Према одредбама овог члана наручилац је дужан да о поступку отварања понуда води записник у који се овим редоследом уносе следећи подаци: 1) датум и време почетка отварања понуда; 2) предмет и процењена вредност јавне набавке укупно и посебно за сваку партију; 3) имена чланова комисије за јавну набавку који учествују у поступку отварања понуда; 4) имена представника понуђача који присус твују отварању понуда; 5) имена других присутних лица; 6) број под којим је понуда заведена; 7) назив понуђача, односно шифра понуђача; 8) понуђена цена и евентуални попусти које нуди понуђач; 9) подаци из понуде који су одређени као елементи критеријума и који се могу нумерички приказати; 10) уочени недостаци у понудама; 11) евентуалне примедбе представника понуђача на поступак отварања понуда. Међутим, овим законом није прописано како наручилац поступа у ситуацији када представник понуђача одбије да преузме записник о отварању понуда и не сачека да

7 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

квалификације, одлуке о закључењу оквирног споразума или одлуке о додели уговора, односно одлуке о обустави поступка, о чему може поднети писмени захтев наручиоцу. Наручилац је дужан да овом лицу омогући увид у документацију, као и копирање документације из поступка о трошку подносиоца захтева у року од два дана од дана пријема писаног зах тева, уз обавезу да заштити податке у складу са чланом 14. Закона о јавним набавкама. Међутим, овим законом није прописано шта ради понуђач када наручилац, и поред захтева за увид у документацију, не поступи по захтеву у законском року или једноставно не омогући увид у документацију, иако је исти уредно поднет. Нови Закон о општем управном поступку је чланом 65. став 3. предвидео да ако орган у наведеном року ништа не предузме или одбаци односно одбије захтев решењем, подносилац захтева може да поднесе жалбу другостепеном органу у року од осам дана. Што се тиче достављања аката од стране управног органа, према члану 72. Закона о општем управном поступку, достављање као вид обавештавања може бити лично, посредно и јавно. Лично и посредно достављање орган врши преко свог службеног лица, преко поштанског оператора или електронским путем, у складу са законом. Прималац писмена може бити само изузетно позван да преузме писмено, ако то налажу природа или значај писмена. То заправо значи да орган нема правног основа да позива учесника у поступку да преузме нпр. уговор ради потписивања или неки други акт, већ је потребно да исти достави на уредан и прописан начин. Што се тиче достављања одлука у поступцима јавне набавке, без обзира на то да ли је у питању одлука о додели уговора или одлука о обустави поступка, Законом о јавним набавкама је прописан један вид јавног достављања који подразумева да се ове одлуке морају објавити на Порталу Управе за јавне набавке и на интернет страници наручиоца у року од три дана од дана доношења исте. Сам датум објаве одлуке на прописани начин чини један вид јавног достављања. С тим у вези и нови Закон о општем управном поступку чланом 78. прописује да се јавно достављање врши: 1) ако ниједан други начин достављања није могућ;

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

исти буде до краја израђен, умножен итд. У овим ситуацијама поново имамо супсидијарну примену новог Закона о општем управном поступку који у члану 63. прописује да се записник саставља о усменој расправи, другој важнијој радњи у поступку и о важнијим усменим изјавама странака, других учесника у поступку и трећих лица. То заправо значи да ако су на отварању, осим овлашћених лица представника понуђача, присутна и друга лица у својству јавности, те ако та лица на отварању дају одређену изјаву, она ће се такође унети у записник, са назнаком да је дата од стране трећих лица. У записник се даље уноси назив органа, радња која се предузима, место, дан и час када се радња предузима, управна ствар која је предмет поступка, лична имена овлашћених службених лица, присутних странака, њихових заступника и других лица, опис тока и садржине предузете радње и датих изјава, као и податак о исправама које су коришћене. Међутим, ако лице одбије да потпише записник или оде са места предузимања радње пре него што је записник закључен, то се уноси у записник, као и разлози због којих је одбијено потписивање записника. Још је прописано да је записник који је сачињен сагласно пропису јавна исправа и доказ о току и садржини предузетих радњи и датих изјава, изузев у деловима на које је стављена примедба. То заправо значи да комисија приликом отварања понуда или приликом поступка преговарања мора водити рачуна о свим подацима који се уносе у записник, имајући у виду да ће, уколико касније буде уложен захтев за заштиту права од стране понуђача, записник представљати јавну исправу и као такав ће чинити валидан доказ о току и садржини спроведеног поступка, те ће у случају одређених неправилности поступак бити поништен у целини или делимично. Уколико поступак буде делимично поништен, најчешће се враћа у одређену фазу ради отклањања утврђених неправилности, уколико је то могуће, са налогом да се донесе нови извештај о стручној оцени понуда и нова одлука. Према члану 110. Закона о јавним набавкама понуђач, кандидат односно подносилац пријаве има право да изврши увид у документацију о спроведеном поступку јавне набавке после доношења одлуке о признавању

ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

2) ако се доставља решење које се тиче већег броја лица која нису позната органу, а достављање на други начин није било могуће или одговарајуће; 3) у другим случајевима одређеним законом. Чланом 144. Закона о општем управном поступку прописано је како орган може вршити исправке одређених нетачности у решењу које је донео, а које је касније утврдио. С тим у вези се често и у поступку јавних набавки постављало питање шта чинити са решењем или одлуком која је донета када сам наручилац касније утврди одређене неправилности – да ли исте може отклонити сам и да ли поново треба чекати проток жалбених рокова да би исправљени акт постао коначан. Члан 144. новог Закона о општем управном поступку у вези са претходним прописује одредбу по којој орган увек може да исправи своје решење или његове оверене преписе и да уклони грешке у именима или бројевима, писању или рачунању и друге очигледне нетачности. Решење о исправци почиње да производи правна дејства од када и решење које се исправља, али ако је исправка неповољна по странку – од када странка буде обавештена о исправци. То значи да је у случају ових исправки правило да решење којим се отклањају неправилности производи правно дејство од када правно дејство производи и решење које се исправља, сем у случају да је после исправке оно постало неповољније за странку, због чега производи правно дејство од дана када је странка обавештена о исправци. Након истека жалбених рокова исто постаје коначно. Даље се, према члану 211. Закона о општем управном поступку, мора водити службена евиденција о решавању у управним стварима. Према овој одредби Закона службена евиденција садржи податке о броју поднетих захтева, броју поступака покренутих по службеној дужности, начину и роковима решавања управних ствари у првостепеном и другостепеном поступку, затим о броју решења која су поништена или укинута и о броју одбачених захтева странака и обустављених поступака. Наравно, наведени подаци се воде и исказују по управним областима. Чланом 208. Закона о општем управном поступку прописане су и казнене одредбе за невођење службене евиденције, које

прописују да ће се новчаном казном од 5.000 до 50.000 динара казнити за прекршај овлашћено службено лице, у смислу овог закона, које жалбу са одговором првостепеног органа на жалбу и списима не проследи другостепеном органу у року утврђеном овим законом (члан 166. ст. 1. и 2. овог закона), односно које не води службену евиденцију о решавању у управним стварима (члан 211. овог закона). С тим у вези, када наручиоци доносе решења по уложеним захтевима за заштиту права, о истима морају водити службену евиденцију у складу са наведеним одредбама Закона о општем управном поступку. Законом о јавним набавкама је у члану 16. прописан још један вид евиденције по коме је наручилац дужан: да забележи све радње и акте током планирања, спровођења поступка и извршења јавне набавке; да чува сву документацију везану за јавне набавке, у складу са прописима који уређују област документарне грађе и архива, најмање десет година од истека уговореног рока за извршење појединачног уговора о јавној набавци, односно пет година од доношења одлуке о обустави поступка и да води евиденцију свих закључених уговора о јавним набавкама и евиденцију добављача. У прелазним и завршним одредбама Закона о општем управном поступку је прописано да посебни закони којима су уређена поједина питања управног поступка у појединим управним областима, ће бити усклађени се са одредбама овог закона (члан 3. овог закона) до 1. јуна 2018. године. Влада је образовала Координационо тело за усклађивање посебних прописа са овим законом које је заузело став да ће се у периоду од 1. јуна 2017. године до 1. јуна 2018. године примењивати одредбе посебних закона чак иако нису усклађене са Законом о општем управном поступку. Након 1. јуна 2018. године, ако посебни закон није усклађен са Законом о опшем управном поступку примењиваће се Закон о општем управном поступку. С тим у вези, како су у предстојећем периоду, према Акционом плану за спровођење Стратегије развоја јавних набавки у Републици Србији за 2017. годину, предвиђене измене Закона о јавним набавкама у последњем кварталу 2017. године, можемо очекивати и његово усклађивање са одредбама новог Закона о општем управном поступку.

Алжбета Марко дипл. ек. с дугогодишњим радним искуством на пословима буџетског пословања, начелник за финансије у Општини Ковачица

Уводне напомене Најновијим изменама Закона о буџетском систему („Сл. гласник РС”, бр. 54/09, 73/10, 101/10, 101/11, 93/12, 62/13, 63/13 – испр., 108/13, 142/1468/15 – др. закон, 103/15 и 99/16) прописано је праћење и извештавање о учинку програма, програмских активности и пројеката државних органа и јединица локалне власти, а све у циљу обезбеђења услова за унапређење програмске структуре буџета, које треба да се реализује, пре свега, кроз увођење обавезе извештавања о оствареним учинцима програма корисника буџетских средстава на свим нивоима власти, односно и Републичког буџета и буџета јединица локалне самоуправе.

9 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

овина која је у погледу програмског извештавања везана за јединице локалне самоуправе јесте у томе што према буџетском календару који је прописан чланом 31. Закона о буџетском систему, до 1. септембра текуће године директни корисници средстава буџета локалне власти треба да доставе предлог финансијског плана локалном органу управе надлежном за финансије за наредну буџетску годину и још наредне две фискалне године, а овај предлог финансијског плана, између осталог, треба да садржи и извештај о учинку програма за првих шест месеци текуће године.

Измена се, између осталог, односи и на то да „Образложење буџета” треба да садржи: ● образложење општег дела буџета и ● образложење програмских информација. Програмске информације садрже описе програма, програмских активности и пројеката корисника буџетских средстава, циљеве који се желе постићи у средњорочном периоду спровођењем програма, програмских активности и пројеката, као и показатеље учинка за праћење постизања наведених циљева. Неки од дефинисаних циљева, односно показатеља учинка програма, програмских активности или пројеката, представљају родно одговорне циљеве, односно родне показатеље којима се приказују и прате планирани доприноси програма, програмских активности или пројеката, остваривању родне равноправности. Што се тиче програмског извештавања, новина која је везана за јединице локалне самоуправе јесте у томе што по буџетском календару директни корисници средстава буџета локалне власти до 1. септембра текуће године достављају предлог финансијског плана локалном органу управе надлежном за финансије за буџетску и наредне две фискалне године, који, између осталог, садржи и извештај о учинку програма за првих шест месеци текуће године. Треба напоменути да је Министарство финансија припремило Упутство за праћење и извештавање о учинку програма за 2017. годину, које је припремљено како би се одредио начин праћења и извештавања о учинку програмског буџета државних органа и јединица локалне самоуправе, у циљу једнообразног извештавања везаног за законску обавезу праћења и извештавања о циљевима и индикаторима програмског

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Буџетско извештавање по програмима као новина за полугодишње и годишње извештавање

ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

буџета, дефинисања врста програмских активности и одређивања код којих врста програмских активности није потребно дефинисати циљеве и индикаторе. Такође, треба напоменути да је Министарство финансија у сарадњи са Сталном конференцијом градова и општина припремило униформну програмску структуру за јединице локалне самоуправе, која се примењивала у изради одлуке о буџету јединица локалне самоуправе за 2017. годину и која је ревидирана и садржи 17 програма уместо дотадашњих 15, као и други низ измена на нивоу програмских активности, са сходно усклађеним шифрама. Јасно је надаље да уређење праћења и извештавања представља надоградњу система за планирање и израду програмског буџета, која учесницима омогућава да информације о оствареним учинцима програма користе за унапређење ефективности и ефикасности јавне потрошње, као и квалитета јавних услуга.

1. Праћење спровођења програма и извештавање о њему и његовом учинку Корисници буџетских средстава у целокупном финансијском процесу плаћања обавеза из средстава буџета имају у својој надлежности праћење и спровођење програма, у оквиру чега су дужни да прикупљају, обједињују, анализирају и евидентирају релевантне информације о томе како се програми, односно програмске активности и пројекти, као саставни делови програма, спроводе у односу на очекиване резултате. Праћење извршења програма подразумева редовно односно перманентно прикупљање података о оствареним вредностима показатеља за мерење учинка и поређење остварених и циљаних вредности показатеља у одређеном временском периоду који се може означити као извештајни период, а то је период јануар–јун текуће године и период од годину дана који се сачињава по истеку текуће године. Праћење извршења програма се спроводи тако што се анализирају стварни расходи за поједине програмске активности и пројекте, те се анализира остварење стварних расхода у односу на планиране расходе и учинак потрошње

тих средстава на остварење појединих циљева програма, програмских активности и пројеката, који су мерљиви према утврђеним индикаторима постављеним у Одлуци о буџету општине или града за текућу, односно 2017. годину. На наведени начин припремљена анализа извршења програмског буџета представља основу за образложење спровођења програма, програмских активности или пројеката. Многи су постављали питање шта се постиже анализом извршења програмског буџета, те се може рећи да праћење извршења програмски постављеног буџета даје кључне повратне информације руководиоцима органа, програма, програмских активности и пројеката, о томе које се активности спроводе у складу са постављеним циљевима и финансијским планом, а које не. Уколико се утврде одступања, руководиоци буџетских корисника могу да размотре на који начин да коригују спровођење активности или прерасподелу буџетских средстава у наредном периоду уколико је јасно да би ангажовање тих средстава у другом програму дало боље резултате њиховог ангажовања. Дакле, корисници буџетских средстава су на основу праћења провођења програма у обавези да сачине извештај о учинку програма за првих шест месеци 2017. године (полугодишњи извештај), као и годишњи извештај о учинку програма за последњу завршену фискалну годину, односно по истеку текуће 2017. године. Овај извештај се доставља министарству надлежном за послове финансија (корисници републичког буџета), односно локалном органу управе надлежном за финансије, у роковима предвиђеним буџетским календаром. Овај извештај разматрају надлежне институције у оквиру буџетске процедуре доношења новог буџета (нпр. полугодишњи извештај послужиће за припрему буџета за наредну годину јер су корисници буџетских средстава према буџетском календару дужни да надлежним институцијама до 1. септембра доставе своје предлоге финансијских планова, те приликом њиховог састављања могу да користе информације из полугодишњег извештаја о остваривању програмског буџета и да поједине програме који су даљи жељени циљ прошире, или да неке програме или програмске активности угасе уколико није постигнут жељени циљ ангажовањем средстава буџета).

2. Полугодишњи и годишњи садржај извештавања о учинку програма корисника буџета Републике Србије и буџета локалне власти, као и објављивање извештаја о учинку

11 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

Корисници буџета Републике Србије полугодишње и годишње извештаје о учинку програма достављају Министарству финансија Сектору буџета и то путем информационог система за припрему буџета и извештавање о учинку програма. Полугодишњим извештајем о учинку програма треба да се обухвате износи средстава планирани за реализацију у првих шест месеци текуће године по програмима, програмским активностима и пројектима, затим износи средстава утрошених у првих шест месеци, као и проценат извршења по програмима, програмским активностима и пројектима. Полугодишњи извештај надаље треба да садржи преглед годишњих циљних вредности показатеља учинка, као и вредности показатеља остварене у првих шест месеци, у случајевима у којима је могуће адекватно пратити вредности на полугодишњем нивоу. Полугодишњи извештај треба да садржи и образложење спровођења програмских активности и пројеката у односу на постављене циљеве и планирана, односно утрошена средства у првих шест месеци. Уколико је немогуће поједине програме, програмске активности или пројекте пратити полугодишње, корисник буџетских средстава приликом сачињавања полугодишњих извештаја означава да се ти програми могу пратити само на годишњем нивоу у смислу реализације циљева и реализације средстава. Корисници буџета полугодишњи извештај о учинку програма, програмских активности и пројеката треба да доставе до 1. септембра Сектору буџета или Одељењу за финансије локалне

самоуправе и ове информације ће бити прилог предлогу финансијског плана корисника буџета за наредну годину. На тај начин се омогућује да се одлука о расподели буџетских средстава за наредну годину доноси и на основу постигнутих резултата и потрошње у првом полугодишту текуће године у којој се саставља предлог финансијског плана корисника буџетских средстава за наредну годину. Годишњим извештајем о учинку програма треба да се обухвати следеће: 1) износи средстава опредељених по програмима, програмским активностима и пројектима у буџету за завршену фискалну годину (корисници средстава Републичког буџета узимају податке из Закона о буџету Републике Србије, а корисници средстава локалне власти узимају податке из Одлуке о буџету за протеклу фискалну годину), износи утрошених средстава за поједине програме, као и проценат реализације средстава по програмима, програмским активностима и пројектима; 2) неопходно је сачинити преглед циљних и остварених вредности показатеља учинка у завршеној фискалној години којима се прати напредак у остварењу циљева програма, програмских активности и пројеката, као и образложење значајних одступања између циљних и остварених вредности; 3) образложење спровођења програма, програмских активности и пројеката у односу на постављене циљеве и опредељења, односно утрошена средства. Што се тиче корисника средстава буџета Републике Србије, годишње информације о учинку оствареном у претходној години које они достављају Министарству финансија – Сектору буџета, представљају прилог предлогу за приоритетне области финансирања корисника буџета за наредну годину, чиме се омогућује да Влада Републике Србије донесе одлуку о приоритетима потрошње за наредну годину на основу постигнутих резултата и потрошње по програмима, програмским активностима и пројектима у претходној години. Ови годишњи извештаји ће бити саставни део образложења предлога закона о завршном рачуну за претходну годину, што доприноси већој транспарентности коришћења средстава буџета у претходној години јер се на овај начин

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Годишњи извештаји о учинку програма разматрају се на надлежним органима приликом усвајања завршних рачуна за претходну годину и на основу тих извештаја о учинку програма који се јавно објављују, и јавност стиче увид у резултате остварене кроз буџетску потрошњу планирану у виду програмског буџета.

ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

шира јавност може упознати са утрошком средстава програма, програмских активности и пројеката, као и са постигнутим циљевима програмског буџета. Такође, извештаје о учинку програма корисника буџета локалне власти, прикупљене на локалном нивоу, локални орган надлежан за финансије прилаже као део образложења нацрта одлуке о завршном рачуну буџета, чиме се надлежни извршни орган локалне власти, скупштина локале власти и јавност информишу о резултатима оствареним у претходној години коришћењем средстава буџета локалне власти. Објављивање извештаја о учинку извршиће се од стране републичког буџета и буџета локалне власти на тај начин што ће се Закон о завршном рачуну буџета Републике Србије и Одлука о завршном рачуну буџета локалне власти, заједно са образложењем које садржи извештај о учинку програма корисника буџета, објавити на интернет страници надлежних органа (Министарство финансија или поједине локалне самоуправе).

3. На који начин треба интерно организовати праћење и извештавање о учинку програма државних органа и органа локалне самоуправе Сваки буџетски корисник, без обзира на то да ли је реч о директном или индиректном буџетском кориснику, како би ефикасно и ефективно известио о учинку програма, програмских активности или пројеката који су му одобрени актом о буџету, треба да успостави организациону структуру са јасно дефинисаним надлежностима и одговорностима, да прецизира кораке у поступку, као и смер комуникације и размене информација. Организациона структура за праћење и извештавање у оквиру државних органа и органа локалне власти и начин комуникације и координације активности у процесу праћења и извештавања, шематски би се могли приказати на следећи начин: 1. Руководилац органа остварује комуникацију везану за праћење и извештавање о учинку програма, програмских активности или пројекта, са координатором за праћење и извештавање

од кога добија и повратне информације о извршењу програмског буџета. 2. Координатор за праћење и извештавање координира са аналитичарима за програм, програмску активност и пројекат, од којих прикупља податке о реализацији и учинку истих и даје повратну информацију руководиоцу. Ови горе наведени кораци комуникације могу да се спроведу тако што руководилац органа доноси решење о образовању радне групе за праћење и извештавање или решење о изменама чланова групе, најмање месец дана пре рока за достављање годишњег односно полугодишњег извештаја. То значи да лице одговорно за програм, програмску активност и пројекат предлаже особу која ће вршити улогу аналитичара тог програма, програмске активности или пројекта. Уколико није дошло до измена чланова групе у односу на претходни циклус извештаја, овај корак се не спроводи. Координатор праћења и извештавања надаље доставља аналитичарима и одговорним лицима за програме, програмске активности и пројекте, захтев за израду анализе учинка, и то: ● 15. јануара за годишњи извештај о учинку програма из претходне године и ● 15. јула за шестомесечни извештај о учинку, при чему су програми, програмске активности и пројекти утврђени у оквиру програмског буџета у текућој години. Предузимањем горе наведених корака покреће се иницијатива за започињање поступка праћења и извештавања о програмима, програмским активностима и пројектима. Процес праћења и извештавања организован је од руководиоца према координатору и аналитичару, при чему се потребне информације прво прикупљају на нижем нивоу, односно за пројекте и програмске активности, а те информације се после обједињују у оквиру истог програма. Координатор треба да аналитичарима појединих програмских активности и пројеката утврди посебан рок за достављање анализе учинка програмске активности и пројеката, као и рок за достављање анализе учинка програма. Приликом утврђивања рокова треба водити рачуна о томе да се прикупљене информације о програмском учинку могу користити у процесу предлагања приоритетних области

4. Прикупљање и анализа података и образложење спровођења програмских активности

13 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

Приликом припреме годишњег извештаја о учинку програмских активности аналитичари прикупљају податке релевантне за праћење спровођења програма, програмских активности и пројеката. За полугодишњи извештај прикупљају се само подаци релевентни за праћење спровођења програмских активности и пројеката. Треба нагласити да се подаци прикупљају из: ● примарних извора – различити извештаји и базе података чија је израда у надлежности буџетског корисника, и ● секундарних извора – извори које нема буџетски корисник, али их прибавља, а сматрају се релевантним и веродостојним за праћење спровођења програмских активности. Дакле, јасно је да је одређене податке потребно објединити или обрадити на други начин (као што је на пример израчунавање помоћу одређене формуле) како би се одредиле остварене вредности показатеља учинка. Ове вредности аналитичари треба да евидентирају у бази података информационог система за припрему буџета и извештавање, односно путем образаца о учинку, и да упореде са претходно дефинисаним циљним вредностима показатеља. Уколико се приликом полугодишњег извештаја одређене вредности у програмском буџету не могу пратити, већ се то може само на годишњем нивоу, аналитичар означава те вредности и напомиње да ће оне бити обухваћене подацима о учинку у годишњем извештају. Уколико се анализом дође до података да постоје значајна одступања између циљне и остварене вредности показатеља, аналитичар

наводи разлоге и околности које су довеле до таквих резултата. Ово се односи на ситуације у којима су на одступања утицале промене буџетских апропријација (као инструмента извршења буџета када се са одређене економске класификације преусмеравају средства на другу економску класификацију у оквиру једног програма). Да би постојала одређена хијерархија у прослеђивању података аналитичара, јасно је да аналитичар програмске активности или пројекта анализу учинка оставља аналитичару надређеног програма, односно програма ком припадају те програмске активности или пројекти. Све то се одрађује у року који је одредио координатор за праћење и извештавање. Кад прикупи те податке, аналитичар програма анализира циљне и остварене вредности показатеља учинка и степен извршења планираног буџета за тај програм, као и достављене анализе учинка програмских активности и пројеката у оквиру програма. Надаље овај аналитичар на основу напред наведеног припрема нацрт образложења спровођења програма у ком се укратко представљају најзначајнија достигнућа, односно напредак у остваривању циљева и степена извршења буџета током извештајног периода. У образложењу треба ставити нагласак на следеће: ● најзначајнија одступања од плана реализације или констатација да се реализација врши према плану; ● треба нагласак ставити на најзначајнија достигнућа; ● треба истаћи могуће проблеме у даљем спровођењу плана, као и предлоге за њихово решавање; ● указати на утицај који резултат спровођења програмске активности или пројекта у извештајном периоду може имати на учинке и средства планирана за наредни извештајни период; ● указати на додатне релевантне податке који се не прате кроз показатеље учинка (ако их има). Нацрт образложења спровођења програмске активности или пројекта, као и преглед циљних и остварених вредности показатеља учинка и степен извршења планираног буџета у периоду извештавања, који чине анализу учинка програмске активности или пројекта, аналитичар доставља лицу одговорном за програмску

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

финансирања и израде предлога финансијског плана за наредну годину, као и да се извештај о учинку програма достави министарству надлежном за послове финансија у складу са буџетским календаром (ако је реч о корисницима Републичког буџета), односно надлежном органу за послове финансија у локалним самоуправама (ако је реч о корисницима буџета јединице локалне самоуправе).

активност или пројекат. Одговорно лице разматра достављени материјал и ревидира или одобрава нацрт образложења.

ЈАВНЕ НАБАВКЕ И БУЏЕТИ

5. Израда извештаја о учинку програма

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Координатор праћења остварења програмских активности и извештавања мора да комуницира са свим аналитичарима задуженим за сваки програм, програмску активност и пројекат и тражи од њих да правовремено доставе анализе о учинку, тако да информације о учинку буду доступне приликом планирања и израде програмског буџета за наредни период, као и да се извештај о учинку програма достави министарству надлежном за послове финансија, односно локалном органу управе надлежном за финансије у роковима утврђеним буџетским календаром. Уколико координатор, када изврши разматрање праћења и извештавања, као и достављених анализа о учинку програма, оцени да је сврсисходно и потребно, може да захтева од аналитичара да употпуне достављени материјал, односно да додатно пруже још неке релевантне чињенице о реализацији програмских активности. Кад се прикупе и додатне информације о програмима (уколико је то потребно), онда координатор израђује Извештај о учинку програма органа за који је он надлежан, доставља га руководиоцу органа на разматрање и указује на евентуална одступања у спровођењу програма, програмских активности или пројеката у односу на планирано актом о буџету. Руководилац органа надаље разматра коначну радну верзију извештаја о учинку и даје евентуалне препоруке групи за праћење и извештавање, односно одговорним лицима за спровођење програма, програмских активности или пројеката, везано за кориговање спровођења одређених активности или прерасподелу буџетских средстава у наредном периоду у циљу остварења бољих резултата. Руководилац органа доставља извештај о учинку министарству надлежном за послове финансија, односно локалном органу управе надлежном за финансије, уколико је реч о буџетском кориснику на нивоу јединице локалне самоуправе.

6. На који начин се користе резултати информација о учинку програма, програмских активности или пројеката Коришћење резултата анализа учинка програмских активности, односно резултата информација о учинку, могуће је разврстати у две групе, и то у: 1) интерно коришћење информација о учинку програма и 2) екстерно коришћење информација о учинку програма. Што се тиче интерног коришћења информација о учинку, треба нагласити да праћење и извештавање о учинку програма пружа веома значајне повратне информације за руководиоце органа о томе да ли се програмске активности спроводе у складу са постављеним циљевима и финансијским планом или не. Руководиоци такође добијају информацију о квантитету, квалитету и трошку пружених јавних услуга, као и закључке изведене према налазима, што све омогућује да се утврде области неефикасне потрошње, ако она постоји. На основу тога руководиоци могу да размотре на који начин да коригују спровођење активности надаље или да прерасподеле буџетска средства у наредном периоду на друге програмске активности или пројекте како би се пласманом буџетских средстава остварио бољи резултат. Јасно је, дакле, да подаци прикупљени кроз праћење и извештавање о учинку програма служе као примаран извор информација за анализу ефеката јавне политике. Што се тиче екстерног коришћења информација о учинку, треба нагласити да надлежни орган за послове финансија након пријема информација о учинку од корисника буџета користи информације у току буџетске процедуре припреме нацрта акта о буџету, те по потреби поједина објашњења о учинку програма из ранијег периода орган за послове финансија презентира надлежном извршном органу локалне власти, односно скупштини општине. На тај начин се омогућава да Влада, односно извршни орган локалне власти доноси акт о буџету за наредну годину на основу постигнутих резултата и потрошње у претходној фискалној години.

образложења завршног рачуна републичког односно општинског буџета, те јавност стиче увид у резултате остварене кроз буџетску потрошњу у претходној фискалној години, чиме се доприноси већој транспарентности и одговорности јавне потрошње.

Пример обрасца за извештавање ПРОГРАМСКА СТРУКТУРА Програм 1: 0901 – Социјална и дечја заштита Сектор: социјална заштита Одговорно лице: _______________________ Програмска активност: 0901-0001 – Социјалне помоћи Одговорно лице: _______________________ Опис програмске активности: ЦИЉ 1. Унапређење заштите сиромашних

Назив индикатора

Базна година

Базна вредност

Циљна вредност у 2017. г.

Остварена вредност у 2017. г.

Број

2016.

Јединица мере

Базна година

Базна вредност

Циљна вредност у 2017. г.

Остварена вредност у 2017. г.

Број

2016.

Назив: Број грађана који добијају новчане накнаде и помоћ у натури у складу са Одлуком о социјалној заштити, у односу на укупан број грађана Коментар: Образложење напретка у остварењу циљне вредности:

Назив индикатора Назив: Број корисника једнократне новчане помоћи у односу на број грађана Коментар: Образложење напретка у остварењу циљне вредности:

Одговорно лице: ________________

15 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

Јединица мере

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

То практично значи да се Одлука о буџету локалне власти за наредну годину заснива, између осталог, и на постигнутим резултатима и потрошњи буџета по програмском моделу буџетирања у првих шест месеци текуће године. Као што је у тексту истакнуто, годишњи извештаји о учинку програма део су

Поступци у Агенцији за привредне регистре и нови Закон о општем управном поступку

УПРАВНО ПРАВО

У овом тексту аутор пише о утицају новог Закона о општем управном поступку на поступке у Агенцији за привредне регистре.

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Снежана Ћушић, дипл. правник

д 1. јуна 2017. године примењује се нови Закон о општем управном поступку, објављен у „Службеном гласнику РС” бр. 18/2016. Овај закон дужни су да примењују државни органи и организације, органи и организације покрајинске аутономије и органи и организације јединица локалне самоуправе, установе, јавна предузећа, посебни органи преко којих се остварује регулаторна функција и правна и физичка лица којима су поверена јавна овлашћења (заједничко означење у закону: органи) када поступају у управним стварима. Агенцији за привредне регистре поверена су јавна овлашћења (Закон о јавним агенцијама, Закон о Агенцији за привредне регистре).

ОДНОС ОПШТЕГ И ПОСЕБНОГ Закон о општем управном поступку (у даљем тексту: ЗУП) примењује се на поступање у СВИМ управним стварима (члан 3). У Агенцији за привредне регистре (у даљем тексту: АПР) у поступку регистрације, евидентирања и објављивања података и докумената који су, у складу са посебним законом, предмет регистрације, евиденције и објављивања у регистрима и евиденцијама које води АПР, као и

у другим питањима од значаја за регистрацију, евиденцију и објављивање, примењује се Закон о поступку регистрације у Агенцији за привредне регистре, што по слову ЗУП-а представља посебан управни поступак на који се односи став 2. наведеног члана 3. ЗУП-а: Поједина питања управног поступка могу посебним законом да се уреде само ако је то у појединим управним областима неопходно, ако је то у сагласности са основним начелима одређеним овим законом и не смањује ниво заштите права и правних интереса странака, зајемчених овим законом. Сам Закон о поступку регистрације у Агенцији за привредне регистре упућује на ЗУП у недостатку одредаба односно уређује сходну примену закона у члану 4: На питања која се односе на поступак регистрације и евидентирања, а која овим законом нису посебно уређена, примењује се закон којим се уређује општи управни поступак (супсидијарна примена ЗУП-а). Закон о општем управном поступку намеће законодавцу границе уређења појединих питања управног поступка у посебним законима, а одредбом члана 214. прописан је и рок за усклађивање посебних закона (Обавеза усклађивања посебних закона, члан 214): Посебни закони којима су уређена поједина питања управног поступка у појединим управним областима, ускладиће се са одредбама овог закона (члан 3. овог закона) до 1. јуна 2018. године.

ЗАШТО ЈЕ У УПРАВНОЈ ОБЛАСТИ РЕГИСТРАЦИЈЕ НЕОПХОДНО ДРУГАЧИЈЕ УРЕЂЕЊЕ ПОЈЕДИНИХ ПИТАЊА

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs 17 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

Поступак регистрације има своје специфичности (посебности). Агенција за привредне регистре је замишљена као сервис привреде и грађана у којем се права остварују економично и ефикасно. Регистри у АПР-у (установљен је укупно 21 Регистар) спроводе у регистре већ настале правне ситуације. Наиме, уз регистрациону пријаву прилаже се документација – одлуке правних лица и њихових надлежних органа, уговори, судске одлуке, закључци извршитеља, изјаве, записници пореске управе, попуњени обрасци итд. Та документација садржи чињенице на основу којих се доносе одлуке у регистрима. Не само да АПР не утиче на садржину те документације (нема одлучивања о уређивању појединачног правног односа), већ је начелом формалности одређено да регистратор доноси одлуке на основу чињеница из пријаве, приложених докумената и регистрованих података, без испитивања тачности чињеница из пријаве, веродостојности приложених докумената и правилности и законитости поступака у коме су документи донети. Кривична одговорност за истинитост података и докумената је на подносиоцу пријаве: Ко регистру пријави неистинит податак или достави лажни или преиначени документ у намери да се такав податак или документ у поступку регистрације и евиденције употреби као прави, казниће се казном затвора од три месеца до пет година. Регистрација података већином има деклараторно дејство. На пример, директору привредног друштва мандат почиње доношењем одлуке о именовању, а не уписом у регистар. Ређе су ситуације у којима се неко правно стање конституише регистрацијом (привредни субјекти стичу својство правног лица регистрацијом оснивања, а и заложно право се стиче регистрацијом). У даљем поступку пред АПР-ом нема рас правног начела (тзв. непосредног одлучивања). Не изводи се и не утврђује чињенично стање, ниједан податак се не подразумева и не тумачи се воља странака, не постоји „из чега произлази”,

већ сваки податак који се региструје мора недвосмислено (несумњиво) да буде садржан у приложеној документацији. С обзиром на то да је на регистраторима да утврде да ли су пријављени подаци садржани у приложеној документацији, односно да ли је приложена прописана документација, то је прописан и кратак рок за одлучивање – пет дана од дана пријема пријаве – и то од дана пријема у АПР. Сагласно том посебном року, нема места примени ЗУП-а у делу који се односи на уредну доставу тиме што ће се тренутком подношења пријаве сматрати датум подношења пријаве пошти, већ искључиво датум пријема у АПР. Осим што регистратор доноси одлуке без учешћа подносиоца пријаве у поступку и осим тога што је дужан да о пријави одлучи у прописаном року – сматраће се да је пријава усвојена уколико се о истој не одлучи у прописаном року, о чему се доноси решење, а тражена регистрација се без одлагања спроводи у регистар (са прописаним изузецима – када нису испуњени услови прописани чланом 14. тач. 1), 3) и 4) Закона – случај апсолутне ненадлежности, случај кад се податак и иначе не региструје или случај кад је податак већ регистрован), што је посебна ситуација ћутања управе. Ако пријава не садржи све потребне податке односно документацију – одбацује се. Кад се прибави потребна документација, пријава се усваја и подаци региструју. Поступак регистрације се прекида и одлаже само у случајевима и на начин прописан законом којим се уређује предмет те регистрације (нпр. Закон о привредним друштвима не садржи такве одредбе). Стога нема услова за прекид поступка по ЗУП-у (ово не искључује примену одредаба ЗУП-а о прекиду у случају кад је прекид дозвољен). У поступку регистрације није дозвољен ни повраћај у пређашње стање. Поступак регистрације је једностраначки. Чак и у регистрима у којима се појављују две или више страна (нпр. заложни поверилац и залогодавац у Регистру залоге), регистрациону пријаву подноси једна страна која ступа у правни однос са регистром (вољу обе стране изражава уколико се ради о уговорној залози). Специфичност овог поступка огледа се и у следећем: Регистрација производи правно

УПРАВНО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

дејство према трећим лицима наредног дана од дана објављивања. Регистрација производи правно дејство за убудуће. Дакле, одлука регистара је објављена и важи правило поуздања у објављене податке (начело тачности и претпоставке савесности). Одлука се, дакле, објављује и обавезује иако се још 30 дана након објаве може уложити жалба – пре правноснажности (напомена: првим регистарским законом против решења којим се усваја регистрациона пријава није могла бити уложена жалба, па је објављивање такве одлуке омогућавало пуну и доследну примену начела тачности, претпоставке савесности и поуздања). Регистри сада објављују податке о уложеној жалби. Регистарским законом прописано је да се правна средства, прописана законом којим се уређује општи управни поступак, сходно примењују и на одлуке донете у поступку регистрације. С тим да Одлуке донете у поступку по правним средствима производе дејство искључиво за убудуће. Ово произлази из природе регистра, односно због немогућности поништаја свих последица које је објављени податак произвео (ко је све могао извршити претрагу регистрованих података и поуздати се у њих).

НА ПОСТУПАК ПРЕД АПР-ом СВАКАКО ДА ПОСЕБНО УТИЧЕ ОДРЕДБА ЗУП-а О ПРЕСТАНКУ ВАЖЕЊА ОДРЕДАБА ДРУГИХ ЗАКОНА – члан 215. Одредбе закона и других прописа према којима се установљава обавеза за странку и другог учесника у поступку да органу достављају податке о чињеницама о којима се води службена евиденција, супротно одредбама чл. 9. и 103. овог закона, престају да важе истеком 90 дана од дана ступања на снагу овог закона. Подаци се прибављају службеним путем (сагласност Министарства привреде у вези са поступцима приватизације, извод из судског регистра…). Једини проблем представља дужина рока за достављање података прописана ЗУП-ом – 15 дана, а с обзиром на то да је рок за решавање у АПР-у 5 дана. Органи од којих се траже подаци дужни су да поступају хитно, али нису дужни да поштују рок прописан за поступке у АПР-у. С друге стране, АПР не може да прекида поступак док не прибави податке.

На снази је и Уредба о прибављању и уступању података о чињеницама о којима се води службена евиденција („Сл. гласник РС” бр. 56/20147), којом се ближе уређује начин на који органи врше увид, прибављају, обрађују и уступају, односно достављају податке о чињеницама о којима се води службена евиденција, а који су неопходни за одлучивање у управном поступку. Саставни део Уредбе је Захтев за приступање службеној евиденцији (Образац ЗПСЕ). У свим осталим ситуацијама примењиваће се ЗУП.

ПОСЕБАН ОСВРТ НА НАЧЕЛО ЗАКОНИТОСТИ И ПРЕДВИДИВОСТИ Начело законитости и предвидивости ЗУП-а у потпуности долази до изражаја у поступку регистрације јер као такво није посебно прописано посебним законом, тако да је обавеза регистара АПР-а да поступају на основу закона, других прописа и општих аката. Став 2. тог члана има своју примену у случају уписа забележбе о којој одлучује регистратор (која се не уписује на основу пријаве или по службеној дужности већ ако регистратор дође до сазнања о чињеницама и документима који су од значаја за правни промет). Одредба ЗУП-а: Када је законом овлашћен да одлучује по слободној оцени, орган одлучује у границама законом датог овлашћења и сагласно циљу због кога је овлашћење дато, у поступку пред АПР-ом обавезује регистраторе у вези са уписом забележбе по оцени регистратора (члан 2. под. 13: Забележба јесте упис података и докумената који су као такви прописани као предмет забележбе или упис података и докумената који по оцени регистратора представљају чињенице од значаја за правни промет). Став 3. прописује предвидивост: Када поступа у управној ствари, орган води рачуна и о ранијим одлукама донетим у истим или сличним управним стварима. Писци ЗУП-а подвлаче да је ово начело заправо примењено уставно начело једнакости. У суштини ствара обавезу за орган да поступа исто у истим правним ситуацијама, а кроз назив предвидивост поново се подвлачи да је у центру пажње странка, грађанин коме се пружа услуга и који има право да очекује и добије одређено (предвидиво) понашање органа.

Подсетник: Донета је Уредба о прибављању и уступању података о чињеницама о којима се води службена евиденција („Сл. гласник РС”, бр. 56/2017 од 7. 6. 2017. године)

Службена евиденција ____________________________________________________________________________

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Уредба је ступила на снагу 8. 6. 2017. године. Овом уредбом ближе се уређује начин на који државни органи и организације, органи и организације покрајинске аутономије и органи и организације јединица локалне самоуправе, установе, јавна предузећа, посебни органи преко којих се остварује регулаторна функција и правна и физичка лица којима су поверена јавна овлашћења, врше увид, прибављају, обрађују и уступају, односно достављају податке о чињеницама о којима се води службена евиденција, а који су неопходни за одлучивање у управном поступку. Уредбом је предвиђено да орган којем су потребни подаци за одлучивање у управном поступку, подноси писани захтев да му орган који је надлежан да води одговарајућу службену евиденцију, омогући трајни и непрекидни приступ евиденцији и потребним подацима. Захтев за приступање службеној евиденцији (Образац ЗПСЕ) одштампан је у прилогу ове уредбе и чини њен саставни део. Образац ЗПСЕ можете преузети и електронски попунити у оквиру издања ИНГ-ПРО Прописи.нет.

Орган коме су потребни подаци ___________________________________________________________________

Образац ЗПСЕ Орган који води службену евиденцију ______________________________________________________________

ЗАХТЕВ ЗА ПРИСТУПАЊЕ СЛУЖБЕНОJ ЕВИДЕНЦИJИ

Управна ствар

Подаци потребни за одлучивање о управној ствари

4. М.П.

РУКОВОДИЛАЦ ОРГАНА ____________________________ Место _______________________ Датум _______________________

LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

Ред. бр.

Законски основ који оправдава потребу за прибављањем конкретног податка (наводи члан и став закона, назив закона и број службеног гласила у ком је закон објављен)

ПРИВРЕДНО ПРАВО

Проблем примене Закона о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама у поступку извршења

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Аутор се бави спорним правним питањем које се појавило поводом подношења захтева за накнаду за кашњење у испуњавању новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама. Владимир Саичић, дипл. правник

акон о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама („Сл. гласник РС”, бр. 119/2012 и 68/2015) уређује тематику рокова измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама између јавног сектора и привредних субјеката, између привредних субјеката, односно између субјеката јавног сектора, а у циљу спречавања неизмирења новчаних обавеза у року, с тим што се одредбе овог закона не примењују на привредне субјекте над којима је отворен поступак стечаја, у складу са законом којим се уређује стечај, а у комерцијалним трансакцијама у којима су ови привредни субјекти дужници. Овим законом је предвиђено да се уговором између привредних субјеката (члан 3. став 1), као и уговором између субјеката јавног сектора (члан 4. став 2) не може предвидети рок за измирење новчаних обавеза дужи од 60 дана, с тим да се уговором између јавног сектора и привредних субјеката не може предвидети рок за измирење новчаних обавеза дужи од 45 дана уколико је у том уговорном односу јавни сектор дужник (члан 4. став 1). Чланом 5. ставом 1. овог закона прописано је да поверилац има право да од дужника захтева накнаду за кашњење у испуњавању новчане

обавезе у износу од 20.000 динара, за случај да новчана обавеза није измирена у роковима утврђеним одредбама чл. 3. и 4. овог закона. Сврха и циљ доношења овог закона, како је закључено на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда од 13. 5. 2014. године, јесте поспешивање и јачање финансијске дисциплине у смислу благовременог испуњавања новчаних обавеза између субјеката на које се овај закон односи. Овај закон је почео да се примењује 31. 3. 2013. године. Дакле, овим законом је предвиђена јединствена накнада од 20.000 динара, без обзира на висину новчане обавезе, те се у једнаком износу одређује накнада за кашњење у испуњавању новчане обавезе од нпр. 1.000,00 динара, као и за кашњење у испуњавању новчане обавезе од нпр. 1.000.000,00 динара, што је почетком периода примене овог закона, као и у каснијем периоду узроковало недоумице и неједнаку праксу судова. У судској пракси су почетком периода важења овог закона привредни судови одбацивали предлоге за извршење у делу у ком је захтевана накнада за кашњење у испуњавању новчане обавезе, са образложењем да за исту није могуће одредити извршење без постојања основа за његово одређивање. На седници Грађанског одељења Врховног касационог суда од 13. 5. 2014. године, на којој је поступано у циљу решавања спорног правног питања, овај суд је заузео схватање да извршни поверилац на основу самог

21 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

парничном поступку, и то као прописивање да је суд дужан да поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова. Ово је неопходно истаћи, посебно у светлу чињенице да наведено схватање Привредног апелационог суда „наводи” странке и њихове пуномоћнике да у извршном поступку уместо једног поднесу више предлога за извршење, те да на тај начин постигну да уместо да остварују 20.000,00 динара, независно од броја рачуна који су наведени у предлогу за извршење, једноставно поднесу више предлога за извршење (један предлог по рачуну), те ће суд онда свакако доћи у ситуацију да повериоцима одређује накнаду у износу од 20.000,00 динара по основу сваког појединачног рачуна, без обзира на то што се ставом Привредног апелационог суда желела избећи управо ова последица. Привредни апелациони суд, уместо да поправи положај дужника као странке коју је израженим схватањем желео да заштити од новчане казне (а новчана казна по мишљењу ПАС-а није била намера законодавца), овим схватањем управо погоршава положај извршног дужника у поступку извршења. Наиме, поступањем извршних поверилаца на описани начин (подношењем више предлога за извршење уместо једног) извршни дужник се доводи у положај да извршном повериоцу надокнађује вишеструко веће трошкове поступка него што би они били да је поднео један предлог за извршење. Наиме, Привредни апелациони суд очигледно полази од схватања које је изражено и у образложењима неких првостепених судова – да је у питању један пословни однос између повериоца и дужника из којег произлазе рачуни из предлога за извршење, те да самим тим дужник дугује једну, а не више накнада. Извршни повериоци су приговарали да је овакво схватање нелогично и неприхватљиво из разлога што два или више рачуна могу да произлазе из два или више односа (рецимо један рачун се односи на ђубриво које је потребно фарми дужника у Шиду, а други рачун се односи на воће за малопродајни објекат дужника у Обреновцу), међутим, исти приговори су махом одбијани од стране Привредног апелационог суда. Овакав закључак Привредног апелационог суда посебно је проблематичан када се узме у обзир изнето схватање истог суда у одговорима

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

закона (Закон о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама) може поставити захтев за накнаду услед кашњења у испуњавању новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама у износу прописаном чланом 5. закона (20.000,00 динара), при чему извршном повериоцу за овај захтев није потребна посебна извршна исправа из члана 13, нити посебна веродостојна исправа из члана 18. Закона о извршењу и обезбеђењу. Дакле, Врховни касациони суд је заузео становиште да је основ за одређивање извршења у делу у ком се захтева накнада за кашњење у испуњавању новчане обавезе у комерцијалним трансакцијама, сам Закон о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама као lex specialis. Међутим, у пракси се након овога поставило питање да ли поверилац има право на прописану новчану накнаду по сваком рачуну обухваћеном тужбом или предлогом за извршење на основу веродостојне исправе или има право на једну накнаду по поднетом иницијалном акту. Различити првостепени судови су у решавању овог питања различито поступали. Привредни апелациони суд је како у појединим пресудама, тако и у одговорима на питања привредних судова који су утврђени на седници Одељења за привредне спорове Привредног апелационог суда, одржаној дана 7. 11. 2016. године и 8. 11. 2016. године, заузео становиште да када поверилац поднесе предлог за извршење по основу већег броја рачуна, припада му право на посебну накнаду због кашњења дужника у испуњавању новчане обавезе у износу од 20.000,00 динара, независно од броја рачуна који су наведени у предлогу за извршење. Овај суд сматра да у супротном, уколико би се прихватило мишљење да повериоцу припада право на накнаду у износу од 20.000,00 динара по основу сваког појединачног рачуна, без обзира на висину обавезе, дошло би се у ситуацију да поверилац оствари право на посебну накнаду, као врсту новчане казне, која би у појединим случајевима по висини далеко премашила износ дуга, што свакако није била намера законодавца. Поставља се питање да ли овакво становиште Привредног апелационог суда нарушава начело економичности парничног поступка које се сходно примењује и у поступку извршења, а које је истакнуто у члану 10. Закона о

ПРИВРЕДНО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

на питања привредних судова који су утврђени на седници Одељења за привредне спорове Привредног апелационог суда, одржаној дана 7. 11. 2016. године и 8. 11. 2016. године. Првостепени суд је упутио питање Привредном апелационом суду како поступити када извршни поверилац поднесе више предлога за извршење према истоветном извршном дужнику, по основу сваког рачуна појединачно уместо да све рачуне обједини и поднесе јединствен предлог, те након подношења приговора од стране извршног дужника у циљу економичности суд одреди спајање поступака. Првостепени суд је у описаној ситуацији имао у виду да је извршни поверилац, сада тужилац, очигледно подносио појединачне предлоге за извршење за сваки рачун појединачно искључиво како би извршног дужника, сада туженог, обавезивао на плаћање већих трошкова извршења, те је постављено питање гласило да ли постоји могућност да се овакво поступање тужиоца оцени као злоупотреба поступања и да се самим тим тужиоцу досуди мањи износ трошкова. Одговор Привредног апелационог суда је гласио да би суд у јединственој парници, насталој спајањем свих парница иницираних подношењем више предлога за извршење према истоветном извршном дужнику, по основу сваког рачуна појединачно, приликом одлучивања о трошковима поступка требало да узме у обзир трошкове који су били потребни за покретање и вођења сваког појединог извршног поступка, без обзира на чињеницу што је тужилац имао

могућност да све рачуне обједини и поднесе јединствени предлог за извршење. Дакле, из два изнета одговора Привредног апелационог суда произлази да извршни повериоци неће сносити никакве последице, већ да им се напротив вишеструко исплати подношење више предлога за извршење (по принципу један рачун – један предлог) него подношење једног предлога за извршење којим би били обухваћени сви доспели а неплаћени рачуни према истоветном извршном дужнику. Не само што извршни повериоци и њихови пуномоћници на овај начин извршног дужника, сада туженог, обавезују на плаћање већих трошкова извршења (у које спадају и трошкови заступања од стране адвоката), већ остварују право на накнаду од 20.000,00 динара по сваком рачуну појединачно уместо на накнаду од 20.000,00 динара по предлогу за извршење. Оставивши по страни проблем трошкова приликом подношења више предлога за извршење (по принципу један рачун – један предлог), аутор овог текста сматра да би се описани проблем у вези са накнадама за кашњење у испуњавању новчаних обавеза могао превазићи тако што би се у закону прописала накнада чија ће висина зависити од висине основне новчане обавезе (нпр. када у одређеном проценту зависи од висине основне новчане обавезе), те би на тај начин проблем подношења више предлога за извршење према истоветном дужнику, тј. једног предлога по једном рачуну, барем по питању ових накнада, био превазиђен.

У наставку су наведени примери нове судске праксе привредних судова у извршном поступку. Редакција Инг-Про

суда је донето правилно и у свему у складу са одредбом члана 84. Закона о извршењу и обе збеђењу. (Решење Привредног суда у Пожаревцу, Ии. 75/17 од 16. 3. 2017, потврђено Решењем Привредног апелационог суда у Београду, Иж. 673/17 од 11. 5. 2017)

ЖАЛБЕНИ РАЗЛОЗИ ЗА ПОБИЈАЊЕ РЕШЕЊА О ИЗВРШЕЊУ

Из образложења: У конкретној правној ствари решење о извршењу је донето на основу извршне исправе – плана реорганизације у стечајном поступку, чије усвајање је решењем потврдио суд. Одредбом члана 41. Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, бр. 106/2015) прописане су врсте извршних исправа, међу којима је, под тачком 5. став 1. овог члана, прописано да извршна исправа јесте план реорганизације у стечајном поступку, чије је усвајање решењем потврдио суд. Одредбом члана 74. Закона о извршењу и обезбеђењу таксативно су прописани разлози на основу којих извршни дужник може жалбом да побија решење о дозволи извршења, а с обзиром на то да изјављени жалбени разлози, изнети од стране извршног дужника, да постоји могућност продаје дела непокретности извршног дужника, не спадају међу разлоге који су прописани наведеним чланом 74. Закона о извршењу и обезбеђењу, решење првостепеног

Део решења у коме је извршни дужник обавезан да намири новчано потраживање, може да се побија само ако потраживање из веродостојне исправе није настало или није доспело, ако је у веродостојну исправу унет неистинит садржај, ако је обавеза из веродостојне исправе испуњена или на други начин престала да постоји или ако је потраживање застарело. Из образложења: Законом о извршењу и обезбеђењу детаљно су регулисани разлози за побијање решења о извршењу на основу веродостојне исправе од стране извршног дужника. Одредбом члана 89. Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, бр. 106/2015), ставом 1, прописано је да део решења у коме је извршни дужник обавезан да намири новчано потраживање, може да се побија само ако потраживање из веродостојне исправе није настало или није доспело, ако је у веродостојну исправу унет неистинит садржај, ако је обавеза из веродостојне исправе испуњена или на други начин престала да постоји или ако је потраживање застарело.

23 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

Законом о извршењу и обезбеђењу таксативно су прописани разлози на основу којих извршни дужник може жалбом да побија решење о дозволи извршења.

РАЗЛОЗИ ЗА ПОБИЈАЊЕ РЕШЕЊА О ИЗВРШЕЊУ НА ОСНОВУ ВЕРОДОСТОЈНЕ ИСПРАВЕ

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Правни лекови у извршном поступку кроз судску праксу привредних судова

ПРИВРЕДНО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Ставом 2. члана 89. Закона о извршењу и обезбеђењу прописано је да је извршни дужник дужан да у приговору наведе разлоге због којих решење побија, као и чињенице, и да приложи доказе на којима заснива приговор, иначе се приговор одбацује као непотпун, без претходног враћања на допуну. Ставом 3. члана 89. Закона о извршењу и обезбеђењу прописано је да извршни дужник може да приложи искључиво писмене доказе, а према ставу 4. овог члана извршни дужник није дужан да приложи доказ да обавеза из веродостојне исправе није настала. У конкретној правној ствари извршни дужник није оспорио постојање пословног односа са извршним повериоцем по основу Уговора о комбинованом осигурању моторних возила ауто-каско, нити је у свој приговору навео да обавеза из веродостојне исправе није настала. Решење о дозволи извршења којим је извршни дужник обавезан да намири доспело новчано потраживање повериоца, извршни дужник је оспорио образложењем да је потраживање повериоца из веродостојне исправе престало да постоји и то услед раскида уговора који су странке закључиле. Извршни дужник није ни приложио нити предложио било какве доказе у прилогу приговора изјављеног против решења о извршењу, а притом није оспорио чињеницу да обавеза из веродостојне исправе није настала. С друге стране, извршни поверилац је, поред рачуна као веродостојне исправе, приложио и аналитичку картицу, при чему су у њима евидентиране уплате извршног дужника и наведен салдо у корист повериоца, у износу од 9.460,31 динар, на име дугујуће премије осигурања моторног возила, поверене понуде за закључење уговора о комбинованом осигурању моторног возила – ауто-каско и посебних услова за комбиновано осигурање моторних возила (ауто-каско). Привредни апелациони суд констатује да је првостепени суд правилно закључио да дужник није приложио никакве доказе на којима заснива приговор, због чега је побијано решење правилно и на закону засновано. (Решење Привредног суда у Пожаревцу, Ипв (Ив) 46/17 од 21. 3. 2017, потврђено Решењем Привредног апелационог суда у Београду, Иж. 576/17 од 18. 5. 2017)

САДРЖИНА ЖАЛБЕ ИЗВРШНОГ ДУЖНИКА Суд ће жалбу извршног дужника одбацити решењем као непотпуну уколико не садржи разлоге због којих се побија решење о извршењу. Из образложења: Извршни дужник је против решења о извршењу Привредног суда у Пожаревцу, Ии. 46/2017, изјавио благовремену и дозвољену жалбу, наводећи да његова обавеза према извршном повериоцу, која је проистекла из Унапред припремљеног плана реорганизације, није спорна, али да је дужник у претплати према њему због незаконитог обрачуна дуговане затезне камате која је наплаћена у извршном поступку који се водио пред Привредним судом у Пожаревцу под пословним бројем И. 126/2016. Међутим, у жалби извршног дужника изјављеној против решења о извршењу које је донето на основу извршне исправе, није наведен ниједан од разлога због којих се може побијати решење о извршењу, а који су таксативно наведени у одредби члана 74. Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, бр. 106/2015). То значи да жалба извршног дужника изјављена против решења о извршењу на основу извршне исправе, нема садржину која је прописана одредбом члана 75. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу, јер нису наведени разлози због којих се побија решење о извршењу, те је суд на основу одредбе члана 75, став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу, исту одбацио решењем као непотпуну. (Решење Привредног суда у Пожаревцу, Ии 76/17 од 13. 3. 2017, потврђено Решењем Привредног апелационог суда у Београду, Иж. 672/17 од 17. 5. 2017)

РАЗЛОЗИ ЗА ПОБИЈАЊЕ РЕШЕЊА О ИЗВРШЕЊУ Законом о извршењу и обезбеђењу таксативно су наведени разлози који спречавају извршење.

Из образложења:

ОДЛУКЕ ДРУГОСТЕПЕНОГ СУДА ПО ЖАЛБИ НА РЕШЕЊЕ О ИЗВРШЕЊУ Одлучујући о приговору и жалби суд не може да укине првостепено решење и да предмет упути на поновно решавање.

(Решење Привредног суда у Пожаревцу, ИИ. 93/16 од 1. 9. 2016, укинуто Решењем Привредног апелационог суда у Београду, Иж. 163/16 од 28. 9. 2016)

25 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

(Решење Привредног суда у Пожаревцу, Ии. 65/17 од 27. 2. 2017, потврђено Решењем Привредног апелационог суда у Београду, Иж. 592/17 од 26. 4. 2017)

Одредбом члана 26. Закона о извршењу о обезбеђењу („Сл. гласник РС”, бр. 106/15), прописано је да, одлучујући о приговору и жалби, суд не може да укине првостепено решење и да предмет упути на поновно решавање. Одредбом члана 84. истог закона који регулише поступање другостепеног суда, ставом 3, прописано је да се у свему осталом на поступање другостепеног суда примењују одредбе о жалби против решења о извршењу (члан 78–80). Одредбом члана 80. став 1. истог закона прописано је да се решењем о усвајању жалбе обуставља извршни поступак, преиначава првостепено решење о извршењу и одбија предлог за извршење, или се укида првостепено решење о извршењу и одбацује предлог за извршење. Имајући у виду горе наведено, те цитиране одредбе члана 84. став 3. и члана 80. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу, како је првостепени суд одлучивао о основаности предлога за извршење, а претходно пропустио да утврди да ли је предлог за извршење потпун, то је применом одредбе члана 82. став 1. и члана 80. став 1. у вези са чланом 84. став 3. Закона о извршењу и обезбеђењу, другостепени суд укинуо првостепено решење о извршењу и одбацио предлог за извршење.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Одредбом члана 74. Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, бр. 106/2015) таксативно су наведени разлози због којих извршни дужник може жалбом побијати решење о извршењу, као и који су то разлози који спречавају извршење, а у овом случају ниједан од разлога који су наведени у жалби, не спречава одређено извршење. Извршни дужник је у жалби навео да извршна исправа мора садржати клаузулу извршности и да је претходно морала бити достављена извршном дужнику, а пресуда није достављена ни извршном дужнику ни трећем лицу умешачу, при чему је другостепени суд пресудом одлучио потврђивање Пресуде П. 538/14, па је реч о противзаконитој судској одлуци против које се у ванредном поступку, по ванредним правним средствима, може преузети парнична радња странке у циљу заштите једнаких права странака пред судом, због чега је погрешно стављена клаузула извршности. Разматрајући правилност побијаног решења о извршењу, на основу одредбе члана 78. став 3. Закона о извршењу и обезбеђењу, Привредни апелациони суд је нашао да жалба извршног дужника није основана.

Из образложења:

Јавнобележничка исправа као извршна исправа

ГРАЂАНСКО ПРАВО

На први поглед професије јавних извршитеља и јавних бележника немају много тога заједничког, али се у одређеним сегментима њихова деловања укрштају, па тако Закон о извршењу и обезбеђењу у извршне исправе, између осталог, убраја и јавнобележничке исправе.

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Дејан Обренић, дипломирани правник

протеклих неколико година у правни систем Републике Србије уведене су нове правосудне професије међу којима и професије јавних извршитеља и јавних бележника. Увођењем ових носилаца јавних овлашћења у правни систем Србије уведене су и одређене новине у систем јавних исправа као резултат њиховог професионалног деловања. Тако јавни извршитељи доносе решења и закључке, упућују захтеве и дописе обавезујуће садржине и спроводе друге правне радње у оквиру добијених јавних овлашћења, док јавни бележници у оквиру својих законских овлашћења прихватају од странака изјаве воље и дају им потребну писмену форму и о томе издају исправе које имају карактер јавних исправа, затим издају преписе исправа, јавно потврђују чињенице и врше друге послове. Иако на први поглед ове две функције немају много тога заједничког, у одређеним сегментима њихова деловања се укрштају. Тако Закон о извршењу и обезбеђењу у извршне исправе, између осталог, убраја и јавнобележничке исправе које имају снагу извршне исправе, а затим код норми које уређују поступак извршења ради наплате новчаног потраживања продајом непокретности извршног дужника, ЗИО прописује да споразум о продаји непокретности

непосредном погодбом и уговор о продаји непосредном погодбом не подлежу солемнизацији од јавног бележника, а сходно томе уређује и споразум о продаји покретне ствари непосредном погодбом и уговор о продаји, за које је такође прописано да не подлежу солемнизацији од јавног бележника, чиме ЗИО, као lex specialis у области извршења и обезбеђења, уводи изузетке од примене Закона о јавном бележништву у претходно описаним ситуацијама. Поред наведеног, ЗИО на више места помиње јавнобележничке исправе, стављајући их у исти ранг са судским и управним исправама када су у питању њихова правна дејства, из чега се види да је у извршном поступку и поступку обезбеђења у потпуности имлементирано правно дејство јавнобележничких исправа као јавних исправа. Даље, у деловима ЗИО-а којима се уређује организација делатности јавних извршитеља закон је прописао да, између осталог, за јавног извршитеља не може да се именује лице које је разрешено дужности јавног извршитеља или јавног бележника, затим да се јавни извршитељ разрешава ако прихвати јавну функцију или функцију у органу управљања или надзора привредног друштва или почне да се бави пословима обезбеђења, адвоката или јавног бележника итд., као и да су са делатношћу јавног извршитеља, између осталог, неспојиви послови обезбеђења, адвокатуре или јавног бележништва. Из свега наведеног јасно је да се кроз Закон о извршењу и обезбеђењу провлачи свест о јавном бележништву као делатности од јавног значаја, која је, иако најмлађа, веома битан део нашег правног

27 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

рок за добровољно испуњење обавезе, он износи осам дана од дана достављања извршне исправе извршном дужнику. На основу ових законских одредница стичемо утисак да су извршне исправе одређене исправе које имају велику правну снагу, да је у њима на законом прописан начин одлучено о неком потраживању и могућности његовог принудног извршења о доспелости, као и које обавезне елементе исправа мора садржати да би се сматрала извршном исправом. Међутим, зарад веће правне сигурности закон се определио за numerus clausus исправе које се сматрају извршним исправама. На тај начин ЗИО прописује да су извршне исправе:1) извршна судска одлука и судско поравнање који гласе на давање, чињење, нечињење или трпљење; 2) извршна одлука донета у прекршајном или управном поступку и управно поравнање који гласе на новчану обавезу ако посебним законом није друкчије одређено; 3) извод из Регистра залоге и извод из Регистра финансијског лизинга; 4) уговор о хипотеци и заложна изјава; 5) план реорганизације у стечајном поступку чије је усвајање решењем потврдио суд; 6) јавнобележничке исправе које имају снагу извршне исправе; 7) споразум о решавању спора путем посредовања који испуњава услове одређене законом којим се уређује посредовање у решавању спорова; 8) исправа која је другим законом одређена као извршна исправа. Истим чланом закон је прописао да уговор о хипотеци и заложна изјава јесу извршне исправе ако су закључени, односно дати у форми коју одређује закон којим се уређује хипотека, ако садрже одредбе које он предвиђа и ако су уписани у катастар непокретности као извршна вансудска хипотека, издвајајући тако ове извршне исправе од осталих с обзиром на њихов значај и специфичности правила која важе за непокретности, о чему ће бити речи у наставку текста. Из свега наведеног се већ може стећи јаснија слика о извршним исправама, па није било потребе за законском дефиницијом истих, већ је дефинисање препуштено правној доктрини. Тако се може рећи да извршна исправа и извршни наслов представљају материјалноправно овлашћење за вођење поступка или да из извршног наслова проистиче дужност суда да на предлог овлашћеног субјекта дозволи спровођење

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

система и која стоји раме уз раме са старијим правосудним и јавним делатностима као што су судство, органи управе, а након тога и јавни извршитељи. С друге стране, Закон о јавном бележништву не посвећује нарочиту пажњу извршном поступку и поступку обезбеђења, препуштајући те поступке ЗИО-у на чије одредбе на више места и упућује. И у ЗЈБ-у су прописане норме којима се уређује организација делатности јавних бележника, прописујући да се, између осталог, сматра да није достојно јавног поверења лице коме је одлуком надлежног органа престао статус јавног бележника, јавнобележничког помоћника, јавнобележничког сарадника, јавнобележничког приправника, извршитеља или адвоката, односно коме је због разрешења престала судијска или јавнотужилачка функција, док не прођу три године од дана престанка статуса односно функције. Међутим, Закон о јавном бележништву у једном делу уређује чињенице које су од велике важности у поступку извршења и обезбеђења, а то је извршност јавнобележничких исправа као јавних исправа. Управо тај сегмент ће, у комбинацији са нормама ЗИО-а које се тичу овог питања, бити предмет обрађивања у овом тексту. Као што је већ поменуто, Закон о извршењу и обезбеђењу у извршне исправе убраја, поред осталих, и јавнобележничке исправе које имају снагу извршне исправе. Овде пре свега треба појаснити шта су то заправо извршне исправе. Иако ЗИО, а нарочито ЗЈБ не даје дефиницију извршне исправе, на основу законских одредница традиционалних схватања у нашем праву можемо извести закључак о правној природи извршних исправа. Тако ЗИО прописује да суд није овлашћен да испитује законитост и правилност извршне исправе, а прописује и бржи и за повериоца повољнији начин спровођења извршења на основу извршних исправа у односу на онај који се води на основу веродостојних исправа. Говорећи о подобности извршне исправе за вођење извршног поступка, ЗИО прописује да је извршна исправа подобна да се на основу ње донесе решење о извршењу ако садржи податке о извршном повериоцу, извршном дужнику и предмет, врсту и обим испуњења обавезе. Ако у извршној исправи није одређен

ГРАЂАНСКО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

извршења. У извршном наслову треба да буде наведена садржина, обим и врста извршења или чинидбе, као и легитимација странака. Добро је што се законодавац определио за опцију да убрајање јавнобележничких исправа у извршне исправе децидирано пропише у одредбама закона који, као основни закон, уређује поступак извршења и обезбеђења, уместо да их остави у групи исправа означених као исправе које су другим законом одређене као извршне исправе, што је раније био случај. На овај начин је дато на значају јавнобележничким исправама и вероватно је жеља законописаца била да на њих скрене пажњу, с обзиром на то да су у питању исправе које су нове у нашем правном систему и као такве недовољно познате широј јавности, али и добром делу правничке јавности. Из формулације наведених одредби ЗИО-а произлази да се извршном исправом сматрају јавнобележничке исправе, али не све, већ само оне које имају снагу извршне исправе. Шта су то јавнобележничке исправе и које од њих су снабдевене снагом извршности, Закон о извршењу и обезбеђењу није објаснио, правилно препуштајући одговоре на ова питања закону којим се уређује јавно бележништво. Дајући одговоре на ова питања, Закон о јавном бележништву пре свега прописује да је јавни бележник стручњак из области права, именован од стране министра надлежног за правосуђе, који на основу јавних овлашћења прихвата од странака изјаве воље и даје им потребну писмену форму и о томе издаје исправе које имају карактер јавних исправа, чува оригинале тих исправа и друге поверене документе, издаје преписе исправа, јавно потврђује чињенице, даје странкама савете о питањима која су предмет његове делатности и предузима друге радње и врши друге послове одређене законом. На овај начин, дефинишући појам и функцију јавних бележника, закон је прописао да су исправе које издаје јавни бележник јавне исправе, те као такве имају одређену правну снагу и производе правне последице у правном систему Републике Србије. Даље, закон прописује различите врсте јавнобележничких исправа зависно од тога у којим пословима јавног бележника су настале. У складу с тим, јавнобележничке исправе су исправе о правним

пословима и изјавама које су саставили јавни бележници (јавнобележнички записи), записници о правним и другим радњама које су обавили или којима су присуствовали јавни бележници (јавнобележнички записници) и потврде о чињеницама које су посведочили јавни бележници (јавнобележничке потврде), као и нејавне исправе које су потврдили јавни бележници (јавнобележничка солемнизација) и нејавне исправе код којих је јавни бележник оверио потпис, односно оверио аутентичност преписа, превода или извода (јавнобележничке овере). Из претходно наведеног произлази да све ове врсте јавнобележничких исправа представљају јавне исправе. Наведену чињеницу закон и додатно потврђује прописујући да јавнобележничка исправа, сачињена и издата по овом закону, има снагу јавне исправе ако су при њеном сачињавању и издавању испуњени битни услови форме и законитости, прописани овим законом. Када је у питању извршност јавнобележничких исправа, Закон о јавном бележништву се, пре свега, фокусирао на извршност јавнобележничких записа као најважније врсте јавнобележничких исправа по степену ангажовања јавног бележника и значају правних послова о којима се ове јавнобележничке исправе сачињавају. Међутим, одредбе које се тичу извршности јавнобележничких записа сходно се примењују и на јавнобележничке записнике и на исправе потврђене од стране јавног бележника (јавнобележничке солемнизације), као друге две врсте јавнобележничких исправа које могу имати својство извршности. У вези са наведеним закон уређује да јавнобележнички запис представља извршну исправу ако је у њему утврђена одређена обавеза на чинидбу о којој се странке могу споразумети и ако садржи изричиту изјаву обавезаног лица о томе да се на основу те исправе може, ради остварења дуговане чинидбе, по доспелости обавезе непосредно спровести принудно извршење. Ако принудно извршење не спроводи суд, јавнобележнички запис мора имати и друге посебне елементе предвиђене законом. Дакле, из наведене законске формулације извршности јавнобележничког записа произлази обавеза кумулативног

постојања три елемента без којих не може постојати извршна исправа:

3. Изричита изјава обавезаног лица да се на основу предметне исправе може спровести принудно извршење по доспелости. Овај услов представља оно што даје суштину једној извршној исправи, односно он представља субјективни елемент јер изискује изјаву воље обавезаног лица и то не било које воље, већ оне која мора бити прецизна, јасна и недвосмислена. Нејасне и неозбиљне изјаве воље не могу бити предмет извршења. Такве изјаве не садрже изричити пристанак нити се могу третирати као сагласност воља која је предуслов за извршност јавнобележничког записа. Управо у

29 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

2. Могућност да странке својом вољом могу уређивати предметну обавезу. Овај услов је резултат поделе на императивне и диспозитивне законске одредбе, изведене према значају заштитног објекта који се штити тим одредбама и према њиховој правној обавезности. Како су императивне законске одредбе општеобавезујуће, на правни однос који је њима уређен не може се применити нешто друго од оног што је прописано и странке не могу уредити тај однос супротно наведеним нормама. За разлику од императивних, диспозитивне законске норме не обавезују на поступање, већ само регулишу одређени правни однос за случај да га странке нису уредиле на другачији начин. Дакле, у нашем случају је неопходно да се јавнобележнички запис односи на обавезу на чинидбу која није уређена императивним правним нормама, већ постоји могућност да је странке могу уредити својом вољом, односно да се о њој могу споразумети.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

1. Утврђивање обавезе на чинидбу. Ово је заправо услов кондемнаторности. У складу са правилима извршног поступка, само оне пресуде које у себи садрже налог за одређену чинидбу (кондемнаторне пресуде) могу бити предмет извршења. Самим тим, да би запис који сачини јавни бележник могао бити извршна исправа, он мора сачињавати одређену обавезу на чинидбу. Обавеза на чинидбу је обавезан услов када говоримо о свакој извршној исправи, па и о јавнобележеничком запису.

овој одредби лежи и суштинска разлика између извршне исправе коју сачињава суд у односу на извршну исправу коју сачињава јавни бележник. Наиме, суд суди и самим тим и пресуђује, док јавни бележник на основу законом датог јавног овлашћења уређује неспорне односе између странака. Поред обавезна три елемента без којих нема извршности јавнобележничких исправа, треба скренути пажњу и на један битан сегмент који можда не мора деловати као нејасан или проблематичан, али који то свакако може постати. То је доспелост обавезе о којој странке сачињавају правни посао. Ово је временски сегмент јавнобележничке исправе – питање од ког зависи када ће обавеза на чинидбу о којој су се странке споразумеле постати извршна – при чему наведена исправа садржи изричиту изјаву обавезаног лица о томе да се на основу јавнобележничке исправе може спровести принудно извршење, што је заправо сегмент извршне исправе од ког зависи када она постаје извршна. Одговор на поменуто питање закон је покушао да пружи прописујући да, ако обавеза зависи од наступања услова или истека рока који није календарски одређен, за извршност јавнобележничког записа, ако се стране у том запису друкчије не договоре, потребно је да се јавном исправом или исправом на којој је оверен потпис повериоца, а ако то није могуће, правноснажном парничном пресудом, утврди да је услов наступио, односно да је рок истекао. Како је већ наведено, сви прописани услови да јавнобележники запис стекне својство извршне исправе сходно се односе и на јавнобележничке записнике и на јавнобележничке солемнизације. Законске одредбе којима се помиње и друга обавезна садржина јавнобележничког записа, за случај да извршење не спроводи суд, нормиране су на овај начин јер су донете у време када је у примени био претходни Закон о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, бр. 31/11, 99/11 – др. закон, 109/13 – УС, 55/14 и 139/14) којим је била прописана могућност да извршни поверилац изабере да ли ће поступак спровођења извршења спроводити суд или извршитељ. Како је, по сада важећем Закону о извршењу и обезбеђењу, прописано правило да решење о извршењу доноси суд, а да извршење спроводи јавни

ГРАЂАНСКО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

извршитељ, то би и наведене одредбе Закона о јавном бележништву требало преформулисати у складу са садашњим позитивноправним законодавством. Поред ове опште формулације, закон прописује да се на основу јавнобележничког записа који садржи обавезу заснивања, преноса, ограничења или укидања неког права које се уписује у регистре непокретности, може непосредно спровести упис у регистар ако је лице које се обавезује у том запису изричито на то пристало. Такође, на основу јавнобележничког записа на основу кога је у регистре непокретности уписана хипотека или друго право уновчења непокретности, на одређеној непокретности може се непосредно захтевати извршење на тој непокретности након доспелости обезбеђеног потраживања, односно другог права уновчења непокретности, ако је лице које се записом обавезало у њему на то изричито пристало. За спровођење вансудског извршења потребно је да буду испуњени и посебни услови предвиђени законом. Прописивање наведених законских одредби не представља ништа друго до разраду општих одредби о извршности јавнобележничког записа и то у оним случајевима када се записи односе на упис терета на непокретностима и на спровођење извршења ради наплате потраживања на тим непокретностима по доспелости потраживања. Када се говори о вансудском извршењу на предметним непокретностима, закон свакако има у виду одредбе Закона о хипотеци којим су уређени услови и начин за упис хипотеке, као и поступак принудне продаје хипотековане непокретности. У наведеним случајевима ће се до примене одредаба Закона о извршењу и обезбеђењу, односно до поступка „судске” наплате из оптерећене непокретности, по правилу доћи супсидијарно у односу на наведени поступак вансудске продаје. Да ли ће се наплата из наведене непокретности извршити судским или вансудским путем, ствар је избора хипотекарног повериоца. Једино ограничење се састоји у томе што он мора изабрати један од ова два пута наплате јер не може водити оба истовремено. Иако су наведене законске одредбе нормиране као изузетак од општег правила о извршности јавнобележничких исправа, оне

заправо представљају правне послове који се у пракси најчешће сачињавају у форми извршне јавнобележничке исправе. Ово се пре свега односи на заложне изјаве које је, због њиховог великог правног значаја и учесталости у пракси, потребно обрадити на посебном месту у овом тексту. Одредбама Закона о хипотеци прописано је да уговор о хипотеци, односно заложна изјава о једностраној хипотеци, сачињена у складу са овим законом, јесте извршна исправа ако је закључена или дата у форми јавнобележничког записа, под условом да садржи и следеће одредбе: 1) јасно назначену одредбу, односно изјаву којом власник непокретности неопозиво овлашћује повериоца да, ако дуг не буде плаћен о доспелости, наплати потраживање из цене добијене продајом, у складу са вансудским поступком продаје утврђеним овим законом, без подношења тужбе суду, као и да ће непокретност принудним путем да буде испражњена и предата купцу у посед у року од 15 дана од дана закључења уговора о продаји, осим ако се хипотека уписује на сувласничком уделу; 2) изричиту одредбу, односно изјаву власника да је упозорен на последице неизмирења дуга о доспелости, те да, свестан тих последица, пристаје на могућност извршења уговора о хипотеци продајом његове непокретности, у складу са одредбама овог закона о вансудском поступку намирења, без права на вођење парнице, као и да ће његова непокретност принудним путем бити испражњена и предата купцу у посед у року од 15 дана од дана закључења уговора о продаји ако је власник не преда добровољно, осим ако се хипотека уписује на сувласничком уделу; 3) јасно назначену одредбу, односно изјаву власника да је сагласан да поверилац има право приступа непокретности, укључујући и улазак у непокретност, без обзира на то ко се у њој налази (власник, закупац и др.), ради контроле одржавања или из других оправданих разлога, као и да је дужан да сарађује са повериоцем у поступку продаје, а нарочито да

31 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

Поред уређивања питања извршности домаћих јавнобележничких исправа, ЗЈБ је имао потребу да уреди и питање извршности јавнобележничких исправа сачињених по прописима других држава. У духу нашег правног система закон пре свега одређује да стране јавнобележничке исправе, под условом узајамности, имају исто правно дејство као и јавнобележничке исправе сачињене по овом закону, као и да стране јавнобележничке исправе не могу у Републици Србији имати правна дејства која немају по закону државе по коме су издате. У складу са наведеним су и норме по којима су страни јавнобележнички записи који су непосредно извршни по страном праву, непосредно извршни и у Републици Србији ако се односе на права која нису у супротности са правним поретком Републике Србије и ако садрже све елементе који су по закону Републике Србије потребни за извршење. На крају треба напоменути и да ниједан закон не прописује numerus clausus јавнобележничких исправа које представљају извршне исправе. Битно је само да оне садрже наведене обавезне елементе да би имале статус извршних исправа. Тако у пракси није ретка појава да странке које закључују уговор о зајму, за који иначе није прописана обавезна овера потписа нити солемнизација, у овај уговор желе да унесу клаузулу извршности као средство обезбеђења. У том случају потребно је да поменути уговор, као нејавна исправа, буде потврђен (солемнизован) од стране јавног бележника, чиме се том уговору даје снага јавне исправе. Такође, захваљујући унетој изричитој сагласности зајмопримца по којој је зајмодавац овлашћен да на основу овако потврђеног уговора, ако потраживање зајмодавца по основу овог уговора не буде плаћено о доспелости, непосредно спроведе принудно извршење по доспелости обавезе ради намирења потраживања, овај уговор, након потврђивања од стране јавног бележника, постаје извршна исправа.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

омогући приступ хипотекованој непокретности (улазак у стан и сл.). Уговор о хипотеци, односно заложна изјава о једностраној хипотеци која није у форми јавнобележничког записа и која не садржи све наведене елементе, нема снагу извршне исправе. Као што се види из законске формулације уговора о кредиту и заложне изјаве, као посебних врста јавнобележничког записа, за њихову извршност су неопходна она иста три елемента која садрже и друге извршне јавнобележничке исправе, с тим што се код ове две врсте јавнобележничких записа захтевају и додатни елементи због њиховог великог правног значаја и као одраз њихове главне карактеристике да се односе на непокретности. Када се на неки од наведених начина дође до одговора на питање када је јавнобележничка исправа постала извршна, странци која је овлaшћена да на основу те извршне исправе тражи извршење преостаје још само да од поступајућег јавног бележника захтева да на извршну јавнобележничку исправу стави потврду о извршности пре него што покрене извршни поступак. Закон је уредио и ову ситуацију прописујући да у случајевима када је јавнобележнички запис извршна исправа, јавни бележник на захтев странке сам ставља потврду о извршности на исправу, као и да, ако је јавнобележничка исправа извршна и ако се отправак даје ради извршења, на отправку се означава да је извршан. Од значаја за повериоца је и то што је, према ЗЈБ-у, јавни бележник дужан да отправак изворника или примерак изда лицу које је у исправи означено као поверилац, односно његовим наследницима, ако су испуњени услови за извршење предвиђени законом. Такође, оверени или неоверени препис извршне исправе јавни бележник је дужан да изда како поменутим лицима, тако и сведоцима, вештацима, преводиоцима и тумачима, којима се исправа издаје на њихов захтев и трошак, ако у самој исправи није друкчије одређено.

Недозвољеност извршења – РАЗЛОЗИ (други део)

ГРАЂАНСКО ПРАВО

У тексту који је због обимности подељен у два дела и чији је први део објављен у мајском броју овог часописа, аутор кроз примере из праксе пише о недозвољености извршења. Како је у првом делу било речи о појму и поступку по тужбама за недозвољеност извршења, у другом делу ће наведено бити употпуњено разматрањем разлога због којих се може поднети тужба за утврђење да је извршење недозвољено.

Снежана Марјановић судија Првог основног суда у Београду, заменик руководиоца Одељења судске праксе у грађанској материји

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

нализирајући судску праксу у погледу разлога који се могу сматрати одлучним да би извршење било проглашено недозвољеним, односно, по терминологији коју уводи ЗИО, недопуштеним, уочене су одређене различитости, a и супротстављена су мишљења у погледу следећих разлога:

ПРАВО НА ДРЖАВИНУ И ПРАВО СВОЈИНЕ Из образложења: У конкретном случају тужени, као извршни повериоци, ни извршном дужнику, а ни тужиоцу као трећем лицу не оспоравају право својине на стану, већ тврде да то право, без обзира на промену титулара, не спречава извршење привремене мере од 8. 10. 2010. године. Погрешно налазећи да је извршни поступак покренут на основу пресуде од 10. 10. 2006. године, првостепени суд је пропустио да утврди садржину извршне исправе на основу које је одређено извршење решењем од 18. 10. 2010. године и да

оцени да ли право на које се позива тужилац као треће лице спречава извршење. Ако је решењем из 2010. године, које је у решењу о извршењу означено као извршна исправа, одређена привремена мера у парници за сметање државине којом је извршном дужнику наложено да стан, испражњен од лица и ствари, врати у државину извршним повериоцима, било је потребно да се расправи да ли је отуђењем и предајом стана трећем лицу по купопродајном уговору од 13. 10. 2013. године, онемогућено извршење привремене мере и да ли, у складу с тим, право својине које је тужилац прибавио од извршног дужника, спречава извршење одређено решењем од 18. 10. 2010. године. (Решење Апелационог суда у Београду, Гж. бр. 2097/12 од 3. 10. 2013. године)

Право својине трећег лица на непокретности не спречава извршење које се води ради повраћаја државине, на шта упућује одредба члана 78. Закона о основама својинскоправних односа у којој се наводи да суд пружа заштиту према последњем стању државине и насталом сметању, при чему није од утицаја право на државину, правни основ државине и савесност држаоца. Стога носилац права својине не може спречити спровођење извршења које се води на основу одлуке суда којом је утврђено сметање поседа и одређен повраћај државине, већ такво извршење може спречити само лице које има

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж. бр. 4703/13 од 26. 3. 2015. године)

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж. бр. 7433/13 од 10. 3. 2015. године)

У парници је утврђено да А. А. на основу ништавог правног посла није могао стећи право својине на предметном стану, да то право разменом није могао пренети на тужиочевог продавца и да тужилац куповином од невласника није стекао право својине на спорној непокретности. Тужиочев продавац је купопродајним уговором располагао правом које није имао и које није могао да пренесе на друго лице, па овај правни посао не представља правни основ за стицање својине на стану, без обзира на савесност тужиоца као купца. С обзиром на то да је захтев за утврђење својине на предмету извршења одбијен правноснажном пресудом у односу на извршног повериоца и извршног дужника и да од закључења уговора о размени између тужиочевог продавца и А. А, до подношења тужбе за утврђење недопустивости извршења и тужбе за утврђење својине (обе су поднете 2006. године), нису протекли рокови за стицање својине одржајем из чл. 28. Закона о основама својинскоправних односа, првостепени суд је правилно нашао да тужилац на стану који је предмет извршења нема право својине, те је правилно и одбио тужбени захтев. (Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж. бр. 9119/12 од 3. 10. 2013. године)

Како су тужиоци доказима наведеним у образложењу првостепене пресуде доказали да је тужиља оснивач самосталне занатске радње са седиштем на адреси тужилаца и да су покретне ствари пописане као средства самосталне занатске радње, нејасан је закључак првостепеног суда о неоснованости тужбеног захтева у односу на ствари, предмет извршења, које према извршеном попису у извршном поступку представљају ствари радионице. Не може да се прихвати став првостепеног суда о неоснованости тужбеног захтева у односу на непокретност на којој су тужиоци сувласници са одређеним сувласничким деловима наведеним у образложењу побијане пресуде, због тога што непокретности из става 1. изреке побијане пресуде не представљају предмет извршења. Наведена околност била би од значаја за оцену

33 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

Извршна исправа на основу које је дозвољено спорно извршење, донета је у поступку по тужби овде туженог за заштиту државине на предметном стану. То значи да је, када се има у виду одредба члана 70. Закона о основама својинскоправних односа, њоме пружена заштита фактичкој власти туженог на предметном стану и да је предаја стана у државину туженом наложена извршним решењем ради успоставе последњег фактичког стања поседа. Насупрот овом праву туженог, тужиља истиче право својине на истом стану, а по том основу и право на државину као посебно право које, као независно од права на обичну државину као фактичку власт на ствари, ужива судску заштиту у другој парници (у смислу члана 81. Закона о основама својинскоправних односа). Како основаност тужбеног захтева за проглашење извршења недопустивим није могуће ценити независно од права које се штити одлуком на основу које је одређено извршење и како се фактичка власт на ствари штити независно од права власништва и права на државину исте ствари, испоставља се да право које тужиља у овој парници истиче није подобно да би се спречило предметно извршење. Код таквог стања ствари тужени основано у жалби указује да је заштиту права на које претендује тужиља, уместо у овој, требало да остварује у парници о праву на државину предметног стана у којој би била расправљена спорна питања која се тичу таквог права, па и право својине на стан.

ПОСТОЈАЊЕ ПРАВА ТУЖИОЦА КОЈЕ СПРЕЧАВА ИЗВРШЕЊЕ

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

правноснажну одлуку суда којом се, на основу права власништва, налаже предаја непокретности која је и предмет државинске заштите. Тужилац који тврди да је носилац права власништва на спорној непокретности, може остварити судску заштиту, односно право на посед као једно од овлашћења права својине, тужбом за заштиту права својине у другој парници, а не у парници за недопустивост извршења решења којим је пружена државинска заштита овде туженом, нити се тужилац тим извршењем лишава својинског права на непокретности.

ГРАЂАНСКО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

дозвољености поднете тужбе којом тужиоци траже да се утврди да је недопуштено извршење на непокретности, а која према разлогу првостепеног суда не представља предмет извршења. Потребно је да се у поновном поступку дају јасни разлози да ли покретне ствари за које је у поступку извршења наведено да се ради о средствима рада радионице, представљају предмет извршења у погледу кога самостална занатска радња има право које спречава извршење. У поновном поступку одлучивања о тужбеном зах теву у делу у коме је побијана пресуда укинута, првостепени суд ће имати у виду да би ствари које су пописане као средства рада металостругарске радионице, и по својој намени могле да се подведу под средства рада самосталне занатске радње. У односу на захтев тужилаца да се утврди да је недопуштено извршење на непокретностима из става 1. изреке првостепене пресуде, суд ће дати јасне разлоге да ли непокретности представљају средство извршења по предлогу туженог – извршног повериоца. Наведена околност је од значаја јер ако непокретности не представљају средства извршења, суд ће ценити дозвољеност поднете тужбе којом тужиоци траже да се утврди да је недопуштено извршење у односу на ствари које не представљају предмет извршења. (Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж. бр. 1299/12 од 5. 12. 2012. године)

У току поступка је утврђено да је тужиља са својим пок. супругом отишла у Француску пре 1970. године, да је у Француској радила и стекла француску пензију, а да се у стан који је предмет спора вратила 1999. године. Како се после 29. 7. 1973. године више није могло стицати станарско право у приватној својини, па чак и да је тужиља живела у заједничком домаћинству са носиоцем станарског права, она то право поновним усељењем 1999. године није могла поново стећи, због чега нема правни основ за коришћење непокретности која је предмет спора, тако да нема ни право које спречава извршење наведене пресуде на основу које је одређено извршење, и то како својинска права, тако и станарско право, односно право закупа на неодређено време. (Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж. бр. 151/10 од 3. 3. 2010. године)

ИЗВРШЕЊЕ НА ИМОВИНИ СТЕЧЕНОЈ У БРАКУ Честе су ситуације да се као тужилац појављује брачни друг дужника тврдећи да је, сходно Породичном закону, имовина на којој се тражи извршење власништво супружника са ½, односно да се ради о брачној тековини. Судска пракса је у оваквим ситуацијама заузимала различита становишта у зависности од конкретне ситуације. Из образложења: У конкретном случају је тужиља као треће лице, супруга извршног дужника у извршном поступку који се води пред судом у Београду, у коме је тужена банка поверилац, решењем упућена да против извршног повериоца покрене парнични поступак ради проглашења да је извршење на том предмету недопустиво, што је тужиља и учинила тужбом у овој парници. Наиме, тужиља је предложила извођење доказа да непокретност која представља предмет извршења у извршном поступку представља заједничку имовину стечену током трајања брачне заједнице тужиље и њеног супруга, извршног дужника у извршном поступку, наводећи да није имала сазнање да је извршни дужник њиховом заједничком имовином вршио обезбеђење туђег дуга. Не може се прихватити закључак првостепеног суда да тужиља није пружила доказе којима би се утврдило да је извршење недопустиво, нити да предлози тужиље за извођење доказа о поменутим околностима у овом поступку представљају злоупотребу процесних права, имајући у виду цитирану одредбу члана 24. став 1. Закона о извршном поступку. Неправилан је закључак првостепеног суда да је тужиља тужбеним захтевом морала тражити и утврђење свог права на непокретности која је предмет извршења, па се не може прихватити ни закључак првостепеног суда да је тужбени захтев тужиље из наведених разлога неоснован. (Решење Апелационог суда у Београду, Гж. бр. 5475/10 од 8. 11. 2010. године)

Из утврђених чињеница првостепени суд је правилно закључио да је тужиља била упозната са закључењем уговора о кредиту и са заснивањем хипотеке на породичној кући, као и да се

за недопустивост извршења тужиља позове на одредбе Породичног закона о заједничкој имовини у ситуацији када брачна заједница није прекинута, деоба имовине није извршена, а пуноважност споразума о залози и заложне изјаве, као извршних исправа, није оспорена. У таквој ситуацији првостепени суд, правилном применом чл. 223. ЗПП-а, налази да тужиља није доказала да је оптерећење непокретности извршено без њеног знања и сагласности, док су супротни наводи жалбе неосновани. (Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж. 2103/11 од 8. 11. 2012. године)

ПРОМЕНА ВЛАСНИКА НА НЕПОКРЕТНОСТИМА Највише дилема ствара и најделикатније су ситуације када пре и у току извршног поступка дође до промене власника на непокретностима. Судска пракса је заузимала различите ставове у овим ситуацијама.

(Решење Апелационог суда у Београду, Гж. 5159/12 од 25. 3. 2014. године)

35 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

Из образложења: У смислу члана 188. ЗПП-а, тужилац има правни интерес за подношење тужбе за недопустивост извршења против извршних поверилаца како би се кроз претходно питање, у смислу члана 12. ЗПП-а који производи правно дејство само у овој парници, расправило да ли тужилац има право које спречава извршење, како би се извршење на предмету извршења прогласило недопуштеним, односно како би се у овој парници кроз претходно питање рас правило да ли је тужилац као треће лице на основу овереног предуговора о купопродаји, уколико има све битне елементе уговора о купопродаји и уколико је у целини или у претежном делу испуњен, стекао право сусвојине са 1/2 идеалног дела на непокретности која је предмет извршења. Основани су жалбени наводи тужиоца да првостепени суд наведене одредбе материјалног права приликом доношења побијане пресуде није имао у виду, због чега је чињенично стање, битно за доношење одлуке о основаности тужбеног захтева, за сада остало непотпуно утврђено.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

са овим пословима сагласила, те је правилно и одлучио одбијањем тужбеног захтева за недопустивост извршења. Парница је покренута по одредбама чл. 23. Закона о извршном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 125/2004, престао да важи 17. 9. 2011. године), којим је прописано да лице које тврди да у погледу предмета извршења има право које спречава извршење, може све до окончања извршног поступка изјавити приговор првостепеном суду којим тражи да се извршење на том предмету прогласи недопуштеним. Својина трећег лица на предмету извршења јесте право које спречава извршење. У овом случају предмет извршења је непокретност стечена у браку тужиље и заложног дужника, која се по одредбама чл. 171. и 180. Породичног закона сматра заједничком имовином са једнаким уделима. Према чл. 174. истог закона заједничком имовином супружници управљају и располажу заједнички и споразумно. Из исказа тужиље и саслушаних сведока произлази да су уговори о кредиту из 2002. и 2005. године узети за потребе предузећа тужиљиног супруга, са седиштем у породичној кући, да се ради о породичном послу јер је у истом предузећу као директор био запослен тужиљин син и да је тужиља била упозната са градњом производне хале у 2006. години, за коју је и узет кредит. Имајући ове околности у виду, те чињеницу да је тужиља и даље у браку са заложним дужником А. А. и да није оспорила пуноважност уговора о кредиту из 2002. и 2005. године, који садрже одредбу о залагању породичне непокретности, те пуноважност споразума о залози закљученог 18. 6. 2002. године и заложне изјаве оверене пред судом 20. 4. 2006. године, правилна је оцена првостепеног суда да је тужиља имала сазнања о залагању породичне куће и да се са наведеним пословима сагласила. Овај закључак потврђује чињеница да деоба имовине супружника није извршена, а тужиља не може у овом поступку тражити утврђивање доприноса у заједничкој имовини као претходно питање. Осим тога, поступак извршења је покренут и процена непокретности извршена 2008. године, а приговор тужиље и тужба у овом спору поднети су 2010. године. Сходно томе, приликом залагања заједничке непокретности није довољно да се у спору

ГРАЂАНСКО ПРАВО

Из образложења:

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Чланом 58д Закона о изменама и допунама Закона о државном премеру и катастру и уписима права на непокретности, укњижба се врши на основу исправе која је подобна за коначни упис права, а предбележба се врши на основу исправе која није подобна за коначни упис (потписи нису оверени у суду, исправа не садржи овлашћење за упис). Предбележба постаје укњижба када се отклоне сметње за коначни упис, а ако се у року одређеном у решењу не отклоне сметње, извршиће се брисање предбележбе. Чланом 106д прописано је да ће се, када је поднето више захтева за упис права на истој непокретности, прво у поступак узети захтев који је први примљен. У конкретном случају је без значаја навод тужиље у жалби да се у моменту подношења молбе за укњижбу права власништва врши предбележба уписа зато што је решење којим је одређена привремена мера примљено у РГЗ дана 4. 8. 2009. године, пре него што је тужиља поднела захтев за укњижбу – 1. 10. 2009. године, па је РГЗ најпре уписала забележбу решења о извршењу (15. 1. 2010. године), а затим је тужиљу уписала као власника на спорној непокретности (1. 4. 2010. године), сходно напред наведеном члану 106д. По члану 33. Закона о основама својинскоправних односа својина на непокретностима на основу правног посла стиче се уписом у јавне књиге, а чланом 198. ЗПП-а прописано је да ако странка отуђи ствар или право о коме тече парница, то не спречава да се парница међу истим странкама доврши, те стога у конкретном случају чињеница да је на предметној непокретности у току извршног поступка промењен власник, не чини извршење на тој непокретности недопуштеним. (Пресуда Апелационог суда у Новом Саду, Гж. 1686/12 од 11. 1. 2013. године)

Тужиоци су са инвеститором изградње, туженим М. Д., закључили правно перфектне уговоре о продаји непокретности – станова у поменутом вишестамбеном објекту, односно уговоре о замени од којих неки садрже, а неки не садрже дозволу за укњижбу права својине у јавним књигама на имена купаца. Уговори су закључивани у периоду 2004–2011. године.

Одређени уговори нису оверени, али су извршени у целости или претежном делу од стране купаца. Првостепени суд налази да тужиоци немају такво право које по свом квалитету спречава извршење на непокретности која је предмет поступка, јер нису у јавној евиденцији катастра непокретности уписани као власници станова који се налазе у згради на предметној парцели, као и да тужиоци нису стекли право својине на непокретностима на начин прописан одредбом члана 33. Закона о основама својинскоправних односа. Стање ствари у катастру непокретности, као јавном регистру о непокретностима и стварним правима на њима, по питању уписаних објеката и правима на објектима, а посебно по питању изграђености објеката на парцелама, не прати фактичко стање на терену. Чињеница да тужиоци који су савесни стицаоци непокретности, нису извршили упис права својине у јавне књиге на предметима продаје односно замене јер нису испуњене све правне претпоставке за такав упис, не може ићи у прилог закључка о несавесности тужилаца, а још мање у прилог одлуци о неоснованости њиховог тужбеног захтева. Тужиоци су постали ванкњижни власници непокретности које су прибавили законитим правним послом и ступили су у посед непокретности по основу закључиваних правних послова, и овај статус задржавају све до тренутка када се буду стекли правни и фактички услови за упис права својине у јавне књиге, када ће постати земљишно-књижни власници. Недопуштено је извршење на ствари – непокретности – на којој је треће лице стекло власништво уговором закљученим пре доношења решења о извршењу. Овде може бити реч и о ванкњижном праву својине. Облигациони однос између продавца и купаца станова, тужилаца, делимична или сукцесивна исплата продајне цене за поједине непокретности и мањкавост уговора у погледу изостанка clausula intabulandi – дозволе за укњижбу права својине по основу уговора, што све елаборира првостепени суд, не би били од одлучног значаја за доношење одлуке у овој правној ствари у ситуацији када је утврђено

(Пресуда Апелационог суда у Новом Саду, Гж-2813/15 од 3. 3. 2016. године)

(Пресуда Апелационог суда у Нишу, Гж. 1991/14 од 23. 10. 2014. године)

Међутим, под претпоставком да тужиља има пуноважан правни основ за стицање права својине, савесност приликом стицања, она није постала власник до уписа права својине у јавну

(Пресуда Апелационог суда у Новом Саду, Гж. 1592/14 од 11. 6. 2014. године – сајт http://bilten.osns.rs)

Законом о хипотеци („Сл. гласник РС” бр. 115/2005) прописано је: 1) чланом 2 – да је хипотека заложно право на непокретности које овлашћује повериоца да, ако дужник не исплати дуг о доспелости, захтева наплату потраживања, обезбеђеног хипотеком (у даљем тексту: потраживање), из вредности непокретности пре обичних поверилаца и пре доцнијих хипотекарних поверилаца (у даљем тексту: поверилац), без обзира у чијој својини се непокретност налази; 2) чланом 8. став 1. тачка 2 – да хипотека настаје уписом у надлежни регистар непокретности на основу заложне изјаве (једнострана хипотека); 3) чланом 14 – да једнострана хипотека настаје на основу заложне изјаве, да је заложна изјава исправа сачињена од стране власника, којом се он једнострано обавезује да, уколико дуг не буде исплаћен о доспелости, поверилац наплати своје обезбеђено потраживање из вредности, те потраживање из вредности те непокретности, на начин прописан законом, затим да заложна изјава по форми и садржини одговара уговору о хипотеци и да се упис хипотеке на основу заложне изјаве врши на захтев власника или повериоца. Одредбом чл. 33. Закона о основама својинскоправних oдноса прописано је да се на основу правног посла право својине на непокретности стиче уписом у јавну књигу или на други одговарајући начин одређен законом. Чланом 5. став 1. Закона о државном премеру и катастру и уписима права на непокретностима („Сл. гласник РС”, бр. 83/92… 101/05) било је прописано да се права на непокретности

37 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

Промена власника у току извршног поступка не чини извршење на тој непокретности недопуштеним. Накнадно стицање права својине од стране трећег лица након извршене забележбе јавне продаје која је, према стању у списима, извршена 11. 6. 2012. године, не утиче на поступак извршења, сходно чл. 107. Закона о извршењу и обезбеђењу. Тужилац је тек накнадно, након извршене забележбе јавне продаје, уписом власништва стекао право својине, те нема препрека да се извршни поступак продајом наведене непокретности настави, без обзира на промену власника. Стога се не може сматрати да тужилац у погледу предмета извршења, у смислу чл. 50. поменутог закона, има право које спречава извршење, јер је тужилац у време покретања извршног поступка имао само основ стицања – уговор о купопродаји непокретности, али наведено право није било уписано у јавне књиге, па тужилац није био власник предметне непокретности.

књигу, али је квалификовани држалац који има право на државину по основу уговора и то је право које би, по становишту овог већа, спречавало извршење. Право својине није једино право које спречава извршење јер купац који на основу пуноважног правног основа држи ствар, има такозвану квалификовану или својинску државину, што је право које спречава извршење. Ово право има квалитет својине са државинским основом, што значи да је у односу на сва трећа лица, па и извршног повериоца, претпостављени власник.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

да је свим тужиоцима, савесним стицаоцима у том облигационоправном односу, предат посед станова (а и неких од гаража) који се налазе у вишестамбеном објекту, на основу чега су они стекли вангрунтовно (ванкњижно) право власништва на истима, а то њихово право по налажењу овог суда јесте право из члана 50. Закона о извршењу и обезбеђењу, које спречава извршење на непокретностима у поступку извршења који се води пред судом. Тужиоци су у овом поступку доказали постојање права и правног интереса за проглашење извршења недопуштеним, и то извршења на непокретности, а то је изграђени вишестамбени објекат у ком се налазе станови и гараже које су власништво тужилаца, иако као такав није уписан у јавне књиге јер за то нису испуњени услови прописани законом.

ГРАЂАНСКО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

стичу, преносе, ограничавају и престају уписом у катастар непокретности, а чланом 6. да се подаци о непокретности и правима на њима, уписани у складу са одредбама чл. 5. овог закона, сматрају тачним и трећа лица не могу трпети штетне последице у промету непокретности и другим односима у којима се ови подаци користе. Законом о државном премеру и катастру („Сл. гласник РС”, бр. 72/2009, 18/2010), чл. 60. ст. 1. и 2, прописано је да се својина и друга стварна права на непокретностима стичу, преносе и ограничавају уписом у катастар непокретности (конститутивност уписа), а престају брисањем уписа, као и да се у случајевима одређеним законом својина и друга стварна права на непокретностима могу стећи и пре уписа у катастар непокретности, а уписом производе правно дејство према трећим лицима (декларативност уписа), док је одредбом чл. 62. истог закона прописано да су подаци из катастра непокретности јавни и свако може тражити да изврши увид у те податке под условима одређеним овим законом, те се нико не може позивати на то да му подаци уписани у катастар непокретности нису били или нису могли бити познати, нити то може доказивати, а уз то је одредбом чл. 63. прописано да су подаци о непокретностима, уписани у катастар непокретности, истинити и поуздани и нико не може сносити штетне последице због тог поуздања. Имајући у виду цитиране законске одредбе, овереним уговором о купопродаји непокретности тужилац је стекао само правни основ, а право својине на непокретности стекао је тек уписом у јавну књигу. Такав упис је конститутивног карактера с обзиром на то да је основ стицања правни посао – уговор о купопродаји у конкретном случају. Потпуно су јасне одредбе закона које регулишу зашто се заправо право својине на непокретности на основу правног посла стиче уписом у јавну књигу, с обзиром на то да се тек уколико је тај правни посао у потпуности перфектуиран, стицалац уписује у јавну књигу и тада постаје власник. Имајући у виду чињеницу да је тужени Н. С., као уписани земљишно-књижни власник, дао заложну изјаву која је у целости сачињена у складу са напред цитираним одредбама Закона о хипотеци, да је на основу

тако дате заложне изјаве извршен и упис заложног права на парцелама које су наведене у ставу 1. изреке првостепене пресуде, те тако дата заложна изјава није апсолутно ништава у смислу одредбе чл. 103. Закона о облигационим односима, а притом имајући у виду податке уписане у земљишне књиге и изјаву дату од туженог Н. С., тужена банка није знала нити је могла знати да евентуално постоји уговор о купопродаји, нити је то могла проверити, па ни на начин који наводи првостепени суд, нити је тужена банка била дужна да врши неке додатне провере јер се, имајући у виду како цитиране одредбе Закона о државном премеру и катас тру, тако и одредбе раније важећег Закона о државном премеру и катастру и уписима права на непокретностима, уписани подаци сматрају тачним. Супротно становиште довело би у ситуацију хипотекарног повериоца да проверава, односно упусти се у истраживање свих могућности да ли је хипотекарни дужник евентуално располагао таквим непокретностима, а да то није уписано у јавне књиге, што би било у потпуној супротности са напред наведеним одредбама закона, као и правилима о хипотеци и упису права и терета на непокретностима. Дакле, како је заложну изјаву тужени Н. С. дао у моменту када је био уписан као земљишно-књижни власник (а био је уписан као земљишно-књижни власник још пуне четири године до уписа тужиоца), а имајући у виду све напред наведено и напред цитиране законске одредбе, као и чињеницу да је право својине тужилац стекао тек уписом у јавне књиге 2011. године, када је већ давно било уписано како заложно право, тако и поступак продаје хипотековане непокретности, то је тужбени захтев тужиоца неоснован. При томе је индикативно и то да се тужилац, иако је још 1999. године закључио уговор о купопродаји, а оверио га 2001. године, уписао тек 2011. године, када је већ извршена и забележба хипотекарне продаје у земљишној књизи, при чему нису логични наводи тужиоца да се није могао укњижити због пресељења земљишних књига, а ово тим пре што је тужена банка уписала терет на непокретности још 2007. године. (Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж. 3293/16 од 4. 11. 2016. године)

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж. бр. 5744/15 од 2. 6. 2016. године)

ЗАКЉУЧАК Разлози због којих се ова врста тужби подноси и даље изазивају дилеме у примени права. Циљ овог чланка је био да прикаже одлучне чињенице и дилеме у пракси које су уочене у досадашњем поступању судова у погледу разлога због којих се може тражити утврђење недозвољености извршења.

39 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

На основу овог чињеничног стања првостепени суд је правилно усвојио тужбени захтев и утврдио да је извршење на наведеном стану, одређено поменутим решењем од 9. 11. 2011. године, недопуштено. Наводи тужених да је купопродајни уговор фиктиван и да је закључен у циљу осујећења наплате њиховог новчаног потраживања од извршног дужника нису тачни јер из свих писмених доказа несумњиво произлази да је дужник тужених скоро две године пре доношења решења о извршењу предао стан тужиоцима и од њих примио цену на свој рачун у банци, па је очигледно да уговорне стране нису тежиле осујећењу права продавчевих поверилаца. Нема доказа да су тужиоци могли знати да тужене имају потраживање према њиховом продавцу. Тужиоци су пре забележбе решења о извршењу поднели захтев за укњижбу, пуноважан правни основ за стицање својине стекли су пре подношења предлога за извршење, па околност да је њихово право укњижено касније, не користи повериоцима њиховог продавца. Обостраним извршењем купопродајног уговора стан је изашао из имовине извршног дужника у децембру 2009. године, па се на њему не може спровести извршење ради намирења потраживања тужених. Овде се не ради о отуђењу непокретности правним послом после доношења решења о извршењу, већ о отуђењу пре доношења решења о извршењу, па право својине тужилаца спречава намирење тужених из вредности стана, без обзира на то што је укњижено после забележбе решења о извршењу. Стога је правилно утврђено да тужиоци нису дужни да трпе намирење новчаног потраживања тужених према њиховом продавцу из вредности стана.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Решењем суда од 9. 11. 2011. године је на предлог тужених као извршних поверилаца, ради наплате њихових новчаних потраживања по извршној пресуди суда, одређено извршење против извршног дужника на непокретности извршног дужника – трособном стану. Тужиоци су, као трећа лица у извршном поступку, поднели приговор и решењем истог суда од 26. 12. 2014. године, упућени су на парницу против тужених, као извршних поверилаца, како би доказали да је извршење на наведеном стану недопуштено. Извршни дужник не оспорава право тужиоца на стану, а извршни повериоци су га оспорили тврдећи да је купопродајни уговор тужилаца и извршног дужника фиктиван. Првостепени суд на основу поднетих исправа утврђује да је А. А. уговором од 7. 12. 2009. године тужиоцима продао стан по цени која је уплаћена на банковни рачун продавца на дан закључења уговора. На стану је била уписана хипотека у корист банке због обезбеђења банчиног потраживања према предузећу из уговора о кредиту из 2008. године. Хипотекарни поверилац је 8. 12. 2009. године изјавом дозволио брисање хипотеке јер је обезбеђено потраживање намирено, а решењем Службе за катастар непокретности у Београду од 21. 12. 2009. године, дозвољено је брисање хипотеке из ЛН-а. Тужиоци су ступили у државину стана 20. 12. 2009. године, претходно су се 15. 12. 2009. године пријавили као потрошачи код испоручиоца електричне енергије, а према приложеним исправама у првој половини 2010. године пријављени су као корисници других комуналних услуга. Према потврди скупштине станара уселили су се у априлу 2010. године, а из уверења Службе за катастар непокретности од 3. 2. 2014. године, произлази да је тужиља поднела захтев за укњижбу својине на стану 25. 11. 2011. године. Тужене су поднеле предлог за извршење на стану 21. 10. 2011. године, а забележба решења о извршењу уписана је у Катастар непокретности 16. 1. 2012. године. Тужиоци су укњижени као власници на основу наведеног купопродајног уговора, решењем од 12. 12. 2012. године. Тужиоци нису поднели захтев за укњижбу одмах по закључењу уговора јер су им недостајала средства за таксу и порез.

Практична разматрања питања судске надлежности – први део

ГРАЂАНСКО ПРАВО

Први део текста односи се на надлежност парничног суда, сукоб надлежности, надлежност домаћег суда у смислу Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља, као и на апсолутну надлежност и месну надлежност, са примерима из актуелне судске праксе. Други део текста који ће бити објављен у септембарском броју, бавиће се проблематиком одређивања стварно надлежног суда, као и функционалном надлежношћу, такође са освртом на праксу судова. Драгана Марчетић, судија Првог основног суда, заменик руководиоца судске праксе у грађанској материји

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Весна Филиповић, судија Првог основног суда у Београду и руководилац Одељења судске праксе у грађанској материји

од надлежношћу суда се у најширем смислу речи подразумева делокруг послова одређеног суда, односно право и дужност судова да врше своју правосудну функцију. Такође, кроз норме о надлежности парничног суда врши се разграничење судске надлежности од надлежности управних и других органа државне власти, као и од права и дужности судова страних држава да врше судску власт. Суд који је надлежан да одлучује о предмету спора увек је надлежан да одлучује и о претходном питању прописаном чл. 12. Закона о парничном поступку. Веома је битно нагласити да надлежност представља процесну претпоставку јер суд у некој правној ствари може расправљати и донети мериторну одлуку једино ако је надлежан.

Због тога у току целог поступка суд пази на своју надлежност, али ова дужност није подједнака за све врсте надлежности. Постоје следеће врсте надлежности о којима суд води рачуна било по службеној дужности, било по приговору странака, а то су: 1. надлежност домаћег суда, 2. апсолутна надлежност, 3. стварна надлежност, 4. месна надлежност и 5. функционална надлежност. У том смислу суд у току целог поступка пази на своју апсолутну, стварну и функционалну надлежност, као и на надлежност домаћег суда, а на месну надлежност, осим ако се ради о искључивој месној надлежности, пази само по приговору туженог. Међутим, Закон ограничава временски и ову могућност оглашавања месно ненадлежним по приговору странке само до завршетка првог рочишта за главну расправу и упуштања у расправу, односно до завршетка припремног рочишта. По службеној дужности суд води рачуна о стварној ненадлежности, уз један изузетак: виши суд који је пропустио да се огласи ненадлежним за спор из надлежности основног суда (виши суд се може огласити ненадлежним за спор из надлежности основног суда само до упуштања туженог у расправу). Овде долази до изражаја правило да онај ко може више, може и мање, па виши суд задржава стварну надлежност.

Одредба члана 15. Закона о парничном поступку обавезује суд да по службеној дужности одмах по пријему тужбе цени да ли је надлежан за поступање и одлучивање по тужби и у ком саставу је надлежан, и то на основу навода у тужби и на основу чињеница које су суду познате. Закон обавезује суд да по службеној дужности пази да ли решавање спора спада у судску надлежност. Ако парнични суд по пријему тужбе поступа по тужби и у току спора утврди да није надлежан, он се мора по службеној дужности огласити ненадлежним, укинути све спроведене радње у поступку и одбацити тужбу (члан 16. ЗПП-а). Из наведеног произлази обавеза суда да у току целог парничног поступка, и то како у поступку претходног испитивања тужбе, тако и касније, процењује да ли је надлежан да поступа по тужби. Ако утврди да није надлежан, као што је већ назначено, суд ће тужбу одбацити и укинути све до тада спроведене парничне радње. У том смислу суд у току целог поступка пази да ли је надлежан да поступа као парнични суд или је надлежан управни или неки други орган или суд, као и да ли је за поступање у конкретној правној ствари надлежан домаћи парнични суд. Међутим, када странка поднесе приговор ненадлежности суда, суд о томе мора донети одлуку било посебним решењем, било уз одлуку о главној ствари. По правилу, уколико сматра да је стварно и апсолутно надлежан за поступање по конкретној тужби, суд ће одлуку о приговору странке донети уз одлуку о главној ствари, када одбија приговор и одлучује у меритуму. Ако пак суд по приговору странке нађе да ствар не спада у судску надлежност или да је за поступање стварно надлежан други суд, по правилу ће донети посебно решење којим се оглашава ненадлежним. Дакле, обавеза суда је да пази на своју стварну и апсолутну надлежност, али је такође и право странке да јој надлежан суд суди и одлучује о праву које је истакла тражбином у одређеној правној ствари. То значи да постоји и дужност домаћег парничног суда да поступа у парничном поступку за који је надлежан према одредбама Закона о парничном поступку.

Судови опште надлежности који у парничном поступку поступају у нашем правном систему јесу основни и виши судови, док као судови специјалне надлежности у парничној материји поступају привредни судови. У пракси је било више дилема које се тичу разграничења надлежности између основног, вишег и привредног суда. О томе говоре бројне одлуке непосредно виших судова при одлучивању о сукобу надлежности. Уколико суд нађе да није стварно или месно надлежан за поступање у одређеној правној ствари, предмет ће уступити надлежном суду. Уколико суд коме је предмет уступљен такође сматра да није надлежан (да је надлежан суд који му је предмет уступио или неки други суд), изазваће сукоб надлежности (сем ако нађе да му је предмет уступљен услед очигледне омашке, а требало би да буде уступљен неком другом суду). Сукоб надлежности између судова исте врсте решава заједнички непосредно виши суд, док сукоб надлежности између судова опште и посебне надлежности решава Врховни касациони суд. Против решења о сукобу надлежности није дозвољена жалба, а суд коме је предмет уступљен до решавања сукоба надлежности дужан је предузети оне парничне радње за које постоји опасност од одлагања. Када је у питању дилема да ли је надлежан основни или виши суд приликом захтева за исплату неисплаћених износа пензије, став је Апелационог суда у Београду да је по том потраживању надлежан основни суд јер је предмет тужбеног захтева потраживање у новцу, исплата одређеног броја новчаних јединица ако њихова противвредност на дан подношења тужбе не прелази износ од 40.000 евра, нашавши да је стога за поступање надлежан основни суд.

Сукоб надлежности; стварна надлежност суда опште надлежности, без обзира на чињеницу отварања стечајног поступка Посебно питање је надлежност суда у ситуацији када је у току спора отворен стечајни поступак над једном од парничних странака. Ово питање нарочито је спорно када се ради

41 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

СУКОБ НАДЛЕЖНОСТИ

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

НАДЛЕЖНОСТ ПАРНИЧНОГ СУДА

ГРАЂАНСКО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

о отварању стечајног поступка над странком (нпр. тужиоцем) након пресуђења, у фази улагања жалбе на решење о трошковима поступка. У једном броју предмета основи судови су у тој фази решењем одређивали прекид поступка, а затим је новим решењем основни суд, на предлог стечајног управника који је преузео поступак, наставио поступак у овој правној ствари. У даљем току поступка основни судови су се решењем оглашавали стварно ненадлежним и предмет уступали привредном суду. Врховни касациони суд је, на основу одредбе члана 23. став 2. ЗПП-а, а имајући у виду околност да је спор по поднетој тужби решен пред судом опште надлежности, нашао да у овој фази поступка нема места заснивању стварне надлежности привредног суда, без обзира на то што је над тужиоцем отворен поступак стечаја, при чему основни суд у Београду треба да настави даљи поступак по одредбама Судског пословника које се односе на поступање по решеном предмету. Постоје бројни предмети у којима су тужиоци, физичка лица, подносили тужбе Првом основном суду у Београду и као туженог означавали Републику Србију – Министарство правде – Први основни суд у Београду или Републику Србију – Високи савет судства – Први основни суд у Београду. У тим предметима (више десетина) је суд коме су поднете ове тужбе од Врховног касационог суда тражио делегацију надлежности имајући у виду да је исти суд коме је поднета тужба означен и као тужени у спору, што води кршењу начела да странкама суди непристрасан и независтан суд, а не онај који је истовремено и странка у поступку. У свим тим предметима Врховни касациони суд је одређивао делегацију надлежности и као надлежан означавао Други или Трећи основни суд у Београду.

НАДЛЕЖНОСТ ДОМАЋЕГ СУДА Спор о вануговорној одговорности са страним елементом Када надлежност домаћег суда зависи од пристанка туженог да суди домаћи суд, сматраће се да је тужени дао свој пристанак подношењем одговора на тужбу, ако не оспори надлежност и упусти се у расправљање. Постоји и могућност прећутног споразума о надлежности страног суда (члан 50. Закона о решавању сукоба закона

са прописима других земаља) који је могуће постићи у споровима у којима није прописана искључива надлежност неког суда. Из наведеног произлази да за настанак таквог споразума није потребан изричит пристанак туженог да му суди страни суд, па се стога у одсуству таквог пристанка туженог суд не може огласити ненадлежним. Место налажења непокретности и надлежност домаћег суда Посебно питање представља питање надлежности домаћег суда када се непокретност налази у другој држави. О томе најбоље говори следећи пример (Решење Првог основног суда у Београду, П. бр. 11542/11 од 1. 2. 2012. године, и Решење Вишег суда у Београду, Гж. бр. 4750/12 од 30. 8. 2013. године): Првостепеним решењем Први основни суд у Београду огласио се ненадлежним за одлучивање о тужбеном захтеву тужиоца у делу који се односи на утврђење ништавости уговора о продаји непокретности и у делу који се односи на утврђење да заоставштину пок. К. Б. сачињавају непокретности у Републици Хрватској. Одредбом члана 71. став 1. и 2. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља, прописано је да за рас прављање непокретне заоставштине српских држављана постоји искључива надлежност суда Републике Србије ако се та заоставштина налази у Републици Србији, а ако се непокретна заоставштина српског држављанина налази у иностранству, надлежност суда Републике Србије постоји само ако по праву државе у којој се налазе непокретности није надлежан њен орган, док је ставом 4. истог члана прописано да се одредбе од 1. до 3. става истог члана односе и на надлежност у споровима из наследноправних односа и у споровима о потраживањима поверилаца према заоставштини. Одредбом члана 72. став 1. Закона о ријешавању сукоба закона са прописима других земаља, у одређеним односима Републике Хрватске прописано је да за расправу непокретне оставине страног држављанина постоји искључива надлежност суда Републике Хрватске ако се некретнине налазе у Републици Хрватској, док је ставом 3. истог члана прописано да се одредбе од 1. до 3. става овог члана односе и на надлежност у споровима из наследноправних

АПСОЛУТНА НАДЛЕЖНОСТ СУДА

Надлежност парничног суда по Закону о црквама Када се у конкретном случају не ради о односу тужиоца као верске заједнице са туженима као верницима, припадницима те верске заједнице, поводом примене аутономних прописа тужиоца о сопственом поретку и организацији на коју, сходно одредбама чл. 4, 5, 6. и 7. Закона о црквама, држава не може утицати (спор за који не би био надлежан суд опште надлежности), већ се ради о тужби верске заједнице која је правно лице, против физичких лица, којом се тражи поништај односно утврђење ништавости одлука које су тужени донели као физичка лица, самостално се организујући ван легалних

43 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

Апсолутна надлежност суда јесте у својој бити питање да ли је суд као део власти надлежан да одлучује о пред њега постављеном захтеву или је за то надлежан неки други, најчешће управни орган у оквиру система поделе власти у Републици Србији. Другачије речено: питање апсолутне надлежности заправо је питање да ли о некој правној ствари одлучује суд или други државни орган, односно да ли она спада у судску надлежност. Оно што се генерално за ову врсту надлежности може рећи јесте да суд у парничном поступку није овлашћен да испитује законитост, правилност и целисходност одлука донетих у управном поступку, већ се решења донета у управном поступку могу побијати само редовним и ванредним правним лековима у том поступку, док се решења која су стекла својство коначности, могу побијати тужбом у управном спору. Међутим, само разграничење између судске надлежности и надлежности других органа није увек лако сазнатљиво нити очигледно. У том смислу је за одређену врсту правних ствари питање апсолутне надлежности разрешено пре свега кроз судску праксу. У овом одељку биће изложене управо такве тзв. граничне ситуације, односно оне у којима судови тумачењем права долазе до разрешења дилеме да ли нека правна ствар спада у надлежност суда, пре свега парничног, или у надлежност неког другог органа државе, односно локалне самоуправе.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

односа и у споровима о потраживањима поверилаца према оставини. У конкретном случају се ради о спору из наследноправних односа, при чему, сходно напред цитираним законским одредбама, а с обзиром на то да се непокретности за које се поднетом тужбом тражи да се утврди да чине састав заоставштине, не налазе на територији Републике Србије, не постоји међународна надлежност домаћег суда за одлучивање о њему, па је из тих разлога ваљало тужбу у наведеном делу одбацити. Из друге одлуке (Решење Првог основног суда у Београду, П. бр. 17179/12 од 11. 4. 2013. године, и Решење Вишег суда у Шапцу, Гж. бр. 477/15 од 29. 12. 2015. године) произлази да се првостепени парнични суд мора огласити апсолутно ненадлежним, применом одредбе члана 30. и члана 71. и 72. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља, ако тужилац тужбом потражује исплату износа од 600.000 аустралијских долара на име противвредности свог наследног дела од једне половине на заоставштини пок. С. П., која се налази на територији Аустралије. Имајући у виду да је оставилац С. П. (отац тужиоца) био држављанин Аустралије и да се покретна и непокретна заоставштина налазила у Аустралији, применом наведених одредби је за наслеђивање у конкретном случају меродавно право Аустралије и суд Републике Србије није надлежан да решава предметни спор из наследноправних односа с обзиром на то да право тужиоца произлази из законског права на наслеђивање иза његовог оца који је био држављанин друге државе, без обзира на то што се ради о облигационоправном односу. У пракси се такође поставило питање надлежности домаћег суда када се ради о потраживању исплате регреса из штете настале на територији друге државе. По тужби тужиоца Гарантног фонда против физичког лица из Републике Црне Горе за исплату регреса у штети насталој у ЦГ, битно је питање да ли је тужени ставио одговор на тужбу у смислу чл. 50. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља. Уколико тужени коме је тужба уручена није поднео одговор на тужбу нити се упустио у расправљање, има се сматрати да није пристао на надлежност суда Републике Србије.

ГРАЂАНСКО ПРАВО

органа тужиоца, те ако се ради о утврђењу постојања одређеног права и повреде тог права, односно истинитости или неистинитости одређене исправе, за суђење у таквом спору надлежан је парнични суд.

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Промена имена потрошача у уговору о продаји електричне енергије Када се тужбом тражи утврђење постојања уговора о продаји електричне енергије између физичког лица и тужене „Електродистрибуције Београд”, односно када „Електродистрибуција” изврши промену имена потрошача коме се врши испорука електричне енергије, та промена имена потрошача представља управну ствар о којој у вршењу јавних овлашћења, на основу члана 6. став 1. тачка 5. Закона о електропривреди, одлучује Јавно предузеће за производњу, пренос и дистрибуцију електричне енергије у управном поступку, а надзор над законитошћу аката којима се решава о правима грађана, предузећа и других правних лица на испоруку електричне енергије, у складу са чланом 44. истог закона, врши министарство надлежно за послове електропривреде. С друге стране, када предмет решавања нису одредбе уговора о испоруци електричне енергије којима се, према члану 28. Закона о електропривреди, уређују количина, квалитет и цена електричне енергије, као и начин и рокови испоруке, начин обрачуна плаћања или одговорност за причињену штету, за поступање у овим споровима надлежан је суд. Однос Закона о удружењима и Закона о општем управном поступку Према одредби члана 20. Закона о удружењима („Сл. гласник РС” број 51/2009) прописано је да је суд надлежан у поступцима утврђивања ништавости општих аката удружења јер је наведеном одредбом закона, ставом 3, прописано да се поступак утврђивања ништавости аката из става 1. води према одредбама Закона о парничном поступку, а ставом 1. истог члана прописано је да сваки члан удружења може покренути поступак пред надлежним основним судом за утврђивање ништавости општег акта удружења који је донет супротно статуту или другом општем акту удружења, односно за утврђивање ништавости појединачног акта удружења који

је донет супротно закону, статуту или другом општем акту удружења, у року од 15 дана од дана сазнања за акт, а најкасније у року од 6 месеци од дана доношења акта. Из реченог произлази да је Закон о удружењима leх specialis у односу на Закон о општем управном поступку јер на посебан начин регулише поступак за утврђивање ништавости општег акта удружења и прописује надлежност основног суда. То илуструје и следећа одлука: „Тужбеним захтевом тужилац тражи да се утврди апсолутна ништавост Одлуке Скупштине туженог Удружења ликовних уметника Србије, од 6. 2. 2014. године, којом је тужиоцу изречена мера искључења из чланства туженог, да се укину све спороведене радње, као и да се пресуда има сматрати правним основом за враћање својства члана туженог. Првостепени суд се огласио апсолутно ненадлежним за поступање по таквој тужби, те одбацио исту. Чланом 20. Закона о удружењима прописано је да сваки члан удружења може покренути поступак пред надлежним основним судом за утврђење ништавости општег акта удружења, односно за утврђивање ништавости појединачног акта удружења који је донет супротно закону, статуту и општем акту удружења, у року од 15 дана од дана сазнања за акт, а најкасније у року од 6 месеци од дана подношења акта. У конкретном случају, имајући у виду цитирану одредбу, као и одредбу члана 1. ЗПП-а, постоји надлежност редовног суда за пружање правне заштите тужиоцу као члану Удружења који тужбеним захтевом тражи утврђење апсолутне ништавости одлуке Удружења којом му је изречена мера искључења из чланства, те да се укину све спороведене радње, као и да се пресуда има сматрати правним основом за враћање својства члана Удружења.” (Решење Првог основног суда у Београду, П бр. 2240/14 од 3. 3. 2014. године, и Решење Вишег суда у Београду, Гж бр. 1758/14 од 11. 9. 2015. године)

Надлежност за брисовну тужбу За разлику од бившег Закона о земљишним књигама који је, коришћењем предратних правних правила, односно Српског грађанског законика, прописивао могућност подношења брисовне тужбе, Закон о државном премеру

Када се тужбом тражи да суд обавеже тужену Републику Србију – Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде да исплати износ од 20.000,00 динара са затезном каматом, а захтев је заснован на чињеници да је тужена, применом одредби Уредбе о коришћењу средстава подршке некомерцијалним пољопривредним газдинствима у 2008. години, признала тужиоцима право на исплату износа од 40.000,00 динара и исплатила прву рату у износу од 20.000,00 динара, док другу у истом износу није исплатила иако је била дужна да исту изврши, на основу наведене уредбе, до 31. 12. 2008. године, те како се тужбеним захтевом тражи накнада штете због незаконитог рада органа тужене, у смислу одредбе члана 172. ЗОО-а, то се у конкретном случају ради о имовинскоправном спору који спада у судску надлежност, а о њему се одлучује у парничном поступку. Утврђење права на једнократну новчану помоћ не спада у судску надлежност, већ се ради о одлучивању у управном поступку

45 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

Суд је стварно надлежан по тужбама против Републике Србије – Министарство пољопривреде, којима се тражи исплата дуга од 20.000,00 динара

Одредбом члана 1. Закона о парничном поступку прописано је да се овим законом уређују правила поступка за пружање судскоправне заштите, а по њима се поступа и одлучује у парницама насталим поводом повреде права личности и спорова из породичних, радних, привредних, имовинских и других грађанскоправних односа, осим спорова за које је посебним законом предвиђена друга врста спорова, док је одредбом члана 16. ЗПП-а прописано да суд у току целог поступка по службеној дужности пази да ли решавање спора спада у судску надлежност. Утврђење права на једнократну новчану помоћ не спада у судску надлежност, у смислу одредбе члана 1. ЗПП-а, већ се иста утврђује у управном поступку. Утврђење права на једнократну новчану помоћ регулисано је Законом о социјалној заштити и обезбеђењу социјалне сигурности грађана, као и правима о социјалној заштити града Београда. Такође, када међу парничним странкама није спорно да је тужиоцима признато право на једнократну новчану помоћ због смрти блиског сродника и исплаћена њиме утврђена накнада, већ је спорна висина обрачунате накнаде, онда за одлучивање о постављеном тужбеном захтеву није надлежан суд опште надлежности. Основ за поступање суда опште надлежности може бити само незаконито ускраћивање исплате. Поступак за остваривање права на једнократну новчану помоћ због смрти блиског сродника прописан је одредбама чланова 4, 7. и 8. Уредбе о остваривању права на једнократну новчану помоћ, оспособљавању брачног друга војног лица и о накнади за школовање деце војних лица („Сл. лист СРЈ” бр. 69/99), са свим изменама и допунама. Из поменутих одредби произлази да о овој накнади одлучује надлежни старешина погинулог војног лица по спроведеном поступку. Следом тога, тужиоци своје евентуално право могу остварити пред надлежним органом управе кроз управни поступак, а судска заштита је обезбеђена у управном спору. Захтев за исплату накнаде на име неис плаћених ратних дневница (1999. година) представља новчано потраживање о коме је надлежан да одлучује суд опште надлежности.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

и катастру („Сл. гласник РС”, бр. 72/09 од 3. 9. 2009. године) искључује могућност вођења поступка пред редовним судом јер се упис односно брисање укњижбе у коју, између осталог, спадају и забележбе, према члану 128. Закона о државном премеру и катастру, врши искључиво у управном поступку у коме првостепено решење доноси Републички геодетски завод, односно овлашћена Служба за катастар непокретности. Против наведеног решења је дозвољена жалба о којој у другом степену одлучује министарство надлежно за послове просторног планирања и урбанизма. Незадовољна страна може, у смислу одредбе члана 187. наведеног закона, покренути управни спор, чиме се искључује било какво поступање суда редовне надлежности приликом уписа укњижби, предбележби или забележби, што је у конкретном случају у питању, те је стога потребно ценити одредбу члана 16. ЗПП-а, односно да ли је суд надлежан за поступање у овој правној ствари.

ГРАЂАНСКО ПРАВО

Парнични суд није надлежан за одлучивање о захтеву за утврђење права на доделу одговарајућег стана на основу утврђене листе редоследа

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Када се тражи утврђење права на доделу одговарајућег стана по Уредби о начину, критеријумима и мерилима за давање станова у закуп и додељивање стамбених зајмова за решавање стамбених питања запослених у савезним органима, којом је било прописано да се запосленом у савезном органу издаје решење о давању стана на коришћење на основу кога се закључује уговор о коришћењу стана, а тужилац не доставља никакав доказ из ког би произлазило да је донето решење о давању стана на коришћење тужиоцу или уговор о коришћењу стана, а имајући у виду да се додела стана врши према посебно предвиђеном поступку о расподели станова, што је у надлежности стамбене комисије, при чему је тај поступак по својој природи управни поступак, то парнични суд није надлежан за одлучивање о овако постављеном тужбеном захтеву. Ранг-листа је акт правне технике, односно спроведбени акт утврђених основа и мерила у општем акту решавања стамбених потреба, па не може бити предмет самосталне судске заштите ако у конкретном случају нема одлуке о додели стана која може бити предмет судске контроле. Надлежност за одлучивање о праву на адаптацију стана Ниједним законским прописом није предвиђена судска надлежност за одлучивање о правима власника стана на адаптацију, већ је за остваривање овог права надлежан управни орган, због чега се суд мора огласити апсолутно ненадлежним за поступање по таквој тужби јер суд не може да доноси одлуку која ће заменити одлуку Скупштине или уговор који треба да буде закључен са Скупштином. Надлежност суда за одлучивање о исплати камате обрачунате на износ више плаћене царине Царинским законом су прописани услови и поступак враћања износа неосновано наплаћених царинских дажбина као цивилних плодова

који се морају платити када се враћа оно што је стечено без основа, али не и затезне камате, при чему је суд надлежан да одлучује о том захтеву. Поступак одобрења за прикључење на електроенергетску мрежу „Електродистрибуције Београд” јесте управни поступак, па за поступање није надлежан суд већ управни орган Одредбом члана 52. Закона о енергетици прописано је да се одобрење за прикључење објеката издаје решењем на захтев правног или физичког лица чији се објекат прикључује, те да се против тог решења може поднети жалба Агенцији у року од 15 дана од дана достављања решења, да је одлука агенције коначна и да се против ње може покренути управни спор. Из ове норме произлази да за решавање ове правне ствари није надлежан суд већ управни орган. Надлежност суда – исељење из заједничке просторије Решавање о тужбеном захтеву за исељење из заједничке просторије, сходно члану 5. Закона о становању, не представља грађанскоправни однос поводом кога суд, у смислу одредбе члана 1. Закона о парничном поступку, пружа судску правну заштиту, већ се спорни однос може расправити само у управном поступку, с обзиром на то да је наведеним чланом, поред осталог, прописано да, ако се неко лице усели у стан или заједничке просторије стамбене зграде без правног основа или користи стан без закљученог уговора, или је поништен правни основ по коме је закључен уговор, власник стана, односно лице које има правни интерес може код општинског органа надлежног за стамбене послове да захтева његово исељење. Одређени број тужби за предмет имају измештање електроенергетског објекта, прикључење телефонског или електро-уређаја на ПТТ (електро) мрежу, а не тичу се заснивања или већ заснованог претплатничког односно уговорног односа, што су случајеви у којима је надлежан управни орган (служба) надлежног ЈКП-а, а не редован парнични суд. Такође, одлучивање о праву на прикључење на водоводну мрежу представља управну ствар за коју је надлежан управни орган.

МЕСНА НАДЛЕЖНОСТ

47 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

Питање месне надлежности јесте питање који је од више стварно надлежних судова надлежан да одлучује у конкретном спору. Постоји више подела ове врсте надлежности, али се најчешће помиње, а и за суд и за странке је релевантна подела на општу и посебну месну надлежност, након чега се посебна месна надлежност може поделити на искључиву, изабрану и помоћну. Опште месно надлежан је суд по месту пребивалишта или боравишта туженог, када се ради о физичком лицу, односно по месту седишта правног лица. Општа месна надлежност је на овај начин регулисана због олакшања процесног положаја туженог за кога постоји претпоставка да његовим поступањем нису повређена субјективна права тужиоца, јер би се положај туженог отежао ако би био оптерећен доласком у место које одговара тужиоцу, те изложен додатним трошковима. Посебна месна надлежност постоји када је то законом изричито прописано и представља изузетак од правила о општој месној надлежности. Изборна месна надлежност (елективна надлежност) важи за спорове настале из законског издржавања, накнаде штете, радних спорова и слично. Ова надлежност омогућава тужиоцу да, поред опште месно надлежног суда, изабере и други ставарно надлежан суд који

тужиоцу, због његовог специфичног положаја у одређеној врсти парница, више одговара. Она се обично прописује по месту пребивалишта, боравишта или седишта тужиоца, а за накнаду штете и по месту извршења штетне радње или наступања штетне последице. Право избора тужиоца временски је ограничено на почетак парнице. Другачије речено: приликом ове врсте надлежности тужилац губи право даљег избора између више надлежних судова од тренутка када тужени прими тужбу. Помоћна месна надлежност је на пример случај супарничара, с обзиром на то да по правилу не постоји један месно надлежан суд за све супарничре. У тој ситуацији месно је надлежан суд који је месно надлежан за једног од тужених (члан 42). Ово правило важи само за материјалне супарничаре који чине правну заједницу – на пример тужбе због штета из саобраћаја у којима тужилац обухвата тужбом и штетника и осигуравајуће друштво и слично. Најзад, закон прописује и искључиву месну надлежност за одређену врсту спорива. Оваква надлежност представља изузетак од општег правила и закон је прописује у малом броју случајева, само за спорове о правима на непокретностима (forum rei sitae), сметање државине на непокретностима, спорове о праву на ваздухоплову или броду. Искључива месна надлежност постоји и у спору током и поводом извршног и стечајног поступка, када је искључиво месно надлежан суд који спроводи ове поступке, односно суд на чијем се подручју спроводи извршни поступак или административно извршење – чл. 58. ЗПП-а. Само на искључиву месну надлежност суд пази по службеној дужности. Најзад, ако не постоји искључива месна надлежност, странке пре покретања парничног поступка могу уговорити спразумом, који ће од стварно надлежних судова бити месно надлежан за случај, да из њиховог грађанскоправног односа настане спор. Битно је нагласити да се може уговарати само месна, а не и стварна надлежност која је прописана законом. Овај споразум се назива пророгационим и за њега закон предвиђа писмену форму. Споразум мора бити приложен уз тужбу и по подношењу тужбе споразум се не може пуноважно закључити.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Према ставу са седнице Грађанског одељења Врховног суда Србије од 12. 4. 1982, односно од 18. 11. 1983. године, орган управе је надлежан да, на основу правноснажног решења о експропријацији, врши предају у посед експроприсане непокретности и за ову предају није потребна извршна одлука суда опште надлежности. Управни орган је надлежан да одлучује о екс пропријацији имовине, као и о експропријацији бесправно подигнутих објеката, а суд у ванпарничном поступку одлучује само о накнади за експроприсану имовину. Следствено наведеном, предаја земљишта на основу решења комисије за комасацију спроводи се у поступку административног извршења. Али ако и после оваквог извршења дође до узурпације земљишта, заштита се остварује у парничном поступку пред редовним судом.

ГРАЂАНСКО ПРАВО

У овом одељку биће дато неколико примера из праксе о начину поступања судова поводом оцене ове врсте надлежности.

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Месна надлежност суда на чијем подручју се налази седиште војне јединице Према стању у списима тужилац је 5. 10. 2009. године Општинском суду у Нишу поднео тужбу против туженог ради накнаде нематеријалне штете коју је, према наводима из тужбе, претрпео док се налазио на одслужењу војног рока у Војној пошти Лесковац. Према Извештају ВП 5002 од 13. 6. 2011. године, чије је седиште у Београду, седиште Команде ВП из Лесковца се налази у Београду при ВП 5002, а не у Нишу при ВП 1097 Ниш. Одредбом члана 56. Закона о парничном поступку прописано је да је у споровима против Србије из односа са војним јединицама односно установама искључиво надлежан суд на чијем се подручју налази седиште војне јединице односно установе. У конкретном случају је надлежан Први основни суд имајући у виду да је седиште Команде војне јединице у Београду. (Врховни касациони суд, Р311/11 од 18. 7. 2011. године)

Месна надлежност по регресној тужби У току поступка утврђено је да је првотужени управљао путничким возилом у власништву друготужене која за исто није имала закључено обавезно осигурање, а било је и без регистарског броја, те да је првотужени без положеног возачког испита проузроковао саобраћајну незгоду дана 1. 11. 2000. године на локалном путу Шимановци – Прахово, у којој је оштећено путничко возило власника Т. Ж. који је том приликом задобио тешке телесне повреде. Првостепени суд је одбио приговор месне ненадлежности примењујући одредбу члана 45. Закона о парничном поступку којим је прописано да је за суђење у споровима због вануговорне одговорности за штету, поред судова опште месне надлежности, надлежан и суд на чијем је подручју штетна последица наступила, као и да је, када је штета настала услед смрти или тешке телесне повреде, поред суда из става 1. истог члана, надлежан и суд на чијем подручју тужилац има пребивалиште односно боравиште.

Стога је у конкретном случају правилно заснована надлежност према подручју где тужилац има седиште. (Пресуда Првог општинског суда у Београду, П 355/06 од 29. 1. 2008. године, Пресуда Вишег суда у Београду, Гж 13687/10 од 28. 9. 2011. године)

У следећој одлуци је, с друге стране, заузет супротан став. Регресни поверилац који је исплатио накнаду штете трећем лицу из својих средстава, не може се сматрати оштећеним, па се према његовом седишту не може засновати месна надлежност суда Тужилац (Гарантни фонд Београд) је тражио да се тужени М. С. из Врбаса обавеже да по основу регреса исплати износ од 200.000,00 динара са законском затезном каматом. Тужбени захтев заснован је на чињеници да је тужилац из својих средстава исплатио наведени износ лицу оштећеном у саобраћајној незгоди која се догодила у Малом Иђошу, а коју је изазвао тужени управљајући возилом под дејством алкохола у крви. Поступајући по истакнутом приговору месне ненадлежности против решења о платном налогу којим је обавезан тужени да тужиоцу на име регреса исплати износ од 200.000,00 динара, првостепени суд се, у смислу члана 45. став 1. ЗПП-а, правилно огласио месно ненадлежним и списе предмета доставио Основном суду у Новом Саду – судска јединица у Врбасу. Неоснован је жалбени навод тужиоца да је за регресног повериоца штета настала исплатом накнаде оштећеном, те да се месна надлежност заснива према седишту тужиоца, с обзиром на то да је из његових средстава извршена исплата. Наиме, умањење средстава у фонду из кога је исплата извршена није последица предузете штетне радње чије постојање се, кад је реч о штети, подразумева. Због тога ни тужилац као исплатилац накнаде штете не може имати статус оштећеног, па се ни наступање штетне последице, као околност на којој се може засновати месна надлежност суда, не односи на исплатиоца (регресног повериоца). (Решење Првог Основног суда у Београду, П. 6425/11 од 31. 3. 2011. године, Решење Вишег суда у Београду, Гж 8126/11 од 14. 3. 2012. године)

Kaлендар важења правних аката Прописи који одложено престају да важе или чија

● Уредба о каријерном развоју полицијских службеника, објављена у „Сл. гласнику РС”, бр. 11/2017 од 17. 2. 2017, ступила је на снагу 25. 2. 2017. године – примењује се од 1. 9. 2017. године. ● Правилник о измени Правилника о наставном програму за шести разред основног образовања и васпитања, објављен у „Сл. гласнику РС – Просветни гласник”, бр. 11/2016 од 26. 8. 2016, ступио је на снагу 3. 9. 2016. године – примењује се од школске 2017/2018. године. ● Пословник о раду Државног већа тужилаца, објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. 55/2009, 43/2015 и 4/2016 – престао је да важи дана 1. 4. 2017. године, осим Главе III која престаје да важи 1. 9. 2017. године.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

одложена примена почиње у наредном периоду:

– одредбе члана 1, ст. 2. и 3, и члана 2. овог правилника примењују се од 1. 9. 2017. године. ● Правилник о Списку класификованих супстанци, објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. 50/2017 од 24. 5. 2017, ступио је на снагу 1. 6. 2017. године – примењује се од 1. 9. 2017. године. ● Правилник о изменама и допунама Правилника о класификацији, паковању, обележaвању и оглашавању хемикалије и одређеног производа у складу са Глобално хармонизованим системом за класификацију и обележавање УН, објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. 52/2017 од 26. 5. 2017, ступио је на снагу 2. 6. 2017. године – примењује се од 1. 9. 2017. године. ● Правилник о измени Правилника о максимално дозвољеним количинама остатака средстава за заштиту биља у храни и храни за животиње и о храни и храни за животиње за коју се утврђују максимално дозвољене количине остатака средстава за заштиту биља, објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. 21/2017 од 10. 3. 2017, ступио је на снагу 11. 3. 2017. године – примењује се до 6. 9. 2017. године.

LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

● Правилник о изменама и допунама Правилника о садржини документације која се подноси уз захтев за издавање дозволе за увоз, извоз и транзит отпада, објављен у „Сл. гласнику РС”, бр. 48/2017 од 19. 5. 2017, ступио је на снагу 27. 5. 2017. године

Преглед и анализа досадашње судске праксе у вези са заштитом узбуњивача Аутор у тексту наводи и анализира најбитније судске одлуке које су домаћи судови донели примењујући Закон o заштити узбуњивача.

Милан Ранђеловић,

РАДНО ПРАВО

адвокат

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

ародна скупштина Републике Србије је дана 25. 11. 2014. године усвојила Закон о заштити узбуњивача („Сл. гласник РС” бр. 128/2014 – у даљем тексту: Закон) који је ступио на снагу 4. 12. 2014, а почео да се примењује 5. 6. 2015. године. За протекле две године, колико је у примени, домаћи судови су, примењујући одредбе Закона, доносили разне одлуке у вези са узбуњивањем, а најбитније ће бити наведене и анализиране. Међутим, пре тога је неопходно подсетити се и основних одредаба Закона. Он дефинише узбуњивање као откривање информација о кршењу прописа, кршењу људских права, вршењу јавног овлашћења противно сврси због које је поверено, опасности по живот, јавно здравље, безбедност и животну средину, као и ради спречавања штете великих размера. Узбуњивач је физичко лице које изврши узбуњивање у вези са својим радним ангажовањем (радни однос, рад ван радног односа, волонтирање, вршење функције, као и сваки други фактички рад за послодавца) поступком запошљавања, коришћењем услуга државних и других органа, носилаца јавних овлашћења или јавних служби, пословном сарадњом и правом власништва на привредном друштву. У одредби члана 3. став 1. Закона забрањује се спречавање узбуњивања, а у одредби члана 4. забрањује се предузимање штетне радње, што је и био циљ доношења овог закона. Штетна радња је свако чињење или нечињење у вези са

узбуњивањем којим се узбуњивачу или лицу које има право на заштиту као узбуњивач, угрожава или повређује право, односно којим се та лица стављају у неповољнији положај. Поставља се питање под којим условима узбуњивач има право на заштиту. То право има уколико изврши узбуњивање код послодавца, овлашћеног органа или јавности на начин прописан Законом, при чему открије спорну информацију у року од једне године од дана сазнања за извршену незакониту радњу, а најкасније у року од десет година од дана извршења те радње, и то ако би у тренутку узбуњивања, на основу расположивих података, у истинитост информације поверовало лице са просечним знањем и искуством, као и узбуњивач. Закон у одредбама чланова 6–9. одређује и друга лица која под законским условима могу стећи заштиту. Гарантује се такође и заштита података о личности узбуњивача. С друге стране, забрањена је злоупотреба узбуњивања, а до исте долази ако лице достави информацију за коју је знало да није истинита или, поред захтева за поступање у вези са информацијом којом се врши узбуњивање, тражи противправну корист. Постоје три врсте узбуњивања: унутрашње (откривање информације послодавцу), спољашње (откривање информације овлашћеном органу, нпр. Пореској управи или полицији) и узбуњивање јавности (откривање информације средствима јавног информисања, путем интернета, на јавним скуповима или на други начин којим се обавештење може учинити доступним јавности). Подсетићемо се укратко и главних обавеза послодаваца које је предвидео Закон. Послодавац је дужан да свим радно ангажованим лицима достави писмено обавештење о правима

51 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

дејство акта, забрани вршење штетне радње, као и да наложи отклањање последице проузроковане штетном радњом. О предлогу за одређивање привремене мере суд одлучује у року од осам дана од дана пријема предлога, дакле реч је о разумљиво краћем законском року. Против одлуке о одређивању привремене мере није дозвољена посебна жалба. Стога је привремена мера моћно правно средство, одакле је и кренула примена Закона пред нашим судовима. Сам почетак примене Закона обележиле су одређене дилеме у вези са његовим временским важењем. Тако је Виши суд у Пожаревцу дана 22. 6. 2015. године у предмету бр. Ппр-уз 1/2015 донео решење у чијем је образложењу навео да се овај закон не може применити ако је догађај поводом којег се тражи заштита наступио и окончао се знатно пре ступања на снагу Закона који се примењује од 5. 6. 2015. године. Наиме, у конкретном поступку запослени тужилац је пре подношења тужбе против послодавца поднео предлог за доношење привремене мере због штетних радњи које је претрпео након што је извршио узбуњивање (онемогућено му је да обавља посао директора, његове службене просторије су закључане и у њих унет немонтирани намештај, није могао да службено користи путничко возило, као ни службени мобилни телефон ни електронску пошту, итд.). Суд је утврдио да се догађај поводом којег је дошло до штетних радњи одиграо 26. 2. 2015. године, те констатовао да се Закон примењује од 5. 6. 2015. године и да нема ретроактивно дејство. Ретроактивност би, како у решењу наводи суд, подразумевала примењивање правне норме на чињенице које су се одиграле пре него што је норма донета, односно примењивање правне норме на прошлост. Стога је поступајући суд одбио као неоснован предлог за одређивање привремене мере, што је својом одлуком потврдио и Апелациони суд у Крагујевцу. Међутим, и у судској пракси се могу наћи различити ставови, о чему сведочи следећи случај. Виши суд у Београду је својим решењем, бр. Ппр-Уз.2/15 од 29. 7. 2015. године, одбацио као недозвољен предлог за одређење привремене мере предлагача – узбуњивача, којим је он тражио одлагање правног дејства решења о престанку радног односа које је његов послодавац донео 24. 2. 2014. године. Као разлог за

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

у вези са узбуњивањем. Даље, послодавац је дужан да одреди лице овлашћено за пријем информације и вођење поступка у вези са узбуњивањем, што чини одлуком коју објављује на огласној табли. Коначно, послодавац који има више од 10 запослених дужан је да општим актом (правилником) уреди поступак унутрашњег узбуњивања, а законски рок за доношење таквог општег акта од стране постојећих послодаваца био је 4. 12. 2015. године. С тим у вези је донет и одговарајући подзаконски акт. Коначно, Закон прописује и непосредну судску заштиту узбуњивачима. У случајевима наношења штете због узбуњивања, узбуњивач има право на накнаду штете. Судска заштита се остварује подношењем тужбе надлежном суду у року од шест месеци од дана сазнања за предузету штетну радњу, односно три године од дана када је штетна радња предузета. За то је надлежан виши суд према месту предузимања штетне радње или пребивалишту тужиоца. Сам поступак је хитан, а у првостепеном поступку процес води судија појединац и увек је дозвољена ревизија као ванредни правни лек. На овај поступак се начелно примењују одредбе закона који уређује парнични поступак и то одредбе које регулишу радне спорове. Узбуњивач тужбом може захтевати: утврђење да је према њему предузета штетна радња; забрану вршења и понављања штетне радње; уклањање последица штетне радње; накнаду материјалне и нематеријалне штете и објављивање такве пресуде у средствима јавног информисања о трошку туженог. Битно је нагласити да узбуњивач овом тужбом не може побијати законитост појединачног акта послодавца којим је решавано о правима, обавезама и одговорностима запосленог по основу рада. У поступку заштите у вези са узбуњивањем суд који води поступак може одредити привремену меру. Такав предлог се може поднети пре, за време трајања или по окончању судског поступка, све док извршење не буде спроведено. У току поступка суд може и по службеној дужности да одреди привремену меру. Приликом одређивања привремене мере пре покретања судског поступка, суд одређује и рок у коме се мора поднети тужба пред надлежним судом. Предлогом за одређивање привремене мере може се захтевати да суд одложи правно

РАДНО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

одбацивање предлога, суд је навео да у тренутку доношења спорног решења о престанку радног односа предлагача Закон није почео да се примењује, па самим тим није постојала могућност правне заштите у облику предвиђеном члановима 32–35. овог закона. Узбуњивач је затим уложио жалбу и Апелациони суд у Београду је 20. 8. 2015. године као другостепени суд донео решење, бр. Гж1-уз. 2/15, којим је укинуо такву одлуку првостепеног суда и вратио му предмет на поновно одлучивање из разлога што је узбуњивач у предлогу, а и у самој жалби навео да штетна радња због које подноси предлог за одређивање привремене мере, траје од 26. 12. 2014. године до подношења његовог предлога 27. 7. 2015. године. Из тога произлази да је ирелевантан моменат доношења решења о отказу са аспекта примене Закона уколико у моменту подношења предлога за одређивање привремене мере кршење права и даље траје. Слично поступање Вишег суда у Београду може се наћи и у предмету бр. Ппр-Уз. 1/15, којим је суд дана 23. 6. 2015. године донео решење којим је одбацио предлог за одређивање привремене мере као недозвољен управо наводећи немогућност ретроактивне примене Закона. Предлагач, иначе узбуњивач запослен као секретар једне основне школе у Београду, поднео је жалбу Апелационом суду у Београду који је решењем, бр. Гж1-Уз. 1/15, укинуо решење Вишег суда у Београду и вратио му предмет на поновно одлучивање. У поновљеном првостепеном поступку Виши суд у Београду је 22. 10. 2015. године донео решење, бр. Ппр-Уз. 4/15, којим је усвојио предлог узбуњивача, одложио правно дејство решења о отказу и наложио основној школи као послодавцу да узбуњивача привремено врати на рад. Истим решењем суд је наложио узбуњивачу да у року од 15 дана поднесе тужбу суду, а трајање привремене мере орочио до правноснажног окончања радног спора, у складу са Законом. Такође је битно на правно исправан начин формулисати предлог за одређивање привремене мере, што осликава следећи пример из судске праксе. У предмету бр. Ппр-уз 1/2015, који се водио пред Вишим судом у Сремској Митровици, предлагач (узбуњивач) је од суда захтевао да донесе привремену меру којом ће одложити правно дејство послодавчевог решења о отказу

уговора о раду и којом ће вратити узбуњивача на рад и наложити послодавцу да га распореди на радно место руковаоца на машини у линији за обраду клипњача до правноснажног окончања спора. Наиме, узбуњивач је иницијално против послодавца поднео пријаву инспекторату за рад, што је суд касније квалификовао као узбуњивање, а њега као узбуњивача. Узбуњивач је добио отказ 26. 10. 2015. године и у образложењу решења послодавац је навео да је запослени засновао радни однос на неодређено време са пробним радом у трајању од 6 месеци, те да је на основу извештаја руководиоца производње од 23. 10. 2015. године утврђено да није показао стручне способности, тако да не може да настави рад на наведеним пословима. Ову радњу суд је квалификовао као штетну радњу у смислу Закона. Стога је суд утврдио да је предлог за одређивање привремене мере основан. Међутим, суд није предложеном привременом мером наложио послодавцу да предлагача врати на радно место руковаоца на машини у линији за обраду клипњача зато „што је у компетенцији послодавца да сагласно систематизацији врши распоред послова и радних задатака запослених, у складу са радним искуством и стручном спремом запослених.” Напротив, суд је привременом мером наложио послодавцу да запосленог „врати на рад и распореди на послове и радне задатке сагласно стручној спреми предлагача.” Из наведеног се може видети да, слично као и у радним споровима због незаконитог престанка радног односа, суд нема право да наложи послодавцу да предлагача врати на тачно одређене послове, већ да га само врати на рад, а у компетенцији послодавца је да одреди који ће то послови бити, у складу са његовим потребама и врстом и степеном стручне спреме запосленог. Ово је уједно био и први познати пример заштите узбуњивача у приватном сектору од када је Закон почео да се примењује. Да до узбуњивања и штетне радње може доћи свуда, сведочи случај узбуњивача запосленог у Министарству унутрашњих послова, који је пријавио свог надређеног за одређене незаконите радње. Овај узбуњивач је првобитно 2012. године пријавио сумњу на постојање корупције у једној полицијској станици у Београду, након чега је добио статус узбуњивача од стране Агенције за борбу против корупције (према прописима до

53 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

привремене мере надлежном Вишем суду у Сремској Митровици. Суд је 24. 11. 2016. године у предмету бр. Ппр-Уз. 1/16 донео решење којим је одложио правно дејство решења Републичког геодетског завода о премештају у друго место рада, наложио послодавцу да запослену врати на рад и распореди на радно место сагласно њеној стручној спреми, док је суд запосленој оставио рок од 30 дана за покретање парнице. Овај суд је пак одбио предлог запослене да наложи послодавцу да је врати на тачно одређене послове које је захтевала – послове начелника Службе за катастар непокретности Рума, јер је „у искључивој надлежности послодавца да, сагласно систематизацији, врши распоред послова и радних задатака запослених, у складу са радним искуством и стручном спремом запослених.” Запослена о којој је реч, покренула је парницу ради заштите својих права по основу Закона. У том поступку, бр. П-Уз. 1/16, Виши суд у Сремској Митровици је дана 19. 4. 2017. године донео пресуду којом је усвојио тужбени захтев запослене – узбуњивача против Републичког геодетског завода, те обавезао туженог да тужиљи исплати износ од 100.000 динара на име накнаде штете због претрпљених душевних болова. Уследиће анализа и случаја из судске праксе који је тек недавно добио епилог у виду правноснажне пресуде у корист узбуњивача, а која је према јавно доступним подацима прва таква правноснажна пресуда у нашој држави. Запослена у Управи за инспекцијске послове у Новом Саду извршила је узбуњивање тако што је полицији пријавила да њени шефови неосновано и нелегално бришу одређене прекршајне налоге вредне више милиона динара. Као одмазда за извршено узбуњивање, премештена је на друге послове, слабије плаћене и са мање одговорности, а без икаквог образложења. Запослена је надлежном суду поднела предлог за одређивање привремене мере и покренула радни спор. Виши суд у Новом Саду је 20. 7. 2015. године донео решење, бр. П-Уз. 1/15, којим је одбио предлог запослене за одређивање привремене мере тврдећи да нису испуњени основни услови из Закона. Овај суд је у образложењу, између осталог, навео да „саопштавање информације о кршењу прописа самом лицу које крши прописе, у смислу Закона о заштити узбуњивача, не представља започињање узбуњивања, нити је,

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

доношења Закона). Против њега је затим покренута одмазда кроз разне облике, која је трајала и више година. Један од њих је покушај премештаја на друге послове, и то на послове анализе ризика за које је у ствари било предвиђено укидање. Узбуњивач је тада, а након ступања на снагу Закона, одлучио да Вишем суду у Београду поднесе предлог за одређивање привремене мере, који је суд у кратком року усвојио. Тим судским решењем је одложено правно дејство МУП-а Републике Србије од 16. 12. 2015. године и МУП-у је наложено да узбуњивача врати на послове на којима је радио до правноснажног окончања управног спора, ако исти буде покренут. Сличан случај се десио и колеги поменутог службеника МУП-а. Он је као синдикални активиста трпео више штетних радњи на послу, што је кулминирало решењем о премештају на послове којима је следило укидање. Покренуо је поступак пред Вишим судом у Београду тако што је поднео предлог за одређивање привремене мере. Суд је усвојио његов предлог и 9. 2. 2016. године донео решење, бр. Ппр-Уз. 1/16, којим је одложио правно дејство решења МУП-а о премештају узбуњивача од 16. 12. 2015. године и наложио МУП-у да узбуњивача врати на рад до правноснажног решења управног спора. Суд је у решењу навео да решење о премештају не садржи никакве критеријуме по којима је таква селекција извршена и по основу којих је одређено да баш за њега више нема места на пословима на којима су до тада радили. Један од „погодних” начина за послодавчеву одмазду над узбуњивачем јесте и упућивање на рад у друго место рада, тј. другу општину или град. У случају који ће следећи бити представљен, запослена је била начелница Службе за катастар непокретности Рума, а одбијала је да по хитном поступку и мимо реда реши о захтеву за упис права својине у одређеном случају, за шта је трпела притисак својих надређених. Након обавештавања инспекције и Заштитника грађана она је примила решење послодавца којим се распоређује на рад у Бачку Паланку која се налази на више од 70 километара удаљености у односу на место у којем станује, и то на радно место које се по њеним наводима није ни налазило у систематизацији послова. Из наведених разлога запослена је покренула судски поступак тако што је прво поднела предлог за одређивање

РАДНО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

у смислу наведеног закона, Министарство унутрашњих послова „овлашћени орган” надлежан да поступа по информацији.” Такође се наводи да у поступку није учињено вероватним да је поступак узбуњивања започео пре него што је штетна радња извршена. Апелациони суд у Новом Саду је по жалби узбуњивача потврдио наведено решење првостепеног суда. Паралелно са тим, запослена је повела поступак – радни спор – против послодавца пред Основним судом у Новом Саду, који је 28. 9. 2015. године донео пресуду, бр. П1-Уз. 1/2015, којом је усвојио њен тужбени захтев, поништио као незаконито решење послодавца о премештају узбуњивача и обавезао послодавца да је врати на рад. Запослена се није ту зауставила, већ је у законском року поднела Вишем суду у Новом Саду тужбу ради заштите права узбуњивача, а пре свега накнаде штете. Суд је након одржане главне расправе и извођења свих доказа, 27. 4. 2016. године донео пресуду, П-Уз. 1/2015, којом је утврдио да је тужени (Град Нови Сад – Управа за инспекцијске послове) извршио штетну радњу над запосленом у вези са узбуњивањем, забранио туженом понављање штетне радње, наложио му да запосленој тужиљи омогући вршење њених послова код послодавца, наредио му да запосленој исплати износ од 100.000 динара на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених душевних болова услед повреде части и угледа, наложио туженом да пресуду објави о свом трошку у једном дневном листу, у тиражу од минимум 100.000 примерака, те обавезао туженог да тужиљи накнади све трошкове поступка. Ово је прва пресуда у Републици Србији донета на основу предметног Закона. Након жалбе туженог Апелациони суд у Новом Саду је, углавном из процесних разлога, укинуо ту пресуду и вратио предмет првостепеном суду на поновно одлучивање. Виши суд у Новом Саду је, након поновљеног поступка, дана 20. 2. 2017. године донео пресуду, бр. Пуз. 6/16, којом је поново усвојио тужбени захтев узбуњивача и обавезао туженог као у првобитној пресуди, како је већ наведено. Тужени се жалио и на ову пресуду, а Апелациони суд у Новом Саду је 22. 5. 2017. године донео пресуду, бр. Гж. Уз. 6/17, којом је жалбу одбио, те потврдио пресуду Вишег суда у Новом Саду. У пресуди другостепеног суда констатовано је да

је запослена без стварног и објективног разлога, као одмазду за извршено узбуњивање, пребачена на друго радно место. Тиме је горенаведена пресуда Вишег суда у Новом Саду, према јавно доступним подацима, постала прва правноснажна пресуда у нашој држави. За крај наводимо и пример пресуде којом је пружена судска заштита лицу које није узбуњивач, али је лице повезано са узбуњивачем, и којем Закон такође гарантује заштиту. Наиме, Виши суд у Новом Саду је 12. 4. 2017. године донео пресуду у предмету бр. П-Уз. 3/2015, којом је утврдио да је тужени Град Нови Сад извршио штетну радњу над овим лицем повезаним са узбуњивачем, које је запослено у комуналној инспекцији Новог Сада, и наложио да му се исплати накнада штете у износу од 180.000 динара због претрпљеног страха и повреде части и угледа. Овај случај је директно повезан са претходно наведеним јер је ово лице као колега из исте управе помагао правним саветима узбуњивачу који је добио прву правноснажну пресуду у Републици Србији, а помагао му је како да изврши узбуњивање у вези са корупцијом у Управи за инспекцијске послове. Након сазнања да је узбуњивач – запослена уз помоћ и подршку овог лица које је иначе дипломирани правник са положеним правосудним испитом, пријавила незаконите радње својих шефова, и ово лице је као и узбуњивач премештено на друго радно место које није одговарало његовом радном искуству и стручној спреми. Стога је и то лице трпело штетну радњу од стране послодавца, те му је пружена заштита у судском поступку. Судови у нашој држави су 2015. године, када је Закон почео да се примењује, примили укупно 71 предмет у вези са заштитом узбуњивача, а у 2016. години укупно 295 таквих предмета, што су званични подаци из Годишњег извештаја о раду судова у Републици Србији за 2016. годину, који је Врховни касациони суд објавио у марту 2017. године. Према томе, све је више судских поступака који се воде по одредбама овог закона, а остваривање права и заштита узбуњивача све је учесталија, што је свакако охрабрујућа околност. Нама остаје да пратимо даљи развој прописа и судске праксе у овој материји, али и да инсистирамо на спречавању злоупотребе узбуњивања, до чега у пракси у одређеним случајевима свакако долази.

– преглед основних правних института и појединачних решења – Ускоро се у Народној скупштини очекује усвајањe Закона о мирном решавању радних спорова, па у наставку пружамо објашњење основних правних института и појединачних решења према Нацрту закона који је објавило Министарство за рад. Једна од најважнијих измена је да се надлежност за индивидуалне радне спорове, у складу са Законом, проширује и на спорове поводом исплате плате/зараде, а не само у вези са исплатом минималне зараде/плате.

ОСНОВНЕ ОДРЕДБЕ Члановима 1–4. Нацрта закона мењају се и допуњују следеће одредбе Закона о мирном решавању радних спорова: Члан 2: Допуном овог члана прописује се да се колективним радним спором, између осталог, сматрају и спорови поводом „остваривања права на утврђивање репрезентативности синдиката код послодавца”, као и спорови поводом „утврђивања минимума процеса рада у складу са законом”. Циљ допуне да се колективним радним спором сматра и „спор поводом остваривања права на утврђивање репрезентативности синдиката код послодавца” је да се послодавци који не желе да утврде репрезентативност синдикату, у поступку мирног решавања радних спорова упознају са обавезама које проистичу из Закона

о раду и уједно смањи број предмета пред Одбором за утврђивање репрезентативности синдиката код послодавца. Такође, с обзиром на то да је питање минимума процеса рада уређено посебним законом којим се регулише област штрајка, нису ретки случајеви спорова око утврђивања минимума процеса рада, па је потребно и за ове случајеве утврдити надлежност Републичке агенције за мирно решавање радних спорова. Измењена је и одредба која се односи на дефиницију стране у колективном спору и иста је усаглашена са одредбама Закона о раду у делу који се односи на учеснике у закључењу колективног уговора, и то пре свега оснивача. Члан 3: Надлежност за индивидуалне радне спорове се, у складу са законом, проширује на спорове поводом исплате плате/зараде, а не само у вези са исплатом минималне зараде/плате, као и на исплате накнаде трошкова и других примања у складу са законом, колективним уговором, правилником о раду и уговором о раду. Члан 4: С обзиром на то да је новим решењем у овом нацрту у поступку арбитраже

55 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

Редакција Инг-Про

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Нацрт Закона о изменама и допунама Закона о мирном решавању радних спорова

омогућено доношење решења на основу постигнутог споразума страна у спору, извршено је прецизирање дефиниције арбитраже, тако да се арбитражом сматра поступак у коме арбитар „решава”, а не „одлучује” о предмету индивидуалног спора. Члан 5: Једно од основних начела поступка мирног решавања радних спорова је измењено, тако да је уместо начела „трипартизма” уведено начело „независности” којим је прописано да је миритељ, односно арбитар независан у раду.

РАДНО ПРАВО

РЕПУБЛИЧКА АГЕНЦИЈА ЗА МИРНО РЕШАВАЊЕ РАДНИХ СПОРОВА

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Члан 5. Нацрта закона мења и допуњује следећу одредбу Закона о мирном решавању радних спорова: Члан 8: Поред већ утврђених послова Републичке агенције за мирно решавање радних спорова, уводе се и послови везани за спровођење обука ради стручног оспособљавања и усавршавања арбитара миритеља за вођење поступка мирног решавања радних спорова. У току примене Закона указала се потреба и за издавањем и вођењем евиденција о службеним легитимацијама. С обзиром на то да миритељи и арбитри приликом решавања радних спорова исте решавају у просторијама послодавца, често се јављао проблем идентификације миритеља и арбитара приликом доласка у просторије код послодавца. Увођењем службених легитимација тај проблем се отклања. Ближе услове у погледу издавања и вођења евиденција о службеним легитимацијама прописаће министар надлежан за послове рада.

ПОСТУПАК МИРНОГ РЕШАВАЊА РАДНИХ СПОРОВА Члановима 6–26. Нацрта закона мењају се и допуњују следеће одредбе Закона о мирном решавању радних спорова: Члан 11: Прописано је да ако је предлог поднела једна од страна у спору, Агенција доставља предлог и документацију другој страни у спору и позива је да се у року од пет радних дана изјасни да ли прихвата мирно решавање спора.

Дакле, продужен је рок за изјашњење на пет радних дана уместо досадашња три дана. Потреба праксе условила је продужење овог рока, а циљ је да се другој страни остави довољно времена да донесе одлуку о прихватању мирног решавања радног спора. Члан 12: Прецизира се да у случају када стране у спору споразумно не одреде миритеља, односно арбитра, то чини директор Агенције решењем. Члан 16: Заједнички предлог ради учешћа миритеља у колективном преговарању убудуће неће садржати податке о адреси миритеља, већ само име и презиме миритеља. Члан 17: Прецизира се улога миритеља у поступку колективног преговарања, тако да у случају ангажовања миритеља у поступку колективног преговарања, миритељ пружа помоћ учесницима у циљу спречавања настанка спора. Циљ одредбе је да се миритељ укључује само у случају када прети опасност од настанка спора у току преговора. Ово из разлога што је и циљ да се унапреди колективно преговарање на свим нивоима, а посебно на бипартитном нивоу. Превенција спречавања настанка спора у току преговора је гаранција да ће доћи до закључења колективног уговора, а учешће миритеља у самим преговорима приликом закључивања колективног уговора може бити од пресудног значаја. Члан 18: Овим чланом се врши допуна и усклађивање са чланом 2. Закона о мирном решавању радних спорова и то тако да су стране у спору у делатностима од општег интереса дужне да приступе мирном решавању колективног спора и у случајевима остваривања права на утврђивање репрезентативности синдиката код послодавца, као и у случају утврђивања минимума процеса рада у складу са законом. Члан 19: Стране у спору у делатностима од општег интереса дужне су да поднесу предлог за покретање поступка мирног решавања радног спора у року од три радна дана од настанка спора, а не три дана, како је у важећој одредби Закона било прописано. Циљ ове измене је да се установе реални рокови за поступање. Члан 21: Обавеза миритеља је да закаже расправу у року од три радна дана од дана пријема предлога и документације о предмету спора. Дакле, и овде се продужава рок у односу

57 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

ставовима страна у спору, пракса је показала да је потребно да се поступак мирења који је до сада требало окончати у року од 30 дана од дана отварања расправе, продужи на захтев страна у спору за још 30 дана. Услов за продужење је да обе стране у спору о томе постигну сагласност, а циљ продужења рока је да се спор реши мирним путем јер је то у интересу, пре свега, страна у спору, а не да, као што је то био случај до сада, миритељ распусти Одбор и наставља поступак мирења непосредним контактом са странама у спору, у настојању да се састану и расправљају о предмету спора, па је с тим у вези и брисана одредба члана 29. важећег закона. Члан 29: Брише се одредба којом је било прописано да ако се поступак не оконча у прописаном року, миритељ може да распусти Одбор и настави поступак мирења непосредним контактом са странама у спору. Ово из разлога што је било потребно утврдити крајњи рок у ком ће се поступак мирења окончати, како би се спор ефикасно и брзо решио уз сагласност страна у спору. Члан 30: Брисан је став 1. којим је дефинисано шта се сматра индивидуалним спором, зато што је дефиниција индивидуалног спора дата у члану 2. Нацрта. Једна од најзначајнијих измена у овом нацрту је да се омогућава арбитру да у току поступка указује странама у спору да спор могу да реше и споразумно, што је у духу мирног решавања спора, а не да у сваком случају, чак и ако постоји сагласност страна у спору, арбитар доноси решење на основу изведених доказа који произлазе из утврђеног чињеничног стања, понекада и супротно вољи страна у спору. Члан 31: У овом члану арбитру је продужен рок за заказивање расправе са три на три радна дана од дана пријема предлога и документације о предмету спора. Циљ је успостављање реалних рокова за поступање. Члан 32: Прецизира се да је одржавање расправе јавно, осим у споровима поводом дискриминације и злостављања на раду. С обзиром на то да се ради о споровима који могу да садрже чињенице и доказе чије би јавно изношење могло да има негативне последице по стране у спору, било је потребно искључити јавност у овим споровима.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

на важеће решење које је предвиђало рок од три дана. Члан 24: Овај члан је допуњен и прецизиран у делу који се односи на овлашћења миритеља у случају да се у току поступка мирења стране у спору не сагласе о препоруци. Раније решење је било да миритељ може да предложи препоруку странама у спору, што је у супротности са улогом миритеља у спору. Улога миритеља је да приближи ставове страна у спору у циљу постизања споразумног решења спора, а не да предлаже препоруку а да ниједна од страна то не захтева од њега. Због тога је овај члан и прецизиран тако да миритељ само на захтев једне од страна у спору може да предложи препоруку најкасније у року од три дана од дана закључења расправе. Споразум о решењу спора може се закључити на основу препоруке или независно од исте. Члан 25: Прецизирано је да се препорука која је донесена једногласно пред Одбором или на захтев једне од страна у спору, саставља у писаном облику са образложењем. Члан 26: У случају када стране у спору закључе споразум, тај споразум постаје основ за закључивање измене или допуне колективног уговора или има снагу извршне исправе, ако је предмет спора примена колективног уговора, примена општег акта којим се регулишу права, обавезе и одговорности запослених, послодавца и синдиката, остваривања права на синдикално организовање и деловање и остваривање права на утврђивање репрезентативности синдиката код послодавца, штрајка, остваривања права на информисање, консултовање и учешће запослених у управљању, у складу са законом, и утврђивања минимума процеса рада у складу са законом. У односу на досадашње решење избегнута је могућност да споразум који сачине стране у спору буде саставни део колективног уговора јер се по правилу споразум саставља у слободној форми, а колективни уговор треба да садржи структуру општег акта и да се приликом израде, измене и допуне поштују основна методолошка правила за израду прописа. Члан 28: С обзиром на то да колективни спорови често трају дуже због сложености предмета спора и отежане комуникације која је условљена различитим интересима и

РАДНО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Члан 33а: С обзиром на то да се проширују надлежности код индивидуалних спорова на зараде/плате које нису само минимална зарада, накнаде трошкова и друга примања, било је потребно да, уколико стране у спору то желе, могу да ангажују вештаке на које се сходно примењују одредбе овог закона о изузећу арбитара. За разлику од услуга арбитара и миритеља који су за стране у спору бесплатни, трошкове ангажовања вештака сноси свака од страна у спору. Члан 35а: Прецизира се начин окончања поступка пред арбитром. Арбитар доноси решење донето на основу споразума страна у спору, ако је арбитражни поступак постао немогућ као и у случају обуставе поступка, што је све новина у односу на раније решење у Закону и коначно може да донесе решење којим одлучује о предмету спора. Члан 35б: Спор поводом злостављања и дискриминације, изузетно, може да се оконча само на основу споразума страна у спору, а ако исти не постоји, арбитар доноси решење о обустави поступка и упућује стране у спору да о истој правној ствари могу водити судски поступак. Члан 36: Решење је правноснажно и извршно даном достављања странама у спору, осим решења поводом злостављања и дискриминације на раду ако је у решењу одређено да се радња која је премет извршења може извршити у остављеном року, те то решење постаје извршно истеком тог рока.

МИРИТЕЉИ И АРБИТРИ Одредбама чл. 27–32. Нацрта закона мењају се и допуњују следеће одредбе Закона о мирном решавању радних спорова: Члан 38: У ставу 1. тачка 2. овог члана извршено је усклађивање са Законом о високом образовању када је у питању обим студија као услов за миритеља и арбитра. Члан 39: Прецизирано је да Агенција објављује јавни оглас за избор миритеља и арбитара у „Службеном гласнику Републике Србије”. Члан 40: Одлука о избору миритеља и арбитра доноси се у року од 60 дана. Потреба да се рок од 15 дана продужи на 60 дана, уследила

је због будуће обавезе органа да по службеној дужности, у складу са законом, врши увид у податке о чињеницама неопходним за одлучивање, о којима се води службена евиденција, те да их прибавља и обрађује. Члан 45: Поред постојећих разлога за брисање миритеља и арбитра, додаје се још један који се односи на непоступање у складу са етичким кодексом. Члан 49: Уводи се етички кодекс. Миритељи и арбитри ће у поступку мирног решавања радних спорова бити дужни да се придржавају етичког кодекса. Етички кодекс доноси министар надлежан за област рада.

ЕВИДЕНЦИЈА О ПОСТУПЦИМА МИРНОГ РЕШАВАЊА РАДНИХ СПОРОВА Чланом 33. Нацрта закона мења се и допуњује следећа одредба Закона о мирном решавању радних спорова: Члан 54: Поред тога што агенција води евиденцију о поступцима мирног решавања радних спорова, садржај евиденције се проширује врстом предмета спора.

ПРЕЛАЗНЕ И ЗАВРШНЕ ОДРЕДБЕ Чланом 34. Нацрта закона мења се и допуњује следећа одредба Закона о мирном решавању радних спорова: Члан 55а: У погледу испуњења услова за миритеља и арбитра, услов који се односи на држављанство Републике Србије, престаје да се примењује за држављане држава чланица Европске уније од приступања Републике Србије Eвропској унији. Члановима 35–38. Нацрта закона уређују се рокови за доношење подзаконских аката, који се доносе на основу овог нацрта закона, као и прелазни режим за поступке започете до дана ступања на снагу овог закона и ступање на снагу овог закона.

У тексту који следи говоримо о праву корисника пензије на поновно одређивање висине пензије по престанку запослења.

Редакција Инг-Про

Ова законска одредба одређује право на поновно одређивање висине пензије лицима која тренутно примају пензију, под условом: 1) да сада примају старосну или превремену старосну пензију (дакле искључени су корисници инвалидске и породичне пензије); 2) да се после остваривања права на старосну пензију запосле на територији Републике, односно да обављају самосталну делатност по основу које су обавезно осигурани на територији Републике; 3) да су у осигурању после остваривања права на пензију најмање годину дана;

59 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

рема члану 121. став 1. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Сл. гласник РС”, бр. 34/2003, 64/2004 – одлука УСРС, 84/2004 – др. закон, 85/2005, 101/2005 – др. закон, 63/2006 – одлука УСРС, 5/2009, 107/2009, 101/2010, 93/2012, 62/2013, 108/2013, 75/2014 и 142/2014 – у даљем тексту: Закон), корисник старосне и превремене старосне пензије који се запосли на територији Републике, односно обавља самосталну делатност по основу које је обавезно осигуран на територији Републике, има право на поновно одређивање пензије по престанку тог запослења, односно обављања те самосталне делатности, ако је био у осигурању најмање годину дана.

4) да је престало запослење, односно обављање самосталне делатности од стране пензионисаног лица. Према ставу 2. члана 121. Закона, приликом поновног одређивања висине пензије по основу додатног обавезног осигурања „пензионеру” се утврђује повољнији износ нове пензије. Ова законска одредба је била оспоравана пред Уставним судом због своје оријентације само на старосне пензионере, међутим, Уставни суд је одбацио иницијативу за покретање поступка за оцену уставности одредбе члана 121. став 1. Закона. У свом Решењу, У. бр. 140/11 од 28. 6. 2012. године, Уставни суд Србије је констатовао „да су за оцену уставности оспорене одредбе Закона од значаја одредбе Устава којима је утврђено: да се пензијско осигурање уређује законом и да се Република Србија стара о економској сигурности пензионера (члан 70); да Република Србија уређује и обезбеђује, поред осталог, систем социјалног осигурања и других облика социјалне сигурности (члан 97. тач. 8). Полазећи од наведених одредаба Устава, а посебно од одредбе члана 97. тач. 8, законодавац је био овлашћен да, уређујући систем социјалног осигурања и других облика социјалне сигурности, утврди право корисника старосне пензије који се запосли на територији Републике, односно обавља делатност по основу које је обавезно осигуран, да му се по престанку тог запослења, односно обављања самосталне делатности, поново одређује пензија, и то под условом да је у осигурању био најмање годину дана. Оспорена одредба Закона односи се само на кориснике старосне пензије, а не и на кориснике права на инвалидску пензију, с обзиром на то да, према

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Поновно одређивање пензије на основу накнадног осигурања

РАДНО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

члану 21. Закона, инвалидност постоји кад код осигураника настане потпуни губитак радне способности због промена у здравственом стању проузрокованих повредом на раду, професионалном болешћу, повредом ван рада или болешћу, које се не могу отклонити лечењем или медицинском рехабилитацијом. Будући да се инвалидност цени у односу на општу радну способност, односно неспособност за обављање било ког посла, корисник инвалидске пензије који се запосли или почне да обавља самосталну делатност, не би могао да оствари право на поновно одређивање пензије јер би у том случају било нужно покренути поступак поновне оцене инвалидности. Изнетим разлозима оспоравања, по оцени Суда, није поткрепљена ни твр дња да је оспореном одредбом Закона повређен принцип забране дискриминације из члана 21. Устава, с обзиром на то да Устав не познаје принцип једнакости као општи, апстрактни појам који се у свакој правној ситуацији подједнако односи на различите правне субјекте, већ гарантује једнакост у оквиру исте категорије правних субјеката, односно исте врсте права.” Према томе, наведена могућност поновног одређивања висине пензије односи се само на старосне пензионере, али је битан услов за то њихово „накнадно осигурање”, дакле за наставак радног ангажовања после остваривања права на пензију, уз плаћање доприноса за обавезно социјално осигурање за време тог радног ангажовања. Наиме, утврђивање и плаћање доприноса као законска обавеза постоји за свако лице које радним ангажовањем стиче својство осигураника, сагласно прописима о пензијском и инвалидском осигурању и прописима о обавезном социјалном осигурању.

Пензионисана лица која могу тражити поновно одређивање висине пензије Према одредбама Закона право на старосну пензију је једно од најважнијих права из пензијског и инвалидског осигурања којим се, након одређених година живота и одређених година навршеног стажа осигурања, осигуранику обезбеђује материјална сигурност за старост. При томе је корисницима старосне пензије омогућено да се запосле, односно да обављају

самосталну делатност, а да им се за то време не обуставља исплата пензије. Ови корисници у том случају постају обавезно осигурана лица у смислу прописа о пензијском и инвалидском осигурању, што подразумева и обавезу уплате доприноса за пензијско и инвалидско осигурање. Значи, у случају када се корисник старосне пензије запосли, односно почне обављање самосталне делатности, он постаје осигураник и дужан је да плаћа допринос за пензијско и инвалидско осигурање, и тај период му се рачуна у стаж осигурања. Наравно, ово под условом да су испуњени услови из члана 46. Закона, тј. да је осигураник провео време на раду за које је био обавезно осигуран и за које је уплаћен допринос за пензијско и инвалидско осигурање. Пошто се висина пензије одређује на основу стажа осигурања и висине остварене зараде, овако накнадно остварен стаж осигурања и остварена зарада може да утиче на висину пензије. Стога је наведеном одредбом члана 121. Закона и утврђено да по основу рада, односно осигурања, корисник старосне пензије има право на поновно одређивање пензије после најмање годину дана у поновном осигурању. Видели смо да се ова законска могућност односи на старосне пензионере.

Инвалидски и породични пензионери 1) Када се ради о коришћењу инвалидске пензије, као праву из пензијског и инвалидског осигурања, и могућности да се корисник инвалидске пензије запосли, потребно је имати у виду услове под којима се остварује инвалидска пензија. Наиме, према одредби члана 21. Закона, инвалидност постоји кад код осигураника настане потпуни губитак радне способности због промена у здравственом стању проузрокованих повредом на раду, професионалном болешћу, повредом ван рада или болешћу, које се не могу отклонити лечењем или медицинском рехабилитацијом. Дакле, наведена дефиниција инвалидности подразумева потпуни губитак радне способности, а не губитак способности за обављање свог посла. Дакле, по самој дефиницији инвалидности, корисници инвалидске пензије не могу бити радно ангажовани јер немају радну способност. Поред тога, промене у

Обавезно осигурање корисника старосне пензије који се запосле или обављају регистровану самосталну делатност Видели смо да се могућност поновног одређивања пензије односи само на старосне пензионере, али и на њих само уколико се:

по основу које су обавезно осигурани на територији Републике. Према томе, утврђивање и плаћање доприноса као законска обавеза постоји за свако лице које радним ангажовањем стиче својство осигураника, па и за старосног пензионера који поново ради и у обавезном је осигурању, сагласно прописима о пензијском и инвалидском осигурању и прописима о обавезном социјалном осигурању. При томе статус обавезно осигураног лица подразумева обавезу уплате доприноса за пензијско и инвалидско осигурање. Имајући у виду ове услове „обавезног осигурања”, у наставку ће бити наведено неколико случајева из праксе обавезног осигурања пензионисаних лица које се рачуна приликом остваривања права на поновно одређивање пензије. 1. Одредбом члана 12. став 1. тачка 1) Закона прописано је да осигураници самосталних делатности јесу лица која, у складу са законом, самостално обављају привредну или другу делатност ако нису обавезно осигурана по основу запослења. Истовремено, према одредби члана 7. став 1. тачка 6) Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање („Сл. гласник РС”, бр. 84/2004… и 112/2015 – у даљем тексту: Закон о доприносима), обвезници доприноса за обавезно пензијско и инвалидско осигурање су предузетници као осигураници, у складу са законом који уређује систем обавезног пензијског и инвалидског осигурања. Кад осигураник остварује приходе по више различитих основа (радни однос, самостална делатност, уговори и др.), допринос за обавезно пензијско и инвалидско осигурање обрачунава се и плаћа по свим тим основима до износа највише годишње основице доприноса и не може се ослободити обавезе обрачунавања и плаћања доприноса. Стога, ако је предузетник истовремено и корисник старосне пензије, решењем надлежног пореског органа утврђена му је обавеза плаћања доприноса за обавезно пензијско и инвалидско осигурање по основу обављања самосталне делатности. Овако плаћени допринос по престанку обављања самосталне делатности, сагласно одредби члана 121. Закона, представља основ за поновно одређивање висине пензије лицу које

61 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

2) Право на породичну пензију прописано је са циљем да се члановима породице умрлог осигураника, односно корисника старосне или инвалидске пензије, обезбеди материјална и социјална сигурност. Наиме, Законом је утврђено да ово право остварују чланови породице умрлог осигураника, односно корисника старосне односно инвалидске пензије – брачни друг, деца и родитељи – као лица која нису у стању да самостално обезбеде материјалну и социјалну сигурност било због навршених година живота или школовања, било због потпуне неспособности за самосталан живот и рад. Имајући у виду наведену природу и суштину овог права, одредбом члана 117. став 2. Закона прописано је да се кориснику породичне пензије који стекне својство осигураника, обуставља исплата породичне пензије.

● запосле на територији Републике, ● односно обављају самосталну делатност

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

стању инвалидности које су од утицаја на право на инвалидску пензију, утврђују се у поступку који се покреће на захтев корисника или по службеној дужности. Наведено значи и да Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање може да позове на контролни преглед, односно поновну оцену радне способности, сваког корисника инвалидске пензије у случају када постоји сумња да је дошло до промена у стању инвалидности које могу бити од утицаја на остварено право. Према томе, за разлику од корисника старосне пензије, корисник инвалидске пензије нема право на поновно одређивање пензије ако се запосли или почне да обавља самосталну делатност, без обзира на обавезу уплате доприноса за пензијско и инвалидско осигурање, што значи да корисник инвалидске пензије нема право на поновно одређивање пензије, без обзира на то што је био у осигурању.

РАДНО ПРАВО

је већ корисник старосне пензије, ако је било у осигурању најмање годину дана.

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

2. Како смо на почетку истакли, за остваривање права на поновно одређивање пензије као један од услова прописан је престанак запослења, односно престанак обављања самосталне делатности. Истовремено, треба имати у виду да је чланом 82а став 1. Закона прописано да се право на старосну пензију и превремену старосну пензију остварује после престанка осигурања. У вези са овим одредбама о остваривању права на старосну пензију, указујемо да је одредбом члана 82а став 4. Закона за ове осигуранике прописан изузетак од опште одредбе из става 1. овог члана – да се право на старосну пензију остварује после престанка осигурања, тако да, изузетно, осигураници из члана 12. став 1. тачка 1) Закона, који обављају делатност у складу са законом којим се уређује рад приватних предузетника, право на старосну пензију могу остварити испуњењем услова за стицање права на старосну пензију. Значи, наведеном одредбом члана 82а став 4. Закона утврђен је изузетак у вези са остваривањем права на старосну пензију за осигуранике из члана 12. став 1. тачка 1) Закона, који обављају делатност у складу са законом којим се уређује рад приватних предузетника, док се одредба члана 121. став 1. Закона односи на кориснике старосне пензије који се запосле на територији Републике, односно обављају самосталну делатност по основу које су обавезно осигурани на територији Републике, и за наведену категорију осигураника приликом остваривања права на поновно одређивање пензије није утврђен изузетак у смислу одредбе члана 82а став 4. Закона. Имајући у виду изнето, мишљења смо да је примену одредбе члана 121. став 1. Закона потребно посматрати независно од услова за остваривање права на старосну пензију, односно од изузетка прописаног одредбом члана 82а став 4. Закона, иако се у обе наведене одредбе прописани услов односи на престанак осигурања, а у конкретном случају реч је о адвокату који послове адвокатуре обавља у канцеларији и стога јесте осигураник самосталних делатности у смислу члана 12. став 1. тачка 1) Закона. У супротном, примена одредбе члана 121. став 1. Закона у пракси би могла довести до неоправдано

учесталог обраћања корисника пензије Фонду у циљу поновног одређивања пензије, што није циљ ове одредбе. На основу наведеног и корисник старосне пензије који, као осигураник самосталне делатности из члана 12. став 1. тачка 1) Закона, обавља делатност у складу са законом којим се уређује рад приватних предузетника, по основу које је обавезно осигуран на територији Републике, има право на поновно одређивање пензије по престанку обављања те самосталне делатности, што овде подразумева обавезу претходног брисања адвокатске канцеларије из регистра адвокатске коморе ако је био у осигурању најмање годину дана (Мишљење Министарства рада и социјалне политике, бр. 181-01-00031/2011-07 од 28. 2. 2012). 3. Сходно Закону, чланови односно оснивачи привредних друштава имају својство осигураника самосталних делатности под условом да у њима раде, а под тим се подразумева обављање послова у оквиру делатности привредних друштава, као и осталих послова у интересу и за рачун привредног друштва. Такође, под радом у привредном друштву сматра се и представљање и заступање, као и обављање пословодствених овлашћења и послова управљања, у смислу Закона о привредним друштвима. Чланом 10. став 2. Закона предвиђено је да се, ако лице истовремено испуњава услове за осигурање по више основа, основ осигурања одређује тако што постојање основа осигурања по претходној тачки искључује основ осигурања из наредне тачке. У том смислу, уколико једно лице има осигурање по основу запослења и по основу обављања самосталне делатности, запослење искључује самосталну делатност, па ће лице приоритетно имати својство осигураника запосленог. Према свему наведеном, уколико се оснивач привредног друштва налази у радном односу у том друштву или у њему обавља рад, имаће својство осигураника самосталних делатности, у смислу одредбе члана 12. став 1. тачка 2. и става 2. Закона. Уколико се оснивач или члан привредног друштва налази у радном односу код другог послодавца, има својство осигураника запосленог, као приоритетно, у смислу одредбе члана 10. став 2. Закона. Корисници пензија, односно оснивачи и чланови привредног друштва који нису осигурани по другом основу, а који се у

Подношење захтева за поновно одређивање старосне пензије Пре него што се поднесе захтев за поновно одређивање старосне пензије, треба имати у виду следеће напомене Републичког фонда ПИО: 1) Признаје се само стаж за који су плаћени доприноси, те зато треба на време проверити лични М-4 образац. Листинг са подацима о стажу и зарадама може се добити и у филијали, уз личну карту, бесплатно.

Ради иницирања поступка поновног одређивања висине пензије, подноси се Захтев за поновно одређивање старосне пензије који се као образац може наћи на сајту Републичког фонда ПИО. Уз захтев се подносе и докази потребни за остваривање права, и то: 1) доказ о стажу осигурања по основу запослења након пензионисања (назив послодавца, период запослења); 2) уверење о обављању самосталне делатности издато од стране надлежног органа општине, односно одговарајућег удружења, савеза (за период до 31. 12. 2005. године), односно решење Агенције за привредне регистре (за период од 1. 1. 2006. године); 3) уверење о плаћеном доприносу за ПИО, са исказаним основицама доприноса и износом уплаћеног доприноса, издато од стране Пореске управе за период обављања самосталне делатности (ово уверење није потребно за самосталне уметнике, филмске раднике и спортисте до 31. 12. 2002. године, а за свештенике и верске службенике до 31. 8. 2004. године). Редакција

63 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

Када је својство осигураника самосталне делатности, у смислу члана 12. став 1. тачка 2. Закона, стекао корисник старосне пензије, онда исти стиче право да, након трајања осигурања од најмање годину дана, захтева одређивање новог износа пензије, у смислу одредбе члана 121. Закона (Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Сектор за пензијско и инвалидско осигурање, број 01100-00236/2015-07 од 11. 5. 2015).

2) Корисник старосне, односно превремене старосне пензије, може поново ући у осигурање (запосли се или обавља самосталну делатност) и примати пензију, с тим што осигураник запослени мора да има прекид између претходног и новог осигурања, а осигураник самосталне делатности не мора. 3) Пензионер који се поново запосли или обавља самосталну делатност најмање 12 месеци, има право на нови обрачун пензије, с тим што корисницима превремене старосне пензије остаје умањење утврђено решењем.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

њима не налазе у радном односу нити обављају рад, у смислу члана 12. став 1. тачка 2. и став 2. Закона, немају својство осигураника самосталних делатности. Када се ради о оснивачу, односно члану привредног друштва који има својство осигураника, а истовремено је корисник породичне пензије, обуставља му се исплата породичне пензије у смислу одредбе члана 117. став 2. Закона. Уколико, међутим, оснивач обавља уговорене послове и за то остварује уговорену накнаду на месечном нивоу у висини најниже основице, важеће у тренутку уплате доприноса, исплата породичне пензије се не обуставља, како је прописано одредбом члана 117. став 4. Закона.

Радно време – мишљења Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања

РАДНО ПРАВО

Нека од карактеристичних мишљења Министарства која се односе на радно време запослених, дата су у наредном тексту.

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Редакција Инг-Про

ЕВИДЕНЦИЈA ОСТВАРЕНОГ БРОЈА ЧАСОВА РАДА, ПРЕКОВРЕМЕНИ РАД И ПРАВА У ВЕЗИ СА ТИМ Чл. 53–67. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14) Законом о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14) у оквиру радног времена се уређује распоред радног времена (чл. 55. и 56), прековремени рад (члан 53) и прерасподела радног времена (чл. 57–61), као и одмор у току дневног рада и дневни и недељни одмор (чл. 64–67). У члану 51. став 1. Закона о раду прописано је да пуно радно време запосленог износи 40 часова недељно, ако овим законом није друкчије одређено (члан 51). Према члану 55. ст. 1–4. овог закона, радна недеља по правилу траје пет радних дана (став 1), распоред радног времена у оквиру радне недеље утврђује послодавац (став 2), радни дан по правилу траје осам часова (став 3), а послодавац код кога се рад обавља у сменама, ноћу или кад природа посла и организација рада то захтева, радну недељу и распоред радног времена може да организује на други начин (став 4).

Прековремени рад подразумева рад дужи од пуног радног времена, који није планиран, односно може да се уведе изузетно, и то у случају више силе, изненадног повећања обима посла и у другим случајевима када је неопходно да се у одређеном року заврши посао који није планиран. Прековремени рад је ограничен на недељном нивоу на 8 часова максимално, а запослени не може да ради дуже од 12 часова дневно, укључујући и прековремени рад (члан 53). Запослени има право на увећање зараде за часове прековременог рада – 26% од основне зараде запосленог, у складу са чланом 108. став 1. тачка 3) Закона о раду и став 4. Закона о раду. Прерасподела радног времена уређена је одредбама чл. 57–61. Закона о раду и подразумева такву организацију рада у којој запослени у једном периоду ради дуже од пуног радног времена (не дуже од 60 часова недељно), а у другом периоду краће (обезбеђивањем слободних часова), тако да укупно радно време запосленог у периоду од шест месеци у току календарске године, у просеку није дуже од уговореног радног времена запосленог (пуног или непуног). Изузетно, уз претходну сагласност запосленог да у прерасподели радног времена ради дуже од просечног радног времена, остварени часови рада дужег од просечног радног времена, обрачунавају се и исплаћују као прековремени рад. Прерасподела радног времена не сматра се прековременим радом (члан 58). Према томе, ради се о два различита радноправна института у погледу разлога за њихово

прековременог рада и рада на дан државног празника који је нерадни дан, треба се обратити инспекцији рада и надлежном суду ради заштите права из радног односа. (Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Сектор за рад, број 011-00-1184/2015-02 од 24. 10. 2016)

МОГУЋНОСТ ОСТВАРИВАЊА ВЕЋЕГ БРОЈА ЧАСОВА РАДА У ПРЕРАСПОДЕЛИ РАДНОГ ВРЕМЕНА ОД ПРОСЕЧНОГ РАДНОГ ВРЕМЕНА ЗАПОСЛЕНОГ Чл. 57–61, члан 53. и члан 108. став 1. тачка 3) и став 5. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14)

65 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

Законом о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14), између осталог, уређују се радно време (чл. 50. и 51), одмор у току дневног рада, дневни и недељни одмор (чл. 64–67), прерасподела радног времена (чл. 57–61) и прековремени рад (члан 53). Према члану 66. Закона о раду запослени има право на одмор од најмање 12 часова непрекидно у оквиру 24 часа, с тим што у прерасподели овај одмор може да се обезбеди у трајању од најмање 11 часова. Према члану 67. став 1. Закона о раду, запослени има право на недељни одмор у трајању од најмање 24 часа непрекидно, којем се додаје дневни одмор у трајању од 12 часова, ако законом није другачије одређено. Изузетно, запослени који не може да искористи одмор у трајању утврђеном у ставу 1. овог члана због рада у сменама, односно прерасподеле радног времена, има право на одмор од 24 часа непрекидно (члан 67. став 4. Закона). Одредбом става 5. истог члана прописано је да је, ако је неопходно да запослени ради на дан свог недељног одмора, послодавац дужан да му обезбеди одмор у трајању од најмање 24 часа непрекидно у току наредне недеље. Прерасподела радног времена уређена је одредбама чл. 57–61. Закона о раду и подразумева такву организацију рада у којој запослени у једном периоду ради дуже од пуног радног времена (не дуже од 60 часова

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

увођење односно одређивање, по основу којих се остварују следећа права: – по основу прековременог рада (који није унапред планиран и може да се уведе само изузетно) – запослени има право на увећање зараде у складу са чланом 108. став 1. тачка 3) и став 5. Закона о раду; – код прерасподеле – запосленом се обе збеђују слободни часови који одговарају броју часова рада дужег од пуног радног времена у прерасподели, а изузетно, број часова рада који је запослени остварио преко просечног радног времена у прерасподели, може се на основу његове претходне сагласности обрачунати и платити као прековремени рад. Према члану 67. став 1. Закона о раду, запослени има право на недељни одмор у трајању од најмање 24 часа непрекидно, којем се додаје дневни одмор у трајању од 12 часова, ако законом није другачије одређено. Изузетно, запослени који не може да искористи одмор у трајању утврђеном у ставу 1. овог члана због рада у сменама, односно прерасподеле радног времена, има право на одмор од 24 часа непрекидно (члан 67. став 4. Закона). Одредбом става 5. истог члана прописано је да је, ако је неопходно да запослени ради на дан свог недељног одмора, послодавац дужан да му обезбеди одмор у трајању од најмање 24 часа непрекидно у току наредне недеље. Приликом организовања распореда радног времена, односно прерасподеле радног времена и прековременог рада, послодавац је дужан да се придржава напред наведених одредаба Закона о раду, полазећи од потребе организације рада и врсте посла који запослени обавља. Напомињемо да ово министарство даје мишљења о примени прописа из своје надлежности, а да на основу захтева странке за давање мишљења није у могућности нити је надлежно да утврђује чињенично стање и постојање повреде права из радног односа. За утврђивање чињеничног стања, постојање повреде права из радног односа и налагање мера послодавцу, одговорна је инспекција рада и надлежан суд у радном спору. Стога, ако се сматра да је право из радног односа повређено, односно да послодавац није евидентирао све часове рада запосленом и није исплатио увећану зараду у случају

РАДНО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

недељно), а у другом периоду краће (обезбеђивањем слободних часова), тако да укупно радно време запосленог у периоду од шест месеци у току календарске године, у просеку није дуже од уговореног радног времена запосленог (пуног или непуног). Изузетно, у прерасподели радног времена запослени може да ради дуже од свог просечног радног времена само уз претходну сагласност, при чему се остварени часови рада дужег од просечног радног времена обрачунавају и исплаћују као прековремени рад. Полазећи од наведених одредби Закона о раду, послодавац је дужан да у периоду за који је уведена прерасподела радног времена (шест месеци у току календарске године), радно време запосленог прерасподели тако да радно време запосленог који ради са пуним радним временом не прелази 40 часова недељно. Изузетак од овог правила је када се запослени унапред сагласи да у прерасподели радног времена ради дуже од овако утврђеног просечног радног времена. У том случају се запосленом часови рада дужи од просечног радног времена у прерасподели обрачунавају и исплаћују као прековремени рад, што значи да има право на увећану зараду за те часове у складу са општим актом, при чему она не може бити нижа од 26% од основне зараде запосленог, сходно члану 108. став 1. тачка 3) и став 5. Закона о раду. Законом није утврђено колико временски запослени може да ради дуже од просечног радног времена у прерасподели, али смо мишљења да такав рад не може да траје дуже од времена на које је ограничен прековремени рад на дневном нивоу (до 12 часова, укључујући и редовно радно време) и на недељном нивоу (до осам часова), сходно члану 53. ст. 2. и 3. Закона о раду. Напомињемо да је при организацији прерасподеле радног времена послодавац дужан да се придржава одредаба Закона о раду о ограничењу трајања дневног и недељног радног времена, као и о минималном одмору у току дневног рада, дневним и недељним одморима. (Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Сектор за рад, број 011-00-417/2016-02 од 20. 8. 2016)

ПРЕКОВРЕМЕНИ РАД НА ПОСЛОВИМА НА КОЈИМА ЈЕ УВЕДЕНО СКРАЋЕНО РАДНО ВРЕМЕ Члан 53. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14) Према члану 53. став 3. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14), запосленом који ради на пословима на којима је уведено скраћено радно време, не може да се одреди прековремени рад на тим пословима ако законом није друкчије одређено. (Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Сектор за рад, број 011-00-719/2016-02 од 7. 12. 2016)

ПРЕКОВРЕМЕНИ РАД НА ПОСЛОВИМА НА КОЈИМА ЈЕ УВЕДЕНО СКРАЂЕНО РАДНО ВРЕМЕ Члан 53. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14) Поводом захтева за мишљење о примени одредбе члана 53. став 4. Закона о раду, на запослене у казнено-поправним заводима, окружним затворима и специјалним затворским болницама, у оквиру Управе за извршење кривичних санкција, из делокруга надлежности овог министарства износимо следеће: Према члану 52. ст. 1. и 2. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14) прописано је да запосленом који ради на нарочито тешким, напорним и за здравље штетним пословима, утврђеним законом или општим актом, на којима и поред примене одговарајућих мера безбедности и заштите живота и здравља на раду и средстава и опреме за личну заштиту на раду, постоји повећано штетно дејство на његово здравље – скраћује се радно време сразмерно штетном дејству услова рада на здравље и радну способност запосленог, а највише 10 часова недељно (послови са повећаним ризиком). Скраћено радно време утврђује се на основу стручне анализе, у складу са законом којим се уређује безбедност и здравље на раду.

ПРИМЕНА ОДРЕДБИ О СКРАЋЕНОМ РАДНОМ ВРЕМЕНУ (ЧЛАН 52. ЗАКОНА О РАДУ) И О ПРЕКОВРЕМЕНОМ РАДУ (ЧЛАН 53. ЗАКОНА О РАДУ) НА ЗДРАВСТВЕНЕ УСТАНОВЕ Чл. 2. и чл. 52–54. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14) Према члану 2. став 2. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и

(Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Сектор за рад, број 011-00-428/2016-02 од 1. 8. 2016)

67 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

(Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Сектор за рад, број 011-00-614/2016-02 од 8. 11. 2016)

75/14), одредбе овог закона примењују се и на запослене у државним органима, органима територијалне аутономије и локалне самоуправе и јавним службама, ако законом није друкчије одређено. Члан 52. Закона о раду прописује да запосленом који ради на нарочито тешким, напорним и за здравље штетним пословима, утврђеним законом или општим актом, на којима и поред примене одговарајућих мера безбедности и заштите живота и здравља на раду и средстава и опреме за личну заштиту на раду, постоји повећано штетно дејство на његово здравље – скраћује се радно време сразмерно штетном дејству услова рада на здравље и радну способност запосленог, а највише 10 часова недељно (послови са повећаним ризиком). Скраћено радно време утврђује се на основу стручне анализе, у складу са законом. Запослени који ради скраћено радно време има сва права из радног односа као да ради пуно радно време. Према члану 53. став 4. Закона о раду, запосленом који ради на пословима на којима је уведено скраћено радно време, у складу са чланом 52. овог закона, не може да се одреди прековремени рад на тим пословима, ако законом није друкчије одређено. Дежурство у здравственим установама као прековремени рад, уређује се посебним законом (члан 54. Закона о раду). Полазећи од наведеног, ако посебним законом из области здравља није друкчије одређено, запослени у здравственој установи који ради на пословима са повећаним ризиком у складу са чланом 52. Закона о раду и прописима из области безбедности и здравља на раду, с тим што је на поменутим пословима уведено скраћено радно време због повећаног штетног дејства на здравље запосленог, по нашем мишљењу не би могао на тим пословима да ради прековремено.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

У члану 53. став 4. наведеног закона прописано је да запосленом који ради на пословима на којима је уведено скраћено радно време, у складу са чланом 52. овог закона, не може да се одреди прековремени рад на тим пословима ако законом није друкчије одређено. Према члану 2. став 2. Закона о раду, одредбе овог закона примењују се и на запослене у државним органима, органима територијалне аутономије и локалне самоуправе и јавним службама, ако законом није друкчије одређено. Према томе, са становишта примене Закона о раду, запосленима који раде на пословима на којима је уведено скраћено радно време, због повећаног штетног дејства услова рада на здравље не може да се одреди прековремени рад на тим пословима ако посебним законом није друкчије одређено. Како се на запослене у Управи за извршење кривичних санкција и запослене у специјалним затворским болницама у оквиру ове управе примењују посебни прописи којима се, између осталог, уређује прековремени рад (Закон о извршењу кривичних санкција, Закон о платама државних службеника и намештеника) и како је то наведено у захтеву, то се по питању примене ових прописа и евентуалног искључења примене одредбе члана 53. став 4. Закона о раду, захтев доставља на надлежност Министарству правде које, у сарадњи са Министарством државне управе и локалне самоуправе, треба да се изјасни по овом питању.

РАДНО ПРАВО

ДА ЛИ СЕ РАДНО ВРЕМЕ ЗАПОСЛЕНОГ КОЈЕ БИ У ТОКУ ДАНА БИЛО ОРГАНИЗОВАНO ТАКО ДА ЗАПОСЛЕНИ ОБАВЉА ПОСАО У ПЕРИОДУ ОД 7,00-11,00 ЧАСОВА И У ПЕРИОДУ ОД 12,00-16,00 ЧАСОВА, ДОК БИ У ПЕРИОДУ ОД 11,00-12,00 ЧАСОВА ИМАО ПАУЗУ, СМАТРА ДВОКРАТНИМ РАДНИМ ВРЕМЕНОМ И ДА ЛИ БИ НАВЕДЕНИ РАСПОРЕД РАДНОГ ВРЕМЕНА, УТВРЂЕН ОДЛУКОМ ПОСЛОДАВЦА, БИО У СКЛАДУ СА ЗАКОНОМ О РАДУ

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Чл. 55. и 64. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14) Чланом 55. ст. 2–4. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 и 75/14) прописано је да распоред радног времена у оквиру радне недеље утврђује послодавац. Радни дан по правилу траје осам часова. Послодавац код кога се рад обавља у сменама, ноћу или кад природа посла и организација рада то захтева – радну недељу и распоред радног времена може да организује на други начин. Према члану 64. став 1. Закона о раду, запослени који ради најмање шест часова дневно, има право на одмор у току дневног рада у трајању од најмање 30 минута. Одмор у току дневног рада не може да се користи на почетку и на крају радног времена. Време одмора из става 1. овог члана урачунава се у радно време. (члан 64. ст. 4–5. Закона о раду).

Из навода у захтеву произлази да запослени у току радног дана ради осам часова укупно, са паузом од једног часа (после 4 часа непрекидног рада). У вези са питањем да ли се овакав распоред радног времена сматра двократним радним временом, указује се да Закон о раду не дефинише нити посебно уређује двократно радно време. По питању да ли је предложени распоред дневног радног времена у складу са Законом о раду, указано је на то да се из дописа Министарству не може закључити да ли је послодавац у оквиру оваквог распореда радног времена запосленом обезбедио одмор у току дневног рада у трајању од најмање 30 минута, који се урачунава у радно време и који представља законско право запосленог. Такође смо мишљења да послодавац треба да организује рад запосленог тако да запослени ради у континуитету, без прекида у току дневног рада који се не урачунава у радно време запосленог. Међутим, уколико природа посла и организација рада то захтевају, послодавац, изузетно, може да организује радно време запосленог тако да у току дневног рада има прекид који се не урачунава у радно време и у току којег је запослени слободан, под условом да се запосленом обезбеди одмор у току дневног рада у складу са чланом 64. Закона о раду, као и дневни и недељни одмор (чл. 66. и 67. Закона о раду). (Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Сектор за рад, број 011-00-936/2016-02 од 30. 1. 2017)

Право на дечји додатак представља меру социјалне политике и условљено је материјалним условима породице. Милена Антић Јанић, шеф Одсека за послове у области популационе политике и финансијске подршке породици са децом, Министарство за рад

раво на дечји додатак утврђено је Законом о финансијској подршци породици са децом („Сл. гласник Републике Србије”, број 16/02, 115/05 и 107/09).

Поседовање новчаних и других ликвидних средстава Када су питању новчана и друга ликвидна средства, да би испунио услов за остваривање

Поседовање непокретности као услов за остваривање права Што се тиче поседовања непокретности, да би остварио право на дечји додатак, подносилац захтева, односно чланови његове породице не могу поседовати друге непокретности на територији Републике Србије, осим одговарајућег стамбеног простора који одговара потребама појединца, односно породице.

69 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

Ближи услови и начин остваривања овог права прописани су Правилником о ближим условима и начину остваривања права на финансијску подршку породици са децом („Сл. гласник Републике Србије”, бр. 29/02, 80/04, 123/04, 17/06, 107/06, 51/10, 73/10 и 27/11 – УС). Породицу, у смислу овог закона, чине родитељи, односно старатељи, хранитељи, усвојитељи и деца, као и сродници у правој линији, а у побочној до другог степена сродства, под условом да живе у заједничком домаћинству, док заједничко домаћинство подразумева заједницу живљења, привређивања и трошења средстава. Приликом утврђивања материјалног положаја породице цени се: да ли чланови заједничког домаћинства поседују новчана и друга ликвидна средства, које непокретности поседују, као и висина прихода које су остварили у три месеца који претходе подношењу захтева.

права на дечји додатак, подносилац захтева и чланови његове породице не могу поседовати новчана и друга ликвидна средства у вредности већој од износа 30 дечјих додатака по члану породице у моменту подношења захтева. Новчана и друга ликвидна средства обухватају средства остварена продајом непокретности, акције, обвезнице и друге хартије од вредности и сл. Уколико у моменту подношења захтева, подносилац захтева, односно чланови његове породице поседују новчана и друга ликвидна средства у вредности већој од износа 30 дечјих додатака по члану породице, он неће моћи да оствари право на дечји додатак за период који је сразмеран броју месеци који се добија дељењем укупног износа тих средстава са просечном зарадом у Републици, без пореза и доприноса. Просечна месечна зарада по запосленом у Републици, без пореза и доприноса, утврђује се према подацима које објави републички орган надлежан за послове статистике.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Материјални услови за остваривање права на дечји додатак

РАДНО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Под одговарајућим стамбеним простором подразумева се простор у коме чланови породице живе и који не може бити већи од собе по члану домаћинства, увећане за још једну собу. Подносилац захтева и чланови његове породице, поред одговарајућег стамбеног простора, могу поседовати и гаражу и изнајмљени пословни простор (по основу закупа) који не може бити већи од 20 квадратних метара. Подносилац захтева, односно чланови његове породице који остварују доходак од пољопривреде, изузетно могу поседовати, поред напред наведеног, и друге нужне економске зграде у пољопривредном домаћинству и земљишта у површини до два хектара по члану породице. Под нужним економским зградама у пољопривредном домаћинству подразумевају се мањи обори, штале, амбари, надстрешнице. Чињеницу да он и чланови његовог домаћинства поседују односно не поседују непокретност, подносилац захтева доказује једним од следећих доказа: изводом из земљишних књига – власнички лист; уговором о куповини непокретности; решењем Републичке управе јавних прихода; уверењем Републичког геодетског завода; уговором о коришћењу стана и др.

Приходи који су од утицаја на остваривање права Утицај на остваривање права на дечји додатак имају приходи остварени у три месеца који претходе месецу подношења захтева. Приходи који су од утицаја на остваривање права, обухватају све приходе који подлежу опорезивању према закону којим се уређује порез на доходак грађана, као и приходе који су остварени од пензија и инвалиднина, примања по прописима о правима ратних инвалида, сродника који имају законску обавезу издржавања, отпремнина у случају престанка потребе за радом запослених услед технолошких, економских или организационих промена, остварених у години дана пре подношења захтева, накнада по основу социјалних програма, накнада за време незапослености, реализованих

новчаних и других ликвидних средстава у години дана пре подношења захтева и прихода од нерегистроване делатности. Приходи се исказују умањени за порезе и доприносе који се на њих обрачунавају и плаћају. Када се приход утврђује у паушалном износу, за приход се узима основица за обрачунавање доприноса за пензијско и инвалидско осигурање, а приходи који се исказују као годишњи, узимају се у висини просечног месечног износа. У приходе се не урачунавају накнаде трошкова за долазак и одлазак са рада, накнаде трошкова за време проведено на службеним путовањима у земљи и иностранству, отпремнине при одласку у пензију, солидарна помоћ, јубиларне награде, износи исплаћених издржавања за дете и помоћи у случају смрти корисника или чланова његове породице. У приходе породице рачунају се и приходи од пољопривредне делатности са имовине коју је подносилац захтева или члан његове породице стекао или користи на основу уговора или усменог договора, без обзира на то да ли је извршена укњижба или неки други одговарајући правни посао. Приходи по члану домаћинства породице утврђују се на основу следећих доказа, и то за: Приходе који подлежу опорезивању према закону којим се уређује порез на доходак грађана: 1) зараде – потврда послодавца; 2) од пољопривреде и шумарства – уверење организације надлежне за геодетске послове; 3) од самосталне делатности – уверење организације надлежне за јавне приходе за регистровану делатност; 4) од ауторских права – уверење организације надлежне за јавне приходе, односно потврда одговарајућег удружења; 5) од капитала – потврда финансијских и других организација, односно потврда послодавца о исплаћеној добити, дивиденди и сл.; 6) од издавања у закуп непокретности – уверење организације надлежне за јавне приходе, односно потврда исплатиоца; 7) од капиталних добитака – уверење организације надлежне за јавне приходе о оствареном добитку;

заједничког домаћинства на дан подношења захтева.

Цензус за остваривање права

71 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

Право на дечји додатак остварује се ако укупан месечни приход по члану породице, остварен у три месеца који претходе месецу у коме је поднет захтев, не прелази утврђени цензус. Цензус се сваког месеца усклађује са индексом потрошачких цена. Цензус за захтеве поднете у мају 2017. године износи 8.622,13 динара. За самохране родитеље, хранитеље, старатеље и родитеље детета са сметњама у развоју за које је донет акт о разврставању, а које није смештено у стационарну установу, цензус је увећан, односно повољнији је за 20% и износи 10.346,56 динара. Уколико породица остварује и приходе од пољопривреде, цензус је износ од 3% просечног катастарског прихода по једном хектару плодног земљишта у претходној, години и износи (редовни) 2,85 динара, односно (увећани) 3,41 динар. Уколико породица остварује искључиво приходе од пољопривреде (подносилац захтева и чланови његовог домаћинства осигурани су по основу пољопривредне делатности), цензус је износ од 7% просечног катастарског прихода по једном хектару плодног земљишта у претходној години и износи (редовни) 6,64 динара, односно (увећани) 7,97 динара. Подаци о висини катастарског прихода и просечног катастарског прихода по једном хектару плодног земљишта, утврђују се према подацима републичког органа надлежног за геодетске послове.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

8) остали приходи – уверење организације надлежне за јавне приходе, односно потврда исплатиоца. Приходе остварене од: (1) пензија и инвалиднина – потврда организације надлежне за пензијско и инвалидско осигурање; (2) примања по прописима о правима ратних инвалида – потврда надлежног органа о исплаћеној инвалиднини; (3) сродника који имају законску обавезу издржавања – судска пресуда или потврда послодавца; (4) отпремнина у случају престанка потребе за радом запослених услед технолошких, економских или организационих промена остварених у години пре подношења захтева – потврда послодавца; (5) накнада по основу социјалних програма – потврда послодавца, односно исплатиоца; (6) накнада за време незапослености – потврда организације надлежне за запошљавање; (7) реализованих новчаних и других ликвидних средстава у години дана пре подношења захтева – потврда послодавца, односно исплатиоца; (8) нерегистроване делатности – изјава корисника. Приликом утврђивања права на дечји додатак узимају се приходи свих чланова породице који живе у заједничком домаћинству подносиоца захтева, остварени у три месеца који претходе месецу у којем је поднет захтев и упоређују се са важећим цензусима на дан подношења захтева. Укупан месечни приход по члану породице утврђује се тако што се укупан приход породице подели на три месеца и број чланова

Усвојена Одлука о максималном броју запослених за 2017. годину Одлуком се одређује максималан број запослених на неодређено време у систему државних органа, систему јавних служби, систему Аутономне Покрајине Војводине и систему локалне самоуправе за календарску 2017. годину.

РАДНО ПРАВО

Редакција Инг-Про

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

длука о максималном броју запослених на неодређено време у систему државних органа, систему јавних служби, систему Аутономне Покрајине Војводине и систему локалне самоуправе за 2017. годину, објављена је у „Сл. гласнику РС” број 61/2017, a ступила је на снагу 1. 7. 2017. године. Текст Одлуке можете прочитати у оквиру електронског правног издања Инг-Про Прописи.нет. У наставку доносимо саопштење Министарства државне управе и локалне самоуправе: „Влада Републике Србије усвојила је Одлуку о максималном броју запослених на неодређено време у систему државних органа, систему јавних служби, систему Аутономне Покрајине Војводине и систему локалне самоуправе за 2017. годину. У односу на број запослених на неодређено време утврђен Одлуком о максималном броју запослених за календарску 2015. годину (462.674), предлог максималног броја запослених за Одлуку Владе за 2017. годину мањи је за 11.241 и износи 451.433. Смањење ни овога пута није извршено линеарно, а приликом дефинисања инструкције за смањење сагледавани су стандарди и приоритети у оквиру сваког од ресора. Током ове године се по први пут ради на озбиљнијој реорганизацији у систему просвете. До краја ове године предвиђено је смањење од преко 2.700 норми (или пуног радног времена)

у основном и средњем образовању, што ће бити резултат ефикасније расподеле ресурса и боље организације школства. Овај ефекат ће се постићи највише кроз реорганизацију мреже школа, коју Министарство просвете припрема на основу функционалних анализа Светске банке. У овогодишњој Одлуци акценат је стављен на јачање капацитета у одређеним ресорима као што су медицински радници у здравству и инспекцијске службе које имају водећу улогу у борби против сиве економије и увођењу реда у систем кроз контролу примене закона. До краја године у плану је запошљавање 2.500 медицинског особља (лекари и медицинске сестре). Кроз Одлуку се подржава и јачање капацитета у оквиру ресора финансија како би Министарство финансија било у прилици да што боље анализира и контролише трошкове, али и да проналази дугорочне уштеде на другим местима у систему (кроз уређење сопствених прихода, опорезивање све значајнијег сектора професионалних и паметних услуга). Изузетно је важно јачање капацитета Пореске управе Србије, с обзиром на значај ове институције у спречавању сиве економије и повећању наплате јавних прихода. Јачање капацитета предвиђено је и у ресору правде како би се дошло до ефикаснијег и поузданијег правосуђа. За сваку јединицу локалне самоуправе је Законом о начину одређивања максималног броја запослених у јавном сектору дефинисан оптималан број запослених – на основу интерног међусобног упоређивања јединица локалне самоуправе по основу површине, броја насеља, броја становника, броја туриста и броја језика у употреби. Јединице локалне самоуправе које

увећање продуктивности јавне управе, а оно је могуће кроз реорганизацију институција и њихових мрежа, што су сложене структурне мера које нам предстоје током ове и наредне године. Реорганизација треба да успостави систем који је усклађен са потребама грађана и привреде – од услуга на шалтерима, преко знања које се преноси у школама, здравствене и социјалне заштите, па све до бржег и поузданијег правосуђа. Осим квалитетнијих услуга, реорганизација је неопходна како би све што је у претходном периоду урађено, било и одрживо, нарочито у контексту постигнутих буџетских уштеда. У складу са наведеним, током 2017. године очекује се усвајање акционих планова у ресорима просвете, здравства, финансија, социјалне заштите и пољопривреде и заштите животне средине – који садрже мерљиве и достижне активности уз јасне циљеве и рокове за реорганизацију.”

Штампани и електронски часопис „Пословни саветник” представља издање са стручним ауторским текстовима из области пореза, рачуноводства, буџетског рачуноводства, пословних финансија и зарада. Намењен је, пре свега, финансијским и рачуноводственим службама у јавном и приватном сектору, рачуноводственим агенцијама и сл. Од рубрика у часопису издвајамо: ● ЗАРАДЕ, ПЛАТЕ И ДРУГА ЛИЧНА ПРИМАЊА ; ● РАЧУНОВОДСТВО; ● ПОРЕЗИ; ● БУЏЕТСКО РАЧУНОВОДСТВО; ● ОСТАЛО (новине у платном промету; актуелности у спровођењу царинских прописа; тумачења министарстава, друга актуелна питања); ● КАЛЕНДАР ПОРЕСКИХ И ДРУГИХ ОБАВЕЗА; ● ПРЕГЛЕД АКТУЕЛНИХ СТАТИСТИЧКИХ ПОДАТАКА. Штампани часопис „ПОСЛОВНИ САВЕТНИК” месечно излази из штампе на 100 страна. У току године излази 10 бројева и 1 двоброј. Електронска верзија часописа, са комплетном архивом чланака и свим бројевима часописа у пдф формату, налази се на интернет адреси www.poslovnisavetnik.net. Претплатници добијају могућност да писано, путем мејла, добију одговоре на питања у вези с темама које часопис обрађује. Под слоганом „Будимо на вези” часопис је отворен за сва питања, мишљења, конструктивне предлоге, похвале и критике, а читаоци их могу упутити на адресу главног и одговорног уредника: zeljko.albaneze@ ingpro.rs. Такође, претплатници могу и сами предлагати теме које су важне за њихово пословање. За претплату и друге информације пишите нам на: office@ingpro.rs или нас позовите на: 011/2836-820, 2836-821, 2836-822.

73 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

Штампано и електронско издање ИНГ-ПРО „ПОСЛОВНИ САВЕТНИК”

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

имају број запослених испод предвиђеног оптимума, добиле су простор за ново запошљавање, док оне изнад тог броја морају и ове године да смањују број запослених. До краја ове године на локалу је предвиђено укупно нето смањење броја запослених од 2.500. Током досадашњег процеса рационализације пронађени су простори за уштеде, али тако да није нарушен квалитет рада јавне управе и функционалност система. Србија је једна од земаља са најмање запослених у јавној управи у Европи, уколико је посматрамо кроз рацио броја запослених у јавној управи у односу на 100 становника. Након два круга свеобухватне рационализације броја запослених у Србији данас имамо 6.4 запослена у јавној управи на 100 становника, док је просек у ЕУ 8.5. Циљ нам је да јавна управа буде релативно мања, а самим тим јефтинија и ефикаснија, и да тиме подржи привредни раст. То подразумева

КРИВИЧНО ПРАВО

Регулисање проблема дечје порнографије у одредбама Кривичног законика Кривични законик у чл. 185. и 185б регулише материју која се односи на проблем малолетних лица и порнографије, а темељ појачане кривичноправне реакције, и када је реч о малолетним лицима уопште, и у области њихове заштите од порнографије, произлази из међународних правних аката.

Никола Пантелић заменик јавног тужиоца у Трећем основном јавном тужилаштву у Београду

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

ојачана кривичноправна заштита малолетних лица, а посебно деце, темељи се, у социолошком смислу, на њиховом специфичном узрасном добу које узрокује особеност њиховог психофизичког развоја уопште. Због тога се кривична дела учињена против ових лица сматрају нарочито друштвено опасним, а њихове негативне последице далекосежно штетним како по њих саме, тако и по читаво друштво. То посебно долази до изражаја када су у питању кривична дела уперена против полне слободе малолелетних лица, те се њихов сексуални интегритет штити на шири начин у односу на пунолетнике. Наиме, изражена угроженост малолетних лица у овој области последица је чињенице да она нису довољно зрела да схвате смисао и значај сексуалних радњи које се према њима врше. Када је у питању порнографија, општеприхваћено схватање у модерним правним системима је да кривичноправну заштиту у овој области треба пружити само малолетним лицима. Ово је у складу и са преовлађујућим мишљењем да треба редуковати инкриминисање сексуалних понашања која се сматрају неморалним, те проширити сексуалне слободе

пунолетних лица које се заснивају на њиховој слободној вољи. Темељ појачане кривичноправне реакције, како када је реч о малолетним лицима уопште, тако и у области њихове заштите од порнографије, произлази из међународних правних аката. У овом смислу поменућемо и два најзначајнија међународна правна документа из области права деце која, поред осталог, регулишу и питања везана за заштиту деце у погледу сексуалних односа. На првом месту то је Конвенција о правима детета из 1989. године („Сл. лист СФРЈ – Међународни уговори”, бр. 15/90, и „Сл. лист СРЈ – Међународни уговори”, бр. 4/96 и 2/97) као најосновнији међународни правни документ из области дечјих права. Конвенција 34. чланом обавезује државе чланице да предузимањем одговарајућих националних, билатералних и мултилатералних мера, заштите децу од свих облика сексуалног израбљивања и сексуалне злоупотребе. То, поред осталог, подразумева и спречавање навођења или присиљавања детета да учествује у незаконитим сексуалним активностима, као и спречавање експлоататорског коришћења деце у порнографским представама и часописима. Иначе, члан 1. Конвенције дететом сматра свако људско биће које није навршило осамнаест година живота, осим уколико се по закону одређене државе чланице пунолетство не стиче раније.

75 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

детета у циљу задовољавања сексуалних нагона. Ово заправо говори о томе да протокол прави разлику између такозване „тврде” и „меке” порнографије и обавезује државе чланице да инкриминишу оба њена облика. У овом смислу тврда порнографија представља приказивање сваког чина који се може сматрати сексуалним, док мека порнографија представља материјале који нису изражено сексуални, али се користе првенствено у ту сврху (рецимо заводнички прикази деце независно од њихове обнажености, прикази обнажене деце и сл.). Предметима који садрже порнографију уобичајено се сматрају само видео или фотографски материјали. Међутим, увидевши опасност броја различитих медија који могу садржати дечју порнографију, наш законодавац као могуће материјале порнографске садржине наводи, поред већ поменутих, и текстове, аудио записе, као и све друге предмете порнографске садржине. На овај начин избегава се набрајање свих таквих предмета, али и искључује опасност од настанка нових медија који би садржали дечју порнографију, а не би били законом предвиђени. Наравно, под порнографијом Законик подразумева и извођење порнографске представе. На овом месту морамо навести и одредбе члана 112. Кривичног законика („Сл. Гласник РС”, бр. 85/2005, 88/2005 – испр., 107/2005, 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013 и 108/2014) које се односе на разликовање законског појма детета, малолетника и малолетног лица. Тако Законик дететом сматра лице које није навршило четрнаест година живота (чл. 112. ст. 8), малолетником лице које је навршило четрнаест, а није навршило осамнаест година живота (чл. 112. ст. 9), док су малолетна лица сва она која нису навршила осамнаест година живота, дакле и деца и малолетници (чл. 112. ст. 10). Кривични законик у свом члану 185. и 185б регулише материју која се односи на проблем малолетних лица и порнографије. Док члан 185. Законика који носи назив „Приказивање, прибављање и поседовање порнографског материјала и искоришћавање малолетног лица за порнографију”, представља основ регулисања ове области, члан 185б представља његову допуну и носи назив „Искоришћавање рачунарске мреже или комуникације другим техничким средствима за извршење кривичних дела против

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Како би се на међународном плану детаљно регулисале поједине норме садржане у Конвенцији о правима детета, па и претходно поменута одредба члана 34, 25. маја 2000. године усвојен је, уз Конвенцију о правима детета, Факултативни протокол о продаји деце, дечјој проституцији и дечјој порнографији, који је наша земља ратификовала 2000. године („Сл. лист СРЈ – Међународни уговори”, бр. 7/2002 – у даљем тексту: Факултативни протокол из 2000. године). Поред осталог, усвајање протокола било је нужно и с обзиром на све већу доступност дечје порнографије на интернету и другим технологијама, услед чега је морало доћи до међународне реакције која је, у смислу сузбијања ове појаве, подразумевала неопходност још чвршће међународне сарадње између држава, као и универзално инкриминисање производње, дистрибуције, извоза, преноса, увоза, намерног поседовања и рекламирања дечје порнографије. У овом смислу, протокол је 1. чланом обавезао све државе уговорнице да, између осталог, забране дечју порнографију, а члан 3. протокола да, као минимум заштите, у своје кривично законодавство у пуној мери унесу одредбе којима се забрањује производња, дистрибуција, ширење, увоз, извоз, нуђење, продаја дечје порнографије или посредовање у вези са дечјом порнографијом, и то без обзира на то да ли су таква дела извршена у земљи или транснационално, односно на индивидуалној или организованој основи. Како би појаснили шта се све може сматрати дечјом порнографијом, поћи ћемо најпре од термина порнографије који наша кривичноправна теорија, поред осталог, види као експлицитно приказивање сексуалног акта или сексуалног органа, које нема едукативне, научне, уметничке или сличне циљеве. Најзначнија законски одређена дефиниција овог термина, садржана у Факултативном протоколу из 2000. године, под дечјом порнографијом подразумева било какво представљање, било којим средством, детета у стварним или симулираним експлицитним сексуалним активностима или било какво представљање сексуалних делова тела детета, првенствено у сексуалне сврхе (члан 2). Видимо да протокол под термином дечја порнографија појми како представљање детета у сексуалним активностима, тако и представљање делова тела

КРИВИЧНО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

полне слободе према малолетном лицу”. Оба дела садржана су у оквиру главе XVIII Кривичног законика коју чине кривична дела против полне слободе, чији заштитни објект представља полну слободу као право лица на сексуално самоопредељење које подразумева вољни и свестан пристанак појединца на предузимање полне радње. Међутим, због специфичног узрасног доба малолетних лица, а из разлога које смо у уводу нашег текста навели, питање сексуалног самоопредељења малолетних лица регулише се на посебан начин. Став 1. члана 185. Кривичног законика предвиђа да „ће се казнити новчаном казном или казном затвора до шест месеци, онај ко малолетнику прода, прикаже или јавним излагањем или на други начин учини доступним текстове, слике, аудио-визуелне или друге предмете порнографске садржине или му прикаже порнографску представу.” Као што се види, први став овог члана кажњава чињење порнографског материјала или порнографске представе доступним малолетнику. То може учинити свако лице које малолетнику прода, прикаже или јавно изложи порнографски предмет или порнографску представу. Продаја представља омогућавање доступним малолетнику порнографског материјала или представе уз одређену новчану накнаду. Приказивање или јавно излагање односи се на просто омогућавање малолетнику да види порнографију, дакле, како омогућавање увида у интимном простору, тако и излагањем ових предмета јавно, рецимо у одређеном парку, на тргу, билборду и сл. Како је за извршење овог кривичног дела потребан умишљај, а он може бити и евентуалан, то би значило да је лице које јавно изложи одређени порнографски предмет или прикаже порнографску представу, одговорно за ово дело јер самим излагањем пристаје, иако то не жели, да неко од малолетника види ове предмете. Уколико претходно речено децидирано схватимо, то би могло да значи да ово дело чини свако ко на одређеном киоску изложи предмет који садржи порнографски материјал (одређени часопис или омотницу диска и сл.). Извршилац овог дела може бити и лице које на било који други начин учини доступним порнографију малолетнику, рецимо разменом, поклоном и сл. Као што се види, кажњава се свако

чињење доступним порнографије малолетнику, али с обзиром на друштвене околности времена у коме живимо, те имајући у виду да овај став Законика има у виду малолетна лица стара између четрнаест и осамнаест година, чини се да оваква законска решења у неким ситуацијама могу деловати прилично апсурдно. Квалификован облик дела из става 1. постоји када се оно врши према лицу које је млађе од четрнаест година, дакле према детету, а у овом случају предвиђена казна за учиниоца је од шест месеци до три године затвора (чл. 185. ст. 3. КЗ-а). У овом случају умишљај лица које чини кривично дело треба да обухвати и свест о томе да се ради о детету. Тако је у једном случају из наше судске праксе учинилац учинио овај тежи облик чињења доступним детету, односно приказивања порнографског материјала детету „када је у свој стан доводио сестре које су старе дванаест и осам година и приказивао им порнографске видео-касете уз гласно коментарисање еротских сцена” (Пресуда Врховног суда Србије, Кж. 592/05 од 16. 6. 2005. године, и Пресуда Окружног суда у Београду, К. 1241/03 од 4. 11. 2004. год.).

Други став кривичног дела приказивања, прибављања и поседовања порнографског материјала и искоришћавање малолетног лица за порнографију, предвиђа да „ће се казнити затвором од шест месеци до пет година, онај ко искористи малолетника за производњу слика, аудио-визуелних или других предмета порнографске садржине или за порнографску представу.” За разлику од првог става овог члана, ово је тежи облик наведеног кривичног дела јер се у овом случају малолетник користи како би се створио порнографски материјал. Најбољи начин да се сагледа на који начин ово дело може да се изврши, јесте подсећање на појам дечје порнографије садржан у Факултативном протоколу из 2000. године, који смо навели у претходном делу нашег текста. Дакле, овде се дете искоришћава за прављење порнографског материјала, свеједно да ли тај материјал представља такозвану тврду или меку дечју порнографију, односно за учешће у порнографској представи. Као пример овог дела навешћемо и један случај из наше судске праксе у коме је окривљени осуђен

(Пресуда Врховног суда Србије, Кж 453/06 од 1. 6. 2006. године, и Пресуда Окружног суда у Београду, К. 1930/05 од 22. 11. 2005. године).

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Кж.И По3, бр. 21/11 од 7. 12. 2011. године).

Међутим, без обзира на то што ово кривично дело представља огромну опасност по друштво, не значи да код овог кривичног дела суд неће ценити степен кривице, односно узети у обзир олакшавајуће околности које стоје на страни окривљеног приликом одмеравања казне, на шта се у једној жалби поводом првостепене пресуде Вишег суда у Београду позивао тужилац. Поводом овога је Апелациони суд у Београду, између осталог, рекао да „је правилно првостепени суд, као олакшавајуће околности на страни окривљеног, ценио чињеницу да је у питању млад човек, до сада неосуђиван, који је признао извршење кривичног дела и изразио кајање, те обећао да ништа слично неће поновити, те у одсуству отежавајућих околности закључио да има места изрицању условне осуде као мере упозорења, те да се основано може очекивати да ће самим упозорењем, уз претњу казном затвора, на окривљеног довољно утицати да више не врши кривична дела” (Пресуда Апелационог суда у Београду, Кж1 По3, бр. 12/15 од 13. 7. 2015. године, и Пресуда Вишег суда у Београду, К.По3, бр. 23/15 од 20. 4. 2015. године).

Ипак, у судској пракси ово кривично дело изазива низ контроверзи, а у прилог томе говори једна одлука Апелационог суда у Београду којом усваја жалбу јавног тужиоца изјављену поводом пресуде Вишег суда у Београду и предмет враћа на првостепено суђење. Наиме, првостепни суд је у образложењу своје одлуке навео да докази изведени током поступка указују на то да су се у описаним радњама окривљеног стекла сва битна обележја предметног кривичног дела, али да исто представља дело малог значаја у складу са одредбама члана 18.

77 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

Квалификовани облик овог става предвиђен је у трећем ставу овог члана и односи се на ситуацију када се дете, дакле малолетно лице старости до четрнаест година, користи за стварање порнографског материјала или учествовање у порнографској представи, а предвиђена казна за учиниоца је од једне до осам година затвора. Четврти став овог кривичног дела односи се на његов облик којим се најчешће у пракси чини ово кривично дело, а Законик га предвиђа на следећи начин: „Ко прибавља за себе или другог, поседује, продаје, приказује, јавно излаже или електронски или на други начин чини доступним слике, аудио-визуелне или друге предмете порнографске садржине, настале искоришћавањем малолетног лица, казниће се затвором од три месеца до три године.” Овај облик кривичног дела чине пре свега лица која преко рачунара, а путем интернета, прибављају за себе или другог, продају, приказују, јавно излажу или електронски или на други начин чине доступним порнографске садржине настале искоришћавањем малолетног лица, па се ту ради о својеврсном облику високотехнолошког криминала. Како је опште познато да је кажњиво све што има везе са искоришћавањем малолетних лица, а поготову у сексуалне сврхе, неосновано се окривљени за ово кривично дело позивају на правну заблуду приликом своје одбране. Апелациони суд у Београду је, потврђујући одлуку првостепеног суда у једном случају, поводом овога навео „да чињеница да је кажњиво све што има везе са искоришћавањем малолетних лица, не ослобађа окривљеног који се позива на правну заблуду, јер је са свог рачунара приступио легалном сајту са важећом и регистрованом адресом, као и неколико

милиона корисника, и да није био свестан да поседовање дечје порнографије представља кривично дело. Ово поготову с обзиром на то да је окривљени навео да је претпостављао да за овакве слике малолетницима треба одобрење родитеља, те да је постојала могућност да би родитељи који би нешто овако одобрили претрпели одговарајућу санкцију, односно евентуално кривично гоњење”

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

јер је злоупотребом поверења ћерке свог доброг пријатеља, старе четрнаест година, „начинио сто шездесет фотографија порнографске садржине, снимајући завлачење своје руке испод гардеробе оштећене, додирујући је по интимним деловима тела, уз истовремену мастурбацију и размазивање ејакулата по њеном телу, те ширењем ануса оштећене”

КРИВИЧНО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Кривичног законика. Ово стога што се у конкретном случају ради о потпуно незнатним штетним последицама предметног дела, с обзиром на то да је спорни материјал пронађен једино на хард-диску рачунара окривљеног, а не и на ЦД-овима, УСБ меморији или мобилном телефону. У прилог наведеном узето је у обзир да је окривљени прибавио снимке порнографске садржине искоришћавањем малолетних лица, али у малој количини, истичући у својој одбрани да нема интерес за видео-снимке дечје порнографије, већ за порнографски материјал општег карактера, па је првостепени суд закључио да је у описаном случају окривљени поступао имајући неозбиљније мотиве од генералне радозналости. Потврђујући наше мишљење изражено у претходном делу текста, а у вези са нарочитом друштвеном опасношћу од дечје порнографије, те појачаном заштитом деце у кривичном праву, Апелациони суд је у својој одлуци навео „да је нејасно због чега првостепени суд налази да је степен кривице окривљеног у описаној ситуацији низак, с обзиром на то да је заштитни објекат предметног кривичног дела полна слобода малолетних лица која због своје душевне и телесне развијености уживају посебну друштвену заштиту”. (Решење Апелационог суда у Београду, Кж1 По3, 17/16 од 8. 9. 2016. године, и Пресуда Вишег суда у Београду, К. По3, бр. 4/16 од 23. 3. 2016. године).

Став 5. кривичног дела из члана 185. Кривичног законика, предвиђа изрицање мере безбедности одузимање предмета намењених или употребљених за извршење дела из ставова од 1. до 4. овог члана. Ти предмети се односе на све врсте медијума који су коришћени за преношење или складиштење дечјег порнографског материјала. Како би били приказани поједини медијуми који се у овом случају могу одузети, биће наведена и једна одлука Вишег суда у Београду поводом кривичног дела из члана 185. ст. 3, којом су од окривљеног одузети следећи предмети: кућиште деск-топ рачунара, мобилни телефон и сим картица (Пресуда Вишег суда у Београду, К. По3, 39/14 од 26. 10. 2014. год.).

Члан 185б Кривичног законика, поред осталог, предвиђа и „да ће се казном од шест месеци до пет година затвора и новчаном казном, казнити лице које у намери извршења кривичног дела из члана 185. става 2. КЗ-а, користећи рачунарску мрежу или комуникацију другим техничким средствима, договори са малолетником састанак и појави се на договореном месту ради састанка. Тежи облик овог кривичног дела постојаће када се оно изврши према детету и у том случају предвиђена казна за учиниоца је од једне до осам година затвора.

У тексту који следи анализирамо биће кривичног дела напад на службено лице у вршењу службене дужности у свим његовим појавним облицима, уз навођење карактеристичних судских одлука које доприносе правилном разумевању спорних ситуација у пракси.

Драган У. Калаба,

ривично дело напад на службено лице у вршењу службене дужности нумерисано је у чл. 323. Кривичног законика („Сл. гласник РС”, 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 55/14), у Глави XXIX која носи назив „Кривична дела против државних органа”. Најпре треба указати на битан податак да се ово кривично дело у време важења Кривичног закона Републике Србије налазило у групи кривичних дела против јавног реда и мира. Када се има у виду да је заштитни објекат тих кривичних дела јавни ред и мир, као и безбедност грађана, поставља се логично питање да ли је угрожен јавни ред и мир или пак нешто друго, када учинилац нападне службено лице у вршењу службене дужности. Сврставањем кривичног дела из чл. 323. КЗ-a у групу кривичних дела против државних органа исправљена је наведена „теоријска и практична неправда”. Заштитни објекат групе кривичних дела против државних органа јесте правилно и тачно

79 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

заменик Вишег јавног тужиоца у Чачку

функционисање државних органа и њихових овлашћених лица. Кривично дело напад на службено лице у вршењу службене дужности из чл. 323. КЗ-a има своја два основна облика (став 1. и 3), два квалификована облика (став 2. и 4), одредбе о покушају кривичног дела (став 5) и одредбе о факултативном основу за ослобађање од казне (став 6). Први основни облик, предвиђен у чл. 323. ст. 1. КЗ-a, гласи: „Ко нападне или прети да ће напасти службено лице у вршењу службене дужности, казниће се …” Елементи овог основног облика кривичног дела јесу: ● напад на службено лице, ● претња нападом на службено лице, ● службено лице, ● вршење службене дужности. Под нападом се подразумева постојање и предузимање активних радњи учиниоца, усмерених ка телу и физичком интегритету службеног лица. То може бити, што најчешће и јесте, физички контакт учиниоца кривичног дела и службеног лица, а контакт се може остварити и посредним путем, нпр. бацањем камена на службено лице. Другим речима: напад у себи обухвата употребу силе или претње.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Кривично дело напад на службено лице у вршењу службене дужности из чл. 323. КЗ-a у судској пракси

КРИВИЧНО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

За разлику од напада, претња нападом је стављање у изглед од стране учиниоца да ће употребити претњу према службеном лицу. Наравно, таква сила (било да је апсолутна или компулзивна) и претња силом треба да су таквог степена јачине да произведу последице у спољнoм свету, а то је напад на службено лице. Пасивни субјекат кривичног дела је службено лице. У овом делу треба имати у виду примену одредбе чл. 112, ст. 3. и 4. КЗ-a, којом је одређено ко се сматра службеним лицем. То су: ● лице које у државном органу врши службене дужности (чл. 112. ст. 3. т. 1. КЗ-a); ● изабрано, именовано или постављено лице у државном органу, органу локалне самоуправе или лице које стално или повремено врши службене дужности или службене функције у тим органима (чл. 112. ст. 3. т. 2. КЗ-a); ● јавни бележник, извршитељ и арбитар, као и лице у установи, предузећу или другом субјекту којем је поверено вршење јавних овлашћења, које одлучује о правима, обавезама или интересима физичких или правних лица или о јавном интересу (чл. 112. ст. 3. т. 3. КЗ-a); ● лице којем је фактички поверено вршење појединих службених дужности или послова (чл. 112. ст. 3. т. 4. КЗ-a); ● војно лице (чл. 112. ст. 3. т. 5. КЗ-a); ● страним службеним лицем сматра се лице које је члан, функционер или службеник законодавног или извршног органа стране државе, лице које је судија, поротник, функционер или службеник суда стране државе или међународног суда, лице које је члан, функционер или службеник међународне организације и њених органа, као и лице које је арбитар у страној или међународној арбитражи (чл. 112. ст. 4. КЗ-a). Предузете радње учиниоца, усмерене ка службеном лицу, морају трајати док се врши службена дужност, односно док службено лице предузима службене радње на које је законом или другим прописима овлашћено. Када је службено лице завршило службену дужност, а деси се напад на њега или претња нападом, не ради се о овом, већ о другом кривичном делу. Кривично дело из чл. 323. ст. 1. КЗ-a, свршено је када је предузет напад или је упућена претња

нападом на службено лице. Покушај овог кривичног дела постоји јер је исти предвиђен законом (чл. 323. ст. 5. КЗ-a), без обзира на то што распон казне затвора и њена висина за ово кривично дело то не дозвољава. Кривично дело се може извршити само умишљајем, што подразумева постојање свести да се напада или прети нападом на службено лице док врши службену дужност. Овакав субјективни однос учиниоца подразумева да он својом радњом спречава службено лице у вршењу службене дужности, јер би се тада радило о другом кривичном делу, а то је кривично дело спречавање службеног лица у вршењу службене радње из чл. 322. КЗ-a. Први квалификовани облик предвиђен је у чл. 323. ст. 2. КЗ-a и гласи: „Ако је при извршењу дела из ст. 1. овог члана службеном лицу нанета лака телесна повреда или је прећено употребом оружја, казниће се …” У овом случају долази до физичког контакта учиниоца (директно или индиректно) и службеног лица, након чега се нанесе службеном лицу лака телесна повреда. Приликом насталих лаких телесних повреда треба имати у виду да законодавац не одређује врсту лаких телесних повреда, па у таквим ситуацијама постоји ово кривично дело без обзира на то да ли је службено лице задобило обичне лаке телесне повреде или опасне лаке телесне повреде, онако како је то предвиђено за кривично дело лака телесна повреда из чл. 122. ст. 1. или ст. 2. КЗ-a. Кривично дело из чл. 323. ст. 2. КЗ-a има, поред наношења лаких телесних повреда службеном лицу, још једну алтернативну радњу извршења, а то је претња службеном лицу употребом оружја. Таква радња извршења у себи обухвата стављање у изглед да ће се према службеном лицу употребити оружје, а том приликом не долази до наношења лаких телесних повреда. Ако је учинилац најпре претио употребом оружја према службеном лицу, нпр. пиштољем, а потом га пиштољем удари по глави и нанесе му лаке телесне повреде, тада се учинилац оглашава кривим због кривичног дела из чл. 323. ст. 2. КЗ-a, уз опис „да је употребом оружја и задавањем ударца у предео главе службеном лицу нанео лаке телесне повреде”, а не „и да је претио употребом оружја”.

81 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

са кривичним делом спречавање службеног лица у вршењу службене дужности из чл. 322. ст. 3. КЗ-а, у коме је такође предвиђено: „Ко дело из ст. 1. и 2. овог члана учини према службеном лицу у вршењу послова јавне или државне безбедности или дужности чувања јавног реда и мира, спречавања или откривања кривичних дела, хватања учиниоца кривичног дела или чувања лица лишеног слободе.” У овом случају запажа се и поставља питање зашто у чл. 322. ст. 3. КЗ-а законодавац није употребио речи као у чл. 323. ст. 3. КЗ-а („у вршењу послова јавне или државне безбедности”), па се речи из чл. 322. ст. 3. КЗ-а („или дужности чувања јавног реда и мира, спречавања или откривања кривичног дела, хватања учиниоца кривичног дела или чувања лица лишеног слободе”) појављују као вишак јер су наведени послови обухваћени пословима јавне безбедности, сходно претходно цитираном законском пропису. Други квалификовани облик кривичног дела предвиђен је у чл. 323. ст. 4. КЗ-а и гласи: „Ако приликом извршења дела из ст. 1. и 3. овог члана, учинилац службеном лицу нанесе тешку телесну повреду, казниће се …” Овај облик кривичног дела је опредељен насталом тежом последицом у виду тешке телесне повреде. Како у овом члану законодавац опредељује врсту настале тешке телесне повреде, у погледу тешке телесне повреде важе сви елементи кривичног дела тешка телесна повреда из чл. 121. КЗ-а. У чл. 323. ст. 5. КЗ-а предвиђено је: „За покушај дела из ст. 1. овог члана казниће се …” У овом делу важи правило предвиђено у чл. 30. КЗ-а, у последњем делу реченице који гласи: „А за покушај другог кривичног дела само кад закон изричито прописује кажњавање за покушај”. Другим речима: иако је за кривично дело из чл. 323. ст. 1. КЗ-а предвиђена казна затвора до три године, значај заштићеног објекта очигледно опредељује постојање покушаја за ово кривично дело. У чл. 323. ст. 6. КЗ-а предвиђено је: „Учинилац дела из ст. од 1. до 3. овог члана, који је био изазван незаконитим или грубим поступањем службеног лица, може се ослободити од казне.” У овом делу се директно примењује одредба чл. 58. ст. 1. КЗ-а, која гласи: „Суд може

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

С друге стране, имајући у виду садржину чл. 122. ст. 1. и 2. КЗ-a (кривично дело лака телесна повреда), лака телесна повреда службеном лицу може се нанети оружјем, опасним оруђем или другим средством подобним да тело тешко повреди или здравље тешко наруши, а када је у питању претња према службеном лицу опасним оруђем или другим средством којим се може нанети тешка телесна повреда или наступи тешко нарушење здравља, не ради се о извршењу кривичног дела из чл. 323. ст. 2. КЗ-a, већ о извршењу кривичног дела из чл. 323. ст. 1. КЗ-a. Други основни облик кривичног дела напад на службено лице у вршењу службене дужности предвиђен је у чл. 323. ст. 3. КЗ-a и гласи: „Ако је дело из става 1. и 2. овог члана учињено према службеном лицу у вршењу послова јавне и државне безбедности, казниће се …” Овај облик кривичног дела условљен је статусом службеног лица које врши службене дужности, па због тога има посебан значај. То значи да учинилац предузима радње напада или претње нападом према службеном лицу са посебним својствима или му наноси лаку телесну повреду, или му прети употребом оружја. Послови јавне безбедности су одређени у Закону о полицији, па је тако у чл. 30, између осталог, предвиђено да су полицијски послови: ● превенција криминала и унапређење безбедности у заједници; ● безбедносна заштита живота, права и слобода грађана, заштита имовине, као и подршка владавини права; ● откривање и расветљавање кривичног дела, прекршаја и преступа; ● откривање и хапшење учиниоца кривичног дела и прекршаја и других лица за којима се трага и привођење надлежним органима, обе збеђивање доказа, њихова анализа, криминалистичко форензичко вештачење употребом савремених форензичких метода и евиденција; ● одржавање јавног реда, спречавање насиља итд. У чл. 31. истог закона предвиђено је да полиција обавља полицијске послове са циљем и на начин да сваком обезбеди једнаку заштиту безбедности, права и слобода, примењујући закон и уставно начело владавине права. Када је реч о статусу службеног лица у смислу чл. 323. ст. 3. КЗ-а, интересантно је поређење

КРИВИЧНО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

ослободити од казне учиниоца кривичног дела само када то закон изричито предвиђа.” У примени чл. 323. ст. 6. КЗ-а подразумева се да службено лице законито примењује одређену службену радњу, али је његово поступање при извршењу такве радње незаконито и грубо. На пример, службено лице претреса стан осумњиченог, што представља закониту радњу, али том приликом непотребно оштећује и разбацује ствари по стану, или приликом извршења службене радње грубо поступа тако што странку вређа, бахато и безобразно се понаша. Кривично дело напад на службено лице у вршењу службене дужности из чл. 323. КЗ-а, свакако спада у групу „осетљивих” кривичних дела, па је нужна анализа и приказивање садржине карактеристичних судских одлука у вези са овим кривичним делом, што је и учињено по следећем редоследу: I Кривично дело напад на службено лице у вршењу службене дужности из чл. 323. ст. 1. КЗ-а – службена радња, службено лице, напад или претња нападом; II Кривично дело напад на службено лице у вршењу службене дужности из чл. 323. ст. 2. КЗ-а; III Кривично дело напад на службено лице у вршењу службене дужности из чл. 323. ст. 3. КЗ-а; IV Однос кривичног дела напад на службено лице у вршењу службене дужности из чл. 323. КЗ-а и кривичног дела спречавање службеног лица у вршењу службене радње из чл. 322. КЗ-а; V Кривично дело напад на службено лице у вршењу службене дужности из чл. 323. КЗ-а и институти општег дела КЗ-а; VI Кривично дело напад на службено лице у вршењу службене дужности из чл. 323. и примена кривично-процесног права.

I Кривично дело напад на службено лице у вршењу службене дужности из чл. 323. ст. 1. КЗ-а – службена радња, службено лице, напад или претња нападом Случај #1. Неосновани су наводи у жалби бранилаца оптужених изјављенoj против пресуде првостепеног суда којом су окривљени оглашени кривим због кривичног дела напад на службено лице у

вршењу службене дужности у саизвршилаштву, из чл. 323. ст. 3. у вези са ст. 1. и 2. и чл. 33. КЗ-а, када су истакли да се гурање не може сматрати радњом извршења поменутог кривичног дела стога што се има у виду да је радња наведеног кривичног дела у ствари напад на службено лице или претња нападом, а под нападом треба разумети све облике употребе силе у односу на телесни интегритет службеног лица које за последицу има лаку телесну повреду и представља тежи облик овог кривичног дела, а нападом се може сматрати гурање, вучење за руку односно одело, избацивање из неке просторије и слично. Претња нападом је стављање у изглед службеном лицу да ће се напасти на његов телесни интегритет, што се може учинити вербално, конклудентном радњом или на неки други начин, а основно је да је претња озбиљна и остварљива. (Пресуда Вишег суда у Чачку, К 69/13 од 10. 3. 2014, и Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 825/14 од 26. 2. 2014)

Случај #2. За постојање кривичног дела напад на службено лице у вршењу службене дужности није неопходно да је код службеног лица настала повреда, тако да је кривично дело свршено чим је предузет напад или упућена претња да ће се напасти службено лице у вршењу послова јавне или државне безбедности. Из образложења: Апелациони суд налази да је жалба неоснована имајући у виду да је у првостепеном поступку утврђено да је окривљени извршио напад на службено лице у вршењу послова јавне безбедности тако што је оштећеног полицијског службеника најпре гурао обема рукама у пределу груди, а потом покушао да га уједе за руку у тренутку када је оштећени покушавао да га веже, а такође је и дрвеном мотком замахивао у правцу оштећеног предузимајући ове радње за време док су оштећени вршили послове јавне безбедности, тј. за време док су савладавали отпор лица које је требало лишити слободе. (Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 1576/14 од 23. 10. 2014)

Случај #3. Под нападом у смислу кривичног дела напад на службено лице у вршењу службене дужности, подразумевају се радње које су физички и

(Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 1498/16 од 24. 11. 2016)

Случај #4. Након што је претресом од оптуженог одузета кесица са опојном дрогом од стране полицијских службеника, службеним возилом је пребачен до зграде полиције ради претресања, обављања информативног разговора и прегледа возила, при чему је оптужени у току вожње налегао телом на возача – полицијског службеника покушавајући да му отме кесицу са опојном дрогом, чиме је извршио кривично дело напад на службено лице у вршењу службене дужности из чл. 323. ст. 1. КЗ-а. (Пресуда Врховног суда Србије, Кж 1027/06 од 27. 11. 2006)

(Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 4427/10 од 7. 9. 2010)

Случај #6. Елеменат кривичног дела напад на службено лице у вршењу службене дужности из чл. 323. ст. 1. КЗ-а, јесте предузимање радње окривљеног „у вршењу службене дужности”, па та радња мора бити несумњиво утврђена.

(Пресуда Основног суда у Ужицу, К 425/10 од 20. 9. 2010, и Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 459/11 од 3. 3. 2011)

Случај #8. Неосновани су жалбени наводи Јавног тужиоца јер је првостепени суд правилно ценио све изведене доказе, а посебно исказе оштећених који су се на главном претресу изјаснили да критичном приликом нису имали униформе на којима би биле ознаке које би говориле ко су и шта су, те на основу одеће коју су имали окривљени нису могли да закључе да се ради о службеним лицима, нити су се критичном приликом они легитимисали. Из тога произлази да је правилан закључак првостепеног суда да окривљени критичном приликом нису били свесни да врше напад на службено лице у вршењу службене дужности, те су ослобођени оптужбе да су извршили кривично дело из чл. 323. ст. 2. у вези са ст. 1. и чл. 33. КЗ-а. (Пресуда Основног суда у Ужицу, К 1620/10 од 17. 3. 2011, и Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 1727/11 од 20. 6. 2011)

Случај #9. Под службеним лицем које обавља дужности чувања јавног реда и мира, треба подразумевати и стражара у казнено-поправном дому. (Пресуда Првог општинског суда у Београду, К 1842/88 од 26. 9. 1990, и Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 497/91 од 28. 5. 1991)

Случај #10. Напад на службено лице може се извршити и спрејом са сузавцем.

(Пресуда Општинског суда у Чачку, К 740/07 од 3. 3. 2008, и Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 514/08 од 24. 9. 2008)

(Пресуда Четвртог општинског суда у Београду, К 1159/91 од 16. 12. 1991, и Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 237/92 од 25. 2. 1992)

Случај #7. У жалби браниоца окривљеног, изјављеној против пресуде првостепеног суда којом је окривљени оглашен кривим због кривичног дела напад на службено лице у вршењу службене дужности из чл. 323. ст. 3. у вези са ст. 2. и 1. КЗ-а, неосновано се истиче да оштећено лице није пасивни субјекат овог кривичног дела. Наиме, правилно је првостепени суд означио правну квалификацију кривичног дела јер

Случај #11. Контролор паркирања има својство службеног лица у смислу одредбе чл. 112. ст. 3. т. 4. КЗ-а, па нападом на њега учинилац чини кривично дело напад на службено лице у вршењу службене дужности из чл. 323. ст. 2. у вези са т. 1. КЗ-а. (Пресуда Првог основног суда у Београду, К 3299/10 од 20. 12. 2010, и Пресуда Апелационог суда у Београду, Кж 4353/10 од 22. 2. 2011)

83 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

Случај #5. Како је у конкретном случају дошло до интервенције државног органа, очигледно је да је претња схваћена озбиљно, те чињеница да је претња учињена вербално није од утицаја на постојање кривичног дела.

је оштећени радник физичко-техничког обезбеђења у здравственој установи, дакле службено лице које врши службене дужности, сходно чл. 112. ст. 3. КЗ-а. www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

непосредно управљене на тело пасивног субјекта, односно службеног лица, којима се угрожава његов телесни интегритет, уз нужан услов да то буде учињено у време вршења службене дужности, а тежи облик дела ће постојати ако се те службене дужности састоје у вршењу послова јавне или државне безбедности.

Случај #12. Постоји кривично дело напад на службено лице у вршењу службене дужности ако окривљени, свестан предузетих радњи и њихових могућих последица, нападне радника електродистрибуције у току обављања редовних послова и нанесе му лаке телесне повреде, јер су остварена како објективна, тако и субјективна обележја овог кривичног дела.

КРИВИЧНО ПРАВО

(Пресуда Вишег суда у Ужицу, Кж 273/14 од 30. 7. 2014)

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Случај #13. Радници ЈП „Електродистрибуција Србије” јесу службена лица у смислу чл. 112 т. 4. КЗ-а, па напад на та лица представља кривично дело напада на службено лице у вршењу службене дужности. (Решење Апелационог суда у Београду, Кж 895/13 од 19. 3. 2013)

II Кривично дело напад на службено лице у вршењу службене дужности из чл. 323. ст. 2. КЗ-а Случај #1. Повреда службеном лицу може бити нанета и када при интервенцији службено лице оптуженог позове да пође са њим и притом га држи, па оптужени приликом отргнућа од службеног лица одгурне поменуто лице које при паду задобије повреде. (Пресуда Окружног суда у Београду, К 467/91 од 12. 4. 1992, и Пресуда Врховног суда Србије, Кж 428/92 од 2. 6. 1992)

Случај #2. Када су припадници полиције наредили оптуженом који је преносио хероин да изађе из кола, услед чеге је он покренуо возило и прегазио ногу оштећеном припаднику полиције наносећи му лаку телесну повреду, ради се о кривичном делу напад на службено лице у вршењу службене дужности из чл. 323. ст. 2. КЗ-а. (Пресуда Окружног суда у Београду, К 1257/05 од 7. 11. 2005, и Пресуда Врховног суда Србије, Кж 518/06 од 11. 5. 2006)

Случај #3. Тежи облик кривичног дела напад на службено лице у вршењу службене дужности постоји када употреба силе према оштећеном доведе до наступања лаке телесне повреде.

Из образложења: Под нападом треба разумети све облике употребе силе у односу на телесни интегритет службеног лица, који када за последицу има лаку телесну повреду, представља тежи облик овог кривичног дела, а нападом се може сматрати гурање, вучење за руку, одело, изгуривање из просторије и друго. (Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 825/14 од 26. 2. 2015)

III Кривично дело напад на службено лице у вршењу службене дужности из чл. 323. ст. 3. КЗ-а Случај #1. Када окривљени на стадиону нападне милиционера, као службено лице приликом вршења послова чувања јавног реда, тако што га песницом удари по лицу, он чини кривично дело напад на службено лице у вршењу службене дужности из чл. 323. ст. 3. КЗ-а. (Пресуда Другог општинског суда у Београду, 24/90 од 18. 5. 1992, и Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 1469/92 од 11. 8. 1992)

Случај #2. Униформисано лице које је на позив дошло у ресторан са циљем да се утиша музика која је била прегласна, обављало је послове одржавања јавног реда и мира, односно послове јавне безбедности, па напад на њега представља извршење кривичног дела напад на службено лице у вршењу службене дужности из чл. 323. ст. 3. у вези са ст. 1, 2. и З. (Пресуда Вишег суда у Чачку, К 69/13 од 10. 3. 2014, и Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 825/14 од 26. 2. 2015)

Случај #3. Када је окривљени најпре вређао службено лице на пословима јавне безбедности, а затим претио да ће га ударити по глави, да би на крају подигао руку у којој је држао нож усмерен ка телу оштећеног, при чему му је присутни сведок пришао и отео нож, тада се ради о извршењу кривичног дела напад на службено лице у вршењу службене дужности у покушају, из чл. 323. ст. 3. у вези са ст. 1. и 4. и чл. 30. КЗ-а. (Пресуда Општинског суда у Кањижи, К 259/06 од 8. 6. 2007, и Пресуда Окружног суда у Суботици, Кж 519/07 од 31. 1. 2008)

(Пресуда Другог општинског суда у Београду, К 24/90, и Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 1460/92)

(Пресуда Основног суда у Чачку, К 455/12 од 20. 12. 2013, и Пресуда Вишег суда у Чачку, Кж 77/14 од 5. 4. 2014)

Случај #5. Под пословима јавне безбедности, у смислу кривичног дела напад на службено лице у вршењу службене дужности, треба подразумевати и проналажење и хватање учиниоца кривичног дела које је регулисано Законом о полицији, па ће постојати квалификовани облик овог кривичног дела уколико је напад учињен при обављању ових службених дужности.

Случај #2. Изрека пресуде је нејасна уколико је радња извршења кривичног дела у чињеничном опису опредељена као напад на службено лице у вршењу послова јавне безбедности, у смислу инкриминације из чл. 323. КЗ-а, а опис предузетих радњи од стране окривљених упућује на радњу спречавања службеног лица у вршењу службене радње, у смислу инкриминације из чл. 322. КЗ-а.

(Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Кж. 1498/16 од 24. 11. 2016)

(Пресуда Основног суда у Нишу, К 156/10 од 22. 3. 2010, и Решење Апелационог суда у Нишу, Кж 3382/10 од 13. 5. 2011)

IV Однос кривичног дела напад на службено лице у вршењу службене дужности из чл. 323. КЗ-а и кривичног дела спречавање службеног лица у вршењу службене радње из чл. 322. КЗ-а

V Кривично дело напад на службено лице у вршењу службене дужности из чл. 323. КЗ-а и институти општег дела КЗ-а

Случај #1. Неоснована је жалба браниоца окривљеног, изјављена против пресуде првостепеног суда којом је окривљени оглашен кривим због кривичног дела напад на службено лице у вршењу службене дужности из чл. 323. ст. 3. у вези са ст. 1. и 2. КЗ-а. Наводи жалбе су неосновани јер напад на службено лице при извршењу службене дужности не мора увек бити усмерен на спречавање службене радње, већ може бити мотивисан другим побудама. У конкретном случају, када се има у виду да су врата на просторији у којој су се налазили окривљени и оштећена била отворена и да оптуженом нису стављене „лисице”, произлази да је окривљени могао да напусти просторију и без напада на оштећену – полицајца, тако да напад на њу није био усмерен да би је спречио у обављању службене радње. Такође, имајући у виду одредбу чл. 2. и 10. Закона о полицији, правилна је одлука првостепеног суда по којој је окривљени оглашен кривим

Случај #1. Када је првостепеном пресудом окривљени оглашен кривим због кривичног дела ометање овлашћеног службеног лица у обављању послова одржавања јавног реда и мира из чл. 23. ст. 2. Закона о јавном реду и миру, има места примени чл. 5. ст. 2. КЗ-а – примена блажег закона – од стране другостепеног суда који је својом пресудом преиначио првостепену пресуду у погледу правне квалификације, тако да се радње описане у првостепеној пресуди квалификују као кривично дело напад на службено лице у вршењу службене дужности из чл. 323. ст. 3. у вези са ст. 2. КЗ-а, а имајући у виду запрећене казне за једно и друго кривично дело. (Пресуда Општинског суда у Чачку, К 241/05 од 27. 3. 2006, и Пресуда Окружног суда у Чачку, Кж 271/06 од 18. 10. 2006)

Случај #2. Када је пресудом првостепеног суда, којом је окривљени оглашен кривим због кривичног дела из чл. 323. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а, оптуженом изречена казна затвора, а није урачунато

85 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

због наведеног кривичног дела, при чему је приликом тог напада службеном лицу нанета лака телесна повреда, па се не може радити о извршењу кривичног дела спречавање службеног лица у вршењу службене радње из чл. 322. ст. 2. у вези са ст. 1. КЗ-а.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Случај #4. Када окривљени на стадиону нападне милиционера, као службено лице приликом вршења послова чувања јавног реда, тако што га песницом удари по лицу, он чини кривично дело из чл. 214. ст. 1. КЗ-а РС.

време лишења слободе, учињена је повреда закона из чл. 63. КЗ-а и има места преиначењу пресуде првостепеног суда од стране другостепеног суда.

КРИВИЧНО ПРАВО

(Пресуда Општинског суда у Гучи, К 140/07 од 31. 3. 2008, и Пресуда Окружног суда у Чачку, Кж 406/08 од 10. 9. 2008)

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Случај #3. Дело напада на службено лице у вршењу службене дужности, које би по закону који је важио у време извршења кривичног дела било квалификовано по чл. 24. ст. 2. Закона о јавном реду и миру, применом новог Кривичног законика, као блажег закона, треба квалификовати по чл. 323. ст. 3. КЗ-а. (Пресуда Врховног суда Србије, Кж 658/05 од 24. 1. 2006)

Случај #4. Поврат указује не само на повишени степен кривице, већ и на нарочито изражен степен опасности одређеног лица, као и да код тог лица постоје посебне склоности ка вршењу кривичних дела, па зато и представља отежавајућу околност приликом одмеравања казне због кривичног дела напад на службено лице у вршењу службене дужности из чл. 323. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а. (Пресуда Општинског суда у Нишу, К 1612/07, и Пресуда Окружног суда у Нишу, Кж 2315/08)

Случај #5. Окривљеном који је извршио продужено кривично дело напад на службено лице у вршењу службене дужности, не може се као олакшавајућа околност ценити чињеница да се оштећена скоро свакодневно телефонским путем распитивала код управника затвора за његово здравствено стање. (Пресуда Општинског суда у Лајковцу, К 64/07 од 28. 5. 2007, и Пресуда Окружног суда у Ваљеву, Кж 507/07 од 30. 10. 2007)

Случај #6. Више кривичних дела напад на службено лице у вршењу службене дужности, извршених у односу на три различита лица, од којих су два повређена, не могу чинити продужено кривично дело с обзиром на то да се ради о кривичним делима која су управљена против личности. (Пресуда Општинског суда у Нишу, К 1403/06, и Пресуда Окружног суда у Нишу, Кж 1871/09)

VI Кривично дело напад на службено лице у вршењу службене дужности из чл. 323. и примена кривичнопроцесног права Случај #1. Ако чињенични опис у оптужби Јавног тужиоца не садржи све објективне елементе кривичног дела које се оптуженом ставља на терет, суд ће донети пресуду из чл. 355. т. 1. ЗКП-а. (Пресуда Основног суда у Врању, К 3548/10 од 29. 12. 2010, и Пресуда Апелационог суда у Нишу, Кж 1352/11 од 9. 4. 2012)

Случај #2. Када на основу непромењеног чињеничног описа кривичног дела из оптужног акта којим је окривљеном било стављено на терет извршење једног кривичног дела напад на службено лице у вршењу службене дужности из чл. 323. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а, а с обзиром на то да је дело извршио према два оштећена лица, суд окривљеног огласи кривим за два кривична дела из чл. 323. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а, тиме није изменио објективни идентитет оптужнице, па није прекорачио оптужбу. (Пресуда Општинског суда у Пироту, К 30/07, и Пресуда Окружног суда у Нишу, Кж 1324/08)

Случај #3. Неразумљива је изрека пресуде ако је окривљени оглашен кривим за кривично дело напад на службено лице у вршењу службене дужности зато што је „силом спречио службено лице при вршењу службене радње коју је предузео у оквиру својих овлашћења”, јер су ово елементи другог кривичног дела – спречавање службеног лица у вршењу службене радње, а не кривичног дела напад на службено лице у вршењу службене дужности. (Решење Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 1034/15 од 1. 10. 2015)

Случај #4. Пресудом првостепеног суда окривљени (тројица) су оглашени кривим да су извршили по једно кривично дело напад на службено лице у вршењу службене дужности из чл. 323. ст. 3. у вези са ст. 1. и 2. КЗ-а и осуђени су на казне затвора.

главног претреса извршио измену оптужног акта тако што је у изреку унето да су оптужени извршили кривично дело као саизвршиоци, а уз то, такође по налажењу овог суда, није извршено прекорачење оптужбе с обзиром на то да је у оптужном акту јасно разграничена радња извршења сваког од оптужених. (Пресуда Вишег суда у Чачку, К 69/13 од 10. 3. 2014, и Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 825/14 од 26. 2. 2015)

Прекршај вређања службеног лица у вршењу службене дужности

Владимир Живанкић, судија Прекршајног суда у Кикинди

во прекршајно дело је Законом о јавном реду и миру („Сл. гласник РС”, број 6/16) описано на следећи начин: „Ко увреди службено лице надлежних органа из члана 2. овог закона у вршењу службене дужности, казниће се…” По члану 3. став 1. тачка 8. Закона, увреда (вређање) је вршење радњи којима се омаловажава личност другог лица. У случају који разматрамо, вређање је усмерено на службено лице надлежног органа. Надлежни орган за одржавање јавног реда и мира је, по члану 2. Закона, и Министарство унутрашњих послова, а службена лица овог органа

(службена лица Министарства унутрашњих послова) заштићена су у обављању законом утврђених послова у складу са одредбама овог закона (Закона о јавном реду и миру). Значи да се Законом о јавном реду и миру (у нашем случају нормом из члана 22) штите и службена лица МУП-а када обављају законом утврђене послове. Закон који утврђује послове полицијских службеника јесте Закон о полицији. Дакле, говоримо о полицијском службенику као службеном лицу које, по члану 10. став 2. Закона о полицији („Сл. гласник РС”, број 6/16), јесте запослени у Министарству унутрашњих послова које обавља полицијске послове у статусу овлашћеног службеног лица и примењује полицијска овлашћења (овлашћено службено лице – ОСЛ). Дакле, три битна одређења до сада су: 1) полицијски послови; 2) статус ОСЛ и 3) примена полицијских овлашћења.

87 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

Циљ овог текста је да одговори на питање да ли се прекршајно дело вређања службеног лица Министарства унутрашњих послова у вршењу службене дужности из члана 22. Закона о јавном реду и миру, може извршити и на месту које се по закону не сматра јавним местом.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Делимичним усвајањем жалбе бранилаца преиначена је првостепена пресуда у погледу правне квалификације тако што су оптужени оглашени кривим да су извршили кривично дело напад на службено лице у вршењу службене дужности у саизвршилаштву, из чл. 323. ст. 3. у вези са ст. 1. и 2. и чл. 33. КЗ-а. По налажењу Апелационог суда, оптужени су у конкретном случају поступали као саизвршиоци, па је другостепени суд након одржаног

КРИВИЧНО ПРАВО LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

1) По члану 30. став 1. претходно поменутог закона, полицијски послови су део унутрашњих послова које обавља полиција применом полицијских мера и радњи и полицијских овлашћења. Полицијске мере и радње су одређене у члану 47. као: 1) заштита оштећених кривичним делом и других лица; 2) заштита података о идентитету; 3) полицијско опажање, опсервирање; 4) посебне мере за обезбеђивање јавног реда; 5) снимање на јавним местима; 6) полицијска помоћ у извршењима и поступцима вансудског намирења; 7) полиграфско испитивање; 8) пријем пријава о учињеном кривичном делу и прекршају; 9) трагање за лицима и предметима; 10) мере циљане потраге; 11) мере за отклањање непосредне опасности; 12) криминалистичко-форензичка регистрација, узимање других узорака и криминалистичко-форензичка вештачења и анализе; 13) јавно расписивање награде. Полицијска овлашћења су одређена у члану 64. као: 1) упозорење и наређење; 2) провера и утврђивање идентитета лица и идентификација предмета; 3) позивање; 4) довођење; 5) задржавање лица и привремено ограничење слободе кретања; 6) прикупљање обавештења; 7) привремено одузимање предмета; 8) преглед простора, објеката, документације и контрадиверзиони преглед; 9) заустављање и прегледање лица, предмета и саобраћајних средстава; 10) обезбеђење и преглед места догађаја; 11) употреба туђег саобраћајног средства и средства везе; 12) утврђивање присуства алкохола и/или психоактивних супстанци; 13) вршење безбедносних провера; 14) пријем нађених ствари; 15) употреба средстава принуде и 16) друга овлашћења предвиђена законом. 2) Полицијски службеници у статусу овлашћених службених лица најмање морају имати завршену полицијску обуку основног нивоа (члан 10. став 3. Закона о полицији). 3) Поменутим чланом 64. такође је одређено да полицијски службеници у статусу овлашћених службених лица у обављању полицијских послова примењују полицијска овлашћења утврђена Законом о полицији и другим законом. Према наведеном нема нејасноћа ко је унутар поменутог Министарства овлашћено службено лице, а које овлашћено службено лице је и заштићено Законом о јавном реду и миру у обављању послова одржавања јавног реда и мира.

Претходно је речено да прекршај који разматрамо, чини онај ко увреди службено лице надлежних органа у вршењу службене дужности. Друго кључно питање јесте појам службене дужности који у Закону о прекршајима није изричито одређен, али јесте битан јер је обележје поменутог прекршајног дела јер вређање службеног лица мора бити учињено док то лице врши службену дужност. Закон о полицији у члану 2. појашњава појам унутрашњих послова – унутрашњи послови су законом утврђени послови државне управе које обавља Министарство, а чијим обављањем се остварује и унапређује безбедност грађана и имовине, пружа подршка владавини права и обезбеђује остваривање Уставом и законом утврђених људских и мањинских права и слобода, као и други, са њима повезани послови из утврђеног делокруга и надлежности Министарства. У члану 3. Закон одређује да је полиција централна организациона јединица Министарства која у обављању унутрашњих, односно полицијских послова, штити и унапређује безбедност грађана и имовине, поштујући Уставом зајемчена људска и мањинска права и слободе и друге заштићене вредности у демократском друштву, уз могућност на Уставу и закону засноване употребе средстава принуде. Ово значи да је службена дужност обављање полицијских послова из члана 47. и 64. Закона о полицији, што и следи из одредби члана 42. Закона о полицији (полицијски службеници у статусу овлашћених службених лица дужни су да обављају полицијске послове и примењују полицијска овлашћења и ван радног времена). Ове послове, по члану 39. поменутог закона, овлашћено службено лице обавља носећи униформу са ознакама и припадајућом опремом, с тим да полицијски службеник у статусу овлашћеног службеног лица полицијске послове може обављати и у грађанском оделу, што је од значаја код предметног прекршајног дела због односа учиниоца дела према лицу које вређа – да ли је знао/могао знати/био дужан да зна да се ради о овлашћеном службеном лицу. Прекршај из члана 22. Закона о јавном реду и миру не може се посматрати ни разумети независно од сврхе самог Закона о јавном реду и миру. Члан 1. Закона о јавном реду и миру прописује предмет уређења, тако да се овим законом

Закључак је да се прекршајно дело вређање службеног лица Министарства унутрашњих послова у вршењу службене дужности из члана 22. у вези са чланом 2. Закона о јавном реду и миру, може извршити и на месту које се, по Закону о јавном реду и миру, не сматра јавним местом.

89 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

надлежни орган за одржавање јавног реда и мира) у вршењу службене дужности. Прекршај против јавног реда и мира јесте и противправно дело којим се на јавном месту вређају службена лица или се на други начин нарушава јавни ред и мир, но јавни ред је усклађено стање међусобних односа грађана, настало њиховим понашањем на јавном месту, али, како је већ речено, и деловањем органа и организација у јавном животу ради обезбеђења једнаких услова за остваривање људских и мањинских права и слобода грађана зајемчених Уставом, што је сагласно пословима Министарства унутрашњих послова – да обезбеђује остваривање Уставом и законом утврђених људских и мањинских права и слобода. Ови послови унутар којих су послови полиције (да штити и унапређује безбедност грађана и имовине поштујући Уставом зајемчена људска и мањинска права и слободе и друге заштићене вредности у демократском друштву, уз могућност на Уставу и закону засноване употребе средстава принуде), природно се не могу ограничити само на јавно место, што даље значи да орган државне управе надлежан за унутрашње послове, јесте претходно наведени орган који делује у јавном животу ради обезбеђења једнаких услова за остваривање људских и мањинских права и слобода грађана зајемчених Уставом. По члану 23. Устава то је Достојанство и слободан развој личности (људско достојанство је неприкосновено и сви су дужни да га поштују и штите), по члану 25. Неповредивост физичког и психичког интегритета (физички и психички интегритет је неповредив) и по члану 27. Право на слободу и безбедност (свако има право на личну слободу и безбедност). Због тога се заштита (по члану 2. Закона о јавном реду и миру) овлашћеног службеног лица које обавља законом утврђене послове на одржавању јавног реда и мира, не може ограничити само на јавно место.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

уређује и јавни ред и мир и противправна дела против јавног реда и мира; члан 3. став 1. указује да употребљени изрази имају следеће значење: ● под тачком 1) јавни ред је усклађено стање међусобних односа грађана, настало њиховим понашањем на јавном месту и деловањем органа и организација у јавном животу ради обезбеђења једнаких услова за остваривање људских и мањинских права и слобода грађана зајемчених Уставом; ● под тачком 2) јавно место је простор доступан неодређеном броју лица чији идентитет није унапред одређен, под истим условима или без посебних услова; ● под тачком 3) прекршаји против јавног реда и мира су противправна дела којима се на јавном месту угрожава или нарушава јавни ред и мир, ствара узнемирење или угрожава сигурност грађана, омета кретање грађана на јавним местима или остваривање њихових права и слобода, вређа морал, угрожава општа сигурност имовине, вређају или ометају службена лица или се на други начин нарушава јавни ред и мир. Ставом 2. члана 3. одређено је да ће се сматрати да је прекршај или кривично дело из овог закона извршено на јавном месту и кад је радња извршења на месту које се, у смислу става 1. тачка 2) тог члана, не сматра јавним местом, ако је то место доступно погледу или чујности са јавног места или је последица наступила на јавном месту. Према наведеном нема двојбе да је прекршај против јавног реда и мира она законом одређена противправна радња која се догодила на јавном месту и којом је нарушен јавни ред и мир, што искључује постојање оваквог прекршаја уколико нема дела на јавном месту, чак и ако би дело било подобно да наруши јавни ред и мир (уколико би се пак десило на јавном месту). Тако на пример, према поменутом закључивању, не би било прекршаја вређања службеног лица у вршењу службене дужности из члана 22. у вези са чланом 2. Закона о јавном реду и миру, уколико би вређање било у стану који није доступан погледу или чујности са јавног места, нити је последица радње вређања наступила на јавном месту. Стога треба поновити, не без разлога, да овај прекршај чини и онај ко увреди службено лице Министарства унутрашњих послова (као

УНАКРСНИ ПОГЛЕД

Поступак регистрације стамбене заједнице, правила управљања и финансијског пословања зградом

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Аутор овом приликом одговара на конкретна питања која су важна како за поступак регистрације стамбене заједнице, тако и за управљање и финансијско пословање зграде. Марина Антић, дипл. правник, саветник у Министарству грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре

Које су обавезе власника посебног дела у случају да свој посебни део изда у закуп? У складу са чланом 41. Закона о становању и одржавању зграда (у даљем тексту: Закон) власник посебног дела је дужан да управнику стамбене заједнице достави податке о закупцу (у року од 30 дана од дана закључивања уговора о закупу), као и да обавести управника зграде да ли ће закупац уместо њега учествовати у раду скупштине стамбене заједнице и трошковима одржавања и управљања зградом. Обавеза пријављивања закупца управнику стамбене заједнице служи како би управник знао кога да обавести у случају настанка кварова (посебно хитних интервенција) или услед извођења одређених радова на одржавању и других оперативних разлога.

Ко има право пречег преноса и шта оно подразумева? Власник посебног дела зграде има право преноса својине (право пречег преноса), односно располагања заједничким делом зграде ради припајања, претварања, доградње или надзиђивања, тако што ће му се првом понудити пренос

права својине, у складу са чланом 12. у вези са чланом 9. Закона. Понуда се доставља свим власницима посебних делова истовремено. Власник посебног дела зграде остварује право пречег преноса ако у прописаном року од пријема понуде (15 дана) писано обавести скупштину стамбене заједнице да ли ће искористити ово своје право. Пренос права својине врши се на основу уговора између стамбене заједнице и лица које је добило право располагања заједничким делом. У складу са Законом о основама својинскоправних односа и чланом 18, у случајевима и под условима одређеним законом може постојати право заједничке својине. Заједничка својина је својина више лица на неподељеној ствари када су њихови удели одредиви, али нису унапред одређени.

Да ли се стамбене и стамбено-пословне зграде разликују у погледу управљања? У зградама које се састоје од стамбених и пословних простора, на једнак начин се формира стамбена заједница и организују послови управљања као код стамбене зграде, тако да разлике у погледу управљања нема.

Ко врши послове управљања у пословним зградама? Према члану 15. Закона, у пословним зградама власници посебних делова оснивају правно лице – удружење (у складу са одредбама закона којима се уређују оснивање и правни положај

Шта ако стамбена зграда има више улаза? Ако зграда има више улаза, за сваки улаз се може формирати засебна стамбена заједница, а такође и сви улази могу формирати једну стамбену заједницу.

Шта стамбена заједница мора да има као правно лице?

Ко издаје матични број, ПИБ и текући рачун? Матични број се добија у поступку регистрације стамбене заједнице и биће наведен у Решењу о регистрацији, а ПИБ издаје пореска управа (по подношењу захтева у надлежној филијали пореске управе). Текући рачун стамбена заједница може да отвори у било којој пословној банци.

Скупштина стамбене заједнице доноси одлуке на седницама скупштине. Власници посебних делова могу доносити одлуке и давањем писаних изјава ван седнице. Уколико власник посебног дела гласа писаним или електронским путем, сматра се да је у том случају, за потребе израчунавања кворума, тај члан стамбене заједнице присуствовао седници скупштине.

Колико гласова у скупштини има власник посебног дела? Сваки власник посебног дела има онолико гласова у скупштини стамбене заједнице колико има посебних делова у свом власништву, а не сразмерно површини стана, тј. посебног дела, у складу са чланом 43. Закона. Напомена: Изузетно од претходно наведеног правила, посебан део који представља гаражу, гаражно место или гаражни бокс, не даје посебан глас у скупштини његовом власнику. Међутим, у случају да једно лице у згради поседује једино гаражу, гаражно место или гаражни бокс као посебни део, то лице има право гласа у скупштини стамбене заједнице, али само у односу на одлуке које се тичу дела зграде у ком се налазе ови посебни делови.

Како скупштина стамбене заједнице одлучује по одређеним питањима? У зависности од питања о којима се одлучује на седници скупштине, одлуке се могу доносити: ● једногласно, ● двотрећинском већином (већина коју чини 2/3 укупног броја гласова) и ● обичном/простом већином (већина гласова присутних чланова). Једногласна одлука је потребна једино за усвајање Правила власника. Двотрећинска већина је потребна за доношење одлука које се односе на: ● располагање заједничким деловима зграде (отуђивање, припајање, издавање у закуп и сл.), као и за потребе надзиђивања; ● поверавање управљања професионалном управнику;

91 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

Стамбена заједница као правно лице има: ● пословно име* под којим се појављује у правном промету (обавезно садржи означење „стамбена заједница” и адресу зграде за коју је формирана стамбена заједница), ● матични број, ● ПИБ (порески идентификациони број) и ● текући рачун у пословној банци (пословни рачун се отвара на основу уверења органа јединице локалне самоуправе надлежног за вођење Регистра стамбених заједница). * Пословно име се може регистровати и на језику националне мањине тако што ће се, поред пословног имена на српском језику, уписати и пословно име на језику националне мањине. Стамбена заједница може да има и печат који се израђује код печаторесца на основу Решења о регистрацији стамбене заједнице. На печату треба да буде наведено „СТАМБЕНА ЗАЈЕДНИЦА” и адреса (улица, број и град/општина), нпр. ул. Вишеградска бр. 1, БЕОГРАД – САВСКИ ВЕНАЦ.

На који начин скупштина стамбене заједнице доноси одлуке?

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

удружења) и такво удружење има скупштину и свог заступника. Одредбе Закона о становању и одржавању зграда којима се уређују надлежности, права и обавезе скупштине и управника стамбене заједнице у пословима управљања зградом, примењују су у том случају на скупштину и заступника удружења.

● кредитно задуживање стамбене заједнице.

УНАКРСНИ ПОГЛЕД

Проста већина је потребна за доношење одлука које се односе на: ● текуће одржавање; ● избор или разрешење управника; ● доношење свих других одлука из надлежности скупштине стамбене заједнице за које није предвиђена другачија већина. * Уколико су власници посебних делова донели правила власника, већина гласова потребна за доношење наведених одлука, може се утврдити актом о правилима власника и на другачији начин од онога који је законом прописан.

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

Да ли управник стамбене заједнице има право на новчану накнаду? Закон не предвиђа обавезу плаћања управника, али је и не забрањује. Свакако, ако је воља станара да награде свог комшију јер ради за добробит свих, требало би да закључе уговор о делу или неки други уговор који би пружио основ да се на законит начин изврши плаћање управника. У случају да скупштина стамбене заједнице одлучи да ће управник за свој рад примати новчану накнаду, треба да одреди и висину накнаде коју ће власници посебних делова издвајати у ту сврху.

Да ли стамбена заједница остварује финансијски промет у свом пословању? Стамбена заједница као правно лице, у складу са Законом, остварује финансијски промет у пословима поверавања/организовања управљања и одржавања зграде, као и услед коришћења делова зграде од стране трећих лица са којима стамбена заједница склапа уговоре. Стамбена заједница је у обавези да има пословни рачун у банци преко кога ће се евидентирати сви приходи и расходи стамбене заједнице.

Ко располаже средствима стамбене заједнице? Средствима са текућег рачуна стамбене заједнице располаже управник или професионални управник, на основу одлуке скупштине стамбене заједнице о управљању средствима стамбене заједнице. Управник такође води редовну евиденцију о приходима и расходима стамбене заједнице.

Да ли је управник дужан да скупштини стамбене заједнице подноси извештај о финансијском пословању? Управник или професионални управник је дужан да скупштини стамбене заједнице подноси извештај о раду који посебно садржи приказ укупних прихода и расхода стамбене заједнице, реализованих активности у односу на планиране, као и искоришћења средстава за реализацију сваке од активности. Сваки власник посебног дела има право да захтева од управника или професионалног управника да му се омогући увид у стање и промене на текућем рачуну стамбене заједнице.

Да ли стамбена заједница подлеже прописима о рачуноводству? Одредбе Закона о рачуноводству („Сл. гласник РС”, бр. 62/2013) којима се уређује финансијско пословање правних лица, не односе се на стамбене зграде (чл. 4, став 4), односно стамбене заједнице, па стога стамбена заједница нема законску обавезу да саставља и доставља надлежном органу финансијски извештај о свом пословању.

Шта су хитне интервенције? У складу са чланом 59. Закона, хитне интервенције су све оне интервенције које се без одлагања извршавају ради заштите живота и здравља људи, њихове сигурности, заштите имовине од оштећења и довођења зграде и њених делова у стање исправности, употребљивости и сигурности, у року од 48 часова.

Шта може бити предмет хитних интервенција? Хитне интервенције могу бити следеће активности и радови: ● одглављивање, обезбеђење и ослобађање лица и ствари из заглављене кабине лифта; ● затварање воде на централном вентилу и главним вентилима по вертикалама услед пуцања водоводне инсталације; ● интервенције којима се објекту обезбеђује редовно снабдевање водом и електричном енергијом; ● одгушивање канализационе мреже у објекту или посебном делу и одношење изливних остатака и дезинфекција простора;

Како поступити у случају настанка потребе за хитном интервенцијом? Власник посебног дела зграде треба да одмах по сазнању настанка потребе за хитном интервенцијом, о томе обавести управника или професионалног управника у стамбеној згради. Управник или професионални управник је потом дужан да одмах по сазнању, а најкасније

у року од 48 часова од сазнања (уколико из објективних разлога није било могуће раније), предузме одговарајуће мере у циљу извршавања потребних активности и радова или да захтевом за њихово хитно извршавање о томе обавести организацију која изводи ову врсту радова.

Ко је одговоран за штету која настане услед пропуштања предузимања мера у циљу извођења хитних интервенција? За штету која настане услед пропуштања предузимања мера у циљу организовања активности по хитним интервенцијама, одговара управник или професионални управник.

Како се финансирају трошкови хитних интервенција? Трошкови хитних интервенција финансирају се из средстава стамбене заједнице, без обзира на то за шта су та средства намењена.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

обезбеђење угроженог простора (тротоара, прилазних стаза и друго) у окружењу стамбене зграде упозоравајућом оградном баријером са знаком упозорења, ради безбедности људи и имовине од делова склоних паду са стамбене зграде, као и леденица; ● предузимање заштитних мера у циљу превенције пожара и других оштећења којима се спречавају угрожавање безбедности лица и имовине; ● поправке или замене делова кровног покривача, ако су угрожене електроинсталације. ●

Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања

Компанија Инг-Про доо Београд као овлашћени издавач, у сарадњи с Министарством за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, објављује Билтен службених мишљења. Билтен садржи званична мишљења Министарства и ауторске текстове стручних лица из Министарства у вези са радноправном регулативом. Издање је намењено привредним друштвима, јавном сектору, удружењима послодаваца, синдикатима, привредним коморама, образовним институцијама, адвокатима и свима другима који примењују радно право. Билтен излази четири пута годишње (укупно четири броја годишње – један број квартално).

За претплату и друге информације пишите нам на: office@ingpro.rs или нас позовите на: 011/2836-820, 2836-821, 2836-822.

LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

Јединствено издање на нашем тржишту! БИЛТЕН СЛУЖБЕНИХ МИШЉЕЊА

УНАКРСНИ ПОГЛЕД

Осврт на поједине примедбе упућене Закону о становању и одржавању зграда Овај текст превасходно је оријентисан на део примедаба упућених Закону о становању и одржавању зграда, које се односе на проглашење односа које он регулише јавним интересом, затим на онај део који се односи на стамбену подршку угроженим лицима, као и на део Закона који се односи на исељење и пресељење лица у случајевима када то захтева јавни интерес.

Зорка Пантелић, дипл. правник, самостални саветник у Народној скупштини

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

акон о становању и одржавању зграда („Сл. гласник РС”, бр. 104/2016) за велики број грађана Републике Србије требало би да буде веома важан јер се ради о системском закону којим се уређује једно од елементарних људских права и потреба сваког грађанина – право на становање. Велики број примедби упућен је на рачун Законa. У друштву је (не) очекивано дошло и до жучних расправа у вези са овим прописом, а несугласице су се могле запазити у медијима током јавне расправе између самих грађана, представника медија, цивилног сектора, политичких странака и уопште јавности, пре, током, као и након његовог усвајања, што, укупно гледано, чини ову тему посебно интересантном.

ПРОГЛАШЕЊЕ ОДНОСА КОЈЕ ЗАКОН РЕГУЛИШЕ ЈАВНИМ ИНТЕРЕСОМ У складу са претходно истакнутим значајем овог закона, и његов члан 2. у једној општој дефиницији одређује решавање односа које регулише овај закон као општи интерес. Општим интересом се у ствари проглашава одрживи

развој становања као јединство унапређења услова становања и одржавања и управљања зградама. Међутим, примедбе које су се могле чути на рачун оваквог проглашења односа које Закон регулише јавним интересом, односе се на то да решењима која нуди својим одредбама, Закон не регулише на ефикасан начин основно питање које је требало да реши, а то је „доступност и могућност обезбеђивања становања не само за материјално угрожене, већ за све грађане Србије”. Наглашавано је да ће се овим законом само евентуално решити питање управљања и одржавања зградама и то на рачун грађана, због чега је и постављено питање да ли наше друштво има приоритетнијих и конкретнијих проблема од проблема функционалности становања и одржавања зграда, а затим и шта уопште представља јавни интерес у нашем праву и да ли држава на овакав начин може да прогласи сваки државни интерес јавним, без обзира на предмет његовог регулисања, као и садржину решења које нуди. Наиме, како норме односно одредбе која би дефинисала јавни интерес у нашем праву нема, приликом одговора на питање шта представља јавни интерес у нашем правном систему, мораћемо да се осврнемо на поједина тумачења. Прво, јавним интересом могло би да се сматра оно што он по својој логичкој, односно језичко појмовној конструкцији јесте, односно ,,добробит у којој

СТАМБЕНА ПОДРШКА Закон о становању и одржавању зграда питање стамбеног смештаја угрожених лица регулише одредбама своје VI главе која носи назив

95 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

интереса једног друштва, није исто што и само општи јавни интерес. Међутим, треба истаћи да пречесто проглашавање јавним интересом односа које одређени Закон регулише, ради наглашавања његовог значаја, може умањити смисао овакве одреднице, те је надаље свести на ниво флоскуле. Ипак, у правном поретку Републике Србије ово за сада није случај. С обзиром на то да Закон регулише материју становања у најширем смислу, овде се мора посветити пажња и раније поменутим одредбама Закона које су понајвише биле на мети критика, а тичу се основног услова који је потребан да би се о функционалности становања уопште могло говорити, односно о праву грађана на стамбени смештај. Иначе, како право на становање представља основно људско право, оно се помиње и у основним међународним правним актима које је наша земља ратификовала. Један од њих је Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима, усвојен резолуцијом Генералне скупштине Уједињених нација 16. 12. 1966. године („Сл. лист СФРЈ – Међународни уговори”, бр. 7/1971), који својим 11. чланом (став 1) одређује да „државе уговорнице овог пакта признају право сваког лица на животни стандард довољан за њега и његову породицу, подразумевајући ту и одговарајућу исхрану, одевање и становање. Државе уговорнице ће предузети целисходне мере за обезбеђивање остваривања овог права, признајући у ту сврху суштинску важност слободно прихваћене међународне заједнице”. Право на становање помиње се и у другим међународним документима, као што су ревидирана Европска социјална повеља из 1996. године, Конвенција о правима детета из 1989. године и др. Како поменути међународни документи, говорећи о праву на становање, пре свега имају у виду омогућавање и олакшан приступ стамбеном смештају лицима која немају довољно средстава, јасно је да је решавање питања у вези са тим била и наша државна обавеза, али и неопходан социјални стандард који морамо испунити.

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

удео има читаво друштво”. Друго, у конципирању појма јавног интереса морало би да се осврне и на његову аналогију са институтом јавног поретка, за који би се могло рећи да представља ,,скуп основних јавних и приватних интереса једног друштва који се у сваком случају морају заштитити, те који су правно регулисани и од којих се не може одступити”. Треће, као ослонац у решавању ове недоумице могу послужити и неки други прописи садржани у правном поретку Републике Србије, чији су односи регулисања проглашени јавним интересом. Тако је, рецимо, Законом о утврђивању јавног интереса и посебним поступцима експропријације и издавања грађевинске дозволе, ради реализације пројекта „Београд на води” („Сл. гласник РС”, бр. 34/2015 и 103/2015 – у даљем тексту: Закон о реализацији пројекта „Београд на води”), утврђен ,,јавни интерес за експропријацију непокретности у циљу привођења земљишта намени ради изградње пословно-стамбеног комплекса „Београд на води”. Оно што је за наш проблем значајно, јесте да поменути Закон, између осталог, наводи и да се „утврђује јавни интерес за експропријацију непокретности ради реализације пројекта „Београд на води” као пројекта од посебног значаја за Републику Србију и Град Београд” (став 1, члан 1). Дакле, несумњиво је да унапређење услова становања, увећање вредности стамбеног фонда, функционално организовање одржавања и управљања зградама, спречавање или отклањање опасности које може изазвати урушавање зграде по живот и здравље људи, обезбеђивање сигурности зграде и њене околине и сл. (из члана 2. Закона), представљају вредности од којих би користи требало да има сваки грађанин Републике Србије. Као што се види, ово је у складу и са језичко-појмовном конструкцијом јавног интереса. С друге стране, имајући у виду поменути члан 1. став 1. Закона о реализацији пројекта „Београд на води”, могло би се рећи да јавни интерес у случају Закона који ми разматрамо, само наглашава његов значај и добробити које би услед његове примене требало да уживају сви грађани Републике Србије. У овом смислу се може закључити и да је оправдано било да се регулисање ових вредности прогласи јавним интересом. На крају треба рећи да јавни поредак, као скуп свих основних приватних и јавних

УНАКРСНИ ПОГЛЕД LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

„Стамбена подршка”. Члан 88. Закона који се бави појмом и основним принципима стамбене подршке, одређује ову подршку као „сваки облик помоћи за становање лицу које из социјалних, економских и других разлога не може сопственим средствима да реши стамбену потребу по тржишним условима за себе и своје породично домаћинство (став 1)”. Корисници стамбене подршке могу бити држављани Републике Србије без стана, односно одговарајућег стана (у складу са Законским одредбама), који су без могућности да сопственим средствима реше стамбену потребу (чл. 89, ст. 1). Закон као кориснике стамбене подршке нарочито истиче следеће категорије лица (чл. 89, ст. 4): бескућници; привремени бескућници, односно лица која су остала без стана или су им значајно нарушени услови становања, у складу са законским одредбама; жртве породичног насиља без стана или одговарајућег стана, у складу са Законом; лица без стана која су корисници права на новчану социјалну помоћ; лица без стана, односно без одговарајућег стана која имају својство борца I категорије, као и корисници права из области борачко-инвалидске заштите и заштите цивилних инвалида рата; лица са инвалидитетом која су без стана, односно без одговарајућег стана; лица без стана, односно без одговарајућег стана, која немају довољно средстава да обезбеде стан на тржишту за себе или за себе и своје породично домаћинство, односно да унапреде своје услове становања; као и лица са занимањем које је недостајуће занимање и од интереса је за јединицу локалне самоуправе, односно орган државне управе. Како би омогућио правичност приликом доделе помоћи, законодавац је кориснике стамбене подршке категорисао по критеријумима за утврђивање реда првенства за доделу стамбене подршке (чл. 106). У овом смислу утврђивање првенства се врши пре свега према стамбеном статусу и стамбеним условима, односно утврђивањем да ли је корисник лице без стана или лице без одговарајућег стана (чл. 106, ст. 1). Када су ови услови испуњени, првенство у омогућавању стамбене подршке врши се у складу са следећим критеријумима који се односе на корисника стамбене подршке (чл. 106, ст. 1, тачке 1, 2. и 3): 1. број чланова породичног домаћинства; 2. здравствена угроженост (корисника или

чланова њихове породице); 3. инвалидност и телесно оштећење (корисника или чланова њихове породице). Додатни критеријуми су и дужина периода стамбене угрожености, тренутни услови становања, дужина радног стажа, број запослених у домаћинству, број малолетних лица у домаћинству, инвалидност члана домаћинства, коришћење услуга социјалне заштите (чл. 106, ст. 2). У смислу обезбеђивања транспаретности поступка доделе стамбене подршке, Закон предвиђа обавезно расписивање јавног позива (чије објављивање мора бити доступно свим заинтересованим лицима, чл. 105) којим се позивају сва заинтересована лица да у прописаном року поднесу писани захтев и одговарајуће доказе (чл. 107, ст. 1). Поступак доделе стамбене подршке редовно спроводи стамбена комисија коју формира јединица локалне самоуправе на чијој територији се подршка додељује (чл. 104, ст. 1). Надлежна стамбена комисија након спроведеног поступка прво утврђује предлог листе реда првенства. Ова листа мора бити доступна свим подносиоцима захтева, те они имају право да у редовном случају изјаве приговор на њу општинском односно градском већу (чл. 107, ст. 2). Након доношења одлуке о свим приговорима изјављеним на предлог листе првенства, стамбена комисија утврђује листу реда првенства (која се такође мора јавно објавити) коју доставља скупштини јединице локалне самоуправе на чијој територији се стамбена подршка додељује (чл. 107, ст. 4). На основу достављене листе реда првенства скупштина јединице локалне самоуправе (у редовном случају) доноси одлуку о додели стамбене подршке (чл. 108, ст. 1). Видови стамбене подршке (чл. 92) могу бити: 1. закуп стана; 2. куповина и други начин стицања права својине над станом или породичном кућом; 3. унапређење услова становања; 4. помоћ за озакоњење стана или породичне куће; 5. стамбено збрињавање. Закуп стана се, као вид стамбене подршке, остварује кроз давање стана у јавној својини у закуп кориснику подршке под условима непрофитног закупа или субвенционисањем (учешћем у плаћању закупнине) закупнине стана у било ком облику својине (чл. 93). Корисник стамбене подршке може да, у складу са условима и на начин предвиђен законом, стекне и право својине над станом или

других нивоа власти, али и средства остварена по основу уговарања енергетских услуга. Ова решења су такође била на мети критика, при чему је истицано да ослањање на међународне фондове неће на прави начин решити питање обезбеђивања становања. Међутим, чини се да је ово, с обзиром на објективне друштвене и економске прилике у земљи, једино могуће решење, поготову с обзиром на чињеницу да оваквом решењу није понуђена алтернатива која би ово питање решила на адекватнији начин.

ИСЕЉЕЊE И ПРЕСЕЉЕЊE ЛИЦА ИЗ ОБЈЕКАТА

97 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

Без темељнијег улажења у законске одредбе које се тичу поступка исељења и пресељења лица из објеката, а када је то неопходно и оправдано ради остварења јавног интереса, мора се осврнути још и на најозбиљнију замерку упућену решењима у вези са овим. Наиме, као разлоге исељења Закон у свом 78. члану наводи једино ситуације у којима се спроводи поступак исељења лица из објекта који је изграђен супротно Закону којим се уређују планирање простора и изградња објеката и који се налази на земљишту у својини другог физичког или правног лица. Поред овога, потребно је и да исељење у овој ситуацији буде неопходно и оправдано ради остварења јавног интереса, а првенствено ради заштите живота и здравља људи и заштите имовине, односно када је важећим планским документом предвиђено привођење земљишта урбанистичкој намени за изградњу објеката за које се, у складу са Законом којим се уређује екс пропријација објеката, утврђује јавни интерес. С правом је примећено да се законска заштита приликом исељења и пресељења лица односи само на описане ситуације, те да се не односи на лица која се, рецимо, принудно исељавају јер су изгубила власничке спорове или се исељавају по основу банкарских хипотека и у осталим случајевим. Иако је јасно да постоје разлике између основа за исељење које подразумева јавни интерес и свих осталих случајева, ипак неправично изгледа решење према коме се сви остали случајеви исељења изузимају из станарских односа и препуштају одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, бр. 106/2015 и 106/2016 – аутентично тумачење).

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

породичном кућом кроз вид стамбене подршке којим се омогућава куповина стана или породичне куће по непрофитним условима или доделом стана или породичне куће (чл. 96, ст. 1). Унапређење услова становања, као вид стамбене подршке, подразумева доделу грађевинског материјала и/или стручне подршке за санацију, адаптацију, реконструкцију или доградњу стана односно породичне куће (чл. 101, ст. 1). Корисник стамбене подршке може остварити и помоћ за израду техничке и геодетске документације за озакоњење стана односно породичне куће, као и право на ослобођење од плаћања таксе за озакоњење (чл. 102). Стамбено збрињавање се, као вид стамбене подршке, односи на привремени смештај корисника до решавања његове стамбене потребе у складу са Законом (чл. 103, ст. 1). Као што се види, када су у питању одредбе Закона које се односе на појам, поступак, основне принципе, као и кориснике стамбене подршке и услове за њено остваривање, може се рећи да су у њима садржана рационална и позитивна решења у односу на која би првенствено требало истаћи лакши приступ и већу стамбену подршку корисницима који се налазе у тежој стамбеној и социјалној ситуацији. Међутим, остају на месту примедбе упућене првом услову потребном за добијање ове подршке, а с обзиром на то да његови корисници могу бити искључиво лица која су држављани Републике Србије. Наиме, чини се да је с правом истицано да у Србији још увек живи велики број лица без држављанства која су за наш правни систем невидљива, те да прописивање овог услова ставља ова лица у положај који им онемогућава да у процедуру за добијање стамбене подршке уопште уђу, што је посебно значајно с обзиром на околност да су ова лица најчешће без решеног стамбеног питања и да су социјално угрожена. На овом ће још бити наглашено да је Закон у делу који се односи на финансирање стамбене подршке, предвидео обезбеђивање средстава за стамбену подршку у буџету Републике Србије (члан 116, став 1). Поред буџета, извори финансирања, између осталог, могу бити и међународни кредити, фондови и донације, као и она средства која обезбеди јединица локалне самоуправе, што се такође своди углавном на донације, затим на комерцијалне кредите, трансфере од

Преглед прописа... ИЗДВАЈАМО ЗНАЧАЈНЕ ПРОПИСЕ КОЈИ СУ ДОНЕТИ ИЗМЕЂУ ДВА БРОЈА…

ДРЖАВНА УПРАВА, ПОЛИЦИЈА, ВОЈСКА

• Наредба о легализацији оружја („Сл. гласник РС”, бр. 53/2017 од 30. 5. 2017) •

Одлука о изменама Одлуке о одређивању великих техничких система од значаја за одбрану („Сл. гласник РС”, бр. 53/2017 од 30. 5. 2017)

• Правилник о криминалистичко-форензичкој регистрацији, узимању других узорака и криминалистичко-форензичким вештачењима и анализама („Сл. гласник РС”, бр. 54/2017 од 31. 5. 2017)

• Правилник о начину одузимања и враћања

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

• Одлука о максималном броју запослених на неодређено време у систему државних органа, систему јавних служби, систему Аутономне Покрајине Војводине и систему локалне самоуправе за 2017. годину („Сл. гласник РС”, бр. 61/2017 од 23. 6. 2017) • Одлука о утврђивању Националне контрол-

не листе наоружања и војне опреме („Сл. гласник РС”, бр. 61/2017 од 23. 6. 2017)

•

Одлука о врстама девиза у којима се плаћају републичке административне таксе код дипломатско-конзуларних представништава Републике Србије и о висини курса динара за прерачунавање динарских износа такси у девизе („Сл. гласник РС”, бр. 61/2017 од 23. 6. 2017)

• Усклађени динарски износи из тарифе ре-

задржаног службеног оружја и муниције, службене значке и службене легитимације („Сл. гласник РС”, бр. 54/2017 од 31. 5. 2017)

публичких административних такси („Сл. гласник РС”, бр. 61/2017 од 23. 6. 2017)

Правилник о начину поступања у току притужбеног поступка („Сл. гласник РС”, бр. 54/2017 од 31. 5. 2017)

нистарствима („Сл. гласник РС”, бр. 62/2017 од 26. 6. 2017)

•

• Правилник о поступању у пружању психо-

лошке помоћи запосленима у Министарству унутрашњих послова („Сл. гласник РС”, бр. 54/2017 од 31. 5. 2017)

• Правилник о изменама и допунама Правилника о начину уписа чињенице држављанства у матичну књигу рођених, обрасцима за вођење евиденција о решењима о стицању и престанку држављанства и обрасцу уверења о држављанству („Сл. гласник РС”, бр. 55/2017 од 2. 6. 2017) •

Уредба о прибављању и уступању података о чињеницама о којима се води службена евиденција („Сл. гласник РС”, бр. 56/2017 од 7. 6. 2017)

• Одлука о изменама Смерница за израду и

• Закон о изменама и допунама Закона о ми-

• Уредба о изгледу, форми и садржини службене значке и службене легитимације („Сл. гласник РС”, бр. 63/2017 од 28. 6. 2017) ЈАВНЕ НАБАВКЕ

• Одлука о одређивању централизованих јав-

них набавки добара и услуга које ће спроводити Управа за заједничке послове републичких органа у 2018. години („Сл. гласник РС”, бр. 57/2017 од 9. 6. 2017)

РОБНЕ РЕЗЕРВЕ

•

Одлука о утврђивању цене складиштења обавезних резерви нафте и деривата нафте у складиштима у јавној својини („Сл. гласник РС”, бр. 55/2017 од 2. 6. 2017)

спровођење плана интегритета („Сл. гласник РС”, бр. 56/2017 од 7. 6. 2017)

БУЏЕТ

Министарства унутрашњих послова („Сл. гласник РС”, бр. 60/2017 од 20. 6. 2017)

не, као и праћењу спровођења и извештавању о реализацији капиталних пројеката („Сл. гласник РС”, бр. 63/2017 од 28. 6. 2017)

• Уредба о начелима за унутрашње уређење • Уредба о допуни Уредбе о униформи, ознакама и опреми полицијских службеника („Сл. гласник РС”, бр. 60/2017 од 20. 6. 2017)

• Уредба о садржини, начину припреме и оце-

ПРАВОСУЂЕ

• Правилник о допунама Правилника о упраРАДНИ ОДНОСИ

• Уредбa о утврђивању опасног рада за децу

(„Сл. гласник РС”, бр. 53/2017 од 30. 5. 2017)

• Правилник о изменама и допуни Правилни-

ка о претходним и периодичним лекарским прегледима запослених на радним местима са повећаним ризиком („Сл. гласник РС”, бр. 53/2017 од 30. 5. 2017)

ОБРАЗОВАЊЕ

• Правилник о Листи стручних, академских и

научних назива („Сл. гласник РС”, бр. 53/2017 од 30. 5. 2017)

• Правилник о начину прилагођавања садр-

жаја и/или формата уџбеника („Сл. гласник РС”, бр. 55/2017 од 2. 6. 2017)

нућа за предмет Српски као нематерњи језик за крај првог и другог циклуса обавезног образовања, општег средњег образовања и основног образовања одраслих („Сл. гласник РС”, бр. 55/2017 од 2. 6. 2017)

ТРЖИШТЕ КАПИТАЛА, ПРИВАТИЗАЦИЈА, ФИНАНСИЈСКЕ ИНСТИТУЦИЈЕ

• Одлука о изменама и допунама Одлуке о контроли банкарске групе на консолидованој основи („Сл. гласник РС”, бр. 58/2017 од 15. 6. 2017) • Одлука о стопи контрацикличног заштит-

• Правилник о изменама Правилника о уговарању здравствене заштите из обавезног здравственог осигурања са даваоцима здравствених услуга за 2017. годину („Сл. гласник РС”, бр. 57/2017 од 9. 6. 2017) • Правилник о утврђивању Списка психоак-

тивних контролисаних супстанци („Сл. гласник РС”, бр. 59/2017 од 16. 6. 2017)

• Правилник о измени Правилника о садржају и обиму права на здравствену заштиту из обавезног здравственог осигурања и о партиципацији за 2017. годину („Сл. гласник РС”, бр. 61/2017 од 23. 6. 2017) • Правилник о садржини основних информација о биоцидном производу и активној супстанци у том биоцидном производу („Сл. гласник РС”, бр. 64/2017 од 29. 6. 2017) САОБРАЋАЈ

• Одлука о Националном програму јавне же-

лезничке инфраструктуре за период од 2017. до 2021. године („Сл. гласник РС”, бр. 53/2017 од 30. 5. 2017)

•

Правилник о техничким нормативима за безбедност од пожара и експлозија станица за снабдевање горивом превозних средстава у друмском саобраћају, мањих пловила, мањих привредних и спортских ваздухоплова („Сл. гласник РС”, бр. 54/2017 од 31. 5. 2017)

•

• Уредба о привремено резервисаним и привремено издвојеним деловима ваздушног простора („Сл. гласник РС”, бр. 57/2017 од 9. 6. 2017)

ЗДРАВСТВО, ЛЕКОВИ, ХЕМИКАЛИЈЕ

• Правилник о изгледу, садржини, начину во-

ног слоја капитала за Републику Србију („Сл. гласник РС”, бр. 58/2017 од 15. 6. 2017) Одлука о стопи и начину одржавања заштитног слоја капитала за структурни системски ризик („Сл. гласник РС”, бр. 58/2017 од 15. 6. 2017)

• Правилник о листи производа који се могу

продавати у апотеци („Сл. гласник РС”, бр. 53/2017 од 30. 5. 2017)

•

Уредба о допуни Уредбе о категоризацији железничких пруга („Сл. гласник РС”, бр. 57/2017 од 9. 6. 2017)

ђења записника стручног прегледа жичара и списку докумената о усклађености („Сл. гласник РС”, бр. 58/2017 од 15. 6. 2017)

... донетих између два броја

99 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

• Правилник о Општим стандардима постиг-

ника о класификацији, паковању, обележaвању и оглашавању хемикалије и одређеног производа у складу са Глобално хармонизованим системом за класификацију и обележавање УН („Сл. гласник РС”, бр. 52/2017 од 26. 5. 2017)

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

ви у јавним тужилаштвима („Сл. гласник РС”, бр. 54/2017 од 31. 5. 2017)

• Правилник о изменама и допунама Правил-

Преглед прописа... • Правилник о измени Правилника о услови-

ма које мора да испуњава привредно друштво, односно огранак привредног друштва или средња стручна школа који врше оспособљавање кандидата за возаче („Сл. гласник РС”, бр. 63/2017 од 28. 6. 2017)

• Правилник о измени Правилника о теоријској и практичној обуци кандидата за возаче („Сл. гласник РС”, бр. 63/2017 од 28. 6. 2017)

• Правилник о измени и допуни Правилника

о организовању, спровођењу и начину полагања возачког испита, вођењу и роковима чувања евиденција о возачком испиту и условима које мора да испуни возило на којем се обавља возачки испит („Сл. гласник РС”, бр. 63/2017 од 28. 6. 2017)

• Правилник о измени Правилника о садржа-

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

100

ју, начину вођења и роковима чувања евиденција из области оспособљавања кандидата за возаче („Сл. гласник РС”, бр. 63/2017 од 28. 6. 2017)

• Правилник о изменама и допунама Правил-

ника о подели моторних и прикључних возила и техничким условима за возила у саобраћају на путевима („Сл. гласник РС”, бр. 63/2017 од 28. 6. 2017)

ЗАШТИТА ПРИРОДЕ

• Правилник о трошковнику збрињавања одузетих примерака строго заштићених, заштићених и алохтоних дивљих врста („Сл. гласник РС”, бр. 63/2017 од 28. 6. 2017) ПОЉОПРИВРЕДА, СТОЧАРСТВО, ШУМАРСТВО, ВОДОПРИВРЕДА, РИБАРСТВО

• Правилник о форми, садржини и обиму годишњег извештаја и извештаја о коришћењу рибарског подручја за период на који је кориснику рибарског подручја уговором о коришћењу додељен („Сл. гласник РС”, бр. 52/2017 од 26. 5. 2017) • Правилник о измени Правилника о међуна-

родној потврди (сертификату) о улову и листи производа рибарства за које нису потребне међународне потврде (сертификати) о улову („Сл. гласник РС”, бр. 52/2017 од 26. 5. 2017)

• Уредба о изменама Уредбе о расподели подстицаја у пољопривреди и руралном развоју у 2017. години („Сл. гласник РС”, бр. 53/2017 од 30. 5. 2017)

• Правилник о изменама Правилника о квалитету хране за животиње („Сл. гласник РС”, бр. 54/2017 од 31. 5. 2017)

• Правилник о програму и начину полагања

стручног испита за стицање лиценце за обављање стручних послова у газдовању шумама („Сл. гласник РС”, бр. 57/2017 од 9. 6. 2017)

• Правилник о подстицајима за производњу

садног материјала и сертификацију и клонску селекцију воћака, винове лозе и хмеља („Сл. гласник РС”, бр. 58/2017 од 15. 6. 2017)

• Правилник о утврђивању Програма мони-

торинга безбедности хране за животиње за 2017. годину („Сл. гласник РС”, бр. 61/2017 од 23. 6. 2017)

•

Правилник о условима, начину и обрасцу захтева за остваривање права на подстицаје за премију осигурања усева, плодова, вишегодишњих засада, расадника и животиња („Сл. гласник РС”, бр. 61/2017 од 23. 6. 2017)

• Правилник о изменама и допунама Правилника о садржини и начину вођења винарског регистра, као и о обрасцу захтева за упис у винарски регистар („Сл. гласник РС”, бр. 61/2017 од 23. 6. 2017)

• Правилник о изменама и допунама Правил-

ника о начину разврставања и поступања са споредним производима животињског порекла, ветеринарско-санитарним условима за изградњу објеката за сакупљање, прераду и уништавање споредних производа животињског порекла, начину спровођења службене контроле и самоконтроле, као и условима за сточна гробља и јаме гробнице („Сл. гласник РС”, бр. 61/2017 од 23. 6. 2017)

ЕНЕРГЕТИКА, РУДАРСТВО

• Уредба о условима и поступку издавања дозволе за управљање отпадом, као и критеријумима, карактеризацији, класификацији и извештавању о рударском отпаду („Сл. гласник РС”, бр. 53/2017 од 30. 5. 2017)

• Правилник о висини и начину плаћања нак-

• Уредба о измени Уредбе о условима и по-

ступку стицања статуса повлашћеног произвођача електричне енергије, привременог повлашћеног произвођача и произвођача електричне енергије из обновљивих извора енергије („Сл. гласник РС”, бр. 60/2017 од 20. 6. 2017)

• Уредба о измени и допунама Уредбе о под-

стицајним мерама за производњу електричне енергије из обновљивих извора и из високоефикасне комбиноване производње електричне и топлотне енергије („Сл. гласник РС”, бр. 60/2017 од 20. 6. 2017)

•

• Уредба о изменама Уредбе o уговору о отку-

пу електричне енергије („Сл. гласник РС”, бр. 61/2017 од 23. 6. 2017)

• Упутство за коришћење, подешавање и одр-

жавање опреме („Сл. гласник РС”, бр. 63/2017 од 28. 6. 2017)

•

Упутство за маркирање деривата нафте у Републици Србији („Сл. гласник РС”, бр. 63/2017 од 28. 6. 2017)

СТАМБЕНИ ОДНОСИ

• Правилник о обрасцу извештаја у вези са стамбеним потребама, условима становања и програмима стамбене подршке у јединици локалне самоуправе („Сл. гласник РС”, бр. 52/2017 од 26. 5. 2017)

• Правилник о врсти, обиму и динамици активности текућег и инвестиционог одржавања зграда и начину сачињавања програма одржавања („Сл. гласник РС”, бр. 54/2017 од 31. 5. 2017)

ПРОЦЕНИТЕЉИ

•

Правилник о садржају и обиму програма стручне обуке, као и начину на који организатор спровођења програма стручне обуке за лиценциране проценитеље доказује да испуњава услове за спровођење стручне обуке („Сл. гласник РС”, бр. 55/2017 од 2. 6. 2017)

• Правилник о садржају програма и начину

полагања и оцењивања испита за стицање звања лиценцирани проценитељ („Сл. гласник РС”, бр. 55/2017 од 2. 6. 2017)

• Правилник о континуираном професионалном усавршавању лиценцираних проценитеља („Сл. гласник РС”, бр. 55/2017 од 2. 6. 2017) •

Правилник o износу обавезне чланарине коју акредитовано професионално удружење проценитеља наплаћује својим члановима („Сл. гласник РС”, бр. 55/2017 од 2. 6. 2017)

СПОРТ

• Правилник о измени Правилника о спорт-

ским гранама и областима спорта у Републици Србији и спортским дисциплинама у оквиру спортских грана и области спорта („Сл. гласник РС”, бр. 59/2017 од 16. 6. 2017)

ДРЖАВНИ ПРЕМЕР И КАТАСТАР

• Уредба о Адресном регистру („Сл. гласник РС”, бр. 63/2017 од 28. 6. 2017) ИНТЕЛЕКТУАЛНА СВОЈИНА

• Јединствена тарифа накнада за емитовање фонограма и на њима забележених интерпретација од стране јавних медијских установа („Сл. гласник РС”, бр. 63/2017 од 28. 6. 2017)

... донетих између два броја

101 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

Правилник о измени Правилника о техничким и другим захтевима за течна горива нафтног порекла („Сл. гласник РС”, бр. 60/2017 од 20. 6. 2017)

• Одлука о организовању полагања испита, издавања и одузимања лиценце за професионалног управника и вођења регистра професионалних управника („Сл. гласник РС”, бр. 64/2017 од 29. 6. 2017)

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

наде за коришћење података и документације основних геолошких истраживања која се као послови од јавног интереса финансирају из буџета Републике Србије, као и за коришћење података и документације геолошких истраживања који су постали јавна својина – државна својина по основу концесионих уговора („Сл. гласник РС”, бр. 54/2017 од 31. 5. 2017)

Имате питање? Имамо одговор! У овој рубрици дајемо одговоре на нека од питања која сте упутили нашем часопису. Подсећамо да право на постављање питања и добијање одговора имају искључиво претплатници на наш часопис. часопис

ПОРТАЛ ЧИТАЛАЦА

РАДНИ ОДНОСИ

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

102

Неплаћено одсуство П: Да ли се Правилником о раду после ступања на снагу ПКУ-а за запослене у установама предшколског васпитања и образовања може утврдити неплаћено одсуство од 2 месеца ради одласка у иностранство? О: Према члану 30. тачка 7) ПКУ-а, неплаћено одсуство се може утврдити и у другим случајевима утврђеним у колективном уговору код послодавца и правилником о раду, у складу са захтевом запосленог. Са позивом на ову одредбу, у Правилнику о раду установе могу се утврдити сви основи неплаћеног одсуства и његово трајање, који могу бити актуелни за конкретну установу, а да се сви случајеви не би набрајали, може се рећи и „према договору запосленог и послодавца”, наравно у складу са интересима послодавца и да то не омета прописано обављање делатности. У том случају директор установе одлучује о конкретном захтеву, ако таква врста одсуства није конкретно споменута у Правилнику. Уговор о делу П: Да ли се једним уговором о делу са физичким лицем може дефинисати више послова (интелектуалне услуге за које ће наручилац посла имати потребу) који треба да буду извршени у одређеном временском периоду, од–до? За сваку врсту посла би уговором био дефинисан рок и накнада. По завршетку сваке појединачне услуге Извршилац би доставио спецификацију извршене услуге по којој би се вршило плаћање.

Дакле, уговором о делу бисмо дефинисали врсте услуга и накнаду за сваку услугу, а тек по обављеним услугама у дефинисаном периоду имали бисмо коначну вредност уговора о делу. У сврху боље оперативности и експедитивности обављања послова желимо избећи ситуацију да за сваку појединачну услугу правимо посебан уговор о делу. О: Према члану 600. Закона о облигационим односима, уговором о делу се посленик (предузимач, извођач радова) обавезује да обави одређени посао, као што је израда или оправка неке ствари или извршење неког физичког или интелектуалног рада и сл., а наручилац се обавезује да му за то плати накнаду. Сматрамо да ова одредба не забрањује да се једним уговором покрије више послова који се посебно обрачунавају. Што се тиче пореских обавеза, држава неће бити оштећена, запослени такође није оштећен, а ни послодавац. Не видим да је овакав уговор о делу противзаконит, што значи да је могућ. Заснивање радног односа П: Запослени је био у радном односу на неодређено време до децембра 2014. године, двадесетак година непрекидно код једног послодавца. Крајем децембра закључио је споразум о престанку радног односа јер је над послодавцем покренут стечајни поступак. Од краја 2014. до данас запослени је у радном односу код другог послодавца.

О: Запослени може да заснује радни однос на одређено време код првог послодавца, наравно под условима из члана 37. Закона о раду. Друга могућност је да га други послодавац (ако је код њега у радном односу на неодређено време) привремено упути на рад код првог послодавца, у складу са чланом 171. и 174. Закона о раду.

ОБРАЗОВАЊЕ

П: Имајући у виду одредбе чл. 71. ст. 1. Закона о високом образовању, којима је прописано да „високошколска установа бира у звање сарадника у настави на студијама првог степена студента мастер академских или специјалистичких студија, који је студије првог степена завршио са укупном просечном оценом најмање осам (8)”, интересује ме да ли се за сарадника у настави може примити искључиво студент мастер академских студија или може и особа која је завршила мастер студије и евентуално студент докторских студија. Да ли у овом случају важи принцип „ко може више, може и мање”? О: Мишљења смо да се одредба члана 71. ст. 1. Закона о високом образовању може тумачити само тако да лице које се бира у звање сарадника у настави, у тренутку када се бира/доноси одлука о избору од надлежног стручног органа, мора бити студент мастер или специјалистичких академских студија – имати статус студента на студијама 2. степена.

Оцењивање ученика П: Да ли ученик четвртог разреда гимназије који на крају другог полугодишта има 4 и више недовољних оцена, понавља разред или те испите полаже као ванредни ученик? О: Законом о основама система образовања и васпитања („Сл. гласник РС”, бр. 72/2009, 52/2011, 55/2013 и 35/2015 – аутентично тумачење, 68/2015 и 62/2016 – одлука УС), одредбама члана 108. став 7, прописано је, између осталог, да ученик средњег образовања понавља разред ако на крају другог полугодишта има више од две недовољне закључне бројчане оцене или не положи поправни испит. Одредбама члана 53. став 2. Закона о средњем образовању и васпитању („Сл. гласник РС”, број 55/2013 – у даљем тексту: Закон) уређено је, између осталог, и да редован ученик понавља разред када на крају другог полугодишта има три или више непрелазних оцена из обавезних предмета и изборних предмета који се оцењују бројчано. Сходно наведеном, у конкретној ситуацији редовни ученик четвртог разреда гимназије који на крају другог полугодишта за успех из предмета има четири недовољне закључне бројчане оцене, понавља разред. Такав ученик, у смислу члана 47. став 2. Закона, може да заврши четврти разред следеће

103 LEGE ARTIS ● ЈУЛ–АВГУСТ 2017.

Сарадник у настави у високошколској установи

Дакле, не важи принцип „ко може више, може и мање”. Међутим, то не значи да за сарадника у настави не може бити изабрано лице које је завршило студије другог степена и које је студент докторских студија. Такво лице, поред уписаних студија 3. степена – докторских студија, може бити уписано и на студије 2. степена, нпр. студент докторских студија друге године конкурише за упис на мастер студије. Студент истовремено може имати статус студента на студијама и 2. и 3. степена уколико оствари услов за упис на исте. Сходно свему изнетом, да би лице било изабрано у звање сарадник у настави, битно је да има статус студента на студијама 2. степена и да је студије 1. степена завршило са укупном просечном оценом најмање осам (8).

www.legeartis.rs ● www.propisiupraksi.rs

Први послодавац над којим је отворен стечај, у међувремену је кроз стечајни поступак продат као правно лице (задржао матични број, ПИБ) и сада жели да са запосленим поново заснује радни однос. С обзиром на то да је запослени пре стечаја и продаје послодавца као правног лица код тог послодавца остварио двадесетак година радног односа на неодређено време, па засновао радни однос код другог послодавца и код њега провео 3 године, да ли запослени сада може са првим послодавцем поново да заснује радни однос, али на одређено време?

школске године у својству ванредног ученика, полагањем испита из свих предмета четвртог разреда утврђених школским програмом, осим из предмета физичко васпитање – ако је старији од 20 година.

ПОРТАЛ ЧИТАЛАЦА

ЈАВНЕ НАБАВКЕ П: Недоумица се односи на јавну набавку у отвореном поступку – намирнице за припремање хране, по партијама, за потребе Геронтолошког центра. Поступак се трећи пут понавља за неке партије јер није било услова за доделу уговора, па је питање да ли опет мора да се поштује рок од 30 дана за подношење понуда, с обзиром на то да су уговори из претходне године истекли.

О: Рок од минимум 30 дана мора бити поштован уколико се опет спроводи отворени поступак. Међутим, увек се може ићи у преговарачки поступак уколико су се стекли услови (било за члан 35. став 1. тачка 1), било за чл. 36. ст. 1. тач. 1) ЗЈН-а). Пошто у питању није наведено у ком смислу се нису стекли услови за доделу уговора, не може се знати за који би од ова два основа покретања преговарачког поступка било основа. У сваком случају, по оба основа уколико се позивају сви понуђачи који су доставили неприхватљиву понуду да исту учине прихватљивом (35.1.1), као и случају да у поступку није добијена ниједна понуда уопште или ниједна одговарајућа понуда, при чему сам поручилац позива понуђаче да поднесу понуду и нема законом минимално одређени рок у данима, већ тај рок мора бити примерен за подношење прихватљивих понуда.

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ

104

Електронско правно издање ИНГ-ПРО ПРОПИСИ.НЕТ Прописи.нет нуде преко 200.000 докумената – прописе, судску праксу (преко 40.000 сентенци), службена мишљења надлежних министарстава, моделе уговора и обрасце из свих области, и коментаре прописа врхунских стручњака. Ту су и калкулатори камата и судских такси, бројне актуелности и много тога јoш, у јединственом, дневно ажурном интернет издању с међусобно повезаним документима. Прописи.нет функционишу без икакве инсталације, имају бесплатан Мејл-сервис који прати све промене из области пословања коју корисник одабере и доставља их на мејл кориснику. Комфор, тачност и брзина, прегледни менији и једноставно коришћење расположиви су свима у било које доба дана и с било које локације у земљи и свету. Пратите нас путем интернета на адреси: www.propisi.net За претплату и друге информације пишите нам на: office@ingpro.rs или нас позовите на: 011/2836-820, 2836-821, 2836-822.

25 ГОДИНА

ЧЕТВРТ ВЕКА С ВАМА

w w w. propisi. net

Јавне набавке и буџети

Грађанско право

Кривично право

Управно право

Привредно право

Радно право

Унакрсни поглед