Prilog > Retrospektiva u Moskvi
Na tragu Marine Abramović
Ovog oktobra Moskva je domaćin jedinstvene retrospektive radova svetski poznate umetnice koja je dozvolila našem reporteru Zoranu Lukiću da je punih pet dana prati u stopu i beleži kako nastaje jedno vrhunsko umetničko delo
47 NM24.indb 47
10.10.2011 22:03:09
Prilog > Retrospektiva u Moskvi
Dan prvi „A šta misliš da uradimo intervju sa Marinom Abramović?“ I pre nego što sam izgovorio rečenicu do kraja, bio sam svestan kakvu ću reakciju izazvati kod urednika. Samo me je pogledao, onako ispod naočara, nehajno mahnuo rukom i kao usput dodao: “Hajde da vidim i to čudo“. Tri meseca kasnije evo me u Moskvi. Pola tri je ujutru, sam sam na aerodromu Domodedovo, prvi metro kreće tek za tri sata – sasvim dovoljno vremena da još jednom pogledam beleške. Jer ono što će mi se desiti narednih dana malo ko je imao prilike da uradi. Biću jedini novinar kome će biti dozvoljeno da punih šest dana zaroni u magični svet Marine Abramović. Zahvaljujući zajedničkoj prijatelji Milici Zec Marina Abramović, trenutno najpoznatija i najbolja umetnica u svetu kada je reč o art-performansu, pristala je da za čitaoce Novog magazina da
48 NM24.indb 48
13/10/2011.
ekskluzivan intervju. “Zašto samo intervju, zašto ne dođeš u Moskvu i vidiš kako radim“. Bio je to poziv koji se nije mogao odbiti. Svet je totalno poludeo za Marinom, posebno pošto je prošle godine izvela performans „Umetnik je prisutan“ u Muzeju za savremenu umetnost (MoMA) u Njujorku, kada je svakog dana po sedam sati u periodu od tri meseca, ukupno 736 sati, nepomično sedela dok su se preko puta njege smenjivali posetioci, ukupno njih 1.750. Samo jedan je izdržao da odsedi svih sedam sati. Neki su uspeli da izdrže nekoliko minuta, neki bi nepomični stajali par sati, bilo je onih koji su plakali, smejali se, bežali... “Kako li ću ja reagovati”, prolazilo mi je kroz glavu dok sam prelistavao katalog retrospektive koja u Moskvi traje od 8. oktobra do 4. decembra. U periodu od 2. do 6. oktobra radiće reperformans radionicu sa 47 mladih ruskih umetnika. Ovo je njena najveća retrospektiva ikada napravljena.
Novi Magazin
BROJ 24
10.10.2011 22:03:18
Prikazani su gotovo svi performansi i video instalacije, a posebnu čar čini podatak da će 47 ruskih umetnika obučiti da izvedu neke reperformanse. Ruski mediji dizali su temperaturu u danima pred njen dolazak – jer Marina je ipak najveća svetska zvezda kada je reč o performansu. Mnogi je smatraju i pionirom pravca koji zapravo definiše sam performing-art. Šest je ujutru, krećem prema hostelu u blizini Kremlja (kriza je, mora da se štedi). Na stanici Čekovskaja dok se spuštam pokretnim stepenicama ogroman poster na kojem je Marina prikazana u ludačkoj košulji s rukavima vezanim na leđima. “Dođite u Garažu”, piše na posteru.
NM24.indb 49
Dan drugi Centar za savremenu umetnost Garaža nalazi se u severnom delu Moskve, na mestu gde se nekada nalazila ogromna garaža moskovskog gradskog prevoza. Zgrada je napravljena na mestu nekadašnje jevrejske sinagoge i dalje u osnovi ima oblik Davidove zvezde. Sledeće godine zemljište će biti vraćeno prvobitnim vlasnicima pa je ovo poslednja godina da je Garaža centar na ovoj lokaciji. Već naredne godine biće na drugom kraju Moskve, ali to neće pomutiti njegovu reputaciju jednog od najboljih centara za savremenu umetnost u svetu. Centar je u vlasništvu Fondacije Iris koju je osnovala Daša Žukova,
ćerka ruskog naftnog magnata Aleksandra Žukova i devojka još poznatijeg biznismena Romana Abramoviča. Marinu zatičem kako grupi mladih ruskih umetnika objašnjava nešto oko reperformansa koji će premijerno izvoditi i koji su nekoliko dana uvežbavali. Svi oni izabrani su na audiciji između nekoliko stotina njih koji su čeznuli za ovom prilikom. Potpuno predani i ponosni, ali i u malom strahu da ne razočaraju umetnicu kojom su potpuno očarani. Odevena u tamnozeleni kombinezon i bez cipela za koje je primetila da ih nema na nogama tek kada je napravila pauzu. Razgovor s mladim umetnicima, onda par rečenica ekipi ruske televizije koja je u stopu prati, a onda pogled u mom pravcu: “Poznajemo li se?”, pita na engleskom. “Maybe, možda”, odgovaram. Sekund nedoumice, a zatim širok osmeh i zagrljaj. “Zoran, zar ne? Super, hajde odmah sa mnom”. I pre nego što sam se povratio od šoka već sam bio deo njenog sveta. Polako smo se kretali iz jedne u drugu prostoriju u kojima će biti postavljeni različiti delovi njene retrospektive. “Malo se nerviram. Većina eksponata nije na svom mestu, a i oni koji su i bili na mestima nisu bili dobro postavljeni. Kad god pitam odgovaraju mi da će sve biti gotovo danas, danas..., a sutra opet pola stvari nije urađeno”, kaže, dok joj se u glasu oseti blaga nesigurnost, kao da se pita da li će sve uspeti da završi na vreme. A onda je počela da mi nabraja: “Tamo nedostaju staklene vitrine, kosturi još uopšte nisu stigli...”. Ulazimo u amfiteatar gde nas čekaju mladi ruski umetnici, svi takođe u tamnozelenim kombinezonima. Malo da razbije maler, ali i da podigne atmosferu, kaže: ”Ruski umetnici su najtalentovaniji i najbolje istrenirani u svetu”, čuju se osmesi odobravanja. Kreću probe.
49 10.10.2011 22:03:23
Prilog > Retrospektiva u Moskvi
Performans za čitaoce Novog magazina
Magija pogleda “Ovo radim samo za tebe, za čitaoce Novog magazina i ni za koga drugog neću”, rekla je Marina dok su nas ruski i američki naučnici elektrodama povezivali s kompjuterom. Performans koji je izvela u Muzeju za modernu umetnost (MoMA) u Njujorku kada je nepokretno sedela i netremice se gledala s nekom osobom, podignut je u Moskvi na novi nivo tako što mu je dodat specijalni naučni aspekt. Sada je taj perfor-
zapravo ono šta treba istraživati. Obukao sam beli mantil, kao i Marina koja do tog trenutka nije učestvovala u ovom eksperimentu, ali je odlučila da prvi put i na poseban način uradi nešto specijalno za čitaoce Novog magazina. “Kada se dve osobe netremice gledaju i kad vreme prestane da postoji, a njihovi umovi se povežu, tada je sve moguće, čak i videti dušu jedno drugom “- rekla mi je i pozvala me
S jedne strane umetnica, s drug reporter Novog magazina u jedinstvenom performansu mans „Merenje magije međusobnog gledanja“, postao pravi naučni eksperiment: dva tima naučnika, ruski i američki, rade zajedno u merenju moždanih talasa prilikom interakcije dve osobe. Da bi dobili egzaktne podatke naučnici su ograničili trajanje jednog „gledanja“ na pola sata. „Ono što se događa u trenutku dok se dve osobe netremice gledaju je jedinstveno iskustvo i posebno za svaku osobu, ali i njihova povezivanja se međusobno razlikuju”, rekla je Marina i dodala da je ljudsko telo veoma jednostavno iskoristiti za stvaranje umetnosti, a da je naš mozak
50 NM24.indb 50
13/10/2011.
da sednemo jedno naspram drugog. Gledali smo se netremice... I postali deo eksperimenta. Marina se povezala s ljudima u Srbiji i rodnim gradom Beogradom, a ja sa čitaocima postao deo Marine. Jedinstveno i nesvakidašnje iskustvo. Inače, rezultati ovog eksperimenta, kao i njihovo tumačenje, očekuju se tek krajem naredne godine, jer je količina dobijenih podataka toliko velika, a sam program koji se koristi toliko kompleksan, da ni tada neće biti poznati svi aspekti, posebno jer će se ovaj eksperiment u međuvremenu nastaviti, nadograđivati i usavršavati.
Novi Magazin
BROJ 24
10.10.2011 22:03:27
, s druge au nsu
51 NM24.indb 51
10.10.2011 22:03:33
Prilog > Retrospektiva u Moskvi
Ko je Marina Abramović Istraživanje krajnjih granica Marina Abramović (Beograd, 30. novembar 1946) je umetnica performansa sa internacionalnim renomeom. Slikarstvo je u samim počecima zamenila za bodi art, odnosno bol, pokret, mimiku, gest, insistirajući na jeziku tela igrača, akrobata, seoskih vračeva, tibetanskih kaluđera i šamana. Iscrpljivanje tela postalo je osnovna karakteristika njenog performansa.
budućnost SFRJ. Oboje su imali uspešnu vojničku karijeru. Danica Abramović je sredinom šezdesetih godina bila i direktor Muzeja revolucije u Beogradu.
Rođena je neposredno posle rata 30. novembra 1946. godine u partizanskoj porodici. Roditelji Voja i Danica Abramović bili su aktivni učesnici NOB-a, verovali su u revoluciju i komunističku
Bodi-art u kojem je Marina počela da ispituje granice psihofizičke izdržljivosti vezuje se za festival u Edinburgu 1973. godine. Performans sa dvadeset noževa bio je prvi u nizu deset
Marina od 1975. godine živi u Amsterdamu, gde je 1987. godine kupila kuću, ali je više vremena provela putujući po svetu i na izložbama. U jesen 2005. godine preselila se iz Amsterdama u Njujork.
akcija nazvanih „Ritmovi“ i Marina je tada sebi prvi put nanela lakše telesne povrede. Noževe je koristila tako što ih je brzo zabadala između prstiju, a kad god bi pri brzini zasekla prst uzimala bi drugi nož. Njena ideja bila je da ritam udarača tako uskladi da uvek unapred zna kada će nož dodirnuti njenu kožu. U akciji „ritam 5“, izvedenoj na Aprilskim susretima 1973. godine, izložila se novim opasnostima. Zapalila je vatru oko zvezde petokrake i, posle spaljivanja pramenova kose i noktiju, legla u njen centar. Umalo se nije ugušila, publici
je trebalo mnogo vremena da shvati kako Marina ne glumi trans, već da je zaista ostala bez svesti. U Galeriji savremene umetnosti u Zagrebu 1974. godine ona je pred publikom uzimala tablete za lečenje akutne šizofrenije, želeći da dovede svoje telo u nepredvidiva psihofizička stanja (grčenje mišića, gubljenje orijentacije). Posle toga, slično je želela da oseti pod dejstvom fizičkih sila. U performansu „Ritam 4“, održanom u galeriji Dijagram u Milanu iste godine, Marina je svoju akciju ovako opisala: „U
Treći dan “Kako neće da se skine?”. Posle kišnih dana, u Moskvi je napokon granulo sunce, ali čini se kao da se nad retrospektivu Marine Abramović nadvijaju oblaci. Mlada ruska primabalerina odbila je da bude naga u okviru reizvođenja performansa “Imponderabilia“ koji su nekada izvodili Marina Abramović i njen nekadašnji partner Ulaj tako što su stajali nagi jedan naspram drugog na vratima uskog prolaza. Svako ko je želeo da prođe morao je da ih dodirne. Da li je ovo bilo previše za rusku umetnicu? I kako će reagovati publika koja će imati prilike da vidi nesvakidašnju postavku. Jer, kod Marine glavna stvar je u proučavaju granica do kojih su ljudi spremni da idu. Šta je bilo na njenom mediju u Moskvi? Još malo golotinje – ovoga
52 NM24.indb 52
13/10/2011.
Novi Magazin
BROJ 24
10.10.2011 22:03:35
šta izaziva te deformacije i grimase.“
praznom osvetljenom prostoru postavljen je snažan ventilator koji kroz široki otvor izduvava veliku količinu vazduha. Postepeno se približavajući pokušavam da udahnem sav vazduh... Video kamera
prati čitav proces i preko dva ekrana u galeriji publika može da vidi samo krupni plan mog lica i promene na njemu pod uticajem snažnih naleta vazduha. Ventilator je van kadra, te posmatrači ne znaju
puta u vidu mladih devojaka koje će ležati ispod kostura (jedan još nije stigao, prava je misterija gde je nestao). Druga osoba, takođe naga, sedeće na sedištu bicikla podignutog dva metra iznad zemlje. Nešto dalje nalazi se uočljiva tabla sa natpisom „zabranjeno za mlađe od 18 godina“. Odatle je počinjala retrospektiva svih njenih radova gotovo hronološki postavljenih na monitorima. Hodanje po kineskom zidu sa Ulajem idući jedno drugom u susret, držanje napetog luka i strele, šamaranje... Tu su i performansi „Relation in Time“, „Contact“... U sredini druge prostorije kamion kojim je putovala, a oko njega retrospektiva njenih solo performansa iz ranog perioda. Zatim dolazi sedam lakih komada, kako je rekla, koji na sedam velikih monitora prikazuju višečasovne
NM24.indb 53
U poslednjoj akciji iz ove serije Marina Abramović odlučila je da se suoči sa smrću. Na poziv Studija Mora u Napulju ona izvodi „Ritam o“ 1975. godine, koji je mogao da se ostvari samo uz saradnju s publikom. Pre početka performansa Marina je ostavila uputstvo posetiocima: „Na stolu se nalaze predmeti (žileti, noževi, pištolj) koje možete upotrebiti na meni, ja sam objekt. Akcija će trajati 6 časova. Svu odgovornost za vaše ponašanje preuzimam na sebe“. Sve je te večeri počelo pitomo. Neko ju je okrenuo u krug. Neko ju je dodirnuo na prilično prisan način. Ali trećeg sata stvari su počele da se menjaju. Publika je počela da se transformiše i na kraju je izbila tuča između onih koji su je štitili i onih koji su je povređivali.
pripreme i izvođenje performansa u realnom vremenu, ali sa dodatkom tri ležaja u sredini prostorije na različitim visinama na kojima su goli ležali mladi umetnici okruženi plastičnim ogledalima. A zatim, za rusku publiku možda i najzanimljiviji deo inspirisan Marininim kulturnim, ideološkim i duhovnim korenima sa Balkana, kao i poreklom. Marina na konju, video performans za njenog oca, a ispod vitrina sa ordenjem i fotografijama iz doba SFRJ. Baš na delu gde se prelazi na performans „Balkan Erotika“ nalaze se i dve manje prostorije, a između njih ogromna fotografija „Balkan Baroque“ za koju je dobila Zlatnog lava za najboljeg umetnika na Bijenalu u Veneciji 1997. godine. U levoj manjoj prostoriji nekoliko performansa posvećenih njenim roditeljima, baš tamo gde jedan kostur još uvek nedostaje. U drugoj, desnoj odaji, performansi protoka
U periodu između 1976. i 1988. godine ona će sa Ulajom (Uve Lajsipen) koga je upoznala i koji je bio rođen istog datuma kao i ona, putovati po svetu. Prvih pet godina stanovali su u automobilu, a performanse, koji su im bili jedini izvor prihoda, radili su spontano. Od 1980. godine pa sve do 1983. boravili su u pustinjama Australije, u Sahari i pustinji Gobi. Kraj putovanja, ali i njihove ljubavi, bio je Kineski zid. Za oboje je to bilo mesto apsolutne esencije, novi spiritualni svet. U performansu „Hod po velikom zidu“ 1988. oni su pešice krenuli sa različitih krajeva te građevine i za tri meseca prešli 2000 km, kako bi se tačno određenog datuma, prema dogovoru, sastali u jednoj tački zida. Taj susret bio je rastanak ovog umetničkog dueta. Marina Abramović je ponovo radila sama. Izvor: Wikipedia
vremena, pa nazad na balkansku erotiku kojoj je dodata još jedna video instalacija iste tematike, ali novijeg datuma. Fotografije iz detinjstva, srpski patrijarh Varnava, inače brat njenog dede, zatim Tito, dalaj lama... “Šta si sve radila u životu”, rekao sam upitno. “Tek kad tako pogledam, kad vidim šta sam sve i koliko radila u životu, tek onda se osetim starom, a inače uopšte se tako ne osećam”, rekla je smejući se, nadovezujući se na priču da treba živeti u trenutku. “Hoćeš da te povezemo? Mi smo dole u Ricu, nije loše”. Pristajem. “Šta ćemo sa intervjuom”, pitam. “O tome sutra. A i spremila sam ti jedno veliko iznenađenje”, samo je tiho prošaputala. Ostavili smo je u Ricu, a mene je “audi” dovezao do hostela. Umesto grupne sobe, stavljaju me u dvokrevetnu. “Ne treba ništa da doplatiš. Ti si očigledno zvezda”, kažu mi.
53 10.10.2011 22:03:37
Prilog > Retrospektiva u Moskvi
Četvrti dan „Volim Beograd, ali mi se i ne dolazi, možda samo na par dana... Poslednji put bila sam pre tri, četiri godine... Ali nije više isti. Ono, sva mesta jesu ista, naravno da me skoro svaka ulica ili ćošak podseti na nešto, ali ni to nije to“. Dok je govorila na umu sam imao samo jednu misao – Marina je još jedan primer da nismo uspeli da prepoznamo prave vrednosti i da im se odužimo na pravi način. Dok joj ceo svet s pravom kliče i želi da je primi u svoje okrilje, mi kao da nemamo receptore da osetimo koliko smo bili srećni da se jedan ovakav genije rodi među nama. Iako ne dolazi, Marina detaljno prati šta se dešava na srpskoj domaćoj sceni. Kao i uvek, veoma je otvorena: „Od moje generacije svi su nekako bez energije, ali zato među mladima ima sjajnih umetnika, kao što je taj mladi reditelj Golubović“. Zatim se okrenula, sa srpskog prešla na engleski i posvetila se radu sa ruskim umetnicima. Sada već dobro uvežbani deo performansa izvodili su u holu kroz koji prolaze posetioci. Videla je i u mom pogledu oduševljenje što se tu, preda mnom, odvija jedna takva čarolija. „To je još jedan od razloga zašto sam te i zvala, da vidiš, tako je najbolje“, rekla je i nekako se nadovezala na ono o čemu smo malo ranije tog dana pričali. O umetnosti performansa, trenutka u kojem se dešava i koji se jedino može koliko-toliko dočarati video instalacijom, jer je neponovljiv. „Kad radim nešto, kao što je sada ovo, u stanju sam da radim dan i noć, potpuno sam posvećena, dobijem moć volje. A kada završim onda... Onda ne radim ništa, izležavam se i jedem čokoladu“, opet kroz smeh i opet ono „moram sada da idem, pričaćemo kasnije, vratićeš se večeras opet s nama do Rica“. Uveče na prijemu, meni „a la Marina“. Predjela i jela sastavljena
54 NM24.indb 54
13/10/2011.
Novi Magazin
od poznatih Rusa, a čokoladni dezert Marinin, jedino joj je falio neko za pice. Istovremeno smo uzviknuli „Raspućin“ i opet se smejali. Čak mi je iscepala i paklu „marlbora“ da bi pokazala koju boju slova na nekom plakatu hoće, jer ti Rusi nisu znali koja je to boja „marlboro-crvena“.
Peti dan
BROJ 24
„Tu si dete, hajde sa mnom“, rekla mi je dok sam sedeo dan pred premijeru. Poslednje pripreme su u toku. „Fotograf koji slika kao fol je urednik, a prvi put drži aparat. I nemoj da mi se pojavi neko s tetovažom“, daje poslednja uputstva svojoj saradnici Danici, koja iako ima naše ime zapravo je čistokrvna Amerikanka. “Znaš onaj vic: Ide jedan apstraktni slikar Crvenim trgom, a za njim na sto metara dvojica fiktivnih slikara u kožnim kaputima“. Smejali smo se slatko i razbijali čudnu tenziju. Sve je uvežbano, čak i pres konferencija planirana za sledeći dan. Još je malo vremena za razgovor o neobaveznim temama: „Volim da slušam muziku koja opušta. Volim i klasiku, Šopena. Ne volim rok“. „A šta kažeš na Lejdi Gagu – pitam – jesi videla njenu izjavu o tebi?“ „Da, ha ha... E, zvala me je na rođendan, ali nisam otišla jer....“, ostalo je da visi u vazduhu jer su ušli mladi Rusi, a Marina ih je nameštala. Nisam je kasnije ni pitao da nastavi:. „Verovatno ćemo ostati celu noć ovde, dok ne namestimo sve – rekla je – vidimo se sutra.“ “Sutra putujem”. “Zar već? Pa, bilo mi je drago... Zaista... Nadam se da si uživao”. Zagrljaj i poseti je bio kraj. Posle pet dana s njom i njenom ekipom bilo mi je sasvim jasno zašto je najbolja i jedinstvena. Jedino ona – Marina.
10.10.2011 22:03:41