Michel bussi bez tebe

marrica73@anna

~ 1 ~

knjigoteka

marrica73@anna

MICHEL BUSSI

Preveo Ljubeta Babović

Beograd, 2016.

~ 2 ~

knjigoteka

marrica73@anna

Za Malu, malog vilinog konjica roÄ‘enog s ovom priÄ?om

~ 3 ~

knjigoteka

marrica73@anna 23. decembar 1980. godine, 00.33 Erbas 5403 na relaciji Istanbul-Pariz poče da propada. Ponirao je oko

dve hiljade metara za manje od deset sekundi, skoro vertikalno, pre nego što se ponovo stabilizovao. Većina putnika je spavala. Naglo se probudiše uz strahovit osećaj da sede na toboganu u zabavnom parku.

Ipak, Izelin isprekidan san razbiše krici, a ne trzanje aviona.

Skoro tri godine ide na ture s Turkiš erlajnsom, pa je navikla na oluje i propadanja. U ovo vreme bila je na pauzi. Spavala je nešto manje od dvadeset minuta. Čim otvori oči, ugleda svoju stariju koleginicu Melihu kako se nadnela nad nju utegnutim dekolteom. „Izel? Izel? Požuri! Imamo hitnu situaciju. Izgleda da je napolju nevreme. Kapetan smatra da je vidljivost na nuli. Hoćeš li da preuzmeš svoj prolaz?”

Izelino umorno lice iskusne hostese poprimi smiren izgled osobe koja ne paniči zbog svake sitnice. Ustade sa sedišta, dovede odeću u red, navuče radnu suknju, za trenutak se zadivi odrazu svog lepog tela turske lutke na površini ugašenog ekrana i krenu ka desnom prolazu.

Probuđeni putnici više nisu urlali, ali su im otvorene oči više odisale čuđenjem nego zabrinutošću. Avion nastavi da posrće. Izel poče smireno da se obraća svakom od putnika. „Sve je u redu. Nema razloga ni za kakvu brigu. Samo prolazimo kroz snežnu oluju iznad Jure. Bićemo u Parizu za manje od sat.”

Izelin osmeh nije bio usiljen. Njene misli već su odlutale ka Parizu. Ovog puta mogla je da ostane u njemu tri dana, sve do Božića. Bila je uzbuđena kao devojčurak što će izigravati slobodnu građanku Istanbula u francuskoj prestonici.

Poklanjala je pažnju svima i smirivala sve redom, počev od desetogodišnjaka koji se obesio o majčinu ruku, preko mladića u izgužvanoj košulji s kojim bi se sutra rado srela na Jelisejskim poljima, žene iz Turske s loše nameštenim velom što joj je prekrio pola očiju, bez sumnje, zbog naglog buđenja, do postarijeg sklupčanog čoveka s rukama prekrštenim na kolenima dok joj je upućivao molećiv pogled... „Sve je u redu. Uveravam vas.”

Izel se mirno kretala kroz prolaz između sedišta kad se erbas ponovo nagnu na stranu. Začu se nekoliko krikova. Neki mladić, koji

~ 4 ~

knjigoteka

marrica73@anna je sedeo desno od Izel i držao kasetofon u rukama, povika naizgled veselim glasom: „Kad će luping?”

Nekoliko ljudi stidljivo se nasmejalo na to, da bi ih odmah potom nadjačao krik nekog detenceta. Ono je ležalo ispruženo na sedištu tik ispred Izel. Na samo neki metar od nje. Njen pogled iskusne stjuardese zadrža se na devojčici od svega nekoliko meseci, koja je na sebi imala belu haljinicu s narandžastim cvetićima, a preko nje džemper ispleten od prirodne vune. „Ne, gospođo”, umeša se Izel. „Ne!” Majka, koja je sédela pored devojčice, odveza pojas i nagnu se ka bebi. „Ne, gospođo”, bila je uporna Izel. „Morate ostati vezani. To je obavezno. To je...”

Majka je ne udostoji čak ni okretom, a kamoli odgovorom. Njena duga raščešljana kosa padala je na sedište. Beba još jače dreknu.

Izel je oklevala da li da joj sama zaveže pojas, pa joj priđe.

Avion opet poče da propada. Možda novih hiljadu metara za tri sekunde.

Ponovo se začuše kratki krici, ali je većina putnika ćutala. Svi su zanemeli. Svesni da pokreti aviona nisu izazvani običnim zimskim nepogodama. Zbog naglog potresa Izel pade na bok. Laktom zakači kasetofon koji je ležao na grudima njegovog vlasnika s desne strane i preseče mu dah. Ne stiže ni da se izvini, već naglo ustade. Ona devojčica od oko tri meseca tik pored nje još je plakala. Njena majka ponovo se nagnu ka bebi i poče da odvezuje sigurnosni pojas kojim je dete bilo vezano... „Ne, gospođo! Ne...”

Izel pobesne. Nesvesno povuče suknju zadignutu iznad podsuknje. Kakva blamaža! Žestoko je zaslužila ta svoja tri dana i dve noći uživanja u Parizu!

Onda se sve zbi vrlo brzo.

Izel u trenu pomisli da čuje eho, još jedan krik detenceta iz drugog dela aviona, malo dalje s njene leve strane. Drhtava ruka tipa s kasetofonom okrznu sivi najlon na njenim bedrima. Stariji Turčin prebaci jednu ruku preko ramena žene pod velom, a drugu, uz molećiv pogled, podiže prema Izel. Majka deteta ustade tačno ispred nje i pruži ruke da uzme u naručje kćerkicu, koju je oslobodila kaiša s njenog sedišta.

~ 5 ~

knjigoteka

marrica73@anna Bile su to poslednje slike pre udara, pre nego što je erbas udario u planinu.

Udar odbaci Izel desetak metara dalje, ka pomoćnom izlazu.

Njene divne male noge saviše se poput udova plastične lutke u rukama neke sadistički raspoložene devojčice. Njene sićušne grudi razbiše se o beli lim, a leva slepoočnica puče prilikom udara o ugao vratanaca.

Izel je izdahnula u trenu. U tom pogledu, možda je imala najviše sreće.

Nije videla kako se avion savija poput obične flašice sa sodavodom u dodiru sa krošnjama drveća koje je izgledalo kao da se žrtvuje da bi usporilo sumanuto kretanje erbasa.

Kad se sve konačno zaustavilo, više nije morala da oseća kako se širi miris kerozina. Nije osećala nikakav bol dok joj je eksplozija komadala telo, kao i tela dvadeset troje putnika najbližih njoj.

Nije urlala kad je plamen zahvatio pilotsku kabinu i spržio sto četrdeset pet dotad preživelih.

~ 6 ~

knjigoteka

marrica73@anna

Osamnaest godina kasnije

~ 7 ~

knjigoteka

marrica73@anna

1 29. septembar 1998. godine, 23.40 Sad znate sve.

Lakoverni Sovuljaga skloni hemijsku olovku, a pogled mu se izgubi tačno ispred njega, u bistroj vodi ogromnog vivarijuma.

Nekoliko trenutaka pratio je pogledom očajnički let vilinog konjica koji ga je koštao oko dve hiljade franaka, pre manje od tri nedelje.

Retka vrsta, jedna od najvećih na svetu, istinska replika svog praistorijskog pretka. Dugački vilin konjic batrgao se od jednog do drugog stakla, usred pomamnog roja nekoliko desetina drugih vilinih konjica. Zarobljenih. Uhvaćenih u zamku.

Svi su osećali da su na putu da uginu.

Hemijska olovka iznova pade na list papira. Ruka Lakovernog Sovuljage nervozno se trgnu.

U ovoj svesci nabrojao sam sve indicije, sve tragove, sve pretpostavke. Osamnaest godina istraživanja. Sve je zabeleženo na ovih stotinak stranica. Ako ste ih pažljivo pročitali, sad znate isto koliko i ja. Možda ćete biti pronicljiviji? Možda ćete slediti pravac koji sam ja zanemario? Možda ćete pronaći rešenje, ukoliko ono uopšte postoji? Možda...

Zašto da ne?

Za mene je sve završeno.

Podiže hemijsku olovku, koja zadrhta nekoliko milimetara iznad hartije. Pogled plavih očiju Lakovernog Sovuljage opet zaroni u glatko staklo vivarijuma, zatim skliznu prema peći, gde su visoki plamenovi proždirali hrpu novina, hartije i sređenih kartonskih kutija, pa onda još jednom pade na svesku. Hemijska olovka skliznu.

Bilo bi preterano kad bih rekao da ne osećam žaljenje i grižu savesti, ali učinio sam najbolje što sam mogao.

Lakoverni Sovuljaga potom nekoliko sekundi upre pogled na poslednji ispisani redak, pa lagano zatvori bledozelenu svesku.

Učinio sam najbolje što sam mogao, ponovi u sebi, najzad zadovoljan zaključkom.

~ 8 ~

knjigoteka

marrica73@anna 23.43 Stavi hemijsku olovku u kutiju ispred sebe, s desne strane pisaćeg stola zgrabi žuti samolepljivi papir, koji prilepi na korice sveske. Opet posegnu ka kutiji s olovkama. Njegovi prsti dočepaše se markera i on na parčetu papira napisa širokim potezom: Za Lili.

Odgurnu svesku ka ivici pisaćeg stola i ustade.

Sovuljagin pogled zadrža se nekoliko trenutaka na pisaćem stolu: na njemu je blistala bakarna pločica. Sovuljaga s ironijom pročita: Lakoverni Sovuljaga, privatni detektiv. Na licu mu se ocrta osmeh razočaranja. Svi su ga već dugo zvali Sovuljaga, dok sad više niko nije koristio njegovo smešno ime. Niko više, osim, možda, Emili i Marka Vitrala. I to još dok su bili mlađi. Otad je prošla čitava večnost.

Sovuljaga krenu prema kuhinji. Još jednom pogleda sudoperu od sivog čelika, pod od belih pravougaonih pločica, zatvorene plakare od svetlog drveta. Svaki element bio je u savršenom redu, očišćen, složen; svaki trag prethodnog života bio je brižljivo obrisan, kao u iznajmljenoj kući koja mora da se vrati vlasniku. Sovuljaga je bio pedantan do kraja, do poslednjeg daha. Znao je to. I to je objašnjavalo mnogo šta. Zapravo - sve.

Okrenu sé i uputi prema peći, odakle je dopirala vrelina koja mu je skoro lizala ruke. Nagnu se i baci još dve kutije u ognjište.

Uzmaknu unazad da izbegne snop varnica. Ćorsokak...

Hiljadu časova posvetio je tome da ide do kraja, do poslednjeg detalja tog posla... Svi ti nagoveštaji, zabeleške, sva ta istraživanja sve je to sad odíetelo u dim. Tragovi te istrage nestali su za samo nekoliko trenutaka.

Osamnaest godina istrage uzalud.

Kakva ironija... Čitav njegov život sveo se na lomaču, čiji je bio jedini svedok.

23.49 Lili će za četrnaest minuta napuniti osamnaest godina, bar službeno... Ko je ona? Nikad ništa nije bilo sasvim pouzdano. Polapola, kao prvog dana. Pismo ili glava. Liz-Roz ili Emili?

~ 9 ~

knjigoteka

marrica73@anna Nije uspeo. Matilda de Karvil proćerdala je čitavo bogatstvo, platu za osamnaest godina, ni za šta...

Sovuljaga se uputi ka pisaćem stolu i nasu sebi još jednu čašu proseka. Starog petnaest godina, specijalnu rezervu Monike Ženeve, možda jedinu lepu uspomenu na ovu istragu, u krajnjem slučaju.

Nasmeja se dok je prinosio čašu usnama. Nije imao ništa zajedničko s karikaturom starog detektiva alkoholičara, već je više bio tip koji iz svog podruma izvlači dobro vino sačuvano za posebne prilike. Jedna od njih bio je Lilin rođendan, večeras. I u neku ruku, njegovi poslednji životni trenuci.

Detektiv naiskap isprazni čašu proseka.

Bio je to zaista jedan od retkih osećaja za kojim bi požalio, taj neponovljivi ukus proseka dok mu prolazi kroz telo, izaziva neku vrstu prijatnog bola i omogućava mu da zaboravi vreme oslobađanja od te opsednutosti, te enigme bez odgovora kojoj je posvetio život.

Sovuljaga odloži čašu na pisaći sto i pomeri bledozelenu svesku, oklevajući da je još jednom otvori. Pogleda u žuti samolepljivi papirić: Za Lili.

Ostaviće tu beležnicu, tih stotinak strana sastavljenih poslednjih dana... Za Lili, za Marka, za Matildu de Karvil, za Nikol Vitral, za policajce, advokate, za sve one koji budu poželeli da zarone u taj ambis...

Očaravajuće štivo, van svake sumnje. Istinsko remek-delo, policijska istraga od koje zastaje dah... Sve je bilo tu...

Izuzev kraja...

Sastavio je pravi krimi-roman kome je istrgao poslednju stranu, triler čijih je poslednjih pet redaka bilo izbrisano. Podvala...

Bez sumnje, budući čitaoci biće dosetljiviji od njega, usredsrediće se... razmišljaće kako bi pronašli rešenje.

I on sam verovao je u to, na kraju krajeva... Oduvek je bio siguran da negde postoji neki dokaz, da je moguće rešiti tu jednačinu, ali je njemu nešto promaklo. Bio je to utisak, samo utisak, ali tako uporan... Ta sigurnost održavala ga je u životu sve do tog datuma, do danas, kad Lili, za deset minuta, puni osamnaest godina... Možda je samo ta njegova nesvesnost održavala tu iluziju, sprečavala ga da se potpuno razočara, da bude tako nemilosrdan i da svih ovih godina traži ključ problema bez rešenja...

Učinio sam najbolje što sam mogao, iznova pročita detektiv.

Ostalo ga se sad više nije ticalo.

~ 10 ~

knjigoteka

marrica73@anna

Sovuljaga još jednom pogleda po prostoriji. Uzdrža se od slaganja prazne flaše i prljave čaše i nasmeja se u sebi. Policajci i osoblje sudske medicine koji će se za neki sat nagnuti nad njegovo telo neće brinuti o nekoj neopranoj čaši. Njegova krv i mozak rasuće se u kašastoj lokvi po njegovom pisaćem stolu od mahagonija i lakiranom parketu. Sve će se isprljati. Ako se njegov nestanak ne otkrije odmah, što je bilo najverovatnije (kome bi on, na kraju krajeva, mogao da nedostaje?), smrad njegovog leša privući će komšije, a telom u raspadanju omrsiće se, u najvećoj meri, insekti strvinari koji će prvi početi da se goste. Razlog više, pomisli Sovuljaga.

Sagnu se i ubaci u peć malo parče kartona koje nije bilo zahvaćeno plamenom.

Njegov poslednji plemeniti potez.

Sovuljaga se lagano uputi ka pisaćem stolu od mahagonija, smeštenom u uglu prostorije naspram peći. Otvori srednju fioku, izvadi iz futrole kao nov mateba revolver, čiji je sivi metal blistao na svetlosti. Detektiv zavuče ruku dublje u fioku i odatle izvuče tri metka. Kalibra 38 milimetara.

Nasmeši se. Izvežbanim pokretom otvori burence revolvera i lagano smesti metke u ležište.

Bio je dovoljan samo jedan, čak i da je pijan, i u slučaju da mu ruka zadrhti, a naravno - i ukoliko okleva. Ali svakako će uspeti da prisloni cev na slepoočnicu, tu je mirno zadrži, i pritisne je.

Nije mogao da promaši, čak ni sa šezdeset dva centilitra vina u krvi.

Stavi revolver na pisaći sto, otvori levu fioku, izvadi odatle primerak Istoka republike, vrlo star, požuteo. Mesecima je zamišljao svoje poslednje trenutke, simboličan ritual koji će mu pomoći da završi sve, da konačno pobegne iz tog lavirinta.

23.54 Nekoliko poslednjih listova savilo se pod naletom plamenova u peći. Detektivov pogled skliznu ka vivarijumu i zloslutnom zujanju vilinih konjica.

~ 11 ~

knjigoteka

marrica73@anna Isključio im je električno napajanje pre trideset minuta. Bez kiseonika, bez hrane, vilini konjici neće preživeti ni nedelju dana...

Ipak je proćerdao kolosalnu sumu novca da kupi vrlo retke, najstarije vrste. Proveo je sate i godine u održavanju vivarijuma, brinuo se da nahrani te životinje svim vrstama sićušnih insekata, da ih okrepi, razmnoži, i išao toliko daleko da ih poveri na čuvanje nekoj agenciji kad je odsutan i dok obavlja neku misiju.

Svi ti napori - da bi ih pustio da tek tako uginu. I oni...

Na kraju krajeva, to je prijatno, pomisli Sovuljaga, odlučivati tako o životu i smrti drugih, zaštititi ih tako što će ih osuditi, pružiti im nadu da bi ih bolje žrtvovao. Tako što će se poigravati njihovim sudbinama kao lukavi i nepredvidivi bog... Na kraju krajeva, dobro je što postoji takav sadistički bog, čija je žrtva i on sam...

Lakoverni Sovuljaga smesti se na stolicu iza pisaćeg stola, onda nevoljno odgurnu bledozelenu svesku ka ivici, kao da se plaši da će je kapljice krvi uprljati.

Raširi Istok republike po stolu, baš ispred sebe. Izdanje od 23. decembra 1980. godine. Još jednom pročita naslovnu stranu: Čudom

spasena na brdu Teribl.

Naslov se prostirao čitavom prvom stranom. Odmah ispod njega stajala je vrlo mutna fotografija siluete olupine razmrskanog aviona, iščupanog drveća i stopa spasilaca iscrtanih na snegu. Katastrofa je opisana u nekoliko redaka ispod fotografije:

Dramatičan pad erbasa 5403 na relaciji Istanbul-Pariz na obroncima brda Teribl na francusko-švajcarskoj granici, u noći između 22. i 23. decembra 1980. godine. Sto šezdeset osam od sto šezdeset devet putnika i članova posade poginulo je prilikom udara ili nestalo u plamenu. Pravim čudom preživela je jedino tromesečna beba, koja je prilikom udara izbačena iz aviona pre nego što ga je zahvatila vatra.

Sovuljaga podiže glavu. Umreće tako što će se blago nagnuti napred i opaliti sebi metak u glavu. Pašće na naslovnu stranu.

Njegova krv obojiće fotografiju drame koja se dogodila pre osamnaest godina i pomešaće se s krvlju onih sto šezdeset osam žrtava. Onda će ga pronaći za nekoliko dana, nekoliko sedmica. Niko neće zažaliti za njim... Pogotovo ne Karvilovi... Možda će Vitralovima ipak biti malo teško. Emili, Marku. Nikol naročito.

Kulminacija. Vrhunac ironije.

~ 12 ~

knjigoteka

marrica73@anna Pronaći će ga i daće Lili svesku sa zabeleškama, knjigu o njenom kratkom životu. Njegov testament.

Sovuljaga još jednom, skoro ponosno, pogleda odraz svog lika na bakarnoj ploči. Bio je to lep završetak svođenja računa, mnogo bolji od svega ostalog. Imao je sreće, moglo bi da se kaže: osamnaest godina istrage...

23.57 Kucnuo je čas.

Pažljivo stavi Istok republike tik ispred sebe, privuče stolicu i vlažnim dlanom čvrsto stegnu dršku revolvera. Polako podiže ruku.

Dodir hladne cevi sa slepoočnicom ispuni ga jezom. Ipak, bio je spreman. Alkohol mu je pomogao.

Pokuša da ne misli na taj metak na nekoliko centimetara od svog mozga, metak koji će mu proći kroz lobanju...

Da više ne misli ni na šta dok fiksira ništavilo.

Obavi kažiprst oko okidača. Samo da pritisne i sve će biti završeno.

Da zatvori oči ili da ih otvori?

Graška znoja pojavi mu se na čelu i pade na novine.

Da otvori oči i završi sve.

Nagnu se napred, pogleda uprtog u novine dvadeset centimetara ispred sebe. Još jednom pogleda fotografiju spaljenog aviona, onda onu gde vatrogasac ispred bolnice u Monbelijaru pažljivo drži malo, suviše modro telo. Telo one čudom spasene bebe. Kažiprst još jače steže okidač.

23.58 Detektiv još malo zadrža pogled, sad već praznih očiju, na crnoj boji prve strane starog dnevnog ilsta. Metak će mu probiti slepoočnicu bez najmanjeg otpora. Samo da savije prst još malo, nekoliko milimetara. Pogled mu se učvrsti kao da će potrajati čitavu večnost; crna boja novina učini mu se još jasnijom, kao podešena objektivom kamere, kao poslednji prozor u svet pre nego što sve ne potone u maglu.

~ 13 ~

knjigoteka

marrica73@anna Kažiprst. Okidač. Širom otvorene oči.

Sovuljagu obuze i kroz njega prođe neki neobično čudan osećaj, nešto kao električno pražnjenje, snažno i iznenadno.

Ono u šta je bio uprt njegov pogled bilo je prosto neverovatno.

Znao je! Prst se lagano opusti i smanji pritisak.

Sovuljaga najpre pomisli da je to varka, halucinacija izazvana neumitnom smrću, mehanizam odbrane koji je izmislio njegov mozak... „Ne!” Ono što je ugledao, što je pročitao u novinama, bilo je veoma stvarno. Požutelo od stajanja godinama, pomalo izlizano, pa ipak, nije dopuštalo nikakvu sumnju.

Sve je bilo tu.

Detektivov duh se pokrenu, seti se niza godina pretrpanih raznim pretpostavkama, stotinama njih, ali sad je imao polaznu tačku. Samo je potrebno da povuče nit i da se sve raspetlja sa zaprepašćujućom jednostavnošću.

Sve je bilo jasno, očigledno...

Spusti oružje i protiv volje poče da se ludački smeje.

Pogleda na zidni sat.

23.59 Još nije mogao da poveruje u ono što vidi. Ruke su mu drhtale.

Strahovita jeza podiđe ga od potiljka naniže. Uspeo je!

Rešenje se nalazilo tu, u novinama, na naslovnoj strani, od samog početka. Strpljivo je čekalo: bilo je sasvim nemoguće otkriti ga u ono vreme, pre osamnaest godina. Svi su detaljno čitali novine, analizirali po hiljadu puta, pa ipak - niko nije mogao da ga nasluti te 1980. i svih narednih godina.

Rešenje je prosto upadalo u oči... pod jednim uslovom.

Samo jednim uslovom. Apsolutno suludim.

Da se novine otvore osamnaest godina kasnije!

~ 14 ~

knjigoteka

marrica73@anna

2 2. oktobar 1998. godine, 8.27 Ono dvoje su ljubavnici ili brat i sestra?

Pitanje je oko mesec dana intrigiralo Marijam, vlasnicu bara Lenjin, na raskrsnici Avenije Staljingrad i Ulice slobode, svega nekoliko metara od prostora gde se nalazio Univerzitet Pariz VIII, to jest, Univerzitet Vensan u Sen Deniju. U to jutarnje vreme tri četvrtine bara bile su prazne, što je Marijam koristila da uredno namesti stolove i stolice.

Par o kojem je bilo reči sedeo je, kao i obično, u dnu, pored prozora, za omanjim stolom za dvoje, gledajući se pravo u plave oči i držeći se za ruke.

Ljubavnici?

Prijatelji?

Brat i sestra?

Marijam uzdahnu. Nervirala ju je ta neizvesnost. Obično je bila prilično sigurna kad se radilo o emotivnim odnosima među studentima. Pokrenu se jer je morala da pređe sunđerom preko stolova, a možda će biti potrebna i metla. Za nekoliko minuta, terminal linije 13, stanica Univerzitet, u Sen Deniju, biće preplavljen hiljadama užurbanih studenata pod stresom, preopterećenih, upravo... Stanica je otvorena pre samo četiri meseca, a njeno otvaranje već je preobrazilo taj kraj. Fakultet u Sen Deniju sad je bio direktno povezan sa srcem Pariza.

Marijam na brzinu razmesti stolice oko stolova, svesna da će se jedan nezanemarljiv procenat od hiljada vrednih i zabrinutih studenata kraće ili duže zadržati u Lenjinu samo da popije kafu, na miru popuši još jednu cigaretu i bar malo odloži trenutak kad će se zatvoriti u amfiteatru... Da sa zakašnjenjem stigne na predavanje... ili da, na kraju krajeva, ne ode nikuda... Znala je da gužva počinje od osam i četrdeset pet. Videla je kako se Univerzitet Pariz VIII, veliki univerzitet društvenih nauka i kulture, dotad buntovnički, pretvara u miran i običan univerzitet iz predgrađa. Sad je većina profesora izražavala nezadovoljstvo što su postavljeni u Pariz VIII, i više su stremili ka Sorboni ili, u najmanju ruku, Žisijeu... Pre otvaranja

~ 15 ~

knjigoteka

marrica73@anna stanice metroa, profesori su morali da prelaze preko poljane Sen Deni, da pomalo obilaze oko te zone. Sad je metroom i to bilo rešeno.

Profesori su se ukrcavali u metro, na liniju 13, kako bi se probili do visokih mesta pariske kulture, biblioteka, laboratorija, ministarstava, visokih institucija...

Marijam se okrenu ka šanku i ode da potraži sunđer, diskretno pogledavši par u uglu, tu lepu plavušu i tog krupnog živahnog momka koji nisu prestajali da zabrinuto razgovaraju.

Taj par išao joj je na nerve. Ta podmukla enigma nastaviće da je muči.

Ko su oni?

Marijam se nikad nije razumela u funkcionisanje višeg obrazovanja, u elemente, koeficijente, proteste, ali niko nije znao bolje od nje da osmotri situaciju. Nikad nije pročitala bilo šta od Robera Kastela, Žila Deleza, Mišela Fukoa, Žaka Lakana, profesorskih zvezda Pariza VIII; možda ih je u najboljem slučaju jednom ili dva puta srela u svom baru ili u univerzitetskom dvorištu, ali ipak je sebe smatrala ekspertom za psihoanalizu, sociologiju i filozofiju studentskih muka i ljubavi. Izigravala je brižnu majku svojim štićenicima, stalnim gostima svoga kafea, bavila se pitanjima srca s krajnje profesionalnom stručnošću.

Marijam još jednom okrenu glavu ka paru pored prozora. Odnos između to dvoje ipak je odolevao njenom iskustvu i intuiciji.

Emili i Mark.

Ta neizvesnost neizmerno ju je intrigirala. Stidljivi ljubavnici ili rođaci?

Tajna. Marijam nije uspevala da dođe do precizne ideje. Nešto je tu nedostajalo. Tako slični i toliko različiti. Znala ih je po imenima, pamtila je imena svih stalnih gostiju.

On, Mark, studirao je već dve godine na Parizu VIII i bio verna mušterija Lenjina. Krupan, prilično zgodan dečak, ali energičnog i previše ljubaznog izgleda, tip raščupanog malog princa, pomalo sanjara, nekako mlađi od svoje generacije; profil studenta koji još ne poznaje pravila ponašanja, pomalo pokazuje provincijsku crtu, a tu je i nedostatak novca da časti sebe odgovarajućom garderobom, modernom... Što se tiče poslovne strane, Mark u tome očigledno nije bio baš jak... Polako je studirao evropsko pravo, koliko je shvatila...

Smiren, zamišljen, u toku te dve godine. Marijam je shvatila zašto. Čekao je nju. Svoju Emili...

~ 16 ~

knjigoteka

marrica73@anna Ona je stigla te godine, u septembru. Dakle, verovatno je bila dve ili tri godine mlađa od njega. Da, imali su zajedničke crte. Taj pomalo priprost akcenat, čije poreklo Marijam nije uspevala da definiše, neosporno je bio isti kao Markov. Taj naglasak je, međutim, loše pristajao uz Emili, njenu ličnost, isto kao i njeno ime - obično, često, Emili... Emili je bila plavokosa, kao i Mark, i plavih očiju kao Mark...

Dosta su ličili jedno na drugo. Ali koliko god da su Markovi pokreti bili nespretni, prosti, pomalo smušeni, toliko je Emili pokazivala nešto neuhvatljivo različito u kretanju, neku vrstu plemenitosti u držanju glave, prefinjene elegancije i u najmanjem pokretu, ljupkosti koja je izgledala kao da je nasleđena od retke loze, povlašćenog obrazovanja... Bila je to aura možda češća na drugim univerzitetima, u velikim porodicama, u velikim ustanovama, na uglednim višim školama, što skoro ne pristaje ovde, među studentima u dvorištu Sen Denija.

Druga tajna odnosi se na novac i ukazuje na to da je nivo Emilinog života sušta suprotnost u odnosu na Markov. Marijam je bila u stanju da samo na osnovu jednog pogleda oceni poreklo, kvalitet, cenu odela koja su nosili studenti, od H&M-a i Zare, preko Dženifer do Iv Sen Lorana...

Emili nije bila tip za Iv Sen Loranovu garderobu... ali nije bila daleko od toga. Ono što je nosila bilo je elegantno i jednostavno: narandžasta svilena bluza i crna suknja s asimetričnim izrezom koštale su, van svake sumnje, čitavo malo bogatstvo... Ne, Emili i Mark, čak i ako dolaze iz istog mesta, ne pripadaju istom svetu.

Oni su, međutim, bili nerazdvojni.

Postojala je među njima neka prirodna, nenameštena bliskost koja se ne stvara za nekoliko meseci na fakultetu, već deluje kao da su oduvek živeli zajedno... To se moglo zapaziti u hiljadama primera sitne zaštitničke pažnje koju je Mark iskazivao prema Emili, diskretne, sistematske, od ruke na ramenu, preko prinošenja stolice i pridržavanja vrata, do sipanja pića...

Marijam je te gestove tumačila kao uobičajeno ponašanje starijeg brata prema mlađoj sestri!

Obrisa jednu stolicu, energično je odgurnu, ne prestajući da misli na taj par.

Emili je stigla u Pariz VIII u septembru i izgledalo je kao da joj je Mark pripremio teren, kao da joj je dve godine čuvao zagrejanu stolicu u amfiteatru i sto pored prozora u Lenjinu. Marijam je osećala

~ 17 ~

knjigoteka

marrica73@anna da se u Emili krije briljantan, ambiciozan, hitar i odlučan student.

Umetnica. Književnica.

Zapažala je tu odlučnost kad vadi knjigu, skripta, kada hitro, letimičnim pogledom pregleda zabeleške zbog kojih se Mark muči satima.

Dakle - brat i sestra, uprkos razlici u društvenom statusu?

Jedino što je Mark bio zaljubljen u Emili!

To je, takođe, bilo očigledno.

I to ne kao brat, već kao neki smeteni ljubavnik! To je za Marijam bilo toliko očito pri najmanjem pogledu. Grozničavost, strast - nemoguće je da se u tome mogla prevariti.

Marijam uopšte nije mogla to da shvati.

Uhodila ih je već mesecima. Nije se mogla prevariti. Krišom bi pogledala naziv nekog spisa, neke kopije koja je stajala na stolu.

Znala je njihova imena. Mark Vitral Emili Vitral.

To, na kraju krajeva, nije vodilo ničemu. Logično je bilo pretpostaviti da su brat i sestra... Ali čemu onda ti incestoidni gestovi? Ta Markova ruka na donjem delu Emilinih leđa. Ili su, prosto, bili muž i žena. Između osamnaest i dvadeset godina? Malo neobično za studente, ali moguće... Preostajala je slučajnost da imaju isto prezime, ali Marijam nije verovala u toliku podudarnost, osim ako se nije radilo o vezi dalekih rođaka, o ponovo sastavljenim porodicama - ipak, sve to bilo je vrlo komplikovano...

Stolice su se smenjivale pod Marijaminom zahuktalom krpom za brisanje, škripale su na barskom podu od fajansa.

Izgledalo je da je Emili veoma stalo do Marka. Njen pogled ipak je bio kompleksan, teško čitljiv, često izgubljen, naročito kad je bila sama, kao da je prikrivala neku ranu, neku duboku tugu... Ta melanholija davala je Emili neuobičajen šarm, tu distancu u odnosu na svet koja ju je činila različitom od ostalih devojčuraka u kampusu.

Nijedan od studenata u Lenjinu nije se ustručavao da očima proždire lepu Emili, ali bez sumnje - zbog te distance, te uzdržanosti nijedan udvarač nije se usuđivao da joj priđe...

Osim Marka!

Emili je bila njegova, on je bio tu zbog nje. Ne zbog studija. Ne zbog faksa. Samo da bude tu s njom, da je zaštiti. Telohranitelj.

Marijam je to shvatila.

~ 18 ~

knjigoteka

marrica73@anna Ali ostalo? Veza koja ih je spajala? Marijam je pokušavala da razgovara sa Emili i Markom o svemu, često, a ipak nije uspela da sazna ništa o njihovoj intimi.

Nema veze, zasad će odustati; jednoga dana sve će detaljno saznati. *

*

*

Ubrzala je čišćenje poslednjih stolova kad Mark podiže ruku. „Marijam”, dobaci on, „skuvaj nam dve kafe i donesi čašu vode za Emili.”

Marijam se nasmeši u sebi. Mark nikad nije pio kafu kada je sam, a uvek ju je naručivao kad je bio sa Emili. I to produženu. „Stiže narudžba, zaljubljeni”, odgovori Marijam.

Tek da ih testira.

Mark se zbunjeno nasmeši. Emili ne. Držala je blago spuštenu glavu. Marijam je tek sad primetila da Emili grozno izgleda tog jutra, lica iskrivljenog od nespavanja u toku noći, pa iako se nasmešila iz pristojnosti, njena finoća odavala je nešto drugo. Zabrinutost pred ispit, obnavljanje gradiva cele noći, hitno pisanje nekog rada?

Ne, nešto drugo bilo je u pitanju.

Marijam istrese talog od kafe u kantu za smeće, ispra aparat za pripremanje kafe i stavi dva espresa. Nešto ozbiljno.

Kao da Emili’ mora da saopšti Marku neku neprijatnu vest.

Marijam je videla toliko toga: susreta gde se kaže zbogom, patetičnih sastanaka udvoje, dobrih momaka koji su ostajali sami sa svojom kafom dok im devojka odlazi, pomalo zbunjena, a slobodna. Emili je imala lice devojke koja je provela noć u razmišljanju i u ranu zoru konačno odlučila nešto, spremna da snosi sve posledice što iz toga proisteknu.

Marijam je polako hodala ka dnu Lenjina, noseći poslužavnik sa dve kafe i čašom vode.

Siroti Mark, je li sumnjao da je već osuđen?

Marijam je znala i da bude diskretna. Posluži kafu i okrenu se ne slušajući.

~ 19 ~

knjigoteka

marrica73@anna

3 2. oktobar 1998. godine, 8.41 Mark Vitral sačeka nekoliko trenutaka da se Marijam udalji. Nagnu se nad istpak ranac pored svoje stolice i izvadi mali kockasti zavežljaj, umotan u srebrnastu hartiju. „Srećan rođendan, Emili”, reče veselim glasom.

Pruži joj paketić.

Emili zakoluta očima, tobože besna. „Mark!” povika na njega, „ovo je već treći put za nedelju dana kako mi čestitaš... Dobro znaš da mi sve to nije potrebno...” „Pst... Otvori.”

Emili se namršti i odmota poklon. Otkri srebrni nakit. Krst komplikovanih oblika, čiji se svaki kraj završavao malim rombom, osim onog najvišeg, koji je imao oblik kruga iznad kojeg nalazila kruna. Emili uze nakit. „Ti si lud, Mark...” „To je tuareški krst! Izgleda da postoji dvadeset jedan različit.

Svaki grad u Sahari ima originalni oblik Ovaj je krst iz Agadeza. Sviđa li ti se?” „Naravno da mi se sviđa. Ali...” Mark neumorno nastavi: „Kažu da rombovi predstavljaju četiri strane sveta... Onaj ko pokloni tuareški krst, poklanja čitav svet...” „Znam tu legendu”, promrmlja Emili tihim glasom. „Poklanjam

ti četiri strane sveta, zato što ne mogu da znam gde ćeš umreti.”

Mark nije mogao da se uzdrži a da se zbunjeno ne nasmeši.

Naravno, Lili je znala sve o tuareškim krstovima, kao i o svemu ostalom. Zaćutaše nekoliko trenutaka. Emili pruži ruku ka šoljici kafe. Mark instinktivno uradi isto. Njegovi prsti klizili su u nadi da će se spojiti s njenim. Markova ruka iznenada se ukoči kao prikovana za sto. Lili je nosila prsten na ruci! Zlatan prsten s upadljivim ukrasima, optočen svetlim safirom; stari nakit, predivan, koji, bez sumnje, vredi čitavo bogatstvo. Mark nikad nije video takav. Pogled mu se nekoliko sekundi zamuti od ljubomore, koja bi ga obuzimala svaki

~ 20 ~

knjigoteka

marrica73@anna put kad bi se pojavio neki nedokučiv detalj što je stvarao distancu između Lili i njega. Uspeo je da promuca: „Taj... taj prsten... On... on je tvoj?” „Ne... ukrala sam ga jutros na Trgu Vandom!”

Mark ne odgovori. Kapci mu blago zadrhtaše. Čak i ako ga je srebrni tuareški krst koji joj je upravo poklonio koštao koliko i vikend i tri noći izigravanja operatera Frans telekoma, njegov studentski poslić predstavljao je obične trice u poređenju s ovim prstenom. Uostalom, Lili je već odložila njegov afrički nakit u malu platnenu kutiju. Dok ovaj kolekcionarski primerak...

Na silu ispi gutljaj kafe i promuca: „Taj... tvoj prsten. To je... je li to poklon? Rođendanski?”

Emili polako obori pogled. „Na neki način... Malo je komplikovano... Divan je, zar ne?” Ona za trenutak zaćuta, pokušavajući da pronađe prave reči. „Objasniću ti, nemoj da se ljutiš zbog ovoga. U svakom slučaju, ne zbog ovog prstena...”

Emili stavi ruku na Markovu.

Nemoj da se ljutiš zbog ovoga. U svakom slučaju, ne zbog ovog prstena...

Te su reči odzvanjale u Markovoj glavi. Šta je htela time da kaže?

Lili je grozno izgledala tog jutra, kao da uopšte nije spavala u toku noći, i pored toga što je nastojala da mu se smeši ispijajući kafu malo-pomalo, kao i obično. Onda odjednom, kao da je dónela neku važnu odluku, pogled joj zablista, ona ispi nekoliko gutljaja kafe, pa se i sama nagnu nad školsku torbu. Izvuče iz nje svesku s bledozelenim koricama i gurnu je ka Marku. „Drži, Mark, nešto i od mene. Ovo je za tebe!”

Marka opet obuze neka prigušena zabrinutost. „Šta je to?” „Sovuljagina beležnica”, odgovori Emili, ne ostavljajući Marku vremena da predahne. „Doneo mi ju je prekjuče, dan posle mog rođendana. Zapravo, pre može da se kaže da ju je ostavio u mom poštanskom sandučetu, gde sam je jutros pronašla.”

Mark uze svesku vrhovima prstiju, oprezno. Kapci mu opet zadrhtaše.

~ 21 ~

knjigoteka

marrica73@anna Ta sveska. Sovuljagine zabeleške... Sad je shvatio. Emili je provela dva prethodna dana i dve noći po ko zna koliko puta čitajući tu svesku...

Osamnaest godina istrage te matore budale od privatnog detektiva. Čitav jedan život. Ovaj Emilin. Gotovo u dan.

Dođavola s takvim rođendanskim poklonom!

Mark potraži neki nagoveštaj u Emilinom pogledu. Šta je pronašla u toj beležnici? Kakvu istinu? Novi identitet? Konačni spokoj? Ili ništa? Samo pitanja bez odgovora...

Emili nije pokazivala nikakav znak. Bila je suviše jaka u toj igri.

Ona lagano nasu vodu u kafu, ritualno, i ispi je u kratkim gutljajima. „Vidiš, Mark, konačno mi je poverio ovu beležnicu. Kao što mi je oduvek obećavao. Istinu, za moj prelazak u svet odraslih.”

Emili prasnu u smeh, više nervozno nego spontano. Mark je oklevao da uzme svesku. „I?”, promuca. „Kaže li nešto u toj beležnici? Nešto važno? Ti... ti sada znaš?”

Emili se opet izvuče, okrenu glavu ka prozoru i dvorištu Pariza VIII, kroz koje su studenti prolazili u povremenim talasima. „Šta da saznam?”

Mark je osećao kako u njemu raste ogorčenost. U glavi opet počeše da mu odzvanjaju reči, ali ih ne izgovori: Da saznaš zbog čega

je taj prokleti privatni detektiv bio plaćen tokom svih ovih godina!

Da saznaš ko si, Lili. Ko si ti!

Emili se levom rukom rasejano igrala ivicom prstena. Izgledalo je kao da je mešavina umora i hladnoće čine ravnodušnom, što je u Marku stvaralo još veću nervozu. „Sad je na tebe red, Mark. Sada je na tebe red da pročitaš tu svesku.”

Sve se uzburkalo u Markovoj glavi, čak nije imao snage da misli na taj čudni prsten koji je Emili nosila. Ko joj ga je poklonio? Kad? Zašto? Opazi kako sveska klizi ka njemu i začu sebe kako odgovara: „U redu, moj vilin konjicu... Pročitaću tu prokletu svesku...”

Zatim zaćuta, pa onda reče: ,,A ti, jesi li dobro?” „Da... ne brini. Dobro sam.”

~ 22 ~

knjigoteka

marrica73@anna Emili zaroni usne u kafu, ispi napitak kao da prisiljava sebe da to učini. Ne! To neće moći tek tako.

Emili je nešto prikrivala. Nešto što je Sovuljaga otkrio, zabeležio u beležnici.

Njen identitet? „Je li Sovuljaga posebno naglasio neku reč u toj beležnici?” „Ne, nijednu, ali su sve reči u svesci...” „I onda?” „Pročitaćeš. Bolje je da sam pročitaš.” „A gde je sad Sovuljaga?”

Emilin pogled se zamuti, kao da je raspolagala nekom jezivom informacijom koju nije želela da otkrije. Ona teatralno pogleda na sat. Mark se trgnu: „Zar već moraš da kreneš?” „Da... Jutros nemam predavanje. Ti imaš! U deset! Evropsko ustavno pravo. Seminar s mladom i strastvenom Granden! Moram da krenem, Mark” Mark nije uspevao da spreči sebe da se ne namršti. „Gde ideš?”

Emili nasu još malo vode u kafu, polako ispi ostatak i ponovo uputi umoran pogled ka Marku. Sagnu se da uzme ranac i skoro istog trenutka se uspravi. „Imam... imam još jedan poklon za tebe.”

Pruži mu mali poklon-paket, malo veći od kutije šibica.

Mark se ukoči.

Obuze ga neprijatan predosećaj. Sve u Emilinom držanju delovalo je lažno. Njen veseli izgled, njeni pokreti isforsirani da izgledaju prirodno. „Ali ne bi trebalo da ga odmah otvoriš”, nastavi Emili u jednom dahu. „Tek kad budem otišla. Posle sat vremena! Obećavaš? Mogu li da imam poverenja u tebe? To je kao da igramo žmurke - treba da mi ostaviš vremena da nestanem, zatvoriš oči, brojiš, recimo, do hiljadu...”

Izgledalo je kao da je Emili unela sav ostatak energije u taj pokušaj da prenese svoju preporuku za beznačajnu ljubavnu igru.

Mark nije bio blesav. „Obećavaš?”, navaljivala je Emili.

Mark se pokorno saglasi. Pogledi im se ukrstiše, dugo. Emilini kapci prvi put zadrhtaše.

~ 23 ~

knjigoteka

marrica73@anna „Ne, ti to nećeš uraditi. Tvrdoglav si poput mazge, Mark, poznajem te, bacićeš se na čitanje čim ti okrenem leđa...”

Mark to nije negirao. Emili ljupko podiže ruku.

Opet taj vražji prsten. „Marijam?”

Vlasnica bara kao da je vrebala njihovo ponašanje i pokrete i reagovala je u tren oka, te se odmah nađe pored Markovog i Emilinog stola. „Marijam, poveravam ti jedan zadatak Ostavljam ti ovaj paketić.

Moraš da ga daš Marku za jedan sat, ne pre! Čak i ako te bude preklinjao, nudio ti pare ili te bude ucenjivao... I za sat vremena poslaćeš mu ga na predavanje, sala B318, ne možeš da omaneš!”

Paketić se nađe u Marijaminim rukama. „Imam poverenja u tebe, Marijam.”

Ona nije imala izbora. Emili naglo ustade, zavuče omot s tuareškim krstom u torbu i srdačno poljubi Marka u obraz. Negde između obraza i usana. Dvosmisleno, kao da izaziva Marijam...

Emili gurnu staklena vrata Lenjina i nestade u dvorištu, kao fantom, opkoljena talasom studenata.

Vrata se zatvoriše.

Marijam steže paket u ruci. Poslušaće Emili, naravno, ali nije joj se sviđala ova igra. Marijam je imala iskustva s parovima koji se rastaju, sa ženama što u tim trenucima pokazuju začuđujuću odlučnost i maštovitost.

Emili je bila od tih žena. Čitava ta predstava smrdela je na prevaru. Emili je pobegla brzo koliko su je noge nosile, a taj poklon u njenim rukama bila je bomba s kasnim paljenjem. Mark je nikada ne bi pustio da ode tek tako. Taj dobri dečak bio je suviše naivan, suviše bezazlen... Marijam nikako nije uspevala da odredi da li je ta devojka koja je pobegla od njega njegova sestra, njegova žena, ljubavnica ili prijateljica; nije mogla da utvrdi kakva ih to veza spaja, ali bila je sigurna da Emili ima samo jedan cilj u glavi.

Da raskine tu vezu.

~ 24 ~

knjigoteka

marrica73@anna

4 2. oktobar 1998. godine, 9.02 Mark je fiksirao pogledom Marijam, koja je stajala za šankom.

Vlasnica bara je između dve narudžbine gurnula u kontrolnu kasu paketić koji joj je Emili poverila, dok je sve vreme uporno gledala u njega. Nije bilo nikakve nade s te strane da će moći da otvori paketić pre vremena koje je Emili utvrdila. Ženska solidarnost. U očaju on spusti pogled na zelenu svesku Lakovernog Sovuljage. Emili je znala šta ona sadrži. Sat čekanja ovde, sat pre prvog predavanja, pravog dosađivanja od seminara evropskog ustavnog prava, s nadahnutim mladim profesorom koji skoro polovinu predavanja provodi odgovarajući na pozive preko mobilnog telefona. Emili je postavila zamku za Marka. Dovela ga u škripac. Ubistvenih sat vremena.

Lenjin je sada već bio krcat. Neki krupan tip upita Marka može li da pozajmi stolicu preko puta njega i Mark rasejano potvrdi. Crvenobeli zidni sat marke martini pokazivao je 9.03. Mark nije imao izbora, ali je ipak oklevao da otvori korice sveske. Ruka mu lagano skliznu na glatki papir. Sačeka i opet podiže glavu. Izgledalo je kao da su se crne kazaljke zidnog sata slepile.

9.04 Mark uzdahnu.

Još nije popio kafu, a sad je neće ni popiti, jer nikad, zapravo, nije ni voleo kafu. Jedan stariji profesor stajao je za šankom, ispred dopola ispijene čaše, i nagnut nad Parizjen ispod oka posmatrao njegovo mesto. Bio je u pravu, Mark je u tom trenutku imao samo jednu želju: da ustane, pobegne, potrči za svojom Emili, da baci tu beležnicu u korpu za smeće.

Pogleda kroz prozor, kao da pokušava da u sve većoj gomili pronađe poznatu Emilinu siluetu, kao da će ta gomila zaustaviti njeno trčanje, odvojiti se i stvoriti stazu sačinjenu od ljudi između nje i njega. Oči mu se zamagliše. Ritam njegovog srca se ubrza, ponovo oseti neku vrstu gušenja u grlu. Bili su mu dobro poznati ti

~ 25 ~

knjigoteka

marrica73@anna prvi simptomi, tahikardija, teško disanje... Oprezno skrenu pogled na univerzitetsko dvorište.

I odmah poče lakše da diše.

Njegovi prsti opet padoše na bledozelenu beležnicu.

Emili će pobediti, kao i uvek. I on će morati da se suoči s njenom prošlošću.

Mark duboko uzdahnu i otvori svesku. Sovuljagin rukopis bio je sitan i zgusnut, vrlo pravilan, pomalo nervozan. Savršeno čitljiv.

Mark se nagnu nad svesku. Zaroni u maglovitu modrinu slova, reči, redaka, kao da zaranja u bezvazdušni prostor okeana sumnji.

Dnevnik Lakovernog Sovuljage Sve je počelo jednom katastrofom. Verujem da niko, ili skoro niko, pre 23. decembra 1980. godine nije čuo za brdo Teribl. Ja prvi nisam. Brdo Teribl jedan je od onih malih vrhova Jure, na granici Švajcarske i Francuske, vrh stisnut usred lanca Du; planina za uzgoj krava, udaljena od svega, od Monbelijara na francuskoj i Porentrua na švajcarskoj strani. Ne previše visok vrh, tačno 804 metra, ali ipak ne uvek dostupan, naročito zimi, kad sneg sve prekrije. Brdo Teribl je nekim istoričarima poznato po tome što je za vreme Francuske revolucije bilo francusko-švajcarski departman. Otad su ga svi zaboravili, osim možda stotinak stanovnika iz kraja, i brdo Teribl kraće se zove brdo Ten... Naravno, kad je erbas 5403 na liniji Istanbul-Pariz udario u njega u noći između 22. i 23. decembra, na jugozapadnoj padini, s francuske strane, novinarima se više svideo naziv brdo Teribl 1 nego brdo Teri. Da ste i sami na njihovom mestu, i vama bi za velike naslove prikladnije zvučalo Tragedija brda Teribl nego Tragedija brda Teri!

Ljudi se možda još sećaju toga. Možda ne. Nesreće se smenjuju i liče jedna na drugu. Nekoliko meseci ranije srušio se boing 747 kod Tenerifa, na Kanarskim ostrvima. Sto četrdeset šest mrtvih. U godini koja je usledila posle nesreće na brdu Teribl, 1. decembra 1981. godine, DC-9 na relaciji Ljubljana-Ajačio srušio se na brdu San Pjetro: sto osamdeset mrtvih... Jedina avionska nesreća u istoriji na Korzici. Svi su kasnije zaboravili avionsku nesreću na brdu San

1

Franc. terrible - užasan, strašan, grozan. (Prim. prev.)

~ 26 ~

knjigoteka

marrica73@anna Pjetro. Osim Korzikanaca. Svi se danas sećaju nesreće na brdu Sen Odil, u očekivanju da je zameni neka druga.

U to vreme, 1981. godine, govorilo se o crnoj seriji!

Gluposti! Tu je statistika! Verujte mi, proveo sam sate surfujući po sajtovima o padovima aviona. Da vam navedem samo jedan 1001crash.com. Pogledajte ga i videćete da sa iznenađujućom tačnošću daju podatke o broju mrtvih i gomilu detalja o trenucima koji su prethodili konačnom padu... To može da izgleda neverovatno, ali oni su za četrdeset godina popisali više od hiljadu petsto padova aviona i preko dvadeset pet hiljada žrtava... Ako izračunate, to je oko četrdeset padova godišnje, oko jedan nedeljno negde u svetu, a ne samo u Kini ili na kraju Sibira...

Vi, dakle, mislite da su svi već zaboravili pad aviona iz 1980. godine, tragediju brda Teribl! Sto šezdeset osam mrtvih... Prah...

Zvezdana prašina, I mene je u to vreme bilo baš briga za tu katastrofu na brdu Teribl. Tog jutra načuo sam vest o tome. Bio sam u mestu Andaj, radeći na slučaju pronevere sredstava u kazinu, u čijoj je pozadini bio baskijski terorizam... Prilično uzbudljiv slučaj. U tom trenutku više sam radio na gorućim projektima, to mi je bila specijalnost. Time sam se bavio nešto manje od pet godina, kao privatni detektiv, pošto sam se dvadesetak godina borio kao plaćenik na sve četiri strane sveta. Bližio sam se pedesetim. Morao sam da se izborim s bolesnim kukom i kičmom iskrivljenom kao krivi štap. Dobijao sam skoro kilogram nedeljno, da bi mi onda u najboljem slučaju bilo potrebno mesec dana da ga izgubim... Ukratko, najviše mi je odgovaralo da budem privatni detektiv, i to za manje opasne slučajeve. To mi je bolje išlo.

Verovatno sam, kao i svi ostali, vest o padu aviona čuo tog jutra na radiju, tokom zasede na parkingu ispred kazina u Andaju, a da tome nisam poklonio pažnju, ne znajući da će ta avionska nesreća nekoliko meseci kasnije postati jedini smisao mog života. Kakva ironija! Da sam samo znao...

Erbas 5403 na liniji Istanbul-Pariz srušio se na brdu Teribl 23.

decembra, usred noći; tačnije: u trideset sedam minuta posle ponoći.

Niko nikad nije saznao šta se zaista desilo te noći. Dotad je zima bila vrlo blaga, ali je prethodnog dana počeo da sipi sneg i padao je bez prestanka još od jutra. Te noći nevreme je bilo još žešće. Brdo Teribl pojavljuje se na neki način kao stepenik između švajcarske i francuske Jure. Pilot je verovatno, jednostavno, izgubio visinu. Tad

~ 27 ~

knjigoteka

marrica73@anna se govorilo da je bilo najjednostavnije sve svaliti na teret jadnog pilota, ugljenisanog kao što su bili i svi ostali u pilotskoj kabini.

A šta je sa crnom kutijom, reći ćete? Iz nje se nije saznalo ništa, osim da je avion leteo veoma nisko i da je pilot izgubio kontrolu...

Udruženje žrtava i porodica pilota pokušavali su da više saznaju o tome, ali bez uspeha. Onda su optuženi pilot, sneg, nevreme, planina, sudbina, čuveni Marfijev zakon, nedostatak sreće...

Organizovano je i suđenje, naravno. Porodice žrtava želele su da dokuče o čemu se radilo. Ali nikoga nije bilo briga za to. To nije bilo suđenje koje je privuklo javnost.

Avion se srušio u trideset sedam minuta po ponoći... Stručnjaci su to izračunali posle udara, jer nije bio prisutan nijedan svedok osim putnika, ali nije pronađeno ništa njihovo, čak ni neki razbijeni sat koji bi označio vreme pada aviona. Ekolozi su se pre Božića borili za svaku, i najmanju, jelku s Jure, a Erbas je za samo nekoliko sekundi iščupao više drveća nego što su to ljudi učinili za čitav vek Badnjih večeri. Drveće koje nije iščupano izgorelo je uprkos snegu.

Avion je istrasirao pravi auto-put kroz šumu, u dužini od nekoliko stotina metara, pre nego što se sav izubijan srušio. Eksplodirao je nekoliko sekundi kasnije, a onda nastavio da dogoreva čitave noći.

Prve spasilačke ekipe otkrile su užareni avion tek sat kasnije.

Katastrofa je prijavljena s velikim zakašnjenjem. Nije bilo nikoga u području od pet kilometara. Samo je plamen uzbunio stanovnike doline. Onda je sneg usporavao spasioce, helikopteri su ostali prikovani za tlo, vatrogasne ekipe morale su peške da se domognu užarenog proplanka, s mukom prateći zapaljenu šumsku stazu.

Nevreme se smirilo tek pred zoru, a brdo Teribl je u narednih nekoliko sati postalo centar sveta. Čak je došlo do procesa, ili bar istrage, ako me sećanje ne vara, u pokušaju da se sazna zašto su spasioci stigli tako kasno, ali to u krajnjoj liniji nije zainteresovalo mnoge. Nije to ni bio proces koji bi uzbudio javnost.

U svakom slučaju, spasioci su verovatno razmišljali da nije bilo potrebno žuriti kad očigledno niko nije preživeo. To je ono što su i konstatovali, našavši se pred zdrobljenim limom. Međutim, vatrogasci su savesni tipovi, čak i u jedan sat i trideset minuta noću, čak i u samom srcu Jure, čak i u snežnoj oluji. Ipak su počeli da pretražuju, ne znajući šta, sigurno ne da bi tumarali bez veze, već da se ne kaže da su došli da se samo nekoliko minuta ogreju pored te ogromne vatre koja je progutala sve na padini planine, vatre koja se

~ 28 ~

knjigoteka

marrica73@anna spojila sa snegom, pretvarajući u pepeo i paru tela sto šezdeset osam prestravljenih putnika.

Pretraživali su, dok su im oči suzile od muke i štipanja dima. Tu se našao jedan sasvim mlad vatrogasac, Tjeri Mušo, član brigade iz Sošoa, koji je ipak nešto pronašao. Ta količina preciznosti mora da vas iznenadi mnogo godina kasnije, ali verujte mi - sve je istina.

Kasnije sam proveo sate i sate nasamo s njim, pokušavajući da mu do večnosti razvučem tih nekoliko sekundi preživljenih u panici, da ga neprekidno vraćam na svaki detalj, sve do apsurda. On je te noći u prvi mah pomislio da nije uočio ništa neobično. Možda da je otkrio samo neki leš, telo neke bebe. Ali to je ipak bilo jedino telo putnika erbasa koje nije izgorelo s ostalima. Skoro da je bilo novorođenče, u svakom slučaju, dete mlađe od tri meseca. Ono je prilikom avionskog pada izletelo kroz leva vrata erbasove pilotske kabine, koja su se delimično iskrivila prilikom udara. Stručnjaci su sve to rekonstruisali, vrlo tačno utvrdili prilikom istrage, kad su pokušali da pronađu gde je bila smeštena beba u avionu, kako ona, tako i njeni roditelji. Smirite se, doći ćemo i na to kasnije. Budite strpljivi...

Mušo, mladi vatrogasac, bio je uveren da je otkrio samo malo beživotno telo: odojče je provelo više od sat vremena pod snegom...

Pa ipak, kad se nagnuo nad njim, pomislio je kako je dete, to jest, njegovo lice, ruke i prsti, tek malo pomodrelo. Telo je ležalo tridesetak metara od požara. Pokazalo se da ga je zaštitila toplota zapaljenog aviona. Mladi vatrogasac iz Sošoa onda vrlo brzo primeni tačno ono što su ga naučili: postupak usta na usta, a zatim izuzetno oprezno izmasira detetovo srce. Nikad nije pomislio da će moći da spase neko odojče, pritom u takvim okolnostima...

Beba je još slabašno disala. Hitna služba se u narednim minutima pobrinula za ostalo. Zatim je medicinsko osoblje potvrdilo da je izbio požar na padini, da je toplota koju je razvijao avion što se topio spasla odojče, devojčicu plavih očiju, vrlo plavih za njeno tako mlado životno doba, po svoj prilici Francuskinju, ako je suditi po njenoj svetloj boji kože. Bila je odbačena dovoljno daleko da ne bude živa spaljena, a da ipak iskoristi zaštitu plamenova u hladnoj noći.

Strahovita ironija, to žrtvovanje putnika, njenih roditelja, koji su joj spasli život. To je ono što su rekli lekari da objasne čudo.

Jer to je, svakako, bilo pravo čudo!

Većina državnih novina se u specijalnom izdanju bavila katastrofom, kasno noću, ali nije mogla da sačeka mišljenje spasilaca. Jedino je Istok republike preuzeo rizik da pokaže više

~ 29 ~

knjigoteka

marrica73@anna strpljenja, malo zakasni sa štampanjem, razgovara sa čitavim osobljem i izuzetno vešto i jezgrovito iznese čitavu priču. Nema sumnje da se radilo o njuhu glavnog urednika. Istok republike raspolagao je čitavom armijom plaćenih saradnika u svakom kutku Jure, koji su u stanju da na nogama spremno čekaju iza svetionika, ispred bolnica... Vest o čudu raširila se oko dva sata ujutro. Istok republike mogao je da stavi naslov svog izdanja od 23. decembra 1980. godine: Čudom spasena na brdu Teribl. Taj izraz je ostao.

Novinari su ga koristili sve do objavljivanja, pored slike ugljenisanog aviona na planinskoj padini i kolor-fotografije novorođenčeta koje nosi vatrogasac ispred bolničkog centra Belfor-Monbelijar, gde je malo veslački pojačana modra boja njegovog lica, udova i očiju.

Kratak komentar bio je jasan: Dramatičan paderbasa 5403 na relaciji

Istanbul-Parizna obroncima brda Teribl, na francusko-švajcarskoj granici, u noći između 22. i 23. decembra 1980. godine. Sto šezdeset osam od sto šezdeset devet putnika i članova posade poginulo je prilikom udara ili nestalo u plamenu. Pravim čudom preživela je jedino tromesečna beba, koja je prilikom udara izbačena iz aviona pre nego što ga je zahvatila vatra.

Francuska se probudila u znaku te tragedije. Siroče iz snega izazvalo je plač u svim domovima. U toku jutra, ekskluzivnu vest Istoka republike preuzeli su štampa i sve radio i televizijske stanice.

Sećate li se sad možda toga? Tog talasa vrelih suza koji je obuzeo naciju u znak žalosti...

Nedostajao je samo jedan detalj. Dnevni list sa istoka zemlje uspeo je da objavi sliku čudom spasene bebe, ali ne i njeno ime... Bilo je to komplikovano u dva sata noću: trebalo je uspostaviti vezu sa Er Fransom u Istanbulu. To je ono o čemu je verovatno razmišljao glavni urednik. Ime čudom spasene bebe, na kraju krajeva, nije bilo tako značajno. Sigurno je da bi objavljivanje imena siročeta plavih očiju ispod slike na naslovnoj strani novina doprinelo još većem izlivu emocija; ali čudom spasena na brdu Teribl, takođe, nije bilo loše... Zadržalo je malo misterije sve do identifikacije bebe, najavljene za sutradan ujutro.

Najkasnije...

Hajde da vidimo...

To prezime, to ime... Osamnaest je godina kako ih tražim!

~ 30 ~

knjigoteka

marrica73@anna

5 2. oktobar 1998. godine, 9.10 Buka histeričnog smeha društvanceta od pet studenata okupljenih oko malog okruglog stola, deset metara od njega, poremeti Markov mir. Izgledalo je kao da iz ruke u ruku prenose fotografije, bez sumnje, s njihove poslednje studentske večeri, slike na kojima je prikazan čitav njihov život, skoro potajno, poluslavan, polusraman.

Mark ih je površno poznavao: svi su bili deo jednog od glavnih udruženja koja su se bavila dodatnim aktivnostima na univerzitetu.

Obavljali su konsultacije, prodavali rešenja prethodnih ispita i fotokopije predavanja da bi finansindi večerinke i izlaske. Mark podiže pogled.

Bilo je 9.11, ako je verovati zidnom satu marke martini.

Ne udostojivši ga nijednog pogleda, Marijam je razgovarala s nekom devojkom odevenom u crno od glave do pete, dok joj tange vire iz tamne i providne suknje u stilu Mortise Adams.

Mark uzdahnu i ponovo se zadubi u čitanje. Rezigniran.

Dnevnik Lakovernog Sovuljage Evo... Baš u tom trenutku započinje enigma brda Teribl. Možda vam se neki fragmenti sada vraćaju u sećanje? Ipak, izgledalo je kao da se sve odvija normalnim tokom... Brigu o bebi siročeta koju je otkrio mladi vatrogasac preuzela je pedijatrijska služba bolničkog centra Belfor-Monbelijar sa čitavom armijom lekara.

Ja sam razmotrio nastavak događaja s preciznošću metronoma, ali ću vas poštedeti mnogih sati sa spiska svedoka. Biće dovoljan kratak sadržaj, za koji mislim da je poučan.

Leons de Karvil je u vestima na radiju u šest ujutro saznao dve vesti: o padu aviona i čudom spasenoj bebi. Leons de Karvil je uvek ustajao u ranu zoru. Samo jednim telefonskim pozivom završio je radni dan i momentalno krenuo u Monbelijar privatnim avionom.

Leons de Karvil, koji je u to vreme imao pedeset pet godina, pripadao je krugu od stotinak najuglednijih francuskih industrijskih magnata.

Inženjer po obrazovanju, stekao je bogatstvo postavljanjem cevovoda

~ 31 ~

knjigoteka

marrica73@anna na svim kontinentima. Karvilovo preduzeće poslovalo je s najvećim multinacionalnim naftnim i gasnim kompanijama. Karvilovima nisu donele uspeh tehnološke inovacije u oblasti cevovoda i gasovoda, već njihova sposobnost da ih provedu kroz najopasnije i najkomplikovanije kutke planete, ispod vode, ispod planina, u trusnim područjima... Preduzeće je doživelo procvat šezdesetih godina, kad je izvelo tehnološku revoluciju u postavljanju naftovoda u opasnim područjima, gde je sve zaleđeno skoro tokom čitave godine... i počelo da ih izvozi u vreme najveće hladnoće, kako u Sibir, tako i na Aljasku...

U belom lavirintu bolničkog centra Belfor-Monbelijar, Leons de Karvil zadrža masku dostojanstva, što je impresioniralo čitavo osoblje, koje su novinari uznemirili dajući se u poteru za njim. „Pratite me”, reče jedna predusretljiva bolničarka. „Gde je ona?” ,,U prostoru za odojčad. Smirite se. Dobro je...” „Ko brine o njoj?”

Bolničarka je oklevala, pomalo iznenađena. Onda odgovori, mucajući: „Do... doktor Moranž. Bio je dežurni one noći...”

Leons de Karvil pogleda je ispitivački i nije mu bilo potrebno da izgovori nijednu reč, a da bolničarka jasno kaže: „Imate sreće, gospodine De Karvile. On je jedan od naših najuglednijih specijalista. Još je tu. Moći ćete da ga pitate...”

Leons de Karvil blago se osmehnu, što je moglo da znači kako zadovoljstvo, tako i oprez. Nastavi da se kreće odlučnim korakom, bez oklevanja. Primeti kako se pred njim ukazuju zakrčeni hodnici.

Industrijalac je prethodne noći, u tragediji na brdu Teribl, izgubio sina jedinca i snahu. On je taj promišljeni industrijski magnat koji je pre dve godine nagovorio sina da preuzme rukovođenje turskom filijalom preduzeća Karvil. Bila je javna tajna da je mladi Aleksandar de Karvil trebalo da preuzme rukovođenje multinacionalnom kompanijom posle svog oca, ali to nasleđivanje posla ipak je trebalo da se obavi polagano. Aleksandar de Karvil privikao se na život u Turskoj, gde je, pored solidnog obrazovanja na Politehničkom fakultetu, stekao diplomu fakulteta prirodnih nauka.

Morao je da posluje naizmenično, saglasno promenama režima, s

~ 32 ~

knjigoteka

marrica73@anna militarističkom i demokratskom Turskom... Krajnji cilj i najznačajniji ulog čitavog preduzeća Karvil bio je odlučujući ugovor za decenije koje dolaze: Aleksandar de Karvil povukao se s porodicom u Tursku da direktno pregovara o naftovodu Baku-Tbuisi-Džejhan, drugom po dužini u svetu, dugom oko dve hiljade kilometara, od Kaspijskog do Sredozemnog mora, od čega više od hiljadu kilometara u Turskoj, do male luke Džejhan, na jugozapadu turske mediteranske obale, skoro na granici sa Sirijom, gde je porodica Aleksandra de Karvila smestila svoje letnje boravište. Pregovori su bili dugotrajni: već dve godine kako posao tapka u mestu. Aleksandar de Karvil živeo je najveći deo godine u Turskoj, sa suprugom Veronikom i njihovom kćerkom Malvinom, koja je tada imala šest godina, od čega je dve provela u Turskoj. Otkako je Veronika ponovo ostala u drugom stanju, više se nije vraćala u Francusku. Zbog krhkog zdravlja nastale su komplikacije u trudnoći, pa joj je savetovano da se ne kreće mnogo, a avion joj je potpuno zabranjen... Porođaj je ipak savršeno obavljen u Bakirkoju, najvećem privatnom porodilištu u Istanbulu, pa je mala Malvina mogla da ponosno stegne u naručje mlađu sestru Liz-Roz... Leons de Karvil i njegova supruga Matilda, koji su tada bili u Francuskoj, dobili su lepu vest i pomalo mutnu unukinu fotografiju. Nije bilo nikakve žurbe. Zajednički susret porodice predviđen je za Božić 1980. godine. Malvina de Karvil je, kao i svake godine, odíetela u Francusku na početku božićnih praznika, nedelju dana pre roditelja.

Ostatak porodice - Aleksandar, Veronika i mala Liz-Roz trebalo je da joj se pridruže nekoliko dana kasnije, večernjim letom na relaciji Istanbul-Pariz 23. decembra... Već je isplanirano da se proslava održi kod Karvilovih, u ogromnoj porodičnoj rezidenciji u Kuvreu, na obali Marne. Malvina, ljupka smeđa loptica od šest godina, nestašna i neodoljiva, koja je i u Turskoj i u Francuskoj komandovala armijom posluge, u čast svoje sestrice ukrasila je ružičastim i belim dalijama čitav prolaz od ulaza do sobe namenjene za Liz-Roz, računajući velike stepenice izgrađene od drveta divlje trešnje.

Malvina de Karvil...

Dozvolite mi da se u nekoliko redaka udaljim od dugog hoda Leonsa de Karvila po hodnicima bolnice u Monbelijaru i da vam predstavim Malvinu. To je važno. Razumećete zašto.

Dakle, Malvina de Karvil.

~ 33 ~

knjigoteka

marrica73@anna Evo jedne osobe koja me, mislim, nikad nije volela... To je najmanje što mogu da kažem. Za divno čudo, bilo je to obostrano.

Uzalud sam uveravao sebe da ona neće sudelovati u toj ludosti, da će uprkos toj tragediji, van svake sumnje, postati briljantna i poželjna žena, velika buržujka, čestitog roda, a zatim srećno udata... Ništa od toga: to derište mi je tokom niza godina zadavalo pakleni strah zbog svojih sve većih opsesija... Za razliku od njene bake, nikad mi nije ukazala poverenje; verovatno je snažno osećala da je smatram nekom vrstom čudovišta. Da, čudovišta! To je baš ono što je ova ljupka šestogodišnja devojčica s vremenom postala. Ružno biće, zlovoljno i otrgnuto od svake kontrole... Ali pustimo to. Nije trenutak da o tome govorimo... Ova beležnica može nesrećnim slučajem dospeti u ruke te oštrokonđe i ko zna kakvu reakciju kod nje može izazvati čitanje ovih redova!

Bolje da se vratimo onome što ju je učinilo ludom. Čudo. Privid čuda, da budem precizniji.

U bolničkom centru Belfor-Monbelijar, Leons de Karvil zadržao je onu vrstu distance koju niko oko njega nije doživeo kao posledicu rezervisanosti, već kao skromnost. Ostao je pribran čak i kada su mu prvi put pokazali unuku iza stakla, što je sprečavalo da se čuje plač beba. „To je ona”, rekla je bolničarka. „Prvi krevetac, baš ispred vas.” „Hvala.”

Glas mu je bio odmeren, smiren, dominantan. Bolničarka se udalji nekoliko koraka. Saznala je da je Liz-Roz sve što je ostalo Leonsu de Karvilu...

U tom trenutku vera inteligentnog industrijskog magnata verovatno je bila snažno uzdrmana. Bar poljuljana... Naravno, Leons nije bio tako vatren katolik kao njegova supruga Matilda. Bio je vernik samo po krštenju, ljubaznosti, kako naučna racionalnost ne bi unela previše nereda u njegovu širu porodicu i uticajno društvo i dobra dela vernika Kuvrea. Međutim, u tim trenucima verovatno mu je bilo teško, čak i da je najrazumniji od svih ljudi, da ne misli na onaj drugi svet. Da ne bude rastrzan između besa prema surovom bogu, koji mu je otrgao sina jedinca, i zahvalnosti, oproštaja tom sitničavom bogu, što je možda zbog griže savesti, možda kao kompenzaciju, pristao da spase njegovu unuku. Samo nju...

Liz-Roz tiho je plakala na svom ležaju odvojenom staklom.

~ 34 ~

knjigoteka

marrica73@anna

*

*

*

„To je pravo čudo”, prikrade se iza njegovih leđa doktor Moranž, lekar u beloj bluzi, s osmehom sveštenika.

Imao je isti takav osmeh kad sam se susreo s njim i kad mi je sve ispričao mnogo godina kasnije. „Ona je, za divno čudo, dobro. Nema apsolutno nikakvih posledica. Zadržaćemo je samo malo na posmatranju, radi bezbednosti, ali ona se savršeno oporavila. Uveravam vas, to je pravo čudo...”

Hvala ti, Svevišnji, verovatno je u sebi pomislio Leons de Karvil.

U tom trenutku pojavila se jedna bolničarka da potraži šefa dežurne službe. Telefonski poziv za njega. Da, hitan. Hitan i vrlo čudan. Doktor Moranž ostavi Leonsa de Karvila ispred staklene komore gde se bacakala njegova unuka. Pošto je sam, moći će najzad da pusti koju suzu, pomislio je lekar, koji je, kao i svi, voleo kad se tragedije završe srećno, ili se bar završe bolje nego što je izgledalo u početku. Još uzbuđen, zgrabio je telefonsku slušalicu koju mu je pružila bolničarka.

Glas u aparatu zvučao je kao da dopire s kraja sveta, kao mešavina ozbiljnog i ljubaznog. „Dobar dan, doktore, ja sam deda male bebe iz aviona. Znate, ona tragedija u Juri, noćas. S telefonske centrale uputili su me na vas... Kako je ona?” „Dobro... Vrlo dobro, smirite se, sve ide nabolje. Čak mislim da će moći da izađe odavde za nekoliko dana. Uostalom, njen deda po ocu već je stigao. Ako hoćete da vam ga dam...”

Nastade tišina. Lekar već tog trenutka oseti da nešto izmiče kontroli. „Doktore... Žao mi je, mora da ste pogrešili... Ja sam bebin deda po ocu. I moja unuka nema dedu po majci, moja snaha bila je siroče...”

Doktor Moranž oseti kako mu nervozni žmarci prolaze kroz prste. Lekar je velikom brzinom smišljao objašnjenja u svom proključalom mozgu. Neki gnjavator? Lukavstvo nekog novinara, gladnog obaveštenja? Bilo mu je potrebno više objašnjenja.

~ 35 ~

knjigoteka

marrica73@anna „Vi govorite o noćašnjoj katastrofi na letu Istanbul-Pariz? O čudu koje se dogodilo? O maloj Liz-Roz?” „Ne, doktore...”

Lekar u glasu svog sagovornika začu ogroman uzdah olakšanja. „Ne, doktore”, nastavi smireni glas, „to je nesporazum. Beba koja je preživela ne zove se Liz-Roz... Zove se Emili.”

Na lekarovom čelu zablistaše dve graške znoja, što mu se nikad nije dogodilo, čak ni u operacionom bloku. „Gospodine, žao mi je, to je nemoguće. Deda deteta je ovde, u bolnici, gospodin De Karvil, baš u ovom trenutku. On je gleda, prepoznao ju je i tvrdi da je njeno ime Liz-Roz...”

Nastade neprijatna tišina na obe strane žice. „Vi... vi živite daleko od Monbelijara?”, pokuša lekar. „Djep... U Gornjoj Normandiji.” „Ah... I... mislim da je bolje... gospodine?” „Gospodin Vitral. Pjer Vitral...” „Pa dobro, gospodine Vitrale, mislim da je najjednostavnije da telefonirate u komesarijat Monbelijara. Verujem da oni utvrđuju identitet putnika. Ne mogu da vam kažem ništa više o tome... Oni će vas svakako obavestiti. Daće vam sve odgovore...”

Lekar odjednom postade kivan na samog sebe što mora da izigrava činovnika koji će oterati u očaj jadnog tipa što stoji ispred prozorčeta na šalteru. Vrlo je jasno osetio da će se čovek s druge strane žice, u Djepu, srušiti pošto se završi razgovor, kao da mu je unuka ubijena po drugi put. Onda se brzo smiri. Možda to nije moralo ništa da znači, na kraju krajeva. Ta priča bila je čudna. Mora da se taj tip prevario.

Prekinuše razgovor.

Lekar se onda zapita da li da kaže Leonsu de Karvilu za ovaj neobičan poziv.

Pjer Vitral polako spusti slušalicu. Njegova supruga Nikol stajala je pored njega, zabrinuta: ,,I, Emili je dobro? Šta su rekli?”

Muž je pogleda s beskrajnom nežnošću, onako kako je to samo on umeo. Govorio je tiho, kao da je on za to kriv: „Rekli su da se beba koja je preživela zove Liz-Roz, a ne Emili...”

~ 36 ~

knjigoteka

marrica73@anna Nikol i Pjer Vitral ostadoše dugo ćuteći. Život nije mazio ni jedno ni drugo. Spajanje dvoje nesrećnih ponekad je pozitivna jednačina, kao kad se saberu dva minusa. Udvoje su se suočili s nedostatkom novca, udarcima sudbine, bolestima, svakodnevicom, a da se pritom nikad nisu žalili. Tako je to uvek - ako ne galamite, ne dobijete ništa... Kako se Vitralovi nikad nisu oglašavali protiv takvog života, on se nije ustručavao da im utrapi svoj višak nesreće. Pjer i Nikol Vitral kuburili su sa zdravljem: Pjer s leđima, a Nikol s plućima. Već više od dvadeset godina prodaju pomfrit, kobasice i ostalo meso na žaru u svom specijalno opremljenom narandžasto-crvenom sitroenu H na obali mora, u Djepu i svim plažama severa, prilikom raznih događaja, festivala, pod svim meteorološkim uslovima... retko blagim. Našli su vremena da naprave dvoje dece, kao da se rugaju životu, a on im je oduzeo jedno, Nikolu, na motociklu, u Krijelu na Moru, jedne kišne večeri.

Nesreća im se uvukla pod kožu, pa ipak su prvi put posle dva meseca od tada nešto dobili: boravak u Gumbetu, u Bodrumu, u trajanju od petnaest dana.

Gumbet u Bodrumu? Gde je taj Gumbet u Bodrumu?

U Turskoj, na poluostrvu na Mediteranu, prepunom luksuznih hotela sa četiri zvezdice, s nogama u prozirnoj vodi. Svi troškovi plaćeni. Prava palata! Dobili su slučajno, prilikom jedne nagradne igre, zahvaljujući običnom listiću iz staklenog bokala u tržnom centru Karfur, u toku petnaest dana izvlačenja. Izvučen je listić njihovog sina Paskala. Postojao je samo jedan uslov: moralo je da se krene pre kraja 1980. godine. Jedino što im to stvarno nije odgovaralo... Paskal i Stefani, njegova supruga, tačno pre dva meseca postali su roditelji jedne predivne male Emili. Za Marka, njihovog starijeg sina koji je već imao dve godine, to nije bio problem: mogao je da ostane s bakom i dekom dok su roditelji na putu. Međutim, s malom Emili već je bilo komplikovano. Stefani ju je još dojila i svakako nije imala ni najmanju želju da bude petnaest dana bez kćerkice... Karte su glasile na njihovo ime, nije bilo moguće da se zamene. Bilo je ili izgubiti putovanje ili krenuti s malom.

Odlučili su da krenu. Nikad nisu putovali avionom. Stefani je bila mlada žena čija mašta nije išla dalje od dva nasmejana oka i zamišljala je svet kao veliku jabuku koju treba samo zagristi. Kao zabranjeno voće u njenom malom raju.

Pomislili su da ne treba okretati leđa sreći koja im se najzad nasmešila. Verovatno su bili oprezni, jer uvek je potrebno biti

~ 37 ~

knjigoteka

marrica73@anna oprezan s osmesima. Paskal, Stefani i Emili trebalo je da se pojave na Roasiju 23. decembra, zatim da ostanu jedan dan u Parizu i da se dive božićnim izlozima. Još jedna Stefanina fantazija. Ona je bila umiljato siroče koje je čitava porodica Vitral obožavala. Uzvraćala im je istom merom. Njoj, na kraju, nije bilo potrebno putovanje u Tursku da bude srećna. Njena čarobna bajka bili su Mark i Emili, njene dve dušice, s njihovim tatom, i bakom i dekom da ih maze.

Pjer i Nikol Vitral saznali su za nesreću zajedno, slušajući kratke vesti na radiju Frans anter u sedam sati. Kao svakog jutra.

Licem u lice, s obe strane malog stola u pretrpanoj kuhinji. Dugo su dve keramičke šolje - za Pjerovu kafu i Nikolin čaj - ostale tu zaleđene, jedva načete, bez ijednog nabora, nekako glupave, sleđene u toj sekundi koja je odredila život u toj maloj ribarskoj kućici u Ulici Pošol u četvrti Pole, staroj ribarskoj četvrti što je poput ostrva bila smeštena usred luke Djep. „Zašto Liz-Roz?”, kriknu odjednom Nikol Vitral.

Sve kuće u ulici bile su poredane tik jedna uz drugu. Slepa ulica završavala se s desetak identičnih fasada. Tu su svi čuli sve. Krik koji je ispustila Nikol prođe kroz sve zidove. „Zašto bi se ta beba zvala Liz-Roz? Je li? Ko im je to rekao? Da nije možda beba? Ona je rekla svoje ime vatrogascima! Beba od tri meseca u avionu, devojčica plavih očiju... To je naša Emili! Ona je živa. Ko može da kaže suprotno? Kako mogu da kažu da nije tako?

Oni spletkare zato što je ona jedina živa, hoće da nam je ukradu zato što je jedina koja je preživela...”

Nikoline oči ispuniše se suzama. Komšije počeše da izlaze na ulicu, uprkos hladnoći. Ona klonu u naručje svog supruga. „Ne, Pjeru moj. Obećaj mi... Ne, Pjeru moj, oni nam neće uzeti našu unuku, ona se nije izvukla iz aviona da bi nam je ukrali. Obećaj mi to.”

U maloj sobi odmah pored salona, naglo probuđen bakinim krikom, mali Mark Vitral, ponosan na svoje dve godine, poče da urla.

Ipak, on nije mogao da shvati, čak ni da sačuva u pamćenju, ništa od onoga što se dogodilo tog nesrećnog jutra.

2. oktobar 1998. godine, 9.24

~ 38 ~

knjigoteka

marrica73@anna

Mark podiže pogled sa Sovuljaginog dnevnika. Ganut, u suzama.

Ne, naravno, on nije sačuvao nikakvo sećanje na to nesrećno jutro. Sve dok nije pročitao ovo kazivanje...

Takvo otkrivanje svakog detalja drame iz njegovog detinjstva bilo je nešto neobično, nestvarno.

Komešanje oko njega u Lenjinu natera ga da okrene glavu. Pet tipova iz studentskog udruženja, koji su bili stalno razdragani, izašli su i zalupili vrata za sobom. Mark prinese ruku licu i diskretno obrisa kapljice u uglovima očiju. Tiho uzdahnu, sve vreme rezonujući u sebi. Posle svega, već je poznavao skoro sve elemente te priče. Svoje priče. Skoro sve...

Bilo je 9.25 na zidnom satu marke martini. A on je bio tek na početku.

~ 39 ~

knjigoteka

marrica73@anna

6 2. oktobar 1998. godine, 9.17 Malvina de Karvil kucnu u staklo vivarijuma pomoću cevi svog mauzera L100. Vilini konjici jedva da su odreagovali. Samo najveći, onaj s krupnim telom, koje je u odsjaju imalo crvenu boju, i džinovskim krilima, pokuša da se pridigne nekoliko centimetara, pa iznova pade na dno vivarijuma, zapleten među telima ostalih insekata, od kojih su na desetine bile uginule. Malvina de Karvil nijednog trenutka nije osetila želju da obnovi napajanje vivarijuma kiseonikom ili da podigne stakleni poklopac i pusti da preživeli primerci pobegnu odatle. Više je volela da posmatra agoniju tih stvorenja. Taj njihov pomor, u krajnjem slučaju, nije za nju predstavljao ništa.

Ona ponovo kucnu u staklo svojim revolverom, ovog puta žešće.

Bila je fascinirana očajničkim naporima insekata da prilikom svakog potresa zidova vivarijuma zamahnu krilima po vazduhu bez kiseonika.

Malvina osta tako nekoliko minuta. Svi ti vilini konjici mogli su jednostavno da pocrkaju tu pred njom! To je se uopšte nije ticalo.

Nije ona tu bila zbog njih. Bila je tu zbog Liz-Roz. Njenog vilinog konjica. Jednog jedinog. Malvina krenu po prostoriji. Iznenadi se kada ugleda svoj lik u ogledalu u salonu. Nije mogla da se uzdrži a da ne pogleda svoj odraz. Podiđoše je jeza i osećaj gađenja. Nije joj se sviđala ta bela kapica koja je baš po sredini delila na dva dela njenu oštru i dugačku kosu; mrzela je džemper od neboplave vune sa čipkastom kragnom; mrzela je svoj stas bez grudi, mršave ruke, svoje telo od četrdeset kilograma.

Prolaznici na ulici mislili su da je devojka od petnaest godina...

Bar s leđa. Navikla je već na šok u njihovim očima, kad im se ukrste pogledi i ugledaju lice stare devojke; stare devojke od dvadeset četiri godine, odevene kao u pedesetim godinama prošlog veka.

Nije je bilo briga za to.

Bolelo ju je uvo za sve njih, za sve one koji su joj govorili isto već osamnaest godina, desetine psihologa, onih najboljih, koje je redom iscrpljivala, dečje psihijatre, nutricioniste, svakojake specijaliste...

Baku, takođe. Napamet je znala njihove otrcane fraze. Odbijanje da

~ 40 ~

knjigoteka

marrica73@anna poraste... Odbijanje da ojača. Odbijanje da postane starija. Odbijanje da prežali. Odbijanje da zaboravi Liz-Roz. Liz-Roz. Da je prežali, da je zaboravi... Drugim rečima - da je ubije...

Okrenu se i krenu prema kaminu. Morala je da preskoči leš. Ni za šta na svetu ne bi se odvojila od mauzera koji je držala u desnoj ruci.

Nikad se ne zna. Čak i da onaj gad Sovuljaga oživi. Metak u srce.

Glava u peći.

Levom rukom dohvati žarač i poče nespretno da džara po ognjištu.

Ništa!

Ono đubre od Lakovernog Sovuljage nije ništa ostavilo!

Malvina zamahnu gvozdenom šipkom, sve nervoznija, kucnu po Sovuljaginom licu i podiže oblak crnog dima. Morao je da ostane neki trag, parče papira koje nije spaljeno, bilo kakav znak..

Morala je da se pomiri s onim što je očigledno. Da pronađe samo sićušne nagorele konfete.

Po parketu su ležale pobacane fascikle. Na njima su crvenim markerom bile ispisane godine: 1980, 1981, 1982-1983, 1984-1985, 1986-1989, 1990-1995, 1996...

Sve ispražnjene, očajnički ispražnjene.

U Malvini je plamteo potmuli nekontrolisani bes, koji kao da nije mogla da smiri. Tog gada Lakovernog Sovuljagu bilo je apsolutno baš briga za njih! Zar su njeni baka i deka punih osamnaest godina to plaćali, nadoknađivali mu sve troškove, plaćali njegova putovanja, izdatke, godinu za godinom?

Za gomilu pepela!

Malvina ispusti žarač, koji pade na uglačani parket i ostavi crni žleb na drvetu. Taj gad je njihovim novcem platio tu kuću, tu buržujsku kuću u samom srcu Bit o Kaja... Njihovim novcem! Zašto, na kraju krajeva? Da spali sve dokaze pre nego što je zatvorio gubicu.

Konačno!

Stegnu šaku oko svog mauzera.

Malvina de Karvil nije osećala veće sažaljenje prema Sovuljagi nego prema uginulim vilinim konjicima u vivarijumu.

Naprotiv, osećala je manje.

~ 41 ~

knjigoteka

marrica73@anna Taj gad samo je dobio ono što je zaslužio: srušio se u svojoj kući, nosa, očiju, usta u plamenovima, još vrućim od njegovih laži.

Preuzeo je taj rizik, hteo je da igra dvostruku igru. Izgubio je. Neće plakati nad njegovom sudbinom. Jedino za čim je žalila, na kraju krajeva, bilo je to što on sad više neće moći dagovori... Ali ona neće odustati, pogotovo ne sad. Neće napustiti mlađu sestru. Bila je tu zbog nje, kao i uvek. Njene Liz-Roz, njenog vilinog konjica. Morala je da nastavi da je traži. Morala je da je pronađe.

Na primer, tu beležnicu sa zabeleškama koje je vodio Lakoverni Sovuljaga svih ovih godina, svakoga dana. Tu svesku s bledozelenim koricama, prema onome što je saznala. Gde je mogao da zavuče tu beležnicu? Kome je mogao da je poveri?

Malvina krenu prema kuhinji. Osvrnu se okolo. Sve je izgledalo čisto i uredno. Jedna plava kuhinjska krpa visila je okačena o klin.

Ona je za svaki slučaj već prekopala svaki kutak, ali uzalud. Sve je bilo sređeno, kako u kuhinji, tako i u drugim prostorijama. Sovuljaga je bio pedantan tip.

Sranje!

Ova baraka bila je pravi ćorsokak Trebalo je da razmisli.

Malvina pomisli na telefonski poziv koji je Sovuljaga sinoć uputio njenoj baki. Tvrdio je da je nešto pronašao. Najzad! Posle svih tih godina, u večeri punoletstva Liz-Roz. Tačnije, nekoliko minuta pre ponoći. Pričao je o nekim starim novinama, Istoku republike, o nečemu što je otkrio posle osamnaest godina, samo što ih je otvorio!

Mene si našao da lažeš!

Blefirao je, taj gad!

Njena baka mogla je još jednom da upadne u gadnu zamku ako bi joj pričinilo zadovoljstvo da opet poveruje u izmišljotine tog detektiva. Ali ne i ona... Istok republike. Tačno osamnaest godina kasnije? Baš u ponoć. Kao slučajno...

Bedno.

On je, jednostavno, pokušavao da dobije na vremenu. Njegov ugovor završavao se tačno na dan kad Liz-Roz napuni osamnaest godina: novac će prestati da dotiče, pa je samo želeo da se još malo posluži slavinom, izmišljajući koješta. Njena baka je u svojoj bogobojažljivoj zatucanosti bila spremna da poveruje u sve, imala je previše poverenja u Sovuljagu i izdržavala ga svih ovih godina.

Malvina pogleda na bakarnu pločicu na pisaćem stolu. Lakoverni

Sovuljaga, privatni detektiv.

~ 42 ~

knjigoteka

marrica73@anna Kakvo idiotsko ime!

Da, verovao je da može da drži u šaci njenog deku i njenu baku.

Ali ne i nju!

Ona je bila slobodna. Bistra. Umela je da prozre njegovu dvostruku igru. Sovuljaga je uvek više voleo Vitralove. Bio je u njihovom taboru! Sovuljaga ju je uvek gledao popreko, kao da je zver s vašara. Bio je oprezan s njom.

Ali nedovoljno!

Malvina još jednom pogleda na pisaći sto, nerado napusti salon i uputi se ka predsoblju kuće. Njen prodorni pogled zadrža se na kišobranima složenim u velikoj vazi, dugačkim kaputima okačenim na čiviluku. Ni ovde nije ništa bilo suvišno.

Nije mogla a da se ne zadrži na fotografijama koje su magnetima i u neredu bile pričvršćene tačno iznad prozora na ulazu. Slika s venčanja Nazima Ozana, Sovuljaginog drugara, i njegove krupne turske kobile; na drugoj je, naravno, bila Nikol Vitral sa sisama koje su bujale ispod njene odvratne haljine prodavačice pomfrita.

Sovuljaga sad više nije morao da svakog jutra ispod oka merka dojke Vitralove pre nego što izađe iz kuće, dok navlači kaput i izvlači mali kišobran.

Malvina rasejano pogleda ostale fotografije u predsoblju.

Planinski pejzaži, bez sumnje, Jura. Brdo Teribl. Monbelijar.

Ona se toga sećala. Prepoznala je tu bebu, svoju sestru, tamo u bolnici. Imala je tada šest godina. Bila je jedini živi svedok.

Liz-Roz bila je živa. Ukrali su joj sestricu.

Mogu su da pričaju šta god hoće. Odbija da je prežali i sve ostalo.

Nikada, nikada je neće napustiti.

Malvina primora sebe da izađe iz obamrlosti, morala je da se pokrene. Vrati se u salon, ponovo opkorači Sovuljagin leš, pa onda uputi još jedan pogléd ka peći, vivarijumu, pisaćem stolu... Ušla je u kuću kao provalnik, kroz prozor sobe koji je razbila, kroz kancelariju.

Svuda je ostavila tragove; policija će svakako na kraju doći, pošto će je obavestiti neko od komšija. Mora da bude oprezna. Ne zbog sebe, baš je briga za sebe. Već zbog Liz-Roz. Morala je da ostane slobodna, da izbriše tragove svog prisustva u svakom delu te kuće. Svuda. Uz malo sreće, mogla je da uoči neki detalj koji je zanemarila. Zašto ne i tu prokletu zelenu svesku sa zabeleškama?

~ 43 ~

knjigoteka

marrica73@anna Šta je to onaj gad Sovuljaga mogao da napiše u toj svesci? Da li je zaista nešto otkrio - istinu - u tom dnevniku, na dan osamnaestog rođendana Liz-Roz? Koju istinu? Da li je blefirao?

Može li ona da preuzme takav rizik? Morala je da pronađe tu svesku...

Po svemu sudeći, on ju je već poverio Vitralovima... Pre nego što je ispalio metak u srce. To je mnogo ličilo na njega. Kao neku vrstu rođendanskog poklona. Ako je tako, onda je ta sveska u rukama onog perverznog Marka Vitrala, koji je sad verovatno čita.

~ 44 ~

knjigoteka

marrica73@anna

7 2. oktobar 1998. godine, 9.28 Mark Vitral netremice je gledao u zidni sat marke martini.

Za susednim stolom, naspram njega, jedna zanosna crnomanjasta studentkinja, vrlo kratke kose kao u nekog dečaka, posmatrala ga je plavim očima boje okeana, u koje bi svaki muškarac zaronio bez oklevanja.

Mark neprimetno skrenu pogled.

To je verovatno još više uzbudilo lepu studentkinju. Taj plavokosi tip, zadubljen u svoje misli, svoju tugu, očiju blistavih od suza, prodirao je pogledom kroz nju kao da je nevidljiva. Verovatno su retki bili muškarci ravnodušni na njenu lepotu. Nju su, naravno, privlačili samo nedostupni muškarci, nedostižni fantomi.

Mark opet pogleda Sovuljagin opis svojih roditelja, Paskala i Stefani, dok je njegovo jedino sećanje na njih poticalo sa starih fotografija. On podiže ruku prema Marijam. Konobarica pomisli da hoće da zatraži poklon unapred; da dobije nekoliko minuta, i uz izraz negodovanja, pogleda na zidni sat. „Marijam, hoćeš li da mi pripremiš jedan kroasan? Jutros nisam ništa jeo... Nisam navikao da mi Lili zakazuje sastanak tako rano!”

Marijam razvuče širok umirujući osmeh.

Nekoliko sekundi kasnije donese poslasticu na tanjiru. Galama u Lenjinu postajala jé zaglušujuća. Studentkinja sa očima boje okeana nastavljala je da molećivim pogledom očajnički miluje Marka.

Uzaludan trud.

Mark zagrize polovinu kroasana i proguta ga odjednom.

9.33.

Ponovo zaroni u Sovuljagine beleške.

Dnevnik Lakovernog Sovuljage

~ 45 ~

knjigoteka

marrica73@anna Mislim da ćete se složiti sa mnom da je za Vitralove i Karvilove život ipak bio prokleta kurva... Najpre im saopštava da se erbas srušio, da nema preživelih, odnosi im odjednom dve generacije na kojima su gradili budućnost. Sinove i unuke... Onda im se sat kasnije radosno saopštava da se desilo čudo: najmanje, najkrhkije biće je pošteđeno. I onda se čak događa da postaju srećni, da zahvaljuju bogu, zaboravljaju na nestanak tako dragih osoba... ali onda im život po drugi put zabija nož u srce. A šta ako to čudom spaseno biće, telo vašeg tela, plod ploda vaše ljubavi, nije vaše?

U samu zoru tog 23. decembra 1980. godine, bilo je veoma užurbano u komesarijatu Monbelijara, gde je sam komesar preuzeo slučaj. Vatelije, savršeno organizovan i dinamičan policajac s tamnom zapuštenom bradom, koji je na sebi imao skladno skrojen kožni kaput. Turkiš erlajns poslao je faksom spisak putnika već u sedam sati ujutro. Nastala je čudna situacija, koja je verovatno zabavila osoblje na aerodromu Ataturk u Istanbulu. U avionu su bile dve bebe, dve male Francuskinje koje su došle na svet skoro istog dana.

Liz-Roz de Karvil, rođena 27. septembra 1980. godine; Emili Vitral, rođena 30. septembra 1980. godine. Čudna podudarnost, mora da ste pomislili. Ja sam već proverio, prisustvo beba u avionu daleko od toga da je izuzetna slučajnost. To je, naprotiv, česta pojava, naročito na dugim relacijama i u vreme praznika. U vreme vrhunca ekonomske globalizacije veoma je dobro da se porodice okupljaju oko jelke, rođendanske torte, povodom venčanja, sahrane ili bilo kojeg drugog događaja... To se ne primećuje, ali sad znam da avioni vrve od beba!

Vatelije mi je odmah priznao da je to prilično zabavilo njegovu ekipu... Dve bebe... Kako saznati koja je preživela? Zapravo, policajci su verovatno pomislih da će istraga biti kratka. Nije teško otkriti identitet jedne bebe. Njene oči, koža, krv, to što je u njenom stomaku, njena odeća, lične sitnice, njeni srodnici... Bez sumnje, postoji više nego dovoljno pokazatelja...

Jedino je trebalo delovati brzo. Policajci su imali čitavu hordu novinara za petama, taj slučaj bio je zgodna prilika za medije...

Možete misliti, samo jedno siroče za dve porodice! Pored toga, tu se ipak radilo o budućnosti devojčice koja je bila u igri: ona nije mogla

~ 46 ~

knjigoteka

marrica73@anna mesecima da ostane u prostoriji za odojčad bolničkog centra BelforMonbelijar, bilo je potrebno hitno sprovesti istragu, odlučiti, izabrati, vratiti je njenoj porodici. Leons de Karvil pohitao je u Monbelijar i tamo stigao već 23. decembra u četrnaest sati, u pratnji gomile pariskih advokata, plaćenih po paprenoj ceni, obaveznih da se zakače uz skute Vatelijeovih istražitelja i da provere svaki detalj...

Slučaj je, s pravnog stanovišta, bio složen. Ministarstvo pravde ipak je odlučilo u roku od nekoliko sati: komesarijat iz Monbelijara bio je zadužen za istragu, ali će konačnu odluku doneti sudija za decu, posle zajedničkog saslušanja zainteresovanih strana i svedoka.

Iza zatvorenih vrata, naravno. Odluka je morala da bude sprovedena najkasnije do kraja aprila 1981. godine kako se ne bi poremetila emocionalna stabilnost deteta, koje će ostati smešteno na odeljenju za pedijatriju bolničkog centra Belfor-Monbelijar. Nije bilo iznenađenje kad je Ministarstvo pravde za sprovođenje uputstva tada imenovalo sudiju Žan Luja le Drijana, jednu od vodećih ličnosti regionalnog suda iz Pariza, autora desetine dela o deci rođenoj bez imena, potrazi za identitetom, usvajanju... Nezaobilazna vrsta.

Već sutradan, 24. decembra, sudija Le Drijan uspeo je da krajem popodneva koliko-toliko sastavi improvizovanu radnu grupu, ne preterano oduševljenu time što će deo Badnje večeri provesti na tom slučaju: Vatelije, komesar Monbelijara, doktor Moranž, koji je od početka vodio brigu o čudom spasenoj devojčici, i Sen Simon, policajac iz francuske ambasade u Turskoj koji je komunicirao s njima telefonom.

Kasnije su mi ispričali sve o tom nadrealnom sastanku u velikoj pariskoj kancelariji na Aveniji Sifren, s neodoljivim pogledom na Ajfelovu kulu, obasjanu belinom zimskog neba... O obavezi koju su preuzeli u predvečerje Božića, bez venaca i poklona. Bez svoje dece, koja ih čekaju pored božićne jelke dok oni precizno i profesionalno procenjuju budućnost devojčice od tri meseca.

Sudija Le Drijan bio je u nezgodnoj situaciji, pošto je površno poznavao Karvilove. Sreo ih je na dve ili tri pariske večernje zabave, gde se pojavljivalo nekoliko stotina osoba u velikim salonima osmanskih palata. Pokušavam da se postavim na njegovo mesto. U nekom kutku njegovog mozga jedan tihi glas verovatno mu je došapnuo: Samo da je devojčica stvarno Karvilova unuka, a ako nije, u govnima sam... Šanse su pola-pola. Pismo-glava.

~ 47 ~

knjigoteka

marrica73@anna Ali na prvi pogled nije izgledalo da će novčić pasti na pravu stranu.

Kad sam susreo sudiju Le Drijana, mnogo godina kasnije, još je izgledao kao u vreme tog slučaja: strog, precizan, uredno odeven, s bledoljubičastim šalom, nešto svetlijim od njegove crvene kravate, da se čovek prosto zapita kako je tako utegnut u svom odelu mogao da stekne poverenje traumatizovane dece. Sudija je snimao sve sastanke. Poverio mi je trake, nije mogao ništa da uskrati Karvilovima. Biću iskren sa vama: imate pravo na ton i sliku. A što se tiče presude, prepustiću vama da budete sudije. „Pokušaću da budem što je moguće kraći”, poče Le Drijan. „Mi smo svi pod pritiskom, zar ne? Počeću s podacima koji se odnose na Liz-Roz de Karvil. Mala je rođena u Istanbulu, pre nešto manje od tri meseca. Samo su je njeni roditelji stvarno poznavali, ali su Aleksandar i Veronika de Karvil odneli sa sobom, u erbasu na liniji Istanbul-Pariz, sve ono što se odnosi na Liz-Roz. Njene igračke, odeću, fotografije, lekove, zdravstvenu knjižicu. Sve je nestalo u avionskom požaru. Sen Simone, s turske strane, jeste li otkrili neke druge dokaze?”

Unjkavi glas policajca iz ambasade u Turskoj zapucketa u zvučniku telefona postavljenog na sto: „Zapravo, ne... S izuzetkom nekoliko turskih sluškinja koje su mogle da nazru Liz-Roz samo kroz neprozirni veo mreže za komarce, jedini svedok očevidac male preostaje njena starija šestogodišnja sestra Malvina... Znate...”

Le Drijan je već osećao da slučaj počinje da poprima neprijatan tok. Kada događaji počnu da mu izmiču, on obično podiže i vuče krajeve svog šala, sve dok njegovi krajevi koji vise duž kaputa ne budu tačno iste dužine. Navika kao i svaka druga. Naravno, najveću tajnu predstavljalo je to što nije delovalo da tim trljanjem tkanine, tog odvratnog bledoljubičastog šala u čijem je nameštanju provodio vreme, pomerajući ga čas levo čas desno, sudija pravi i najmanji pokret vrata. Komesar Vatelije posmatrao je sudijino trzanje, s mukom prikrivajući smeh sebi u bradu. On izjavi; „Dugo sam razgovarao s dedom i babom Karvil. Bolje rečeno, sa Leonsom de Karvilom. Oni su unuku poznavali samo na osnovu nekoliko površnih opisa putem telefona. Takođe, posedovali su

~ 48 ~

knjigoteka

marrica73@anna fotografiju Liz-Roz napravljenu prilikom njenog rođenja, koja im je poslata poštom uz vest o rođenju...” „Šta se može videti na toj fotografiji?” Komesar Vatelije se isceri: „Skoro ništa. Njena majka dok doji kćerku. Liz-Roz je snimljena s leđa... Nazire joj se vrat, jedno uho, ništa više...”

Sudija Le Drijan nervozno povuče šal na desnu stranu... Bez sumnje da je to bio prilično loš znak za Karvilove.

Ako mi dozvolite da malo preteknem događaje, saznaćete da je Leons de Karvil narednih nedelja pozvao vrlo ozbiljne stručnjake koji su potvrdili da je uho čudom spasene bebe identično sa onim LizRoz na fotografiji s rođenja. Ja sam već detaljno razgledao slike i analize: bila je zaista potrebna velika doza neiskrenosti da bi se iz toga moglo izvući bilo šta pouzdano, u bilo kom smislu. Sudija Le Drijan nije bio neko ko bi naseo na to, pa je nastavio da istražuje rodoslov čudom spasene bebe. ,,A baba i deda Liz-Roz po majci?”, upita on.

Vatelije, komesar Monbelijara, tužno pogleda u pravcu Ajfelove kule, koja je blistala kao božićna jelka, i pošto je pogledao svoje zabeleške, kaza: „Veronika, majka Liz-Roz, četvrto je dete porodice Bernije iz Kvebeka koja je s unucima već brojala jedanaest članova. Veronika se već bila poprilično udaljila od porodice kad je srela Aleksandra u Torontu, prilikom nekog seminara iz molekularne hemije. Izgledalo je kao da su Bernijeovi podržali Karvilove. Stidljivo.” „Dobro. Pokušaćemo da kopamo s te strane”, reče Le Drijan. „Pređimo na Emili Vitral. Ona je očigledno ostavila više tragova ra sobom...” „Hm, da” uzdahnu Vatelije, „iako su njena zdravstvena knjižica, cucle i odeća takođe nestali u plamenu, zajedno s avionom. Biću precizniji: od njenog rođenja do trenutka kad je navršila dva meseca, baba i deda videli su je pet puta, od čega dva puta na klinici u Djepu, nedelju dana posle rođenja, jednom na dan polaska aviona, kad su Paskal i Stefani došli da ostave Marka kod njih da ga čuvaju. Ali mala je tad čvrsto spavala.”

Komesar se okrenu ka doktoru Moranžu, koji prvi put progovori: „Bio sam prisutan kad su videli bebu u Belfor-Monbelijaru.

Vitralovi su odmah prepoznali unuku...”

~ 49 ~

knjigoteka

marrica73@anna „Naravno”, ubaci se Le Drijan. „Naravno. Nisu ni mogli da kažu ništa drugo...”

Sudija umorno uzdahnu dok je prstima okretao šal, ovog puta na levu stranu. Komesar Vatelije podiže glas: „Ipak, nismo poredali četiri obeležene bebe i doveli njihove babe i dede da ih prepoznaju kroz mutno staklo!” „Možda je trebalo tako da uradite”, bio je uporan mrzovoljni Le Drijan. „Tako bismo dobili na vremenu...”

Komesar slegnu ramenima i nastavi: „Kruna svega jeste to što Vitralovi ne raspolažu nikakvom fotografijom. Po njihovim rečima, Stefani je sastavila mali fotoalbum o kćerki, s dvanaest slika, od kog se nikad nije odvajala.

Možemo pretpostaviti da je i on nestao u plamenu.” „A negativi fotografija?” upita sudija. „Žandarmerija iz Djepa pretresla je sve u stanu roditelja Vitral, od poda do plafona, da pronađe te proklete negative. Zasad bez uspeha. Nema sumnje da je Stefani i njih odnela sa sobom, možda u torbici za foto-aparat...”

Možda...

Kasnije sam i ja tražio te proklete negative. Možete misliti, fotografija bebe! Besmisleno je da vas držim u neizvesnosti, bar na tom planu. Mogu vam već sad reći, nikad ih nisu pronašli! Osim pretpostavke o njihovom nestanku u avionu ili čiste i jednostavne izmišljotine Vitralovih, uvek sam mislio da je Leons de Karvil mogao da se umeša, da uđe u stan Paskala i Stefani Vitral pre nego što su policajci na to i pomislili, i učini da svi kompromitujući predmeti nestanu. On je bio sposoban za to. To vam pruža ideju da proširite mogućnosti.

Sudija Le Drijan osetio je kako mu se potiljak ovlažio, a šal mu, poput neke zmije, skliznu niz leđa. Ovaj slučaj počinjao je da čini njegov posao sve gadnijim. „Dobro”, reče. „Skoro da smo zatvorili krug. Ostatak porodice Emili Vitral... Ćorsokak, takođe?” „Takoreći”, odgovori komesar Vatelije. „Majka Stefani bila je siroče, rođena kao osoba Iks i podizana u dečjem domu fondacije Otej u Ruanu. Spetljala se s Paskalom Vitralom na terasi nekog kafića kad još nije imala punih šesnaest godina. Ako dobro zaključujem,

~ 50 ~

knjigoteka

marrica73@anna mala Emili, ukoliko je ona ta što je preživela, nema više u životu nikoga osim babe i dede, Pjera i Nikol Vitral, i starijeg brata Marka.”

Pogled sudije Le Drijana odluta iza velikog staklenog prozora, iznad svetlosti kojom je zračila Ajfelova kula, u potrazi za nekim pravcem, zvezdom Severnjačom, da je naslepo prati u ovoj noći Hristovog rođenja. *

*

*

Mogao bih da ovako nastavim da vam dugo opisujem časove govorancija, argumenata i kontraargumenata. Pored traka sa sastanaka, tu je oko tri hiljade stranica istrage sakupljenih kod sudije Le Drijana tokom narednih sedmica, koje sam i ja sam iščeprkao, a da vam ne govorim o mojim ličnim arhivama. Ne bojte se, na to ću se vratiti kasnije, bar na detalje koji mi se čine važnim. Ali mislim da počinjete da zapažate teškoću, dilemu onih koji su istraživali. Nije lako stvoriti neku ideju, zar ne?

Odakle prići problemu i snaći se u svemu? Ja, sve u svemu, nisam uspeo u tome.

Ostavljam vam sve te putokaze u nasleđe. Da sami njima baratate. Već vidim šta se pitate...

A gde su tu naučni dokazi? Odeća? Krv? Oči? Sve ostalo? Doći ću i na to. Nećete biti razočarani.

~ 51 ~

knjigoteka

marrica73@anna

8 2. oktobar 1988. godine, 9.35 Mark halapljivo proguta ostatak kroasana, a da čak i ne skrenu pogled ka tom zidnom satu koji nikako da se pokrene, kao ni prema lepoj studentkinji azurnoplavih očiju, iako ga je uporno posmatrala, ili ka Marijam, konobarici koja se poigravala njegovim nervima.

Lenjin se okretao oko njega. Takođe, ne pogleda ni kroz prozor na prostor oko univerziteta. I pored toga što mu Sovuljagina otkrića ni u kom slučaju nisu stvarala sumnju, trebalo je još da čita, da sakupi sve te informacije koje je uglavnom otkrivao. Pošto bi Lili to želela...

Dnevnik Lakovernog Sovuljage Sudija Le Drijan zakaza još jedan sastanak petnaestak dana kasnije, 11. januara 1981. godine. Isti istražitelji, isto mesto, čak i ista kancelarija u Aveniji Sifren, ali ovog puta ujutro. Ajfelova kula cvokotala je u magli, jedva se naziralo njeno podnožje u baricama, čiji su se krajevi lagano povećavali. Redovi turista pružali su se pod gomilom kišobrana. Nije bilo nikakvog mesta, čak ni nekog staklenog krova, predviđenog da se ispod njega strpljivo čeka pred najposećenijem kulturnim spomenikom na svetu. Gomila sveta.

Među tolikim drugim.

Sudija Le Drijan osećao se sve neugodnije. Hijerarhijskim putem stavljeno mu je na znanje da su sve simpatije uticajnijih ličnosti na strani Karvilovih.

Sudija nije bio glup, shvatio je poruku... Samo, šta je u tom slučaju mogao da uradi s elementima koje je imao u rukama? Ipak neće hteti da fabrikuje lažne dokaze!

Doktor Moranž završio je izlaganje o krvnoj grupi. Priložio je fotokopije složenih medicinskih analiza. „Dakle, ako mogu da zaključim”, reče doktor, „naša mala, čudom spasena devojčica, ima najčešću krvnu grupu, A pozitivnu, kao i više od četrdeset odsto francuske populacije. Administracije klinika iz Djepa i Istanbula saopštile su nam da Emili Vitral i Liz-Roz

~ 52 ~

knjigoteka

marrica73@anna de Karvil van svake sumnje imaju... najčešću krvnu grupu, A pozitivnu, to ste već shvatili.”

Naravno, pomisli sudija Le Drijan. „Postoji li mogućnost da se naruči da se uradi više medicinskih analiza?” upita.

Moranž pedantno objasni: „Treba shvatiti da uzimanje krvi omogućava samo eliminaciju očinstva ili materinstva, a ne i njihovo potvrđivanje. Moglo bi da se utvrdi da postoji porodična veza samo ako postoji prisustvo retkog rezus-faktora ili pak u slučaju retke genetske bolesti... Ali to ovde nije slučaj. Nauka ne može ništa da nam otkrije o porodici tog deteta.”

Kad već pominjemo nauku, tu te čekamo, pomislićete zajedljivo: a genetika, DNK, test na očinstvo i sve te zavrzlame? Ali stavite sve to u kontekst da smo u 1981. godini! U to vreme, DNK testovi još su bili naučna fantastika. Prvi sudski slučaj na svetu koji je trebalo da bude razjašnjen pomoću DNK testa datira iz 1987. godine...

Zamislite! Uveravam vas da ćemo se vratiti na to pitanje DNK testa; ono će se, naravno, postaviti jednog dana... Ali je mala, čudom preživela devojčica, prilično porasla i podaci u vezi s problemom svakako su se promenili. Nauka ne može da objasni sve, daleko od toga, videćete...

Međutim, te 1981. godine, stručnjaci iz Avenije Sifren sporazumevali su se kako su mogli. Doktor Moranž spusti na sto svežanj snimaka. „To su modelacije koje je uradila laboratorija iz Medona.

Tehnika veštačkog starenja lica čudom spasene devojčice urađena je računarski kako bi se videlo na koga će beba ličiti za pet, deset, dvadeset godina...”

Sudija pogleda fotografije i ljutilo izjavi: „Ne mislite valjda da ću doneti odluku na osnovu jedne takve ludorije!”

U tom smislu bio je u pravu. Bar donekle. Objektivno, devojčica koja je modelacijom napravljena starijom više je ličila na nekog iz porodice Vitral nego Karvil, ali bez obzira na tu očiglednost, i advokati Karvilovih mogli su da uživaju izvrćući sve to ruglu.

Osamnaest godina kasnije, a imajući u vidu direktno odrastanje bebe

~ 53 ~

knjigoteka

marrica73@anna godinu za godinom, mogu vam jasno potvrditi da su se sve te tehnike veštačkog starenja pokazale kao više nego čista glupost! „Preostaje boja očiju” insistirao je lekar. „Jedini stvarni osobeni znak te čudom spasene bebe... One su začuđujuće plave za njen uzrast. Boja još može da se menja, da potamni, ali je ipak smatramo genetskom osobinom...”

Komesar Vatelije nastavi: „Mala Emili Vitral bila je svetlih očiju, koje se već menjaju ka plavom, svi svedoci koji su imali priliku da joj se približe, baka i deka, neki prijatelji, bolničarke iz porodilišta, potvrdili su to. Svetle oči kao kod njenih roditelja, bake i deke, kao, praktično, kod svih u porodici Vitral. Nasuprot tome, kod Karvilovih su roditelji, kao i baka i deka, crnomanjasti, s očima tamnokestenjaste boje. To je vidljivo i kod Bernijeovih, proverio sam.”

Izgledalo je da je sudija Le Drijan na ivici nerava. To nije bilo dobro, uopšte nije bilo dobro za Karvilove. Taj policajac dovodio ga je do besa. Napolju je kiša prerasla u pljusak, posetioci su nastavljali da stoički strpljivo čekaju u podnožju Ajfelove kule, sakriveni ispod šatora od kišobrana, moderne verzije lukave rimske borbene taktike.

Sudija ustade da pritisne prekidač i malo pojača svetio u prostoriji. Šal mu pade na desnu stranu. On ga ovog puta ne namesti. „Da”, ublaži on. „Samo jedno nagađanje više, ali još ne i dokaz.

Svi znaju da dva roditelja smeđih ili crnih očiju mogu dobiti dete koje može imati čitavu skalu svih mogućih boja očiju...” „To je tačno”, prihvati doktor Moranž. „Pored toga, to je prosto pitanje verovatnoće...”

Verovatnoća... Uz svu dobronamernost, nije naginjala u korist Karvilovih. Sećam se da je nekoliko nedelja kasnije magazin Nauka i život uzeo za primer čudom spasenu s brda Teribl da objasni koliko genetika nije u stanju da sistematski prorekne fizičke karakteristike neke osobe na osnovu njene porodične loze. Ja sam još otad uvek pretpostavljao da je Leons de Karvil direktno ili indirektno teledirigovao takav članak, koji je nekako previše dobro zvučao...

Sudija zatim preko zvučnika ispita Sen Simona, istražitelja iz Turske. ,,A odeća devojčice, za ime boga? Je li tako teško izvući pouzdane zaključke na osnovu odeće koju je nosila na dan pada aviona?”

~ 54 ~

knjigoteka

marrica73@anna Sen Simon ne osta dužan i mirno uzvrati: „Gospodo, podsećam vas na odeću pronađenu na spasenoj bebi.

Pamučni bodi, bela haljinica s narandžastim cvetovima, običan vuneni džemper. Može se sa sigurnošću tvrditi da je odeća kupljena u Istanbulu, na Velikom bazaru, najvećoj pokrivenoj pijaci na svetu...”

Sudija Le Drijan nije smeo da dozvoli sebi da ne iskoristi priliku: „Vitralovi su bili na odmoru u Turskoj svega petnaest dana, u Istanbulu su boravili samo dva dana! Logično je da je mala Emili Vitral morala da nosi francusku odeću ponetu kao prtljag. Vrlo je malo verovatno da su njeni roditelji imali potrebu da joj nekoliko sati pre polaska za Francusku oblače odeću kupljenu u Istanbulu! Da je beba nosila na sebi bodi, haljinicu, turski džemper, čini mi se očiglednim da bi se onda radilo o Liz-Roz de Karvil. Pošto je mala rođena u Istanbulu...”

Sen Simon uze na sebe obavezu da prebaci temu na drugu stranu: „Gospodine sudija, ako mogu sebi dozvoliti da primetim, turska odeća koju je nosilo novorođenče bila je jeftina... Proverio sam. Nije bilo ničeg sličnog u ostatku garderobe Liz-Roz, složene u ormarima njihove vile u Džejhanu. Poslaću vam precizan opis. Sva ta odeća tamo pronađena i ona koju je Liz-Roz nosila, bila je markirana i kupljena u zapadnjačkoj četvrti Istanbula, u Galatasaraju... Ne na Velikom bazaru!”

Pre nego što se Sen Simon bacio na razne sociološke analize četvrti Istanbula, Le Drijan ga oštro preseče: ,,U redu, pogledaću to. Vatelije, možete li da nam iznesete rezultate balističkih ekspertiza?”

Vatelije se počeša po bradi i nekako prezrivo pogleda sudiju.

Zatim dodade: „Stručnjaci su pokušali da rekonstruišu kako je i tačno u kom trenutku beba izbačena iz aviona. Mi znamo gde je sedeo svaki putnik. Karvilovi su bili smešteni u desetom redu, na sedištima pored prozora, nešto malo iza pilotske kabine; Vitralovi su zauzimali mesta u sredini erbasa, otprilike u visini krila. Dve bebe su se, dakle, nalazile na otprilike jednakoj udaljenosti od vrata aviona koja su popustila pod uticajem pada i potom eksplozije letilice, i kroz koja je odojče izletelo. O ovom poslednjem saglasna su sva mišljenja.

Iznosim vam šta je navedeno u dosijeu. Stručnjaci su mogli da precizno rekonstruišu udar, uvrtanje vrata i slažu su u sledećem:

~ 55 ~

knjigoteka

marrica73@anna samo živo biće s manje od deset kilograma moglo je da izađe živo iz takve zamke...” „Dobro, dobro, komesaru”, prekide ga sudija, koji je tog dana nosio šal žute boje senfa, što se koliko-toliko slagalo s njegovim sakoom zelenkaste boje. „Ali već postoji teorija Le Talandjea... Ako se ne varam, profesor fizike Serž le Talandje dokazao je da je malo verovatno da je izletanje nastalo prilikom bočnog udara i da je u tim okolnostima manje verovatno da je Emili Vitral izbačena, pošto je sédela u sredini aviona... Šta mislite o tome, komesaru?” „Da budem potpuno iskren, Le Talandjeovi proračuni toliko su komplikovani da se nijedan policajac Francuske, čak i ako potiče iz redova visokoobrazovane policije, ne bi usudio da mu protivreči. Ipak moram da istaknem da je Serž le Talandje školski drug Leonsa de Karvila na Politehničkom fakultetu i da je bio mentor Aleksandru de Kanalu pri kraju studija na Mines ParisTech-u...””

Sudija pogleda komesara Vatelijea kao da je upravo izrekao krivokletstvo. Zamahnu rukama i povuče žuti šal isuviše nervoznim pokretom, s nadom da će ponovo uravnotežiti komad tkanine. „Sad čak moram da pobijam mišljenje stručnjaka koji rukovode laboratorijom na Politehničkom fakultetu...”

Vatelije odgovori uz osmeh: ,,Oh, ja nikako ne mogu da utičem na to. Nemam nikakvu nadležnost za to. Mogu samo da vam kažem da Le Talandjeova teorija na Politehničkom fakultetu izaziva mnogo podsmeha njegovih kolega s kojima sam se susreo...”

Sudija uzdahnu. Napolju je Ajfelova kula potpuno nestala u magli i stotine turista verovatno su uzalud satima čekale na kiši.

Mogao bih da vas prosto preplavim stranicama tehničkih detalja.

Snimcima sastanaka koji su trajali satima. Neću da vas time zamaram, bar ne odmah.

Prolazile su nedelje i slučaj je tapkao u sudskoj i stručnoj učmalosti i malo-pomalo više nije interesovao nikoga osim porodica na koje se odnosio. Policija je ipak bila uporna. Novinari su bili dozlaboga dosadni.

Javnost, uzbuđena prvih dana posle čuda, brzo se zasitila u nedostatku bilo čega opipljivog... Prepirke stručnjaka počele su da smetaju svima. Enigma je izgledala nerešiva. Čim je uzbuđenje splasnulo, policija je pokušala da radi što je moguće diskretnije.

Advokati Karvilovih su, sa svoje strane, detaljno vagali kako da

~ 56 ~

knjigoteka

marrica73@anna izbegnu da se o istrazi ne govori previše u javnosti. Ako se rad na tom slučaju bude obavljao samo u krugu visokih činovnika, nije bilo nikakve sumnje da će se okrenuti u njihovu korist. Sudija Le Drijan bio je razuman čovek. *

*

*

Istok republike, od početka u toku svega, büe su poslednje novine koje su imale svakodnevnu hroniku o napredovanju slučaja čudom spasene bebe na brdu Teribl. I ta hronika bivala je sve kraća i

kraća. Novinarka zadužena da prati istragu, Lisil Moro, koja je već decenijama pratila najstrašnije slučajeve na istoku Francuske, a njih nije nedostajalo, ubrzo se suočila s dilemom: kako zvati čudom spasenu bebu? Nemoguće je bilo ostati neutralan, a prozvati je Emili ili Liz-Roz... Fraze poput čudom spasena s brda Teribl, siroče u snegu i beba spasena iz plamena svakako su bile balast za njen stil, koji je ipak bio jednostavan i direktan i privlačio široke čitalačke slojeve. Ona ipak pronađe inspiraciju krajem januara 1981. godine.

Sigurno se sećate da se u to vreme na radiju neprekidno vrtela pesma Šarlelija Kutira, neverovatno prigodna: Kao avion bez krila...

Zamorena sporošću procedure i stegnutošću sudije Le Drijana, Lisil Moro je 29. januara, na naslovnoj stranici Istoka republike, i to preko cele strane, objavila fotografiju čudom spasene kako leži na staklom ograđenom ležaju pedijatrijske službe bolnice, gde je više od mesec dana strpljivo čekala u opštoj ravnodušnosti, dok je u podnaslovu navela tri podebljana retka pesme:

Oh, vilin konjicu, Ti imaš slabašna krila, A ja srušeno gnezdo...

Iskusna novinarka pogodi u metu. Više niko nije mogao da čuje pesmu Šarlelija Kutira, a da ne pomisli na čudom spasenu devojčicu, na njena slabašna krila, na srušeni avion. Za Francusku je siroče iz snega postalo Vilin Konjic. Nadimak je opstao. Usvojiše ga čak i njeni bližnji. Čak i ja.

Kakav glupak!

Vilin Konjic!

~ 57 ~

knjigoteka

marrica73@anna Čak sam postao toliko revnostan da se zainteresujem za te ružne insekte; da potrošim čitavo bogatstvo kako bih napravio njihovu kolekciju... Kad samo pomislim na to... Čitav taj cirkus zbog neke lukave novinarke koja jé umela da zagrebe po narodnoj sentimentalnosti...

Policajci su bili manje romantični. Da bi ukazali na bebu, a da ne govore izričito ni o jednoj od dveju porodica, izmislili su neutralnu skraćenicu koja je podsećala na početak imena jedne i kraj imena druge devojčice. Ukrštanjem Liz-Roz i Emili došlo se do Lili...

Lili...

Komesar Vatelije bio je prvi koji je to ime upotrebio pred novinarima.

Dobro smišljeno, neosporno. Konačno su se i policajci pokazali kao romantični. Kako Vilin Konjic kao nadimak, tako osta i ime Lili.

Nešto kao nežan deminutiv.

Ni Liz-Roz, ni Emili.

Lili...

Himera, čudno biće sastavljeno od dvaju tela. Čudovište.

Kad je reč o čudovištu, sad je trenutak da vam ispričam kakvu je ulogu odigrala Malvina de Karvil... Znam, Malvina de Karvil nikad ne bi volela da se o njoj govori... Oprostićete mi zbog nje. Shvatićete da je to samo deo kolateralne štete ove drame. Da tako kažem.

Leons de Karvil bio je svojeglav čovek, odlučan, naviknut da dobije ono što poželi. Ipak, nijedan dokaz, nijedan delić dosijea nije otvoreno naginjao u njegovu korist. Onda je on napravio dve greške.

Dve vrlo krupne greške. Pošto je hteo da deluje suviše brzo.

Prva se odnosila na njegovu unuku, Malvinu. Ona je u to vreme imala samo šest godina. Bilo je to dete puno života, podizano kao bubreg u loju, ušuškano, privilegovano. Naravno, iznenadna smrt roditelja, možda i njene sestrice, bila je za nju teško podnošljiva. Ali okružena velikom armijom psihologa i porodicom uspela je da se povrati.

Kao svi.

Samo što je ona bila jedini svedok, očevidac... Jedino preostalo živo biće koje je bilo pored Liz-Roz u Turskoj u prva dva meseca bebinog života. Možda i dva jedina...

Da li je dete od šest godina bilo u stanju da prepozna jedno odojče? Da ga pouzdano prepozna? Da ga razlikuje od nekog drugog?

~ 58 ~

knjigoteka

marrica73@anna Ovo pitanje zaslužuje da bude postavljeno...

Nasuprot tvrdnjama bake i deke Vitral, Malvina je bila jedini adut na strani Karvilovih, jedina koja je mogla da identifikuje LizRoz. Leons de Karvil morao je da je zaštiti, da ne dozvoli da ona svedoči, da otera policajce od nje; imao je načina za to, da je ništa ne pitaju, da je ostave na miru, da je skloni od svega, odvede daleko od meteža u pansion za decu bogataša, s pažljivim negovateljicama, da bude okružena drugom veselom decom, u velikom parku sa svim vrstama životinja... Umesto toga, isturio je Malvinu, pustio je da svedoči deset puta, sto puta, pred desetinama sudija, advokata, policajaca, veštaka... Tokom čitavih nedelja prolazila je kroz sudnice, čekaonice sala za saslušanja, neprekidno okružena neobičnim tipovima u odelima i s kravatama i gorilama, da je koliko-toliko zaštite od novinara.

Malvina je pred svim tim odraslim osobama kojima su je predstavljali, sistematski ponavljala isto: „Da, ta beba je moja mlada sestra.” „Prepoznajem je, to je sigurno Liz-Roz.” Njen deda nije čak morao da je na to primorava. Ona je u to bila sigurna, nije više imala nikakvih sumnji, nije mogla da se prevari.

Pokazivali su joj odeću, lice koje je prepoznavala, plač koji je čula. Bila je spremna da se u to zakune, pred sudijom, u Bibliju, u svoju lutku. Bila je u stanju da se sa svojih šest godina uhvati ukoštac s bakom i dekom Vitral!

Otad sam gledao kako Malvina raste; u krajnjoj liniji, raste je vrlo krupna reč... recimo da sam gledao kako Malvina stari, sve dok nije postala adolescentkinja, odrasla. Video sam kako se u nju postepeno uvlači ludilo, strašno ludilo.

Istina je da me je plašila; mislim da bi njeno pravo mesto bilo u nekoj psihijatrijskoj bolnici, gde bi bila pod strogim nadzorom; ali sam isto tako bio prinuđen da priznam: ona uopšte nije bila kriva za to što joj se događa. Jedini odgovoran bio je njen deda Leons de Karvil. Sve je radio svesno. Namerno je instrumentalizovao unuku.

Svesno je žrtvovao njeno mentalno zdravlje, uprkos svim savetima lekara i preklinjanju svoje supruge.

Najgore je što sve to nije poslužilo ničemu, ama baš ničemu!

Jer Leons de Karvil napravio je još jednu grešku, možda krupniju od prve.

~ 59 ~

knjigoteka

marrica73@anna

9 2. oktobar 1998. godine, 9.43 Lili se nije pomerila s mesta već pola sata. Sedela je na mermernoj ogradi esplanade oko Palate invalida. Svežina kamena pela joj se duž nogu, ali to joj nije toliko smetalo. Bilo je hladno. Naspram nje jedva se nazirala kupola Palate invalida, bela, skoro jednobojna.

Ravnodušna na hladan vazduh, nekolicina tipova na rolerima prolazila je tik ispred nje. Čak su se i takmičili.

Prostor oko Palate invalida, ako je uopšte poznat posetiocima, nije jedan od najpopularnijih u Parizu. Turisti se radije okupljaju na Trokaderu, ispred Pale rojala, na Trgu Otela de Vila, Trgu Bastilja...

Ovde su posmatrači bili redi... I nije baš čest slučaj da se svakog dana među turiste uvuče tako lepa devojka kao što je Lili. Tako lepa devojka koja dugo ostaje da im se divi. Prkoseći klimi, hladnoći mermera gde sedi. Šta je tražila? Seks?

Vozači rolera bili su u nedoumici i davali su sve od sebe. Prostor ispred palate invalida naročito je posećen zbog razvijanja brzine, slaloma, skokova. Namestili su žicu od plastike u dva reda i takmičili se u duelima na sto metara. Kao u nekoj modernoj verziji srednjovekovnih turnira, kad najbrži, onaj ko poslednji ostane na nogama, kao trofej osvaja srce lepotice.

Lili je volela brzinu rolera, povike, smeh. Uzbuđenje joj je pomagalo da zadrži mir. To nije bilo lako. Sve se u njoj uskomešalo.

Pomisli na Sovuljaginu beležnicu. Da li je dobro postupila što ju je poverila Marku? Da li ju je pročitao? Da, naravno... Ipak, hoće li razumeti? Mark je imao komplikovan odnos s Lakovernim Sovuljagom, ne kao s nekim ko mu zamenjuje oca - to nikako, ali je on ipak svih ovih godina bio jedan od retkih muškaraca prisutnih u Markovom životu. Mark je, takođe, posedovao njegovu sigurnost, instinkt, kako je govorio. Njegova ubeđenja. Da li je bio spreman da prihvati istinu... drugačiju istinu?

Lili sto puta u tih nekoliko, toliko dugih minuta ponovi u sebi ta pitanja. Bez rezultata.

~ 60 ~

knjigoteka

marrica73@anna Preko puta nje, jedan slalomaš, stariji od ostalih, možda četrdesetogodišnjak, već skoro prosed, nije skidao pogled s nje.

Sistematski lako pobeđivao je ostale konkurente u svim slalomima.

Namerno je pustio da mu spadne kožna jakna i nije propuštao priliku da se pljesne po mišićavim grudima ispod majice. Kružio je mrkim i prodornim pogledom po esplanadi, kao grabljivica, a onda na kraju uporno upirao pogled ka Lilinim plavim očima. Sve je na njemu podsećalo na pticu grabljivicu, od elegancije u plesu oko plastične ograde do prepredenog lica oštrih crta.

Lili ga nije čak ni primetila, za nju je bio isti kao i svi ostali roleraši. Sad je mislila na poklon za Marka, na taj zlokoban mizanscen.

Hoće li ona biti od koristi?

Suze počeše da je bockaju po krajevima očiju. Nije imala izbora, bilo je potrebno da se po svaku cenu udalji od Marka, na nekoliko sati, nekoliko dana, da ga ostavi van svega ovoga, da ga zaštiti.

Zatim, kad sve bude završeno, možda će imati hrabrosti da mu sve prizna. Marku je bilo toliko stalo do nje. Do nje... Do koga, zapravo?

Ona se nasmeši.

Njegova Lili, njegov vilin konjic... Bože, sve bi dala da ima normalno, obično ime. Samo jedno ime!

Vozač rolera okrznu Lili. Ona poskoči i naglo se trgnu iz učmalosti. Nije mogla da obuzda smeh. Čovek-grabljivica, uprkos hladnoći, a verovatno je bilo deset stepeni ispod nule, podiže majicu.

Igrao je ispred nje na predugačkim nogama, u farmerkama koje su mu stajale kao salivene. Golih grudi. Savršeno telo. Depilirano.

Mišićavo.

On je sad već bez ikakvog ustručavanja odmeravao Lilino telo, kao da joj procenjuje kvalitete i mane. Izgledalo je kao da je definitivno postao ptica. Njegova parada udvaranja, kojom je savršeno vladao, odvijala se besprekorno. Koliko ju je puta izvodio?

Koliko je mladih devojaka palo u njegove kandže?

Sve? Lili izdrža njegov pogled nekoliko trenutaka, pa i ona sama detaljno osmotri zavodnikovi! anatomiju. Bila je naviknuta na to, njeno lepo vitko telo nije ostavljalo nijednog muškarca ravnodušnim.

Ona se ipak začudi što neko može da je gleda, što može da je želi.

Osećala se prozirnom...

~ 61 ~

knjigoteka

marrica73@anna Ponovo utonu u misli. Nije smela da sažaljeva svoju sudbinu. U ovom trenutku nije bilo najvažnije njeno ime ili prezime. Bilo je potrebno da deluje, brzo, sama.

Bila je odlučna. Pošto je saznala istinu, strašnu istinu, više nije imala izbora, morala je da je prihvati.

Bilo je to tako skoro. Juče. Njen život poljuljao se od sinoć. Sve se ubrzalo, ali to je bilo pre nego što je počinila nepopravljivo. Otad je uhvaćena mengelama, više nije imala izbora, morala je da nastavi ili da bude smrvljena...

Grabljivica je nije ostavljao na miru. Opisivao je široke krugove, s donjim udovima u obliku šestara, a da ni za centimetar nije pomerao glavu, sve vreme okrenutu ka Lili.

Lilin pogled odlutao je u prazno. Mislila je na Marka. Stešnjenog u škripac u onom baru.

Uhvatila ga je u zamku. Još petnaestak minuta. Zatim će pokušati da je pozove, to je sigurno. Ona zgrabi torbu, pa isključi mobilni telefon. Morala je da ostane nevidljiva, bar za trenutak nedodirljiva. Mark bi se usprotivio njenom planu. Pokušao bi da je zaštiti, video bi samo rizik, opasnost.

Dobro ga je poznavala, on bi to nazvao ubistvom.

Ubistvo...

Kao kad laste polete u trenutku posle detonacije, desetak roleraša odjednom se udalji prema Palati invalida, pošto poslušaše naređenje vođe sa srebrnastim zulufima, izmorenog ili zbunjenog zbog neuspeha svoje parade. Ograda od narandžaste plastike, odeća, majice - sve to nestade u tren oka, ostavljajući za sobom samo siv i čist asfalt.

Ubistvo...

Lili se nervozno nasmeši.

To bi se u krajnjoj liniji stvarno moglo tako nazvati. Ubistvo.

Neophodan krvni delikt. Ubiti.

Ubiti čudovište da bi se mogao nastaviti život. Bar da se preživi.

~ 62 ~

knjigoteka

marrica73@anna

10 2. oktobar 1998. godine, 9.45 Mark podiže glavu.

Zidni sat marke martini: 9.45.

Za ime boga, taj ne mrda napred. U njemu je raslo čudno osećanje. Lilin poklon koji je Marijam stavila u kasu, ta kutija šibica... bila je to zamka. Izgovor. Varka. Taj beskrajno dugački sat čekanja imao je za cilj samo da Lili ode, da se spase, da se sakrije.

Zašto?

To mu se nije sviđalo. Kao da se svakog minuta sve više udaljavao od Lili. Ipak spusti pogled na svesku. Naslućivao je nastavak priče, tu drugu grešku Leonsa de Karvila. Još jednom je za to imao direktnog svedoka, cmizdravog svedoka, prema onome što se o njemu pričalo; ako je Sovuljagina verzija verna onoj iz legende iz Ulice Pošol, on će uživati u onome što će pročitati. To je već bilo nešto.

Dnevnik Lakovernog Sovuljage Leons de Karvil mislio je da se novcem sve može srediti.

Slučaj je tapkao u mestu, i pored toga što je Ministarstvo pravde, uz saglasnost sudije Le Drijana, zahtevalo da sve bude sređeno pre nego što čudom spasena devojčica navrši šest meseci. Šest meseci.

Bilo je to isuviše daleko za Leonsa de Karvila.

Ipak, svi njegovi advokati tvrdili su da je dovoljno da se sve uspori. Sumnja će im na kraju ići naruku, oni će ovladati dobrim mrežama, svi će se sve više okupljati na njihovoj strani, čak i mediji, policajci, pa i sam Vatelije. Bez dokaza, slučaj će se okrenuti ka prepirci veštaka. Konačna odluka sudije Le Drijana je osigurana.

Vitralovi nisu imali nikakvu težinu, nisu imali nikakvog iskustva, nisu raspolagali nikakvom podrškom... Ali Leons de Karvil bio je, bez sumnje, manje spokojan, manje častan, manje ravnodušan nego što

~ 63 ~

knjigoteka

marrica73@anna je izgledalo. Odlučio je da slučaj sredi sam, jednom zasvagda, i to na način na koji je oduvek upravljao svojim preduzećem.

Kao glavni zapovednik. Bez razmišljanja.

On jednostavno uze telefon, oko podneva tog 17. februara 1981.godine, ipak u trenutku odluči da ovaj zadatak ne poverava sekretarici i zakaza sastanak s Vitralovima za sutra ujutro... Tačnije rečeno, ne s Vitralovima, već s Pjerom Vitralom. Još jedna ozbiljna greška s njegove strane. Nikol mi je kasnije sve ispričala do najsitnijih detalja. Uz klicanje.

Sutradan ujutro, komšije iz Ulice Pošol u Djepu začuđene ugledaše mercedes duži od fasade kuće kako se parkira ispred kapije Vitralovih. Karvil uđe, kao priviđenje, kao u filmovima, noseći crnu torbicu u ruci. Prava karikatura. „Gospodine Vitrale, da li bilo moguće da porazgovaram nasamo s vama?” Pjer Vitral je oklevao. Ne i njegova žena. Pitanje je, zapravo, bilo upućeno njoj. Ona se ne dade zbuniti i odgovori mu: „Ne, gospodine De Karvile, to neće biti moguće.”

Nikol Vitral držala je malog Marka u naručju. Ne pusti ga iz naručja, već ga još jače stegnu. I nastavi: „Vidite, gospodine De Karvile, čak i da odem u kuhinju, opet ću sve čuti. Tesno je kod nas. Čak i da odem kod komšija, ipak ću sve čuti. Ovde se sve čuje. Tako je to. Zidovi nisu debeli. Tajne ne mogu da postoje. To je možda zato što mi, uostalom, i ne želimo tajne.”

Mark je pomalo cmizdrio u njenom naručju. Ona sede na stolicu i smesti ga na svoja kolena kako bi dala do znanja da se neće pomerati odatle. Leons de Karvil nije izgledao impresioniran ovim, kao ni njenom govorancijom. „Kako hoćete”, nastavi on uz pobednički osmeh, „neću dužiti.

Ono što imam da vam predložim staje u nekoliko minuta.”

On zakorači malo dublje u prostoriju i za trenutak pogleda mali televizor u uglu, koji je bio uključen, dok se na njemu prikazivala neka američka serija. Salon je bio veoma mali, najviše dvanaest kvadratnih metara, s narandžastim nameštajem, kao u sedamdesetim godinama. Karvil je stajao na manje od dva metra od Vitralovih. „Gospodine Vitrale, budimo otvoreni. Niko nikad neće saznati ko je preživeo u toj avionskoj nesreći. Ko je živ? Liz-Roz ili Emili? Neće nikad biti nikakvog istinskog dokaza, vi ćete uvek biti uvereni da je to Emili, kao što ću ja u potpunosti ostati u uverenju da je Liz-Roz

~ 64 ~

knjigoteka

marrica73@anna pošteđena. Šta god da se dogodi, mi ćemo ostati s našim ubeđenjima.

To je ljudski.” Vitralovi su dotad bili saglasni. „Čak ni sudija”, nastavi Karvil, „čak ni porota neće znati ništa.

Biće obavezni da donesu presudu, ali se nikad neće saznati je li ona ispravna. Biće to pismo ili glava. Gospodine Vitrale, da li vi stvarno mislite da se s budućnošću jednog deteta treba igrati po principu bacanja novčića?”

Vitralovi su bez reči čekali nastavak. S mesta gde je stajao televizor dopre glupavi smeh. Nikol se uputi ka ekranu, isključi ton, pa se vrati da sedne. „Reći ću vam otvoreno, gospodine Vitrale, i vama, gospođo Vitral, raspitao sam se o vama. Vi ste, bez sumnje, isto uradili u vezi sa mnom.”

Nikol Vitral sve se manje sviđao njegov zadovoljni osmeh. „Vi ste vašu decu podizali dostojanstveno. Svi to kažu. Nije vam uvek bilo lako. Čuo sam za vašeg starijeg sina Nikolu, za tu nesreću na motociklu pre četiri godine. Takođe, saznao sam za vaša leđa, Pjeru, za vaša pluća, Nikol. Sumnjam da s poslom kakav je vaš... Na kraju krajeva, hoću da kažem da ste još odavno morali da pronađete neko drugo rešenje. Za vas. Za vašeg unuka.”

Tu smo, dakle. Nikol steže Marka malo prejako, pa on poče da plače. „Na šta ciljate, gospodine De Karvile?” upita iznenada Pjer Vitral. „Siguran sam da ste me već razumeli. Mi nismo neprijatelji.

Naprotiv. U interesu našeg Vilinog Konjica je čak sasvim suprotno potrebno je da ujedinimo snage.”

Nikol Vitral naglo ustade. Karvil to čak i ne primeti, obuzet sopstvenim mislima. Još gore, svojim ubeđenjima. Onda nastavi: „Otvoreno govoreći, siguran sam da ste sanjah da svojoj deci, svojim unučićima, omogućite prave studije... prave raspuste. Sve ono što požele. Ono što zaslužuju. Pravu šansu u životu. Prava šansa ima cenu. Sve ima cenu.”

Karvil je zadirao sve dublje. Nije bio u stanju da to shvati.

Vitralovi su ćutali, zbunjeni. „Pjeru, Nikol... Ja ne znam da li je naš Vilin Konjic moja ili vaša unuka, ali se preporučujem da joj pružim sve što ona može da poželi, da zadovoljim svaku njenu želju. Založiću se, kunem se u to, da je

~ 65 ~

knjigoteka

marrica73@anna učinim najsrećnijom devojkom na svetu. Čak ću otići i dalje, visoko cenim vašu porodicu, to sam vam rekao, založiću se da vam pomognem finansijski, da vam pomognem da podignete Marka, vaše drugo unuče. Svestan sam da je vama mnogo teže da podnesete ovu strašnu dramu nego meni, da vas ona obavezuje da radite još godinama da biste ishranili jedna usta više...”

Nikol Vitral priđe mužu. Bes u njoj je rastao. Leons de Karvil napravi pauzu, pa se onda posle kraćeg oklevanja odvaži: „Pjeru, Nikol, prihvatite da se odreknete vaših prava nad detetom, nad Lili. Priznajte da se ona zove Liz-Roz, Liz-Roz de Karvil. A ja svečano izjavljujem da ću brinuti o vama, o Marku...

Viđaćete Lili koliko god budete želeli, ništa se neće promeniti, vi ćete ostati njeni baba i deda...”

Karvilov pogled postade molečiv, skoro ljudski. „Preklinjem vas da prihvatite. Mislite na njenu budućnost. Na Lilinu budućnost...”

Nikol Vitral htede da se umeša, ali Pjer odgovori prvi, začuđujuće mirno: „Gospodine De Karvile, više volim da vam ne odgovorim. Emili nije na prodaju, kao ni Mark, niti bilo ko ovde. Ne može sve da se kupi, gospodine De Karvile. Čak vas ni nesreća vašeg sina nije naterala da to shvatite?”

Leons de Karvil, iznenađen, naglo podiže glas. On je imao pravilo da nikad ne bude u defanzivi. Mark kriknu u bakinom naručju. Čitava Ulica Pošol verovatno ga je čula. „Ne, gospodine Vitrale! Nemojte više da mi držite pridike o moralu: zar vi možda mislite da za mene nije ponižavajuće da dolazim ovamo kako bih vam izneo ovaj predlog? Ja sam vam upravo pružio jedinstvenu šansu da se izvučete, a vi čak niste ni pomislili da je dohvatite. Ponos, to je stvarno nešto lepo...” „Napolje!”

Karvil se ne pomeri. „Izađite smesta! I ne zaboravite svoju torbicu. Koliko ima unutra? Na koliko ste procenili Emili? Sto hiljada franaka? Lep auto...

Trista hiljada, bungalov s pogledom na Severno more, za naše stare dane?” „Petsto hiljada franaka, gospodine Vitrale. Još više posle odluke sudije, ako to želite.”

~ 66 ~

knjigoteka

marrica73@anna „Brišite odavde!” „Niste u pravu... Upravo ste na putu da sve izgubite. Da izgubite sve zbog vašeg ponosa. Vi, kao i ja, znate da nemate nikakve šanse u pogledu odluke koja će biti doneta. Angažovao sam desetine advokata bliskih s veštacima i policajcima angažovanim na istrazi.

Lično poznajem polovinu sudija Vrhovnog suda u Parizu. Taj svet nije vaš. Ova igra puna je trikova, gospodine Vitrale, i vi to dobro znate. Vi to znate oduvek. Beba čudom spasena iz aviona zvaće se Liz-Roz, čak i ako se otkriju činjenice koje nepobitno dokazuju suprotno. Liz-Roz je živa, to je već napisano, to je tako. Nisam došao kao neprijatelj, gospodine Vitrale, nisam ni morao. Ja sam samo došao da učvrstim šanse, koliko sam mogao.”

Mark je i dalje urlao u Nikolinom naručju. „Brišite odavde!”

Karvil uze svoju torbicu i uputi se ka vratima. „Hvala, gospodine Vitrale. Bar sam olakšao savest... I to me neće koštati, nijednog santima!” Izađe.

Nikol Vitral jače stegnu malog Marka. Plakala je, glave zagnjurene u njegovu kosu. Plakala je zato što je znala da Karvil nije lagao. Sve što je rekao bila je istina, Vitralovi su poznavali tu igru sudbine, ona ih je tako često posećivala. Bili su ponosni. Ali bila je svesna da nemaju nikakve šanse da pobede. Pjer Vitral poče da kruži pogledom po salonu. Ostade tako nekoliko trenutaka, gledajući u nemi ekran. Pomislio je da ga leđa neće boleti u tom trenutku kad ga boli sve ostalo i da se bolovi neće pojačavati. Velika je sreća što jedni prekrivaju druge.

Pjer Vitral još jednom pogleda u ekran televizora. Na kraju mu zaigra tračak nade u pogledu. Prošaputa, skoro za sebe: „Ne, vi nećete pobediti, gospodine De Karvile.”

Ako smem da vam iznesem deo mojih analiza, hladne glave, godinama kasnije - Karvil je tog jutra napravio veliku grešku: izazvao je bes Vitralovih. Bez toga bi sigurno dobio slučaj, i niko ne bi ni obratio pažnju. Vitralovi bi se onda pobunili, ali uz opštu ravnodušnost.

Mercedes nije još čestito ni napustio ostrvo Pole kad Pjer Vitral

izvuče novine s krcate police ormara.

~ 67 ~

knjigoteka

marrica73@anna „Šta da radimo?”, upita njegova žena. „Borićemo se... Zgnječičemo ga...” „Kako? Čuo si ga, u pravu je...” „Ne... Ne, Nikol. Emili ima još jednu šansu. On je zaboravio jedan detalj. Sve što je govorio pre bilo je istina pre, pre Vüinog Konjica, pre nego što su Paskal i Stefani odleteli na nebo. Ah sad više ne! I mi smo važni, ako hoćemo pravo, Nikol! Postoji interesovanje za nas. O nama se govori u novinama, na radiju...”

On se okrenu ka uglu prostorije. „I na televiziji se govori o nama. Karvil ne mora da gleda televiziju, pa to ne zna. Sad je to važno bar koliko i novac, televizija, novine...” „Šta... šta ćeš da uradiš?”

Pjer Vitral podvuče neki telefonski broj u novinama. „Počeću s Istokom republike. Oni najbolje poznaju čitav predmet. Nikol, sećaš li se one novinarke koja uređuje hronike?” „Govoriš o jedva pet redaka prošle nedelje!” „Tačno. Razlog više. Možeš li da mi pronađeš njeno ime?” Nikol Vitral stavi Marka na jednu od stolica tačno ispred televizora. Izvadi fasciklu složenu ispod stola u salonu, gde je brižljivo čuvala sve novinske članke o katastrofi na brdu Teribl. To joj oduže nekoliko sekundi: „Lisil Moro!” ,,U redu... Nemamo šta da izgubimo. Da vidimo...”

Pjer Vitral zgrabi telefon i otkuca broj centrale novina. „Istok republike?... Dobar dan, ja sam Pjer Vitral, deda čudom spasene bebe u katastrofi na brdu Teribl... Da, Vilinog Konjica... Hteo bih da govorim s jednom od vaših novinarki, Lisil Moro, imam dosta toga da joj kažem u vezi s tim slučajem, vrlo važne informacije...”

Pjer Vitral odmah začu komešanje na drugoj strani žice. Nepun minut kasnije, neki začuđujuće ozbiljan glas za jednu ženu, pomalo zadihan, izazva mu jezu kroz kičmu: „Pjer Vitral? Ovde Lisil Moro. Kažete da imate neke novosti. Je li to nešto ozbiljno?” „Leons de Karvil upravo je izašao iz moje kuće. Ponudio mi je petsto hiljada franaka da dignemo ruke od slučaja.”

~ 68 ~

knjigoteka

marrica73@anna Tri sekunde tišine koje su nastupile izgledale su beskrajno duge za Pjera Vitrala. Glas novinarke, promukao od pušenja, ponovo razbi tišinu i natera ga da poskoči: „Imate li svedoka?” „Čitava četvrt...” „Za ime boga... Ne mičite se, ne govorite ništa nikome, snaći ćemo se, poslaćemo vam nekoga!”

~ 69 ~

knjigoteka

marrica73@anna

11 2. oktobar 1998. godine, 10.00 Zidni sat marke martini označio je 10.00. Konačno!

Mark je prilagodio ritam čitanja pomeranju kazaljki na satu, jedan pogled na svesku, drugi na brojčanik.

Zatvori zelenkastu svesku, ugura je u jednu od fascikli, u svoj ranac. Uz zadovoljan osmeh krenu ka šanku Lenjina. Marijam mu je okrenula leđa, zauzeta pranjem čaša. Mark stavi prst na šank, na način kao što se pritiska zvono. „Cin-cin”, reče on piskutavim glasom. „Vreme je!” Marijam se okrenu, obrisa ruke o kuhinjsku krpu, pa je onda uredno složi i odloži. „Vreme je!”, bio je uporan Mark. „Dobro...”

Marijam pogleda na zidni sat. „Pa dobro, ti ne gubiš vreme... Nisi od onih što spavaju u noći Božića, ti...” „Ne, zaista ne... Hajde, požuri, Marijam... Čula si Lili malopre.

Imam predavanje...”

Marijamine zenice zasijaše. „Drugima, a ne meni... Dobro, evo tvog poklona!”

Ona otvori neku fioku, dohvati omanji paket i pruži ga Marku.

On ga nestrpljivo prihvati jednom rukom i poče da se okreće ka vratima Lenjina. „Nećeš sad da ga otvoriš?” „Ne... Zamisli, to je nešto intimno... Seks-igračka... ženske gaćice...” „Ne šalim se, Mark” „Zašto onda želiš da ga otvorim pred tobom?” „Zato što naslućujem šta je u tom paketu, lukavce jedan. Da bih mogla da te podignem kad budeš pao!” Mark zapanjeno odmeri Marijam. „Ti znaš šta je u ovom paketu?!” „Da... s velikim da. Uvek isto. Kad...”

~ 70 ~

knjigoteka

marrica73@anna Jedan gost, očigledno u žurbi, pljesnu iza Marka dok je nestrpljivo posmatrao policu s marlborom. „Kad - šta?” Marijam uzdahnu. „... kad se devojka izvlači uz sat vremena prednosti, blesane. Sat prednosti nad momkom kog ostavlja samog na stolici u mom baru!”

Mark prihvati. On za trenutak pomisli na prsten od safira na Lilinom prstu. Na tuareški krst koji nije stavila oko vrata. Uspeo je samo da ravnodušno slegne ramenima. „Doviđenja do sutra, Marijam. Isto vreme, isti sto. Pored prozora. Dva mesta, a?”

Jednom rukom dohvati paketić, pokuša da izigrava smirenost i izađe.

Dok je pružala tri kutije cigareta onom gostu, Marijam je sve vreme gledala u Marka kako se udaljava. Previše je rekla o svemu tome. Ni ona sama nije bila sigurna... Mark i Emili činili su zanimljiv par, neobičan, nisu ličili ni na jedan drugi, ali bila je ubeđena u to da će se Mark u narednim satima igrati svojom sudbinom, na korak od nečeg značajnog, s dobrim ili lošim izborom...

Mark nestade na prostoru ispred Pariza VIII, kao da je njegov sivi kaput utonuo u asfalt. Marijam se za trenutak oseti rasejano pri pogledu na nejasnu neprekidnu masu prolaznika.

Mark je nestao, to je sigurno, čvrst u svojim ubeđenjima. Ipak, pomisli Marijam, samo jedan detalj, jedno zrno u pesku, može poljuljati njegova najintimnija ubeđenja, čitav njegov život.

Zamah krila jednog vilinog konjica.

Mark se brzo udalji od Lenjina i pomalo nasumice krenu Avenijom Staljingrad, ka stadionu Delon. Jutarnji talas užurbanih radnika se razredio. Sad je na trotoaru više sretao starije osobe i majke okružene decom i plastičnim torbicama, okačenim o njihova kolica. Nastavi dalje avenijom još pedesetak metara i ostade skoro sasvim sam. Drhtavim rukama pocepa srebrnasti papir u koji je bio umotan poklon i nemarno zavuče ambalažu u džep farmerki. Otkri malu kartonsku kutiju. Karton popusti pod njegovim nervoznim prstima.

Predmet pade u udubljenje njegovog dlana.

Mark posrnu.

~ 71 ~

knjigoteka

marrica73@anna Noge nekoliko trenutaka odbiše da ga nose. On uzmaknu dva metra unazad, kao neka iščašena lutka. Leđima udari u hladni metal uličnog stuba. Lagano uzdahnu, da povrati ravnotežu i disanje. Ne paniči, pokušaj da dobiješ na vremenu, uspostavi kontrolu.

Taj deo ulice ostao je pust, pa je mogao da vrišti, mogao je da ga neko čuje, da dođe. Ne. Morao je da se urazumi.

Dah mu se ubrzavao mimo njegove volje, grlo mu se stezalo...

Uvek isti simptomi, još od njegove druge godine - njegova agorafobija.

Potrebno je da lagano diše, da povrati mir.

Agorafobija, suprotno onome što se često veruje, nije strah od velikog prostora ili gužve... To je, jednostavno, strah da neko neće moći da vam pritekne u pomoć... Strah da ćete osetiti strah, na neki način... Logično, takva panika manifestuje se na mestima gde se osećate izolovano, kao što su pustinja, šuma, planina, okean... Ali isto tako usred neke gomile, nekog amfiteatra, na stadionu; u ulici koja se crni od sveta, isto kao u pustoj ulici...

Mark je na to navikao već odavno, umeo je da se tome suprotstavi kad kriza nije previše jaka. Uzbune su bile retke u poslednje vreme. Uspevao je da prati predavanja u prepunim salama, da se vozi metroom, da ide na koncerte...

Ponovo uzdahnu.

Njegovo disanje malo-pomalo opet poprimi normalan ritam.

Ostade naslonjen na ulični stub, iako mu je čelična cev žuljala leđa.

Spusti pogled na dlan.

U rukama je držao neku minijaturnu igračku. Avion.

Skraćeni model. Tačna replika erbasa A300, od gvožđa, dosta teška, mlečnobele boje, s izuzetkom plavo-belo-crvenog repa aviona. Mažoretova igračkica, kakvih se na hiljade može pronaći na policama u dečjim sobicama. Markova ruka drhtala je kad se sklopila oko hladnog trupa aviona. Šta bi ovo moglo da znači?

Neka šala?

Morbidni poklon da proprati čitanje Sovuljagine sveske?

Smešno...

Mark je morao da razmisli. Zar nije bilo nečeg drugog osim te igračke?

~ 72 ~

knjigoteka

marrica73@anna Mark zavuče ruku u džep farmerki i razvi ambalažu aviona.

Opsova u sebi: u hartiji koju je žurno pocepao otkri mali beli list papira, ispisan. Mark odmah prepozna Lilin rukopis. Još jače se osloni o ulični stub i pročita:

Mark, Moram da odem. Ne ljuti se na mene, to sam oduvek obećala sebi. Da odem, čim napunim osamnaest godina. Da odem daleko, negde drugde... u Indiju, Afriku, na Ande... ili u Tursku, zašto da ne?

Nemoj da brineš, ne boj se, navikla sam na avion, zar ne? Ja sam jaka. Preživeću. Još jednom.

Da sam ti ovo ranije rekla, ti se ne bi složio. Ali ako malo bolje razmisliš, onda ćeš me razumeti. Ne možemo da nastavimo ovako, u sumnji. Zbog toga, Mark, moram da se udaljim. Od tebe. Moram da stavim tačku. Da presečem mrtvo granje, takođe...

Mark, nemoj da pokušavaš da me pronađeš, da me zoveš, ništa.

Potrebna mije distanca, potrebno mi je vreme.

Ja mislim tako.

Jednog dana bićemo ono što jesmo, jedno i drugo; jedno za drugo. Čuvaj se.

Emili Mark oseti kako mu se disanje opet ubrzava. Potrudi se da odagna misli koje su mu se motale po glavi. Da nešto učini. Da dela.

Krenu korak napred, otvori ranac, zavuče u njega minijaturni avion, pismo i papir. Za trenutak uzdahnu, pa onda zgrabi mobilni telefon. Rad za Frans telekom omogućio mu je da dobije najmoderniji model, za njega i za Lili, poslednji krik tehnologije s automatskim zapisivanjem brojeva.

Bez razmišljanja prelista prezimena, zadrža se na Lili i pritisnu na zeleni taster. Ekran se osvetli, zvonjenje mu se učini beskrajno dugo. Često se dešavalo da telefonira Lili, a da ona ne odgovori.

Automatska sekretarica uključivala se tačno posle sedmog zvonjenja.

Računao je u glavi. Posle četvrtog zvonjenja više nije imao nade.

Dobar dan, ovdeje Emili. Ostavite poruku, pozvaću vas čim budem mogla. Do skorog slušanja. Kiss.

~ 73 ~

knjigoteka

marrica73@anna Mark proguta pljuvačku. Lilin glas natera mu suze na oči. „Lili, ovde Mark. Pozovi me, molim te. Gde god da si. Molim te, pozovi me. Ljubim te. Stalo mi je do tebe. Više od bilo čega. Pozovi me. Vrati mi se.”

Mark prekide. Lagano krenu trotoarom Staljingradskim bulevarom, po ko zna koji put ponavljajući u sebi Liline reči.

Otići daleko...

Staviti talku...

Preseći mrtvo granje... Šta je time htela da kaže?

Mark nije bio glup: to što je Lili napunila osamnaest godina nije bio izgovor - čitava ta režija bila je u vezi sa Sovuljaginom sveskom, tom beležnicom koju je Lili čitala cele noći. Šta je tu pronašla? Šta je u njoj naslutila?

Saznati ko smo, jedno i drugo; jedno za drugo...

Ne, Mark nije delio Liline sumnje. Ništa na svetu ne bi moglo da poremeti njegovo iskreno uverenje.

Mark stiže do Trga generala Leklera. Autobusi su bili poredani u nizu s jedne i druge strane Ulice Gabrijela Perija i Avenije pukovnika Fabijana. Šta je mogao da uradi? Kako da pronađe Lili? Da sledi isti put kao i ona? Da pročita Sovuljaginu beležnicu do poslednje strane i nasluti ono što je Lili naslutila?

Mark se razbesne. Ostade nepomičan na okretnici autobusa na trgu. Činilo mu se nemoguće da ostane da sedi i pročita tih sto strana u neizvesnoj nadi da će tu otkriti neki trag. Ponovo zgrabi mobilni telefon, prelista imena i zaustavi se kod P.

Posao.

Mark se malo udalji s trga, gde je saobraćajna buka bila zaglušujuća. „Halo? Dženifer? Super, ovde Mark. Izvini, izuzetno mi se žuri...

Potrebno mi je obaveštenje, lično, broj telefona i adresa jednog tipa u Parizu... Zabeleži njegovo ime... Sovuljaga. Lakoverni Sovuljaga...

Da, znam, to nije baš obično prezime. Tako da ne postoje dvojica...”

Dženifer, njegova koleginica iz Frans telekoma, bila je istih godina kao on, studirala je primenjenu književnost i Mark je naslućivao da bi ona mogla da se bez prevelikog naprezanja zaljubi u

~ 74 ~

knjigoteka

marrica73@anna njega. Dok je neprekidno držao slušalicu telefona prislonjenu na uho, podiže pogled ka nebu i nekoliko trenutaka zagleda se u tri bela zvonika na vrhu Bazilike Sen Deni, iznad zgrada, nekoliko ulica dalje. „Da? Stvarno, imaš ga? Genijalno!”

Mark nažvrlja Sovuljagin broj i adresu. Dobaci Dženifer jedno užurbano hvala pre nego što prekinu razgovor i odmah otkuca telefonski broj privatnog detektiva. Zvonjava odjeknu nekoliko puta uprazno, pre nego što se ponovo ne uključi sekretarica. Mark opsova u sebi. Utoliko gore, morao je da igra otvorenu igru, ne gubeći vreme: „Sovuljaga? Ovde je Mark Vitral. Moram po svaku cenu da dođem do vas, ili bolje, da se sretnemo. Što je pre moguće. Reč je o Lili. I o vašoj svesci, koju ste napisali zbog nje. Imam je u rukama, ona mi ju je dala i upravo je čitam. Slušajte, ako ste primili ovu poruku, pozovite me na moj mobilni telefon. Žurim kod vas, biću tamo za najviše četrdeset pet minuta...”

Mark stavi telefon u džep i oseti neku odlučnost. Naglo krenu natrag i krupnim koracima izađe na Bulevar Staljingrad u pravcu terminala linije 13. Sovuljaga je stanovao u Ulici Bit o Kaj 21. Mark nabroja u sebi glavne linije metroa. Već su dve godine kako sam šeta ulicama Parizai naučio je da se orijentiše, sad čak bez pomoći staničnih planova. Linija Šatijon-Monruž vodi u centar, preko Sen Lazara, Šanzelizea, Invalida, Monparnasa... Bit o Kaj se verovatno nalazio na liniji šest, pravac Nasion, između Glasijera i Trga Italija.

Najpre mora da preseda na Monparnasu. Ukupno dvadesetak stanica, možda malo više.

Nekoliko minuta kasnije Mark se ponovo nađe ispred Univerziteta Pariz VIII, u Lenjinovoj ulici. Kratko se osvrnu na Marijamin bar, izdaleka, pa onda upade u stanicu metroa. U hodniku, odmah posle prvog stepeništa, zaklonjen od vetra, spavao je neki tip na prljavom platnu, pored svog psa, žutog mršavog mešanca. Taj čovek nije čak ni prosio. Mark stavi dva franka na platno, skoro ne usporavajući hod. Pas okrenu glavu i začuđeno ga pogleda dok je odlazio. Mark je već dve godine lutao po pariskom metrou i svaki put kad bi naišao na ispruženi dlan, pružio bi novčić.

Zadržao je tu naviku iz Djepa, gde je njegova baka uvek nešto davala tipovima na ulici. Naučila ga je, objasnila mu tokom godina, osnovnim vrednostima, solidarnosti, kako da prevaziđe strah od siromaha, da se izdigne iznad stida od davanja. To je sad činilo deo njegovog morala, kako u Djepu, tako i u Parizu, ili bilo kojem

~ 75 ~

knjigoteka

marrica73@anna drugom gradu na svetu gde je odlazio. To ga je koštalo čitavo bogatstvo! Lili mu se dobroćudno rugala. Nijedan Parižanin nije tako postupao! A on svakako nije bio Parižanin.

Nije bilo nikoga na peronu u smeru Sen Deni-Pariz. Sreća, pomisli Mark. Četrdeset pet minuta vožnje metroom, dvadeset stanica... imaće vremena da nastavi da čita Sovuljaginu svesku, da pokuša da i on nešto shvati iz nje. Da krene Lilinim stopama.

Tri reči mučile su Marka. Presea mrtvo granje... Šta je Lili htela time da kaže? Da preseče mrtvo granje.

Metro uđe u stanicu. Mark se pope u vagon i izvuče zelenu svesku.

Ludačka pomisao, stalno prisutna, ukorenih se u njegovoj glavi.

A šta ako je taj avion bio samo obmana, režija, da ga impresionira?

Lili mu nije sve rekla. Na primer, o tom prstenu. Odakle je poticao taj safir koji je nosila? Bilo je suviše nejasnih delova.

A šta ako Lili nikada nije imala priliku da ode daleko, negde drugde? Šta ako je ostala tu, u blizini, sa sasvim drugim ciljem...

Da ga odbaci.

Da ga odbaci zato što je htela da se upusti u nešto rizično, opasno. Da ga odbaci zato što se on nikad ne bi saglasio s tim. Da preseče mrtvo granje...

A ukoliko je Lili otkrila istinu i sasvim jednostavno pokušavala da se osveti?

~ 76 ~

knjigoteka

marrica73@anna

12 Dnevnik Lakovernog Sovuljage Dobra stvar sa novinarima regionalne štampe jeste to što oni retko objavljuju ekskluzivne vesti pre Pariza. Čak i kad se razni događaji odvijaju ispred njihovog nosa, u njihovoj bašti, pariski mediji ipak su obavešteni pre njih, prvi dopru do svega i dobijaju intervjue glavnih aktera događaja već u večernjem izdanju. Međutim, kad regionalna štampa ima informaciju koja može interesovati čitavu Francusku, ona se ne libi... Štaviše, ona razvija svoju riznicu oštroumnosti, obogaćuje je i iz nje cedi sokove, sve do poslednje kapi. Četvrt sata posle telefonskog poziva Pjera Vitrala, novinar iz Informacija iz Djepa stiže kod njih u Ulicu Pošol. Lisil Moro delovala je najbrže moguće. Istok republike pripadao je istoj novinskoj grupi kao i Informacije iz Djepa, lokalni nedeljnik. Lutajući reporter iz Djepa imao je zadatak da prikupi prve informacije, napravi prve snimke i da zatim to faksom pošalje u sedište novina u Nansiju. Lisil Moro dogovorila se da proda ekskluzivnu vest regionalnim televizijama FR3 Franš Konte i FR3 Ot Normandi.

Strategija je bila sračunata upravo na to da se sutradan proda maksimalan broj primeraka novina. Trebalo je podstaći na razmišljanje, prethodne večeri izneti neke detalje na televiziji, da svako oseti želju da pročita ekskluzivni intervju s Vitralovima u celini, na drugoj stranici Istoka republike. Nacionalni kanali su još iste večeri preuzeli kratke reportaže regionalnih televizija. Jedna ekipa iz TF1 čak je došla da pritisne Leonsa de Karvila ispred njegove kuće u Kuvreu, pre nego što su njegovi advokati imah vremena da se umešaju i da mu kažu da ćuti. On sam preuzeo je obavezu da dolije ulje na medijsku vatru.

Ne, ništa nije negirao.

Da, ponudio je novac Vitralovima.

Da, bio je duboko ubeđen da je preživela devojčica njegova unuka Liz-Roz i tako je postupio, jednostavno, iz velikodušnosti prema Vitralovima, ili iz milosrđa, njemu je to dvoje bilo pomešano.

Pobogu, naravno da je poštedeo svoju porodicu. Nije mogao da postupi drugačije.

~ 77 ~

knjigoteka

marrica73@anna

Čak je sutradan, 18. februara 1981. godine, na programu RTL direktno i u vestima od deset sati dodao: ,,U slučaju da postoji sumnja, ako ne znamo pouzdano istinu, onda sudija mora da razmišlja u interesu tog deteta, jedino u interesu tog deteta. Da je moguće, dete bi trebalo samo da izabere.

Kad bi ono to moglo, ko može da posumnja u to da bi novorođenče izabralo budućnost koju mu nudim ja, a ne onu kod Vitralovih?”

Dok sam radio na tom slučaju, shvatio sam da medijska mašina funkcioniše kao ogromna grudva snega bačena niz padinu, koju više niko ne može da kontroliše. Ako se još sećate slučaja Vilin konjic, to je bez sumnje taj trenutak kog se sećate, tih nekoliko nedelja koje su prethodile presudi. U periodu između februara i marta 1981. godine, naravno, s izuzetkom predsedničke kampanje, samo se o tome pričalo. Francuska je bila podeljena na dva dela. Sve u svemu, ako ne preterujem, bogati protiv siromašnih. Dakle, dva neravnopravna tabora. Ako Francusku podelimo na dva dela na osnovu prosečnog bogatstva, mnogo je više sveta ispod nego iznad. Ogromna većina Francuza je, dakle, svojski bila za porodicu Vitral, koja je umnogostručila pojavljivanje na televiziji, na radiju i u novinama.

Možete misliti, čitav feljton kome se ne vidi kraj!

Karvil je, protiv svoje volje, morao da primi na sebe ulogu zlikovca. Serija Dalas počela je da zapljuskuje Francusku. Leons de Karvil psihološki nije imao ništa od Džej Ara Juinga, pa ipak, ljudi se nisu libili da prave paralelu između njih dvojice. Prilika je bila suviše pogodna. I baš kao Džej Ar u Dalasu, i ovde je negativac mogao da pobedi.

Napetost. Uzbuđenje.

Možda ste i vi sami izabrali stranu u to vreme?

Ja nisam. U tom trenutku bilo me je baš briga za slučaj Vilin konjic. Sve te detalje saznao sam kasnije, tokom svoje duge i do sitnica detaljne istrage. U februaru 1981. još sam se bavio slučajevima s kockarnicama. S baskijske obale prešao sam na Azurnu obalu i na Rivijeru, italijansku obalu. Zasede, stalno zasede. Neviđeno dosadan posao koji je postajao sve manje i manje unosan. Ipak, sećam se da sam površno pogledao deo emisije, neku vrstu rijaliti-programa, jedne večeri, prilično kasno, dok sam se spremao za spavanje u hotelskoj sobi. U emisiji je učestvovala Nikol Vitral. Ona je postepeno

~ 78 ~

knjigoteka

marrica73@anna uzimala odnose s medijima u svoje ruke. Pjer Vitral bio je već dugo izbačen iz mašine koju je pokrenuo. Sklanjao se od kamera. Da je mogao, možda bi sve zaustavio, sve prepustio pravdi, čak i uz rizik da sve izgubi.

Nikol Vitral je u to vreme mogla imati otprilike četrdeset sedam godina. Bila je mlada baka. Ona, zapravo, nije bila lepa u klasičnom smislu te reči, ali je neosporno bila ono što mediji nazivaju dobrom mušterijom, što sam i sâm odavno shvatio. Odisala je nekom vrstom pozitivne energije, spor koji je vodila bio je njen krstaški rat, gde je bila i svetica i mučenica. Vodila ga je tako što je govorila bez ustezanja i normandijskim naglaskom, koji je nemoguće oponašati...

Bila je iskrena, jednostavna, uzbudljiva, zabavna, i sve je to predivno prenosila na ekran. Njeno izražajno lice, godinama šibano jodiranim vetrovima s Lamanša, nije baš naročito podnosilo snimanje u krupnom planu. Sa četrdeset sedam godina još je bila dosta jaka žena... Ali ne baš top-model...

Jedino što me je te večeri, dok sam sedeo sâm ispred televizijskog ekrana i nisam ništa znao o tom slučaju i o njenom krstaškom ratu, uzdrmao taj komad od žene koju nikada pre nisam video. Psihički, razume se.

Verovatno nisam bio jedini. Imala je živahne plave oči, one što se rugaju životu i svim nesrećama koje on donosi, sigurno... Ali kakve je samo grudi imala! Nikol Vitral sigurno je već oduvek posedovala vrlo prirodan način da utegne grudi kojima je bila obdarena u dekoltirane haljine ili bluze s naglašenim izrezom. To joj je, bez sumnje, bilo od koristi dok je prodavala hranu na obali mora u Djepu. Da bi sve začinila, skoro uvek je nosila ogrtač i sve vreme pokušavala da ga zakopča kako bi prikrila obnažene obline. Posmatrao sam je i shvatio da je to kod nje postao tik, refleks: vi pričate s njom i pogled vam u datom trenutku, možda za delić sekunde, neizbežno skrene na njene grudi. Ona se onda samo za trenutak oseti neprijatno i ne prekidajući razgovor hvata rukama grudnjak, koji nekoliko sekundi kasnije ponovo pada.

Neobična, škakljiva igra, za koju sam uvek smatrao da je neodoljiva.

Ta igra delovala je još razvratnije na televiziji. Izrez njene bluze na grudima se otvarao i zatvarao, prepušten pogledu voditelja, kojem postepeno postaje sve neprijatnije. Ali kad se on okrene da nešto upita nekog drugog gosta u emisiji, televizijski gledalac dolazi u skoro božansku prednost: mogao je da posmatra otvoreni izrez na

~ 79 ~

knjigoteka

marrica73@anna njenim bujnim grudima, koje kamerman zumira stidljivo i sa snažnim smislom za sugestiju, a da podsvesni detektor Nikol ne bude na to upozoren i da bluza onda pokrije njene grudi.

Nikol Vitral je atipičnim šarmom, a da možda toga čak nije ni bila svesna, uzdrmala Francusku u februaru 1981. godine. Uzdrmala je i mene te večeri, mene - neznanca, koji će se sresti s njom nekoliko meseci kasnije. Uzbuđivala me je svih ovih osamnaest godina. Uzbuđuje me i danas, s njenih skoro šezdeset pet godina. To jest, mojim godištem, sa samo nekoliko meseci razlike.

Shvatili ste već da su se stvari vrlo brzo preokrenule i sada su Vitralovi lako mogli da dobiju parnicu. Najbolji advokati Francuske, bar oni koje nije angažovao Karvil, ponudili su usluge porodici iz Djepa. Besplatno, razume se! Slučaj je imao maksimalan publicitet, imali su javno mnjenje uz sebe... Vrlo zgodno! Stručni profesionalci sad su se svom snagom uhvatili ukoštac s protivničkom stranom.

Prvi posao advokata Vitralovih, poletnih, stručnih, uticajnih, medijski eksponiranih, sposobnih, bio je da vode pravi gerilski rat protiv sudije Le Drijana od februara do marta 1981. godine.

Osumnjičili su ga za pristrasnost, uvereni da će on na kraju dati za pravo Karvilovima, s obzirom na to da Le Drijan i Karvilovi pripadaju istom svetu. Angažovali su se Lajons klabs, rotarijanci, francuski masoni, usledile su svečane večere kod ambasadora, i sve to nije ostalo samo na praznim rečima... Ministarstvo pravde na kraju je popustilo! Sudija Le Drijan podneo je ostavku baš 1. aprila, kao štos, i imenovan je novi, kadar suda iz Strazbura, sudija Veber, omalen tip s naočarima, nešto između Eliota Nesa i Vudija Alena... Tip čije poštenje niko nikad nije dovodio u pitanje, kasnije čak ni Karvilovi.

Saslušanje prvih svedoka započelo je 4. aprila. U svakom slučaju, sve će se znati mesec dana kasnije. Sudija će morati da izabere. Dve strane saglasile su se da je potrebno da se izbegne bilo kakvo prelazno rešenje, svaka presuda koja bi ustanovila dvostruki identitet i potvrdila nagodbu oko podeljenog nadzora, da u toku nedelje bude kod jedne porodice, a za vreme vikenda i raspusta kod druge. Da se izlegne čudovište s dva imena. Lili, za čitav život.

Ne, sudija Veber morao je da preseče. Da donese odluku na život i smrt. Da odluči ko je preživeo, a ko stradao. Liz-Roz de Karvil ili Emili Vitral? Ja sam još tada postavio sebi to pitanje: da li će neki sudija jednog dana imati toliku moć da ubije jedno dete da bi drugo moglo da živi? Da bude u isto vreme i spasilac i krvnik. Da jedna

~ 80 ~

knjigoteka

marrica73@anna porodica dobije, a druga izgubi sve. Bilo je bolje tako, svi su se u tome slagali...

Da se preseče.

Naravno. Ali odakle početi?

Otad sam na desetine puta pročitao istražni dosije, stotine stranica koje je sudija Veber imao u rukama. Slušao sam neprekidno desetine sati saslušanja prilikom suđenja, bio sam ovlašćen da mogu da pristupim tome, godinama kasnije, zahvaljujući Karvilovima...

Trice i kučine! Nalazi veštaka i kontranalazi kojima se moglo presuditi za i protiv. Saslušanja su zaključivana prepirkama stručnjaka koje su pozvale dve strane, potpuno pristrasnim. Nije bilo ni govora o nepristrasnim stručnjacima! Posle mnogo dana saslušanja uvek se dolazilo da istog zaključka: beba je imala plave oči... Kao Vitralovi. Vitralovi su vodili u poenima, a onda su Karvilovi advokati u poslednji čas otkrili neku dalju rođaku svetlih očiju... Ma hajde!

Sudija Veber morao je da drži metalni novčić u džepu i da ga tajno rukom odmerava za vreme beskrajnih saslušanja.

Karvilovi advokati uložili su svu energiju da se zaborave katastrofalni medijski istupi njihovog klijenta, da izmene sliku o njemu, da okrenu javno mnjenje u njegovu korist. Nisu to postigli, ali su makar delimično u nečemu uspeli. Javno su napali ono što su zvali klan Vitralovih; klan je trebalo da u isto vreme znači: porodica, čitav kraj, oblast...

Suočen s klanom, s nepovoljnim javnim mnjenjem, Leons de Karvil na kraju je ostao sam sa svojim dostojanstvom, principima, moralom. Advokati su koliko-toliko uspeli da mu navuku kostim žrtve, zvekana koji se povinovao harangi svetine. Pripisali su mu ulogu strogog ali časnog čoveka, koji se čitavog života borio da uspe i kome je ipak uskraćeno pravo na spokojstvo. Pravo da bude dedica.

Pravo da bude papet 2, dedica iz romana lan de Floret Marsela Panjola, koji je pravio najgore greške za života, ali na kraju, kad se tok događaja okrene protiv njega, čitalac, umesto da uzvikne dobro izvedeno!, bude ganut i u suzama.

To je ta uloga koju je Leons de Karvil morao da igra prilikom saslušanja pred novinarima: ulogu hrasta polomljenih grana! Među Provansalski izraz, deda, dedica, odnosi se na lik iz romana Marsela Panjola (i istoimenog filma) Jean de Florette. (Prim. prev.)

2

~ 81 ~

knjigoteka

marrica73@anna publiku i novinare, naravno, uvukla se sumnja: a šta ukoliko je, na kraju krajeva, Karvil govorio istinu... i ako smo dozvolili da nas prevare medijski nastupi Vitralovih, njihova sirotinja koja je tako bestidno prikazana... zahvaljujući ogromnim grudima Nikol Vitral...

Karvilovi advokati zaista su bili vešti... Čitav dosije sad je naginjao ka nerešenom ishodu. Uprkos hitnosti, pripremalo se produženje spora. Činilo se da je kraj beskrajno daleko.

Onda, poslednjeg dana saslušanja, u igru uskoči najmlađi advokat Vitralovih, advokat Legem. Mogu vam potvrditi da on sad već dugo uživa visoku reputaciju na pariskom tržištu. Imao je kancelariju na tri sprata u Ulici Sen Onore. Ali u to vreme, 1981. godine, bio je potpuno nepoznat. Bio je deo ekipe advokata koji su besplatno zastupali Vitralove u sporu. Kao neko ko je imao morala da brani nesolventnu udovicu i to siroče, što je, takođe, moglo da mu donese mnogo...

Legem je brižljivo pripremio svoj nastup. Upitao je sudiju Vebera može li da govori poslednji, kao da je hteo da u poslednjem trenutku izvuče iz rukava odlučujući dokazni materijal...

~ 82 ~

knjigoteka

marrica73@anna

13 2. oktobar 1998. godine, 10.47 Sen Lazar Iznenadna galama natera Marka da okrene glavu. Vrata kupea se otvoriše i već poveća masa ljudi s perona nagrnu u vagon koji je dotad bio skoro prazan. Nije to bila uobičajena jutarnja ili večernja gužva, već su tela ljudi stajala zbijena na prostoru od kvadratnog metra, što natera Marka da ipak ustane. Pomoćno sedište zalupi se iza njega uz metalni zid. Mark se povuče u ugao kupea, pripijen uz prozor. Nije se odvajao od sveske. Namesti se da stoji čvrsto, blago raširenih nogu, kako bi sačuvao ravnotežu. Ruka nekog tipa koji se uhvatio za metalnu šipku prođe mu tik ispred nosa, dok je neki drugi halapljivo gutao triler u džepnom izdanju. Mark se lagano okrenu ne bi li i sam mogao da nastavi da čita. Zbog drmanja vagona, Sovuljagin sitni gusti rukopis poigravao mu je ispred očiju, ali je još mogao da ga dešifruje.

Dnevnik Lakovernog Sovuljage Advokat Legem pope se za govornicu. Bilo je tridesetak osoba u sali, tog 22. aprila 1981. godine: dve porodice, rodbina, advokati, razni svedoči, policajci. Legem se najpre obrati prisutnim policajcima u sali: „Gospodo”, upita on, „da li je čudom spasena beba nosila na sebi nešto od nakita kad je pronađena? Ogrlicu, na primer. Neki privezak. Možda lančić s pločicom gde je napisano ime?”

Začuđeni pogledi istražitelja. Komesar Vatelije, koji je sedeo u prvom redu, zakašlja se sebi u bradu. Ne, očigledno! Kao da je pronađena beba nosila oko zglavka na ruci narukvicu s natpisom Liz-Roz ili Emili! Na šta je ciljao ovaj uobraženi mladi advokat? „Dobro” nastavi Legem. „Gospođo Vitral, je li mala Emili nosila neki nakit, lančić, narukvicu?” „Ništa”, odgovori Nikol Vitral. „Jeste li sigurni u to?” „Da...”

~ 83 ~

knjigoteka

marrica73@anna Nikol Vitral zajeca i nastavi: „Da. Trebalo je da narukvicu damo Emili prilikom njenog krštenja, posle povratka iz Turske. Već smo je naručili kod Leserfa u Ofranvilu, ali je ona nikad neće nositi.”

Naglasi tu rečenicu, ali ovog puta nije uspela da zadrži suze.

Nagnu se, nekoliko trenutaka poče da pretražuje po torbi i iz nje izvuče crvenu kutijicu izduženog oblika i podnese je pod nos sudije Vebera. Otvori je i stavi na dlan sićušnu srebrnu narukvicu.

Krtu, koliko i bezvrednu.

Publiku, uključujući i Karvilov tabor, obuze uzbuđenje. Emili je bilo urezano italik slovima, zgusnutim rukopisom, dečjim, skoro razdraganim, kao i datum rođenja, 30. septembar 1980.

Otkrio sam to kasnije, Nikol Vitral mi je priznala: bio je to promišljen potez! Krštenje je stvarno bilo predviđeno za sledeći mesec, ali nikakva narukvica nije bila naručena. Bila je to prava režija, rizična, ali efikasna. Režija za određenu priliku. Pre nego što se zada udarac.

Mladi advokat onda se okrenu ka Leonsu de Karvilu. „Gospodine De Karvile, da li je Liz-Roz imala neki nakit, na primer, narukvicu?”

Karvil zabrinuto pogleda u svoje advokate. Sudija Veber bio je uporan: „Molim vas, gospodine De Karvile, odgovorite na pitanje advokata Legerna.”

Karvil se spremao da odgovori, ali mu Legem, pošto je bio živahniji, ne ostavi vremena za to. On trijumfalno izvuče iz svog debelog dosijea fotokopiju neke fakture, i to ne baš bilo koje, već one Filipa Turnera, juvelira s Trga Vandom.

Sudija Veber se složi. Faktura se izričito odnosila na isporuku moćne zlatne narukvice. Ona je pokazivala da su ime Liz-Roz i datum rođenja, 27. septembar 1980, urezani ručno, šilom. Faktura je nosila datum 2. oktobar 1980. godine, to jest, nedelju dana posle rođenja Liz-Roz. To nije ništa dokazivalo, apsolutno ništa, ali se Karvil prvi put od početka saslušanja našao u defanzivi, bez kontraargumenata koje su brižljivo pripremili njegovi advokati. „Gospodine De Karvile”, nastavi Legem, „da li je Liz-Roz obično nosila tu narukvicu?”

~ 84 ~

knjigoteka

marrica73@anna „Kako mislite da ja to znam? Poslao sam je sinu u Tursku, odmah posle rođenja Liz-Roz. Ali ju je ona, bez sumnje, retko nosila, pretpostavljam... U određenim prilikama... Bila je to vredna narukvica.” „Pretpostavljate? Ili znate?” „Pretpostavljam...” „Dobro, zahvaljujem.”

Advokat Legem izvuče još jednu fotokopiju iz svog crvenog dosijea, i to fotokopiju poštanske karte, poslate iz Džejhana u Turskoj. „Gospodine De Karvile, vi ste svakako dobili ovu kartu od svog sina, iz Turske, otprilike mesec dana posle rođenja Liz-Roz?” „Gde ste to pronašli?!”, zaurla Karvil. „Da li ste dobili ovu poštansku kartu?”, nastavi advokat nepokolebljivo. Karvil popusti, nije imao izbora. Hrastove grane se saviše. „Da, očigledno...” „Dragi tata”, poče da čita Legem. „Preskačem detalje, evo samo onog što nas interesuje: Hvala za narukvicu... Verovatno ste je platili

čitavo bogatstvo, predivna je. Liz-Roz se ne odvaja od nje... To je jedino što od nje čini malu Francuskinju ovde...”

Legem zastade, trijumfujući nad opštim čuđenjem.

Nisam nikad saznao ko je izdao Karvilove - bez sumnje, neki službenik. Legem je verovatno papreno platio poštansku kartu... Šta je to, na kraju krajeva, za njega papreno? Sve je relativno... U poređenju sa zgradom na tri sprata u Ulici Sen Onore! „To ništa ne dokazuje!” besneo je jedan od Karvilovih advokata. „To je smešno! Narukvica je mogla biti složena s drugim predmetima pre ulaska u avion, mogla je biti strgnuta prilikom pada aviona...”

Legem je trijumfovao: „Da li je pronađena neka narukvica ili sličan nakit pored erbasa, u prostoru gde je prečešljan svaki kvadratni centimetar?”

Tišina je prekrila sve u sali za saslušanja. Uključujući Vatelijea, s rukama u kožnoj jakni, zaprepašćenog što ga u njegovoj istrazi prestiže jedan ambiciozni mladić u crnoj odori. „Ne, naravno... zar ne, komesaru? Da li su na šaci bebe otkriveni otisci narukvice koja je istrgnuta? Najmanji crveni trag?”

~ 85 ~

knjigoteka

marrica73@anna Sledi vesto dozirano dodatno vreme. „Ne, naravno, lekari nisu zabeležili ništa od toga... Idemo dalje.

Da li je na bebinom dlanu primećen malo bleđi otisak nego na njenoj mišici, malo manje zagasit nego što ostavlja nakit koji se stalno nosi?”

Izgledalo je da je vreme stalo. „Ne, nikakav, naravno... Zahvaljujem vam, to bi bilo sve.”

Advokat Legem vrati se da sedne na stolicu. Karvilovi advokati još jednom povikaše da ova pozorišna predstava nije važna, da ta nesrećna narukvica ne znači ništa... Legem ne odgovori. Znao je da, što se protivnički advokati više brane, to više pridaju značaj tom jednostavnom pitanju.

Ako je taj detalj nevažan, zašto Karvil nikad nije govorio o njemu na sudu?

Sa distance, ta priča o narukvici nije bila ni više ni manje važna od ostalog. Samo sumnja, jedna sumnja više... Ali tada, u tom trenutku procesa, narukvica se pretvorila u opterećujući dokaz protiv Karvilovih. Novi element u slučaju, onaj koji su svi očekivali od početka istrage. Dakle, čak nasilno izvučen, možda nevažan, taj novi element bio je dovoljan da naruši ravnotežu...

Sudija Veber dugo je posmatrao Leonsa de Karvila. Industrijalac je lagao, naravno nehotično, ali je ipak lagao. Uhvaćen je na delu! Zar se samo zbog toga, u nedostatku nečeg boljeg, pravo neće okrenuti na protivničku stranu?

Postoji nedoumica... Što se tiče narukvice, ona će godinama postojati u mom životu.

Kad pomislim na energiju koju sam uložio da je pronađem, da pratim njenu putanju... Kad pomislim da sam baš zamalo propustio da je držim u rukama... Ali oprostite mi još jednom, žurim dalje, žurim dalje...

Odluka sudije Vebera bila je poznata nekoliko sati kasnije. Čudom spasena beba na brdu Teribl zove se Emili Vitral. Njeni deda i baba, Pjer i Nikol Vitral, postali su njeni zakonski staratelji, kao i njenom starijem bratu Marku.

~ 86 ~

knjigoteka

marrica73@anna Liz-Roz de Karvil bila je mrtva, spržena zajedno s roditeljima u avionu erbas 5403 na relaciji Istanbul-Pariz.

Karvilovi advokati hteli su da ulože žalbu, koristeći sva moguća sredstva. Leons de Karvil je to odbio. Sticajem okolnosti, njegova uloga polomljenog hrasta, papeta, nije više bila aktuelna.

Dva srčana napada naredne godine, gotovo jedan za drugim, u razmaku od nekoliko meseci, koja su ga primorala da ostatak života provede prikovan za invalidska kolica, u stanju biljke koja vegetira, izgledala su kao savršeno logičan sled događaja.

~ 87 ~

knjigoteka

marrica73@anna

14 2. oktobar 1998. godine, 10.52 „Sakrij Sovuljagin leš!”

Glas Matilde de Karvil nije trpeo nikakav pogovor. Malvina de Karvil ipak pokuša da protestuje preko telefona: „Ali, mamice...” „Sakrij Sovuljagin leš kad ti kažem! Nije važno gde - u plakar, pod neki ormar. Potrebno je dobiti na vremenu. Bilo ko može da navrati kod njega. Komšija, spremačica, ljubavnica... Pre ili kasnije pojaviće se policajci. Glupačo mala, verovatno si ostavila otiske svuda po kući. Izbriši sve, kad ti kažem!”

Malvina se ujede za usnu, jer je znala da je njena baka u pravu: ponašala se kao idiot. Osvrnu se oko sebe po salonu, baš između leša Lakovernog Sovuljage i vivarijuma, gde su stvorenjca crkavala.

Trebalo je da požuri, nije mogla da ostane dugo, morala je da razgovara o tome s bakom.

Tako će i biti. „Mamice, ima još nešto...”

S druge strane telefonske žice Matilda de Karvil za trenutak zaćuta. Jednom rukom držala je telefonsku slušalicu, dok je drugom nastavljala da seče dugački red ruža. Po unukinom glasu oseti da je reč o nečem važnom. „Šta je, o čemu se radi, Malvina?” „Mark Vitral zvao je Sovuljagu. Pre jedva pet minuta. Ostavio je poruku na telefonskoj sekretarici...”

Matilda de Karvil jedva se uzdrža da ne prekine unuku.

Preciznim pokretom vrtlarskim makazama preseče jednu granu. „On kaže da traži Sovuljagu... Biće ovde za pola sata. Dolazi metroom. To je u vezi s Liz-Roz. I... i... on kaže da je kod njega sveska sa Sovuljaginim zabeleškama. Liz-Roz ju je pročitala juče. Dala mu ju je jutros...”

Pade još jedna grana ruže, presečena u osnovi. Kiša uvelih latica rasu se po crnoj haljini Matilde de Karvil. „Onda, to je razlog više da požuriš, Malvina. Uradi kako ti kažem, izbriši sve tragove i izađi iz kuće.” i zatim, mamice?”

~ 88 ~

knjigoteka

marrica73@anna Matilda de Karvil prvi put poče da okleva. Čeljusti vrtlarskih makaza koje su obuhvatile stabljiku ostadoše razjapljene. Dokle je mogla da koristi Malvinu? Dokle je mogla da je drži pod kontrolom?

A da ne rizikuje još jedno otimanje kontroli... „Ti... ti ostani u blizini, Malvina. Mark Vitral te ne poznaje. Bićeš prikrivena na ulici. Posmatraj ga, prati ga. Ali nemoj da radiš ništa drugo, telefoniraj mi čim ga uočiš. Jesi li me razumela, ne radi ništa drugo! I, pre svega, ono najvažnije: moraš najpre da sakriješ telo!” „Razu... razumela sam, mamice.”

Prekidoše razgovor. Čelične čeljusti sklopiše se oko stabljike.

Matilda de Karvil znala je za Malvininu mržnju prema Vitralovima. Isto tako bila je svesna da njena unuka šeta ulicom s mauzerom L110. Napunjenim. U savršenim okolnostima ona bi ga iskoristila na najstrašniji način. Je li bila toliko razborita da ne pokušava da po svaku cenu izbegne susret između Marka Vitrala i nje u Ulici Bit o Kaj, ispred Sovuljagine kuće?

Razborita!

Matildu de Karvil je ta reč proganjala već dugo.

Najjednostavnije je bilo prepustiti se sudbini, božjoj presudi. Kao i uvek.

Matilda se nasmeši u sebi i nastavi da kreše ruže sa začuđujućom spretnošću. Njeni dugački prsti bili su neobično daroviti da uhvate stabljike između bodlji, a da se nikada ne ubodu, da ih odlučnim pokretom saviju do britkog sečiva vrtlarskih makaza.

Matilda de Karvil radila je brzo, mehanički, skoro ne spuštajući pogled na ruke, kao krojačka koja rukuje iglom, a da je uopšte ne gleda.

Njena elegantna crna haljina bila je uprljana zemljom, vlatima slepljene trave i laticama ruža. Matilda de Karvil nije brinula zbog toga. Ona okrenu glavu ka ogromnom parku s ružama. Leons de Karvil sedeo je u invalidskim kolicima, nasred poljane, ispod velikog javora. Glave klonule na stranu. Bio je više od trideset metara udaljen od nje, pa ipak, mogla je da čuje njegovo hrkanje. Oklevala je da pozove Lindu, bolničarku, da dođe da mu ispravi glavu, namesti jastuk ispod vrata, da ga vrati u kuću, jer više nije bilo tako toplo.

Slegnu ramenima. A čemu sve to...

~ 89 ~

knjigoteka

marrica73@anna Njen muž zapao je u to vegetirajuće stanje pre skoro sedamnaest godina. S mukom je uspeo da odoli prvom infarktu, da se povrati nekoliko nedelja, ali nije mogao ništa da uradi protiv drugog, koji ga je pogodio usred važnog sastanka na sedmom spratu sedišta njihove firme, neposredno iza Bersija. Hitna pomoć uspela je da mu spase život, ali je napajanje mozga krvlju bilo prekinuto u toku nekoliko dugih sekundi.

Matilda de Karvil nastavi da pregleda biljke, sve vreme prateći pogledom na tamnoj zemlji senku krsta koji je nosila oko vrata.

Božja presuda. Još jednom.

Posle katastrofe na brdu Teribl, njen muž je hteo da se pozabavi svime, kao i uvek. Ona se povinovala. Nije se mešala. On je posedovao moć, snagu, veze...

Grdno se prevarila! Posle smrti njihovog sina jedinca Aleksandra, Leons je izgubio svaku lucidnost. Samo je pravio grešku za greškom! Torba puna novca koju je ponudio Vitralovima; narukvica o kojoj je odbio da govori; pa vučenje jadne Malvine nedeljama da neprekidno svedoči gde god je stigao.

Da ne govorimo o ostalom, prosto neverovatnom.

Da, Matilda je prema tom bogalju osećala samo prezir. Posle svih tih godina, jedino za šta nije mogla da smatra odgovornim svog muža bila je erbasova avionska nesreća.

Matildini prsti leteli su sa stabljike na stabljiku. Trnje ruža, njihovo smešno odbrambeno oružje, nije moglo da pruži nikakav otpor. Grančice su padale jedna za drugom.

Pa ipak... Bila je to njegova lična ideja, taj famozni gasovod Baku-Tbilisi-Džejhan. Poslati jedinca sina da mesecima živi u Turskoj, zajedno s trudnom ženom, prisiljenom da se porodi u inostranstvu! Zbog neke himere! U toku 1998. godine na toj prokletoj trasi nije postavljena nijedna cev.

Leons de Karvil sve je radio pogrešno.

S gađenjem pogleda kako lišće javora pada na njenog muža, desetine listova, po kosi, ramenima, mišicama, i gomila se između njegovih nogu.

Matilda preseče poslednju grančicu i povuče se, posmatrajući rezultat svog rada.

Desetak ruža bilo je potpuno presečeno. Matilda se sećala saveta svoje bake: Ruže nikada ne treba šeći do dna, već ih šeći nisko, što

~ 90 ~

knjigoteka

marrica73@anna niže, boriti se protiv svoje volje da se makaze podignu, već ih, naprotiv, spuštati i uvek šeći deset centimetara niže.

Vila Ružičnjak datira iz 1857. godine, a ta godina čak je urezana

u mermer iznad trema. Matilda je znala da su ruže zasađene iste te godine i da ih još od tog vremena Karvilovi sami održavaju.

Zapošljavali su desetine osoba radi čišćenja, kuvanja, šišanja, glačanja bakarnih površina, pranja prozora, nadgledanja imanja... Ali su se generacije i generacije Karvilovih same bavile održavanjem ružičnjaka. Matilda se uključila u vrtlarstvo čim je prohodala. Osim ruža, ona sama napravila je zimsku baštu, malo podalje od vile. Još jednom se zadivi načinu na koji su biljke posečene, ne pogleda svog muža i uputi se ka staklenoj bašti.

Pomisli na Malvinine poslednje reči. Tako, dakle, Sovuljagina sveska sa zabeleškama, njegov testament, čitava njegova istraga, sve to bilo je u rukama Marka Vitrala...

Kakva ironija!

Da li je još morala da se služi Malvinom da dođe do nje? Da nastavi da je laže, da je ostavi da živi sa svojim iluzijama? Nije ništa pričala Malvini o svim tim dokazima koje je s vremenom dobijala, dokazima koje joj je Sovuljaga pribavio. To bi je ubilo!

Ona uđe u staklenu baštu, ostade tu neko vreme, kao svakog jutra, da udahne tu neverovatnu mešavinu mirisa. Bila je to njena mirna luka. Njeno delo. Tu, u toj staklenoj bašti, osećala se najbliže bogu, njegovom delu, tu mu se najbolje molila, mnogo više nego u crkvama. Malvina...

Ta ludača od njene unuke!

I to je bila greška njenog muža. Sećala se predivne devojčice kakva je bila Malvina sa šest godina, njenog smeha na stepenicama od drveta divlje trešnje, njenih lukavih sakrivanja po vrtu, njenih zadivljenih pogleda na herbarijume koje joj je prelistavala... A sad, osim što je laže, šta je još mogla da učini za nju? Da je zatvori u psihijatrijsku bolnicu? Malvinu je samo ta njena opsesija terala da još ustaje, oblači se, uzima hranu: Liz-Roz je živa, preživela je, uprkos sudijinoj presudi od pre osamnaest godina. Ona sama, njena starija sestra, mogla je da je opet oživi posle svih ovih godina.

Da je oživi s mauzerom L110 u rukama...

Matilda de Karvil nagnu se ka buketu ljiljana iz Kafra, jedne od poslednjih biljaka koje cvetaju u jesen. Matilda je svake godine

~ 91 ~

knjigoteka

marrica73@anna uspevala da ih održi u stakleniku sve do decembra. Bio je to njen ponos, buket na stolu za Badnje veče, mešavina ljiljana-ruža i ljiljana iz Kafra, crvenih majora i belih albi. Matilda brižljivo proveri nivo vode, jer je tečnost bila poslastica za ljiljane, tajna njihove raskoši i dugovečnosti.

Njene misli ponovo se okrenuše ka Malvini, s osvetničkim oružjem u ruci. Bilo je potrebno da neko sada brani interese Karvilovih. Zašto ne Malvina, na kraju krajeva?

Sve će se promeniti narednih dana, u satima koji dolaze. Pošto je Lili pročitala Sovuljaginu svesku, Malvina više nije bila jedina tempirana bomba, ispuštena nasred ulice. Sovuljaga joj je ponudio otrovni rođendanski poklon. Film o njenom životu. Sve porodične tajne, zabeležene na sto stranica.

Dve porodice. Dvostruka nevolja.

Od čega će i Lili poludeti. Poludeti od besa.

Matilda nastavi dalje. Lepe kate, crveni septembar, iz njenog zimskog vrta, gubile su poslednje latice, nekoliko cvetova boje purpura, povezanih u zlatno srce. I poput neodlučnih ljubavnika uvukla se u sredinu staklene bašte da tu obere jedan po jedan džinovski krasuljak.

U Matildinoj glavi stvori se neobična slika. Nešto skoro kao san, kao neki predosećaj. Videla je Lili kako ulazi ovde, u ovaj vrt, u Ružičnjak, naoružana revolverom marke mauzer L110, s prstom na okidaču. Kako lagano korača poljanom.

Da, Lili je imala jake razloge da dođe i da se osveti, ako je Sovuljaga sve otkrio u svesci. Matilda se nasmeši u sebi. Mučilo ju je jedno pitanje. Da li je na tom prstu koji je držala na obaraču, na njenom kažiprstu, nosila prsten? Svetli safir... da li su dijamantski kamenčići krasili taj njen prst osvetnik?

Slika postepeno iščeznu. Ponovo se pojavi narandžasta lepa kata, ogoljena, s izuzetkom tri poslednje latice. Matilda de Karvil promrmlja nešto krajevima usana, kao za sebe: „Srećan rođendan, Lili.”

Da je u ono vreme znala, nikad ne bi angažovala Lakovernog Sovuljagu za taj glupi obračun s protivničkom stranom.

Krenu dalje napred, okrenu glavu preko ramena da se uveri da je sama. Bila je. Niko je nije posmatrao kroz staklo bašte. Nagnu se nad svoj tajni vrt, pomeri perunike i otkri nekoliko stabljika, neupadljivih, s malim žutim cvetovima, stabljika nebeskog dara.

~ 92 ~

knjigoteka

marrica73@anna Matilda de Karvil volela je da posmatra te četiri zlatnožute latice, u obliku krsta, skupljene u hladovini. Trava s bradavicama, kako su je nekada zvali. Ali Matilda je više volela drugo lice nebeskog dara, krst od latica koji je prikrivao smrtonosnu biljku, možda najotrovniju od svih, jedinstvenu koncentraciju soka alkaloida...

Njen smrtni greh.

Neka joj bog oprosti.

Napravi polukrug i izađe iz staklene bašte. Leons de Karvil još je sedeo, nepokretan, dok su na njega neprestano padali crveni listovi.

Mrtvo truplo. Bizarno.

Pogled Matilde de Karvil obuhvati kompleks imanja, ružičnjak, vilu, park...

Ne, možda nije sve izgubljeno. Rod. Loza. Čast. Liz-Roz. Iznenada poče da rezonuje kao Malvina.

Preostala je poslednja nada, taj telefonski poziv Lakovernog Sovuljage, juče, poslednji pre njegove smrti. Tvrdio je da je otkrio jedan novi element koji pobija sve njegove prethodne tvrdnje. Rekao joj je da je pre tri dana imao nadahnuće u poslednjim minutima njihovog ugovora, tobože dok je čitao Istok republike. U pet minuta do ponoći! Hoće li ona biti dovoljno naivna da mu poveruje? Da li će biti toliko glupa da prihvati tako krupan Sovuljagin blef?

Sovuljaga nije želeo da kaže ništa više, samo joj je precizirao da hoće da proveri još nekoliko detalja. Ona pomisli na Malvinu i njen mauzer. Sovuljaga se ponašao kao oni svedoči u krimi-romanima koji pokušavaju da povećaju potraživanja i budu pronađeni s metkom u srcu, pre nego što uopšte predlože sumu.

Matilda de Karvil krenu između presečenih grančica ruža. Sagnu se i prikupi pun naramak stabljika, bez mrgođenja i ikakve uočljive teškoće.

Htela - ne htela, nije mogla da spreči sebe da poveruje u poslednje reči Lakovernog Sovuljage.

Konačan ishod. Poslednja nada.

I kao i uvek u ovoj priči, ravnoteža sudbine. Za jednu porodicu nada, dok druga mora da izgubi sve.

~ 93 ~

knjigoteka

marrica73@anna

15 2. oktobar 1998. godine, 11.01 Miromenil. Šanzelize-Klemanso.

Stanice su se ređale. Kola su se praznila, malo-malo pa zaustavljanje. Metro je naglo ubrzavao, da bi skoro u istom trenutku usporavao, kao neki neumorni slepi sprinter.

Kod Palate invalida uđe neka lepa devojka. Mark Vitral za trenutak pomisli da je prepoznao Lili, njenu vitku figuru i plavu, pažljivo začešljanu kosu. Samo za trenutak. Iako je metro vrveo od lepih plavuša, on ipak neće ući u trag Lili zahvaljujući slučaju, niti putem očajničkih poruka na njenoj telefonskoj sekretarici. To će uspeti samo ako pročita tu beležnicu. Morao je po svaku cenu da se sretne sa Sovuljagom.

Varan.

Mark je sad bio skoro sam u vagonu. Ona plavuša je u međuvremenu već sišla. Mark dođe na čudnu pomisao da su od jedanaest osoba u vagonu sedmoro bili crnci. Prosto da pomislite da neki zakon još zabranjuje Afrikancima da slobodno hodaju trotoarima i slobodno udišu vazduh oko sebe, dok tačno iznad njihovih glava promiču ulice Granel, Varan, Vavilon. Nesumnjivo da se Mark nije privikao na Pariz, na njegovu bedu, ravnodušnost, usamljenost koja u njemu vlada. Nedostajao mu je Djep, komunistička luka u vreme njegovog detinjstva. Uzdahnu. Nije imao nikakvog izbora. Nešto što je hitnije nalazilo se na drugom mestu.

Pomiren sa sudbinom, ponovo sede i nastavi da čita.

Dnevnik Lakovernog Sovuljage Odluka sudije Vebera stigla je službenom poštom u poštansko sanduče Vitralovih, u Ulici Pošol, u jutro 11. maja 1981. godine. Kao neka vrsta simbolike. Čitave prethodne noći ogromni prostor blizu obale mora u Djepu bio je pretvoren u improvizovanu pozornicu narodne proslave

~ 94 ~

knjigoteka

marrica73@anna džinovskih razmera. Tu se pevalo, pilo, smejalo i igralo bosih nogu.

Djep, crveno mesto, radnička luka, grad koji je u međuvremenu propadao zbog nestajanja fabrika jedne za drugom, slavio je, u stilu najboljih tradicija 14. jula, Miteranov izbor za predsednika Francuske Republike, istorijski dolazak levo orijentisanih snaga na vlast, komunista u vladi... Promena! Slogan koji je lebdeo na svim usnama.

Nadzornica francuskih kupališta je za to veče obukla haljinu sa svog prvog bala. I ona joj je još dobro stajala!

Pjer i Nikol Vitral su, takođe, na svoj način, učestvovali na samoj proslavi. Pripadali su generaciji koja je ovo čekala, borila se, koju su predstavljali, koja je delila letke na trgovima... Njihov kamion postavljen na keju pored obale mora ostao je otvoren skoro čitave noći; palačinke, kolačići s medom i čips mešali su se sa šampanjcem i sokom od jabuke u tom veselom metežu... Bili su tu pripadnici svih generacija. Ali Vitralovi nisu mogli da se potpuno opuste. Očekivah su poštu od suda, konačnu odluku. Još su se plašili neke žalbe Karvilovih, njihovog poslednjeg trzaja. Nisu hteli da se raduju pobedi pre nego što ne budu imah u rukama službeni dokument, pre nego što svojim rukama zagrle Emili, koja se još nalazila na odeljenju pedijatrije u bolnici u Monbelijaru.

Nisu se usuđivali da poveruju u to.

Međutim, da budemo iskreni, ko je mogao stvarno da poveruje u pobedu levice, čak i u Djepu?

Pjer otvori sudijino pismo oko osam sati ujutro. Drhtavim rukama. Spavao je samo dva sata. Pošta koja je stigla od sudije Vebera nije ostavljala nikakvu sumnju. Preživela u katastrofi na brdu Teribl zove se Emili Vitral. Njeni deda i baba po ocu postaju njeni zakonski staratelji. Mogli su da istog jutra dođu i da je preuzmu u Monbelijaru.

U četvrti Pole ništa nije sklonjeno s kamiona Vitralovih: bageti, šampanjac, ulje za prženje i roštilj. Sve što je preostalo - podeljeno je. Proslava je nastavljena. Posle 10. i 11. maja 1981. godine.

Bila su to dva najlepša dana u njihovom životu.

Matilda de Karvil pusti da padne veče, već se bilo skoro smrklo, da priđe kamionu Vitralovih. Strpljivo je sačekala da odu poslednje mušterije. Takođe, predvidela je da Nikol Vitral bude sama, njen muž bio je u Poleu, na sastanku građana te četvrti, tog 13. maja 1981.

~ 95 ~

knjigoteka

marrica73@anna godine, kao svake srede uveče. Ozbiljno je razmotrio mogućnost da se prijavi na listu za opštinske izbore 1983. godine. Bilo je lepo majsko vreme, ali s previše vetra, kao i uvek.

Došao je trenutak da vam predstavim Matildu de Karvil. Ona ulazi u igru tačno dva dana posle euforije. Nije mi lako da stvorim njen nepristrasan portret; za nekoliko stranica shvatićete zašto.

Odabiram sliku koju ću vam naslikati, po formi i sadržaju. Ako vam ne budem izgledao objektivan, verujte bar u moju iskrenost. Matilda de Karvil je za sve vreme dok se obrazovala, imala poverenje u svog muža; u svog muža i u boga. Sve do sada u životu se nije žalila na boga, kao, uostalom, ni na svog muža. Rođena kao potomak plemenite loze iz Anževina koja se preselila u otmeno parisko predgrađe, prilično prijatnog izgleda, inteligentna, humana, s visokom punđom, s malom dozom zajedljivosti kao Romi Šnajder, Matilda je već sa dvadeset godina brzo izazvala divljenje, ljubomoru, udvaranje. Ne zadugo... Poklonila je poverenje bogu. Zaljubila se u prvog muškarca kojeg joj je nebo poslalo i zaklela mu se na večitu vernost. Bio je to Leons, mlad briljantan inženjer, ambiciozan i siromašan. Inženjer je malo-pomalo uništio sve ono što je Matilda imala od svoje gracioznosti i humanosti. Ako je bog tako hteo...

Matilda je posedovala jedan dar od neprocenjive vrednosti: prezime. Matilda de Karvil. Povlašćeno poreklo, plemenitu krv, lozu, nasledstvo... Leons je uzeo ženino prezime. Nije to baš svakodnevna pojava, složićete se sa mnom, da muškarac uzima ženino prezime!

Za to je potrebno da bar delić iz rodoslovnog stabla potiče iz Sen Luja... Matilda je poklonila svom mužu prezime i, to ne treba zaboraviti, nekoliko miliona u dragocenostima, koji su bili potrebni za osnivanje preduzeća Karvil. Leonsov industrijski talenat učinio je ostalo: umnožavanje prvih nekoliko miliona u desetine miliona, komercijalni uspeh preduzeća, sjajni patenti, filijale na pet kontinenata. Tada je Matilda verovatno mislila kako je njeno prezime đavolski dobro investirano...

Kad joj je bog uzeo Aleksandra, sina, u toj avionskoj nesreći, Matilda više nije sumnjala. To vam može izgledati čudno, ali posle svih ovih godina naučio sam da iskušenja koja pred vas postavlja religija sve više jačaju veru što ih više osećate. Neobično, božanska nepravda više tera na pokoravanje nego na pobunu. Kao da kazna obavezuje na poslušnost. Pogotovo nepravedna kazna, ona koja se dešava slučajno, na primer. Matilda de Karvil zaplovila je tim jedrima i ispaštala je. Sam bog zna u čemu je pogrešila. Imala je

~ 96 ~

knjigoteka

marrica73@anna poverenje u božju pravdu, ljudsku pravdu takođe, pošto božansko proviđenje osvetljava onu kod smrtnika.

Ipak, kad je sudija Veber odredio da je njena unuka mrtva, Matilda prvi put posumnja. O, ne u boga, to svakako ne. Već u ljudsku pravdu. I u svog muža.

Njena vera se promenila.

Nije se pokolebala, naprotiv, nema sumnje da je postala još jača nego pre. Ali je bila drugačija. Njena vera nije više bila samo misaona, pasivna, pokorna. Matilda de Karvil sada je postala svesna da je posrednik na zemlji između boga i ljudi, da je njena vera njena snaga, njeno oružje. Da će je vera usmeriti u određenom pravcu, da joj je poverena misija, i to ona božanska. Da mora da dela.

Ja znam gde može da odvede ta vrsta rasuđivanja, kakvom fanatizmu, jer se ljudi na sve četiri strane sveta ubijaju u ime svojih bogova koji to uopšte nisu od njih tražili. Osetio sam sve to izbliza u jednom drugom životu, pre nego što sam se sredio kao privatni detektiv.

Srećom po Matildu de Karvil, njeno preobražavanje odvijalo se u miru. Bar tako mislim. Ona je 1981. godine jednostavno procenila da su neki ljudi gluvi na božje zapovesti i da je to što joj je bog dao toliko novca svakako neće naterati da promeni odluku da taj novac iskoristi kako bi promenila tok događaja.

Onda, ojačana novim uverenjima, Matilda de Karvil donese dve odluke, pošto je zrelo razmislila. Druga se ticala mene. Prva je bila da ode da se sretne s Nikol Vitral, te majske večeri, na obali mora, u Djepu. Da to bude susret kojeg će se Nikol Vitral uvek sećati, svake reči, svakog ćutanja, kad je budem sreo dvadeset meseci kasnije.

Nikol Vitral s krajnjim prezrenjem ugleda Matildu de Karvil kako joj dolazi u susret. Mahinalno zakopča haljinu do vrha obnaženih grudi. Njih dve su se mimoišle i odmerile jedna drugu prilikom saslušanja i prilikom suđenja. Sad je sve bilo drugačije: Nikol Vitral znala je svoje pravo. Emili je njena unuka. Niko, nijedan Karvil nije mogao sad da učini bilo šta protiv toga. Ona samo zbog tog razloga, samo zbog tog jedinog razloga, prihvati da sasluša Matildu de Karvil.

Matilda de Karvil stajala je ispred kamiona sitroen H. Nikol Vitral bila je u kolima i nadvisivala ju je dvadesetak centimetara.

Njen glas nije odavao nikakvo uzbuđenje:

~ 97 ~

knjigoteka

marrica73@anna „Gospođo Vitral, neću okolišati. Postoje žalosti koje se teže podnose nego neke druge. Odluka sudije Vebera je smrtna kazna, znate. Da bi vratio život jednom detetu, ubio je ono drugo...”

Nikol Vitral napravi ljutit pokret, kao da je htela da napravi gvozdenu zavesu ispred sebe i ostane iza nje. Matilda de Karvil vrlo blago podiže glas: „Ne, ne, ne prekidajte me, molim vas. Oh, sad, posle manje od mesec dana, ništa nam nije jasno. Odojče je povereno na čuvanje vama. Liz-Roz ostaje prisutna u našem sećanju. Ali šta će biti za pet, deset, za dvadeset godina? Liz-Roz neće nikada postojati, neće se nikada igrati, nikada neće ići u školu... Emili će postojati, živeće. Svi će zaboraviti katastrofu, strašnu sumnju. Ona će zauvek biti Emili Vitral, pa čak i ako to nije bila, to će postati. Svakoga će biti baš briga za tu nezgodu prilikom njenog rođenja.”

Snažan hladni vetar zalupi narandžasto-crvenu platnenu nadstrešnicu. Nikol Vitral oseti se zbunjeno, nelagodno, ali nije mogla da prekine Matildu de Karvil: „Nikol... Dozvoljavate li da vas zovem Nikol? Da, vrlo je teško nositi se sa žalošću. Ja nikad neću okititi grob cvećem, ugravirati mermer. Jer što je još gore, Nikol, ako bih to uradila, ukoliko bih oplakivala Liz-Roz kao preminulu, ako bih joj izgovarala molitve, zar ne bih onda bila najgore čudovište? Zato što bih je tako sahranila, a da je ona možda živa...” „Tu smo, dakle!”, prekide je naglo Nikol Vitral.

Moćni vetar sa zapada, izgleda, nije bio u stanju da pomeri ni vlas kose u čvrstoj punđi Matilde de Karvil. „Ne, Nikol! Niste tu. Saslušajte me do kraja. Ja ne želim da vam oduzmem Emili. Za vas je sve jednostavno. Ako je ona stvarno vaša unuka, onda je sve utoliko bolje. A ukoliko to nije, onda ćete je podizati kao usvojeno dete... Sumnja za vas nema više nikakvog značaja. Ona nije značajnija od one koju oseća otac koji nikad nije siguran da li je dete njegovo. Ali za mene, sumnja...” „Šta je vaš krajnji cilj?” skoro zaurla Nikol Vitral.

Bluza joj zaleprša na vetru, a njene bujne grudi se ocrtaše u svoj veličini. Nikol Vitral stekla je sigurnost od samog početka ove priče, zbog medija, advokata, policajaca. Ona nastavi u istom tonu: „Vi želite da vas mala zove mamice? Da vam s vremena na vreme telefonira? Da vas svake prve nedelje u mesecu poziva da zajedno jedete suve kolače?”

~ 98 ~

knjigoteka

marrica73@anna Nijedna bora, nijedna trepavica Matilde de Karvil se ne pomeri. „Nema potrebe da budete zlobni, Nikol. Stvarno ne. Liz-Roz je mrtva. Vi sigurno osećate ono što ja osećam... To malo čedo koje vi milujete žvaćete Emili, ali u dubini duše nikad nećete znati. Ni vi ni ja. Život nas je povezao.”

Nikol Vitral uzdahnu. „U redu, hajde. Šta vi želite?” „Sasvim jednostavno, da pomognem tom detetu. Ako je ona LizRoz, onda će mi savest biti mima. A ako je Emili, onda... utoliko bolje za nju.”

Nikol Vitral izađe iza šanka i krenu napred, koliko joj je bilo moguće, ubistvenog pogleda: „Kakva pomoć? Da biste je viđali?” „Ne... Mislim da je bolje da me ne poznaje. Ne znam želite li da sve to ispričate Emili. Kasnije, hoću da kažem. Ne znam da li ste razmišljali o tome. Ali mislim da je za nju bolje da ne zna ništa o tome što je duže moguće. Ja nemam ni najmanju želju da je vrebam izdaleka, na izlazu iz škole. Da je kroz vetrobran gledam kako raste.

Da se nadam da ću otkriti sličnost s mojim sinom. Ne, to mi ne priliči, to je iznad praga tolerancije u mojoj patnji.”

Matildi de Karvil otrže se neprimetan osmeh koji se od nje nije mogao očekivati. „Ne, Nikol, bogati ljudi imaju radikalnija sredstva da olakšaju savest...” „Novac?” „Da, novac. Sklonite u stranu svoj ponos, Nikol, ja nisam došla da kupujem malu, kao što je to učinio moj muž. To nije ucena, trgovina, ništa od svega toga. Samo dar za nju. Ne tražim ništa zauzvrat.”

Nikol Vitral htela je da joj odgovori. Bes je rastao u njoj, poput vetra s pučine koji se uvlačio u kamion. Matilda de Karvil ne pruži joj priliku za to: „Nemojte da odbijete, Nikol... Vi imate Emili, pobedili ste. Ja vas ne kupujem, ne kupujem ništa. Samo razmislite, zašto da odbijete novac ponuđen Emili, koji joj pada s neba...” „Nisam rekla da odbijam”, reče hladno Nikol Vitral. „Niti da ga prihvatam...”

Glas joj se naglo utiša.

~ 99 ~

knjigoteka

marrica73@anna „To je komplikovano, to što mi predlažete...”

Matildin glas se pojača, kao eho: „Otvorite bankarski račun na Emilino ime, to je sve što treba da uradite...” Usne Nikol Vitral zadrhtaše. ,,A posle?” „Emili će dobijati na račun sto hiljada franaka godišnje. Do njene osamnaeste godine. Taj novac služiće samo njoj, za njeno obrazovanje, provod, da dobije najbolje prilike. Naravno, vi ćete upravljati njime u toku tih osamnaest godina. Vi ćete raditi kako budete želeli. Ja vam dajem sredstva i ostavljam način kako ćete se ponašati. Nećete požaliti...”

Nikol Vitral pusti da joj se vetar malo duže poigrava bluzom, da miluje vrh njenih golih grudi, sve dok je ne podiđoše žmarci.

Prepusti se šumu šljunka, koji se neumorno valjao pod plimom i osekom talasa.

Za i protiv.

Ona se najzad odvaži: „Otvoriću taj račun, gospođo De Karvil. Zbog Emili. Zato što bih mogla da zamerim sebi ako to ne uradim. Štaviše, ona bi mogla da mi zameri. Uložite taj imetak, ako to želite...” „Hvala.” „... ali to se nas neće ticati!” Nikol Vitral skoro da je zaurlala. „Emili će se obrazovati baš kao njen brat Mark i mi ćemo uspeti u tome. Žrtvovaćemo se koliko bude potrebno, ali ćemo uspeti u tome. Sa osamnaest godina, kad postane punoletna, Emili će moći da s tim novcem uradi šta bude htela. On će biti njen, ako ga ikada bude htela, a ne naš. Je li u redu?”

Lagan osmeh pojavi se u uglu usana Matilde de Karvil. „Vi ste okrutni, Nikol. Ali ja vam ipak zahvaljujem.”

Oklevala je jedva sekundu, pa nastavi: „Mogu li da vas zamolim za još jednu uslugu?” „Nemam pojma. Samo brzo, zatvaram.”

Matilda de Karvil izvuče iz džepa kaputa kutiju za nakit kraljevski plave boje. Otvori je, pruži ruku i stavi je na šank kamiona.

Nikol Vitral nije mogla da odvoji pogled od svetlog safira na prstenu. „To je stara tradicija”, reče Matilda tihim glasom. „Mlade devojke iz porodice dobijaju za osamnaesti rođendan prsten optočen dragim kamenom boje njihovih očiju. To je tako već generacijama. Ja

~ 100 ~ knjigoteka

marrica73@anna nosim majčin poklon više od trideset godina. Nažalost,’ neću imati priliku da sama isto učinim s Liz-Roz.” Nikol Vitral konačno podiže glavu. „Verovatno sam vrlo glupa, ali ne razumem...” „Ostavljam vam prsten. Brinite o njemu. Možda ćete za tri, za deset godina, na osnovu toga kako pristaje Emili, nešto naslutiti.

Saznaćete da li je ona zaista vaša unuka ili nije. Takva sigurnost može se nametnuti. Ukoliko to bude slučaj, ako u dubini duše postanete uvereni da devojčica koju podižete nije vaše krvi, mislim da ćete tu tajnu sačuvati samo za sebe...”

Ona duboko uzdahnu od uzbuđenja i nastavi: „I to će svakako biti bolje tako, bar za malu. Pa ukoliko bude tako, ako tokom godina budete imali dokaze, uverenje da ona nije vaša unuka, onda joj na dan njenog osamnaestog rođendana poklonite ovaj prsten. Niko drugi osim nas dve, čak ni ona, neće znati šta to znači. Ali će tako za vas, za mene, pravda biti zadovoljena...”

Nikol Vitral htela je da odbije, da odbaci prsten, da vikne da ona tu ideju smatra smešnom i štetnom, ali joj Matilda de Karvil ne dade vremena za to. Okrenula se, a da čak nije ni sačekala odgovor. Njen dugački tamni kaput već se stopio s noći koja je padala.

Kutijica za nakit, kraljevski plave boje, ostade tu u osinjem gnezdu.

~ 101 ~ knjigoteka

marrica73@anna

16 2. oktobar 1998. godine, 11.08 Malvina gurnu prozor za sobom, rukom umotanom u kuhinjsku krpu. Strpa u džep kaputa komad platna kojim je sve obrisala. Ko bi uopšte mogao da primeti da nedostaje jedna krpa s gomile u fioci Sovuljagine kuhinje?

Ponosna na sebe, polako se iskrade u mali vrt kako je niko ne bi primetio s ulice. Propusti dvoja kola da prođu, stojeći prikrivena na uglu kuće. Kad je put najzad bio slobodan, preskoči kameni zidić, visok jedva metar. Nađe se na ulici. Niko je nije video. Niko nikad neće moći da sazna da se uvukla u Sovuljaginu kuću. Uprkos tome šta su svi mislili o njoj, ona nije bila tako glupa! Okrenu se za sobom.

Mučio ju je samo još jedan detalj. Kad se bolje pogleda s trotoara, moglo se uočiti razbijeno prozorsko staklo, dole desno, što joj je omogućilo da otvori prozor samim provlačenjem ruke. Slegnu ramenima. To nije bilo mnogo važno.

Hitrim koracima krenu napred ka Ulici Bit o Kaj. Nije smela da ostane tu. Izložena. Taj Vitral mogao je da stigne svakog trenutka.

Padalo joj je na pamet da sačeka i sredi tog skota. Krenu još malo napred, onda uze iz džepa ključ od kola i uključi automatsko otvaranje. Malvina onda uvuče svojih četrdeset kilograma u mali auto. Bio je pogodan da pronađe mesto za parkiranje po čitavom Parizu, uključujući i nekoliko desetina metara oko Sovuljagine kuće.

Nije to bilo mnogo diskretno, ali nije postojao nikakav način da Vitral prepozna taj automobil.

Malvina se uvuče kako je mogla između prednjeg sedišta i pedala mini rovera. Ako se sagne, uprkos teskobnoj kabini, prolaznik na trotoaru ipak bi mogao da pomisli, da su kola prazna. Nasuprot tome, Malvina je kako ispred sebe, tako i pomoću retrovizora, mogla da kontroliše čitavu ulicu, a da ne menja položaj. Idealna zaseda! Ako Vitral dođe sa stanice Korvizar, krenuće ivicom ulice, tako neće proći pored minija i nje, a ona će ga već izdaleka uočiti. Savršeno.

Zgrči se i uze u ruku mauzer L110. Stavi ga nadohvat ruke, tačno ispod suvozačevog sedišta.

~ 102 ~ knjigoteka

marrica73@anna Samo je još jedno mučilo Malvinu: na Ulici Bit o Kaj bilo je u to vreme previše prolaznika, pogotovo kod one pekare na pedeset metara od nje, pune mušterija koje nisu prestajale da ulaze i izlaze.

Isuviše mnogo svedoka, ali oni nisu bili sasvim blizu, bili su udaljeni bar pedeset metara, pa je imala vremena da dela. Pomisli na bakina naređenja: Samoga posmatraj, sledi ga. Nemoj da radiš ništa drugo.

Telefoniraj mi čim ga uočiš. Malvina nije mogla da se uzdrži, a da ne sklizne rukom po sedištu, da ne dodirne mauzer, kao da proverava da li je još tu. Dodir hladnog metala pružao joj je osećaj sigurnosti.

Pa još kad bolje razmisli, da li je sa svoje dvadeset četiri godine i dalje bila obavezna da sluša baku?

Mark je gotovo nasumice koračao beskrajno dugačkim holovima stanice Monparnas, pokušavajući da, uprkos svemu, ne izgubi iz vida pravac linije šest.

Lili je nosila prsten, svetli safir boje njenih očiju.

Nikol joj ga je poklonila pre tri dana, za njen osamnaesti rođendan. Njena baka poštovala je dogovor. Nije nikome govorila o tome. Nikad. Čak ni Lili.

Ali joj je poklonila prsten!

Mark je sad znao šta je to značilo, kakvo je to strašno priznanje predstavljalo za njenu baku.

Trebalo je da je pozove, trebalo je da popriča s njom. Hteo je da to uradi kasnije. Sada je Lili hitnija. Slobodnom rukom, ne prestajući da hoda, poče da lupka po tasterima svog mobilnog telefona i sastavi kratak SMS:

Lili, pozovi me, dođavola. Mark.

Obeća sebi da će ponoviti ovu radnju za jedan sat, da će opet dosađivati Lili, ukoliko ne odgovori.

Gde li je, zaista, mogla da bude? On pomisli na minijaturni avion u torbi. Da li je bila ozbiljna s tom idejom o odlasku na drugi kraj sveta? Da... Lili je od svog osamnaestog rođendana posedovala finansijska sredstva s kojima je mogla da ode da živi u bilo kom kutku planete. I da tamo ostane godinama.

Dok je pravio slalom između putnika, Mark je ponavljao u sebi poslednje redove priče Lakovernog Sovuljage. Lilin račun u banci.

Otrovni poklon Matilde de Karvil. Juče je saznao šta je učinila... Mark je na kraju shvatio da je tokom svih tih godina samo novac produbio tu razliku između Lili i njega i došao do objašnjenja zašto je došlo do

~ 103 ~ knjigoteka

marrica73@anna tih nenormalnih osećanja, tog neprirodnog privlačenja koje ne može da postoji između dečaka i devojke vezanih krvlju istih roditelja.

Novac je objašnjavao sve. Sad je imao dokaz da njegova baka, čak i ako to nije nikad pokazala, misli isto što i on!

Lili je nosila prsten Karvilovih.

Njegova baka priznala je sve samim tim što joj ga je poklonila.

Lili nije njegova sestra! Bili su slobodni.

Mark je osećao kao da ga nosi neka vrsta euforije. Spretno se uvuče u kompoziciju u pravcu Nasiona. Odgurnu nekoliko putnika i uvuče se u središnji prolaz vagona kako bi dobio malo više mesta, skučenog životnog prostora, dovoljnog da može da otvori svesku.

Pet stanica pre Korvizara. Na dva koraka od Bit o Kaja, Sovuljagine kuće.

Dovoljno vremena da pročita još nekoliko stranica...

Dnevnik Lakovernog Sovuljage Tu ja stupam na scenu. Konačno!

LAKOVERNI SOVULJAGA, privatni detektiv.

Načekao sam se, zar ne? Stižem malo posle bitke, slažem se s vama. To je ipak samo moj problem.

Matilda de Karvil upade u moju kancelariju u Belvilu, Ulica Amandije, sutradan posle njenog susreta s Nikol Vitral. Odavala mi je utisak da se prerušila u crninu, da je sav svoj bol prenela u odeću.

Nikol Vitral enormno ju je koštala, odluku je donela sama, ništa ne govoreći o tome svom mužu. Matilda de Karvil ponizila se na obali mora u Djepu, ali je shvatila da jedino takva žrtva može da pokori Nikol Vitral. Trebalo je da se Nikol Vitral u tom trenutku oseti jačom, jer da nije tako, nikad ne bi prihvatila da otvori bankarski račun na Lilino ime.

Nikad više, nikad više takvo poniženje, verovatno je kasnije rekla sebi Matilda de Karvil. Skupo je platila mir svoje savesti, mnogo skuplje nego što je to bio ček od sto hiljada franaka godišnje za Lili.

Matilda de Karvil zaledi se posle tog susreta u Djepu. Kad je ušla u moju kancelariju, bila je samo santa leda, crna i uglađena.

Ona poče priču:

~ 104 ~ knjigoteka

marrica73@anna „Čula sam mnogo o vama, gospodine Sovuljaga...” Je li?

Ona se predstavi i ja je kao u magli dovedoh u vezu sa slučajem o kojem se na televiziji i radiju govorilo već nekoliko nedelja i za šta me je u to vreme bilo baš briga. „Gospodine Sovuljaga, vaši kvaliteti su, kako izgleda, diskrecija, upornost, strpljenje, tačnost... Sve ono što je meni potrebno. Ovaj slučaj koji vam predlažem je jednostavan: dočepati se kompletnog dosijea o nesreći na brdu Teribl, od početka, svih detalja redom.

Jedan po jedan. I da pronađete i ostale, ako je moguće.”

U to vreme, i pored toga što sam bio samo jedan privatni detektiv među desetinama drugih, počeo sam da stičem relativan ugled. Rešavao sam redom manje slučajeve koji su mi bili povereni, kao što su upadi u kazina na obali i još neki drugi. Još nisam doživeo neuspeh, bio sam nešto kao bokser koji dobija samo manje mečeve, ali ih dobija sve, i na kraju sebe smatra nepobedivim. Nisam znao zašto me je odabrala, ali zašto ne ja, na kraju krajeva? Nije važno, svakako neću propustiti priliku.

Matilda de Karvil primače se još više. Ostadoh da sedim - nisam mnogo visok, a kad se uporedi visina nosa, ona je bila bar pet centimetara viša od mene. Ipak se uspravih na stolici i pokušah da se napravim važan. „To je složen slučaj, gospođo. Slučaj koji se ne može tretirati olako... Slučaj koji će oduzeti mnogo vremena...” „Nisam došla ovde da se pogađam, gospodine Sovuljaga...”

Pljus!

Stajala je tačno naspram mene i prekrivala me svojom tamnom senkom. Bilo je suviše kasno da se pridignem... „Gospodine Sovuljaga, moj predlog je da uzmete ili ostavite...

Ubeđena sam da neću imati teškoća da pronađem nekog drugog istražitelja, ali mislim da ćete vi prihvatiti. Počev od danas, dobijaćete sto hiljada franaka godišnje, tokom osamnaest godina, sve dok Liz-Roz, moja unuka, ako je još živa, ne postane punoletna.

Krajem septembra 1998. godine - 30. a ne 27, pošto je pravda tako odlučila...”

Sto hiljada franaka godišnje! Pomnoženo sa osamnaest! Nisam uspeo da prebrojim nule. One u mojoj glavi stvoriše ogrlicu od bisera.

Tokom osamnaest godina. Istinski funkcionerski prihod za detektiva koji je od privatnog imao samo naslov...

~ 105 ~ knjigoteka

marrica73@anna Osim ako... Iako sam nosio to glupo ime Lakoverni, bili su mi potrebni detalji... Da, tvrdim vam, koliko god čudno zvučalo, Lakoverni je bilo moje pravo ime. „Šta za jednu takvu sumu, gospođo, zahtevate od mene? Ako posle osamnaest godina ne budem ništa pronašao, da vam sve to nadoknadim?”

Suvišno pitanje? Verovatno sam u tom trenutku prezirao samog sebe. Da, u svakom slučaju, svakako zaslužujem to ime Lakoverni...

Crna senka nagnu se još više napred i još više me dotuče. „Gospodine Sovuljaga... Ovaj slučaj zasnivaće se na mom poverenju u vas, isključivo na tome. Vi nemate nikakvu obavezu u pogledu rezultata. Ali zato, s druge strane, zahtevam da pristupite poslu svim sredstvima da biste ga rešili. Želim da ništa, nijedan trag, nijedna pretpostavka, ne budu prepušteni slučaju. Imaćete sve vreme, sav novac za to. Ako negde postoji dokaz o identitetu preživele na brdu Teribl, hoću da bude otkriven. Da budem vrlo jasna, gospodine Sovuljaga, hoću da otkrijem istinu, ma kakva ona bila, računajući i to da ona nije povoljna za mene.”

Poče da me obuzima neka vrsta snažne vrtoglavice. „I vi mislite da će za jednu takvu istragu biti potrebno... osamnaest godina?” „Vi ćete biti plaćeni za svih osamnaest godina. Vama će, dakle, biti na raspolaganju sve te godine da otkrijete istinu. Ne zahtevam od vas da se posvetite isključivo tom slučaju svih tih godina.

Jednostavno, obezbediću vam sva moguća sredstva da stignete do cilja istrage: vreme i novac.” ,,A... a šta ako tu istinu otkrijem za pet meseci?”

Naivčina, da, Naivčina, a ne Lakoverni, to je ime koje je majka trebalo dami izabere. „Vi ne razumete, gospodine Sovuljaga? Zar nisam bila dovoljno jasna? Bićete plaćeni tokom osamnaest godina, šta god da se dogodi... Radi se o moralnom sporazumu između nas, gospodine Sovuljaga. Samo tražim od vas da se svim snagama bacite na posao da otkrijete identitet preživele devojčice, to mi je jedino bitno.”

Neprekidno je bila nagnuta ka meni, drveni krst koji je visio na njenom vratu njihao mi se ispred nosa. Ona nastavi: „Gospodine Sovuljaga, razume se da zadržavam pravo da jednostrano i u svakom trenutku prekinem taj sporazum ako steknem utisak da vi ne igrate ovu igru kako treba... Ukoliko steknem

~ 106 ~ knjigoteka

marrica73@anna utisak da koristite situaciju. Ali to se neće dogoditi, zar ne? Rečeno mi je da ste častan čovek...”

Bez ugovora! Možete li da zamislite? Naleteo sam na staricu koja ne zna kako da potroši svoje bogatstvo! Čudo. Luda žena... Dokle li je samo spremna da ide? „Biće potrebno da se ide u Tursku”, rekoh. „Dugo...” „Pored godišnjih honorara, svi vaši troškovi biće plaćeni...” Da li gurati zapušač još dublje? „Ja... ja ne govorim turski. Neću tamo moći ništa da uradim sam...” „Ako je to neophodno u istrazi, sasvim je razumljivo da možete da angažujete saradnike. Njihovi troškovi biće takođe nadoknađeni...” Za ime boga...

Nisam postavio pitanje bez veze, već sam imao na umu da bar za početak radim s jednim momkom s kojim sam mesecima vodio buran život u centralnoj Aziji, Nazimom Ozanom, jedinim tipom u Francuskoj za koga sam znao da govori turski jezik i u kojeg skoro da sam imao poverenje.

Matilda de Karvil ispisa mi prvi ček, džinovski iznos za to vreme, sto hiljada franaka, i napusti moju kancelariju isto tako mračna kakva je i ušla. Nisam obratio pažnju na ledenu atmosferu koju je ovaj hladni gmizavac ostavio iza sebe u prostoriji. Imao sam utisak da sam osvojio glavni dobitak na lutriji, a da čak nisam ni igrao: prvi put su moje ime i prezime bili u skladu.

Lakoverni, zato što sam verovao u tu istragu, u sreću koja se okreće na vrtešci ka bogatstvu... Sovuljaga, pošto sam tri noći slavio svoju sreću... A da čak nisam ni načeo sto hiljada franaka.

Računi za troškove...

Kako sam mogao da naslutim da ću u tom trenutku naleteti na bunar bez dna? Da će me svetio koje me je tad privuklo odvući u ništavilo?

U crnu rupu.

Vrtešku iznad bezdana.

~ 107 ~ knjigoteka

marrica73@anna

17 2. oktobar 1998. godine, 11.13 Ulica Žan-Mari Žego bila je strma padina, pedesetak metara neravnine sve do vrha Bit o Kaja, lepe uličice s poštanske razglednice koja je odavala utisak da se penje ka trgu nekog sela, sa crkvom, zgradom opštine, barom i terenom za boćanje u senci platana. I to usred Pariza! Mark je kao kroz maglu znao da je Bit o Kaj ostao kao jedan od poslednjih pariških kvartova, došao je tu jedne večeri da nešto popije u Vremenu trešanja. Neki student bubalica, kakve nije voleo, sin diplomate ili nešto takvo, objasnio mu je da su aktivisti branili taj brežuljak, zbog otvaranja podzemnog kamenoloma, što je činilo nemogućom gradnju svake više zgrade. Mark je samo upamtio da kuća u tom buržoaskom kvartu košta čitavo bogatstvo.

Pope se stepeništem od dvadesetak stepenika i izađe na vrh brežuljka. Stojeći na vrhu stepeništa, dohvati telefon i posla Lili još jedan SMS. Isti, pošto ga je memorisao:

Lili. Pozovi me, dođavola. Mark.

Proveri da umiri savest. Bezuspešno. Njegova sekretarica bila je očajnički prazna.

Ulica Bit o Kaj bila je tiha, s izuzetkom vrzmanja oko pekare, očigledno jedine aktivne trgovine u ulici. Za ostalo je bilo isuviše rano, restorani su izgledali još prazni. Mark produži napred, podiže pogled prema fasadama, pa stiže do broja 21. Otkri malu prizemnu kuću, smeštenu usred predivnog omanjeg vrta od dvadesetak kvadratnih metara... Neka vrsta omanje vikendice, koja bi izgledala smešno u bilo kom kutku francuskog sela... Ali tu, smeštena u srcu Pariza, postaje neverovatan luksuz! Zasebna kuća. Bez spratova. I okružena vrtom! Čak i sa sto hiljada franaka godišnje koje će uplaćivati Matilda de Karvil, takva kuća delovala je kao da je van Sovuljaginih mogućnosti...

Mark nastavi da pregleda kuću. Svetlozelene roletne bile su spuštene. Sasvim nasumice pritisnu zvonce između žutog, pomalo zarđalog poštanskog sandučeta i oljuštene ograde.

Nigde nikoga.

~ 108 ~ knjigoteka

marrica73@anna Sačeka otprilike minut, pa ponovo zazvoni. Bez uspeha. Zbunjen, prođe rukom kroz kosu. Sovuljaga nije bio kod kuće, to se moglo i predvideti. Pogleda dublje u kuću, vrt, pokušavajući da nešto smisli...

Krenu ka ulici.

Rešenje se nametnu, sasvim očigledno.

Ugao prozorskog okna na desnoj strani kuće bio je polomljen. Uz malo sreće, moći će da provuče ruku, dohvati kvaku, otvori prozor i uđe u Sovuljaginu kuću. Mark okrenu glavu: niko sa ulice nije obraćao pažnju na njega. Bez oklevanja preskoči preko zidića od belog kamena i nađe se pored prozora, skoro zaklonjen od indiskretnih pogleda. Stavi ruku na prečagu. Nije bilo potrebno da mnogo petlja oko toga, jer se, na njegovo veliko iznenađenje, prozor otvori. Bio je maltene odškrinut!

Mark se za trenutak začudi zbog tog čudnog spleta povoljnih okolnosti, zbog nedostatka opreza privatnog detektiva. Ali samo za trenutak. Već u sledećoj sekundi upade u Sovuljaginu kuću.

Skot je u Sovuljaginoj kući, pomisli Malvina. Savršeno jasno videla je u retrovizoru kako se Mark Vitral približava i preskače kameni zidić. Isto kao neki lopov. Nosio je ranac! Sovuljagina sveska svakako je u njemu. Sve se dobro odvijalo. Malvina pokuša da se malo pomeri, da odvoji glavu od vrata na kolima i blago ispruži noge.

Potiljak je držala savijen ispod volana i to ju je bolelo, ali nije mnogo marila za to. Želela je da tu ostane satima i da nosi teg na glavi do kraja života, ako će tako moći da pritisne Vitrala na izlazu, otvori tu prokletu svesku, otkine jednu po jednu od tih stranica koje vrve od laži, kao kad čupaju nokte nekome da ga nateraju da progovori. Prst po prst. Da drži Vitrala na nišanu svog oružja, da ga natera da i on progovori. Improvizovala bi. Izmislila bi u istom trenutku pravila prekrasne sadističke igre.

Mark odmah oseti u grlu miris pepela i dima, kao da je peć u kući gorela satima, a da prostorija nije provetravana. Zakašlja se.

Nađe se u maloj šupi, nekoj vrsti ostave gde su bile složene konzerve i razno oruđe za radove u vrtu ili po kući. Gurnu vrata, pope se uz tri betonska stepenika, pa onda otvori još jedna vrata. Ona su vodila direktno u ono što je verovatno bilo Sovuljagin salon.

Miris dima odmah postade još jači. Mark se opet zakašlja. Pogled mu privuče velika peć, tačno ispred njega. Bilo je očigledno da je u

~ 109 ~ knjigoteka

marrica73@anna njenom ognjištu izgorelo nekoliko kilograma papira. Ugleda prazne arhivske kutije na parketu. Sovuljaga je očigledno imao veliko spremanje, i to nedavno!

Pre nego što je Mark stigao da detaljnije proanalizira situaciju, neka neobična buka sledi mu krv u žilama. Baš iza njega, s desne strane, čulo se neko potmulo pucketanje, nastalo nizom kratkih potresa, kao mehanizam ugrađen u neku mehaničku igračku. Mark se oprezno osvrnu. Sa čuđenjem otkri ogromni vivarijum, gde su skoro svi vilini konjici ležali na vlažnom dnu, nepomični. On mu priđe. Samo najveći, crveno-zlatnog poprsja, još je s mukom lepršao.

Kao da je uočio prisustvo nekog novodošlog u prostoriji, moguću pomoć, slabašno zamahnu krilima i poče da udara njima po staklenim zidovima. Mark ostade nepomičan nekoliko trenutaka, očaran očajničkim pokretima vilinog konjica. Vilin konjic!

Zarobljenik. Skoro već mrtav, kao desetina ostalih insekata oko njega. Mark onda ne razmišljajući priđe i obema rukama uhvati stakleni poklopac koji je prekrivao vivarijum. Bio je dosta težak, ali samo postavljen odozgo. Mark ga bez muke podiže i stavi uz najbliži zid. Smešni vilin konjic u kontaktu sa svežim vazduhom nekoliko puta zamahnu krilima i umaknu. Mark je pogledom pratio njegov let, najpre pomalo nesiguran, a ubrzo zatim veličanstven. Vilin konjic dugo je kružio uvis po prostoriji, pa se onda smestio na luster u salonu.

Markovo srce neobično zaigra.

Oseti jaku, gotovo dečačku radost zato što je spasao crvenog insekta. Njegovog vilinog konjica.

Nikad ne bi mogao da zamisli da ih Lakoverni Sovuljaga sakuplja. Pa zašto, zašto ih je onda ostavio da tako crkavaju?

Mark do detalja pretrese Sovuljaginu kancelariju. Sve je bilo besprekorno složeno: olovke, beležnice, neobično mala flaša vina, prazna čaša. Bilo je u tom dekoru nečeg čudnog: sve je navodilo na pomisao da je Sovuljaga želeo da svede račune, uredno, sve u vezi s tim slučajem za koji je bio angažovan. Zapaljena arhiva. Žrtvovani insekti. Njegov testament, takođe, ta zelena sveska koju je nosio u ruksaku, čije je pisanje Sovuljaga završio u noći Lilinog osamnaestog rođendana i na kraju joj poklonio.

Kraj života za Sovuljagu. Brižljivo organizovan. Šta se onda dogodilo? Zašto Sovuljaga nije bio tu?

~ 110 ~ knjigoteka

marrica73@anna Mark oseti da u toj kući vlada čudan utisak užurbanosti, početak neke katastrofe; ta jedino nesložena flaša, na primer; polomljeno staklo, taj odškrinuti prozor. Taj miris, takođe. Ne miris iz peći, već neki drugi, koji je nekako podmuklo prikriven onim prvim.

Nešto tu nije bilo u redu...

Markovo lice odjednom se ozari. Smesti se na stolicu u Sovuljaginoj kancelariji, otvori ruksak, izvuče zelenu svesku, poče da je prelistava i zaustavi se na poslednjoj stranici, zacrnjenoj Sovuljaginim rukopisom.

Na kraju krajeva, bilo je tako prosto saznati poslednje Sovuljagine misli: bilo je dovoljno da se pročitaju poslednje reči njegove ispovesti... Kao uzbudljivi krimi-roman, gde ne možete da odolite, a da ne preskočite neke stranice, da biste pročitali kraj, uz blagi osećaj da varate. Koji brzo bude zaboravljen.

Mark se usredsredi. Poslednja stranica Sovuljagine sveske sadržala je samo dvadesetak redaka. Detektivov rukopis je, kao i uvek, bio čist, pravilan.

Eto. Sve je rečeno.

Danas je 29. septembar 1998. godine, dvadeset minuta do ponoći. Sve je na svom mestu. Sve je završeno. Lili će za nekoliko minuta napuniti osamnaest godina. Ostaviću hemijsku olovku na svoje mesto, ispred sebe. Sešću za ovaj radni sto, otvoriti Istok republike od 23. decembra 1980. godine, novine od tog prokletog dana, i mirno ispaliti sebi metak u glavu. Moja krv pomešaće se s požutelom hartijom ovih novina. Nisam uspeo...

Ostavljam samo ovaj testament iza sebe. Za Lili. Za onog ko ga bude hteo.

Nabrojao sam u ovoj svesci sve indicije, sve tragove, sve pretpostavke. Osamnaest godina istraživanja. Sve je zabeleženo na ovih stotinak stranica. Ako ste ih pažljivo pročitali, sad znate isto koliko i ja. Možda ćete biti pronicljiviji? Možda ćete slediti pravac koji sam ja zanemario? Možda ćete vi pronaći rešenje, ukoliko ono uopšte postoji? Možda...

Zašto da ne?

Za mene je sve završeno.

Bilo bi preterano ukoliko bih rekao da ne osećam žaljenje i grižu savesti, ali učinio sam najbolje što sam mogao.

~ 111 ~

knjigoteka

marrica73@anna Mark polako ponovo pročita poslednji redak: Učinio sam najbolje što sam mogao. Ostade neko vreme nepomičan, pokušavajući da kontroliše snažno osećanje neprijatnosti koje je raslo u njemu, zatim se vrati na niz od nekoliko desetina reči ispisanih crnim mastilom.

Ispaliću sebi metak u glavu. Moja krv pomešaće se s požutelom hartijom ovih novina. Nisam uspeo.

Mark podiže glavu.

Sovuljaga je govorio o svom samoubistvu. Isplaniranom.

Zašto onda nema nikakvog traga krvi na njegovom pisaćem stolu? Nema novina. Nema oružja. Sovuljaga je, dakle, odustao od samoubistva, pre dva dana, između dvadeset tri sata i četrdeset minuta i ponoći... Zašto? Zašto je sve tako detaljno pripremio, da bi odustao u poslednjem trenutku?

Da li je Sovuljagi jednostavno ponestalo hrabrosti? Ili je pak otišao da ispali sebi metak u glavu kasnije, na nekom drugom mestu? Ili je lagao o ovom dnevniku? O svojoj žrtvi? O svemu ostalom? Ili pak... Kakav luđački scenario! Da li je nešto otkrio pre ponoći? Tračak neke ideje, još neki trag...

Mark je dugo čitao poslednje redove dnevnika.

Mark zatvori svesku i ponovo se zakašlja. Neprekidno je osećao taj nepodnošljivi smrad koji je bivao sve uporniji i uporniji. Opet začu neku mehaničku buku, jaču nego što je bila ona prethodna, od čega mu se zavrte u glavi. Desetak malih vilinih konjica, koji su bili oslobođeni staklenog poklopca i spasli se zahvaljujući svežem vazduhu, sad je letelo po salonu; bio je to kratak let, još nesiguran, s jedne police do druge, sa stolice na sto, po karnišama. Životinjice su bile veoma umrtvljene, ali svakako otpornije nego što se to moglo pomisliti. Mark se nasmeši, njegove misli odleteše ka Lili, njegovog vilinog konjica, jedinog kojeg je želeo da spase. Čak i po cenu da ga zatvori, stavljanjem staklenog poklopca iznad njega. Mark je osećao da mu se misli komešaju. Ti insekti obletali su oko njega, okrećući se pred njegovim očima kao one crno-bele tačkice pre nesvestice.

Ustade. Trebalo je da se pokrene.

Za ime boga, odakle je dolazio taj smrad?

Krenu napred i napravi nekoliko koraka. Što se više približavao kuhinji, to je smrad postajao sve jači. Kuhinja je bila čista, sređena, sve na svom mestu, ispražnjene korpe za smeće... Ali je smrad, van

~ 112 ~ knjigoteka

marrica73@anna svake sumnje, dolazio iz visokog i uskog plakara, pored sudopere.

Mark polako otvori vrata.

Skoro istog trena pred njegove noge pade leš, uz potmulu buku.

Već ukočen. Kao voštana figura. Mark ustuknu, sav prebledeo.

Užasnut.

Telo je ležalo ispred njega, nepomično. Tamna, crvena mrlja ocrtavala se na njegovoj košulji. Lakoverni Sovuljaga.

Mrtav. Kao što je najavio u svom dnevniku.

Samo što se retko događa da neki tip ispali metak u srce, pa onda ima dovoljno vremena da sakrije oružje, očisti prolivenu krv i zatvori se u plakar. Mark uzmače još korak unazad.

Lakoverni Sovuljaga nije izvršio samoubistvo. Bio je ubijen.

~ 113 ~ knjigoteka

marrica73@anna

18 2. oktobar 1998. godine, 11.27 Malvina de Karvil vrhovima prstiju zgrabi telefon, ne podižući glavu, tako da nikakav znak ljudskog prisustva u kolima ne bi mogao da bude otkriven izvan mini rovera.

Pa ni zvonjava telefona. „On je tu”, prošaputa Malvina. „Vitral je ušao kod Sovuljage.” „To se moglo predvideti. Nisi ostavila tragove?” „Ne, ne, mamice. Ne brini. Čak sam počistila trepavice, kosu i delove kože Sovuljaginog lica, izgorelog u peći.”

Ona potkrepi priču glasnim smehom. Njena baka uvek ju je smatrala idiotom. „Mamice?” „Šta je?” „Postoji rizik da će pronaći Sovuljagin leš. Sakrila sam ga, ali on... on. On se već izuzetno jako oseća...”

Ona oseti da njena baka razmišlja na drugoj strani žice. „Mamice?” „Da”, odgovori najzad Matilda de Karvil... „Pa dobro, ako ga pronađe... utoliko gore. Ili utoliko bolje, na kraju krajeva. Ušao je kao provalnik, videli su ga svedoci na ulici. Ostaviće otiske svuda... To je najbolje što ti se moglo dogoditi, zar ne?”

Malvinu obuze osećaj zadovoljstva. Njena baka bila je u pravu, kao i uvek. Mark Vitral će platiti. Lepo izvedeno! „Mamice? On nosi ruksak preko ramena. Mislim da je Sovuljagina sveska u njemu. Misliš li da...”

Glas Matilde de Karvil bio je oštar: „Ne, Malvina, nemoj ništa da radiš, prati ga, to je sve. Nemoj da mu prilaziš na ulici, usred dana. Jesi li me čula?” „Da, mamice, razumela sam. Pozvaću te.”

Malvina dodirnu mauzer ispod suvozačevog sedišta. Da, njena baka bila je u pravu, skoro uvek. Ali ne ovog puta...

~ 114 ~ knjigoteka

marrica73@anna Nekoliko vilinih konjica obletalo je oko Sovuljaginog tela.

Mark oseti gađenje u stomaku. Obuze ga panika. Ipak, trebalo je da se kontroliše. Nije smeo da dozvoli sebi agorafobičnu krizu, ne sada i ne ovde...

Da pozove policiju?

Mark je brzo razmišljao. Upao je kod Sovuljage kroz polomljeni prozor, ostavio je tragove. Nije to bila dobra ideja. Pogotovo što bi ga policajci ispitivali, zadržali u komesarijatu tog kvarta satima, u najboljem slučaju. Nije smeo da to sebi dopusti! Ne u ovom trenutku.

Bio je potreban Lili. Odmah. Policajci su bili sve samo ne dobra ideja. Šta da radi?

Pogled mu pade na leš. Nije znao ništa o autopsiji, ali je bilo očigledno da se ubistvo dogodilo nedavno. Ukočenost, smrad, sve to navodilo ga je na pomisao da je leš trulio tu od pre samo nekoliko sati. Mark ponovo pomisli na poslednje reči iz Sovuljagine sveske. Na njegovo najavljeno samoubistvo. U kakvoj je to vezi s ovim zločinom?

Da se sve završi otkrivanjem onoga koji je zaslužan zato što je ovaj zauvek ućutkan?

Mark je hodao po prostoriji odsečnim koracima, i ljutitim pokretom ruke udalji jednog vilinog konjica koji mu je bučno mahao krilima ispred nosa.

Ništa se nije uklapalo. Sovuljaga je ubijen pre nekoliko sati, ne pre tri dana, ne u večeri Lilinog rođendana. Mark ponovo pogledom obuhvati salon, pisaći sto, peć, vivarijum.

Doživeo je nadrealnu scenu! Vilini konjici nastavljali su da se bude jedan po jedan i da stiču sigurnost. Počeli su da lete po prostoriji, pripijaju se uz prozore, privučeni dnevnim svetlom koje je prodiralo kroz roletne u mlazevima svetlosti.

Mark ode malo dalje po kući, obiđe prostorije, tek da umiri savest. Ne primeti ništa sumnjivo, ali njegova detaljna istraga omogućila mu je da se bar smiri, da dođe do skoro normalnog daha.

Izađe u predsoblje. Krv odmah jače poteče njegovim venama, kao reka u trenucima posle snažne oluje. Njegovi prsti, vrat, slepoočnice, pocrveneše. Zid u predsoblju bio je prekriven fotografijama. Nazim Ozan, Lili, brdo Teribl...

Sledi se kada ugleda jednu izdvojenu sliku: njegova baka!

Sovuljaga je na ulazu u svoju kuću čuvao Nikolinu fotografiju. Ona je na njoj bila mnogo mlađa nego sada, mogla je imati jedva pedeset godina, pozirala je ispred plaže u Djepu. Markovo srce poče da kuca

~ 115 ~ knjigoteka

marrica73@anna kao da će se raspući, osećao je mešavinu besa i čuđenja. Mark je poznavao samo sadašnji lik svoje bake, žene od šezdeset pet godina, uvele zbog dugih godina žrtvovanja. Skoro da nije zadržao u sećanju tu nasmejanu, bujnu, čak zavodljivu ženu.

Skrenu pogled s nadom da će smiriti napetost. Dahtao je, osećao je potrebu da izađe, i to brzo. Zebnja, agorafobija... Njemu svojstvena kriza. Konfuzno pomisli kako bi pre nego što ode iz Sovuljagine kuće morao na napravi krug i obriše sve predmete koje je dodirnuo: poklopac vivarijuma, stolicu iz kancelarije, kvake, prozor... Nije imao ni želje ni vremena za to.

Trebalo je da pobegne, da ostavi za sobom smrdljivi vazduh u toj kući, da se nađe na ulici. Čega je trebalo da se plaši? Nije on ubio Sovuljagu. Detektiv je bio mrtav već nekoliko sati. On je u tom trenutku bio daleko od Bit o Kaja.

Mark preskoči preko prozora i već punim plućima udahnu svež vazduh.

Da, imao je mnogo toga prečeg od brisanja tragova, žurilo mu se.

Da pronađe Lili, pre svega.

Takođe, da telefonira baki u Djep. Da sazna. Da otkrije zašto je Sovuljaga ubijen.

Imao je ideju u vezi s ovim poslednjim. Ideju koja je bila direktno povezana sa sledećim odredištem.

Bio je napolju, hodao je vrtom.

Nije primetio iza sebe, kroz otvoren prozor, let vilinih konjica ka horizontu.

Malvina se još više zgrči u kabini mini rovera. Kroz spoljni retrovizor savršeno je dobro videla siluetu Marka Vitrala. Približavao se. Taj skot, s rancem na leđima, nije ništa slutio. Malvinina ruka skliznu ispod suvozačevog sedišta, napipa i zgrabi mauzer L 10.

Samo još nekoliko metara i biće joj u dometu. Onda će mu uperiti čeličnu cev u stomak, a on neće imati izbora, daće joj taj glupi ranac i testament tog đubreta od detektiva, koji je sakriven unutra.

Onda će videti. Možda će se zadovoljiti time što će mu razneti jedno jaje. Ili oba... Nije još odlučila.

Bio je skoro tu...

~ 116 ~ knjigoteka

marrica73@anna Na više od deset metara.

Malvina podiže glavu i jače stegnu revolver. Nekoliko staraca ćaskalo je u pekari na kraju ulice. Nije je bilo briga za njih. Izlapeli starci bili su suviše daleko, neće ništa shvatiti. Ona okrenu glavu desno od sebe, ka trotoaru. Nikad se ne zna. Onda još više isteže vrat.

Naredne sekunde se sledi.

Troje dece od tri-četiri godine veselo joj je plazilo jezik. Njihove velike balave glave gledale su je kroz staklo, kao da s njima igra žmurke, stisnuta između volana i suvozačevog sedišta. Uja. Videli

smo te...

Onda se pojavi jedna mala vaspitačica, slatka kao srculence, i zgrabi troje veseljaka. Malvina se ovog puta potpuno uspravi.

Dečji skotovi!

Zatim naiđe čitavo odeljenje iz obdaništa i prodefilova po trotoaru, dečurlija u grupi od njih najmanje tridesetak, koja se zaputila u menzu, zabavni park preko puta ili ko zna gde.

Kad naiđe čitava druga, srednja grupa obdaništa Sent An, Mark Vitral učtivo pozdravi decu, uputi vedar osmeh vaspitačici i brzo se udalji, zadubljen u svoje misli, i nijednim pogledom ne udostoji mini rover parkiran uz trotoar. „Halo, mamice? Ovde Malvina. Promašila sam ga, mamice...” „Kako to - promašila si ga?! Marka Vitrala? Hoćeš da kažeš da si pucala na njega?”. „Ne... Ne baš, nisam imala vremena.”

Malvina de Karvil oseti bakin uzdah olakšanja. ,,U redu, Malvina. Šta on trenutno radi?” „Udaljava se. Odlazi. Rekla bih ka metrou. Hoćeš li da ga pratim?” „Ne pomeraj se, Malvina...” „Ali...”

Njena baka je poludela. Da se ne pomera? „... ali, mamice? A Sovuljagina sveska?” „Ne pomeraj se, kad ti kažem!” „Ali...”

~ 117 ~ knjigoteka

marrica73@anna Malvina je znala da još može da potrči za njim, s mauzerom u ruci, da ga pritisne u holu metroa, istrgne mu ranac, gurne ga pod šine... „Vrati se, Malvina. Vrati se u Ružičnjak. Tako će biti bolje...” „Još mogu da ga uhvatim, mamice... Uveravam te...”

Glas njene bake ovog puta bio je blag i odlučan, kao kad joj je uveče, nagnuta nad njen krevet, čitala odlomke iz Biblije. „Malvina, slušaj me. Vitral je sigurno pročitao Sovuljaginu svesku. Njegova prva reakcija bila je vrlo logična, upao je kod Sovuljage. Verovatno je pronašao detektivov leš, pa će, naravno, i njegova naredna reakcija biti sasvim predvidiva...”

Malvina nije uspevala da je prati. Na šta je njena baka ciljala? „Možeš da se vratiš kući, Malvina. Mark Vitral uputiće se pravo k nama, u Kuvre, u Ružičnjak.”

Malvina je proklinjala samu sebe, svoju glupost.

Na retrovizoru se povećavala jedna mala crna tačka, pojavljivala se, nestajala i išla joj na nerve. Posle još nekoliko obletanja, lepi crvenkasto-narandžasti vilin konjic slete na plavu haubu mini

rovera.

~ 118 ~ knjigoteka

marrica73@anna

19 2. oktobar 1998. godine, 11.31 Mark zastade i iskoristi vreme da napravi pauzu. Nasloni se uz gvozdenu ogradu koja je razdvajala na dva dela strme stepenice ka Bulevaru Ogista Blankija. Hladni čelik zaledi mu ruku.

Mark je imao u glavi pravac kretanja. Metro linija šest.

Presedanje kod Nasiona. Zatim linija A4 RER-a, pravac Marn la Vale.

Izlazak iz Val d’Europ na pretposlednjoj stanici. Za najviše sat vremena biće u Kuvreu. Neće imati nikakvih teškoća da pronađe tačnu adresu Karvilovih, pošto će telefonirati Dženifer, koleginici koja je, srećom, dežurna tog dana, kao što je uradio i za Sovuljaginu adresu.

Nema potrebe da najavljuje dolazak Karvilovima, sigurno će biti nekoga da odgovori na njegova pitanja, pošto deda u invalidskim kolicima i kraljica majka u svom dvorcu ne moraju često da napuštaju imanje... Čak ni za kupovinu... Oni plaćaju druge za to. Čak i za to.

Mark se nasmeši u sebi. Prirediće im iznenađenje! Na kraju krajeva, on i Karvilovi sad imaju isti cilj: da dokažu da Lili nije njegova sestra, da krv Vitralovih ne teče njenim venama... Svakako je mogao da se pronađe zajednički interes.

Zajednički interes...

Mark uzdrhta pri pomisli na Sovuljagin leš.

Zgrabi mobilni telefon. Kao što je obećao sebi, trebalo je da telefonira u Djep.

Ali još jednom nalete na telefonsku sekretaricu!

Već je mnogo vremena proteklo otkako svoju baku zove njenim imenom: Nikol. Bio je to lični način da konačno reši oklevanje koje ga je mučilo u toku njegovih prvih deset godina: da joj kaže mama ili

mamice?

„Nikol? Ovde Mark. Imaš li vesti od Lili? Hoću da kažem novijih, od jutros u devet sati? Pozovi me, vrlo je važno.” Napravi pauzu, pa nastavi:

~ 119 ~ knjigoteka

marrica73@anna „Uzgred, Nikol, mada se uopšte ne sećam, bila si vrlo lepa kada si imala pedeset godina! Ljubim te.”

Mark levom rukom grčevito steže hladni metal ograde, kao da želi da za nju zalepi dlan i ostavi na njoj parčiće svog mesa kad se odvoji od nje. Prsti njegove druge ruke igrali su po telefonu.

Sedam zvonjenja. „Lili. Gde si, pobogu? Odgovori! Nemoj da odeš. Izlazim od Sovuljage. On nije izvršio samoubistvo. On je... On ima... On je pronašao nešto, mogu i ja da pronađem. Pronaći ću. Pozovi me.

Mark.”

Zaputi se ka metrou. Peroni su u to vreme bili skoro prazni.

Mark je jedva imao vremena da uputi pogled ka drugoj strani šina, u pravcu tajanstvenog pejzaža nekog džinovskog plakata koji poziva turiste u Emirate. Kompozicija se pojavi već za nekoliko sekundi i utonu u zlatni pesak, baš ispred orijentalne palate, pod zvezdama iz

Hiljadu ijedne noći.

Osam stanica između Korvizara i Nasiona.

Dnevnik Lakovernog Sovuljage Bio sam, dakle, angažovan za istragu dugu osamnaest godina!

Možete zamisliti? Osamnaest godina kako mi ta priča pritiska neurone, kao grudvica ružičaste moždane mase, žvakane i prežvakane, sve dok ne ostane bez ikakvog ukusa. Budite oprezni, vi što čitate ove stranice, da se ta grudvica ružičaste moždane mase ne prikači i za vaše misli, privučena vašom logikom. Bez kraja.

Prvi dani, prvi meseci istrage bili su izuzetno uzbudljivi. Iako sam imao osamnaest godina ispred sebe, osećao sam kao da me opseda osećanje užurbanosti. Gutao sam sve delove istražnog dosijea, stotine stranica za manje od petnaest dana. U toku prva dva meseca ispitao sam nekoliko desetina svedoka, vatrogasce koji su intervenisali na brdu Teribl, čitavo medicinsko osoblje bolničkog centra Belfor-Monbelijar, doktora Moranža, sve koji su bliski s Karvilovima, Vitralovima, policajce, komesara Vatelijea, advokate, Legerna i ostale, dvojicu sudija, Le Drijana i Vebera, i da ne nabrajam dalje...

~ 120 ~ knjigoteka

marrica73@anna Više skoro da nisam spavao, radio sam petnaest sati dnevno, ustajao iz kreveta misleći na taj slučaj, kao da sam želeo da rešim tu priču što je pre moguće, da se prikažem revnosnim prema poslodavki, da ona bude zadovoljna mnome, sigurna u svoj životni ugovor... Da stekne poverenje u svog klijenta, kako bi rekao neki bakalin.

Ja, zapravo, nisam kalkulisao. Ovaj slučaj me je fascinirao, bio sam ubeđen da ću otkriti nešto novo, neki pokazatelj koji je svima promakao. Prikupljao sam beleške, fotografije, provodio sate u zapisivanju... Pasji posao... U to vreme još nisam znao da na taj način brižljivo pripremam temelje svoje nervoze.

Posle nekoliko sedmica analize svih delova dosijea, došao sam do prvih zaključaka. Tad sam mislio da je to bila genijalna ideja.

Narukvica!

Ta vražja zlatna narukvica koju je Liz-Roz de Karvil poklonio njen deda i koju je verovatno nosila u avionu. Nakit koji je poljuljao uverenje sudije Vebera, zrno peska na tasu pravde, fatalno oružje Vitralovih i advokata Legerna. Bio sam gotovo siguran da to fatalno oružje ima dvostruku oštricu. Bez narukvice - sve je navodilo na verovanje da je čudom spašena beba Emili Vitral... Ali ako je to bila Liz-Roz, ništa nije moglo da spreči pomisao da je visokokvalitetna narukvica mogla da se otkači prilikom udara. Polazeći od toga, ukoliko je narukvica pronađena negde oko aviona... Onda se sve preokreće. To bi bio neoborivi dokaz da je Liz-Roz čudom spašena!

Ja sam neko ko je strpljiv, zanesen, tvrdoglav. Mogu da budem opsednut poslom, uveravam vas. Mada su policajci satima češljali okolinu sprženog erbasa na brdu Teribl, ja sam počeo sve iz početka.

Naoružan specijalnom opremom za otkrivanje metala, proveo sam sedamnaest dana krajem avgusta na brdu Teribl i češljao šumu, centimetar po centimetar... U noći pada aviona divljalo je nevreme.

Narukvica je mogla da padne u sneg, zarije se u blatnjavu zemlju...

Policajac zadužen za to pretraživanje posle nesreće, smrznutih prstiju, ukvašenih nogu, nije mogao biti previše revnostan.

Ja jesam.

Uzalud!

Mogu vam reći da sam otkrio čepove od pivskih boca, limenke, novčiće, razne otpatke koje sam iskopao... Zbog toga me je tip koji je čuvao Park prirode Gornja Jura dobro prihvatio! Gregori More. Lep momak, neobrijan, s očima vučjaka, lica boje bronze i izubijanog kao

~ 121 ~ knjigoteka

marrica73@anna da udara u Kilimandžaro svakog vikenda pre nego što se vrati kući...

Na kraju smo se sprijateljili...

Tri džaka sa svakojakim smećem skinuta su s brda, ali ni najmanjeg traga od narukvice!

Istinu govoreći, nisam bio stvarno razočaran. Sumnjao sam i, kao što sam vam rekao, ja sam tvrdoglav tip. Povinovao sam se naređenjima Matilde de Karvil i to mi je dobro išlo: ne zanemarivati nijedan trag, napredovati korak po korak. Dobijati na vremenu.

Moje pravo ubeđenje bilo je nešto sasvim drugo.

Ako je narukvica zaista pala negde pored bebe u noći drame, vrlo je verovatno da ju je neko pronašao - neki vatrogasac, policajac, bolničar - i vrlo jednostavno strpao je u džep... Ili je pak neki tip iz kraja došao da pretražuje kad se olupina aviona ohladila... Bio je to nakit od čistog zlata, u to vreme procenjen na tačno jedanaest hiljada pet stotina šezdeset franaka, o čemu svedoči račun. Imao je žig Turnera s Trga Vandom. Takav predmet mogao je da izazove pohlepu. To je čista klasika, ti skupljači otpadaka posle neke katastrofe, naročito što niko nije mogao da nasluti koliko se kasnije pokazalo važnim ono što je pronašao, taj prokleti nakit...

Moja ideja bila je vrlo prosta, čak prozaična: preplaviti čitavu oblast malim plakatima. Velika nagrada onome ko nam donese famoznu narukvicu. Trebalo je da nadoknada uveliko premašuje vrednost predmeta... Uz saglasnost Matilde de Karvil, predvideo sam da postepeno povećavam veličinu mamca. Počeli smo lagano sa dvadeset hiljada franaka... Takvo pecanje zahtevalo je strpljenje, vreme, spretnost, pre nego što riba zagrize. Bio sam pun poverenja u sebe... Ako je narukvica pronađena, ukoliko leži u nekoj fioci, ako ju je ljubomorno sakrio neki slučajni lopov, kao što Golum čuva prsten, jednog dana isplivaće na površinu, procuriće neki trag.

Bio sam u pravu. Bio sam u pravu, bar u vezi s tim.

Drugi veliki posao kojim sam se bavio u prvih šest meseci istrage bilo je ono što nazivam mojim turskim odmorom. Morao sam da provedem ukupno oko trideset meseci u Turskoj. Najveći deo u toku prvih pet godina.

Oslanjao sam se na Nazima Ozana, koji je odmah prihvatio da mi pomaže u istrazi. On je u to vreme radio kao čuvar po gradilištima, manje-više noću. I on se bližio pedesetoj. Nije ga više mnogo privlačilo jurenje plaćenika po vrućim tačkama planete, da bude

~ 122 ~ knjigoteka

marrica73@anna okružen fanatičnim kamikazama. Pogotovo što je sreo ljubav. Živeo je u Parizu s pomalo debeljuškastom ali ljupkom ženom koja je, kao i on, bila turskog porekla i zvala se Ajla. Shvatićete zašto su bili nerazdvojni... Ajla je bila tip poprilično odvažne žene, ljubomorna kao tigrica i morao sam satima da pregovaram svaki put kad je bilo potrebno da vodim Nazima sa sobom u Tursku. A kad stignemo tamo, morao je da joj se javlja telefonom svakog dana... Mislim da Ajla nikad nije razumela ništa od ove priče o istrazi i, što je još gore, nikada nam nije poverovala... Ali nije me mrzela, čak je sama insistirala na tome da im budem kum na venčanju u junu 1985. godine.

Uprkos Ajlinom protivljenju, najčešće sam vukao Nazima sa sobom u Tursku, gde mi je služio kao prevodilac. U Istanbulu sam uvek odsedao u hotelu Askodž na Zlatnom rogu, pored Mosta Galata.

Nazim je spavao kod Ajlinih rođaka u Ejupu, predgrađu Istanbula.

Nije imao izbora! Nalazili smo se u jednom baru, tačno naspram hotela. Taj kafić zvao se Dez Anj, u Ulici Ejhan išik. Nazim je koristio svaku priliku da ispija rakiju za rakijom i pokušavao da me navuče na nargile.

Odmor na turski način, kao što sam vam rekao.

Da se čovek prosto nasmeje! Moram priznati da sam uvek bio pomalo ciničan u odnosu na veštine i tradicije sveta, egzotiku, odvođenje na stranputicu, taj tip klišea. Bila je to, ako hoćete, neka vrsta rasizma, ali rasizma bez isključivosti, bez stvarne namere, neka vrsta globalnog skepticizma u odnosu na ljudski rod, očigledno nasleđenog od mog starog plaćeničkog zanata, čistača zaduženog za svetske kontejnere za đubre; prodavca roga za sveću, ako više volite.

Turski način života počeo je da mi izbija na oči, nos i uši već posle nedelju dana. Neprestana zvonjava minareta, stalni vašar na ulicama, zabrađene žene, kurve, čaj, miris začina, taksisti koji voze kao da su bolesni, neprestani zastoj saobraćaja sve do Bosfora... Sve! Nazimovi brkovi su, na kraju krajeva, bili jedino što sam mogao da podnesem.

Dobro, sumnjam da marite za moju antropologiju bazara. To nije cilj, u pravu ste. Bilo je to jednostavno relativizovanje dimenzije odmora na mediteranski način u čitavom slučaju. Ja sam se od svega toga sklonio u rad. Ne lažem vas. Bar prvih meseci, Nazim i ja istraživali smo kao ludi! Proveli smo sate u ispitivanju trgovaca na Velikom bazaru kako bismo pronašli onoga ko je možda prodao

~ 123 ~ knjigoteka

marrica73@anna famoznu odeću za čudom spašenu bebu. Pamučni bodi, džemper od grube vune... Možete li da zamislite? Istanbulski Veliki bazar, najveći trgovački tunel na svetu, pedeset osam ulica unutar njega, četiri hiljade radnji... Skoro svi prodavci natucali su engleski, francuski, pokušavali da zaobiđu Nazimovo prevođenje, obraćajući se direktno meni, kao da je na moje čelo vodenim žigom utisnuta trobojna zastava:

Za bebu, brate? Tražiš odeću za tvoju bebu? Imam sve što tražiš.

Devojčica ili dečak, tvoje zlato? Reci svoju cenu... Četiri hiljade radnji, verujte mi! Dvostruko ili trostruko više prodavača koji odmah uoče zapadnjačku žrtvu na pedeset metara. Ali ja sam se dobro držao. Sve do kraja. Proveo sam više od deset dana krećući se kroz taj trgovački lavirint s plafonom od pozlaćenog mozaika. Na kraju sam pregledao devetnaest radnji koje prodaju pamučne bodije, bele haljine i vunene džempere, sva ta tri artikla zajedno, potpuno ista... i nijedan prodavač nije se sećao da je prodao ta tri komada odeće zajedno nekoj porodici zapadnjačkog tipa.

Uzaludan trud.

Neuspeh na kraju lavirinta.

Preostaje još da više saznamo o Liz-Roz i njenim roditeljima, Aleksandru i Veroniki de Karvil. Službena istraga radi identifikacije Liz-Roz počivala je samo na dvema činjenicama: fotografiji s leđa dobijenoj od dede i babe Karvil i Malvininom svedočenju. Trebalo je, dakle, da ponovo krenemo od Turske, sa obale, od njihove rezidencije u Džejhanu. Zračio sam umerenim optimizmom. Mala Liz-Roz je za tri meseca života verovatno mnogo krstarila po svetu!

Ubrzo sam promenio mišljenje.

Aleksandar i Veronika de Karvil očigledno nisu bili mnogo društveni, uopšte ne ljubitelji kupališta s egzotičnom gomilom i bratskih kontakata s lokalnim stanovništvom. Više su voleli da ostaju zatvoreni u svojoj beloj vili s pogledom na Mediteran. Čak su imali i privatnu plažu!

Veronika je, zapravo, bila naročito usamljena. Aleksandar je radio u Istanbulu skoro preko čitave sedmice. Naravno, s vremena na vreme primali su goste, kolege, Francuze... Ali sve to pre rođenja Liz-Roz! Posle bebinog rođenja, Veronika je ograničila mondenske kućne balove. Raznim proverama mogao sam da prebrojim sedam osoba - dva para prijatelja i tri klijenta preduzeća - koje su pozivane

~ 124 ~ knjigoteka

marrica73@anna u vilu u Džejhanu posle rođenja Liz-Roz. Liz-Roz je svaki put spavala, pa se gosti sećaju samo male loptice od mesa koja je jedva izvirivala ispod pokrivača koji se podizao u pravilnim razmacima.

Samo jedan klijent, Holanđanin, video je Liz-Roz budnu... Nekoliko sekundi. Veronika se povukla da je podoji, nije htela da to radi pred holandskim industrijalcem koji je neprekidno ispijao rakiju u dvorištu i potpisivao ugovore s Aleksandrom. Prefinjeni komercijalni direktor turske filijale Sela, kog sam najzad pronašao, takođe mi je precizirao da uopšte nije u stanju da prepozna lice Liz-Roz, kao ni grudi njene majke...

U Bakirkoju, istanbulskom porodilištu gde se porodila Veronika de Karvil, rađalo se više od trideset beba nedeljno... Bila je to najmodernija privatna klinika i primili su me s primetnom učtivošću.

Pedijatar, jedini koji je pratio Liz-Roz, pregledao ju je otprilike tri puta i naglasio mi da viđa više od dvadeset novorođenčadi dnevno...

Iz neke sveske izvukao je podatke o rođenju Liz-Roz. Težina: tri kilograma i dvesta pedeset grama; visina: četrdeset devet centimetara.

Da li je dete plakalo? Da. Da li je imalo otvorene oči? Da. Osim toga? Ništa.

Posebni belezi? Nikakvi.

Opet neuspeh!

Veronika de Karvil verovatno se dozlaboga dosađivala u svojoj vili! Zbog toga je imala minimum posluge na raspolaganju. Uspeo sam da otkrijem samo jednog vrtlara, malo starijeg, malo previše kratkovidog za moj ukus, koji je video Liz-Roz ispod palmi u kasno popodne... dobro zaklonjenu ispod debele mreže protiv komaraca!

Nisam mogao da izvučem iz njega ništa osim nejasnog opisa, još manje pouzdanog od Malvininih bunovnih tvrdnji.

Neću vas ovde gnjaviti detaljima o bezveznim, nejasnim i beskorisnim svedočenjima koja sam sakupio tokom tih meseci. Ne zanemarujući nijedan trag, kako je rekla Matilda de Karvil. Poslušao sam je, očaran. Na kraju krajeva, bilo je dovoljno jedno svedočenje, samo jedno, da se postigne pun pogodak.

~ 125 ~ knjigoteka

marrica73@anna Na aerodromu Ataturk u Istanbulu, jedna stjuardesa sećala se da je pre polaska erbasa za Pariz tog 22. decembra golicala bebu po bradi.

Samo jedna beba, a ne dve?

Ne, samo jedna.

Bar je tako mislila, ali nije bila sigurna. Ni dana ni leta. Samo jedna beba, to da, toga se sećala...

Ta nepouzdana stjuardesa iz aviona samo je uvukla još jednu sumnju u moj ionako haotični um.

Samo jedna beba u avionu?

Ko bi, u krajnjem slučaju, sa sigurnošću mogao da zna ko je stvarno te večeri seo u taj erbas? Video sam tačnu listu putnika, ali zar nije moglo da se desi da se neko ne ukrca u poslednjem trenutku?

Neka beba, na primer. Zašto ne Liz-Roz? Zakašnjenje, sprečenost u poslednjem trenutku, napad glavobolje njene majke, skidanje, namerno odustajanje, bilo kakvo otkriće koje bi mi omogućilo da pomislim da Liz-Roz nije bila u erbasu 5403, već da je živa, negde u Turskoj... Ili negde drugde!

Potpuno suluda pretpostavka!

Možda smo mogli da je vratimo... Zar, na kraju krajeva, nije čudno što je bilo tako malo dodirnih elemenata s Liz-Roz, tom bebom od tri meseca? Tako malo iskaza svedoka, nijednog prijatelja da je pomazi, nijedne dadilje da je stegne u naručje, nijedne fotografije. Ništa, ili skoro ništa. Kao da ta beba nikad nije postojala ili, tačnije rečeno: kao da se želelo da bude sakrivena...

Kad počnem da obrćem te elemente po glavi, postajem potpuno paranoičan. Ako Liz-Roz nije sela u avion, možda je bila mrtva pre toga! Neka nesreća u kući? Neizlečiva bolest prilikom rođenja?

Zločin? Aleksandar i Veronika de Karvil odneli su tajnu sa sobom.

Samo je možda Malvina znala. I zbog toga poludela.

Sve te pretpostavke izazivale su eksploziju smeha kod Nazima kad bih ih izneo pred njim u kafiću Dez Anj. Prigušivao bi taj smeh stavljanjem brkova u rakiju. „Zločin? Ti postaješ potpuni luđak, Lakoverni!”

Pritiskao bi mi noge na stopala između dva dima nargila, kleo se samo u materijalne, konkretne pokazatelje. Opipljive.

~ 126 ~ knjigoteka

marrica73@anna „Na kraju krajeva, Lakoverni, taj tvoj devojčurak sigurno nije ostao u nekom zatvoru tri meseca, već je sigurno izašao na ulicu, gde se našao neko, neki prolaznik, turista koji ju je video, snimio fotoaparatom, slučajno je slikao... Nikad se ne zna.” „Šta hoćeš da kažeš?” „Ne znam. Ti imaš love. Daj nešto malih oglasa, svuda po Turskoj, u novinama, s fotografijom bebe, onom objavljenom u Istoku republike. Onda ćeš tačno videti.”

Nazim je bio u pravu! Bila je to genijalna ideja... Turska štampa biće preplavljena jasnim oglasima o tome šta se traži i šta se zauzvrat nudi, to jest, istinski zlatni rudnik u turskim lirama. *

*

*

Još se sećam tog datuma, 27. marta 1982. godine, bilo je rano izjutra, čekalo me je pismo u sandučetu na recepciji hotela Askodž.

Došao je neki tip da ga direktno donese. Pismo je bilo lakonski kratko, jedno ime, Unal Serkan. Broj telefona... Ali uz to i fotokopija neke fotografije.

Prešao sam preko Ulice Ejhan išik kao lud, usred talasa automobila. Nazim me je već čekao u kafiću Dez Anj. „Neki problem, Lakoverni?”

Ugurah fotografiju među njegove ogromne dlakave prste. Pogled mu se sledi. Piljio je u snimak, kao ja nekoliko minuta ranije.

Scena s plaže.

U prvom planu smeđokosa devojka, bronzanog tena, savršeno proporcionalno građena, sva nasmejana i u ne previše seksi bikiniju.

Turska manekenka. U pozadini su se mogla prepoznati brda iznad Džejhana i zidovi vile Karvilovih u okrilju dražesnog zelenila.

Između te dve scene, na plaži, nekoliko metara iza devojke u kupaćem kostimu, na peškiru, pored neke žene kojoj su se primećivale samo noge, ležala je ispružena beba. Beba od nekoliko nedelja. Nazim je bio prosto zaprepašćen. Fotografija mu zamalo ispade iz ruku.

Ta beba bila je Lili, vilin konjic, čudesno spašena na brdu Teribl, van svake sumnje. Iste oči, isto lice...

~ 127 ~ knjigoteka

marrica73@anna Paskal i Stefani Vitral nisu nikad za vreme boravka u Turskoj odlazili u Džejhan, nisu mu se čak ni približili na manje od dvesta kilometara. Nije bilo nikakve sumnje, bio je to dokaz, konačno.

Pobedili smo! Čudom spašena beba u snegu brda Teribl bila je Liz-Roz de Karvil.

Zaplakao sam od radosti. Ogromni Nazimov brk mi se smeškao, smiren, i on je shvatio. Bio je srećan kao neko derište.

2. oktobar 1998. godine, 11.44 Samo jedno zvonjenje. Prosto nečujno u buci podzemne železnice. Nije to bio poziv na njegovom mobilnom telefonu, već onaj koji označava da je neko ostavio poruku u njegovoj govornoj pošti. Neuspeo poziv.

Markovi prsti drhtali su dok su pretraživali po džepu.

~ 128 ~ knjigoteka

marrica73@anna

20 2. oktobar 1998. godine, 11.42 Ajla Ozan mahinalno preseče pečeno ovčije meso, koje u tankim listovima pade na metalnu posudu. Ajla je mislila na nešto drugo. To je nije ometalo u radu, naprotiv, bila je čak efikasnija u pripremanju ćevapa kad bi se udubila u misli, nego kad je trošila vreme u razgovoru i šali sa svojim mušterijama.

Red čekanja počinjao je da se produžava kao svakog dana pred podne. Njena mala radnja na Bulevaru Raspaj imala je stalne mušterije.

Ajla to nije pokazivala, ali bila je zabrinuta. Strahovito zabrinuta.

Nazim joj se nije javio već dva dana. To nije ličilo na njega. Nožsekač nastavljao je da udara po mesu. Ajla je zamišljala kako tim aparatom prelazi preko Nazimovog potiljka, vrata, slepoočnica.

Obožavala je da izigrava frizerku svog diva. Ajlina ruka blago zadrhta; nikad nije drhtala dok je brijala Nazima.

Osećanje straha nije bilo tipično za Ajlu. Ona je videla mnogo toga otkako je pobegla iz Turske u Pariz, zajedno sa ocem, posle državnog udara 12. septembra 1982. godine. Njen otac je u to vreme bio jedan od glavnih šefova Demokratik sol partije, za dlaku su umakli ispred vojske... Trideset hiljada uhapšenih za nekoliko dana!

Skoro svi iz njene porodice našli su se iza rešetaka.

Stigla je u Pariz bez prtljaga, bez prijatelja, bez ičega... Imala je trideset osam godina, skoro da uopšte nije govorila francuski, nije imala nikakvu diplomu.

Preživela je! Još preživljava, ako ćemo pravo.

Na Bulevaru Raspaj otvorila je jednu od prvih ćevabdžinica u Parizu. U to vreme nijedan Francuz nije imao želju da jede meso s roštilja tek tako, na otvorenom, izložen muvama i gradskim zagađenjima. Posluživala je Turke, Grke, Libance, Jugoslovene... Tako je srela Nazima.

Dolazio je svakog podneva. Ona pak nije mogla da dočeka njegove brkove! Prošla je skoro godina, tačno trista šest podneva, Ajla je to izračunala, pre nego što ju je pozvao na ručak... u jedan

~ 129 ~ knjigoteka

marrica73@anna turski restoran, ali ovog puta otmen, u Ulici Alezije. Otad se više nisu razdvajali, postali su gotovo nerazdvojni.

Venčali se, za čitav život.

Ajla uzdrhta, protiv svoje volje.

Nisu se razdvajali, ili skoro da nisu.

Samo ti prokleti boravci u Turskoj, sa Sovuljagom, zbog te đavolje priče o devojčici iz bogate porodice koja je poginula u avionskoj nesreći. Te privatne istrage milijardera. Ona zgrabi tri vruća ćevapa uvijena u aluminijumsku foliju i povika: „Broj jedanaest! Broj dvanaest! Broj trinaest!”

Mušterije podigoše ruke, kao u školi, kao u Sekuu. Svako svoj bon. Ajla nije imala četiri ruke, nije mogla brže. Baci pakovanje smrznutih krompirića na vrelo ulje.

Ipak je čvrsto verovala da je ta priča završena. Od svog restorana, ako se to moglo nazvati restoranom, odvajala je malopomalo novca, podne za podnevom. Lepa šumica kad se sve sabere.

Sad već nije bila u godinama da nosi džakove s mesom i peče ruke u masti za prženje. Sanjala je da se s Nazimom vrati u Tursku, pronađe porodicu, rođake. Skoro da je imala dovoljno sredstava, računala je i preračunavala se da pronađe neku kućicu na obali, blizu Antiohije, da je preuredi, da pronađe neki posao. Tamo je uvek bilo lepo vreme. Ona i Nazim imali su pred sobom još dovoljno dugih godina da žive! I to onih najlepših. Šta li je to mogao dobro da uradi onaj magarac? U kakav li je bedni plan dozvolio da ga uvuče Sovuljaga?

Još tri aluminijumske folije. Ona ih upakova onako kako se pakuju pokloni.

Broj četrnaest. Broj petnaest. Broj šesnaest...

Još ovaj put, rekao joj je Nazim. Samo još ovaj put! Bio je veoma uzbuđen kad ga je Lakoverni pozvao pre dva dana. Nazimove oči prosto su blistale, kao u nekog derana. Ajla ga je mnogo volela kad su mu oči bile takve. Uzeo bi je u naručje i podigao kao pero. Nazim je bio jedini koji je mogao da to uradi.

Bićemo bogati, Ajla. Samo da završim još ovaj posao i postaćemo bogati! Bogati? Ajla nije marila za to. Oni su to već bili, skoro da su imali dovoljno za kuću u Antiohiji.

Još samo ovaj posao? Obećavaš?

~ 130 ~ knjigoteka

marrica73@anna Ajline ruke zadrhtaše. Nož-sekač skrenu s prave putanje i napravi nešto kao prekuvano meso, kašu koja nije mogla da se jede... Što je više mislila na to, sve više se plašila svega što se događalo.

Te tišine. Tog iznenadnog odsustva vesti. Čak i kad je polazio za Tursku, Nazim ju je zvao svakog dana. I to što ni Lakoverni ne odgovara. Niko kod njega. Pokušavala je da ga dobije telefonom već dva dana. Da, što je više mislila na to, sve teže je podnosila minute koji su protkali. Kao da je imala neki loš predosećaj. Da više nema mušterija, potrčala bi kao luda u Ulicu Bit o Kaj, kod Sovuljage. To će i da uradi čim zatvori ćevabdžinicu.

Broj sedamnaest. Broj osamnaest...

Bila je svesna da njen Nazim nije anđeo. On joj je čak priznao strašna dela,posle svih tih godina, kad je vodila ljubav s njim, kad mu je dopuštala da joj brkovima dodiruje svaki deo tela, kad bi prasnula u smeh, sva naježena, zato što ju je golicao muževnim dlakama po grudima, bokovima, njenom polnom organu... a kad bi se nauživao, ispričao bi joj sve. Nije mogao da se uzdrži. Nije joj nikada ništa sakrio. Znala je za sva imena, mesta, znala je gde Nazim krije dokaze. Ona je bila njegovo životno osiguranje! Istraga milijardera...

Bolje je bilo držati se njenih mera opreza, jer kad se suviše lako dolazi do novca, čak i tokom dužeg vremena, naravno da će doći dan kad će se od vas tražiti da položite račune.

I to je bio jedan od razloga zbog kojeg je želela da ode odatle, u Antiohiju. Da Nazim sve te svoje priče ostavi ovde, u Parizu.

Broj devetnaest.

Ona uzdahnu. Ne, Nazim nije bio pronicljiv dečko. Bez nje nije bio u stanju da dobro odlučuje. Da izabere. Između dobra i zla.

~ 131 ~ knjigoteka

marrica73@anna

21 2. oktobar 1998. godine, 11.45 Metro uspori dok je ulazio na stanicu Trg Italija, dok se uz hiljadu veslačkih iskrica probijao kroz tamu. Mark zgrabi mobilni telefon sa skoro nekontrolisanom grozničavošću i priljubi ga uz uho.

Mark, ti si nepopravljiv, molila sam te da me ne zoveš, da ne pokušavaš da stupiš sa mnom u kontakt, da ne pokušavaš da me pronađeš. Rekla sam ti, prekjuče sam donela značajnu odluku. Bilo mi je mnogo teško, oklevala sam, ali sam je donela sama. Ti ne bi razumeo to što ću da uradim. Štaviše, ne bi to prihvatio. Poznajem tvoja osećanja, Mark, tvoja lepa osećanja. Ne uzmi mi to za zlo, naprotiv, za mene je kompliment kada govorim o tvojim lepim osećanjima. O tvom osećaju morala, takođe. Tvojoj odanosti. Znam da bi bio spreman da prihvatiš sve, da sve oprostiš, ako bih to tražila od tebe. Ali ja to neću da uradim. Nisam te lagala u pismu, Mark, kad sam ti govorila o putovanju. Veliki danje sutra, dan puta bez povratka. Sad ga ništa ne može zaustaviti... To je tako. Čuvaj se.

Emili.

Mark se prosto topio dok je slušao poruku. Umalo da hitne aparat u dno kola. Nije bilo dometa ispod zemlje. Stanica, pa još dve, pa još jedna.

Lili ga je zvala...

Nema dometa! Ovo je prevršilo svaku meru! Ona je naletela na njegovu sekretaricu!

Telefon mu je klizio po vlažnim rukama kao komad mokrog sapuna. Mark je drhtao. Šta je Lili htela da kaže? Veliki polazak

predviđen je za sutra... Dug put bez povratka... Sad to ništa ne može zaustaviti... A šta ako?

Mark je teško mogao da razmotri takvu pretpostavku. Tako mračnu, tako groznu. Ne, Lili!

Ipak, što je više mislio na to, sve mu je postajalo jasnije, dok je pokušavao da čita između redova. Dug put bez povratka... Sada je u to bio jezivo siguran.

Minijaturni avion-igračka. Odluka doneta na dan njenog osamnaestog rođendana.

~ 132 ~ knjigoteka

marrica73@anna Sve se uklapalo.

Lili je odlučila da završi sa svim tim, sa sumnjama, opsesijama, prošlošću.

Lili je odlučila da stavi tačku na svoj život. Sutra.

Lili baci u kontejner pored jezera kebab uvijen u aluminijumsku foliju. Skoro da ga nije ni dotakla. Nije bila gladna.

Krenu malo napred i priđe vodi. Smatrala je da je Park Monsuri, za koji se tvrdilo da je najveći u Parizu, bio naročito grozan. Bar u oktobru... Ta hladna voda, mutna i prljava, ogoljeno drveće kao armija skeleta, taj neponovljivi pogled na Aveniju Rej i sive zgrade svih visina, kao red loše isklesanog betona...

Patke koje stalno borave tu već odavno su pobegle, a okamenjeni ljubavnici nepomični drhte na mermernom postolju i odaju utisak da imaju samo jednu želju: da se ponovo obuku i da se i oni sami sastave.

Lili nastavi da hoda duž drvoreda pored jezera. Kako je to čudno, pomisli ona, kako se veze mogu transformisati prema vašem raspoloženju. Kao da instinktivno postaju ono što imate u glavi i pridružuju vam se. Kao da je drveće jasno shvatilo da joj je loše i onda se diskretno smežuralo, gubeći lišće iz solidarnosti, samilosti prema njoj. Kao da se i sunce sakrilo, nekako stidljivo, osećajući sramotu što sija u parku gde luta jedna devojka u suzama.

Lili je opet isključila telefon. Pre nekoliko minuta je popustila, pozvala je Marka, on joj je ostavio toliko poruka, verovatno je mnogo zabrinut, dugovala mu je bar toliko. Onda je osetila olakšanje kad je naletela na njegovu telefonsku sekretaricu. Nije imala snage da se suoči s njegovim pitanjima. Kao da je i najmodernija od svih tehnologija, s tim talasima koji povezuju hiljade bežičnih telefona, instinktivno osetila da ona zaista ne želi tu komunikaciju.

Lili skrenu ka aleji Mir i sede na neku klupu. Smeh mališana na malom dečjem igralištu natera je da protiv volje okrene glavu.

Dvoje dece od približno dve godine igralo se pod rasejanim nadzorom majke, koja je sedela očiju uprtih u džepnu knjigu plavobelih korica.

Bliznakinje. Devojčice su nosile iste nepromočive pantalone, isti crveni kaput s dugmićima, iste kikers cipele.

Bilo ih je nemoguće razlikovati!

~ 133 ~ knjigoteka

marrica73@anna Ipak, svaki put kad bi njihova majka podigla glavu, dobacivala im je jasnu preporuku: Žilijet, ostani da sediš na ljuljašci ili Anais,

nemoj da guraš sestru na vrtešku, Žilijet, spuštaj se niz tobogan u pravom smeru...

Devojčice su odlazile i dolazile, prelazile sa igre na igru, hvatale se za ruke, razdvajale se, kao da su se tako zabavljale. Ko je bio ko?

Lili je pogledom pratila njihov balet kao kad na ulici gleda igrača koji krije kartu. Svaki put je gubila, jer nije bila u stanju da posle nekoliko trenutaka pogodi ko je Žilijet, a ko Anais. Njihovoj majci bilo bi dovoljno da podigne glavu u deliću sekunde i nikad nije pogrešila:

Anais, tvoja pertla! Žilijet, dođi da ti obrišem nos...

Lili, sva opsednuta, oseti kako neko čudno uzbuđenje raste u njoj, a da nije znala da objasni zašto. Jednostavno, dok je gledala te slične devojčice, identične u svakom pogledu... Pa ipak, svaka od njih znala je ko je, Anais nije bila Žilijet, Žilijet nije bila Anais... Ne zato što su se osećale različito. Ne. Sasvim jednostavno, zato što ih je majka razlikovala, jednu od druge, znala njihova imena, a da se nikad u tome ne prevari. Zvala je svaku po imenu.

Lili ostade tu da ih gleda, dugo. Majka najzad složi knjigu, ustade i pozva: „Žilijet, izađi iz kućice; Anais, siđi s lestvica od užeta. Idemo kući, tata nas čeka da jedemo.”

Majka blago prisloni ruku na svoj okruglasti stomak. Bila je trudna nekoliko meseci.

Blizanci?

Još jedna devojčica?

Lili zatvori oči. Ugleda jednu bebu, bebu od nekoliko meseci, kako urla na vrhu sveta. Njen krik gubio se u ogromnoj šumi, u ambijentu vatiranog snega koji je padao u krupnim pahuljama.

Lili nije mogla da se uzdrži i iznenada brižnu u plač.

~ 134 ~ knjigoteka

marrica73@anna

22 2. oktobar 1998. godine, 11.48 Digomije. Domenil. Još nema dometa!

Markje bio ošamućen Lilinom porukom. Zabrinut. Nemoćan.

Kakvu je alternativu imao, osim da naslepo jurne u srce Pariza, skoro nasumice? I da opet čita Sovuljaginu svesku?

Marku je preostalo još nekoliko minuta pre nego što stigne na stanicu Nasion.

Bel Er. Voz poče da koči, zaustavi se, zanjiha i ponovo jurnu. Nijedan putnik. Još nikakvog dometa! Čitati, ponovo čitati. Shvatiti i pronaći Lili. Na vreme.

Dnevnik Lakovernog Sovuljage Leons de Karvil postao je žrtva prve srčane krize dok sam bio u Turskoj, 23. marta 1982. godine, samo nekoliko dana pre nego što je Unal Serkan doneo u moj hotel fotografiju Liz-Roz de Karvil, napravljenu na plaži u Džejhanu. Dakle, između ta dva događaja nije bilo nikakve veze.

Istinu govoreći, za infarkt koji je zadesio Leonsa de Karvila malo me je bilo briga. Često sam ga sretao, radi istrage. Mislim da mi je pridavao isto toliki značaj kao da sam neka preskupa sitnica koju je njegova žena sebi kupila. Da budem iskren, mislim da nije bio naročito oduševljen time što mu je žena preuzela toliku inicijativu, što me je angažovala, a da nije o tome razgovarala s njim. Ja sam bio živi dokaz poraza njegove buldožer strategije. Sarađivao je sa mnom, zavlačeći me, stalno se smeškajući i dajući mi informacije koje sam mu tražio preko poslom zatrpanih sekretarica. Shvatate zašto nisam briznuo u plač kad se teško razboleo i ostao nepokretan na poljani Ružičnjaka. Na kraju krajeva, njegova žena ispisivala mi je čekove, a ne on!

~ 135 ~ knjigoteka

marrica73@anna U redu, vama ništa ne znači moj cinizam. Interesuje vas fotografija s plaže u Džejhanu? Hoćete da saznate završnu reč ove priče? U redu, doći ću i na to, doći ću i na to...

Unal Serkan bio je prava-pravcata jegulja. Nekoliko puta dobio sam ga telefonom, već sam mu ponudio čitavo bogatstvo, dvesta pedeset hiljada turskih lira, da mi stavi na raspolaganje negativ originalne fotografije s plaže u Džejhanu. To se vuklo već nedelju dana. Jasno sam osećao da je Serkan želeo da zaradi više, pokušavajući da vidi dokle može da povećava cenu.

Na kraju mi je zakazao sastanak 7. aprila rano ujutro u Aveniji Kenedi, u podnožju Topkapija, naspram Bosfora. Bio je to omanji tip, živahnih pokreta, razrokog pogleda, s jednim okom koje gleda na Evropu, a drugim što motri na Aziju. Nazim me je pratio kao prevodilac. Serkan je tražio avans u iznosu od pedeset hiljada lira, nepovratno, a ako ne prihvatim, prodaće snimak nekom drugom.

Nekom drugom? Kome, Vitralovima? Smatrao je da smo budale.

Nisam uopšte popustio, naravno. Bez negativa ne dam nijednu tursku liru. Ni on nije popustio. Umalo da se dohvatimo, tu, baš ispred Ataturkove statue. Nazim je morao da nas razdvaja.

Kad sam se vratio u hotel, obuzelo me je čudno osećanje. Ni u kom slučaju kao da sam upravo napravio monumentalnu grešku, već sasvim suprotno. Kao da sam je elegantno izbegao. Telefonirao sam u Francusku da mi najhitnije pošalju sve novine, sve časopise koji su objavili članke o slučaju na brdu Teribl. Sve sam dobio tri dana kasnije, 10. aprila. U roku od manje od jednog sata imao sam odgovor. Kao da je prljava plava vaza na mom noćnom stočiću eksplodirala i odskočila na crveni ćilim koji je visio na zidu u mojoj sobi.

Unal Serkan nije morao da traži mnogo daleko! Pari mač od 8. januara 1981. godine objavio je niz fotografija Lili u kolevci na odeljenju za pedijatriju bolničkog centra Belfor-Monbelijar. Na jednoj od njih bila je prikazana Lili u potpuno istoj pozi kao na fotografiji s plaže u Turskoj, teoretski snimljenoj mesec dana ranije.

Blago oslonjena na bok, nasmejana, savijene desne noge, s levom rukom ispod glave. Identičan položaj, do objektiva i raspona prstiju.

Fotografija Unala Serkana bila je falsifikat, grub falsifikat! Posao falsifikovanja nije bio težak, samo je čaršave kolevke zamenio peškirom za plažu iste boje i istog sastava. Za ostatak je obična fotografija njegove prijateljice obavila posao.

~ 136 ~ knjigoteka

marrica73@anna Osetio sam želju da pocepam sve ćilime na zidovima svoje sobe, te turske ćilime koje su hteli da nam prodaju svaki put kad bismo zakoračili ulicama tog prokletog grada Istanbula. Da nam prodaju ćilime, ili meso s roštilja, ili bilo koju vrstu predmeta, njihovu čitavu kuću, izloženu na svakom koraku na trotoaru, njihove momke, žene, njih same, ruku, nogu, neki organ, srce... Đavolski trgovački narod!

Kolutao sam očima po sobi. Postepeno sam se smirio. Nisam se čak više ljutio na Unala Serkana, na kraju krajeva... Bio je to žestok rat, dobro odigran, mogao je to da bude i dobar nauk. Podvala od dvesta pedeset hiljada turskih lira za običnu foto-montažu, mogao sam i to da shvatim. Nikad više nisam video tog Unala Serkana. Imao sam preča posla.

Proveo sam nekoliko narednih nedelja u Turskoj da smišljam ostale pretpostavke. Nazim ih je u kafiću Dez Anj pronalazio sve više, i to sve jače zadimljenu jednu od druge. Bio je u pravu. Nargile, bez sumnje. Na kraju sam ih i ja isprobao, i to protiv svoje volje, u burnom istanbulskom ritmu. Nargile, rakija i neizbežni kejif, čaj u pauzi, serviran na srebrnom poslužavniku u staklenim šarenim šoljama koje vam opeku vrhove prstiju između dva blesava pitanja. „Nazime, a šta ako Liz-Roz nije kćerka Aleksandra de Karvila?” ,,I šta onda?”, uzdahnu Nazim, neprekidno duvajući u čaj. „Šta bi to promenilo, Lakoverni?” „Sve! Zamisli da zbog bilo kog razloga Aleksandar de Karvil nije otac Liz-Roz... da je Veronika imala ljubavnika... Ljubavnika plavih očiju... To bi izmenilo verovatnoću u genetskom smislu, od boje zenica, od svih sličnosti koje se istražuju... zar ne misliš? „Ljubavnik, Lakoverni?”

Nazim mi uputi mrk, vragolast i zagonetan pogled, jedan od onih koji bi sigurno zaveo njegovu malu Ajlu. *

*

*

Smatra se da su slučajevi preljube pravi kuluk za privatne detektive, nešto čega se treba uzdržavati, talog zanata... Gluposti!

Ako hoćemo da budemo iskreni, upad u seksualni život klijenata ostaje kao jedna od dobrih strana zanata...

~ 137 ~ knjigoteka

marrica73@anna Nisam imao nikakvih teškoća da otkrijem da Aleksandar de Karvil nije obrazac vrline. To je eufemizam. Pomalo sam naslućivao...

Kad imate moć, novac, mladost, sve to u gradu gde običaj harema traje milenijumima, sa ženom koja čuva decu na pet kilometara od vašeg radnog mesta... Tokom vremena uspeo sam da iznesem na videlo pola tuceta vanbračnih avantura lepog Aleksandra. Žene na čudan način pokazuju sklonost da dosta lako priznaju svoje avanture s preminulim ljubavnikom... pa još kad je i žena ljubavnika mrtva... Čudna su stvar ta osećanja.

Aleksandar de Karvil radio je to na klasičan način: sekretarica se jednostavno popne na njegov stakleni radni sto u sedištu preduzeća u Istanbulu u četvrti Jenikapi. Video sam dva slučaja sa sekretaricom i staklenim radnim stolom. Elegantnim i hladnim. Takođe, tokom tri meseca otkrivao je novu mladost s jednom uspaljenom, jedva punoletnom Stambolkom koja se švrćkala po četvrti Galata u kratkoj suknji i otkrivenog pupka, sve to pod inkvizitorskim pogledom žena zabrađenih u crno. Vukla se s njim od rupčage do rupčage. Otkrio sam da je bila udata. Dvoje dece. Bez vela, više mini-suknja. Pa onda avanture u hamamu, trbušni ples, kvaziprofesionalke u ljubavi, često u pratnji klijenata, uostalom. Prema mojim istraživanjima, njegova najvernija ljubavnica bila je Polin Kolber, Francuskinja tipa zaposlene devojke, neudata, šefica prodaje Totala, koja je, prema sopstvenom kazivanju, poslednja vodila ljubav s Aleksandrom de Karvilom, 22. decembra 1980. godine, to jest, na dan polaska porodice erbasom 5403... Očigledno, priredio joj je uživanje nekoliko puta, prema njenoj priči, tip koji će biti spržen u avionu za manje od dvadeset četiri sata kasnije, što ju je naknadno neizmerno uzbudilo.

Bez ikakvog stida priznala mi je da je Aleksandar bio izvrstan ljubavnik i da je išla čak dotle da ga oralno zadovolji u dvorcu Topkapi, smejući se u brk čuvarima palate. Devojka je bila običnog lica u odnosu na prilično zategnuto telo. Čak sam zapazio da bi, uz malo upornosti, svojoj lovačkoj kolekciji rado dodala i jednog privatnog detektiva. Kad smo već kod toga, nisam se osetio kao duša nekog fazana.

Odatle prvo pitanje: da li je Veronika de Kami znala za prevare svog muža?

Teško je pomisliti suprotno! Onda se nametalo drugo pitanje, ono glavno: da li je ona uzvraćala istom merom? Nisam pronašao nikakav dokaz za to. Sve je pokazivalo da je Veronika prilično potištena, pošto je živela skoro uvek sama, sa kćerkama: Malvinom,

~ 138 ~ knjigoteka

marrica73@anna a kasnije i Liz-Roz... Malo ljudi je primala, to sam vam već rekao...

Pokušao sam da u njenom okruženju uočim kandidate u svojstvu službenog ljubavnika i potencijalnog oca Liz-Roz. Postojao je stvarno sin jednog vrtlara, deran lep kao bog, koji je pokazivao gole grudi ispod Veronikinih prozora, ljubazan, tip koji je mogao da zagolica maštu jedne potištene zapadnjakinje, ushićene čitateljke Ljubavnika ledi Četerli, ali mi on nije ništa priznao, a pored toga, imao je par izrazito crnih očiju, koji mi se nije uklapao u genetskom pogledu...

Koncentrisao sam se na potragu za plavim očima u okolini vile Karvilovih u Džejhanu. Bile su retke. Pronašao sam tri para, od kojih jedan moguć, drugi prosečno uverljiv, a treći - lepi Nemac visokog čela koji se bavio iznajmljivanjem čamaca u okolini. Napravio sam snimke tog tipa, već sam uočio buduću sličnost s Lili, tokom godina.

U igri je bilo sedam sličnosti, zasad ništa očigledno. Utoliko bolje!

Nisam želeo da objašnjavam Matildi de Karvil, koja mi je svih ovih godina plaćala čitavo bogatstvo, da joj saopštim da je Liz-Roz stvarno preživela avionsku nesreću... ali da nije njihova unuka, nije jedna od Karvilovih, već kćerka nekog nemačkog iznajmljivača čamaca!

Za to vreme u Francuskoj, cena narukvice u malim oglasima prešla je četrdeset pet hiljada franaka, a da nijedna riba još nije zagrizla, čak ni na pecaljku u turskom stilu. Nije lako falsifikovati moćnu zlatnu narukvicu koja nosi Turnerov žig, to zaista treba reći...

U seriji ne zanemariti nijedan trag nastavljao sam da gnjavim Nazima između dva dima i tri žestoka gutljaja: „Nazime, a šta ako pad erbasa 5403 nije bio slučajan?”

Bilo je to jednog podneva kad je kafić Dez Anj bio prepun Turaka s kravatama koji srču rakiju u vreme molitve. Nazim poskoči i zamalo obori poslužavnik koji je konobar donosio. ,,Na šta ciljaš, Lakoverni?” ,,Pa dobro... Kad se bolje razmisli, nikad nisu potpuno rasvetljeni uzroci avionske nesreće na brdu Teribl. Snežna nepogoda, nestručnost pilota, sve je to podnošljivo, zar ne misliš da je tako?

Zašto ne pomisliti i na nešto drugo?” „Imam poverenja u tebe... Tačno...” „Na primer, atentat. Teroristički atentat!”

Nazimovi brkovi zaigraše. „Protiv koga? Karvilovih?”

~ 139 ~ knjigoteka

marrica73@anna „Zašto da ne? Atentat ciljan protiv njihove porodice, Aleksandra, jedinog naslednika... Moje rezonovanje nije sasvim glupo. Aleksandar je radio na projektu visokog rizika, naftovodu Baku-TbilisiDžejhan,” koji prolazi posred Kurdistana. Aleksandar je pregovarao direktno s turskom vladom dok je Radnička partija Kurdistana izvodila sve veći broj atentata na čitavoj teritoriji...”

Nazim prasnu u smeh. „Kurdi! Ma hajde! Vi sa Zapada svuda vidite teroriste... Kurdi!

Banda seljaka koji...” „Nazime, ozbiljan sam. Ovima u Radničkoj partiji Kurdistana nije se svidelo kad su videli da im crno zlato prolazi ispred nosa, bez zaustavljanja na njihovoj teritoriji. Verovatno im se još manje svidela pretpostavka invazije Kurdistana Karvilovim buldožerima, okruženim tenkovima turske armije...” ,,U redu, Lakoverni, ali odatle do obaranja erbasa s Karvilovim sinom u njemu... Uostalom, šta bi to, na kraju krajeva, promenilo, taj atentat protiv Karvilovih?” „Zašto ne i iščašena špijunska priča? Liz-Roz oteta pre polaska erbasa ili dvojnici zauzimaju mesta Karvilovih i što su u toku plana atentata...”

Nazim opet prasnu u smeh, snažno me pljesnu po leđima i naruči još dve rakije. Provedosmo noć u posmatranju brodova koji prolaze pored Zlatnog roga i u priči bez kraja o našem slučaju. Kad bolje razmislim, bili su to daleko najlepši trenuci ove istrage. Prvi meseci. U Turskoj. Ali i najlepše uspomene. Kasnije, počev od leta 1982. godine, boravci u Turskoj su se proredili.

Ipak, bio sam opet u Turskoj, 7. novembra 1982. godine, i to već petnaest dana. Saznao sam novost od Nazima, tri dana kasnije.

Matilda de Karvil nije čak imala toliko obzira da me obavesti. Pjer i Nikol Vitral bili su žrtve nesreće u Treporu, malo pred zoru, u noći između subote i nedelje. Pjer se nikada nije probudio. Nikol se još borila između života i smrti.

Gledano iz Istanbula, bilo je teško poverovati u pretpostavku o slučajnoj nesreći.

Profesionalna deformacija ili lično ubeđenje? Ja sam u sobi u hotelu Askodž odjednom osetio strah, strahovitu, žestoku prpu. Prvi put shvatio sam da je nastavljanje rada na tom slučaju za Karvilove

~ 140 ~ knjigoteka

marrica73@anna tokom svih tih godina mog života bilo gubljenje tih godina... kao i svih ostalih koje su mi preostale.

Ipak sam nastavio.

2. oktobar 1998. godine, 11.52 Stanica Nasion.

Mark podiže glavu. Leđa su mu bila sva u znoju.

Ovde je trebalo da promeni metro i da uhvati RER. Mark se nađe na peronu, sa sveskom u ruci, zadihan, smušen.

Sede na klupu preko puta, zatvori svesku i otvori ranac. Omamljen.

Sedmi novembar 1982. godine...

Taj datum ostao je urezan u njegovom sećanju. Tako često imao je priliku da ga pročita svih ovih godina, uklesanog na grobu njegovog deke, jer nije znao šta drugo da radi dok je njegova baka plakala. Ona je svakog dana odlazila na groblje. Mark je išao s njom onih dana kad nije išao u školu, gurajući natkrivena dečja kolica gde je spavala Lili. Groblje je bilo daleko, trebalo se uspeti uz vrlo dugačku strmu stranu, dok je Nikol neprestano kašljala.

Sedmi novembar 1982. godine...

Mark pomalo nasumice krenu napred hodnikom metroa, tražeći liniju A među pravcima koji su se preplitali u toj ogromnoj stanici.

Malo-pomalo dolazio je do daha dok je razmišljao. Kroz glavu mu je prolazio plan RER-a. Pravac Vensan, Noazi le Gran, Bisi Sen Žorž...

Uspori korak, nije ”smeo da ide suviše brzo, da se prepusti da ga vuče spirala događaja, Sovuljagina sveska s njegovim otkrićima, ubistvo detektiva, Lilin nestanak Nesreća njegovih deke i bake.

Vazduh koji se uvukao u dugačke hodnike ledio je mu je oznojena leđa. Nije bio glup, nije smeo da se tek tako baci u vučje čeljusti. U svakom slučaju, ne bez preduzimanja mera opreza.

Ponovo mu kroz glavu prođe plan metroa. Marku se ote osmeh. Da, bilo bi mnogo pametnije da se uputi u suprotnom smeru, pravac Defans. Samo jedna stanica više. Jedva nekoliko izgubljenih minuta, da skloni ono što je saznao.

~ 141 ~ knjigoteka

marrica73@anna Za manje od dva minuta Mark se nađe u gunguli na železničkoj stanici Gar de Lion. Prepusti se da ga nosi talas putnika po nepreglednim hodnicima. Pred očima su mu defilovale ogromne slike koje su na plakatima reklamirale naredne filmove. Šaptač

konjima, Spašavanje redova Rajana...

Najnovije knjige, koncerti.

Mark jedva da okrenu glavu.

145 Jedan mutni plakat najavljivao je Šarlelija Kutira na koncertu u Bataklanu.

Njegove misli odleteše ka Lili.

Oh, vilin konjicu!

Ti, sa svojim slabašnim krilima, Ja, sa srušenim gnezdom...

Mark izvuče telefon. Najzad je uhvatio domet. Otkuca Lilin broj.

Sedam zvonjenja. Kao i obično. Telefonska sekretarica. „Lili, sačekaj, sačekaj me. Nemoj da praviš gluposti! Pozovi me.

Na tragu sam. Pronaći ću.” Pronaći - šta? Ne oklevaj, nastavi dalje.

Mark stiže do polazne stanice glavnih linija. Narandžasti TGVovi 3 bili su poredani kao za početak trke na petsto kilometara ka jugu. Garderoba se nalazila malo udesno, baš iza mesta gde je vladala najveća gužva. Mark otvori teška metalna vrata i ubaci ranac u unutrašnjost sive kocke. Neće se pojaviti u Ružičnjaku, kod Karvilovih, sa Sovuljaginom sveskom u rukama. Sovuljaga ju je poverio Lili, a ne dedi i babi Karvil, i svakako je postojao razlog za to.

Srešće se s Karvilovima, raspravljaće, pregovaraće s njima. Zatim će ih obavestiti...

Trebalo je uneti šifru. Pet brojeva. Mark bez razmišljanja otkuca: 7 11 82.

Vrata se zalupiše uz oštru buku. Mark odahnu. Na jednom kiosku prodavali su se sendviči i pića; on stade u red, sačeka jedno dva minuta i kupi sendvič sa šunkom i maslacem i flašu vode.

3

Trains de Grande Vitesse - veoma brzi vozovi. (Prim. prev.)

~ 142 ~ knjigoteka

marrica73@anna Doneo je dobru odluku. Da se privremeno oslobodi te sveske, iako je goreo od želje da pročita nastavak. Sovuljaginu verziju. O nesrećnom slučaju od 7. novembra 1982. godine.

Mark je tada imao četiri godine, taman dovoljno za maglovita sećanja. Reči iz Sovuljagine sveske ipak su bile jasne.

Gledano iz Istanbula, bilo je teško poverovati u pretpostavku o slučajnoj nesreći. Profesionalna deformacija ili lično ubeđenje?

Mark je hteo da sazna!

Utoliko gore.

Naglo napravi polukrug, vrati se u garderobu i otkuca šifru.

7 11 82.

Mark poče nervozno da pretura po rancu i izvuče svesku.

Stranice su promicale. Preletao je pogledom preko redaka.

...zapravo gubljenje tih godina... kao i svih ostalih koje su mi preostale.

Ipak sam nastavio.

To je bilo tu.

Mark provuče nekoliko stranica kroz prste, a onda ih odsečnim pokretom istrže iz sveske. Pet listova koji su dolazili posle onih gde je prekinuo čitanje. Koji govore o nesreći njegovih deke i bake, te noći u Treporu, na način kako je to ispričao Sovuljaga.

Mark presavi listove na četiri dela i stavi ih u zadnji džep farmerki, zatvori vratanca sandučića, pa opet upade u lavirint hodnika železničke stanice Gar de Lion.

~ 143 ~ knjigoteka

marrica73@anna

23 2. oktobar 1998. godine, 11.55 Nikol Vitral polako je hodala trotoarom Ulice Bar. Kad dođe na raskrsnicu kod škole Sevinje, zastade i zakašlja se. Bio je to gadan kašalj s gustim ispljuvkom. Preostalo joj je da se popne čitavom Ulicom Montinji, pa da stigne do groblja Žanval. Više od kilometra.

Nije mnogo marila za to, imala je vremena napretek Otkako je bila u penziji, više nije imala da radi ništa ili skoro ništa osim da svakodnevno odlazi na grob svog muža, da zatim u povratku kupi hleb kod Gislena, onda meso svakog drugog dana i da se vrati u Pole.

Noge je više nisu tako dobro služile kao nekad.

Nikol hrabro stupi na dno Ulice Montinji, njen najstrmiji deo.

Baš kod okretnice blizu bazena zaobiđe je kamion opštinske uprave i stade ispred nje pored trotoara.

Kroz prozorče se pojavi veselo lice Sebastijana, opštinskog savetnika. „Idemo do gimnazije, gospođo Vitral! Da vas u prolazu povezemo do groblja?”

Sebastijan je u opštinskoj upravi činio deo malog broja mladih, ekipu, kako su ih sada zvali, ali ipak komunista, i bio je ponosan na to. Nikol Vitral gledala ga je kako raste. Dobar tip, aktivist, s glavom mazge, ali glavom mazge koja je dobro stajala na njegovim leđima.

Uprkos onome što su svi govorili na televiziji, partija je s takvim momcima mogla imati još lepih dana pred sobom. Oni će sačuvati vlast u opštinskoj upravi u Djepu prilikom narednih opštinskih izbora. Sigurno!

Nikol Vitral nije trebalo moliti, ona se pope u kamionsku kabinu.

Sebastijan je bio u društvu s Titijem, opštinskim službenikom kojeg je Nikol takođe gledala kako raste. On nije otkrio toplu vodu, onu koja je bila i te kako korisna na plaži u Djepu, ali mu nije bilo ravnog u održavanju cvetnih vrtova i znatno je doprineo procvatu gradskih tezgi. U Djepu je trgovina na malo bila vrlo bitna. „Uvek u formi, koliko vidim, gospođo Vitral!” „Ne baš toliko... Trebalo bi uvesti autobus do groblja, Sebastijane, za sve stare udovice, kao što sam ja...”

~ 144 ~ knjigoteka

marrica73@anna Opštinski savetnik se nasmeši. „Da... To je dobra ideja. Stavićemo je na program! A Mark, još je u Parizu?” „Da, da. Još...”

Nikol protiv volje utonu u misli i ponovo se seti Markovih poslednjih reči na svojoj telefonskoj sekretarici, jutros, pre nego što je izašla iz kuće. Šta da mu kaže? Šta da mu odgovori? Naravno, ona je znala gde se Emili nalazi, naravno da je naslućivala šta će počiniti.

Tokom svih ovih godina toliko se molila da se to ne dogodi. Uzaludan trud. Ružna igra sudbine.

Iz učmalosti je trže Titijev piskavi glas. On je već počeo s razapinjanjem na krst. „Taj Mark... Još izigrava kučence pred svojom Emili? Sad čak više ne dolazi ni nedeljom u Djep da igra ragbi s ekipom... Vidite, Nikol, iako je vaš unuk, to i nije neki veliki gubitak, ima prilično četvrtaste ruke. Četvrtaste ruke, a ovalna lopta, nije mu baš lako...”

Titi prasnu u zarazan smeh. „Začepi gubicu, Titi”, prekide ga Sebastijan. „Ma nema veze”, nasmeši se Nikol.

Ona okrenu glavu. U zadnjem delu kamiona bile su nagomilane stotine listića u kartonskim kutijama. „Uvek u akciji, Sebastijane?” „Uvek! Širak je uzalud ukinuo zakon u Narodnoj skupštini, još se očekuju promene... Pogotovo s drugovima u vladi!” „Šta je ovo?” „Leci za spašavanje trgovačke luke... Oni hoće da ukinu linije sa zapadnom Afrikom, poslednje koje Avr i Antverpen nisu preuzeli.

Banane, ananas... Vidite o čemu se radi. Ako izgubimo tržište, luka se gasi, ne mogu vam opisati... Protestovaćemo u Ruanu, pred prefekturom, sledeće subote.”

Titi laktom munu Nikol u rebra. „Pa da, ali čak i ako izgubimo banane i ananas, sačuvaćemo ribu, zar nije tako?”

Sebastijan uzdahnu. Nikol ga zamišljeno pogleda. „Daćeš mi te letke, ako hoćeš... Dođi u Pole i ostavi jedan karton.

Ništa ti ne obećavam za protest u subotu, ali ću ići od vrata do vrata u toku nedelje. Volim to, a pored toga, ostalo je još nešto malo sveta u Djepu koji me poznaje. Koji me čak sluša...”

~ 145 ~ knjigoteka

marrica73@anna Titi skoro poskoči sa svog sedišta. „To je tačno, Nikol! Obožavao sam da vas gledam kad ste se pojavljivali na televiziji u ono vreme. Imao sam petnaest godina. Bilo je nezgodno dok ste sve vreme pokušavali da sakrijete vaše sise koje smo ipak videli!”

Sebastijan, sav iznerviran, napravi nagli trzaj volanom. „Jao, koliko si ti glup, Titi...” „Svašta, zašto?” reče Titi začuđen. „Nema tu ništa loše. Nikol će možda pomisliti da joj se udvaram, u njenim godinama... To je samo kompliment. Iz zadovoljstva.”

Nikol nežno položi ruku na Titijevu mišicu. „Štaviše, u pravu si, Titi, to mi pričinjava zadovoljstvo.”

Nastade kratak trenutak tišine i Nikol nije mogla da se uzdrži da ne pomisli na Emili. Nikol bi tako želela da je s njom, pored nje. Ne da traži od nje da promeni mišljenje, ne - jednostavno, da bude tamo. Nikol je znala da će to biti kraj njene nevinosti. Ukus smrti proganjaće Emili, zauvek. Sećanje. Griža savesti.

Kamion stade. „Terminal”, reče Sebastijan. „Stanica groblje. Da vam donesem karton s lecima večeras?” „Ako hoćeš, može.” „To će nam mnogo značiti. Stvarno. Vi... Vi biste morali da se pojavite na našoj listi...” „Pjer. To je Pjer trebalo da uradi. Tako je bilo predviđeno, 1983. godine.” Sebastijan ostade bez reči, zbunjen. „Sećam se”, prozbori. „Bio je to veliki gubitak... Prokletstvo.

Kakva glupost! Zapravo...” Oklevaoje: „Ka... kamion sitroen, imate li ga još?” Nikol se nasmeši, nekako potišteno: „Da. Svakako bi trebalo da nastavimo da ga koristimo. Pored toga, tu su Emili i Mark.” „Najbolji pomfrit na Alabaster obali”, izusti Titi. „Možete mi verovati, Nikol, nisam dolazio na kamion samo zbog vaših sisa!”

Sebastijan prasnu u smeh, protiv volje. I Nikol se ote nostalgičan osmeh. Njene plave oči još su blistale. „Kamion je još u vrtu. Nemam više nikoga koga bih zamolila da ga sad pomeri u dvorište. Prepušten je mirnom rđanju napolju...”

~ 146 ~ knjigoteka

marrica73@anna Nikol otvori vrata kamiona. „Dobro, ostavljam vas da radite!”

Titi joj pomože da siđe. Nekoliko trenutaka obojica su je pratili pogledom na pustom parkingu.

Nikol gurnu metalnu kapiju i ponovo se zadubi u misli.

Mark će zvati. Uskoro, možda će i doći u Djep. Šta da mu kaže?

Sme li da pruži šansu njihovoj nemogućoj priči? Emili i Mark...

Moraće da odluči. Da progovori ili da ćuti. Bilo je hitno, bila je svesna toga, mora da odluči pre večeri.

Nikol zatvori kapiju groblja za sobom.

Otići će da potraži savet od Pjera. Pjer je uvek donosio prave odluke.

~ 147 ~ knjigoteka

marrica73@anna

24 2. oktobar 1998. godine, 12.32 Slabašan zračak sunca pozdravi Marka kad izađe iz RER-a na stanici Val d’Europ, Trg Arijan. Bilo je to prvi put da je Mark zakoračio u novi grad, svečano otvoren pre nekoliko meseci. Začudi se kad ugleda ogromni okrugli trg. Očekivao je da će otkriti nov moderan grad, hajtek, u stilu Seržija ili Ivrija... Našao se u središtu osmanijskog 4 trga, vernoj kopiji onog iz prvih pariških arondismana, samo što taj trg nije bio star sto godina, već manje od sto dana! Nov, imitacija starog. Prilično dobra, uostalom.

Ispred njega, iznad oluka i odvoda za vodu sa ispustom, uzdizali su se kranovi. Arlington biznis park, bilo je označeno na panou.

Nedovršene staklene kule poslovne četvrti uzdizale su se već nekoliko desetina metara iznad starog komercijalnog trga. Mark okrenu glavu: u daljini, iza obilaznice, razazna vrhove Diznilenda, zvonik dvorca Uspavane lepotice, crveno kamenje iz rudarskog voza, kupolu Svemirske planine...

Nadrealan prizor!

Bez sumnje, tako su Meli urbanisti, pomisli Mark.

Priseti se delića razgovora, vođenog u Poleu, kod Nikol. Bilo je to jedne večeri, proteklo je nekoliko meseci od tada, posle reportaže u televizijskom dnevniku, o novom gradu, koju je priredio Diznijev konzorcijum prilikom svečanog otvaranja trgovačkog centra. Nikol je gunđala u kuhinji:

Ne mogu nikako da razumem kako neko može da vodi dečurliju kod Diznija, da čine bogatijim tog kapitalističkog pacova Mikija! A sada im se još uz to dodeljuje zemljište, da mogu da prave gradove kod nas!

Lili je raščistila sto. Kao i uvek, o tome je znala više od njih.

I to je jedna utopija, mamice. Znaš li da je i sam Volt Dizni sanjao o idealnom gradu na Floridi, Mestu za uživanje, bez Osmanizacija Pariza odnosi se na veliki projekat urbanog preuređenja građa sredinom devetnaestog veka, a naziv je dobila po francuskom baronu Osmanu, prefektu departmana Sena. (Prim. prev.)

4

~ 148 ~ knjigoteka

marrica73@anna automobila, bez raslojavanja među ljudima, ispod kupole za kontrolu klime? Ali on je umro ranije, a njegovi naslednici nisu bili u stanju da izvedu taj projekat... Val d’Europ je drugi grad u svetu koji je stvorio Dizni. Jedini u Evropi, najmlađi grad u Francuskoj, dvadeset hiljada stanovnika... „Ti govoriš o utopiji!”, prokomentarisala je Nikol. „Vikendice od tri miliona! Golf. Privatne škole...”

Lili nije ništa odgovorila. Mark je naslućivao da bi ona volela da obrazloži koncept tog grada, njegov urbanizam, zelene površine, arhitektonske izazove, uspešno rukovođenje promenama u komuni.

Ali Lili je zaćutala, kao i uvek. Samo se nasmešila dok je uzimala kuhinjsku krpu da pomogne Nikol. O tome je kasnije popričala jednom s Markom, uveče, kratko. Svi su znali da Karvilovi stanuju u Kuvreu, jednom od najlepših malih gradova-komšija Val de Marna, čija se čisto francuska tradicija savršeno uklapala u američki projekat Val d’Europ i doprinela da se još više razbukte cene nekretnina.

Tradicionalno i moderno.

Mark je nastavio da hoda. Četvrt je bila zamišljena za pešake i u tom pogledu nema nikakve zamerke. Kuvre je bio na jedva dva kilometra. Stiže na Trg Toskana. Nasmeši se kada ugleda prizor fontane ukrašene skulpturama, terasama i kafeima boje zemlje iz Sijene. Nije nikad išao u Italiju, ali baš je tako zamišljao neki idealni firentinski ili rimski trg, čak i usred zime. Umalo da se ponada da će spaziti Mazu i Lunju kako degustiraju špagete za nekim stolom.

Produži dalje hitrim korakom. Iako je grad bio zamišljen za pešake, oni su bili prilično retki. Mark je sad već prošao kroz odeljak za golf.

Ovde su bile u modi engleske vikendice. Istureni lučni prozori, od zelenog i purpurnog drveta i kovanog gvožđa. Mark je imao osećaj da je prošao kroz Evropu s poštanske razglednice dugačke najmanje dva kilometra.

Male, reklo bi se klasične vikendice, mada luksuzne, ukazivale su mu na to da se približava Kuvreu. Osmotri niz uobičajenih natpisa na panoima: opštinska uprava, škola, sala za proslave, biblioteka, Muzej-kuća Luja Braja. Dženifer mu je pribavila adresu Karvilovih, Put Šo solej, šlepa ulica na ivici komune, usred šume Kuvre. Kuvre se razvio u meandru Marne, sakriven u okrilju dragulja od očuvanih šuma. Kanal Mo a Šalifer formirao je neku vrstu granice komune i trasirao pravu liniju za skraćenje toka Marne. On je davao dodatnu živopisnost tom kutku pastirskog raja, na svega nekoliko kilometara

~ 149 ~ knjigoteka

marrica73@anna od prestonice. Trojica ribolovaca sedeli su na kamenom zidiću iznad kanala. Brana Leš, pročita Mark na tamnom panou. Više nije mogao da izdrži. Mesto mu se učini idealnim da napravi pauzu, da sedne, izvadi iz džepa farmerki pet stranica istrgnutih iz Sovuljagine sveske.

Mark nije imao hrabrosti da ih čita u bučnom RER-u, u dodiru s nepoznatima koji krišom gledaju preko njegovih ramena.

Ne taj deo priče. Njegove.

Promašio je termin. Proveri telefon. Nikakve poruke od bake.

Nikakve poruke od Lili.

Nije više bilo opravdanja. Odvi pet listova.

Dnevnik Lakovernog Sovuljage Te nedelje, 7. novembra 1982. godine, provodio sam vikend u Antaliji, na Sredozemnom moru - Turska rivijera, trista sunčanih dana godišnje - kod jednog visokog funkcionera Ministarstva unutrašnjih poslova Turske, u njegovoj pomoćnoj rezidenciji; nedeljama u kojima sam ga kasnije obilazio želeo sam da opet proverim da li je iko išta video na aerodromu Ataturk u Istanbulu, tog 22. decembra. Nikad se ne zna, neka bezbednosna kamera, bilo kakav iznenadni događaj; aerodrom je u to vreme bio prepun vojske, pa je neko mogao da nešto primeti. Pokušao sam da sprovedem kratko ispitivanje u kasarnama i tamo su, naravno, smatrah da sam lud. Taj pomenuti visoki funkcioner na kraju me je jednog vikenda pozvao u rezidenciju, gde je primao otmeno društvo iz Saveta turske nacionalne bezbednosti. Ovog puta Nazim nije bio tu, jer je Ajla insistirala na tome da se vrati, pošto se razbolela, koliko se sećam...

To mi nije baš odgovaralo, čitavog vikenda batrgao sam se bez prevodioca da objasnim ono što sam hteo, pogotovo što su ostali bih tu da se lepo provedu na suncu sa svojim ženama... Ne baš sigurni u primarni karakter mojih pitanja. Kao i ja, uostalom. Sve manje i manje.

Za nesreću u Treporu saznao sam tek tri dana kasnije, u hotelu

Askodž. Obavestio me je Nazim. Posle sam vrlo često raspravljao o

tome s Nikol Vitral. Ona mi je objasnila sve detalje. Tog novembarskog vikenda 1982, kao i svake godine, tri normandijska i pikardijska grada pobratima - Trepor, Ei i Mer le Ben - organizovala

~ 150 ~ knjigoteka

marrica73@anna su primorsku proslavu, nešto kao Karneval u Denkerku, skromniju, normandijsku verziju. Dagnje pržene po volji, šetnje brodom, ulični defile... Lud svet, izmileo ko zna odakle... Pjer i Nikol Vitral učestvovali su na proslavi u Treporu svake godine, gde su svi, kao i oni, pokušavali da ne zaostaju za manifestacijama u ostalim lukama pored La-manša, od Denkerka do Avra. Te proslave vikendima van letnje sezone bile su im korisne da nekako sastave kraj s krajem.

Ostavljali su Marka i Emili kod komšija i noću odlazili narandžastocrvenim sitroenom H. Parkirali su kamion na strateški pogodnim mestima, što je moguće bliže moru, otvarali šank, širili ceradu, preko potrebnu protiv naleta vetra, i već za manje od sat vremena počinjali da služe pomfrit, palačinke, kolačiće s medom i ostale đakonije... Uglavnom su radili do kasno u noć... Uprkos klimi, proslave na severu često su se završavale pred zoru. Da ne bi gubili vreme i novac, Pjer i Nikol tada su zatvarali kamion i prostirali dušeke između plinske peći i frižidera, gde je bilo dovoljno mesta da odspavaju nekoliko sati, pa da onda nastave posao u nedelju. Bilo je to baš spartanski, ali su za vikend mogli da zarade više nego za deset običnih dana.

U nedelju, 7. novembra 1982. godine, Pjer i Nikol Vitral zatvoriše kamion oko tri sata ujutro. Da ga nikada više ne otvore. Uzbunu je podigao neki tip koji je šetao psa po nasipu u Treporu. Miris plina osećao se izvan kamiona. Zapravo, naročito miris metan-etiola, proizvoda na bazi sumpora koji se dodaje butanu, jer je taj bućkuriš od prirodnog gasa bez mirisa i bezbojan. Vatrogasci su udarcima sekire provalili vrata kamiona sa zadnje strane i otkrili dva beživotna tela. Butan je iscurio pre otprilike pet sati i prolio se na prostoru od devet kvadratnih metara. Pjer Vitral više nije disao. Vatrogasci čak nisu ni pokušavali da ga reanimiraju, znali su da prepoznaju simptome smrti. Nikol Vitral bila je još živa. Ona je kolima hitne pomoći prebačena u Abevil. Lekari su tek petnaest sati kasnije saopštili da je konačno spašena, s oštećenim plućima do kraja života.

Istraga je brzo obavljena. Jedno od creva za gas za četiri peći bilo je probušeno. Nesreća je bila koliko glupa, toliko predvidiva.

Osiguravajuća društva ostala su verna svojoj reputaciji duboke humanosti: spavanje u kamionu dok ste okruženi bocama butana i sa četiri još vruće peći, bilo je, prema njihovom mišljenju, čista ludost.

Instalacije su bile istrošene, naravno, odobrene od strane sanitarnih službi, ali su stručnjaci otkrili neke druge neispravnosti... Ukratko,

~ 151 ~ knjigoteka

marrica73@anna osiguravajuća društva nisu imala nikakvih teškoća da pronađu sve izgovore da ne isplate nikakvo obeštećenje Nikol Vitral.

Ostao joj je samo kamion... Plastično crevo i da se zamene zadnja vrata... I dvoje dece da ih podiže.

Možda je to ono što me je približilo Vitralovima. Sažaljenje. Da, to se može tako nazvati. Sažaljenje. Nema sramote u tome.

Sažaljenje. I zrno sumnje.

Kad me je Nazim pozvao da mi ispriča šta se to dogodilo u Treporu, moja prva reakcija bila je da nisam poverovao u tezu o nesrećnom slučaju. Slažem se, sudbina je ista kao s decom na igralištu: obruši se na one najslabije. Ipak, postoje granice! Narednih sedmica sreo sam se s advokatima Karvilovih, pa su neki, ne naročito ponosni, ispljunuli: Pre drugog infarkta, Leons de Karvil postavio je svojim advokatima čisto tehničko pitanje: A šta bi se dogodilo ako bi

supružnici Vitral nestali? Da li bi mala Lili ostala jedna od Vitralovih ukoliko je smeste u neki dom, ili bi bila moguća neka molba? Kakve bi bile šanse Karvilovih u tom novom kontekstu da im mala bude poverena?

Pitanje je bilo koliko morbidno toliko i bolno. Advokati nisu bili potpuno saglasni, ali vladalo je opšte mišljenje da, ako bi se dogodilo da Vitralovi nestanu, a da mala Lili ima manje od dve godine, onda bi bilo moguće novo suđenje. Obična tehnička pretpostavka, naveli su oni, ali se istovremeno moglo odigrati na sumnju u odnosu na identitet i viši interes deteta... Sa ciljem da se pronađe porodica koja bi prihvatila malu siroticu, to jest, da bude vraćena Karvilovima!

Ovo vam saopštavam onako nabacano. Pa sami donosite sud o tome kako god hoćete.

Ako je Matilda de Karvil bila dovoljno luda da angažuje privatnog detektiva u periodu od osamnaest godina, onda je i njen manje strpljivi muž mogao doći na pomisao da angažuje nekog ubicu. Da probuši crevo za plin u kamionu koji se zatvara samo polovično i može biti nadohvat ruke bilo kom beskrupuloznom tipu.

Nikad nisam verovao da Matilda de Karvil može biti u toku s tim, još manje da je šurovala u jednom takvom poduhvatu. Sama njena vera zabranjivala joj je to. Nasuprot njoj, Leons de Karvil bio je sasvim sposoban da to učini. Dvadeset tri dana kasnije slomi ga druga srčana kriza. Mogla se u tome videti uzročno-posledična veza. Nikol Vitral je preživela. Možda je Leons imao na savesti smrt Pjera Vitrala.

Beskorisnu. Liz-Roz bila je definitivno mrtva...

~ 152 ~ knjigoteka

marrica73@anna Eto, sad znate koliko i ja. Biljka u koju se pretvorio Leons de Karvil sačuvaće tajnu zauvek.

Ima li kakve koristi od sumnje?

Krunsko pitanje!

2. oktobar 1998. godine, 12.40 Mark ugleda kako se slabašno jesenje sunce opet prepušta okruženju oblaka, sakupljenih u dobro organizovanom obruču.

Sumnja...

Pošto je imao samo četiri godine u trenutku nesreće, Mark se nije sećao skoro ničega, osim beskrajne tuge odraslih osoba oko njega. A on je imao samo jedan cilj, samo jedan refleks: da zaštiti Lili, da je jako stegne za ruku, da je ne pušta, da je nikome ne da.

Njegova baka nikad mu nije pružila dovoljno jasna objašnjenja.

Shvatao je. Ne govori se o tome. Sovuljagino izlaganje bilo je mnogo jasnije od mrvica informacija koje je mogao da načuje tokom svih tih godina.

Mark pogleda trojicu ribolovaca pred sobom, dosta mladih, nepomičnih, skoro zaspalih. Kakvu su zabavu mogli da pronađu u tome što satima čekaju ribu koja nikad ne zagrize? Možda su jednostavno čekali kraj sveta u tom rajskom kutku.

Sumnja...

Rajski kutak gde stanuje đavo?

Mark je pokušavao da zagrebe najdublje u svoja sećanja. Nije primećivao tačno zbog čega, ali Sovuljagina priča odjeknula je u njemu kao zvono za uzbunu. Neki uznemirujući detalj, neka anomalija...

Nešto se nije uklapalo!

Mark pokuša da se jače koncentriše, ali bio je sve više ubeđen da je taj detalj urezan u njegovo sećanje mehanički, nešto što je naučio napamet, što je znao, ali što se pojavljuje kao nešto što visi o koncu, polazna tačka, jedna reč.

Pokuša opet, bez uspeha. Bio je prosto siguran da je taj detalj uredno složen u njegovoj sobi, među njegovim sitnicama u Ulici Pošol u Poleu, u Djepu. Da bi ga pronašao, samo kad bi malo pretražio.

Je li to bilo hitno? U kakvoj je vezi s ostalim? Lilinim dugim putem bez povratka.

~ 153 ~ knjigoteka

marrica73@anna Djep je bio na samo dva sata vozom... Trebalo je da razgovara i s Nikol To će pričekati.

Grozničavom rukom okrenu istrgnuti list i pročita poslednju stranu.

~ 154 ~ knjigoteka

marrica73@anna

25 Dnevnik Lakovernog Sovuljage Mesec dana posle drame u Treporu, Nikol Vitral opet je posluživala mušterije u svojoj pokretnoj pržionici. Nije imala izbora. Mnogi su smatrali da je neobično, čak morbidno, to što nastavlja da radi u tom mrtvačkom kovčegu na točkovima, u toj zamci od pleha i plina što je odnela njenog muža, koji je usnuo za sva vremena na toj ploči kuda nastavlja da gazi tokom čitavog dana.

Nikol je odgovarala uz osmeh: Nastavljamo normalno da živimo

u kućama gde su se naši bližnji ugasili. Nastavljamo da spavamo u istim krevetima, jedemo iz istih tanjira iz kojih su i oni jeli, pijemo iz čaša odakle su oni pili... nisu predmeti krivi. Samim tim, ni kamion više nego ostali.

Godinama kasnije shvatio sam da je Nikol iz dubine duše volela taj posao, da služi mušterije u sitroenu H, na obali mora u Djepu, kao što je to godinama činila s Pjerom, mada su joj dim od ulja za prženje i mešavina mirisa oko nje sve više razdirali pluća i terali je da kašlje bez prestanka. Pjer se uspavao u tom kamionu, on nikada nije zaista izlazio iz njega, a Nikol, sada sama, bila je manje u svojoj pokretnoj radnji nego bilo gde drugde, uostalom. Možda s izuzetkom groblja Žanval.

Približio sam se Nikol i njenoj dečki negde u to vreme, sredinom 1983. godine. Prvi put sreo sam je u aprilu, jednog jutra kad je Mark bio u školi, dok je Lili spavala.

Nikol mi prepreci put na vratima. Počeh stidljivo: „Lakoverni Sovuljaga. Privatni detektiv, radim na istrazi o...” „Znam ko ste, gospodine Sovuljaga, i da mesecima pretražujete po ćoškovima... Vesti se ovde brzo pronose, znate...” „Hm... Dobro... Da skratim... Matilda de Karvil angažovala me je da čitavu istragu, čitav slučaj pada aviona na brdu Teribl pokrenem s mrtve tačke...” „Nadam se da vas bar dobro plaća za to...” „Ne mogu da se požalim, prilično je ugodno...”

~ 155 ~ knjigoteka

marrica73@anna „Koliko?”

Pogled Nikol Vitral zaigra. Igrala se mačke i miša sa mnom.

Zašto da lažem? „Sto hiljada franaka. Godišnje.” „Mogli ste da dobijete više, mnogo više...”

Nikol Vitral imala je na sebi prilično tanak sivo-plavi džemper, s vrlo dubokim izrezom. V-izrez dopirao joj je do grudi. Bio sam strahovito uzbuđen. Ona nastavi, a da se ne pomeri ni za pedalj: ,,I šta vi očekujete od mene?” „Da mogu da se približim Lili, da je posmatram, pričam s njom.

Da je gledam kako raste...” „Samo to...”

Imao sam snažan osećaj da će pregovori biti dugi. Više nisam znao gde da skrenuli pogled, na sjaj njenih očiju ili na njene grudi.

Nikol Vitral mahinalno povuče džemper naviše. „Vidite, nemam šta da krijem. Suprotno onome što vi verovatno mislite, i mene interesuje da se sazna istina... Jeste U nešto pronašli?”

Oklevao sam. Da preuzmem inicijativu? Džemper ubrzo spade. „Pratio sam mnoge tragove, većinom neuspešno, ali sam isto tako otkrio nezgodne detalje...”

Izgledalo je da Nikol Vitral okleva. Pogled joj odluta ka Ulici Pošol. „Da li vam je Matilda de Karvil dala da potpišete nešto kao što je klauzula poverljivosti? Ekskluzivnosti rezultata?” „Ništa od svega toga. Ona me plaća samo da otkrijem neki dokaz.” „Dokaz? Samo to. Ja nemam sredstava da platim... ali Matilda de Karvil ume da bude velikodušna za dvoje.”

Nasmeši se i iznova povuče džemper naviše. „Oko za oko, zub za zub? Uđite da popijete kafu, ispričaćete mi sve to dok čekamo da se Lili probudi.”

Nikol Vitral ulivala mi je poverenje. Shvatićete zašto!

Znao sam da igram opasnu igru: ako ikad nešto otkrijem, moj položaj između dve ili skoro dve udovice, neće biti lako održiv, čak i ukoliko ostanem neutralan... A to je bio sve ređi slučaj! Između

~ 156 ~ knjigoteka

marrica73@anna jednostavnosti porodice Vitral i oholosti Karvilovih nije bilo poređenja. Leons de Karvil imao je vodu umesto mišića, Malvina paru umesto mozga, a Matilda santu leda umesto srca. Bio sam njen plaćenik, njen verni pas, ali su moje simpatije neosporno bile na strani Vitralovih.

Mark i Lili bili su divna deca. Stekao sam naviku da često dolazim da ih vidim, najmanje za svaki Lilin rođendan. Ponekad sam dolazio u Djep s Nazimom. On ih je plašio zbog ogromnih brkova, a mene je posebno fascinirala Nikol svojom energijom, humorom, upornošću da sama podiže Marka i Lili. Dobro se držala, nije pipnula ni santim od Liline štednje na njenom bankarskom računu, bogatstva koje je uplatila Matilda de Karvil.

Nikol je bila odlučna i verna. Neverovatna žena. Tako su prolazili meseci i godine.

I ja sam bio veran svom hodočašću. Vreme je da kažem nešto i o tome. To je značajno, još ne možete zamisliti do koje mere. Svake godine oko 22. decembra odlazio sam na brdo Teribl. Spavao sam u obližnjem konaku u Klerbijeu, na obali Dua, i provodio vreme gore, na samom mestu pada aviona. Svake godine ostajao sam najmanje nekoliko sati, u hodanju, razmišljanju, ponovnom čitanju ispisanih zabeležaka.

Kao da će mi to mesto na kraju odati svoju tajnu...

Tamo sam išao sam, bez Nazima.

Sad sam već poznavao svaku stazu, svaki kamen, svaku jelku.

Osećao sam da se postepeno odomaćujem u tom kutku divlje planine, da je potrebno da odvojim vreme da je oslušnem, daleko od trauma svakodnevnog života. Kao kod Vitralovih, u krajnjoj liniji.

Siguran sam da mi nećete verovati. Ali to je delovalo! Planina mi je ulila poverenje. Tačno tri godine kasnije. Posle tri hodočašća, u decembru 1986. godine. Otkrila mi je tajnu, svoju daleko najpotresniju tajnu u osamnaest godina istrage.

Tog 22. decembra 1986. godine odjednom me je iznenadila strahovita oluja, na samom vrhu brda. Da bih se spustio do konaka, bilo mi je potrebno najmanje dva sata hoda na kiši i pod munjama.

Nasumice sam tražio neko sklonište, bilo kakvo. Drveće ponovo zasađeno na mestu pada aviona nije bilo u stanju da me zaštiti.

Hodao sam naslepo kilometar ili dva. Sve dok se nisam našao oči u oči s najneverovatnijim od svih otkrića. Bio sam sav u goloj vodi.

~ 157 ~ knjigoteka

marrica73@anna Najpre sam mislio da ružno sanjam, da haluciniram. Nastavio sam da napredujem po blatu, slika preda mnom postajala je sve jasnija i stvarnija.

Više nisam obraćao pažnju na jaku kišu. Srce mi je lupalo tako jako kao da će se raspuknuti. Sav smušen napredovao sam ka Mark besno opsova.

Istrgnuti list završavao se tim poslednjim redom.

Iznerviran, udari nogom u gomilu šljunka ispred sebe. Ribolovci podigoše glave, iznenađeni, prekornih pogleda. Nastavak rečenice nalazio se na narednoj stranici sveske, na sat vožnje RER-om, u blindiranom sandučetu garderobe na železničkoj stanici Gar de Lion, čiju je šifru jedino on znao.

Mark ugura listove u džep i ustade, besan na samog sebe, besan na Sovuljagin komplikovani stil, koji nije mogao da o tome piše jednostavno, i što je uživao u pakosnom zadovoljstvu da o svojoj istrazi priča kao u nekom krimi-romanu...

Pređe mostićem preko kanala. Ulice Kuvrea bile su tihe. U senci Dizni Sitija, šarmantnog gradića koji je u sebi imao nešto veslačko, kao da je i on sam izgrađen od kartona. Kulisa. Put Šo solej bio je prva ulica s desne strane kad se uđe u gradić. Više staza nego ulica, svakako, mračna i zavlačila se u šumu. Mark oprezno krenu napred.

Ko su bili ti Karvilovi? Žrtve sudbine, kao i on? Prava Lilina porodica, kako se nadao? Ali isto tako - naručioci ubistva njegovog deke?

Neprijatelji? Saveznici? Oboje u isto vreme?

Mark primora sebe da lagano diše.

Nije trebalo da okleva. Agorafobijska kriza mogla je da iskrsne u bilo kom trenutku, zašto ne i ovde, u ovoj tišini, pod ovim zelenilom...

Nekoliko automobila ekstra klase bilo je parkirano na kraju puta.

Mercedes. Saab. Audi. Jakih cilindara, s izuzetkom jednog manjeg modela. Mini rover. Plav. Mark zastade, kao da je u njemu odjednom zazvonio alarm.

Već je video taj auto, i to ne tako davno!

Gde? Nije bilo suviše teško prisetiti se, pošto je Mark skoro čitav dan proveo u metrou, ispod zemlje. Jedini put kad je promolio nos napolje bio je ovde u Kuvreu, i...

~ 158 ~ knjigoteka

marrica73@anna Kod Sovuljagine kuće! *

*

*

Neko položi ruku na njegovo rame.

Metalna cev zari se u donji deo njegovih leđa. Vatreno oružje, van svake sumnje.

Piskav glas dodade još malo jeze tom trenutku: „Tražiš nešto, kretenu?”

~ 159 ~ knjigoteka

marrica73@anna

26 2. oktobar 1998. godine, 12.50 Mark, začudo, nije osetio nikakve simptome krize. Ni zadihanost ni lupanje srca. Jedino je osećao da mu se puls ubrzava.

Nemoj da paničiš.

Osvrni se.

Put Šo solej bio je očajnički pust. Visoko drveće vlasnika poseda bacalo je pokretnu senku na svetlosivi šljunak Mark napravi veoma spor poluokret i teatralno podiže ruke da jasno pokaže da ne namerava da pruža otpor. „Nemoj ništa da pokušavaš, Vitrale.”

Mark zaškilji. Pred njim je stajao devojčurak od otprilike metar i po, najviše četrdeset kilograma, odeven kao da je upravo izašao iz pansiona za mlade devojke... jedino što je devojčurak imao lice devojke od trideset godina.

Malvina de Karvil!

Mark je nikad nije sreo, čak je nije video na fotografiji, ali je to mogla biti samo ona. Stajala je ispred njega, čvrsto držeći revolver u ruci, i s neobičnim besom u očima. Markov mozak pokušavao je da što je brže moguće analizira šta će se desiti u narednim minutima.

Mini rover parkiran na nekoliko metara od Puta Šo solej i u Ulici Bit o Kaj pre sat vremena bio je, dakle, auto Malvine de Karvil. Ta devojka bila je kod Sovuljage pre nekoliko sati... S revolverom.

Ona je, dakle, ubila Lakovernog Sovuljagu. Sad je bio red na njega.

Malvina ga odmeri i pažljivo osmotri od glave do pete. „Kog vraga ti tražiš ovde, Vitrale?”

U Malvininoj intonaciji bilo je nečeg skoro komičnog, zvučalo je kao oštar krik bezopasnog psetanceta iza ograde neke vikendice.

Mark je bio svestan da ne sme da se osloni na to. Ta devojka bila je spremna na sve, pa i na to da vam uz glasan smeh smesti metak među oči. Ipak, uprkos svoj logici, Mark nije uspevao da uzme za ozbiljno to neobično parče od žene. Začudo, još nije osećao da se u njemu rađa i najmanji simptom agorafobije, straha, panike.

~ 160 ~ knjigoteka

marrica73@anna „Ne miči se, Vitrale. Ne miči se, kad ti kažem.”

Mark krenu napred jedno pola metra, ne spuštajući ruke, i neprimetno se osmehnu. „Prestani da me gledaš tako!” povika Malvina, dok sepovlačila unazad. „Ne uspeva ti da me impresioniraš time što se praviš važan.

Znam sve o tebi. Znam da spavaš sa sestrom... Zar nije odvratno spavati sa sestrom?”

Mark opet nije mogao da izdrži a da se ne nasmeje. Te uvrede zvučale su lažno iz Malvininih usta, kao psovke dečurlije iz centra Djepa upućene njemu, isuviše krupne reči za decu od osam godina, koja razuzdanošću prikrivaju loše suzbijenu stidljivost. „Ako posmatramo s tvoje tačke gledišta, pre će biti da sam spavao s tvojom sestrom...” ”Malvina je bila iznenađena odgovorom. Izgleda da je njen mozak funkcionisao kao računar kome nedostaje RAM memorija.

Ona konačno pronađe odgovor: ”U pravu si, ti spavaš s mojom sestrom, zato što je ona prelepa da bi bila jedna prljavka od Vitralovih. Ali Liz-Roz neće još dugo biti potreban bednik kao što si ti, pošto ima osamnaest godina...”

Malvinine žaoke nastavljale su da prelaze preko Marka kao da ga se ne tiču. Bile su, bez sumnje, suviše karikaturalne. Nestvarne. On čak nije imao želju da se brani, da joj odgovori da to nije tačno, da ne spava s Lili. Mark poče da hoda kroz drvored, ne obraćajući previše pažnje na Malvinu i trudeći se da ne pokaže nimalo oklevanja.

Devojka čvršće uperi mauzer u njega. „Ne miči se, kad ti kažem.”

Mark nastavi da se kreće napred, ne okrećući se. „Žao mi je, nisam došao zbog tebe. Moram da se vidim s tvojom bakom. Izvini. Je li taj Ružičnjak stvarno tvoja kuća?” „Ako nastaviš dalje, ubiću te. Zar nisi razumeo?”

Mark se napravi kao da je nije čuo i nastavi da ide ispred nje. Da li je dobro postupio? Je li mogao da se pouzda u svoj instinkt, u to odsustvo simptoma krize? Neće li ova ludača ubiti i njega, kao što je uradila sa Sovuljagom? Metak u srce. Graške znoja počeše da mu klize niz kičmu. Nađe se ispred ogromne kapije Ružičnjaka. „Šta tražiš ovde? Ubiću te, kažem ti!”

~ 161 ~ knjigoteka

marrica73@anna Malvina poskoči kao uzbuđeni devojčurak na skveru i ukopa se ispred Marka, nastavljajući da drži mauzer uperen u njega. Još jednom pažljivo odmeri Marka od glave do pete. „Tražiš nešto?” reče Mark, pokušavajući da dozira ironiju u intonaciji svog glasa. „Došao si tek tako, bez torbe? Jesi li siguran da nisi ništa sakrio kod sebe? Ispod jakne?” „Hoćeš da se skinem ovde, pred tobom? Je li o tome reč?” „Drži ruke gore, kažem ti!” „Hoćeš li da to sama uradiš? Da me pretreseš svojim ručicama?”

Malvina je oklevala. Mark se zapita da li je otišao predaleko.

Izgledalo je da je devojka na ivici nerava, prst joj se ukočio na okidaču mauzera. Bio je to prst na kojem je stajao srebrn prsten, ukrašen predivnim kestenjastim prozirnim kamenom, boje njenih očiju, samo još svetlijim. Malvina je nastavljala da detaljno analizira njegovu anatomiju. Bez ikakve sumnje, tražila je Sovuljaginu svesku, pa je morao da bude krajnje oprezan.

Napregnu se da zabije klin do kraja: „Žao mi je, Malvina, više volim tvoju mlađu sestru.”

Nastavi da ide napred, ne čekajući Malvininu reakciju, drhtavim prstima pritisnu na interfon, jer sad nije bio u mogućnosti da gleda šta ta ludača radi iza njegovih leđa. „Kretenu, ja ću te...”

Neki ženski glas na interfonu prekide Malvinu: „Da?” „Mark Vitral. Došao sam da razgovaram s Matildom de Karvil.” „Uđite.”

Kapija se otvori. Malvina je oklevala. Sad je izgledala kao da joj oružje predstavlja balast. Uperi ga u Marka. „Jesi li razumeo? Šta onda čekaš! Uđi kad ti se kaže!”

Mark je bio upozoren, naslućivao je da će upasti u luksuzni posed, jedan od najraskošnijih u toj buržujskoj četvrti, ali je ipak bio impresioniran veličinom parka zasađenog drvećem, raznovrsnošću, čak i u jesen, cvetnim vrtovima, besprekorno potkresanim ružama.

Na kolikoj površini je to imanje moglo da se prostire? Deset hiljada kvadratnih metara? Petnaest hiljada?

~ 162 ~ knjigoteka

marrica73@anna On zakorači u aleju od rozikastog šljunka, neprekidno praćen telohraniteljem od metar i pedeset. „Ovo te obara s nogu, a, Vitral, sav ovaj teren! Ružičnjak!

Najveći park u Kuvreu. S drugog sprata imaš pogled na ceo meandar Marne. Shvataš li, Vitrale, da ste lišili Liz-Roz svega toga?”

Mark priguši želju da išamara tu napast. Kad se nasumice gada otrovnim strelama, neke od njih pogode cilj. Mark nije mogao a da ne uporedi park Ružičnjaka sa svojim parkom u Ulici Pošol. Pet metara sa tri. Kad je tu parkiran sitroen, parka uopšte nije bilo. U daljini, u parku, pored staklene bašte protrča veverica i uputi preplašen pogled ka posetiocima. „Pošto si shvatio, nadam se da te bar grize savest!”

Griža savesti?

Lilin glasan smeh još je odjekivao u Markovim ušima. Radosni dečji krici čim Nikol izveze kamion da ide da radi na obali mora u Djepu, a Lili pojuri da igra školice ili rakete u vrtiću. Većem od bilo kog Ružičnjaka u njihovim dečjim očima.

Tri stepenika. Malvina prođe ispred, ne ispuštajući mauzer, i otvori masivna drvena vrata.

Mark je išao za njom.

Da li je bio lud što ulazi tako, svojevoljno? Radio je po svom nahođenju. Niko nije znao za njegovu poseru. Malvina mu pokaza na neki širok hodnik, gde opet pređoše preko tri stepenika. Po zidovima hodnika bile su obešene slike sa seoskim pejzažima. Krzneni kaputi bili su obešeni o klinove od kovanog gvožđa. Ovalno ogledalo u dnu hodnika stvaralo je dodatnu iluziju dubine.

Cev mauzera pokaza na prva vrata s desne strane, teška vrata ukrašena crvenim šarama. Uđoše.

Mark se nađe u velikom salonu. Većina nameštaja, kauči, ormari, bila je prekrivena belim platnom, svakako namenjenim da ih zaštiti od patine vremena otkako tu nema prijema gostiju. Otvorena biblioteka pružala se duž čitavog zida. U suprotnom uglu prostorije nalazio se beli lakirani klavir s notama. Petrof, jedan od najskupocenijih, Mark je bio upućen u cene.

Matilda de Karvil stajala je ispred njega, uspravna, visoka, ukočena, s onom fantazijom od krsta oko vrata i nekoliko tragova blata na dnu haljine. Leons de Karvil spavao je tu pored. Ravnodušan.

Sa ćebetom preko kolena i nekoliko žutih listova palih na njegove

~ 163 ~ knjigoteka

marrica73@anna mišice. Crna udovica i paralizovan čovek, scena dostojna lošeg filma strave i užasa.

Matilda de Karvil se ne pomeri. Samo mu uputi začuđen pogled. „Mark Vitral, kakva iznenadna poseta... Da sam samo mogla da pomislim da ćete jednog dana doći ovamo...” ,,I ja sam sam bio daleko od te pomisli...”

Osmeh se još malo jače razvuče. Malvina se udalji i ode da stane pored klavira. „Skloni mi to oružje, Malvina.” „Ali, mamice...”

Pogled Matilde de Karvil nije trpeo nikakvu diskusiju. Malvina teatralno stavi oružje na klavir. Ona je očigledno čekala samo jedno: da ga zgrabi i da može da ga upotrebi.

Markov pogled bio je prikovan za klavir. Bilo je logično da u kući Karvilovih postoji klavir. Čak i da nikad nije tu došao, mogao je to da nasluti. To je činilo deo redosleda događaja. Nijedan član porodice Vitral nije bio ljubitelj muzike. Ni njegovi roditelji, ni deka ni baka nikad nisu prišli nekom muzičkom instrumentu. Čak su i ploče bile retke u Poleu. Lili je, kao čarolijom, već prvih meseci svog života koje je provela u Ulici Pošol bila izložena zvucima, svim vrstama tonova; u obdaništu su je fascinirale muzičke igračke; njen upis u muzičku školu, sa četiri godine, pokazao se kao logičan i skoro besplatan sled događaja. Njen profesor nije prestajao s pohvalama na njen račun.

Mark se toga sećao s ponosom. „Lep komad, zar ne?”, reče Matilda de Karvil. „Autentičan.

Naručio ga je moj otac 1934. godine. Iznenađujete me, Mark. Vi se interesujete za klavir?”

Mark ne odgovori, zadubljen u svoje misli. Kad je Lili imala osam godina, profesori muzike počeli su da navaljuju. Lili je bila jedna od njihovih najboljih učenica, najstrastvenijih. S uživanjem je vežbala na svim instrumentima, a naročito na klaviru. Trebalo je da vežba više, ne samo za vreme. redovnih časova, morala je da vežba svakog dana kod kuće. Argument nedostatka prostora brzo su odagnali profesori muzike u Djepu, izrađivani su odlični klaviri, plitki, pogodni za stanove. Preostalo je pitanje cene. Najmanje kvalitetan klavir, čak polovan, koštao je nekoliko Nikolinih mesečnih plata.

Nezamislivo. Lili se nije bunila kad joj je Nikol objasnila da je to iznad njihovih mogućnosti...

~ 164 ~ knjigoteka

marrica73@anna Mark se trže kad začu nešto Što je podsećalo na škripu. Malvina iza njegovih leđa neprimetno gurnu mauzer na drveni deo klavira. „Ostavi to oružje, molim te, Malvina!”, naredi Matilda de Karvil mirnim glasom. „Mark, i ja sam svirala... Bar dok sam bila mlada.

Dosta loše, uostalom.

Moj sin Aleksandar je bio darovitiji od mene... Ali pretpostavljam da vi niste došli ovde da pričate o klasičnoj muzici...”

Nijedna reč koju bi izgovorila Matilda de Karvil nije bila bez razloga, Mark je bio svestan toga. „U pravu ste...” započe on. „Preći ću odmah na konkretno. Došao sam da pričam o istrazi Lakovernog Sovuljage. Neću ništa da vam krijem, on mi je poverio ovu svesku, sve njegove zabeleške u toku osamnaest godina. Zapravo, poverio ju je...”

Mark je oklevao, pa odmah nastavi: „... poverio ju je Lili, a ona je insistirala na tome da je jutros pročitam.” „Ali ste došli praznih ruku?”, prekide ga Matilda de Karvil. „Vi ste oprezni, Mark. Čuvate se. Bez razloga. Kad je reč o svesci, nikada nisam zahtevala ni najmanju ekskluzivnost od Lakovernog Sovuljage. Na kraju krajeva, dobro je da Lili sazna. Sumnje vrede više nego lažne izvesnosti. Što se mene tiče, mislim da dosta tačno poznajem sadržaj te sveske. Sovuljaga je bio odan službenik.” . Mark osmotri Malvinino lice, izobličeno u odsjaju glatkog drveta klavira, pa onda progovori i začuđeno naglasi:

„Bio?” Matilda odgovori s neskrivenom ironijom: „Da, bio. Sovuljaga je izvršavao moja naređenja tokom osamnaest godina... Ali slobodan je od pre tri dana...”

Mark opsova. Ispod svog superiornog izgleda Matilda de Karvil pokušavala je da ga prevari! Naravno da je bila u toku sa Sovuljaginom smrću. Koga je ubila njena unuka. Možda po njenom nalogu... Mark protiv svoje volje zamahnu rukama. Šta radi ovde?

Između te stare ljutite veštice i luđače koja samo čeka njen nalog da ga ubije. Da ne pričamo o nepokretnom starcu u invalidskim kolicima. Košmaran prizor. Čemu je mogao da se nada, ako nije mogao da stupi nogama na ravnu površinu, ohlađenu već godinama?

~ 165 ~ knjigoteka

marrica73@anna Mark krenu nekoliko koraka napred, kao da želi da dobije na sigurnosti. Malvinini prsti grčevito se obaviše oko mauzera. Nije imao izbora, nije imao šta da izgubi, morao je da bude odvažan. „U redu. Da zaustavimo sav taj cirkus. Igraću otvorenih karata!

Naše dve porodice već osamnaest godina grčevito se drže svojih ubeđenja. Karvilovi tvrde da je Liz-Roz preživela. Vitralovi su uvereni da je to Emili. To je upravo ono što je rekao sudija.”

Mark se zadiha, pokušavajući da pronađe prave reči. „Gospođo de Karvil, ja sam tokom svih ovih godina rastao pored Lili i došao do jednog saznanja.”

Mark opet poče da okleva, pa onda nastavi: „Gospođo de Karvil, Lili nije moja sestra! Da li me dobro čujete?

Nemamo nikakve zajedničke krvne veze... Liz-Roz preživela je u noći pada aviona.”

Mauzer, koji je klizio po klaviru, napravi jasan šum. Malvinine oči zasijaše od iznenađenja, ushićenja, jer je Mark tako naglo postao njen saveznik. Špijun koji skida masku i otkriva svoj identitet.

Jedan od njih!

Nasuprot tome, Matilda de Karvil ostade potpuno nepomična, poćuta neko vreme, a zatim jednostavno izgovori: „Malvina, idi da prošetaš dedicu u parku.” „Ali, mamice...”

U očima mlade devojke zablistaše suze. „Uradi kako ti kažem, Malvina. Uzmi Leonsa sa sobom i idi da ga prošetaš kroz park.” „Ali...”

Ovog puta Malvina više nije zadržavala suze. Izađe, gurajući invalidska kolica u kojima je njen deda, nepomičan, nastavio da spava.

~ 166 ~ knjigoteka

marrica73@anna

27 2. oktobar 1998. godine, 12.55 Lili je opasno posrtala. Ta barska stolica s tankim nogarima kao da je bila specijalno zamišljena da se zaljulja kad osoba na njoj hoće da ispije previše čaša.

To će se uskoro dogoditi, pomisli Lili. Valjalo je patentirati to, tu klimavu stolicu.

Prinese čašicu džina usnama. Sad je to već nije peklo. Više nije ništa osećala, osim njihanja stolice.

Bila je jedina žena u tom baru Baramundi, u Ulici Lap. Bio je to tip bara u koji se ne odlazi sam, čak ni danju, ili samo zato što o tome imamo preciznu ideju u glavi. Uzalud su se tipovi iz bara pravili da se ne interesuju za nju, da samo ispijaju čaše piva, balone belog vina, bučno komentarišu rezultate izvlačenja lota, da netremice gledaju u televizor na kome je prenos sportske utakmice... osećala je njihove uporne poglede na svojim obnaženim bokovima, kako se ti pogledi penju uz njena leđa, sve do potiljka...

Ništa zato...

Lili naiskap ispi čašu džina i okrenu se barmenu, mirnom tipu sa samo jednim čuperkom kose, sivim i kovrdžavim, na gornjem delu glave. „Šta još imate da mi preporučite?”

Već je isprobala votku i tekilu. Zasad je votka kudikamo bila u prednosti. Ali ona je bila tek na početku vežbanja, nikad nije popila kap alkohola pre nego što je napunila osamnaest godina. Samo čašu šampanjca, pre tri dana. Sad je nadoknađivala izgubljeno vreme. „Mislim da će ovo biti dosta, gospođice. Prilično ste popili, zar ne?” Šta li je o njoj mislio taj ćelavi tip s tom glupom kovrdžom, zar nije shvatio da je ona punoletna već tri dana? Lili pomisli da mu podnese ličnu kartu pod nos, ali joj je taj usrani konobar već okrenuo leđa, a da je nije čak ni pogledao.

Neki čovek u sivom odelu i s labavo vezanom kravatom stajao je za šankom na dva metra od nje, zagledan u dno čaše s tečnošću boje kestena. Bio je jedini u baru koji je nije svlačio pogledom. Lili se

~ 167 ~ knjigoteka

marrica73@anna nagnu ka njemu, izgubi ravnotežu na krivonogoj stolici i pridrža se za šank. „Šta vi to pijete?”

Labavo vezana kravata malo se uspravi. „Klasika. Viski...” ,,I ja hoću isto! Konobaru, hoću to!”

Konobar, još miran, nabra desnu obrvu: „Jeste li sigurni, gospođice? „Pusti, Žan Šari”, reče Kravata. „To je za mene.” Žan Šari opet nabra obrvu. Ovog puta levu. Taj tip verovatno je imao neodoljivu moć uticaja na ljude. „Onda, samo još jedan? Neću nikakva sranja...”

Pomoću tehnike održavanja ravnoteže na stolici kojom je mnogo bolje ovladao nego Lili, ispijač viskija, ne silazeći sa svog sedišta, dođe da joj se pridruži. Ne da je teši, daleko od toga; sasvim suprotno: taj neobični tip verovatno je provodio vreme u razgovorima s onima koji su doživeli brodolom, u pričama o nepogodama, preživljavanju, bocama u moru... ,,A vi? Kako ste vi dospeli ovde? Gospođice...” „Vilin Konjic. Gospođica Vilin Konjic!”

Izgleda da je tip upravo tad počeo da primećuje da devojka kojoj je prišao ima telo povisoke manekenke i da čitav bar posmatra njeno ponašanje, kaoupozorištu. „To je lepo... taj... Vilin Konjic. Ja sam Rišar... Profesor sam na koledžu u Boaldjeu, u dvadesetom, znači, pogađate da...”

Lili ga odgurnu rukom i dohvati čašu viskija. Žarom usne i namršti se. Nesumnjivo da ništa nije bilo tako dobro kao votka! Rišar shvati da ona uopšte ne haje za njegove akademske brige i promeni temu: „Lepa devojka kao vi... Ne izgledate kao profesionalka. Kako je to moguće? Da uđete ovde? Kad ste tako lepi?”

Lili pomeri stolicu ka Rišaru i ona, za divno čudo, izdrža. „Ti, dođi ovamo.”

Lili ga iznenada zgrabi za kravatu, povuče mu istovremeno glavu i primače profesorovo uho svojim ustima: „Reći ćuti, Kravato. Istinu govoreći, ja nisam lepa. To sam se samo prerušila.”

Rišar se blago iznenadi. „Stvarno?”

~ 168 ~ knjigoteka

marrica73@anna „Moje noge... Grudi... Moja usta... Koža... Sve što svi krišom gledaju, žele da dodirnu, na ulici, svuda... Pa dobro, to je sve veštačko, sve od lateksa, kao što nose ronioci.” „Ti... ti?” „Ne lažem te. Svi misle da sam lepa, ali ja sam, zapravo, jedno čudovište iznutra!” „Ti...” „Usta su ti začepljena ili šta? Objašnjavam ti da sam ja kao kameleon... Imam nekoliko vrsta kože. Vidiš, kao čudovišta iz serije V na televiziji, ona što liče na ljudska bića, ali su samo nečastivi ispod kože. Naročito njihov šef, devojka, ljigavi gmizavac u telu supermodela. Ja sam kao ona, kao kameleoni koji žderu žive miševe.

To je to, vidiš šta hoću da kažem?” „Hej, ne baš previše. Znaš, te televizijske serije, a ja sam profesor...”

Povlačenje za kravatu prekide ga usred reči. „Hoću da ti kažem nešto drugo, Kravato, nešto još gore. Ja nisam sasvim sama, dvoje nas je u kombinaciji. Dvoje u istom telu, možeš li da zamisliš? „Dobro, eh... rekao bih da...” „Pst... Bolje da ništa ne kažeš... Trebalo bi da odletim. Za nekoliko minuta... Znaš li gde? Treba da odem da izvedem jedan gadan trik. Trik koji stvarno ne želim. Gadim ga se. Pa ipak, moram da ga izvedem...”

Rišar se uhvati za Lilino rame, inače bi pao. Pusti da mu ruka očeše Liline grudi i poče da muca, prinoseći usne devojčinim: „Zašto? Niko nas ni na šta ne primorava. Ako ti pomognem... da skineš tu kožu, da vas vidim iznutra. Tebe i tvoju drugaricu...”

Rišar se osmelio. Pošto ga je Lili još držala za kravatu, nije imao veliki manevarski prostor, ali njegova desna ruka skliznu ispod crne suknje. Lili ne trepnu. „Kasno je, kažem ti... Ne možeš više da učiniš ništa za mene, niko tu više ništa ne može. Vidiš, ja ću nekog da ubijem, ko nije nimalo kriv, ko nije ništa tražio... Zato što je to tako...” „U redu, u redu... Ali imamo još vremena. Nekoliko minuta.

Treba da mi pokažeš tvoju drugu kožu, pre... Ako hoćeš da ti verujem...”

~ 169 ~ knjigoteka

marrica73@anna Njegova desna ruka krenu naviše ka njenom boku, a leva pade na Liline grudi. Konobar je odmah reagovao, njegove obrve dobiše oblik dve krive linije. Žustro stavi čašu na šank. „Polako, Rišar. Polako s devojčicom. Sklanjaj šape, i tako si već dosta zasrao, zar ne?”

Rišar je oklevao. Kravata se zateže i iskrivi mu vrat. „Kažeš da me slušaš? Kažem ti da idem da ubijem nekog nevinog!”

Lili se još više nagnu. Stolica ovog puta ne izdrža. Ona se odjednom sruši. Dok je padala, Lili ispusti kravatu, ali Rišar nije imao ni najmanji crveni trag davljenja oko vrata.

Kao neko ko je obešen, ali čudom neogreben, ustade da pomogne Lili. „Ne dodiruj me!”, zaurla ona. „Sklanjaj svoje prljave šape!

Briši!”

~ 170 ~ knjigoteka

marrica73@anna

28 2. oktobar 1998. godine, 13.11 Matilda de Karvil lagano povuče dvostruko nabranu zavesu i pogleda kroz prozor da se uveri da li je njena unuka izvršila naređenje. Mark pogleda u istom pravcu, za trenutak se zadrža na smežuranoj ruci, a onda kroz sitne rupice na beloj tkanini koja je padala ispred prozora, njegov pogled pade na prostrani zeleno-žuti park. Izgledalo je da se Ružičnjak kupa u magličastom ambijentu lošeg filma: buržoaski dekor, zastarela slika i pastelni tonovi. Malvina se pojavi u daljni, u aleji od ružičastog šljunka, kako nervozno gura dedu u invalidskim kolicima. Glava bogalja lagano se tresla na neravnoj stazi, vrat mu se povremeno savijao: njegove širom otvorene oči bile su uprte ka beličastom nebu ili možda ka vrhu drveća i letu poslednjih crvenkastih listova javora. Malvina se nijednom nije sagla ka dedi da ga malo uspravi.

Matilda sačeka nekoliko sekundi. Malvina i Leons de Karvil udaljiše se duž grmlja ruža u pravcu staklene bašte i vidikovca s pogledom na Marnu. Onda lagano navuče dvostruko nabranu zavesu.

Prostorija je opet bila okupana blagom polusenkom, gde su svetlele bele i nepomične siluete nameštaja prekrivenog platnom i, naravno - lakom presvučeni petrof. Matilda de Karvil okrenu se ka Marku: „Mark... Dozvoljavate li da vas zovem Mark? Moje godine daju mi za pravo, mislim. Pošto ste došli, želim da vam postavim jedno pitanje. Jednostavno pitanje. Kada ste videli Lili ovih poslednjih dana, otkako je postala punoletna, je li nosila neki nakit? Neki prsten?”

Mark je u međuvremenu prišao klaviru. Njegovi prsti klizili su po klavijaturi, a da nije pritiskao dirke.

Zašto da laže? „Da, nosila ga je... Prsten. Svetli safir...”

Nikakav osmeh ne pojavi se na licu Matilde de Karvil. Nikakva manifestacija trijumfa. Nikakvo radovanje. Mark se začudi zbog toga.

Reagovala je kao policajac koji nikako da prihvati priznanje nekog skitnice.

~ 171 ~ knjigoteka

marrica73@anna Markova ruka poče da klizi po klaviru. Mauzer je još bio položen na svetlom drvetu, na dvadeset četiri centimetra od njegovih prstiju.

Mark ponovo pokuša da kroz prozor uoči Malvinu u parku, ali je kroz navučenu zavesu prodirao samo tračak blede svetlosti. „Ona je luda”, reče iznenada Matilda de Karvil mirnim glasom. „Moja unuka postala je skoro luda. Pretpostavljam da ste to shvatili?”

Mark ništa ne odgovori, pa Matilda nastavi: ,,A vi, Mark, šta vi mislite o tome?”

Ništa, Mark je i dalje čekao. „O ludosti, Mark. Govorim vam o ludosti... Šta vi mislite o tome?”

Markovi prsti dobovali su po dirkama od slonovače kako bi izbegao da njihovo podrhtavanje bude previše uočljivo. „Vama govorim, Mark”, insistirao je ledeni glas Matilde de Karvil. „Govorim o vama. Potpuno isto kao i Malvinin, vaš mali dečji mozak verovatno se suočio sa sumnjom. Šta se dogodilo s vašom sestricom? Da li je živa? Mrtva? Jeste li, na kraju krajeva, bolje izašli na kraj s tim nego Malvina?”

Mark podiže glavu, ne izgovori ni reč. „Kakvo mučenje, zar ne, Mark? Svih tih godina. Da ne znate kakva osečanja da gajite prema devojci koju volite najviše na svetu?

Da li je reč o nevinoj bratskoj ljubavi? Ili o vreloj telesnoj ljubavi?

Kako rasti s tom sumnjom?”

Glas joj se promenio. Postajao je sve jači, preteći. Matilda de Karvil priđe klaviru. „Da bismo živeli, preživljavali, moramo se usaglasiti sa svojim osećanjima, zar ne, Mark? Tokom svih tih godina detinjstva mali Mark traži ljubav male Emili, predivne sestrice... Zatim mali Mark odrasta... Zašto ne iskoristiti sumnju, prilika je isuviše povoljna, zar ne? Sahraniti malu Emili i zaljubiti se u Liz-Roz, lepu i bogatu naslednicu Karvilovih?”

Prsti Matilde de Karvil primakoše se revolveru, njen glas postade još moćniji: „Patila sam, Mark Tako mi boga, patila sam. Svih ovih godina ispaštala sam ne znam koju grešku, ali sam ipak ispaštala. Moja osveta ima gorak ukus, Mark, verujte mi.” Mark se zakašlja. Nijedan

~ 172 ~ knjigoteka

marrica73@anna drugi zvuk nije izlazio iz njegovog grla. Matilda je sada stajala na manje od metar razdaljine od njega. O kakvoj je osveti govorila?

Matilda de Karvil iznenada se okrenu. Stara žena uputi se ka biblioteci, u suprotnom uglu prostorije. Njena senka prekri petrof kratkotrajnim sivim velom. Ona onda bez oklevanja zgrabi jednu obimnu knjigu, čiji naslov Mark nije mogao da pročita, otvori je i uze plavi koverat. Matilda de Karvil ponovo se vrati u prostoriju. „Sovuljaga vam se približio, Mark, čak je postao prijatelj porodice Vitral. Ali nemojte biti naivni, on je ostao moj službenik, podnosio mi je izveštaj skoro svake nedelje... Bar prvih godina. Posle pet godina istrage, praktično više nije bilo nikakvog traga da se po njemu kopa. Posle osam godina nije preostao ama baš nijedan.”

Slika Sovuljaginog leša u magnovenju pređe Marku pred očima.

Matilda stavi plavi koverat na klavir, tačno pored revolvera. „Ama baš nijedan, osim jednog. Poslednji, samo jedan. Bilo je to 1988. godine...”

Matilda se ponovo okrenu. Zar ta žena nikad ne prestaje da se vrpolji? „Mark, imamo vremena, mogu li da vam ponudim da nešto popijete?”

Mark je oklevao, iznenađen. Sve što je doživeo, otkrio, otkako je došao u Ružičnjak, izgledalo mu je pripremljeno, proračunato, kao da je njegov dolazak bio očekivan: ta turobna, loše osvetljena prostorija. Beli klavir, mauzer položen na njega. Nestanak Malvine i Leonsa de Karvila u vrtu ili negde drugde, zavese koje prikrivaju sve što se događa napolju. „Da... da”, promuca Mark, protiv volje. „Zašto da ne?” „Čaj? Imam odlične aromatične mešavine koje sama uzgajam.”

Mark klimnu glavom. Matilda de Karvil udalji se na nekoliko minuta i ostavi Marka samog pored plavog koverta i mauzera. Bilo je to namerno, vrlo očigledno. Tiha tortura. Matildina osveta. Mark primora sebe da lagano diše, pošto je uočio prve znake agorafobije.

Ako, začudo, nije osetio nikakvu opasnost od tog malog naoružanog čudovišta Malvine, režija stare Karvilove izazvala je u njemu sasvim suprotno osećanje. Počeo je da oseća ono poznato strujanje krvi koje nadire ka njegovim nogama i rukama.

~ 173 ~ knjigoteka

marrica73@anna Matilda se vrati, noseći u rukama mali poslužavnik i dve šolje sa čajem u svakoj. Ona nasu vrelu vodu i pruži tanjirić Marku. „Popijte, Mark...”

Mark je oklevao. Matilda mu dobaci iskren osmeh. „Neću da vas otrujem!”

On zamoči usne. Bilo je vrelo. „Mark, neću više da vas mučim”, reče Matilda de Karvil.

Mark ispi jedan gutljaj. Ukus mu se svideo. Ta stara veštica je, dakle, sama gajila te divlje trave u svom ogromnom tajnom vrtu. „Početkom ove decenije”, nastavi Matilda de Karvil, „vi to znate isto tako dobro kao ja, postalo je moguće saznati istinu...

Jednostavnim DNK testom! To je nepogrešivo. Engleske laboratorije, uz umerenu količinu novca, malo pljuvačke ili krvi, daju rezultate za nekoliko dana. Ja sam čekala nekoliko godina pre nego što sam odlučila. Katolička religija ne slaže se naročito dobro s genetikom, shvatate, Mark. Dugo sam oklevala. Donela sam odluku pre tri godine, kad je Lili imala petnaest. Bio je to, u neku ruku, poslednji Sovuljagin zadatak. On se pobrinuo za sve. Imao je veze u francuskoj sudskoj medicini, a obezbedila sam mu i novac. Takav postupak uopšte nije bio legalan. Pribavila sam uzorak Liline krvi na dan njenog rođendana. Dala sam mu i svoj, uzorak mog muža i Malvinin.

Bilo je tako jednostavno da se sazna.”

Mark je osećao kako mu noge klecaju. Ispi još jedan gudjaj čaja.

Postepeno je sve više osećao kiseo ukus u želucu. Naravno da se sećao Lilinog petnaestog rođendana. Lakoverni Sovuljaga, pozvan kao i svake godine, poklonio joj je staklenu vazu. Vaza je bila tako krhka, možda okrnjena, i polomila se čim ju je Lili uzela u ruke. Lili se posekla po kažiprstu. Sovuljaga je rekao da mu je žao. Pokupio je parčiće stakla, mucajući izvinjenja... Je li Sovuljaga priznao svoju dvostruku igru na sledećim stranicama sveske? Proveriće. Grlo ga je peklo.

U tom trenutku imao je samo jednu želju: da zgrabi taj plavi koverat, otvori ga i pročita.

Matilda de Karvil uputi mu još jedan neobičan osmeh. „Mark. Rezultati su tu, u tom kovertu. Ja ih znam još od pre tri godine. Jedino ja. Učinili ste mi uslugu što ste došli, Mark. Uzećete taj koverat.”

~ 174 ~ knjigoteka

marrica73@anna Mark ispi još jedan gutljaj čaja i opeče nepce. Drhtavim prstima uze plavi koverat. Lice Matilde de Karvil pokaza trijumfalnu grimasu. „Ali ga nećete otvoriti, Mark! Odnećete taj koverat Nikol Vitral.

To je nešto između nje i mene, već godinama. Ako neko drugi mora da sazna istinu sad, to je ona.”

Prostorija utonu u podužu tišinu, kao kad jutarnje inje zaledi čaršave. Mark lagano stavi plavi koverat u džep. „Šta vam garantuje da ga neću otvoriti odmah pošto izađem odavde?” „Vi ste pametan mali dečak, zar ne? Poslušan. Nećete izneveriti svoju baku? Ova pošta je njoj namenjena...” „To su vaša pravila... Šta me obavezuje da ih poštujem?” „Vi ćete ih, naravno, poštovati, Mark. Zato što ste uvereni da već znate odgovor koji sadrži taj koverat.”

Mark se zaguši. Grlo i stomak su mu goreli. Matilda de Karvil bila je uporna: „Čega imate da se plašite, Mark? Zar to nije ono što želite? LizRoz je preživela, Emili je mrtva. Samo će Nikol biti malo teško, naravno, ali će je sreća njenog unuka utešiti, zar ne?”

Mark je osećao da ga sve više zahvata kriza agorafobije, nije uspevao da kontroliše disanje, kao da mu je vreli napitak razdirao stomak. Matilda de Karvil prasnu u strahovit usiljen smeh. „Čemu se vi, zapravo, nadate, Mark? Stupanju u brak s Lili? Da ona svojim punoletstvom uzme ime Liz-Roz de Karvil? Da postanete moj unuk? Venčanju u belom u Notr Damu? Moj muž imaće mnogo teškoća da odvede unuku do oltara, ali nekako ćemo se snaći. A onda? Vi ćete dolaziti s Liz-Roz da nedeljom popijete kafu, igrate šah u parku, gledajući kako Marna teče, dok ja za to vreme pričam s vašom bakom o kolačima s medom i pomfritu? Kakva beda, Mark.

Kakva bruka...”

Mark pokuša da dohvati šolju, ona mu ispade iz ruku, razbi se na tepihu i isprska nogare klavira. „Dajte taj koverat baki, Mark. Ona će vam, ako bude želela, onda pročitati rezultate tog DNK testa. Takođe, recite joj da ni za čim ne žalim, pogotovo ne za potrošenim novcem. U miru sam sama sa sobom.”

Marku se zamuti pred očima. Krv iz vena napajala mu je telo kao naftovod u plamenu. Noge ga više nisu držale, bile su kao dve kule

~ 175 ~ knjigoteka

marrica73@anna zapaljene u požaru. Ruke mu se zgrčiše na klavijaturi. One u poslednjem trenutku usporiše njegov pad, uz jezivu buku neskladnih nota.

~ 176 ~ knjigoteka

marrica73@anna

29 2. oktobar 1998. godine, 13.15 Ajla Ozan stajala je ispred broja 21 u Ulici Bit o Kaj. Uspinjući se na vrhovima prstiju, pokušavala je da vidi što je dalje moguće u unutrašnjosti vrta. Ništa se nije pomeralo. Svetlozelene roletne bile su beznadežno zatvorene! Ajla nekoliko puta zazvoni, i to dugo.

Nikoga nije bilo!

Na kraju se okrenu, zakorači na ulicu, pokušavajući da pronađe bilo kakav znak. Često je dolazila kod Lakovernog Sovuljage, pripremala hranu dok su Lakoveni i Nazim radili na slučaju, raspravljali sve do kasno u noć. Ona ih je slušala, a zatim uvek na kraju zaspala pred njima, na otomanu, omamljena toplotom peći, brojeći viline konjice u vivarijumu. Uspavana glasovima svoja dva muškarca, čoveka svog života i njegovog najboljeg prijatelja. Gde li su se stvarno denuli? Nikoga kod Lakovernog nikakvog znaka života od Nazima već dva dana. Nešto se tu nije uklapalo.

Ajla prođe ispred bara Vreme trešanja. Oklevala je da uđe da se raspita, pošto je Lakoverni ponekad tu dolazio da popije kafu.

Zastade, svesna da njen postupak nije baš najprirodniji. Pre nego što je otišla iz ćevabdžinice u Bulevaru Raspaj, zgrabila je veliki kuhinjski nož, najoštriji, umotala ga u plastičnu kesu i zavukla ga uz nogu, ispod širokih pantalona. Bio je previše dugačak i nije mogao da stane u ranac. Oružje za nuždu, u slučaju da... Nikako nije uspevala da se oslobodi tog nemilosrdnog osećaja opasnosti.

Pogledom obuhvati Ulicu Bit o Kaj. Bilo je malo sveta. Majke s decorri. Mušterije u pekari.

Odjednom se sledi.

Srce joj prosto eksplodira ispod dugačkog zimskog kaputa. Crni BMW X3 koji je pripadao Lakovernom bio je parkiran uz trotoar, na pedeset metara od njegove kuće. Međutim, nije bilo nikakvog traga od Nazimove plave ksantije. Nazim je došao kod Lakovernog. Ako su zajedno otišli iz kuće u Bit o Kaju, zbog kog prokletog razloga bi pre uzeli prljavu i iskrivljenu ksantiju nego BMW? Pogotovo taj stari manijak Lakoverni.

~ 177 ~ knjigoteka

marrica73@anna Ajla laganim koracima pretraži okolinu - Ulicu Samson, Prolaz Boaton, Ulicu Žan-Mari Žego, Ulicu Alfan, vukući koliko je mogla nogu ukočenu zbog oštrice noža, priljubljene uz nju. Zamišljala je da plastična kesa može da popusti u svakom trenutku, da će joj se čelik zariti u nogu, da će se srušiti tu, nasred ulice, kao neka glupača... „Tražite nešto?”

Neki tip sa psom odmeri je od glave do pete, kao komšija koji ne voli previše strance što se motaju po njegovom kraju. Pogotovo da se neka Turkinja mota oko parkiranih kola. „Ja... ja sam prijateljica Lakovernog Sovuljage. On stanuje u Ulici Bit o Kaj 21. Mala kuća, ispred Vremena trešanja. On nije tamo, ali su mu kola parkirana ispred kuće. Crni BMW. Vi... da li ste videli još jedna kola? Ksantiju. Plavu...”

Tip je odmeri pogledom činovnika Službe za imigraciju Ministarstva unutrašnjih poslova zaduženog za raspodelu boravišnih dozvola u toj četvrti. Kao da se posavetova sa psom. „Iskrivljen branik? Cvetni potpuri zakačen na retrovizor? Turska zastava zalepljena na vetrobran? To je to, zar ne?”

Tip zaćuta u znak samozadovoljstva, dok se Ajli povrati nada i ona potvrdi uz svoj najlepši mogući osmeh, mada je izgledalo da taj čovek poklanja više pažnje instinktu svog psa nego otomanskom šarmu. Svetlokestenjasti džukac za trenutak se umiljato priljubi uz Ajline noge. „Ksantija je poslednjih nekoliko dana bila parkirana ovde u kraju”, izusti taj čovek, „ali od juče nije tu... Sigurno je nećete pronaći. Nema potrebe dasezamajavate.”

Nož priljubljen uz bedro počeo je da joj smeta, a ovog kretena psa koji joj se prikačio uz nogu najradije bi presekla na dva dela, kao što to radi s mesom za ćevap. Sagnu se da se odvoji od džukca, sve vreme pokušavajući da se namesti. Tip je pogleda, ovog puta još prezrivije. Bio je jedan najobičniji seronja, koji joj je ipak mogao biti od koristi. Ajla se osmehnu drkadžiji i pomilova psa. Da ne bude ljubomoran. „A vi... vi mi delujete kao neko ko dobro poznaje ovaj kraj... Jeste li videli nešto novo ovih poslednjih dana, nekoliko poslednjih sati...

Nekog novog, na primer? Neka druga kola koja nisu iz kraja?”

Tip je odmeri, začuđen njenom smelošću. Instinktivno povuče povodac. Ajla nastavi. Nije imala šta da izgubi: „Nekog stranca, recimo...”

~ 178 ~ knjigoteka

marrica73@anna On opet poče da okleva, ali nije mogao da izdrži, a da se ne napravi koristan: „Vidim šta hoćete da kažete...”

Pogleda psa, kao da hoće da s njim podeli radost: „Mini rover, plav, prilično nov. Vlasnica se muvala po kraju skoro čitavo jutro, devojka s glavom starice, na telu devojčice. Čudna.

Podozriva, blentavog pogleda... To je ono što tražite?”

Lice Ajle Ozan naglo preblede. Naravno, shvatila je o kome govori taj tip. Nazim joj je često opisivao Malvinu de Karvil, njen fizički izgled van standarda, pričao joj je o njenim hirovima, tom autu, tom mini roveru koji joj je poklonila njena prebogata baka...

Nazim je isto tako često govorio da je ta devojka od avionske nesreće postala potpuno ćaknuta.

Luda i opasna.

Ajlu obuze panika. „Dobro... Da. Hva... hvala...” Šta je sad mogla da uradi? Da otrči u policiju? Da izda poternicu?

Postavljaće joj pitanja. Onda bi morala da otkrije sve što zna, o slučaju, o Karvilovima, o Nazimu... Nestao je tek pre dva dana. Pričati - značilo je isporučiti ga policajcima. Nazim joj nikada ne bi to oprostio...

Tip sa psom se udaljavao, nastavljajući sve vreme da je gleda popreko. Ne, morala je sama da se izvuče iz toga.

O Karvilovima je znala sasvim dovoljno. Nije zaboravila nijednu od tajni koje joj je Nazim odavao na jastuku, kad se posle uživanja ispruži na leđa. Drkadžija i njegov pas kestenjaste boje nestadoše na uglu Ulice Samson. Ajlu uhvati neka čudna drhtavica, mešavina zebnje i uzbuđenja. Opet pomisli na Nazimovo telo, milovanja koja joj njen ogromni div priređuje dok joj brkovima prelazi po koži. Oseti snažnu želju da se šćućuri u njegovom naručju. Da igra pred njim, da njiše malim okruglastim trbuhom ispred njegovog nosa i da ga uzbudi, da je on proždrljivo zagrli.

Ajla se nagnu i pritisnu hladni nož uz nogu. Imala je samo jedan trag: Malvina de Karvil! Ajla je bila usamljena, ali nije bila glupa.

Karvilovi su živeli u istočnom predgrađu, pored Marn la Vale. Lako će ih pronaći. Već dvadeset godina deli krevet s privatnim detektivom. Uspeće da se snađe.

~ 179 ~ knjigoteka

marrica73@anna

30 2. oktobar 1998. godine, 13.17 Mark se kretao kroz mračni hodnik. Matilda de Kami otvorila mu je vrata i nije ga dalje pratila, već ga je ostavila samog s njegovim sumnjama. Agorafobijska kriza je prošla. Njegovo disanje se malopomalo vratilo u normalan ritam. Efekat vrelog napitka isto tako se istopio, kao što se čitavo njegovo telo postepeno razbistrilo. Mark primeti svoj smušeni lik u velikom ovalnom ogledalu u dnu hodnika.

Nije se zadržavao.

Samo da siđe niz tri stepenika. Da gurne teška hrastova vrata. I da pobegne što je moguće pre.

Mark se jedva držao na nogama. Misli su mu se komešale. Da li da otvori taj plavi koverat i pročita rezultate DNK analize? Ili pak da se strpi nekoliko dugih sati, da sačeka da stigne u Djep? Možda je Matilda de Karvil pokušavala da ga uhvati u zamku...

Jedan stepenik, dva stepenika, tri stepenika.

Svež vazduh osinu ga po licu. Mark napravi nekoliko spasonosnih udisaja, istovremeno pokušavajući da sredi misli. Ispred njega se ne pomače nijedna senka u parku Ružičnjaka. Imanje ga je podsetilo na morbidni ambijent nekog doma za penzionere ili azila za luđake.

Krenu dalje prema kapiji. Sa svoje leve strane, iza crvenkastog javora, spazi Leonsa de Karvila. Bogalj je spavao sam, s glavom oborenom na rame; Malvina ga je ostavila samog nasred poljane.

Ružičasti šljunak škripao mu je ispod nogu.

Mark pokuša da sredi misli. Morao je hitno da obavi troje, i to sve na neki način povezano sa zločinom. Najpre, Sovuljagin ubica, pre nekoliko sati. Sve je navodilo na pomisao da ga je ubila Malvina de Karvil. Zatim ubica njegovog deke, jer je to gušenje u kamionu u Treporu svakako izvršio ubica, pre petnaest godina. Mark je morao da se seti nekog neusklađenog detalja u Sovuljaginoj priči, da se domogne tog sećanja smeštenog negde u njegovoj dečjoj sobi u Djepu. Najzad, Lili. Put bez povratka o kojem je govorila. Bekstvo?

Osveta? Planirano samoubistvo?

~ 180 ~ knjigoteka

marrica73@anna Da li su te tri drame bile povezane? Da, van svake sumnje.

Rešavanjem jedne rešavaju se i ostale dve. Šljunak opet zaškripa. Iza Markovih leđa. „Kuda si pošao, Vitrale?” Malvina! Mark se okrenu. „Odlazim. Tvoja baka ljubazno mi je ispričala sve ono što sam želeo da saznam...” „Sigurno! Nisi uopšte ništa saznao. Uprkos tome što se pravi važna, mamica svašta trabunja.” Mark uzdahnu. „Samo ja znam istinu”, nastavi Malvina. „Bila sam tamo u Turskoj. Svi ostali poginuli su u avionu na brdu Teribl. Ne i ja. Ja sam otišla avionom ranije. Prati me, Vitrale!”

Mark pogleda Malvinu, nepoverljiv. „Prati me, kad ti kažem! Gledaj, nemam čak ni oružje. Sam si malopre rekao da je Liz-Roz preživela, da je Emili izgorela u avionu, pre osamnaest godina? Onda me prati!”

Mark se ne pomeri. „Hajde, Vitrale, hajde sa mnom. Ovo će te interesovati, kažem ti!” Zašto da ne, na kraju krajeva.

Uzbuđena kao devojčica, Malvina se pope alejom, ponovo otvori hrastova vrata, prođe kroz hodnik, zatim se pope uz stepenice od trešnjevog drveta. Mark ju je sledio, sad već zaintrigiran. Kad se popela na prvi sprat, Malvina se okrenu, stavi prst na usta i skoro šapatom reče: „Desno je moja soba. Nemoj da živiš u iluzijama, neću ti je pokazati. Međutim, levo je soba Liz-Roz. Sledi me...”

Mark krenu za njom. Još jednom u Malvininom prisustvu ne oseti nikakve simptome opasnosti, nikakvu najavu krize.

Malvina gurnu vrata.

Mark se začudi kad ugleda predivnu sobu malene devojčice.

Ništa nije nedostajalo. Krevetac, roze boje, prekriven plišanim igračkama; zavese s likovima velikih žirafa od poda do plafona.

Narandžasti peškir savijen na hrastovom stolu; ormar ukrašen cvetićima pastelnih boja; na jednoj od polica - muzičke kutije, noćna svetiljka, druge plišane igračke, plavi slon, tigar, sivo-beli zec. Na podu - ogroman tepih živih boja, zatrpan drugim igračkama, zvečke, mah slon, krpeni klovnovi...

~ 181 ~ knjigoteka

marrica73@anna Mark je imao samo jednu želju, neodložnu, nekontrolisanu: da izađe iz ove kuće luđaka, ali ga noge više nisu slušale, kao da se Malvinin glas obmotao oko njih poput niti nekog nevidljivog anđela. „Mamica je pripremila ovu dečju sobu pre osamnaest godina za povratak Liz-Roz iz Turske. Otad smo nastavili da je održavamo, u slučaju da se Liz-Roz vrati. Shvataš. Mogla je da dođe bilo kad!”

Malvina hitro jurnu u unutrašnjost sobe, preskačući preko igračaka. Otvori ormar. Police su bile prepune odeće, haljina svih veličina, šešira, predivnih cipelica. Sićušna roze kapica postavljena krznom pade na pod.

Malvina se okrenu ka Marku, pakosno, nastavljajući da govori tiho, strastveno, kao devojčica koja priča istoriju svoje kuće od odojčeta do odrasle osobe: „Sad je ja sređujem, čistim. Sigurna sam da bi mamica sve to odnela u kontejner ako bih ja to dopustila. Shvataš, da sve stavi u kontejner? Ti to možeš da razumeš. Ja dobro znam da je Liz-Roz sad odrasla, ali ipak, kad se vrati, pronaći će svoju sobu, svoje igračke, svoju odeću, to će joj nešto značiti, šta misliš?”

Mark malo uzmaknu, ali ipak ne izađe iz sobe. Preplavi ga talas protivrečnih osećanja. „Reci, Vitrale, vidiš li? Hoćeš li da uđeš? Da li ti je stalo do LizRoz ili nije?”

Mark nevoljno zakorači. „Gledaj. Tu su čak i njeni pokloni!”

Mark oseti kako mu je sve neprijatnije, ako je to, uopšte, još bilo moguće. Zagazio je u ružnu bajku o vilama, razgovarao sa serijskim ubicom iz povećeg odeljka s igračkama za decu. „Vidiš, Vitrale, to su sve pokloni za rođendan otkako je Liz-Roz napunila godinu dana. I božični pokloni.”

Malvina pokaza Marku upakovane pakete svih veličina, razbacane po prostoriji, ponegde natrpane jedne preko drugih. „Mogla bih da ti ih nabrojim napamet. Najveći paket, onaj na krevetu, bio je poklon za njen prvi Božić. Tražili smo ga s mamicom, baš pred Božić, dan pre avionske nesreće, u Lafajetu. Tad sam imala šest godina, još se sećam automata u izlozima...”

Ona onda priđe Marku i šapnu mu na uho: „Možeš li da pogodiš šta je to?”

Mark odmahnu glavom, rastrzan između emocije i užasa.

~ 182 ~ knjigoteka

marrica73@anna „To je plišani meda, ogroman plišani medved, narandžastokestenjaste boje, veći od nje. Zove se Bendžo. To je njen drug oduvek, on je čeka, kao što vidiš. Ne pomeraj se, upoznaću te s njim...”

Mark pređe dlanovima preko očiju. Ta mala glupača Malvina rasplakaće ga na kraju svojim ludilom. Malvina krajnje pažljivo otvori veliki paket i iz njega izvuče ogromnog plišanog medveda sanjivog pogleda. S ogromnom nežnošću. Stavi Bendža na krevet, spusti ga između dva ružičasta.jastuka. „Zdravo, Bendžo!”, reče ona veselo. „Nešto ću ti poveriti, uskoro više nećeš biti sam, veliki dan je blizu. Nećeš mi verovati. Liz-Roz će se vratiti!”

Soba Uspavane lepotice, pomisli Mark. Punjene plišane igračke, uredno složena odeća u očekivanju povratka mrtvog deteta.

Nestvarni muzej. „Zatim”, nastavi Malvina, „u ostalim paketima, nisam ti pokazala sve, ima lutaka, naravno, velikih knjiga, jer znam da ona obožava da čita. U onom paketu tamo nalazi se violina, poklon za njen deseti rođendan. Ne znam da li je to bila dobra ideja, ali klavir je već imala. Posle je bilo teže izabrati, tu su najmanji paketi. Ono tamo je nakit za njen trinaesti rođendan. I sat. Ploče, ali one su sad malo demode, zar ne? Britni Spirs, Riki Martin, Laruso, sve to... vidiš, taj stil. Veliki paket, tu, za njen šesnaesti rođendan, to je mini-linija. I onda poslednji, za njen osamnaesti rođendan, koverat... Ne možeš da pogodiš?”

Mark opet odmahnu glavom, nesposoban da izgovori i najmanju reč. „Putovanje! Koverat, sve uračunato, preko agencije iz Ulice Rivoli. Misliš li da je to dobra ideja? Misliš li da će se Liz-Roz usuditi da opet sedne u avion?”

Oluja protutnja kroz Markov mozak: da zadavi tu ludaču, ovde, da je uguši među njenim plišanim igračkama, da ona začuti, da prestane! Malvina se skoro obesi Marku o vrat. „Priznaću ti... Moj omiljeni poklon je onaj prvi, plišani meda Bendžo. Prelep je, jelda? Moram da ti kažem da sam u početku toliko volela Bendža da sam bila pomalo ljubomorna, želela sam da ga sačuvam za sebe, ali mamica se nije složila. Bila je u pravu, priznajem. Sigurna sam da će ga i Liz-Roz obožavati... Šta ti misliš o tome?”

~ 183 ~ knjigoteka

marrica73@anna Mark je gledao Malvinu, tražeći stav koji će zauzeti. Dečji krevetac prekriven svetloružičastim čaršavima imao je oblik i boju mermernog nadgrobnog kamena! Dečji grob. Ova soba bila je grobnica, ti pokloni sakupljani godinu za godinom - darovi jednom mučeniku. Bog je imao milosti u tolikoj tuzi, na kraju je oživeo mrtvo dete! „Ništa ne kažeš, Vitrale. Veoma si začuđen! Mora da ti je neprijatno pošto shvataš staje sve Liz-Roz propustila. Čak ne mogu ni da zamislim kakva je sve sranja dobijala za Božić kod tebe!”

Kad bi bar mogao da je ošamari! Da joj nanese bol, fizički, jednom, pa da pobegne.

Mark se uzdrža. „Molim te, Vitrale, priđi, da ti nešto pokažem. Još nešto...”

Mark se pripremio na najgore. Malvina priđe do ormara, otvori fioku i izvuče knjigu u ružičastom povezu, ukrašenom cvećem i kićankama. „Radosnica Liz-Roz”, prošaputa Malvina. „Drži, možeš da je pogledaš, ali pažljivo.”

Mark nerado uze radosnicu, otvori je i poče da okreće stranice.

Ruke su mu drhtale. Još jedna ludost.

MOJE IME: Liz-Roz MOJA OSTALA IMENA: Veronika, Matilda, Malvina MOJ OTAC: Aleksandar MOJA MAMA: Veronika ROĐENA SAM: 27. septembra 1980. godine u Istanbulu, u

Turskoj

Slede ostali detalji, sve grozniji jedan od drugog...

MOJA KUĆA: fotografija iz Ružičnjaka MOJA SOBA: crtež prostorije gde se nalazi Mark, dečji crtež koji je, bez sumnje, napravila Malvina kad je bila dete.

MOJA OMILJENA PLIŠANA IGRAČKA I NJENO IME: Bendžo MOJA NAJBOLJA PRIJATELJICA: moja sestra Malvina

~ 184 ~ knjigoteka

marrica73@anna Mark je okretao stranice, zabezeknut. Otkrivao je fantoma jednog života u obmanama, prisustvo promašenosti.

MOJ DLAN: otisak dlana, na slici, čiji?

MOJA OMILJENA BOJA: plava ŠTA OBOŽAVAM DA RADIM: da slušam muziku Stranice su igrale pod Markovim prstima.

MOJ PRVI ROĐENDAN: fotografija Lili izrezana iz časopisa Pari mač ili nekog drugog, potom nespretno snimljena u okviru porodice

Karvil dok ruča okupljena oko stola, gde se nalazi kolač sa svećicama, i ona izrezana iz nekih novina.

MOJ PRVI ŠKOLSKI RASPUST: ista fotografija Lili snimljena u nekom polju, usred gorčice u cvatu, u planinskom dekoru. Malvina je pozirala pored nje, na livadi, kako sva blista od sreće. Imala je osam godina i stabljike su joj dopirale do struka.

Mark zastade, jer nije bio u stanju da nastavi - obuzela ga je jeza od potiljka do temena.

Malvina je verovatno to primetila. Istrgnu mu radosnicuiz ruku. „Dobro je, video si? Sad ću da je složim!”

Matilda de Karvil gledala je kroz prozor salona kako se Mark krupnim koracima udaljava kroz aleju. Bolje rečeno, kako trči.

Taj devojčurak, Malvina, nije mogao da izdrži, morao je da mu pokaže sobu, igračke i ostalo. Zaboravila je na svog dedu, ostavljenog na cedilu nasred poljane, u kolicima, poput obične igračke prepuštene samoj sebi, da se vuče u dnu vrta u jesen, da se usmrdi, bude zaboravljen i pronađen u proleće. „Bolje nije ni zaslužio!”, prosikta za sebe Matilda de Karvil.

Ugleda Marka pored kapije Ružičnjaka. Nasmeši se. Hitro se uputio baki u Djepu, suviše nestrpljiv da otvori koverat, previše u strahu da ne posluša. Neće biti razočaran kad bude pročitao rezultate DNK testa, taj siroti mali Mark.

Mark otvori kapiju, nestade joj iz vidokruga, zaklonjen lišćem šume Kuvrea i okolnih poseda.

~ 185 ~ knjigoteka

marrica73@anna

Matilda je po sto puta ćutke koračala po prostoriji, zamišljena.

Nije sve rekla Marku Vitralu. Nije mu ništa rekla o tom Sovuljaginom pozivu, njegovom poslednjem otkriću u večeri osamnaestog rođendana, tom telefonskom pozivu koji je sve izmenio. Sovuljaga je tvrdio da je otkrio istinu. Drugačiju istinu... Kad se samo udubio u novine stare osamnaest godina!

Matilda de Karvil okrznu prstom belu dirku klavira.

Da li je Sovuljaga blefirao?

Ubrzo će imati odgovor. Kod sekretarice direkcije u sedištu kompanije Karvil naručila je fotokopiju Istoka republike od 23. decembra 1980. godine. Imaće je svakako u toku večeri, ako ta sekretarica bude iole domišljata. Zahtevala je da joj se donese direktno u ruke. Bila je jasna, devojka ne sme da omane. Morala je da sačeka samo nekoliko sati. U tom trenutku znaće da li ju je Sovuljaga lagao, da li je sve zaista bilo završeno.

Matilda de Karvil sede na stolicu ispred klavira i ispruži ruke ispred sebe na njegovu površinu. Nije svirala već godinama. Klavir je bio nem, beskoristan, ubogaljen, kao i sve ostalo u ovoj kući.

Da, za nekoliko sati sve će biti završeno.

Tri oštre note razbiše tišinu. Do. Fa. Sol. Sve će biti završeno, osim za Malvinu.

Kakav god da bude sadržaj tih novina, šta god da je Sovuljaga otkrio, šta god da je Mark Vitral pročitao u toj svesci ili u tom plavom kovertu, Liz-Roz nastaviće da zauvek živi u bolesnoj mašti njene sestre Malvine. Živeće kao neka lutka u očima devojčice. Samo što ta devojčica krije u kolicima mauzer L110 i spremna je da ubije sve one koji joj se nađu na putu i kažu joj da u kolicima šeta samo mrtvu igračku, leš od hladne plastike.

~ 186 ~ knjigoteka

marrica73@anna

31 2. oktobar 1998. godine, 13.29 Mark je brzo koračao Putem Šo solej 5. Pomisli da su ga tako nazvali pre nego što je izraslo drveće šume Kuvre. U ovom trenutku, tom zelenom buržoaskom kutku više bi odgovarao izraz hladne senke.

Mark oseti olakšanje kad se nađe u gradiću Kuvreu, kad ugleda zvonik sive crkve, trouglasti saobraćajni znak ŠKOLA - USPORI, zagasite natpise Školska grupa Fransis i Ode Tize ili Gimnazija David Duje, a pogotovo bojažljivi zračak svetlosti koji se zainatio da probije nebo od pamuka.

Uspori hod, uze mobilni telefon i proveri poruke. Još ništa. Ni od Lili, ni od Nikol.

Pozva Lili, ne prestajući da hoda. Opsova posle sedam prokletih zvonjenja! „Lili, ovde Mark. Moramo da razgovaramo što je pre moguće.

Pozovi me. Izlazim od Karvilovih. Da. Dobro si čula. Od Karvilovih.

Važno je, Lili. Ne donosi nikakve odluke pre nego što razgovaraš sa mnom. Mnogo mi je stalo do tebe. Mark.”

Prekide, pa nastavi da sve vreme mrmlja sebi u bradu, skoro stisnutih usana: „Samo da pozove, za ime boga, samo da pozove...”

Mark nastavi da brzo napreduje, stiže do brane Leš. Pecaroši se nisu pomerili ni za dlaku. Voda kanala još je tromo tekla. Mark prelista brojeve koji su se pojavili na mobilnom telefonu.

Nikol.

Posle jednog i po zvonjenja, odgovori mu poznati promukli glas: „Halo?”

Mark odahnu sa olakšanjem. „Nikol, ovde Mark, jesi li dobila moju poruku?” „Da, da... Upravo se vraćam s groblja Žanval. Pozvaću te. Ako odgovorim na tvoja pitanja, veliki moj dečko, neću ti saopštiti ništa novo, ti si svakako video Emili posle mene, u Parizu. Vidiš, ja...”

5

Franc. Chauds-Soleils - vrela sunca. (Prim. prev.)

~ 187 ~ knjigoteka

marrica73@anna „Nikol, ja sam u Kuvreu... izlazim od Karvilovih.”

Tišina. Orfej izlazi iz pakla. Bez Euridike.

Mark je morao da nastavi. Spuštene glave. „Nikol... Matilda de Karvil dala mi je jedan koverat za tebe.

Jednu... analizu sudske medicine iz 1995. godine. DNK test. Sovuljaga je ukrao Lilinu krv.”

U slušalici odjeknu slomljeni, molećivi Nikolin glas: „Mark, nemoj da veruješ u to. Ne posle...” Mark je prekide: „Ti ćeš ga otvoriti, Nikol. To mi je ona rekla.”

Nova duga tišina prekide njihov razgovor. Mark je čuo samo Nikolin promukli dah. „Mark, imaš li taj koverat kod sebe?” „Da.” „Opiši mi ga...”

Mark posluša, ne shvatajući na šta njegova baka cilja: „Pa dobro, to je koverat standardne veličine. Svetloplav. Pomalo kao lavanda.

Kao pošta iz neke bolnice, laboratorije...” „Jesi li ga otvorio?” „Ne! Uveravam te, Nikol. Ja.,.” „Nikako ga ne otvaraj, Mark! Matilda de Karvil je u pravu, bar u vezi s tim. Ne otvaraj ga. Trebalo bi da dođeš u Djep. Odlazak kod Karvilovih prava je ludost. Sad je potrebno da dođeš u Pole, što je brže moguće.”

Nikol se zakašlja. Izgleda da joj je bilo teško da govori. Ponovo se zakašlja, ovog puta da joj glas bude jasniji. „Mark, ništa nije tako jednostavno kao što mislimo. Nemoj da veruješ ni u šta od onog što su Karvilovi mogli da ti kažu. Oni ne znaju sve, daleko od toga. Dođi brzo. Samo se nadam da neće biti suviše kasno.”

Mark je imao utisak da je istog trenutka udario u ledenu stenu, da je počeo da se guši u mutnoj vodi kanala koja ga nepovratno vuče ka dnu. „Suviše kasno za šta, Nikol? Suviše kasno za koga?” „Nemoj da gubiš vreme, Mark. Čekam te.” „Nikol...”

Ona je u međuvremenu prekinula vezu.

~ 188 ~ knjigoteka

marrica73@anna Iza betonskog potpornog stuba, po strani od gomile na Lionskoj železničkoj stanici, Mark je gledao red vožnje koji je uvek držao u novčaniku.

Pariz-Ruan: 16.11-17.29 Ruan-Djep: 17.38-18.24 Imao je više od jednog sata pred sobom, pre nego što uhvati voz u Sen Lazaru. Tako će imati dovoljno vremena da završi čitanje Sovuljagine sveske pre nego što stigne u Djep. Dok je išao u pravcu metroa, nošen talasom putnika, Mark pokuša da se priseti poslednjih reči koje je pročitao na istrgnutim stranicama. Detektiv se nalazio na brdu Teribl, na hodočašću, kao svake godine. Iznenadilo ga je nevreme. Potražio je neko sklonište... A onda...

Metro se pojavi na peronu. Neka mlada muzičarka izlete pred Marka i dobaci mu veseo osmeh. Na leđima je nosila gitaru, čija je futrola premašivala visinu njene glave, kao vrh tamne kape neke Bigudenke u žalosti. Mark tu bezosećajnu ravnodušnost građana, zajedničku s onom svojstvenom pećinskim ljudima, pripisa njihovom boravku u podzemnim hodnicima velikih gradova. Smesti se u dno vagona, nasloni se na prozor i usredsredi na Sovuljaginu priču, najpre na poslednje redove istrgnutih stranica, pa onda na nastavak u svesci.

Dnevnik Lakovernog Sovuljage Više nisam obraćao pažnju na jaku kišu. Srce mi je lupalo tako jako kao da će se raspuknuti. Sav smušen napredovao sam ka kolibi tačno ispred sebe. Obična pastirska koliba, čiji mi je oronuli krov ipak pružio dovoljan zaklon. Ali moj pogled nije privukla koliba, već mala gomila kamenja neposredno pored nje: nekoliko naslaganih oblutaka dimenzija trideset sa pedeset centimetara. Ispred je bio ukopan mali drveni krst. U podnožju krsta, u zemljanoj posudi, biljka, žuti zimski jasmin, koji čak nije bio uvenuo.

Možete zamisliti koliko sam se uznemirio. Našao sam se ispred nekog omanjeg groba!

~ 189 ~ knjigoteka

marrica73@anna Pokušao sam da rezonujem. Nema sumnje da je neki pastir tu pokopao svog psa. Ili ovcu, kozu, bilo koju drugu životinju. Šta drugo?

Kiša je nastavljala da pada, sklonio sam se u kolibu, ali su se kišne kapi probijale kroz oronuli krov, pa sam morao da se priljubim uz drveni zid. Nisam mogao da prestanem da mislim da je grob pored kolibe zahvaćene olujom bio dovoljno velik da u njega stane neka mala životinja... ali isto tako... i ljudsko novorođenče.

Odmah sam zanemario oluju i počeo da pregledam kolibu. Nije bila nameštena, ali tu se nalazila neka vrsta poširokog i dugačkog debla koje je moglo da posluži kao improvizovani krevet. Sa strane je stajao sivi dronjavi pokrivač, savijen u rolnu. Tamni tragovi pepela u nekoj vrsti rupe iskopane u zemlji pokazivali su da je ovde verovatno paljena vatra nekoliko dana ranije, možda pre nekoliko sedmica. Pod prekriven otpacima, konzervama piva i manje-više starim pikavcima cigareta bio je još jedan dokaz da je koliba verovatno služila kao gnezdo narkomana ili adolescenata iz okoline koji ponekad tu dođu da provedu veče. Smrad, mešavina zemlje i mokraće, bio je na granici podnošljivog.

Nevreme prestade tek sat kasnije. Već je pala noć, ali sam ja posle svih tih godina dolazaka na hodočašće u planinu postao obazriv. Opremio sam se baterijskom lampom. Izađoh iz kolibe, s nogama u blatu, i uperih lampu ka grobu. Padala je još poneka kapljica. Oprezno krenuh napred: jesu li to bile poslednje kapi pre nego što će prestati ili prve pre novog pljuska? Svetleći krug obasja okolinu. Krst se sastojao od dve obične grane pričvršćene jedna preko druge. Izgledalo je da je ta veza pomoću parčeta kanapa malo korišćena. Godinu dana ili najviše dve?

Uperih svetlosni zrak ka cvetu. Nisam se mnogo razumeo u to, ali bilo je malo šansi da zimski jasmin preživi, pogotovo na ovoj temperaturi. Znači da je neko stavio posudu ispred groba pre kratkog vremena, najviše nekoliko meseci.

Bilo mi je teško da idem dalje, te noći po jakoj kiši. Drveće se cedilo u bojama hladnih bisera. Temperatura je sad brzo padala. Bila su mi potrebna dobra dva sata da siđem s brda Teribl, možda i više, pri slaboj svetlosti lampe koju sam imao pri sebi. Ipak ću ostati ovde... Počinjete da me upoznajete! Pomerih kamenje, tu i tamo, u pokušaju da vidim šta skriva ta gomila. Naizgled ništa, samo zemlja.

Ili je trebalo da se vratim s lopatom, da kopam, nisam mogao da to radim rukama...

~ 190 ~ knjigoteka

marrica73@anna Vi sumnjate u to, zar ne, ali ja ipak ne odustajem, pa počeh da podižem jedan po jedan kamen jednom rukom, dok sam drugom s mukom osvetljavao ono što sam uradio. Posle deset minuta promenih ruke. Imao sam utisak da sam kradljivac grobova, neka vrsta živog mrtvaca koji pokušava da vrbuje leš u svoju sektu, ako je to moguće u olujnoj noći. Psa, kozu, novorođenče... Nije važno.

Nisam ništa pronašao, osim kamenja i vlažne zemlje. Vratih kamenje naslepo.

Kad sam stigao do svog BMW-a te noći, bila je prošla ponoć i trebalo mi je još jedno sat da stignem do konaka Monike Ženeve, na obali Dua, jer sam vozio dvadeset kilometara na sat. Nevreme se pojačalo, padala je neka vrsta vlažnog lepljivog snega. Bio sam mokar do gole kože, promrzao, blatnjav. Krvavih prstiju. Već deset dana vukao sam prehladu koja me je dokrajčila te noći... Sve to zbog nešto malo kamenja. Psećeg groba. Groba psa kojeg čak nisam uspeo da iskopam. Ta priča o istrazi me je izluđivala. Pre nego što sam zaspao, da bih se smirio, popih tri čaše prošeka majke Ženeve.

Sutradan sam otišao da se vidim s inženjerom za vode i šume, zaduženim za prirodni park, Gregorijem Moreom, jednim tipom širokih ramena kao u nekog drvoseče, lepim kao da je izašao iz holivudskog filma snimljenog u Stenovitim planinama. On je već godinama obilazio okolinu svojim četvorotočkašem, pa je svakako dobro poznavao kolibu i grob.

Učini se da je More u isto vreme iznenađen mojim pitanjem i razočaran što ne može da mi da zadovoljavajući odgovor. Da, znao je za kolibu, ona je s vremena na vreme služila kao sklonište za drogirane tipove i adolescente, koje je terao odatle koliko je mogao.

Kad je reč o grobu, nikad nije obratio pažnju na njega, ali se nesumnjivo radilo o nekom psu. Bilo je uobičajeno u Juri, u planinama, da se psi sahranjuju ispod gomile kamenja. Kernovi.

Znamenja duž staza.

Oklevao sam da se ponovo popnem na brdo Teribl, opremljen lopatom, i da prekopam grob. Tog dana vreme je bilo još ružnije nego prethodnog, hladnije bar nekoliko stepeni i još je padala ona mešavina kiše i snega. Dva do tri sata hoda - zašto? Već sam nekoliko dugih minuta grebao po tlu tog groba prethodne noći.

~ 191 ~ knjigoteka

marrica73@anna U kakvoj su vezi mogli biti ta koliba, gomila kamenja i moja istraga?

Nikakvoj, naravno.

Najzad sam popio kafu u Endevileru, najbližem selu, i sačekao jedno pola sata da se nevreme smiri. Čisto gubljenje vremena.

Krajem jutra sneg je počeo jače da pada na liniju padine. Vratio sam se pravo u Pariz.

Još jedan neuspeh u mojoj istrazi, pomislio sam, još jedan trag koji će izazvati Nazimov urnebesni smeh, ako mu budem pričao o tome.

Zamislite, iskopati nekog psa!

Još to nisam znao, ali tog 23. decembra 1986. godine napravio sam grešku. Možda jedinu u toku osamnaest godina istrage, ali, bože moj, kakvu grešku! Mogao sam da pronađem sva opravdanja ovog sveta: sneg, hladnoću, umor, nedaće, Nazimov sarkazam, ali čemu?

Ja, Lakoverni Sovuljaga, pedantan, uporan, odustao sam tog jutra, ponestalo mi je hrabrosti, nisam išao do krajnjeg traga. Jedan jedini put, uveravam vas. Isto tako, jedini koji nisam smeo da ispustim...

Ali opet sam požurio. Oprostite mi. Bila je to, dakle, 1986. godina, cena narukvice popela se na šezdeset hiljada franaka. Još nijednog klijenta na horizontu... Tvrdoglavo sam nastavljao istragu, pokušavajući da odbacim prve znake iznemoglosti metodičnim planiranjem istraživanja... Dugo sam boravio u Kvebeku kako bih se sreo s dedom i babom po majci Liz-Roz, Bernijeovima, u Šikutimiju, ali je sve to bilo beskorisno...

Približavanje Vitralovima bila je jedna od opcija mog metodičnog plaha. U svakom slučaju, ne mnogo neprijatna. Lili je imala skoro šest godina, Mark osam. Proveo sam 21. jun 1986. godine s njima...

Vrućina je bila nesnosna. Bila je to jedna od prvih muzičkih proslava, Lili je odsvirala dva odlomka na klaviru s orkestrom iz Djepa, u jednom paviljonu, podignutom za tu priliku na obali mora, ispred bazena. Sva je blistala u lepoj zelenoj haljini, s kovrdžavom plavom kosom, bila je najmlađa u grupi, i to daleko najmlađa! Zatim smo nešto pregrizli u Nikolinoj pokretnoj pržionici. Te večeri bila je velika gužva. Nikol Vitral izgledala mi je blistavije nego ikad, tako ponosna na unuku na estradi. Isto tako lepa, gotovo srećna, kao u nekoj Šopenovoj sonati. Nisam skidao oči s nje, a ona to nije primećivala, jer joj je pogled bio prikovan za scenu gde je Lili trijumfovala. Njena

~ 192 ~ knjigoteka

marrica73@anna bluza na tačkice nije prikrivala oblinu njenih grudi ispod tankog korseta.

Nešto kasnije seli smo na travu, Lili je proždirala palačinku dok mi je sedela na kolenima. Obratila mi se po imenu.

Lakoverni! Lakoverni Ljuljaška!

Odmah me je tako krstila, za jedno veče. Lakoverni Ljuljaška.

Seća li se još toga? Od privatnog detektiva, bivšeg plaćenika, postao sam ljuljaška za devojčicu.

Kad je reč o Marku, on je želeo da se vrati kući u Pole, u Ulicu Pošol. Odmah! Te večeri bilo je četvrtfinale Svetskog prvenstva.

Francuska-Brazil... Mark nije morao da insistira, ni ja nisam hteo da propustim utakmicu, i duboko u sebi osećao sam zadovoljstvo da je gledam s Markom. Nikol je prihvatila da ja odvedem dečaka u Pole, dok je ona ostala na plaži s Lili.

Neverovatno veče...

Bacili smo se jedan drugome u zagrljaj, Mark i ja, kad je Platini izjednačio, pred sam kraj poluvremena, pošto je Stopira diskretno nagazio brazilskog golmana. Mali Mark me je tako jako stegao oko struka kad je Žoel Bats odbranio penal Sokratesu petnaestak minuta pre kraja; bilo je to pravo remek-delo; urlali smo zajedno kad onaj gad sudija nije svirao faul nad Betonom u šesnaestercu u toku produžetaka... A kad je Luis Fernandez postigao poslednji gol, izašli smo na uličicu Pošol zajedno s komšijama kakve nikada nisam upoznao.

Godina 1986.

Lakoverni Ljuljaška.

Francuska u polufinalu s Nemcima!

To nije imalo bogzna kakve veze s istragom, priznajem...

Ali da li je ostalo bogzna šta da se vidi?

Te 1986. godine već nisam previše verovao u to...

~ 193 ~ knjigoteka

marrica73@anna

32 2. oktobar 1998. godine, 13.41 Ajla Ozan odabrala je mesto za osmatranje s kojeg je imala pregled čitavog imanja Ružičnjak. Smestila se u šumi Kuvre. Posle Puta Šo solej diskretno je pratila stazu koja se pela među drvećem. Odatle, sakrivena iza jednog stabla, nije mogla da propusti nikoga ko odlazi od Karvilovih ili dolazi k njima.

Zasad se niko nije kretao po imanju, čak ni stari Karvil, ispod svog drveta, nasred poljane, kao neka vrsta moderne skulpture u javnom parku. Samo su nedostajali bršljani da mu se penju duž nogu i lišajevi na točkićima kolica.

Ajla je pažljivo pregledala okolinu, ulice, puteljke. Nikakvog traga od plave ksantije! Nasuprot tome, bez ikakvih poteškoća uočila je mini rover Malvine de Karvil, parkiran gotovo ispred samog Ružičnjaka. Bio je to isti automobil koji je bio parkiran u Ulici Bit o Kaj nekoliko sati ranije.

Dakle, ni Lakoverni ni Nazim nisu bili tu. Oklevala je kakav stav da zauzme. Da sačeka tu, uprkos svemu? A šta da... da pozvoni kod Karvilovih, da uđe? Da pronađe tu Malvinu de Karvil, da je natera da progovori, na bilo koji način, da je upita šta je radila ispred Sovuljagine kuće? Pre svega, da je upita da li se srela s Nazimom?

Ajla je neprekidno osećala hladnoću oštrice velikog kuhinjskog noža priljubljenog uz nogu. Oh, da, mnogo bi volela da se pogleda oči u oči s tom Malvinom. Sloj suvog lišća blago je šuštao pod njenim stopalima. Dobro promisli: kontakt s Karvilovima poslednje je što će učiniti!

Dobro rešenje koje joj se neprekidno vrtelo i premotavalo po glavi bilo je da ode u policiju. Da jednostavno kaže da od njenog muža Nazima Ozana već dva dana nema ni traga ni glasa. Policija može da izda oglas za potragu. Možda nije bilo isuviše kasno. Možda, na kraju krajeva, policajci neće postavljati pitanja. A ako ih postave, i ona oseti da to može pomoći Nazimovom pronalasku, onda - da, bez oklevanja će ispričati policajcima sve što zna.

~ 194 ~ knjigoteka

marrica73@anna Na kraju krajeva, njen iskaz pomoći će Nazimu. Nije samo on bio kriv, reći će to policajcima. Oni će shvatiti. Sad je samo važno da ga pronađu.

Ajla opet pogleda u pravcu Ružičnjaka. Želela je da ta devojka, ta Malvina, izađe. Onda bi je pritisnula, stavila joj nož pod grlo da joj objasni da će je iseći kao što se seče meso za ćevap ako ne progovori.

Devojka će nešto ispljunuti. Jeste bila luda, ali ne i samoubica.

Ali Ajla još nije otkrila nikakav trag te devojke, samo njena kola...

Oklevala je. Čekala je tu već čitav sat.

Baš šteta. Trebalo je da krene, morala je da razgovara s policijom. Ajla ustade.

U ušima joj odjeknu pucanj. Instinktivno se baci na lišće. Imala je utisak da pada na debeli tepih. Odahnu. Nije bila pogođena.

Proceni da je hitac ispaljen najmanje pedeset metara od nje.

Da li su je namerno gađali, ili ju je, jednostavno, obuzela panika?

Lovci? Verovatno ih ima na gomile u ovoj šumi, u ovom modernom predgrađu, možda čak izvode hajku sa psima. Šta da radi?

Da viče. Da zaurla: Hej, ja sam ovde...

Da upozori lovce?

Da upozori ubicu, možda...

Ili pak da otpuzi, da pokuša da stigne do puta, nekoliko stotina metara dalje. Tamo će biti na sigurnom, pored kuća.

Ajla ne uradi ništa, osta da čeka, vrebajući i najmanji šum.

Adrenalin je sve više rastao u njoj i podsećao je na trenutak kad je u strahu pobegla iz Turske, sa ocem, sakrivena u dvostrukom dnu poda kamiona, i to je trajalo satima. Još se sećala one strašne buke na granici od udaraca čizama u stranice kamiona, dok je ona bila nekoliko centimetara niže, a otac joj svojom rukom držao zatvorena usta.

Sva njena čula bila su na oprezu.

Sad se već nije čuo nikakav drugi šum. Samo je vetar šumio, kroz drveće, lišće.

Sačeka još nekoliko minuta, koji joj se učiniše kao sati. Ništa.

Mirna šuma. Miroljubiva.

~ 195 ~ knjigoteka

marrica73@anna Polako ustade, sve vreme pažljivo posmatrajući senke drveća i vetar kako nosi lišće. Nigde nikoga.

Ponovo je bila sama u toj šumi. Nema sumnje da je čula neki zalutali metak Verovatno je eho kroz drveće proširio detonaciju, vatreni hitac mogao je biti ispaljen daleko od nje, na drugoj strani šume. Nesumnjivo, bila je vrlo nervozna, trebalo je da po svaku cenu ode u policijsku stanicu sad, što je moguće brže.

Načini korak, lagano, uprkos svemu. Osloni se rukom o najbliže drvo.

Metak se zabio u stablo.

Ajlina ruka grčevito se uhvati za koru drveta. Odmah je obli ledeni znoj. Bilo je sasvim jasno da je nišanjeno na nju...

Ajla začu detonaciju u deliću sekunde, a onda oseti kako joj se rame rasprskava od udara metka. Sruši se. Ključna kost polomi joj se prilikom žestokog udara o zemlju. Nije mogla da se uzdrži, već zaurla od bola. Prevrnu se na stomak, nesposobna da se okrene. Čitav gornji deo tela odbijao je da je posluša, nepokretan, paralizovan od bola. Ajla pokuša da se pridigne poslednjom snagom zdrave ruke, ali uzalud. Bila je kao dete od nekoliko meseci koje je palo na stomak.

Batrgala se nogama, stopalima tražila neki oslonac, da otpuzi, da se udalji odatle. Pronađe samo sloj požutelog lišća koje je letelo na sve strane prilikom njenih očajničkih pokreta. Kao da je pokušavala da pliva u bazenu s perjem.

Bol je prikova za tlo. Ipak, morala je da se udalji odatle. Začu korake kako joj se približavaju. Zloslutni šum zgaženog lišća postajao je sve jasniji.

Zatim više nije bilo ničega. Bio je tu. Bio je to kraj.

Ajla nije patila. Osećala je samo kako joj ležaj od suvog lišća miluje telo, vrat, ruke. Želela je da umre s tim osećajem, tim milovanjem. Više joj nije Ušće bockalo obnaženo telo, već su to bili Nazimovi brkovi. Njegovi ogromni brkovi, nežni, meki, pohotni.

Misli joj odleteše ka kući koju je trebalo da kupi s Nazimom, u Antiohiji, u Turskoj, njihovoj kući u njihovoj zemlji, zemlji iz koje je pobegla u očevom naručju, pre mnogo vremena... *

*

*

~ 196 ~ knjigoteka

marrica73@anna

Oštar zvuk pucnja razbi tišinu. Ajla uloži poslednji napor da se okrene, da ga vidi.

Da upozna svog ubicu.

Odgurnu se zdravom rukom.

Ta poslednja volja nije joj bila uslišena.

U narednom trenutku metak joj prođe kroz potiljak.

~ 197 ~ knjigoteka

marrica73@anna

33 2. oktobar 1998. godine, 14.40 Konkord. Presedanje.

Mark mahinalno stavi svesku u ranac. Siđe i nasmejana devojka s gitarom preko ramena. Hodali su kroz hol jedno pored drugog, skoro se dodirnuše, zbunjeni, kao kad se nađete zajedno s nekim nepoznatim u teskobnom liftu.

Na hladnom tlu hola nalazila se neka žena, sva zgrčena, kao da se moli ma kojem bogu iz pakla. Bez deteta u naručju, životinje, muzike, bez pocepanog kartona, bez poruke ili objašnjenja, samo nevidljivo lice, uvučeno između kolena i nad belim tanjirićem.

Prolaznici su okretali glavu od prosjakinje, izbegavali je, preskakali.

Bez razmišljanja, čak bez usporavanja koraka, Mark izvuče novčić iz džepa i baci ga na tanjirić. Devojka s gitarom uputi mu iznenađen pogled, koji je mogao da znači da je Mark u njenim očima upravo naglo prešao sa statusa mladog užurbanog seronje koji diže nos u metrou na onaj mnogo interesantnijeg dečaka koji ne izgleda tako,

ali koji, nažalost, ništa ne primećuje...

Nekoliko metara dalje hol se razdvajao na dva dela. Mark, stalno zadubljen u misli, skrenu desno, na liniju 12, pravac kapija Šapel.

Devojka s gitarom uputi se levo, na liniju sedam, pravac La Kurnev, i samo malo uspori da pogleda kako se udaljava taj lepi plavokosi krupni melanholik.

Madlen.

Približavali su se jednoj od najfrekventnijih stanica u Parizu. Nije bilo vreme špica, ali skoro kao da jeste. Gužva na peronima i u vagonima naglo se poveća. Bilo je nemoguće čitati u takvim uslovima. *

*

*

Sen Lazar.

~ 198 ~ knjigoteka

marrica73@anna Vagon se isprazni vrtoglavom brzinom. Mark je neprekidno začuđeno gledao jurnjavu putnika po holovima stanice Sen Lazar: te ljude koji sprintaju, guraju one manje brze, izbegavajući prepune pokretne stepenice, da bi se četvoronoške popeli na prethodno napuštene stepenice, pa onda opet ubrzali čim im to dugački pravougaoni tunel dozvoli... Započinju li ti ljudi tu trku protiv časovnika zbog toga što im se izuzetno žuri, ih pak tako trče svakog dana, ujutro i uveče, samo iz navike, kao što neki drugi džogiraju ispod platana?

Nedavno je pročitao priču o jednom od najvećih svetskih violinista, ruskog imena koje nije uspeo da zapamti, koji je jednog lepog dana nekoliko sati svirao u holu metroa. Bez plakata, bez zvanične najave, samo se anonimno namestio u holu i izvukao violinu. Dok je svake većeri punio sale po čitavom svetu, dok je bila privilegija dobiti mesto da ga slušaju po ceni od nekoliko stotina franaka, tog dana se niko ili skoro niko nije zaustavio da ga sluša u holu metroa. Svi ti tipovi s kravatama nisu čak ni usporili dok su prolazili pored njega, već bi potrčah ka vozu, a možda iste večeri ih za vikend opet trčali da stignu na vreme na koncert uglednog muzičara koji ne bi propustili ni po koju cenu.

Mark sad prvi put od početka toga dana dade sebi malo predaha.

Mirno ode do ulazne dvorane. Hiljade ljudi čekale su u ogromnom staničnom holu, stajale nepomično, pogleda uprtog ka nebu kao kad gomila čeka da na scenu izađe planetarna rok zvezda. Samo što putnici nisu gledali u reflektore, već u osvedjene ekrane koji prikazuju koloseke vozova ili ih češće ne prikazuju, pa se putnici gomilaju, svakog trenutka sve zbijeniji.

Voz tipa koral na relaciji Pariz-Ruan bio je jedan od onih čiji kolosek nije bio objavljen. Mark pređe preko čitavog hola, ušunja se usred te šume šetača i sede na terasu staničnog bifea. Naruči sok od pomorandže od konobara koji odmah naplati, kao da će mladi čovek pobeći sa čašom u ruci... Mark zgrabi telefon. Predah je kratko trajao, on opsova sranje, što se izgubi u staničnoj galami.

Lili ga je u međuvremenu zvala!

Poziv je, očigledno, upućen dok je bio ispod zemlje, skoro da pomisli da ga je Lili pratila korak po korak po Parizu i čekala da se zavuče u podzemne hodnike, pa da mu pošalje poruku... A da ipak ne razgovara s njim!

Mark je prosto žonglirao telefonom. Prinese ga na uho da čuje poruku. Bila je jedva čujna, Lili je više šaputala nego što je govorila:

~ 199 ~ knjigoteka

marrica73@anna Mark, ovde Emili. Bože moj, šta si radio kod Karvilovih? Imaj poverenja u mene, Mark. Sutra će sve biti završeno. Onda ću ti objasniti. Objasniću ti sve. Ako me toliko voliš kao što kažeš, oprostićeš mi. Emili.

Mark za trenutak ostade nepomičan, s telefonom priljubljenim uz uho.

Da joj ukaže poverenje...

Da joj oprosti...

Da sačeka?!

Nikad! Lili nešto krije od njega, sve će se odigrati u narednim satima, to famozno putovanje bez povratka koje samo on može da spreči. Mark opet otkuca po tastaturi telefona i ponovo sasluša Lilinu poruku. Jedan detalj ga zaintrigira.

Mark, ovde Emili... Prisloni slušalicu na desno uho, a prstom zatvori drugo. Bilo je potrebno da čuje razgovetno, ali to se pokaza kao posebno komplikovano u toj krcatoj stanici.

Ti ćeš mi oprostiti. Emili.

Mark opet otkuca po tastaturi i treći put sasluša poruku. Više ga nisu interesovale Liline reči, već ono što se čulo u pozadini. Zvuk je bio malo dalek, malo potmuo, ali je na treće slušanje bio siguran. Iz opreznosti ipak još jednom presluša poruku: u pozadini Lilinog glasa jasno je čuo buku sirena ambulantnih kola.

Stavi telefon u džep i ispi polovinu soka, neprekidno pokušavajući da trezveno razmisli. Video je samo dva moguća objašnjenja. Moguće je da se Lili nalazi u blizini mesta neke saobraćajne nesreće, na ulici ili negde drugde. Ili je ispred neke bolnice, ili neke klinike! U oba slučaja radilo se o istom pokazatelju, hitnom!

Mark popi sok i nastavi da razmišlja. Da traži mesto gde se dogodila neka saobraćajna nesreća u Parizu, bilo je glupo. Mesto nesreće, bilo da je neka raskrsnica, ugao neke ulice - sve to bilo bi brzo raščišćeno, Lili ne bi ostala na licu mesta, pa bi je tako bilo nemoguće pronaći. Nasuprot tome, ako se zadrži na pretpostavci o nekoj bolnici... Bez sumnje da bi se našao pred nekoliko desetina adresa u Parizu... Ali to je bio njegov jedini trag...

Odloži praznu čašu na durninijumsku površinu stola. Konobar požuri da raščisti sto, što je trebalo da znači da je Markovo vreme zadržavanja u baru bilo ograničeno. Mark uopšte nije reagovao na to, mučilo ga je drugo pitanje: zašto bolnica? Šta Lili tamo radi? Prva

~ 200 ~ knjigoteka

marrica73@anna slika koja mu je prošla kroz glavu bila je povređena Lili. Kako je hitno odnose u operativni blok mnoštvo bolničara u belim mantilima oko nje...

Veliko putovanje. Pokušala je da se ubije! Nije sačekala sutrašnji dan. *

*

*

Šta da radi?

Markovo srce tuklo je kao da će se raspuknuti. Da pozove sve klinike, sve bolnice u Parizu? Zašto da ne, na kraju krajeva?

Mark treći put tog dana pozva telefonom Dženifer, koleginicu iz Frans telekoma. Ona mu ljubazno, beskrajnim nizom od osamnaest SMS-ova, prenese listu s brojevima telefona koje je želeo: sto pedeset osam klinika i bolnica unutar zidina Pariza...

Samo toliko!

Mark je u toku nešto više od pola sata pozivao razne telefonske centrale. Uvek s istim ritualom: Dobar dan, gospođo, da li je danas

kod vas primljena mlada devojka po imenu Emili Vitral? Ne, ne znam na koje odeljenje... možda ono za hitne slučajeve?

Svaki poziv trajao je između nekoliko sekundi i nekoliko minuta.

Odgovor je uvek bio isti, u nekoliko sličnih varijanata: Ne,

gospodine, nemamo nikoga s tim imenom. Jeste li sasvim sigurni u njen identitet? Mark se zaustavi na dvadesetom broju s liste.

Telefonirati na sto pedeset osam adresa oduzelo bi mu beskrajno mnogo vremena. Bio je svestan da gubi dragoceno vreme dok traga za jednim vrlo nesigurnim putokazom: nekoliko ambulantnih sirena... Bilo je vrlo moguće da su ambulantna kola projurila vrtoglavom brzinom bilo kojom ulicom kad ga je Lili zvala...

Konobar je već tri puta dolazio da ga pita želi li još nešto. Mark je opet naručio sok od pomorandže, nevoljno, samo da ga smiri. Nije ga ni dotakao. Nije li to ono što je Lakoverni Sovuljaga osećao svih tih godina? Da besomučno sledi pravac za koji od početka zna da je pogrešan? Da pali plamen šibice u olujnoj večeri?

Mark pogleda na tablu s rasporedom polaska vozova. Još nikakve naznake za Pariz-Ruan. Sve se odvija suviše brzo, pomisli on, baš suviše brzo. Ta buka sirena... Taj plavi koverat u njegovom džepu, koji je, na kraju krajeva, mogao samo da otvori, uprkos preporuci

~ 201 ~ knjigoteka

marrica73@anna Matilde de Karvil i obećanju datom Nikol... Pa ta sveska, te Sovuljagine tajne, ta gadna sumnja koju je vukao... i koju je ulovio.

Mark odjednom ispi drugi sok od pomorandže. Konobar dojuri noseći kuhinjsku krpu da obriše sto i skoro neprimetno osmehnu se u znak olakšanja. Kao da mu tera inat, Mark izvuče zelenu svesku.

Dnevnik Lakovernog Sovuljage Narukvica je te 1987. godine dostigla cenu od sedamdeset pet hiljada franaka. Možete li da zamislite? Pravo bogatstvo u to vreme, čak i za Turnerov nakit. Moja istraga postala je, iskreno rečeno, sumorna... Nikakvog novog traga, zadovoljavao sam se time da kopam po starim, da po deset puta čitam i iznova čitam isto.

Nekoliko puta otišao sam u Tursku, forme radi. Hotel Askodž, Zlatni rog, prodavci tepiha, sumrak nad Bosforom, sve u vezi s Lilinom misterioznom turom; poput turističkog vodiča. Opet sam posetio Kvebek, Šikutimi, Bernijeove, jednom na minus petnaest stepeni! Uzalud.

Vraćao sam se i u Djep. Mislim, dva puta, od čega jednom s Nazimom. Sve su to lepe uspomene. Pričam o njima pomalo i zbog toga. Pomalo i zato što je važno da to shvatite zbog Lili. Hoću da kažem, zbog njene psihologije. Njenog okruženja, odlučnosti, iskustva i prirodnosti, svih tih gluposti. Iznosim vam detalje kako biste mogli da sami prosudite. To je važno, ukoliko želite da steknete lično mišljenje.

Bilo je to u martu 1987. godine. Vreme je bilo vrlo ružno. Prema onome što nam je rekla Nikol Vitral, kiša i vetar, koji je duvao nad Djepom brzinom od preko šezdeset kilometara na sat, nisu prestajali već petnaest dana. Nije bilo ni mačke na keju pored mora. Nikol je kašljala na kraju svake izgovorene rečenice. Pluća su joj zadavala muke pri najmanjem naporu.

Nazim je bio srećan. Mnogo je voleo da dolazi u Djep. Mnogo je voleo i kišu. I Marka, iako ga se momak pomalo pribojavao. Nazim nije imao dece, isto kao ja. Ali on je bar imao ženu! Lepu Ajlu s njenim oblinama, okruglastim kao ćevap. Nazim je, naravno, u fudbalu navijao za reprezentaciju Turske. Mark mu se rugao: pre nekoliko godina, u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 1986, Turska je izgubila od Engleske sa 8:0! Kao da su igrali vaterpolo, a ne fudbal, šalio se Mark.

~ 202 ~ knjigoteka

marrica73@anna Nazim je hteo da pokaže Marku da nije zlopamtilo, pa mu je poklonio dres Dundara Siza, levog krila Galatasaraja, vesele četvrti Istanbula... Ime Dundara Siza sigurno vam ništa ne govori. Pokušajte da ga prevedete na francuski... Jeste li to uradili? Didje Siks...

Francuski igrač koji je morao da uzme tursko državljanstvo da bi naredne godine mogao da dovede Galatasaraj do titule šampiona.

Didije Siks... Kako neko može imati za idola Didjea Siksa?! Tipa koji je čitavog života imao istu fintu, lažnjak po krilu i unutrašnji dribling...

Tipa koji je šutirao penal pravo u golmana u Sevilji 1982. godine u polufinalu Svetskog prvenstva protiv Nemačke.

Igrao je u to vreme za Štutgart, prodao se... Trebalo ga je streljati zbog toga!

I evo sada, pet godina kasnije, Nazim nije mogao da nade ništa bolje nego da donese Marku dres Dundara Siza! Dres živog izdajnika u izgnanstvu pod lažnim imenom! Lep primer za mlade ljude. Mark, mlad i naivan, obuče dres, ne postavljajući pitanja. Normalno, on nije znao za 1982. godinu, za noć u Sevilji, traumu čitave nacije...

Malu Emili bilo je baš briga za sve to. Tog martovskog dana 1987. godine prkosila je vetru i kiši. Obukla je bledoljubičastu fluorescentnu kišnu kabanicu, s kapuljačom koja joj je pokrivala sve osim lica i ispod koje je izvirivala njena plava kosa. Nosila je čizmice iste boje i skakutala po baricama i kanalima u Ulici Pošol. Trčala je za mačkama! Nikol, skoro zagušena suzama, objasnila mi je zašto.

Emili je imala sedam godina, prošlo je šest meseci od polaska u školu, znala je da čita i već je gutala Mačkove priče s drveta, Marsela Emea. Crvene bajke. Delfina i Marineta, životinje koje govore...

Mačkove priče s drveta, govorila mi je Nikol, pozivajući me da se uverim. Sa sedam godina! U prvom osnovne! Lakoverni, shvatate li vi to?

Verovatno je tu bilo bar dvadesetak knjiga u njihovoj maloj ribarskoj kući, a ta je bila jedina knjiga za decu. Kakve veze imaju neke mačke iz kraja, reći ćete? Doći ću i na to. Emili je obožavala priču o mačku s farme koji je, da bi gnjavio svet oko sebe, svakog dana prilikom lickanja držao šapu iza uha, prizivajući tako neizostavnokišu za sutradan. Žestok pljusak padao je nedeljama samo zbog greške u mačkovom raspoloženju i zahvaljujući njegovom lošem karakteru, sve dokfarmeri nisu odlučili da se otarase mačka... a Delfina i Marineta spasu ga in extremis, u poslednjem trenutku.

Emili je logički zaključivala da je, ako se žestok pljusak obrušio na Djep već petnaest dana, pa onda kiša, vetar, grad, šljunak koji leti,

~ 203 ~ knjigoteka

marrica73@anna do svega toga došlo greškom mačaka iz kraja, koje su, takođe, prelazile šapom iza uha. Nametalo se samo jedno rešenje: ubediti mačke iz kraja da se lickaju drugačije. I to sve mačke iz Polea.

Zamislite, ribarski kraj. Emili je satima pokušavala da im se približi, da ih pripitomi, da im mirno objasni da zbog njih njena baka Nikol ne može da radi. Da i one, koje toliko vole sunce, ne mogu da izađu da se sunčaju na asfaltu.

Emili je, kao i Nazim, pokušavala da me odvuče napolje na kišu, da pohvatamo mačke. Da ih zaplašimo! Bilo je onih koje nisu poslušale. Naročito divlje.

Hajde, dođi, Lakoverni Ljuljasko!

Hajde, prati me, Brko!

Vukla nas je svojom malom rukom. Kapljice su još tekle niz njenu kišnu kabanicu. Nazim bi se grohotom nasmejao, ali je ostajao na suvom ispred nekog kafića. Ja takođe. Samo bi Mark, sa svojih nešto više od osam godina, na kraju popustio i izašao na pljusak S turskim dresom Didjea Siksa, prevelikim, obučenim preko kaputa kestenjaste boje. Pokisao do gole kože, skoro proziran.

Proziran kao Dundar Siz, izolovan na levom krilu stadiona Park

prinčeva 6.

Možda vas gnjavim svojim dosadnim uspomenama. Razumem.

Vas interesuje istraga... Ništa drugo osim istrage. Doći ću i na to, doći ću. Nisam odustajao, uprkos svemu. Videćete, nećete biti razočarani.

Kao i svake godine, 22. decembra 1987. uputio sam se na hodočašće na brdo Teribl. Uveče sam stigao na obale reke Du da ostavim prtljag.

Već sam imao navike starog momka. Gazdarica, Monika Ženeve, jedna prilično punačka i ljupka žena francuskog akcenta pomešanog s akcentom oblasti Jura, tako naglašenog da me je skoro podsetio na onaj kvebečki, uvek mi je rezervisala istu sobu, broj 12, s pogledom na brdo Teribl, i mesec dana unapred ostavljala da dozri domaći sir koji mi je služila s arboa vinom. Istraga se odugovlačila, moja nervoza se produbljivala... Već sam uveliko imao pravo na neke nadoknade.

Toga dana, Monika, koja me je čekala da stignem, nije mi dala vremena ni da parkiram auto: „Gospodine Sovuljaga, neko se interesuje za vas!”

6

Stadion fudbalskog kluba Pari Sen Žermen u Parizu. (Prim. prev.)

~ 204 ~ knjigoteka

marrica73@anna Ja je začuđeno pogledah. Bila je uporna: „Tu je već dva sata. Telefonirao je nekoliko puta u toku poslednjeg meseca, želeo je da vas vidi, rekla sam mu da ćete, kao i svake godine, stići 22. decembra posle podne... Mislim da se to odnosi na vašu istragu.”

Monika je kvocala preda mnom kao Mis Manipeni pred Džejmsom Bondom. Začuđen, uzbuđen, brzo uđoh u salon. Neki čovek, držeći pedesetogodišnjak u tamnom dugačkom zimskom kaputu, čekao me je dok je čitao prospekte s reklamom tog kraja.

Ustade i krenu ka meni. „Ogisten Peltje. Već mesecima pokušavam da se sretnem s vama, gospodine Sovuljaga. Slučajno sam naleteo na vaše male oglase u Istoku republike. Mislio sam da je svaka istraga o nesreći na brdu Teribl već odavno završena... Ali vi očigledno i dalje tražite.

Možda ćete moći da mi pomognete...”

To je bilo sasvim suprotno od onoga što sam očekivao. Pomoć s njegove strane - to da, ali... Ogisten Peltje odavao mi je utisak uravnoteženog čoveka, preduzimljivog, odlučnog, u smislu jasnih odgovornosti. Nije delovao kao neko ko izmišlja.

Stadoh pored njega u holu konačišta. Kroz staklena vrata bilo je moguće diviti se čitavom planinskom lancu, na čijem brdu Teribl ove godine još nije pao sneg. „Učiniću sve što je u mojoj moći, gospodine Peltje. Vi me iznenađujete...” „To je stara priča. Gospodine Sovuljaga. Biću izuzetno kratak. U potrazi sam za svojim bratom Žoržom, Žoržom Peltjeom. Nestao je pre nekoliko godina. Poslednji trag o njemu potiče iz decembra 1980. godine. U to vreme živeo je kao pustinjak na brdu Teribl, u maloj kolibi, nedaleko od mesta gde se dogodio pad erbasa.”

~ 205 ~ knjigoteka

marrica73@anna

34 2. oktobar 1998. godine, 15.09 Mark podiže glavu. Svetlucava slova na oglasnoj tabli pomešaše se kao slova u igri elektronskog skrabla. Pariz-Kaen. Kolosek 23.

Dobar deo gomile koja je do tog trenutka bila nepomična u ulaznoj sali, pojuri ka uskom koloseku broj 23 poput šarenih zrna peska koja se slivaju kroz grlić peščanika. Mark je znao da je bilo moguće da se u jedan voz smesti više od hiljadu osoba. Srednji stalež glavnog mesta u kantonu...

Nije onda čudo otkud ta gomila u ulaznoj sali: najavljeno je da dva ili tri voza kasne, pa je na kolosecima stajalo nekoliko hiljada putnika...

Tako je bilo i na onom Pariz-Ruan, čiji polazak još nije bio naznačen. Mark pogleda na telefon, trebalo je da nastavi da poziva klinike, da prati makar i najmanji trag da pronađe Lili. Ruka mu zastade između telefona i zelene sveske, ali je radoznalost bila jača.

Mogao je da priušti sebi još koji minut i pročita još nekoliko stranica.

Da li je Sovuljaga stvarno pronašao svedoka avionske nesreće na brdu Teribl?

Dnevnik Lakovernog Sovuljage Oblaci su dolazili iz Švajcarske. To se prilično retko događalo.

Posle godina iskustva počeo sam da vladam lokalnom klimatologijom Gornje Jure. „Žorž je moj mlađi brat”, objasni Ogisten Peltje. Oduvek je bio nekako krhkiji od mene. Komplikovana osoba. Bili smo veoma različiti. Kad je počeo da beži od kuće, imao je tek četrnaest godina.

Družio se s bandama iz kraja. Policija ga je dovodila mojim roditeljima. Zori je na kraju smešten u specijalizovanu ustanovu na dve godine, tu ništa nije moglo da se učini.”

Počeh da lupkam prstima po naslonima za ruke na fotelji. Na šta li je Ogisten ciljao?

~ 206 ~ knjigoteka

marrica73@anna „Dolazim zbog epizode s brda Teribl, gospodine Sovuljaga”, reče Ogisten, koji je verovatno zapazio moje nestrpljenje. „Ne bojte se. Žorž je sa šesnaest godina definitivno napustio kuću. Ne mogu vam to opisati. Spavao je na ulici. Alkohol. Droga. Malo je i dilovao. Ništa preterano. Postao je običan klošar. Beskućnička populacija, kako sada kažu. Bio je poznat u Bezansonu, s još nekolicinom. Moji roditelji su odustali. Ja takođe, u to vreme imao sam posao, ženu koja više nije htela da čuje da mu se ime spomene, možete li da zamislite kako to izgleda, gospodine Sovuljaga? Nije lako pozvati jednog džankija za Badnje veče...”

Moji prsti nastavili su da dobuju po naslonima fotelje, ali Ogisten nije više obraćao pažnju na to ili se samo pretvarao. „Ponašao sam se kako sam mogao”, nastavi on. „Sačuvao sam jednu vrstu indirektne veze, preko socijalnih službi, kao i policije. Žorž nije želeo pomoć. Svaki put kad sam mu pružio ruku, na kraju sam dobio šamar, ako shvatate šta hoću da kažem...”

Shvatao sam. I bilo me je baš briga. To mu i pokazah. Skrati više, Ogisten. „Tu smo, gospodine Sovuljaga. Uvek smo očekivali neke vesti o Žoržu u kraćim ili dužim periodima kad je nestajao. Jednu ili dve godine najviše. U maju 1980. godine konačno mu se izgubio svaki trag. Žorž je tada imao četrdeset dve godine, a izgledao je kao da ima bar petnaest više. Već je osam godina kako više nema nikakvih vesti o njemu.”

Nisam više mogao da izdržim. Beli oblaci sa švajcarske strane ocrtali su se na vrhu planinskog lanca, igrajući se žmurke s brdom Teribl. „Gospodine Peltje... Kakve to veze ima sa mnom? Kakve veze ima s 23. decembrom, s avionskom nesrećom?” „Tu smo. Tu smo. Bio sam strahovito zabrinut. Ne možete ni da zamislite koliko. Nikakvih vesti. Sproveo sam potragu kod ostalih beskućnika iz Bezansona. To nije bilo lako... Ali dobro, da preskočim detalje, oni su mi na kraju saopštili da je Žorž otišao negde u prirodu. Bilo mu je dosta trotoara. Naročito mu je bilo preko glave tipova iz Bezansona koji su pokušavali da ga dovedu u škripac. Loših dilova, ako razumete. Tipova iz policije, takođe, shvatate?”

Shvatao sam... „Rekli su mi da je, kad su poslednji put čuli za njega, živeo u nekoj kolibi, u prirodi, na švajcarskoj granici. Brdo Teribl, tako se to

~ 207 ~ knjigoteka

marrica73@anna zvalo. O njemu se u to vreme mnogo pričalo, zbog nesreće... Eto, to je bio poslednji put da sam nešto čuo o bratu. Bilo je to otprilike pre sedam godina. Pretraživao sam mesecima. Bez uspeha. Onda sam manje-više odustao od potrage, s nadom da ću ga jednog dana opet videti. To nije mnogo potreslo moju ženu, možete naslutiti. Ali kad sam posle sedam godina pročitao vaše male oglase, to je kod mene izazvalo pravi šok! Rekao sam sebi: zašto da ne? Ako neko i dalje neprekidno istražuje da bi saznao šta se zaista desilo te noći tamo gore, možda je makar indirektno naleteo na trag mog brata...”

Ogisten je konačno završio govoranciju! Uhvatih se rukama za naslone fotelje kao kapetan za motku jarbola. Kroz zastakljena vrata prelazio sam pogledom preko dalekog horizonta, zaobljenih vrhova, visoko, sad već izgubljenih u magli. Šta ako je taj Žorž spavao u toj famoznoj kolibi te noći između 22. i 23. decembra 1980. godine? I ukoliko je taj Žorž ono čemu se nisam nikada nadao, čak nikad istraživao u ovih sedam godina? Svedok!

Direktni svedok katastrofe. Šta ako je Žorž prvi stupio na scenu drame? I šta ako je Žorž prvi pored čudom spašene bebe pronašao famoznu narukvicu koja je pripadala Liz-Roz? I ako je Žorž iskopao onaj grob?

Pitanja su mi se spontano nametala: „Je li Žorž imao psa?”

Na Ogistenovom licu ocrta se zaprepašćenje.

Priseti se, Ogistene, umalo da ga ohrabrim. Sedam godina je kako rmbačim na tom slučaju! „Eh... jeste. Jedan mešanac kestenjaste boje i kratkih šapa.

Zašto?”

Već sam hvatao beleške na poleđini prospekta koji je ležao pored mene.

I šta je pušio, koje cigarete - hoću reći, vaš brat?”

„Žitan, mislim... Ali nisam sasvim siguran.” „Koji broj cipela je nosio?” „Rekao bih 43 ili 44.” „Šta je pio, koje pivo?” „Koje pivo? Eh... nemam nikakvu ideju... Stvarno...” Izgledalo je da ga Ogisten više ne prati. On prekide igru: „Ali... gospodine

~ 208 ~ knjigoteka

marrica73@anna Sovuljaga, čemu sva ta pitanja? Jeste li pronašli Žorža? Mrtvog? To je to? Pronašli ste njegovo telo?”

Smiri se, Ogistene!

Monika Ženeve, besprekorna u ulozi domaćice, donese nam čaj i suve kolače, kao spekulas, ali u jurskoj verziji, deblje i duže. Ogisten ih ne dotače. Grickajući za obojicu, ispričah mu sve, svoje otkriće od prošle godine. Koliba, opušci cigareta, grob... Ogisten Peltje bio je skoro razočaran, jer nisam otkrio nikakav konkretan trag njegovog brata... Smirih ga, dok sam sve vreme umakao keks u vreli čaj. Nisam mogao da tvrdim da sam pronašao njegovog brata Žorža, još manje da sam ga pronašao živog, ali sam tvrdio da ću na to usmeriti svu svoju energiju u narednim mesecima. Nisam lagao. Gledaću da ga držim blizu sebe, tog mog jedinog potencijalnog svedoka! Ogisten je dobro postupio što je potegao toliki put iz Bezansona, pronašao je privatnog detektiva u pravo vreme, na tragu njegovog brata, dok sve troškove plaća Matilda de Karvil. I to sve bez i najmanjeg ograničenja. Ostavi mi svoju vizitkartu. Bio je šef za rad sa strankama u Sosijete ženeralu u Bezansonu. Još jednom mu obećah da ću dati sve od sebe.

Te noći spavao sam samo nekoliko sati. Pomalo od uzbuđenja, mnogo više zbog flaše vina arboa koju sam popio da proslavim novost od prethodne večeri, uz dodatak nekoliko čašica prošeka da bolje obeležim uspeh. Moja stanodavka bila je odlična.

Krenuo sam sutradan ujutro, u zoru, opremljen do navrh ramena. Lopate, grabulje, sita... Odlučio sam da izigravam pljačkaša grobova ne bih U proverio da li je taj kestenjasti mešanac kratkih šapa zaista ono što je Žorž sahranio pored kolibe. Takođe, poneo sam nepromočive džakove i epruvete, poslednji krik sudske medicine, da u njih stavim opuške cigareta, čepove boca iz kolibe i da proverim identitet njenih poslednjih posednika. Sve sam to strpao u ranac težak petnaest kilograma. Kad sam prošao pored Doma Parka prirode Gornja Jura, posle meandra Du, inženjer Gregori More dade mi znak rukom. Nasmeja se kad vide svu tu moju skalameriju: „Ako hoćeš da s tim pređeš osam hiljada metara, to nije ovuda...”

Gregori... Osim nekih retkih poseta školskih grupa, inženjer je, praktično, po čitav dan provodio udvarajući se pripravnicama. Bar je

~ 209 ~ knjigoteka

marrica73@anna odavao takav utisak. Izgleda da je taj pokvarenjak iz godine u godinu postajao sve lepši, s bujnom kosom koja je počinjala da sedi, dok su sve pripravnice uvek bile istih godina. Odvoji se od jedne lepe male plavuše koja ga je požudno gledala krupnim očima i dobaci mi: „Hajde, Lakoverni, smilovaću se da te odvezem mojim terencem.

Poslednje kilometre moraćeš da pređeš sam, ali ono najteže biće savladano. Žili, vraćam se za dvadeset minuta, ne udaljavaj se ako hoćeš da saznaš nastavak priče o onome šta mi se dogodilo one noći na Špicbergu...”

Inženjer me iskrca kad stigosmo na kraj zemljanog puta, namignu mi i vrati se da se udvara svojoj plavuši. Usput sam ga ispitivao, ali on nikad nije čuo za Žorža Peltjea. Logično, sve to dešavalo se pre više od sedam godina...

Dok sam hodao, pokušavao sam da se setim šta je bilo pre godinu dana, hladne kiše, svetlosti lampe, kamenja složenog na grobu. Bez teškoća pronađoh kolibu. Bio sam sav u znoju. Vreme je bilo sasvim drugačije nego prošle godine. Prijatno zimsko sunce obasjavalo je vrh planine i davalo zlatnožutu boju jelkama. Kao neka vrsta miholjskog leta u švajcarskom ritmu. Samo što još nisu iznikli jagorčevine, lužanji i gorčice.

Obuze me uzbuđenje kao prilikom prvog dolaska u to sklonište.

Već dugo mi se nije dogodilo nešto takvo u toku ove istrage. Počeo sam od kolibe. Izgledalo je da se nije ništa pomerilo s mesta.

Uostalom, postojale su sve šanse da od prošle godine niko osim mene nije ulazio u ovo sklonište na kraju sveta. Stavih rukavice i brižljivo pokupih razne uzorke otpadaka razbacanih po podu. Počeh da grebem malo dublje kako bih iskopao razne predmete zavučene u meku zemlju.

Opuške cigareta, čepove, mastan papir.

Sve to možda je moglo da posluži da pronađem neki trag Žorža Peltjea, iako je on, bez sumnje, napustio to mesto pre mnogo vremena.

Izađoh iz kolibe. Ono najteže tek me je očekivalo. Grob. Stadoh ispred gomile nagomilanog kamenja. Mali drveni krst još je stajao na svom mestu. U njegovom podnožju nalazila se posuda s uvenulim jasminom. Znači da godinu dana niko nije dolazio da grob okiti cvećem. Zašto? Zašto je bio okićen svih premodnih, a ne i ove

~ 210 ~ knjigoteka

marrica73@anna godine? Bilo je veoma toplo, skinuo sam džemper i ostao u košulji, ali sam se ipak znojio. Duvao je vrlo blag svež jutarnji povetarac i pirkao po vrhovima visokih borova. Kao u pesmi.

Sagnuh se ispred kamenog četvorougla.

Uznemiri me jedan neobičan detalj. Vrlo čudan utisak- kamenje nije bilo poredano na isti način kao poslednji put! Neko ga je pomerao.

Pokušah da razmislim. Kako sam mogao da budem tako siguran?

To kamenje posmatrao sam pre godinu dana, noću, pod kišom, pomerao ga nerado pri svetlosti lampe...

Nema veze. Bio je to samo moj utisak Neko je tu dolazio! Pre godinu dana urezao sam u sećanje orijentire, čak i oblik kamenja, njegovu veličinu, ravnotežu, jasnu sliku, čak noću. Da ne bude da se hvalim, prilično sam talentovan za to, imam skoro nepogrešivu vizuelnu memoriju.

Verujte mi na reč, sve je bilo ispremeštano! Šteta. Neću moći da pronađem odgovor na svoja pitanja, a da ne uprljam ruke. Počeh da sklanjam kamenje uz beskrajni oprez. Za to mi je bilo potrebno dobrih pola sata. Jarko sunce doprinelo je tome da scena ne bude previše grozna.

Kad je poslednji kamen bačen na stranu, pažljivo sam nastavio lopatom. Zbog čega sve to?, pomislih. Da otkopam leš nekog psa! Čemu sam drugom mogao da se nadam? Bebi sahranjenoj na vrhu brda Teribl?

Kopao sam, dakle, skoro čitav sat. Sunce se pomerilo ka zapadu i blagotvorna senka borova sad se pružala preko oskrnavljenog groba.

Rupa koju sam iskopao bila je duboka više od jednog metra. Sklonio sam krst i nastavio da kopam još dublje. Tvrdoglavo sam nastavio još jedno pola sata.

I na kraju... ništa! Čak ni koska od psa, koze, zeca.

Ništa, kažem vam!

Taj mauzolej od kamenja, taj krst, taj uveli cvet - sve se to uzdizalo nad tlom od prazne zemlje. Sruših se iscrpljen, premoren.

Potrošio sam toliku energiju bez ikakvog rezultata. Pio sam i razmišljao. Košulja mi je bila umazana blatom. Pošto sam bio znojav, sad mi je u senci bilo pomalo hladno. Napravih nekoliko koraka da se zagrejem, sve vreme razmišljajući, pričajući sam sa sobom,

~ 211 ~ knjigoteka

marrica73@anna obraćajući se jelkama... Onda odjednom počeh da se smejem na račun svoje gluposti!

Ne! Naravno da nisam kopao uzalud. Za mene i moju istragu, naprotiv, bilo bi gore da sam pronašao leš neke zakopane životinje.

Eto kako se u ćorsokaku završila čitava ta priča o grobu. Šta sam mogao da uradim da sam iskopao kosti Žoržove džukele? Da odnesem Ogistenu ostatke psa njegovog brata?

Ali prazan grob! Kad bolje razmislim, bilo je to skoro neočekivano. Ta razjapljena rupa otvorila mi je sve mogućnosti.

Obrisah čelo, pa izvadih domaći sendvič koji mi je Monika pripremila. Na kraju krajeva, postojale su samo dve mogućnosti...

Moglo se najpre pomisliti da je reč o nekom simboličnom grobu, nečem kao što su oni okićeni krstovi i buketi cveća postavljeni duž puteva, na okukama, na mestima gde je neko od bližnje rodbine poginuo u saobraćajnoj nesreći. To je bilo moguće... Možda je porodica neke od žrtava iz erbasa 5403 na relaciji Istanbul-Pariz imala želju da napravi takav gest. Da dolaze tu da povremeno odaju poštu. Da improvizuju grob, prazan, bez leša... Bilo ko od porodica sto šezdeset osam žrtava mogao je da se ponaša na taj način. Ipak, zašto baš ovde, dva kilometra dalje, a ne na samom mestu tragedije?

Zašto je iskopan takav pravougaoni grob koji upravo odgovara gradi nekog novorođenčeta? Bila su dva novorođenčeta u erbasu... Ko je zabio krst, sakupio kamenje, zalivao jasmin svih ovih godina? Neki član porodice Vitral? Porodice Karvil? Koji? Kad? Zašto?

Preostala je druga pretpostavka. Svakako se ispod kamenja nekad nalazio neki kostur. Neko je godinama dolazio da oda počast tom nestalom biću, da okiti grob, diskretno, tajno. Ali kad je došla ove godine, ta misteriozna osoba utvrdila je da je neko pretraživao grob. Tajna je bila otkrivena ili je postojao rizik da jeste. Sledeći tu logiku, ta osoba imala je samo jedno rešenje: da isprazni grob! Da ispomera kamenje, iskopa kostur i ponovo namesti kamenje...

Jer kamenje jeste bilo pomerano, bio sam siguran u to.

Ova druga pretpostavka ostavljala je isto toliko otvorenih pitanja koliko i prva. Zašto režirati takav ritual, preduzimati tolike mere opreznosti? Zbog leša nekog psa? Koji je luđak mogao da se tako ponaša? Žorž Peltje?

To nije bila održiva pretpostavka!

~ 212 ~ knjigoteka

marrica73@anna Opet obrisah čelo. Bio sam spokojan, miran. Nova pitanja u bilo kom obliku, to je bilo ono što sam mogao da očekujem u nastavku ove istrage. Imao sam sve vreme ovog sveta da proveravam svaku od svojih pretpostavki. Pretražih ranac i izvukoh sito koje sam se pobrinuo da ponesem. Sito od drveta i najlona, poput onih koje su koristili lovci na zlato na rekama i u pesku. Pažljivo ću da pročešljam tu gomilu zemlje! Ako je ostao i najmanji delić kosti psa, odojčeta ili nekog dinosaurusa, pronaći ću ga.

Proveo sam u tome pet sati, bez preterivanja. Ni neki arheolog ne bi imao toliko strpljenja koliko ja.

Nadoknadu za svoju tvrdoglavost dobio sam tek sredinom popodneva. Zaslužio sam, na kraju krajeva, svojih sto hiljada franaka godišnje. Kad sam najzad vrhom kažiprsta izdvojio sićušni kamenčić, zemlju pretvorenu u prašinu, na suncu zablista sićušni zlatni prsten.

Alka nekog nakita.

Ovalni oblik od jedva milimetar sa dva. Zlatan. „Hoćeš li moju fotografiju, glupane?”

Mark podiže glavu, i dalje mislima na vrhu brda Teribl, kao da ga je neko naglo trgao iz sna. Stanična buka odudarala je od tišine borove šume, gde ga je čitanje odnelo.

I on, kao i dobar deo putnika iz ulaznog hola, okrenu se ka mestu odakle je dopirao suludi krik. Radilo se samo o banalnom staničnom incidentu: neka histerična devojka vređala je čoveka pored sebe... Putnici slegoše ramenima i više nisu obraćali pažnju na tu scenu... Svi osim Marka.

On je prepoznao taj ženski glas... San se pretvorio u košmar.

Tridesetak metara od njega, ispred jednog šaltera, Malvina de Karvil žestoko je grdila nekog tipa iza sebe; taj čovek bio je viši od nje bar za tri glave. Nije bilo nikakve sumnje. Nije bilo slučajno, nije mu se ludost uvrtela u glavu.

Pratila ga je.

~ 213 ~ knjigoteka

marrica73@anna

35 2. oktobar 1998. godine, 15.21 Motor stade na Putu Šo solej, tačno ispred Ružičnjaka. Motociklista hitro siđe s motora, skide kacigu, ispod koje se pojavi čupava nakostrešena kosa, i pritisnu zvonce na interfonu. „Da?” „Paket za gospodu De Karvil. Specijalna pošta. Hitno je, očigledno. Dolazim direktno iz sedišta.” „Ona sad nije slobodna. Zavucite koverat u poštansko sandu...” „Moram da joj ga uručim direktno u ruke.” „Onda ne odmah. Nemoguće je da je uznemiravamo nekoliko minuta. Možete li da sačekate?” Motociklista uzdahnu: „Ne previše, ne. Ko ste vi?” „Linda, bolničarka...” „Biće u redu”, reče poštar posle kraćeg oklevanja. „Ukazaću vam poverenje. Daćete koverat gospođi De Karvil?” „Mislim da ću biti u stanju...” Motociklista se blago zakikota: „Recite mi, Linda... Kod vas je velika gužva! Ambulantna kola, vatrogasci, policajci. Imao sam velike probleme da pređem preko Marne. Jesu li opkolili nekog serijskog ubicu, ili šta je posredi?” „Skoro da je tako! Upravo su pronašli telo neke žene u šumi Kuvre, baš iznad kuće. Ubijena je, kako sam razumela. Još se ne zna da li se radi o zalutalom metku nekog lovca ili ubistvu. Shvatate li?

Ubistvo. U Kuvreu!” „To makar unosi živost u ovaj kraj...”

Linda uze veliki kartonski koverat. Oklevala je da li da pozove Matildu de Karvil. Ona je obavljala vrtlarske radove u staklenoj bašti.

Gospođa De Karvil nije volela da je uznemiravaju dok se bavi svojim cvećem. Staklena bašta postala je njena crkva. Rad u vrtu bio je njena pričest, sveti trenutak koji Linda nije ni u kom slučaju želela da oskrnavi. Šteta. Koverat će sačekati povratak gazdarice. Linda ga stavi pored telefona, na komodu pored ulaza.

Nije želela da ostavi Leonsa de Karvila previše dugo samog. Nije htela da zakasni, pogotovo što je morala da ga okupa, da mu obuče pidžamu, donese obrok, uključi infuziju... Ako se dobro organizuje,

~ 214 ~ knjigoteka

marrica73@anna mogla je da bude mirna do osamnaest sati. Leons de Karvil biće čist, nahranjen, smešten u krevet. Linda će onda moći da se vrati kući. Da uzme svoju bebu, da malo uživaju...

Priđe Leonsu de Karvilu i odgura kolica do kupatila. Bio je to trenutak koji je najviše mrzela. Da položi starog čoveka na sto. Kao da nosi neki dušek. Kad i to obavi, Linda odahnu i pritisnu dugme lifta. Telo se podiže do visine njenog pojasa. Čitavo kupatilo bilo je automatizovano, opremljeno najmodernijim aparatima, kao u bilo kojoj bolnici. Čak i bolje. Nije bilo nikakvih primedaba u vezi s tim.

Mogla je lako da rukuje. Matilda de Karvil nije štedela sredstva.

Linda poče da svlači bogalja.

Dok ga je pomerala da ga raskopča i prelazila mu rukama preko rukava, Linda je skoro stekla utisak da stari čovek reaguje, kao da se prilagođava igri, kao da je hteo da joj pomogne. Linda je čak pre tri dana pomislila da joj se Leons de Karvil nasmešio. Svesno. Dobro je znala da je to nemoguće. Bar prema onome što su govorili lekari. Taj bogalj nije bio u stanju da prepoznaje nečije lice, glas, da se seća njegovih pokreta, čak ni od juče. Kako onda da joj pomogne da provuče ruku kroz rukav?

Linda povuče platnene pantalone duž mlitavih starčevih nogu.

Zatim gaćice, usrane. Nekoliko javorovih listova, slepljenih za tkaninu padoše na pod kupatila.

A šta ako su se prevarili!, pomisli Linda.

Oko šest godina ona vodi brigu o Leonsu, dva sata ujutro i tri posle podne, i uživa u tome da veruje da je on samo jedna probavna cev koju ona gura u kolicima kao kad šeta i gura’kolica s kupljenom robom u nekoj prodavnici.

Linda pusti mlaku vodu, pa onda stavi rukavicu i napravi penu od sapuna. Kupanje je uvek počinjala od genitalija, pa je zatim prelazila na donji deo tela. Linda je bila mama već sedam meseci.

Mama malog Igoa. Umela je da razlikuje pravi osmeh od onog izazvanog stomačnim problemima; da razlikuje pogled koji razume od pogleda izgubljenog iza nekog zida.

Rukavica se pela uz levu nogu. Linda je ipak mnogo volela Leonsa, mada su ga svi u ovoj neobičnoj kući mrzeli. Njegova žena.

Njegova unuka, ona kuga Malvina. Toliko je toga ružnog čula o Leonsu de Karvilu. Da je bio gazda tiranin, spreman da pokaže vrata stotinama radnika odjednom, u Venecueli, Nigeriji, Turskoj.

Beskrupulozan tip. Tvrd. Pa šta onda? Bilo ju je baš briga.

~ 215 ~ knjigoteka

marrica73@anna Već šest godina je Leons de Karvil za nju bio gumena lutka.

Bespomoćni starac. Jadno krhko biće koje nema nikog osim nje da ga zaštiti, brine o njemu, pokloni mu malo pažnje, nežnosti. Kao svojoj bebi!

Njih dvoje su se razumeli. Starac i bolničarka. Pet sati dnevno.

Nijedan lekar na svetu ne bi mogao da primeti tu vezu. Još manje Matilda de Karvil. Da, Leons de Karvil još je mogao da komunicira.

Na svoj način...

Začu se škripa vrata!

Lindina ruka s navučenom rukavicom naglo zastade na starčevom mekom trbuhu. Bila su to ulazna vrata. Linda je mislila da ih je ipak zatvorila. Skide rukavicu i napravi nekoliko koraka do hola.

Nije bilo nikoga. Samo promaja. Nije to bila retkost, Ružičnjak je bio ogromna zgrada s više od deset soba i dvadeset prostorija gde su uvek neka vrata ili prozor bili otvoreni. Linda se vrati u kupatilo.

Leons je čekao. Nag. Bila mu je potrebna. Isto koliko i malom Igou: nije smela da ga ostavlja samog.

Linda je pogrešila. Zadubljena u misli između Igoa i Leonsa, nije obratila pažnju na jedan detalj. Nije pogledala na komodu pored ulaznih vrata.

Kartonski koverat više nije bio tamo.

Linda ponovo odahnu. Okupala je Leonsa de Karvila, obukla mu pantalone i čist gornji deo pidžame, kao i svakog dana. Odbijala je da mu stavlja pelenu za odrasle, što su radili čak i na najskupljim klinikama. Utoliko gore, morala je da mu menja pidžamu i čaršave svakog jutra.

Linda podiže bogalja na medicinski krevet u njegovoj sobi, neposredno pored kupatila. Morali su da probiju još jedna vrata kako bi invalidska kolica mogla da prođu. Krevet je bio od onih najboljih na tržištu, s potpuno elektronskim komandama. Nema šta da se kaže. S medicinske strane, Leonsu de Karvilu bilo je bolje ovde, nego u sobi nekog staračkog doma, u tim boravištima gde se skupljaju stari ljudi kao u nekoj zajedničkoj masovnoj grobnici. Leons de Karvil bar je imao pravo da umre u luksuzu. Sam, ali u luksuzu. Matilda de Karvil već godinama je spavala na spratu.

Linda zgrabi perjani jastuk s kreveta i stavi ga na najbližu stolicu. Zavuče taj veliki beli jastuk iza leđa Leonsa de Karvila, da ga

~ 216 ~ knjigoteka

marrica73@anna ispravlja na krevetu i spušta kad ga hrani. Pogleda na sat. Poslužiće večeru za manje od sat.

Ona se još jednom uveri da je trup starog čoveka dobro privezan za medicinski krevet. Bogalj je sad imao otvorene oči, ukočene, kao uvek posle kupanja, tek nekoliko treptaja. Linda je čula da je neki takav paraplegičar napisao knjigu tako što je diktirao slova, reči, rečenice jednostavnim treptanjem očima. Neverovatno! Šta ako je i s Leonsom bio isti slučaj? I šta ako, uprkos pričama lekara, njegov mozak nastavlja da se pokreće iznutra? Ukoliko je zarobljen u pamučnom oklopu? Ako Leons de Karvil ima da joj nešto kaže? Da joj ispriča? Jednostavno, ona nije razumela taj način komunikacije. Šta je tom starcu bilo u glavi? Linda je saznala da je Leons de Karvil bio izuzetan tip. Gazda. Jedan od najvećih. Krenuo ni od čega, stekao znatno bogatstvo, fabrike po čitavom svetu. Upravljao je čitavim carstvom. Bio je faraon na ćelu ogromne piramide. Ona je dobila zadatak da njegovo sećanje održava u zacementiranom stanju, da balsamuje njegovo telo. Verovatno su ga zbog toga, zbog te njegove moći, toliko mrzeli. Iz ljubomore. Slabići su mu se svetili kad nije više mogao da se brani. Slabići koji su mu ipak sve dugovali. Ovo imanje Ružičnjak, na primer.

Linda stavi malu slušalicu na stočić pored Leonsovog uzglavlja, kao one što se koriste da se čuje plač bebe iz jedne prostorije u drugu. Uvek je drugu stavljala u kuhinju dok je pripremala hranu.

Tako se osećala smireno. I pomalo smešno. Šta je moglo da se dogodi bogalju dok je ona u kuhinji?

Dok je izlazila, Linda još jednom pogleda starog čoveka, koji je i dalje držao širom otvorene oči.

Genije koji je krenuo od nule. Vratio se na početnu tačku.

Senka tiho skliznu iza Lindinih leđa i prikri se između zida i stepenica. Linda je mogla da je vidi da je samo okrenula glavu, da je napravila bar mali pokret vratom. Mlada žena ode pravo u kuhinju.

Volela je da sama priprema obrok za Leonsa de Karvila. Njegovu kašicu. Sama je sebe obavezala da za to koristi sveže proizvode.

Povrće, šunku, više od deset sastojaka koje je kupovala na pijaci u Mam la Valeu, ljuštila, sekla i mlela. Leons de Karvil obično bi ispljunuo polovinu, a ostatak israo, ali Linda nije odustajala od svojih principa. Od pre mesec dana udvostručila je porciju. Pravila je previše kašice za Leonsa i polovinu od toga sačuvala bi za Igoa!

~ 217 ~ knjigoteka

marrica73@anna Vreme povratka kući bilo je idealno. Isti meni za starog Leonsa i bebu Igoa. Linda je bila organizovana devojka. Nije ništa rekla Matildi, ali je stara koza nikad ne bi gnjavila zbog dva praziluka, tri krompira i kriške šunke!

Linda stavi bebi-alarm pored blendera i poče da Ijušti dve šargarepe.

Volela je taj trenutak tišine. On ju je smirivao.

Senka prođe ispred vrata kuhinje i gurnu vrata sobe Leonsa de Karvila. Oprezno uđe u prostoriju. Linda nije ništa čula, nije ništa videla.

Bogalj upre pogled u siluetu koja se približavala. Širom otvorenih očiju. Skamenjenih od straha, kao da je shvatio njenu nameru. Senka je oklevala. Taj pogled uperen u nju izgledao je nestvarno. Skoro preteći. Oklevanje je trajalo samo sekundu. Senka krenu napred. Nije osećala nikakvu milost za to nepokretno telo ispruženo ispred nje. Samo mržnju i prezir.

Senka priđe još bliže, odlučna. Uoči jastuk stavljen pored kreveta. Nasmeši se. Bilo je to savršeno rešenje. Brzo. U tišini. Senka se uputi ka stolici. Bogaljev pogled nije je pratio, još je bio ukočen, iskolačen, vrata otvorena. Senka je sad bila još smirenija. Njen strah bio je samo iluzija. Bogalj je nije prepoznao, uostalom, nije prepoznavao više ništa. Parket je lagano pucketao pod senkinim nogama.

Vrh Lindinog noža zastade u vazduhu. Bolničarka je začula jasnu buku u Leonsovoj sobi. Škripu! Mahinalno, ne odlažući nož na kuhinjski sto, ona izađe u hol i uputi se ka bogaljevoj sobi. Valjda starac nije uspeo da ustane!

Protiv svoje volje steže ručku noža u ruci. To popodne poprimilo je neobičan tok. Najpre onaj zločin u šumi. Svuda policija. Zatim onaj poštar, onaj koverat. Pa ova vrata koja su malopre zaškripala. I sad škripa u sobi nemoćnog čoveka.

Linda ispruži ruku. Nož sevnu ispred nje. Ruka joj je drhtala. Ova kuća uvek joj je zadavala strah, kao ukleti zamak u filmovima. Psiho i ostali, Linda je obično izbegavala da misli na to, ali uvek je osećala tu neugodnost. Noge su je jedva držale. Drhtala je. Opet usmeri oštricu noža ispred sebe i uđe u sobu. Pogled Leonsa de Karvila bio je

~ 218 ~ knjigoteka

marrica73@anna uperen ka njoj. Prazan, kao i ostatak prostorije. Nigde nikoga! Linda odbaci napetost nervoznim smehom. Ova kuća i ova poremećena porodica su je izluđivali. Šetala je s kuhinjskim nožem u ruci samo zato što je parket zaškripao! Trebalo je da pronađe nešto drugo, neki drugi posao, toga nije nedostajalo, tih bogatih porodica na obali Marne. Šteta za starog Karvila. Zaboravila bi na tu neobičnu nežnost koju je osećala prema njemu... Sad je imala Igoa.

Nož pade pored njene noge. Linda pomisli da mora da se koncentriše i da završi kašicu za starca i za bebu. Pa da onda zbriše. Čvršćim koracima stupi u hol.

Senka s olakšanjem začu buku miksera u kuhinji. Pre nekoliko minuta bila je neoprezna. Bila je nestrpljiva. Ovog puta bolničarka je neće čuti iz kuhinje. Senka oprezno otvori vrata salona, gde se skrivala iza belog klavira. Ruke uzeše perjani jastuk sa stolice. Još dva koraka. Svileno platno priljubi se uz lice Leonsa de Karvila.

Nijednog gesta. Nikakve reakcije. Bilo je tako lako. Čak suviše lako.

Koliko je vremena bilo potrebno da se uguši jedan paraplegičar? Bilo je nemoguće pouzdati se u bilo kakav znak, otkazivanje izobhčenog tela koje naglo prestaje da se bori. Da li je morala da sačeka jedan minut? Dva? Tri? Čitavu večnost.

Senka nije računala. Kako da to učini? Jednostavno je čekala.

Najduže moguće.

Odjednom se desi nezamislivo. Ono što je, po mišljenju lekara, bilo nemoguće. Ruka Leonsa de Karvila se ukoči. Naglo. Je li to poslednja reakcija tela koje umire? Očajnička odbrana? Senka nije popuštala stisak Leva ruka Leonsa de Karvila kao da je bila u grču.

Obori noćni stočić. Čaša i flaša s vodom koje su stajale na heklanom stolnjaku razbiše se na parketu.

Linda zaurla!

Ovog puta nije to bila halucinacija, začula je buku slomljenog stakla u sobi. Je li poludela? Opet uze kuhinjski nož u ruke i pojuri.

Bez razmišljanja. Ulete u sobu kao vetar.

Zgazi polomljeno staklo.

Ništa drugo.

~ 219 ~ knjigoteka

marrica73@anna Nije bilo nikoga osim Leonsa de Karvila, još otvorenih očiju, skoro jajastog oblika. Luđačkog. Iskrivljenih usta. Bledog. Kao maska ubice iz Vriska.

Bez daha. Mrtav.

Linda je umela da prepozna smrt. Da je oseti. Desetak godina radila je sa starima. Mrtav. Zadavljen.

Jastuk je još bio na krevetu, na dnu nogu.

Linda za trenutak ne oseti nikakvu tugu zbog beživotnog čoveka ispred sebe, nikakvu milost prema tom bogalju kojeg je zavolela. Za trenutak, jedino osećanje koje ju je obuzelo, jedina emocija koja je poništavala sve ostale bio je strah.

Ogromna prpa koja joj zaledi potiljak. Želja da urlajući pobegne iz Ružičnjaka.

Da po svaku cenu napusti tu palatu luđaka.

~ 220 ~ knjigoteka

marrica73@anna

36 2. oktobar 1998. godine, 15.22 U holu stanice Sen Lazar, Malvina de Karvil smiri se isto onako brzo kao što se iznervirala. Gunđajući, udalji se iz reda ispred šaltera.

Džin kojeg je napala okrenu se, sležući ramenima, i više niko ne obrati pažnju na tog prcvoljka od histerične žene. Niko više, osim Marka.

Tako dakle, Malvina ga je pratila! Mark oseti kako u njemu raste neodoljivi bes. Ta ludača je, znači, odlučila da ga prati i u vozu do Djepa. Samo što je on trenutno imao prednost, jer se nalazio na javnom mestu. Masa ljudi ga je štitila. Ukoliko bude potrebno da je iskoristi...

Mark naglo ustade. Stavi svesku Lakovernog Sovuljage u ranac.

Ne čekajući odgovor, ugura ranac u naručje konobara staničnog bara. „Možete li da mi ovo sačuvate nekoliko minuta... Vraćam se.

Pazite, to je dragoceno. Tu su... tu su sva moja predavanja tokom čitave godine.”

Zapanjen, konobar stisnu ranac uz grudi. Mark se već udaljio.

Malvina je stajala nekoliko desetina metara dalje. Izgledalo je da okleva da li da stane u impresivni red ispred staničnih šaltera, automatskih blagajni, ili da možda uopšte ne uzima kartu. Bila mu je okrenuta leđima. Prilika je bila neočekivana.

Mark se ušunja među putnike natovarene prtljagom i nasrnu na nju. Osećao je životinjsku potrebu da je ščepa. Stavi ruku na Malvinino rame, zgrabi je za vuneni džemper i skoro je podiže sa zemlje. Mark je bio trideset centimetara viši od Malvine i dvostruko teži. Grubo je odvuče nekoliko metara, blizu automata sa svežim pićem i sendvičima u celofanu, koji je bio pomalo skrajnut od gomile.

Malvina se nasmeši, pomalo iznenađena. „Ne možeš da me se okaneš, Vitrale?” Markova šaka još jače prodrmusa njen džemper. „Šta ti radiš ovde?” „Pogađaj...”

Mark prinese ruku Malvininom grlu. Malenom, nikakvom grlu.

Mogao je da je obori samo jednom rukom. Mark još više privuče

~ 221 ~ knjigoteka

marrica73@anna Malvinu uza sebe. Niko više nije obraćao pažnju na njih, mogli su pomisliti da su par koji se grli pre razdvajanja zbog polaska. „Pratila si me? Kako si znala da ću doći u Sen Lazar?” „Vrlo teško, lepo moje srce... Isuviše teško... Gde je mali Vitral mogao da otrči da se spase? Ispod suknje svoje bakice, naravno.” ,,U redu... Neviđeno si pakosna. Upozoravam te, ako te vidim u istom vozu sa mnom, izbaciću te kroz prozor.”

Mark pojača stisak. Kragna zategnutog džempera ostavi crveni trag na Malvininom vratu. „Jesi li razumela?”

Malvina poče sve teže da diše. Ipak opet pokaza nešto kao mešavinu osmeha i kreveljenja. Mark ponovi pitanje, ne popuštajući stisak: „Jesi li razumela?”

Malvina je dahtala. Mark se pitao dokle može da ide. Koliko dugo će moći da steže to grlo. Malvina je bila vreća za udaranje. On nije osećao nikakve simptome agorafobije u toj gomili, već sasvim suprotno, osećao je neku vrstu svemoći, slepe mržnje. Dokle ga ona može odvući?

Nije više bilo mnogo vremena da postavlja sebi ta pitanja. Onda odjednom oseti kako mu se među noge uvlači čelična cev i pritiska se uz rajsferšlus. On instinktivno popusti stisak. „Ostani priljubljen uz mene, Vitrale”, šapnu mu Malvina na uho. „Neka misle da smo zaljubljeni par, da se ne vidi mauzer koji sam uperila u tvoja muda. Ali smesta sklanjaj šape s mog vrata.”

Markov pogled izgubi se u ogromnom prostoru staničnog hola.

Niko nije obraćao pažnju na njih. Stariji brat i njegova mlađa sestra.

Zagrljeni. To je, na kraju krajeva, skoro bila istina. Malvina prosikta piskavim glasom: „Nemaš ranac?” „Ne, kao što vidiš. Hoćeš da se još tresem od straha... Ovde, pred svima...”

Mark je pokušavao da dobije na vremenu. Nespretno. U sebi opsova zbog svoje gluposti. Ipak je znao da je ova ludača naoružana. „Da te razgolitim ovde? Zašto ne, Vitrale? Ti si prilično sladak tip. Malo glup, ali sladak. Pored toga, obavezan si da radiš ono što ja hoću.”

Graške znoja, zablistaše na Markovom vratu. Dok je mauzer održavao pritisak na njegovom medunožju, Malvinina leva ruka

~ 222 ~ knjigoteka

marrica73@anna skliznu na njegovu nogu. Poče da se penje uz nju. On uzdrhta. Cev se povuče nekoliko centimetara i Malvinini prsti zavukoše se ispod nabora šlica njegovih farmerki. Malvina se još jače priljubi uz Marka, pojačavajući dodir rukom. „Ako se pomeriš, pucam.”

Mark pomisli na Sovuljagin leš. To nije bio blef. Ova ludača stvarno je bila u stanju da ga ubije nasred stanice, pred stotinama svedoka. Malvina nastavi: „Ne diže ti se, Vitrale? Ne sviđam ti se?”

Mark nije umeo da reaguje na sarkazam. Devojčini prsti klizili su po njemu kao glatke šape nekog reptila. Malvina mu je milovala polni organ. Nespretno, previše jako, uprkos tome što je imala ruke devojčice. Ponovo prosikta: „Znači, ne diže ti se? Ne možeš? Možda više voliš moju sestru?”

Mark uzdahnu, da se smiri. Imao je želju da pokuša da stavi sve na kocku, da zgrabi ovu ludaču za ramena i da je pošalje da zaigra valcer. Možda se neće usuditi da puca. Ipak joj nije ništa uradio. Niti rekao. „Zanemeo si, Vitrale? Nemaš ništa više da kažeš? Nećeš da kažeš da ti se diže na moju sestru! Ne oklevaj, ja nisam ljubomorna.

Nimalo, kao što vidiš. Dobro znam da je lepa, onoliko lepa koliko sam ja ružna. Nas dve smo u prošeku osrednje. Lepotica i ludača.

Ružna patkica!”

Malvinina ruka se spusti i poče da miluje Markove testise. Trljala ih je snažno, trapavo, kao da prvi put dodiruje genitalije nekog muškarca. „Ne može da ti se digne, je li? Reći ću ti zašto nisam ljubomorna.

Pogađaš?”

Malvina je brzo učila. Njeni prsti devojčice postajali su sve nežniji, skliznuše na njegov polni organ, zavukoše mu se između nogu. Mark se osećao prljavo, kao da je napastvovan. Nažalost, nije imao izbora, morao je da je odgurne od sebe. Da se razbije o stanični zid. Malvina, kao da mu je čitala misli, uperi cev u njegove testise.

Bol se pojača. „Ti ne shvataš, je li? Hoću da ti kažem da, ako sam čudovište, to nije greška Liz-Roz. Nikako. Greška je tvoja. Greška Vitralovih. Vi ste mi ukrali sestru... Šta imaš da kažeš na to? Da odbijam da odrastem, rekli su lekari. Pre sam bila lepa isto kao Liz-Roz. Mogla sam da budem lepa kao ona. Tako visoka. Isto tako zavodljiva. Ali sam

~ 223 ~ knjigoteka

marrica73@anna odbijala da odrastem! Vitralovi su mi uzeli mlađu sestru za koju bih postala lepa. Zajedno bismo se frizirale, šminkale, poveravale jedna drugoj. Obe. Zajedno bismo birale krpice. I dečake. Ali ti si mi sve to ukrao, Vitrale! Za koga bi hteo da budem lepa, a? Za koga?”

Mark se sad već žešće znojio. Malvina malo popusti pritisak prstiju na njegov polni organ. Šapnu mu na uho, dahćući: „Jesi li spavao s mojom sestrom, a? Reci.” Šta da se kaže? Kakav je odgovor Malvina očekivala? Mark je drhtao. Prolaznici su prolazili tik uz njih, ravnodušni. Niko na toj stanici nije nalazio ništa čudno u tom njihovom bliskom zagrljaju.

Devojčini prsti nastaviše svoju nezdravu igru. „Ti si lep momak, Vitrale. Sigurno tucaš devojke. Gomilu devojaka. Zašto ti je uz to potrebna i moja sestra? Perverzan si, zar ne?”

Cev mauzera još jače pritisnu njegov polni organ. „Ako ne može da ti se digne, probušiću te, Vitrale. Liz-Roz će se sad vratiti. Vratiti k nama. Svojoj kući. Gotovo je sa zanosom. Ta mala kurvica Emili poginula je u avionu, čak si to i sam nedavno rekao. Nećeš mi uzeti mlađu sestru drugi put...” Šteta, nema više razmišljanja. Ako nije mogao da se pomeri, Mark je bar mogao da dela, preuzme inicijativu, da isprovocira Malvinu. To mora izaći na dobro. Natera sebe da govori, sigurnim i ironičnim glasom: „Tražiš za sebe mlađu sestru, je li zaista tako?”

Odavno nije progovorio ni reč. Malvina se iznenadi i malo popusti stisak. „Veruj mi, Malvina, mlađih sestara nimalo ti ne nedostaje. Kao ni mlađe braće. Mora da ih imaš čitavu gomilu duž Bosfora. Tvoj tata Aleksandar sigurno je ostavio nekoliko suvenirčića po Turskoj pre nego što je nestao u dimu, ako razumeš šta hoću da ti kažem. Tvoj tata nije imao problema s dizanjem one stvarčice...”

Cev mauzera nije ga više dodirivala. Malvina se opusti. Mark

nastavi:

„Ti nisi bila tako mala, mora da se sećaš onih prostitutki koje je tvoj tata ljubakao po Istanbulu. U svojoj kancelariji. Svuda. Sećaš se svoje majke koja je plakala. A i ona se ljubakala s tipovima koji su zamenjivali tvog oca, tipovima plavih očiju...”

Malvina se smrknu. Mark je bio neumoljiv:

~ 224 ~ knjigoteka

marrica73@anna „Ako je tako, Liz-Roz čak nije tvoja sestra!”

Malvina zaurla. Verovatno se svi u holu stanice Sen Lazar okrenuše ka njima. Zmijolika ručica se grubo, svom snagom sklopi oko Markovih genitalija.

Mark se sruši kao gromom ošinut, sav u bolovima. Mauzer nestade u Malvininom džepu, devojka se sitnim koracima udalji i nestade u gomili. Kao jegulja u šumi algi.

Mark je klečao na kolenima. Zanemeo. Zadihan. Užasno ga je bolelo.

Prolaznici jurnuše ka njemu, da mu priteknu u pomoć. Najzad.

~ 225 ~ knjigoteka

marrica73@anna

37 2. oktobar 1998. godine, 16.13 Mark je prolazio kroz peti vagon. Još nije uspeo da pronađe mesto za sedenje. Nije voleo ove vozove na relaciji Pariz-Ruan, naročito ne onaj petkom uveče. Služba za prodaju karata verovatno je prodavala dva puta više karata nego što ima mesta za sedenje.

Međunožje ga je i dalje bolelo, mada je bol lagano popuštao.

Prethodno je ostao da sedi na podu u holu stanice desetak minuta.

Okružili su ga predusretljivi putnici: Jeste li dobro? Nije promašila,

jelda?

Pomalo zabrinuti, pomalo znatiželjni. Kako da se postave pred tipom savijenim na dva dela zato što mu je devojka koju je držao u naručju upravo polomila jaja? Nije lako odlučiti se između sažaljenja i smeha.

Mark je uzeo ranac od konobara staničnog bara i najbrže što je mogao zaputio se ka koloseku za voz Pariz-Ruan, koji je konačno najavljen. Svaki pokret noge zadavao mu je bol.

Kad je došao do sedmog vagona, Mark odustade. Spusti se na stepenice između dva sprata voza tipa koral. Nije bio jedini. Majka s troje dece, jedan član osoblja zadubljen u proučavanje nekog izveštaja i neki dremljivi adolescent već su bili zauzeli mesta na stepenicama. Položaj nije bio udoban, ali je i to bilo bolje nego da ostane da stoji. Nesumnjivo da je takvo smeštanje na prolazu bilo zabranjeno, ali s obzirom na ogromnu navalu ljudi u lokalni voz petkom uveče, sigurno se nijedan kontrolor neće usuditi da im priđe.

Spusti ranac među noge. Opet zgrabi telefon. Nije bilo nikakve poruke.

Otkuca Lilin broj.

Sedam zvonjenja, kao i obično. „Lili... Ovde Mark! Molim te, odgovori! Gde si? Preslušao sam tvoju poslednju poruku. Čuo sam neka ambulantna kola u pozadini tvog glasa.

Poludeo sam. Upravo telefoniram svim bolnicama i klinikama u Parizu. Pozovi me. Molim te.”

~ 226 ~ knjigoteka

marrica73@anna

Mark opsova. Prelete pogledom preko spiska telefona bolnica i klinika u Parizu, koji mu je Dženifer poslala SMS-om. Zasad je pozvao više od dvadesetak. Onih glavnih. Trebalo je da nastavi. Da se posveti tome jedno pola sata, pa da onda nastavi da čita Sovuljagin dnevnik.

Stalno je ponavljao istu priču: Dobar dan, gospođo, da li je danas

kod vas smeštena mlada devojka po imenu Emili Vitral? Ne, ne znam na koje odeljenje... možda ono za hitne slučajeve...

Voz je pravio paklenu buku. Mark je uz velike teškoće slušao ono što su mu sekretarice odgovarale. Uvek isto, na isti način.

Nikakve Emili Vitral u njihovom registru.

Za trideset minuta pozvao je još dvadeset dve bolnice. Svi su bili ljubazni, ali nije postigao ništa konkretno. Sad je zvao privatne klinike, specijalizovane ustanove. Odgovori su bili takvi da nije bilo nikakve šanse da pronađe Lili.

Sve to bilo je beznadežno. Samo se nastavljala ta himera, tako neće pronaći Lili... Ne pre sutrašnjeg dana.

Trebalo je da razmisli, da pronađe način da složi sve kockice mozaika. Morao je najpre da završi čitanje Sovuljagine sveske. Imaće dovoljno vremena pre nego što stigne u Djep. Preostalo mu je nešto više od tridesetak stranica.

Mark stavi mobilni telefon u džep sakoa, a iz džepa farmerki izvuče listove papira istrgnute iz Sovuljaginog dnevnika. Poleđina poslednjeg lista bila je netaknuta. Mark zgrabi hemijsku olovku iz ranca i nervozno zabeleži velikim slovima:

GDE JE LILI? Onda, ispod toga, sitnim zgusnutim rukopisom:

U nekoj bolnici?

Na putu bez povratka?

Podvuče tri poslednje reči i poreda tri upitnika:

Samoubistvo?

~ 227 ~ knjigoteka

marrica73@anna Ubistvo?

Osveta?

Ne analizirajući zašto, Mark podvuče reč osveta. Nastavi da piše:

KO JE UBIO LAKOVERNOG SOVULJAGU? Onda opet malim

slovima:

Malvina de Karvil Mark je nekoliko sekundi žvakao hemijsku olovku, pa onda dodade još jedan upitnik iza Malvina. Koral se tresao, ali Mark je već bio navikao da radi u vozu ili metrou. Uspevao je da pročita ono što je napisao, to je bilo važno.

Grozničavo ispisa nastavak:

Zašto Sovuljaga nije ispalio sebi metak u glavu pre tri dana? Šta je otkrio te večeri, pred samu ponoć? Šta je to još novo otkrio?

Do koje mere je to važno, da ga neko zbog toga ubije?

NESREĆA MOG DEKE. KOJI DETALJ NEDOSTAJE? Hemijska olovka poče da klizi. Reči koje je Mark napisao izgledale su mu kao mutni talasi pomahnitalog mora.

Pretresti moju sobu u Djepu. Strpljivo. Prisetiti se.

Mark opet pročita tekst koji je napisao. Bilo mu zabavno da prebrojava upitnike. Ukupno dvanaest! Još nije završio. Osećao je u džepu sakoa težinu plavog koverta koji mu je poverila Matilda de Karvil. Hemijska olovka nastavi svojim tokom:

DNK TEST. REŠENJE? Da otvori koverat?

Da nastavi da rešava problem skrnavljenjem tajne? Ne. To nije vodilo ničemu. Mark je znao sadržaj koverta. Lili nije njegova sestra.

Lili je unuka Matilde de Karvil. Sve je to potvrđivalo. Napredovanje

~ 228 ~ knjigoteka

marrica73@anna Sovuljagine istrage... Sve do prstena, svetlog safira koji je Lili nosila.

Njihova osećanja, takođe, oduvek...

RAZGOVARATI S NIKOL? Mark dodade još jedan upitnik, da bi zaokružio broj. Petnaest!

Voz će stići u Djep u osamnaest i dvadeset četiri. Sad mu je preostalo da sačeka manje od tri sata.

Voz stade u Mant la Žoliju. Dobra trećina putnika siđe.

Oslobodiše se mesta za sedenje. Mark ustade i smesti se u donji kupe, pored prozora. Međunožje ga je i dalje bolelo, ali sad manje, jer je mogao da ispruži noge. Malvina više nije bila u blizini, to ga je donekle smirivalo, mada ništa nije moglo da mu potvrdi da se ta ludača nije popela u isti voz. Uvukla se u gomilu na stanici Sen Lazar... Mark uzdahnu. Izvadi Sovuljaginu svesku i utonu u čitanje.

Dnevnik Lakovernog Sovuljage Sićušna zlatna alka, pažljivo upakovana i zaštićena u plastičnoj kesici, krenu u Roni su Boa, u najbolju laboratoriju sudske medicine u Francuskoj, kao, uostalom, i opušci cigareta i konzerve piva pokupljeni u kolibi na brdu Teribl. Uspostavio sam vezu s nekoliko policajaca. Imao sam i sredstava da im platim. Nije bilo ničeg nelegalnog u svemu tome, ili skoro da nije bilo. Bila je to samo paralelna istraga, ne baš službena, ali ipak istraga.

Rezultati su bili gotovi osam dana kasnije. Alka veličine dva milimetra pronađena u grobu pored kolibe bila je stvarno zlatna. To je bilo jedino izvesno. Bilo je nemoguće odrediti na osnovu jednog tako sitnog uzorka da li je spala s narukvice neke bebe, lančića, ogrlice ili se radilo o nekoj minđuši... Ili čak o ogrlici nekog psa! Bilo je nemoguće saznati da li je sve to iskovano kod Turnera s Trga Vandom ili kod bilo kog drugog juvelira neke provincijske varoši s francusko-švajcarske granice.

Alka nekog zlatnog nakita... Evo još jedne komplikacije u slučaju.

Zašto je taj uzorak bio zakopan u tom grobu, ispod tog malog mauzoleja od kamenja? Uzorak čega? Ko ga je zakopao?

Misterija u svakom pogledu!

~ 229 ~ knjigoteka

marrica73@anna Cena narukvice putem malih oglasa popela se na sedamdeset pet hiljada franaka. Takav iznos bilo je smešno i zamisliti... pogotovo 2a narukvicu kojoj, u idealnim uslovima, nedostaje jedna alka. Virtuelan iznos u svakom slučaju. Već sam izgubio mnogo vremena u nadi da će se neko pojaviti.

Ipak... Tad nisam znao, ali neće proći mnogo vremena da sve krene svojim tokom. Biće to neka riba na kraju. Krupna riba. Na kraju krajeva, neće dugo proći... Sve je relativno. Riba će zagristi tek za dve godine. Ali nemojte da ste previše nestrpljivi, doći ću i na to. Uskoro. Što se tiče napetosti, mislim da nemate razloga da se žalite: Jedna za mene beskrajno duga godina vama je sažeta u nekoliko stranica čitanja.

Uzorci opušaka i raznih otpadaka pokupljenih u kolibi na brdu Teribl nisu više bili od neke vajde. Posle sedam godina moglo je to da bude samo nagađanje. Otkako je tu boravio Žorž Peltje 1980. godine, verovatno su se u kolibi smenjivale generacije raznih nelegalnih posetilaca ili zaljubljenih parova...

Da se vratimo na početak: nisam imao izbora, trebalo je da pronađem Žorža Peltjea. Proveo sam čitave noći da se približim narkomanima iz Bezansona i da me oni prihvate. Bezanson noću, to može izmamiti osmeh... To može izgledati skoro folklorno, ti pijanci jednog provincijskog grada, manje-više šačica momaka, ne previše zlih, ali ipak dobro poznatih policijskim službama. Džeparoši sa ćoška. Skoro simpatični.

Nemojte mnogo verovati u to! Mogu vam reći da klošarenje u Bezansonu izaziva respekt. Zamislite život pod kartonima, kako leti tako i zimi, u najhladnijem gradu Francuske! Tamo nema metroa. Železnička stanica zatvorena je noću.

Proveo sam samo desetak dana s njima, povremeno od januara do marta 1988. godine, i mislio sam da ću crći od hladnoće. Vraćao sam se smrznut u ranu zoru i provodio po tri sata u vreloj kupki. Sad mi verujete da čak i posle osam godina istrage nisam zloupotrebljavao novac bake Karvil.

Zbog čega sve to? Ostavljam vam da sami prosudite.

Bivši kompanjoni Žorža Peltjea, sa ulice i iz sveta droge, sav taj fini svet noćne družine iz Bezansona, potvrdili su mi da se Žorž Peltje opet pojavio posle 23. decembra 1980. godine. Vrlo živahan, sišao s planine, ne previše pogođen padom erbasa, koji je spomenuo

~ 230 ~ knjigoteka

marrica73@anna tek kroz zube. Ništa više ni o lančiću. Ćutljiv kao i uvek. Ostao je šest meseci u Bezansonu i iznova počeo sa svojim glupostima. Trgovina drogom. Krađe. Zatim je zbrisao za Pariz, pre nego što su policajci stigli da ga zgrabe. Ili njegov brat Ogisten. Prema priči njegovih drugara s trotoara, Žorž se manje plašio policijskih pasa nego bratovljevih lekcija iz morala.

Dodaću samo još jedan detalj, poslednji. Žorž Peltje nije sišao s planine zajedno sa svojim psom. Pun pogodak.. Ali Ogisten se prevario, njegov pas nije bio malog gabarita. Bio je to pas rase malinoa, mužjak Verzija XXL, prema priči njegovih drugara. Bilo ga je nemoguće smestiti u grob pored kolibe. Jedino da je bio isečen na komade, ali zašto da seče svog psa na komade? Zašto da ne iskopa veću rupu? Jebena misterija tog prokletog groba!

Naslućujete, neću da odustanem. Nije mi preostalo ništa drugo do da uđem u trag Žoržu u džungli luđaka i drogiranih u velikom Parizu. I Nazim je morao da se priključi. Još tri meseca istrage, puno radno vreme. Mah oglasi. Lobiranje u svim oblicima kod policajaca, uprava socijalnih službi, raznih domova. Zaseda na ulici, noću, sa džepnom lampom uperenom na fotografiju Žorža, nasmejanog ispred božične jelke kod Ogistena. Najnovija fotografija koju je burazer pronašao...

Profesionalni posao. Pedantan. Korak po korak. Susreti s društvenim talogom, ali takva je privatna profesija, koju sam ipak voleo. Matilda de Karvil bila je u pravu. Da bi se pronašlo rešenje, bilo je potrebno vremena i novca. Oboje. Preskačem vam detalje.

Zajedno s Nazimom na kraju sam ušao u trag Zoržu Peltjeu preko nekog tipa zvanog Pedro Ramos. Sreo sam tog Pedra Ramosa u junu 1989. na vašaru u Tronu, ispred luna-parka. Da, dobro ste pročitali, ispred luna-parka! „Žorž je radio za mene dve sezone”, objasni Pedro, dok je sve vreme krajičkom oka nadgledao svoju menažeriju.

Histerični adolescenti i adolescentkinje plaćah su pet franaka po mestu da dva i po minuta drndaju kožom stražnjice na pokretnom platou. Lunapark bio je kolektivna verzija zabavnog parka s ljuljaškama. „Nisam mu tražio CV”, objasni Pedro, uz osmeh razumevanja. „Shvatio sam da želi da izađe iz toga. Nije bio lenčuga. Otkad je postao čist i kad je dolazio da radi. Za ostalo me je bilo baš briga.”

~ 231 ~ knjigoteka

marrica73@anna „Kad ste ga videli poslednji put?” pitao sam ga.

Pedro nije razmišljao ni tren. Samo pokretom ruke dade znak devojčurku, obučenom u roze odeću, koja je držala kasu, da pokrene mašineriju. Njena glava menjala je boju prema upaljenim neonskim svetlima. „U jesen 1983. godine. Tačnije, sredinom novembra. Posle vašara u Sen Romenu, poslednjeg u sezoni, na keju u Ruanu. Sve smo spakovali, stavili u zimovnik i gotovo. Peltje je znao gde može da me pronađe. Nije se uopšte pojavio naredne sezone. Nisam plakao za njim. Niti sam ga tražio. Tako je to kod nas sezonaca. Ko izdrži dve sezone, to je već lepo. Nije se više vratio, ni sledeće niti ijedne naredne sezone...” Opet neuspeh...

Nastavio sam da još malo ispitujem Pedra, forme radi. Nisam mogao ništa više da izvučem iz njega. Trag se zaustavio na keju u Ruanu. Ne tako daleko od Djepa, a kad dobro razmislim, ne tako daleko od Vitralovih...

Da li je to bilo u nekoj vezi? Nesumnjivo nikakvoj.

Narednih meseci udario sam u drugu žicu. Organizovao sam vašare. Luna-parkove i ostale gluposti!

Nazim je to više voleo nego pretraživanje po društvenom talogu... Ponekad je tamo dovodio vikendom svoju malu Ajlu. Otvoren vašar... Majka Karvil plaćala je veliku osmicu, fantomske vozove i jabuke ljubavi. Potrošili smo prokleto mnogo vremena da saznamo nešto novo. Godinama...

Da bih skrenuo misli, s vremena na vreme svraćao sam u Djep.

~ 232 ~ knjigoteka

marrica73@anna

38 2. oktobar 1998. godine, 16.19 „Kažem ti da je to neko venčanje!”

Ziditine ručice obuhvatiše rešetkastu ogradu dvorišta dečjeg vrtića. „Ma ne, blesavice! To nije venčanje! Dobro vidiš da su svi u crnini. Neko je umro...”

Povorka se lagano udaljavala ulicom. Židit nije mnogo verovala u ono što joj priča drugarica Sara. Ona je uvek pričala priče da se pravi važna. Kad lepo odeveni ljudi šetaju ulicom, sređeni kao da idu u restoran, kad izlaze iz crkve, dok zvone zvona... To je onda bilo venčanje, dobro je to znala. Već ih je mnogo videla. Najmanje dva, plus sva ona kad je bila suviše mala da bi ih se sećala. ,,Ne verujem ti, Saro!”

Sara nervozno prodrma rešetke ograde. „To je neko umro, kažem ti! Idu da ga smeste u rupu. Slično su uradili s mojom majkom...’’ „Ne verujem ti!” „U redu. Gde je onda ta tvoja nevesta?” „Propustili smo je, već je prošla, to je sve!” „Ma nemoj! Pre svega, danas je petak! Ne venčava se u dane kad idemo u obdanište. Ali kad neko umre, onda je svejedno, ne može da se bira dan.” Židit je verovatno shvatila da je njena drugarica u pravu. Ipak, bila je uporna: „Pored toga, ljudi na venčanju nisu stari. Kao što vidiš, ovi su svi stari.” „Ne, ne svi!” „Da...” „Ne! Pogledaj. Tamo. Gospođo! Gospođo!” *

*

*

Lili se naglo trže iz učmalosti.

~ 233 ~ knjigoteka

marrica73@anna Otkrila je s iznenađenjem dve preslatke petogodišnje devojčice, umotane u vunene kapute živih boja i s peruanskim kapama na glavi. „Gospođo, gospođo, je li to venčanje ili je neko umro?”

Lili se nevoljno nasmeši. Učini joj se potresnim kontrast između veselih krika iz školskog dvorišta i tišine povorke tog anonimnog pogreba. Lili čučnu, da bude u nivou visine devojčica. „To je sahrana”, odgovori tihim glasom. „Ah, vidiš!”, trijumfovala je Sara. Židit se isceri. Još troje dece dođe i prikači se uz ogradu. Lili, koja se nalazila na trotoaru, postala je atrakcija razreda, kao poni iza bodljikave žice. „Ko je ta što je preminula?” nastavi Sara. „Nisam je poznavala”, reče Lili. „Ja sam samo u prolazu. Nisam iz te porodice. Dolazim iz velike bele zgrade, tu preko puta. Sad moram da se tamo vratim.” „Zašto si onda tužna, ako je nisi poznavala?”, bila je uporna Židit. Lili nije mogla da prikrije iznenađenje. Priđe bliže devojčici.

Sićušne pegave tačke blistale su joj na crvenim obrazima. „Po čemu znaš da sam tužna?” „Pa oči su ti jako crvene. Mora biti da si mnogo tužna ako više voliš da pratiš nekog ko je umro, a nisi ga poznavala, nego, recimo, da ideš po radnjama, zabavljaš se u parku, gledaš neki film...”

Petnaest pari očiju, jedva vidljivih ispod kapica, kapuljača i šalova, sad je pažljivo posmatralo Lili. „Pogodila si”, promrmlja Lili i nagnu se nad Židitino uho. „Ali nemoj nikome da kažeš. Kako se zoveš?” „Židit. Židit Potje. Ja sam u starijoj grupi obdaništa. A ti, kako se ti zoveš?” „Ne znam...” Židit se ugrize za usne, kao da je postavila previše indiskretno pitanje. Za trenutak se zamisli. Nesumnjivo je prvi put srela nekog ko ne zna svoje ime. Pokuša da se nasmeši nepoznatoj, kao kad pokušava da pomiri dve drugarice koje se svađaju. „Onda si tužna zbog toga?”

~ 234 ~ knjigoteka

marrica73@anna

39 2. oktobar 1998. godine, 16.39 Koral stade u Vernonu. Mark je gledao kako nestaju putnici koji su upravo izašli. Nije bilo dočeka na peronu, dirljivih zagrljaja, uzvika radosti, samo nekoliko desetina radnika, užurbanih da se što pre vrate kući. Kad voz krenu, peron je bio pust, a kola parkirana na malom parkingu s druge strane šina milela su ka izlazu.

Sunce nije bilo potpuno zašlo iza brežuljaka iznad Sene. Da bi izbegao slabo svetio i na miru pročitao Sovuljaginu svesku koja je ležala na sivom stočiću, Mark razmaknu zavesu. Detektiv je brzo prešao preko deset godina istrage... Sad se Markova sećanja nisu više ograničavala na nejasnim utiscima, kao neki daleki eho, već je formirao jasnu verziju događaja. Ličnu verziju činjenica suprotnih od onih Sovuljaginih.

Dnevnik Lakovernog Sovuljage Na početku školske 1991. godine Emili Vitral spremala se da krene u srednju školu. Dosad vam nisam mnogo govorio o Emili.

Ipak je važno da vam dočaram kako je Emili rasla svih tih godina, sve dok Nikol Vitral nije popustila, dok Matilda de Karvil nije trijumfovala. Na njoj svojstven način. Emili je onda imala jedanaest godina...

Mislim da me je oduvek volela. Bilo je to uzajamno. Verovatno je to s moje strane bilo pomalo nezgrapno, slabo uočljivo. Mladi ljudi mnogo su voleli da slušaju odrasle koji ne govore mnogo.

Najverovatnije su s njima delili istu stidljivost.

Za nju sam bio Lakoverni Ljuljaška. *

*

*

Mislim da sam očarao i Marka. Ne samo zbog mog neiscrpnog fudbalskog znanja. Mislim da je to bilo naročito zato što je privatni detektiv za dečurliju bio pravi mađioničar. Kao tip koji je izašao

~ 235 ~ knjigoteka

marrica73@anna pravo s televizije. Magajver, Majk Hamer... Magnum, bez dobermana, sa BMW-om umesto ferarija... Pomalo sam izmišljao. Mnogo sam to voleo. Te moje izmišljene priče zasmejavale su Nikol Vitral. I krajičkom oka posmatrao sam Emili kako raste...

Potajno sam se nadao da će početi da liči na nekoga. Da jednog jutra konačno pretegne na jednu ili drugu stranu. Fizički. Vitral ili Karvil. Da ima Markov osmeh, tikove dede Karvila. Šta sam mogao da saznam? Bilo šta pouzdano.

Ništa. Ona je nastavljala da naginje Vitralovima. Oči, pogotovo. I ništa više...

A za ostalo, sve je bujalo. Nikol Vitral činila je sve da to sakrije, bar u početku, ali bilo je tako očigledno. Izgledalo je da je Emili pala na Ulicu Pošol iz letećeg tanjira pre nego iz aviona. Emili je obožavala školu. Najbolja u svim razredima, dok se Mark prilično izvlačio i ništa više od toga, radeći svesno, pametno, bez posebnog uživanja. Emili je volela muziku. Volela je umetnost. Volela je knjige.

Prosto je proždirala sve što joj je došlo pod ruku. Kod Vitralovih je bilo ploča, slika, sve u razumnoj količini, skoro koliko je bilo nužno, a ne potrebno. Kao što u garaži držimo neki bicikl ili kugle za boćanje. Za svaki slučaj...

Emili je odrastala nekako drugačije, to je bilo upadljivo. Bila je mila, divna i vredna obožavanja, ali je umela da se iskrada. Počistila bi putujuću biblioteku koja se svakog petka uveče zaustavljala na parkingu železničke stanice u Djepu. Smetala su joj pitanja njene uznemirene bake. Mačkove priče s drveta još od prvog razreda, pa onda i sve ostalo. Roald Dal. Igor Stravinski. Radjard Kipling. Sergej Prokofjev. Toliko komplikovanih imena za koja Nikol nije nikad čula.

Takav izuzetak u porodici se događa. Govorio sam to sebi, da se smirim. Cvet koji raste nasred stena. Samouka u državnoj školi.

Američki san u francuskoj verziji. Supertalentovan mlad čovek koji sam savlađuje sve nivoe, bez oslonca, bez podrške, sertifikata o završenom školovanju; koji crpe snagu i polet iz svog skromnog porekla. Neko ko je krenuo izdaleka, od samog dna, ali ko uvek veruje u svoje poreklo. Taj domaći, izvorni zatvor zauvek stvara razliku između nečijih sinova, srećno rođenih u najotmenijim pariškim arondismanima, klonova iz Srednje škole Ami Četvrti. Sve to daje mu polet koji ga gura naviše. Da postane stegonoša. Postaje to, stegonoša svojih.

~ 236 ~ knjigoteka

marrica73@anna Svojih koji su sve ponosniji zbog njega. Mali koji je uspeo. Da li siromašni zbog toga prave toliku decu? Da umnože šanse da nalete na dobitnički broj?

Dobro, prekidam moralisanje o društvenom opredeljenju. Samo sam hteo da vam objasnim kako je Emili napredovala u četvrti Pole.

Mala koja će daleko stići... Koju štite njeni. Koju štiti i Nikol, naravno.

Jedino što morate da zamislite taj crv sumnje koji kvari divljenje prema njoj. Je li Nikol imala pravo da bude ponosna na svoju unuku?

Svoju? Sedam, deset godina kasnije senka drame još je lebdela. Ako je malecka bila Emili Vitral, njena unuka, njeno meso i krv, onda da, kakvu sreću, kakvu slavu, kakvo čudo joj je sudbina poslala! Ali ukoliko je malecka bila Liz-Roz de Karvil... Greškom dospela u tuđu kuću, daleko od svoje, zalutala u neki drugi svet... Zauzdana.

Objektivno, posmatrajući Emili kako se razvija u ribarskoj četvrti Djepa, nisam mogao da odolim pomisli da ona podseća na glavnog lika filma E. T., koji je pao u Sjedinjene Američke Države, na Tarzana zaboravljenog u džungli, na Gulivera kod Liliputanaca.

To je normalno, ponekad bi mi napomenula Nikol. Dete koje podiže baka. Samo. Naravno da odudara. Bila je u pravu. Delimično.

S jedanaest godina, posle završetka osnovne škole, Emili je saopštila zahtev. U stvari, ne, Emili nije ništa zahtevala. Samo je izrazila želju da ode da vidi dalje od kraja svog bicikla. Da pređe na drugu stranu strme morske obale. Da otkrije druga mesta. Druge doživljaje, takođe. Naročito muziku. Da nastavi da svira klavir. Ne samo zato što je bila darovita ili zato što su je njeni profesori podsticali. Ne. Jednostavno zato stoje imala želju za tim. Čak više od želje. Potrebu.

Problem je bio jednostavan. Emili je mogla da nastavi da napreduje samo ako ima klavir kod kuće. Da svira svakog dana, po nekoliko sati. Emili je dala sve od sebe da nagovori baku. Uzela je mere u salonu. Da klavir može da uđe uspravno, pomeranjem televizora u ugao, a kauča na stranu. On će ući, izgledaće lepo, moći će da se stavi vaza na njega, pa čak i kristalna pepeljara iz doline Bresl.

Preostala je cena.

Najniža cena - trideset hiljada franaka. Da kažemo dvadeset hiljada franaka, polovni.

Nikol Vitral začu sebe kako govori:

~ 237 ~ knjigoteka

marrica73@anna „Klavir! Jadno moje dete, ja te već s mukom oblačim. Moram da radim svake nedelje od maja do juna da odvojim za jednu nedelju u Sen Keju i još ne znam kako da platim sve te tvoje sitnice za koledž.

Tu su već tvoji časovi muzike. Nisu besplatni od tvoje desete godine.

Još uz to klavir, jadno moje dete...”

Emili se nije bunila. Razumela je. Ona je s jedanaest godina već posedovala jednu vrstu zrelosti koja joj ne priliči. Ili se bar činilo da sve razume. Onda se sklonila u svoju sobu. Sobu koja je bila i Markova. Nikol je kroz pregradni zid začula melodiju koju je Emili svirala na flauti. Jedinom instrumentu u kući. Markovoj plastičnoj flauti za koledž. Nikol u trenutku prepozna Goldmanovu pesmu Leidenstadt. Srce joj se pocepa na dva dela.

Kad se Mark vratio sa stadiona, zatekao je baku svu u suzama kako leži na otomanu. Mark je imao trinaest godina. Nije znao kako da postupi. Samo je čuo kako Emili svira na flauti. Lepo je to zvučalo.

I tužno.

Nikol pozva Marka da sedne na otoman, zagrli ga i jako steže. „Ne bi trebalo da budeš ljubomoran na Emili. Razumeš. Nikada.”

Svakako, pomisli Mark. Kako bi uopšte mogao da bude? „Treba da nastaviš da živiš s njom kao pre, da Emili uvek bude tvoja mlađa sestra...”

Naravno. Na šta li je ciljala? „Čak i ako ja budem pravila razlike. Ti si sad veliki dečko, Mark Možeš da razumeš.”

Razlike. Kakve razlike?

Nikol lagano ustade. Mark takođe. Osmeh se vratio na lice.

Potrebno je smešiti se, makar to. Ona dade znak Marku da dohvati drugu stranu otomana. „Pomozi mi da ga gurnem, Mark Nisam baš sigurna kako ćemo smestiti klavir ovde!”

Kupovina klavira za gotov novac, jednog hartmana u najvećoj specijalizovanoj robnoj kući u Ruanu, jedva da je načela novac stavljen na Emilin bankarski račun.

Emili je bila u pravu: ušao je i stao između otomana i televizora.

Dobro se uklopio.

~ 238 ~ knjigoteka

marrica73@anna

*

*

*

Zatim se sve nizalo po redu. Najpre praksa u Parizu. Nekoliko dana. Zatim češće zadržavanje. Malo praksa, malo koncert, malo turneja po inostranstvu. London. Amsterdam. Prag... Zatim kupovina ploča. Knjiga, takođe. Zašto lišavati Emili knjiga? Onda odeća. To je ljudski. Emili je imala pravo na najbolje. Ona je to zasluživala. Nikol je osećala da više nema pravo da zanemaruje i najmanji detalj u vezi s njenom budućnošću. Da se sve ne preseče. U slučaju da...

Sad razumete strategiju Matilde de Kami. Od početka je bila svesna onog stoje učinila. Bankarski račun otvoren za Emili bio je zmijsko jaje smešteno u kovčeg, koje se kasnije izleglo, godinama malo-pomalo raslo ispod krova Vitralovih, da bi najzad izašlo spremno da ih zadavi.

Između Emili i Marka stvarao se jaz. Materijalni jaz, razume se.

Na ostalo ću doći kasnije... Emili je sad mogla da zahteva sve što poželi, od svojih najsitnijih hirova do najskupljeg što je zaželela. Za nju nije ništa bilo skupo. Mark se morao zadovoljavati ostacima.

Odećom od rođaka. Biciklom svoga deke. Kopačkama starijih drugova.

Emili je u početku insistirala, želela je da plaća i za Marka. Jer joj je objašnjeno da je sve to njen novac! Nikol Vitral nije popuštala. Za nju je to bilo pitanje časti, moralnog dogovora s Matildom de Karvil.

Crvena linija koju je bilo nemoguće preći.

Nijedan santim Karvilovih za njenog unuka.

To može da izgleda čudno, priznajem da je tako. Ali ko može naslutiti kako bi neko drugi postupio na mestu Nikol Vitral? Da, ponavljam vam, Matilda de Karvil znala je šta radi, te majske večeri 1981. godine, kad je ponudila tu uspavanu zmiju Nikol Vitral.

S prstenom sa svetlim safirom kao osnovom.

Suprotno svim očekivanjima, ima nekog morala u ovoj priči.

Koliko sam mogao da zaključim, naum s podmetnutim zmijskim jajetom nije uspeo. Mark nije bio ljubomoran. Nikad to nije bio. Čak ne ni samo zato da posluša svoju baku. Naravno. Jednostavno se radovao Emilinoj sreći. Vratiću se na to... Do detalja, obećavam vam.

~ 239 ~ knjigoteka

marrica73@anna Drugo čudo, možda još neobičnije, jeste to što se Emili, u čitavoj toj fontani slatkiša, lepih poklona i slatkog života, nije promenila ni za dlaku... Kao što, recimo, Neli Olson s gađenjem posmatra jednostavni život Ingalsovih 7. Ostala je isto onako živahna, jednostavna, nije gledala s prezirom na pretrpani salon, zbijene kuće u Ulici Pošol, sivo more i previše tvrde kamenčiće ispod njenih bosih nogu.

Emili je rasla. Još je imala plave oči Vitralovih i rafinirani ukus Karvilovih. Ljubaznost Vitralovih... i novac Karvilovih.

Pa se vi tu snađite.

Mark podiže glavu. Uzbuđen i u suzama.

Koral je punom brzinom prolazio pored veštačkih jezera Poz.

Čamci natovareni peskom kretali su se Senom u obrnutom smeru.

Mark je ponovo video sve. Flautu. Otoman. Klavir. Ispred njega Emili dok svira Šopena, Berlioza, Debisija. Ništa od toga nije poznavao, ali mu je sve izgledalo uzbudljivo. Emili, skupljene kose, kako sedi pravih leđa, ruku i prstiju koji su neprekidno u pokretu. Klavir je sad zanemeo. Prekriven prašinom. Još u salonu u Djepu. Mark se, takođe, sećao Liline odeće. Kako da je zaboravi? Njenih haljina, sukanja. Sve lepših kako je koja godina prolazila. Kupljenih za nju, samo za nju.

Kako je mogao da bude ljubomoran?

Niko to nije razumeo. Ni Sovuljaga, ni Nikol, niti iko od odraslih.

Još manje Matilda de Karvil.

Voz se zaustavi u Val de Reju, stanici smeštenoj u poljima do kojih novi grad nije nikad dopro. Mark je oklevao. Ostalo je još jedva petnaest minuta do Ruana. Izvuče mobilni telefon, mogao je da telefonira u još nekoliko klinika. Forme radi... Otkuca tri broja.

Bezuspešno. Niko po imenu Emili Vitral nije primljen u te ustanove. Šteta. Mark nije bio previše ubeđen da je tako. Osećao je posebnu želju da završi čitanje Sovuljagine sveske.

Da vidi kako je njegovo doba adolescencije ispričao detektiv.

Nešto kao kad vaš intimni dnevnik sastavlja neki stranac.

Likovi iz popularne američke televizijske serije Mala kuća u preriji. (Prim. prev.)

7

~ 240 ~ knjigoteka

marrica73@anna

40 2. oktobar 1998. godine, 16.48 Nikol Vitral lagano je hodala ka ribljoj pijaci na samom kraju ribarske luke Djep. Priđe i stade pored tezge. „Žilberu, šta imaš danas? Da nije previše skupo?”

Prodavač ribe odgovori bez oklevanja: „List. Direktno s broda od noćas. Da ti stavim jednog?” „Dva!” Žilber je iznenađeno pogleda iskosa, a oči mu se zaokrugliše kao u neke od ulovljenih riba. „Dva? Imaš nekog na večeri? Emili? Mark? Ili neko zaljubljen u tebe?” Prostak! „Mark, idiote!”, razjasni mu Nikol. „U redu, da ti onda stavim neki lep komad. Kako je Mark?” Nikol odgovori zaobilazno. Otrcane fraze. Zadubljena u svoje misli. Plati. „Hvala, Žilberu. Ove nedelje doći ću da ti ostavim letke za opštinske izbore. Sve piše na njima.”

Prodavač ribe uzdahnu. „Opet te njihove gluposti. Bilo bi bolje da se u opštinskoj upravi bave trgovcima umesto dokerima. Veruj mi, mi ćemo prvi da crknemo, čak pre samih ribara...”

Nikol se već udaljila. Žilber Letonder bio je najbolji prodavač ribe u Djepu, ali isto tako jedan kreten uključen u tabor brodovlasnika i Trgovinsko-industrijsku komoru Djepa. Ukratko, tip koji glasa za desnicu... Jeste njeno viđenje situacije bilo pomalo ograničeno, ali ona je grad Djep videla tako. Bili su dva suprotstavljena tabora.

Uprkos njenom kamionu na keju pored mora, ona nije sebe svrstavala u red trgovaca.

Izdajica!

Dvostruka izdajica. Jela je ribu suprotnog tabora.

Nikol nastavi prema keju pored mora. Proceni da je vreme vedro.

Vetar normalan. Takode, s uživanjem primeti živost na poljani. Na kraju je bilo smešteno nekoliko desetina belih šatora, identičnih, poredanih, ukrašenih šarenim zastavama koje predstavljaju države

~ 241 ~ knjigoteka

marrica73@anna celog sveta. Djep je svake druge godine deset dana živeo u ritmu Međunarodnog festivala letećih zmajeva od papira.

Nebo je već bilo preplavljeno šarenim rombovima, ogromnim nepomičnim krugovima, trouglovima koji opisuju zgusnute krivulje.

Sasvim visoko na nebu mogli su se videti kineski zmaj, maska Inka, džinovski plavi mačak, izdubljeni krug u kojem se punom brzinom okreće vetrokaz. Toliko nestvarnih i obojenih sazvežđa.

Nikol Vitral odmače, pogleda uprtog u nebo, pomalo nostalgičnog. Nije mogla a da ne pomisli na prethodne festivale. Djep je bio prvi od primorskih mesta koji se krajem sedamdesetih godina odvažio da organizuje Festival letećih zmajeva od papira. Otad su tu vrstu manifestacije kopirali na svim velikim peščanim plažama rasutim na severu Evrope.

Nikol je s Pjerom doživela prva dva festivala: 1980. i 1982. godine. Dva puta po deset dana za sećanje. Svečanih. I unosnih.

Njihova pokretna pržionica na morskom keju već je postala institucija u to vreme. Prilikom prvog festivala, njihova snaha Stefani bila je trudna, skoro pred porođajem. Ipak, provela je vikend pomažući im. Koliko je mogla. Pjer i Paskal, otac i pažljivi muž, uložili su mnogo napora da je ubede da ostane da sedi na stolici, da shvati da nije nimalo zgodno da se porodi tog vikenda! Konačno, Emili je rođena 30. septembra, kao da se pobrinula da sačeka...

Onda se dogodila drama s erbasom... Zatim suđenje. Pjer Vitral bio je učesnik još jednog festivala, 1982. godine, pre nego što je zaspao da se nikad više ne probudi, 7. novembra u Treporu. Festival je davao ritam Nikolinom životu kao jezivi simbol: Život i smrt smenjivali su se kao na žici, prepušteni da ih vetar nosi. Nikol je ipak nastavila da parkira svoj kamion na morskom keju u toku tih deset dana, sada bez Pjera da joj pomogne. Nije imala izbora, festival je ostao njen najveći prihod, jednom u dve godine.

Mark i Emili bili su isuviše mladi da bi se toga sećali. Festival je za njih bio samo džinovski karneval, iščekivan nedeljama. Mark se nije loše snalazio s koncem u ruci i trudio se da zadivi svoju mlađu sestru. Neki komšija poklonio im je letećeg zmaja u obliku džinovskog insekta, crveno-zlatne boje, s vrlo dugačkim repom i krilima od providnog vitraž-papira. Naravno, Mark je papirnog zmaja nazvao Vilin konjic, zato što su ponekad tako zvali Emili. Glupači. Trgovci iz Djepa, na primer.

~ 242 ~ knjigoteka

marrica73@anna Emili je jurila spuštene glave. Trčala je od štanda do štanda, obilazeći tako sve zemlje sveta. Peru. Kinu. Etiopske ravnice.

Mongoliju. Ekvador. Jemen. Kvebek. Leteći zmaj od papira kao razapeta nit između sve dece na planeti: samo još malo vetra, ništa više nije bilo potrebno.

Veština pripitomljavanja neba, samo radi smeha.

Sve više i više. Bez prolaznika, bez putnika.

Bez avionskih nesreća.

Nikol posle te, 1980. godine više nikad nije posmatrala nebo kao pre. Mala Emili prevaljivala je kilometre. Japan. Mali. Kolumbija.

Trčeći, blistavih očiju, vraćala se do sitroena H. Sva plemena sveta zakazala su sastanak na njenoj poljani.

Jesi li videla, mamice? Jesi li videla, mamice?

Nikol onda napusti kej pored mora. Potresena. Emili je te godine prvi put u životu propustila Festival letećih zmajeva od papira u Djepu.

Nikol uđe u pekaru. Pribojavala se da će doživeti isti cirkus kao s prodavcem ribe. Bila je u pravu. „Jedan baget, Nikol?” „Jedan baget. I stavi mi jedan salambo s njim.” „Stvarno? Salambo? Mark se vraća?”

Salambo. Markov omiljeni kolač. Bar kad je imao deset godina.

Nikol je bila smešna sama sebi, jer je nastavljala da tako pričinjava zadovoljstvo svom velikom dečaku, ispunjavajući mu želje iz detinjstva. To mu se ipak sviđalo, a bio je i učtiv dečak.

Nikol pogleda na sat. Njen unuk biće tu za dva sata. Sporim korakom i s uživanjem nastavi duž luke ka mostu-skeli koji je razdvajao četvrt Pole od ostalog dela Djepa Ostrvo u srcu grada.

Protiv svoje volje pomisli na telefonski razgovor s Markom. Na taj plavi koverat Matilde de Karvil. DNK test koji je poverila njenom unuku. Zabranu da otvara poklon za njegovu mamicu.

Prokleta kučka!

Nikol je morala da zastane. Most-skela podizao se da propusti neki neveliki parobrod pod nigerijskom zastavom. Ostalo je malo takvih. Šta prevozi? Banane? Ananas? Egzotično drvo?

~ 243 ~ knjigoteka

marrica73@anna Šta je uobrazila ta Karvilova? Da ima monopol nad pronicljivošću? Da je jedina koja je mislila na DNK test? Da je Lakoverni Sovuljaga bio njen plaćenik? Da je izvadio kap Emiline krvi tek tako, mirno, a da njena baka nereaguje?

Napravi se kolona kola ispred mosta. Nikol se žestoko zakašlja, iritirana pomešanim mirisom mora i izduvnih gasova automobila. Ta Karvilova uopšte nije ništa razumela! Sovuljaga nije bio toliki gad.

On nije hteo da izazove ničiju ljubomoru. Naručio je dva DNK testa; Dva plava koverta. Po jedan za svaku baku.

Nikol okrenu glavu. Džinovski kineski zmaj preletao je iznad zgrada na keju. Nasmeši se. U drugu fioku komode stavila je plavi koverat koji joj je poverio Sovuljaga. Rezultat testa poređenja njene krvi s onom Emilinom, što će potvrditi onaj od Matilde de Karvil, koji će joj Mark sasvim sigurno doneti.

Most-skela najzad se spusti. Automobili se pokrenuše. Nikol se opet zakašlja.

Nikol je otvorila svoj koverat još 1995. godine. Imala je odgovor već tri godine.

Trebalo je da o tome popriča s Markom. Trebalo je da to učini, naravno. Još te iste večeri. Još je mogla da spase jedan život. Posle će biti kasno. Trebalo je da to učini pre, naravno. Lako je to reći.

Odgovor takav kakav jeste.

Oslobođenje?

Možda...

Pod uslovom da prihvati da sve izgubi.

~ 244 ~ knjigoteka

marrica73@anna

41 2. oktobar 1998. godine, 17.11 Voz koral išao je duž obale Dvoje ljubavnika. Bez usporavanja pređe preko železničkog mosta Manoar sir Sen, prođe kroz stanicu Pon de l’Arš. Mark čak nije osećao hladnoću stakla uz svoje čelo. Zadovoljio se time što je samo uključio svetiljku iznad glave.

Dnevnik Lakovernog Sovuljage Početkom devedesetih godina dvadesetog veka sve se nekako umrtvilo. Novi boravci u Turskoj, Kanadi; Zlatni rog i Šikutimi, da vas poštedim nostalgičnih poštanskih razglednica. Da ne zaboravim moje pohode jednom godišnje na brdo Teribl. Nazim je ponekad danima ostajao u zasedi pored kolibe. Uzalud!

Ama baš ničeg novog. Bio je to početak moje potištenosti. Kad bih pronašao makar neki datum, pomenuo bih ga. Između 1990. i 1992. godine. Kraj iluzija.

Bio je to neuspeh i u vezi sa Žoržom Peltjeom. Ispario, lice bez adrese. Prikačio se uz ne znam koju menažeriju, luna-park ili kuću strave i užasa. Cena narukvice nije više skakala. Zaustavila se na sedamdeset pet hiljada franaka. Čemu nastavljati dalje? Uživao sam u zlatnoj penziji, ili skoro da je bilo tako.

Nisam radio na slučaju već skoro tri nedelje, kad primih telefonski poziv nekog Zorana Radića. Oglasi, 75.000 franaka za narukvicu, nastavili su da kruže u desetak novina, unapred plaćeni virmanskim nalogom. „Lakoverni Sovuljaga?” „Da...” „Zoran Radić. Pročitao sam vaš oglas u vezi s nagradom za izgubljenu zlatnu narukvicu. Mislim da mogu da vam saopštim neke informacije.”

Možete zamisliti moju reakciju? Bio sam nepoverljiv, nasađen turskim falsifikatorom, pre više godina, u jednom drugom životu.

~ 245 ~ knjigoteka

marrica73@anna „Vi znate gde se nalazi narukvica?” „Da... Mislim da znam...”

Uzbuđen, uprkos svemu. Lakoverni. Neće se više ponoviti!

Nađosmo se dva sata kasnije u baru Espadon u Ulici Gej-Lisak.

Obojica naručismo pivo. Zoran Rađić imao je sve odlike sitnog lupeža iz kraja, provalnika iza ćoška koji bez oklevanja traži đavola. Imao je lik prepredenjaka, nepouzdan pogled, kosu zalizanu unazad, pa sam prosto morao da se zapitam kako se s njim može obaviti bilo kakav posao.

Da li je bilo moguće da takav tip donese dokaz, jedini koristan dokaz? Narukvicu pokupljenu na brdu Teribl pre dvanaest godina...

Sve ostalo moglo je biti bačeno u kontejner za đubre, i boja očiju, talenat za klavir, grob pored kolibe... Bilo bi dovoljno da uzmem taj prokleti nakit u ruke i da podvučem crtu: čudom spašena beba, izbačena iz aviona zove se Liz-Roz de Kami. „Dakle?” rekoh u želji da bilo šta kažem. „Juče sam pročitao vaš oglas. Ne čitam često novine. Odjednom mi je palo na pamet...”

Zoran se igrao prstenom. S ugraviranim velikim slovima ZR. Srebrnim. Ko još nosi nešto takvo? „To potiče odavno. Skoro deset godina. Rekao bih 1983. ili 1984.

Bio je to neki tip u lošem stanju koji mi ga je pokazao. Neću da vam to krijem. U to vreme pomalo sam priticao u pomoć ljudima koji su bili u neprilici.”

Naleteo sam na jednog dobrog samarićanina... „Dobro, neću ni ovo da vam sakrijem: pomalo sam i dilovao drogu. U stvari, dilovao... znači prodavao. Tom tipu stvarno je nešto falilo. Donekle sam ga poznavao. Već je neko vreme zujao po kraju.

Više nije imao kesa, ama baš ništa. Hteo je da trampi svoju dozu za nakit. Narukvicu. Zlatan predmet, kako bi on rekao. Ništa neobično, a?”

Samarićanin se zabavljao svojim prstenom, kao da se nije ništa dogodilo. Kao da nije shvatao da se poigrava mojim nervima. Ili je pak bio pravi prepredenjak, profesionalac, pa je čekao da me nasadi.

Možda se njegov trik sastojao u tome da se prikaže kao neki lupež, ne mnogo lukav, uočljiv na prvi pogled, da pomislim da sam prepredeniji od njega, a onda na kraju postanem manje oprezan.

~ 246 ~ knjigoteka

marrica73@anna Nemoj da upadneš u zamku, ako postoji i jedna jedina. Budi još malo strpljiv. „Mislim da vas interesuje kako se zove taj tip, a?” Tu smo, dakle, hajde da mu uzvratim: „Znam kako se taj tip zove. To je jedan od dokaza koje istražujem. Tačnije rečeno, narukvicu. Sedamdeset pet hiljada franaka, to je za narukvicu. Za ostalo možemo da se pogodimo.”

Prsten nestade u samarićaninovoj desnoj ruci. On snažno stisnu pesnicu. ,,U redu. Želim poštenu igru. Možda, na kraju krajeva, ne govorimo o istom momku. Koliko za ime?”

Pogodak. Prsten se opet pojavi u Jugoslovenovoj levoj ruci. Kako li je to izvodio taj idiot? „Deset hiljada franaka”, rekoh. „Za ime. Ako je to u redu...” „Ne idem. Kako da znam da me nećeš prevariti? Ja ti kažem ime, ti samo kažeš da to nije ono koje si očekivao i zbrišeš. Ja ispadnem kreten.”

Nije tako glup ovaj Jugović. ,,U redu”, rekoh. „Imaš li olovku?” „Da...” „Ja napišem ime na poleđini mog podmetača za pivo. Ti uradiš isto kod sebe. Ako je isto ime, zaradio si deset hiljada franaka. I onda nastavljamo...”

Samarićanin se mangupski nasmeši. Prsten je opet prešao u njegovu desnu ruku. „Dogovoreno. Obožavam tu vrstu igre.”

Obojica se nagnusmo nad podmetače za pivo, skrivajući koliko je to moguće levom rukom ono što je zapisano. Deca se igraju ispita zrelosti. Deset hiljada franaka, ipak lepa korist. Podigosmo podmetače zajedno. Žorž Peltje. Na oba.

Jeza mi prostruja od potiljka do dna leđa. Stvarno smo mislili na istog tipa! To je zaista moj dobri Žorž Peltje ponudio narukvicu ovom lupežu. Sve se uklapalo.

Pazi se, Lakoverni, došapnu mi neki tihi unutrašnji glas. Nemoj da se zalećeš. Prevrnuo si i nebo i zemlju po podzemlju Pariza pre pet godina da pronađeš Peltjea. Glasovi se brzo šire okolo. Čak i onaj ko je najmanje obavešten od svih kojima si se obratio u prestonici

~ 247 ~ knjigoteka

marrica73@anna mora biti u toku i znati ime tipa kog tražiš. Onda to dovedu u vezu s malim oglasom na sedamdeset pet hiljada franaka i oni budu nadohvat ruke prvog samarićanina koji se pojavi... „U redu”, rekoh, „zaradio si deset hiljada franaka. Sve je legalno, uveravam te. Napisaću ti ček... Takođe, ostavljam ti moj podmetač za uspomenu. S posvetom u ime Žorža...”

On se isceri. Ček? Bez sumnje nije bio navikao na taj način izmirenja dugova. „Jesi li video tu narukvicu?” „Da... Koliko za informaciju?” „Deset hiljada, ako je zaista vredna”, rekoh. „Imaš li detalje?” „Treba da vidimo. Šta želiš da znaš?”

Taj tip koji se igrao svojim prstenom (sad mu je bio u levoj ruci) možda je imao malo talenta mađioničara iz kraja, ali sam ja držao poslednji adut u ruci. I ja sam še tokom godina naučio nekim lukavstvima. „Dobro, ako si stvarno video tu narukvicu, mora da naslućuješ šta želim da saznam!”

Jugović me pogleda uz blentav osmeh. Bilo je nemoguće primetiti da li blefira ili ne. Da li se sprda sa mnom, vuče me za nos ili je poslednji, jedini svedok u mojoj istrazi. „Još deset hiljada franaka, kažeš? Za dokaz? Možeš li imati poverenja u mene?” „Ja sam korektan. Ako si se raspitao, mora da su ti to potvrdili...”

Samarićaninove ruke uzdrhtaše. Ne sme da propusti priliku.

Njegov prsten pade na sto. Bio je nervozan. Ili je hteo da me uveri u to, taj veliki prepredenjak... Zgrabih podmetač ispod piva, hemijsku olovku. Napisah:

Liz-Roz. 27. septembar 1980.

Tačno onako kako je pisalo u oglasu.

Gurnuh karton ka njemu. „Baš ovako je naznačeno na narukvici, možeš li da potvrdiš?”

Jugović protrlja ruke. Prsten se opet vratio na početno mesto, oko njegovog prsta. „Što se tiče datuma rođenja, izvinićeš me, nemam pojma. Bilo je to pre mnogo godina, a ne sećam se da sam čak i u to vreme obratio pažnju na tu glupost. Naprotiv, ime je dobro...”

~ 248 ~ knjigoteka

marrica73@anna Peder!, pomislih. Još jedan peder koji hoće da se okoristi... .....samo” nastavi Jugo istim tonom, „samo, ako se dobro sećam, nije bilo isto napisano. Liz je bilo napisano sa y, a ne sa i.”

Novi elektrošok, i jeza mi pođe uz leđa. Rađić nije upao u zamku iz oglasa - pravopisnu grešku s imenom, da dovedem u škripac eventualnog prevaranta. Kontroliši se, zaboga, pomislih. ,,U redu. Sve je u redu. Zaradio si još deset hiljada franaka. A šta je bilo na kraju s narukvicom, trampio si se s Peltjeom da mu učiniš uslugu?”

Lakoverni, znam... Bilo bi to isuviše lepo. „Da sam u to vreme znao da vredi sedamdeset pet cigli... Možeš da zamisliš. Ali ne, Peltje je mogao da se slika s tim svojim idiotskim priveskom koji mi je držao pred nosem. Nikakva trampa. Nikakva droga. Keš, to je sve.”

Zagleda se u mene ironično. „Ili ček, eventualno...”

Sranje! „Peltje je onda otišao sa svojim nakitom?” „Da...” „Jesi li ga kasnije video?” „Nikad. Po mom mišljenju, a s obzirom na stanje u kojem se nalazio, nije dočekao stare kosti...” Opet sranje!

Napisah ček. Bez griže savesti. Matilda de Karvil ostala je bez dvadeset hiljada franaka. Mada je tinjala sumnja. Moja zamka, i pretvoreno u y, nije bila teško uočljiva za iole oprezniju lopužu, jer su imena Liz-Roz de Karvil i Emili Vitral bila predmet niza novinskih članaka u to vreme. Zoran Samarićanin je vrlo lepo zaradio dvadeset hiljada franaka uz malo mućkanja glavom i drskosti.

Nervoznim rukama zgrabi ček i pažljivo ga pregleda. Ustade, konačno zadovoljan. Pruži mi ruku, i to onu s prstenom. „Hvala. Pazi sad. Poslednji detalj. Kuća časti.” Naježih se čitavim telom. „Koji detalj?” „Sad se sećam. To što nisam prihvatio trampu s Peltjeom, to je i zbog toga što je narukvica bila okrznuta. Nedostajala je jedna ili dve alke.”

Stolovi i stolice u baru počeše da se okreću oko mene. Bože!

Niko. Niko osim Nazima i mene nije mogao znati za taj detalj.

~ 249 ~ knjigoteka

marrica73@anna

42 2. oktobar 1998. godine, 17.29 Ovog puta voz na liniji Pariz-Ruan stigao je na vreme. Stade na peron tačno u sedamnaest i trideset. Voz Ruan-Djep polazio je za osam minuta. Usklađivanje voznog reda bilo je izračunato najpreciznije moguće, pa kad bi koral kasnio, svi ostali lokalni vozovi strpljivo su čekali dolazak njihovog velikog brata iz prestonice.

Otkako je počeo da studira u Parizu, Mark je imao desetine ovakvih presedanja. Za to mu je bilo potrebno najviše osam minuta. Pošto je sa žaljenjem zatvorio Sovuljaginu svesku, brzim koracima uputi se ka radnji gde su se prodavali sendviči. Samo jedna osoba strpljivo je čekala ispred njega. Mark kupi sendvič i bocu san pelegrina. Nikol će mu svakako te večeri pripremiti gozbu, čiji je sadržaj držala u tajnosti, ali to nije sprečilo Marka da smaže šunku s puterom.

Lokalni ekspres voz za Djep bio je skoro prazan. Posle svetine u onom na liniji Pariz-Ruan, kontrast je bio ogroman. Mark se smesti pored prozora, kao i obično. Bilo je samo još dvoje putnika u vagonu.

Neki adolescent sa slušalicama u ušima i jedan krupni tip koji je spavao tako što je zauzeo dva sedišta, pa mu je još i to bilo malo.

Mark otvori sivi stočić ispred sebe, stavi ranac na njega, a zatim iz ranca izvadi Sovuljagin dnevnik. Preostalo mu je da pročita najviše dvadeset stranica. Onda će staviti tačku. Pomisli na Liline poruke, pred njim je bilo veče i noć da se sve reši. *

*

*

Šef stanice na peronu nervozno dunu u pištaljku.

Mark refleksno okrenu glavu. Ukoči se, čela priljubljenog uz staklo prozora, kao omamljen.

Bila je to ona!

Krhka silueta uputi mrk pogled šefu stanice, promrmlja nekoliko psovki kroz zube i uskoči u voz što koji bio skoro u pokretu. Malvina de Karvil.

~ 250 ~ knjigoteka

marrica73@anna

Mark je nekoliko minuta pažljivo posmatrao klizeća vrata dveju platformi koja su regulisala ulaz u kupe. Prava šteta. Malvina se verovatno sakrila negde u vozu, ali Mark nije imao nimalo želje da trči za njom. Neće dopustiti da bude dva puta uzastopno doveden u škripac. Zasad mu je preostalo da pročita dvadeset stranica.

Kasnije će se pobrinuti za ludaču.

Dnevnik Lakovernog Sovuljage Rastadoh se od Zorana Radića u Espadonu s osećajem polusigurnosti: taj mali ulični lupež saopštio mi je istinu! Što sam više razmišljao, to se sve više logično povezivalo. Žorž Peltje, dok je boravio u kolibi, bio je direktan svedok pada aviona na brdu Teribl tog 23. decembra 1980. godine. Prvi se našao na mestu drame. Našao se oči u oči s bebom. Pokupio je zlatni lančić pre nego što su stigli spasioci, kao bedna promašena grabljivica.

Pratite li me? Čudom spašena beba izbačena iz aviona bila je, dakle, Liz--Roz de Karvil... Sad je to bilo skoro izvesno. A čitav problem, uostalom, bio je u tom skoro... Jer, uprkos očiglednom, Zoran Rađić mogao je vrlo dobro da smisli čitav slučaj, s obzirom na to kakav je profesionalni prevarant bio. Imao je na raspolaganju godine da ga iskiti... Da se vratimo na polaznu tačku: postojale su samo indicije, jake, naravno, ali samo indicije. Ništa sasvim pouzdano...

Indicije... nagađanja... očigledno... Niz istovetnosti... Nazovite to kako hoćete. Uglavnom sam vam sve ispričao, sad vam je slučaj poznat koliko i meni. Pa se snađite!

Da budem sasvim iskren, postoji nešto što vam još nisam rekao.

Uostalom, više osećanje nego nešto konkretno. To je utoliko komplikovanije da se objasni, to osećanje, mnogo jače nego opisivanje istraživanja na brdu Teribl ili prepisivanje razgovora s nekim svedokom. Da bih vam rekao sve, došao sam do same pomisli da svi sakupljeni dokazi, narukvica, grob, odeća s Velikog bazara sve to nije vredelo više od gomile starih predmeta za bacanje u kontejner. Isto kao ni boja očiju ih dar za muziku.

Istina je bila negde drugde, ona se zasnivala na osećanju. Na jednoj vezi, tačnije rečeno.

Mark i Emili.

~ 251 ~ knjigoteka

marrica73@anna Mislim da je trenutak da se pozabavimo njihovom čudnom vezom. Oni nisu mogli da učine ništa, jadna deca. Život je odlučivao umesto njih.

Uprkos dobroj volji, Nikol je bila suviše daleko. Suviše daleko od njih, hoću da kažem, previše udaljena od Marka i Emili. Posao danima, noćima i vikendima. Svakodnevno. Razlika u godinama. Nije bilo mame da podiže Marka i Emili. Nije bilo tate. Logično, Emili i Mark su se zbližili. Dve plave glave. Dva lica anđela, s telima ljudi. Pa ipak, bili su tako različiti... - Hajde da nastavim. Znam da će Lili i Mark pročitati ove redove. Pokušaću da budem na visini zadatka. U svakom slučaju, neću više biti tu da se suočim s njihovim mišljenjem.

Mark... Dva plava oka boje neba, kao izgubljena u dalekim horizontima, kao da su okrenuta ka zlatnom dobu piraterije Djepa.

Dva oka mamac za sirene. Pa ipak, Mark je bio prikriveni sanjar.

Jednostavno, voleo je svoju kuću, svoj kraj, drugove, svoju baku... i naročito Emili!

Onog kog je poznavao, Mark je voleo sasvim jednostavnom ljubavlju koja se s vremenom sve više spajala s ogromnom plemenitošću, plemenitošću... stečenom u porodici. Uzdržani Mark.

Stidljivi Mark. Ćutljivi Mark, koji skoro ne progovara.

Idol mladih devojaka sklonim nauci, ako se tako mogu okvalifikovati gimnazijalke iz Djepa. Ravnodušni idol. Mark nije imao drugih ambicija, od dana kad sam ga upoznao i počeo da ga posmatram kao pedantni istražitelj, osim da bude odan Emili, da joj bude u isto vreme brat, otac, deda. Sve ono što joj je nedostajalo.

Njen zaklon. Njen gromobran. Njen kišobran.

Njen raj, samo za nju.

Mala Emili izdašno mu je uzvraćala. Grabila je sve od života. Sva prelepa, lepša od svega što je okružuje. Lepa kao zalazak sunca na plaži u Djepu, kao jesen u šumi Ark. Kao duga iznad strme morske obale.

Kao zalutali leptir. Pravi vilin konjic, ako baš hoćete...

Emili je stambenu površinu kućice Vitralovih činila većom dvostruko, desetostruko, jednostavno ju je ispunjavala muzikom, Šopenovim ili Satijevim melodijama, podizala je da poleti visoko, iznad hridi, kao mehur sazdan od sreće, a onda je ispunjavala smehom, da od njega prosto eksplodira.

Kad je bila tužna, lečila se muzikom.

~ 252 ~ knjigoteka

marrica73@anna Zalutali insekt.

Samo drugačija. Ne ponosna. Sama. Pa opet, ne uvek. Emili se nije ustručavala da urla na tribinama na svakoj Markovoj ragbi utakmici na stadionu Moris Tjumir. Da obuje patike za basket i prevali desetak kilometara, šest udolina i petsto metara uzbrdice.

Djep-Purvil-Varenževil-Pui. Veliko sunce grada. Koje je umelo da me prosto istopi kad je bilo devojčurak.

Lakoverni Ljuljaška.

Vrlo malo nedostajalo je da izgubi život s tri meseca, da bi se sad razmetala sitnicama. Pored toga, bila je tako ponosna na svog Marka.

Njenog anđela čuvara. Njenog plavog anđela...

Mark i Emili su vrlo rano saznali da nisu brat i sestra. Bar ne stvarno. Ne kao drugi. Tajna koju je Nikol Vitral ljubomorno čuvala eksplodirala je u dvorištu za rekreaciju u obdaništu. Roditelji pričaju, deca ponavljaju. Iskrivljuju.

Deca iz škole Pol Lanžven izmislila su igru: da trče oko Emili raširenih ruku, spuštene glave i imitiraju buku mlažnjaka; okrećući se oko sebe, oponašajući avion koji počinje da se okreće kao čigra i ruši se na nekoliko centimetara od nje. To je bilo to, najomiljenija igra u školi Pol Lanžven: završavala se tako što se ispruže na tlu dvorišta i oponašaju smrt.

Mark je neumorno izigravao pilota lovca oko Emili. Pošto je bio viši nekoliko centimetara, stajao je iznad nje kao kupola i kao King Kong mrvio avione-kretene koji su prolazili u njegovom domašaju.

Sve dok svi ne budu kažnjeni. Onda je sve počinjalo iz početka.

Mark i Emili nisu nikad stvarno bili brat i sestra. Rasli su u sumnji.

Oh, golupčići!, rugali su im se oni najmanje surovi u dvorištu.

Da, oni su se voleli. To je bilo uočljivo. Ali kojom vrstom ljubavi?

Mislim da je Mark počeo da postavlja sebi to pitanje kad je imao oko deset godina. Od rođenja, od katastrofe, on i Emili spavali su u istoj sobi. On na donjem, a ona na gornjem krevetu. Nikol im je pomogla koliko je mogla: Mark je sačuvao za sebe sobicu koju je delio sa sestrom, a Emili se utrpala u sobu svoje bake.

Nikol je kuburila sa sredstvima. Ali im je gotovo uvek ugađala.

Kakva je to ljubav?, govorio sam.

~ 253 ~ knjigoteka

marrica73@anna *

*

*

Priznajem, pokušao sam da odem dalje. Špijunirao sam ih kao najgrozniji parazit, utrapio sam teleobjektiv Nazimu u ruke. U slučaju da...

Uzalud. Osećanja se ne mogu snimiti.

Kakva ljubav?

Samo su oni znali odgovor. I još...

Ja nisam... Čak mi ni nauka nije pomogla. Bilo je to malo kasnije. Lili je imala petnaest godina... Test DNK... taj prokleti test DNK. Nisam hteo da njime sve presečem. Silno sam se pribojavao da će me Matilda de Karvil na kraju pitati, da će na kraju odbaciti svoju etiku i poželeti da priča o genima, uprkos bogu, uprkos svojoj veri. Želeće da sazna. Bilo je to ljudski. Bilo je pravo čudo da je izdržala toliko dugo.

Ja, sa svoje strane, nisam bio veran. Uhvatila me prpa. Zamislite sebe na mom mestu, petnaest godina istrage nije predstavljalo ništa u odnosu na tri kapi krvi u epruveti.

Kakva sranje! Jebena nauka!

Sovuljagine reči igrale su pred Markovim očima.

Kakva ljubav? Samo su oni znali odgovor. I još...

Valoviti predeli Pi de Koa promicali su mu pred očima. Trasa visokog napona, nuklearnih centrala koje su se pružale pravcem do Djepa.

Kakva ljubav? Šta je mogao da shvati taj stari detektiv svojom bednom špijunažom pomoću teleobjektiva? Ko je mogao da shvati? Oh,

golupčići...

Dečji krici još su odzvanjali u Markovim ušima. Kao ona buka mlažnjaka koju su ti balavci loše oponašali. Oh, golupčići... Lili, gde si ti? *

*

*

~ 254 ~ knjigoteka

marrica73@anna

Mark više nije osećao želju da poziva bilo koju novu kliniku.

Nijednu više. Uzaludan trud. Oh, golupčići...

Ko je bio u toku, osim njih? Ko je znao za njihovu tajnu? Niko. To ni Sovuljaga ni niko drugi nije ispričao u nekoj svesci. Nisu prošla ni dva meseca od toga. Šesnaesti avgust.

Lili još nije imala osamnaest godina.

Mark zatvori oči.

Nisu prošla dva meseca od toga.

~ 255 ~ knjigoteka

marrica73@anna

43 16. avgust 1998. godine, 18.00 Kakva ludost, pomisli Mark. Trčanje usred avgusta! Bilo je kasno popodne, još je bilo oko trideset stepeni. Izuzetna normandijska pasja vrućina!

Lili nije odustajala. Veza pertle na košarkaškim patikama, čučnu na ulazu u Ulicu Pošol, kao da su je svrbela krila. Mark uzdahnu.

Nerado odbaci svoje espadrile i ode da potraži patike. Lili zacvrkuta veselim glasom: „Spremaj se, lenčugo!”

Svezala je kosu u konjski rep, šnalom boje plavog neba. Mark je obožavao kad je Lili imala kosu začešljanu unazad. To je povećavalo njeno lice, čelo. Skoro da joj je davalo ljupkost princeze. Lili se spremila. Počela je da poskakuje ispred vrata: „Požuri!” „Dobro, dobro...”

Pošto je Lili imala osamnaest godina, na maturskom se opredelila za kros, osetila je sklonost ka džogingu. Trčala je čitavog proleća, pet sati treninga nedeljno plus trbušnjaci, s Markom kao trenerom.

Ovaj se iznervira, ne mogavši da pronađe levu patiku. „Ako ne želiš da ideš...” „Da... da.”

Lili zgrabi bocu mineralne vode i zabaci glavu unazad, da malo popije. Tanak mlaz vode poče da joj curi po usnama, bradi, vratu.

Mark skrenu pogled. Smeten. Po ko zna koji put. „Iza kanti. Tvoja patika, hoću da kažem...” „Hvala...”

Sad i Mark nespretno veza pertlu. Lili je obukla sportski triko serđo takini. Bele boje i boje sleza. Triko kakav nosi olimpijska šampionka u triationu. Čitavo bogatstvo za nekoliko niti elastične tkanine. Šorts pripijen uz telo kao druga koža. Gornji deo previše je sputavao njene grudi, ali je, nasuprot tome, potpuno otkrivao njen

~ 256 ~ knjigoteka

marrica73@anna ravan trbuh, donji deo leđa, delić njene jedva osunčane kože. „Dobro! Idemo li?”

Mark nerado krenu. Loše predosećanje? Žestoka vrućina tog 16. avgusta? Nedostatak vetra? Lilin ton? Veseo? Preterano veseo?

Prvi koraci uvek su najteži. Prošli su kroz Pole, prešli preko mosta-skele, nastavili duž betonskog nasipa na keju, a zatim napali kratak uspon, do dvorca-muzeja.

Lili je stalno trčala ispred. Mark je uzmicao za korak iza nje.

Prođoše pored terena za golf, zatim pored Srednje škole Ango i njene futurističke arhitekture, onda ispod litica. Lili pakosno mahnu rukom u pravcu gimnazije, u znak pozdrava.

Sad su nastavili po ravnom terenu dobar kilometar do Pumla.

Mogao je da se pruži korak. Iznenada, iza jedne okuke prosto eksplodira panorama. Dolina Purvil, predivna na suncu. Lili još više ubrza na nizbrdici. Na nasipu, turisti na terasama, na plaži, svi se okrenuše za njom dok je prolazila. Naročito muškarci, zadivljeni iznenadnom pojavom te plavokose devojke, koja tuda protrčava u pripijenom trikou. Hipnotisani pravilnim pokretima njenih obnaženih dugih nogu, koji su podsećali na neprekidno otkucavanje bakrenih kazaljki nekog sata. Mark je preuzeo ulogu telohranitelja.

Uz pogled mušice koja se okreće za trista šezdeset stepeni. Zamalo da u punom trku stavi ruku na Lilino rame.

Navikao je da muškarci požudno gledaju Lili, ali je ipak bio ljubomoran zbog toga. Petsto metara plaže Purvila savladali su brzo, već su načeli uzbrdicu Varanžvila, najstrmiju, najzaštićeniju od zapadnih vetrova... Padinu gde su bile sakrivene najlepše vile, s najlepšim pogledom i najboljom klimom u isto vreme... Oko sto metara uzbrdice!

Lili se malo umorila. Mark ju je pratio bez problema. Fiksirao je pogledom divlju dolinu Si u daljini. Posebno je izbegavao da predugo drži pogled usmeren ispred sebe. Baš tu ispred. Lilini guzovi njihali su se u visini njegovih očiju, vrcavi, poskakivah su, veoma živahni. Škakljivo. Da li je Lili bila svesna toga? Poslednja okuka i najzad dođoše do kraja obale. Mark ubrza i sustiže Lili. Trčali su jedno pored drugog. Lili okrenu glavu ka njemu. Nasmejana. Srećna.

Tako lepa.

Marka obuze uzbuđenje. Ništa novo. Oh, ne! Ali ovo je bilo jače, moćnije nego ikad. Staza je bila ravna, ih skoro ravna dužinom četiri ih pet kilometara, do pomorskog groblja Varanžvila, koje je bilo

~ 257 ~ knjigoteka

marrica73@anna njihov cilj. Varanžvil je bio najšumovitija opština na obali Alabaster i hladovina je bila dobrodošla. Zaobiđoše dvorac Ango, cvetni park Mutije, sve vreme trčeći jedno uz drugo, bez obzira na automobile iza njih koji su se trudili da ih zaobiđu.

Na dvesta metara od cilja Lili krenu u sprint. Mark joj dade pet metara prednosti. Nije morao... Znoj je curio niz Lilina gola leđa.

Graške su joj tekle sve do dna leđa. Koža i biseri. Kao izvor radosti za koji je Mark imao samo jednu želju: da u njega zaroni svoja usta.

Smiri se. Moraš obavezno da se smiriš.

Mark ubrza, zaobiđe Lili smejući se, pa onda uspori, samo da se nađe u ravni s njom. Lili se sruši na poljanu, sva iscrpljena. Mark opet skrenu pogled s ispruženog tela, izloženog suncu.

Ode do pomorskog groblja i gurnu kapiju. Lili mu se pridruži nekoliko sekundi kasnije. Nisu bili sasvim sami. Najmanje dvadesetak turista muvalo se po malom groblju u potrazi za grobom Žorža Braka i njegovim vitražom U crkvi, poziralo dok se iza njih pružala raskošna panorama. Djep. Krijel. Trepor. Čitavo primorje, sve do ubistvene litice u Oltu u Pikardiji.

Koliko je zaljubljenih parova sanjalo da se tu venča? U toj predivnoj crkvi, sagrađenoj od peščanog kamena, utonuloj u to prekrasno zelenilo, između neba i mora.

I sam Mark... Je li i on o tome sanjao?

Odmahnuo je glavom kako bi oterao te sulude misli. „Da se vratimo?”

Znao je da je litica ovde opasnija nego na drugim mestima. Sve ispod bilo je trulo. Voda je bila puna krečnjaka. Litica trošna. Jednog dana sve će se sručiti u more. Crkva. Grobovi. Kameni krst.

Sve. Sve će pasti u vodu, pa će onda za dva dana sve odneti plima.

Lili je popila gutljaj vode sa česme na ulazu u groblje i već krenula dalje. Mark ju je pokorno pratio.

Ispred njih nastavi da promiče talas automobila s turistima.

Postoje ivica uskog puta bila oivičena brižljivo održavanim zasađenim drvećem, postalo je nemoguće da trče jedno pored drugog. Mark je morao da uskladi korak s Lili, da se prepusti posmatranju ispred sebe, s pogledom na ta oznojena leđa, te skladno oblikovane guzove, taj potiljak od somota, prošaran plavim maljama.

~ 258 ~ knjigoteka

marrica73@anna Ipak to nije trebalo da sebi dozvoli.

Zašto?

Zašto? Urlao je neki glas u njegovom umu.

Nemoj više ništa da gledaš. Usredsredi se samo na rad srca, svoje korake. Ne budi ništa osim mehanizma bez emocija.

Već su se spustili u Purvil. Dvorci iz vremena bel epoka smenjivali su se i takmičili u baroknoj fantaziji. Lili onda naglo skrenu levo u pravcu tesnaca Pti Eli, koji je vodio do male plaže na kraju skoro tajne udoline poznate samo stalnim posetiocima... Ipak, nesumnjivo brojnim tog 16. avgusta. Mark se još više poravna u nivou s Lili. „Gde idemo?”

Lilin pogled zablista. „Gde mi se ćefne! Ko me voli, taj me sledi!”

Ona opet skrenu. Nadesno. Usred šume. Sad već više nije bilo staze, samo vrbova šumica. Na jedva dvesta metara dalje izađoše iz šume. Zaobiđoše baricu s desne strane. Verovatno su zašli na neku farmu. Lili nastavi dalje, naslepo. Krupnim koracima.

Sad su se već spuštali ka moru, krećući se niz vrlo strmu padinu.

Lili nastavi da trči. Iznad njih, krave koje su pasle na livadi uporno su ih posmatrale. Delom začuđene, delom zaplašene.

Nijednog farmera, međutim. Lili je trčala duž neke električne ograde. Ona je to očigledno znala. Mark se napregnu da se koncentriše, kroz glavu su mu promicali topografski vodiči primorske staze GR 21, kojom je često grabio. Skrenuše severno od uvale Pti Eli. Po sećanju su, dakle, verovatno prošli pored farme PenBrule, a zatim i one Mordal. Mark sad već nije imao sumnje u pogledu njihovog krajnjeg cilja: luka Mordal, za čije su postojanje znali samo putem karata. Radilo se o jednom od onih malih zaliva, nepristupačnih za turiste, sakrivenih od ostalih prilaza moru.

Privatna plaža rezervisana samo za seljaka vlasnika tog mesta, koji, van svake sumnje, nije nikad tu zamočio čizme.

Na poslednjih dvadeset metara pre prilaza moru, udolina je postala mnogo strmija. Pojavi se teren od ilovače koji se u obliku jezika oker boje pružao ka moru. Morali su da pređu kroz usek od deset metara, ne mnogo težak za savlađivanje, koji je više predstavljao prednost, jer je činio plažu potpuno nevidljivom spreda.

~ 259 ~ knjigoteka

marrica73@anna Lili skliznu na ilovaču. Njene duge noge i serđo takini koža obojiše se crvenim blatom. Ona ostade da stoji na zemlji. Ponosno.

Pobedonosno.

Mark ju je bez teškoće pratio. More je počelo da se lagano povlači, otkrivajući najmanje tri metra peska posle ilovače.

Lili popravi šnalu u kosi. Upadoše u vodopad koji se prelivao u pozlaćenim bojama. Mark uzdrhta. „Skok na glavu!”, reče Lili uz šarmantno durenje, kao da se izvinjava. „Da izvedemo jedan?”

Mark ne odgovori. Zatečen. Zabrinut. Još obuzet onim lošim predosećanjem. „Hajde”, nastavi Lili. „Sva sam znojava! Neka ovog puta bude lepo. Ovo je najlepši dan leta!”

Lili je bila u pravu. Bar sa strogo meteorološkog aspekta. Mirna voda. Vrućina. Pesak. Tišina. Njihova bliskost. Kako odoleti tome?

Lili, u svakom slučaju, nije čekala Markov odgovor. Par patika odlete u ilovaču. Mlada devojka zaplovi u vodu. Njen kostim za triatlon bio je pogodan kako za trčanje, tako i za plivanje. Mark je nosio na sebi široku majicu u bojama stadiona u Tuluzu i dugačke platnene kupaće gaće. Majica se pridruži patikama u ilovači. Gaće će biti mokre. Šteta.

Plivali su oko sat vremena. Smireno.

Mark je počinjao da vraća prisustvo duha. Lilino telo gubilo se u sivoj vodi Lamahša. Naizmenično su plivali prsno i kraul, jedno pored drugog, poput drugara, srećni.

Lili je bila u pravu, kao i uvek Prepustila se prijatnom hiru. Šta je on zamišljao?

Je li ovo zamka?

To ga je njegov izopačeni um navodio na fantazije...

Mlaz vode poprska ga i trgnu iz misli. Lili prasnu u smeh i opet poprska Marka. On odgovori. Lili se pobuni reda radi, pusti Marka da nastavi, pa onda gipkim pokretom bokova skoči na njegova leđa i zagnjuri mu glavu pod vodu. Mark nije pružao otpor, iako ga Lili nije pritisla svom težinom. Povrati dah i ispljunu prljavu vodu. Lili onda uzmače dva metra dalje i grohotom se nasmeja. „Neee...”

~ 260 ~ knjigoteka

marrica73@anna Mark najpre zgrabi Lili za stopalo. Ona se neuverljivo pobuni: „To nije deo igre!”

On je privuče sebi. Toliko se puta tako igrao s Lili kad su bili deca, u istoj sapunjavoj vodi omanje kade. Dečakova čvrsta ruka uhvati Lili oko struka. Bila je laka kao pero. Zategnuti lateks pripijen uz Lilinu zadnjicu prilepi se uz Markove grudi. „Varaš u igri...”

Lili se neprekidno smejala.

Mark podiže ruku, zgrabi je za mišicu, pa za rame. Blago je odgurnu, koliko da se Lili izvuče nekoliko centimetara, a da je ne zaboli. Mark se posluži njenom težinom da stvori oslonac. Izroni iz vode, dok Lili zagnjuri. Liline grudi pritisnuše Markov stomak koji se još više uvuče. Ramena, zatim lice mlade devojke, njene zatvorene oči zbog bojazni od soli, okrznuše njegova prsa.

Još jedan metar pod vodom.

Lilino hce priljubi se uz vlažnu tkaninu Markovih gaćica. Usta joj dotakoše dečakov polni organ, skoro slučajno. Markov ud se ukruti.

Strašno.

Kako je moglo da bude drugačije?

U daljini, na morskoj površini prekrivenoj uljem, video se trajekt kako napušta luku Djep i kreće u pravcu Njuhejvena. Nekoliko belih trouglova pojavi se za njim, verovatno galebovi, ih male jedrilice, bilo ih je teško razlikovati s ovolike razdaljine.

Lili i Mark nisu progovarah. Lagano su plivali ka plaži. Pesak je bio skoro suv. Lili se ispruži na stomak. „Da se malo prosušim, pre nego što krenemo nazad?”

Jedine reči koje je izgovorila zbunjenim glasom. Novim glasom, kao da je mutirala. Glasom odrasle osobe. Mark ostade da sedi, zgrčen, rukama obgrlivši savijena kolena, pogleda uprtog prema horizontu.

Koliko je to trajalo? Nekoliko minuta? Satima?

Trajekt je odavno nestao s horizonta, ka Engleskoj, a galebovi ili jedrilice vratili su se u luku. More je izgledalo prazno kao pustinja Lili iznenada ustade. Bez reči. Mark je samo naslućivao njenu senku na pesku. Mlada devojka prekrsti ruke i jednim pokretom svuče iznad glave gornji deo trikoa. Pažljivo stavi dres na pesak, potpuno

~ 261 ~ knjigoteka

marrica73@anna ga istegnu, kao da hoće da ga osuši. Kad se nagnula, Mark nije morao da okreće glavu da bi video kako se na pesku ocrtava profil njenih grudi. Malih i čvrstih. Crna senka koja je podsećala na neku gejšu.

Kao da ono nije bilo dovoljno...

Lili spusti ruke duž struka. Senka se lelujala, skoro kao da je igrala. Tkanina poče da klizi niz telo, najpre polako, milimetar po milimetar. Ocrta se njena druga koža. Da, mlada devojka menjala je kožu. Tkanina pade na pesak.

Kao mrtva koža. Mlitava. Suvišna.

Mark je posmatrao crnu senku, nepomičnu, obojenu s milion svetlih čestica. Senka je bila ona ista, potpuno slična onoj od pre nekoliko trenutaka. Isti struk, iste noge, ista bedra. Silueta je bila identična, s drugom kožom ili bez nje.

Ipak.

Lili se okrenu. Opet na stomak.

Mark sačeka satima. Možda minutima.

Niko mu nije pritekao u pomoć, ni jedrilica na horizontu, ni neki zalutali turista, ni razjareni vlasnik tog terena.

Lili oseti kako Mark stavlja svoju toplu ruku na donji deo njenih leđa. Pesak koji mu se slepio na šaku činio ju je malo hrapavijom.

Ona uzdrhta i okrenu se.

A kome drugom je mogla da pokloni svojih osamnaest godina?

Mark otvori oči. Bio je obliven znojem. Kroz prozor voza beskrajni niz stubova visokog napona nasrnu na njega.

On se neprimetno, nevoljno trgnu unazad.

Da li je bio čudovište? .

Mark je osećao kako dvadeset grama plavog koverta iz laboratorije opterećuje džep njegovog sakoa. Test DNK. Da li su oni bili čudovišta? Da ga otvori? Da sazna. Da ima dokaz... Vrata vagona se otvoriše i uđe Malvina de Karvil.

~ 262 ~ knjigoteka

marrica73@anna

44 2. oktobar 1998. godine, 17.49 Vrela voda padala je u mlazevima na Lilino golo telo. Lili je stajala zatvorenih očiju ispod mlaza, pokušavajući da pronađe minimum spokojstva. Bar mira. Rukom naslepo pritisnu meki antiseptički sapun u obliku kruške. Protrlja telo, skoro histerično: grudi, stomak, stidnu kost. Beličasta mlečna krema curila joj je sve do stopala. Lili se dugo ispirala. Trudila se da bude čista, koliko je to bilo moguće.

Bar fasada. Da spase spoljašnji izgled.

Na kraju izađe, ogrnuta velikim belim frotirom. Mokra kosa cedila joj se na sunđerastu tkaninu. Lili obrisa zamagljeno staklo spoljašnjim delom dlana. Njen nejasan odraz u ogledalu je uplaši, kao da je lice neke nepoznate osobe zamenilo njeno. Himera iz ogledala ponovo nestade u pari. Lili poče da trlja četkicom po zubima snažno, isuviše snažno, sve dok joj oni neprokrvariše.

Malopre se ispraznila na ulici, na raskrsnici Avenije Šoazi.

Izbacila je na trotoar tečnu sadržinu svoje utrobe. Votku, viski, tekilu... Pokupio ju je jedan mladi policajac dok je bauljala četvoronoške na ivici nekog jarka. Pružio joj je vlažne maramice. Ona se brisala, sve vreme savijena, dok je neka majka gurala kolica s bebom i naletela na njen mlaz. Policajac je mogao da je privede.

Uradio bi to da ga nije pogledala očima košute, vlažnim očima.

To mi je prvi put, gospodine policajče.

To je prošlo. U poslednji čas.

Ispovraćala se još jednom. Pola sata ranije u sobi, na dnu kreveta. Nije više imala šta da povrati osim utrobe. To joj je pričinilo nesnosan bol. *

*

*

Lili izađe iz kupatila.

Devojka ispružena na drugom krevetu u sobi očigledno je nestrpljivo čekala njen povratak. „Došle su da sve počiste dok si se ti tuširala...”

~ 263 ~ knjigoteka

marrica73@anna Ta devojka nije imala ni šesnaest godina, kosa joj je bila kratko podšišana,a zubi već požuteli. „Ti imaš sreće u nekom smislu”, nastavi devojka. Ja sve zadržavam u sebi. Ponekad imam utisak da smrdim iznutra. Dala bih dupe da mogu da povratim.”

Lili nije imala nimalo želje da razgovara. Žutozuba nije marila za to. Tražila je raspoložive uši, ništa više. „Ovde sam drugi put”, nastavi ona. „Ja sam povratnik! Onda su nezadovoljni! Juče je bilo tri sata moralisanja. Ne znam šta hoće da naprave od mene, pederi.”

Lili se udalji, nastavi da stoji, pogleda kroz prozor. Žutozuba se na kraju uvredi. „Nemoj da se praviš važna. Videćeš, i ti ćeš tako proći.”

Lili je posmatrala gomilu ambulantnih kola. Vrtela se oko sat vremena na ulici pre nego što je ušla. Išla je dotle da prati sahranu neke nepoznate žene, tačno preko puta. Jasno je prepoznala zvonik Crkve Sen Ipolit, dok je dvorište obdaništa, baš tu pored, bilo zaklonjeno zgradama osmanijskog tipa. Buka automobila na bulevaru zaglušivala je dečje krike. Osim ako se nisu vratila u učionicu ili otišla kući. Lili skoro da više nije imala predstavu o vremenu. Njen duh bio je samo vrela kaša, a telo strašna kazna. Šta je radila tu? Kako će sve to izdržati, sve te sate? „Bila sam kao ti, prvi put...”

Ućuti već jednom, zaurla Lili u sebi.

Lili je ostavila telefon u džepu, na čiviluku u kupatilu. Isključen.

Ipak je imala samo jednu želju, neodoljivu želju: da pozove Marka!

Da dođe. Da je uzme u naručje, da je zaštiti, kao i uvek, kao kad je u školskom dvorištu terao one skotove.

Da jednostavno bude tu.

Bilo je dovoljno da okrene broj. Mark bi stigao na vreme. Gde god da je. Žutozuba nije popuštala: „Nemoj da osećaš grižu savesti, znaš. Baš te briga šta će oni da misle, svi ti idioti. Oni će pokušati da svale krivicu na tebe. Ti ćeš ih posrati!” „Hvala”, promrmlja Lili nevoljno.

Nije mogla da izgovori ništa više. Zagledala se u veliki kedar, tražeći pogledom neku pticu ispred sebe, bilo kakav znak života.

Uzalud.

~ 264 ~ knjigoteka

marrica73@anna Ne, Mark neće doći. Neće ga zvati. Ni Mark ni iko drugi neće moći da joj ude u trag. Anonimnost, bio je to minimum koji se ovde mogao zahtevati. Ne, ona ga neće zvati. Uprkos upornoj želji, rasturenom stomaku, uprkos onoj žuči koja se opet podizala naviše, trebalo je ostaviti Marka po strani.

Bar do sutra.

Lili se okrenu prema Žutozuboj. Postojalo je samo jedno što je ta devojka mogla da učini za nju. Lili jedva pokaza nešto što je ličilo na osmeh. „Sigurno imaš neku pljugu za mene...”

Lili nije dobila odgovor. Vrata se otvoriše. Bolničarka s izgledom stražarke u zatvoru zakorači u sobu. „Gospođica Emili Vitral?” „Da?” „Vreme je, psihijatar će vas primiti.”

~ 265 ~ knjigoteka

marrica73@anna

45 2. oktobar 1998. godine, 17.57 Malvina de Karvil odmeri Marka onim svojim neponovljivim osmehom izopačene devojčice iz dobre porodice. Serijskog ubice kakvog je izmislila grofica Segir. Sede na prvo sedište u vagonu, naspram mesta na kojem je sedeo Mark. Naspram njega.

Monotoni pejzaž Pi de Koa promicao je kroz prozor.

Mark ne napravi ni najmanji pokret. Malvina je, sasvim razumljivo, imala svoj mauzer nadohvat ruke. Najrazumnije je bilo sačekati. U tom trenutku Mark je pre svega želeo da završi tu Sovuljaginu svesku. Preostalo mu je da pročita samo još pet stranica.

Ponovo ga uhvati drhtavica. Vrati mu se izazovna slika Lili na plaži Morval. Zatim spisak bolnica. Nije smeo da se dekoncentriše.

Morao je da pročita tih poslednjih pet stranica i da sve vreme ne ispušta Malvinu iz vida... I da ugrabi prvu priliku koja mu se ukaže da razoruža tu ludaču.

Dnevnik Lakovernog Sovuljage Tu vas čekam. Izbrojali ste preostale stranice! Počinje da vas hvata panika. Tražite rešenje. Ja sam vas ipak upozorio, ne bi trebalo da očekujete hepiend, završno teatralno pucketanje prstom Herkula Poaroa, koji pokazuje na pravog krivca u poslednjem trenutku...

Znam, vas ne interesuje moja plaćenička psihologija. Već vam je nje preko glave. Gotovo je s metodama tate Sovuljage, beskrajnim stanjima duše i neshvatljivim pokazateljima; učtivo ste slušali moje izlaganje, ali vas sad, na kraju krajeva, interesuje samo jedno: DNK test! Nauka s jednim velikim N. Čudo genetike. Smirite se, doći ću i na to, na taj famozni DNK test. Bez panike. Bio je to rođendanski poklon za Lili: tri kapi krvi za njenih petnaest godina.

Oprostite mi, ali pre toga preostaje mi da sredim još nekoliko sitnih detalja... Nazim i ja nastavljamo da tvrdoglavo tragamo za famoznim Žoržom Peltjeom, drogiranim beskućnikom koji se možda švrćka okolo s narukvicom od sedamdeset pet hiljada franaka u džepu...

~ 266 ~ knjigoteka

marrica73@anna Nazim je na kraju pronašao Žorža skoro slučajno. Već nekoliko meseci kako smo pokušavali da pretresemo inventar svih klošara i ostalih otpisanih s ulice koji su pronađeni mrtvi, slučajno ili ne. Toga dana - bilo je to maglovito julsko jutro 1993. godine - Nazim je pokazao fotografiju nekom uličaru iz Avra u četvrti Než, neobičnom predgrađu, stisnutom među lučkim skladištima. Tip se sećao kao kroz maglu. Zatim smo čeprkali po arhivama, postojao je dosije u komesarijatu.

Neki nepoznati tip pronađen je u cisterni za naftu 23. januara 1991. godine. Temperature su već nedelju dana padale ispod nule, tip nije mogao da preživi više od pet minuta u ledenoj vodi, čak i ako je imao više od dva grama alkohola u krvi. Nije pronađen nikakav dokument za identifikaciju kod njega, ali je policija napravila snimak leša. Nije bilo nikakve sumnje: bio je to, naravno, Žorž Peltje, ispružen na pohabanom ćebetu. Ničega u rukama, ničega u džepovima. Ni testamenta, ni pseće balege... ni narukvice.

Zid na samom kraju ćorsokaka.

Obavestio sam brata Ogistena, koji je, kako je izgledalo, osetio olakšanje. Njegova lična potraga se završila. Mogao je da okrene stranicu. Ne i ja.

Taj gad Žorž Peltje otperjao je usred zime zajedno sa svojom tajnom. Šta li je radio one noći na brdu Teribl? Šta je video?

Malvina je zatvorila oči!

Izgleda da ju je uspavala valovitost tla Pi de Koa. Devojčura nije navikla na duga putovanja, pomisli Mark.

Naizmenično je čitao Sovuljaginu svesku i nadgledao Malvinu de Karvil u dnu vagona. Malvina se već nekoliko minuta borila protiv sna; uspavala se za trenutak, zatim se naglo probudila i počela da vreba pogledom, tražeći Marka. Ovog puta su Malvinine oči bile zatvorene duže od trideset sekundi.

Mark se odluči. Ustade bez buke i priđe joj korakom vuka. Manje od dvadeset metara delilo ga je od devojke. Ne bi bilo dobro da Malvina otvori oči, ne odmah...

Mark je već prešao najmanje deset metara. Malvinina glava bila je stalno nagnuta, nepomična na plavo-žutoj strani sedišta, i isticala skoro anđeoski osmeh devojčice koja se iscrpla pošto se previše zabavljala. Mark nastavi da joj se približava. Ponovo zamisli sebe kao derana kako se igra kralja tišine u aero-centru Djepa: morao je da

~ 267 ~ knjigoteka

marrica73@anna bez dodira kandži slepog zmaja, a to je bio bilo koji dečak zavezanih očiju, oslobodi princezu vezanu za stolicu. Lili, naravno.

Ne više od pet metara. Voz lagano skrenu nadesno. Malvinina glava zanjiha se nekoliko centimetara, pa se ponovo umiri. Mark se ukipi i čak prestade da diše.

Malvina otvori oči. Pravo prema njemu. Dve tamne kuglice natkrivene lukovima.

Devojka nije imala vremena da napravi najmanji pokret, u narednoj sekundi Markovih osamdeset kila sručiše se na nju. Bacio se bez razmišljanja, uzdajući se u urođeni instinkt. Desnom rukom zatvori Malvinina usta, a levom je zgrabi za mišice. Malvina je morala da se zadovolji prevrtanjem očiju i besnim koprcanjem nogu.

Dvoje preostalih putnika u vagonu - adolescent sa slušalicama i uspavani tip - nisu mrdnuli.

Mark odgurnu Malvinu ka prozoru, ovog puta sasvim odlučno.

Pored nje ležala je ručna torba njene bake od zelene krokodilske kože. Mark je imao u glavi jednostavan plan: da se dočepa njenog oružja. Posle možemo dadiskutujemo...

Dok joj je i dalje desnom rukom držao zatvorena usta, još jače svom težinom pritisnu Malvinu, da joj onemogući bilo kakav pokret i zavuče levu ruku u torbu.

Bilo je dovoljno nekoliko sekundi. Izvuče iz torbe mauzer LI 10.

Malvina ga je streljala pogledom. Mark uperi revolver u nju, pa onda polako skloni ruku s usta mlade žene. „Poželela si da posetiš Djep?”

Malvina se isceri. „Da... Luda sam za letećim zmajevima. Izgleda da je Djep ovog vikenda prava Meka...” „Imaš odgovor na sve, a?” „To zavisi od pitanja. Šta ćeš da radiš ako počnem da vrištim?” „Udariću te...” „Učinio bi to? Ne bi valjda udario svoju dragu svastiku?” „Saznaćeš... Ja sam Vitral. Zločinac...”

Malvina uzdahnu. Očigledno nije imala nikakvu želju da privlači pažnju na njih. „Je li ti poznato da je ovo poslednji večernji voz, Malvina.

Nameravaš da spavaš u Djepu?”

~ 268 ~ knjigoteka

marrica73@anna „Saznaćeš... Ja sam jedna od Karvilovih, znaš. Imam nešto franaka...” „Franaka ili ne, upozoravam te, ako te sretne moja baka Nikol, završićeš iseckana na komade, a onda će te pojesti galebovi...” „Kad ćeš prestati s tim tvojim petparačkim humorom?”

Mark se uspravi nekoliko centimetara. Smirenost ove devojke dovodila ga je do besa. Mora da joj strgne tu oholost s usana. Moraće da je natera da progovori! Kao kad nekog asocijalnog devojčurka kog držite za glavu napadnete njegovim sopstvenim oružjem, pa na kraju popusti. Mark se slobodnom rukom osloni na Malvinino bedro.

Devojka naglo uzmaknu. Udari glavom o staklo. „Htela si da te ugostim, a... Računaš s tim da spavaš u mojoj sobi, jelda?”

Ruka se podiže. Kukavička osveta. Mark nije mario za to. „Žao mi je, lepa moja, ali večeras mi muda nisu raspoložena, ako shvataš šta hoću da kažem...” „Ako ne prestaneš, vrištaću...”

Mark stavi ruku na Malvinin bledoljubičasti džemper, baš ispod njenih grudi. „Znaš da ti neće biti previše neugodno, ako se dobro potrudiš.” „Sklanjaj šape...”

Boja Malvininog glasa delovala je nekako raspuklo, kao ispucali betonski zid. Mark je uporno nastavljao: „Ako budeš više seksi, hoću da kažem. Imaš ti obline. Lepe male sise...”

Mark stavi ruku na jedno od dva mala ispupčenja kojasu nadimala gornji deo džempera. On oseti kako Malvinino srce jako kuca. „Osim toga, ti imaš načina da debelo platiš. Zar ne?”

Srce još više ubrza. Malvinini prsti grčevito stegoše Markovu desnu nadlakticu. Deset bezazlenih patrljaka, koji nisu bili u stanju ni da ga ogrebu, a kamoli da ga oglođu do krvi.

Mark se nagnu. Poče da joj dahće u vrat. Oseti kako se ukočila za nekoliko sekundi, njeni prsti grčevito se stegnuše, a mršavo telo pretvori se u stablo mrtvog drveta. Onda Malvina popusti, naglo, kao da se njen kostur odjednom istopio.

Mark povuče ruku i prosikta joj na uho:

~ 269 ~ knjigoteka

marrica73@anna „Nemoj nikad više da si me pipnula, Malvina! Jesi li razumela?

Nikad više.” Vrata vagona naglo se otvoriše. Uđe kontrolor. Zapravo kontrolorka, prilično mlada. Prođe pored njih bez zaustavljanja.

Samo baci brz pogled na isprepletena tela Marka i Malvine. Na usnama joj se pojavi osmeh i ona nestade u sledećem vagonu.

Mark popusti stisak i uperi mauzer u svoju zarobljenicu. „Da prestanemo s igrom. Šta radiš ovde?” „More, nosi se...”

Mark se nasmeši. „Zasmejavaš me, Malvina. Verovatno me pratiš, a ja imam želju da te naučim redu, kao mlađu sestru.” „Ja sam starija od tebe, idiote!” „Znam. Čudno, zar ne? Svi te prikazuju kao opasnu ludaču. Ali ja ne mogu da im verujem.” „Ko to, svi? Sovuljaga?” „Između ostalog, da...” „Ako veruješ u ono što je on pričao...”

Malvina povrati prisustvo duha. Mark nije smeo da joj dopusti da ona zloupotrebi to što mu je ukazala to čudno poverenje. Opet uperi mauzer u nju. „Sigurno je da sad više neće moći da kaže ništa loše o tebi.

Metak posred srca... Temeljno! Ubila si ga zato što te je mrzeo?”

Drugi put u toku od manje od jednog minuta učini mu se da se Malvinino telo istopi. Otvori oči, dve kestenjaste, skoro potresene kuglice: „Šta to pričaš, Vitrale? Ja... ja nisam ubila Sovuljagu...”

Njen glas poprimi privid sigurnosti: „Ja bih to mnogo volela, ostajem pri tome. Ali posao je već bio završen kad sam došla kod njega...” „Misliš da sam idiot! Naleteo sam na leš u njegovoj kući. Tvoj mini bio je parkiran ispred njegove kuće.”

Malvinine ženice se raširiše. Njene tamne oči počeše da se batrgaju kao dve uspaničene muve u bokalu. „Bio je već mrtav kad sam stigla. Kunem ti se! Ušla sam kod Sovuljage dva sata pre tebe. Najviše. On se već bio ohladio. Kao i žeravica u peći u koju je bila ugurana njegova glava.”

Mark se ujede za usne.

~ 270 ~ knjigoteka

marrica73@anna Ona govori istinu, pomisli.

Sovuljaga je bio mrtav nekoliko sati pre nego što ga je pronašao.

Malvina je izgledala iskreno, njena verzija bila je uverljiva. Da li je bilo glupo što je poverovao ovoj ludači, uprkos svemu što je očigledno? Ko je u tom slučaju ubio Lakovernog Sovuljagu? Ispred očiju mu prođe Lilina slika. „Zašto bih ti verovao?” „Baš me briga da li mi veruješ ili ne...” „U redu. Šta si onda radila kod Sovuljage?” „Ja sam ljubitelj vilinih konjica. Htela sam da se divim njegovoj kolekciji. I ti isto, zar ne?”

Mark se nasmeši, nevoljno. Poštara se, međutim, da je drži podalje od mauzera. Malvina onda zabi klin: „Vitrale, možda si ti, na kraju krajeva, stvarno ucmekao Sovuljagu. Policajci će pronaći tvoje otiske, a ne moje.”

Kučka! Nije toliko luda! Mark, zbunjen, samo promuca: „Ti... ti si u toku onoga što se dogodilo? Sovuljaga je trebalo da se ubije, prema onome što piše u svesci. Metak u glavu, nad nekim starim novinama...” „Ne...”

Malvina je za trenutak oklevala, baš koliko je vremena proteklo da voz proleti pored tri električna stuba. Onda nastavi: „Treba verovati da taj idiot nije umeo da nišani.”

Lagala je! Bar u vezi s tim je lagala! Je li Sovuljaga stupio u vezu s Karvilovima pre nego što je ubijen? Da li je otkrio još nešto osim onoga što je napisao u svesci? „Sovuljaga je nešto otkrio!”, skoro povika Mark Naravno da je s tim upoznao tvoju baku. Šta vam je ispričao?” „Radije ću crći!”

Bilo je to skoro priznanje... Malvina prekrsti ruke i okrenu glavu ka prozoru, kao da je time htela da da znak da neće više ništa da kaže. Staklo na prozoru kupea bilo je otvoreno deset centimetara, a blagi vetar poigravao se Malvininom proređenom kosom koja se krila ispod kapice. Markov pogled pade na devojčinu ručnu torbu. ,,U redu”, reče on. „Ako nećeš ništa da mi kažeš... Poslužiću se sam.”

Markova slobodna ruka skliznu u torbu.

~ 271 ~ knjigoteka

marrica73@anna „Ne dodiruj to, Vitrale!”

Malvina odskoči kao opruga. Bes joj pređe s vilice na šaku koja je držala mauzer, otvorenih usta, iskeženih zuba, dok je pokušavala da ga zgrabi za grudi. Mark savi slobodnu ruku i šakom pridrža grudi devojke, pa je onda žestoko odgurnu u dno sedišta. „Prostaku”, prosikta Malvina i ščepa Marka za mišicu.

Njene nožice mlatile su po Markovim kolenima. Pomisli da istuče devojku jednom zauvek zbog svega, pa onda odustade. Samo ispruži ruku i nastavi da je drži na odstojanju. Malvina se zakači za Markov sako, pokušavajući da ga svim preostalim snagama uštine, rastrgne, iščupa ono što je mogla.

Bila je nemoćna u poređenju s Markom. Borba je bila neravnopravna. Njegovi prsti popustiše stisak. Ona je bila ponovo odbačena u dno klupice, s glavom uz prozor.

Mark je dahtao. Malvina prikri veseo osmeh ispod raščupane duge kose. Iz Markovog džepa je u toku borbe ispao plavi koverat i skliznuo ispod sedišta, a da on to nije primetio. Njoj je preostalo samo da sačeka i da ga pokupi kad bude sama. .Možda to nije bilo ništa važno: neke zabeleške, račun za telefon... Ili možda nešto drugo...

Mark je otvorio njenu torbu od krokodilske kože. Koverat će sačekati, pomisli Malvina, taj kurvin sin ipak se neće usuditi... „Nemoj to da radiš, Vitrale!”

Malvina se razjari, nemoćna. „Da pretresem? Šta kriješ tu unutra, ti mala nevaljalice?”

Markova ruka naslepo je pretraživala sadržaj torbe. Ključevi, telefon, ruž za usne, novčanik, i on od krokodilske kože, srebrna hemijska olovka, mala agenda...

Obe Malvinine ruke počeše da drhte, kao da više nije mogla da se kontroliše.

Mark ju je raskrinkao! Pogled na tu agendu učinio ju je histeričnom. Uostalom, to nije bila baš agenda, pre bi se reklo običan notes, otprilike sedam sa deset centimetara. Mark je već pogađao razlog Malvinine užasnutosti: intimni dnevnik ili nešto slično tome. „Ako ga otvoriš, Vitrale... mrtav si.” „Onda ispljuni. Šta znaš o Sovuljagi?”

~ 272 ~ knjigoteka

marrica73@anna „Mrtav si! Kunem ti se...” „Tim gore po tebe.”

Mark je jednom rukom listao sveščiću. Listovi su bili skoro svi iste forme. Malvina je stranice levo ilustrovala crtežima, fotografijama, kolažima, dok je sitnim dečjim rukopisom jednostavno ispisivala tri reda na stranicama desno. Tri kratka reda, ispisana lepim rukopisom, kao kratke pesmice.

On je, bez sumnje, bio prvi koji je otvorio taj notes, a uz to i pročitao. Pobrinu se da nastavi da drži cev mauzera uperenu u Malvinu. Činilo se da mlada žena vreba najmanji trenutak njegove dekoncentracije, pa da skoči i uhvati ga za grlo. On se slučajno zadrža na jednoj stranici. Na toj stranici je s leve strane bila zalepljena pobožna slika raspeća. Ali je na Hristovom nagom telu umesto glave s vencem od trnja stajala glava nekog mladog tipa vatrenog pogleda, nesumnjivo neke televizijske zvezde, nepoznate Marku. On onda tihim glasom pročita ono što je pisalo na desnoj strani:

Neka te moja molitva pokrene Da dodirnem tvoje telo na krstu Da ti poklonim sebe „Prava si enigma”, zaškrguta Mark. „Na to ti misliš za vreme mise dok gledaš malog Isusa...” Malvina zareza: „Suviše si glup da bi razumeo! To je haiku. Japanska poezija.

Nešto iznad tvog nivoa!” „A tvoja baka? Je li i ona suviše glupa? Mogao bih da joj pošaljem jedan SMS?” Malvina se namršti, kao devojčurak uhvaćen u nekoj grešci.

Mark je navaljivao: „Dakle? Pričaš ili nastavljam. Znaš li šta se dogodilo sa Sovuljagom? „Serem ti se...”

Mark istrže malenu stranicu iz notesa, savi je u lopticu i baci kroz poluotvoreni prozor voza. ,,U pravu si. Biću iskren. Ovo ovde je ništa. Da pokušam s nekom drugom stranicom? Pazi, odigraćemo jednu igru. Ja ti postavim pitanje, ti ne odgovoriš, ja onda pročitam jednu stranicu. Ako mi se

~ 273 ~ knjigoteka

marrica73@anna ne svidi, postaje loptica; ako mi se svidi, to je SMS za mamicu Karvil.”

Mark poče da se poigrava stranicama među prstima uz glasan smeh. Pokušavao je da ispolji prividnu sigurnost, mada se osećao sve lošije u koži kradljivca intimnosti. Malvina se zgrči na dnu klupice i zauze položaj vrapca bez odbrane. Svaka stranica koju je Mark istrgao bila je kao pero istrgnuto iz krila.

Stranice su se okretale. Mark zastade kod fotografije aviona,

erbasa, brižljivo isečenog, a zatim stavljenog u ognjište neke peći.

Gvozdena ptica, Anđeo u tom paklu Moje telo

„To je lepo”, prokomentarisa Mark.

Rasla mu je knedla u grlu, sprečavala ga da guta. Nije hteo da išta ostane nedorečeno. „Osim poslednjeg reda, Moje telo. Morala si bar da dodaš znak pitanja, mala moja Malvina. Hajde, loptice!”

Dva lista nestadoše kroz prozor voza. Malvina uzdrhta. Mark nastavi: „Onda, još nemaš ništa da mi kažeš, Malvina? Šta si radila kod Sovuljage?” „Ma, nosi se!” „Kako hoćeš...”

Stranice nastaviše da se nižu. Mark prekide okretanje listova na fotografiji sobe neke devojčice, nesumnjivo brižljivo izrezane iz bilo kojeg kataloga za nameštaj. Na desnoj strani stranice Malvina je zalepila fotografiju Bendža, ogromnog plišanog medveda u kombinaciji kestenjaste i žute boje. Na sredini prostorije, na krevetu, dodat je još jedan snimak: fotografija Lili, naravno. Sedela je odevena u suknjicu. Mogla je imati osam ili devet godina. Još jedna fotografija koju je ukrao Sovuljaga... Mark se napreže da čita smirenim glasom.

Grlo ga je peklo:

Zaboravljene igračke Nedostajala si mi

~ 274 ~ knjigoteka

marrica73@anna Napuštena? „Gadosti Vitralovih”, prosikta Malvina. „Reći da sam ti pokazala sobu Liz-Roz...” „Čekam...”

Malvina jasno pokaza Marku srednji prst. Loptica. Prozor.

Mark poče da prelistava stranice s više pažnje. Morao je da je povredi još jače, dublje. Prsti mu zastadoše na jednoj strani, skoro poslednjoj. Desna strana bila je ilustrovana fotografijom gde su bili Lili i on. Nosila je datum: 10. jul 1998. godine, dakle, pre nešto manje od tri meseca. Lili je upravo dobila rezultate maturskog ispita. Ocena izvanredna! Mark i ona zagrljeni na morskom keju u Djepu.

Mark se nasmeja u sebi. Znači, Lakoverni Sovuljaga ili Nazim Ozan izigravah su paparace. Baš zgodno! Na kraju krajeva, morah su, još su bih pod ugovorom, plaćah su ih Karvilovi. Sovuljaga to, uostalom, nije ni krio u svom dnevniku. Samo što se Malvina sprstima veštice zabavljala seckanjem. Nije to Mia Lili, koja je zagrlila Marka na slici zalepljenoj u agendi: bilo je to Malvinino lice, postavljeno na Lilino savršeno telo. Nepristojna montaža. Zakržljala glava, kao da su je smanjili Hivarosi 8. stavljena na telo boginje. Mark pročita prigušenim glasom:

Da požudno gledam te ljubavnike Da uzdišem, ličim na te zaljubljene Sama,u predivnoj igri Malvina zatvori oči. Bila je samo mali miš, uhvaćen u klopku, bez rupe u koju može da se sakrije. Mark se odupirao želji da joj pruži taj notes, da ustane, ostavi je tu, da ode. Malvina je bila samo žrtva, smrvljena u ogromnom karambolu te katastrofe na brdu Teribl. Izgubljena, prokleta.

Kao i on.

Dečak koji je, kad je jednog jutra ustao, ugledao čudovište u ogledalu. Dečak utopljen u odvratnom blatu zabranjenih osećanja.

Mark ipak začu sebe kako izgovara reči, smrtonosnije od metaka mauzera, koji je i dalje držao uperen u nju: 8

Pleme lovaca na ljudske glave poznato po surovosti (Prim. prev.)

~ 275 ~ knjigoteka

marrica73@anna „Da zadržim ovo, Malvina? Ili da ga pošaljem tvojoj baki?”

Pogleda uprtog ka ogromnom prostranstvu polja kukuruza Pi de Koa, Malvina je savijala prste kao da će na kraju iščupati neki od njih. Mark još malo jače zabi kolac. Njegovo grlo sad je bilo samo besplodna pustinja. „Ili ću ga pak pokazati Lili. Mislim da će je to mnogo zabaviti!”

Markovi prsti počeše da cepaju stranicu. Malvina otvori oči i progovori neobično tromo: „Lakoverni Sovuljaga telefonirao je mojoj baki. Prekjuče. Tad je bio uveliko živ. Rekao joj je da je pronašao nešto. Rešenje čitavog slučaja, kako je izgledalo. Tek tako, u pet minuta pre ponoći, poslednjeg dana! Baš kad se spremao da ispali sebi metak u glavu iznad primerka Istoka republike od 23. decembra 1980. godine! Bilo mu je potrebno još dan ili dva da prikupi dokaze, ali je tvrdio da je siguran u svoj osećaj da je rešio tajnu. Bilo mu je, takođe, potrebno još sto pedeset hiljada franaka...”

Mark polako zatvori Malvinin notes. „Kako znaš sve to?” „Prisluškivala sam na drugom telefonu. Umem da se tako zaboravim. Čak sam talentovana zato...” „Je li mu tvoja baka poverovala?” „Nemam pojma. Iako sumnjičava, pristala je da ipakplati. Nju je ionako baš briga za novac... Sovuljaga ju je zavrtao osamnaest godina. Dan više ili manje...” „A ti?” „Šta - ja?” „Jesi li poverovala Sovuljagi?”

Malvina se skupi i poprimi izraz neverice: „Zar ti zaista smatraš da se u to može poverovati? Da se rešenje pronađe tek tako, pokretom čarobnog štapića, baš pre nego što će otkucati ponoć. Smatraš da je to moguće?”

Mark ništa ne odgovori. Kroz prozor su se videli voćnjaci jabuka u dolini Si koji su se smenjivali s poljima kukuruza. Malvina se okrenu ka Marku i nastavi da govori tihim glasom: „Išla sam kod Sovuljage da ga pronađem. Da mu kažem da prestane da nas gnjavi. Da je sve gotovo, da Liz-Roz ima osamnaest godina i da je dovoljno odrasla da sama odluči. I ti si pročitao čitavu

~ 276 ~ knjigoteka

marrica73@anna istragu, kao i ja, poznajem sve detalje. Narukvica, klavir, prsten...

Nema tu nikakvog friziranja! Čak si i sam nedavno u Ružičnjaku rekao: Liz-Roz je živa. Emili je izgorela u avionu pre osamnaest godina; moći ćeš da to kažeš svojoj baki. To je ono što ti misliš, jelda? To je ono što i ona misli, zar ne?”

Da, to je ono što je Mark mislio. Malvina je bila u pravu, u svakom pogledu. „Ako nisi ti, znaš li ko je ubio Sovuljagu?”, upita Mark. „Nemam pojma. Baš me briga.” „Tvoja baka? Da ne plati?”

Malvina se podrugljivo nasmeja. „Zbog sto pedeset hiljada franaka? Moraš pronaći nešto drugo...” Mark se složi, pa onda postavi novo pitanje: „Je li Sovuljaga rekao tvojoj baki kako misli da prikupi poslednje dokaze?” „Da... Pričao je da mora da pronjuška po Juri. Da će biti u nekom konačištu na Duu, blizu brda Teribl. Tamo je moja baka trebalo da pošalje ostatak love.”

U Juri? Njegova famozna hodočašća? U oktobru? Zbog kojeg vražjeg razloga? „Šta bi on tamo radio?” upita Mark. „Tražio dokaze koje je obećao tvojoj baki?” „Nasrnuo je na našu rupu bez dna! To je sve.” Mark ništa ne odgovori. Ustade, pažljivo stavi mauzer u džep sakoa, pa onda pruži notes Malvini. „Bez ljutnje, onda?” „Ma teraj se u tri lepe!”

~ 277 ~ knjigoteka

marrica73@anna

46 2. oktobar 1998. godine, 18.10 Mark opet sede na svoje sedište. Nečujno prođe pored adolescenta koji je imao slušalice u ušima i uspavanog tipa koji je skinuo martinke i spustio ih ispod sedišta. Voz Ruan-Djep prošao je kroz Longevil sir Si i poslednji voćnjaci jabuka ponovo nestadoše s vidika, a zameni ih okean žutog kukuruza i uljane repice. Stići će u Djep za manje od četvrt sata.

Mark sede i halapljivo ispi više od pola boce san pelegrina.

Proveri da li se mauzer još nalazi u njegovom džepu, pa pogleda ka dnu kupea. Malvina, sva klonula, nije se pomerala. Mark grozničavo izvuče Sovuljaginu svesku. Odlučio je da završi čitanje odjednom.

Preostalo mu je manje od pet stranica. Sve se odvijalo suviše brzo.

Ako ne želi da poludi, mora da prelazi stepenik po stepenik te paklene spirale, što je mirnije moguće, i pored toga što nije znao gde ga vodi taj splet misterija. Kad bude zatvorio tu svesku, imaće vremena da razmisli o Malvininim izjavama, tom poslednjem trzaju koji je Sovuljaga izvukao iz šešira, pre nego što bude definitivno osuđen na tišinu.

Dnevnik Lakovernog Sovuljage Matilda de Karvil iznese mi svoj zahtev krajnje jednostavno, u toku 1995. godine: da uporedim DNK testove krvi male Lili Vitral s onim po liniji Karvilovih. Imao sam veze u Sudskoj medicini, a ona je isto tako znala da sam postao blizak s Vitralovima. Stavite se na moje mesto. Kako da odbijem? Shvatate da nije lako da vas uveče kod Vitralovih prihvate kao prijatelja, a onda sutradan odete i sve ispričate Karvilovima. Sedeo sam na dve stolice, ako više volite. Ali pređimo preko toga još jednom, šta je vas briga za moja stanja duše depresivnog špijuna, i potpuno ste u pravu!

Ako posmatramo čisto tehnički, nisam mogao da se pojavim s rođendanskim poklonom i zatražim uzorak krvi od Emili Vitral ili od njene bake. Moja strategija je tola prilično prozirna, slažem s vama, odneo sam Lili kao rođendanski poklon napuklu vazu koja sigurno

~ 278 ~ knjigoteka

marrica73@anna neće omanuti da se razbije čim je dotaknete. To je prevazišlo moja očekivanja. Vaza se rasprsnu čim je Lili obuhvati palcem i kažiprstom. Posramljen, pokupih komadiće okrvavljenog stakla, bacih ih u kantu za smeće, izuzev onog koji sam neprimetno zavukao u plastičnu kesu u dnu džepa.

Dečja igra. Ni viđena, ni prepoznata.

Dobio sam rezultat laboratorijske analize nekoliko dana kasnije.

Ako vam kažem da me je grizla savest, vi ćete se na to grohotom nasmejati. Ovo iznosim na videlo samo da vam objasnim zašto sam tražio i duplikat prilikom kontakta sa sudskom laboratorijom.

Duplikat jedne iste analize. Dva koverta. Jedan za Matildu de Karvil, jedan za Nikol Vitral. Dostavio sam im plavi koverat pravo u ruke.

Podjednako.

Tako su one saznale istinu još pre tri godine. Nauka je rekla svoje!

Eto! Mogao sam da ostanem na tome, da vam kažem da sam utrapio koverte dvema porodicama i gotovo. Ćao, mamice. Pa se vi snalazite s tim kako znate!

Ali ja nisam anđeo. Ne, naravno da ne, nisam mogao da odolim iskušenju. Da, pročitao sam taj rezultat. Zamislite, petnaest godina istrage bez ičega pouzdanog. Nasrnuo sam na rezultat kao robijaš koji posle petnaest godina ćorke navali na neku kurvu...

Metafora je prava. Kurva rezultat.

Reći da me je taj rezultat iznenadio, bilo bi, kako se to mudro kaže, eufemizam. Pao sam na dupe, da, na isto ono koje je sedelo na dve stolice. Kao da je neko odozgo, Bog ili Devica s brda Teribl, nastavljao da se poigrava s našim njuškama.

Mislim da me je taj rezultat testova definitivno gurnuo na nizbrdicu depresije, koja me je neumitno nosila ka dnu rupe.

Apsurdan rezultat, smešan, da sve te godine istrage bacim na lomaču, pa da se zatim bacim i ja, kriv što sam otkrio mudrost skrivenu iza čitavog ovog slučaja. *

*

*

Uprkos svemu, od te 1995. godine ostao sam lojalan, kao neki stari verni policijski pas. Nastavio sam istragu mukotrpno. Usporeno.

~ 279 ~ knjigoteka

marrica73@anna Nazim se povukao pre nekog vremena. Dosta se bavio svim i svačim, radeći na crno, i ponekad pomagao Ajli u ćevabdžinici na Bulevaru Raspaj.

U decembru 1997. godine otišao sam na poslednje hodočašće na brdo Teribl. Tamo ću sklopiti poslednju kockicu mozaika. Ne manje uzbudljivu... Procenićete sami.

Hajdemo, dakle, na moje poslednje hodočašće na Juri. Računao sam na to da ću na kraju uživati u svojim zadovoljstvima: topljeni sir, prosušeni trapist i vino arboa Monike Ženeve. Da pretražujem po poslednjim vlatima trave. Da se penjem po poslednjim granama, pre konačnog pada. Moje hodočašće, moj Lurd, samo za mene. Sve isto.

Isto čudo koje se nikad neće desiti.

Poslednja ideja javila mi se u toku noći, u konačištu. Shvatićete zašto. Nesumnjivo je da su mi bila potrebna šezdeset dva centilitra prošeka da mi proradi mašta. Matilda de Karvil bila je potpuno u pravu što mi je pružila osamnaest godina za istraživanje. Treba verovati da sam prilično lenj, da volim da se odmaram i ona je to naslutila. Ujutro sam se popeo na brdo Teribl, opremljen lopatom i velikom kesom za otpatke. Kopao sam kao mahnit pored kolibe, baš na mestu gde se nalazio grob. Čitav sat. Deset kilograma zemlje! Bez ikakvog prebiranja. Uzimao sam sve što mi je došlo pod lopatu.

Poneo sam sve na leđima kao neki robijaš. Dve humke. Kada sam izašao na put, Gregori, lepi momak iz Parka prirode, spustio me je, zajedno s velikom kesom, svojim terencem. Sutradan sam isprljao gepek mog BMW-a, jer sam u njega smestio deset kilograma zemlje i vozio do Roni su Boa, da sve to odnesem mom debeljku iz odeljenja sudske medicine.

Nema potrebe da vam pričam kakav je izraz lica napravio. Da pregleda deset kilograma otpadaka pod mikroskopom! Da traži šta? Poslednji hir jedne besne budale? Žerom, debeljko o kome je reč, upravo se bacio na zadatak kao detence u nekoj vikendici u Bonduflu, da se naplati za dvadeset godina: nije dugo oklevao pred kovertom s novčanicama koji je duplirao njegovu tromesečnu platu službenika sudske medicine, zaposlenog s doktoratom i plaćenog jedva četvrtinom plate nekog lekara. To če mu oduzeti mnogo sati, ali me je bilo baš briga.

Pozvao me je nedelju dana kasnije: „Lakoverni?”

~ 280 ~ knjigoteka

marrica73@anna „Da?” „Izigravao sam vrtlara, kako si želeo. Ti hoćeš PH vrednost, humus, kiselost zemlje i te gluposti? Hoćeš da od nje praviš povrtnjak za stare dane?” „Skrati, Žerome.” ,,U redu. To je zemlja, Lakoverni... ništa osim zemlje.”

Malo je oklevao pre onog ništa. Pojavi mi se nada. Lakoverni do kraja. „Ništa drugo?” „Da... Ali to, vidi se stvarno u mikronima. Ništa pouzdano...” „Izgovori to više...” „Ako ti je toliko stalo... U zemlji ima i ostataka kostiju. Kao neka pločica. Čestice. Prašina. Svega nekoliko grama. Ništa logičnije u nekoj šumi. Zemlja, to je uvek samo mešavina satrulih organskih materija, skup raznih uginulih organizama...”

I dalje sam insistirao. Žerom Larše bio je najbolji u svom poslu.

Faca. S najboljom opremom u Francuskoj. „Čije kosti, Žerome?” „Nekoliko grama kostiju, kažem ti, Lakoverni. Polazeći od toga, naučno se ne može ništa reći.” „U redu... Naučno. Ali šta bi ti rekao?” Žerom Larše je oklevao: „Šta kaže moja intuicija, to je ono što hoćeš da znaš? Onda, u redu, ali to neće biti u izveštaju, upozoravam te. Prema mojoj intuiciji, rekao bih da su to pre ljudske nego životinjske kosti.”

Prokletstvo!

Ljudske kosti!

Morao sam još da pritisnem tog Žeroma. Nije uložio sav napor, osećao sam to. Bio je u toku istrage na kojoj sam teglio već godinama. „Možeš li da odrediš datum, Žerome?” „Nemoguće... Ne mogu da ti dam digresiju na manje od dve godine, vidiš, to te neće pomeriti napred...” „Da odrediš godine starosti sahranjenog tipa, to hoću da kažem, Žerome. Ne koliko je godina od njegove sahrane.” Žerom se malo poduže zamisli. Osećao sam da mi se neće svideti nastavak. „Lakoverni... No dobro, to je u domenu subjektivnog. Potpune improvizacije...”

~ 281 ~ knjigoteka

marrica73@anna „Poštedi me okolišanja, Žerome...” „U redu, u redu. Po mom mišljenju, to su komadići kosti dosta mladog ljudskog bića...”

Graške ledenog znoja procuriše mi niz leđa. „Koliko mladog?” „Veoma...” „Dete?” „Iznenađuješ me, Lakoverni.”

Moj mozak bio je uhvaćen u mengele i svaka nova reč bila je kao dodatno okretanje šrafa: „Šta hoćeš da kažeš, Žerome? Beba? Jebeni komadići kostiju ljudske bebe?” „Radim bez prestanka na tome. Rekao sam ti. Pouzdanost ravna nuli. Ali je sigurno ono što sam rekao... Komadići kostiju ljudskog novorođenčeta.”

Prokletstvo! Šta biste vi uradili na mom mestu? Da to saznate posle osamnaest godina istrage! Iskreno, šta biste uradili? Osim da ispalite sebi metak u glavu?

Poslednjih osam meseci nije važno; ni poslednjih deset dana koji su prošli u sastavljanju ove sveske. Evo nas tu. Sad je 29. septembar 1998. godine, 23.40. Sve je na mestu. Sve je završeno. Lili će za nekoliko minuta napuniti osamnaest godina. Odložiću hemijsku olovku u njenu futrolu, preda mnom. Smestiću se za stolom, raširiti Istok republike od 23. decembra 1980. godine, novine od tog prokletog dana, i mirno ispaliti metak sebi u glavu. Moja krv pomešaće se s požutelom harujom tih novina. Nisam uspeo...

Ostavljam samo ovaj testament iza sebe, za Lili, za onog ko ga bude hteo.

Nabrojao sam u ovoj svesci sve indicije, sve tragove, sve pretpostavke. Osamnaest godina istraživanja. Sve je zabeleženo na ovih stotinak stranica. Ako ste ih pažljivo pročitali, sad znate isto koliko i ja. Možda ćete biti pronicljiviji? Možda ćete sledili pravac koji sam ja zanemario? Možda ćete vi pronaći rešenje, ukoliko ono uopšte postoji? Možda...

Zašto da ne?

Za mene je sve završeno.

~ 282 ~ knjigoteka

marrica73@anna Bilo bi preterano ukoliko bih rekao da ne osećam žaljenje i grizu savesti, ali učinio sam najbolje što sam mogao.

Poslednje reči. Sledeća stranica bila je prazna.

Mark izuzetno sporo zatvori Sovuljaginu svesku. Naiskap ispi flašu san pelegrina. Voz će ući u železničku stanicu Djepa za pet minuta. Kao čarolijom, tip u čarapama se probudi, a adolescent skinu slušalice.

Mark je imao utisak da mu se mozak okreće uprazno, kao točak nekog razdrndanog bicikla. Trebalo je da dobije na vremenu, da razmisli. Da popriča sa svojom bakom Nikol, pre svega. Tako, dakle, ona je dobila rezultat DNK testa, pre tri godine saznala je da Lili nije njena unuka. Bilo je to očigledno, na kraju krajeva, ona je to čak priznala, poklonila je Lili svetlo-plavi safir.

Liz-Roz je preživela, a ne Emili. To je jedino bilo izvesno. Što se tiče ostalog...

Ko je iskopao grob na brdu Teribl? Da li je tu bila zakopana i narukvica? Ili neki pas? Neko novorođenče? Koje novorođenče?

Pitanja su promicala njegovim ispražnjenim mozgom, Sovuljaga nije resio nijedno. Ko ga je ubio? Da prikrije koju istinu? Ko je ubio njegovog deku?

Gde je Lil...

Iznenadni krik razbi tišinu vagona.

Luđački krik.

Malvina!

Mark jurnu pre nego što je tip koji je vezivao martinke imao vremena da reaguje. Malvina je bila zgrčena u dnu sedišta, a njeno mršavo telo potresala je drhtavica. Ruka joj je visila, otvorene šake, kao kod samoubice koji je sebi presekao vene.

Malvinin pogled bio je molećiv, kao da očajnički traži pomoć, a njena otvorena šaka podsećala je na alpinistu koji se grčevito drži za ruku svog druga samo neki trenutak pre nego što će se otkačiti.

Markov pogled pade na nju. Nekoliko centimetara ispod Mdvininih zgrčenih prstiju, na sedištu je ležao pocepani plavi koverat i prazan list hartije.

Mark shvati. Koverat je verovatno skliznuo iz njegovog džepa dok se borio s devojkom. Malvina nije mogla da odoli, otvorila je

~ 283 ~ knjigoteka

marrica73@anna rezultat DNK testa, nije uopšte znala za to, njena baka nije joj nikad ništa rekla. Čemu onda tolika luđačka kriza?

Mark nervozno dohvati pismo u čijem se zaglavlju nalazio mašinom otkucan naziv Nacionalne sudske medicine iz Roni su Boa. Analiza je bila opisana u pet kratkih redaka.

ISPITIVANJE RODBINSKIH VEZA

između Emili Vitral (uzorak 1, odeljak 95-233) i Matilde de Karvil (uzorak 2, odeljak 95-234) između Emili Vitral (uzorak 1, odeljak 95-233) i Leonsa de Karvila (uzorak 3, odeljak 95-235) između Emili Vitral (uzorak 1, odeljak 95-233) i Malvine de Karvil (uzorak 4, odeljak 95-236) I redak niže... sekira na giljotini:

Rezultati negativni.

Ne postoji nikakva rodbinska veza.

Procenat pouzdanosti: 99,9687%.

Mark se dočepa lista papira.

Lili nije bila ni u kakvom krvnom srodstvu s Karvilovima.

Liz-Roz bila je mrtva. Emili je preživela, Mark i ona imali su iste gene, iste roditelje, istu krv. Uprkos svim njegovim ubeđenjima, uprkos svemu što mu je srce govorilo, ta želja koja ga je vukla ka sestri bila je samo nezdravi i prokleti incestoidni nagon.

~ 284 ~ knjigoteka

marrica73@anna

47 2. oktobar 1998. godine, 18.28 Mark je sporim koracima išao pristaništem luke Djep. Železnička stanica nalazila se na manje od kilometra od Polea. Ružna figura kineskog zmaja kreveljila se na nebu, baš iznad njega, kao da je to stvorenje pocepalo oblake kako bi došlo da mu se lično podruguje, kako bi mu dodalo još malo ludosti koja ga je okruživala.

Mark ubrza hod. Imao je samo jednu misao u glavi: da razgovara s bakom. Nije mogao da skrene misli s rezultata tog DNK testa. Lili i on genetski bliski! Ipak, sva njegova ubeđenja, najintimnija osećanja, sve to opiralo se tom rezultatu. Šta vredi to parče papira, ta pseudonaučna ekspertiza u odnosu na ono što je osećao u najdubljem kutku svoje duše?

Ne! Lili nije njegova sestra!

Naspram njega i skromnih jahti smeštenih u luci Djep koje su mudro okrenule leđa moru nalazile su se krcate terase. Festival letećih zmajeva od papira nekako se udružio s neumerenim uživanjem u prženim dagnjama na krompiru koje nisu bile nimalo gore od onih s vašara u flamanskim gradovima. Mark uspori kad stiže ispred mosta-skele koji je povezivao ostrvce Pole s ostatkom grada. Ostavio je Malvinu u vagonu voza, onako zgrčenu na njenom sedištu. Samo je pokupio i strpao u džep list s analizom laboratorije sudske medicine. Malvina se nije bunila, ukočena u položaju fetusa.

Ispred restorana su se odužili bučni redovi čekanja. Mark se trudio da suzbije mukli bes koji je rastao u njemu.

Ne! Lili nije njegova sestra!

Sovuljaga se sigurno prevario, nešto je pomešao, nije dao laboratoriji dobre uzorke. Ili je pak lagao. Ili je Matilda de Karvil pokušavala da manipuliše njima, dala im da pročitaju falsifikat, grub falsifikat! Ili niko nije lagao, da Liz-Roz ipak nije ni u kakvoj krvnoj vezi s Karvilovima. Mogla je biti usvojena kćerka. Aleksandar de Karvil možda nije bio njen otac. Nije se sve znalo o okolnostima njenog rođenja u Turskoj. I sam Sovuljaga u svojoj svesci navodi da

~ 285 ~ knjigoteka

marrica73@anna su ga prvih meseci istrage mučile sumnje. Iznajmljivač čamaca plavih očiju...

Siđe s mosta, ostavi s desne strane bar-trafiku, pa se onda uputi ka Ulici Pošol. Sve ređe dolazio je u Djep, jedva jednom mesečno, pogotovo otkako je Lili došla na studije u Pariz. Njegova kuća bila je tu, pred njim, s fasadom od cigle i belog kamena i ličila je na petnaest drugih u ulici. Narandžasto-crveni sitroen H zauzimao je čitavo dvorište, dok je obližnji vrt bio zasađen taman toliko kolike su bile dimenzije kamiona.

Mark primeti tačkice rđe po prednjim i zadnjim blatobranima vozila, ispupčenje na vratima, tamne brazde. Koliko je vremena proteklo otkako kamion nije vožen, otkako nije izašao iz dvorišta?

Sad niko više nije tražio da se igra u tom malenom vrtu.

Mark pozvoni. Nikol odmah otvori. Preplavi ga toplina izdašnog tela njegove bake. Dugo ga je držala privijenog uza sebe. Nekog drugog dana smetao bi mu taj dugi stisak. Danas ne. Oboje su bili svesni toga. Nikol najzad popusti. „Jesi li dobro, Mark?” „Dobro sam...”

On se čak ne potrudi da prilagođava glas. Pogledom pređe preko malog salona. Izgledalo mu je da se sve više smanjuje svaki put kad je dolazio. I da postaje sve mračniji. Klavir marke hartman bio je još tu, između otomana i televizora, prašnjav. Na njemu hrpa papira, računa, prospekata, novina, letaka. Ako nije bilo mesta da se sav taj vašar smesti negde drugde, zašto ne onda na klavir, koji više nije služio ničemu?

Sto je već bio postavljen: dva tanjira, dva ukrašena platnena ubrusa i boca domaćeg jabukovog soka. Mark sede za sto. Nikol je odlazila u kuhinju i vraćala se u salon i obrnuto, na kratkom rastojanju od svega pet metara. Donese dve kriške ribe list, spremljene a la djep, i sos od dagnji i morskih račića. Nikol je bila dobra kuvarica, a umela je i da vodi razgovor tako što sama postavlja pitanja i sama na njih odgovara. O Markovim studijama, budućnosti luke Djep, lecima koje treba razdeliti, plućima koja je stalno muče, probušenom kućnom oluku (Mark, ako možeš da pogledaš...). S oduševljenjem, samouverenošću za dvoje, kao svaka baka koja

~ 286 ~ knjigoteka

marrica73@anna koristi retke trenutke za razgovor s bližnjima od kojih je odvojena tokom dugih nedelja. Mark je odgovarao najkraće što je mogao.

Očima je kružio po prostoriji i stalno skretao pogled na isto mesto, baš nad klavirom. Mark je u hrpi papira primetio plavi koverat, isti onakav kakav mu je Matilda de Karvil dala u Ružičnjaku i koji je Malvina zloupotrebila. Sovuljagin otrovni poklon. Nikol je, dakle, iskopala taj koverat koji je morala da prikriva već tri godine negde u tajnim fiokama svojih uspomena...

Ko bi se usudio da ga prvi spomene?

Nikol je pričala o nekom dalekom rođaku hospitalizovanom u završnoj fazi bolesti. Mark se gubio u svojim mislima. Tako, dakle, njegova baka znala je istinu već tri godine. Imala je dokaz. Emili je preživela, pa je neosporno da je svih ovih godina podizala svoju unuku. Nikol je pobedila u svakom pogledu. Ona je, dakle, poklonila prsten sa svetloplavim safirom iz sažaljenja prema Matildi de Karvil, isto kao što je Nikol uvek davala novčić prosjacima na ulici...

Pad Karvilovih sve do stanja prosjaka, izloženih milosti njegove bake, izazvao je u njemu protivrečna osećanja. Nastavila je da ga muči slika Malvine, klonule u ekspresnom lokalnom vozu na železničkoj stanici u Djepu.

Nikol posluži sir. Ona, kao i obično, preskoči desert, ali ponosno stavi u Markov tanjir jedan salambo. Ružni zeleni žir od čokolade!

Mark nije mogao da ga podnese već sa svojih dvanaest godina, ali se nikad nije usudio da to prizna baki. Bila je to najjeftinija poslastica...

Samo je mudro polizao šlag s kolača. Nikol se vratila na svoju priču o lecima, opštinskoj upravi, trgovačkoj luci. Mark je više nije pratio.

Pogled mu pade na fotografiju njegovih roditelja, Paskala i Stefani, uramljenu iznad kamina. Pozirali su kao mlada i mladoženja ispred crkvice Notr Dam de Bon Sekur, pod kišom zrna pirinča. Mark je zapazio da je taj ram uvek na istom mestu, obešen o isti klin. Zla sreća.

Nikol donese kafu podgrejanu u lončiću, zatim posluži dve šoljice, za nju bez šećera. Ona napravi prvi korak. Mah korak. „Imaš li skorijih vesti o Emili?” „Ne... U stvari, ne direktno.” Mark je oklevao: „Ja... ja mislim da je ona u bolnici. Klinici, nešto takvo...” Nikol spusti glavu.

~ 287 ~ knjigoteka

marrica73@anna „Nemoj da brineš, Mark. Ne ljuti se. Ona je sad punoletna. Zna šta radi...”

Ustade da skloni šolje. Ona zna šta radi... Nikoline reči motale su se po Markovoj ošamućenoj glavi. Jesu li to bile samo smirujuće reči jedne bake ili je ona još nešto krila?

Mark ustade da pomogne Nikol u njenim odlascima-dolascima kuhinja-salon, salon-kuhinja. Prilikom drugog prolaska zastade ispred jedne poznate fotografije u drvenom ramu, na polici, između drvene kutije s dominama i lampe u obliku svetionika. Na fotografiji su bili prikazani Pjer i Nikol Vitral. Prolazili su ispred potprefekture Djepa, jedno pored drugog, iza ogromnog transparenta DOLE KALDRMA, HOĆEMO PLAŽU. Nije bilo mnogo teško zaključiti koliko su tad imali godina, pošto je fotografija datirala iz maja 1968. godine. Nikol i Pjer tad nisu imali ni trideset godina. Nikola, njihov stariji sin, držao je Nikol za ruku, dok se Paskal smestio na Pjerova ramena. Imao je oko pet ili šest godina i držao je malu crvenu zastavu u stegnutoj šaci. Mark odmeri svog deku, oca, strica, pošto su svi bili na istom snimku. Svi su nestali, a da mu nisu ostavili ni najmanju uspomenu. Mark se potrudi da mu glas zvuči prirodno: „Idem u sobu, Nikol. Moram da pogledam predavanja. Nekoliko minuta. Onda se vraćam.”

Odgovori mu buka porcelanskog posuđa koje je ona odlagala.

Mark uđe u sobu. Savršeno sređenu. Nikol je nastavljala da pogoršava zdravlje spremanjem prostorije gde je Mark spavao manje od jednom mesečno.

Mark je imao utisak da ponovo otkriva sobu svog detinjstva.

Zbog te proklete Sovuljagine sveske počeo je da prekopava po svemu što se dogodilo. Plastična flauta s piskom i dalje se nalazila na pisaćem stolu. Njegova, ona koju je pozajmljivao Lili da svira Goldmana, Kabrela ili Balavoana. Dva kreveta na sprat još su se nalazila prislonjena uza zid. Gornji ležaj nije bio zauzet već osam godina, otkako se Lili preselila u sobu kod Nikol Mark se prisećao njihovih neprospavanih noći. Lili je volela da izmišlja beskrajne priče. Mark, koji je ležao u svom krevetu, slušao je Lilin glas, tačno iznad njega. Osim ponekad kad se Lili plašila, njena ručica malene devojčice visila je ka njemu. Mark bi onda seo na svoj krevet i držao je za ruku dok se ona ne opusti, što je bio znak da je Lili zaspala. Lili je, opet, ponekad volela da čita do kasno. Svetio je smetalo Marku da zaspi, ali on nije ništa govorio. Ne molimo sunce da se ugasi.

~ 288 ~ knjigoteka

marrica73@anna Nikada Lili ne bi zamenila tu zajedničku sobu za ogromnu koja ju je čekala kod Karvilovih, za tonu poklona, za medveda Bendža i ostale pakete. Mark je bio siguran u to. Na kraju krajeva, vilini konjici su kao leptiri, potrebna im je čaura dok su mali. Bar pre njihovog stadijuma larve...

Mark se strese, kao da nostalgija na filmskoj traci pade na njegova ramena. Ode do plakara i ispomera odeću. Malo je toga ostalo. Nikol je sve što je bilo malo davala Crvenom krstu, s izuzetkom žuto-plavih ragbi dresova, veličina petlići, veličina kadet, veličina junior... I jedan fudbalski dres, sasvim izdvojen u plakaru, crveno-žuti, s natpisom Dundar Siz na leđima. Veličina za dečaka od dvanaest godina.

Mark se saže. Arhivirao je svoja predavanja u kutije položene na pod. Ono što je tražio bilo je na vrhu gomile: beleške od prethodne godine koje je hvatao na časovima evropskog prava. Zadatak se najvećim delom sastojao u tome da se napamet nauči niz datuma: ulazak država članica u Evropsku uniju, sporazumi, smernice, izbori... Takve su bile studije prava, usrano vežbanje pamćenja. Mark lako pronađe fasciklu koju je tražio, a onda i stranicu. Mada nije bio briljantan u studijama, bio je uredan. Pročita: CM od 12. februara 1998. godine. Granice Evropske unije. Bio je nešto manje pažljiv prilikom rasprave koja se odnosila na turski slučaj. Mark iznova pročita beleške: militarizovana Turska, državni udar, povratak demokratije...

Provede nekoliko podužih minuta proveravajući detalje: graške znoja tekle su mu niz mišice. Najzad zatvori fasciklu, vlažnih ruku kroz koje su ga podilazili žmarci. Sad je shvatio šta škripi u Sovuljaginoj priči.

Sve se uklapalo.

Mark sede na krevet i pokuša da razmisli što je brže moguće.

Ne, njegov deka nije umro nesrećnim slučajem. Kratko i jasno: bio je ubijen! Imao je dokaz. Formalan. Ali ako se taj detalj, samo taj detalj uklapa, onda se smisao čitave istrage ruši... „Mark?”

Nikolin glas prođe kroz tanku pregradu sobe. „Mark, jesi li dobro?”

Jaka navala kašlja potkrepi pitanje. Težak kašalj, još mukliji kroz kartonske zidove. Mark istog trena odustade od daljeg razmišljanja.

~ 289 ~ knjigoteka

marrica73@anna Ustade, zavuče fasciklu u ranac i složi dokumenta. Stajao je nekoliko trenutaka naslonjen na krevete na sprat. Nalet toplote sprečavao ga je da normalno diše.

Nikol je drhtećim glasom nastavljala: „Mark?” „Stižem, Nikol. Stižem.”

Vrata sobe gledala su direktno na salon. Posuđe je bilo sređeno, vezeni stolnjak stavljen na trpezarijski sto. Nikol je sedela.Plakala je.

Mark na stolu ispred nje prepozna plavi koverat. DNK test.

Dvostruka ponuda Lakovernog Sovuljage od pre tri godine.

~ 290 ~ knjigoteka

marrica73@anna

48 2. oktobar 1998. godine, 23.19 Mark izvuče stolicu, pa sede naspram bake. Lagano izvuče iz džepa pocepan koverat koji mu je poverila Matilda de Karvil. Stavi ga ispred nje.

Dva plava koverta. Oba za nju. ”Znala sam da Matilda de Karvil ima jedan primerak”, reče Nikol tihim glasom. „Naravno. Ali mislim da nije znala da mi je Sovuljaga dao duplikat.” ,,U pravu si”, potvrdi Mark. „Nije znala.”

Nikol obrisa oči belom maramicom. ”Šta ti je tačno rekla?”

Mark nije imao izbora. Došao je zbog toga, da joj objasni. Dugo je govorio, ispričao sve o svojoj poseti Karvilovima, ukratko izloži sadržaj sveske Lakovernog Sovuljage, poslednje stranice, DNK test, detektivovu nemirnu savest... Izostavio je samo jednu epizodu, ubistvo Sovuljage. Neki neobjašnjivi osećaj ustručavanja sprečavao ga je da to tek tako saopšti baki. Pre toga morao je da razmisli, proanalizira sve ono što je Sovuljaga napisao. Da počne od nule. Da sve proveri.

Nikol prinese maramicu usnama, malo se zakašlja. „Mark, Lakoverni Sovuljaga nije sve lagao u svom dnevniku. Ali isto tako nije rekao celu istinu. Verzija je malo drugačija. Lakoverni voli da ukrašava sve...”

Upotreba prezenta uznemiri Marka. „Bio sam tad tu”, pojasni on. „Lilin petnaesti rođendan. Sve sam video. Poklon, vazu koja se razbila, Lili kad se posekla, Sovuljagu kako sakuplja komadiće stakla i izvinjava se...” „Naravno. U pravu si. Nije ispričao nastavak toga.”

Mark preblede. „Nastavak?” „Sećaš se, Mark, ti si onda izašao sa Emili. Da proslavite njenih petnaest godina. Kod Manon. Vratili ste se posle ponoći...”

~ 291 ~ knjigoteka

marrica73@anna Mark je držao ruku na pocepanom plavom kovertu. Nervozno ga gurnu na sto. Nikol se opet zakašlja, pokušavajući da razbistri glas.

Uzaludan trud. Ona nastavi: „Ostala sam sama s Lakovernim. Pio je jabukovaču na otomanu, dok sam ja prala posuđe. Plakala sam iznad sudopere.” „Ti... ti si plakala?” „Mark. Nisam glupa. Lakoverni je radio za Karvilove. Bila sam uverena da će Matilda jednog dana zatražiti taj test DNK. To je bilo njeno pravo. I ja bih isto učinila na njenom mestu... Ali ne tako. To je jadna strategija. Ta zamka spakovana u paket-poklon. Lakoverni je jedini prijatelj koga smo pozvali na Lilin rođendan...”

Mark je osećao sve veću nelagodnost. Nikad mu se baka nije tako poveravala. „Kad si naslutila?” „Čim sam videla da je Emili potekla krv... i da Lakoverni sakuplja komadiće stakla. Lakoverni i njegovi veliki papci. Bolje bi bilo da je došao sa špricem i garotom. Da dokrajči igru otvoreno. To je sve što sam od njega tražila. Bio je to naš dogovor od početka: otvorila sam mu svoja vrata, ali sam imala pravo na iste informacije.” „To je on uradio, zar ne? On ti je dostavio duplikat analize...”

Nikoline oči ponovo zamagliše suze. „Ne sasvim, Mark. Ne sasvim. Ima tu još jedan detalj. Plakala sam iznad sudopere. Onda sam odjednom odlučila. Upravo sam isprala jedan nož, stisnula sam zube i posekla se po malom prstu.

Samo mali rez, dovoljan da prst prokrvari. Omotala sam prst kuhinjskom krpom i odnela Lakovernom čašicu likera, s nekoliko mililitara moje krvi unutra. On je odmah shvatio. Nije bio glup.” „Kako je reagovao?”

Nikol se prvi put nasmeši. „Vidiš, bio je malo zbunjen, kao dete uhvaćeno u klopku. Ali Lakoverni nije bio zao. Izvinio se, priznao da se ponašao kao idiot.

Bilo je to skoro dirljivo. Garantovao mi je da će dati da se izvrši testiranje srodstva Karvilovih za Matildu, a ono Vitralovih za mene. I onda...”

Nikol se opet zakašlja, kao da će njen kašalj zadržati sledeće reči u njenom grlu. Mark je oklevao, sve zbunjeniji. „Nikol... Šta hoćeš da mi kažeš?”

Bela maramica obmota se oko Nikolinih prstiju.

~ 292 ~ knjigoteka

marrica73@anna „Stvarno ti je stalo da saznaš? Na kraju krajeva, to i nije neki zločin. I sumnjam da Lakoverni o tome govori u svesci.”

Ne, Marku, zapravo, nije bilo stalo da sazna. Nikol pusti da joj poteku suze i čak ne pokuša da ih obriše. „Te večeri vodili smo ljubav. Vodili smo ljubav dok ste vi proslavljali. Kao dvoje staraca. Bilo je to prvi put. Prvi put otkako je tvoj deka umro. Jedini put. Sovuljaga me je požudno gledao već godinama. Bio je ljubazan. Bio je skoro jedini muškarac koji je ulazio u kuću. On...” „Nikol...”

Mark ustade, položi ruke na bakina ramena, nežno i nespretno, pa onda stavi prst na usta. Proganjala ga je slika Sovuljaginog leša. „Nema potrebe da mi pričaš sve to...”

Nikol obrisa suze, ustade i stavi maramicu u džep haljine. „Da, Mark. U pravu si. Neću više da te gnjavim staračkim pričama.”

Ona napravi nekoliko koraka, namesti stolnjak na stolu, zatim pažljivo osmotri plavi koverat ispred Marka. „Jesi li otvorio taj koverat?” „To je... to je duga priča. To je, recimo, nezgoda, ali da, otvorio sam ga. I pročitao.” „Onda shvataš zašto plačem, Mark. Ne zbog Lakovernog. Ne samo to. Plačem zbog Emili.”

Mark se osećao glupavo sam na otomanu. Sad i on ustade. Obuze ga neko jezivo predosećanje. Noge mu zaklecaše. Više ništa nije shvatao. Plačem zbog Emili. Eho tih Nikolinih reči ponovo mu odjeknu u glavi. Zašto plakati zbog Emili? Taj DNK test je, naprotiv, bio čin njenog zvaničnog rođenja...

Polako podiže plavi pocepani koverat koji mu je poverila Matilda de Karvil i stavi ga u Nikolinu ruku. Zatim uze koverat sa stola, onaj koji je Sovuljaga dao njegovoj baki.

Otvori koverat.

Pročita.

Mračni salon poče da se okreće oko njega; klavir, ramovi sa slikama, stolnjaci, otoman, televizor - sve je to sad bilo uhvaćeno u nekakav nestvaran vrtlog.

List papira ispade mu iz ruku.

~ 293 ~ knjigoteka

marrica73@anna Rezultat DNK testa nije imao nikakvog smisla.

~ 294 ~ knjigoteka

marrica73@anna

49 2. oktobar 1998. godine, 23.37 Šljunak joj se slepio za zadnjicu i Malvina to nije volela. Bilo je tvrdo i hladno. Slabašni mesec, čija se samo polovina videla, maglovito je osvetljavao plažu. Malvina nije pronašla nijedno drugo mesto na kome bi provela noć. Najpre je ostala na stanici. Mala kontrolorka naišla je dosta kasnije pošto je voz Ruan-Djep prispeo u stanicu. Bila je prilično ljubazna prema Malvini i učtivo je zamolila da izađe.

Postala je manje ljubazna kad ju je ova oslovila s prljava kurvo.

Pristigla su još dva kontrolora koja su joj pomogla da silom izbaci Malvinu sa stanice.

Malvina se našla na trotoaru. Očigledno zbog tog prokletog Festivala letećih zmajeva od papira nije bilo više nijedne slobodne sobe u gradu.

Malvina je čitavo veče lutala po gradu. Nije ništa ni jela. Nije osećala glad. Nije marila za to. Dugo se vukla po ulicama, pa se onda vratila na plažu. Očekivala je da će se tu smiriti, od svih tih njihovih gluposti, igre letećih zmajeva, muzike, zastava, bučnih pesama, glasnog čavrljanja, kolačića s medom, tih splačina koje prodaju oni koji su došh posle Vitralovih na kej na morskoj obali Djepa.

Sad, skoro pred ponoć, sve je bilo završeno. Preostalo je samo još nekoliko fluorescentnih geometrijskih figura koje su lebdele na nebu, povezane sa zemljom dugačkim zategnutim koncima, vezanim za kočiće pobodene u travu. Malvinu je bilo baš briga i za njih, nije imala volje da se divi nekakvim svilenim papirima koji lebde iznad nje. Jedino što bi poželela bilo je to da isecka sve te konce, pada se sruše u more kao sunce kad zađe iza horizonta.

Da preseče konce. Da isključi telefon. Da prokune svoju baku što je naručila taj DNK test i koja ju je lagala svih ovih godina. Da preseče vrpcu.

Malvina se ispruži. Zaspaće tu. Na šljunku. Bilo ju je, na kraju krajeva, baš briga i za to, za hladni šljunak na zadnjici.

~ 295 ~ knjigoteka

marrica73@anna „Reci onda, lepa moja, zar ne bi trebalo da u ovo vreme budeš kod mame i tate?”

Malvina ostade u senci, samo okrenu glavu ka mestu odakle je dopirao glas. Tri tipa stajala su na plaži, desetak metara od nje. Svaki od njih držao je u ruci po flašu mineralne vode u kojoj se nalazila narandžasta tečnost. Dvostruka finta. To sigurno nije bila ni voda ni sok od pomorandže. „Lepa moja, mogla bi da imaš neki neprijatan susret, tako sasvim sama...”

Govorio je najkrupniji među njima. Desna obrva bila mu je probušena srebrnom alkom. Onaj malo manji, ćelav, u pozadini, jedva je održavao ravnotežu na šljunku. Njegove kaubojske nepromočive čizme, dugačke i uske, nisu mu uopšte bile od pomoći.

Treći, čiji su je gabariti podsetili na medveda Bendža, priuštio je sebi sedenje na tlu.

Tip sa srebrnom alkom priđe joj još bliže. Na tri metra. Ostali krenuše za njim. Malvina podiže glavu. „Za ime boga, pa to je neka starica”, reče onaj s kaubojskim čizmama. „A mi izdaleka mislili da imamo posla s nekom devicom...” „Možda ona to ipak jeste”, dodade Srebrna alka. Mrki medved i Kaubojske čizme prasnuše u smeh. Malvina se zgrči i poče grozničavo da pretresa po svojoj torbi. Poče besno da psuje! Upravo se setila da joj je Vitral ukrao mauzer u vozu.

Srebrna alka priđe još metar bliže.

„Ti tražiš avanturu, lepa moja. Ja imam njuh za devojke tvog tipa. Vidiš. Ovo je tvoj srećan dan. Tri muškarca, samo za tebe...” „Nosi se, glupane.”

Tipovi uzmakoše zajedno metar, izuzev Kaubojskih čizama, koji skliznu na šljunak. Srebrna alka ponovo krenu napred. „Hej, momci. Naleteli smo na jednu pravu malu gaduru...”

I Mrki medved umeo je da govori. On je bio najuljudniji u bandi. „Nećemo da ti učinimo ništa loše. Samo hoćemo da se malo zabavimo...” „Da”, promuca Srebrna alka. „Obožavam tvoj izgled, lepa moja.

Pedesetak godina, a? Najmanje. Oduvek sam sanjao da mi sisa neko ko je kao moja baba.”

Iskoristi priliku da priđe još metar, pa nastavi:

~ 296 ~ knjigoteka

marrica73@anna „Samo što moja baba ima više zuba...”

Mrki medved i Kaubojske čizme ponovo prasnuše u smeh. Dobra publika. I oni krenuše napred, u drugom redu. Malvina pokuša da uzmakne puzeći, pa onda vrisnu: „Ako mrdnete samo korak napred, sve ću vas pobiti!”

Tri muškarca veselo pogledaše kako se slabašno Malvinino telo vuče po šljunku. „Vidi, vidi, ova mala ujeda. Hajde, nemoj da izigravaš divljakušu, ti samo tražiš...”

Srebrna alka krenu još bliže. Nije smeo.

Začu samo zvižduk, možda opazi senku pri slaboj svetlosti.

Odmah zatim pogled mu se ukoči. Srebrna alka zastade, na čudesan način zadržan, jer mu razbijena obrva zapliva u lokvi krvi. U narednoj sekundi drugi oblutak polomi mu hrskavicu nosa. „Skote...”

Treći oblutak zamalo promaši njegova širom otvorena usta i zari mu se pravo u vilicu.

Pravi oblutak može da ubije ako se odmeri dobra težina u šaci, pa se pogodi cilj na rastojanju od tri do četiri metra. A ukoliko je hitac manje precizan, može da obogalji za čitav život. Malvina možda nije bila toga svesna, ali trojica muškaraca su to svakako naslutili. U određenim okolnostima, čak i oni tupaviji brzo shvataju.

Pitanje preživljavanja.

Kidnuše.

Kiša oblutaka nastavi da pljušti po njima. Kaubojske čizme se još i okliznu na oblutke i opsova. Projektil mu je razbio ključnu kost.

Mrki medved nije bio mnogo hitriji. Kamenje se sruči na njegova leđa, potiljak. Malvina je sad gađala naslepo, dvostruko jače zbog besa koji ju je obuzeo. „Pronaći ćemo mi tebe, gaduro!”, dobaci Srebrna alka kad je već bio van . domašaja hica. „Videćemo se mi još!” „To je to”, prosikta Malvina. „Reći ću policajcima da im neće biti teško da prepoznaju tipa koji je hteo da me siluje. Jednook, takav luta ulicama...”

Senke se udaljiše hramljući.

~ 297 ~ knjigoteka

marrica73@anna Sat kasnije nad pla탑om po훾e da duva vetar. Malvina oseti da joj je hladno. Ustade i prodrma bolne udove. Lagano krenu ka mrtvom gradu, do 탑elezni훾ke stanice. Ona je, naravno, bila zatvorena.

Malvina na kraju zaspa ha klupi ispred stanice.

~ 298 ~ knjigoteka

marrica73@anna

50 2. oktobar 1998. godine, 23.51 U salonu Vitralovih vreme je stalo. Zauvek.

Markova drhtava ruka spusti se da dohvati list papira koji je pao na pod. Bio je potpuno identičan sa onim koji je pročitao u vozu: isto zaglavlje Nacionalne sudske medicine iz Roni su Boa. Isti način štampanja. Ista konciznost u iskazivanju rezultata: tri reda.

ISPITIVANJE RODBINSKIH VEZA

između Emili Vitral (uzorak 1, odeljak 95-233) i Nikol Vitral (uzorak 2, odeljak 95-237) Rezultati negativni.

Nikakva rodbinska veza nije moguća.

Procenat pouzdanosti: 99,94513% Mark stavi list papira na sto kao što se baca zapaljena papirna maramica. Nikol učini isto, pa se onda sruši na otoman. Oba testa o rodbinskoj vezi bila su negativna! Mark promrmlja pitanje skoro nečujno: „Šta to... šta to može da znači?”

Nikol izvuče maramicu, obrisa suzu u uglu oka i čudno se nasmeši. „Zar ne misliš da je Lakoverni Sovuljaga jedan prokleti lakrdijaš?” „Ti... ti nisi znala za to?” „Ne, Mark. Uveravam te. Niko nije znao. Osim Lakovernog, naravno. Pre tri godine pročitala sam da je taj test negativan, tri godine kako sam uverena da Emili nije moja unuka, da je Emili poginula u avionskoj nesreći erbasa, da sam podizala Liz-Roz de Karvil... Pomirila sam se s tom činjenicom. Čak sam je prihvatila, dajući joj onaj safir za njen osamnaesti rođendan. Na kraju sam se skoro obradovala.”

~ 299 ~ knjigoteka

marrica73@anna Nikol napravi pauzu. Mahinalno povuče vuneni šal preko ramena da ga premesti na bluzu zakopčanu do grla. Pogleda Marka beskrajno nežno. „Obradovala sam se zbog toga. Zbog njene budućnosti. Zbog vas dvoje, naročito. Tako je bilo mnogo jednostavnije. Bio je tako očigledan, taj rezultat...”

Mark ništa ne odgovori. Odjednom ustade, ponovo zgrabi dva lista papira s rezultatom, stavi ih jedan pored drugog, uporedi ih.

Ništa nije moglo da navede na pomisao da se radi o lažnim dokumentima. Mark obuzda strahovitu želju da ih pocepa, da od njih napravi bezobličnu kašu. Skoro da kriknu: „Sovuljaga se zeznuo, Nikol! Možda se prevario u uzorcima tako što ih je pomešao, izokrenuo... I laboratorija može da napravi grešku.

Sigurno postoji neko objašnjenje!” „Lakoverni nam je možda pružio odgovore koje smo očekivali”, reče tiho Nikol.

Mark se trže. „Kako to?” „Samo on zna koje je uzorke krvi predao za ekspertizu... Učinio je to po svojoj želji, prema istini koju je on želeo da vidi kako se pojavljuje. Nije ništa pronašao posle petnaest godina istrage, onda je možda sam napisao kraj priče...”

Nikol se malo zamisli, pa onda nastavi: „Dva negativna testa, to, na kraju krajeva, i nije tako glupo. To je čak divno funkcionisalo. Tako je ubedio Matildu de Karvil da je njena unuka mrtva. Definitivno. Ona nas je zauvek pustila na miru. Mislim da je Sovuljaga nije mnogo voleo. A ja, ja sam se pomirila sa svojim bolom. Emili nije moja unuka, nije tvoja sestra. Taj negativni test na srodstvo naterao me je pre tri godine da plačem po čitave noći, ali mi je, takođe, razbio strašnu muku koja mi se stegla u stomaku, koja me je presekla na dva dela, kidala mi pluća svaki put kad se ti i Emili pogledate. Svakog minuta, svake sekunde...”

Mark dođe da sedne na otoman, pripi se uz Nikol, položi glavu na njeno rame. Obgrli rukom široki bakin struk. Njegovi prsti počeše da se poigravaju njenim vunenim šalom. Nikol okrenu glavu ka unuku. „Ti shvataš, Mark. Ti shvataš, naravno. To znači da vi niste bili krvno vezani, da niste brat i sestra. Bili ste slobodni, jadni moj Mark

~ 300 ~ knjigoteka

marrica73@anna Lakoverni vas je na svoj način voleo, posmatrao vas i svakako je bio u stanju da namesti jednu takvu varku...”

Ona pogleda plave koverte na stolu. „Dok se ta dva rezultata nisu našla na istom stolu, njegov plan mogao je da funkcioniše...”

Mark ustade i poče nervozno da hoda po prostoriji. Uprkos Nikolinim argumentima, on nije uspevao da poveruje u tu verziju, u taj marifetluk koji je Sovuljaga udesio! Detektiv je u svom dnevniku, izgleda, bio isto tako zaprepašćen rezultatom DNK testova. Čak i ako je mogao da i o tome laže. Kao o ostalom... „Izlazim, Nikol, idem da napravim jedan krug.”

Nikol ništa ne reče. Pažljivo je brisala oči krajem maramice.

Mark stavi ruku na rezu ulaznih vrata. Nikolin glas još više uzdrhta, ako je to uopšte bilo moguće: „Nisi me pitao gde je Emili?”

Mark se sledi. „Zato što ti to znaš?” „Ne, ne precizno. Nemam pojma o tačnom mestu gde se nalazi.

Ali da, shvatila sam koje je to veliko putovanje o kojem govori, zločin koji razmatra da učini. Moj bože, kako to nazvati zločinom?”

Mark je osećao da će mu srce prepući. Bilo je to treći put u roku od manje od deset minuta da mu se život zaljuljao. Izgledalo je da su se svi njegovi simptomi agorafobije raspršili istom lakoćom kao kad štucavica prestane pojavom iznenadnog straha.

Nikol je oklevala. „Jedna baka naslućuje nešto takvo.”

Markova ruka grčevito steže kvaku. Skoro zaurla: „Naslućuje - šta, Nikol?”

Dok mu je odgovarala, Nikol je govorila najtiše moguće. Zbog diskrecije? Zbog stida? „Emili je trudna, Mark. Trudna je s tobom.”

Markova ruka skliznu na ovlaženu kvaku. Nikol nastavi istim glasom, blagim i sladunjavim: „Ona će da abortira, Mark. Zbog toga je smeštena u bolnicu.”

Mark se nasloni na neki kontejner za smeće u Ulici Pošol. Slaba mesečeva svetlost obasjavala je niz malih identičnih kuća. Na kraju uličice stajala su dva mačka i ćutke posmatrala jedan drugog,

~ 301 ~ knjigoteka

marrica73@anna nakostrešene dlake. On se zapita da li su to isti mačori koje je Lili želela da pripitomi kad je imala sedam godina. Možda nešto više. Isti mačori, deset godina stariji.

Oseti neobičnu mirnoću; sad je bio mnogo smireniji nego pre nekoliko minuta, nekoliko sati. Redosled svega naglo se poremetio, kao da se njegov mozak otarasio suvišnih misli. Veliko spremanje uprazno. Tajna dvaju protivrečnih testova DNK će sačekati, ubica njegovog deke takođe. Mark je sad imao u glavi samo jednu misao.

Lili, sama u nekoj pariškoj klinici, u nekoj sobi, trudna, nosi dete.

Njihovo dete.

Ode do jedine ulične svetiljke koja je osvetljavala uličicu. Mačori, kao ukipljeni, nisu se pomerali ni za dlaku. Pokušao je da telefonira Lili pet puta uzastopno. Bezuspešno. Pozivanje desetina pariških klinika sad više nije služilo ničemu, one su svakako morale da poštuju anonimnost pacijenata ako ovi to od njih zahtevaju.

Lili je to, naravno, zahtevala.

Mark je još jednom bio primoran da ostavi samo govornu poruku i ostade da stoji oslonjen na ulični stub, kao neki pijanac koji priča sam sa sobom na mesečini. „Lili. Nikol mi je sve rekla. Ja nisam ništa video, ništa shvatio.

Oprosti mi, bio sam slep. Gde si? Trebalo bi da i ja budem tamo, pored tebe. Ne želim da ti držim pridike, neću pokušati da te ubedim da zadržiš dete. Ništa od svega toga. Neću da te lažem, nisam napredovao u istrazi. To je crno da crnje ne može biti. Magla. Više nego ikad. Mogu da se pouzdam samo u svoja ubeđenja. Ti ih znaš.

Znam da ti ona nisu dovoljna. Sačekaj me, Lili, molim te. Zatraži da dođem. Toliko mi je stalo do tebe. Mark.”

Govorna poruka odlete u vedru noć.

Dva mačora su u međuvremenu prišla jedan drugom. Ispuštali su žestoke krike u ritualu koji je najavljivao borbu na život i smrt. To je ipak bila samo igra koju su ponavljali svake večeri, već deset godina.

Mark sede na zemlju, na sam trotoar, čiju je svaku kockicu poznavao. Lili je jednom pala tu, baš na mestu gde je seo. Ništa ozbiljno. Pad s tricikla; mala ogrebotina, malo krvi. Krvi koju je još odavno sprala normandijska kiša.

~ 302 ~ knjigoteka

marrica73@anna Mark zatvori oči.

Dete. Njihovo dete.

U njemu je sve više rastao mukli bes. Ne protiv Lili. Više protiv toka događaja. Nije podnosio da se oseća beskorisno.

Otvori se neki prozor u uličici, na prvom spratu. Neki komšija promoli glavu kroz roletne i ispusti ljutit krik. Mark ga nije poznavao, bez sumnje neki novi stanovnik u četvrti. Jedan od dva mačora odmagli, pošto ga je pozvao njegov gazda. Drugi sačeka nekoliko sekundi, ojađen, pa se onda sitnim korakom uputi ka Marku.

Mark ispruži ruku i mačak dođe da se očeše o njega. Još mu je dlaka bila malo nakostrešena, siva, prljava. Stari mačak verovatno je često imao priliku da prede dok ga Lili miluje.

Mark je, naravno, shvatao razloge koji su primoravali Lili da abortira. Nagnu se nad telefon i prelista prethodne poruke. Nije se radilo o njenim godinama, materijalnoj sigurnosti, organizovanju života, karijeri koju treba izgraditi. Lili nije želela da nosi u stomaku incestoidno začeto dete.

Mark stegnu mačorovu sivu dlaku. U nedostatku konačnog dokaza o njenom identitetu, Lili ne bi nikada preuzela rizik da donese na svet neko čudovište. Naravno.

Podiže glavu ka nebu. A šta ako joj otkrije taj konačni dokaz?

Mogao bi sve da zaustavi. To je bilo dovoljno da se pronađe ključ rešenja. Mačak skoči na Markova kolena. Mark se okrenu ka njemu. „Hej, veliki moj. Čemu inače služi tata, pre rođenja? Zar ne misliš da treba biti faca, pa pogledati svoju devojčicu u lice, oči u oči, kada poraste, kad bude dovoljno odrasla da shvati, recimo, s petnaest godina? Ili osamnaest. Uzeti je za ruku i reći joj nešto kao:

Vidiš, lepotice moja, malo je nedostajalo. Da nisam uspeo da otkrijem istinu, da nisam uspeo da pronađem taj prokleti dokaz, u poslednjem trenutku, ti ne bi bila ovde. Možda te nisam nosio u stomaku, ne, ali ja sam te spasao, velika moja. Da, spasao sam te.

Zato što sam toliko voleo tvoju majku i što sam toliko želeo dete s njom. Dete ljubavi...

Mačak naglo šmugnu. „U pravu si”, reče Mark „Lupam gluposti!”

~ 303 ~ knjigoteka

marrica73@anna Lili je pušila na balkonu. Nije smela. Bilo ju je baš briga. Jedna cigareta, samo jedna. U stvari, tri, samo tri cigarete. Devojka crvene kose i žutih zuba koja je spavala u krevetu pored nje nije bila cicija.

Ostavila joj je paklicu: Služi se.

Lili je saslušala Markovu poruku. Odgovorila je vrhovima prstiju.

Mark nije imao nikakve šanse da je pronađe. Bilo je bolje tako.

Trebalo je da ide do kraja. Sama.

Bila bi ludost zadržati to dete. Ne može se živeti bez identiteta, Lili je toga bila svesna, više nego bilo ko drugi. Kako može i da pomisli da i ona sama doživotno prenese tu muku nekom nedužnom biću, bebi, svojoj? Kako da podnese da i ona postane žrtva tog prokletstva?

Lili je u šaci leve ruke grčevito stezala tuareški krst, Markov poklon. Prsti desne ruke su joj drhtali. Držala je cigaretu dok je kucala po telefonu. Dim se razlete, onako plavičast, po malom ekranu. Lili raščlani dugačku poruku na četiri slanja.

Mark. Sve će uskoro biti gotovo. Ne ljuti se. To je banalna operacija. Traje samo nekoliko minuta.

I sutra ću čitavog dana biti u kontaktu s lekarima. Oni kažu da moraju da izvrše dodatne preglede, zbog anestezije. Možda je to lukavstvo koje je smislio psiholog kako bi mi ostavili vremena da još razmislim. Videćemo.

Biću u operacionoj sali tek prekosutra. Ne brini za mene. Donela sam pravu odluku. Biće to dobro. Čuvaj se. Lili.

Ispružen na dečjem krevetu u svojoj sobi, Mark pročita Lilin odgovor. Pokuša da je odmah pozove, ali bez uspeha.

Poče da preslušava poruke. Jednu za drugom. Samo jedna rečenica privuče mu pažnju: Biću u operacionoj sali tek prekosutra.

Tačnije rečeno, samo jedna reč. Prekosutra.

Imao je na raspolaganju još jedan dan odlaganja. Mark je sad mislio samo na to. Dobio je još jedan dan. Kao znak sudbine. Još nije sve izgubljeno.

Baci uporan pogled na krevet iznad svog. Počeše da se nižu sati, kao u detinjstvu kad je Lili čitala do kasno, kad je neko od komšija bio previše bučan, ili kad se i sam suočavao s nesanicom. Mark je bio zabrinut. Nicala je jedna ideja, kao neposlušna trava u aleji previše

~ 304 ~ knjigoteka

marrica73@anna urednog vrta. Nametalo se nešto što je bilo izvesno: sve je bilo povezano u tom slučaju; ubica njegovog deke; Sovuljagin ubica; možda i druge ubice za koje nije znao... I Lilin identitet!

Sovuljaga je pronašao rešenje. Detektiv ga je otkrio pre nego što je ubijen. Imao je u planu da se vrati na Juru, na brdo Teribl. Bilo je to logično, na kraju. Sve je započelo tamo, tamo sve mora i da se završi. Rešenje je čekalo na brdu Teribl... Možda je tako suđeno.. Četiri sata ujutro. Mark naglo ustade, navuče džemper. Šta je mogao da rizikuje, na kraju krajeva? Nije imao više nijedan drugi trag koji bi sledio, osim da čita i nanovo čita dnevnik Lakovernog Sovuljage. Ne! To nije bio dobar metod. U svakom slučaju, ne njegov metod. Oprezno zakorači u polusenku i uputi se ka bakinoj sobi. „Mark?”, začu se Nikolin pospani glas. „Nikol. Da li je kamion još u voznom stanju?”

„Sitroen?”

Nikol protrlja oči, začuđena. Pogleda na budilnik na noćnom stočiću i ne dodade nikakav komentar. „Eh, da. Mislim. Ne napravim više od nekoliko kilometara godišnje. Poslednji put kada sam ga izvezla, on...” . Jesu li ključevi još u drugoj fioci u salonu? I dokumenta?” „Da, ali...”

Mark poljubi baku u obraz. „Hvala. Ne brini...”

Nikol je htela da odgovori budi oprezan, ali se njene reči izgubiše u naletu kašlja. Ona prinese maramicu ustima. Nikol je znala da sad više neće spavati noću. Ni ove ni narednih noći.

~ 305 ~ knjigoteka

marrica73@anna

51 3. oktobar 1998. godine, 04.12 Kamion upali iz prve. Mark ga je već vozio nekoliko puta, na vrlo kratkim rastojanjima. Uglavnom je on rukovao njim u poslednje dve godine, kad bi ga odvezao u Djep ili parkirao u vrtu. Nikol mu je pokazala orijentire za manevrisanje prilikom rikverca: poštansko sanduče, levi prozorski kapak komšije preko puta. To je funkcionisalo sasvim tačno, ako se strogo poštuju preporuke.

Sitroen H Vitralovih bio je jedan od poslednjih proizvedenih u Francuskoj. Pjer Vitral kupio ga je 1979. godine, a sitroen je zaustavio proizvodnju legendarnog kombija 1981. godine. Pjer je odabrao produženi model, skoro isti onakav kakav su imali mesari-svinjari sedamdesetih godina. Narandžasti sa crvenim spljoštenim kljunom koji je kamionu davao izgled krupnog psa, sa dva fara okrugla kao oči i retrovizorima koji su bili odvojeni gvozdenim šipkama i delovali kao uši. Ostareli pas od talasastog lima. Njena velika kuca, kako ga je zvala Lili. Velika lenja kuca koja spava napolju i zauzima čitav vrt.

Pjer ga je sredio sam, uz pomoć jednog rođaka mehaničara iz Nevila. Taj rođak nastavio je da s vremena na vreme održava kamion.

Sitroen nije odgovarao svojim godinama starosti. Dvesta osamdeset tri hiljade kilometara. Neuništiva zver, kako je tvrdio rođak. Mark nije imao drugog izbora nego da mu veruje, uprkos ulubljenoj karoseriji, tačkicama rđe, unutrašnjem brisaču za stakla fiksiranom izolir-trakom, haubom koja se uopšte ne zatvara...

Mark pogleda na sat. Tek je prošlo četiri ujutro. Djep je spavao.

On prođe kroz fantomski grad, iznad kog su nadletale neobične svilene maske koje se okreću na nebu pomoću vetra. Sitroen se kretao uz buku, ali se ipak kretao. Mark nije želeo da proglašava pobedu previše brzo, trebalo je da pređe više od šest stotina kilometara. Izdvojio je vreme da prouči kartu. Više je voleo da izbegne Pariz i preseče severno od njega. Sve je zabeležio na listu papira: Nešatel an Bre, Bove, Kompjenj, Soason, Rems, Salon an Šampanj, Sen Dizje, Langr, Vezul, Monbelijar, brdo Teribl. Izračunao je da će mu biti potrebno otprilike deset sati vožnje. Ako se sve bude dobro odvijalo.

~ 306 ~ knjigoteka

marrica73@anna Mark je vozio duž luke. Preostalo mu je da se popne Bulevarom Šanzi i izađe iz Djepa. Nije nikog sreo na ulicama. Na kraju bulevara Mark prođe ispred železničke stanice. Mahinalno okrenu glavu. Neka devojka spavala je na klupi...

Sitroen naglo prikoči. Bar su kočnice funkcionisale! Sirena takođe.

Malvina de Karvil trže se i probudi se. U sledećem trenutku rukom dohvati jedan od oblutaka koje se pobrinula da ponese pre nego što je otišla s plaže. Možda jeste luda, ali je i oprezna. Ona ustade. Najzad prepozna Marka za volanom narandžasto-crvenog vozila. On otvori prozor. „Ipak nećeš kamenovati moj kombi?” „Samo ti meni vrati moju pucu!” „Ona je u mom džepu, znaš. Na sigurnom. Penji se!”

Malvina raširi oči u neverici. „Krećeš u neki pohod ili šta već?” „Penji se, kad ti kažem. Krećem na hodočašće. Pošto si tako iščašena, putovanje te može zainteresovati.”

Malvina priđe, i dalje čvrsto držeći kamen u ruci. Sumnjičavo osmotri rđu, pukotinu između haube i motora. „Nemoj mi reći da nameravaš da ideš na brdo Teribl u ovom pokretnom mrtvačkom sanduku?”

Mark ponovi poziv, izbegavajući da se zapita da li je to uradio svesno ili ne. „Siguran sam da nisi nikad kročila tamo, na Juru. I da crkavaš od želje zatim.”

Malvina ispusti kamen. „Ni sam ne veruješ u to što govoriš!”

Mark otvori vrata za saputnika. Malvina s mukom podiže nogu do uzdignutog limenog žutog stepenika. Onda progunđa: „Tvojim trulim kamionom nećemo stići ni do Pariza.” „Mani se priče. I ne prolazimo kroz Pariz, presecamo severno...”

Mark pruži Malvini spisak gradova kroz koje treba proći. „Dođavola”, reče mlada žena. „Divljina... Bolje nego da upadnemo u luku. U stvari, ti si veći degenerik od mene!”

~ 307 ~ knjigoteka

marrica73@anna Mark se ne osvrnu na to. Ćuteći su sledili Regionalni put 1.

Račvao se u dugim trakama dnom doline Bre. Posle deset minuta, Mark prvi razbi tišinu: „Izvini za sinoć, nismo te pozvali na večeru... Biće neki drugi put, šta misliš?” „Nemoj da se sekiraš. Ja sam u stanju da se sama snađem.

Zbližila sam se s momcima iz kraja...”

Nova tišina od deset minuta. Približavali su se Nešatel an Breju. „Kog đavola tražimo tamo?” dobaci iznenada Malvina. „Krećemo na hodočašće, već sam ti rekao...” Malvina radoznalo pogleda Marka. „I to te uhvatilo tek tako? Mislila sam da je slučaj zaključen. Tim glupavim DNK testom koji je moja baka zahtevala. Vilin Konjic je tvoja sestrica, to je napisano crno na belo. Frka ti je zato što je jebeš?”

Marku se sve skupilo, i on naglo pritisnu kočnicu. Malvina se zanese na sedištu. Sigurnosni pojas, vrlo visoko vezan, stegnu joj se oko vrata. „Ako budeš kočio svaki put kada izvalim neku aluziju, nećemo nigde stići...”

Aluziju... Kad pomislim da ću morati da deset sati podnosim ovu devojku... Odgovori kako je mogao: „Izvini zbog pojasa, zaboravio sam da ga namestim i za dadilju...” ,,Ha-ha-ha”, sricala je Malvina. „Ako se potrudiš malo oko tog svog humora, osećam da nam neće biti dosadno na putu.”

Mark uopšte nije imao želju da se upušta u tu igru. Pusti da protekne malo više vremena, pa je onda upita: „Zašto misliš da je taj DNK test glupav?” „Pre bih crkla nego da verujem u te budalaštine!” „Onda, dobro, oko toga se slažemo.”

Malvina je uporno nastavljala, dok je vukla svoj pojas: „To je podvala! Oduvek sam znala da je Sovuljaga na vašoj strani. Zbog njegove griže savesti. Zbog sisa tvoje bake, takođe...”

Mark ovog puta ne zakoči, ali se ozbiljno zapita da li da je ostavi pored puta. To bi i uradio da mu nije bila potrebna. Morao je da bude strpljiv. Malvina je mogla da mu bude od koristi, već se odala a da

~ 308 ~ knjigoteka

marrica73@anna nije bila svesna toga. Upravo je govorila o Sovuljaginoj savesti. To je bio samo početak... Ćutali su skoro čitav sat, sve do Bovea. Državni auto-put je promicao, pust, monoton. Malvina se sagnu napred. Stari zategnuti prašnjavi sigurnosni pojas ogrebe joj uho. „Kladim se da ovaj tvoj radio ne radi!” „Radio je riknuo. To je sigurno. Ali kasetofon verovatno još funkcioniše. Mini-kasete koje smo slušali kad smo bili klinci mora da su još tu negde...” Malvina prasnu u smeh. „Prokletstvo! Minikasete. Zar to još postoji?” „Pogledaj u pregradak ispred sebe. Pronaći ćeš ih tu bar desetak.” Malvina otvori pregradak. „Na šta liči ta mini-kaseta?”

Ona se okrenu ka Marku i skoro mu unese mali prst u oči. „Ne treba da se natežemo zbog toga! Lupam gluposti!”

Nekoliko minuta prevrtala je po mini-kasetama, a zatim ubaci jednu u ležište, a da je ne pokaza Marku. Žestok akord gitare, pomešan sa zvukom policijske sirene, ispuni kabinu od crnog talasastoglima. Balada o Seržu K. Noćna šetnja jednog pitomog usamljenika.

Mark prepozna album pri prvom akordu. Rok poeme.

Sutra, sutra. Sutra kao juče, pevao je nazalni glas Šarlelija Kutira. „Bio sam siguran da ćeš pustiti baš nju”, reče Mark. „Nema sumnje. Nisam htela da te razočaram...”

Sad se i Mark nasmeši. Uđoše u Bove. Čak i u pet ujutro prolazak kroz grad bio je mučan. Sporo su napredovali, jer je neki činovnik sadista očigledno podesio semafore tako da vozač koji poštuje ograničenje brzine uvek prođe kroz crveno svetio. „U pravu si”, izusti Mark, čekajući da se semafor otvori. „Slažem se. Rok poeme - najbolji francuski album ikad snimljen...” „Ne znam ništa o tome. Znam samo jednu pesmu. Naslućuješ koju... Ali kako ti nemaš CD, treba samo saslušati čitavu stranu A...” „Šta ti obično slušaš?” „Ništa.”

Glas Šarlelija Kutira ulepša tišinu koja je nastala. Najzad izađoše iz Bovea. Strana A se završi. Malvina bez reči okrenu kasetu i pojača ton auto-radija. Previše jako. Lim kabine zadrhta pri prvim akordima klavira.

~ 309 ~ knjigoteka

marrica73@anna

Kao avion bez krila...

Pevao sam čitave noći, Da, pevao sam za onu Koja mi nije verovala čitave noći...

Mark oseti kako mu jeza klizi niz potiljak. Malvina je zatvorila oči, otvorila usta i pevala; pre bi se reklo da je oponašala reči, iskrivljenih usta koja nisu ispuštala nijedan zvuk.

Iako nisam mogao da poletim, Ići ću do kraja, Oh da, hoću da odigram, Čak i bez aduta.

Mark nevoljno malo uspori. Slušao je ovu pesmu stotinama puta.

Kad je bio sam. Kad se sklanjao, kada je sumnjao. Uvek bez Lili. Lili je nije podnosila. Vrisnula bi čim bi je začula. Kad je imala osam godina, Lili je razbila tranzistor o kuhinjske pločice kod jedne drugarice, Manon, samo zato što se ta pesma začula na radiju.

Slušaj šum vetra, Koji se uvlači ispod vrata, Slušaj, pa da promenimo krevet, promenimo ljubav, Promenimo život, promenimo dan...

Malvina je izgledala dirnuta do suza. Ganutljivi zvuk solo gitare nije ništa ulepšavao. Mark je uporno gledao u pravcu horizonta.

Oh, vilin konjicu, Tvoja krila su slabašna, A moje gnezdo srušeno...

Glas Šarlelija Kutira lagano se udaljavao. Malvina šmrcnu. Mark ne reče ništa. Nastavili su da se voze. Državni auto-put promicao je

~ 310 ~ knjigoteka

marrica73@anna dok su prolazili kroz turobna sela koja su u uzaludnom očekivanju obilaznice na velikom broju panoa isticala koliko ljudi pogine na tom putu i o broju teretnjaka koji tuda prolaze svakog dana. Dvadeset minuta kasnije približiše se Kompjenju. Saobraćaj je postajao sve gušći.

Na izlazu iz Kompjenja Mark se okrenu ka Malvini. „Ako u nekoj od ovih narednih divljina vidimo otvorenu pekaru, staćemo da nešto pojedemo.”

Malvina se okrenu ka zadnjem delu kamiona. „Je li? A ja sam pomislila da ćeš mi predati volan u ruke i, dok ja vozim, otići pozadi da sve pripremiš. Palačinke. Kolačiće s medom... kao tvoji dekica i bakica.”

Mark ništa ne odgovori. To nije bilo vredno truda, odlučio je. Bio je pravi trenutak... Na kraju krajeva, na određeni način, Malvina je bila ta koja je načela temu. Prođoše kroz malo selo Katnoa, čiji su centar, crkva, škola i opštinska zgrada bili stidljivo sagrađeni u pozadini državnog autoputa. Mark parkira na nekom prostranom prašnjavom parkingu. Na kraju asfaltiranog prostora, sve kuće, sve trgovine bile su zatvorene, kao i restorani koji su ponosno istakli kompletan meni za vozače teretnih kamiona u iznosu od četrdeset devet franaka. Mark proveri da li je mauzer još u njegovom džepu.

Izvuče kontakt-ključ, pa onda siđe iz sitroena. Parking je bio oivičen brezama potamnelih listova od neprekidnog ispuštanja izduvnih gasova teških teretnjaka. Mark se malo udalji, olakša se iza jednog stabla, paše vrati u kamion.

Malvina se u međuvremenu nije pomerila. On priđe suvozačevim vratima. Otvori ih. Iz zadnjeg džepa farmerki izvuče pet pocepanih listova papira i pruži ih Malvini. „Drži, pročitaj to.”

Malvina raširi oči od iznenađenja. Mark objasni: „To su stranice iz Sovuljaginog dnevnika, njegove famozne beležnice. Njegova istraga. Pročitaj to, to je poučan pasus. Kasnije imam da ti pokažem još toga.”

~ 311 ~ knjigoteka

marrica73@anna

52 3. oktobar 1998. godine, 06.13 Matilda de Karvil kresnu šibicu i prinese je plinu. Plavičasti krug plamičaka oliza posudu za vodu. Ona se osvrnu, još jednom osmotri primerak Istoka republike od 23. decembra 1980. godine i otcepi prvu stranu. Presavije kao papirnu salvetu i prinese plamenu. Salveta se pretvori u baklju. Matilda de Karvil ispusti je u sudoperu tek kad joj vatra oprlji nokte.

Bile su to novine koje više nisu služile ničemu. Pronašla je koverat ostavljen u ulaznom holu juče posle podne. Novine su bile savijene ka unutra, kako je zahtevala od one sekretarice. Čista dovitljivost. Pročitala je prvu stranu. Nije joj bilo potrebno više od minuta da shvati. Kako da ne shvati?

Sovuljaga nije blefirao. Bio je u pravu u svakom pogledu. Istina je iskočila pred oči, potrebno je to reći, ali pod jednim uslovom, samo jednim. Da se novine otvore osamnaest godina kasnije.

Kakva ironija!

Tako znači, krenuli su pogrešnim putem još od početka.

Najgorim. Njen suprug ponašao se kao kriminalac dostojan najgoreg prezira. Ubio je. Ni za šta. Ona nije bila nimalo bolja.

Zatvorila je oči. Zbog Liz-Roz. Prihvatila je, iako je znala sve. Udarili su na nedužne. Na one koji su bili žrtve, kao i oni. Istina će svakako jednog dana izaći na videlo. Ona neće imati hrabrosti da se suoči s osudom ljudi. Što se tiče božje osude...

Matilda de Karvil bez ikakvog oklevanja uroni prst u vodu. Bila je mlaka. Linda je bila gore u primaćoj sobi. Spavala je. Onesvestila se u holu kad je otkrila Leonsov leš. Nije napravila ni dva koraka pre nego što je pala na parket. Matilda joj je dala sredstvo za smirenje, zatim sredstvo za spavanje, položila je na krevet, obavestila njenog muža da će njegova supruga spavati u Ružičnjaku, to joj se ponekad događalo kada Leonsu nije bilo dobro. Ovaj nije postavljao pitanja, Matilda je dobro plaćala, dovoljno da dadilja odradi dodatne sate.

Matilda otvori plakar, izvuče iz njega staklenu bocu umotanu u novinsku hartiju. Linda će se probuditi. Prvo što će uraditi biće da

~ 312 ~ knjigoteka

marrica73@anna otrči u policiju, naravno. Matilda nije mogla da je spreči. Šta je mogla da uradi? Neće ubiti tu jadnu devojku. Kad je juče posle podne zrelo razmislila, odlučila je da mora da sačeka nekoliko sati, morala je da se strpi dok se Linda vrati kući. Onda će ostati sama s Leonsom, kao svake večeri. Sve će biti mnogo jednostavnije... jedino što je to prevazilazilo njene snage! Da čeka nekoliko sati pošto je pročitala te novine, pošto je shvatila. Hiljadu puta u toku svih tih godina pomišljala je da sama sprovede pravdu. Da sprovede pravdu... Ta dobra krupna reč. Sve čime je mogla da se pohvali jeste to da je prekratila muke jednom bogalju. Sam bog već je sproveo pravdu.

Sad je bilo na njoj da stavi na vagu težinu svoje griže savesti.

Onda policija, skandal...

Nije važno. Ona više neće biti tu da se suoči s njima.

Prst Matilde de Karvil ponovo promeša vodu iznad plina. Bila je skoro vrela! Ona odahnu s olakšanjem. Uskoro će sve biti gotovo.

Ugasi plin, nasu kipuću vodu u veliki zemljani vrč, oker boje, stavi ga na mali srebrni poslužavnik, zajedno s bocom i jednom kašičicom, i izađe iz kuhinje.

Matilda se lagano pope stepenicama od drveta divlje trešnje, otvori prva vrata s desne strane, sobu Liz-Roz. Osmotri ogromnu prostoriju natrpanu igračkama i paketićima s poklonima. Nije važno koliko su vredni, oni su svake godine, za svaki rođendan, svaki Božić, bih poruka nade. Liz-Roz nije bila zaboravljena. Svaka slabašna svećica predstavljala je malu šansu da je ona još živa. Iskru nade. Definitivno oduvanu juče posle podne.

Leons je ubio ni za šta.

Matilda stavi srebrni poslužavnik na noćni stočić. Da bi došla do kreveta, zaobiđe dečja kolica boje neba i obrubljena čipkom i oprezno preskoči minijaturni kineski stoni servis. Nežno odgurnu velikog medveda koji je spavao na devojčicinom krevetu, onog kojeg je Malvina zvala Bendžo. Ispruži se na ležaju, istom onom na kojem je trebalo da spava Liz-Roz svih ovih godina, gde nikada neće spavati.

Onda odvrnu čep staklene flaše i nasu sav žućkasti sadržaj u vrč oker boje s vrelom vodom. „Najdraža moja” prošaputa Matilda. „Moja tajno. Moj cvetiću, ruso moja, ljubomorno čuvana u mojoj staklenoj bašti za velike prilike. Za veliku priliku. Poslednju.”

~ 313 ~ knjigoteka

marrica73@anna Matilda promeša sadržaj vrča srebrnom kašičicom. Sok ruse pomeša se s toplom vodom u napitak za koji je Matilda znala da je smrtonosan.

Saznala je da je nemoguće ubiti nekoga rusom. Čak i njenog muža. Ukus biljke je, činilo se, bio nepodnošljiv. Zbog toga su nesrećni slučajevi bili veoma reiki, samo jedan mrtav, jednom u Nemačkoj, prema onome što je pročitala. Zato su autori krimiromana odustali od ruse, trave bradavičarke.

Matilda pažljivo stavi kašičicu na srebrni poslužavnik. Prede rukom iza vrata i skinu krst.

Rusa nije bila preporučljiva čak ni za samoubistvo... Ili je pak bila rezervisana za one s jačom voljom. Ona se nasmeši. Nije bila od one vrste koja završava gutanjem kutije sredstava za smirenje ili od onih koji sebi ubrizgavaju bezbolnu supstancu u vene... Nežno samoubistvo! Gore od oksimorona! Kakav strahovito licemeran način da se pojavite pred strašnim sudom!

Matilda de Karvil zaroni usne u vrč s pripremljenim napitkom od rosopasa. Namršti se, ali nastavi da se naginje ka zemljanom vrču.

Ispi ga do kraja.

Bilo je odvratno.

Nije se žalila.

U nekim drugim vremenima, da bi okajala grehe, naredila bi da je bičuju do smrti, da joj zabiju drveni kolac u srce, da je živu spale.

Matilda se ispruži na krevetu Liz-Roz. Krevetu mrtve osobe.

Stegnu krst u ruci. Sad to neće dugo trajati.

~ 314 ~ knjigoteka

marrica73@anna

53 3. oktobar 1998. godine, 06.22 Mark je koračao tamo-amo preko parkinga, dok je Malvina, sedeći na suvozačevom mestu, čitala pet istrgnutih stranica. Poneo je u rancu suve kolače i pakovanje soka od pomorandže. On brzo pojede kolače, popi pola soka. Neka poluprikolica dođe i parkira se na parkingu na više od pedeset metara od njihovog sitroena. Iz nje izađe neki tip, držeći termos u ruci. S kafom, bez sumnje. Mark je oklevao da mu je zatraži.

Malvina iskoči iz sitroena s listovima papira u rukama. „Budi zadovoljan, pročitala sam! To je ono što si želeo? Kakve ja veze imam s nesrećom tvoga dedice? Njegova loša sreća, to je sigurno... Ali šta time želiš da postigneš? Ja sam u to vreme imala osam godina, ali ti sumnjaš da sam znala nešto. U čemu je tvoj problem? Ako je u tome što hoćeš da me upozoriš da je tvoj naranžasto-crveni kamion nešto kao mrtvačka kola, nisi morao da se mučiš! Nisam računala s tim da noćas spavam unutra...”

Mark ne odgovori. Možda je počeo da se navikava na Malvinin morbidni humor. To je, uostalom, bio njen jedini način komunikacije. Bez sumnje, neka vrsta njene terapije. Možda bi tretman putem elektrošokova delovao i na njega, umesto svih tih godina tišine, onog o čemu se ćuti, tabua. Sad se i Mark pope u sitroen, poče da pretura po torbi i izvuče fasciklu gde su se nalazila njegova predavanja iz evropskog ustavnog prava. „Drži, sad to pročitaj...” „Šta to? Sve?!” „Ma ne, ne sve. Samo lekciju od 12. februara, onu o Turskoj.”

Malvina uzdahnu. „Dodaj mi pre toga sok od pomorandže i da nešto čalabrcnem.”

Mark joj pruži ostatak svog doručka, koji Malvina proždrljivo proguta. Ako je bila anoreksična, dobro je to krila. „Pa dobro, šta je ovo, kakve su to gluposti?”

Ona zgrabi fasciklu, otvori je na strani koju je Mark poželeo i namršti se.

~ 315 ~ knjigoteka

marrica73@anna „Izvini, ne mogu da pročitam tvoje žvrljotine. Mora da si neki prokleti tupan na fakultetu, pogotovo pored Lili... Sigurna sam da je ona ukoričila knjige, da...”

Mark istrpe. Taj humor. Taj njen humor kao posledicu terapija. ,,A ti, kakvu ti diplomu imaš?” „Svetski rekord s privatnim profesorima. Trideset sedam profesora za petnaest godina... Poslednji nije izdržao ni dva dana...” „Onda nema smisla da zabadaš nos u moje predmete...”

Malvina poče da se smeje. Baci na pod hartiju od kolača i praznu plastičnu flašu. „Da, ali kod mene je to zato što sam ja suviše posebna za profesore. Vidiš, ja se ne zavlačim u njihove fioke.” Ona onda podiže glavu ka njemu. „Dodavola, ja ništa ne razumem u ovim tvojim beleškama...” „Pročitaj samo datume. Jesi li u stanju da pročitaš datume, a?

Nisi previše stručna za to?” „Gušiš me...” „Čitaj!” „Nemoj da gnjaviš...” Ona ipak pročita:

”Ataturkova Turska postaje republika 29. oktobra 1923. godine; premijer Adnan Menderes pogubljen je 17. septembra 1961. godine zbog povrede Ustava... Dobro, na šta ciljaš?” „Nastavi!” „Dođavola... Državni udar i povratak vojske na vlast 12.

septembra 1980. godine; nacionalni referendum za povratak demokratije 7. novembra 1982. godine...”

„U redu”, prekinu je Mark. „Sad uzmi listove Sovuljaginog dnevnika. Sve prve redove.” „Stvarno gnjaviš!” Malvina baci listove papira na pod. „Dobro, da skratimo? Ako hoćeš da stignemo u Juru tvojim tenkom pre Svih svetih...”

Mark se mirno sagnu, pokupi pobacane stranice i poče da čita:

„Te nedelje, 7. novembra 1982. godine, provodio sam vikend u Antaliji, na Sredozemnom moru - Turska rivijera, trista sunčanih dana godišnje - kod jednog visokog funkcionera Ministarstva unutrašnjih poslova Turske u njegovoj pomoćnoj rezidenciji...

Prelazim na ono što sledi nešto kasnije: Taj me je pomenuti visoki

~ 316 ~ knjigoteka

marrica73@anna funkcioner na kraju pozvao jednog vikenda u rezidenciju gde je primao otmeno društvo iz turske nacionalne bezbednosti. Ovog puta Nazim nije bio tu, jer je Ajla insistirala da se vrati, pošto se razbolela, koliko se sećam... To mi nije baš odgovaralo, čitavog vikenda batrgao sam se bez prevodioca da objasnim ono što sam želeo, pogotovo što su ostali bili tu da se lepo provedu na suncu sa svojim ženama... Ne baš sigurni u primarni karakter mojih pitanja.

Kao i ja, uostalom. Sve manje i manje...”

Malvina je nervozno premeštala među prstima svoj smeđi prsten i onda skrenula pogled ka kamionu parkiranom na kraju parkinga. „A šta sad?” povika toliko glasno da je vozač čuje. „Usidriš svoju usranu krntiju i jedeš kolačiće da ti slučajno ne splasne debelo dupe?”

Vozač s termosom čuo je Malvinu i pogleda je blentavo, zatim slegnu ramenima i okrenu se, iznerviran ne više nego da mu je neko kuče zalajalo oko nogu. Mark se zagleda u Malvinu. Još jednom je bes devojke pogrešno izražen. Bedna doskočica radi zabave... „Staviću ti tačku na i, Malvina. U agendi nedostaje samo jedno malo pitanje... Lakoverni Sovuljaga u svom dnevniku priča da ga je primio ni manje ni više nego turski ministar unutrašnjih poslova, da se provedu na obali mora, sa ženama i decom, u tu nedelju 7. novembra 1982. godine...” „Hvala. Umem da čitam.” „... samo što je”, nastavi Mark, „upravo na dan 7. novembra 1982. godine održan referendum u Turskoj. Povratak demokratije!

Kraj vojne uprave. Istorijski dan. Zar ne misliš da su visoki turski funkcioneri tog vikenda imali da brinu o nečem drugom?”

Malvina slegnu ramenima. „Sovuljaga se zabunio u datumu. Jedna sitnica, to je sve. Posle petnaest godina, znaš...” „Neka se nosi, da!”, zaurla Mark.

Vozač s termosom naslonio se na blatobran svog kamiona i posmatrao scenu kao da su Mark i Malvina junaci komedije situacije. „Hoćeš li jedan pojačivač zvuka?”, dreknu Malvina u pravcu vozača.

Ovaj se i ne namrgodi. Potpuno bezosećajan... Mark nastavi: „Reći ću ti istinu, Malvina. Sovuljaga nije bio u Turskoj tog 7. novembra 1982. godine! U svakom slučaju, ne u nekoj vili u Antaliji.

~ 317 ~ knjigoteka

marrica73@anna Zašto bi onda lagao? Zašto bi koristio jedan tako jadan alibi? Zato što je bio negde drugde, naravno. Na nekom drugom mestu, u redu, ali gde? Gde je mogao da se tako dobro sakrije tog vikenda, 7. novembra 1982. godine? Na kojem mestu gde nije smeo da bude? Zašto je naglasio da je Nazim bio u Francuskoj, a on u Turskoj, ako ne zbog toga da ne dovede u sumnju svoje saučesništvo?” „Ti buncaš”, izusti Malvina. „Nesumnjivo, stvarno si pokvareniji nego ja.”

Mark zgrabi Malvinu za gornji deo džempera. Ona se nije branila. Više nije imala oružje u džepu. Čak ni oblutak. ,,A šta ako je ljubazni Sovuljaga, strpljivi detektiv, pedantan, pošten, Lakoverni Ljuljaška, prijatelj Vitralovih, nespretni ljubavnik moje bake, razočarani narator čitave ove istrage, verni, čisti, jadni Lakoverni Sovuljaga... šta ako je taj tip samo jedan pokvarenjak od plaćenika! Gad od kog je tvoj deda zahtevao da ukloni moje deku i baku kako bi mogao da vrati Lili? Jedno smeće koje je reklo da...”

Mark iskrivi prste kojima je grčevito stezao Malvinin bledoljubičasti džemper. Ona je još ćutala. Na parkingu se vozač kamiona s termosom popeo u svoj kamion. Treštanje auto-radija dopiralo je sve do njih.

Mark nastavi, na ivici suza: „Nema šanse da je Sovuljaga smeo da jasno iznese taj detalj u svom dnevniku... Čak i ako je sve ostalo možda istina, možda čak njegovo vezivanje za usvojeničku porodicu, za moju baku... Klasika.

Krvnik što se veže za svoju žrtvu koju nije uspeo da dokrajči... Griža savesti koja se avetinjski vrti. Patetično, da! A šta reći na to da smo godinama tog tipa pozivah u našu kuću... Ubicu moga deke. Šta reći na to da je moja baka čak...”

Mark naglo pusti Malvinu, napravi nekoliko koraka po parkingu, mahinalno pokupi sa zemlje pakovanje kolača i flašu od soka pomorandže. Krenu ka najbližem kontejneru, udaljenom desetak metara. „Možeš ti da mi pričaš šta god hoćeš!”, doviknu on. Ja znam da se to tako dogodilo. To je Sovuljaga! Kad smo to shvatih, čitanjem njegovog kompletno lažnog usranog dnevnika sve postaje očigledno... Plaćenik. Okrutan tip koji je otkrio karte...”

Mark baci otpatke u kontejner. „To je moj deka”, začu se Malvinin glas.

~ 318 ~ knjigoteka

marrica73@anna Nikada Mark nije čuo da se Malvina oglašava tako mirnim glasom. Okrenu se ka njoj. „To je moj deka”, nastavi Malvina. „Samo on. Posle prvog infarkta. On nije verovao u dugačku istragu moje bake. Bio je od onih ekspeditivnih. I on je stupio u vezu sa Sovuljagom, nešto posle moje bake. Skupo ga je platio, skoro po ceni vikendice na Bit o Kaju, da ti dam ideju. To je moralo da izgleda kao nesrećan slučaj... Po mišljenju advokata, ako bračni par Vitral umre, Veber, sudija za slučajeve s decom, verovatno bi gnjavio, ali imali smo sve šanse da vratimo malu... Sovuljaga nije bio naivan dečko, moj deka se raspitao. Tog vikenda, u novembru 1982. izveo je odlazak-povratak na relaciji Francuska-Turska. Niko nikad nije saznao ništa o tome. Ostalo za njega nije predstavljalo veliku teškoću.” „Kako si sve to saznala?” „Imala sam osam godina. Nisam sve razumela u to vreme, ali sam već svakoga špijunirala. Mala ružna mišica koja pravi male rupe svuda i u njima se krije. I moja baka shvatila je to tek posle smrti Pjera Vitrala. Da ti ne pričam kakvu je zbrku to moralo da izazove u toj njenoj jadnoj suženoj svesti. Zločin! Kako da to u toku molitve saopšti Ocu, Sinu i Svetom duhu? Moj deka je doživeo drugu srčanu krizu odmah posle toga. Njegov plan uzeo je svoj danak. Moja baka pripisala je to božanskoj pravdi i začepila je gubicu!” ,,A ti, Malvina, šta ti misliš o tome?”

Malvina je oklevala za sekundu. Poče nervozno da vrti đonom cipelice po aluminijumskoj papučici kamiona, pa onda odgovori: „Da je moj deka bio u pravu! Šta ti misliš? Moglo je to da se izvede, da nestanu deda i baba Vitral. Onda... bi se Liz-Roz, moja mlađa sestra koju ste mi ukrali, ponovo našla u svojoj sobi. A tebe bi smestili u sirotište. Dobro izvedeno! Eto šta sam ja mislila o tome.” ,,A sad? Šta sada misliš o tome?”

Malvina ovog puta nije oklevala: „Isto!”

Nastaviše put. Malvina je u međuvremenu promenila kasetu u auto-radiju. Izabrala je nasumice, zbog kutijice plave boje neba iz koje je izvukla kasetu Brothers in Arms od Dajer strejtsa. Glas Marka Noflera smenjivao se sa žestokim zvukom njegove gitare. Ona prva progovori:

~ 319 ~ knjigoteka

marrica73@anna „To ne znači da Sovuljaga nije bio prljavi gad. Nikada me nije podnosio, ne znam zašto. Možda zato što je naslućivao da sam u toku sa svim.”

Mark ju je rasejano slušao. Obuzelo ga je otužno osećanje izdaje.

Do koje mere je Sovuljaga falsifikovao istinu u svom dnevniku? „Pre četiri dana hteo je da uceni moju baku”, nastavi Malvina. „Svojom idiotskom pričom o nastavku istrage u poslednjem trenutku. Sto pedeset hiljada franaka. Trostruko kad bude doneo dokaze... Ne znam ko ga je ucmekao, ali oslobodio je zemlju jednog prokletog licemera!”

Markovi prsti igrali su po volanu u ritmu nota saksofona iz Your

Latest Trick. On se zamisli nad poslednjim Malvininim rečima.

Ne znam ko ga je ucmekao...

Priseti se scene kad je otkrio Sovuljagino telo. Metak u srce.

Glava u kaminu, kao po nekom groznom ritualu. Lice leša prekrivenog plikovima i pepelom. „Da ne govorimo o DNK testu”, nastavljala je Malvina. „Oboje znamo da je Liz-Roz živa. Znači, taj test čvrsto dokazuje da je Sovuljaga nepouzdan do srži.”

U Markovom zbrkanom mozgu rodila se strašna sumnja; sićušna iskra podstaknuta žestokim vetrom, koja se širila njegovim mozgom kao vatra u savani. „Uz to”, zaključi Malvina, „totalni promašaj, taj Sovuljaga.

Plaćen milion, a čak nije bio u stanju da dokrajči dvoje staraca dok spavaju...”

Markove ruke grčevito stegoše pohabanu kožu volana. Gitara Marka Noflera ispusti poslednji akord.

Pravi humor. Terapeutski.

~ 320 ~ knjigoteka

marrica73@anna

54 3. oktobar 1998. godine, 11.33 Vozili su se već pet sati. Narandžasto-crveni sitroen H dobro se držao na putu. Pomalo se mučio na nekim deonicama auto-puta, vozeći maksimalnom brzinom između sto i sto deset kilometara na sat. Zaliha mini-kaseta već je bila iscrpena: zbirka od nekoliko nezaobilaznih iz osamdesetih godina. Sauver l’amour Danijela Balavoana; Famous Last Words Supertrampa; Morgane de toi Renua; Positif Žan-Žaka Goldmana.

Zaustaviše se u Vitri le Fransoa, gradu izniklom niotkuda, usred kukuruznih polja Šampanje, čak bez zvonika kao orijentira. Ručah su u restoranu, stisnutom između državnog auto-puta i Marne. Bili su jedini gosti. Mark, zadubljen u svoje misli, zadovolji se omletomsalatom. Malvina iskoristi sve prednosti dnevnog menija: tanjir svinjskog nareska, govedinu s lukom i topli krem. „Vaša dama je pri dobrom apetitu”, reče gazda i namignu Marku. „Da se čovek zapita gde joj sve to stane!” Nastaviše put. Sen Dizje. Šomon.

Smenjivali su se rubovi Pariškog basena. Ravnice pod žitaricama bile su oivičene linijama brda, iznenadnim strmim padinama kao stepenici na stepenicama, da bi onda prošli kroz podnožje njihovih šumovitih udolina, pa zatim opet kroz ravnice pod žitaricama.

Kamion je pomalo uzimao zalet dok je silazio niz strane padine, kao da nikada neće moći da se zaustavi, da se samo nada da će naići na uzbrdicu, pa da uspori. Reno je po treći put pevao U gnezdu. Biće da je prošlo oko dva sata kako nisu progovorili ni reč. Malvina razbi tišinu: „Misliš li da će Liz-Roz prihvatiti sestru kao što sam ja?”

Mark je upravo prolazio kroz selo po imenu Fejl Bijo. Ostade nem. „Ti je poznaješ”, nastavi Malvina. „Misliš li da je u stanju da shvati? Da prihvati stariju sestru kao što sam ja? Gadnu. Prostakušu.

Zlobnu.”

Mark je neprekidno ćutao. Kad se sve uzme u obzir, sve više mu se sviđao Malvinin terapeutsku humor.

~ 321 ~ knjigoteka

marrica73@anna „Mogu da se promenim”, bila je uporna. „Hoćeš li joj reći da mogu da se promenim?” „Jesi li ti zaista sigurna da je Lili tvoja mlađa sestra?” „Očigledno. Srešćemo se tamo gore, zar ne?”

Ponovo zaćutaše. Dva sata. Mark je zavideo Malvini na odsustvu sumnje, njenoj odlučnosti. Izgledalo je kao da ona živi u mehuru koji ništa ne može da probuši. Mark dobi SMS od Lili dok su prolazili kroz Vezul. Telefon zavibrira u njegovom džepu. On ga zgrabi jednom rukom, sve vreme nastavljajući da vozi.

Mark. Idem u operacionu salu sutra ujutro u deset sati. Sve je u redu. Nemoj da se ljutiš. Zvaću te posle toga. Sve će biti dobro.

Ljubim te. Sutra ujutro u deset sati... Za manje od dvadeset četiri časa.

Goldman je urlao Envole moi! Mark instinktivno pritisnu gas.

Naiđoše na neku blago zakošenu zaravan. Sitroen je grabio napred koliko-toliko brzo. Što su kilometri više odmicali, to se luđačka pretpostavka koju je Markov um podgrejao sve više oblikovala, dobijala na verodostojnosti, spremna da se nametne kao nešto očigledno.

Tri sata kasnije prođoše kroz Monbelijar. S lakoćom. Putna infrastruktura izgledala je predimenzionirano za oskudni saobraćaj: ogromni bulevari, široke avenije, obilaznice. Grad je još izgledao onako kao kad je sagrađen po meri Pežoove fabrike u vreme njenog najvećeg procvata i s tadašnjih četrdeset hiljada zaposlenih. Najveća fabrika u Evropi... Sad je od toga ostalo manje od trećine.

Mark stavi na Malvinina kolena kartu francuskih puteva u razmeri 1: 200.000, sa zadatkom da im pomogne da stignu do raskrsnice Dua i švajcarske granice, u podnožju brda Teribl, do mesta zvanog Klerbje; da kasnije odatle stignu do konačišta Monike Ženeve, najlepše seoske vile u čitavoj oblasti, prema Sovuljaginom dnevniku. „Zašto, kog đavola, idemo tamo?”, progunđa Malvina. „Računaš na to da pokupiš keš koji je mamica poslala Sovuljagi?”

Mark slegnu ramenima. Diskretno proveri da li je mauzer još u njegovom džepu. Hoće li morati da se posluži oružjem? Je li moguće da je u pravu, da su svi bili izmanipulisani od samog početka?

~ 322 ~ knjigoteka

marrica73@anna Malvina nije više navaljivala i usredsredila se na kartu. Neobično se dobro snalazila. Deset kilometara posle Monbelijara, pošto su prošli Pon de Road, odvažni narandžasto-crveni kamion započe penjanje uz prve padine Jure: najpre uskim putem kroz kanjon, duž reke Du do Sen Ipolita, zatim uz strmu padinu skromnim lokalnim putem. Kamion se mučio, dahtao, škripao, ali je ipak uspeo da se domogne druge strane planine. Pogled na veliki meandar Dua, koji je pravio zaokret od tridesetak kilometara u Švajcarsku da bi se onda mudro vratio u Francusku, mesto svog nastanka, bio je zadivljujuće lep. Kamion je onda počeo veselo da silazi ka reci, kroz borovu šumu, čije je drveće bilo okićeno zlatnim bojama jednogodišnjeg lišća.

Konačište Monike Ženeve bilo je nemoguće promašiti. Samo jedan put duž Dua, do francuske granice, tačno naspram nje. Svetle daske od kojih je bila sagrađena seoska vila pružale su odraz u mirnoj rečnoj vodi. Mark zadrža dah. Još jednom dodirnu mauzer u džepu, zabrinut. Parkira kamion na parkingu tačno ispred vile.

Natpis Francusko konačište potvrđivao je da se nisu prevarili.

Parking je, s izuzetkom narandžasto-crvenog kamiona, bio pust.

Izgledalo je kao da je vreme stalo u tom selu-granici na kraju sveta.

Mark je teško disao. Šta ako se njegova istraga završi tu, na kraju puta? „Dobro, idemo li?”, upita Malvina. „Samo minut...”

Mark izvuče mauzer L110 i uveri se da je dobro napunjen. „Šta ćeš da uradiš s mojim oružjem? Misliš da ga uperiš u majku Ženeve?”

Mark se zagleda u Malvinu. Dugo. Onda: „Sećaš li se Sovuljaginog leša?” „Da.” „Čega se sećaš?” „Kako to - čega?” „Sećaš se leša pronađenog kod Sovuljage. Koji je nosio na sebi Sovuljaginu odeću, cipele, njegov sat...”

Malvina odjednom preblede. Mark nastavi: „Leš s glavom u kaminu. Sprženo lice, prekriveno plikovima. Do te mere da ga je nemoguće prepoznati.”

Malvina je lomila prste. „Šta hoćeš time da kažeš?”

~ 323 ~ knjigoteka

marrica73@anna „Prati me!”

Siđoše iz kamiona. Monika Ženeve stajala je na korak od svoje vile, okićene ogromnim žardinjerama s muškatlama. „Dobar dan!”, dobaci Mark „Da li je ovo konačište Ženeve?”

Prvi kontakt nije bio preterano odvažan, naziv konačišta bio je urezan ogromnim slovima na panou od lakiranog drveta. „Mi... mi smo prijatelji Lakovernog Sovuljage.”

Monikino lice se ozari. „Gospodina Sovuljage! Naravno da ga poznajem. Već više od deset godina on boravi ovde u decembru.” „On... on je ove godine trebalo da dođe ranije, mislim.”

Gostioničarka poprimi očajan izraz. „Tačno, ali nemate sreće. Otišao je baš jutros.”

Mark oseti da mu izmiče tlo pod nogama. Malvina pak prestade da diše. Monika Ženeve nastavi istim tonom, ne primećujući uznemirenost posetilaca: „Spavao je ovde, u sobi broj 12, kao i obično, juče i prekjuče.

Prekjuče se zadržao dobar deo jutra, očekivao je poštu pre nego što krene. I zaista je dobio podeblji koverat. Ali jutros je otišao vrlo rano, oko šest sati.”

Mark s mukom prozbori nekoliko reči: „Vi... da li znate hoće li se vratiti?” ,,Oh, to bi me začudilo. Kad dolazi, uglavnom spava ovde noć ili dve. To je njegovo hodočašće, kako kaže. Vrlo je neobičan gospodin, taj vaš prijatelj. Ljubazan, učtiv, nema šta da se kaže drugo o tome.

Paklen apetit, takođe. Ali ipak uz sve to, sva ta njegova priča o brdu Teribl, katastrofi, avionu, svemu tome, osamnaest godina kasnije.

Kao da ne mogu da se zaborave sve te nesreće. Zar ne mislite da je tako?”

Mark ostade bez reči nekoliko dugih sekundi, pa onda promrmlja: „On... je li nešto rekao? Znate li gde je otišao?”

Monika istrgnu nekoliko strukova uvenulih muškatli. ,,Oh, shvatate, gospodin Sovuljaga nije od onih koji se poveravaju. Čak i pošto je ispio litar prošeka. A nije moje da ga pitam.

Dakle, ne, zaista ne znam. Sigurno je otišao u Pariz. To obično čini, zar ne?”

~ 324 ~ knjigoteka

marrica73@anna Mark je nastavio da se još malo raspituje, forme radi. Nije uspeo da izvuče ništa više od gostioničarke. Vratiše se u kamion.

Pošto je sela pored Marka, Malvina izruči sav svoj bes: „Lepo sam ti rekla, taj pokvarenjak pokušavao je da nas zajebe od samog početka!”

Mark ništa ne odgovori. Obuzeo ga je strahovit osećaj nemoći.

Lakoveni Sovuljaga. Živ. Odlepršao... Poslednja nit istrage izmigoljila mu se iz ruku... Malvina je uporno nastavljala: „Ako si shvatio da je Sovuljaga maskirao svoju smrt i likvidirao nekog tipa umesto sebe, kog smo đavola morali da dolazimo ovamo?” „Začepi tu gubicu...”

Malvina zapljeska obema rukama. „Ti si genije, Vitrale. Deset sati vožnje. Šest stotina kilometara.

Da se ovde osetimo kao idioti... Zar nisi mogao da telefoniraš?” „Ućuti.” „Mogao si makar da mi platiš sobu kod Monike. Izgleda da je vrh.” „Ućuti, kad ti kažem.” „Bar klopu. Da popijemo neko vince, kažu da je dobro...” „Ućuti ili ću morati da te ucmekam, ovde, odmah, da te bacim u reku i zbrišem u Švajcarsku...”

Malvina začuđeno pogleda Marka. „To da je Sovuljaga gad, to zaista nije ekskluzivna vest. U čemu je onda tvoj problem? Zašto odjednom počinješ da izigravaš veliku nervozu? Nešto ti se žuri? Hoćeš da se sutra venčaš s mojom mlađom sestrom? Već si rezervisao salu?” „Ne pokušavaj, ti ne možeš da shvatiš.”

Mark nervozno okrenu ključ i pokrenu sitroen. „Kuda idemo?”, nastavi Malvina. „Vraćamo se. Zar nećemo bar malo ovde da ostanemo?” „Začepi gubicu! Obećao sam ti prokleto hodočašće. Onda ćemo napraviti pun krug. Idemo na brdo Teribl.”

~ 325 ~ knjigoteka

marrica73@anna

55 3. oktobar 1998. godine, 12.01 Lakoverni Sovuljaga dvogledom je pratio poštarevu maršrutu. Kombi je bilo nemoguće promašiti. Žuta boja vozila ocrtavala se na svakoj okuci jednobojne zelene jelove šume. Kombi se polako peo, ne žureći mnogo. Zaustavljao se kod svakog poštanskog sandučeta seoskih kuća koje su se redale duž uskog puta, sve okrenute pravo prema jugu, na sunčanoj strani planine. Neće biti tu u narednih deset minuta.

Ksantija je bila parkirana nekoliko kilometara naviše, posle još najmanje tridesetak krivina, malo pre ulaska u Sen Ipolit. Detektiv još nekoliko trenutaka pažljivo osmotri upravljački mehanizam u kolima.

Deset minuta...

Može li to izaći na dobro, na kraju krajeva? Bio je to osmi poštar kojeg je vrebao, bez uspeha. Možda će mu se sreća na kraju osmehnuti. Uostalom, nije to bilo pitanje sreće, već samo metoda i upornosti, kao i uvek. Već tri dana kako je na tragu te Melani Belvoar. Ta devojka nije više bila ni u kakvoj vezi sa svojom porodicom. Njeno ime nije se pojavljivalo ni u jednom imeniku, elektronskom ili bilo kom drugom. Nije pronašao nikakav administrativni trag o njenom postojanju. Možda je bila udata, ali nije postojala nijedna Melani Belvoar u matičnim knjigama venčanih u okolini, a obišao je četrdeset pet ovdašnjih opština u okolini Monbelijara. Onda su mu na pamet pali poštari. Ako je Melani Belvoar bila na crvenoj listi, ako je promenila prezime, možda je ipak nastavila da dobija poštu na staro devojačko prezime. Možda pisma od neke prijateljice iz detinjstva, neke stare pretplate... Poštar bi mogao da to zna, naročito u ruralnoj, planinskoj zoni, morao bi da poznaje svaku adresu...

Samo što niko od prvih sedam poštara nije poznavao nikakvu Melani Belvoar. Šteta. Moraće da zapne, da nastavi. Čega se sve nagledao od početka ove istrage. I motivisan je... Nikada se nije toliko približio suncu.

~ 326 ~ knjigoteka

marrica73@anna I šta je život? Pre četiri dana nedostajao je minut da ispali sebi metak u glavu.

Sovuljaga opet usmeri dvogled. Kombi je u međuvremenu prešao desetak okuka.

Lakoverni Sovuljaga stegnu dršku svog revolvera, tipa mateba, koji je držao u džepu. Poluautomatski. Njegovo oružje umalo je postalo kolekcionarski primerak otkako je američka kompanija bankrotirala. Morao je čak da uvozi metke iz Kanade po izuzetno visokoj ceni, četrdeset kanadskih dolara za kutiju od šest komada.

Nije mnogo mario za to. Imao je sredstava više nego ikad. Juče ujutro je u konačištu Monike Ženeve dobio dodatnih sto pedeset hiljada franaka koje mu je poslala Matilda de Karvil.

Samo kao akontaciju. Šta čovek više da poželi?

Savest, mirnu savest možda?

On opet pomisli na svoj dnevnik. Lili i Mark verovatno su ga već pročitali. Bilo je malo šansi da su onda otišli kod njega, da su otkrili leš. Ali čak i u tom slučaju, preduzeo je mere opreza. Pred očima im se pojavila žrtva, a ne ubica. U pogledu ostalog... Da li je bio dovoljno vest? Hoće li oni naslutiti istinu? Smrtonosnu sabotažu tim smešnim crevom za plin, te novembarske večeri 1982?

Sovuljaga je tokom godina uspeo da ubedi sebe da je samo oruđe Karvilovih, samo obična alatka u njihovim rukama. Da nije imao ni najmanju želju da ubije Vitralove. Da je odbio predlog Leonsa de Karvila, neko drugi bi to obavio, možda na svirepiji način, neko drugi ko ne bi poštedeo Nikol Vitral. Već se iskupio. Vezao se za Vitralove, za Nikol i njene unuke. Shvatio je da ih poznaje. Čak da ih voli. Da, da ih voli. Nikol, pogotovo. Nikad ih otad nije izdao. Pokušao je da nastavi istragu maksimalno nepristrasno. Da sve o njima napiše u svom dnevniku s najvećom mogućom tačnošću.

S izuzetkom noći u Treporu, naravno.

Nije bio anđeo, nije to nikad ni tvrdio. Ali bio je strog, pedantan, čak i s DNK testovima, tim satanskim DNK testovima koji su ga izluđivali sve do pre četiri dana i gurnuli na ivicu samoubistva.

Sad je sve to završeno. Promašeni privatni detektiv, usamljenik koga razdire griža savesti. Razvezao je džak sa čvorovima. Samo je nedostajalo da stavi šapu na poslednjeg svedoka.

~ 327 ~ knjigoteka

marrica73@anna Melani Belvoar. Žuti kombi pojavi se iza okuke. Parkira se baš pored ksantije. Iz njega izađe poštar. Mladić duge kose uvijene u pletenice, vezane crvenom vrpcom. Sportska građa. Neko ko je izgledao kao da je u stanju da obavi kružnu maršrutu VTT-om presecanjem staza kuda se kreće divljač...

Lakoverni Sovuljaga stade ispred njega. „Izvinite. Hteo bih da vam postavim jedno pitanje. Možete li da mi pokažete gde stanuje Melani Belvoar?” Poštar ga prezrivo pogleda. „Žao mi je, pravilo je da ne dajemo tu vrstu obaveštenja...”

Klasičan odgovor. Ali Lakoverni Sovuljaga klicao je u sebi, a da to uopšte nije pokazivao. Poštar je reagovao na ime Melani Belvoar. On ju je poznavao! Dobar izbor, najzad! Poštar zavuče tri pisma u sanduče ispred sebe i odmah krenu ka svom kombiju. „Minut, dečko. Ja sam ozbiljan. Policija!”

Lakoverni Sovuljaga pruži svoju legitimaciju privatnog detektiva, s pečatom u obliku zastave Republike Francuske, koja je u devet od deset slučajeva obavljala posao. „Pa šta onda?” reče ovaj, a da ga i ne pogleda. „Ja samo ovde rmbačim. Na dužnosti sam. Postavite službeno pitanje mom šefu.

Papirologija, to je za njega...”

Naleteo je na gnjavatora. Ne prenagljivati s njim, još ne. Uhvatiti ga na osećaj.

Sovuljaga napravi izraz zabrinutog komesara: „Hitno je. Pitanje života i smrti. Nemoguće je nešto više reći, ali je svaki minut protiv nas...”

Poštar odmeri Sovuljagu, i to potraja nekoliko trenutaka. „Ne mogu ništa da kažem. Žao mi je, to je poverljivo. Samo jedan telefonski poziv centrali i vi ćete saznati...” „Ne. Melani Belvoar nije u matičnim knjigama. Ne pod tim imenom, u svakom slučaju...” „Onda ne želi da joj dosađuju...”

Stvarno je naleteo da tupavu glavu. Bio je takve sreće. „To je vaš zadatak, mladiću. Da pomažete policiji.”

Ovog drugog je očigledno bilo baš briga za to, dok je vrteo svoje pletenice.

~ 328 ~ knjigoteka

marrica73@anna „Sorry, druškane. Nisam baš previše od onih koji poštene ljude potkazuju policiji. Odavno je prošlo to vreme, vidiš... Hajde, bye.” On se okrenu. ,,U redu”, reče Sovuljaga. „Koliko?” Poštar uzdahnu. „Šta koliko?” „Za adresu, koliko? Pet hiljada franaka? Deset hiljada franaka?” „To su te policijske metode?” On prasnu u smeh. „Ne verujem u to...”

Dobro, hajde da prestanemo da se igramo, pomisli Sovuljaga.

Na ovaj način neće moći da ništa izvuče od ovog idiota. Poštar se već popeo u vozilo kad mu se duga cev matebe pribi uz slepoočnicu. „Vidiš, ovo su policijske metode!”, reče Sovuljaga.

Ovaj drugi uzdrhta, kao da se sva njegova drskost u odnosu na vlast odjednom istopila. On instinktivno, nekako bezvoljno stavi ruke na volan. „Dakle, Melani Belvoar?” „Nepoznata. Ne poznajem je.”

Sovuljaga pojača pritisak cevi pištolja. Prst grčevito steže okidač.

Znoj koji se slivao niz poštarevo čelo pokvasi cev matebe. „Rekao sam ti. U pitanju je život ili smrt. Sad i za tebe. Nešto ću ti poveriti: nisam iz policije. Ja sam serijski ubica. The Postman Killer. Shvataš? Imam fobiju od žutog. Ubijam sve koji mi se rugaju...

Dakle, Melani Belvoar?” „Kunem vam se da...” „U redu, dakle, počinjem tako što ću ti ispaliti metak u koleno.

Gotovo je s kretanjem po planini s kravama... Skijanjem, VTT-om, planinarenjem, kurvama...”

Sovuljaga spusti cev pištolja, tvrdoglavo nišaneći u poštarevu nogu. ,,U redu, u redu!”, zaurla poštar. „Prestanite s glupostima. Uzela je prezime svoga muža ili momka s kojim je živela. Luizan. Melani Luizan. Živi u susednoj dolini, D34, kad izađete iz Monbelijara, na izlazu iz Danmarija, prva kuća, sama, izolovana, na kraju sela, sa žaluzinama neboplave boje, ako se dobro sećam...” „Kako ti to znaš?” „I dalje prima poštu pod imenom Melani Belvoar, tri ili četiri puta godišnje.” ”Pa dobro, vidiš da nije bilo teško...”

~ 329 ~ knjigoteka

marrica73@anna Sovuljaga je ovog puta otvoreno likovao. Iščeprkao je poslednjeg svedoka! Bio je prvi, jedini koji je u tome uspeo. Čak i ako je neko drugi ko je otvorio taj stari broj Istoka republike mogao da nasluti, da shvati, kako bi mogao da dopre do Melani Belvoar? Kako bi mogao da je pronađe tako brzo? Ne, bio je miran. Stekao je lagodnu prednost. „Vi... šta hoćete od nje, od Melani Belvoar?” „Nemoj da se srdiš, dečko moj, previše si osetljiv. Hoću samo da proćaskam s njom o starim dobrim vremenima.”

~ 330 ~ knjigoteka

marrica73@anna

56 3. oktobar 1998. godine, 15.23 Mark je sledio svoj instinkt. Kamion nije popuštao. Nije bio trenutak za to! Vozilo je činilo sve što je u njegovoj moći da uredno savlada okuke do podnožja brda Teribl. Mark prođe kroz Endeviler, pa se onda uputi ka stazi od belog šljunka, pored koje su bile naslagane cepanice dužinom od nekoliko stotina metara. Nije mogao da pogreši, trebalo je samo da sledi pravac označen strelicama od isklesanog drveta pored puta: Dom Parka prirode Gornja Jura.

Parkira se ispred Doma, na širokoj poljani koja je okruživala vilu-muzej. Fasada kuće bila je ukrašena krupnim planom francusko-švajcarske Jure, gde su bile prikazane razne divlje pešačke staze. Uz parking na kom se smestio, nalazio se omanji prostor s nekoliko drvenih garnitura, vratila, tobogana i glatkih užadi, nesumnjivo namenjenih da alpinisti-novajlije, ti planinski šetači koji se tuda kreću s roditeljima, ne budu iscrpljeni. „Četiri je posle podne”, reče Mark. „Možemo biti na vrhu znatno pre noći.”

Malvina ga pogleda s neskrivenom ironijom. „Šta misliš da ćeš pronaći gore?” „Ništa. Nisi obavezna da me pratiš, znaš.” „Ti si stvarno previše glup. Šta misliš, zašto sam došla dovde?”

Mark uđe u Dom Parka prirode. Kupi kartu oblasti i topografski vodič. Za kasom je sedela jedna krupna smeđa devojka, s kosom upletenom kao neka Indijanka. Neki tip milovao ju je po ruci, kao da joj pokazuje na koje dirke da pritisne. Drugom rukom otvoreno je štipkao guzove skvo pripravnice. Gregori, pomisli Mark.

Inženjer Doma Parka prirode sa očima haskija. Šumski čovek, kolekcionar mladih pripravnica sveže izašlih s univerziteta.

Mark se pridruži Malvini napolju, raširi kartu na stolu ispred zgrade i brzo uoči stazu kojom treba ići do vrha brda Teribl. Savi

~ 331 ~ knjigoteka

marrica73@anna kartu, pa otvori zadnja vrata kamiona. Izvuče ranac i strpa u njega ćebe, džepnu lampu, flašu s vodom, salamu i nekoliko paketića kolača. „Sve si predvideo za svoj poduhvat? Ova tvoja kanta od kamiona prava je Ali-babina pećina!” „Kod moje bake nema baš mnogo prostora, znaš. Ona nema ni podrum, ni garažu. Onda stavlja zalihe u kamion...” „Mogu li da se poslužim?” „Da... Nemoj preterano da napuniš ranac, ne bi trebalo da bude teži od tebe.” „Nemoj da bulazniš, ti si taj koji će kukati na svoju baku pre nego što budeš na vrhu!”

Mark se na silu nasmeja. Više nije osećao želju da razmišlja na racionalan način, da gradi bilo kakvu strategiju. Bilo mu je sasvim jasno da preduzeto putovanje nema nikakvog smisla: penjanje na brdo Teribl, povratak na mesto tragedije, traženje Sovuljagine kolibe, groba... Sovuljaga je mogao da bude bilo gde, samo ne gore.

On se zavukao u neku dosadnu zavetrinu. Zlatni lančić, prah kostiju novorođenčeta, tragovi beskućnika svedoka pada aviona... Kao i kamenčići koje je Sovuljaga posejao za sobom kao sadistički mali Palčić. Čemu je mogao da se nada, šta će pronaći kad se uspenje do vrha? Čudo, prosvetljenje...

Namršti se.

Da, zapravo, to jeste bilo ono čemu se nadao.

Krenuše. Kao što je predvideo, penjanje je potrajalo najmanje dva sata. Mark je brzo napredovao, dok ga je Malvina sledila ne pokazujući ni najmanji znak umora. Uspon nije bio mnogo težak, pet metara neravnine po dobro obeleženiro puteljcima kroz šumu. Što su se duže peli, to se sve više otkrivala panorama Dua, Švajcarske, utvrđenog sela Sen Irsan. Zastadoše na blagoj padini da piju. Bila je žestoka vrućina. Mark se znojio, njegova košulja ispod ranca bila je mokra. Malvina je pak zadržala na sebi džemper, pa ipak, ni kap znoja nije se pojavila na njenoj koži. Stigoše do vrha brda Teribl blagom padinom kroz gustu borovu šumu.

Mark onda ubrza. Malvina ga je u stopu pratila, a da ni za mrvicu nije gubila dah. Fizički napor učinio ih je saučesnicima, iznenadi se Mark pri toj pomisli. Smešno, ispravi se već u sledećem trenutku.

~ 332 ~ knjigoteka

marrica73@anna Pred njima se, bez upozorenja, pojavi dramska scena.

Više nije bilo šume.

Kao da je horda seljaka koji se bave krčenjem šume došla na brdo da poseče jednu neverovatnu parcelu. S pedantnošću nekog geometra: dugačka i uska parcela postala je ogoljeni proplanak Pojas širok oko četrdeset metara i dugačak kilometar. Tu su bili ponovo zasađeni mladi borovi. Još nisu bili viši od jednog metra, već su izgledali kao patuljci-misionari poslati da nasele planetu divova.

Veseli patuljci u šarolikom zabavnom vrtu: pravougaona parcela bila je prekrivena žutim i plavim cvetovima gorčice, gospinih papučica, arnike u narandžastim nijansama.

Malvina i Mark zastadoše kao ukopani, jedno pored drugog.

Nije ostao nikakav trag katastrofe. Nijednog spomenika, nijedne mermerne ploče, čak ni nekog natpisa. Možda je bolje tako, pomisli Mark Na hiljade poljskih cvetova. Mladi borovi će za dvadesetak godina dostići veličinu sličnu ostalim četinarima u šumi, njihove grane spojiće se kao ruke koje se dodiruju, poljsko cveće neće više cvetati - i ono će biti zagušeno i ustupiće, nažalost, mesto paprati, mahovini, u najboljem slučaju ponekom žutom narcisu.

I sve će biti zaboravljeno.

Ostaše neko vreme tu, bez reči. Mark je stajao stalno na istom mestu između šume i pravougaonog proplanka, kao da se nije usuđivao da oskrnavi to mesto. Malvina se malo udalji i zakorači u travu. Najviši strukovi dosezali su joj do bokova. Mark je protiv svoje volje osećao kako mu se srčani ritam ubrzava. S mukom je gutao.

Suviše dobro poznavao je te prve simptome agorafobijske krize, koja se ovde zbog visine sporije manifestovala. Taj prokleti strah da će ga obuzeti strah...

Ne reče ništa, ne pomeri se, samo jače uzdahnu. Malvina ga je verovatno čula, ili nije ništa čula niti se iznenadila, možda je shvatila, zašto da ne? Ona se okrenu. Sunce ju je nateralo da žmirne, pa se čak moglo doći na pomisaoda se nasmešila. Nekom vrstom tužnog osmeha, melanholičnog primirja, blagog očaja. Mark se zakašlja. Nikada to ne bi priznao Malvini, ali bolje je disao. Da, iako je s mukom nastavljao da misli suprotno, morao je da prizna samom sebi da ga prisustvo te luđače smiruje, još više u ovom svetilištu čiju su tajnu delili.

Ostali su tu verovatno duže od sat vremena. Blaga sunčeva svetlost ispod oblaka skoro da je dodirivala vrhove drveća.

~ 333 ~ knjigoteka

marrica73@anna „Da odemo do kolibe?”, predloži tiho Mark.

Malvina ne odgovori. Samo krenu za njim.

Mark je morao da pogleda kartu nekoliko puta. Provedoše oko sat vremena u penjanju kroz šumu, praveći polukrug po proplancima koji su bili nalik jedan na drugi. Prosto da pomisle da je Sovuljaga sve izmislio. Malvina nije razmišljala o tome. Čak se trudila da pruži sve od sebe da pomogne Marku dok je pokušavao da odgonetne kartu topografskog vodiča. Već je počela da pada noć kad najzad pronađoše famoznu kolibu. Sovuljaga nije lagao! Bila je upravo onakva kakvom ju je opisao u svom dnevniku: pastirska koliba; kamenje jednostavno složeno jedno preko drugog; krov u ruševinama. Mark se za trenutak ponada da ih Lakoverni Sovuljaga čeka tu, unutra. Refleksno zavuče ruku u džep i potraži mauzer. Nepotrebno.

Koliba je bila prazna. Čistija nego što je Sovuljaga pričao, ali detektiv je naglasio da je sakupio sve otpatke i stavio ih u male plastične kese kad je bio u potrazi za onim čudnim Žoržom Peltjeom.

Da li je taj begunac uopšte postojao?

Mark izađe iz kolibe i napravi krug oko nje. Nijedan detalj koji je Sovuljaga opisao nije nedostajao. Prekopana zemlja, kamenje razbacano nekoliko metara unaokolo, tu blizu dva polomljena komada drveta - nekadašnji krst. Sovuljaga ni o tome nije lagao.

Pored kolibe se zaista nalazio grob koji je detektiv dva puta oskrnavio kako bi u situ pronašao zlatni prsten i ostatke ljudskog novorođenčeta. Šta bi to sad promenilo?

Mark pogleda na sat.

Sedam i trideset šest.

Nije dobio nijednu novu poruku od Lili. Sede na neko osušeno deblo, nekoliko metara od kolibe. Sunce je zalazilo na tom krovu sveta. Bar na krovu njegovog sveta. Daleko od svega. Samo u društvu jedne luđače. Uostalom, ne toliko lude, ne toliko opasne, ne toliko loše koliko je izgledala.

Zadubi se u misli. Pustiće da ga obuzmu bolna sećanja, da ga prosto preplave. Prepustiće se uživanju u toj morbidnoj nostalgiji, da izbegne da misli na to kako u tom trenutku Lili spava u sobi na nekoj klinici, da će za nekoliko sati abortirati zato što cvet njihove ljubavi mora biti osuđen kao otrovano voće zbog nekog nepodnošljivog principa opreznosti. Takođe, da bi izbegao pomisao da se jedini koji

~ 334 ~ knjigoteka

marrica73@anna je mogao da mu pomogne, ubica njegovog deke, šeta negde na slobodi, i da nema nikakve šanse da ga ovde pronađe.

Malvina mu se pridruži. „Sve je spremno!”

Iznese i na komad tkanine stavi flašu vode, paketiće s kolačima i kobasicu. Nabacano. „Prava gozba, a?”

Pojedoše sve to, ćutke. Sad je samo mesec obasjavao kolibu, koja je dobila oblik uklete ruševine usred gorostasne šume. Oboje su bili svesni da je suviše kasno da se spuštaju odatle, da će morati da spavaju tu gore, zajedno. Saglasiše se o tome, ne progovorivši ni reč, zato su tu i došli.

Noć na brdu Teribl.

Dvoje siročića izgubljenih na groblju bez grobova.

Kad su sve raspremili, Mark izvadi iz ranca zelenu svesku Lakovernog Sovuljage. Pruži je Malvini. „Drži. Već poduže je tražiš, zar ne? Možda ćeš biti lukavija nego ja.” „To su memoari onog kopilana?” „Kako ti kažeš...” „Hvala u svakom slučaju.”

Malvina uze svesku, svoje ćebe, baterijsku lampu i ode u kolibu.

Mark se, naprotiv, udalji i krenu osvetljavajući put mlazom svetlosti lampe. Nekoliko minuta lutao je po šumi, opisujući širok krug oko kolibe. Kad se vratio, svetlost Malvinine lampe stidljivo je obasjavala unutrašnjost kolibe, poput plamena svece u fenjeru.

Mark uđe. Malvina je spavala. Zgrčila se, umotana u ćebe.

Sovuljagina sveska ležala je tik pored njene glave i bila je otvorena.

Mark se nevoljno osmehnu. Ta mlada žena, četiri godine starija od njega, mučena svom tom nagomilanom mržnjom, raznežila ga je kao druga mlađa sestra koju treba da zaštiti. Ćutke joj priđe, uze zelenu svesku i ponovo izađe iz kolibe. Vrati se i sede na isti onaj panj, poče da okreće stranice, mehanički, sve do poslednje. Do poslednjih redaka.

Nabrojao sam u ovoj svesci sve indicije, sve tragove, sve pretpostavke. Osamnaest godina istraživanja. Sve je zabeleženo na

~ 335 ~ knjigoteka

marrica73@anna ovih stotinak stranica. Ako ste ih pažljivo pročitali, sad znate isto koliko i ja. Možda ćete biti pronicljiviji? Možda ćete slediti neki drugi pravac koji sam ja zanemario? Možda ćete pronaći rešenje, ukoliko ono uopšte postoji? Možda...

Zašto da ne?

Za mene je sve završeno.

Bilo bi preterano ukoliko bih rekao da ne osećam žaljenje i grižu savesti, ali učinio sam najbolje što sam mogao. Učinio sam najbolje što sam mogao.

Nije naslućivao ništa novo. Pokuša da telefonira Lili, ali nije bilo dometa u ovom izgubljenom kutku planine. Mark opsova zbog svoje gluposti. Doći i izgubiti se ovde bila je najgora od svih ideja koje su mu ikad pale na pamet. Preostalo mu je samo da pročita poruke u memoriji svog telefona. Iznova pročita poslednju, koju je dobio danas posle podne u kamionu:

Mark. Idem u operacionu salu sutra ujutro u deset sati. Sve je u redu. Nemoj da se ljutiš. Zvaću te posle toga. Sve će biti dobro.

Ljubim te.

Sutra, deset sati.

Osetio se tako beskorisno.

Hukanje neke sove još više je doprinelo zlokobnoj atmosferi noći. Neka sova ili buljina. Ili sovuljaga, nasmeši se Mark u sebi. Nije se uopšte razumeo u te grabljivice, a noćna ptica je, u svakom slučaju, bila sakrivena negde među granama, nevidljiva.

Mark uperi lampu. Ona osvetli samo lišće. „Gde se kriješ?” reče glasno.

Glas mu se izgubi u divljini planine. „Neuhvatljiva, a? Šćućurena u senci? Koliko dugo si već ovde, na planini, svake noći, da osmatraš, da špijuniraš. Bila si tu i kad se u tvom kraljevstvu srušila velika gvozdena ptica pre mnogo godina, je li? I Žorža Peltjea koji je spavao u kolibi, grob koji je iskopao, narukvicu, i to si sve videla? I Sovuljagu, mnogo godina kasnije, kako izigrava grobara... Šta si sve videla, a, reci mi?”

Odgovori mu skoro veselo nukanje.

~ 336 ~ knjigoteka

marrica73@anna „Smeješ mi se u brk, je li? Zar stvarno misliš da više nemam nikakve šanse? Varaš se, vidiš... Zamisli, ipak. Zamisli da moja malecka ima, recimo, dvanaest godina. Sami smo u prirodi, pod šatorom. Noć. Izmišljam joj svašta. Kažem joj nešto kao: Vidiš,

lepotice, te večeri bio sam u nezgodnoj situaciji. Bio sam gore u planini, u potpunoj magli. Trebalo je da se svakako vratim pre narednog dana u deset sati. Tvoja majka spavala je na drugom kraju sveta. Malo je nedostajalo - sitnica - lepotice, da ti nikada ne ugledaš zvezde, da nikada ne začujem tvoj smeh, da te nikada ne zagrlim, da ne dodirnem tvoje male prste. Tvoj tata spasao te je u poslednjem trenutku, znaš. Bio je lukav te večeri...

Ponovo uperi lampu na grane. Neka crna senka odlete. Sovuljaga ili neka druga noćna ptica. ,,U pravu si, pričam gluposti...”

Mark se vrati u kolibu. Oseti da mu je hladno. Zavuče se pod ćebe i ispruži se pored Malvine. Dok je ležao na leđima, usmeri pogled ka nebu, kroz otvore na krovu. Kao prema beskraju. Trebalo je da još razmisli, đa bude sopstveni mučitelj koji se preispituje kad će mu podsvest, sećanje, odraz u ogledalu, kad će mu sve to nešto priznati, bilo šta. Ključ. Mora da koristi svaki minut preostalih časova.

Malvina je ležala tik uz njega i spavala nemirnim snom. Često je menjala položaj, ne budeći se, i s vremena na vreme ispuštala je krike. Postepeno se primicala Marku, instinktivno tražeći toplinu njegovog tela. Da li je već spavala s nekim muškarcem? Pored nekog muškarca?

Ponoć je već odavno prošla. Mark nije oka sklopio prethodne noći. Neopaženo utonu u san.

Iscrpljen.

Spavao je tri sata.

Probudi ga Malvinin krik, kad se trgla iz sna. Luđački krik.

Malvina je stajala nasred kolibe, sva uzdrhtala. Njena duga raščupana kosa davala joj je izgled preplašene veštice. Ispod džempera koji je zadržala na sebi dok je spavala, videle su joj se mršave noge. Stopala su joj se tresla kao da je stajala na žeravici. „Jesi li... jesi li dobro?”, reče Mark prigušenim glasom. „Da, da. Ne brini za mene. Navikla sam.”

Ponovo je legla. Mark ju je zabrinuto posmatrao.

~ 337 ~ knjigoteka

marrica73@anna „Dobro sam, kažem ti!” „Jesi li sigurna?” „Da, spavaj! Ne treba mi dadilja. Ne smaraj! Spavaj kad ti kažem!” „Nisam siguran da mogu opet...” „Onda počni da sisaš palac... Trebalo je i ti da naučiš da živiš sa svojim košmarima... Ne gnjavi!”

Malvina okrenu leđa Marku. Ćebad su im se dodirivala. Neobična intimnost. Mark je i dalje ležao otvorenih očiju.

Bilo je četiri sata ujutro. Bilo je sad ili nikad. Trebalo je da nešto pokuša, ovde, odmah. Kasnije će biti prekasno.

Malvina se opet uspavala.

Da pokuša - šta? Zvezde su se pojavljivale na nebu i nestajale, nesumnjivo zaklonjene nevidljivim oblacima nanošenim Jurinim vetrom. Kao veštački meteori koji prizivaju neostvarive želje. Kao naizmenična svetlost aviona u noći koja se meša sa sazvežđima. Još bliže. Kratkotrajno. Šta da pokuša?

Marka su razmišljanja uvek odvodila do poslednjih strana zelene sveske, na to neuspelo samoubistvo. Da li je Sovuljaga blefirao?

Da li je zaista otkrio još nešto te večeri, pošto je napisao memoare i odložio hemijsku olovku? U pet do dvanaest? Neku novu činjenicu koju nije zapisao u dnevniku? Mark pokuša da se priseti.

Koje su tačno bile Malvinine reči juče u vozu? Pokuša da se koncentriše. Pred očima mu upravo nestadoše dva jedina sazvežđa koja je bio u stanju da prepozna: Veliki medved i Vega. Malvinine reči ucrtaše se u skrovitom delu njegovog sećanja:

Lakoverni Sovuljaga telefonirao je mojoj baki. Prekjuče. Rekao joj je da je nešto pronašao. Rešenje čitavog slučaja, kako je istakao. Tek tako, u pet do dvanaest, poslednjeg dana! Baš kad se spremao da ispali sebi metak u glavu iznad izdanja Istoka republike od 23. decembra 1980. godine! Bio mu je potreban dan ili dva da sakupi dokaze, ali je tvrdio da je siguran u svoje otkriće, da je resio tajnu.

Bilo mu je isto tako potrebno dodatnih sto pedeset hiljada franaka...

Mark se u jednom dahu priseti tih reči. Ako nije blefirao, Sovuljaga je otkrio rešenje kad se spremao da ispali sebi metak u

~ 338 ~ knjigoteka

marrica73@anna glavu, u svojoj kancelariji, u Ulici Bit o Kaj, lica zagnjurenog u kamin gde se spaljuju arhive. Prekjuče ujutro Mark je detaljno pretražio tu kancelariju: nije ništa pronašao.

Malvina takođe... osim leša. Šta je zaboravio? Mark pokuša da zamisli scenu samoubistva Lakovernog Sovuljage. Cev pištolja prislonjena uz slepoočnicu, štamparska boja novina koja će upiti krv.

Zašto je Sovuljaga prekinuo svoj čin? Šta je čuo? Video? Pročitao?

Ideja se prirodno nametnu, ništa manje logična od neke druge:

Istok republike od 23. decembra 1980. godine! Novine su, bez sumnje, bile poslednja tačka u koju su Sovuljagine oči bile uprte.

A šta ako je rešenje bilo odštampano u novinama starim osamnaest godina? Zašto da ne, na kraju krajeva? U pravom trenutku. Ako to nije bio trag, bio je, svakako, cilj.

Mark ustade, bez buke, da ne bi probudio Malvinu, koja je nastavljala da ispušta kratke krike u svom nemirnom snu. Ubaci bez reda materijal u ranac, izvuče iz džepa jednu od pocepanih strana Sovuljaginog dnevnika, okrenu je i napisa na poleđini:

Otišao sam da potražim kroasane.

Mark Stavi to na zemlju, baš pored Malvinine glave. Ostavi joj topografski vodič nadohvat ruke. Za sebe će uzeti kartu. Mark još jednom pogleda obris sitnog tela devojčice, zavučene u sivo-plavo ćebe, preveliko za nju. Malvina će svakako uspeti da se snađe sama.

Sunce još nije bilo izašlo, ali je slabašna svetlost omogućavala da se u daljini nasluti linija planinskog lanca. Zvezde su se gasile, jedna po jedna. Zora poslednjeg dana. Mark pomisli na Lili, u nekoj sobi, svu u belom.

Krenu na put.

~ 339 ~ knjigoteka

marrica73@anna

57 4. oktobar 1998. godine, 06.05 Šest sati ujutro. Sovuljaga se proteže u ksantiji. Parkirao se na nekom zemljanom puteljku, gde su vlati trave pokušavale da prežive među utrinama na samom izlazu iz Danmarija, nekoliko desetina metara od kuće Melani Belvoar. Melani Luizan, tačnije. Njenog novog identiteta.

Mesto gde je postavio zasedu bilo je idealno. Mogao je lako da uoči vozila koja se penju iz Danmarija, sve dok ne prođu baš pored njega. Da vidi, a da ne bude viđen. Abeceda zanata. Sovuljaga pomisli kako su prošle godine otkako nije sebi priuštio noć u zasedi. To ga podseti na mlađe dane, pre dogovora s Karvilovima, na noći probdevene ispred raznih kazina na baskijskoj obali ili onoj oko Nice.

Nazimova ksantija bila je neudobna koliko i krntije kojima se u to vreme vozio.

Lakoverni Sovuljaga izvuče termos s kafom iz prostranog pregratka ispred suvozača. Nasu kafu u plastičnu šolju. Namršti se prilikom dodira s vrelom tečnošću.

Imao je vremena. Melani Belvoar trebalo bi da se vrati tek oko devet sati izjutra. Radila je kao bolničarka u bolničkom centru Belfor-Monbelijar. Dežurala je noću. Lakoverni Sovuljaga dugo je razgovarao telefonom s njom pre nego što je prihvatila njegov nagovor. On je, naravno, snimio razgovor. Bilo je to najmanje što je mogao da uradi, s obzirom na vreme koje mu je bilo potrebno da je uvuče u svoju mrežu. Zatim je proveo dobar deo večeri u konačištu Ženeve u prekucavanju njihovog razgovora na računar, pa je onda odštampao jedan primerak.

Sovuljaga pogleda na suvozačevo sedište. Taj primerakležao je tu, stavljen u koverat. Samo je trebalo da ga Melani Belvoar Luizan potpiše.

Sovuljaga otpi još kafe. Imala je gadan ukus plastike.

Koliko će Karvilovi biti spremni da plate za taj koverat?

Bogatstvo, van svake sumnje. Pravo bogatstvo. Bar isto toliko koliko je iznosila ukupna plata za osamnaest godina...

~ 340 ~ knjigoteka

marrica73@anna Sovuljaga nije imao nikakvog obzira: Karvilovi su mogli da plate, imali su neograničena sredstva. Na koliko je mogao da proceni nagradu za svoju savest? Na tonu novčanica, onih danajskih?

Ugrize se za usne. Od vruće kafe. I bola. Kao ubod u srce. To bogatstvo mogao je da podeli na dva dela... Da je Nazim ostao s njim.

Možda ne na dva sasvim jednaka dela, ali ipak dovoljno da Nazim s Ajlom priušti sebi onu vilu u Turskoj. Ali Nazim više nije hteo da ga prati. Nazim je odustao od toga. Sredio se, govorio je. Karvilovi su, po njegovom mišljenju, već dovoljno platili. Sve je gotovo. Završeno.

Lakoverni Sovuljaga bio je svestan da nije morao da podiže ton.

Nazim je bio divan tip, ali nervozan.

Otići ću u policiju, Lakoverni, pretio je. Ako me ne ostaviš na

miru, biću spreman i na to. Već dugo me to grize...

Kako to - već dugo te to grize? Šta pod tim podrazumevaš?

Lakoverni Sovuljaga se uplašio. Nazim je retko govorio, a da to što govori nema neku poruku. Sovuljaga je zatražio objašnjenja, garancije, onda se sve izrodilo. Nazim je prvi potegao oružje.

Lakoverni Sovuljaga bio je brži i prvi pucao, to je sve. Ubistvo Nazima bilo je poslednje što je nameravao; ništa drugo nije mu preostalo. Nazimova glava koja pada uz ognjište kamina. Ideje koje samo izviru, jedna povlači drugu: da gurne Nazimovu glavu malo dublje u ognjište, da postane neprepoznatljiva; da ga izvuče i u najkraćem vremenu obrije ono što je preostalo od njegovih brkova, obuče mu svoju odeću, obuje svoje cipele, stavi mu na ruku svoj sat, za slučaj da Lili ili Mark budu izigravali radoznale. Isto tako nije planirao da ubije Ajlu, ali od tog trenutka više nije imao izbora.

Sovuljaga ju je poznavao, ona će otići pravo u policiju. Nazim nije ni u čemu učestvovao, ali je, naravno, znao za ubistvo bračnog para Vitral, i taj kreten sigurno je sve ispričao svojoj ženi na jastuku. Da li je bila njegova greška što Nazim nije bio pametan da drži Ajlu van njihovih poslova? Ona mu je sinoć telefonirala. Ostavljala uspaničene poruke. Bio je primoran da se vrati u Pariz. Pet sati auto-putem. Da je diskretno prati, počev od njene radnje na Bulevaru Raspaj. Onda do Bit o Kaja, zatim u šumu Kuvre. Neočekivano mu se ukazala prilika da je tamo dokrajči. Da se zatim vrati na Juru, sto osamdeset kilometara na sat Auto-putem 39. Da pritisne onog poštara. Da dovrši taj slučaj.

Sovuljaga na silu proguta sadržaj šolje. Opet se namršti.

Nazim Ozan. Ajla Ozan.

~ 341 ~ knjigoteka

marrica73@anna Njegovi jedini prijatelji svih ovih godina. Ubijeni njegovom rukom. Kakav apsurd!

Da, Karvilovi su morali da plate!

On ništa od toga nije želeo, ni o čemu nije ništa odlučivao. Sve se odigralo mimo njegove volje. Dug zaplet i sad, srećom, lep pogodak za utehu.

Melani Belvoar.

Iznenadni gost.

Lakoverni Sovuljaga pogleda na starinski sat sa zelenim brojkama, koji je visio u ksantiji. 6.15.

Imao je još vremena. Bio je u ogromnoj prednosti. Nad svima.

~ 342 ~ knjigoteka

marrica73@anna

58 4. oktobar 1998. godine, 06.29 Mark parkira kamion na parkingu u centru Monbelijara, manje od pedeset metara od sedišta Istoka republike. Bilo mu je potrebno oko sat i po da se spusti s brda Teribl. Kamion ga je spokojno čekao ispred Doma Parka prirode, zatim je usledilo još četrdeset pet minuta vožnje do Monbelijara. Konobar iz prvog otvorenog kafića označio mu je adresu Istoka republike: Trg Žil Vijet broj 12.

Redakcija novina bila je zatvorena! Logično. Čemu je mogao da se nada u to vreme?

Biće uporan. Držao se svoje zamisli: da otkrije konačnu istinu pre nego što Lili uđe u operacionu salu, sad već za manje od četiri sata.

Gvozdena zavesa ispred njega sprečavala ga je da zapazi i najmanji detalj unutrašnjosti kancelarija. Mark se okrenu, osmotri parking. Tu su bila tri kombija s logom Istoka republike. Očigledno u to jutarnje vreme isporuka jutarnjih novina nije bila završena. Nije sve izgubljeno!

Mark je brzo koračao trotoarom niz Bulevar Kivije, zatim skrenu u uličicu Moris Deloren. Oseti se živost. Neki kombi bio je parkiran po širini ulice i trojica radnika utovarivala su pozadi gomile novina spakovanih u celofan. Lokalni radio je grmeo, razdragani voditelj čitao je horoskop. „Dobar dan”, reče Mark. „Redakcija je zatvorena?”

Ujede se za usne. Teško da je mogao postaviti gluplje pitanje.

Radnik ga odmeri i odgovori ne vadeći cigaretu iz usta: „Imaš sreće, otvaram sekretarijat za pet minuta.”

Mark nakratko oseti tračak nade, jedva toliko dok radnik nastavi: „Samo da obučem suknju i tvoj sam.”

Ostala dvojica radnika grohotom se nasmejaše. Mark okrivi sam sebe. „Vraćam se za tri sata, mali moj. Kao što vidiš, zauzeti smo...”

~ 343 ~ knjigoteka

marrica73@anna Mark se postavi ispred radnika. Mali slatki momak ipak je bio viši za glavu i po. Ipak je izigravao skromnost: „Ne mogu da čekam, gospodine. Samo vas molim za uslugu.

Stvarno nema nikog ko bi mogao da mi otvori redakciju? Potrebno mi je samo jedno obaveštenje...” „Može uvek da se obrati pomoćnici šefa”, začu se glas nekog drugog radnika u dnu skladišta.

Trojica radnika opet prasnuše u smeh. Ne i Mark. „Hajde da ti udovoljim, ako ti je toliko stalo, dečko.”

Radnik pritisnu prstom na mali interfon. „Gospođo Montegi? Imamo nekog za vas, na ulazu u skladište.”

Nekoliko minuta kasnije pojavi se pomenuta gospođa Montegi.

Pomoćnica je bila mali komad elegantne žene, utegnuta u kostim, uskog struka, dok joj je suknja padala do kolena. Noge su joj bile lepo osunčane i na njima je nosila par lakih crvenih cipela. Sve to pomešano s previše strogim licem koje je jasno izražavalo godine lišavanja da bi se popela na što viši nivo u hijerarhiji preduzeća. Male naočari stajale su joj na ivici nosa, u jednoj ruci držala je hrpu dugačkih spiskova, a u drugoj hemijsku olovku. Prava pomoćnica... „Zbog čega to?” reče odlučno lice.

Mark pokuša da na brzu ruku improvizuje plan. Šta da kaže? Koji izgovor da izmisli da pomoćnica Montegi prihvati da otvori arhive u sedam sati ujutro? Da izvuče mauzer L110 i uperi ga u nju... Smešno... „Onda?” nastavi Montegijeva i preko naočara pogleda na sat.

Mark se uspaniči: „Eh... Slušajte... Ja imam... Potrebno mi je da pogledam jedan stari broj Istoka republike. Jedan vrlo star broj. Da budem precizan: potrebno mi je da pogledam broj od 23. decembra 1980...”

Pomoćnica se neprimetno nasmeši. „S obzirom na vaše stanje, pretpostavljam da je nešto hitno...” „Još gore od toga...” „Dobro... Koliko god bilo hitno, mislim da to može da sačeka otvaranje prijemne službe u devet sati.”

Trojica radnika koji su nastavili da utovaruju hrpe novina nisu propustili ništa od razgovora. Montegijeva se na visokim i tankim potpeticama već okrenula da ode.

~ 344 ~ knjigoteka

marrica73@anna „Ne!”, zavapi Mark.

Pomoćnica se okrenu, uspevajući da oponaša još nadmoćniji stav. Mark se bez razmišljanja odvaži: „Saslušajte me... Moja žena čeka bebu. Našu bebu. Ona mora da abortira za dva sata zato što sumnja u identitet svojih roditelja.

Imam dobre razloge da verujem da se dokaz tog identiteta nalazi u tim novinama...”

Pomoćnica Montegi razrogači oči, zapanjena. Trojica radnika potpuno su zastali s poslom. Montegijeva ih prostreli pogledom, pa oni smesta nastaviše da rade. Onda usmeri ljutiti pogled na Marka. „Vi hoćete da sprečite vašu ženu da abortira, je li o tome reč? Vi stvarno verujete da...” „Sranje!”, zaurla Mark. „Nemojte da mi držite idiotsku feminističku govoranciju! Ja samo hoću da pogledam te novine.

Samo vas molim da mi pružite šansu, malu šansu...”

Uspeo je da makar destabilizuje pomoćnicu. Mark nastavi: „Sećate li se možda avionske nesreće na brdu Teribl?”

Montegijeva negativno odmahnu glavom. Logično, pomisli Mark. Ona u to vreme nije mogla imati mnogo više od deset godina. Šteta, ali morao je da nastavi... „Istok republike bile su jedine novine koje su na naslovnoj strani pisale o padu aviona, o devojčici, Vilinom Konjicu, koja je čudom spašena u snegu! O njoj se radi. To je taj broj koji moram da pogledam!”

Pomoćnica očigledno nije ništa razumela. Bila je nepopustljiva, nije joj se to sviđalo. U školi menadžmenta naučila je da nikad ne treba odlučivati pre nego što u rukama nemate dovoljno elemenata da stvorite jasnu sliku o situaciji. „Marsel”, reče ona, „vi živite ovde već četrdeset godina; sećate li se te priče o padu aviona na brdu Teribl?”

Marsel kao da je samo to čekao. Diskretno ispljunu cigaretu na ulicu. „Možete misliti, gospođo. Najveća drama u oblasti. Božić 1980.

Oko dvesta mrtvih, tamo gore, vrlo blizu...” „Jesu li novine pisale o tome?” „Možete misliti! One su jedine pisale o tom slučaju na naslovnoj strani, istog jutra. Naročito o jedinoj preživeloj, bebi, devojčici. Sve

~ 345 ~ knjigoteka

marrica73@anna televizije zatim su objavile informaciju. Novine su objavljivale hroniku mesecima... Preskačem vam detalje, ali...” „Sećate li se kako se zvala preživela devojčica?”, prekide ga pomoćnica. „Svakako. Kako da zaboravim? Emili Vitral, mala Normandijka.”

Montegijeva se okrenu ka Marku. „A vi, ko ste vi?” „Mark Vitral...” „Njen muž?”

Mark je za trenutak oklevao. „Da... U stvari ne... To je... To je malo komplikovano...”

Ona se ne dade zbuniti. ,,U koliko sati vaša žena mora da abortira?” ,,U deset...” „Ovde?” „Ne, u Parizu.” „To je ludo. Vi ste ludi...” „Hitno je. Samo hoću da pogledam te novine. Obećavam vam, ako spasemo dete, bićete kuma!”

Pomoćnica sad iskreno prasnu u smeh. „Ni po koju cenu!

Pogotovo ne to, ja ne volim decu.” Onda, posle još jednog podužeg oklevanja, reče: „Dobro, hajde, pratite me.”

Montegijeva ga odvede u suteren, u prostranu prostoriju koja je služila kao deo za arhivu. Zidovi nisu bili okrečeni, nije bilo prozora, pa je prostorija bila osvetljena samo dugačkim neonskim sijalicama koje su ispuštale bledu svetlost. Klasifikacija je bila izvršena na najjednostavniji način. U velikim drvenim ormarima brojevi Istoka republike bili su svrstani po čitavoj površini, sortirani po godinama, kao i tromesečjima.

Mark otvori fioku označenu sa 1980, septembar-decembar.

Potraži direktno u dnu gomile i bez teškoća pronađe broj od 23. decembra. Stavi ga na radni sto u sredini prostorije.

Ogromna fotografija u boji prekrivala je skoro čitavu površinu naslovne strane: olupina aviona razbijenog usred drveća u plamenu.

Jeziv prizor. Kao da su se sneg, vatra i gvožđe udružili da unište svaki ljudski život. Nada je bila simbolički prikazana na jednoj drugoj

~ 346 ~ knjigoteka

marrica73@anna fotografiji, manjoj, gde je pokazano kako vatrogasac nosi novorođenče ispred bolničkog centra Mišel Bisi Belfor-Monbelijar.

Lili. Fotografija je bila prokomentarisana u nekoliko redaka:

Dramatičan pad erbasa 5403 na liniji Istanbul-Pariz, na obroncima brda Teribl, na francusko-švajcarskoj granici, u noći između 22. i 23. decembra 1980. godine. Sto šezdeset osam od sto šezdeset devet putnika i članova posade poginulo je prilikom udara ili stradalo zarobljeno u plamenu. Pravim čudom preživela je jedino tromesečna beba koja je prilikom udara ispala pre nego što je avion zahvaćen vatrom.

Bilo je to sve.

Mark je nekoliko minuta posmatrao snimke, lica u drugom planu, avion, plamenove, svako drvo, tamne tragove u snegu.

Nekoliko puta iščitavao svaki redak.

Ništa. Ništa novo.

Pogrešan trag. Ćorsokak. Opet. Ovog puta konačan.

Mark se uhvati za glavu, malo se uspravi i pogleda u bele zidove prostorije.

Onda mu u jednom trenutku pogled pade na ostale informacije s naslovne strane. Skoro ništa. Pobeda Sošoa nad Anžerom od 3 : 1; protest radnika optičarske radionice blizu Moreza u Gornjoj Juri; detalj s Deda Mrazove turneje po opštinama u oblasti...

Na samom dnu stranice, skoro u kratkoj vesti, samo devet slova.

Oglas o potrazi.

Melani Belvoar, 18 godina. Nestala pre tri sedmice. Pored oglasa o potrazi stajala je fotografija iz lične karte u boji. Tri centimetra sa dva.

Mark se umalo ne onesvesti. Bilo je to prosto nemoguće. Mora da je u pitanju greška. Obmana.

Lice te osamnaestogodišnje devojke, te Melani Belvoar, bilo je potpuno isto kao Lilino.

Nije to bila fotografija devojke koja liči na nju. Ne. Bila je to ona.

Isti pogled azurnoplavih očiju, isti oblik jagodica na obrazima, isti osmeh, ista rupica na sredini brade. Samo frizura blago drugačija, Lilina kosa bila je malo kraća.

~ 347 ~ knjigoteka

marrica73@anna Fotografija objavljena u tim starim novinama bila je tačan faksimil sadašnje Liline fotografije, one prikačene u studentskoj legitimaciji, one koja joj je bila zalepljena na narandžastoj legitimaciji za vožnju, pa one koju je Mark ljubomorno čuvao u svom novčaniku.

Bilo je to besmisleno!

Na samoj stranici novina gde je prikazana drama, s datumom od 23. decembra 1980. godine, fotografija tromesečne Lili kako je neki vatrogasac nosi ispred bolničkog centra i Lili s osamnaest godina, lepe, nasmejane, one od koje se rastao pre dva dana, 2. oktobra 1998.

Da li je poludeo?

Da li je sve to doživljavao u snu, iz kojeg će se probuditi u znoju, pored Lili?

Ili još gore?

Pored Malvine, u kolibi na brdu Teribl?

~ 348 ~ knjigoteka

marrica73@anna

59 4. oktobar 1998. godine, 07.12 Sunčevi zraci probiše se kroz otvore na krovu kolibe, kao laserski zraci iz kontrolne sobe banke u nekom krimiću. Jedan od njih pade na Malvinino lice. Ona najpre oseti uživanje zbog prijatne topline koju oseti na licu, pa se onda nekoliko puta okrenu ispod ćebeta i najzad otvori oči.

Rukom nehotice potraži susedno ćebe, ono Markovo.

Dodirnu samo tvrdu zemlju.

Nikoga.

Ni toplog ćebeta. Ni toplog tela. Ničega. Samo nekoliko reči na listu papira:

Otišao sam da potražim kroasane.

Mark Skot! Baš je ispao pravi nitkov.

Pored nje topografski vodič. Poruka je bila jasna: Snađi se kako

znaš!

Malvina nešto gadno progunđa na svoj račun i naglo ustade.

Kakva glupača! Morala je da posumnja, da nema poverenja u jednog Vitrala. Sad je izgledala jadno, sama, na vrhu brda Teribl, s mobilnim telefonom van dometa. Upala je u zamku kao neki devojčurak i sad nije imala nikakvo drugo rešenje. Jedino da siđe.

Malvina ostavi sve što je bilo u kolibi: ćebe, lampu, ostatke sinoćnjeg skromnog obroka, i krenu na put. Dok je silazila, nijednom ne pogleda ka niskom jutarnjem suncu koje je švajcarskim planinama davalo izgled Himalaja.

Posle najmanje sat pešačenja na vidiku se pojavi Dom Parka prirode. Nekoliko dece već se zanimalo oko zabavnog parka, dok su njihovi roditelji, nekoliko metara iza njih, provodili beskrajno mnogo vremena vezujući cipele za pešačenje po planini. Nikakvog kamiona

~ 349 ~ knjigoteka

marrica73@anna marke sitroen na parkingu. Naravno! Taj gad Vitral stvarno ju je napustio.

Ona spontano pogleda na svoj mobilni telefon. Najzad je bila u dometu! Ipak će moći da se izvuče iz ove rupčage. Privuče joj pažnju mali žuti koverat koji se pojavio na ekranu: poruka na telefonskoj sekretarici. Neko je pokušao da je dobije između večeri i jutra.

Sigurno njena baka Matilda. Ko drugi? Malvina podesi telefon i priguši pokret iznenađenja. Poruka je stigla s nekog nepoznatog broja.

Mark Vitral? Lakoverni Sovuljaga?

Malvina prisloni aparat uz samo uho. Malvina. Ovde Rašel. Rašel

de Karvil, tvoja baba-tetka...

Rašel? Njena baba-tetka, naslednica parflmerija Elitis u La Bolu. Šta li je htela od nje? Nije razgovarala s njom verovatno već deset godina.

Malvina, jadna moja unuko. Trebalo bi da me odmah pozoveš.

Dogodilo se nešto strašno u Kuvreu, u Ružičnjaku. Oh, moj bože, draga moja. Tvoja baka i tvoj deka nisu se probudili. Oboje su pronađeni, svako u svom krevetu, gde više nisu disali. Otišli su na nebo zajedno, jadni moj anđele.

Malvina isključi telefon. Ruka joj pade kao da je telefon tog trenutka bio težak čitavu tonu. Zagleda se u mračnu šumu i prepusti se tišini planina koje nije poznavala. Dugo. Onda zavuče ruku u ranac. Nije više smela da razmišlja, da plače, da se moli. Morala je da dela. Da shvati. Da se osveti. Morala je da se koncentriše samo na jedan objekat, vrlo realan, vrlo živ, na njega.

Dok joj je ruka bila u rancu, prstima steže dršku mauzera L110.

Vitral se pravio lukav, ali nije smeo da se uspava te noći: kad je to želela, umela je da se vrlo dobro napravi blesava i simulira košmare.

Samo se dokopala svog oružja. U svakom slučaju, taj lisac Mark Vitral neće uopšte moći da se posluži njenim revolverom.

Ona hoće.

~ 350 ~ knjigoteka

marrica73@anna

60 4. oktobar 1998. godine, 07.19 „Halo, Dženifer?”

Mark je ostao u sali arhiva Istoka republike. Njegova koleginica na obaveštenjima Frans telekoma bila je dežurna čitavog vikenda.

Bio je to njegov jedini adut, nije smeo da ga upropasti. „Dženifer. Opet Mark. Potrebno je da mi učiniš uslugu, ogromnu uslugu...” „Sve što hoćeš. Ti to dobro znaš.” „Potrebni su mi jedan telefon i jedna adresa. Melani Belvoar. BE-L-V-O-A-R...” „Gde to?” „Traži najpre u pokrajinama Jura i Du. Onda svuda po Franš Konteu. Zatim u Francuskoj...” „To je zapetljano...”

Mark je čuo baršunast zvuk Dženiferinih prstiju dok su ubrzano kuckali po tastaturi. Nije mogao da odvoji pogled od fotografije na prvoj stranici Istoka republike iz 1980. godine. Bila je to nadrealna sličnost. Ko je mogla biti ta Melani Belvoar? Sigurno je postojalo neko razumno objašnjenje. „Žao mi je, Mark” začu se Dženiferin glas. Ništa u svakom pogledu. Nema nikakve Melani Belvoar, ni u Juri, ni bilo gde u Francuskoj.” „Da li je možda na crvenoj listi?” ,,I to sam proverila! Ništa.” „Sranje. Ima li još Belvoara u Francuskoj?” „Sačekaj...”

Nova buka prstiju-mitraljeza u slušalici. „Da, trista četrdeset osam...” „A u Juri?” „Sad ću da ti kažem... Ah, to je smanjeno. Samo dvadeset tri, ali nema Melani.” „Sranje! Možda je promenila prezime:..”

~ 351 ~ knjigoteka

marrica73@anna „Ko je ta Melani?” „Bilo bi neizmerno predugačko da ti objašnjavam. Luda priča, ali imam samo nekoliko minuta da otkrijem njen kraj. Dženifer, možeš li da pokušaš da proveriš na zahtevima za poništenje, opet pod imenom Melani Belvoar?” „Kako se to radi?” „Ideš u arhivu. Moguć je pristup ukoliko se prikačiš na račun korisnika. Možeš da izvršiš potragu za svim zahtevima za poništenje linije otkako je to kompjuterizovano, bar pre petnaest godina...” „To je zabranjeno, Mark, prikačiti se na račun korisnika. To je trik, tu mora da se izvrdava...” „Jasno. Ja sam to radio deset puta! Molim te, Dženifer, hitno je...” „Upozoravam te, dečko moj, to može da te košta večere udvoje.

Etoal u Mislenu i sva ta glavobolja.” „U redu, u redu, sve što hoćeš, požuri.”

Mark ponovo začu kako tasteri računara pucketaju. „Dženifer, znaš da imam devojku... Možda bi više od restorana volela da postaneš kuma jedne bebe, čijem si spašavanju doprinela...”

Odgovor ga osinu kao bič: „Molim? Jesi li ti normalan, kakvo dete! Minimum restoran sa dve zvezdice. Zaslužujem bolje. Pronašla sam tvoju devojku. Ona je otkazala pretplatu pre pet godina, 23. januara 1993. godine. U to vreme stanovala je u Ulici Kont de la Siz 65 u Belforu. A od tada, lepo, nestala bez traga.” „Dženifer, proveri zahteve za transfer poziva!” „Šta?” „Transfere poziva! Kad pretplatnici otkazuju pretplatu, to je najčešće zato što se sele ili odlaze da stanuju kod nekog drugog, pa onda traže da im se njihov stari broj prenese na novi za nekoliko meseci. To je, takođe, arhivirano i dostupno pod korisničkim brojem...” „Ti si lud! Restoran s tri zvezdice. Šampanjac po želji.”

~ 352 ~ knjigoteka

marrica73@anna ,,U redu, u redu, s mađarskim violinistima i Čipendejlsima 9 ako hoćeš!” „Malo je to što ja želim!”

Mark je čekao dok mu je uho ostalo prislonjeno uz slušalicu.

Sekunde su mu izgledale kao večnost. „Bio si u pravu”, začu se najzad Dženiferin glas. „Melani Belvoar zatražila je transfer poziva kod Lorana Luizana.

Pretpostavljam da hoćeš adresu... Danmari, u Duu. Put Vilar broj 456.

Ti si upućen u to da je ovo strogo poverljivo, ovo što radim. Šta hoćeš od te Melani? To je neka bivša? Je li to u vezi sa spiskom bolnica koji sam ti pribavila prekjuče?”

Mark grozničavo zabeleži adresu na prvom papiru koji mu dođe pod ruku - na naslovnoj stranu Istoka republike. „Najbolja si, Žeže. Imaćeš svoj restoran. A možda te častim i šampanjcem. Mogu li da te zamolim za još jednu uslugu? Imaš li pristup Internetu?”

Dženifer uzdahnu: „Da...” „Konektuj se na Mapu i reci mi najkraću maršrutu da pronađem Put Vilar broj 456.” „Dođavola... Šta ti misliš, ko sam ja? I znaš li gde možeš da staviš taj svoj šampanjac?”

Narandžasto-crveni kamion sitroen polako se kretao regionalnim putem 34. Posle Monbelijara, put se peo direktno ka švajcarskoj granici, udaljenoj deset kilometara. Markova stopala ostala su prikovana na pedalu, ali izgleda da to nije motivisalo njegovo vozilo. Urbana naselja bivala su sve reda kako se nadmorska visina povećavala. Regionalni put za trenutak je vijugao u podnožju nekog gorskog potoka, da bi onda opet počeo da se penje. Sela su postala retka, samo je poneka raštrkana seoska kuća potvrđivala ljudsko prisustvo u podnožju planinskih vrhova.

Mestašce Danmari pojavi se iza nekog vijugavog puta. Seoska kuća Melani Belvoar Luizan, prema indikacijama koje je dala Dženifer, bila je smeštena na samom izlazu, nešto uzvišenije, prema Švajcarskoj, ispod planinskog lanca. Sitroen se uputi ka pustom selu.

Američka plesna trupa, poznata po provokativnom, erotskom izvođenju plesa namenjenog damama. (Prim. prev.)

9

~ 353 ~ knjigoteka

marrica73@anna Bilo je tačno osam sati ujutro. Nijedna pekara ili kafić nisu bili otvoreni.

Još jedna okuka i već je izašao iz sela.

Mark naglo zakoči. Ubaci u rikverc i po cenu da će izazvati komplikacije i zakrčenje puta, parkira se duž trotoara.

Neće dozvoliti sebi da se još jednom baci u vučje čeljusti!

Lakoverni Sovuljaga je, van svake sumnje, bio na tragu te Melani Belvoar. Detektiv je prilikom dolazaka u Djep svih ovih godina naučio da raspoznaje narandžasto-crveni kamion. Teško da bi ga omašio.

Vožnja sitroenom do stana te Melani bila bi isto što i pojavljivanje uz zvuke trube.

Bilo je sveže. Mark krenu napred hitrim korakom, vodeći računa o tome da napreduje padinom van glavnog puta. Primeti ksantiju iza treće okuke. Auto je bio prikriven na nekom puteljku, na ivici puta.

Neposredno iznad tog mesta primeti skrajnutu kuću, koja je van svake sumnje bila dom Melani Belvoar. Mark se pope još malo uz kosinu, kroz travu mokru od rose. Krenu napred. Nije mogao biti primećen čak ni kroz retrovizor ksantije.

Lakoverni Sovuljaga mirno je čekao s belom šoljom u ruci, ništa ne sluteći. Mark nastavi da se kreće napred, prikriven. Znao je da će u slučaju potrebe moći da se posluži Malvininim mauzerom, ali je njegov plan, ako se uopšte moglo govoriti o planu, bio sasvim drugačiji. Direktniji! Lakoverni Sovuljaga bližio se šezdeset petoj godini, Mark je imao dvadeset i posedovao je fizičku kondiciju igrača ragbija. Razjasniće se kao muškarci.

Lakoverni Sovuljaga nije imao vremena da reaguje. Vrata

ksantije naglo se otvoriše. Neka senka pojavi se niotkud i zgrabi ga

za mišicu, a onda za rame. Nije stigao da prepozna svog napadača kad ga žestok udarac nogom pogodi u rebra. Iskrivi se od bola. Drugi udarac nogom pogodi ga u kičmu.

Detektiv kriknu. „Doda...”

Njegov nedovršeni krik izgubi se u beskrajnoj tišini planine.

Treći udarac nogom u dno leđa primora ga da se okrene. Senka se nadnela nad njim i stajala je pred njegovim zgrčenim telom.

Mark Vitral.

~ 354 ~ knjigoteka

marrica73@anna Kako je mogao da shvati? Da ga pronađe? Tako brzo? „Mark?”, promuca Sovuljaga. „Ka... kako si...” Detektiv ispljunu krv u prašinu i pokuša da se pridigne. Mark mu stavi nogu na grudi. „Ne pomeraj se... Ne pomeraj se ili ću te zgaziti kao bubašvabu...” „Mark, šta to...” „Začepi gubicu. Nemoj da ponovo započinješ svoje foliranje. Dva dana kako se mučim s tvojim glupim pravilima. Tvojim životom, istragom i tvojim licemernim stanjima duše...”

Mark malo jače pritisnu nogom Sovuljagine grudi. Detektiv iskrivi lice, jedva uspevajući da diše. Mark je polako govorio: „Nećemo se nas dvojica igrati mačke i miša. Gađaćemo pravo u cilj. Pravo u cilj, sećaš se, kao na fudbalskim mečevima koje sam gledao dok si me držao na kolenima u Djepu. Dok sam sedeo na kolenima ubice mog deke. I moje bake, samo da si mogao.” „Mark, ne misliš valjda da...”

Mark stavi đon svoje cipele na Sovuljagino lice, dok mu je istovremeno gazio po bradi, ustima i nosu. Detektiv se iskrivi od bola dok se gušio.

Kad Mark podiže nogu, ovaj ispljunu mešavinu krvi i blata. „Nemam više vremena da slušam tvoje izmišljotine, Lakoverni Ljuljaško. Lakoverni Izdajice, trebalo bi da kažem...”

Detektiv opet ispljunu. Izgledalo je da teško diše. „Ka... kako si saznao? To su... to su ti Karvilovi rekli? Matilda?

Malvina?” „Zamisli, sve sam sam naslutio... Sasvim sam, ko veliki.” „Ja... ja nisam hteo, moraš da mi veruješ. Ja sam... ja sam samo morao da slušam... Bilo mi je žao. Bio sam iskren, zatim... nikada...”

Udarac nogom ovog puta dopre do Sovuljagine ključne kosti.

Detektiv se okrenu jednom oko sebe, pa se onda opet nađe na leđima.

Njegova okrvavljena ruka dodirnu Marka po ramenu. „Stani, Mark. Stani... Molim te.” „Umukni, onda! Poštedi me priče o grizi savesti, o zaljubljenom krvniku... Nisam ovde zbog toga! Hoću Lilin identitet. Istinu!”

Prvi put se neka vrsta osmeha pojavi na unakaženom Sovuljaginom licu.

~ 355 ~ knjigoteka

marrica73@anna „Znači, nisi razumeo? Bar ne sve... Makar malo potrebne su ti detektivske usluge...”

Markova noga ponovo se preteći podiže. „Nisam siguran. Na tebi je da mi dokažeš suprotno.” „Kako si me pronašao... tako brzo?” „Ja sam manje spor nego ti, to je sve... nemoj da pokušavaš da dobiješ na vremenu, ja ga nemam za gubljenje. Kakva je to priča o DNK? I ta Lilina fotografija u novinama?”

Lakoverni Sovuljaga pokuša da se opet nasmeši. „Za tvog deku... Neko me je prodao ili si to stvarno sam naslutio?” „Sasvim sam! To sam ti već rekao. Upozorio sam te, ne pokušavaj da dobiješ na vremenu.”

Novi udarac pogodi detektiva u rebra. On kriknu i prevrnu se na stranu. Mark je imao želju da ga izgazi nogama. Nastavi. Sovuljaga se previjao od bolova, ruka mu klonu duž noge. Mark odmah shvati šta traži: da se dočepa oružja!

Mark ga je srećom preduhitrio. Zavuče ruku u ranac da zgrabi mauzer i da ga uperi u...

Ranac je bio prazan! Mauzer je nestao.

Marku prođoše slike ispred očiju. Malvina je u toku noći ustajala, budila se, pretvarala se da ima košmare, dok je on spavao. Sad je prekasno za žaljenje...

Lakoverni Sovuljaga uperi svoju matebu u njega. „Pokazao si se kao vrlo brz, Mark. Stvarno sam impresioniran.

Ali dopustio si da te ponesu osećanja. Klasika. Ipak si imao sve karte u rukama. Starca pod svojim nogama. Rešenje koje te je čekalo na suvozačevom sedištu u ksantiji. Zatim, kraj mog famoznog dnevnika.

Koverat koji sve objašnjava i koji će mi, iskreno se nadam, doneti pravo bogatstvo. Samo je trebalo da se sagneš i pokupiš ga...”

Lakoverni Sovuljaga ustade, posrćući. Njegova rasečena usna obilno je krvarila. Njegov dugački nepromočivi mantil bio je isprljan zemljom i krvlju. Detektiv je jedva uspevao da stoji na desnoj nozi. Iz Markovih usta nije mogla da izađe nijedna reč. Posrnuće pred samim ciljem. Glupo. „Gadno si me udesio, gade. Bio si baš žestok. Vidi, priznajem da sam to sasvim zaslužio. Učinio bih isto na tvom mestu. Čak i gore.”

~ 356 ~ knjigoteka

marrica73@anna Detektiv malo zakorači, dodirujući zdravom rukom bolno rame, dok je drugom i dalje držao oružje upereno u Marka. „Ne ostavljaš mi izbora, Mark. Shvataš? Ti jedini znaš istinu o ubistvu svog dede, jedina živa osoba, naravno, s izuzetkom naručioca, ali stari Karvil nije spreman da ispljune bilo šta o tome.

Poslednje što sam želeo da uradim jeste da te ubijem, Mark. Ali kako da postupim drugačije?”

Reči najzad izađoše iz njegovih usta. Mark je govorio tiho, dok je skretao pogled ka ksantiji: „Nisi mogao drugačije da postupiš ni s Nazimom Ozanom? Je li tako?”

Detektiv se s mukom osloni na ranjenu nogu. „Vidiš, Mark, život nam priprema mnogo iznenađenja. Teško je plivati uz maticu. Još teže popeti se uz slapove. Pre šest dana spremao sam se da ispalim sebi metak u glavu, da krepam u svojoj kući. Sasvim sam. Game over. Za nekoliko minuta. Sad sam dobio partiju, pa ipak sam protiv svoje volje morao da hladnokrvno ubijem dve osobe koje su mi najviše značile - Nazima Ozana i Ajlu. Tri, računajući i tebe.”

Mark je drhtao. Osećao je da mu se čitavo telo sledilo. Tri metra odvajala su ga od cevi detektivove matebe. Bilo je uzaludno da krene napred, da pokuša da razoruža Sovuljagu. Ovaj bi ga ubio pri najmanjem pokretu, Mark je bio siguran u to. Uski planinski put bio je stalno očajnički pust, a oni su u svakom slučaju bili prikriveni na puteljku, pa ih je bilo praktično nemoguće primetiti. „Mark, pusti me da ti objasnim. Plaćeno mi je čitavo bogatstvo da ubijem jedan par, s tim da se zločin pripiše nesrećnom slučaju.

Već sam ubijao na četiri strane sveta, nekoliko puta, za bednu plaćeničku nadoknadu, neuporedivo manju u odnosu na zlatni rudnik koji mi je ponudio Leons de Karvil. Takva ponuda se ne odbija... Jesam li mogao tada, Mark, da predvidim da ću se vezati za ženu koja je preživela?”

Kad bi samo ućutao! Sovuljaga nije bio lud. Čak nije imao izvinjenje za to. Reči izleteše iz Markovih usta protiv njegove volje.

Da li se još nadao da će ganuti ovog čoveka? „Lili je trudna. Sa mnom. Ide da abortira za sat vremena.”

Revolver ne zadrhta.

~ 357 ~ knjigoteka

marrica73@anna „To je moralo da se dogodi, Mark. To je bio logičan sled svega...

Pogrešio si što si došao da njuškaš. Mnogo si pogrešio. Mogao si srećno da živiš s Lili. Da stvorite lep par, jedan vrlo lep mali par. Lili će biti neutešna. Ali ne ostavljaš mi izbora... Hajde da ne dužimo?”

Sovuljaga uperi matebu u Markovo srce, u Marka zgrčenog, nesposobnog da napravi bilo kakav dodatni pokret. Sve će se završiti tu. Začudo, vratiše mu se vesele slike iz Ulice Pošol: Svetsko prvenstvo 1986, Fernandezov penal, dres Didjea Siksa, note s Lilinog klavira... „Sve ovo nije moralo da se ikada dogodi, Mark, sva ova muka, sav taj bol. Nije to ničija greška. Melani Belvoar, možda. Ali i ona je verovala da čini ono što je najbolje.”

Moram da se pokrenem, pomisli Mark. Da mu se bacim među noge...

Kao da je Sovuljaga naslutio njegovu nameru, uzmaknu i jače stegnu revolver. „Mnogo se borimo u životu, Mark, tu je glavni problem. Čitav problem je tu, čak kad više nema nade. Sav taj rat između Karvilovih i Vitralovih bio je rat ni zbog čega. Kao i svi ratovi. Nesporazum.

Mislim da si sad shvatio istinu. One su obe poginule one noći na brdu Teribl, Mark. Emili i Liz-Roz. Obe su poginule u avionskoj nesreći.

Veruj mi da mi je mnogo žao, Mark.”

Sovuljagin prst pritisnu okidač.

Detonacija u tišini vedrog jutra proširi se po planinskim vrhovima. Njen eho verovatno se čuo sve do Švajcarske.

~ 358 ~ knjigoteka

marrica73@anna

61 4. oktobar 1998. godine, 08.14 Lakoverni Sovuljaga se sruši, licem prema zemlji. Lokva krvi poteče niz njegova leđa, kao mali izvor tamnocrvene vode.

Pojavi se Malvina, koja je u rukama ispruženim ispred sebe držala mauzer L110. Njen slabašni glas razbi tišinu: „Nemoj da misliš da sam pucala da ti spasem život, Vitrale! To je samo zato što ne mogu da podnesem da neko kaže da je Liz-Roz mrtva...”

Ona ispusti mauzer da padne na zemlju pored njenih nogu. Čitavo telo joj je drhtalo. To ovog puta više nije bio blef... Ona je pucala. Ona je ubila. „Ti...Kako?”

Malvina nervozno procedi: „Ja... Ja nisam gluplja od tebe. I ja sam pomislila na novine. Tip iz Parka, Gregori More, odvezao me je svojim terencem do sedišta Istoka republike. Ti si obavio posao za mene. Novine od 23. decembra 1980. još nisu bile vraćene na svoje mesto, čak si napisao adresu Melani Belvoar na prvoj strani... Uskočila sam u taksi s adresom.

Zamolila sam taksistu da me ostavi dole, na izlasku iz Danmarija.”

Mark je oklevao. Kakav stav da zauzme? Da zahvali Malvini, da je uzme u naručje? Da ne uradi ništa, da je tek tako pusti? Priđe joj.

Malvina se ukoči: „Ne dodiruj me!”

Sruši se na zemlju, kao nepomična lutka. Jecala je. Mark je razumeo samo delove neobičnih reči. „Mamica, tatica... Odleteli, juče. Otišli. Otišli...”

On se okrenu i otvori vrata ksantije. Sovuljaga nije lagao. Beli koverat ležao je na sedištu. Mark ga otvori. Sadržao je četiri kucane strane. Mark ode do Malvine. Ona je nastavila da plače, klonula, sklupčana u položaju fetusa. Sede pored nje. Pročita polako, naglas: „Sve ću vam reći, gospodine Sovuljaga. Na kraju krajeva, nisam nikad učinila ništa loše, nemam šta sebi da zamerim. Vreme je da

~ 359 ~ knjigoteka

marrica73@anna progovorim, pošto ste me pronašli. Svakako je trebalo da to učinim jednog dana. Da kažemo da je sad taj trenutak. Bila sam teška adolescentkinja, kako se to kaže. Od sedamnaeste godine nisam imala mnogo veze sa svojim roditeljima. Odavno sam napustila školu. Zujala sam okolo, kao mnogi drugi. Roditelji su uspeli da me odvedu u Nacionalnu agenciju za zapošljavanje. Lutala sam s prakse na praksu, sve do tog posla stručnog usavršavanja od nekoliko nedelja u službi životne okoline Parka prirode Gornja Jura. Stručno usavršavanje se, zapravo, najvećim delom sastojalo od sakupljanja smeća po šumi. Klasika. S manjom grupom ostalih stažista bila sam pod nadzorom Gregorija Morea, inženjera Parka za brdo Teribl. Bio je neverovatno lep, i vrlo nežan s mladim devojkama, koje je pronalazio po svom ukusu. Posedovao je neku vrstu dara da ih dodiruje, okrzne, a da ne izgleda nasrtljivo. Bio je više od deset godina stariji od mene. Kao i tolike druge, i sama sam se zaljubila u njega. Prvi put vodili smo ljubav u srcu prirode, u rastinju pored jednog malog potoka, usred te šume koju je on dobro poznavao.

Zatim mnogo puta kasnije, svakog dana za vreme prakse, kao i još nekoliko nedelja posle toga. Svuda, po najneverovatnijim mestima.

Bila sam svesna da on ima i druge avanture, ali sam mislila da je drugačiji sa mnom, da je stvarno zaljubljen. Htela sam da verujem u njegova obećanja. Klasika, zar ne, gospodine Sovuljaga? Mlada glupača i lepi govornik...” „A zatim?” „Ostala sam trudna. Kasno sam to shvatila. Posle šest nedelja.

Već sam bila započela sunovrat u pakao. Bez posla. Porodicu sam sve više izbegavala. S prijateljima sam se sve manje i manje viđala.

Samoubilačka opsednutost tim Gregorijem Moreom. Njegovim telom. Zadovoljstvom koje mi je pružao.” „Je li Gregori otac?” „Da. Bio mi je jedan jedini ljubavnik. To sam mu saopštila jedne večeri u sobi nekog bednog hotela u predgrađu Belfora, pošto smo vodili ljubav.” „Kako je reagovao?” „Klasično, gospodine Sovuljaga. Ništa osim klasike. Izgurao me je kroz vrata, rekao mi da sam samo mala kurva koja pokušava da ga uhvati u zamku, koja nema nikakvog dokaza da je on otac i da mogu samo da abortiram.” „Vi to ipak niste učinili?”

~ 360 ~ knjigoteka

marrica73@anna „Ne... Ali nisam zaista ni donela odluku da zadržim dete.

Jednostavno sam pustila da proteknu nedelje, a da nisam reagovala.

Sedma nedelja, osma. Sve se dogodilo vrlo brzo. Bila sam stalno opsednuta Gregorijem. Bila sam kao luda. Bila sam ubeđena da ću uspeti da ga nagovorim da promeni mišljenje, da ću ga vratiti natrag.

Isto tako, bila sam na dnu jame. Nisam imala stalni stan, spavala sam gde sam stigla, kod roditelja sam dolazila manje od jednom nedeljno. Kad je moja trudnoća postala suviše uočljiva, više uopšte nisam dolazila. Samo sam telefonirala.” „Porodili ste se u bolnici?” „Da. U Monbelijaru, na odeljenju za patologiju. Tek sam postala punoletna. Nisam bila u baš dobrom stanju. Beba je bila vrlo sitna.

Nešto više od dva kilograma. Rođena je 27. avgusta 1980. godine.

Lepa devojčica. Izašla sam iz bolnice nedelju dana kasnije, s upitnikom o ličnim podacima koji nisam popunila, bacivši ga u prvi kontejner.” „Je li to tako jednostavno?” „Znate, gospodine Sovuljaga, u toku sedam dana boravka u bolnici morala sam da se sretnem s nekoliko desetina raznih bolničarki i skoro isto toliko lekara. Mora da u bolnici u nekom dosijeu još postoji trag o rođenju mog deteta. Postoji dokaz. Ali ko će ići da proveri da li je to dete još sa mnom, da li ga ja podižem?

Nijedan član moje porodice nikada nije saznao ništa o tom detetu.” „Kako ste nazvali tu devojčicu?” „Ona nikad nije nosila neko ime. To je čudno, zar ne? U bolnici sam rekla da još nisam izabrala, da očekujem njenog oca. Izašla sam sa svojim detetom. Moj pad bio je vrtoglav u narednih nekoliko sedmica. Prekinula sam sve veze s prijateljima iz detinjstva, porodicom. Bilo je leto. Spavala sam na ulici, s detetom koje je po ceo dan visilo na mojim grudima. Bila sam iscrpljena. Posećivala sam jednu družinu koja me nije osuđivala. Pijanci, drogirani. Nisam ništa mogla da odlučim. Da se vratim kući, da plačem, padnem u naručje roditelja. Oboje su radili u Alstomu, u proizvodnji sklopova za brze vozove u Belforu. Da se vratim da nađem Gregorija i da ga ubedim.

Moja devojčica već je imala neverovatne plave oči, malo na mene, ali pogotovo oči svog oca, predivne svetle oči psa vučjaka. Da se prepustim i umrem tu, na trotoaru...” „Kako ste odlučili da odete odatle?”

~ 361 ~ knjigoteka

marrica73@anna „Nisam imala izbora, devojčurak na ulicama Monbelijara, s bebom u naručju, to je na kraju moralo da bude primećeno. Posle nekoliko sedmica počela je da me prati socijalna služba. Uzalud to što sam bila punoletna, shvatila sam kako će se to završiti. Služba će preuzeti brigu o detetu, a mene će odvesti kod mojih u Belfor. A da me uopšte ne pitaju za mišljenje. Moram da vam priznam, gospodine Sovuljaga, ja tad nisam radila ono što je baš po zakonu. Dilovala sam drogu. Krala sam. Takođe, nekoliko puta prodala sam telo. Razumete šta hoću da kažem - da bih preživela, morala sam da odem iz Monbelijara.” „Jeste li tamo sreli Žorža Peltjea?” „Da. Jadan tip. Izgubljen kao i ja, koji je gladovao. Policija, socijalna služba, njegova porodica, takođe, svi za vratom, kao i meni.

On je imao simpatije prema meni, smatrao je da sam ljupka, uprkos svemu. Mislim da je već mislio da će postati moj makro, taj pokvarenjak. Nisam mu nikad dopustila da me dotakne. Ali eto, imali smo nešto kao zajednički interes. Da pobegnemo odatle. Jura, brdo Teribl, to mi se pokazalo kao najpogodnije. Bilo je to vrlo blizu Monbelijara, a niko neće dolaziti da nas tamo traži. Bila je prva nedelja decembra, ali je vreme bilo vrlo blago, a mi smo bili navikli da spavamo napolju. A pored toga, mogla sam da odem da pronađem Gregorija. Da se sretnem s njim. Zamišljala sam: on će me prepoznati, prepoznaće dete. Njene oči. Neće moći da negira da je otac. Znam da to može izgledati ludo, gospodine Sovuljaga, ali ja sam to bila. Gregori More bio je moja jedina slamka spasa. Još sam verovala u to.” „Jeste li ga konačno sreli?” „Smestili smo se u neku kolibu koju smo pronašli blizu vrha brda Teribl. Unutra nije bilo toplo, ali bismo zapalili vatru, imali smo krov nad glavom. Na kraju krajeva, bilo nam je skoro bolje nego na ulici. Da vam odgovorim, gospodine Sovuljaga, otišla sam tamo.

Sretala sam se s Gregorijem Moreom. Skoro svakog dana. Brdo Teribl nije previše visoko, šuma nije mnogo velika. Sretala sam ga, nosila sam dete u naručju. Nije me prepoznao, gospodine Sovuljaga! Čak me nije ni pogledao. Za nekoliko meseci prešla sam iz stadijuma mlade devojke, dosta zavodljive, na onu koja je pre mogla biti neki otpadak. Porasla sam. Moje grudi bile su samo dva mlitava komada mesa koja vise. U mojim očima više nije bilo nikakvog sjaja. Bila sam neprepoznatljiva.” „Niste ni razgovarali s njim?”

~ 362 ~ knjigoteka

marrica73@anna „Vi ne shvatate, gospodine Sovuljaga. Bila sam ponižena.

Neviđeno ponižena. Nije me čak ni prepoznao. Da li sam postala toliko ružna? Da li je u međuvremenu upoznao druge žene? Shvatila sam, gospodine Sovuljaga, da me nikad više neće dodirnuti. Da nikad više neće želeti ništa od mene. Kako sam mogla i da pomislim da će želeti moje dete... Moja poslednja nada bila je ugašena na obroncima brda Teribl. Nisam više ništa imala. Moje dete bilo je kao breme, kao ogromna grba na leđima, i osećala sam kako zajedno propadamo.

Nemojte misliti da nisam volela to dete, gospodine Sovuljaga, da je sav moj materinski nagon umro. Oh, naravno da nije! Sasvim suprotno. Ali nisam imala više ništa da ponudim svom detetu. Nije imalo oca. Čak više ni mleka. Ni ime. Shvatate li to? Onda je na planini iznenada počeo da pada sneg. Bilo je jutro 22. decembra.

Grejali smo se kako smo mogli oko vatre u kolibi, čitavog dana.

Morala sam da brinem o svemu. Peltje je bio pod dejstvom kokaina tri četvrtine vremena, smrznuo bi se na mestu da nisam bila tu. Bila sam primorana da ga isteram napolje da sakupi drva.” ,,I onda je pala noć...” „Da. Nevreme je postalo dvostruko jače. Peltje je bio u dubokoj krizi. Mislim da čak nije ni čuo udar. Koliba se zatresla, kao kad je zemljotres, kao da je kraj sveta. Iz kolibe se videlo kako gori drveće u dužini jednog kilometra. Kako gori pod snegom. Bila sam kao opčinjena. Umotala sam dete u neko ćebe i izašla. Nije bilo hladno, naprotiv, zbog ogromnih plamenova bila je takva vrućina da je prosto štipala za kožu...” „Niste se uplašili?” „Ne. Nijednog trenutka. Bila je to neobična scena, nestvarna.

Sneg i vatra. A onda i taj avion nasred planine, sav polomljen, čiji se čelik topio preda mnom u plamenovima kao običan kaučuk. Znala sam da sam prvi svedok katastrofe, ali sam mislila da spasiocima neće biti potrebno toliko dugo da dođu.” „I onda ste je videli?” „Bebu, hoćete to da kažete, gospodine Sovuljaga? Da, bilo je to u tom trenutku.” „Ona je... ona je bila...” „Da. Već je bila mrtva. Sva otekla. Poginula prilikom udara.

Nekoliko minuta ranije. Nijedna beba ne bi mogla da preživi sama, gore, u tom paklu. Ne znam kako su svi mogli da poveruju u tu

~ 363 ~ knjigoteka

marrica73@anna bajku... Beba je bila mrtva, gospodine Sovuljaga. I ja sam istog trenutka pomislila kako je to nepravedno.” „Kako to?” „Surovo, ako vam se više sviđa. Čitava porodica oplakivaće tu mrtvu bebu. Bila je to devojčica u haljinici. Doživeti žalost. Izgubljen život. A ja, ja nisam bila u stanju da pružim budućnost sopstvenoj kćerki. Ona je živela, ona će živeti bez ikoga, bez porodice, samo sa mnom, a ja sam bila tako nevažna. Shvatate šta želim reći kad kažem

surovo. Nepravedno?” „Shvatam...”

„Da. Nije bilo mnogo izbora. Mrtvo odojče u snegu bilo je gotovo istog uzrasta kao moja kćerka. Delovala sam bez razmišljanja. Kako da vam objasnim? Prvi put stekla sam utisak da mogu biti stvarno korisna. Da mogu izvesti neustrašiv čin. Spasti jedan život, spasti jednu porodicu, moju malu kćerku, takođe. Pomalo isto ono što su verovatno osećali lekari, vatrogasci. To je osećanje koje me je toliko iznenadilo te noći i u meni izazvalo želju da postanem bolničarka ili nešto slično tome, posle svega. Da spašavam živote.” „Vi ste skinuli odeću s leša te mrtve bebe u snegu?” „Da je spasem, gospodine Sovuljaga. Da je spasem! Već sam vam rekla, zar me niste shvatili? Ponudila sam svoje dete bez budućnosti nekoj finoj porodici, bez sumnje bogatoj, koja nikad neće saznati za moju žrtvu, koja će plakati od radosti pred tim čudom, a da nikada ništa ne posumnja. Bilo je tu skoro nekoliko pakleno dobrih sitnica...” „Ali to se nije dogodilo. Uopšte nije...” „Kako sam mogla da to naslutim, gospodine Sovuljaga? Kako sam mogla da naslutim da su bila dva novorođenčeta u avionu? Oba poginula, kao i svi ostali putnici. Kako sam mogla da zamislim posledice? Mislila sam da te noći postupam kao svetica, gospodine Sovuljaga. Da, kao svetica. Kasnije sam pratila čitav taj slučaj u novinama. Dve porodice koje su rastezale jedna drugu. Suđenje. Šta sam mogla da kažem? Šta sam mogla da učinim? Osim da ćutim? Sve je moralo da bude mnogo jednostavnije. Sačekala sam oko sat vremena dok su stigli spasioci, držala sam moju bebu u naručju, odevenu u novu odeću. Kad sam začula prve vatrogasce u daljini kako se približavaju s baterijskim lampama, kriknula sam, spustila svoje dete u sneg, taman toliko udaljeno od aviona da je plamen zagreje a da se ne opeče. Poljubila sam je poslednji put. Za nekoliko

~ 364 ~ knjigoteka

marrica73@anna sati dodeliće joj novu porodicu. Sakrila sam se u toploj noći s malenim golim telom bebe poginule u avionskoj nesreći, umotanim u moje ćebe.” „Jeste li je vi sahranili pored kolibe?” „Šta sam drugo mogla da uradim? Imate li vi neku drugu ideju?

Peltje je još spavao, neprekidno urađen. Kopala sam tlo kao luda rukama u snegu. Bila sam sva u goloj vodi. Ruke su mi bile krvave.

Kopala sam. Dugo. Peltje je došao iza mene kad sam bila skoro gotova. Bebin leš već je počivao u grobu. Izmišljala sam molitve pre nego što sam je prekrila zemljom, nisam znala nijednu. Peltje je bio kao lud, mislio je da je to moja kćerka, da sam je ubila...” „On je shvatio kad je video narukvicu oko detetovog ručnog zgloba?” „Da. U svojoj uznemirenosti nijednog trenutka nisam obratila pažnju na taj mali komad nakita. Narukvica s ugraviranim imenom.

Liz-Roz. Peltje ju je uočio na prvi pogled. I to da je zlatna. Dil je bio jednostavan. Ja ću njemu ostaviti nakit, a on će začepiti gubicu.

Strgnuo je narukvicu s detetove ručice. Otišao je. Nikad ga više nisam videla. Ja sam još malo ostala. Natrpala sam vlažnu zemlju na grob.

Nasumice sam grabila kamenje, šljunak, slagala jedne preko drugih.

Moji smrznuti prsti nisu više mogli da se odvoje. Bila mi je potrebna čitava večnost da napravim krst od dva komada drveta. Prespavala sam ostatak noći u kolibi, oko pepela. U stvari, ne, mislim da uopšte nisam spavala te noći. Kao ni narednih.” „Jeste li se vraćali do groba narednih godina? „Da... To ste shvatili. Malo-pomalo život se nastavio. Moji roditelji su me tražili, dajući one famozne oglase u novinama. Na kraju sam se vratila u Belfor. Nastavila sam da učim. Postala sam bolničarka, kao što sam vam rekla. Srela sam Lorana pre šest godina.

Lorana Luizana. On je bolničar u bolnici. Moji roditelji bili su stari, otac je umro pre pet godina, a majka prošle godine. S Loranom se nisam venčala, ali sam ipak pristala da koristim njegovo prezime. On ne zna ništa o mojoj prošlosti. Uostalom, niko ne zna. Loran bi hteo dete. Nije previše kasno za mene. Imam tek trideset šest godina. Ne znam. Shvatate da je to vrlo komplikovano.” „Shvatam, Melani. Ali niste mi odgovorili za grob.” „Doći ću i na to, gospodine Sovuljaga. Da, odlazila sam tamo svake godine. Svakog 27. avgusta, na dan rođenja mog deteta. Kao da sam na brdu Teribl sahranila sopstveno dete, gospodine Sovuljaga.

~ 365 ~ knjigoteka

marrica73@anna Razumete? Moje dete, a ne neko tuđe. Ne tu Liz-Roz. Dolazila sam da održavam grob, da zakitim krst cvećem. Jedne godine, prošla je čitava večnost od tada, shvatila sam da je neko kopao po kamenju, da ga je pomerao. Ko? Znala sam da slučaj Vitral-Karvil nije zaključen, da to, uostalom, neće nikada ni biti, da to nije ni mogao da bude.” „Osim ako neko ne ekshumira leš novorođenčeta umotanog u ćebe i sahranjenog pored kolibe. Neki uporni detektiv, na primer.” „Na primer. Uplašila sam se. Ispraznila sam grob. Počistila poslednji dokaz.” „Iskopali ste drugi grob na drugom mestu? Neupadljiviji?” „To se vas ne tiče, gospodine Sovuljaga. To se tiče samo mene. Šta ćete sad da uradite?” „Ne znam. Možemo li se ponovo sresti?” „Mislim da stvarno nemam izbora. U vašoj sam milosti, kako se kaže. Biće bolje što pre. Loran počinje da radi u pet sati ujutro. Ja radim noću. Kao što vidite, bolnički život nije jednostavan. Ja završavam u osam sati u Monbelijaru. Onda mi treba vremena dok se vratim. Da kažemo sutra ujutro u devet sati kod mene? Vi znate kako da me pronađete, posle svih ovih godina, pretpostavljam da ćete umeti da pronađete put... Nadam se da ćete biti neprimetni, gospodine Sovuljaga. Ja sam promenila način života. Uspela sam, ali nije bilo lako da zaboravim. Nisam želela da učinim ništa loše te noći na brdu Teribl. Sasvim suprotno. Nisam mogla da predvidim...” „Da predvidite šta?” ”...” „Šta da predvidite, Melani?” „... da predvidim da će moja kćerka toliko da liči na mene kad napuni osamnaest godina...”

Bilo je tek prošlo devet sati. Laka magla koja se nadnela nad padine Jure počela je da se pretvara u izmaglicu i da se penje ka vrhovima. Mark prvi uoči mala bela kola, nekoliko okuka niže, baš ispred Danmarija. Bio je to fijat panda. Lagano im se približi, prođe ispred njih i parkira se nekoliko metara iznad njih, tačno ispred kuće s nebeskoplavim prozorima. Mark primeti bolničku nalepnicu sa dve zmije, zalepljenu na zadnji vetrobran. Žena-vozač, kojoj se

~ 366 ~ knjigoteka

marrica73@anna primećivala samo plava kosa, ostade da nepomično sedi za volanom nekoliko dugih trenutaka. Onda se svetla kola najzad ugasiše.

Vrata se otvoriše uz umorni osmeh jednog, na čudan način, poznatog lica potpunog stranca.

~ 367 ~ knjigoteka

marrica73@anna

62 20. maj 1999. Porodilište Obepin, Djep Tom je spavao stisnutih pesnica u svom krevecu od providne plastike. Njegovo telo lagano se podiže. Na njemu su se isticali samo sitno bucmasto lice i plava kosa, začuđujuće dugačka za bebu od četiri dana.

Mark je držao Lili za ruku. Bila je umorna. Oči su joj se nevoljno sklapale. Uživala je u tišini. Najzad sama, s Markom i Tomom.

Grabila je tišinu, kao i sveži razređeni vazduh, sve dok nova bolničarka nije uletela kao tornado.

Nikol je tek izašla iz sobe. Lili joj je ljubazno dala do znanja da joj je potreban odmor. Nikol bi vrlo rado ostala da danonoćno bdi nad Tomom. Čitav Djep već je bio u toku. Najpre je posetila Pjera na groblju Žanval, ali je zatim kao neka dvadesetogodišnja devojka odlazila od radnje do radnje da saopšti rođenje. Praunuk! Samo što nije delila letke... Mark je sa zebnjom očekivao trenutak kad će čitav Djep, od gradonačelnika do direktora trgovačke luke, doći da čestita s buketom u ruci.

Lilina glava klonu na Markovo rame, dok je ovaj sedeo na ivici kreveta. On se nije usuđivao da se pomeri. Vrhovima prstiju dohvati list papira koji je poslala Melani Belvoar. Bio je zakačen za ogroman buket ruža. Tri puta veći od Markovog.

Neka je sa srećom malom Tomu. Lili, ja nisam umela da budem tvoja majka. Još jednom se zbog toga izvinjavam. Možda ćeš me prihvatiti kao baku? Pokušaću da dam sve od sebe da nadoknadim izgubljeno vreme, sve što sam pokvarila svojim ćutanjem. Mislim da nije previše kasno, ako ti to želiš. Bar za Toma. Ko ne bi poželeo da ima bakicu od trideset šest godina?

Brini o Marku.

Melani Lili je dosad odbijala da se sretne s majkom. Melani nije navaljivala. Lili nije imala hrabrosti za to. Trebalo joj je vremena. Sad

~ 368 ~ knjigoteka

marrica73@anna je tu bio Tom, on će biti veza među generacijama. Lili nije uspela da se odmori ni tri minuta kad neka bolničarka ulete u sobu.

Nikad mira, pomisli Mark.

Postojao je dobar razlog! Bolničarka je s teškom mukom nosila ogroman paket-poklon. „Upravo ga je doneo poštar”, objasni bolničarka. „Sreća što nemamo ovako velike poklone svakog dana. Čestitka za tatu, paket za mamu.”

Bolničarka izađe. Lili širom otvori oči pred veličinom poklona.

Metar sa dva! „Pa dobro, otvori”, reče Mark. „Moglo bi se pomisliti da je poklon od Štrumpfa Gurka”, prokomentarisa Lili. „Jesi li siguran da neće eksplodirati?” „Sve zavisi od toga ko ga je poslao...”

Dok je Mark otvarao mali beli koverat, Lili se bacila na paket, cepajući krajeve papira u boji kojim je bila obavljena kutija.

Mark odmah prepozna sitan, jedva čitljiv rukopis. Malvina.

Obuze ga osećaj ispunjenosti. „Ko je to?” upita Lili dok se sve vreme strastveno bavila paketom. „Jedna prijateljica”, odgovori tiho Mark. „Jedna vrlo draga prijateljica.” „Je li?”

Lili dopre do kutije. Snažno pocepa karton. Ogromni plišani medved, kestenjastožute boje, izviri iz kutije. Lili ispusti radostan krik: „Bože mili! Kako je lep!”

Mark na karti nekako dešifrova Malvinine žvrljotine.

Za malog kopilana. Bolje budi oprezan s njim.

Nije mogao da zadrži osmeh. Snažno stegnu Lilinu ruku, pa se onda okrenu ka plišanoj igrački. „Zdravo, veliki moj. Prošlo je mnogo vremena otkako čekaš ovaj trenu tak, jelda? Da se sretneš s našom Lili!”

Mlada mama začuđeno zakoluta očima. „Lili, predstavljam ti Bendža.”

~ 369 ~ knjigoteka