Nemirne vode

Naslov originala Sharon Shinn Troubled wathers

1.

Telo Navara Ardelaja položili su na razbuktalu lomaču, kako je i dolikovalo suila čoveku koji je svoju vernost dugovao plamenu. Zoi je stajala okružena ožalošćenima, ukočena i nema, i gledala kako joj se otac pretvara u pepeo. Iako je polako kopnio tokom proteklog kvintala i postajao sve mršaviji, slabiji, nesvojstveno sebi mrzovoljan od bola, ona nije zaista verovala da će umreti. Zar može da postoji svet u kome nema Navara Ardelaja?

Bilo joj je tako hladno da čak ni visoko razbuktali plamen nije mogao da odagna tu hladnoću, a zubato zimsko sunce nije pružalo nimalo toplote. Doman je stajao u blizini, a ruka mu je u svakom trenutku bila poluispružena. Zoi se pitala namerava li da je prihvati ako izgubi svest ili da je povuče natrag ako pokuša da se i sama baci u vatru. Doman je bio nezvanični vođa ovog malog sela. Sam je sebi nametnuo odgovornost da se stara o dobrobiti svake duše iz ove male skupine koliba i bio je neumoran u svojim nastojanjima da olakša Navaru odlazak s ovog sveta. Čak je i poslao nekoga u Hijalto da donese iznenađujuće delotvorne lekove da mu ublaže bol i razbistre um. Navar je bio budan i bistra uma sve do pre dva dana i nastavljao je da diktira Zoi kako treba da podeli ono malo vrednih stvari koje je imao.

- Doman mora da dobije šta god želi iz kuće, naravno - rekao je njen otac kasno te večeri. - Verovatno će odabrati sto ili fontanu.

Ovo je nateralo Zoi da iznenađeno podigne pogled. -Ali... ja želim da to zadržim.

Navar se leđima oslonio na jastuke, mršavog i upalog lica, slabašnog tela, ali mu je um radio, radio, radio, kao i uvek. -Biće suviše teško transportovati ih.

Još više se iznenadila. - Ne idem ja nikuda Oči su mu bile sklopljene. — Naravno da ideš. Vreme je da se setiš da pripadaš i porodici svoje majke.

Nije se ni trudila da odgovori na to jer je, čim je izgovorio te reči, ponovo zaspao. A pride je bila i previše zapanjena.

Retko je pričao o njenoj majci, a o njenoj porodici nije pričao uopšte. Krivio je moćni klan Lalindar za svoj pad u nemilost deset godina ranije, za duge godine izgnanstva i siromaštva. Zoi nije čak ni znala da li joj je baka još uvek živa i ko je od njenih tetaka, ujaka i rođaka mogao da nasledi titulu i imanje Kristare Lalindar ukoliko je starica umrla. To je nije ni zanimalo. Neće potražiti nikoga od njih, čak ni ako se desi ono nezamislivo. Čak ni ako joj otac umre. Sumnjala je da je se bilo ko od njih seća bolje no što se ona sećala njih, ili da im češće dolazi u misli.

Ovo selo je sada bilo njen dom. Ova kuća mesto gde pripada. Već tada je znala, dok joj je otac ležao tamo tako tiho, da će joj majušna kuća izgledati ogromno kada je njegov duh napusti. Nije znala kako bi mogla da ispuni tu prostranu prazninu svojom slabašnom i umornom dušom.

Zoi je smatrala da će telo njenog oca moći da održava svaki plamen bar čitav kvintal, samo njegov hitri, ispitivački, neumorni um bi trebalo da gori čitavu devetku, ali vatra je u stvarnosti počela da se gasi ranije nego što je to smatrala mogućim. Seljani su se većinom zadržali nekih petnaestak minuta a onda otišli, iako su tri žene, koje su bile zaljubljene u Navara u različitim periodima, još uvek stajale i jecale oko lomače. Zoi se spremala da stoji tu i gleda sve dok je noge ne izdaju, a onda je planirala da pred žarom koji se gasi kleči sve do kraja sveta.

Međutim, Doman nije dopustio ništa nalik tome. Stavio joj je ruku na rame, očinski, nepopustljivo. — Uđi unutra sada - rekao je, pomerajući je sve dalje od kamenog kruga, natrag ka kućama. - Vatra se skoro ugasila. Vreme je da uđemo.

- Još ne - rekla je i ukopala se u mestu.

Okrenuo je dlan druge ruke ka nebu. - Počinje kiša -rekao je. Do tada su kapi bile sitne i maglovite, teško da su predstavljale ikakvu neugodnost, ali blede zrake sunca polako su prekrili sve veći, teški, sivi oblaci, a u vazduhu se osećalo da se sprema nevreme. — Tvoj otac ne bi voleo da te suze sveta nakvase zbog njega.

Pošto to jeste bila istina, dopustila mu je da je odvuče od lomače i povede je ka njenoj maloj, tužnoj, potpuno opusteloj kući.

Zajedno su ušli u kierten, malenu sobu odmah iza ulaznih vrata. U velikim kućama, znala je Zoi, kierten je mogao da bude čudovišno veliki, da bude ogromna, odjekujuća odaja dovoljno velika da primi i pedesetak ljudi. Kierten je uvek bio potpuno prazan. Bio je to vlasnikov način da pokaže kako je toliko bogat da može sebi da priušti da uzaludno troši prostor. Siromašni seljani nisu se mogli pohvaliti time, naravno, ali niko od njih nije bio toliko siromašan da nema kierten na ulaznim vratima.

Doman je ušao u glavnu prostoriju odmah za njom i ona se hitro osvrnula unaokolo kako bi videla svet njegovim očima. Nije imala mnogo vremena da počisti ono što je ostalo nakon smrti, pa je soba, razumljivo, bila u neredu. Čaršavi su ležali zgužvani na podu, odeća i sudovi bili su razbacani svuda po nameštaju, a knjige i listovi papira nabacani nasumice u gomilama tamo gde je pokušala da ih ukloni s puta. U vazduhu se osećao blagi miris trule hrane iz jedine druge sobe u kući, male, uske kuhinje koja je ujedno bila i Zoina spavaća soba. Bar četiri dana nije stigla da iznese otpatke do mesta za pravljenje đubriva, možda i duže.

- Da li hoćeš da pošaljem Mijelu da ti pomogne? - pitao je Doman. - Znaš da je ona dobro organizovana žena.

Bila je to mala šala, ali Zoi je shvatila da nije u stanju da se nasmeje. Domanova žena bila je veličanstveno sposobna. Podigla je desetoro dece i predstavljala je veliku majčinsku figuru svima u selu, čak i Zoinom ocu, koji je bio poslednji čovek na svetu kome je bilo potrebno majčinsko staranje.

- Ne, hvala — rekla je Zoi s naporom. - Ako budem imala nešto čime mogu da uposlim ruke, možda me srce neće toliko boleti.- Naravno, moraš doći da prespavaš kod nas — rekao je.

Zoi je odmahnula glavom. - Ne. Hvala vam, ali ne.

- Onda će Mijela doći ovamo da prespava.

Ponovo je odmahnula glavom, ali to je bio samo refleks. Znala je da ako je Doman odlučio da ona večeras ne bude sama, ona neće biti sama, na ovaj ili onaj način. Doman je u potpunosti bio hunti, sav drven, tvrdoglav i nepomičan. Nema veze koliko se jako oslanjate o Domana, koliki teret mu bacate na pleća, on se neće promeniti i neće se slomiti.

Kiša je počela da pada ujednačeno, sumorno i teško. Bila je to ona vrsta kiše koja može potrajati danima. Još manje svetlosti dopiralo je kroz male, visoke prozore od mutnog stakla, pa je Zoi zakoračila preko hrpe prljave odeće da upali lampu. Nered u sobi je odmah postalo lakše primetiti.

Načinila je neodređeni pokret kojim je obuhvatila celu sobu. - Moj otac je želeo da odaberete nešto po čemu ćete ga pamtiti - rekla je. - Bilo šta iz cele kuće.

Bila je to dosta uobičajena tradicija, neki način da živi upamte mrtve. Doman je sigurno shvatao da mu je ukazana vrhunska čast što je bio prvi koji će odabrati nešto od Nava-rove imovine, jer je samo jednom klimnuo, prikladno tih. Bio je visok čovek, mršav i žilav, tamne, grube kože i guste, prosede kose, a zbog raznobojnog ogrtača koji je nosio na sahrani, delovao je kao nekakav prorok. - sa zadovoljstvom ću odneti deo Navara Ardelaja u svoj dom - rekao je Doman. - Međutim, ne bih želeo da uzmem nešto što je tebi posebno drago.

- Stvari koje želim da zadržim već sam prebacila u svoju sobu - rekla je. — Uzmite šta vam se dopada.

Doman je pogledao ka izrezbarenom stolu, velikom, nezgrapnom komadu nameštaja kupljenom pre pet godina od putujućeg trgovca koji je prodavao čudnovat asortiman kvalitetne robe iz prikolice svojih kola. Potom je razgledao bronzanu fontanu, minijaturnu repliku one koja se nalazila u velikoj dvorani kraljevske palate. Međutim, nakon toga je prišao suprotnom zidu i pokazao prstom na tri blagoslova koja su visila iznad izgužvanog kreveta.

- Uzeo bih slučajne blagoslove, ako možeš da se rastaneš od njih - rekao je.

Po prvi put u protekla četiri dana, Zoi se umalo nije nasmešila. - Domane - rekla je. Tvoja odlika je drvo, a žudiš za blagoslovima čoveka vatre?

Pokazao je ka prvom predmetu koji je visio na zidu. Bio je to kvadrat od kovanog bakra, velik otprilike pet s pet palaca, sa simbolom hrabrosti ugraviranim sa zadnje strane. On nije imao problema da se nasmeši. — To je blagoslov koji je trebalo da dopadne hunti čoveku — rekao je.

- Baš tako - rekla je.

- A izdržljivost je blagoslov za torz ženu, a Mijela je upravo to - dodao je Doman.

Simbol izdržljivosti bio je najlepši od sva tri blagoslova, izvezen plavim nijansama na naboranoj beloj pozadini i uokviren izrezbarenim drvetom. - Da, znam da se Mijeli oduvek dopadao - rekla je Zoi. Doman je pokazao ka trećem blagoslovu, stilizovanom simbolu živopisno naslikanom na dugačkom, uskom komadu zategnutog platna. - A kome ne treba trijumf u životu? - pitao je. - Zavideće mi svi u selu.

Trijumf je bio najređi od svih vanrednih blagoslova, to su svi znali, a Navar je oduvek smatrao posebno ironičnim što je upravo to bio jedan od darova koje je dobio pri rođenju. Ili mu je možda ironija postala jasnija tek tokom tih poslednjih deset godina života. Svakako, kada je bio mlađi, kada je živeo u Hijaltu i uživao poverenje kralja Vernona, smatrali su ga jednim od najuspešnijih ljudi svoje generacije. Možda različiti blagoslovi pokazuju svoju moć u različitim periodima života neke osobe, pomislila je Zoi. Trijumf je vladao Navarovim životom dvadeset ili trideset godina, ali je na kraju ustupio mesto izdržljivosti. Zoi je pretpostavljala da je bilo trenutaka tokom političke karijere njenog oca kada je on pokazao veliku hrabrost, pa su se tako, na svoj način, kao i obično, tri blagoslova pokazala tačnim.

- Biću srećna kada pomislim da njegovi blagoslovi sada blagosiljaju vas - rekla je Zoi formalno.

Doman se okrenuo i dao joj priliku da trezveno razmisli o tome. - Mada možda treba da ih ostavim da se staraju o tebi - odgovorio je.

Zoi je odmahnula glavom. - Crpeću snagu iz svojih blagoslova — rekla je, ispružila

levu ruku i lagano protresla srebrnu narukvicu na kojoj su stajale tri amajlije.

- Lepota, ljubav i moć - rekao je Doman, jer je, naravno, viđao blagoslove na njenoj ruci svakoga dana u proteklih deset godina. - Bar jedan se pokazao tačnim tokom celog tvog života. Ljubav i moć će sigurno doći.

- Sigurno - ponovila je Zoi, mada nikada nije verovala u to. Zapravo, znala je da ni prvi blagoslov nije istinit. Bila je visoka, mršava i ozbiljna, imala je crnu, ravnu kosu, divlje, crne oči i bledomaslinastu kožu koja bi brzo pocrnela u rano leto. Ako bi morala da odabere elaj osobinu koja je opisuje, mislila je da bi umesto lepote uzela čast.

Međutim, niko se nikada nije pitao kakve slučajne blagoslove treba da dobije.

- Kada da pošaljem Mijelu da dođe da ti pomogne? — pitao je Doman.

Zoi se osvrnula i pogledala po sobi hrpe odeće, papira i opšti nered. Za trenutak nije mogla da zamisli kako se ovaj metež može organizovati u nešto uredno, pristojno i podnošljivo. Nije mogla da predoči sebi kako da razmesti kuću i pretvori je u mesto na kome može da živi bez oca.

- Ne znam - rekla je, iznenada suviše umorna i da stoji. — Kasnije. Za sat-dva.

Moram da legnem. Moram da spavam. Možda će sve dobiti smisao kada se probudim.

Doman joj je prišao i vrlo nežno je poljubio u čelo. - Možda i neće kada se probudiš danas - rekao je. - A možda ni sutra. Ali uskoro ćeš zaceliti. Tako to biva.

Čim je Doman otišao, Zoi se sklupčala na svojoj prostici za spavanje u kuhinji, ali uprkos tome što je bila iscrpljena, dosta dugo nije mogla da zaspi. Dokono se igrala amajlijama na svojoj narukvici i redom ih doticala prstom. Oduvek je mislila da teško da postoje tri blagoslova koji joj manje odgovaraju, ali svejedno ih je volela. Najviše zato što je volela priču o tome kako ih je njen otac našao, opijen srećom.

Bio je tako uzbuđen kada se rodila, tako je išla priča, da je jedva čekao da bude pet časova stara pa da jurne na prepune ulice Hijalta u potrazi za strancima koji će darivati blagoslove njegovoj novorođenoj kćeri. Ona je vrišteći došla na svet nešto posle ponoći, tako da je zora tek svanula kada je časovnik pokazao peti čas i jedini ljudi na ulicama u to doba bili su okasneli pijanci, sluge koje su poranile i žene koje su prodavale svoje usluge.

Uzbuđeno je zatražio darove od svake od tih kategorija.

Srećni, ošamućeni čovek koji je upravo izašao iz krčme preturio je po džepovima i izvukao jeftin novčić blagoslova na kome se nalazio znak lepote. - Jedino takve i nosim poverio mu se s osmehom. - Sve devojke zaslužuju da budu lepe.

Služavka, izuzetno prostodušna, užurbana žena bez osmeha na licu, savesno se zaustavila, prekopala po torbi i izvukla savijen i prljav novčić na kome se nalazio znak za ljubav. - Možemo do hrama ako vam se ovaj ne dopada - rekla je, ali Navar je bio oduševljen mišlju da će njegova mala devojčica dobiti tako veliki poklon.

Bila je to prostitutka, umorna i mlada, koja je svoju ulogu ispunila na tradicionalan način, otprativši Navara do najbližeg hrama, gde je na ulazu dao prilog za oboje. Nisu gubili vreme da sednu u neki od pet redova klupa, da udišu vazduh bogat tamjanom i meditacijom dovedu sebe u stanje ravnoteže. Samo su se popeli do velikog, teškog bureta u sredini odaje i zavukli ruke duboko u gomilu novčića u njemu.

Prostitutka je prva izvukla novčić. — Jedan za tvoju kćer - rekla je i spustila ga Navaru na dlan.

- Moć - rekao je kada je prepoznao simbol na nejasnoj svetlosti. Nasmejao se. —

Ovaj blagoslov se čini tako teškim za tako malo stvorenje!

- Možda će joj više odgovarati kada bude mojih godina, ili vaših - odgovorila je.

Ponovo je zavukla ruku u bure, ne tako duboko ovaj put, i izvukla drugi simbol. - I jedan za mene - rekla je. Glas joj je bio sumoran kada je dodala: - Bogatstvo. To bi bilo lepo.

Navar joj je spustio nekoliko kvint-zlatnika na dlan. Slučajni blagoslovi su se davali besplatno i većina ljudi je odbijala novac za tu uslugu, ali devojka je brzo strpala svoj plen u džep.

- Da li ste izvukli novčić za sebe? - htela je da zna.

Klimnuo je glavom i pokazao joj. - Promena. - rekao je.

Bila je to koru osobina. - Da li je vaša kćer onda rođena da bude žena krvi? - upitala je.

Ponovo se nasmejao. - Jeste, ali bojim se da se ovaj blagoslov tiče mene - rekao je. Dete u kući menja sve, slažeš se? Kazali su mi da mi život više nikada neće biti isti.

- Nadam se da ćete je zavoleti - rekla je prostitutka.

- Već je volim.

Zoi je slušala ovu priču tako često da je bila u stanju da je ponavlja s ocem pre nego što je napunila pet godina. Njena majka nikada nije delovala preterano oduševljeno onim delom kada Navar i žena s ulice zajedno lutaju gradom u potrazi za hramom, ali u tome je bila poenta slučajnih blagoslova. Nije i trebalo pokazivati oprez, niti diskriminaciju prema ljudima kojima prilazite. Trebalo je osloniti se na ljude koje su vam poslale nepredvidive struje vaseljene. Trebalo je razumeti da mudrost može doći od svakoga, bez obzira na to koliko bilo neočekivano, da svako ima dara za darivanje.

Zoi se vrpoljila na prostirci i okretala u potrazi za udobnijim položajem. Svakoje imao dara za darivanje. Svakoje imao život da proživi. Svet će se promeniti želeli mi to ili ne. Ovo su bile nepromenljive istine koje nije mogla da promeni jecanjem. Sklopila je oči i napokon uspela da prizove grozničav i neokrepljujući san.

Kada se Zoi probudila, koji čas kasnije, kiša je i dalje padala. Kao žena rođena od koru majke, s osobinama krvi i vode, Zoi je oduvek volela kišu. Volela je njena različita raspoloženja, od nežne i romantične do divlje i nesputane, a volela je i svež miris čistog koji je uvek ostavljala za sobom. S praktične strane, kiša je bila dobrodošao posetilac ovde na selu. Punila je cisterne i podzemne izdane. Zoi nije bila jedina koja je volela kišu.

Osovila se na noge, a onda za trenutak stajala u mestu i pokušavala da odluči šta da radi. Briga o ocu joj je uzimala skoro svaki tren najavi tokom proteklog kvintala, posebno u poslednjim danima njegove bolesti. Šta sada da radi kada ne mora da mu sprema obroke, tera ga da jede i čisti nered koji stvara njegovo telo? S kim da priča sada kada je taj neumorni um nestao? U čemu je bio smisao njenog daljeg života?

Glupe misli. Otac bi se uznemirio na pomisao da ona svoje postojanje smatra zavisnim od njegovog. Zoi je odmahnula glavom i naterala sebe da pogleda unaokolo.

Kuhinja je bila u neredu. Duga soba s ognjištem zavučena u dalji desni ugao bila je tako uska da se dvoje ljudi jedva mimoilazilo u poslu. Pokraj ognjišta stajale su stvari potrebne za kuvanje, ploče za pečenje, korpe i čvrsto zatvoreni lonci s raznim sastojcima, tave i sudovi. U daljem levom uglu sobe Zoi je okačila providnu ljubičastu zavesu kako bi sebi napravila mali, privatni prostor. Na njemu nije bilo ničeg više do prostirke za

spavanje, kovčega s odećom i nekoliko beskorisnih ali dragih stvari. Sada se na prostirci nalazilo klupko od posteljine i odbačenih tunika koje Zoi nije stigla da opere. U kuhinji su se nalazile gomile prljavih sudova i komadi zaboravljene hrane. Pod nije bio čišćen danima.

Nije bilo smisla u Zoinom životu, ne tada, ali bar je mogla da ga vrati u nekakav red.

Tako je u sledeća dva sata počela sporu, metodičnu popravku male kuće. Nabacala je na gomilu sve predmete koje je trebalo oprati. Stavila je nove čaršave koji će se ponovo koristiti na svoj krevet, a one koji neće na očev. Donela je kofu s kišnicom i oribala kuhinju, oprala sudove, obrisala pod, pa čak oprala i kierten. Ponovo se moglo živeti na ovom mestu, ali teško da je predstavljalo dom.

Još uvek je padala kiša kada je ušla Mljela, pažljivo, da ne ostavi blatnjav trag za sobom. - Spremila sam večeru i namestila ti krevet u staroj sobi moje kćeri — rekla je Mijela. Kao savršen taktičar, Mijela se nikada nije ni trudila da se neko složi s njenim planovima, samo bi vam rekla šta sledeće da uradite. - Ponesi svoju spavaćicu i pođi sa mnom.

I tako je Zoi strpala nekoliko stvari u torbu i poslušno krenula za Mijelom u vlažnu noć. Tek kada je osetila kapi kiše na licu, shvatila je da je plakala čitavo popodne. Suze su joj bile vrele na obrazima, ali kiša je bila hladna. Nije sprala njenu bol, samo je dala drugačiju temperaturu njenoj koži.

Sledeća dva dana Mijela je sa Zoi radila na čišćenju kuće. Zoi se povremeno osećala kao lutka koju nečija ruka okreće ukrug. Da nije bilo Mijele da je animira, Zoi je pomislila kako se verovatno ne bi ni pomerila. Bol je zamaglio njene misli i prigušio joj um.

Osećala se veoma prazno. Nije mogla da skupi dovoljno energije da razmotri koliko dugo će ovo stanje potrajati.

Mijela je, nasuprot tome, bila oličenje sposobne užurbanosti. Krupna žena, velikih ruku i s divljim oreolom kovrdžave sede kose, Mijela je odisala mirnoćom i svrhom, a obe te stvari su podjednako pružale utehu. Istovremeno, Mijela je održavala stalan tok razgovora koji je pomagao Zoi da svest održi prisutnom u fizičkom svetu. Mijela nikada nije pitala Zoi za mišljenje, prosto je iznosila svoje odluke.

- Neće ti trebati sva ova odeća koju je nosio tvoj otac, pa ćemo ostaviti na stranu nekoliko stvari da ih sačuvaš, a ostatak ćemo pokloniti... Kada budeš živela ovde sama, želećeš da napraviš novi razmeštaj. Poslaću Domana i jednog od svojih sinova da pomere taj sto i videćeš kako će se sve otvoriti. Premestićeš se iz tog ćoška u kuhinju. To će postati skladište... Možda ćemo ti kupiti tkaninu pa možeš početi da šiješ. Pomalo si vešta s iglom, čini mi se, ili ćeš postati ako budeš vežbala.

Mijeline reči su u sebi neposredno nosile predstavu o budućnosti, koja će od Zoi tražiti da misli, dela, izdržava sebe. Zoi to nije mogla ni da zamisli, ali nije imala snage da se buni.

— Sin suseda mog rođaka, on je tvojih godina - nastavljala je Mijela dok je na gomilu pažljivo slagala Navarove pantalone. - On ima kuću preveliku za samca! Doman i ja ćemo ga jednom pozvati na večeru pa ćeš videti da li ti se dopada.

Mijela je više puta pokušavala da spoji Zoi s nekim mladićem s kojim je bila u daljoj rodbinskoj vezi, ali Zoi nikada nije bila mnogo zainteresovana. Uprkos amajliji ljubavi koja joj je visila s narukvice, Zoi nikada nije verovala da je u budućnosti čekaju brak i sređen život. Nakon života ispunjenog razgovorima s njenim izuzetnim, energičnim

ocem, nije mogla da zamisli sebe kako je zadovoljava dosadan razgovor o usevima i vremenu s jednostavnim čovekom, bez obzira na to koliko bio dobrodušan ili ambiciozan.

Zato bi možda, naposletku, mogla da razmisli o tome da postane profesionalna krojačica.

Trebalo bi da počne da razmišlja o tome kojim aktivnostima će ispuniti ostatak života.

- A ima i jedan čovek u susednom selu, žena mu je umrla pre godinu dana - nastavila je Mijela. - Stariji je od tebe, ali možda će ti se to dopasti. Ti nikada nisi ni bila mlada, čak ni kada ste tek bili stigli ovamo. Bila si mudra kao stara žena čak i kada si imala trinaest godina. Zato bi ti možda zreo čovek više odgovarao.

Zoi nije odgovorila i Mijela je zaustila da iznese još jedno zapažanje, a onda je zastala i okrenula se ka vratima kao da osluškuje da li neko ulazi u kierten. Zoi je isprva čula samo beskrajno dobovanje kiše, ali onda je, preko tog poznatog zvuka, začula nepoznatu buku, zvuk teških točkova, škripu drveta, snažne glasove.

- Trgovački karavan da putuje po ovakvom vremenu? — pitala se Mijela. - Očekivala bih da su ostali na sigurnom i suvom u kom god to gradu da su se našli. Hajde da vidimo šta imaju da nam ponude.

Krenula je ka vratima, a onda je zastala i pogledala unaokolo procenjujući. - Ako traže negde da prespavaju, ne bi bilo loše da im ponudiš ovu sobu — rekla je. - Mogla bi da im zatražiš i koji novčić više ako im i spremiš nešto za jelo. U kolima može da bude vrlo vlažno po ovakvom vremenu.

Zoi je smogla snage da se usprotivi. — Ne želim da gomila stranaca spava u mojoj kući.

- To može biti dobro za tebe — rekla je Mijela. - Daće ti razloga da misliš o nečem drugom.

Zoi je krenula za njom kroz kierten pa napolje kroz vrata, još uvek se protiveći, ali sada tiho. Ako je Mijela mislila da Zoi treba da glumi krčmaricu grupi putujućih trgovaca, sasvim sigurno će krčmarica i postati.

Međutim, kada su izašle napolje na hladnu, sitnu kišu, bilo je jasno da to nikakva trgovačka kola nisu stigla u potrazi za skloništem i prenoćištem.

Svi seljani su izašli iz svojih kuća, formirali nepravilan krug i zurili u vozilo koje je stiglo. Bilo je dugačko kao dve obične kočije, napravljeno od obojenog, ispoliranog drveta koje ne bi štrčalo ni u kraljevskom dvorištu i imalo šest ogromnih točkova. Prozori na ispoliranim zidovima bili su prekriveni ofarbanim, plavim žaluzinama, sada zatvorenim zbog kiše. Na prednjem delu vozila, tamo gde bi na običnim kolima stajala klupa za vozača i zaprega za konje, nalazila se samo mala, zatvorena odaja. Unutra su sedela dvojica ljudi i gledala napolje kroz stakleni prozor.

Nije bilo konja. Bilo je nemoguće zamisliti šta je to guralo napravu po putu.

A možda i ne. S prednjeg dela vozila osećao se slab, nepoznat miris, a tračak belog dima dizao se između zatvorenog odeljka i ogromnog zadnjeg dela. Zoin otac je obožavao da čita izveštaje o izumima koji su se testirali u Hijaltu i fascinirala su ga samohodna vozila pokretana kompresovanim gasovima. Sigurno je ova naprava bila jedna od takvih.

- Zašto ne izađu i ne kažu nam zašto su došli? - promrmljala je Mijela Zoi dok su gledale dvojicu ljudi u njihovom zatvorenom balonu. Ljudi su gledali u njih ali nisu načinili nijedan pokret da se iskrcaju.

Zoi je gledala u centralni prozor veće kabine, gde su se vrata otvorila i savila naniže tako polako sišao niz ove improvizovane stepenice.

Bio je malo viši od prošeka, s crnom kosom čvrsto uvezanom da kontroliše neposlušne kovrdže. Imao je dugo, mršavo, bledo lice. Sive oči su mu bile prodorne i nemirne. Sve na njemu bilo je crno, kožne cipele, svilene pantalone, svilena tunika i vuneni ogrtač bez ukrasa koji se pružao dole sve do članaka.

Izgledao je kao hodajuća predstava bogatstva i moći. Spustio je svoju bogato obuvenu nogu u blato na putu, ne odajući nikakav znak da je to primetio, a njegove izražajne oči prelazile su s lica na lice. Zoi se, još uvek jedan korak iza Mijele, instinktivno povukla unazad da se sakrije iza krupne žene. Svi ostali stajali su sasvim nepokretno u potpunoj tišini.

Nakon što je jedan trenutak posmatrao seljane, čovek se uputio pravo ka Domanu.

Zoi je bila impresionirana. Takvom brzinom je procenio čitav skup i zaključio ko može da govori u ime cele grupe.

Rekao je: - Moje ime je Darijen Serlast i tražim nekoga za koga verujem da živi u vašem selu.

Na ime Serlast, Zoi je izgubila dah. U celoj zemlji Vels bilo je pet velikih porodica, pet moćnih klanova koji su generacijama gomilali bogatstvo, konsolidovali imovinu i savetovali kraljevsku porodicu. Zavisno od generacije, zavisno od kralja, različite grupe Pet porodica postajale su istaknute ili padale u nemilost. Serlasti su, svi odreda hunti, svi nepopustljivi kao drvo i kost, bili među miljenicima sadašnjeg kralja još pre nego što su Zoi i njen otac pobegli iz Hijalta.

Jedina osoba koju bi neki Serlast mogao da traži bio je Navar Ardelaj.

- Prekasno - prošaputala je Zoi, tako tiho da je čak ni Mijela nije mogla čuti. - Već je umro. — Više mu se nije moglo oprostiti niti mu se mogao vratiti položaj, a nije mogao biti ni osuđen ni pogubljen. Bio je siguran od kraljeve srdžbe, van domašaja kraljevog kajanja.

Doman je sumorno klimnuo glavom. Činilo se da ga elegantni posetilac nije uopšte poremetio. Nosio je svoje uobičajeno trezveno dostojanstvo bez ikakve nelagode. - Koga to tražite?

Zoi se spremila da čuje ime svog oca, tako da nije odmah prepoznala ime koje je Darijen Serlast zapravo izgovorio.

— Zoi Ardelaj.

Polako, kao da se kreće kroz nešto lepljivo kao blato, Mijela se okrenula i zapiljila se u Zoi. Čak je i zakoračila u stranu, tako da Zoi više nije bila skrivena njenim telom. Isto tako polako, i svi ostali seljani pogledali su u njenom pravcu, razrogačenih i praznih pogleda, opuštenih lica. Samo se Doman nije ni potrudio da se okrene u njenom pravcu, već je svoj pogled držao uperen u strančevo lice.

- Šta će vam ona? - pitao je Doman.

Nemirne sive oči Darijena Serlasta primetile su mesto ka kome je gomila gledala i sada se i on usredsredio na Zoi, koja je stajala sama i smrznuta na blatnjavom putu. Na njegovom uskom licu se ništa nije moglo pročitati. - Moram da je povedem sa sobom natrag u Hijalto - rekao je - tako da može da se uda za kralja.

2.

Naprava je putovala blatnjavim, kamenim putem kao svilena traka koja prelazi preko ispoliranog stakla. Zoi je pretpostavljala da njen elegantan dizajn uključuje i izuzetan amortizacioni sistem skriven od pogleda običnog posmatrača.

Ako je to bio slučaj, to je bio i jedini nevidljiv luksuz u vozilu. Kada joj je Darijen Serlast pružio ruku da joj pomogne da se popne uz stepenice postavljene tepihom, našla se u maloj odaji čije se bogatstvo nije moglo meriti ni sa čim čega je Zoi mogla da se seti u kućama koje je posetila u Hijaltu. Pod je bio prekriven obiljem tepiha veselih boja a čitav prostor ispunjen plišanim nameštajem prekrivenim slojevima jastučića i izvezenim ćebadima. U staklenim ormarićima video se pravi kristal. Na zidnim svećnjacima gorela je treperava vatra, koju je napajalo ulje ili neko drugo gorivo. Uprkos spoljašnjoj hladnoći, unutrašnjost kočije bila je topla, ispunjena mirisom tamjana i napravljena da pruža udobnost.

Zoi je jedva progovorila koju reč od kada ju je Darijen Serlast smestio u kočiju.

Jedva je progovorila koju reč od kada je izgovorio njeno ime, svi seljani zinuli u čudu, a Doman rekao: — Zoi ne napušta ovo mesto osim ako se sama ne složi da krene s vama.

— Nije bila u stanju da mu objasni koliko joj je značio ovaj gest, premda je znala da to nema svrhe. Darijen Serlast bio je kraljev izaslanik i čovek drveta, čak ni Doman ne bi mogao da mu se suprotstavi.

Sem toga, Mijela ju je posmatrala širokim, zamišljenim očima i klimala glavom. Mijela se nije plašila nikoga, ni kralja, a sigurno ne Serlasta, ali ona je već odlučila da je Zoi potrebna drastična promena kako bi prebrodila svoju letargiju i bol. - Zoi želi da krene rekla je Mijela. - Mora da krene.

- Ona nema mnogo izbora u vezi s tim — odgovorio je Darijen Serlast. Bio je tako potpuno siguran da čak nije ni delovao arogantno. Mogao je isto tako da priča o nečemu tako apsolutnom kao što je raspored zvezda na noćnom nebu. - Kralj je poslao po nju i ona mora da pode.

- Ako se složi da pođe. — Doman je tvrdoglavo ponovio.

Zoi nije gubila vreme na razmišljanje o tome kakvu odmazdu ovaj moćni čovek može doneti nekome ko pokuša da ga osujeti. - Slažem se da pođem - rekla je slabašnim glasom, ali svi su je čuli.

- Dobro - rekao je Darijen Serlast žustro. - Uđi u kočiju.

Tada se čak i Mijela pobunila. - Mora da pokupi svoje stvari! Mora da sredi svoju kuću! Neće moći da krene bar do sutra!

Darijen se čak nije ni potrudio da izgleda iznervirano. -Može da uzme ono što joj je potrebno - rekao je. - Krećemo za jedan sat.

Nakon svega, onih nekoliko stvari koje su trebale Zoi mogle su se pokupiti za pet minuta.

Ono što je potrajalo bilo je opraštanje. Mijela i nekoliko drugih žena otpratile su je iza kuće, gde je Zoi spakovala ono što je htela. Nešto odeće da se presvuče. Dva mala dnevnika ispisana rukom njenog oca. Nekoliko sitnih bakrenjaka i kvint-srebrnjaka koji joj mogu biti korisni na putovanju. Topli, raznobojni šal gusto prožet šarama koji je pripadao njenoj majci, s koga su visile jeftine metalne i staklene amajlije što su veselo zveckale i tako prikrivale zveket zlatnika ušivenih u postavi.

- Vi i Doman možete da uradite šta god želite s nameštajem - rekla je Zoi Mijeli kada su izašle iz kiertena i zatvorile vrata za sobom. - Vi znate kome će biti potrebna odeća i lonci.

- Ne mogu da verujem da ćeš se udati za kralja! - izjavila je jedna žena.

- Ali ja sam mislila da kralj već ima ženu - piskavo je rekla devojčica.

- Ima četiri - rekla je Zoi. Devojčica se upiljila u nju. — Pa kako onda može da se oženi tobom?

Mijela ju je ućutkala. - On je kralj. On je drugačiji - rekla je. - On može da ima onoliko žena koliko hoće.

- A zašto bi hteo da se oženi Zoi? Nastala je neobična tišina. To pitanje ih je očigledno sve interesovalo. Šta su ovi ljudi znali o politici, pomeranju centara moći u Hijaltu? Zoi je spustila pogled ka devojčici, mršavoj, neurednoj plavušici s velikim smeđim očima. - Zato što je moj otac nekada bio vrlo važan čovek - rekla je nežno. - Sasvim je moguće da je kralj Vernon tragao za njim sve vreme dok smo živeli ovde.

Njena usta napravila su jedno nečujno O i devojčica se zagledala u Zoi. Ali čak je i Mijela delovala zapanjena tim vestima. O, ona je oduvek znala da je Navar Ardelaj veliki čovek koji je doživeo teška vremena, ali očigledno nije mnogo razmišljala o tome koliko je zaista bio veliki i koliko je zaista nisko pao.

- Dakle, hoćeš li biti bezbedna u svom novom životu u palati? - pitala je Mijela i po prvi put se učinilo da se pita da li je bila dobra ideja gurnuti Zoi u nov i glamurozan život.

Možda je, ipak, bolje žaliti u osami.

- Pretpostavljam da hoću — rekla je Zoi ravnodušnim glasom. Iskreno, nije ni marila. Mogla je da živi ovde i žali ili da učini palatu svojim domom i žali, prosto nije bilo važno. Gde god bila, njen život će biti ograničen nesavladivim bolom. - Mislim da ne treba da brineš.

Umotana u veseli šal svoje majke, Zoi je prošla kroz okupljene seljane, uzvraćala im zagrljaje, prihvatala njihove prošaptane oproštajne reći. Doman joj je dao novčić blagoslova koji je nesumnjivo čuvao mnogo godina. Na njemu se nalazio simbol hrabrosti, što se činilo posebno prikladnim jer je trebalo da krene na put s hunti čovekom.

- Ako kralj nije dobar prema tebi, vrati se kod nas - rekao je dovoljno glasno da ga čuju svi, čak i Serlast. — Pružićemo ti utočište od svega, od svakog vremena.

- Hvala vam - rekla je i nagnula se napred da primi od njega poljubac u obraz. - Bila sam sasvim srećna tokom svih ovih godina dok smo moj otac i ja živeli u vašem selu.

- Moramo da krenemo - rekao je Darijen Serlast, a njegov nestrpljivi glas nadjačao je njihov tihi oproštaj. - Voleo bih da odmaknemo malo pre mraka. - Uputio je neprijateljski pogled ka tmurnom nebu. - Sto bi bilo lakše kada ne bi padala kiša. — Rekao je to kao da smatra loše vreme ličnom uvredom.

Zoi se okrenula od Domana i uputila Darijenu nezain-teresovan pogled. — Kiša ovde pada već dva dana - rekla je.

- Pa, ostatak mog puta bio je suv - rekao je. - Kada odmaknemo pet milja na istok odavde, sigurno ćemo izaći iz oluje.

- Onda krenimo - rekla je i popela se uz stepenice ne okrenuvši se.

Sela je u prostranu, meku fotelju na koju ju je Darijen Serlast uputio i osetila kako vozilo lagano polazi pre nego što je nastavilo da se kreće vrlo glatko. Pokušala je da probudi neku emociju mišlju da se vraća u Hijalto da postane peta kraljeva žena.

Međutim, jednostavno je nije bilo briga.

U početku je Darijen Serlast pokušavao da razgovara s njom.

- Sumnjam da je ovako neverovatna naprava ranije viđena u tvom malom selu rekao je. Seo je preko puta nje u nekoj vrsti salona, kako je Zoi shvatila, sa sofama, stolicama i stočićima. Nekoliko stopa dalje nalazio se deo koji je oponašao kuhinju, s ormarićima i sudovima, centralnim stolom i kamenim kutijama u kojima su se nesumnjivo nalazile zalihe hrane. Kočija, ili kako god da se to zvalo, bila je tako dugačka i prostrana da su zapravo postojala vrata na svakom kraju središnjeg prostora. Upitala se da li ona vode ka jednostavnim ormarima ili ka drugim sobama, možda spavaćim. Jedna za nju, jedna za njenog domaćina.

- Nije - rekla je.

- Sigurno se pitaš staje pokreće - dodao je. Kada ništa nije odgovorila, malo se namrštio, ali je nastavio. - Pokreće je kombinacija kompresovanih gasova i pažljivo kontrolisan sistem paljenja. Sam gas je u vlasništvu porodice Dočenca i iskopava se iz njihovih rudnika. Zasad postoji samo stotinu vozila opremljenih ovim pogonskim sistemom, ali stalno se proizvode nova. Dočence će biti strašno bogate za nekoliko godina.

Dočence su oduvek smatrali malo čudnim iako su bili jedna od Pet porodica. Pa, većina njih bili su, naravno, elaj, ljudi duše i vazduha. Žene su često bile veliki filantropi i društveni reformatori i oduvek su radile da unaprede život siromašnih, dok su neudate kćeri često odlazile da služe u hramovima. Muškarci su bili skloni filozofiji, pronalazači ili pisci, beznadežno loši u vođenju domaćinstva, kako je njen otac često govorio kroz smeh, ali tu i tamo poneko bi došao na tako zapanjujuću ideju koja bi preuredila trgovinu i transport. Zoi je pretpostavljala da u potpunosti ima smisla da jedan čovek vazduha bude taj koji će shvatiti kako da pretvori gas iz prirode u izvor profita i inovacije.

- Kejl Dočenca naziva ova vozila elajmotivama, ali ta reč nije naišla na dobar prijem - nastavio je Darijen Serlast. Da je imala snage, Zoi bi zasmetao njegov predavački ton glasa. - Svi ostali ih zovu purnjače, jer izgledaju kao da ih pokreće gorivo podjednako nematerijalno kao dim. Većina je tako mala da su u stanju da prime samo troje ili četvoro ljudi. Međutim, pošto je kabina u kojoj se ti i ja vozimo tako velika, vuče je veća mašina koju pokreće specijalan motor i potrebna joj je pažnja obučenih mehaničara. Trojica ljudi koji se voze u upravljačkom delu stručnjaci su za mešanje sastojaka u tačnim proporcijama tako da motor može da radi.

- Ja sam videla samo dvojicu — rekla je Zoi. - U upravljačkim kolima postoji sobica i jedan spava dok druga dvojica voze odgovorio je Darijen. - Tako ne moramo da prekidamo putovanje kao što bismo morali da se oslanjamo na konje.

Zoi je pomislila kako bi ljudi u prednjim kolima možda voleli da povremeno stanu, makar samo da izađu iz tog skučenog prostora, ali nije se trudila da naglas iskaže svoje zapažanje. - Koliko će nam trebati da stignemo u Hijalto? - upitala je. Činilo se da je zadovoljan što se zainteresovala dovoljno da postavlja pitanja. - Ako sve ide dobro, šest dana.

Zoi i njenom ocu je trebalo pola kvintala da stignu od prestonice do ovog sela.

Međutim, oni su putovali pešice i u kočijama. S vremena na vreme su ležali skriveni kada se činilo da patrole vojnika tragaju za beguncima, možda za njima.

Kada nije odgovorila, on je nastavio kao da mu je postavila još jedno pitanje. - Kada stignemo u Hijalto, odvešću te pravo u palatu da upoznaš kralja.

Uputila mu je jedan spor, hladan pogled. - Ja sam upoznala kralja Vernona. Više puta smo se sreli.

Njegove sive oči su iznenada postale prodorne. - Da, ali bila si veoma mlada - rekao je. — U vreme kada je tvoj otac bio u milosti. - Kada mu nije odgovorila na to, nastavio je. — Sada su Serlasti ti koji drže položaj koji je nekada imao Navar Ardelaj. Njegovo imanje sada pripada nama.

Zoi je samo klimnula glavom. Njen otac je to znao, nekako. Dobijao je vesti iz tajnih izvora tokom godina i delio njihove važnije delove sa kćerkom.

- Moja majka i sestre žive u kući u kojoj si odrasla - dodao je Darijen. - To je divno mesto s izuzetno lepim baštama.

Pitala se da li pokušava da bude ljubazan i hvali mesto koje je izuzetno volela, ili pokušava da bude okrutan i primora je da zamisli nove stanare u tim baštama, u tim dvoranama. Možda je samo pokušavao da je natera da pokaže bilo kakvu emociju.

Međutim, ona nikada nije osećala veliku povezanost s kućom u gradu. Bilo je to mesto gde joj je majka umrla, gde je Zoi uglavnom bila sama jer joj je otac stalno bio u palati s kraljem. Više je volela kuću svoje bake u severozapadnim teritorijalna i volela je kućicu u malom selu. Bila bi mnogo ljuća da su Serlasti preuzeli to malo imanje.

Postoje tako očigledno očekivao odgovor, učinila je napor da progovori. - Da li i vi tamo živite, s majkom i sestrama?

- Ne, ja imam kuću u zapadnom delu grada - rekao je. — Ali imam i odaje u palati.

To nije bilo tako impresivno. Mnogi članovi Pet porodica imali su sobe na dvoru.

Navar i njegov brat imali su apartmane tamo, a i sama Zoi je provela više od jedne noći pod krovom palate. Međutim, to jeste značilo da je ovaj Darijen Serlast onoliko moćan kako se činilo. To je zaista značilo da savetuje kralja.

- Zašto kralj želi da se oženi mnome? - upitala je naglo. - Ima četiri supruge.

Darijen je ponovo usmerio svoju nepodeljenu pažnju ka njoj. - Četiri supruge i troje dece, od kojih je jedno beba - rekao je. - Smatra da brojevi nisu u ravnoteži. Bilo bi bolje da ima pet žena i troje dece kako bi postigao broj osam u odgovarajućem odnosu.

- Čim se rodi još jedna beba, ponovo će biti van ravnoteže - istakla je Zoi zajedljivo.

Darijen ju je nagradio smeškom, ali u njemu je pročitala da ga to strašno zabavlja. Kralj Vernon će brinuti o tome kada se proglasi da je sledeće dete na putu - rekao je. — Možda će tri njegove supruge ostati trudne odjednom. Možda će dve supruge zatrudneti i on će uzeti još tri neveste, a onda će palata biti puna petica i osmica.

- Ima drugih načina da se uspostavi ravnoteža - rekla je Zoi. Darijen se još uvek smeškao. — Sigurno si čula za starog kralja Norberta, koji je imao dvadeset i četiri žene i sedamdeset i jedno dete - rekao je. - Uprkos svim svojim

naporima, nije uspeo da dobije i sedamdeset drugo dete, najpovoljniji broj, osam puta tri puta tri. Došlo je do velikih nemira u kraljevstvu, gladi, sukoba na granicama, sve zbog činjenice da mu je domaćinstvo bilo van ravnoteže. Napokon je uzeo dete koje je dobio njegov brat i proglasio ga svojim, i sve se poboljšalo u čitavom kraljevstvu.

Zoi je naslonila glavu na jastuk fotelje i osetila kako se u njoj javlja interesovanje.

Ovo je mogao biti razgovor koji bi vodila sa svojim ocem. — A da li vi verujete u to? upitala je. – Da je kraljevstvo u opasnosti ako se brojevi ne uklapaju?

Darijen Serlast je načinio širok pokret rukama. - Može se reći da smo mi nacija koja živi sa specifičnim i duboko usađenim sujeverjem - odgovorio je. - Da li je to istina?

Verovatno nije. Ali ako verujem u to sujeverje i sakupim svoje petice, trojke, osmice, onda se osećam nepobedivo. Radim pun samopouzdanja i sigurnosti umesto u strahu i nespokoju. Moje lično verovanje pretvara sujeverje u istinu. Ako verujem.

- A da li verujete?

Nasmejao se. - Recimo ovako, ne bih odstupio sa svog puta da pokušam da pobijem to stanovište. A i izvlačim slučajne blagoslove kad god ne mogu da pronađem svoj put.

Uputila mu je dug pogled. Da nije sav bio od drveta, sav hunti, pomislila bi da je suila, jer iza stava neuzdrmane rešenosti gorela je vatrena inteligencija. Našla se u situaciji da nudi neiznuđeno opažanje i pomalo se mučila da ispravno iskaže svoj stav.

- Moj otac je oduvek govorio da je smešno verovati da bilo koji slučajan odabir brojeva ima kontrolu nad kretanjem zvezda, okretanjem planeta ili stremljenjima pojedinaca, ali da postoji toliko mnogo dokumentovanih slučaja njihovog... njihovog blagoslova da bi bila ludost ne obazirati se na njihovu moć.

Darijen Serlast je pažljivo slušao i klimnuo glavom kada je završila. — Upravo tako.

Racionalan čovek tvrdiće da petice i trojke nikako ne mogu da utiču na njegov život, pa opet, može ustanoviti da je život pun dvojki, desetki i šestica bedan i neispunjen. Ispružio je ruku kao da je predstavlja nekome. - Stoga je naš kralj odlučan u stavu da mu je potrebna peta nevesta.

- Hijalto je pun žena spremnih za udaju - rekla je Zoi. -Zašto je odabrao mene?

Darijen Serlast se odmah uozbiljio. - Želi savez s porodicom Ardelaj. On veruje da je vreme da se zaboravi stari raskoli.

- Mogao je da se oženi nekom od mojih rođaka umesto mene.

- Mogao je - složio se Darijen. - Bila je to sledeća stvar koju je nameravao da razmotri da nismo uspeli da te pronađemo.

Njen otac je bio tako siguran da niko nikada neće uspeti da ga pronađe. Zoi nije bila sigurna da ih je neko tražio, ali sada se zapitala. - Kako ste uspeli da me pronađete?

Uputio joj je osmeh koji je već počela da prepoznaje — uglavnom prijatan, ali nepopustljiv, nije odavao ništa. Hunti osmeh. - Imao sam sredstva. Imao sam doušnike.

Na kraju sam saznao gde se Navar Ardelaj nastanio kada je pobegao iz grada pre deset godina.

- Navar Ardelaj je mrtav - rekla je Zoi otvoreno.

- Znam - rekao je Darijen.

- Da li ste to saznali pre ili pošto ste stigli u moje selo?

- Nekoliko ljudi je napomenulo tu činjenicu dok si uzimala svoje stvari - rekao je.

Primetila je da pažljivo odmerenim odgovorom zapravo i nije odgovorio na njeno pitanje, ali bila je suviše iscrpljena da zatraži preciznije objašnjenje. Mislila je da je Darijen Serlas tverovatno prilično vičan tome da ne odaje informacije. U svakom slučaju, ublažio

je glas i dodao: — Žao mi je štoje umro.

I menije žao, pomislila je Zoi, ali nije se potrudila da izgovori te reči. Plamičak interesovanja za razgovor u njoj je ugasnuo, mala varnica energije. Sklopila je oči a nije ni marila da li je to nepristojno i dopustila je sebi da zaspi pod upitnim, nezadovoljnim pogledom Darijena Serlasta.

3.

Kiša ih je pratila tokom celog putovanja.

Mada nije predstavljala neku posebnu neprijatnost. Uistinu, kočija Darijena Serlasta bila je tako dobro napravljena da je Zoi morala da otvori plave žaluzine i pogleda kroz prozore da se uveri da li kiša još uvek pada. Kada su napustili neravni blatnjavi put kojim se služilo selo i kada su izašli na najzapadniji od svih popločanih puteva koji su presecali Vels uzduž i popreko, kiša nije zadavala mnogo problema ni vozačima elajmotive.

Pa ipak, stalno su nailazili na prepreke koje su usporavale njihovo napredovanje.

Trećeg dana puta prošli su kroz prilično veliku varoš preplavljenu ljudima obučenim u svečana odela koji su slavili po ulicama uprkos vlažnom vremenu. Zoi je trebalo nekoliko minuta da shvati da to mora biti Kvinkoru promendan, prvo zvanično obećanje da je proleće na putu. Nasmešila se setno kada je videla devojčice s ukrasnim trakama kako bacaju cveće na prolaznike, starije dečake kako se takmiče u trčanju i izvode podvige snage. Imala je dosta vremena da ih posmatra pošto je vozačima trebao gotovo čitav sat da se provuku kroz prepune ulice. Međutim, Darijen Serlast nije predložio da stanu i uživaju u prazniku, pa nije ni Zoi. Povremeno su pravili pauze, posebno kada bi prošli kroz neki veći grad, tako da su vozači mogli da napune rezervoare gorivom na nekoj od postaja u vlasništvu Dočenci.

Takođe su uzimali i vodu, pošto je elajmotiva bila opremljena sistemom za piće i pranje.

Bio je to neočekivan i dobrodošao luksuz, što je Zoi cenila bar podjednako koliko i malenu spavaću sobu koju je imala samo za sebe.

Zoi i Darijen su sedeli zajedno u glavnoj kabini i upravo ju je pitao da li je gladna.

Do tada je shvatio da će njen odgovor uvek biti ne, ali nastavio je da postavlja to pitanje, nastavio je da puni tanjir hranom i za nju i nastavio je da je posmatra sve dok ne bi pojela bar polovinu onoga čime ju je poslužio. Uviđala je da ga njena pasivnost uznemirava, ali nije marila. Neka je pretvori u kraljevu petu ženu, nije je bilo briga. Neka je izgladni, ili neka je izbaci na put i pregazi točkovima ove čudovišne, pokretne kuće. Prosto nije bilo važno.

Ipak, podigla je pogled kada se glatko, njišuće kretanje zaustavilo. Darijen se namrštio.

- Izgleda da smo ponovo stali - rekao je, ustao i otvorio vrata da s prebacivanjem pogleda ka vozačkom delu. Bilo je dovoljno prostora oko njegovog tela da Zoi vidi kako se nalaze u još jednom gradu srednje veličine - dovoljno velikom da prodaje sve što im je potrebno, dovoljno malom da vozilo poput njihovog privuče dosta stidljive pažnje.

Darijen se okrenuo ka Zoi i rekao: - Ostani tu - i sišao niz stepenice u dva skoka. Zoi

nije ni mrdnula, nije pomerila ni prst s krila i Darijen se kroz pet minuta popeo nazad.

Njegova kosa i ramena prekrivena finom tunikom sijali su se od vlage.

- Imamo neki problem s ventilom na dovodu goriva — objasnio je. -Jedan od vozača kaže da ovde postoji jedna radionica Dočenci gde se to može popraviti, mada ćemo izgubiti malo vremena.

- Ili možda samo žele da imaju priliku da izađu iz tog uskog prostora na koji sat rekla je Zoi. — Čini se da je to veoma skučeno mesto.

Darijen je podigao glavu u potrazi za nekim skrivenim značenjem. - Da li i ti želiš da izađeš napolje? - upitao je. -Ovaj grad je premali da ima trg, ali video sam niz prodavnica i nekoliko mesta gde može da se jede. Možda će ti prijati da prošetaš. - Možda ćeš povratiti deo energije, bila je sigurna da je u stvari mislio.

Zoi se nije ni pomerila. - Pada kiša - rekla je.

Na to se nasmejao i smeh je učinio da njegovo strogo, usko lice bude nešto privlačnije. - Malo kiše ne bi trebalo da predstavlja problem za koru ženu. U svakom slučaju, skoro je prestala. Sada više liči na izmaglicu.

Zoi se činilo kao da ulaže ogroman napor da ustane sa stolice, ali je uspela. Sačekajte da uzmem cipele — rekla je.

Obula je svoj najčvršći par cipela za šetnju, umotala se u zveckavi šal i pustila Darijena da joj pomogne da siđe niz stepenice. Vlažni vazduh bio je svež i kapljice su se lepile za odeću, ali nije bio tako hladan kao što je Zoi očekivala. Pa naravno, sada je bio Kvinkoru i uskoro će ponovo nastupiti toplo vreme.

Ušli su u blatnjavo dvorište neke industrijske građevine, na mestu na kome se gas skladištio ili nabavljao, pretpostavila je Zoi. Darijen je ostavio instrukcije vozačima, a onda požurio da joj se pridruži. - Rekao sam im da ćemo se vratiti za dva sata i da očekujem da tada odmah krenemo - kazao je.

— Onda se nadam da će se jogunasta mašina lepo ponašati - rekla je.

Pokazao je rukom udesno i krenuli su napred, pažljivim korakom, sve dok nisu stigli do relativne sigurnosti popločanog šetališta. - Ovo je prvi put da si se našalila — primetio je. - Ovo je prvi put da si pokazala... bilo šta.

Njegova izjava je bila tako iznenadna da je ponovo zapala u ćutanje.

Imala je utisak da je Darijen Serlast čovek koji je oduvek krupnim koracima išao kroz život, ali ovde je dopustio njoj da odredi brzinu, a ona je jedino bila u stanju da hoda polako. Malo toga je u toj varošici moglo zapasti za oko sve dok nisu prošli industrijske zgrade i nekoliko sumornih blokova radničkih kuća. Usledile su veće kuće, mesta na kojima je živeo bogatiji svet, a u samom centru varoši jedna kratka trgovačka ulica. Tu se nalazilo možda petnaest ili šesnaest privatnih zanatskih radnji. Među njima obućarska radnja, juvelirnica, menjačnica, knjižara, krojačka radnja, apoteka, alatnica.

Red uličnih sijalica pružao se sredinom ulice i davao treperavo svetio na sivilu dana.

Delovale su potpuno nove i Zoi je pretpostavljala da je ovo prvo osvetljenje na gas instalirano u ovoj varoši, zahvaljujući korisnom gorivu Dočenci. Otac joj je rekao da se lampe na gas mogu naći svuda po Hijaltu, iako su manji gradovi sporo usvajali novi izum.

- Hajde da pojedemo nešto - rekao je Darijen i krenuo napred ka javnoj kuhinji. Biće to lepa promena u odnosu na one žalosne obroke koje sam spremao svakog dana.

Zoi je krenula za njim u toplu, mirišljavu zgradu gde su mušterije već napravile red za staklenom tezgom u zadnjem delu i ispunile desetak stolova postavljenih ispred. Usta su joj se razvlačila u nešto nalik osmehu. Darijen nije bio neki kuvar. Očigledno je bio na gubitku kada ona nije pokazala nikakvu nameru da pravi obroke, ni za sebe ni za njega.

Pitala se šta je jeo tokom dugog putovanja dok ju je tražio. Da lije živeo na hlebu i sušenom mesu, pretpostavljajući da će se dobro hraniti na putu natrag dok buduća kraljeva nevesta priprema razna jela? Njen otac bi uživao u takvoj hunti aroganciji.

Pomisao na njegov smeh umalo nije naterao Zoi da se zasmeje.

Umalo.

Iza staklene tezge nalazio se odličan asortiman pečene hrane, svežeg povrća i kuvanih jela i Zoi se iznenadila kada je osetila nalet gladi. Naručila je sve što joj se učinilo ukusnim, a to je nateralo Darijena da joj postrance uputi pogled u kome se videlo da ga to zabavlja. Naručio je skoro isto toliko, a onda je zamolio da mu daju korpu kako bi sve što ne pojedu odneli nazad do kola. Bar će u narednih nekoliko dana imati pristojne obroke.

Pronašli su sto pored prozora i posmatrali kako stanovnici grada žure kraj njih, oborenih glava zbog kiše koja je ponovo počela. Zoi je ugledala decu u krugu kako oduševljeno prskaju unaokolo u jednoj posebno velikoj bari i nekoliko odraslih koji su zastali i okrenuli lica naviše tako da im voda slobodno lije niz obraze.

- Dobro je videti decu kako se igraju na kiši - rekao je Darijen i pokazao ka ulici. — Reka Marisi je niža nego što je ikada bila iako se otopljeni sneg spušta s planina.

Nekoliko manjih gradova bilo je veoma teško pogođeno, pošto su farme koje ih hrane potpuno prestale s radom. Ovo je prvi put da su ovde videli kišu za čitav kvintal. - Usta su mu se izvila u zajedljiv osmeh i dodao je: - Voleo bih da se to desilo u bolje vreme, pošto je to nedopustivo usporilo naše putovanje, ali mi je drago da je vidim.

Zoi je progutala veliki zalogaj veoma ukusnog jela od mesa i pirinča. - Moraš s dobrodošlicom prihvatiti poklon kada naiđe, hunti čoveče. To je često neugodno, ali ako insistiraš na tome da ga prihvataš samo onda kada odgovara tvom rasporedu, otkrićeš da si vrlo siromašan.

Nasmejao se, a onda prekrstio ruke i zavalio se u stolicu, posmatrajući je. - Poznavao sam malo Navara Ardelaja i to zvuči kao nešto što bi on rekao.

Klimnula je glavom. - Stalno.

- Dakle, da li ličiš na njega? - nastavio je Darijen. - Bila si tako ćutljiva da nisam uspeo da oformim neko mišljenje o tvojoj ličnosti. Tvoja majka bila je žena krvi, tvoj otac čovek vatre. Koja ličnost ti se više dopada, ili si sama razvila neku potpuno drugačiju?

- Ja sam koru - odabrala je.

- A kada si to odlučila? - upitao je.

U Velsu postoji verovanje da sva deca dolaze na svet sklona jednom elementu.

Najčešće bi dete povuklo na roditelje, ili njihove roditelje, koji su pokazivali određene osobine, ali, zapravo, nije bilo garancija. Sva deca su ohrabrivana da otkriju svoje unutrašnje sklonosti. Devojčica koja ima oba suila roditelja, mogla je shvatiti da je privlači vazduh. Dečak kome su rođaci uglavnom hunti mogao je biti u potpunosti torz.

Pretpostavljalo se da bi se, u nekoj tački njegovog porekla, mogao naći neki torz predak i da je sklonost prosto preskočila generacije. Bila je to prosto stvar otkrivanja onoga što se nalazi u krvi, izvesnosti zapisane u kostima.

- Vrlo rano - rekla je. - Ne mogu da se setim vremena kada nisam sebe smatrala koru.

- Znači ti si žena krvi i vode - rekao je. - Ali šta se još može saznati o tebi? Da li u tebi ima znatiželje? Dobrote? Pohlepe? Ne mogu da odgonetnem.

Zoi je uzela još jedan zalogaj pre nego što je odgovorila. - Nisam sigurna da umem da odgovorim na to pitanje.

Nagnuo se napred. - Zašto ne? Da li je tvoj otac bio tako snažna ličnost da nisi imala prostora da oformiš svoju?

Podigla je obrve, zajedljivog izraza lica. - Da li bi bio zadovoljan da je tako? - upitala je. - Zar to ne bi bila prava ličnost za petu kraljevu suprugu?

Ponovo se zavalio unazad, njegove sive oči postale su još usredsređenije. Bilo je jasno da je za njega predstavljala veću zgonetku nego što je očekivao, pomislila je Zoi. Bilo bi zabavno da je zaista pokušala da ga zbuni, ali ona nije uložila čak ni toliki trud.

- To bi moglo tebi olakšati život - rekao je polako. - Kraljeva druga i treća žena su snažne ličnosti... veoma... i često dolazi do razmirica među njima. Nova supruga koja spletkari i ima ambiciju mogla bi da naiđe na dva prekaljena protivnika.

Zoi je znala da bi trebalo da je ta mogućnost uznemiri. Znala je da treba da oseća strah i nesigurnost zbog svog novog položaja. Trebalo bi da pita ovog čoveka koji poznaje dvor kako se plovi nesigurnim vodama palate. Međutim, samo je legla ramenima. - Ja uopšte nisam ambiciozna - rekla je. -Mislim da neće smatrati da im predstavljam veliku pretnju.

- Alis u svakome vidi pretnju - odgovorio je. — A Setera nije mnogo bolja.

- Mislim da me do sada niko nikada nije mrzeo - rekla je. - Biće to poučno iskustvo.

Dugo ju je ćutke posmatrao. - Čini mi se da vidim nagoveštaj - rekao je napokon.

- Nagoveštaj čega?

- Tvoje prave ličnosti. U tebi ima humora, zar ne? Duboko poštovanje prema apsurdnom stanju čoveka. Kao i određena tolerancija prema kapricu ljudske prirode.

Bilo je teško reći da li je njegova procena tačna ili ne. Nikada nije provodila mnogo vremena analizirajući sebe, čak ni kada je imala vremena i snage da misli o sebi. - Moj suila otac je imao običaj da kaže da je na mene preneo dar jasnoće. Od svoje koru majke nasledila sam izvesnu meru prilagodljivosti. Mislim da to znači da mogu, bez obzira na situaciju u kojoj se nalazim, da pogledam oko sebe, da cenim ono što mi ona pruža i da se prilagodim.

Pažljivo je slušao. - Onda ova... ova poslušnost koju pokazuješ zaista jeste deo tebe, ne neka maska koja se spustila na tebe kao manifestacija tvog bola.

Zažmirkala je ka njemu. Tvoj bol. Tako običan način da se opiše takvo uništenje. Pretpostavljam da uglavnom nisam ličnost koja pruža otpor - rekla je prigušenim glasom.

Oči su mu se suzile. Nije pokušavao da sakrije činjenicu da zaista želi da proviri u njenu dušu. — A opet jesi kćer suila čoveka - promrmljao je. — Ne možeš biti tako krotka kako deluješ. Sigurno u tebi postoji strast koju može da podstakne nešto. Mora da postoji nešto za šta, ili protiv čega, bi se borila.

- Ja sam žena vode - odgovorila je. - Radije ću se izvući u tajnosti nego da blesnem u besu.

Nije delovao zadovoljno. - Svi muškarci i žene imaju pomalo drveta i kosti u sebi.

Negde, od nekog pretka. Nešto što neće odstupiti. Nešto što neće popustiti.

Okrenula je naviše dlan desne ruke i proučavala blede linije. - Sigurno u meni negde postoji kost ili ne bih bila u stanju da zadržim oblik - rekla je. - Ali ovih dana jedino mogu da osetim krv.

Ostatak obroka proveli su u tišini, što je sasvim odgovaralo Zoi. Kiša je oslabila i počela da rominja u sivilu kada su krenuli, a svetiljke na gas bile su ugašene.

- Iza ugla je hram - rekao je Darijen. - Da li bi želela da odemo po blagoslove?

Tako nešto su češće praktikovali stanovnici grada od življa na selu. Zoi je znala da je njenom ocu, kada su se preselili na selo, nedostajao stalan pristup buradima s blagoslovima. Bio je oduševljen svaki put kada bi posetili grad dovoljno veliki da u njemu postoji hram, tako da može da izvuče blagoslove za taj dan. Oduvek je mislila da je to ritual privlačan Navaru, ili možda glupost. Kako je čovek zaista mogao da očekuje da ga vodi poruka koju je dobio sasvim slučajno? Ali on je koristio svaku priliku koja bi mu se ukazala.

- Da - rekla je, a onda su se uputili ka hramu.

To je bila mala i prijatna, okrugla kamena građevina ispunjena tamjanom i svetlošću lampi, zagrejana i suva po ovom hladnom i vlažnom danu. Pet klupa koje su ograničavale prostor bile su obojene u tradicionalne boje. Belo za elaj, plavo za koru, crno za hunti, zeleno za torz, crveno za suilu. Prostor je bio tako mali, a klupe su se nalazile tako blizu jedna drugoj da su im se ivice skoro dodirivale, stvarajući petougao u unutrašnjosti.

Darijen je ubacio prilog u kutiju na vratima, a onda su on i Zoi krenuli pravo ka buretu s blagoslovima koje je bilo postavljeno pravo na sredini prostorije.

- Prvo ti - rekao je.

Zoi je zavukla ruku duboko u gomilu novčića i uživala u hladnom, glatkom osećaju metalnih diskova na ručnom zglobu i podlaktici. Zelela je da sklopi prste oko cele gomile blagoslova i polije se darovima snage i izdržljivosti, ali se oduprla tom porivu. Umesto toga je uhvatila samo jedan novčić između palca i kažiprsta i polako ga izvukla.

Zajedno su pogledali u njega. Njegova potpuna neprikladnost bi naterala Zoi da se nasmeje da je bila u stanju da se smeje. - Blagoslov iznenađenja — rekao je Darijen.

Pogledao ju je. - To bi možda bio poslednji koji bih očekivao da ti bude dat u ovom trenutku.

- Možda mi je zato potreban - rekla je. Stavila ga je u džep. Neki ljudi su vraćali blagoslove natrag u bure, posebno ako im se ne bi dopalo ono što im je dato, ali Darijen je dao prilog, i to pozamašan. Biće i više nego dovoljno da se pokriju troškovi livenja novih blagoslova kako bi se nadoknadili oni koje danas odnesu sa sobom. - Sada ti. Široko se osmehnuo, što mu je dalo iznenađujuće dečački izraz. - Hoću, ali već ti mogu reći koji novčić ću izvući - rekao je. - Biće to rešenost ili moć... možda privrženost - ali biće to hunti osobina. Uvek je tako.

To je zaista izazvalo interesovanje kod nje. - Uvek? Cak i pri rođenju?

Njegov osmeh je postao još širi i klimnuo je glavom. — Moj otac je otišao u najbliži hram i našao tri stranca da izvuku blagoslove za mene - rekao je. - Sva trojica su izvukla simbol za odlučnost.

Nagnula je glavu u stranu da ga bolje osmotri. - Da sam ja na mestu tvojih roditelja rekla je - zbog toga se ne bih osetila baš prijatno.

Sada se nasmejao. - Misliš da bi takvi blagoslovi nagovestili tvrdoglavo i problematično dete?

-Da. - Bila bi u pravu - rekao je. — Ali i oni sami su oboje bili hunti, tako da nisu imali mnogo prava da se žale.

Pokazala je ka buretu. - Pokaži mi. Zaista brzo, tako da nemaš vremena da prstom opipaš šta se nalazi na novčiću i izvučeš onaj koji želiš.

Uputio joj je podrugljiv pogled koji je bilo lako pročitati, kao da bih spao na tako niske grane, i zavukao ruku u bure. Smešeći se, pokazao joj je novčić. Odlučnost. Rekao sam ti.

Osetila je kako joj se lice opušta u slabašan osmeh. - Ponovo. Ovaj put dublje.

Poslušao je i izvukao drugi novčić skoro s dna. Odlučnost.

- To je zapanjujuće - rekla je. — Treći put?

Ovog puta se na novčiću koji je izvukao nalazio znak rešenosti. - Sigurno varaš na neki način - kazala je. - Ali ne mogu da shvatim ni kako ni zašto.

- Dođi ovamo - rekao je iako je stajala odmah pored njega. Okrenuo ju je tako da je kičmom skoro doticala njegove grudi. Ispružio je desnu ruku tako da se našla preko njene, njegov otvoreni dlan je lagano doticao njenu nadlanicu. Pažljivo je postavio prste preko njenih i savio ih unapred.

- Ti zavući ruku u novčiće i ti izvuci jedan za mene - rekao je. — Vidi šta ćeš odabrati.

To je bilo tako čudno da nije mogla da se odupre. Stvarno mu se nasmešila preko ramena. - U redu onda, hoću. - Skupila je prste i zavukla ih u metalnu hrpu novčića, a blagoslovi su ispadali i kotrljali se iz njihovih isprepletanih ruku. Njegova koža je bila toliko toplija od njene. Gotovo zapanjeno je hvatila da neki ljudi idu kroz život bez stalne hladnoće koja ju je mučila protekle devetice. Pala je u iskušenje da uspori, da sakupi još njegove toplote na drugim delovima tela. Bila je sigurna da je ima mnogo više nego što mu je potrebno.

Umesto toga, pustila je da joj se prsti sklope oko novčića. I onda ga je pustila i odabrala drugi. Izvukla je njihove ruke pre nego što se ponovo predomislila, s novčićem u pesnici lako da ne može da ga ispusti. On ju je pustio istog trenutka kada su im ruke izronile iz bureta i ona se okrenula ka njemu, tako da oboje jasno vide kada bude pokazala blago koje je uzela.

Moć.

Odmah se nasmejao. - Šta sam ti rekao. Njene misli bile su toliko smešne da se nije ni potrudila da ih kaže naglas. A šta ako je trebalo da ovaj blagoslov dopadne meni? *** Prošla su još tri dana na putu, pošto pokvareni ventil za gas nije dopuštao da bude popravljen. Darijen je postajao sve nestrpljiviji, ali na Zoi to uopšte nije imalo uticaja.

Svakog dana je sve duže spavala u neverovatno mekom krevetu u neverovatno maloj sobi, omamljena i umirena neprestanim ljuljanjem purnjače. Ponekad je pokušavala da leži budna i zamišlja svoj život u palati kao pete supruge čoveka koji je bio dovoljno star da joj bude otac, ali nije mogla sebi da predstavi tako nešto. Bilo je lakše ponovo pasti u san.

Tokom poslednja dva dana putovanja prolazili su kroz sve veće gradove. U manjim varošima koje su ranije viđali kuće su retko kada imale više od jednog sprata, a većina ih je bila napravljena od drveta i gipsa. U gradovima se obično nalazila grupa građevina visokih i po pet ili šest spratova, a bile su napravljene od kamena podjednako kao i od drveta.

Do tada su počeli i da se sreću s pravom gužvom na putu - s usamljenim jahačima, karavanima konjskih zaprega, čak i s nekoliko elajmotiva, iako nijedna nije bila tako upadljiva kao njihova. Brzina im se zbog toga znatno smanjila, kada ne bi potpuno stajali zbog pokvarenog ventila.

Sedmog dana putovanja, tokom prinudnog zastoja, vozači su objavili da će im trebati nekoliko sati da zamene neki ključni deo. Darijen je primio vesti relativno mirno. Upravo je rekao Zoi da se nalaze na samo jedan dan od Hijalta. Pretpostavljala je da može da iznajmi drugu napravu da ih odveze tamo, ako mora, zbog čega mu se raspoloženje malo popravilo.

Stigli su u ovaj grad u rano popodne i kiša je, naravno, padala. Bez obzira na to, Darijen je predložio da odu u kupovinu.

- Radije bih da ostanem ovde da spavam - rekla je Zoi. Odmerio ju je pogledom. Sta planiraš da nosiš kada se sastaneš s kraljem?

Pokazala je na svoju odeću. Široke sive pantalone, izbledelu crvenu tuniku i uvek prisutan šal s perlama. - Ovo ili nešto vrlo slično tome - rekla je. - Do sada si imao prilike da vidiš svu odeću koju imam. Odaberi ono što ti se sviđa.

- Ne sviđa mi se ništa - rekao je. - Trebalo bi da kupiš nešto drugo što ćeš obući.

- Ne bih znala šta da odaberem.

- Ja ću te posavetovati.

Pobunila se ali bez mnogo nade. On nije bio čovek koji bi predložio plan akcije a da ga onda ne sprovede. Izašli su na kišu i krenuli kroz deo grada s prodavnicama pristojne veličine. Bar tri prodavnice prodavale su žensku garderobu i svoju robu izložile su u velikim izlozima. Darijen ih je kritički proučavao pre nego što je odabrao jednu na osnovu kriterijuma koji Zoi nije shvatila. Možda po poslednjoj modi, možda po kvalitetu.

Pitala se da li on ima suprugu u gradu, nekoga kome kupuje fine haljine u naletu romantične pažnje.

Sigurno je počela pomalo da zaceljuje. Sama pomisao na Darijena Serlasta u grču očajničke strasti bila joj je dovoljno smešna da je natera da se zaista osmehne. Vrlo verovatno jeste imao ženu, ali ona bi bila neka pažljivo odabrana politička nevesta s vezama s pravim porodicama i sopstvenim dubokim bunarom ambicije. Verovatno suila, predivna i sklona spletkama. Zoi ju je zamišljala kao vrlo visoku, pomalo jednostavnu, ali besprekorno odevenu. Živeti u njenoj kući bilo bi kao živeti u muzeju. Ako imaju dece, ona se nisu nigde mogla videti — mada, kako bi dvoje tako hladnih pojedinaca uspeli da izvedu proces spajanja? — i verovatno su se nalazila na nekom imanju u unutrašnjosti i predata staranju dobro plaćenim slugama.

- Zoi. — Zvuk njenog imena trgnuo ju je iz ove detaljne slike i oslikao rumenilo krivice po njenim obrazima. Darijen je stajao na vratima i upitno je posmatrao. - Da li postoji neka boja koju preferiraš?

- Zelena — rekla je bez daha i krenula za njim unutra.

To nije bio najneprijatniji način da se provede sat ili dva, zaključila je kasnije. Da je maltretira profesionalna krojačica s jasnom monetarnom pobudom da zadovolji svoju

bogatu mušteriju. Sklopili su za nju pet kompleta od mekih, raznobojnih pantalona i različitih komada odeće - dugih tunika za svaki dan, tesnijih korseta za formalne prilike i tankog ogrtača oslikanog svetlim šarama. Čak su joj prodali i par cipela od tako fine kože, ukrašene perlama, da nikada ne bi ni pomislila da ih nosi napolju da ih ne bi upropastila. Bila je sigurna da je videla kako prodavci razmenjuju užasnute poglede zbog stanja u kome su joj bila stopala, žuljevita i tvrda, s nepodsečenim noktima, ali nisu komentarisali, bar ne dok se ona nalazila u blizini.

Naravno, nije marila za to. Neka šapuću o njoj. Neka se pitaju u kakvoj je ona vezi s ovim moćnim čovekom iz grada, tako očigledno nesofisticirana devojka iz zapadnih provincija, bez imalo znanja o društvenoj pristojnosti. Zabavljala se pomišlju šta bi im se videlo na licu da im je rekla: — Udaću se za kralja kada stignem u Hijalto. - Međutim, nije se ni potrudila. Nije marila za to.

- Ovo bi trebalo da ti posluži makar za prvih nekoliko dana - Darijen je rekao dok su izlazili iz prodavnice s punim zavežljajima u rukama. - Trebaće ti više, naravno, ali Setera i Alis ti mogu pomoći u toj kupovini.

- Setera i Alis - ponovila je Zoi. - To su one dve supruge koje će me najviše mrzeti?

Oborio je pogled ka njoj sa zanimanjem na licu. - Da. Dobro. Neće želeti da postidiš Vernona u društvu. Možda će ti spletkariti iza leđa, ali možeš verovati njihovom ukusu za odevanje. - A onda se glasno nasmejao.

- Jedva čekam da ih upoznam — rekla je ona ljubazno.

Pa ipak, Zoi je nosila komade svoje najstarije odeće i svoj najčvršći par cipela kada se pridružila Darijenu u zajedničkoj sobi kasnije sledećeg jutra. Namrštio se kada je odmerio šta i ma na sebi.

- Zašto nisi obukla nešto novo? - upitao je. — Ono zeleno je bilo posebno lepo.

Zoi se sklupčala u jednoj od plišanih stolica i sačekala da joj donese tanjir s hranom.

Radio je to svakog jutra. Stalno je očekivala da će joj uputiti neku opasku, poput: „Nisam ja ovde da bih te dvorio. Zašto se ne poslužiš sama?" Međutim, to mu izgleda nije bilo na umu, iako nije delovao kao tip čoveka koji po navici služi druge. Ili je mislio da je toliko bespomoćna da ne može ni da se stara o sebi, ili da je suviše dragocena da bi morala to da radi.

Ili toliko glupa da bi skončala kada niko ne bi vodio računa o njoj.

Ili toliko nezainteresovana za život da joj je svejedno da li će umreti od gladi ili ne.

I zaista, za otprilike dva minuta doneo je tanjir s hlebom, jajima i kriškama narandže.

Sinoć su ostali bez voća. Kočija je sigurno stala negde jutros dok je još spavala. -Takođe, crvena tunika ide veoma lepo s onim plavim pantalonama - dodao je i smestio se na stolicu prekoputa.

- Materijal je suviše tanak - rekla je. - Bilo bi mi hladno. Presvući ću se pre nego što stignemo u palatu.

- Trebalo bi da stignemo tamo kasno po podne - rekao je.

- A moraću da nosim i svoje stare cipele — dodala je. Naravno, zato što je padala kiša. Nove cipele od meke koze bi se istopile čim bi napravila pet koraka od kočije do vrata.

- Obuj nove - rekao je. - Ja ću te lično preneti preko bara.

Međutim, nije se potrudila da obuče bilo šta od svoje nove odeće do trenutka kada su zašli na područje grada. U tom i tenutku Zoi je bila suviše omamljena i oduševljena da bi mislila o povratku u spavaću sobu i presvlačenju.

Umesto toga, klekla je na čvrstu stolicu i gledala kroz jedan prozor na zidovima kočije, nakon što je povukla žaluzine lako da može da vidi. Kiša je bila topla i stvarala je izmaglicu okružujući čitav grad mekom, romantičnom maglom i Zoi je mogla samo da zuri.

Stilla se tog dubokog, mračnog kanala koji je krivudao oko tri četvrtine grada a prelazio se na pet mesta širokim mostovima. Setila se niskog, nežnoružičastog granita u podnožju brda koja su čuvala severnu granicu Hijalta. Setila se kako je pejzaž menjao boje s pramenom ugla pod kojim je sijalo sunce, ledenosmeđe u vedro jutro, boje toplog cimeta u zalazak. Setila se nepravilne linije horizonta od zgrada, zbijenih i prljavih u spoljašnjem prstenu grada, većih i veličanstvenijih u centru, gde su bili koncentrisani bogatstvo i ekonomija Hijalta. A tu je bila i palata, impresivna građevina od zlatnog kamena s bedemima, postavljena na širokom platou na pola puta između planinskog vrha i ravnog tla u gradu, vidljiva sa svih strana, divna sa svakog mesta.

A setila se i reke.

Ona se spuštala niz planinu u spektakularnom padu bele pene i smirivala se do plavetnila u širokom jezeru koje je blistalo tik iza dvorišta palate. Mnogo mirniji pad vodio je ka dubokom kanalu koji je označavao istočnu granicu Hijalta, a onda je reka pravila blagu okuku da se poveže s kanalom pre nego što prikupi snagu i jurne na jug ka moru.

- Vodopad je tako divan - promrmljala je i naslonila bradu na prekrštene ruke na uskom simsu prozora. Unutra je dopirao vlažan i svež vazduh. Umotala se u svoj topli šal, ali mogla je da oseti hladnoću u ramenima. - Ali deluje nekako manje. Sećam se da je reka bila šira i... strašnija.

— Rekao sam ti — kazao je Darijen. - Već dve godine vlada takva suša da se reka povukla sa svojih obala.

Osetila je upozoravajuće probadanje. Komplikovan sistem akvadukta dovodio je svezu vodu u svaki kraj. Reka Marisi je snabdevala vodom čitav Hijalto. - Da li je tako niska da se neko zabrinuo? - upitala je.

-Još ne - rekao je Darijen. - A pošto se čini kao da je kiša padala cele prošle devetice, očekujem da će se nivo podići.

Prešli su kanal jednim od jugozapadnih mostova, tako da su morali da prođu praktično kroz čitav grad pre nego što stignu do krivudavog, strmog puta koji će ih odvesti do palate. Prvih nekoliko milja bilo je najteže, jer su se kretali kroz mnogoljudne delove grada odmah s druge strane kanala. Ovde u južnim delovima grada ulice su bile preuske, zgrade preblizu jedna drugoj. Čitavo mesto je odavalo utisak odbačenosti, bolesti, poput napuštene kuće u koju komšije bacaju svoje đubre da tu istruli, a opasno, polomljeno oružje raspada se po ćoškovima. Kada je bila mala, Navar je vrlo jasno stavio do znanja da Zoi nikada ne srne da poseti južne delove grada, pune očajnih žena, beskrupuloznih muškaraca i izgubljene dece. I sada je osećala uzbuđenje zbog opasnosti dok se njihovo veliko, nezgrapno vozilo sporo probijalo kroz ove nepoželjne ulice.

Umislila je da je čak i Darijen Serlast počeo da diše malo lakše kada su skrenuli na široki bulevar Činkve, koji je služio kao granica između sirotinjskih i civilizovanijih delova Hijalta, bar u ovom kraju grada. Petostrani bulevar je zaista obuhvatao čitav grad i nosio je najveći deo svakodnevnog saobraćaja u Hijaltu. Nažalost, to je značilo da je uvek bio ispunjen kolima, kočijama i pešacima, a današnji dan nije predstavljao izuzetak.

Elajmotiva je uspevala da se polako vuče unapred, što je davalo Zoi priliku da nastavi da gleda.

Na unutrašnjoj ivici Činkve mogla je da uoči početke boljih delova grada, kuće trgovaca i bankara. Uglavnom su bile visoke, od kamena i bez izuzetka dobro održavane.

Na severnoj granici grada, znala je, bile su zbijene privatne kuće, i iskošne vile u kojima je živelo pet porodica. Darijenova kočijai će morati da prođe pravo kroz taj deo grada na svom putu do palate.

Međutim, prvo je morala da izađe iz ovog dela. Saobraćaj je potpuno stao i Zoi je kroz otvoreni prozor mogla da čuje ljutite povike jednog od njihovih vozača: - Sklonite se s puta! Idemo kraljevim poslom!

Darijen je prišao da stane iza Zoi i pogledao je preko njenog ramena. - U čemu je problem?

- Mislim da su se neka kola prosto zaustavila na sredini puta. Suviše smo veliki da ih obiđemo kao što mogu manje zaprege. - Okrenula se ka njemu. - Mislim da nećemo krenuti u skorije vreme.

- Svakako da hoćemo - rekao je i dugim koracima izašao. Nakon što je brzo spustio stepenice na zemlju, u dva skoka je sišao i probio se kroz gužvu da izda strogo naređenje ljudima koji su napustili svoju zapregu.

Zoi se odmakla od prozora i za trenutak stajala potpuno mirno dok je posmatrala otvorena vrata. Onda je podigla svetli šal da zaštiti kosu od kiše, izašla napolje i pažljivo sišla niz spuštene stepenice. Darijen se još uvek svađao s vozačima. Okrenula se od njega i utopila se u gomilu, odmah postavši deo uposlene, užurbane plime čovečanstva. Znala je da će za nekoliko koraka njena prilika potpuno nestati iz vidokruga. Nije se nijednom okrenula.

4.

Zalazak sunca na obali reke Marisi za Zoi je predstavljao savršenu sliku mira.

Kada je kiša stala, život u Hijaltu je mogao biti vrlo prijatan, čak i za skitnicu. U prvim danima Kvinkorua sunce je celog dana zagrevalo veliku kamenu dolinu koja je činila jugozapadnu obalu reke, tako da je bila dovoljno topla da se na njima udobno leži tokom noći.

Gradska sirotinja okupljala se da spava na obali reke.

Bilo je to nešto čega se Zoi setila iz svog davnašnjeg života u gradu. Cela jedna zajednica živela je u ovom delu grada i logorovala u kamenoj dolini koja se pružala skoro pola milje duž ivice reke. Široki, ravni prostor bioje izdubljen duž reke gotovo stotinu godina ranije, kao mesto na kome su se poplavni talasi izlivali kada je bilo previše kiše.

Nikome tu nije bilo dozvoljeno da gradi trajne građevine. Bio je to samo veliki, prazan, kameni pojas, Hijaltov kierten, kako je neki drevni politički posmatrač rekao nekada.

Dokaz bogatstva grada.

Zato je bio prazan. To što se nalazio malo ispod temelja ostatka grada štitilo ga je od vetra i vremenskih prilika, a postojao je i neograničen pristup vodi. Neizbežno, sakupio je svoje odrpane stanovnike, siromašne i bez doma. Na stotine običnim danima, više tokom godišnjih doba s lepšim vremenom. Komplikovan sistem pravila upravljao je ponašanjem skitnica koje su napravile svoje domove u dolini. Svi su znali da se voda za piće skuplja iz gornjih delova reke, da se kupa u srednjem delu, a prljavština baca u poslednjih nekoliko stopa pre nego što Marisi nastavi tok ka jugu.

Kraj reke je bilo iznenađujuće malo kriminala, uglavnom zato što skitnice nisu imale ništa što bi moglo da se ukrade i zbog labavog osećaja zajednice. Stanovnici su vodili računa jedni o drugima, delili hranu kada su je imali, saosećali kada nisu. Bilo je žena koje su radile kao lekarke i babice u hitnim zdravstvenim slučajevima. Bilo je muškaraca koji su svakoga dana patrolirali dolinom i vodili računa da niko ne postane previše grub, iako ste morali da im plaćate nekoliko bakrenjaka svake devetice kako biste bili sigurni da ste među onima o kojima oni vode računa.

Svi oni su gajili ljubav prema reci. Pričalo se da nema duše koja logoruje na reci Marisi a da nije koru do srži.

Zoi i njen otac su proveli nekoliko devetica sa skitnicama kraj reke ubrzo pošto je izgubio kuću, položaj, sve. U to vreme ona je mislila da je to više avantura, da se spava napolju kraj reke tokom vrelih, sanjarskih noći Kvinatorza. Navar je bio prezauzet, odsutan, ali ne i previše nesrećan tokom tog perioda, bar kako se ona sećala. Kasnije je shvatila da je on verovatno znao da će njegov pad iz milosti uslediti. Najgori dani bili su oni koji su vodili ka izgnanstvu. Kada je zaista ostao bez novca i moći, to mu nije toliko

zasmetalo. Rekao je jednom prilikom: - Postoji neka vrsta slave u slobodi, a to je za mene potpuno neočekivano. - Nije zaista znala u to vreme šta je pod time mislio.

Ali Zoi nikada nije zaboravila te noći kraj reke.

A sada kada se vratila u Hijalto s očajničkom potrebom za utočištem, setila se tog grada na obali reke Marisi.

Izlazak iz elajmotive bio je potpuno impulsivan čin. Nije imala plan. Da li da ode u kuću svoje tetke i zatraži pomoć? Da potraži strica i nada se spasu? Da nastavi ka palati i baci se Darijenu Serlastu pred noge i moli ga za milost? Da ode u hram i pomoli se da joj se ukaže put?

Poslednji put kada je ušla u hram, jedini savet koji je dobila bila je reč iznenađenje.

Pretpostavljala je, nakon svega, da se taj blagoslov pokazao tačnim. Ovog puta iznenadila je i sebe.

Nakon nekoliko časova lutanja po ulicama, odmaranja na kapijama i ponovnog upoznavanja s gradom, Zoi je bila promrzla, umorna i veoma žedna. Tada joj se javila pomisao na reku i gradić koji se skupljao u dolini.

I tako je, dok je sunce polako zalazilo tog prvog dana, oprezno otišla do južnog dela grada i velike, ravne kamene činije koja je, čini se, pružala nadu i sigurnost. Zakoračila je na ivicu uvale i pogledala niz raznobojnu zbrku ležaja, šatora, veša, dece u trku i vatri punih varnica i osetila je kako joj se na licu javlja osmeh. Reka, široka i troma u svom savršeno oblikovanom kanalu, bila je tako crvena od zalaska sunca da se činilo da ju je obojila ruka čudotvorca. Krenula je utabanom stazom koja je vodila od ivice grada i krenula dole bez i jednog trena oklevanja.

Te prve noći platila je nekoliko novčića rečnoj patroli, a onda se smestila u uvalu samo sa šalom da je utopli. Bilo joj je hladno i bila je gladna, ali bar je stala kiša. Kada se probudila sutradan ujutru, ukočena, bolna i pomalo dezorijentisana, otkrila je da je neko kraj njene glave ostavio dve narandže i umotan komad hleba. Bila je tako gladna da je odmah halapljivo pojela hranu i stalno se okretala da vidi da li će neko prići kako bi mu se zahvalila na dobroti. Niko nije prišao.

Kada je jela, provela je nekoliko minuta na obali reke da se umije i pokuša da češljanjem dovede svoju umršenu crnu kosu u neki red. Onda je neko vreme sedela i posmatrala svoj odraz u uskomešanoj vodi.

Nije smela da računa na anonimne darove u hrani svakog jutra, a vrlo brzo bi postala odrpana i prljava ako uskoro ne bi nabavila još neku odeću. Bez obzira na to koliko dugačak ili kratak bio njen boravak u rečnoj zajednici, bile su joj potrebne neke osnovne stvari da učini svoj život prihvatljivim, a kasnije je morala da smisli malo dugoročniji plan.

Ali ne danas. Danas je samo morala da smisli kako da preživi do sutra.

Duž rečne doline nije mogla računati na privatnost, pa se Zoi popela nazad u grad i lutala u potrazi za haustorom ili prolazom na kome bi se makar na pet minuta sklonila od pogleda drugih. Konačno je pronašla vlažnu, mračnu uličicu u koju su trgovci bacali đubre i pribila se uza zid bez prozora. Trebalo joj je nekoliko trenutaka da pokida jednu nit u svom vunenom šalu i prihvati novčić koji joj je skliznuo u šaku.

Bio je to zlatnik, novčić najveće moguće vrednosti. Pažljiva žena bi mogla da živi čitav kvintal od takvog novčića u slučaju da joj je potrebna samo hrana. Zoi je imala pedeset takvih novčića ušivenih u postavu, a svaki je bio smešten u poseban džepić tako da nisu mogli svi da ispadnu odjednom.

Naravno, kako je trenutno bila obučena, nije mogla da potroši takav novčić u nekoj prodavnici koja drži do sebe. Odmah bi je proglasili za lopova i izveli pred gradsku stražu i, gotovo isto tako brzo, predali Darijenu Serlastu. Nesumnjivo je preneo njen opis vlastima u gradu. Morala je da nađe menjačnicu, nekoga s fleksibilnim principima i potpunim nedostatkom znatiželje.

Zoi je umotala i još jače stegla šal oko ramena, izašla iz uličice i krenula pravo ka Trgu muškaraca.

Trgovački kraj predstavljao je srce Hijalta s desetinama specijalizovanih radnji, a u mnogim slučajevima one su postojale na istom mestu već stotinama godina, vođene neprekinutim lancem naslednika iz trgovačkih porodica. Međutim, trgovi su formirali dve polovine gradske duše, po jedan na svakom kraju trgovačkog dela grada.

Bilo je relativno lako snalaziti se po gradu, pošto su raznovrsna vozila javnog prevoza stalno kružila po Cinkvi. Zoi se uvukla u prepun omnibus koji su vukli konji, ali saobraćaj je bio ispunjen malim zapregama za iznajmljivanje i nekolicinom purnjača koje su se činile dovoljno velikim da prime i po pedeset ljudi odjednom. Trg muškaraca nalazio se na severnnom kraju trgovačkog dela grada, tako da je vožnja potrajala, iako je bila beskrajno zanimljiva. Zoi je gledala kako joj se delovi grada odmotavaju s obe strane. Siromašne, ozloglašene kuće na spoljašnjoj strani bulevara i ukrašenije i lepše s unutrašnje. Ne želeći da ikoga pita za pravac, sama je pretpostavila koja je stanica najbliža Trgu, pa je na kraju morala da hoda dobre dve milje pre nego što je stigla na odredište.

Uprkos svom imenu, Trg muškaraca je bio pun trgovaca spremnih da posluju sa ženama. Stvar je bila u tome što se većina njihovih poslova dopadala drugom polu.

Grupica Htalnih, poluotvorenih građevina označavala je spoljašnji deo liga. Jedna od njih bila je kladionica i nalazila se tu od Zornih najranijih sećanja. Ovde su se mušterije kladile na bilo koju mogućnost koja ih je zanimala: od toga koliko će dece kralj Vernon dobiti do toga koliko će žena moći da ubede da ih poljube do kraja dana. Pričalo se da je porodica u čijem vlasništvu je bila kockarnica imala knjige uvezane kožom sa zabeleženim svim opkladama u protekle dve stotine godina.

Još jedna radnja na Trgu je već vekovima bila obećaonica, gde se muškarac mogao zakleti pred svedocima da će ispuniti određeni zadatak u određenom vremenu, ili stati zajedno s potencijalnim poslodavcem i dogovoriti se o postavljenim zadacima i pravilima ponašanja. U blizini su se nalazile tri-četiri štale trgovaca konjima, dva veoma velika stola za razmenu i tezge gvožđara gde su se mogli popraviti noževi i nakit.

Zbijene u središtu Trga nalazile su se zbijenije usluge koje su se dopadale muškarcima. Većina ovih trgovaca sedela je ili stajala kraj kolica ili malih kola s velikim točkovima. Neki su bili preduzimači u potrazi za finansijskom podrškom. Neki su bili političari i pokušavali su da povećaju mteresovanje za svoj cilj. Neki su bili pisari ili računovođe i prodavali su svoje usluge. Neki su pozajmljivali novac. Neki su menjali novac.

Zoi se nije posebno žurila pa se motala po nekoliko minuta ispred svake menjačnice i slušala njihove razgovore s drugim mušterijama. Njen cilj je bio da pronađe nekoga ko bi bio fer, ako ne savesno pošten, nekoga ko bi joj ponudio dobru cenu za njen novčić a da se ne zapita suviše gde ga je nabavila.

Na kraju je izabrala starijeg čoveka s raščupanom sedom kosom, smežuranim crvenim licem i izgužvanom odećom. -Htela bih da promenim ovo u novčiće manje vrednosti, molim - rekla je i pružila mu zlatnik.

Uputio joj je jedan brz pogled, pažljivo proučio novčić da se uveri u autentičnost, a onda je naveo količinu novca na donjoj granici prihvatljivog. - I to je moja čvrsta ponuda - dodao je. - Ali dodaću i kožnu torbicu ako želiš. S dugim kaišem. Možeš da je nosiš ispod odeće tako da ti je ne ukradu.

Nije joj čak ni palo na pamet da se zapita kako će nositi unaokolo gomilu sitnog novca, pa je njeno mišljenje o menjaču novca postalo malo bolje. - Hvala vam - rekla je. Dogovoreno.

Stavio je bakrenjake i srebrnjake pred nju, i to priličan broj, a onda je pustio da ih izbroji pre nego što ih je prebacio u čvrstu torbicu. — Ako ti se još ovakvih zlatnika nađe pri ruci - rekao je - sa zadovoljstvom ću promeniti i njih.

Prebacila je kaiš preko glave i smestila torbicu na kuk, gde je većim delom bila prekrivena šalom. - Onda ću potražiti još neki.

Sada kada je imala novac u razumnim apoenima, mogla je da obavi neophodnu kupovinu. Prvo je, naravno, bila hrana. Osim onog hleba i voća, ništa nije jela gotovo čitav dan i po. Neke prodavnice na Trgu muškaraca prodavale su meso na štapiću, prepržen hleb i velike jabuke nepravilnog oblika slađe od meda. Zoi je zadržala nekoliko novčića u džepu tako da ne mora da privlači pažnju na torbicu. Sve je bilo jeftino i imalo je divan ukus.

Posle toga je morala da nabavi odeću tako da može bar jednom da se presvuče, prostirku za spavanje i torbu. Znala je da neće naći ono što joj treba u trgovačkom kraju, postoje većina ovih trgovaca prodavala stvari bogatima. Međutim, pošto je morala da prođe kraj prodavnica da stigne do Trga žena, dopustila je sebi da besposličari dok je šetala kraj otvorenih radnji i razgledala robu unutra.

Prodavnice su bile kao prosjakova deca, zbijene rame uz rame duž puta, i vikom su privlačile pažnju bogatih prolaznika. Većina je bila iste veličine, možda trideset puta trideset stopa u prizemlju, i izgrađena od peskovite cigle i omalterisanog kamena. Većina je imala i sprat, nekad i dva, na kome su živeli vlasnici. Gotovo svaka prodavnica imala je šarenu lendu koja se spuštala s prednjeg prozora do ulice, tako da su mušterije mogle da prođu kroz ceo blok i kišnim danima a da ih ne pokvasi ni kap.

Dečaci i devojčice, mladići i devojke, stajali su na vratima ili na otvorenim prozorima i dovikivali gužvi koja se ujednačeno kretala. Fina vuna! Fina svila! Najbolje cene u gradu! Ili: Cipele napravljene od najmekše kože! Luksuzne čizme za mš-ikarce i žene! Ili: Satovi! Narukvice! Prstenje za vašu ljubav! Kupujte ovde, najbolji kvaliteti Zoi je razgledala lepe narukvice, uzdahnula nad svilom boje kajsije, ali retko kada se duže zadržavala. Ova roba je bila suviše skupocena za okolnosti u kojima se našla.

Nastavila je dalje ka Trgu žena.

Po obliku i veličini, bio je skoro jednak Trgu muškaraca, ali ostavljao je potpuno drugačiji utisak. Tamo gde je Trg muškaraca bio posednut nekom brujajućom energijom, osećajem da će u svakom trenutku neko početi da viče, da se gura ili hvali, Trg žena je odmah delovao svrsishodnije i razigranije. Prvo, više se trgovalo. Ovo je bilo mesto na koje su svi dolazili ako im nešto treba a ne mogu da priušte sebi cene iz prodavnice, tako da je na desetine malih kioska stajalo zbijeno i u njima se prodavala jeftina tkanina, polovna odeća i iznošene cipele koje su se još mogle nositi.

Drugo, postojalo je druženje. Majke i kćerke su šetale kroz pijacu zajedno, birale cveće za večernje zabave ili porodična venčanja. Prijatelji i komšije ogovarali su dok su kupovali, a prodavci i kupci delili su priče, recepte i vesti. Bilo je veoma malo muškaraca na Trgu žena. Zoi se setila da je njen otac tvrdio da se nikada nije osetio toliko izvan svog sveta kao tamo. Suviše sam krupan, suviše glasan, suviše čudan, suviše ćutljiv. Kako to da žene uvek znaju šta da kažu jedna drugoj? Ali to je bilo mesto koje su Zoi i njena majka najviše volele da posećuju zajedno, nekada kada joj je majka još bila živa.

A to je bilo pre više od dvanaest godina...

Zoi je odmahnula glavom i počela laganu, prijatnu šetnju oko Trga. Bio je Kvinkoru, a uskoro će doći Kvinahunti. Verovatno će joj biti dovoljna dva para tanjih pantalona, dve ili tri bluze i ogrtač u nekoj neutralnoj boji. Provela je dosta vremena dok je birala robu isprevrtanu na tri kratka stola, podizala odeću do vrata ili struka da vidi kako će joj stajati i razmišljala koliko je praktičan svaki deo odeće. Da li će se boja isprati čim prvi put bude oprala crne pantalone u hladnoj vodi reke Marisi? Da li može da nosi one široke plave pantalone s ružičastom tunikom i s kratkom crvenom bluzom? Da li da izabere sivi trezveni ogrtač ili onaj lepši plavi sa šarama?

Naposletku je bila samo malo lakomislena kada je kupila nešto što nije bilo u potpunosti praktično. Elastična, uska bluza od ljubičaste svile nije bila stvar koju će nositi kada bude logorovala u dolini reke, pa ipak, bila je tako lepa i širila radost da nije mogla da je mimoiđe. Pretpostavljala je da, nakon devetice kakvu je upravo imala, zaslužuje da sebi kupi nešto naprosto zato što će je to usrećiti.

Ili je možda još uvek radila stvari pod blagoslovom iznenađenja.

Mnogo brže je kupila prostirku, ćebe i ranac za nošenje, a onda je stala kod prodavnica hrane da pokupi namirnice da joj potraju nekoliko dana. Nije imala kuhinjsko posuđe, tako da je morala da kupi gotove namirnice - hleb, puter od lešnika, komade sušenog mesa i vreću jabuka.

A onda, ponovo impulsivno, kesu pošećerenih bombona s ukusom badema i limuna.

Zoi je stavila jednu u usta pre nego što je prodavač stigao da joj vrati kusur. Nije mogla da se seti kada je poslednji put jela nešto tako ukusno.

Kada je obavila i poslednju kupovinu, napravila je još jedan krug u slučaju da joj se još nešto svidi. Pogled joj je privuklo nešto. Tako se naglo zaustavila da su dve žene naletele na nju. Izvinila se a onda se pešacima sklonila s puta i dalje ukočenog pogleda.

Zaboravila je slepe vidovnjakinje.

Bilo ih je tri, žene neodredivih godina. Sestre, kako su tvrdile, možda, ili tetka i njene nećake. Mlade žene su zamenjivale starije kako su generacije prolazile i niko nije mogao da uvidi razliku. Sve su bile krupnih kostiju i meke kože, s tamnom i prilično razbarušenom kosom oko kao mesec bledih lica. Sedele su na malom podijumu u središtu Trga, leđima okrenute jedna ka drugoj tako da formiraju nekakav trougao. Pa ipak, bilo je dovoljno mesta oko svake od njih da su mogle da vode tihe, privatne razgovore s mušterijama a da niko drugi ne može da čuje.

Pričalo se da njih tri znaju sve o svakome ko živi u Hijalitu. Mogli ste postaviti bilo koje pitanje i dobiti tačan odgovor. Da li je ovaj čovek pošten? Da li je ova žena verna?

Ko je kupiokuću koja je nekada pripadala mom ujaku?Nisu imale neku "kultnu moć da saznaju takve stvari, već su sve informacije i ezane za dešavanja u gradu neumitno prolazile kroz njihove ruke. Mogli ste postaviti pitanje i platiti odgovor zlatom ili informacijom koju vidovnjakinje do tada nisu imale. Trgovale su znanjem i bile su

najbogatije žene u Hijaltu.

Zoi je dugo stajala i posmatrala vidovnjakinju koju je najbolje videla. Ženino glatko lice moglo je da pripada osobi od trideset ili šezdeset godina. Njene prazne oči bile su malo okrenute nagore dok je slušala kakvu joj to priču dobro obučena gospođa šapuće na uvo. Vidovnjakinja bi lagano klimnula glavom svaki put kada bi žena uzela dah. Kada su završile, Zoi je videla kako vidovnjakinja vraća novčić koji joj je mušterija stavila u dlan.

Očigledno je ona informacija koju je mušterija podelila s njom bila vredna onoga što je došla da sazna.

Kada se gospođa spustila s podijuma, nova mušterija nije odmah prišla spremna da čuje ili prenese vesti. Zoi je zakoračila napred, oklevala, pa se vratila korak nazad.

Svakako je mnogo toga želela da sazna i imala je dovoljno novca da kupi skoro svaku informaciju. Međutim, nije još bila u potpunosti spremna da uvidi šta treba da zna a šta više nije bitno. A bila je i dalje suviše umorna, suviše tužna, suviše izgubljena da smisli kako da pokupi deliće svog života. Tri vidovnjakinje će biti tu i sledećeg dana, ili sledeće godine, ili onda kada Zoi bude spremna da im postavi pitanja. Onda će se vratiti.

Popodne je bilo dobrano prošlo kada se Zoi uputila nazad ka dolini reke. Podigao se vetar i vazduh je postao hladan i bilo joj je drago što je kupila i ćebad i prostirku. Ako nastavi da pada kiša, moraće da razmotri mogućnost da nabavi i mali šator. Nešto o čemu će razmišljati nekog drugog dana.

Kao i juče, obradovao ju je prizor šarene zajednice koja se pružala pred njom na kamenom proplanku uz ivicu reke. Krenula je otprilike ka istom mestu gde je spavala sinoć i dala još nekoliko bakrenjaka stražarima a onda pažljivo birala put pored šatora i logorskih vatri. Kada je, najbolje što je mogla, pronašla to mesto, odmotala je prostirku, iznela kesu s bombonama i čekala.

Skoro da je pao mrak pre nego što je neko došao kod nje, a to je bio nasmejani mršavi starac blede kože i sede kose. Umesto pantalona i tunike, nosio je tako dugačak ogrtač da mu je padao do članaka na nogama. Bio je sašiven od upadljivog materijala omekšanog mnogim pranjima u tvrdoj vodi,ali i dalje je izgledao kao stvar koju bi mali broj ljudi odabrao ili nosi. Osmeh mu je bio dovoljno širok da se videla poneka šupljina među zubima.

- Dobro došla! — rekao je promuklim glasom. — Vraćaš se i drugu noć.

- Tako je - rekla je. - Reka mi prija, a trenutno nemam drugi dom kome mogu da se vratim.

Reka je srećna što si joj se vratila — rekao je. — Zovem se Kalvin.

Ja sam Zoi - rekla je jer nije imala razloga da to krije. - Da li si mi ti ostavio hranu jutros?

Moja žena je — rekao je. Ponudila ga je kesom s bombonama. - Mogu li da ti se odužim nečim podjednako ukusnim, iako ne baš tako hranljivim?

Nasmejao se i rado uzeo dve. — Nije potrebno oduživati se, ali baš volim slatkiše rekao je. — Da li bi htela da nam se pridružiš za večerom? Mi jedemo jednostavno, ali imamo dovoljno da delimo.

Ona je ponudila svoju vreću s jabukama, lakšu za tri koje ostavila za sebe. - Samo ako mi dopustiš da i ja ponesem nešto.

Vrlo rado - rekao je i pokazao joj rukom da ustane. Imala je tako malo stvari da ih je samo strpala u torbu pre nego što je ustala. Zveckavi šalje uvezala čvrsto oko ramena, pošto je to bila stvar koju nikako nije smela da izgubi. — Noći umeju da budu tako hladne - objasnila je, a on je klimnuo glavom.

Moja žena se umotava u hrpu prekrivača tako veliku da i ne znam da li je tu ispod svih slojeva - rekao je. - Ponekad se pitam da se nije iskrala da se zabavi s nekim zgodnim mladićem dok ja pričam s hrpom ćebadi!

Njegove blesave reči bile su tako šarmantno izrečene da se Zoi zaista nasmejala naglas.

Nije mogla da se seti kada je poslednji put to uradila.

Kalvinova žena nije bila zaista umotana u ćebad, iako se udobno uvila u debeli vuneni ogrtač koji je nosila preko izno-šene i izbledele odeće. Bila je mršava kao i Kalvin i imala izborano, tamno lice i crnu kosu tako kratku da se činilo kao da ima malo više od obojenih kovrdža po glavi. Uigrano se kretala kroz logor, u kome se pomalo osećala neka trajnost, kao da je postavljen na istom mestu već godinama, iako je bilo očigledno da može da se rasklopi za nekoliko minuta. Nizak šator, jedva dovoljno veliki da primi dvoje ljudi, stajao je razapet iznad dve prostirke za spavanje. Dve ogromne, meke torbe stajale su napola otvorene ispred šatora. U jednoj su bile Kalvinove stvari, pretpostavila je Zoi, a u drugoj su se nalazile stvari njegove žene. Mali okrugli kotao bioje okružen gomilom odrpanih prostirki za sedenje. Nijedna od tih stvari nije vredela toliko da se ne može prežaliti ukoliko je neophodno napustiti kamp u žurbi ili ukoliko se ukrade. Kalvin i njegova žena su sakupili nekoliko luksuznih stvari, ali je bilo očigledno da im one ne predstavljaju teret. Zoi je pretpostavila da ovde nema ničega što ne bi ostavili za sobom bez kajanja.

- Zoi, moja žena, Anova - upoznao ih je Kalvin. - Anova, naša gošća je donela jabuke da upotpunimo obrok.

Anova je pogledala i nasmešila se, ali nije se odmakla od kotla, na čijem malom ognjištu su bile zbijene dve činije i nekoliko krompira koji su se pekli na vrelini. — Odlično. Ja imam cimet, tako da možemo da ih začinimo.

Njen izgovor nije bio iz neke od Zoi poznatih oblasti, što se svodilo na Hijalto, severne provincije ili sela na dalekom zapadu. Pretpostavljala je da je Anova iz nekog južnog grada blizu okeana, gde Marisi završava svoje putovanje. - Hvala vam što ste me pozvali da podelim obrok s vama - rekla je.

Kalvin se približio svojoj ženi i dotakao joj usne. Otvorila je usta i on joj je spustio drugu bombonu na jezik. - Zoi nam je donela još jedan poklon - rekao je. — Zar nije ukusno?

Anova je sklopila oči glumeći da gubi svest. - Veoma! Mora da si išla na Trg žena danas. Znam prodavnicu gde ove mogu da se kupe.

Zoi je osetila kako se ponovo smeši, samo malo. - Jesam. Kupila sam mnogo stvari tamo, ali bombone su mi možda najdraže.

Kalvin je pokazao rukama ka prostirkama na podu. - Sedi, sedi, sedi! Sve je skoro spremno. Da li si ponela svoju činiju sa sobom?

- Nemam činiju.

Anova je uputila Kalvinu prekoran pogled. - Imamo mi višak - rekla je. - Međutim, običaj je ovde u dolini da svako donosi svoju.

Zato što nije bilo mnogo mesta osim za najosnovnije potrepštine. Zato što je bio redak slučaj da ljudi imaju dovoljno za bilo koga drugog osim za sebe. - Nabaviću jednu sutra -rekla je Zoi. Uskoro su svi sedeli i pili vodu. Anova je poslužila jednostavno jelo od začinjenog pirinča s malim komadima mesa. Krompiri i jabuke s cimetom su upotpunjavali meni.

- Sta te dovodi u grad, Zoi? — pitao je Kalvin kada je svima ostalo još nekoliko zalogaja i nakon pohvala upućenih kuvarici. - I kada si stigla?

- Juče po podne — rekla je. I nisam došla ovamo po svojoj volji. Bilo je nemoguće to reći, naravno. - Činilo mi se da je vreme da potražim novi život. Otac mije umro pre malo više od jedne devetice i bol mi se učinio suviše jakim tamo u kući koju sam delila s njim.

Anova je saosećajno klimnula glavom. - Najbolje je okrenuti leđa suzama — rekla je — onda kada ih proliješ dovoljno.

- Pa ipak, stići u grad bez plana... i bez prijatelja da te posavetuju. To može biti nepouzdan put - rekao je Kalvin. -Imaš sreće što si našla put do reke. Ima delova grada koji su mnogo opasniji za usamljenu mladu devojku.

- Nije toliko u pitanju sreća, već sećanje — rekla je Zoi. - Moj otac i ja smo živeli u Hijaltu pre mnogo godina. Deo tog vremena proveli smo ovde u dolini.

To je zainteresovalo Kalvina. - Koliko davno je to bilo? Možda vas se sećam iz tog perioda?

Oklevala je, ali zaista, da lije bilo važno da li se ovaj čovek seća nje... ili njenog oca?

Da li je važno ako zna da je ona Zoi Ardelaj? Da li ima poznanike gore u palati kojima može prodati tu informaciju? Da li će uopšte prepoznati ime Ardelaj ako bude dovoljno luda da ga izgovori?

- Pre deset godina - rekla je.

Odmahnuo je glavom. - Ne, to je bilo pre nego što smo se mi nastanili u dolini.

Nije pitala kakav obrt sreće je njih doveo ovamo. Nije želela da je zamole da ispriča svoju priču zauzvrat.

- Tada sam imala trinaest godina - rekla je. - Mislila sam da je ovo čudesno mesto.

Kalvin se nasmejao. - Ja još uvek verujem u to a nisam dete.

- Međutim, sada kada sam ovde - rekla je - nisam sigurna šta dalje da radim. Pokazala je ka ulubljenom metalnom tanjiru koji su joj pozajmili njeni domaćini. — Kako da zaradim dovoljno novca da jedem? Ne treba mi mnogo, ali moram da živim od nečega.

Kalvin je klimnuo glavom. - Neki ljudi iz doline idu i prose, videćeš ih na trgovima, ili u trgovačkom kraju, ili duž Činkve, ali mnogi od njih rade. Neki putuju s karavanima sezonu-dve pre nego što se vrate ovde kad im ponovo ponestane novca. Neki imaju dnevne poslove u skladištima. Neki rade u fabrikama južno od grada. Dočence su zaposlile mnogo ljudi da prave one nove kočije koje si možda videla unaokolo.

Zoi je uzela poslednji zalogaj pirinča. - Mislite na ona vozila kojima ne trebaju konji? - pitala je. - Videla sam neka na Činkvi. Plašila bih se da se vozim u takvoj stvari.

- Ja ne - rekao je Kalvin, tako iskreno da su se i Zoi i Anova nasmejale. — Ne plašim se! Vozim se u njima kad god mogu. Isturim glavu kroz prozor i kezim se kao budala.

- Meni deluju opasno - rekla je Anova. - Ne tako davno desila se eksplozija na bunaru odakle nabavljaju taj njihov gas. Ovih dana će se desiti eksplozija i u jednoj od tih fabrika, samo čekaj i videćeš.

- Mislim da posao u fabrici nije za mene - rekla je Zoi. - Ponekad ima posla u radnjama - rekla je Anova. - Imaš kulturan glas i blaga si.

Verovatno bi mogla da radiš kao prodavačica.

- Mislila sam da se takvi poslovi rade porodično.

- Onda kada porodice ima - rekla je Anova. - Kada sinovi i kćeri ne pobegnu u potrazi za uzbudljivijim životom.

- Možda bih to mogla da radim - rekla je Zoi oprezno. Kad u prodavnici. - U stvari joj se ta ideja dopadala. Zvučalo je prijatno i produktivno. Nešto čime bi uposlila mozak i ruke da joj dani ne deluju tako prazni.

- Javi mi kada budeš spremna da tražiš posao — rekla je A nova. - Znam neke ljude s kojima bih mogla da te upoznam.

Zoi je osetila kako joj se vraća osmeh. - Doneću ti još jednu kesu bombona ako mi pronađeš posao!

- Onda se nadam da ćeš uskoro poželeti da radiš?

Završili su s jelom i podelili slatkiše među sobom, Kalvin je uzeo dve bombone odjednom i žvakao ih s prenaglašenom ekstazom. Anova je prikupila prljave sudove, stavila ih sa strane i uz osmeh odbila Zoinu ponudu da ih odnese do reke i opere ih.

- Uradiću ja to sutra. Imaću nešto da me natera da ustanem ujutru - rekla je Anova.

Zoi je pokazala ka Marisi, koja je bleštala u bojama granata i ametista dok je zalazeće sunce posipalo dragulje po njoj. - Vodostaj izgleda mnogo niži nego pre deset godina -rekla je. Setila se da se Darijen Serlast žalio na sušu ovde u istočnom delu zemlje, iako je u Zoinom selu uvek bilo dosta kiše. - Manja je.

Kalvin je klimnuo glavom. - I jeste. Vidiš onaj pad tamo, duž obale reke? - Tamo se nalazio plato, nekoliko stopa ispod doline gde je većina skitnica logorovala. Zoi je klimnula. - Toliko visoko je obično reka dopirala običnim danima. Naravno, kada naiđe poplava, čitava ova oblast nalazi se pod vodom.

- Sećam se nekih noći kada smo svi morali da se spakujemo i pobegnemo za manje od sat vremena - ubacila se Anova. - Ponekada bi nivo vode nastavio da raste... jednog leta voda je došla do ulica koje se nalaze na pola milje odavde.

- Kada se voda povuče, ostaje nered kakav nikada nisi videla - Kalvin je rekao. Naravno, mi ništa nismo izgubili. Nismo imali šta da izgubimo.

- Da li su se svi odavde izvukli na sigurno? - upitala je Zoi. - O, imali smo dosta upozorenja - rekao je Kalvin. - Kiša je padala čitav kvintal, tako da su svi posmatrali reku da vide šta će se desiti.

Anova se okrenula ka njemu. — A niko od nas nije bio ovde kada je drugi put došlo do poplave, sećaš se? Već su nas bili odveli.

- Tako je, zaboravio sam.

- Odveli su vas? Koje to uradio? Zašto? - Zoi je upitala. Kalvin je mahnuo rukom otprilike u pravcu palate. Sve jači sumrak bio je dovoljan da sakrije građevinu od pogleda, ali nije bilo toliko mračno da se ne vidi kako u mraku blistavo sija svetlost sveca. - Kralj, ili bolje rečeno, njegova straža — rekao je. — Kada god neki važan posetilac dolazi u grad, uvek nas okupe i isteraju nas iz doline. Suviše smo neugledni, logorujemo ovde kao grupa lutalica.

- Dolina reke se vidi s prozora palate - rekla je Anova. — A kada god ambasadori iz drugih zemalja dođu, nas sakriju na zapadnoj strani grada, odmah s one strane kanala, gde imamo vodu i sklonište.

- Izgleda gotovo kao neki festival - dodao je Kalvin.

- I uvek nam dozvole da se vratimo ovamo čim bogati posetioci odu.

- Dopada mi se kako to zvuči - rekla je Zoi s osmehom. -Možda će neki velikodostojnici doći u grad dok ja živim ovde.

Dovršili su kesu bombona dok se noć polako spuštala s planina. Male svetiljke nicale su svuda oko njih, uglavnom logorske vatre, a povremeno je svetlost neke lampe pretvarala čitav šator u blistavu meko obojenu mrlju. Vazduh je bio pun mirisa. Dima, luka, mesa, vina, a kroz sve se provlačio težak, vlažan miris same Marisi. Zoi je gledala kako boja reke prelazi od crvene do srebrne, pa u mrmljajuće crnilo i predala se osećanju izuzetnog zadovoljstva.

5.

Zoi je sledeće tri devetice jednostavno postojala.

Dugo je spavala, jela hranu koja joj je preostala od prethodnog dana, prala prljav veš i kačila ga kraj svoje prostirke za spavanje da se suši. Imala je običaj da stane i razgovara s Kalvinom i Anovom, ponekad se družila i s drugima u njihovim šatorima, a onda bi ponovo krenula da luta gradom. Često je šetala kroz trgovački kraj, razgledala radnje s više interesovanja, razmišljala gde bi volela da radi ako bude mogla da bira. Ponekad se vraćala na Trg muškaraca samo zato što joj se dopadala energičnost tog mesta. Veći deo vremena provodila je na Trgu žena, gde je slušala tračeve, birala odeću i kupovala hranu za ostatak dana.

Svakog popodneva se zaustavljala na nekoliko trenutaka da posmatra tri slepe sestre kako dele informacije sa svojim klijentima i svakoga dana se vraćala a da im nije postavila nijedno pitanje.

Dva puta je svratila do hramova, dala prilog i izvukla blagoslove iz bureta u centru.

Oba puta je izvukla koru osobinu: prvi put promenu, a drugi put istrajnost. Shvatila je da je već u velikoj meri iskusila promenu, ali obradovala se kada je ugledala istrajnost. Njen novi život je još uvek bio tako bezličan, tako nesređen, da je morala da skupi svu svoju istrajnost da se uspešno prilagodi i napreduje.

Negde na pola Kvinkorua shvatila je da joj ponestaje novca. Nepromišljeno ga je trošila, ne samo na neophodne stvari, kao što su hrana i odeća, nego i na kupovinu još jednog para cipela na Trgu i uživanje u slatkišima kada god je to poželela. Zato je izvukla još jedan zlatnik iz svog šala i vratila se na Trg muškaraca da ga zameni za novčiće manje vrednosti. Iako je bila sigurna da ju je prepoznao, izborani, stari vlasnik menjačnice nije ničim pokazao da joj je i ranije razmenjivao novac i ona je pretpostavila da i ostale njegove mušterije tako sarađuju s njim. Spustila je novčiće u svoju kožnu

torbu i otišla.

Nije odmakla daleko od menjačnice kada je došlo do nekog komešanja sa severne strane, koje je potom zahvatilo čitav Trg nalik talasima u vodi u koju je upao kamen.

Zajedno ostalima povukla se u stranu, oprezno ali sa znatiželjom. Podigla je šal da zakloni lice, a onda se predomislila i vezala ga oko struka, tako da niko u prolazu ne može da ga vidi. Umesto toga, oko glave je uvezala jeftinu plavu maramu koju je upravo kupila zato što joj se dopalo kako joj stoji uz tuniku.

Gomila je nastavila da se povlači ka ivici Trga, očigledno otvarajući put nekoj povorci. Nije joj trebalo mnogo da shvati da se kraljevska povorka spustila s planine da obiđe grad. Zoi se pitala da li će videti kralja, koga se nejasno sećala iz Dvojih malobrojnih susreta s njim od pre više od deset godina.

Isprva je bilo teško reći ko se nalazi u središtu kolone koja se polako približavala.

Taj neko je bio okružen stražarima koji su na ramenima imali kraljevske rozete, pet isprepletanih boja pet elemenata. U središtu povorke nalazilo se vozilo veličine konjske zaprege, premda mnogo finije i bez konja. Još jedna purnjača, pomislila je Zoi dok je stajala na prstima i gledala preko ramena ljudi ispred sebe. A unutar kočije, na somotnim jastučićima, sedeo je čovek s tri prelepo obučene žene.

Zoi je zastao dah. Ovo mora da su tri kraljeve žene. Koje tri? Gde je četvrta supruga?

I zašto je nema? Šta bi rekli da znaju da se u gomili nalazi skrivena žena koja je bila odabrana da postane kraljeva peta nevesta?

Kočija se zaustavila i muškarac je izašao da pomogne ženama da siđu. Zoi je čula šapate ostalih oduševljenih posmatrača iz gomile.

Da li je to Alis?

Jeste, i Setera i Romela.

Gde je Elidon?

Kažu da neće nikuda da ide ako tamo ide i Alis.

Ona je prelepa, zar ne?

Alis?

Da, ali zar ti se ne čini okrutna?

Ona je sva suila. Sušta ambicija i živa vatra.

Zoi je samo mogla da nagađa koje Alis, ali bilo je prilično očigledno. Jedna od žena je bila sitne građe i elegantna, tamnocrvene kose koja joj se u loknama spuštala niz srcoliko lice. Nosila je široke grimizne pantalone, čvrsto uvezane oko struka i članaka, pa se činilo kao da hoda u kovitlacu, i beli ogrtač, tako kratak da joj je otkrivao uzani struk. Čak i izdaleka videla se tama njenih očiju, rumenilo usana i savršen ten.

Zoi je stekla samo površan utisak o druge dve žene. Obe su imale svetlu kosu i smešile su se. Iako sitne građe, Alis ih je obe zasenila. Alis im je nešto rekla preko ramena, a onda posesivno uhvatila za ruku muškarca koji im je pomagao da izađu iz kočije, čela povorka se polako pokrenula ka obećaonici.

Zoi je prestala da obraća pažnju na Alis čim je shvatila da je njihov pratilac Darijen Serlast.

Lice mu je bilo bezizražajno dok je hodao kraj Alis preko Trga, iako je nakrivio glavu ka njoj, kao da sluša šta mu priča. Zoi je stvarno videla kako se njene crvene usne miču i, činilo se, neprekidno mu prenose njena opažanja. Njena lepota, prefinjeni pokreti

i, Zoi je pretpostavljala, dovitljiv razgovor, bili su protraćeni na Darijena Serlasta. Nije izgledao kao da mu je baš dosadno, ali nije izgledao ni kao da je kraljica u potpunosti zaokupila njegovu pažnju. Njegovo strogo lice nije se smešilo. Njegov nemiran pogled je stalno prelazio preko gomile. Zoi se još povukla kada je grupa prošla kraj nje i nastavila dalje.

Znala je da treba da se izgubi pre nego što se ukaže i najmanja šansa da je Darijen Serlast vidi, ali nije mogla da kontroliše svoju znatiželju i zadržala se još pet minuta.

Kretali su se ka obećaonici, sve tri kraljice, Darijen Serlast i njihov i odred gardista. Zoi se zabavljala mišlju o tome kakav će to zavet Darijen izvući od kraljevih žena, ili one od njega. Kakvo obećanje je bilo toliko važno da su svi smatrali da je potrebno da se zakunu i da se to zabeleži pred svedocima.

Potom se zapitala kakvo bi ona obećanje zatražila od Darijena Serlasta kada bi ga ponovo srela. Obećaj da mi nikada više nećeš pretiti da ćeš me naterati da se udam za kralja.

Stajala je tu još malo, tako opčinjena svojim otkrićem da je za trenutak zaboravila da špijunira članove kraljevskog dvora. Ispostavilo se da ona nema želju da postane jedna od kraljevih žena. Ispostavilo se da ona ima ideju o tome šta bi je usrećilo ili rastužilo i da ju je dovoljno briga da primeti tu razliku.

Dva dana kasnije, dok je Zoi šetala Trgom žena, dugo je stajala pred niskim podijumom na kome su sedele slepe sestre.

U tom trenutku sve tri su imale posetioce, ali ubrzo je jedan od klijenata ustao i sišao s podijuma, toliko duboko zamišljen da se umalo nije sudario sa Zoi. Samo jedan kratak trenutak je oklevala pre nego što se popela uz niske stepenice i smestila se na udobnu smeđu prostirku ispred vidovnjakinje. Za Zoi su ovakvi dani oduvek bili plavokosi i plavooki. Sunce je bilo tako žuto da je ceo svet dobijao zlatan odsjaj, a vedro nebo nije moglo biti plavlje. Danas, u petoj devetici Kvinkorua, vazduh je bio prijatno topao. Zraci sunca padali su Zoi na leđa i grejali je kao nečija ruka.

- Sestro - rekla je - imam jedno pitanje. Žena je blago nakrivila glavu i slušala boju njenog glasa. - Jesi li se ikada konsultovala s nekom od nas?

- Moj otac jeste, pre nekoliko godina, ali ja nisam nikada.

- Onda ću ti objasniti kako ćemo dalje. Daćeš mi novčić i postavićeš pitanje. Ako novčić nije dovoljno vredan odgovora, ruka će mi ostati ispružena. Takođe, možeš odgovor platiti i nekom svojom informacijom.

- Mislim da nemam tako vredna saznanja.

Vidovnjakinja se blago osmehnula. Lice joj je bilo mekano i bledo, iako je dosta vremena provodila napolju pa je trebalo da bude tamno i ogrubelo od sunca. Kao da je činjenica da ne vidi sunce značila da je zraci ne dotiču, kao da se sklupčala u nekoj jazbini, odmorna i opuštena. Utisak je bio pojačan njenim ozbiljnim licem. Kao neko ko sigurno zna zaista užasavajuće tajne, razmišljala je Zoi, ova žena izgleda potpuno spokojno.

- Možda bi te iznenadilo kada bi znala koje znanje je vredno, a koje ne - odgovorila je vidovnjakinja. - Svako zna ponešto za šta vredi platiti.

- Možda ću jednog dana shvatiti šta bi to moglo biti — rekla je Zoi i pružila joj srebrnjak.

- Sta želiš da znaš?

- Dugo nisam bila u Hijaltu, ali kada sam poslednji put bila ovde, Navar Ardelaj je bio kraljev savetnik, a ostatak njegove porodice je bio veoma uvažavan. Znam da je pao u nemilost pre izvesnog vremena, ali da li je ta nevolja imala uticaja na sve članove njegove porodice? Kada bih imala posla s Pet porodica, da li bi trebalo da izbegavam porodicu Ardelaj?

- Porodica Ardelaj nije više na dvoru, ali nisu izgubili sve svoje veze. Nelson Ardelaj je još uvek starešina, glava porodice, i još uvek održava prijateljske odnose sa Serlastima - rekla je vidovnjakinja. - Na tebi ne bi bilo mrlje ukoliko bi trgovala s Ardelajima, ali ne bi se ni uzdigla u kraljevim očima.

- A šta je s Navarom Ardelajem? Šta mu se dogodilo?

Vidovnjakinja je ponovo ispružila ruku i Zoi joj je stavili kvint-srebrnjak na dlan.

Nije htela da plati više od toga za odgovor koji je već znala, ali je htela da zna kako je grad video proganjanje njenog oca.

Vidovnjakinja je rukom odmerila novčić i zaključila, pomalo nerado, da je to dovoljno. - Posvađao se s kraljem pre i deset godina i pao u nemilost. Nestao je zajedno s kćerkom i više nije bilo vesti o njemu. Čula sam kako se priča da je nedavno umro u izgnanstvu.

- Oko čega su se posvađali?

- Navar Ardelaj je savetovao kralja da ne sklapa ugovor s narodom Soeče-Tas s one strane planina, a ostali savetnici su ili smatrali dragocenim, potencijalnim saveznicima i čak se razmatrala i mogućnost da kralj Vernon uzme jednu od potkraljevih kćeri za svoju četvrtu ženu. Međutim, Navar Ardelaj nije verovao potkralju i protivio se ideji još jednog venčanja. Atmosfera se toliko zagrejala da je Navaru Ardelaju bilo zabranjeno da prilazi dvoru. I pored toga, nikakav savez nije sklopljen, a nije došlo ni do venčanja.

Zoi je bila pomalo razočarana. Ta svađa nije delovala toliko ozbiljno da zbog toga njen otac plati toliku cenu, ali možda ni ona prosto nije razumela politiku. - Ali kralj sada ima Četiri žene - rekla je Zoi. - Da, oženio se Romelom pre tri godine. Torz devojkom. Pričaj mi o njegovim ženama i deci - rekla je Zoi i spremila još jedan kvint-srebrnjak za nju.

Međutim, sestra nije prihvatila novac. Zoi je pretpostavila da je to toliko poznato da vidovnjakinja nije mogla da naplati informaciju.

- Elidon je kraljeva prva i najomiljenija žena - rekla je vidovnjakinja. — Ona je sva elaj, dostojanstvena i blaga i kralj je veoma voli, ali mu nikada nije podarila naslednika.

Setera je druga žena, hunti, i ona ima jednu kćer od četrnaest godina, ali nije bilo drugog deteta tako da se kralj venčao s Alis u nadi da će imati više naslednika. Ona takođe ima jednu kćer od jedanaest godina. Romela je rodila devojčicu tokom Kvinelaja, ali ona je nemirna i nije mnogo snažna, a Romela nije ponovo zatrudnela.

Jedna činjenica, koju Darijen Serlast nikada nije pomenuo, privukla je Zoinu pažnju.

Elaj, torz, hunti... a kladila se da zna odgovor na sledeće pitanje.

— Da li je Alis suila? Nakratko sam je videla na tržnici i učinilo mi se da je sušta vatra i um.

— Jeste. Kao i njena kćerka.

A ja nisam samo Ardelaj, nego sam i koru, pomislila je Zoi. Nije ni čudo što je kralj toliko želeo da je odvede u bračnu postelju. Njegova kuća bi zaista bila u ravnoteži.

— Ako je Romela torz, možda će se pokazati plodnijom - rekla je Zoi. — Da, a i prilično je mlada — odgovorila je vidovnjakinja.

- Elidon je zašla u doba kada više ne može da rađa decu, a Setera mu se približava, ali i Alis i Romela mogu kralju da rode još mnogo naslednika.

Nastala je tišina dok je Zoi razmišljala o onome što je upravo čula i koliko toga još treba da pita. Međutim, ne danas. Još uvek nije spremna da čuje neke odgovore. - Imam samo još jedno pitanje - rekla je polako. - Juče su tri kraljeve žene prošetale Trgom muškaraca do obećaonice. U njihovoj pratnji nalazio se čovek koga ne poznajem. Kakav su zavet dale jedna drugoj ili svom pratiocu?

Vidovnjakinja je ponovo odmah ispružila ruku i kada je prihvatila dva bakrenjaka za odgovor, Zoi je shvatila da nije prva koja je postavila ovo pitanje. Polovina ljudi koja je prisustvovala povorci na Trgu muškaraca je verovatno pohrlila na Trg žena već sledećeg dana, a trgovac koji je zabeležio zavete verovatno je otrčao kroz gužvu do vidovnjakinja istog trenutka kada je razmena obavljena. U gradu koji pokreću glasine, te vesti su bile tako korisne da mu je vidovnjakinja možda i platila da ih čuje.

- Tražile su obećanje od kralja da neće dovesti petu ženu na dvor bez njihovog odobrenja i saglasnosti.

To je bilo tako smešno da je Zoi osetila kako joj navire osmeh. Potisnuti smeh u njenim grudima bio je tako čudan da je podsećao na kašalj koji se iznenada pretvorio u nešto drugo. Da li su kraljice naslutile nešto o putovanju Darijena Serlasta i da li je razočarani kralj toliko uznemiren zbog Zoinog bekstva da svi u palati već znaju šta je bio Darijenov zadatak?

- Obećanje od kralja! - uzviknula je Zoi vispreno. - Da li je to bio čovek koji je bio s njima? Volela bih da sam ga bolje zagledala.

- Bile su u društvu Darijena Serlasta, koji često istupa kao kraljev izaslanik. Potpisao je papir u kraljevo ime.

A ko je Darijen Serlast? Koliki uticaj ima na kralja? Da lije dobar čovek? Mudar čovek? Opasan čovek? Reformator, spletkaroš, špekulant? Umesto da postavi ova pitanja, Zoi je ustala i stresla prašinu s pantalona.

- Hvala - rekla je. — Mnogo ste mi pomogli.

- Vrati se nekada kada budeš imala još pitanja.

- Hoću. Imam toliko pitanja da ću morati dobro da razmislim o tome na koja prvo želim odgovore.

Tokom sledeće devetice Zoi se u tri navrata vraćala trima sestrama u paviljon vidovnjakinja. Pokušavala je da stekne bolju sliku o politici u gradu i Pet porodica koje su predstavljale važan deo gradske vlasti. To je bilo nešto što je samo površno shvatala u vreme kada je živela ovde.

Dočence, svi elaj, trenutno su bili najbogatija porodica, delimično zbog toga štoje

vladala velika potražnja za njihovim kolima na gas. Međutim, Kejl Dočenca, starešina klana, bio je i čudan i povučen čovek koji je malo vremena provodio na dvoru. Njegov nećak je često bio njegov izaslanik, premda je bio i podjednako čudan kao i njegov ujak, mada malo društveniji.

Froteni, svi uglavnom torz, iako je nekoliko njih imalo i koru naslednike, nepouzdane i zanimljive, takode su bili u usponu, u velikoj meri zahvaljujući činjenici da je Romela upravo rodila kralju treću kćer. S druge strane, Lalindari, koji su bili veoma moćni u vreme Kristare, izgubili su nešto od svoje moći i uticaja.

- Njena smrt ih je zatekla nespremne i čini se da ni njen sin ni kćerka neće preuzeti odgovornost starešine - rekla je vidovnjakinja.

Naravno, Kristara je rodila dve kćerke. Najstarija, Alijeta, bila je samovoljna, nepredvidiva, tvrdoglava i hirovita i udala se za Navara Ardelaja iako joj je to majka izričito branila. Nakon Alijetine smrti, nakon što je njeno telo pušteno niz reku Marisi, kao što i pristaje jednoj koru ženi, Zoi više nikada nije videla nijednog rođaka iz porodice Lalindar. Navar joj je pričao kako njima nije dovoljno stalo do nje da dođu i da je posete u izgnanstvu, tako da joj je sada bilo teško da saoseća s njima.

- Pa, pretpostavljam da je samo Lalindarima važno to što nema reda u njihovoj porodici - rekla je Zoi. - Nikada nije dobro kada je neka od Pet porodica poremećena - rekla je vidovnjakinja. - I ostatak sveta onda biva poremećen. Neki ljudi kažu da je zemlja doživela ovu sušu u prethodne dve godine zato što se Lalindari još uvek nisu oporavili od Kristarine smrti.

Zoi je razrogačila oči. - Svakako nijedna koru porodica, pa ni Lalindari, nema toliku moć.

Vidovnjakinja je slegla ramenima. - To je samo ono što ljudi pričaju. Činilo se da nema više šta da otkrije o Lalindarima. Zoi se pretvarala da razmišlja za trenutak. - O kome još nismo pričale? O, Serlasti. Kada sam ranije živela ovde, Dejmon Serlast bio je starešina porodice. Da li je to i dalje slučaj? Ili je titula prešla na onog mladog Serlasta koji savetuje kralja? Iz nekog razloga nikako ne mogu da mu upamtim ime.

Nije znala zašto je to rekla. Naravno da se vrlo dobro sećala kako se kraljev savetnik zove. Nije razumela zašto joj pričinjava veliko zadovoljstvo da njegovo ime čuje iz usta nekog drugog.

- Darijen Serlast, Dejmonov sin - rekla je proročica. — Ne, Dejmon je umro, ali je titula prešla Dejmonovoj sestri Mirti. To nije najbogatija od svih Pet porodica, ali je vrlo uticajna na dvoru. Ona i kraljeva prva žena su u čvrstom savezu. Takođe, sprijateljila se s Nelsonom Ardelajem u pokušaju da popravi kraljev raskol s tom porodicom.

- Zašto bi to radila?

Vidovnjakinja je ponovo slegla ramenima. - Ona je praktična žena i uvek zagovara ravnotežu, ili bar tako tvrdi. Ako i ima neke druge motive, ko zna? Međutim, hunti i suila predstavljaju nepredviđiv savez, jer vatra može izgoreti drvo, a kost može smrskati mozak. Uvek postoji mogućnost da dođe do velikih nemira kada se ti elementi nađu zajedno u jednoj sobi.

- Ta mogućnost uvek postoji kada god suila muškarac ili žena uđu na vrata - rekla je Zoi, ne mogavši da spreči osmeh.

Nema veze da li se s druge strane nalazi torz, koru ili elaj. Vidovnjakinja joj je

uzvratila osmehom. - I mislila sam da sam osetila neku suila energiju u tebi - rekla je premda gori vrlo slabo.

- Svakog dana gori sve jače - odgovorila je Zoi. - Ali ne u potpunosti vatra, u potpunosti um - rekla je sestra zamišljeno. - Ti si takođe žena krvi i vode, osim ako moja čula nisu otupela.

Majka mije bila koru — priznala je Zoi. - Međutim, nijedan od mojih slučajnih blagoslova nije koru.

Bolje je tako - rekla je vidovnjakinja. - Svaka energija ima svoje vrline i slabosti.

Najbolje je biti u ravnoteži.

Zoi se setila Darijena Serlasta i kako je svaki blagoslov koji je izvukao iz bureta u hramu bio neka varijacija hunti. Pretpostavljala je da nema mnogo ravnoteže u njegovom životu, ali nije bila raspoložena da se raspituje o njemu danas.

- Ja stvarno težim upravo tome u svemu što radim - rekla je Zoi i ustala.

- Vrati se kada budeš imala još pitanja.

- Hoću, sestro.

6.

Zoi je krenula obilaznim putem kroz trgovački kraj pre nego što krene kući i divila se robi koju sebi nije mogla da priušti, kada joj je prišao jedan uznemireni čovek. Činio se koju godinu stariji od nje, imao je tamnu kosu i nemiran pogled i činilo se da nosi isti isflekani ogrtač koji je nosio i prethodnog dana. Međutim, kroj njegove odeće bio je skup a lice mu je odisalo inteligencijom, pa se Zoi nije uplašila kada je ispružio ruku ka njoj, iako je nije zaista dodirnuo.

- Moja supruga je rodila... dve bebe, dve... i moram da pribavim blagoslove za obe rekao je zaplićući jezikom. - Ja... Možeš li ti?... I to za obe? Ili moram da nađem šestoro ljudi? Ne znam, ne znam.

Htela je da se nasmeje, ali je isto tako želela i da ga smiri, blagoslovi se pronalaze lako - rekla je ohrabrujućim glasoim. - Da li su bebe zdrave? Ili i dalje postoji briga za njihovo zdravlje?

Za trenutak, njegov strah je nestao zaklonjen ozarenim osmehom. - O! Sasvim zdrave! Prelepe! Obe su devojčice, znate, i već ih toliko volim, iako sam mislio... A jedna mi se već nasmešila, iako bolničarka kaže da sam pogrešio. Nisam želeo da odem, ali prošlo je pet sati i moram da pronađem nepoznate ljude... Kako se ovo radi? Sve je tako čudno.

Trebalo je da ga Zoi pita da li je siguran, ali shvatila je da je ovo elaj čovek, u potpunosti vazduh i duh, potpuno neprilagođen svetovnim, svakodnevnim zadacima. Ni ona nikada nije radila ovo, ali shvatala je kako bi ritual trebalo da se izvede. Nežno ga je uzela podruku i povela niz ulicu, ispod raznobojnih cerada prodavnica, natrag ka Trgu žena.

- Znam gde se nalazi jedan hram - rekla je. - Tamo sigurno ima ljudi koji meditiraju.

Izvući ćemo sve blagoslove za vaše devojčice.

I zaista, kada su ušli u malo svetilište, u njemu je bilo petoro-šestoro ljudi koji su sedeli na klupama, sklopljenih očiju i usporenog disanja, kao da pokušavaju da se vrate u stanje harmonije.

- O, ali ne bih mogao da ih uznemiravam - prošaputao je novopečeni otac dovoljno glasno da se to čuje.

- Biće u redu - rekla je Zoi tiho i povela ga do bureta s blagoslovima. — Koja kćer se prva rodila?

- Ana — odgovorio je. — To je ona koja mi se nasmešila.

Zoi je prešla rukom po površini od glatkih, hladnih novčića koji su joj prolazili kroz prste. Zoi se činilo da treba da odabere novčić s vrha bureta da blagoslovi dete koje je upravo došlo na svet. Pre nego što je stigla da razmisli o tome suviše dugo, sklopila je prste oko novčića i izvukla ga napolje. Bio je čist i sveže iskovan, kao da nikada ranije nije bio izvučen iz bureta i bačen natrag, što se stalno dešavalo s većinom blagoslova.

- Milosrđe — rekla je s osmehom i pružila ga mladom ocu. - To je lep dar za Anu na početku njenog života.

- Da! Savršeno. Milosrđe - odgovorio je i držao novčić kao da je iskovan od zlata.

- Možda bi trebalo da stavite Anine blagoslove u levi džep, a blagoslove za drugu kćer u desni džep, tako da se ne pomešaju - predložila je Zoi. - Odlično! Naravno! Dobra ideja... dobro, onda... A za Elu? Za drugu bliznakinju Zoi je izvukla blagoslov spokoja. Činilo se da je to na oca devojčice ostavilo veliki utisak.

- Da! Naravno! Jer Ana je bila... vrlo glasna... plakala je, znate, čak i nakon što su je nahranili... Ali Ela deluje mnogo mirnije. Iz onoga što sam mogao da vidim za pet kratkih časova - dodao je brzo.

- Sigurna sam da će obe imati svoje ćudi - rekla je Zoi uz osmeh. - A sada, hoćete li da vam pomognem da odaberete još dvoje ljudi da podare ostale blagoslove?

- Bio bih vam tako zahvalan - rekao je. - Ne znam... mislim, kako znate kome će biti drago a kome će zasmetati takav zahtev?

Za Zoi, jedan izbor je bio očigledan. Niska, ozbiljna žena je otvorila oči i s nadom ustala čim je shvatila da se dele slučajni blagoslovi. Verovatno je učestvovala u takvom ritualu već desetinama puta, pomislila je Zoi, a delovala je i kao vrsta žene koja bi u tome još više uživala da je mogla zaista da drži novorođenče u rukama.

- Ona žena u crnoj tunici... da... ona koja vam se smeši - prošaptala je Zoi mladom ocu. — Dajte joj znak i sigurna sam da će nam prići.

I zaista, žena majčinskog izgleda prišla je živahno i pridružila im se u središtu hrama.

- Ja volim da darujem blagoslove, ali nikada nisam imala priliku da to radim za blizankinje - rekla je, radosno kopajući po ćelom buretu. - O! Vidite OVO? Izvukla sam dva novčića jednom rukom. I oba su radost rekla je s još širim osmehom. — Dve devojčice blagoslovene i radošću! Nije moglo biti bolje.

- Pretpostavljam da nećete pomešati ova dva, bez obzira na to u koji džep da ih stavite - rekla je Zoi. Proučavala je ostale ljude kako tiho sede u hramu, dok je mladi otac najiskrenije zahvaljivao gospođi, a ova izlazila kroz najbliža vrata još uvek sijajući od sreće. Oči dvojice posetilaca su još uvek bile zatvorene i činilo se da nisu svesni ikakvih drugih aktivnosti, ali ostalo troje ih je posmatralo, otvoreno ili prikriveno, spremni da obave svoju dužnost ako ih pozovu. Jedan je bio muškarac sličnih godina kao njen otac, uzvišen i zamišljen. Druga je bila izmučena žena, verovatno s gomilom svoje dece koja su je čekala kod kuće. Oboje bi bili siguran i razuman izbor, ali Zoinu pažnju privukao je mršav crvenokos dečak, oko trinaest godina star, razrogačenih očiju, fasciniran dok je izgarao od znatiželje.

- Izaberi njega - šapnula je mladom ocu. - On će odabrati neke zanimljive blagoslove

za tvoje devojčice.

Iznenađen, ali sasvim jasno potpuno nesposoban da sam napravi izbor, otac bliznakinja je pozvao dečaka. Praktično se doteturao kroz hram i skoro oborio bure.

-Ja da izaberem blagoslove? Stvarno? - pitao je. Očigledno je pokušavao da priča tiho, u skladu s mestom i prilikom, ali bio je toliko uzbuđen da mu to nije u potpunosti pošlo za rukom. - Nikada to do sada nisam radio! Šta treba da radim? Šta ako izaberem pogrešne blagoslove?

- Nema pogrešnih blagoslova - rekla je Zoi mirno kada joj je otac uputio nervozan pogled. - Svi slučajni blagoslovi su pravi za određeno dete u određenom trenutku.

Klimnula je glavom prema ocu i ovaj je rekao: - Molim te, odaberi prvo za Anu. Crvenokosi dečak je zavukao ruku duboko u bure i izvukao jedan malo ulubljen novčić. - Bogatstvo - rekao je i pružio ga ocu. Olakšanje u njegovom glasu je bilo opipljivo. Sigurno je shvatio da ovaj novčić dobro dođe svakome.

- Bogatstvo! Divno! Moja tetka ima novca i još nije odabrala naslednika... naravno, Ana je još uvek beba... a svakako, mislim, Ela treba da ima koliko i Ana, ne da očekujem da će biti identične...

- A za vašu drugu kćerku? - Zoi ga je nežno podstakla.

- Da! Naravno! Hoćeš li da odabereš za Elu? Sada s malo više samopouzdanja, dečak je izvukao drugi novčić iz bureta. Lice mu se malo namrštilo kada je pokazao znak Zoi. - Ne prepoznajem ovaj - rekao je, pomalo s nelagodom.

- Vreme - prošaptala je kada je otac s poštovanjem stavio novčić na svoj dlan. Bio je to jedan od tri vanredna blagoslova koji nisu pripadali nijednoj kategoriji i retko su se darivali. -Veličanstven dar za tako malu devojčicu.

- To znači da sam sve dobro uradio? - upitao je dečak žustro poskakujući.

Zoi nije mogla da odoli a da mu ne razbaruši već neurednu crvenu kosu. - Sve si uradio veoma dobro.

Otac je kopao po džepovima u potrazi za malo običnijim novčićima. - Da li ja... izvinjavam se, ne mogu da se setim... da li treba da ti platim za uslugu? - Okretao se unaokolo uplašen u potrazi za vratima kroz koja je ona gospođa već nestala. - Osim... jao meni... ali nisam na to pomislio na vreme... ili je to uvreda?

- Možete ponuditi nešto u znak zahvalnosti, ali niste obavezni to da uradite — rekla mu je Zoi. Njen otac joj je to objasnio jednom, srećom, inače ne bi znala kako da mu odgovori.

A oni koji su darovali svoje blagoslove mogu prihvatiti vašu zahvalnost, ali neće vas uvrediti ako odbiju. Premda neki onda odluče da te novčiće ubace u kutiju za prilog dodala je.

Nije se iznenadila kada je izgladneli dečak s radošću prihvatio kvint-srebrnjak a onda poskakujući izašao kroz vrata. Međutim, ona je odmahnula glavom kada je novopečeni otac pookušao da joj uruči isto.

- Menije već plaćeno — rekla je uz osmeh. - Do mene su doprli svi njihovi blagoslovi, a i vaša sreća.

- Da li... čuo sam da je to običaj... da li treba da izvučem i blagoslov za sebe? - upitao je.

Zoi se nasmejala. - Mislim da je vama sada potreban blagoslov više nego ikada ranije — rekla je. A onda se još glasnije nasmejala i pokušala da priguši smeh dlanom kada je

videla da se na novčiću koji je izvukao nalazi simbol strpljenja.

- To je bez sumnje nešto što će vam mnogo trebati s bliznakinjama u kući - rekla je veselo.

Njegov osmeh bio je iskrivljen ali iskren - Možda i vi treba da izvučete blagoslov za sebe - predložio je.

Možda i hoću - odgovorila je i odabrala prvi novčić koji joj je pao pod ruku. Jasnoća - rekla je i blago se nasmešila. Njen otac je oduvek najviše priželjkivao taj blagoslov, iako se sećala da mu je došao u ruke samo nekoliko puta tokom njihovog desetogodišnjeg progonstva. - Zaista verujem da mi u glavi postaje sve jasnije.

Mladi otac je delovao kao da ga je to pomalo zaintrigiralo, a Zoi je imala utisak da bi svakog drugog dana, kada obaveze koje su ga čekale kod kuće ne bi bile tako hitne, usledila njegova pitanja. - Ne mogu... bili ste... hvala vam - rekao je isprekidano.

Nasmešila se. - Vi takođe - rekla je. - Neka svi blagoslovi bde nad vama i vašom porodicom do kraja vaših dana.

Zoi je stekla naviku da se tri-četiri puta u toku devetke pridruži Kalvinu i Anovi za večerom, obično kada bi sebi kupila nešto da se počasti, a bilo ju je sramota od pomisli da može sve pojesti sama. Na putu kući te večeri kupila je strašno skupu vrećicu čokoladnih bombona uvezenih iz zemlje čije ime nije mogla ni da izgovori. Anova je skoro zinula kada joj je Zoi pružila kesicu.

- Znam koliko ove koštaju, a ako si mogla sebi da priuštiš ove, ne bi trebalo da spavaš ovde na reci - rekla je. To je nije sprečilo da uzme slatkiš i odmah ga stavi u usta.

Sklopila je oči i ispustila jedan mali zvuk zadovoljstva.

Zoi se nasmejala. - Morala sam da proslavim - rekla je. - Prišli su mi na ulici i zamolili me da podarim slučajne blagoslove bliznakinjama. Nakon takvog događaja ne može da se živi običnim životom. Mora se biti ekstravagantan.

Ovo objašnjenje je Anovi zvučalo savršeno razumno. -Šta si izvukla za njih?

- Milosrđe i spokoj.

- Sjajne vrline.

Zoi se nasmešila. - One za koje ponekad poželim da su darovane meni.

Odavno su uporedile svoje blagoslove. Anovini su svi bili torz i koru, što je Zoi mogla i da pogodi. Anova je bila tip žene koja odgaja.

- Tvoji blagoslovi će ti dobro doći - rekla je Anova.

- Lepota i moć? - rekla je Zoi pomalo prezrivo. - Do sada nisu baš mnogo bdeli nada mnom.

Anova je ispružila ruku da se poigra s neočešljanim pramenovima kose koji su padali na Zoino lice. - Ti nisi obična lepotica, tačno, ali nisam ni ja, a meni se mnogo sviđa kako izgledam - odgovorila je. - Sigurna sam da je tvoj otac bio dobar čovek, ali obično je potrebno da žena pomogne devojci da nauči kako da poboljša svoj izgled.

- A meni je majka umrla kada sam imala jedanaest godina - rekla je Zoi. - Pusti me da te ošišam i da ti pokažem kako da koristiš kozmetiku - rekla je Anova. Drugačiju od one koju ja koristim. Tvoja koža je mnogo bleđa.

Zoi je razrogačila oči. - To je ljubazno, ali... - obuhvatila je pokretom čitavu rečnu dolinu, koja je dostizala svoju noćnu kvotu prolaznika. - Koga to treba da impresioniram svojom novom lepotom.

- Nećeš ceo život provesti ovde - rekla je Anova s ubeđenjem.

- Čak i u tom slučaju, zašto si iznenada danas pomislila da mi je potrebno da

poboljšam svoj izgled?

Anovin glas bio je nežan. - Zato što se iznenada danas smeješ i vidim kako bi lepa devojka mogla da budeš.

Zoi je bila toliko iznenađena da je prosto potonula u zemlju i ponovo razmotrila stanje svog srca. Da. Osetila je kako se zabavlja u nekoliko navrata dok je razgovarala s vidovnjakinjom i osetila je pravi užitak dok je učestvovala u ritualu Magosiljanja. Ne bi otišla tako daleko da kaže da se oseća srećnom, ali bila je nekako opuštenija, gipka, kao da su se zglobovi njene duše zagrejali nakon što su dugo vremena bili nepokretni. Počela je da se seća kako izgleda biti svoj. Jasnoća.

Kao i svaki blagoslov, novčić koji je izvukla iz bureta pokazao se tačnim.

Sredovečna žena po imenu Sima pomogla je Anovi da ošiša Zoi i namesti joj frizuru, iako Zoi nije baš bila tako sigurna što se tiče šišanja. — Besmislice, čupava si kao ulična mačka - rekla je Sima kao da je to prosto činjenica, tako da se Zoi nije ni uvredila. A sasvim jasno, šišanje nije moglo biti bez pranja kose, a ako se već pere kosa, može se oprati i celo telo. Tako je dan Zoine transformacije počeo time što su se njih tri bacile u hladnu Marisi tokom jutarnjih časova kada su se žene kupale.

Zoi je tada po prvi put u potpunosti ušla unutra od kada je stigla u rečnu dolinu.

Nekoliko preduzimljivih stanovnika postavljalo je šatore za kupanje na obali svakog dana i nekoliko puta u toku svake devetice plaćala je pet bakrenjaka za kadu čiste vode i malo privatnosti. Međutim, Simi i Anovi nije uopšte smetalo da se potpuno skinu i uđu u vodu.

Ostajale su dovoljno blizu obale tako da im se voda nikada nije pela iznad struka. Na desetine drugih žena već se brčkalo u struji, neke su držale bebe i malu decu, a druge su plivale dugim, sigurnim pokretima do dublje, brže vode.

Anovino telo bilo je dugo i vitko, a Simino punačko i opušteno, na bledom stomaku videli su se tragovi istezanja i ožiljci od brojnih porođaja. Nije im smetalo da li će ih neko videti, uočiti njihove mane, ili vrline, odmeravati težinu, zdravlje.

— Hajde, koru devojko! - povikala je Anova kada se Zoi predugo zadržala na obali. Nije valjda da se plašiš reke.

Zoi je duboko uzdahnula a potom bacila svu svoju odeću na zemlju i zakoračila u Marisi.

Očekivala je da bude ledena posle silaska s planine, ali očigledno joj je njen dugi, dremljivi zastoj u jezeru kraj palate davao dovoljno vremena da se zagreje pod sve jačim suncem. Nije bila zaista topla. Zoi je osetila kako je koža pecka i kako se ježi kada je uhvatila dah i potopila glavu ispod nemirne površine.

Jedan dugi trenutak činilo se kao da je zaustavila potrebu da diše.

Voda se kovitlala oko nje kao da je drži u zagrljaju. Osetiila je kao da svilene ruke klize niz njene gole ruke, miluju je po butinama. Čula je prigušene glasove kako mrmljaju, Izgovaraju reči tik izvan njene moći razumevanja. Osetila je kako lebdi, oslobođena, puna energije i smirena. Osetila je, nakratko, kako vreme teče sporije, kao da tu pripada.

Onda su pluća počela da joj se bune i gore i u glavi joj je zazvonila uzbuna. Izbila je na površinu i počela da grabi vazduh i lupa rukama po vodi da ugreje kožu.

Sima i Anova su pljuskale i prilazile velikim, nezgrapnim koracima. - Kako možeš da ostaneš pod vodom tako dugo? -pitala je Anova. - Mislila sam da te je reka odnela.

Zoi je još uvek dahtala, ali osećala se neverovatno. Kao da je brzo štrcala niz planinu, kao da se okretala dok joj se nije zavrtelo u glavi, kao da je pila čašu za čašom vina, bez ikakvih posledica osim euforije. Nasmejala se. — Koru devojka - rekla je, jer zaista, nije bilo drugog objašnjenja. - Voda je moj prirodni element.

- Pa, voda je element koji će te oprati - rekla je Sima praktično. Krupno građena žena držala je komad nekakvogrubog sapuna koji je imao iznenađujuće lep miris. - Možeš ovim da opereš i kožu i kosu — rekla je.

Sve tri su počele da se vrlo hitro sapunjaju i peru jer voda je delovala sve hladnije što su duže bile u njoj. Dve devojčice mi se jurile i ulazile i izlazile iz vode dok ih je majka pospano zvala s obale. Druge žene su ulazile u vodu, neke izlazile, a neke plivale dok su njih tri radile. Bio je to živahan, srećan prizor i Zoi se stalno smešila.

Kada su izašle, osušile su se i vratile u Anovin kamp, Sima je raščešljala Zoinu kosu i počela pažljivo da je seče. -Volela bih da je podsečem kratko oko lica, ali Anova kaže da još nisi spremna za drastične promene - rekla je Sima. - Ali videćeš kako će ti se dopasti posle samo malo doterivanja. „Malo" doterivanje je uključivalo i zagrevanje tankih štapova u kotlu i umotavanje pramenova Zoine kose oko njih, što je ona zabrinuto posmatrala. — Zato ja svoju kosu šišam tako kratko - rekla je Anova i prešla rukom preko svoje kudrave crne kose.

Dok je Sima radila, Anova je hitro počela da ulepšava Zoino lice šarolikim asortimanom kozmetike, napuklim i skoro praznim posudama rumenila, suvom maškarom, senkom koja se mrvila. Zoi se iznenadila kada je shvatila da želi da vidi kako može da izgleda u tuđim rukama. Oduvek je prosto bila kćer Navara Ardelaja. Ko se to još mogao pojaviti kada bi se ta osoba gurnula u stranu?

Anova je insistirala da Zoi obuče tuniku tamnocrvene boje, užu od većine njenih tunika. - Ne nosiš dovoljno mila boja — pridikovala je. - To su prave boje za tvoj ten.

-Ja volim plavu i zelenu. Koru nijanse.

- I one su dobre, ali to moraju biti prave nijanse.

Napokon se obukla po želji starijih žena, našminkanog lica, svaki pramen kose stajao je kako treba. - Eto - Anova je zadovoljno rekla. - Ovako treba da izgledaš kada živiš po blagoslovu lepote.

Sima je donela ogledalo, nešto što je Zoi retko upotrebljavala u proteklih deset godina. Bilo je veličine njenog dlana i nije moglo da joj pruži dobar pogled na njen celokupni izgled, ali ono što je videla u delovima uopšte nije ličilo na osobu koje se sećala.

Crna kosa joj je savršeno padala niz lice i uvijala se kod brade. Njene tamne oči delovale su ogromne, osenčene ugljem. Tanke usne bile su punije, rumenije i povijene u osmeh. Zlatne i crvene nijanse odeće davale su više boje njenoj bledoj koži.

Nije bila lepotica, ali izgledala je naočito. Bistrog pogleda. Samouverena. Pomalo tajanstvena.

- Koru devojka sa suila srcem - rekla je Anova zadovoljno. - A šta se tada dobija?

Sima je odgovorila. — Vrela para.

7.

Tri dana kasnije Zoi je našla posao.

Još nekoliko odlazaka u kupovinu na Trg žena, nekoliko investicija u drske boje koje su nailazile na Anovino odobravanje i Zoi je morala da menja svoj treći novčić u malo razumnije vrednosti. Brzim prebrojavanjem preostalih kvržica po šavu šala shvatila je da će protraćiti svoje nasledstvo za nešto malo više od godinu dana ako nastavi ovim tempom. Stoga je, kada su je sledeći put Kalvin i Anova pozvali na večeru, izrazila nameru da traži posao.

— Pođi sutra sa mnom u trgovački kraj - rekla je Anova - Upoznaću te s nekim svojim prijateljima.

Sledećeg dana Zoi i Anova su provele nekoliko prijatnih časova dok su šetale kraj prodavnica, a Anova joj je ukazivala na radnje čije vlasnike je poznavala. Razmatrale su prednosti rada u vinariji, knjižari i rada za ženu koja je šila modernu žensku odeću, ali na kraju je Anova odlučila da Zoi treba da ponudi svoje usluge obućaru i njegovoj ženi. Oni su oboje torz, ali imaju samo jednog sina, a on se pokazao prilično nestalnim - rekla je Anova. - Verujem da im možeš biti od koristi. Koru održava torz. Voda natapa zemlju. Čim su ušle u radnjicu, udahnule su prepoznatljive mirise kože i boje. Dan je bio hladan ali sunčan i žuta cerada razvučena iznad vrata propuštala je toplu, zlatnu nijansu u prednju prostoriju. Prostor je bio skučen i strašno prenatrpan. Sva četiri zida pokrivale su police, koje su se pružale sve do tavanice, a na svakoj polici nalazilo se na desetine zamotuljaka i Zoi je pretpostavljala da su sve to gotove cipele. Mala, drvena tezga nalazila se tik uz naspramni zid, sa stolicom iza i još jednim nizom polica pozadi. Zlatna zavesa je bila okačena navratima odmah pored tezge. Zoi je pretpostavljala da ne iza njih nalazi radionica, jer čula je radostan metalni zvuk udaraca čekića po dletu ili ekseru.

- Ajlin? - pozvala je Anova. - Melvine?

Zavesa se povukla i izašla je niska, mršava žena. Zoi je nagađala da je u kasnim pedesetim godinama, vretenasta i žilava, ulepljene sede kose začešljane iza ušiju.

Anova - rekla je Ajlin i uputila joj suzdržan osmeh. Zoi je stekla utisak da nije preterano otvorena žena, uprkos svojim torz osobinama. - Da li si došla po novi par

cipela?

Anova je ispružila desnu nogu, na kojoj je nosila postavljenu plitku čizmu. Zoi nikada ranije nije obraćala mnogo pažnje na Anovinu obuću. - Ne, ove se zapanjujuće dobro drže - rekla je. - Možda mi nikada više neće trebati novi par. - Nasmejala se. Prijateljice, možda svoj posao radite suviše dobro.

Mnogima je potrebno više od jednog para cipela u životu - odgovorila je Ajlin. Kada su u pitanju takve mušterije, visok kvalitet garantuje veću prodaju.

Anova je razgledala po prodavnici. - Da li se Barlou napokon uključio u porodični posao?

Ajlinino lice se smračilo. - Ne. Staviše, sve je češće na svojim trgovačkim putovanjima i sada ga ponekad nema i po nekoliko kvintala.

Barlou je njen sin - objasnila je Anova Zoi, kao da nisu već o tome razgovarale pre nego što su ušle u prodavnicu. Zoi je klimnula glavom a Anova je nastavila. - Ipak, sigurno je uspešan na svojim trgovačkim poduhvatima ako ide na vise mesta.

Ajlin se malo razvedrila. - Tako je, a doneo nam je i neku izuzetnu robu. Belu kožu meku kao svila. Runo da postavimo zimske cipele. Boje koje nisam videla ni u jednoj drugoj radnji u Hijaltu. Čak i kraljeve supruge nam dolaze da kupe kaiševe, cipele i torbe.

- Drago mi je da je Barlou tako uspešan, ali mije žao što čujem da vam je potrebna pomoć - rekla je Anova. — Da li tražite nekoga da vam pomogne u prodavnici? Dovela sam svoju prijateljicu Zoi da je preporučim ukoliko je tako.

Ajlin je oštro i temeljno osmotrila Zoi. Njene sivosmeđe oči su se suzile. Izraz lica bio joj je sumnjičav.

- Povremeno smo unajmljivali radnike, ali uvek bismo se razočarali - rekla je Ajlin.

— Jedan nas je potkradao. Drugi je bio tako lenj da smo morali da ga izguramo kroz vrata... Bio je suviše lenj da sam izađe!

- Nećete imati takvih problema sa Zoi — uveravala je Anova. - Ona je poštena i radna.

Ajlin je još uvek delovala sumnjičavo, ali nije se u potpunosti suprotstavila ideji. Šta si radila ranije? - upitala je Zoi. - Samo kućne poslove, bojim se - rekla je Zoi. - Pomagala sam ocu prilikom prepiski i računanja, a i starala sam se o njemu dok je bio bolestan. Upravljala sam kućnim budžetom, čistila kuću i kuvala za oboje.

Bio je to prilično oskudan spisak veština, ali Ajlin nije delovala nezadovoljno. Znači znaš kako da računaš i upravljaš novcem, a umeš li da čitaš i pišeš? - pitala je.

Kada je Zoi klimnula glavom, Ajlin je rekla: - Pokaži mi.

Brzo joj je donela pisaći pribor i Zoi je pažljivo ispisala svoje ime, imena svih iz njenog sela i imena svih kraljevih supruga.

- Vrlo lep rukopis - rekla je Ajlin, a glas joj je postao malo topliji kada ju je oprezno pohvalila. - Sada da vidimo kako sabiraš. - Izdiktirala je brojeve koje je trebalo da Zoi sabere i oduzme, a onda izvukla kutiju s novcem i rekla joj da vrati kusur.

- Doduše, ne znam ništa o cipelama — priznala je Zoi kada je vlasnica radnje stvarno počela da deluje zadovoljno.

Ajlin je odmahnula rukom na ovaj nedostatak. - Ne tražimo šegrta. Melvin i ja radimo sve što se tiče sečenja i šivenja. Međutim, treba nam neko ispred prodavnice da sačeka mušterije i spreči krađu. Kada jedno od nas sedi ovde po čitav dan, jedva uspemo da završimo posao.

Rado ću sedeti ovde - rekla je Zoi - ako me primite. Da li je onda sređeno? - pitala je Anova.

Ajlin još uvek nije delovala ubeđeno. - Pitaću Melvina.

Izgubila se s one strane zavese i pojavila se koji trenutak kasnije zajedno s mužem.

On je bio krupan čovek s kratkom, i čupavom i gustom, sedom kosom u kojoj se još uvek mogla videti prirodna smeđa. Bio je malo pogrbljen i, uprkos svojoj veličini, odavao utisak ogromne nežnosti. Nosio je radničku kecelju punu alata, a rukavi i odeća bili su mu umazani bojama.

Kada ih je Ajlin upoznala, pogledao je Zoi svojim vodnjikavim, zelenim očima, koje su bile naviknutije da posmatraju predmete nego lica. Stajala je veoma mirno, jer se bojala da ga suviše pokreta može zbuniti.

- Odvedi je u hram — rekao je svojoj ženi i okrenuo se nazad ka radionici. - Vidi da li blagoslovi daju nekog smisla. Činilo se da je Ajlin laknulo. - Uradiću tako - rekla je i upitala Zoi: — Hoćeš?

Naravno - rekla je. Idem i ja s vama - rekla je Anova.

Završile su u istom hramu koji je Zoi posetila kada je izvuukla blagoslove za bliznakinje. To je delovalo kao povoljan znak, ali nije želela da bude previše optimistična. Nije bila u potpunosti sigurna kako će ovo ispasti. Bilo je teško izvući negativan novčić iz bureta postoje, naravno, i samo značenje trči blagoslov bilo ohrabrujuće pozitivno. Kakvu osobinu ličnosti bi Ajlin mogla da primi sa sumnjom?

Bilo je, znala je Zoi, nekoliko novčića u dubinama bureta koji su bili tako stari i istrošeni da je bilo nemoguće pročitati znak na njima. Ljudi su ih zvali avetinjskim novčićima. Obično se smatralo da donose nesreću jer su nagoveštavali da je budućnost suviše opasna da se predvidi ili da je ličnost suviše izopačena da se može opisati. Kada bi ih izvukli za decu, ponekad se verovalo da predskazuju vrlo kratak život. Akoliti su se trudili da proseju ove avetinjske novčiće iz buradi u hramovima i punili ih jednim po jednim novčićem, ali nije bilo načina da se u potpunosti uklone. Avetinjski novčić je mogao biti nesrećan u ovom slučaju, pomislila je. Neće izvući novčić dok ne bude sigurna da oseća neku šaru na metalu.

- Prvo ti biraj blagoslov, a onda ću ja - uputila ju je Ajlin.

Zoi je zavukla ruku u hladno, metalno blago, našla jedan novčić na kome se jasno osećala šara i izvukla ga napolje. Pružila ga je Ajlin a da nije pogledala.

- Poštenje - rekla je vlasnica radnje. Po prvi put je uputila Zoi pravi osmeh. - Ovo je vrlo dobra osobina.

- A sada ti - rekla je Anova.

Ajlin je u bure ruku zavukla do doručja pre nego što je izvukla jedan novčić. Bogatstvo - rekla je i uputila joj još širi osmeh. To je nije činilo nešto posebno lepom, čak ni opuštenijom, ali imala je prijatan izraz lica. Zoi joj je uzvratila osmehom.

Ajlin je rekla - Moj suprug i ja bismo voleli da počneš da radiš u našoj radnji.

Zoi je skliznula u ovu novu fazu života kao kap kiše kada sklizne u more. Bez ikakvog napora. Prosto je bila ono što jeste.

Dopadalo joj se što ima razlog da ustane ujutru i provede dodatnih nekoliko minuta da popravi svoj izgled. Dopadalo joj se da se vozi prepunim omnibusom niz široki bulevar, nakon čega je sledila šetnja kroz trgovački kraj baš kada su se sve prodavnice otvarale, pre nego što stignu mušterije. Dopadalo joj se što su joj dani ispunjeni s tek toliko obaveza da može da im posveti svu svoju pažnju, da nema vremena da razmišlja o

većim pitanjima koja su uvek vrebala u dubinama njenog uma.

Osećala se kao omamljeni spavač, tek probuđen iz ružnog čina, nespreman da se suoči s noćnim morama najavi u drugoj ubi. Da je mogla, vratila bi se nazad na spavanje, ali sada je bilo prekasno. Najbolje što je mogla bilo je da odbija da izađe iz spavaće sobe što je duže moguće.

Ajlin je vrlo jasno stavila do znanja šta se očekuje od Zoi. Kada nije bilo mušterija u obućarskoj radnji, trebalo je da stoji na otvorenim vratima, smeši se i maše devojčicama, deli komplimente dobro obučenim ženama. Kako je to divna tunika.. .Imamo par cipela koji bi savršeno išao uz. nju.

Kada bi mušterija ušla, Zoi bi pronašla njihove cipele na policama, uzimala novac i beležila trgovinu u debelu knjigu, ili bi joj rekli da žele da kupe nov par. Ako bi im već gotove cipele bile dovoljno dobre, uzimala bi nekoliko uzoraka s polica da mušterija može da ih proba. Ako bi želela da se napravi nov par po njenoj meri, zvala bi Ajlin.

Obućareva žena bi odmah prošla kroz zavesu sa štapovima za merenje u rukama, uputila mušteriji slabašni osmeh i postavljala na desetine pitanja. Da li to treba da bude čizma, sandala, cipela za formalne plitke ili za svaki dan? Da li mušterija želi najfiniju uvoznu kožu ili čvrstu domaću? Da li klijent više voli trezveno crnu ili ćudljivu crvenu? Niska ili visoka potpetica? Ukrasni šavovi ili obični? Kada će im cipele biti potrebne? Zoi je bila iznenađena kada je saznala koliko moderne, ručno izrađene cipele mogu da koštaju. Često je radila sa zlatnicima i kvint-zlatnicima kada su joj mušterije ostavljale depozit.

Pošto bi se radnja uveče zatvorila, sabirala bi brojeve u knjizi i novčiće u kutiji za novac da bi se uverila da se poklapaju. Onda je nosila novac u sobu pozadi i čekala da ga Ajlin još jednom prebroji. Zoi bi stajala veoma mirno i samo bi pogledom šarala po radionici i posmatrala duge klupe, uredno naslagane redove alata, koturove kanapa i konca i plitke pi ilice s rastegnutom kožom. Duž glavne klupe drveni kalupi bili su poređani u red kao gomila naopako okrenutih nogu.

Na naspramnom zidu, ispod uskog, vodoravnog prozora, nalazila se još jedna tabla i red kotlića. U danima kada su bojili, voda bi se u njima kuvala satima dok je Ajlin mešala pigmente sve dok ne bi bila zadovoljna bojama. Pažljivo bi izvukla delove kože i četkom nanosila slojeve i slojeve boje dugim, glatkim, nepogrešivim pokretima. Oštar miris bi tada ispunio radionicu, doplovio do sobe napred i izašao napolje na ulice. Kada se vraćala s ručka, Zoi je mogla da oseti miris obućarske radnje dok je prolazila kroz četvrti i pre nego što j bi je ugledala.

Neke prodavnice u trgovačkom kraju nikada se nisu zatvarale, ali Melvin i Ajlin su zatvarali svoja vrata prvog dana u devetki. Zoi je uvek bilo drago što završava taj osmi dan posla jer je znala da će sutradan imati dan odmora. Ajlin bi joj dala platu od tri srebrnjaka i Zoi bi otišla pravo na Trg žena. Obično bi potrošila dva srebrnjaka na hranu za sledeću devetku i nešto posebno da se počasti s Kalvinom i Anovom. Treći bi ušila u porub šala.

Jer, ko zna da li će ikada morati ponovo da beži?

Zoi je radila u obućarskoj radnji dve i po devetke pre nego što je došlo do nagoveštaja nevolje. Tog popodneva imali su mnogo posla, a mušterije su ulazile u radnju i po četvoro-petoro odjednom, svi bogati, većina bahata i nenaviknuta na čekanje. Ajlin je morala da ostavi bojenje i pomogne Zoi za tezgom, gde je većina mušterija podizala

cipele koje su naručile pre izvesnog vremena.

- Svi hoće cipele za praznik - rekla je Ajlin Zoi kada je nastao jedan od retkih mirnih trenutaka. - Uvek je tako pred Kvinahunti, a ponekad i tik pre nego što dođe Kvinasuila.

Dva perioda kada imamo najviše posla.

- Nisam ni primetila da je Kvinahunti tako blizu - priznala je Zoi. Bilo je to najlepše doba godine, kasno proleće je prelazilo u rano leto i u selu su uvek slavili praznik promen-dana uz hranu i igre.

- O, da! Samo još četiri dana do njega! Biće vašara na oba trga i proslava u palati rekla je Ajlin. - Svi žele da nose novu odeću, tako da ćemo imati gužvu u narednih nekoliko dana.

To Zoi nije ni najmanje brinulo, sve dok nije pokušala da izravna račun te noći. U navali ljudi, dok je pokušavala da proda nešto, izgleda je zaboravila da zabeleži neku transakciju. Ili nije nekome vratila pravi kusur, što je bilo još gore. Ili se u kutiji s novcem nalazio jedan kvint-zlatnik više nego što treba.

Namrštena, Zoi je ponovo metodično uradila aritmetiku i prebrojala novčiće. Ne, još uvek se jedan kvit-zlatnik viška nalazio u kutiji. Pretpostavljala je da je Ajlin mogla napraviti grešku isto tako lako kao i ona, posto je Ajlin radila s mušterijama pola dana, ali ona svakako nije htela da istakne tako nešto. Pokupila je knjigu i kutiju s novcem i provukla se kroz zavesu u sobu pozadi.

- Kako smo prošli? - pitao je Melvin. Silom je probijao i rupe u kožnoj traci. Često je još uvek radio i nakon što Zoi ode, iako nije imala utisak da ostaje na poslu zato što brine da neće završiti sve poslove do obećanog roka. Ne, mislila je da jednostavno toliko voli alat i pribor svog poziva da ne želi da ga pusti iz ruke. - Kao da je radnja bila puna od trenutka kada smo otvorili.

- Najbolji dan od kada radim ovde, međutim, postoji problem - rekla je Zoi. Ajlin je kraj polica brojala svežnjeve kože i brzo se okrenula – Šta je bilo? - pitala je.

- Imamo više novca nego što bi trebalo - rekla je Zoi. -Kvint-zlatnik. Ili nekome nisam vratila kusur kada je trebalo ili nisam zapisala prodaju.

Za jedan kratak trenutak na Ajlininom licu se videlo zadovoljstvo pre nego što je stigla da iskontroliše svoj izraz. – O! Nije tvoja greška. Mislila sam da ćemo ostati bez sitnog novca, pa sam dodala šaku srebrnjaka i bakrenjaka u kutiju. Htela sam da uzmem kvint-zlatnik, ali zaboravila sam.

- Dobro - rekla je Zoi. - Onda se sve slaže.

Ajlin je uzela kutiju iz njene ruke. - Vidimo se sutra, onda. Nadam se da neće padati kiša.

Zoi se nasmejala. Nebo je izgledalo preteće celog dana, oblaci su bili nisko, zgurani u ljutitim, sivim gomilama, a ve-tar se dosta pojačao od kada su zatvorili radnju za tu noć. — I ja se nadam, ali mislim da ipak hoće — rekla je. - Videćemo se ujutru.

Sve dok se nije našla na putu kući, glave povijene pod udarima vetra, nije joj palo na pamet da joj je Ajlin postavila zamku. Svakako je Ajlin mogla da doda novčiće iz razloga koji je pomenula, ali je isto tako lako je mogla da ubaci novčić u kutiju da vidi šta će Zoi da uradi. Kvint-zlatnik nije išao ni uz jednu priznanicu! Sigurno bi to bilo veliko iskušenje za većinu devojaka s malo para i malo izgleda u životu. Ajlin još uvek nije verovala Zoi. Možda će u budućnosti biti sličnih testova.

Zoi je zavrtela glavom s osmehom. Daj e samo Ajlin znala koliko je malo verovatno da će njena nova radnica ukrasti novac ili cipele, ili bilo šta drugo. Ajlin je mogla naći

nekoliko stvari u Zoinom životu koje bije iznenadile ili razočarale, ali krađa nije bila jedna od njih.

8.

Kvinahunti promendan je osvanuo sunčan i miran nakon tri dana užasnog vremena. Čak je i Zoi, koja je volela kišu, bilo neprijatno da kampuje u rečnoj dolini u vlazi bez kraja.

Otprilike polovina skitnica je nestala po olujnom vremenu i poli azila utočište u uličicama, ispod mostova ili kod prijatelja i članova porodice koji bi ih primili nakratko.

Preko Anove, Zoi je upoznala strogu i tihu stariju ženu po imenu Bara koja je imala dovoljno veliki šator za troje. Danima kada je padala kiša, Zoi i još jedna mlada žena donosile su svoje prostirke kod Bare da prespavaju i plaćale joj tri bakrenjaka za tu privilegiju. To je bilo bolje od spavanja na pljusku, ali neznatno. Prostorija je bila skučena, društvo neprijatno a noći duge.

Ako je Zoi planirala da provede još neko vreme na obali reke, morala je da investira u svoj šator. Ali takva roba bila je skupa, najmanje nekoliko kvint-zlatnika. Ne bi se isplatilo ukoliko bude živela negde drugde pre kraja godine.

Ali da li će? I gde?

Zoi je gurnula ta pitanja u stranu i prosto dala novčiće.

A Kvinahunti promendan je bio tako divan da nije morala da razmišlja o neugodnim pitanjima kao što su bili šatori. Iskoristila je lepo vreme da ode na reku, skroz se okupa, a onda obuče svoju omiljenu ljubičastu bluzu da proslavi taj dan.

Ajlin je bila u pravu. Grad se pretvarao u jedan veliki festival na promendan. Činkva je bila prepuna kao i trgovi, ispunjena prodavcima hrane, šešira i hunti drangulijama - Sledeći put ću kupiti dvostruko više — rekla je. Opružila se na svojoj prostirci, postavljenoj satima ranije upravo u tu svrhu, i posmatrala kako nebo postaje sve tamnije.

Oko sebe, na različitoj udaljenosti, mogla je čuti smeh i odlomke muzike, a tu i tamo i ritmično pljeskanje, za koje je pretpostavljala da je ples, iako je bila suviše lenja da se ustane i potrudi se da vidi nešto u mraku.

Ležala je tamo skoro čitav sat i polako ju je hvatao san kada je čula Kalvina kako kaže: - Eto ga - trenutak pre nego što je okupljena gomila ispustila žamor oduševljenog odobravanja. Zato se uspravila i pažnju usmerila ka palati, udobno prikrivenoj na planini

visoko iznad njih. Obično je u ovo doba noći bivala obasjana bleštavim svetlima s dovoljnog broja prozora i kula da joj se oblik video kao niz belih tačaka narandžastoj pomrčini planine. Međutim, večeras su gotovo sva ta svetla bila prigušena i nije se moglo videti ništa osim masivnog, neodređenog oblika same planine.

A onda je iznenadan blesak plave svetlosti zaigrao nad palatom, osvetlio je i osenčio podjednako, a onda naglo nestao. Prošao je jedan trenutak, a onda se isti oblik ukazao osvetljen grimiznom svetlošću, a ova se pretvorila u narandžastu pošto je usledio blesak žute boje preko crvene. Prva boja je nestala i za sobom ostavila treperav žuti odsjaj i činilo se da neće nestati, već kao da isparava kao para sa zagrejanog kamena.

- Šta je to? Tako je lepo - promrmljala je Zoi dok su se svetla boje safira, ametista i smaragda širila po svim tornjevima i vratima, brzo se smenjujući trenutak pre nego što nestanu.

- Neki izum Dočenci - odgovorio je Kalvin. - Oni prave svetlost od gasova i pigmenata, ali ona ne traje dugo, kao što vidiš. Ipak, zadivljujuće je posmatrati je.

- Radili su to u protekle tri ili četiri godine na svaki Kvinahunti promendan - rekla je Anova. - Neverovatno, zar ne? Mogla bih da sedim ovde i posmatram čitavu noć.

To su zapravo i uradili. U nekom trenutku široki potezi boja ustupili su mesto kompleksnijim i zamršenijim šarama, naglašenim ponekad velikim, brišućim senkama u obliku životinja, sokolom u niskom letu, lisicom u trku, medvedom koji tutnji. Sve je bilo baš neobično. Predstava je trajala skoro do ponoći, a čak ni tada nikome nije bilo dosta.

Promendan je prešao pravo u prvi dan devetice i veći deo grada imao je dva dana praznika. Zoi je spavala skoro do podneva i nije joj se radilo mnogo kada je ustala i otišla do reke da se umije. Nije bila jedina. Nije bilo mnogo aktivnosti u dolini od zore do zalaska sunca. Zoi je provela vreme tako što je ušila odeću, dremala i dokono posmatrala reku. Bio je to veoma dobar dan.

Prve dve devetice Kvinahuntija nije se desilo ništa vredno pomena osim lagane vreline koja je počela da se stvara u radnjici, dovoljno da Zoi počne da razmišlja o sparnom Kvinatorzu s izvesnom dozom strepnje. - Neće biti tako loše na nivou ulice Melvin joj je rekao jednog popodneva kada ju je video kako šakom hladi lice. - Gore, tamo je ponekad tako vruće da ne može da se spava, čak ni s otvorenim prozorom i povetarcem koji duva kroz njega.

- To je vreme kada treba živeti dole kraj reke - dodala je Ajlin. - Zavidećemo ti do sredine Kvinatorza.

Zoi se osmehnula. - Kupite sebi nekoliko prostirki i dođite da spavate dole kraj mene - pozvala ih je. - Spremiću vam i večeru.

Mogla je samo toliko da im ponudi, čak i u šali, jer je njen odnos s poslodavcima prilično otoplio nakon praznika. Posebno njen odnos s Ajlin. Činilo se da Melvin ne gaji neka posebna osećanja prema Zoi. Međutim, počela je da se dopada Ajlin, a ova je to pokazivala time što je Zoi kupovala male, praktične poklone. Neki put je to bila svetla tunika kratkih rukava. — Videla sam je na trgu, praktično su ih davali za džabe! Meni ne odgovara, ali će tebi lepo stajati. — Drugi put joj je poklanjala hranu. — Napravila sam ovo sinoć, a ostalo je dosta. Uzmi ovo da imaš za večeru. — Nije više proveravala Zoino

poštenje, premda je tu i tamo Zoi imala osećaj da Ajlin pokušava da odredi koliko se Zoi zaista dobro snalazi i u otalim ključnim situacijama.

Na primer, jednog popodneva su imali obavezu da pričuvaju Ajlininu nećaku Dari.

Devojčica je imala devet godina, bila je mršava i stidljiva i Ajlin je insistirala na tome da ostane u prednjoj sobi sa Zoi ceo dan ”jer s ove strane zavese bi lako upala u nevolje".

Zoi je mislila da i u prednjem delu radnje ima isto toliko opasnosti - poput otvorenih vrata, što je moglo biti privlačno devojčici dok je ona zaokupljena mušterijom - ali nije to rekla naglas. Umesto toga, držala je Dari stalno blizu sebe iza tezge, zabavljala devojčicu i smišljala joj razne zadatke i igre.

- Kada bi neko mogao da izbroji sve kvint-bakrenjake iz kase umesto mene! požalila se Zoi nešto posle podneva. – Ima ih tako mnogo, a ja moram da vodim računa o njima.

- Mogu ja! - uzviknula je Dari.

- O, hoćeš li? Baš bi mi pomogla. - Kvint-bakrenjaci su vredeli tako malo da čak i kada bi Dari izgubila desetak novčića, Zoi je to lako mogla da nadoknadi, a zadatak je držao devojčicu zaokupljenom skoro sat vremena.

Nakon toga joj je Zoi dala zadatak da prebroji plave cipele na policama, nacrta portrete nekih mušterija, pokaže joj koliko dugo može da skakuće na jednoj nozi i kaže joj imena svih svojih prijatelja. Istini na volju, dan je bio iscrpljujući i Zoi je bilo drago kada je u sumrak Ajlinina sestra došla po svoju kćerku.

Nakon što je ispratila Dari i njenu mamu, Ajlin se laktovima oslonila na tezgu. — Zar nije prekrasna? — Ajlin je upitala Zoi, koja je sređivala dnevne račune.

Bilo je lako odgovoriti na to pitanje. - Divna je. - rekla je Zoi. - I veoma lepo vaspitana. Majka ju je naučila lepom ponašanju.

- Dobro si se snašla s njom. Voliš li decu?

- Uglavnom. Pokazivala sam matematiku nekim dečacima i devojčicama u selu u kom sam nekada živela. Nisu mi se baš svi dopali, naravno - dodala je.

- Pa naravno. Deca imaju različite karaktere, baš kao i odrasli - rekla je Ajlin. - Imaš li i ti nećake?

Zoi je odmahnula glavom. Nema braće ni sestara, niti nećaka. Njeni rođaci su možda dobili nekoliko dece do sada, ali je malo verovatno da će ih Zoi upoznati u skorije vreme.

- Da li želiš decu? - pitala ju je Ajlin.

- Nikada nisam o tome stvarno razmišljala — rekla je Zoi bezizražajno, što je zaista bila istina. Međutim, u ovakvim situacijama, konvencionalan odgovor je uvek bio najsigurniji. - Ali kada bih našla pravog čoveka za muža i oca, naravno da bih želela.

Ajlin je klimnula glavom i delovala zadovoljno. - Naravno.

Tri dana kasnije Ajlin je pozvala Zoi na večeru.

Nije bilo uobičajeno, znala je Zoi, da radnik bude pozivan u kuću trgovca i bila je malo iznenađena što su joj njeni poslodavci u toj meri dozvolili da postane deo njihovih života. Ipak, bila je počastvovana i trudila se da to i pokaže. Tog dana kada je išla na večeru obukla je svoju ljubičastu bluzu. Na Anovin savet, ponela je kesu skupih čokoladica da ih podeli sa svojim domaćinima. — Jer i u slučaju da ne vole čokoladu, što mi je nepojmljivo, prepoznaće vrednost poklona i shvatiće da želiš da pokažeš svoju zahvalnost time što ih donosiš na večeru — rekla je Anova.

U stvari, ispostavilo se da i Ajlin i Melvin vole čokoladu i Zoi je uz smeh morala da sakrije kesicu od njih ili bi pojeli sve čokoladice pre kraja radnog dana.

— Trebaće mi malo vremena da pripremim večeru i zato uzmi nekoliko kvintsrebrnjaka... uzmi ih, uzmi ih! Pa prošetaj malo i kupi sebi nešto lepo - rekla je Ajlin. Vrati se za sat vremena i onda ćemo večerati.

To je svakako bio lep način da provede tih sat vremena, iako je Zoi dobro razmislila o tome kako da potroši svoj dodatak. Ako novac treba da potroši na sebe, Ajlin će možda biti nezadovoljna ako Zoi umesto toga kupi poklon za kuću. I nije mogla da kupi nešto od hrane da im uzvrati za večeru, jer bi ispalo da ne očekuje mnogo od same večere. Na kraju, kupila je veliki buket cveća s tezge na Trgu žena. Kupila je ljubičast cvet da ga stavi u kosu, zlatnožuti cvetić za Ajlin, a ostatak da im ulepša večeru i da ga Zoi ponese kući kasnije.

Nije mogla a da ne pomisli da je u pitanju još jedan test i nadala se da će ga položiti, mada nije bila sigurna zašto ga je Ajlin osmislila.

Ajlin ju je dočekala u kiertenu, koji se nastavljao na stepenice pozadi, u uzanoj prostorijici jedva dovoljnoj da u nju stanu obe. Obradovala se cveću, dok je Zoi sa zadovoljstvom osećala prijatne mirise kroz vrata koja su vodila pravo u kuhinju.

- Ajlin! Šta god da spremaš, divno miriše!

Ajlin je stavila zlatnožuti cvetić za uvo i malo se razmetala, ili... ne, samo je izgledala tako dobro jer je uložila malu napora da popravi kosu i lepo se obuče, a na njoj se video osmeh čiste sreće. - To je Barlouovo omiljeno jelo - rekla je. Uskoro će i on stići. Uđi, pravo kroz kuhinju.

Za trenutak, Zoi nije mogla da se seti ko je Barlou. Umesto da pita, ušla je na vrata i pogledala po kuhinji. Bila je uska i imala nisku tavanicu, ali bila je i besprekorno čista i uređena po Ajlininoj uobičajenoj sklonosti prema policama i posudama. - Ovo izgleda kao odlično mesto za kuvanje - rekla je. Hajde da ti pokažem ceo stan - rekla je Ajlin.

Sve u svemu, odaje u kojima su živeli iznad prodavnice nisu bile mnogo veće od kolibe koju je Zoi delila sa svojim ocem i, kako je Melvin već predvideo, pomalo pretopla. Glavna prostorija se nastavljala na kuhinju i bilo je jasno da porodica tu provodi najveći deo vremena. Nameštaj je bio uredno postavljen, ali bilo ga je previše za tako mali prostor. Trpezarijski sto i stolice, nekoliko udobnijih stolica postavljenih kraj prozora, prostirke i jastuci na podu. Još onih korisnih polica prekrivalo je svaki zid i bile su ispunjene najrazličitijim kućnim stvarima. Nekoliko zatvorenih vrata verovatno vodi u ormare i bar u jednu spavaću sobu, pomislila je Zoi, ali pretpostavila je da su sve prenatrpane.

Pa ipak, boje su bile prigušene i prijatne, ambijent miran i stanje odisao bogatstvom i zadovoljstvom i to je odmah odavalo utisak dobrodošlice.

Ajlin je stavila cveće u vazu i stavila ga nasred stola, a Melvin je podigao svoje veliko telo iz jedne stolice kraj prozora. - Nadam se da će uskoro stići — rekao je. — Gladan sam.

Kao da su njegove reći prizvale gosta, začula se buka sa zadnjeg stepeništa dokje neko ulazio u kierten. Ajlinin osmeh je postao još vedriji.

- Barlou - rekla je srećno, pre nego što je doviknula -Ovde smo!

Koji trenutak kasnije u sobu je ušao Barlou i tada se Zoi setila ko je on. Imao je istu ogromnu figuru kao i Melvin, iako nije bio baš toliko visok, i istu gustu, smeđu kosu, iako njegova nije osedela. Oči su mu više ličile na Ajlinine, tamne i znatiželjne, i upile su sobu, društvo, situaciju, jednim kratkim pogledom. Imao je, Zoi je pretpostavila, građu svog oca i dušu svoje majke.

- Večera sjajno miriše - rekao je.

- Zoi, ovo je naš sin, Barlou - rekla je Ajlin, uzela ga pod-ruku i dovela ga do nje. Barlou, Zoi nam pomaže u radnji i vrlo vredno radi.

Barlou je klimnuo glavom ka Zoi i procenio je malo pažljivije. Iz njegovog izraza lica nije mogla da zaključi da li je očekivao da ona bude ovde ili ne. — Učiš kako da praviš cipele, je li? - upitao je.

Odlučila je da prosto neće sebi dozvoliti joj bude neprijatno. Neće razmišljati o tome zašto ju je Ajlin pozvala ovde, zašlo ju je Ajlin pitala da li želi decu, zašto je ohrabrivala Zoi da obuče najlepšu bluzu i pantalone koje joj najbolje stoje. Ona se blago nasmešila. Nije tako daleko došlo — rekla je. - Pune su mi ruke posla samo što vodim računa o prodaji i novcu.

- To je veliki deo posla svakog trgovca - složio se. - Nema veze šta prodaješ. Ako daš pogrešnu cenu, ili ne paziš na cene, nećeš se dugo zadržati u poslu.

- Barlou je putujući trgovac - objasnila je Ajlin. - Kupuje i prodaje robu po čitavom Velsu! Putovao je od južne obale i po planina na severu i svuda između.

- Gde si pronalazio najzanimljiviju robu? - upitala je Zoi. Pre nego što je stigao da odgovori, Melvin ih je prekinuo molbom punom humora - Možemo li da pričamo o tome dok jedemo? — rekao je. — Suviše sam gladan da čekam.

- Naravno! Barlou, pomozi mi da iznesem hranu. Zoi, lioćeš li da sipaš vodu? Imaš bokal na stolu.

Nakon pet minuta meteža, svi su sedeli, Zoi i Barlou su bili jedno naspram drugog preko tanjira, čaša i vrelih posuda. Barlou, za koga je Zoi pretpostavljala da je navikao da bude u žiži razgovora svojih roditelja, odmah je nastavio razgovor i tamo gde su ga prekinuli.

- Pa, svako mesto ima zanimljivu robu, ako znaš gde da tražiš - rekao je. — U južnim, obalskim gradovima mogu se naći svi mogući začini, dragulji i uvozna svila, ali to može naći i i bilo ko drugi. Moraš da tragaš za trgovcima koji donose ih ih neotkrvana blaga. - Uzeo je veliki zalogaj, brzo ga sažvakao i progutao. - Ali to je samo pola posla.

Takođe moraš da znaš za tržište koje će kupiti to neočekivano blago.

- Šta na primer? - upitala je Zoi. - Šta si ti kupio i prodao a da je bilo tako neobično?

-Jednom sam u jednoj severnoj luci našao čoveka koji je prodavao ptice za lov iz Soeče-Tasa. Manje od sokola i brže. Odveo me je u polje i pokazao mi kako se obrušavaju na plen. Apsolutno nečujno. Najjezivije što sam ikada video, i najlepše. Zastao je da uzme još jedan zalogaj hrane. - Međutim, uspeo sam da kupim ptice po odličnoj ceni jer nijedan drugi trgovac na kopnu nije mogao da se seti gde da ih proda.

- Reci joj gde si našao kupca - rekla je Ajlin.

- Dočence - rekao je Barlou sa zadovoljstvom. - Kejl Dočenca je lovac i bio sam uveren da će elaj čovek osetiti privlačnost prema stvorenju vazduha. Bila je to kocka, svakako da jeste, ali isplatila se. Platio mi je dvostruko više nego što sam platio za svaku pticu.

- To je bilo mudro - rekla je Zoi, iskreno impresionirana.

- O, Barlou ima na stotine takvih priča - rekla je Ajlin.

- Da li ste ikada putovali do južnih luka? - pitao je Barlou. Kada su ostali odgovorili odrično, on je rekao: - Tamo uopšte nije kao u Hijaltu, to vam mogu reći - i upustio se u dug opis pristaništa i tržnica. Činilo se da je opčinjen teretnim brodovima koji su donosili robu iz dalekih zemalja,

jer je proveo previše vremena u priči o veličini i kapacitetu svih brodova s kojima je poslovao. — Da li si ikada razmišljao o tome da zaploviš na nekom od njih do drugih luka i kupiš robu direktno od tamošnjih trgovaca? — pitala je Zoi. Nasmejao se i odmahnuo glavom. - Torz čovek, uzduž i popreko - rekao je. - Ne volim da se previše udaljavam od kopna.

- Kuda nameravaš kada kreneš iz grada? - upitao ga je Melvin.

- I koliko dugo ćeš se zadržati? - dodala je Ajlin.

Barlou je progutao još jedan zalogaj. - Imam nekoliko kratkih putovanja koja moram da obavim u sledećih nekoliko devetica. Prvo hoću da odem na jugozapad da podignem neku vunu koju mi je obećao jedan uzgajivač ovaca. Mogu da je razmenim s jednim trgovcem koji će biti u gradu pred kraj kvinahuntija i doneće obojeno staklo koje dovlači iz Beringeja. Staklo ću odneti u severozapadne provincije. Teritorija Lalindara.

- Kako uspevaš sve to da popamtiš? - htela je da zna Ajlin uz smeh.

Zoi joj se nasmešila. — Ti imaš dve stotine mušterija koje znaš po imenu - rekla je.

— Kako uspevaš da popamtiš sve njih?

- To je drugačije. Njih poznajem.

Ali Barlou je klimao glavom. — Tako se i ja osećam kad je u pitanju roba kojom trgujem. Možda imam dvadeset koža u jednom kovčegu i šest različitih rolni tkanine u drugom. Ali kupio sam svaku, komad po komad. Mogu da ti kažem koje su im mane, mogu da ti kažem koja im je težina. Kao da imaju lica ili dušu. One su za mene osobe.

To je zapravo vrlo poetično rečeno, priznala je Zoi sebi. Svakako joj nikada ne bi palo na pamet da razmišlja u tim okvirima. Pomislila je kako bi Barlou mogao biti vrlo interesantan čovek ako bi ga upoznala malo bolje.

- Koga ćeš posetiti na severozapadu? - pitao je Melvin. Mislio sam da su svi Lalindari ovde u gradu. Bar oni koji imaju novaca.

- Neki jesu - složio se Barlou. - Veliko imanje je još uvek prazno, ali ima petorošestoro drugih Lalindara s manjim kućama u blizini imanja kod reke. - Nasmejao se i pogledao unaokolo. - Dobro, kažem manje, ali ceo ovaj stan može da stane u njihov kierten.

Zoi je osetila kako joj se čelo malo nabralo. Velika kuća Lalindara bila je prazna?

Kristarino divno, elegantno imanje koje je nadgledalo reku Marisi? Zoi se sećala da je ispolirani drveni pod u kiertenu bio izglancan do takvog sjaja da se činilo da je vlažan kao blistava reka. Ona i njeni rođaci su se klizali u čarapama, udarali u zidove i padali jedno preko Drugoga kao smotane lutke. Vidovnjakinja joj je rekla da je porodica Lalindar i dalje u rasulu nakon Kristarine smrti, ali bilo je teško poverovati da ni njena tetka Sarona ni njen ujak Broj nisu ušli u kuću, iako nisu odlučili ko će biti starešina.

- A kada odlaziš na taj put? - ponovo je pitala Ajlin.

- Pre nego što istekne Kvinahunti. Krećem prekosutra da pokupim svoju vunu.

- Volela bih da odsedneš kod nas uvek kada si u gradu -rekla je Ajlin. Široko se osmehnuo i Zoi je ponovo osetila izvesnu naklonost ka njemu. Šaljivim glasom je odgovorio: - Sviđa mi se što imam svoj dom. Čovek ne može da se ponaša kako hoće kada se nalazi pod budnim okom svoje majke.

Melvin je frknuo a onda se glasno nasmejao. Ajlin ga je u šali udarila po ruci i pogledala ka Zoi. - Da li možeš da veruješ? Uskoro će napuniti trideset a još nije odabrao ženu niti mi napravio unuke.

- Ja nisam tip muškarca koji stoji u mestu - rekao je. -Trebaće mi žena kojoj se

dopada da luta isto koliko i meni, a takvu još nisam upoznao.

- Verovatno je nećeš pronaći medu torz ženama - rekla je Zoi uz osmeh.

- Niti hunti - dodala je Ajlin. Ne znam odakle mu ta lutalačka krv, osim ako ne potiče od Melvinove koru bake.

Zoi nikada ranije nije osetila da joj se koru nasleđe tako jasno vidi na licu. Zbog ovoga je, sigurno, bila pozvana na večeru. Da Ajlinin nemirni sin može da je pogleda i vidi da li mu se dopada. Zoi se iznenadila na pomisao da je Ajlin imala tako visoko mišljenje o njoj da ju je predstavila Barlouu kao mogućnost, ali možda su se alternativne mogućnosti Ajlin dopadale još manje. Ko zna zašto Barlou provodi vreme na putu ili u svom momačkom stanu u gradu? Ajlin je bar znala da je Zoi poštena i čista - i stabilnija od prosečne žene krvi i vode.

Zoi je držala ruke čvrsto stisnute u krilu u nadi da će je slab bol sprečiti da ne prsne u gotovo histeričan smeh. Kada se sve uzme u obzir, Barlou je mogao biti suprug koji bi joj se više dopao od kralja. Ajlin bi nesumnjivo smatrala da Zoi ne bi žrtvovala ništa takvom zamenom. U svakom slučaju, Barlou neće od Zoi očekivati da ga deli s četiri druge žene.

To je definitivno bio poen u njegovu korist. Bila je sigurna da bi pronašla i druge prednosti ukoliko bi pokušala. Nemoj da sestmeješ. Nemoj da se smeje's.

- Koru žena bi možda mogla - rekla je Zoi s jedva primetnom napetošću u glasu. Ali i elaj i suila su takođe žive devojke. Nemoj da očajavaš u potrazi za nekim ko ti odgovara.

- Zoi je putovala pomalo - rekla je Ajlin i pokazala u i ličnom pravcu.

- Stvarno? Gde si bila? - pitao je Barlou.

- Neko vreme sam živela u jugozapadnim provincijama — rekla je Zoi - ali putovala sam vrlo malo, ako izuzmemo putovanje dovde. Moj život nije ni izbliza interesantan kao tvoj.

Tako lako je uspela da ubedi Barloua da počne da priča još svojih priča. Izgleda da je bio čovek koji je više voleo da priča nego da sluša. A to je opet moglo biti privlačno kod njega. Nije mu bila potrebna neka posebna žena osim da izgleda ushićena njegovom pričom. Zoi je pretpostavljala da to uopšte ne bi bilo teško.

Ubrzo su završili s jelom i Ajlin nije dozvolila nikome da joj pomogne s tanjirima. Da li je vreme za one čokoladice što ih je donela Zoi? - upitao je Melvin pun nade. Žena se nasmejala.

- Time treba da trguješ - doviknula je Ajlin svom sinu iz kuhinje. - Čokoladom. Od toga bi se obogatio.

Barlou se nasmejao zajedno sa svima ali je rekao - Biću ja bogat čovek bez obzira na to šta kupujem i prodajem. Čekajte samo. Videćete.

Ostatak večeri prošao je u sličnom maniru, Barlou je uživao u pažnji svojih roditelja, Zoi je držala osmeh na licu i prikrivala svoje prave misli. Međutim, želela je da prestane da krije te svoje misli i ispita ih jednu po jednu. Zato se, kada je Ajlin usput napomenula da možda Barlou treba da je otprati kući, Zoi ljubazno zahvalila i brzo otišla pre nego što je Ajlin mogla da insistira na tome.

Relativno brzo je shvatila da je možda bila dobra ideja da prihvati pratnju. Iako se potpuno smračilo pre bar jednog časa, ulice su bile skoro podjednako pune kao i tokom dana. Međutim, ovi noćni šetači su bili malo mlađi, malo grublji od dnevnih posetilaca manje je bilo verovatno da su u pitanju radnici koji žure s posla i na posao, a više da su tinejdžeri u potrazi za nevoljom ili džeparoši u potrazi za lakom metom. Zoi je još jače

stegla svoj šareni vuneni šal oko ramena. To je bila jedina stvar koju sebi nije smela da dozvoli da izgubi. Međutim, pretpostavljala je da ne deluje dovoljno bogato da je opljačkaju, a ni zavodnički da je napadnu. Nekoliko ljudi se sudarilo s njom u prolazu, promrmljalo izvinjenje i nastavilo dalje. Osim toga, niko joj nije pravio probleme.

Uvila je šake u krajeve šala i razmišljala o Barlouu i ideji da je može uzeti u obzir kao buduću ženu. Tokom godina, vrlo malo je razmišljala o braku. Prosto je sve to delovalo tako daleko i malo verovatno. Dok je živela u selu, imala je svoja adolescentska zaljubljivanja u neke popularnije dečake. Bila je veoma uzbuđena kada je jedan od Domanovih nećaka proveo leto sa svojim ujakom. Tokom njihovih tajnih sastanaka pokazao joj je neke prijatnije aspekte ljubljenja. Takođe je gajila prikrivenu naklonost ka jednom od putujućih trgovaca koji su prolazili kroz njihovo selo svakog kvintala, privlačnom, plavokosom čoveku s blistavim osmehom i, bez ikakve sumnje, čoporom nezakonite dece uzduž i popreko po zapadnim teritorijama.

Međutim, nikada nije mislila da voli nekog od tih neprikladnih muškaraca. Nikada nije razmišljala o tome da se uda za njih. Činilo joj se jasnim da se nikada neće ni udati.

Ona je bila Ardelaj. Njen otac bi se suprotstavio vezi s bilo kime ko nije u rodbinskim odnosima s Pet porodica, a bilo je malo verovatno da će je bilo ko od njih pronaći dok živi u izgnanstvu.

Ali sada je njen otac bio mrtav a ona je živela u Hijaltu. Potomci Pet porodica još uvek nisu napravili red duž obale reke da joj se udvaraju, ali bilo je dosta drugih muškaraca po gradu za koje se žena mogla udati a da ne smatra da je izdala svoje ime: političara, profesionalaca, prodavača, trgovaca.

Melvinov i Ajlinin sin.

Vetar je postao hladniji i pijana devojka se zanela i udarila u Zoi pod svetlošću ulične lampe na gas. - Izvini - zacvilela je devojka a onda štucnula i nasmejala se. Zoi je još jače stekla šal oko ramena i požurila dalje.

Dakle, kakvo joj je mišljenje bilo o Barlouu? Malo je pun sebe, ali pokazao se kao veseo i u izvesnoj meri i inteligentan čovek. Uglavnom je delovao kao neko s kim se može provoditi vreme. Bilo je jasno da je pronicljiv što se tiče posla, a verovatno je imao i pristojne prihode. Njegova nestalnost za Zoi nije predstavljala manu, jer njoj se dopadala ideja o putovanjima, bilo po zemlji ili preko okeana, ako Barlou ikada prevaziđe svoj iracionalan strah od vode. Isto tako, ona je prilagodljiva, kako koru devojka i treba da bude. Ne bi joj smetalo da ostane u nekom malom gradskom naselju ako bi to imalo više smisla kada dođu deca. Ajlin bi joj pomogla, verovatno i više nego što bi se to Zoi svidelo, a Melvin bi se igrao s decom i učio ih da drže šilo i čekić pre nego što navrše dve godine...

Na tu pomisao, Zoi umalo nije prasnula u smeh. Pritsnula je šake preko usta i primorala sebe da prestane s kikotanjem koje se moglo pretvoriti u potpunu histeriju. Šta joj je to padalo na pamet? Šta je to planirala? Na osnovu jedne relativno uspešne večere, kako je mogla da zamišlja svoj život kao nevesta ovog čoveka, sve do zajedničke kuće i podizanja dece? Staje to s njom? Da li je njenom životu toliko nedostajao smisao da mu je svaka mogućnost, bez obzira na to kako daleka bila, iznenada davala oblik i materiju, bez obzira na to što je bio zamišljen?

Nije imala želju da bude žena putujućeg trgovca. Čak nije bila ni sigurna da li ima neke želje. Njena budućnost joj se činila praznom kada bi pokušala da zaviri u njene mrač

ne hodnike. Međutim, život kraj Barloua nije bila budućnost kojuje želela da sledi. Što ju je onda ostavljalo pred vrlo važnim pitanjem..

9.

Barlou se nije pojavio u obućarskoj radnji u narednih nekoliko dana, ali njegovo prisustvo je svakako ispunjavalo mesto. Ajlin je, kao prvo, bila srećna samo zato što zna da je u blizini. Smešila se češće, a Zoi se činilo i da više nije tako mršava, kao da je ljubav ispunila njene upale obraze i tanke usne. Kao drugo, Ajlin nije mogla da učestvuje u razgovoru ii da ne pomene njegovo ime. Zoi je strpljivo slušala, slagali su se svaki put kada se činilo neophodnim da potvrdi izjavu vezanu za Barlouove opšte vrline, ali inače se suzdržavala da daje komentare.

Laknulo joj je kada je stigao poslednji dan u devetici jer je to značilo da će odahnuti od priča o Barlouu bar jedan dan, ali onda se ispostavilo da će morati da razmišlja o drugim stvarima pre prvog dana sledeće devetice.

- Pakujemo se i selimo se s reke - objasnila joj je Anova kada je Zoi stigla u logor te večeri.

- Šta? Zašto?

- Kraljeva straža zatvara dolinu i sele nas odavde – objasnila joj je Anova. - Sigurno neki važni posetioci dolaze u grad. Tako se desi uvek kada nas teraju da odemo nekud.

Uprkos činjenici da se njena garderoba postepeno uvećavala od kada je stigla u grad, Zoi nije imala mnogo toga spakuje, ali zbog ovog uznemiravanja se i dalje osećala neraspoloženo. - Kuda idemo?

Anova je odmahnula rukom. — Ako imaš neko drugo mesto da odsedneš, idi tamo.

U suprotnom, smestiće nas na sajmištu na zapadnom kraju grada. Nije tako loše. Donose nam vodu i imaju velike jame za đubre. Ranije to nisu radili - dodala je - ali jednog leta nekoliko ljudi je umrlo od žeđi i skitnice umalo nisu izazvale nerede. Takvo đubre je ostalo na sajmištu da im je trebalo nekoliko devetica da ga očiste. Tako da sada vode računa o nama dok smo raseljeni.

— Sačekajte me da pokupim stvari pa ćemo zajedno tamo.

Zoi se nije radovala dugoj šetnji kroz pune ulice sa svom svojom imovinom u nekoliko džakova, ali ispostavilo se da su gradski zvaničnici obezbedili i prevoz. U toku naredna dva časa tri razdrndane zaprege su pravile mučno spor krug od Marisi do sajmišta i prebacivale narod s reke na širok, ogoljen predeo odmah s one strane zapadnog kanala. Anova je bila u pravu. Polukrug velikih vozila zvaničnog izgleda ograničavao je severnu ivicu sajmišta. Dva zatvorena nužnika - jedan za muškarce, jedan za žene - da narod s reke ne bi uneredio logor. Još dva vozila bila su označena znakom koru za vodu i već se na desetine ljudi poredalo da napune flaše i krčage sa slavina.

Neki ljudi s reke su gunđali zbog kraljeve drskosti, drugi zbog lokacije na sajmištu, ali većina je bila zadovoljna što su se tu smestili bar za nekoliko noći, sve dok su im osnovne potrebe zadovoljene.

Ali ne i Zoi. Kada je pala noć i kada se ispružila na prostirci da osluškuje žamor iz logora svuda oko sebe, shvatila je da je napeta i nezadovoljna. Bilo je teško zaspati na otvorenoj zemlji, daleko od ulegnutog pejzaža rečnog korita, daleko od pospanog žubora reke. Zvezde su bile preblizu a gradska vreva predaleko. Osećala se nesigurnije nego u bilo kom trenutku od kada je izašla iz vozila Darijena Serlasta na pune ulice. Dugo nije mogla da zaspi, telo joj je bilo napeto dok se trudila da čuje spori protok vode kroz kanal, ali voda je tekla suviše glatko i veštački. Bila je tako kruta, toliko ispunjena žudnjom da umalo nije pomislila, kada je olujna zora svanula, kako je sama njena želja prizvala kišu.

Kraljevi izaslanici su mislili na sve. Kiša je padala manje od jednog časa kada su platna razapeta preko sajmišta i na taj način pružila nekakvo sklonište stotinama ljudi ulogorenih tamo. Pa ipak, bilo je to vlažno i tmurno jutro i još raseljenih skitnica počelo je da izgleda jadno kao što se i Zoi osećala.

- Dakle, koje u poseti? - pitala je Zoi Anovu dok su doručkovale. - Ako će nam ta osoba toliko poremetiti život, treba da znamo koje u pitanju.

Anova je samo odmahnula rukom. - Baš me briga.

Ali Zoi je bila znatiželjna. Zato se obukla u najudobniju odeću, obavila šal oko glave da se zaštiti od stalnog pljuska i preko najbližeg mosta se vratila u grad. Uhvatila je jednu purnjaču koja je pravila krugove Cinkvom i divila se pogledu na ulice koje je retko viđala dok je putovala duž zapadnog dela bulevara. Zgrade s više spratova bile su prošarane četvrtima elenih parkova i povremeno fontanama, a sve je bilo savesno održavano. Ovde sigurno žive bogati, pomislila je. Ne Pet porodica, koje su bile zbijene bliže palati, već učenjaci, pravnici i poneki poslovan čovek koji je dobro planirao ili se dobro kockao.

Ovde su ona i Barlou mogli da kupe kuću ako on dovoljno vune pretvori u staklo za Lalindare. Suzdržala se da se ne nasmeje i nastavila da posmatra kako pejzaž plovi kraj nje.

Do vremena kada su stigli blizu Trga žena, gužva na ulicama je bila tolika da vozilo nije moglo da se probije. — Svi napolje! - povikao je vozač i Zoi je skočila na tlo zajedno s ustalim putnicima.

Premda veći deo trgovačkog kraja nije radio prvog dana devetice, ništa nije zaustavljalo trgovinu na trgovima, ali Zoi nikada ranije nije videla ovoliku gužvu. - Zašto se ovoliko ljudi okupilo? - upitala je starijeg čoveka koji se kraj nje vozio ii purnjači.

Izgledao je iznenađeno. - Da vide paradu, naravno - odgovorio je i požurio dalje.

Pa, za tako nešto je vredelo potruditi se. Zoi se progurala kroz sve veću gužvu duž dela Cinkve koji se pružao pravcem sever-jug. Probila se dovoljno napred da vidi da se s obe strane ulice nalaze gardisti s kraljevim kitnjastim znakom. Stajali su rame uz rame i držali gomilu podalje.

Stajala je tamo tek nekih petnaest minuta i prebacivala se s noge na nogu da bolje vidi, kada je povorka ušla u vidokrug. Za doteranim odredom kraljevih vojnika usledila su četvora kola, po jedna za svaku kraljicu. Zoi je pretpostavljala da idu redom po rangu i posmatrala ih jednu po jednu.

Elidon je sedela s dlanovima sastavljenim na krilu, nosila je svetložutu haljinu, zbog koje se činilo da je okupana suncem. Njen izraz lica bio je topao dok se dobronamerno smešila masama. Bila je kraljica skoro trideset godina i po povicima bilo je jasno da je

omiljena. Reakcija gomile imala je u sebi sve manje entuzijazma kada su ispred njih prošle Setera i Alis, premda se aplauz malo pojačao za Romelu, ili možda za princezu koja joj se vrpoljila u krilu.

Nakon kraljica naišla su kola na gas, s kraljem Vernonom na podignutom podijumu, s četiri sluge ispod. Zoi je proučavala kralja i razmišljala o tome kako izgleda prilično isto kao što ga se i sećala. Telo mu je bilo vitko. Kosa tamna i pomalo retka, umršena vlažnim jutarnjim vetrom. Crte lica bile su mu pravilne i dosta privlačne, premda je sada bio malo namršten. Sigurno sada ima više od pedeset, pomislila je Zoi, iako je izgledao dobro za svoje godine. Činilo se da nije poguren od prevelikih briga, niti previše razuzdan od preteranog uživanja koje donosi moć. Izgledao je prosto kao užurban sredovečan čovek kome je kiša pokvarila ono što je trebalo da bude radostan dan.

Prolazak kraljevih kola bio je propraćen pristojnim nivoom aplauza, ali posmatrači jedna kola na gas, a u njima su pozadi stajale dve devojčice i mahale gomili. Starije princeze, shvatila je Zoi. Činilo se da jedna ima oko deset godina a druga trinaest ili četrnaest. Obe su imale ozbiljan izraz lica. Činilo se kao da obavijaju neku svečanu i ozbiljnu dužnost ili da trpe nešto što im se uopšte ne dopada.

Kola s devojčicama samo što nisu prošla kada je Zoi shvatila da se u njima nalazi i treća osoba, leđima okrenuta ka vozaču, lica zatvorenog i trezvenog. Kada ga je ugledala, iznenada se i snažno trgla i zakoračila unazad u gomilu tako da ne može da je vidi. Bio je to Darijen Serlast. Zoi je pretpostavljala da je bila velika čast za njega da bude u pratnji devojčica, ali činilo se da nije srećan zbog toga. Možda je bio protiv toga da one uopšte i učestvuju u paradi. Možda je insistirao da on sedi s devojčicama, spreman da ih zaštiti svojim Životom ako im iz gomile zapreti opasnost.

A možda je samo imala romantičan pogled na stvari. Možda je bio namrgođen što se ne vozi u kraljevim kolima i nije bilo nikakvog plemenitijeg razloga od toga.

U svakom slučaju, on nije video Zoi, niti je promenio izraz lica ako jeste. Osetila je kako je steže u stomaku kada ju je gomila sakrila od njegovog pogleda. Rekla je sebi da je u pitanju olakšanje, mada je više ličilo na razočaranje.

Poslednja kola bila su veselije ukrašena od ostalih. Na njima se nalazila svetio obojena drvena platforma sa zastavama koje su lepršale s prednje klupe i trakama protkanim kroz piečage točkova i grive konja. Čovek koji je sedeo na čvrstom, tapaciranom sedištu delovao je starije od Vernona, ali bio je krupniji i u boljem raspoloženju. Imao je sedu kosu, rumeno lice i širok osmeh i nosio je divno izvezenu odeću crvene boje. Njemu očigledno nisu smetali ni vlažno vreme ni sporo kretanje.

Smešio se, mahao i tu i tamo bacao novčiće u masu, što je dovelo do toga da se svi guraju za njima. Uprkos svom blagom izrazu lica i očiglednoj darežljivosti, Zoi se nije dopao.

Bioje suviše zadovoljan i dobro uhranjen. Izgledao je kao čovek koji uživa u svojim apetitima, kakvi god oni bili, a imao je dovoljno novca i moći da zanemari bilo čije pokušaje da se obuzda njegovo nedoličnije ponašanje.

Odmahnula je glavom. Odakle joj se javljaju takve misli? Kako može da misli da zna staje Darijenu na umu, ili šta leži posetiocu na duši? Da li stvarno veruje da može da proceni karakter čoveka na osnovu njegovog osmeha i odeće, da proceni motive čoveka na osnovu namrštenog izraza lica i držanja? Da si elaj žena, možda, narugala se sebi, biće vazduha i duše. Međutim, ti si koru žena bez posebnog uvida u stvari i samo imaš smešne ideje.

Nakon što su vedro obojena kola prošla, pojavilo se još vojnika, ovog puta u bojama stranca, a onda i nekoliko akrobata da zabave publiku. Međutim, Zoi je izgubila interesovanje. Progurala se kroz gomilu i krenula nazad ka Trgu žena.

Toliko ljudi je gledalo paradu da je Trg bio praktično pust, premda je nekoliko okorelih kupaca koristilo priliku. Samo jedna od tri slepe sestre je bila zauzeta, pa se Zoi popela uz pet stepenika i odmah su je primili.

Pružila je nekoliko bakrenjaka. - Kog posetioca je primio kralj i koliko dugo će se zadržati u gradu?

Vidovnjakinja je klimnula glavom. Ovo je bilo opštepoznato i ne mnogo skupo. - To je potkralj iz Soeče-Tasa, preko planina. On i kralj su sklopili savez da udruže snage ukoliko dođe do invazije iz Beringeja, preko mora.

— Da li je takva invazija verovatna?

— Ko zna? Međutim, kralj i potkralj su potpisivali trgovačke saveze u prošlosti i mogu napraviti nove dogovore u budućnosti. Ovo je samo jedan od načina da učvrste svoje prijateljstvo.

Za ovo je zatražila još jedan sitan novčić. - Kakve dogovore bi mogli da sklope?

— Priča se da bi kralj mogao da se oženi jednom od potkraljevih kćeri.

Zoi se namrštila. Svađa oko potkraljeve kćeri je njenog i ocakoštala mesta na dvoru.

- Mislila sam da je kralj odustao odtog plana još pre deset godina. Sigurno je ona sada žena nekog drugog čoveka.

- Ah, ali potkralj ima mnogo kćerki. Osam ili devet... ima raznih priča.

Zoi se setila još jedne prepreke. - A i mislila sam da je kralj obećao svojim suprugama da neće uzeti još jednu nevestu.

Lukav osmeh prešao je preko ženinog jednostavnog, mekiog lica. - Obećao je da neće uzeti nevestu osim ukoliko one ne odobre njegov izbor - rekla je.

- A da li odobravaju? - pitala je Zoi. Vidovnjakinja se još uvek smešila. - Moram da pretpostavim da nije tako, pošto dogovor još nije sklopljen.

Zoi nije mogla da se obuzda i frknula je od smeha. — Predviđam još jednu brzu šetnju do Trga muškaraca ujutru. Kraljice će naterati kralja da obeća da neće uzeti nevestu iz Soeče-Tasa. Naći će neki razlog da im se ne dopadne nijedna od potkraljevih kćeri, sigurna sam.

- Mislim da ćeš biti u pravu! - vidovnjakinja je rekla kroz smeh.

- Možda će ovog puta supruge insistirati da se kralj lično zakune u obećaonici umesto što pušta Darijena Serlasta da govori u njegovo ime - rekla je Zoi. - Moguće je.

Zoi se igrala s kvint-srebrnjakom i prevrtala ga između palca i kažiprsta. - Ali koje Darijen Serlast? - upitala je napokon i pružila vidovnjakinji novčić. - Kakvu moć on ima na dvoru?

Međutim, vidovnjakinja je odmahnula glavom i dopustila da joj mali smešak pređe uglovima usana. Uhvatila je Zoi za ruku i spustila joj kvint-srebrnjak nazad na dlan. Kada je Zoi krenula da postavi još jedno pitanje, vidovnjakinja je samo stavila prst na usta kao da želi da uživa u tišini. Onda je ' obmotala šal oko glave i odbila da govori dalje.

10.

Sledećeg dana kiša je još uvek padala kada je Zoi krenula na posao.

Cipele su joj se natopile vodom a rubovi pantalona bili skroz vlažni kada je ušla u obućarsku radnju. Ostavila je tragove za sobom sve do tezge.

- Danas neće biti mnogo posla - Ajlin je gunđala kada su prošla dva sata a samo tri mušterije ušle na vrata. - Niko ne želi da izlazi po ovakvom vremenu.

- Dobro je ako je tako - rekla je Zoi sa svoje stoličice iza tezge. Zevala je tako jako da joj se činilo da će se prepoloviti. — Bilo je suviše vlažno za spavanje sinoć, tako da se baš mučim da ostanem budna.

Ajlin joj je uputila jedan brz, nesiguran pogled. - Da, pomislila sam na tebe oko ponoći kada je kiša baš jako padala. Šta radiš u takvim noćima? Gde se smestiš?

- Obično pronađem sklonište u nekom iznajmljenom šatoru - rekla je Zoi. - Naravno, trenutno je sav narod s reke zguran ispod tog ogromnog jedra koje su kraljevi ljudi razapeli za nas. Međutim, kada kiša jako pada, voda prosto lije na zemlju.

- Mrzim da pomislim da si tako mokra i jadna - rekla je Ajlin.

Po prvi put je obućareva žena pokazala neko zanimanje za Zoin smeštaj. Zoi je bila ganuta ali to ju je i pomalo zabavljalo. - Ne smeta mi toliko - rekla je. - Dopada mi se što sam napolju. Dopada mi se što sam blizu reke. Čak mi se dopada i kiša... Ipak sam koru devojka. Možda ću misliti drugačije kad naiđe hladnije vreme, ali možda ću do tada naći neko stalno mesto za život.

Na Ajlininom licu se iznenada pojavila odlučnost. - Treba da se smestiš ovde — rekla je. - Kada je oluja noću. Možeš da spavaš u radionici. Suvo je i toplo a imaš i lavabo gde možeš da se umiješ.

- Zaboga, Ajlin! To je tako ljubazno! - rekla je Zoi. - Ali da li ste sigurni?

- Da, naravno da sam sigurna. Znam da nećeš ništa ukrasti i zašto onda ne bi ostala ovde dole? Nije neki luksuz, znam, ali sigurno je bolje od logorovanja na goloj zemlji kada pada kiša.

- Meni će to delovati kao palata - rekla je Zoi s osmehom.

- Možeš da ostaneš ovde svake noći, ako želiš - rekla je Ajlin, s tako osmišljenom nemarnošću da je Zoi shvatila da joj nudi nešto izvanredno. - Ne samo kada je loše vreme.

- Hajde prvo da vidimo na kišnim danima da li će nam odgovarati tako nešto - rekla je Zoi pažljivo. - Toliko sam sada navikla na svoju slobodu da nisam sigurna kako ću spavati pod krovom. A vama će možda biti neprijatno kada znate da ja tumaram unaokolo ovde dole. Možda ćete pomlatiti da zadirem u vaš privatan život.

- Kao da je naš privatan život ikada bio bučan ili uzbudljiv - rekla je Ajlin s tako nekarakterističnom oštrinom da je Zoi prasnula u smeh. Ajlin ju je posmatrala i naposletku pustila da joj jedan mali osmeh zaigra u uglu usana. - Pa, nije dodala je.

Zoi je uspela da se obuzda, premda je i dalje osećala kako je preplavljuje smeh. - U svakom slučaju, mnogo vam hvala što ste tako darežljivi a ja ću definitivno prihvatiti vašu ponudu za večeras!

— A ko bi znao? - rekla je Ajlin, kao da je njena sledeća primedba sasvim logično sledila iz prethodnog razgovora. -Možda će se i Barlou vratiti pre nego što kiša stane.

Zoi je sledeće tri noći spavala na svojoj prostirci u prostoriji pozadi, zbijena između Melvinove klupe i dugačkog zida punog alata. Uspavljivala se u polumraku, udisala mirise kože, tkanina i boja, slušala kako kiša sipi preko nepoznatih površina. Ova situacija bila je beskrajno bolja od guranja ispod jedra sa stotinama mokrih, nezadovoljnih skitnica. A opet, čim je kiša prestala i potkralj odjahao iz grada, bila je srećna što će se vratiti u rečnu dolinu pod otvoreno nebo.

- Ako ponuda još uvek važi, volela bih da mogu da spavam ovde uvek kada je vreme loše — rekla je Ajlin kada je uputila najiskreniju zahvalnost starijoj ženi.

Zauzvrat, Ajlin joj je dala ključ od ulaznih vrata koja su se zaključavala tek pošto se radnja zatvori nakon radnog dana. - Dođi čak i ako kiša počne u ponoć — rekla je.

Zoi je bila zapanjena i skrušena - Ajlin! Ključ! Počastvovana sam.

Ajlin se dovoljno postidela da pokuša da se našali. - Ako shvatim da ti ne mogu verovati, prosto ću promeniti bravu.

— O, mogu misliti kako bi to bilo strašno otkriti usred olujne noći!

Ajlin se nasmešila. - Mislim da do toga neće doći.

Zoi ju je impulsivno zagrlila. - I ja tako mislim.

Od tog dana, bez obzira kuda išla, nosila je ključ na ka napu oko vrata, kao što je nosila i svoj šal s ušivenim novčićima oko ramena. Siromašnoj kakva je bila, te dve stvari su joj davale posebnu i upotpunjujuću vrstu bogatstva: nezavisnost i sigurnost. Poznavala je tek nekolicinu ljudi s reke koji su mogli da kažu da imaju isto što i ona. *** Usled sledeće devetice Zoi je u sobi kopala po kanti s odbačenim cipelama u potrazi za odgovarajućom bojom kada se ispred radnje začuo metež. Prvo se začuo zvuk mnogobrojnih čizama, a onda i zvuk trube. Zapanjena, okrenula se i zablenula u Melvina i Ajlin. On je već spustio svoj čekić, a ona je popravljala svoju ulepljenu kosu.

- Sta se to dešava? — htela je Zoi da zna.

- Kralj - rekla je Ajlin. - S vremena na vreme posećuju našu radnju. - I držeći glavu na način kako je očigledno zamišljala kraljevsko držanje, prošla je kroz zlatnu zavesu u prodajni deo da pozdravi uzvišenog kupca.

- I ti možeš da pođeš - rekao je Melvin. - Nije svakog dana devojka s reke u prilici da upozna kralja.

Međutim, Zoi nije imala nameru da se pokaže pred znatiželjnim kraljevskim pogledom. Jedva je mogla da poveruje da je imala dovoljno sreće što im je umakla kada je po prvi put stigla u grad. — O... ne bih mogla... bila bih suviše nervozna...

I reći ću nešto glupavo - promucala je.

Melvin se osmehnuo. — Ionako samo Ajlin priča — rekao je. Pokazao je prstom ka malom četvrtastom staklu na zidu između radionice i prodavnice. - Izgleda kao ogledalo spreda ali je običan prozor s ove strane — rekao joj je. - Možeš da gledaš. Vidi kako izgleda kada imaš kralja za mušteriju.

Potom je i on nestao iza zavese upravo kada je shvatila da je Ajlin verovatno u početku koristila skriveni prozor da motri naZoi kada ju je zaposlila. Pa, Zoi nije imala šta da krije od AIjlin. Međutim, rado bi se sakrila ovde i posmatrala kralja Vernona kroz lukavo osmišljeni komad stakla.

Visoka klupa je prikladno stajala ispod prozora i olakšavala špijuniranje. Zoi je čula kako Ajlin želi dobrodošlicu kralju u radnji. Mogla je da čuje kako mušterijina stolica grebe po podu dok je neko podešavao ugao za sedenje. Začuli su se i drugi koraci, verovatno su se stražari i glasnik rasporedili po sobi. Glas pun sebe, glasnikov, pretpostavila je Zoi, objavioje: - Kralj Vernon je došao da mu uzmete meru za jedan par čizama.

Ajlin je odgovorila, potpuno smireno: - Počastvovani smo prilikom da ponovo služimo vaše veličanstvo. Gospodaru, da li biste skinuli svoje cipele, moj suprug će vam izmeriti stopala.

Toliko vremena je bilo potrebno Zoi da se smesti na klupu i oprezno proviri kroz staklo. Njegova čudna izrada malo je mutila pogled, kao da gleda učesnike kroz dimnu zavesu, ali videlo se dovoljno dobro da uoči svakoga i vidi im lica. Da, petorica vojnika u livrejama zgurala su se uz police. Vitak i ohol čovek tumarao je po prodavnici, s trubom u jednoj ruci podsmešljivo je gledao gomilu radoznalih posmatrača koji su se nagurali pred ulaznim vratima. Kralj je sedeo u stolici za mušterije s debelim jastucima, s nogom u čarapi ispruženoj ka Melvinu dokje ovaj klečao pred njim s trakama i lenjirima u ruci.

Ajlin i još dvojica ljudi stajali su kraj stolice za mušterije i napeto posmatrali ozbiljan posao određivanja veličine kraljevog stopala.

Zoi se za trenutak upiljila u Vernona. Izgledao je slično kao tokom parade, premda ne tako pokislo, naravno, i bio malo bolje raspoložen. Izbliza, bilo je lakše videti tragove starenja na njegovom licu, bore na uglovima usana i vertikalne linije između obrva, a one su se produbile dok je svojim domaćinima upućivao kraljevski osmeh.

— Veoma su mi se svidele one crne cipele koje sam kupio ovde prošle godine rekao je. — Prilično udobne a opet elegantne. Sada mi trebaju čizme... Smeđe, rekao bih, s nekom modernom kopčom.

- Da li će ove čizme biti za jahanje ili za šetnju? - pitala je Ajlin vrlo profesionalnim glasom. - Ako su za šetnju, da li ćete šetati unutra ili napolju? Da li hoćete da budu skromne ili ukrašene? Kada su u pitanju čizme, preporučujemo malu potpeticu tako da budu prijatnog izgleda, ali potpetica može biti i viša ako želite.

Umesto da mu zasmeta niz pitanja, kralj je izgleda uživao u tome da svoju pažnju posveti svakom pojedinačno. — Noslću ih napolju, ali ne smeju da izgledaju baš svakodnevno, uprkos tome - rekao je. — Hteo bih da mogu da ih nosim i unutra ako to poželim. A voleo bih i malo višu potpeticu ako to može napraviti da deluje diskretno.

Imao je još toga da kaže, ali Zoi je izgubila interesovanje. Jedan od ljudi koji su

stajali kraj Ajlin prebacio je težinu na drugu nogu i to ga je dovelo u njen vidokrug.

Darijen Serlast.

Prestala je da diše i trgnula je glavom unazad. Nije trebalo da je iznenadi što ga vidi.

Počela je da stiče utisak da nijedan član kraljevske porodice ne izlazi van odaja palate bez Darijena Serlasta kraj sebe. Međutim, sada mu je bila najbliže od kada je pobegla iz njegovog luksuznog vozila pre više od jednog kvintala. Nije mogla da prestane da gleda u u njega i ponovo je uočila detalje na njegovoj pojavi. Njegovo uskolice. Ukočen izraz lica. Sive oči, hitre, nestrpljive, kako upijaju okolinu. Okrenule su se ka ogledalu i zadržale pogled tamo za trenutak, kao da može da vidi kroz mutno staklo, a onda nastavile dalje.

- Šta ti misliš, Darijene? - pitao je kralj. - Da li da potpetica bude viša od ovoga? Bio bih u prednosti sledeći put kada se sretnem s potkraljem. On je viši od mene i to mi se ne dopada.

Možete da pitate svoje supruge koliko je lako hodati na visokoj potpetici - rekao je Darijen. - Ne biste bili u velikoj prednosti ako se zateturate i padnete.

- Istina - rekao je kralj. Uputio je još jedan kraljevski i ismeh Ajlin. - Hunti čovek je dobar savetnik jer je uvek praktičan- rekao je.

- I ja bih radije odabrala udobnost nego izgled, ali možemo da vam napravimo čizme koje imaju obe osobine - Ajlini odgovorila dok je predlagala umetak. - Razgledajte ove kopče... Svaka se može napraviti od zlata, srebra i ukrasnog mesinga. Da li vam se neka dopada?

Kralj je posegnuo za svojim savetnikom. — Da li je preterano staviti zlato na obuću?

Moram priznati, dopada mi se ta kopča.

- Bila bi prikladna za dvorsku cipelu, ali ne za jahaću čizmu - Darijen je rekao ozbiljno — Pre bih se opredelio za mesing.

- Da, to mije bio drugi izbor.

Zoi je s mukom sputavala zapanjenost. Zar je ovo bila važna uloga Darijena Serlasta? Da da je kralju modne savete? Zamišljala ga je kako vodi Vernona kroz trnovita pitanja diplomatije i politike, kako mu pomaže da razmisli o novim zakonima i odgovarajućim kaznama. Međutim, biranje kopče za čizmu i preporuke da se ne uzima određena vrsta dona? Nikada nije mogla da zamisli Darijena Serlasta u tom svojstvu.

- Da li će to biti zimska čizma? - Ajlin je upitala. Melvin je završio s merenjem kraljevog desnog stopala i sada je radio na levom, metodično je postavljao trake oko članka, preko prstiju, spreda i pozadi, i zapisivao mere u svoju sveščiću. - Možemo unutrašnjost da postavimo vunom radi dodatne toplote, ali time će postati neodgovarajuće za leto.

- Vuna zvuči veoma dobro — rekao je kralj nesigurno i pogledao ka Darijenu. — Stopala su mi često hladna.

Darijen je klimnuo glavom. — U svakom slučaju, malo je verovatno da ćete čizme nositi tokom leta.

- Onda, neka budu s vunom - rekao je kralj srećno.

- Koliko vremena će biti potrebno da čizme budu gotove? - pitao je Darijen.

- Ukoliko su kralju potrebne za dva dana, mogu da budu spremne za dva dana - rekla je Ajlin. - Ako to nije slučaj, volimo da imamo na raspolaganju jednu devetku kada radimo s kožom.

- Ne bih želeo da vas požurujem — rekao je kralj. — Jedna devetka je savršeno

prihvatljiva. Poslaću nekoga da ih pokupi.

Kupovina je izgleda bila zaključena. Drugi čovek iza stolice je sada izašao napred, spustio se na kolena i počeo da vraća kralju stopala nazad u cipele. Ovo je sigurno bio kraljev pomoćnik, pretpostavljala je Zoi. Ophodio se prema kraljevoj obući i i kraljevoj ličnosti s pažnjom koja se graničila s poštovanjem božanstva.

Naposletku se kraljevska pratnja organizovala da izađe iz radnje, a Melvin i Ajlin su se poklonili dok su kralj i njegova svita izlazili. - Mnogo vam hvala što ste nas posetili rekla je Ajlin i ponovo se poklonila. - Biće to najbolje čizme ikada napravljene.

Kada se prodavnica napokon ispraznila, Zoi se sručila na klupu, suviše uznemirena i da pokuša da stoji. Melvin se vratio kroz zavesu sa sveskom ispod ruke i široko se osmehnuo.

- Nekako obara s nogu, zar ne? - rekao je. - Dolazio je ovamo tri ili četiri puta do sada i svaki put prosto izgubim moć govora. Dobra je stvar što Ajlin tako dobro priča.

- Nikada mi nije palo na pamet da bi mogao prosto da ušeta s ulice kao običan čovek i kupi odeću i obuću.

- To je jedna od stvari koja mi se dopada kod njega - rekao je Melvin. - Izlazi iz palate i dopušta ljudima da ga vide.

Zoi je probala da ustane i shvatila da će je noge držati. — Pa, nadam se da ću sledeći put imati neko jasnije upozorenje.

Prošla je kroz zavesu na zvuk Melvinovog smeha. Ajlin jr za tezgom pažljivo ispisivala velika uglasta slova na velikom komadu presovanog papira. Zoi je pogledala preko njenog ramena i morala da se suzdrži da se ne nasmeje. Ajlin je napisala: OVDE KRALJ KUPUJE CIPELE.

Kako su se topli Kvinahunti dani bližili jakim vrućinama Kvinatorza, Zoi se osećala tako opušteno, tako lako je prihvatala pravac kojim je krenuo njen život da se skoro stalno smeškala.

Izgledaš tako lepo ovih dana - rekla je Anova tokom li dne od njihovih zajedničkih večera. - Šta se promenilo? Kosa? Odeća?

Kalvin je pokazao ka njenim jagodicama. - Lice joj se popunilo - rekao je promuklim glasom. - Jede kako treba.

Zoi je slegnula ramenima i nasmešila se. - Možda - rekla je.

Ali ona je znala da se to bol polako povlačila, da je postepeno u njoj nicalo zadovoljstvo, zajedno s nedostatkom svakodnevnih briga. Bez bolesnog oca o kome treba voditi računa, bez straha za novac. Jednog dana, i to relativno uskoro, znala je da će morati dobro da pogleda šta želi da radi u budućnosti a onda da napravi plan kako bi to i ostvarila, ali sada nije imala čak ni tu obavezu da je sputava. Prosto je živela i bila je srećna.

- Ljudi su počeli da primećuju - rekla je Anova dok je mudro klimala glavom.

- Ko je šta primetio? — pitala je.

- Mladići. Počeli su da te primećuju.

- Čini mi se da sam video Dereka kako svraća da proba jedan od onih slatkiša od narandže pre neko veče - rekao je Kalvin.

- Da, a Mičel ti je doneo veknu hleba pre dva dana - dodala je Anova. - Rekao je da

je nabavio previše i da ne može da je pojede pre nego što se ukvari, ali doneo je da ti je pokloni. Sigurna sam u to.

- Stvarno? - promrmljala je Zoi i s mukom se opet nasmešila. - Obojica mi se veoma sviđaju.

- Mičel je bolja prilika - rekla joj je Anova. - Ima posao četiri kvintala od pet i pažljivo troši novac. Derek bolje izgleda, ali on će uvek ostati skitnica. Nema ambicija.

Nikada neće moći da ti kupi kuću.

- Hej - rekao je Kalvin i okrenuo se ka ženi lažno uvređen. — Odjednom si počela da smatraš da čovek ne vredi ništa dok nešto nema u vlasništvu?

- Život na reci je dovoljno dobar za mene - rekla je Zoi. Anova je odmahnula glavom. - Kada si star, reka nije mesto na kome živiš zato što to voliš. Međutim, ako si mlad, reka je mesto na kome treba živeti kada nemaš drugih mogućnosti. Ne smeš da protraćiš život ovde, od danas do sutra, da ne stvaraš ništa i za sobom ne ostaviš ništa vredno.

Zoi je slegnula ramenima. - Koru devojka.

Anova joj se približila toliko da nežno položi dlan na Zinutuniku. Rekla je tiho: Suila srce.

Naravno da je Zoi shvatila da Mičel i Derek flertuju s njom.

To joj se dopadalo. Bila je svesna promena na svom licu, na svom telu. Bilo je lepo čuti da su i drugi ljudi to primetili i da na to gledaju s odobravanjem. U protekle dve devetice tu i i tamo bi primetila da privlači pažnju prosto dok hoda ulicom. Starci su joj se smeškali. Prodavci su joj davali veće porcije kada je kupovala slatkiše ili voće. Muškarci njenih godina upućivali su joj duge poglede pune divljenja a ponekad i šaputali nešto svojim drugovima. Neki su pronalazili izgovoreli započnu razgovor s njom, makar samo da je pitaju da ih uputi nekud. Nekoliko njih ju je upitalo za ime.

Svima njima se smešila i dozvoljavala sebi da se okupa samo malo, na kratkotrajnom ali jakom suncu mladosti i lepote. Takvu priliku do sada nije često imala.

Nekoliko dana pre Kvinatorz promendana krenula je kući posle posla pešice, umesto da pokuša da uhvati neka od prenatrpanih kola duž Cinkve. Vrelina je počela da se stvara u gradu. Sve građevine od kamena, cigle ili blokova lesa zadržavale su toplotu u upijenu od sunca čitavog dana i polako je ispuštale u vazduh kako se primicala noć. Za nekih osamnaest ili dva-sedam dana, vrelina će postati zaista teška, ali sinoćna kiša oprala je čitav grad i učinila da temperatura bude relativno podnošljiva. Zoi je čak pomislila da je uhvatila dašak povetarca kako joj prelazi preko lica kada je izašla iz trgovačkog kraja i krenula ka gusto naseljenim delovima grada koji su se pružali između nje i reke.

Uhvatio ju je talas ljudi kada je pokušala da pređe preko dela Činkve koji se pružao pravcem istok-zapad i pratio južni deo grada. Kada se probila do prednjeg dela puta, shvatila je da joj prolaz zatvara kontingent kraljeve straže. Očigledno je došlo do nesreće na putu i pešaci i vozači su se okupili da daju svoj glasan savet o tome kako treba ukloniti pokvareno vozilo.

Pošto joj je bilo vruće i pošto je bila nestrpljiva, Zoi je zakoračila s ivice bulevara i

pokušala da obiđe posmatrače. Hladila je lice jednom rukom i gurala kosu unazad drugom kada je mali dečak protrčao kraj nje i spretno joj odvezao šal s pojasa.

- Hej! - uzviknula je i potrčala za njim kada je zaronio u gužvu. Panika i vrlo realan strah dali su joj neobičnu brzinu. Skoro da je uspevala da održi korak s njim dok je jurio kraj prolaznika ka isprepletanim, vlažnim uličicama južnog dela grada. - Zaustavite tog dečaka! - vikala je, ali niko nije podigao ni ruku da se umeša. Lopov je nastavio da beži a Zoi je nastavila da juri za njim.

Naprasno su se našli u stranom i zastrašujućem delu Hijalta. Iza ispreturanih tezgi videli su se mladi grubijani, mrzovoljne devojke, svadljiva deca i gomile smrdljivih otpadaka. Zoi je pokušavala da izbegne mutne bare na njihovom putu, barice urina, krvi ili ispovraćanog pića, a da ne izgubi iz vida svog napadača. Jednom je starica u prljavoj haljini probala da je ščepa dok je prolazila, a jednom je sredovečni čovek s upropaštenim licem zamahnuo rukom ka njoj, međutim ona ga je izbegla, izvila se u stranu i nastavila da trči. Zbog velike vrućine je teško disala, ili je možda ovde u južnoj četvrti vazduh prosto bio loš. Zoi je primetila kako dahće. Nije bila sigurna još koliko će moći da izdrži.

U tom trenutku mali lopov je napravio kritičnu grešku. Okrenuo se preko ramena da vidi da li joj je umakao i sapleo se na jednu od rupa ispunjenih gadnom tečnošću.

Uzviknuo je dok je padao i sručio se na kolena u prljavu vodu, a Zoi je pritrčala i otela mu šal iz ruku kojima je mlatarao. Bioje potpuno mokar, ali njoj to nije bilo važno.

Zavezala je natopljene krajeve oko pojasa i izjavila: - Ti užasni dečko, to je mojel Treba mi!

- Hajd' sad, je 1' ti to kradeš od deteta? - začuo se glas iza nje i ona se okrenula i ugledala trojicu starijih dečaka kako joj se približavaju, a na mršavim licima im se jasno videla namera da je povrede. Užas je ubrizgao svezu snagu u njene iscrpljene udove. Zoi nije stala da im objasni niti da se raspravlja, samo je ponovo brzo koliko je mogla potrčala kroz vrele i opasne ulice.

Nije imala pojma gde se nalazi, nikakvu ideju o tome gde leži sigurnost. Iza sebe je čula povike i korake progonilaca. Gotovo naslepo je jurila napred i obilazila zapanjene posmatrače, gomile đubreta, slomljene zaprege podignute na putu. Iznad povika iza sebe i jecavog zvuka sopstvenog daha, učinilo joj se da čuje prizivajuće šaputanje tekuće vode.

Bez ramišljanja je potrčala u tom pravcu.

Iznenada umalo nije naglavačke preletela preko ograde uzidane u betonu. Spustila se niz nasip koji je napola bio zarastao u korov u ispucalom kamenu i začula kako dečaci iza nje puštaju trijumfalne krike. Pred njom se nalazilo korito gradskog kanala, ispunjeno mirnom, mutnom vodom koja se sporo kretala kraj niza zubaca i flltera.

- U zamci je! - povikao je jedan dečak. Čula ga je kako se spušta niz nasip. — Imam je!

Nakon što je obgrlila telo rukama i sklopila oči, Zoi je skoračila s betonskog ispusta i skočila u vodu.

Za trenutak kao da se zaustavila svaka misao, svaki pokret, svaki zvuk, samo postojanje. Nije mogla da čuje, vidi, misli, kreće se ili diše. Voda je tekla oko nje u desetak pojedinačnih struja, neke su bile hladne, neke tople, a neke oštre kao šmirgla na njenoj koži. Činilo se kao da je neka ruka tapše po obrazu, a svaki prst te ruke bio je debeo kao kobasica i podjednako nematerijalan kao kiša. Drugi dlan pritisnuo joj je srce.

Hladna vodena struja prelazila joj je preko usana i ovlaš je ljubila.

Gore su se čuli glasovi, prigušeni vodom i daljinom.

Gde je?

Skočila je unutra!

Ne vidim je! Da se nije udavila?

Kako može da ostane tako dugo pod vodom?

Možda je udarila glavu.

Mislim da se udavila!

Čula ih je, razumela ih je, ali nije mogla sebe da ubedi da je to važno. Voda ju je držala u pažljivom ali radosnom zagrljaju, kao da je voljeno dete koje je nestabilno na nogama dok se podiže iz bolesničke postelje. Bilo je nemoguće brinuti kada vas neko tako brižno čuva. Bilo je nemoguće osetiti strah.

Moram da odem na sigurno, pomislila je, ali nije mogla sebe da natera da pliva.

Verovatno ću morati da dišem. Međutim, nije podigla glavu iznad površine vode, pluća joj nisu gorela od nedostatka vazduha a krv joj se nije protivila.

Kući, pomislila je i zamislila kamenu dolinu, široko prostranstvo reke koja nežno žubori dok teče dalje od grada. Kao da sam kanal može da izvlači slike iz njene glave.

Osetila je kako se voda sliva oko nje s malo više čvrstine i namere. Još uvek pod vodom, još uvek bez apsolutno ikakvog napora s njene strane, Zoi je počela da se kreće kroz kanal ujednačenom brzinom, nošena strujom koja se kretala ka jugu.

Pokušala je da pretpostavi kojim putem će je reka odneti. Reka je tekla duž istočne ivice grada, između planina i ravnica. Kanal je išao u obliku velikog slova C da bi se povezao s rekom na severnoj i južnoj tački. Međutim, postojala je velika mreža podzemnih cevi koje su napajale razne delove grada vodom i odnosile otpad. Nije posebno želela da pliva kroz kanalizaciju i bila je prilično sigurna da su na mnogim mestima u podzemnom sistemu postojale kapije i brave kroz koje ne bi mogla da prođe.

Ali činilo se da ne brine zbog toga. Bila joj je oduzeta sva volja, ili ju je sama odbacila, bez protivljenja. Okrenula je obraz ka vodi kao da je u pitanju satenski jastuk i ležala bez otpora na uvek promenljivom, nemirnom krevetu. Nije umela da proceni koliko brzo se kreće, niti u kom smeru. Ponekad hi osetila sunčeve zrake kroz sklopljene kapke, a u drugim sučajevima nalazila se u dubokoj senci, bilo dok je prolazila ispod mosta ili kroz podzemni tunel. Nakon toga, svetio se ulaćalo, slabašno ali dobrodošlo.

Dugo nije čula nikakav drugi glas, bar ne neki razumljiv. Tu i tamo mogla je da čuje odjeke smeha ili dalekih razgovora. Ponekad, neprijatno blizu, čula je ujednačeno brujanje mašina ili penušanje mehurića vazduha propuštenog kroz mehanizam za čišćenje. Jednom je čula zvuk uzbune i pitala se da li je neki posmatrač u prolazu ugledao kako njeno telo promiče pod vodom. Bilo je prilično jasno da su bar ulični razbojnici ostali daleko pozadi.

Nije mogla da odredi koliko dugo je putovala kada je osetila kako se voda podiže ispod nje i kreće da se komeša s divljijom strujom. U isto vreme, temperatura je pala.

Mogla je uskoro da oseti kako je voda postala dramatično dublja kada je veslačka obloga kanala ustupila mesto prirodnom koritu reke. Iznad nje, svetlost na očima joj se pojačala.

Zaposeo ju je nenadan, nekontrolisan poriv da mlatara po vodi i nogama i odgurne ka uzburkanoj površini. Kada joj se lice probilo na površinu, udahnula je duboko vazduh i

počela da se osvrće unaokolo u pokušaju da se orijentiše.

Nalazila se samo malo uzvodno od rečne doline i prolazila između visokih, neprijateljskih obala s obe strane, ali kretala se ka mirnijim i poznatijim vodama. Kada se snašla gde je, pustila je Marisi da je nosi dalje, ali je i sporim, metodičnim pokretima plivala ka plićoj vodi na zapadnoj obali. Za nekih deset zamaha mogla je nogama da dotakne dno reke i koracima prođe poslednjih desetak stopa prema obali, uz snažno pljuskanje. Natopljena odeća vukla ju je dole, posebno teški, od vode nabubreli šal. Koža joj je bridela od hladnoće, čak i po ovako toplom danu. Da se izvuče iz posesivnog zagrijala vode skoro da joj je bio potrebno više snage nego što je imala, a onda je pala na zagrejani kamen doline i ležala opruže-na na leđima. Život joj je bio u opasnosti, ali reka ju je spasla.

Nije znala kako da pronađe neki smisao u nečemu tako nemogućem.

11.

Zoi nikome nije ispričala za svoju nezgodu, premda su i Ajlim i Anova komentarisale njenu neobičnu ćutljivost u naredna dva dana. - Kao da se stara Zoi vratila na nekoliko dana rekla je Anova.

- Stara Zoi? - upitala je ona.

Devojka koja je prvi put došla na reku, tiha i uplašena. Mislila sam da je zauvek pobegla.

To se nije moglo objasniti, pa je Zoi rekla: - Samo sam Minorna.

- Pa, nadam se da ćeš se uskoro naspavati, jer mislim da će nam se Mičel priključiti na večeri prekosutra i hoću da se osećaš najbolje što možeš.

Ajlin joj nije postavljala lična pitanja, ali Zoi je osetila njenu brigu. Pokušala je da ohrabri stariju ženu tako što se dosta smešila, premda je u to trebalo uložiti dosta napora, i pokazivala neumornu dobru volju. Čak i tada, znala je da ju jeAjlin ranije pustila s posla jednog dana zato što se brinula, lako je rekla da nema mnogo posla i da Zoi može slobodno da se časti jednim lenjim popodnevnim dremanjem kraj reke.

Umesto toga, Zoi je krenula pravo na Trg žena i strpljivo mičekala iza četvoro drugih molilaca sve dok jedna od slepih sestara nije bila slobodna da govori. Onda se popela na podijum i sela na nisku prostirku.

- Stajala sam kraj obale kanala pre nekoliko dana i videla kako žena skače u vodu rekla je Zoi. - Prošlo je deset minuta a ona nije isplivala da uzme vazduh. Još deset minuta je prošlo, a onda još deset. Kada je napokon isplivala na površinu, smejala se i smešila, ali za sve ono vreme ni u jednom trenutku nije ponovo uzela vazduh. Kako je tako nešto moguće?

- I nije - rekla je vidovnjakinja - osim ako devojka nije starešina Lalindara.

Zoi je odmahnula glavom. - Nije. Tačno je da jeste koru žena, pa čak i Lalindar, ali nije starešina.

Vidovnjakinja je nagnula glavu u stranu. Čak i njene slepe oči su delovale zainteresovano. - Kako znaš? Naslednik Kristare Lalindar nije istupio već dve godine nakon što je starica umrla.

- Ali... onda... ko jeste Kristarin naslednik? Zašto njen sin ili njena kćerka nisu

preuzeli titulu?

Vidovnjakinja je ispružila ruku i Zoi joj je spustila šaku kvint-srebrnjaka na dlan.

Neka žena misli da je Zoi samo znatiželjna i neupućena devojka iz Velsa. Nije imala pojma kako zakoni nasleđivanja rade.

- To nije tako jednostavno, imenovanje novog starešine-rekla je vidovnjakinja. Samo starešine tačno razumeju kako taj proces radi. Priča se da Dočenca starešina šapne ime vetru, ili da vetar šapne ime njemu i izgovaraju jedno ili drugo ime sve dok se obojica ne slože. Ardelaji se kunu da vide ime ispisano u vatri. Serlasti ga vide urezano na panju nekog starog drveta - žena je slegnula ramenima. - Međutim, samo starešina može da kaže naglas ime svog naslednika.

- A onda... to je to? Sledeći starešina je iznenada postavljen?

Vidovnjakinja se skeptično zakikotala. — O, tvrdiće da tu ima više rituala od toga.

Mirti Serlast kaže da je morala da šeta kroz šumarak šljiva na imanju svog brata, šumarak koji je posetila mnogo puta za proteklih dvadeset godina, ali kada je ona postala naslednica titule, drveće ju je obgrlilo. Osetila je kako se grane spuštaju da je dotaknu po ramenu, osetila je kako joj lišće prelazi preko lica kao da želi da upamti njene crte.

Lalindari kažu da novi starešina nije priznat sve dok potpuno ne zaroni u reku Marisi. Ponovo je slegnula ramenima. - Svaka porodica ima takav kriterijum koji potiče od predaka.

Zoi je ostala bez daha. Setila se onog popodneva kada je ni išla da se okupa na reci s Anovom i Simom. Setila se koliko dugo je ostala pod vodom, bez potrebe da udahne vazduh, i kako je osetila da reka prelazi znatiželjnim prstima preko njenog lica, ruku, kao da se ponovo upoznaje s nekim ko joj je dugo nedostajao a koga je veoma volela.

Tada je po prvi put uronila u Marisi od kada je njen otac io proteran.

Alii da lij e to značilo... Može li to da znači...

- Zar niko ne zna koga je Kristara odabrala da bude starešina nakon nje? - uspela je Zoi da promuca.

Vidovnjakinja je klimnula glavom i ponovo ispružila ruku. Nestrpljivo, Zoi joj je dala kvint-zlatnik, štoje sigurno moglo da pokrije sva pitanja koja je mogla da postavi do kraja sesije. - Kristarina kćerka, Sarona, kaže da je njena nećaka, Zoi, bila izbor njene majke. Međutim, svi se pitaju da li je to istina, pošto Sarona nikada nije progovorila ni reč o Zoi od kada je Darijen Serlast otišao da pronađe devojku. Zoi Ardelaj je dugo bila u izgnanstvu sa svojim ocem i niko nije znao gde je - žena je ljubazno objasnila.

A zašto je Darijen Serlast tražio tu... tu Zoi Ardelaj?

Kvint-zlatnik je opustio jezik slepe žene. — Mislio je da može biti odgovarajuća peta supruga za kralja. Još uvek je bio van grada kada je Sarona istupila s tvrdnjom da je Zoi starešina. Sva govorkanja navodila su na zaključak da je u pitanju sukob volja Sarone Lalindar i Darijena Serlasta... Zašto? - prekinula ju je Zoi. - Zato što kralj ne može da se oženi starešinom, naravno, sva ženina imovina se prenosi na kralja nakon njene udaje, tako da nijedna porodica nikada ne može da dopusti svom nasledniku da ode u kraljevsku porodicu.

- A da li je Darijen Serlast pronašao tu devojku?

— On kaže da jeste, ali ne može da je prikaže. On tvrdi da je naslednica Lalindara živa i da živi u Hijaltu, ali niko je nije video i niko ne zna da li on govori istinu. Zato kralj nema petu suprugu a kuća Lalindara stoji prazna i niko ne zna da li je Marisi zaista miropomazala sledećeg starešinu Lalindara, niti da li je Sarona Lalindar slagala.

Zoi je polako ustala i uspravila se, zadovoljna time što zapravo može da stoji. - Imam poruku koju možeš preneti Saroni Lalindar i Darijenu Serlastu i svakome ko želi da je čuje — rekla je.

Vidovnjakinja je nagnula glavu u stranu, a lice joj je blesnulo od očekivanja. - Da? - Zoi Ardelaj nije mrtva. Darijen Serlast ju je pronašao i doveo u grad, ali ona mu je pobegla. Ona je još uvek ovde i pokušava da odluči kada tačno da obznani svoje prisustvo.

Po prvi put je Zoi videla da neka od sestara ostane bez reci. Njene slepe oči su zatreperile, široka usta se blago otvorila kao da u suprotnom ne bi uzela dovoljno vazduha. - Uverena si u to - rekla je, ali ne kao da gaji sumnje. Zoi je pretpostavljala da sigurno ima neverovatnu sposobnost da odredi kada joj neko govori istinu.

— U potpunosti — odgovorila je Zoi. Bez ijedne reči, vidovnjakinja je potražila Zoinu ruku.

Vratila je sve novčiće koje joj je Zoi dala i sklopila Zoine prste oko glatkih, okruglih ivica. Ova informacija je vredela više od zlata.

Hram se nije nalazio daleko, a Zoi je osetila potrebu za mirnim mestom na kome je mogla da sedne i razmisli. Međutim, čak i kada je dala prilog na vratima i sručila se na plavu koru klupu, nije mogla da izbaci nervozu, niti da smiri mozak, koji je ubrzano radio. Otupela je od neverice, zaglupela od šoka, iznenadilo ju je što je shvatila da prevashodno oseća bes.

Prema Kristari Lalindar, zato što je bila suviše tvrdoglava da ne očuva vezu s Navarom Ardelajem nakon što joj je kćerka umrla. Prema svojim rođacima Lalindarima, jer se nisu potrudili da je potraže i obaveste je o njenom nasleđu, u nadi da će pronaći neki način da ga uzmu za sebe.

Prema svom ocu, koji je, počela je da sumnja, oduvek znao da je Zoi Kristarina naslednica. Vreme je da se set's da pripadaš i porodici svoje majke, rekao joj je samo nekoliko dana pred smrt. Ne samo da pripada, o, ne. Bila je glava porodice. Starešina Lalindara. Znao je, a nije joj rekao ništa, zato što je bio nepažljiv ili zato što je bio tašt, ili zato što je osećao toliki prezir prema Kristari da je želeo da je muči.

Zoi nije mogla dovoljno da se smiri da sedne i meditacijom ponovo dostigne ravnotežu. Preostalih desetak ljudi koji su se nalazili u položajima za razmišljanje po hramu već su počeli da joj upućuju iziritirane poglede kada je nastavila da se vrpolji na klupi, stiska ruke i vrti glavom kao da želi da otrese ljutnju i zbrkane misli. Naglo je ustala i krenula ka vratima, a onda se predomislila i otišla do bureta s blagoslovima u sredini prostorije. Zavukla je ruku duboko u gomilu, izmešala novčiće s takvom energijom da je zaradila još nekoliko mračnih pogleda. Pustila je da joj se ruka sklopi oko trii novčića i izvukla je. Sve dok nije izašla iz hrama, nije stala da vidi koje blagoslove je istrgnula od sudbine.

Putovanje. Promena. Iznenađenje.

Sve tri koru vrline.

Sve tri su se savršeno uklopile u njeno raspoloženje.

Kada se Zoi vratila u obućarsku radnju sledećeg jutra, njen jedini cilj bio je da kaže Ajlin da će uskoro prestati da radi iz razloga o kojima nije želela da priča. Međutim, Ajlin je imala važnije stvari na umu.

- Barlou će se vratiti večeras - rekla je lepršajući po radnji, a sreća je ponovo vratila boju u njeno lice. - Naravno, odlazi ponovo za dva dana, ali biće tako lepo što će biti blizu večeras.

- Juče sam izvukla blagoslov putovanja - rekla je Zoi. -Možeš mu reći da ću preneti taj blagoslov i na njega.

- O, a zašto mu to sama ne kažeš? - rekla je Ajlin. - Pridruži nam se večeras za večerom. Bilo je tako prijatno kada si jela s nama poslednji put.

Zoi je krenula da je odbije, a onda se, iznenada inspirisana, predomislila. - Hoću rekla je. — Hvala.

I tako se, jedan čas nakon zatvaranja radnje do povratka na večeru, prošetala Trgom žena u potrazi za određenim stvarima. Prva je bila dramatična crvena tunika koja joj se privijala uz grudi i padala do kolena, a zlatno tkanje po rubovima i oko vrata privlačilo je pažnju na njenu figuru. Druga je bila zlatna šnala za kosu, a treća je bila set kozmetike, i prodavčeva kćerka se ponudila da je našminka, pošto Zoi još uvek nije bila naročito vesta u tome.

Svakako je morala da kupi i čokoladne bombone, pošto su se Barlouu dopale isto koliko i njegovim roditeljima kada su prošli put večerali zajedno. Želela je da se i ona dopadne Barlouu.

- Vidi kako si lepa! - Ajlin je uskliknula kada je pusti Zoi u kierten.

- Verovatno sam previše potrošila, ali nisam mogla da odolim ovoj tunici.

- I dobro je što nisi! Savršeno ti stoji.

Uskoro su svi sedeli za stolom, dodavali jedni drugima tanjire i slušali Barlouove priče. Ovog puta, pomislila je Zoi, obraćala je više pažnje na Barlouove reči nego njegova majka, dok je čekala da izbaci informaciju koju je mogla da iskoristi, Nije bila suviše zainteresovana za račun njegovih poslednjih trgovina, ali kada je počeo da opisuje naredno putovanje, toga nije mogla da se nasluša.

- Severozapadne provincije deluju tako daleko - rekla je. Koliko dugo se putuje do tamo?

Barlou se nasmejao. - Mnogo manje nego nekada! Moj ortak i ja smo upravo investirali u jednu od onih novih elajmotiva. Mogu da se zakače dvoja kola na nju. Jedna da nose i robu a druga za naše stvari. Kada je lepo vreme, put može da se pređe skoro za upola manje vremena. A kada je vreme loše? - Melvin je pitao.

- Pa, tada se ide sporije, kao i svi ostali. Još uvek mora da se bude pažljiv kada se ide kroz blato. Još uvek s puta moraju da se sklanjaju drveće i grane. Ne može da se prede preko reke brže nego što ide skela. Međutim, na otvorenom putu...

Barlou je ispružio ruku ispred sebe i pomerao je kroz vazduh da pokaže kako glatko i brzo se ide. - Ništa te ne usporava. Bićemo u gornjim pritokama Marisi za jednu deveticu.

Nisam znala da imaš ortaka — rekla je Zoi. Barlou je klimnuo glavom. — Prodajemo različite proizvode i različitim kupcima, ali delimo putne troškove i zarađujemo veći procenat profita. On neće moći da krene do prekosutra zato sam zaglavio ovde sve do tada.

Biće nam lepo u tvom društvu - rekla je Ajlin. Dakle, samo vas dvojica prelazite čitav taj put? - pitali je Zoi. Barlouovo lice se smračilo. - Nekada smo vodili i Džej-kovog nećaka sa sobom, sve dok on nije prihvatio ponudu ili radi kao uzgajivač ovaca. Bolje je kada je tu i neko treći na putu, zato što neko mora da ostane s robom. Ako nas je samo dvojica, moramo da se

menjamo dok poslujemo. Gubi se na vremenu. A posao trgovca u potpunosti zavisi od vremena.

Zoi je namestila osmeh na lice a glas joj je odisao vedrinon. Ja bih baš volela da vidim severne provincije! Šteta što ne možeš mene da povedeš sa sobom!

Barlou je suzio oči i uputio joj jedan dug, analitički pogled. Zoi je pomislila kako su njen pažljiv odabir odeće i šminke bili uzalud, kao i Ajlinino suptilno provodadžisanje.

On je nije video kao mogućeg partnera. Pokušavao je da odredi koliko može da radi, koliko je poštena, koliko uspešna može biti u odbijanju lopova ukoliko pokušaju da opljačkaju njegova kola.

- A zašto ne mogu da te povedem sa sobom? - rekao je polako.

Pretvarala se da je nervozna, da je u lošem položaju, žena čiju šalu su uzeli zaozbiljno. - Pa, zato što ja... ja imam posao i ja... tebe neće biti tako dugo i...

- Dve devetice - rekao je. - Tri ako se vreme pokaže nemogućim. To nije tako dugo.

Zoi je uputila nervozan pogled Ajlin, čije lice se namrštilo od koncentracije. Duboko je razmišljala. - Ali potrebna sam tvojoj majci i tvom ocu! Nikada ne bih mogla da ih napustim tako naglo.

- Vratićeš se - rekao je. - Neće ni primetiti da si otišla.

Ajlin je odlučila. - To je sjajna ideja - rekla je. - Biće dobro za tebe da vidiš malo sveta, Zoi. Lepa devojka kao ti traći svoj život u rečnoj dolini! Idi s Barlouom. Poseti severne zemlje. A kada se vratiš... pa... videćemo, zar ne? Možda će se do tada mnogo toga izmeniti.

Možda će se moj sin zaljubiti u tebe, znala je Zoi šta joj je na umu. Ta mogućnost je delovala sve dalje kako je vreme prolazilo, ali Zoi nije imala nameru da joj to i kaže. — Ako ste sigurni - rekla je nesigurno. - Stvarno ne bih volela da imam utisak da sam vas napustila.

Ajlin se nasmešila i stavila šaku na Zoinu ruku. - Teško da me napuštaš kada te ja guram da odeš.

Zoi se okrenula ka Barlou i trudila se da ne bude suviše žustra pri tome, kao da je uspešno završila prvi, nevažan zadatak i da sada prelazi na važnije stvari. Međutim, tako se osećala. - Onda... šta će biti moje obaveze dok putujem s vama? - zastala je i pokušala da zamisli samo putovanje. - Da li logorujete usput? Odsedate u krčmama? Kod mušterija?

- Logorujemo ili spavamo u drugim kolima - rekao je. — Nema mnogo mesta, ali ti možeš da spavaš u kolima s robom, tamo gde je Džejkerov nećak nekada imao prostirku.

Menjamo se što se tiče kuvanja. Ako znaš kako da voziš, možemo da se menjamo i u tome. Međutim, uglavnom si nam potrebna da ostaneš i paziš na robu kada mi odemo da trgujemo.

Jedan deo ovog govora joj je u potpunosti privukao pažnju ni potpuno neočekivan način. - Da vozim elajmotivu? — ponovila je. - Purnjaču?

Barlou se široko osmehnuo. - Treba malo vremena da se navikneš — priznao je. - Ali meni se dopada.

- Volela bih da naučim — rekla je Zoi, po prvi put u potpuniosti iskrena te večeri. Jedva čekam! Spremna sam da krenem već sutra!

Tebalo je oprostiti se, dovršiti neke stvari, ali sve u svemu, Zoi je smatrala da će moći da spakuje stvari i bude spremna da napusti grad za manje od dvanaest minuta nakon što je dobila Barlouovu ponudu da mu se pridruži na putu. Čitav razgovor je prošao bolje nego što je očekivala. Mislila je da će morati da ubeđuje Barloua da je povede i da se izbori s Ajliniim neodobravanjem. Međutim, svi su, iz različitih razloga, bili zadovoljni planom.

Anova i Kalvin su, takođe, u potpunosti podržali Zoino puitovanje. — To je dobro za tebe. Trebaju ti nova uzbuđenja rekla je Anova. -I još putuješ s uglednim mladim muškarcem. Ne može biti bolje. Nemoj samo da se koncentrišeš na to da budeš lepa.

Pokaži mu da ne može bez tebe. Radan čovek traži partnera, a ne samo lepo lice.

Putovaću s dvojicom mladih muškaraca, premda ne znam ništa o tom Džejkeru rekla je Zoi. - Tako da su mi šanse dvostruko veće.

- Ni ja ne znam tog Džejkera - rekla je Anova. - Međutim, drži se Barloua. Njegovi roditelji su dobri ljudi. Može mu se verovati.

Impulsivno, Zoi je snažno zagrlila Anovu. - Ako se ne vratim pre kraja Kvinatorza — rekla je - pretpostavi da sam našla bolje mesto za sebe.

Anova joj je uzvratila zagrljaj sa žarom, ali izmakla se da uputi Zoi jedan dug pogled odobravanja. - Mislim da ćeš se vratiti - rekla je - ali bićeš drugačija.

- Koru devojka - rekla je Zoi. - Uvek u potrazi za promenom.

- Sul/a devojka - rekla je Anova - Suviše pametna da je to uništi.

12.

Putovanje po kraljevstvu s Barlouom i Džejkerom uopšte nije ličilo na putovanje s Darijenom Serlastom. Jedina zajednička stvar koju su njihova vozila imala bila je što ih je pokretao kompresovani gas i što su imala točkove. Svaka sličnost je tu prestajala.

Kao prvo, nije postojao tim Dočenca vozača pri ruci da obezbedi da motor funkcioniše glatko i bar jednom dnevno su se kola naglo zaustavljala kada bi se napajanje pokvarilo, kada bi sistem paljenja otkazao ili kada bi neki drugi problem isplivao na površinu. Džejker, partner čiji je um bio više naklonjen mehanici, peo se u mali, smrdljivi deo, glasno proklinjao, stvarao dosta tajanstvene buke i uskoro bi se ponovo našli na putu.

Uprkos Barlouovim hvalisanjima, nisu tako brzo prelazili put Zoi nije znala mnogo o takvim stvarima, ali činilo se da je motor u Serlastovoj kočiji bio moćniji od ovog. U svakom slučaju, njihov mali karavan nije se kotrljao istim žustrim tempom u kome je uživala tokom svog puta na istok. A i nivo udobnosti u Darijenovim i Barlouovim kolima nije se mogao porediti. Trgovačka kola poskakivala su za njima, čak i na ravnijem putu, kao da su htela da zbace sa sebe svu robu i putnike na najnasilniji mogući način. Kada je napredovanje bilo posebno sporo, na putevima s mnogo rupa ili u oblastima gustim saobraćajem, Zoi je više volela da izađe i da hoda.To je bio mnogo prijatniji način da se putuje, a ona je radila kod obućara, tako da je imala i odlične cipele.

Uprkos beskrajnim jadima, Zoi je neizmerno uživala u putovanju. Ispostavilo se da je Džejker mršav, prijateljski nastrojen tip, dugačkih ruku i nogu, negde između četrdeset i pedeset godina star. Imao je plave oči, koje su mu otvarale lice ogrubelo od vremenskih prilika, i ćelavo teme pocrnelo od stalnog izlaganja suncu. Sve ga je zanimalo, od toga kako neki drugi putnik prevozi bure s vodom do vesti o potkralju Soeče-Tasa. Rado je razgovarao sa Zoi o bilo kojoj temi koju bi ona započela i nijednom nije postavio nikakvo suvišno pitanje. Bio je jedan od najpristupačnijih ljudi koje je ikada upoznala.

On ju je naučio osnovnoj mehanici upravljanja elajmotivom i objasnio joj kako da ubrzava, usporava i kako da ugasi motor ako ne bude u stanju da pronađe drugi način da zaustavi kola. Bila je fascinirana, ali i oprezna. Nije dovoljno verovala svojim novostečenim veštinama da vozi ako na drumu ima i drugih kola. Međutim, vedrim danima, dok su bili između dva grada, Zoi je rado preuzimala volan i osećala nakupljenu snagu kako brunda iza nje iz komore s motorom, dopadalo joj se saznanje kako od njene

volje, njenih odluka, zavisi da li će nastaviti dalje ili se prevrnuti u jarak.

- Imaš pomalo smisla za ovo — rekao joj je Barlou treće noći od početka putovanja dok su postavljali logor. Još nešto što Zoi nije znala bilo je da su logorišta postojala duž svakog većeg puta u kraljevstvu i bila su to mesta na kojima su svakakvi putnici, ne samo preprodavci i trgovci, mogli da se smeste da prenoće. Obično su se tu mogle naći najosnovnije stvari. Dobro očišćen komad zemlje, pumpa s vodom, ponekad stalni toaleti i deponije. Međutim, na nekolicini bolje snabdevenih prodavala se i zob za konje, meso i hleb za ljude i kanisteri gasa za nove mašine. - Ako ikada shvatiš da gradski život nije za tebe, možeš da se zaposliš kod nekog trgovca i proputuješ ostatak života.

Nasmešila mu se. Na putu, Barlou je bio potpuno drugačiiji čovek. Bio je srećniji, opušteniji, srdačniji. Imao torz naleđe ili ne, ovo je bio čovek s koru srcem. Nikada neće biti u stanju da mirno sedi, sređuje račune i bavi se mušterijama u radnji svojih roditelja.

- Možda mogu da se zaposlim kod tebe i Džejkera -predložila je.

- Ako budeš shvatila da je to ono što želiš, obojica bismo te rado prihvatili.

I ona je bila opuštenija u odnosu s njim jer je od prvog dana bilo jasno da apsolutno nema interesovanja za nju kao potencijalnu ženu. Nije se interesovao ni za jednu ženu, a nije ni Džejker. Ljudi koji su više voleli da imaju ljubavnike istog pola bili su u najvećoj meri ignorisana grupa u društvu Hijalta. Videla je nekoliko takvih parova dole u rečnoj dolini, ali nisu se nešto posebno družili s njom. Zoi je morala da sekrišom smeje na pomisao kako bi se Anova razočarala što su se oba neoženjena muškarca pokazala neodgovarajućim.

Te prve noći posmatrala je kako Barlou postavlja mali šator, jedva dovoljno veliki i za jednoga, a Džejker unosi samo pilnu vreću za spavanje. Još uvek ih je razrogačenim očima upitno posmatrala kada je Džejker ispuzao iz njega. Jedva primetno je klimnuo glavom u njenom pravcu i procenjivao je svojim plavim očima. Odgovorila mu je laganim sleganjem ramenima i malim osmehom. Od tog trenutka nadalje sve među njima je teklo glatko.

- Pa, ako odlučim da želim da krenem s vama dvojicom u avanturu po kraljevstvu, prodavaču sopstvenu robu - rekla je.

Nakit, možda, ili... ne! Prodavaču cipele! Ajlin i Melvin će mi napraviti na desetine pari u modernim veličinama, a ja ću ih prodavati po malim gradovima gde devojke sanjaju o luksuzu koje njihovi lokalni obućari nikada neće moći da naprave.

- Nisam siguran da ćeš zaraditi mnogo na cipelama - dobacio je Džejker.

- O, zaradiću. Nemate pojma u kojoj meri devojke sa sela žele da budu moderne kao devojke iz grada. Platiće dvostruko više za cipele od cene u gradu.

Međutim, ona je samo pričala. Razvijala je snove koje nije imala nameru da ostvari.

Bila je koru devojka, prava, koja je živela od promena i putovanja. Međutim, koliko god to čudno i nestvarno zvučalo, bila je i starešina Lalindara. Neće putovati zemljom i prodavati obuću iz kola. Nije imala pojma šta je očekuje u životu, ali bila je sigurna da će to biti nešto mnogo komplikovanije.

Vreme ih je poslužilo tokom celog putovanja, iako je bila prva devetica Kvinatorza i u vazduhu je počela da se oseća vrelina. Tokom prva tri dana prošli su kroz širok i ravan deo zemlje, prerije i šume zauzimali su svaki komad zemlje koji nije bio raščišćen i kultivisan ljudskim rukama. Vode je bilo u izobilju, mada je to bilo prijatno iznenađenje za mnoge putnike koje su sreli na putu.

- Bila je suša ovde u protekle dve godine - jedan starac je rekao Zoi dok su čekali da napune kante na pumpi za vodu malo dalje od logora. - Prve godine su ograničavali koliko vode srne da se uzme na svakom logorištu. Prošle godine u logorima uopšte nije bilo vode. Poludim kada vidim kako se voda prosipa po zemlji... Gledaj ovo, oni momci čak i ne prestaju da pumpaju dok spuste jednu kofu i uzmu drugu!

Nasmešila mu se. - Mislim da neće presušiti. Ne danas.

- Ne bi tako pričala da si ikada preživela sušu - progunđao je.

- Pretpostavljam da je tako — rekla je. — Ali nikada nisam. Koru devojka. Starešina Lalindara. Naravno da nikada nije doživela da nema vode, ali sve do sada nikada nije shvatala zašto.

Dok su putovali dalje na sever, zemlja je počela da se menja, bilo je više brda i kamenja, usevi su bili otporniji a drveće tvrdoglavije. Nedugo potom planine su počele da se nejasno ocrtavaju na severnom horizontu, krivudale su s jugoistoka i stvarale nazubljenu kičmu od grada do severozapadne obale. Reka je, Zoi je znala, tekla duž planina sve do južnog mora.

- Vazduh je ovde drugačiji - rekla je sedmog jutra. Pažljivo je upravljala kolima praznim putem koji se uzdizao pod malim ali stalnim uglom duž vidljivog horizonta. Miriše na sneg. Zaboravila sam taj miris.

- Zaboravila? - rekao je Džejker. - Bila si u severozapadnim provincijama nekada?

- Godinama nisam. Nekada smo tamo išli u posetu mojoj baki dok je bila živa.

- Oduvek sam smatrao da je to najlepša zemlja u ćelom kraljevstvu.

- Obožavala sam je kada sam bila mala.

- Da li neko iz tvoje porodice još uvek živi ovde u severnim krajevima? - pitao je Džejker.

Zoi je razmislila o tome za trenutak. - Možda. Uputio joj je pronicljiv pogled svojim plavim očima. – Da lisi zato pošla na ovaj put? Da bi saznala to? Nasmešila mu se. Možda - rekla je ponovo. Klimnuo je glavom i nije više postavljao pitanja.

Dan je bio veseo i sunčan kada su napokon stigli na odredište u mali, slikovit gradić smešten u podnožju planina kao mače sklupčano u nabacanu ćebad. Manja i razigranija ovde na izvorištu, Marisi je žuborila u svom koritu između strmih planina i ravnice u kojoj se nalazio grad. Mesto je bilo samo raskrsnica za putnike koji su planirali put ka obali i trgovce kuji su razmenjivali robu s lokalnim trgovcima što su opsluživali obližnje velike vile. Grad se nije mogao pohvaliti ničim vište do jedne krčme, skromnog logorišta i nekoliko desetina kuća i prodavnica.

- Ti slobodno možeš da uzmeš sobu da prenoćiš - Barlou je rekao Zoi. — Mi moramo da odvučemo kola do tri imanja gde sam obećao isporuku. Ne mogu da prevezem staklo nikako drugačije. Mi ćemo verovatno razapeti šator na nekom od imanja, u zavisnosti od toga gde budemo kada padne mrak. Vratićemo se u neko doba sutra da te pokupimo i krenemo kući.

Odmahnula je glavom s osmehom. - Ja se neću vratiti u Hijalto s vama.

Barlou se iznenadio, ali Džejker nije. Rekao je: — Mislio sam da ne znaš da li neko od tvojih još uvek živi ovde.

- Tu su — rekla je. - Samo ne znam šta misle o meni. Pomalo zbunjeno, Barlou je gledao čas Zoi čas Džejkera.

- Ako nisi sigurna da će te prihvatiti s dobrodošlicom - rekao je lagano - možemo da

te sačekamo nekoliko dana. Možeš i dalje da se vratiš s nama ako stvari ne ispadnu kako treba.

Impulsivno, poljubila ga je u obraz, a onda, posto je osećala da tako treba, poljubila i Džejkera. - Trebaće mi više od nekoliko dana da to sredim - rekla je. - Naći ću drugi način da se vratim u grad ako moram.

- Šta da kažem majci i ocu? — pitao je Barlou. Nasmejala se. - Pa, prvo moraš da kažeš svojoj majci da nisi zainteresovan da se venčaš sa mnom. — Zastenjao je, a ona je nastavila. — A onda možeš da im kažeš da sam im zahvalna na poverenju koje su stekli u mene i na onome što su mi pružili. I da ću im, kada budem u prilici, uzvratiti desetostruko više.

To je nateralo Džejkera da podigne obrve, ali Barlou je i dalje bio usredsređen na trenutno objašnjenje. - Želeće da znaju zašto se nisi vratila.

- Reci im istinu - rekla je tiho. - Imam porodicu ovde. I idem da vidim koliko ćemo se dopasti jedni drugima.

- Koru porodicu? - rekao je Džejker.

- Da - rekla je. — Lalindare.

Noć je provela u krčmi, uzela je malu, skučenu sobu koja se činila beskrajno luksuznom nakon prostirke za spavanje položene među sanducima i kutijama u Barlouovim kolima.

Najviše je želela da sa sebe spere prljavštinu od puta, da se ulepša za Kristarinu kuću, isto kao što se ulepšala za Barloua one poslednje večeri u Hijaltu. Platila je dodatno da joj vruću vodu za kupanje donesu u sobu i utrošila dodatno vreme da opere kosu i utrlja ulje u ruke i noge. Kao što joj je Sima pokazala, vezala je mokru kosu u krpe tako da ujutru bude kovrdžava. Legla je na uzani krevet i nemirno zaspala, a zavodljivi žubor tekuće vode tekao joj je cele noći kroz snove.

Ujutru je obukla svoje najformalnije crne pantalone i omiljenu ljubičastu bluzu. Bilo je pretopio za ogrtač, ali sa sobom je, bez obzira na to, nosila svoj živopisni, zveckavi šal.

Nije žlelela da svom nasledstvu priđe kao siromah i jadnik. Sa sobom će poneti ono bogatstvo koje već ima, ponosna na svoj život.

Krčmar joj je pomogao da unajmi kočijaša i mala kola da se odveze do Kristarine kuće, smeštene na pola puta uz planinu s druge strane Marisi. Sedela je nepomično u kočiji i posmatrala kuće dok je vozač vijugao kratkim, uskim ulicama grada, dok su se prevozili zaljuljanom skelom preko uskomešane vode i kada su započeli svoj krivudav uspon putem punim mirisa borova. Tu i tamo, kuća je nestajala s vidika, a onda se ponovo pojavljivala, veća i bliža. Bila je to dugačka građevina s dva sprata, izrađena od žutog kamena koji se toliko poklapao s bojom planine da su je ponekad samo plave žaluzine, plave zastave i velika, dvostruka, plava ulazna vrata izdvajali od okoliša. Čitavo prizemlje bilo je u naizgled neprekidnom nizu prozora, višim od nekog visokog čoveka.

Iz svake sobe s pogledom na jug, znala je Zoi, pružao se pogled na reku.

Mogla je da oseti kako joj pritisak od visine pevuši u ušima kada se put ispravio i kada su krenuli pravo ka kući. Gotovo istog trenutka taj zvuk je počelo da prati radosno pljuskanje vode. Čitavo imanje bilo je okruženo fontanom, uskim pojasom od ukrasnog kamena postavljenim u zemlju tako da skriva mlazove vode koji su poskakivali i plesali u koreografski nameštenoj raskoši. Samo je jedan deo fontane, širok dvadeset stopa, bio namerno isključen da se kočijama dozvoli da prođu a da se ne nakvase, ali noću je čak i na tom delu štrcala voda.

Dok su se klackali kroz prolaz u fontani i dok su im se na lica hvatale zalutale kapljice, vozač se okrenuo da progovori. - Kažu da je stara Kristara Lalindar mogla da okrene ovu vodu protiv nekoga ako joj se nije dopadalo ko joj stiže pred vrata — rekao je. — Mogla je da prizove tako snažne mlazeve da je mogla da skine čoveka s konja ili da ga istera iz kočije.

- Da li ste je ikada videli kako to radi? - pitala je Zoi. - Ne, ali verujem da jeste.

- I ja verujem da jeste.

Zaustavio se kod stepeništa ka ulaznim vratima i pomogao joj da izađe. Dala mu je kvint-zlatnik, mnogo više nego što je usluga prevoza vredela. Razrogačio je oči, a onda ih suzio da je bolje odmeri. Ona se samo nasmešila i okrenula se ka vratima. Pažljivo se popela uz pet stepenika. Povukla je konopac tri puta i zvonki zvuči su se jedan za drugim razlegli po kući.

Kada su se vrata otvorila, ugledala je osmoro slugu unutra kako stoje u nizu.

Sedmoro se klanjalo. Osmi je ispružio ruku u znak pozdrava.

- Zoi Ardelaj Lalindar - rekao je. - Dobro je što ste se vratili kući.

Tokom prve devetice u kući svoje bake Zoi je najveći deo vremena provodila u kiertenu. Bio je to ogroman prostor s visokom tavanicom, prozorima visokim deset stopa s tri strane i drvenim podom tako uglačanim da se u njemu mogao videti njihov mutan odsjaj.

Sada je stajala na sredini pred nizom prozora koji su gledali na reku i mislila kako nikada neće uspeti da skrene pogled. Ako bi okrenula glavu malo udesno, odatle je mogla da vidi izvorište Marisi i kako tamo voda radosno kulja u mlazovima. Reka je još uvek zadovoljno žuborila, ali je već bila mnogo pitomija pri prolasku neposredno kraj kuće Lalindara. Ako bi okrenula glavu levo, mogla je videti reku kako još čitavu milju vijuga i prelazi preko podnožja planinskog lanaca, kao da jedva čeka da istražuje ali ipak ne želi da se suviše odvoji od poznatih staza.

U svako doba dana bila je drugačije boje. Ledenosrebrna ujutru, jarkoplava u podne, blistavozlatna u sumrak dok sunce obara svoje vatrene zrake. Noćima kada mesec ima više oblika i materije, reka je blistala nasumičnim svetlima koja su naizgled klizila po njenoj pokretnoj površini.

Zoi je osetila kako krv u njenom telu oponaša brze struje teke. Kao nikada ranije, osetila je kako strmoglavo teče niz u arteriju, natrag kroz venu, prolazi kroz srce kao voda. U glavi je imala sliku svakog pedlja zemlje kroz koju je prolazila Marisi, znala je svako čvorište po kome je skakutala ispod mosta ili se komešala oko izbačenog podnožja brda. Skoro da joj se vrtelo u glavi dok je osećala kako pada niz visok kameni zid iza kraljevske palate i vrtloži se i smiruje u oblizujem dubokom jezeru. Želela je da mahne i pozdravi svoje prijatelje u rečnoj dolini, ali suviše je žurila. Morala je da Ubrza i požuri da pređe te poslednje milje do mora. Potom je sledolo uranjanje u ledenu vodu, šok od slane vode, sopstvena dezintegracija.

I iznenada bi se ponovo našla na izvorištu.

Da je neko pokušao da joj objasni ovaj osećaj, mislila bi da je poludeo.

Međutim, ova izuzetna povezanost s Marisi je napokon počela da je uverava da je zaista starešina. Bila je sigurna da je Kristara imala istu unutrašnju povezanost. Pitala se da li se to nešto probudilo u njenoj uspavanoj krvi tek kada je novi starešina po prvi put

zakoračio u dom svojih predaka. Pitala se da li će izgubiti tu svest o vodi i krvi kada napusti ovu kuću i otputuje niz planine.

Nije mogla da se odluči da li će se tome radovati ili se toga plaši.

Tihi koraci iza nje dali su joj znak da je Hoden ušao u prostoriju i da želi da razgovara s njom. Ona je, zapravo, uhvatila ritam njegovog pulsa i pre nego što je začula tihi zvuk njegovih cipela. Pretpostavljala je da mora biti jeziva ta iznenadna sposobnost da zna gde se nalaze sve sluge u kući samo po zvuku otkucaja njihovih srca.

Sve vreme na umu je imala da je koru, ali zaboravila je da je njen dar krv isto kao i voda.

Uistinu, u davnim danima, kada su se ljudi po prvi put poistovetili sa svojih pet istinskih priroda, verovalo se da su muškarci i žene blagosloveni tačno određenim i komplementarnim silama. Muškarci su bili poznati po prirodnim elementima poput vazduha, vode, drveta, zemlje, vatre. Žene su u sebi imale telesne elemente poput duše, krvi, kostiju, mesa, uma. Koru žena je mogla biti babica, ili vidar. Radila bi u krvi. Koru muškarac bi bio ribar ili mornar koji voli more. Zoi je sve to zaboravila i, zaista, danas su svi elementi delovali toliko pomešano da niko više nije mogao da ih razdvoji po polu.

Međutim, sada se setila gde leže njene posebne snage. A bar dok živi u ovoj kući, teško da je mogla da ih zaboravi.

- Imate društvo - rekao je Hoden.

Sećala se Hodena iz vremena svoje bake, ili se možda sećala njegovog oca, jer njegova porodica je služila njenu otkada reka teče kroz Vels. Bio je uredan, sitan, nenametljiv, efikasan i potpuno nezamenljiv. Hoden ju je pratio kroz svaku sobu u kući i objašnjavao joj šta je sve urađeno od kada je poslednji put bila tamo, pre više od deset godina. Hoden je seo s njom u radnoj sobi njene bake da joj pokaže stanje njeniihračuna, koje investicije su napredovale. Ispostavilo se da je vrlo bogata žena.

- Zašto niste poslali nekoga po mene kada je moja baka Hinila? — upitala ga je tog prvog jutra.

- Nismo znali gde se nalazite.

- Ali znali ste da sam živa. I znali ste da sam postala starešina.

Zastao je za trenutak, kao da ne zna kako da to objasni. Kuća je znala - rekao je napokon. - Obe stvari. lako je služio koru porodicu, Hoden je bio hunti. Drveće mu je govorilo isto kao što je voda dozivala Zoi. Prirodno, verovao je u svaku priču koju čuje od njih.

- Bili ste tako verni. Nisam sigurna kako mogu da vam se odužim za godine izuzetne službe kući dok me nije bilo.

Lice mu je zablistalo od iznenađenja. - Ništa drugo nisam mogao da učinim. I u to je poverovala.

Sada se polako okrenula da ga pogleda kako nepomično stoji na vratima. - Da, čula sam da neko dolazi - rekla je. Čula sam otkucaje srca konja i ljudi. Četiri konja, dvoje ljudi, jedan od njih nesumnjivo kočijas. — Ko je to?

- Kili Lalindar.

Zoi je podigla obrve. Tetka Saronina kćerka. - Moja rođaka. Mislila sam da ona živi u gradu.

Da. Ovde je u poseti svom ujaku Broju. Njegovo imanje je se, naravno, nalazi jedan sat južno od sela - dodao je. To je bilo nešto što je morala da zna, ali verovatno nije. Na to je Hoden mislio svaki put kada bi u njihov razgovor ubacio glatko naravno. Cenila je

njegovu taktičnost.

- Svakako ću se videti s njom. — Pogledala je unaokolo, ovde? Ili je prikladnije da to učinim u nekoj drugoj sobi?

On nikada nije delovao uznemiren što se s njim konsultuje oko tako nezgodnih pitanja, a tokom prošle devetice odgovorio je na desetine čudnih pitanja. - Primiti posetioce u kiertenu nagoveštava da želite od njih da priznaju vaš status i vašu moć rekao je. - To možda nije neprijateljski prijem, ali nije ni topao. To pokazuje da im možda nećete verovati. Da smatrate da vrede manje od vas.

- Ah - rekla je. - To nije poruka koju želim da pošaljem Kili.

— Možda zelena dnevna soba iznad bašte - predložio je. -Ja ću vam doneti osveženje.

Nasmešila mu se. - To zvuči savršeno.

Nekoliko minuta kasnije stajala je u zelenoj sobi, na mestu koje izgleda nije imalo drugu namenu osim da pruži ljudima mogućnost da negde sednu. Dve stolice bile su privučene uz visoke prozore, što je zapravo pružalo pogled na baštu, u koju niko nije gledao jer su prozori takođe imali pogled i na reku, kao i uzak stočić između njih. U ostatku sobe nalazilo se još stolica u malim grupama, neke zajedno s klupicama za noge i s ponekim stolom. To je bilo to. Bez polica s knjigama, bez kipova, bez muzičkih instrumenata. Zoi je pomislila kako to može biti podjednako pokazivanje kao i kierten, sa svojim ogromnim prostranstvom neiskorišćenog prostora. Samo, ova soba je govorila: Toliko sam bogat, toliko me paze, da ne moram da radim ništa čitav dan osim da sedim i gledam kroz prozor. Zoi se obično nije dopadala takva filozofija. Čula je Kiline otkucaje srca kako se približavaju, a onda su ih iznenada prekrili zvuči šuštanja odeće i užurbanih koraka. - Kili Lalindar - objavio je Hoden na vratima, ali ona je projurila kraj njega i nestrpljivo ušla u sobu.

Onda se naglo zaustavila i prosto zapiljila. - Bili su u pravu - rekla je. - To jesi ti.

Zoi je pokazala Hodenu da se povuče i, za trenutak, rođake su ćutke gledale jedna drugu. Kili nije mnogo ličila na drugaricu iz igre koje se Zoi sećala iz detinjstva. Bila je viša od Zoi, krupnija. Ukrašena zlatna jakna i široke zlatne pantalone, za koje je Zoi pretpostavila da predstavljaju otelotvorenjc modernog, uopšte nisu prikrivale njenu senzualnost. Gusta kosa joj je takode bila zlatna, a debeo, izvezeni čvor ukrašen cvetovima s draguljima držao joj je kosu sklonjenu s lica. Očii su joj bile plave boje reke, a koža ružičaste boje izlaska sunca. Do sada je Zoi znala dovoljno stvari o obući da shvati da njene ravne kožne cipele s perlama verovatno koštaju čitav zlatnik.

Zahvaljujući Hodenu, Zoina pojava nije predstavljala skitnicu s reke koja pokušava da se maskira. Dan pošto je stigla, u kuću je doveo krojačicu da joj uzme mere i prilagodi nekoliko starih komada odeće iz Kristarinog ormara. Tako je sada nosila vezenu crvenu tuniku preko odgovarajućih pantalona s užom siluetom od onih koje je nosila Kili. Stavila je nekoliko šnala u kosu i rumenilo na obraze, ali znala je da njena pojava nije mogla da se poredi s Kili. Svako bi znao, samo posmatrajući ih, koja rođaka je odrasla okružena obiljem, a koja je odrasla u progonstvu.

- Zdravo, Kili - Zoi je rekla. - Da. To sam ja.

Kili je ušla pravo u sobu i nije skidala pogled s nje. - Kristara je uvek govorila da nisi mrtva, ali niko nije znao gde si rekla je. - Gde si bila sve ovo vreme? Sa svojim ocem odgovorila je Zoi.

Kili je odmahnula glavom u čudu. — Prognana. Daleko od cele porodice i svih svojih stvari. Daleko od kuće. Zar ti to nije nedostajalo? Zar nisi želela da se vratiš?

Zoi nije bila sigurna kako da odgovori. Niko me nije zvao nazad - Mislila sam da je važno da ostanem s ocem. Mislila sam da sam mu potrebna.

Kili je namrštila svoje lepo lice. - Da li je sad mrtav? Tako je ujka Broj rekao.

Neočekivano, Zoino grlo se zatvorilo, prigušilo reči koje su trebale da potvrde novost. Samo je klimnula glavom.

- Pa, žao mije što to čujem - rekla je Kili. — Moja majka kuže da je on bio najzanimljiviji čovek za koga se neka žena iz Borodice Lalindar ikada udala, premda ga je Kristara mrzela.

A to je, još neočekivanije, nateralo Zoi da se nasmeje. -Svakako da jeste, čak i na samom kraju.

Sada je na Kili došao red da joj uputi bojažljiv osmeh. -Kada se smeješ, izgledaš baš onako kako te se sećam — rekla je. — Mislim da sam imala samo deset godina kada sam te poslednji put videla. Trčale smo kroz fontane i pokušavale da skočimo na travu tik pre nego što voda ponovo prsne naviše.

Nakon tog opisa, Zoi se iznenada u potpunosti setila p-podneva koje je sasvim zaboravila. - Da! I bile smo potpuno mokre!

- I ostavljale smo vlažne tragove za sobom kroz kierten, niz dvoranu i uz stepenice do svojih soba.

- Kristara je bila besna - dodala je Zoi - ali nismo mogle da prestanemo da se kikoćemo.

Kili je prišla još jedan korak. - Osećam da bi trebalo da zagrlim devojčicu koju sam nekada poznavala — rekla je. — Međutim, ne znam da li bi žena u koju je odrasla volela tako nešto.

Zoi je zadržala dah. - Mislim da bi - rekla je i prešla ra stojanje između njih.

Kilin zagrljaj bio je brz i lagan, ali Zoi je bila zapanjena stepenom udobnosti koju je preneo. Ili... ne... nešto još više. Bila je preplavljena osećajem srodnosti, povezanosti, u tom trenu dok joj je srce stajalo uz Kilino. Ovo je krvna povezanost, činilo se da joj govori telo, oduševljeno novostima. Zoi se pomalo zavrtelo u glavi kada se odmakla, pomalo ošamućena. Laknulo joj je kada je čula kako Hoden prilazi, jer je time dobila nešto drugo o čemu je morala da razmišlja.

- Uđi - rekla je pre nego što je pokucao i on je ugurao elegantna drvena kolica kroz vrata. Bila su prekrivena čašama, bokalima, kolačima i slatkišima. Na jednom tanjiru bila pažljivo napravljena piramida od čokoladica. Pomenula je jednom kako voli slatkiše i od tog trenutka, slatkiši su bili tu svaki put kada su sluge donosile Zoi hranu.

- Hvala - rekla je dokje postavljao kolica kraj dve stolice koje su stajale najbliže spektakularnom pogledu. Naklonio se i otišao, a Zoi je uhvatila Kili nežno podruku. — Hajde da sednemo i malo popričamo. Ima toliko toga što mi moraš ispričati.

Kili je, zapravo, bila neprocenjiv izvor informacija i radosno je čavrljala čitav naredni sat.

Zoi je sipala piće za obe, hladnu tečnu reku koja je u sebi još uvek nosila ukus planina začinjenu korom voća. Obe su grickale razne đakonije dok ju je Kili upućivala u stanje u porodici Lalindar. Jedna rođaka se udala za žalosno inferiornog Dočencu. Drugi rođak je počeo da se bavi raznim poslovima i postao uspešan, iako mu je žena bila neverna pa se nije moglo reći koje otac njegovog najmlađeg deteta. Njihov ujak Broj živeo je u blizini

na velikom imanju. Kilini roditelji živeli su u gradu.

- Nekada je to bila Kristarina kuća, ali dala ju je mojoj majci tik pre nego što je umrla - rekla je Kili pomalo bojažljivo. - Ova kuća je tvoja, naravno, ali ne i ona u Hijaltu.

Zoi se nasmešila. - Sećam se kuće u gradu i prevelika je za mene - ohrabrila ju je Kili. - Ne bih sebi nametnula odgovornost da je održavam. U njoj čak postoji i bazen, zar ne?

Kili se smejala. - Tako je. Plivam tamo skoro svakog dana.

- Volela bih da dođem u Hijalto, ipak, makar u posetu rekla je Zoi. - Možda ću potražiti neku malu kuću da je iznajmim.

-Ja ću ti pomoći da je pronađeš - obećala je Kili. - Takođe bih mogla... pa... ako si planirala da kupiš novu odeću...

Zoi se nasmejala. - Misliš da ne bi trebalo da nosim odeću svoje bake, iako je prilagođena meni?

Kili se zakikotala. - Niko te ne bi oterao s vrata, ali svi bi pričali o tebi čim bi otišla.

- Bila bih ti vrlo zahvalna ako bi mi dala neki savet vezan za modu. I ako bi odvojila vreme za to. Čini mi se da su potrebni dani da se sklopi čitava garderoba. — Ne po prvi put, Zoi je na trenutak pomislila na haljine koje joj je Darijen Serlast kupio pre dva kvintala dok su putovali iz njenog sela. Brzo je odagnala to sećanje.

- Možemo početi i pre nego što kreneš u grad - rekla je Kili. - Imam sve poslednje šnitove, a Kristarina krojačica je veoma dobra.

- Odlično - rekla je Zoi. — Več osećam veće samopouzdanje povodom svog mogućeg povratka u grad.

- Dakle, kada planiraš da dođeš u Hijalto?

-Još nisam sigurna. Prošlo je toliko vremena od kada sam bila u ovoj kući da mi se čini da želim da ostanem ovde dosta dugo. Možda do kraja kvintala. Hoću da se setim kako je to biti Lalindar i da naučim kako je to biti starešina.

Za trenutak, Kili je proučavala Zoi svojim tamnoplavim očima. - Dakle, gde si živela? - upitala je kao i ranije. - Sve ovo vreme? Živela sam u nemaštini, izolaciji, u selu toliko dalekom odavde da ga nikada ne biste našli. Logorovala sam u rečnoj dolini u gradu. Spavala sam na podu u obućarskoj radnji.

- Moj otac i ja smo imali kuću daleko u jugozapadnim teritorijama - rekla je. - Živeli smo vrlo jednostavno. Ne bi ti se dopalo.

Kili je uzdahnula. - A sada je on mrtav, a i Kristara, nakon svih njihovih svađa.

- Nikada nisam saznala oko čega su se svađali - rekla je Zoi. - Samo znam da su se mrzeli.

Kili je piljila u nju. - Oko tebe - rekla je.

Na trenutak, Zoinu pažnju je odvukao zvuk njenog izne nada gromoglasnog pulsa. Kako to misliš? - rekla je tiho.

Kili je raširila ruke. - Svađali su se oko tebe. Kristara je htela da te zadrži ovde. Da te podigne i nauči te dužnostima starešine. Međutim, tvoj otac je odbio, a tvoja majka je stala uz njega. Nisu hteli da popuste. Skoro da nisu puštali Kristaru da te ponovo vidi, sve dok nije obećala da neće pokušati da te namami da ostaneš.

- Ali... mene... ona je znala... odabrala me je za svoju naslednicu tako davno? - Zoi je promucala. - To mi niko nikada i nije rekao! I zašto? Bila sam dete. Šta ju je uopšte navelo da pomisli da sam pogodna da budem starešina?

Kili se nagnula napred i prstima dohvatila narukvicu koja je, kao i uvek, zveckala na Zoinoj ruci. Prošla je kroz tri amajlije sve dok nije došla do one koju je tražila. - Zbog ovoga - rekla je. - Niko od njenih potomaka nije dobio takav slučajni blagoslov.

Zoi je spustila glavu da vidi koju amajliju je Kili izdvojila, ali znala je koja će to biti i pre nego što je pogledala.

Na onoj koju je držala nalazio se simbol za moć.

13.

Nakon što je Kili otišla s obećanjem da će se vratiti ujutro sa šnitovima i skicama, Zoi je krenula kroz kuću i popela se uz otvoreno stepenište do dugačkog hodnika koji je prolazio celom dužinom prvog sprata. Kao i dnevna soba, hodnik je gledao ka reci.

Dvanaestoro vrata vodilo je ka spavaćim sobama koje su imale pogled na planinu. Samo je soba starešine, odmah iznad kiertena na krajnjoj zapadnoj strani kuće, bila toliko velika da je imala prozore s tri strane. Jedna je gledala na reku, druga na planinu, a treća ka zapadnom moru. Svi ostali koji su spavali u Kristarinoj kući morali su da ustanu iz kreveta i izađu iz svojih soba kako bi videli Marisi.

Dugi zid hodnika ukrašavale su raznobojne slike za koje je Zoi uvek smatrala da predstavljaju Kristarin jedini ustupak mušičavosti. Međutim, sada je shvatila da su te slike, kao i sve ostalo u Kristarinom životu, bile svrsishodne, proračunate i emotivno jasne.

Bio je to zid s blagoslovima.

Prva tri blagoslova bila su naslikana kraj vrata Kristarin sobe. Uradio ih je majstor.

Svaki poseban žleb bio je izrađen kao rešetka oko koje su se uvijala loza i cvetovi a na rešetki su sedele ptice pevačice. Krivudavo tekući kroz triptih, u pokušaju da razdvoji slike, nalazila se uska plava reka. Sva tri Kristarina blagoslova bila su koru: istrajnost, prilagodljivost, sreća.

Duž ostatka hodnika, razbacani među vratima spavaćih soba, nalazili su se blagoslovi Kristarine dece i unučadi. Zoi nije mogla da odredi šemu po kojoj su prikazani. Svakako ne po hronologiji, ni polu, ni po tome ko je spavao u kojoj spavaćoj sobi. I tako su tu bili blagoslovi dati njenoj tetki Saroni, a ispod njih su se nalazili blagoslovi jedne od Brojevih kćerki.

Umetnički stil za svaku grupu bio je potpuno drugačiji. Jedan niz blagoslova nije sadržao ništa više od samih simbola, nacrtanih na zidu lakom rukom kaligrafa, bez ikakvih ukrasa. Drugi niz bio je predstavljen detinjastim blokovima jarkih boja. Onaj koji se Zoi najviše dopadao prikazivao je svaki blagoslov kao životinju. Iznenađenje je bilo prikazano i azrogačenim očima sove, mašta raširenim krilima leptira, a simbol zadovoljstva bio je ukovrdžan u runu usnule ovce.

Oduvek je znala gde se nalaze njeni blagoslovi. Kristara joj ih je pokazala kada je bila veoma mala i starala se o tome da ih uvek obiđe kada dođe u kuću. Bili su naslikani između dvoja vrata u samom središtu hodnika, a sada su joj se nalazili u visini očiju.

Kada je bila dete, neko je morao da je podigne lako da može da ih dotakne svojim opreznim prstom. Ništa na njima nije ukazivalo da ih je Kristara smatrala išta značajnijim od blagoslova nekog drugog svog potomka. U stvari, bili su prilično jednostavni, tradicionalni znaci blagoslova bez ukrasa postavljeni preko kvadrata plave boje leta. Zoi je podigla ruku i vrlo nežno prstima pratila njihove linije i krive.

Lepota. Ljubav. Moć.

Nijedna druga slika na čitavom zidu nije pokazivala znak za moć.

Trebalo joj je malo vremena da pronađe blagoslove koje je iznenada, očajnički, želela da vidi. U nekom trenutku, bila je sigurna, znala je gde se nalaze, ali očigledno im se nije vraćala tako verno kao što je dolazila da vidi svoje. Napokon ih je pronašla, vrlo nisko pri podu, male crno-bele kvadrate, ne veće od njene šake. Izgledali su kao škrabotine ili urezi u di vetu, s tankim, preciznim linijama nacrtanim direktno na samom zidu mastilom boje sepije. Kao šara iza ljupko izrađenih simbola nalazile su se stabljike, trnje i poneka setna ruža. Rešenost. Inteligencija. Ljubav.

Dve suila osobine za Alijetu Lalindar i jedan hunti blagoslov. Nije ni čudo što se zaljubila u čoveka vatre i držala se njega tako tvrdoglavo da je se njena koru majka odrekla.

Nije ni čudo što nije želela da odustane od svoje jedine kćeri.

Neočekivano, Zoi je preplavila bol prema blistavom, vatrenom, nasmejanom, svadljivom, neodoljivom biću koga se sećala kao svoje majke. Stavila je dlan na zid, pravo na znak za ljubav, blagoslov koji su delile, blagoslov koji ih je vezivao, sručila se na pod i počela da jeca. Toliko je plakala kada joj je majka umrla, toliko je plakala da niko nije mogao da je uteši. Dvanaest godina kasnije kao da se ta odavno zarasla rana ponovo otvorila. Sva ta komplikovana sećanja su ponovo isplivala na površinu njenog uma. Ne bi trebalo da je stari očaj preplavi kao nov, ali novi očaj mogao je izvesti stari iz njegovog skrovišta. Plakala je za majkom, za ocem, za izgubljenom devojčicom koja je bila i zbunjenom ženom koja je postala.

Kada se umorila od plakanja, legla je na pod, tamo u hodniku, leđima oslonjena na blagoslov ljubavi svoje majke. Licem okrenuta ka reci, crpela je snagu iz njenog neprekidnog blagoslova, sklopila oči i zaspala.

Sledeća devetica bila je ispunjena čavrljanjem, kretanjem i šetnjama, podjednako prijatnim i napetim. Činilo se da je Kili odlučila da na sebe preuzme odgovornost da Zoi pretvori u pravog starešinu, a svoje obaveze je shvatala veoma ozbiljno. Dolazila je u kuću svakog jutra i nosila uzorke materijala i skice trenutno modernih stvari i trivijalne informacije u vezi s ostalim članovima Pet porodica.

— Kejl Dočenca se obogatio tim poslom s kompresovanim gasom, ali zbog toga je postao još čudniji - Kili je ispričala Zoi. Malo kasnije je primetila: - Taro Froten je krupan, smeđ i izgleda glupo, ali moj otac kaže da nikada ne smeš da ga potceniš. A postoji i nešto dopadljivo kod njega, iako bi na prvi pogled pomislila da je najdosadniji čovek u kraljevstvu.

Napokon je pomenula ime koje je Zoi bila najviše zainteresovana da čuje. - Mirti Serlast je obična i staromodna. Nikada nisam videla ženu koja manje pažnje obraća na svoju kosu, ali izuzetno je pametna. Ne traži njeno mišljenje osim ako zaista ne želiš da

znaš šta misli, jer se ne trudi da koristi uobičajene političke prefinjenosti.

- Da li su Serlasti u milosti kralja ovih dana? - upitala je Zoi ravnodušno.

- O, da. Obraća se njima za sve. Ne donosi nikakvu odluku dok se ne posavetuje s Mirti, ili, još češće, s Darijenom.

- Ko je to?

- Darijen Serlast? Mirtin nećak. Ne može mu biti više od trideset i jedne ili trideset i dve godine, ali ponaša se kao da ime pedeset. Tako je ozbiljan i ukočen i... stegnut, nekada mi se čini. On je kraljev najbliži savetnik i nikada ne možeš videti Vernona a da Darijen nije s njim.

Zoi se igrala s jednom skicom koju je donela Kili, a na njoj se videla fantastično ukrašena haljina. - Da li se čini kao dobar savetnik? — upitala je. — Neko kome se može verovati da bude kraljev savetnik?

Kili je ravnodušno slegla ramenima. - Pretpostavljam da je tako. U svakom slučaju, nikada ni od koga nećeš čuti nešto loše o njemu.

Zoi se setila slepe vidovnjakinje na Trgu žena, koja je u potpunosti odbila da razgovara o Darijenu Serlastu. - Možda ljudi ne pričaju o njemu jer ga se plaše.

- Možda ne pričaju o njemu zato što je dosadan - rekla je Kili. Uzela je crtež iz Zoinih ruku. - Da, dopada mi se ova, ali suviše je svečana za svaki dan, čak i u palati rekla je. Možeš je obući na krunisanju ili na venčanju. - Podigla je crtež u Zoinom pravcu i zažmirkala, kao da zamišlja Zoi u celoj opremi. - Neka ti je naprave u zlatnoj i grimiznoj boji. Izgledaćeš prelepo.

Po svemu sudeći završile su razgovor o Darijenu Serlastu. Zoi je potisnula uzdah i poigrala se amajlijama na ruci. - Mislim da nikada neću uspeti da budem lepa - rekla je uprkos svom blagoslovu. Kada se potrudim, dovoljno sam privlačna, ali potrebno je uložiti dosta rada.

Kili je načinila ne baš elegantan zvuk. — U svakoga je potrebno uložiti dosta rada!

Kada ustanem ujutru, izgledam kao da su mi se miševi ugnezdili u kosi i bleda sam kao da sam bolesna. A opet, uglavnom svi me smatraju vrlo lepom devojkom - dodala je bez imalo stida. - Ali ja moram da namestim svoju frizuru, stavim ruž i odaberem najlepršavije boje. Svako to mora. Samo zato što imaš amajliju za lepotu, ne znači da si prirodno divna. To samo znači da imaš potencijala.

Zoi se glasno nasmejala. - Onda pretpostavljam da tako je imam potencijala i za ljubav i moć?

Kili je razvukla osmeh. — Tako je. Bolje počni da radiš i na njima.

Kada nisu birale odeću za Zoi, i povremeno neki nov komad odeće za Kili, obilazile su obližnja imanja da bi Zoi mogla da se sretne sa svojim rođacima Lalindarima koje nije videla više od deset godina. Bila je nervozna u tim situacijama, pošto nije imala razloga da misli da će ove tetke, ujaci i rođaci s dobrodošlicom dočekati njeno pojavljivanje. I zaista, niko od njih je nije dočekao toplo kao Kili. Mnogi nisu gledali blagonaklono na nju. Bila je sigurna da je videla negodovanje na njihovim licima kada su bili primorani da je priznaju kao novog starešinu Lalindara.

— Zašto se niko od njih nije preselio u kuću dok me nije bilo? — upitala je Hodena jednog dana dok je neraspoloženo čekala da Kili dođe i odvede je na još jedno mučno društveno okupljanje. — Zašto niko od njih nije preuzeo titulu i moć? Kristara je umrla, ko bi im protivrečio?

Odgovorio je na svoj pažljiv, miran način, koji je činio da nemoguće stvari izgledaju sasvim razumno. - Niko nikada ne pokušava da uzurpira moć starešine — rekao je ozbiljno. - Kaže se da će se čovek koji se pretvara da je starešina Lalindara utopiti onog trenutka kada pokuša da zakorači u Marisi. Čoveka koji se pretvara da je vođa Ardelaja brzo će progutati vatra. Postoji priča o uljezu među Frotenima koga je ubila stena kada je pala na njega. Nije tako lako preuzeti nezaslužen položaj.

To je objašnjavalo zastoje kuća još uvek bila njena, pretpostavila je, ali je i postala pomalo podozriva prema tome da polopi i vrh prsta u reku, u slučaju da, nakon svega, ipak ne zaslužuje titulu koju je preuzela.

Nije mogla da kaže da li je razočarana ili joj je laknulo Lula je shvatila da njena sposobnost da čuje svačije otkucale srca skoro potpuno nestaje kada izađe van fontane koja je okruživala imanje. O, ako bi se neko u sobi uzbudio zbog nekih novosti, Zoi je često mogla da čuje tiho, hitro dobovanje, a kada ju je ujak Broj uzeo za ruku, odmah je postala nesvesna krvi kako struji kroz njegovo telo. Ne samo to, mogla je da uvidi, kao da je naučnik koji se oslanja na nemoguće sofisticirane analitičke sprave, da je sastav njegove krvi na neki način isti kao njen. Nije delovao posebno srećno što je sreće i lice mu je dobilo podrugljiv izgled, pa ipak je znala da su rod. Povezani, dopadalo mu se to ili ne.

- Ne izgledaš ni izbliza tako divlje kao moja sestra – rekao je. — Da li si divlja?

- Možda bih i bila da sam vodila neki drugi život – rekla jeIhldno. - Ali divlje srce mi ne bi dobro poslužilo.

- Nije ni Alijeti dobro poslužilo, ali to nije bilo dovoljno da se ona promeni — odbrusio je Broj. — Drago mi je što čujem da si ti malo mudrija.

Oklevala je kada ju je, nekoliko dana kasnije, Broj pozvao na plovidbu čamcem. Mislim da bi voleo da me gurne preko ivice da vidi da li će me Marisi uzeti - poverila se Kili, ali njena rođaka se nasmejala.

- O, Broj je sav prkosan i mrzovoljan, ali ne bi te zaista povredio - rekla je Kili. Bilo kako bilo, nijedan starešina u istoriji Lalindara se nikada nije udavio. Mislim da si bezbedna.

Ako sam stvarno starešina, htela je Zoi da kaže. Međutim, pretpostavljala je da će jednom morati da izađe na vodu, ili će to pitanje zauvek visiti nad njom.

U skladu s time, pridružila se Broju i, kako se ispostavilo, njegovoj ženi, njihovim dvema kćerima i Kili, tokom popodneva na reci. Marisi nije pokazivala nikakvu nameru da prevrne čamac i slomi Zoi glavu na komade. Cak se činilo da je i Broj malo omekšao kada su izašli na vodu.

Sunce se nalazilo direktno iznad njihovih glava, veliko, žuto i zadovoljno. Vetrić na površini vode bio je razigran i znatiželjan. Ispod kobilice, Zoi je mogla da oseti beskrajno i lenjo ljuljanje struje. Shvatila je da se više uopšte ne plaši za svoj život.

- Da li možemo da stignemo sve do Hijalta niz Marisi? - upitala je Zoi Broja.

Odmahnuo je glavom. - Postoje tri mesta koja je nemoguće preći. Jedno je brana pedeset milja dalje niz reku, drugo je prirodna opasnost od stena koje bi razbile brod kada bi pokušao da prođe kroz njih. A onda je tu i vodopad koji pada u grad iza kraljevske palate. Postoje putevi kopnom kojim se obilaze prve dve prepreke, ali ništa ne može preći planinski prelaz osim vode.

- Da li ste ikada čamcem plovili po okeanu?

- Ne ovim, ali da, imam škunu napravljenu da plovi morem. Jednog dana ću otploviti

do druge strane sveta samo da osetim vodu pod sobom čitavim putem.

-I ja bih volela da odem na to putovanje - rekla je Zoi. Volela bih da vidim kako izgleda druga strana sveta.

Kili je odmahnula glavom. — Ne možeš da odeš u lutanja rekla je. - Moraš da se vratiš natrag u Hijalto.

Zoi je proslavila Kvinasuila promendan sa svojim odskora i otkrivenim rođacima a onda se oprostila od njih. Većina njih se vraćala nazad u Hijalto kada po hladnom vremenu visoke zgrade i gusto naseljene ulice ponovo postanu podnošljive.

- Kada ćeš doći u grad? - pitala je Kili.

- Uskoro — obećala je Zoi. Međutim, Lalindari su otišli i lišće je postalo tako crveno da se činilo da čitava planina gori, a Zoi je još uvek čekala. Prošla je jedna devetka, a za njom i druga. Desilo se to sredinom treće devetice Kvinasuile, a ona je u Kristarinoj kući provela već više od jednog kvintala, kada je začula zvuk koji je stalno osluškujući čekala.

Isprva je bio tih kao dah usnulog deteta, a onda glasan tek kao daleka kiša. Do zalaska sunca čuo se kao koraci niz hodnik i Zoi je cele noći spavala s tim sporim ritmom koji je ujednačeno dobovao u njenom uvu. Ustala je rano i obukla najlepšu novu odeću, plavu bluzu, pantalone i ogrtač, oivičene zlatom. Hodenova žena joj je pomogla s kosom, ali Zoi je sama stavila šminku lakom rukom.

U međuvremenu, osećala je kako otkucaji srca postaju sve glasniji, kako se približavaju, sve dok napokon nisu započeli put uz brdo ka Kristarinoj kući. Bila je u kiertenu pre nego što su konji kočije prošli kroz prolaz u visokoj fontani. Pribila se uz red prozora na daljem zidu, uz one s kojih se videlo lako lice planine zavija naviše ka nebu, napola ogoljeno torz zemljom a napola osvetljeno suila bojom.

Zvono na vratima začulo se tri puta i Hoden je otvorio uz vrlo nizak naklon. Zoi je čula muški glas kako kaže: - Došao sam da vidim Zoi Ardelaj Lalindar.

- Očekuje vas - rekao je Hoden i napravio gest dobrodošlice.

Darijen Serlast je prešao prag. Gledao je pravo ka Zoi kao da je tačno znao, i pre nego što su se vrata otvorila, gde stoji.

- Starešino — rekao je i vrlo kratko se naklonio.

Nije mu odgovorila sve dok Hoden nije izašao iz sobe, a na licu joj se nije video ni tračak osmeha. Rekla je: - Očekivala sam vaš dolazak.

14.

Dosta dugo su posmatrali jedno drugo. Zoi nije bila sigurna da li se to podsećaju crta lica koje su zaboravili ili traže promene koje nisu očekivali. Danje bio sunčan i svetio je dramatično padalo kroz prozore i poliralo drveni pod do zalepljujućeg sjaja. Zoi se nije ponudila da uvede Darijena Serlasta u neku prijatniju sobu u kući. Nije pitala da li želi neko osveženje. Nakon prvog pozdrava nije rekla ni reč. Prosto ga je posmatrala, jednostavno čekala. On je bio hunti, mogao je biti tvrdoglav kao hrast, ali ona neće popustiti. Neće ona biti ta koja će prva progovoriti.

Napokon je klimnuo glavom, kao da pravi neki ustupak, i prešao tri koraka bliže. Dakle - rekao je. — Devojka koja je pobegla od mene da se krije kraj reke napokon je pronašla put kući.

- Još tamo kraj reke - istakla je. - Ali kako ste znali da sam tamo pobegla?

- Zato što sam vas tražio, naravno. Svakoga dana, sve dok vas nisam našao. Otišao sam do kuća vaših Ardelaj i Lalindar i rođaka, u nadi da ću vas iznenaditi u predvorju ili u kuhinji. Kao sam u zgrade kraj južnog kanala. Proverio sam bolnice. proverio sam mrtvačnice. - Slegnuo je ramenima. - Pre nego što je istekla prva devetka pomislio sam da vas potražim u dolini i bili ste tu. Nakon toga, jedan od mojih ljudi prolazio je tamo svakih nekoliko dana da se uveri da li ste još uvek tamo.

Iako joj je bilo drago što je otkrila da je bio dovoljno zabrinut da pazi na nju, bila je duboko uznemirena što je saznala da je sve vreme znao gde se ona nalazi. - Trebalo je da svratite nekad - rekla je — i večerate sa mnom.

Usta su mu se izvila u nečujan osmeh. - Da ste ostali u dolini malo duže, pretpostavljam da bih to i uradio. Da se činilo da ste u opasnosti, sigurno bih istupio i odveo vas na sigurnije mesto.

- Bez obzira na moje želje. - Kada je slegnuo ramenima umesto da odgovori, nastavila je. - Bilo bi to upravo onakvo drsko ponašanje kakvo bih i očekivala od vas.

Suzio je pogled. - Pretpostavljam, onda, da ste počeli da me smatrate nekakvim zlikovcem.

Okrenula se od njega i krenula sporim, odmerenim koracima sve dok nije došla do kraćeg zida, s koga su prozori gledali na zapad, ka moru. Darijen je prišao nekoliko koraka, tako da se nalazio u samom središtu prostorije, i polako se okretao prateći njene pokrete. Kao da su učestvovali u najdostojanstvenijem plesu, gde je svaki korak, svaki pokret, sa sobom nosio veliki značaj.

Još uvek ih je delila polovina prostorije, blistava od prelomljenih zraka sunca.

- Počela sam da mislim o vama kao o... nekome ko je spreman da pređe ogromna rastojanja da bi došao do ishoda za koji veruje da je poželjan - rekla je pažljivo birajući reći. -Mislim da vama nije važno da li je taj ishod isto tako poželjan za sve one koji se nađu u vašim mahinacijama.

- U tome ima pomalo istine - rekao je. - Međutim, moji motivi nisu zlobni. Niti sebični. Ja služim kralju, što znači da služim kraljevstvu. I sve što radim, sve što sam radio i sve što ću raditi za cilj ima da kralj i zemlja ostanu snažni.

- To zvuči vredno divljenja - rekla je. - A opet, nemilo srdan heroj je ipak nemilosrdan. Ljudi koje pregazi obično se ipak osećaju ugruvano i kivno.

Kratko se nasmejao. - Pa, baš sam se pitao - rekao je, napola se obraćajući samom sebi.

Bila je ljuta na sebe što nije mogla da se odupre porivu da kaže - Šta to?

Pokazao je ka njoj. - Kakvu ličnost ćete pokazati kada budete izašli iz svoje čaure šoka i bola.

- To je ličnost koja se menja - rekla je. - Čak sam se i ja pomalo iznenadila kada sam to otkrila. Međutim, izgleda da to nije ličnost koja pruža utočište velikim strahovima.

Možda me to navodi da radim i govorim stvari koje drugi ljudi ne bi.

- Dakle, imate pomalo hrabrosti, to je izvrsna hunti osobina - rekao je.

- I gnev, a to nije jedan od slučajnih blagoslova - rekla je.

Izvio je obrve. - Gnev prema meni? A na koji način sam vas ja to povredio?

Ponovo je počela da šeta, onim laganim, uzvišenim koncima. Ponovo ju je pratio pogledom i nije pokušavao da joj priđe bliže. Prošla je ugao prostorije i veličanstveno prošla kraj južnih prozora koji su gledali na reku. - Niste smatrali prikladnim da mi kažete nešto što ne verujem da niste znali, i to je da sam ja naslednica imanja Kristare Lalindar.

- Nisam imao razloga da verujem da vi to ne znate - uzvratio je. - Svaki drugi starešina Pet porodica je savršeno dobro informisan o tome.

Bio je u pravu, naravno, osim što je bila prilično sigurna da laže. - Imali ste razloga da to pomislite - rekla je. - Znali ste da sam živela izolovano od društva deset godina.

Znali ste da je moj otac bio u svađi s mojim rođacima Lalindarima... da, i znali ste da niko nije istupio kao starešina Lalindara otkada je Kristara umrla! Dovitljiv čovek bi zaključio da nemam nikakvu ideju o tome gde leži moja prava sudbina. Dobar čovek bi sa mnom podelio tu informaciju umesto da pokuša da me namami u grad obećanjima o braku za koje je znao da nikako neću moći da ih u potpunosti ispunim. Da, mislim da je sasvim u redu što sam pomalo ljuta na vas. Činilo se kao da pažljivo odmerava svoj odgovor. Poželela je da je kao jedna od slepih sestara s Trga žena, da je u stanju da iz zvuka čovekovog glasa razluči da li joj govori istinu ili ne. - Istina je da ste bili omamljeni i poslušni kada sam vas pronašao u selu vašeg oca i da sam znao da nećete imati snage da se oduprete bilo kom planu akcije koji bih predložio -rekao je. — I istina je da sam tamo došao da vas pronađem i vratim vas natrag, i uradio bih tako čak i da se jeste opirali. Moja misija je bila da vas dovedem kralju. Međutim, smatram da vas nisam - rekao je i podigao glas da priguši njen kada je pokušala da ga prekine - tom prilikom povredio ni na koji način. Bilo je jasno da niste u stanju da racionalno razmišljate. Bilo je jasno da ste jedva u stanju da se starate o sebi.

Ne bih dozvolio da vam se bilo šta desi. Bio sam spreman da se brinem o vama onoliko dugo koliko bi vam bilo potrebno da se u nekoj meri povratite.

- Hteli ste da me udate za kralja pre nego što sam imala dovoljno razuma da o tome i razmislim! - uzviknula je, skupila šake u pesnice i napravila jedan žustar korak ka njemu.

Posmatrao ju je ozbiljno. - Do braka ne bi došlo - rekao je. - Nikada nisam ni očekivao da se taj poduhvat sprovede do kraja.

- Delovali ste vrlo sigurni u to tada!

- Bila je to varka. Bila je to smicalica. Kao prvo, znao sam da će, čim ostatak porodice Lalindar sazna gde se nalazite, oni preplaviti palatu i istrgnuti svog starešinu iz kraljevskih kandži. Kao drugo - dodao je, a onda zastao kao da još jednom mora da razmotri kako da uobliči svoje reći - nisam bio posebno zainteresovan da promovišem peti brak za kralja. U to vreme tražio je načine da dobije ustupke od svojih supruga. Ako bi se činilo da se namerio da uzme još jednu nevestu, one bi bile voljnije da naprave te ustupke. Vi ste bili pretnja. A pretnje se - dodao je - obično ne obaveštavaju o trenutku kada će biti upotrebljene.

Suzila je pogled i posmatrala ga. Možda je govorio istinu, I možda je i pokušavao sebe da prikaže u povoljnijem svetlu.

Teško je uočiti kako bih to ja mogla da predstavljam pretnju kraljevim suprugama rekla je mirnijim glasom.

Iznenada se nasmešio i bio je to izraz koji je neočekivano učinio njegovo ozbiljno lice toplijim. - To je konstantna igra između Vernona i njegovih žena - rekao je. - Nijedan muškarac, pa čak ni kralj, ne može izađe na kraj s četiri žene. On lagano pravi planove kako će dovesti još jednu ženu u svoje domaćinstvo... ne zato što želi petu suprugu, već zato što one to žele još manje od njega. Zato pristaju na pregovore. To je delikatan ples koji nikada ne prestaje.

Načinila je nestrpljiv pokret rukama, kao da želi da odagna kišu. - I nesumnjivo je zabavan za sve vas, ali zašto ste uvukli i mene u tu igru? Ako ste znali da će me Lalindari tražiti nazad istog trenutka kada bih se pojavila, zašto ste se uopšte trudili da me vratite natrag u grad?

- Zato što sam obećao vašem ocu da ću to uraditi.

Zurila je u njega. Ništa što je mogao da kaže ne bi je zapanjilo više od toga. Za trenutak, poželela je da se nalaze u drugoj sobi, u onoj sa stolicama na primer, ali ukočila je leda i pokušala da ukloni zapanjenost s lica.

- Bojim se da ćete morati da mi to objasnite - rekla je, vrlo hladnim glasom da se ne bi primetilo drhtanje.

- U stvari, moj otac je dao to obećanje - rekao je Darijen. On i vaš otac su dugo bili saveznici i moj otac nije smatrao da Navara treba prognati. Ostali su prijatelji kada je Navar napustio Hijalto, a moj otac je obećao vašem da će doći po vas ukoliko se Navaru nešto desi pre nego što povrati kraljevu milost. - Darijen je slegnuo ramenima. Međutim, moj otac je umro pre vašeg i tako je odgovornost staranja o vama prešla u moje ruke.

Zoi je pokušala da se seti šta joj je Darijen rekao onda kada ga je prvi put srela, kada ga je pitala da li zna za smrt njenog oca. Izbegao je da pruži direktan odgovor, jedino je toga mogla da se seti. - Nikada mi niste rekli kako ste me pronašli u selu gde smo živeli moj otac i ja - rekla je polako.

- Dobio sam pismo od vašeg oca u kome mi je napisao da umire - rekao je. - Nadao sam se da ću stići dok je još uvek živ, ali vrlo dobro je odmerio kada treba da pošalje pismo.

Njen gnev se vratio. - Da li počinjete da uviđate razloge zašto nisam sklona da vam verujem? - rekla je. - Zašto mi niste rekli ko vas je pozvao tamo, šta je moje nasledstvo, kako planirate da me upotrebite kada stignemo u grad? Umesto toga, svi vaši potezi bili su obavijeni tajnom, svi vaši motivi sumnjivi. Zašto mi jednostavno niste rekli istinu?

- Isto to pitanje možete postaviti i svom ocu - uzvratio je. - Lagao vas je više od deset godina. Ja samo nisam želeo da razotkrijem te laži. Usmerite svoj gnev ka Navaru, ne ka meni.

- O, imam dovoljno gneva za vas obojicu - rekla je. - Vi ste samo tu pri ruci.

- Vaš otac je bio suila. Uvek je razmišljao, uvek kovao planove - rekao je Darijen. Ako je sakrio nešto od vas, imao je razloga za to... iako to možda nije razlog koji biste vi cenili.

- Tako je, a vrlo verovatno mogu i da pogodim razlog -rekla je. Bila je toliko besna da nije mogla mirno da stoji. Ponovo je započela onu laganu šetnju, stigla do ugla, okrenula se ka severu i hodala duž jedinog zida bez prozora na kome su se nalazila vrata koja su vodila dalje u kuću. Darijen Serlast se opet okrenuo da je posmatra dok hoda.

Izgledalo je kao da kruži oko njega, oslikanom spoljašnjom granicom oko nekakvog teturavog vrha koji se okreće oko sebe. Darijen Serlast predstavljao je težište u centru, okretan i mnogo manje besan. — Bio je prognan i hteo je da mu pravim društvo dok je u izgnanstvu. Zato mi nije rekao da postoji i drugi život. Nije nimalo komplikovanije od toga.

- Samo bi veoma sebičan čovek svojoj kćeri uskratio njeno pravo po rođenju samo zato što nije u stanju da ga podeli s njom.

- Uveravam vas, moj otac je bio upravo toliko sebičan.

Proučavao ju je dok je hodala, vrlo polako, duž zida s prozorima kroz koje se videla planina u jesen. - A opet, ako je samo suditi po velikom bolu koji ste pokazali nakon njegove smrti, mnogo ste ga voleli - rekao je Darijen. - Sigurno vas je neizmerno voleo kada je dobio toliku vašu naklonost.

- I jeste. Udovoljavao mije, suprotstavljao mi se, hrabrio me i učio i ja sam ga obožavala. Obožavala sam ga. Ne bih ga napustila ni za kakvu moć ili položaj koji bih dobila kao starešina Lalindara. On je to znao... ili bi trebalo da je to znao. A opet, nije mi rekao istinu. Nije mi verovao u dovoljnoj meri da me pusti da izaberem njega umesto svoje bake. Proći će dosta vremena pre nego što budem u stanju da mu to oprostim.

- Nadam se da ćete meni oprostiti ranije.

Naglo se zaustavila i pogledala ga. - Vi — rekla je - niste uradili ništa osim što ste pobudili moje sumnje. A nijedna reč koju ste danas izgovorili nije me naterala da počnem da vam verujem.

- Žao mije što to čujem - rekao je. - Šta mogu da učinim da promenim mišljenje koje imate o meni?

- Možete li da mi obećate da me nećete ponovo slagati? Da ćete mi uvek govoriti istinu, bez obzira na to da li ja to eksplicitno tražim od vas ili ne?

Dugo je oklevao, a onda odgovorio: - Ne. Iznenađeno se nasmejala. — Samo budala bi odrično odgovorila na to pitanje, čak i ako ne namerava da se drži svoje reči.

- Samo razbojnik bi slagao ako ga pitaju da li će govoriti istinu - odgovorio je Darijen. - A vi već imate loše mišljenje o meni.

- Niste mi dali nijedan razlog da promenim mišljenje! Sami ste priznali da ćete nastaviti da me lažete!

- Nalazim se u delikatnom položaju - rekao je. - Ja služim kralju Vernonu i ponekad moram da krijem informacije skoro od svakoga. Stekao sam naviku da govorim istinu samo onda kada ništa drugo ne može da dovede do željenog rezultata. To možda nije za divljenje, ali omogućilo mije da prolazim vrlo opasnim lavirintima a da ne naletim na propast. Trenutno ne vidim izlaz iz tog lavirinta. Zato ne vidim da ću u skorije vreme promeniti svoje ponašanje.

Još uvek je zurila u njega, ali sada je bila više fascinirana nego besna. - Takav pristup me tera da se zapitam šta se zapravo događa u palati.

Osmeh mu je bio pomalo iskrivljen. - I to s punim pravom. Iako pretpostavljam da nije ništa gore od intriga koje se odvijaju na bilo kom kraljevskom dvoru.

- Ne dopada mi se ideja po kojoj smatrate da možete da me nekažnjeno lažete samo zato što vam je život komplikovan - rekla je Zoi. - Samo zato što ste mi rekli da možete.

Razvukao je usta u širi osmeh, iskreniji. - A šta kažete da uradimo ovako? - rekao je.

- Slagaću vas onda kada smatram da to moram da učinim. U svakom trenutku možete da me pitate da li vas lažem i ako je tako, priznaću vam... Mada onda neću imati obavezu da vam kažem istinu koju krijem. Međutim, vi ćete onda moći da prosudite u kojoj meri možete da mi verujete.

- Premda lažov može lagati čak i prilikom sklapanja takve pogodbe — istakla je. Dakle, narednog kvintala ću možda reći: „Da li je to istina?", a vi ćete reći: „Da", i ja ću vam poverovati samo zato što ste danas rekli da nećete slagati u toj situaciji.

Glasno se nasmejao. - To je suila način zaključivanja — rekao je - Koru žena bi jednostavno izašla kroz vrata do sada. Već bi nastavila dalje.

Ostala je bez daha jer je bio u pravu. Međutim, njen odgovor je bio čvrst. - Koru žena traži i traži prolaz kroz prostor kojim se ne može ploviti - rekla je. - Podići će se do bilo kog nivoa i skrenuti u svaki kanal. A ako neko pokuša da joj zapreci put, preplaviće obale i odneti sve pred sobom. Samo zato što se svađam s vama danas ne znači da neću silom proći kraj vas jednog dana kada pokušate da mi gurnete previše kamenja na put.

- Priznaću da bi bilo vrlo zanimljivo prisustvovati tako nečemu.

- Upravo suprotno. Mislim da biste zažalili ukoliko taj dan dođe.

Ispružio je ruke u znak predaje. - Činjenica da se uopšte svađate sa mnom da je mi nadu da niste toliko ljuti da me odbijete da se sa mnom vratite u grad. Nateraćete me da platim za ono što smatrate mojim grehovima, ali da biste to učinili, morate biti negde u mojoj blizini.

Terao ju je na smeh, a u isto vreme je poželela i da ga udari. Bilo je teško setiti se da je pre manje od godinu dana provela skoro celu devetku u njegovom društvu i da nije poželela da uradi ni jedno ni drugo.

- Oduvek sam planirala da se vratim u Hijalto - rekla je hladno. - Vaš poziv nema nikakvog uticaja na moje odluke.

- Ne, siguran sam da nema - rekao je. - Međutim, niste saslušali poziv do kraja. Kralj Vernon bi voleo da se privremeno nastanite u palati.

To ju je nateralo da razrogači oči i napravi korak unazad, sve dok nije osetila glatku površinu stakla uz kičmu kroz debeli materijal svog ogrtača. - Zašto?

- Uobičajeno je da starešine Pet porodica imaju svoje odaje u palati tako da mogu lako da dolaze i odlaze - rekao je Darijen. - A običaj je da, kada se proglasi novi starešina, ta osoba provede neko vreme u palati. To nije obaveza - dodao je. - Međutim, kralj bi to zaista cenio.

Zoi se namrštila. - To zvuči čudno i nelagodno. Ja nisam naviknuta na ponašanje na dvoru i sigurna sam da bih se na desetine puta spotakla u društvu.

- Kralj Vernon bi veoma želeo da dođete da živite u palati - rekao je Darijen. Glas mu je bio prijatan, ali u sebi je sadržao hunti prizvuk u kome je postojao nagoveštaj beskompromisnog.

Zoi se poigravala idejom da odbije, samo da oproba svoju tvrdoglavost protiv njegove volje, ali smatrala je da im predstoji mnogo bitaka i da bi joj bolje poslužilo da prištedi snagu. - Kakve obaveze će se zahtevati od mene?

- Pridružićete se suprugama za doručkom, kralju i svim njegovim gostima za večerom i učestvovaćete u svakakvim društvenim aktivnostima koje se dogode tokom vašeg boravka tamo. Imaćete svoje odaje, s prostorijom za tri ili četiri sluge, i možete dolaziti i odlaziti kako vam je volja. Živećete u palati samo da biste promovisali ideju da je kraljevstvo, zaista, jedna prodica i da je vaša porodica deo kraljevske porodice.

- Da li će kralju Vernonu... i njegovim suprugama... biti jasno da više nisam u konkurenciji da postanem jedna od njegovih nevesti?

Darijen se nasmešio. - Već jeste, onog trenutka kada vas je vaša tetka Sarona javno imenovala za starešinu.

Okrenula se i ponovo počela da šeta. - A vi ćete me posavetovati ako budem na putu da napravim neku grešku u ponašanju? Jer, ako se dobro sećam, i vi imate svoje odaje u palati.

- Tako je. I svakako ću pokušati da utičem na vaše postupke ako smatram da ćete napraviti grešku.

- Kada se od mene očekuje da se pojavim u palati?

- Nadao sam se da ću vas povesti sa sobom kada krenem s vašeg imanja.

- Što će se desiti kada?

- Sutra ili prekosutra.

- Nisam sigurna da ću biti spremna da krenem tako brzo.

- Onda ću sačekati da vama bude zgodno.

Naglo se zaustavila i okrenula se licem ka njemu. - Hajde da odemo do hrama u gradu - rekla je. - Hajde da vidimo da li je ovo što mi predlažete zaista u mom interesu.

Lice mu je ponovo bilo ozbiljno. — Hajde da uradimo tako - rekao je. - Siguran sam da ćete shvatiti da to jeste slučaj. ***

Hram u gradu bio je samo malo veći od kiertena u Zoinoj kuri na selu. Imao je potreban oblik s pet zidova, ali u njemu je bilo mesta samo za tri klupe, koje su sačinjavale trougao oko malog prekrivenog stola u središtu. Ovde nije bilo velikog bureta ispunjenog desetinama pločica za svaki blagoslov, samo lepe korpe s plitkim slojem novčića.

- Moja rođaka Kili mi kaže da postoje samo po tri novčića za svaki blagoslov u korpi — rekla je Zoi uz smešak. - Zato ćete možda izvući nešto drugo osim hunti osobine kada zavučete ruku unutra tri puta.

- Da li to želite da uradite? - upitao je. - Da izvučete tri blagoslova?

- Hajde da vidimo kako će mi se dopasti prvi koji izvučem - rekla je. Prošla je prstima kroz pljosnate diskove od metala i odabrala jedan. - Promena - rekla je i pokazala mu ga.

- Da li vas je to ubedilo? - upitao je.

- Možda — rekla je. — Da pokušam još jednom. Čak i ona je osetila blagu nervozu kada se na drugom novčiću koji je izvukla iz korpe takođe video isti taj simbol. Darijen je rekao - Izgleda pomalo teško osporiti ovakvu poruku.

Stegla je oba novčića u šaci i pokazala ka njemu. - Sada vi izvucite jedan. Hajde da vidimo da li ste čak i ovde obasuti isključivo hunti blagoslovima.

Klimnuo je glavom, pomalo zajedljivog izraza lica, i prošao šakom kroz metalne diskove tako brzo da nije bila sigurna da li je imao vremena da oseti neki poseban znak. Nikada ga nije videla toliko iznenađenog kada je pogledao u novčić koji je odabrao.

- Šta je to? Dajte da vidim - htela je da zna, a on je bez reći ispružio šaku ka njoj.

Promena. Žmarci su joj prošli niz leđa. Bio je u pravu. Poruka blagoslova činila se neospornom. Ne samo što je njenom životu predstojala transformacija već je i Darijen Serlast bio neizbežan deo te budućnosti. Tihi smeh prešao je preko njenih usana.

- Moram da proverim - rekla je. - Neće nam trebati mnogo vremena.

Pružila je svoja dva novčića Darijenu, odnela korpu do klupe i prevrnula njen sadržaj sebi u krilo. On je seo na drugu klupu i posmatrao je, dokono prevrćući blagoslove po ruci, dok je ona proveravala ostale novčiće u korpi. Bila su tu tri simbola za trijumf, tri za talenat, tri za čast, tri za privrženost, tri za bogatstvo, po tri za svaki poseban blagoslov s liste.

Nijedan drugi novčić nije na sebi imao simbol promene. Ona i Darijen Serlast izvukli su sva tri.

15.

Zoi je pretpostavljala da može da očekuje kišu kada se vratila u rečnu dolinu. Vreme je ovde usred Kvinasuile bilo uglavnom lepo, ali u vazduhu je bilo dovoljno hladno da se svako podseti da dolaze hladniji, teži dani. Morala je priznati da joj je bilo drago što neće logorovati na Marisi kada se vreme zaista pogorša.

Još uvek nije živela u palati, premda je bila u gradu već dva dana. Rekla je Darijenu da joj je potrebno malo vremena da se organizuje. Da sredi ostatak svoje garderobe, na primer, i unajmi sluge koje će je pratiti u palati. Nije se mnogo iznenadila kada je Hoden odbio njen poziv da dođe u Hijalto. - Ja ne napuštam kuću - rekao je. - Niko od nas je ne napušta.

- I mislila sam da je tako - rekla je. - Potražiću druge ljude.

Ljudi koje je imala na umu sklonili su se u svoj šator u rečnoj dolini i srećno posmatrali kako kiša pada po vodi. -Zoi! - uskliknula je Anova kada se Zoina glava pojavila na ulazu u šator. Istrčala je na vlažno vreme i zagrlila svog posetioca. — Vidi ti nju! Da li si to našla nekog bogatog čoveka koji te obasipa poklonima?

Zoi se nasmejala. - O, moja priča je mnogo čudnija od toga. Možemo li da se sklonimo s kiše? Kalvine, kako si?

Kada su razmenili pozdrave i smestili se na prostirke, veoma blizu jedno drugome u prenatrpanoj unutrašnjosti šatora, Zoi im je ispričala svoju priču. Oboje su delovali sasvim prikladno iznenađeno, ali činilo joj se da se nisu zaista zapanjili. Ljudi silaze u rečnu dolinu iz najrazličitijih razloga. Ona nije bila prva bogata osoba ili osoba s dobrim vezama koja se sakrila među skitnicama. U stvari, skoro svako ko je živeo na reci imao je zanimljivu prošlost. Čak i Anova i Kalvin, pretpostavljala je.

- I tako ću živeti u palati možda jedan kvintal - završila je. - Od mene se očekuje da povedem svoje sluge, a vi ste jedini ljudi u Hijaltu kojima verujem svim srcem. Zima dolazi. Ako nemate kuda da odete i ako ste voljni da igrate uloge mojih slugu, volela bih da ovo godišnje doba provedete sa mnom.

Kalvina je to zagolicalo. - Ja?! Da živim u palati?! Da nosim finu odeću i naređujem drugim slugama da rade ono što im kažem?!

- To je velikodušna ponuda i oboje smo povremeno bili na takvim položajima - rekla je Anova i tako potvrdila sumnje koje je Zoi dugo gajila. — Bila bih srećna da se sklonim s vlage i hladnoće i ne smeta mi da izigravam tvoju služavku, ali ne znam da li dovoljno dobro poznajem modu da bih ti bila od neke koristi.

- Moja rođaka Kili će me savetovati u pogledu odevanja - rekla je Zoi. - Ti ćeš samo biti tu da mi pomogneš da se uvučeni u odeću i da vodiš računa da sve bude čisto i kako treba. A Kalvin će prenositi poruke i obavljati razne zadatke, a možda i čučati pred vratima palate i slušati šta kraljeve supruge pričaju o meni — dodala je uz smeh.

- Pretpostavljam da će i nama biti potrebna nova odeća — rekla je Anova zamišljeno.

- Da. Boje Lalindara su uglavnom plave sa samo malo zelene. Mislila sam da vam nabavimo neku formalnu odeću.

- To može biti pomalo skupo za tebe - usprotivio se Kalvin. - Shvataš da mi sebi ne možemo da priuštimo takvu kupovinu.

Zoi se nasmejala. - Nemate pojma sa koliko novca raspolažem sada! Mogu da kupujem čokoladice svakog dana ako mi se tako hoće... ili bilo šta drugo što poželim! A vi shvatate, naravno, da ćete dobijati platu, kao i da ćete imati svoj krevet i odaju.

Kalvin je ispružio ruku. - Onda pristajemo!

— Ako si sigurna da smo mi prave osobe za to — rekla je Anova sumnjičavo.

Zoi je stegla Kalvinovu ruku, a Anova je položila svoju na njihove isprepletane prste.

Na trenutak, Zoina krv je odreagovala na herniju u njihovim šakama i vredno je odgonetala i definisala. Do sada, taj osećaj delovao je na nju više umirujuće nego strano.

- Vi ste jedine takve osobe - rekla je Zoi. — Osećaću se mnogo bolje ako znam da su kraj mene prijatelji reke.

Anova je rekla: - Prijatelji srca.

Svog trećeg dana u gradu Zoi je prihvatila poziv da ruča s Kili i njenom majkom, Kristarinom kćerkom Saronom. Morala je da se raspita kako da stigne do kuće, prostrane dvospratne građevine koja je nekada bila Kristarina. Zoina sećanja na nju bila su mnogo nejasnija od sećanja na kuću kraj reke. Njeni roditelji su je retko dovodili tamo i retko se zadržavali dugo. Međutim, dok je išla širokom kamenom stazom od ulice ka kući, iznenada joj se javila mentalna slika o tome kako trči kroz dvorište praćena svojim rođacima. Staza, napravljena od kamena s reke, bila je sigurna zona u kojoj vam se ništa nije moglo desiti. Za trenutak, tog hladnog Kvinasuila dana, osetila je vlažan vazduh zrelog leta, nepopustljivo sunce iznad, kako joj dah bije o rebra dok pada unutar granica bezbedne zone, jedan korak ispred Kili. Onda je trepnula i svi ti utisci su nestali.

Kili je otvorila vrata. — Ooooo, vidi je samo, ta tamno-plava je izuzetno dobra boja — odobravala je. — Uđi... Tu smo samo moja majka i ja, a ona jedva čeka da te vidi.

Kili ju je nestrpljivo vukla kroz kuću, ali Zoi je otezala, gledala unaokolo i pokušavala da obrati pažnju na što više detalja. Da, sećala se te sobe, njenog mračnog, teškog nameštaja i somotskih zavesa, ali ta soba je sigurno bila potpuno preuređena.

Položaj lukova i vrata bio je jezivo poznat, kao i ugao pod kojim su sunčevi zraci padali po jednom zidu baš u to doba dana. Začula je pljuskanje iz daljine i setila se da se najveća ugodnost kuće, zatvoreni bazen koji je ličio na jezero u šumi, nalazi dalje niz hodnik s njene desne strane.

Međutim, Zoi nije prepoznala sobicu u koju ju je Kili na kraju odvela. Bilo je to prijatno mesto s mnogo prozora, plavim i belim nameštajem i pogledom na užurbanu gradsku ulicu. Sarona je prišla da je pozdravi, ispruženih ruku i lica obasjanog osmehom, mnogo srećnija od svog brata Broja što vidi Zoi. Sarona je izgledala kao Lalindar. Bila je zlatokosa, plavooka, krupnog tela, premda joj je lice bilo mnogo toplije nego što je

Kristarino ikada bilo.

- Zoi - rekla je i uhvatila je za ruke, a onda ih spustila da je zagrli. - Napustila sam svaku nadu da ću te ikada ponovo videti. Čim ju je Sarona dotakla, Zoi je osetila šok prepoznavanja u njenoj krvi, drhtaj potvrde da je u pitanju neko kojoj je veoma blizak rod. Osetila je kako je protiv svoje volje ustuknula od Saroninog zagrljaja, a onda je podigla ruke da je zagrli. Sarona je u dovoljnoj meri izgledala, dodirivala i mirisala kao Alijeta da je Zoi za trenutak mogla da zamisli kako grli sopstvenu majku.

Očigledno je Sarona osetila Zoinu snažnu reakciju, jer kada se povukla, na licu je imala upitan pogled. - Da li i ti imaš tu sposobnost? - pitala je. — Da odrediš krv srodnika dodirom?

Zoi je laknulo što je izgovoreno naglas. To je učinilo da njena moć deluje mnogo manje obeshrabrujuće. - Da... Da li i vi to možete to da osetite?

Sarona je odmahnula glavom. - Ne, ali moja majka je mogla. Bilo je to zaista neverovatno... a i više od toga... jer se to nije odnosilo samo na njenu porodicu. Mogla je da uđe u sobu u kojoj se nalazi pedeset žena koje ne poznaje i da otkrije koje dve su sestre samo im dodirujući ruke. Takođe je imala običaj da tvrdi kako može da čuje otkucaje srca svake osobe u gradu, ali to je bilo malo teže dokazati.

- Ja mogu da čujem otkucaje srca, ali samo u kući na reci - rekla je Zoi s osmehom. Da budem iskrena, pomalo mi je drago što me ta sposobnost nije pratila niz planinu.

- Da, mogu da zamislim da bi to bilo prilično uznemiravajuće.

- Ja mislim da bi to bilo užasno — dodala je Kili. — A šta ako neki otkucaji srca iznenada stanu? Znala bi da je ta osoba umrla!

- Premda mogu da zamislim i neke situacije u kojima bi io bila korisna veština - rekla je Sarona. Odmakla se ali je još uvek proučavala Zoi, kao da pokušava da uporedi novu sliku sa starim sećanjem. — Toliko ličiš na svog oca — rekla je. — Sećam te se kao male, tamne i lepo vaspitane sve dok te neko ne bi naljutio, a onda si podizala dreku koja bi srušila kuću. Spolja mi ne deluje kao da si se mnogo promenila.

Zoi se široko nasmešila. - Nisam imala priliku da dižem dreku dosta dugo, tako da ne znam što se tiče toga - rekla je. - Pretpostavljam da neću ni znati sve dok se zaista ne razljutim oko nečega.

- Hajde da ručamo dok nam pričaš o sebi - rekla je Sarona i povela ih ka velikom stolu ispunjenom raznim delikatesima. U blizini se nalazila fontana i zvuk tekuće vode smirio je njena koru osećanja. Ispunile su tanjiriće raznovrsnom branom, hlebom, pečenom ribom i povrćem, a Zoi je mogla da zamisli koliko je ono ovde bilo skupo van sezone.

- Kili mi kaže da je tvoj otac umro - rekla je Sarona kada su sele da jedu. - Žao mi je jer ti je to sigurno nanelo bol.

Ali ne: Žao m ije što je umro, primetila je Zoi. — Uskoro i e proći godinu dana od kada je umro - rekla je. - U nekim trenucima mi je još uvek teško da poverujem da više nije na ovom svetu.

- Da, nisam često sretala ljude koji su bili jače ličnosti od Navara Ardelaja.

- Niste ga voleli - rekla je Zoi otvoreno.

Sarona je oklevala. - Činilo se kao da se trudi da se otuđi od Lalindara - rekla je napokon. — Uvek se svađao s nekim. Činjenica da je njegova politika bila tako različita od politike moje majke nije bila od neke pomoći. Oboje su služili kao savetnici kralju i

bez obzira na to koji savet bi moja majka dala, Navar joj se obavezno suprotstavljao. To bi je razbesnelo. -Uputila je Zoi pogled. - A možda bi se i on razbesneo što su njeni stavovi bili tako suprotni.

Zoi se nasmešila. - Ne, mislim da je uživao u tome da joj pokvari raspoloženje.

- Onda mora da je bio jedini takav čovek u kraljevstvu - primetila je Kili između dva zalogaja. - Svi ostali su uvek veoma pazili da je ne naljute!

- Osim moje sestre - dodala je Sarona. - Alijeta i naša majka su imale nekoliko ogorčenih sukoba.

- Nikada nisam bila sigurna - rekla je Zoi. - Koja je bila poslednja svađa između Kristare i mog oca? Pošto znam da je upravo ona pred kraljem tako snažno govorila protiv njega.

Sarona je namazala džem na tanku krišku hleba. - Pa, postojali su javni sukob i privatni sukob — rekla je zamišljeno.

— Javno, bila je to rasprava o predloženom venčanju između kralja i devojke iz Soeče-Tasa. Jedne od potkraljevih kćeri, čini mi se. Tvoj otac nije verovao Soečanima iz raznih razloga, ali mojoj majci se dopadala ideja o venčanju. Okupila je Frotene i Dočence i zajedno su se suprotstavili tvom ocu. Serlasti su ostali neutralni, premda verujem da se Dejmon u dobroj meri slagao s Navarom. Kralj se na kraju priklonio jačoj koaliciji, premda do venčanja nikada nije došlo.

- A privatni sukob? - upitala je Zoi. Sarona joj je uputila hladan pogled. - Pojavili su se dokazi o jednom neverstvu tvog oca. Moja majka je bila ljuta što nije bio veran Alijeti i želela je da plati zbog toga.

Zoi je razrogačila oči. Živo se sećala svađa o toj temi još u vreme kada joj je majka bila živa. Da li je moguće da imaš lako loše mišljenje o meni kada me varaš sa ženom kao što je ona? A svakako, čak i dok su živeli u izgnanstvu, njen otac je uživao u udvaranjima. Postojale su bar tri žene u selu u čijem je društvu redovno bio, kao i žene iz obližnjih gradova.

Ali. - Moja majka je umrla bar godinu dana pre nego što je moj otac pao u nemilost rekla je. - Možda se viđao s drugom ženom, ali u tom trenutku teško da se mogao smatrati nevernim.

Sarona je klimnula glavom. - Sećam se kako joj je baš to rekao, ali izgleda... o, bilo je to tako davno da ne mogu da se setim detalja! Izgleda da je na neki tajanstven način otkrila da je tvoj otac bio u toj vezi dok je moja sestra bila živa. Moja majka se razbesnela. Uletelaje u kuću, nikada to neću zaboraviti, bacala je stvari pred sobom, obarala posude i nameštaj na pod. Bila je toliko besna da je voda iz fontana po kući počela da kulja napolje. Ne izmišljam ovo. Bazen se preplavio. Ova soba je bila poplavljena. Njena spavaća soba je bila poplavljena. Voda je kapala kroz tavanicu i upropastila i pod i tepihe. A ona je samo pljuskala kroz hodnike i vikala: „Kako se usuđuje? Uništiću ga!" I to je i uradila.

Sarona se upiljila u Zoi. - Nije joj se mnogo dopadao ni pre toga, naravno. Kada je moja sestra umrla, majka je ponudila da te uzme sebi. U stvari, to je suviše blago rečeno.

Zabtevala je da te Navar preda. Već je tada, izgleda, odlučila da ćeš ti biti njena naslednica i zato je želela da te podigne u ovoj kući. Međutim, on je odbio da te preda.

Mislim da je jedan od razloga što se toliko namerila da ga uništi — dodala je - bio što je verovala da će kralj njoj dodeliti starateljstvo kada se Navar nađe u nemilosti. Međutim,

on je bio suviše lukav za nju. Dan pre nego što su mu oduzeli svu imovinu, nestao je i poveo te sa sobom. — Slegnula je ramenima. - Niko nije znao gde se nalazite. Sve dok iz Kristarine kuće nije stigao glas da si se ponovo pojavila, nismo imali pojma gde da te tražimo.

Zoi je zamišljeno slušala sve ovo pognute glave. Kada je Sarona završila s pričom, rekla je: - Hvala vam što ste mi to rekli. Pitala sam se, kada sam bila mlada, zašto mi niko iz porodice moje majke ne dolazi u posetu. Nije mi palo na pamet da vi prosto ne znate gde sam. Objašnjenje mog oca bilo je da vas, naposletku, sigurno nije ni briga.

Sarona je uzviknula od očaja. - To sebično kopile! Žao mi je, Zoi. Nije mi želja da govorim loše o tvom ocu, ali to je okrutn. Moja majka te je dugo tražila. Nisam sigurna da je ikada i prestala. Moj suprug i ja smo ponekad šetali kroz siromašne delove grada na jugu i po ulici posmatrali devojčice tvog uzrasta. Međutim, nikada te nismo našli. — Pritisnula je prste na usta. — Trudim se da to ne radim, ali ponekad mrzim tvog oca.

Zoi je odmahnula glavom i tužno se nasmešila. - Ja sam ga volela. Bio je... bogatstvo, uzbuđenje, bleštavilo, boja... čovek toliko živ da još uvek ne mogu da poverujem da je umro. Međutim, nije me iznenadilo što sam saznala njegovu novu manu.

Imao ih je dosta. — Ispružila je ruku preko stola. - Slobodno ga mrzite i u moje ime, ali ne očekujte od mene da osećam isto. Meni je samo drago što sam vas ponovo pronašla nakon toliko vremena.

Narednih nekoliko dana Zoi je dosta vremena provela u popunjavanju svoje garderobe, često u Kilinom društvu. Njena rođaka je imala jasno mišljenje o tome gde treba da kupe ogrtače a gde da potraže ostale potrepštine, ali Zoi je insistirala da postoji samo jedna obućarska radnja u kojoj želi da kupi cipele.

Nova devojka je stajala za tezgom kada su ušle unutra — u svakom slučaju, nova za Zoi. Shvatila je da je devojka bila tu bar ceo kvintal, ako ne i više, dok je Zoi živela u kući svoje bake. Radnica je imala tamnu kosu, bila je punačka, radosna i odmah je prišla posetiocima.

- Da li vas interesuje obuća rađena po meri ili biste voleli da probate neki od već gotovih pari koji odgovaraju ženama u žurbi? — pitala je. — Da li tražite svakodnevnu obuću ili nešto formalnije?

- Treba mi nekoliko pari, za formalne prilike - rekla je Zoi. — Međutim, mislim da će već gotove cipele biti odgovarajuće.

Devojka ih je smestila u stolice i pokazala im desetak modela po poslednjoj modi. Čak je i Kili bila impresionirana izborom i kvalitetom uzoraka, napravljenih od tanke, nežne bože, s vrlo tankim donovima. Od svih ponuđenih, odabrale su sedam pari.

Prodavačica se složila s njihovim izborom. — Imamo poseban popust ukoliko kupujete više od dva para — rekla im je. - Da li želite da platite odmah ili želite da otvorite račun?

Mogu to odmah da uradim za vas.

- Mislim da ćemo platiti odmah, mada ste bili od velike pomoći — rekla je Zoi i pružila joj odgovarajući broj zlatnika.

Da li mogu da razgovaram s nekim od vlasnika i kažem im kako sam zadovoljna vašom uslugom?

Devojka je pogledala preko ramena, gde je, osim ukoliko se Ajlinine navike nisu mnogo promenile, vlasnica radnje vrlo verovatno stajala iza skrivenog prozora. - Mislim

da možete — rekla je.

Nije to ni izgovorila do kraja, a Ajlin je užurbano izašla. Izgledala je potpuno isto: vitka, nemirna, pomalo neuredna, pomalo sumnjičava. - Dobar dan, vrlo nam je drago što ste danas svratili u našu radnju — izdeklamovala je poslovnim glasom. - Da li mogu još nešto da učinim za vas? - Glas joj je pomalo zadrhtao kada je srela Zoin pogled. Na licu joj se videlo da se pomalo zbunila.

Kili je rekla: - Znaš, Zoi, mogla bi da uzmeš par rukavica koje se slažu s onim plavim cipelicama s ravnom potpeticom.

Kada je čula ime, Ajlinin pogled je postao oštriji. Upiljila se jače. - Ne može biti prošaputala je.

Zoi se nasmešila. - Pitala sam se da li ćeš me prepoznati.

- Zoi! Ali Barlou je rekao... i nije te bilo tako dugo... ali mislila sam da ti... a opet, ti si Lalindar! Nakon svega?

Kili je uputila Zoi jedan brz pogled postrance, očigledno se pitajući kakva prošlost leži između njene rođake i vlasnice radnje, ali nije postavljala nikakva pitanja. Zoi je klimnula glavom Ajlin i rekla: - Da, nakon svega. I nisam samo Lalindar, već sam i starešina.

Ajlin je otvorila usta i nije pokušala da kaže ni reč.

- Znam. I za mene je to predstavljalo iznenađenje - rekla je Zoi. - Još uvek se navikavam na tu pomisao. - Osvrnula se po radnji, ugledala njene visoke police s cipelama duž svakog zida. - Nisam znala šta me čeka. Mislila sam da imam sreće što imam ovakvo mesto na kome mogu biti bezbedna. - Ponovo se nasmešila Ajlin. - Još uvek mislim da sam imala sreće.

Ajlin je odmahivala glavom. - Melvin nikada neće poverovati u ovo. A Barlou!

Dopašće mu se tvoja priča.

Zoi joj je pružila svilenu vrećicu prošivenu zlatnim koncem i zatvorenu malom dijamantskom šnalom. Kupila ju je juče za ogromnu sumu novca i odbila da kaže Kili zašto je želi. — Imam nešto tvoje što moram da ti vratim, da ti se skromno zahvalim za pozajmicu — rekla je.

Ajlin je uzela vrećicu, ali njen izraz lica bio je zbunjen. -Nikada ti nisam pozajmila ništa ovako skupo.

- Dala si mi ono što je unutra - nešto što je za mene bilo mnogo vrednije u to vreme od vrednosti ove vrećice.

Ajlin je zavirila unutra, a tamo je u svojoj svilenoj čauri stajao ključ od radnje. Sada se na njenom licu pojavilo shvatanje i malo se zarumenela. - Bila je to prosto ljubaznost rekla je promuklim glasom.

-To je bilo veliko blago - rekla je Zoi. - Drago mije što su okolnosti takve da mogu da ti to vratim.

— Pa, dobro onda - rekla je Ajlin i stavila vrećicu u džep. Videlo se da je povratila svoju uobičajenu žustrost, pomalo obojenu računom. Zoi je skoro mogla da vidi njene misli: Nisam očekivala da će se moj mali gest tako izdašno isplatiti, jer sada će jedan od starešina postati pokrovitelj moje radnje. — Vrati se u svako doba. — Klimnula je glavom Kili. - Povedi i prijatelje. Za tebe ćemo uvek imati poseban popust.

Zoi se nasmejala i impulsivno zagrlila Ajlin, premda je mogla reći da ju je ovaj znak naklonosti potpuno iznenadio.

Možeš biti sigurna u to da ću se vratiti - rekla je. - Nedostajala si mi. Nedostajalo mi je sve u Hijaltu.

Zoi se nadala da će se useliti u palatu na manje-više nenametljiv način, ali to izgleda nije bilo moguće. Dva dana kasnije Darijen Serlast je lično došao u njenu gostionicu vozeći se ukrašenim kolima na gas i lično je nadgledao utovar njenih stvari u zadnji deo kola.

Kalvin se šepurio u svojoj novoj odeći i uživao u tome da naređuje slugama kuda da smeste koji sanduk i kutiju.

— Pažljivo s tim, dečko moj! - zarežao je kada je jedan od mlađih slugu ispustio kutiju nekoliko pedalja od bare. - Ne bi želeo da upropastiš fini veš starešine tako što ćeš ga isprljati, zar ne?

Darijen Serlast se okrenuo da uputi Zoi značajan pogled: Imaš slugu koji raspravlja o tvom vešu s hotelskim osobljem?, ali nije komentarisao naglas. Blago se nasmešila i nije rekla ništa.

Na kraju su sve zavežljaje utovarili po Kalvinovom nahođenju, a oni su ušli u kola.

Anova i Kalvin su se zbili u prednjem delu vozila s vozačem, dok su se Darijen i Zoi smestili pozadi. Sedela je licem pomalo okrenutim od njega tako da može da posmatra put. Ovde u bogatom delu grada u podnožju planine kuće i zgrade s više spratova bile su napravljene od visokokvalitetnog kamena i mermera, u gracioznim avenijama i okružene bujnim baštama, ali ulice su ipak bile prepune i bučne i sporo su putovali. Linija između grada i planine bila je označena širokim mostom preko severnog dela kanala. Kada su se našli s druge strane, put je odmah počeo da se uzdiže. Uspon je Zoi pomalo podsetio na put ka Kristarinoj kući. Prelepa, usamljena građevina pred njima bila je kao signalna vatra, samim svojim postojanjem ih je privlačila sve bliže. Skrenula je pogled sa široke fasade s kulama ka bistroj vodi koja je padala s planine tik iza nje. Bila je to ista ona reka koja je tekla kraj Kristarine kuće, a ta činjenica joj je pružala utehu ovog čudnog dana.

Možda, ipak, nije otputovala predaleko od poznate teritorije.

- Nije valjda da ste uplašeni.

Darijen je ćutao toliko dugo da se Zoi zapravo trgnula na zvuk njegovog glasa.

Pogledala je ka njemu a onda nazad ka prozoru. - Nisam uplašena - promrmljala je. Nego... nesigurna. Ne znam šta se tačno očekuje od mene u ovoj ulozi.

- Samo da se pokažete kao lojalan podanik kralja. Slegnula je ramenima i nije odgovorila.

Kada je put skrenuo po poslednji put, elajmotiva je ušla u veliko, dobro održavano dvorište, popločano pločama boje meda, vrlo sličnim istrošenom kamenu od kojeg je bila izrađena sama palata. Gužva u dvorištu bila je skoro podjednako velika kao na Cinkvi, jer je bilo mnogo purnjača, kola, konja i ljudi koji su se probijali oko fontana i velikog zasađenog drveća i žbunja. Konji su njištali, konjušari vikali, sluge jurile među vozilima da predaju poruke.

- Da li je uvek ovako? - pitala je Zoi. - Više-manje. Osim promendanima, a tada je deset puta haotičnije.

Ponovo je pogledala ka njemu. - Nadam se da ne nameravate da me napustite sve dok se bezbedno ne smestim u svoje odaje.

Izdržao je njen pogled. - Mislio sam da sam sasvim jasno stavio do znanja da uopšte ne nameravam da vas napustim.

- Bar dok sam u palati, u svakom slučaju.

Samo se nasmešio i sklonio pogled. Čim je vozač zaustavio kola, sluge su pritrčale i naklonile se Darijenu Serlastu. - Ovo je Zoi Ardelaj Lalindar - rekao je Darijen. - Ovo su njene sluge, a ovo su njihove stvari.

Postarajte se da sve odnesete u njihove odaje uz što manje zbrke. - Sluge su se ponovo naklonile.

Zoi je pogledala ka Anovi, spremna da se usprotivi u slučaju da deluje previše zbunjeno, ali Anova joj je radosno odmahnula. - Mi ćemo smestiti sve ove stvari — rekla je. - Idite unutra.

Izvan kola, preko dvorišta, do širokih, plitkih stepenica i velike dvorane. Zoi nije bila sigurna kada ju je Darijen uzeo podruku, ali bilo joj je drago što ima podršku. Dvorana je isprva delovala velika kao Trg žena. Bila je okrugla, otvarala se nivo za nivoom sve do kupole napravljene od stakla. Pod je bio od ružičasto-belog kamena isečenog na kvadrate tako velike da je Zoi mogla da legne u njih. Pravo s druge strane velikih ulaznih vrata nalazila se ogromna bronzana fontana ugrađena u zid. Oko zbirke šarenih cevi i izbrazdanih stubova penušala je voda koja je padala u zakrivljenu, talasastu posudu u bazenu od kovanog metala. Zoi je osetila kako joj se srce steže za trenutak. Njen otac je imao malu repliku ove lontane u njihovoj kući na selu.

Odagnala je to sećanje kako bi do kraja ispitala dvoranu. Tri velika hodnika s lukovima otvarala su se od kružnog prizemlja. Na svakom nivou nalazili su se balkoni oivičeni držačima od izrezbarenog kamena koji su gledali na predvor-je. Upravo u tom trenutku sunčevi zraci padali su odozgo, ali vuda po zidovima u prizemlju nalazili su se svećnjaci koji su osvetljavali prostor noću.

Zoi je trebao jedan trenutak da shvati da, osim fontane, u čitavom prostoru nema nikakvog nameštaja ni ukrasa. Bio je to kierten kraljevske veličine.

- Mislim da sam se već izgubila — rekla je tihim glasom.

- Ovo jeste impresivan prizor — složio se Darijen. — Zar niste nikada ranije bili ovde?

- Kada sam bila dete - rekla je. - Retko kada sam ispuštala očevu ruku ovde.

Za trenutak, njegov stisak na njenoj ruci se pojačao u gestu koji je trebalo da bude ohrabrujući. - Sigurno ste sada hrabriji.

- Sigurno da jesam.

Pokazao je udesno. - Ovo krilo je uglavnom rezervisano za kraljeve važne posetioce i samce koji ovde imaju svoje odaje. - Nakon toga je pokazao ka hodniku koji je vodio levo. - To je krilo u kome žive kraljeve supruge i u njemu ćete vi odsesti. Ostale žene s dvora smeštene su na toj strani palate. Moja tetka takođe ima svoje odaje tamo. Pred nama su - dodao je i klimnuo ka poslednjem hodniku postavljenom malo ulevo od fontane — javne prostorije: prestona dvorana, balska dvorana, nekoliko trpezarija, a iza njih se nalaze kuhinje i bašte. Verovatno nećete imati prilike da odete mnogo dalje od javnih prostorija i krila u kome su supruge.

- Onda hajde da vidimo gde ću odsesti.

Krenuli su levim hodnikom ka drugom, manjem predvorju, očigledno kiertenu ženskog krila. Centralna stvar u njemu bilo je kružno stepenište, jedno od najdivnijih

arhitektonskih elemenata koje je Zoi ikada videla. Svaki stepenik bio je napravljen od drugačije vrste kamena, belog mermera s purpurnim žilama, isprepletanog jaspisa žute i zelene boje, grubog crvenog granita, crnog oniksa koji ne odbija svetlost, lapis lazulija i opet mermera, ovog puta prošaranog crnim.

- Pretpostavljam da je ovo odgovor na moje pitanje o tome koliko je kraljevo bogatstvo - rekla je.

- Ili bogatstvo kralja koji je sagradio ovu palatu pre skoro tri stotine godina odgovorio je Darijen i poveo je ka prvom stepeniku. - Supruge imaju sobe na prvom spratu, ali bojim se da su vaše odaje na jednom spratu više.

Popeli su se uz šezdeset i četiri stepenika i Zoi ni u jednom trenutku nije videla da se neki kamen ponavlja. Stepenište je nastavljalo dalje naviše, ali Darijen je poveo Zoi niz hodnik na drugom spratu, koji ju je odmah podsetio na Kristarinu kuću. Najednom zidu su se uglavnom nalazili prozori, a na drugom zidu su se nalazila zatvorena vrata koja su najverovatnije vodila u spavaće sobe. Prozori hodnika gledali su na zadnji deo palate, ka planinskom zidu. Pretpostavljala je da to znači da pogled iz spavaćih soba mora biti veličanstven.

- Vi imate počasno mesto, a to su peta vrata u nizu - rekao je Darijen. Otpratio ju je do vrata i pružio joj ključ koji je bio dugačak koliko i njen dlan, od vrha prstiju do ručnog zgloba, i toliko težak da ga umalo nije ispustila. Zahvalila mu se ozbiljno, a onda rekla: — Potreban mi je ključ i za Anovu i Kalvina.

- Unutra je još jedan ključ. - Oklevao je malo, a onda dodao: - Shvatate da je to samo učtivost. Činjenica da postoje dva ključa i da je jedan bio kod mene nekoliko dana znači da vrlo verovatno postoje kopije i da će neko ko vam želi zlo lako moći da nađe put u vaše odaje. Ako imate dragulje koje ne biste da izgubite ili tajne koje ne želite da budu otkrivene, najbolje je da ih držite negde drugde.

- Hvala vam što ste mi to rekli - kazala je. - Da li ste neku od kopija ključa zadržali za sebe?

Dugo ju je posmatrao bez odgovora.

- Pretpostavljam da jeste.

- Pod normalnim okolnostima, nikada ne bih ušao u vaše odaje bez poziva - rekao je.

— Međutim, u hitnom slučaju... ako vas nema, ili ima razloga za uzbunu... želeo bih da moguda proverim vaše sobe i uverim se da vam se nije desilo ništa loše.

- Da li imate ključeve od soba svih gostiju u ovom krilu? upitala je. Ceo ovaj razgovor vodili su napolju u hodniku. Popodnevno sunce se probijalo, mutno i iskrivljeno, odbijalo se od planine i probijalo kroz staklo. - Od soba svih kraljevih supruga?

Nije odgovorio ni na ovo pitanje.

- Pitam se zbog čega tačno kralj ima toliko poverenje u vas - rekla je.

- Verovatno je u pitanju ista ona stvar zbog koje mi vi uopšte ne verujete.

Skoro da se zasmejala. - Ja mislim da ste vi čovek koji skuplja moć kao što deca skupljaju poljsko cveće u šumi.

- Odgovornost, možda - rekao je. - Ne obavezno i moć.

- Teže je sakupiti pune šake vode s jezera ili kišu - odgovorila je.

- Znam - rekao je. - Ne očekujem da ću moći da ube-rem i vas.

Prigušila je još jedan nalet smeha, okrenula ključ u vratima, zakoračila unutra i brzo pogledala unaokolo.

Njene odaje sastojale su se od malog kiertena i više odvojenih soba. U dnevnoj sobi prijatne veličine nalazio se lep nameštaj i zid s prozorima. Vrata s desne strane vodila su u sobičke koji su verovatno predstavljali odaje za sluge. Mnogo veća spavaća soba bila je s leve strane. Zoi je provirila unutra i videla da je zadivljujuće opremljena finim materijalima i koru bojama.

- Mogu samo da pretpostavim da je ovo soba u kojoj su žene Lalindara i pre mene odsedale - rekla je Zoi. - Ako pogledate malo bolje, naći ćete dokaze o vremenu kada je vaša baka poslednji put bila ovde - rekao je Darijen.

Prišla je i pogledala kroz prozore. Prizor je potpuno ispunio njena očekivanja. S ove visine mogla je da vidi sve preko užurbanog dvorišta do zelenih i smeđih kontura planine i šarolikog protezanja grada. Živopisna bela pena s vodopada bila je suviše levo od nje da je vidi iz ovog ugla, ali video se i deo mirnog plavog jezera koje se punilo ovde na ovom platou pre nego što reka krene ponovo dole da se kovitla oko zapadne ivice grada.

Odavde je mogla videti šarenu zakrpu u rečnoj dolini, smeštenu na mestu gde Marisi po poslednji put vijuga pre nego što se ispravi i jurne na jug ka samoj ivici sveta.

- Sada se divite prizoru, ali postaje magično noću kada se sva svetla upale - Darijen je rekao iza njenih leda. - Ponekad satima stojim na svom balkonu i samo posmatram.

Ispružila je ruku i pokazala prstom. — Iz rečne doline se vidi palata - rekla je. - Kada padne noć i kada se baklje upale, vidi se njen obris u desetinama treperavih svetala. Čini se da lebdi iznad planine kao prikaza iz nekog sna. Ne znam da li mi se više sviđa pogled s palate od pogleda na samu palatu, ali složiću se da oba oduzimaju dah.

- Svakako da čudo da ste u palati čini ovaj položaj boljim - rekao je.

Okrenula je leda panorami i nasmešila se. — Još uvek nisam ubeđena da će ovo čudo u potpunosti osvojiti moje srce.

- Moraćete da me obavestite kada budete odlučili.

- Dakle! - rekla je. - Šta sad treba da radim? Da sedim ovde skrštenih ruku sve dok me kralj ne pozove na večeru?

- Večeras će biti večere i od vas se očekuje da joj prisustvujete, ali će u međuvremenu doći do intimnog okupljanja u manjoj trpezariji u ovom krilu - rekao je. — Supruge se nadaju da ćete im se pridružiti da bi vas upoznale.

- A vi?

- Ja zvanično nisam pozvan, ali ukoliko želite da me uključite, biće mi zadovoljstvo da vam se pridružim.

- Mislim da će mi biti lakše ukoliko ste i vi prisutni.

- Onda, hajde da siđemo.

16.

Zoi nije trebalo mnogo vremena da oformi mišljenje o četiri kraljeve supruge.

Pretpostavljala je da su i one oformile trenutna mišljenja o njoj, a nijedno nije bilo vrlo povoljno. Planirala je da čitav prijem provede tako što će malo govoriti, pažljivo slušati i ne odavati skoro nikakve emocije. Međutim, u nekoliko navrata nije uspela da se suzdrži od komentara. Pa, sigurno je sam ambijent doveo do njenih oštrih odgovora. Kraljeve supruge su izgleda vodile neprestani, suptilni rat recima, često neljubazan i ispunjen skrivenim značenjima. Sigurno da bi svako povremeno odgovorio nekom oštrom primedbom.

Okupile su se u divnoj sobi u bledožutoj i beloj boji, ukrašenoj laticama duž prozora i zasvođenim vratima. Prostorija je u velikoj meri bila elaj vrsta prostora, prozračna i svetla, u Dočenca bojama. Podsećanje da je kraljeva prva supruga bila i Dočenca i elaj. Čim su Zoi i Darijen ušli, sve četiri supruge su požurile da ih pozdrave. Jedna je spustila šaku na Darijenovu ruku na nesvesno posesivan način.

- Darijene! Doveo si je pravo kod nas! Tako mije drago! -uzviknula je. Zoi je se sećala s parade, tako da je bila sigurna da je ovo Alis, ali odvojila je trenutak da bolje pogleda.

Treća kraljica bila je sitna žena bledog tena, a na njoj je najupadljivija bila njena tamnocrvena kosa. Nosila je svilene pantalone i ogrtač bledozelene boje. Široki okovratnik bio je isečen tako da predstavlja savršen okvir za kratku bakarnu ogrlicu s koje su visile tri amajlije blagoslova. Inteligencija, strpljenje, rešenost. Uprkos činjenici da je samo jedan od njih bio vatren, kraljica je očigledno bila suila.

Kada ih je Darijen predstavio jednu drugoj, Alis je uperila svoje svetlozelene oči ka Zoi s punom pažnjom. - Nestali starešina Lalindara - rekla je. - Jedva smo čekale da vas upoznamo. Sigurno imate da nam ispričate vrlo uzbudljive priče.

- Gotovo da takvih nema, plašim se - rekla je Zoi uz prijatan osmeh. Bilo je zapanjujuće kako joj se Alis odmah nije dopala, premda je pokušala da zadrži masku učtivosti na licu.

Alis se slabašno nasmejala. - Izvući ćemo mi to iz vas.

Darijen je otresao Alisinu ruku i uputio Zoi ka drugoj ženi, koja je imala tamnu kosu, belu kožu, plave oči i privlačan osmeh. Bila je niska, pomalo debeljuškasta i sa sobom nosila dopadljivost kao neko štene, zbog čega se odmah i dopala Zoi. Imala je oko dvadeset godina, dok se činilo da Alis ima deset godina više. — Stvar je u tome što mi već znamo sve naše priče, pa nam one više nisu zanimljive - rekla je mlada žena. - Zato izgaramo od radosti na pomisao da ćemo sresti nekog novog. I to nekoga iz Pet porodica priđe! Čekale smo danima da dođete.

- Pokušaću da budem zanimljiva - rekla je Zoi. — Medu-nm, molim vas da ne očekujete previše.

- To je Romela - ubacio se Darijen. - Kraljeva četvrta i najmlađa supruga.

Alis je pomazila Romelu po ruci kao što bi pomazila mačje krzno. — Naša mala ljubimica. Svi je obožavamo.

Romela se zadovoljno zakikotala. Zoi nije umela da proceni da li glumi ili ne jer ju je Darijen već upoznavao s trećom ženom. Ova je bila viša od ostalih. Bila je mršava, svetle kose i privlačna. - Setera - rekao je. - Kraljeva druga žena.

Zoi je smatrala da Setera izgleda sposobno i znatiželjno, osoba koja bi se pretvarala da vam je prijatelj samo da bi otkrila vaše tajne i upotrebila ih protiv vas. Ipak, bila je stara za takve mladalačke igre, verovatno u kasnim tridesetim godinama. Zoi se setila da ona ima kćer kojoj je oko četrnaest godina. Kraljevo najstarije dete i verovatno njegova naslednica.

- Zaista, drago nam je što ste među nama — rekla je Setera, a njen glas je bio dubok i melodičan. - Ličite na svog oca.

- Tako je - rekla je Alis, kao da se upravo setila. - Vi ste kćer Navara Ardelaja.

- Jesam.

- Bilo nam je tako žao kada smo čule za njegovu smrt - rekla je Alis. - Oduvek smo se nadale da će povratiti Vernonovu milost i da ćemo biti u prilici da ga ponovo vidimo.

- Alis - Romela je rekla šokirano.

- Pa, teško da je tajna za Zoi da je njen otac pao u nemilost.

- Zaista, ta činjenica je bila glavno načelo mog postojanja mnogo godina - rekla je Zoi, ne pokazujući ništa osim vedrine. U sebi, osetila je tračak bola, nalet ljutnje što se o tako velikoj, tako strašnoj stvari, moglo govoriti tako olako, ali nije dozvolila da joj se to vidi na licu. - Malo je verovatno da bih to zaboravila.

- Bio je tako ponosan čovek. Da li mu je... da li mu je bilo teško u izgnanstvu? upitala je Setera. Zoi je pretpostavila da tako čudno govori jer bi bilo nepristojno brzo preći preko teme sada kada je već pomenula Navarovo ime, a opet teško da je mogla da smisli šta drugo da pita. Kako je umro? Da li se mnogo mučio? Da li ste već' prevazi šli svoju bol?

- U njemu nikada nisam videla gorčinu - rekla je Zoi -nikakvo kajanje. Ostao je, sve do samog kraja, živahan i neumoran.

- To je dobro čuti — rekla je poslednja žena u prostoriji. - I meni bi bilo drago da sam imala prilike da još jednom razgovaram s Navarom Ardelajem.

Zoi se okrenula u njenom pravcu upravo kada je Darijen rekao: — Dozvolite mi da vam predstavim Elidon. Kraljevu prvu ženu.

Elidon je bila čvrsta, krupna i na njoj su se videli znaci starosti, jer je sigurno prešla pedesetu. Njena kratka kosa bila je mešavina crne i sede, a koža oko sivih očiju bila je prošarana borama. Delovala je tužno, pomislila je Zoi, ali uzvišeno, i odavala je prikrivenu moć. Zoi je imala utisak da bi Elidon mogla da bude izazvana da napadne ukoliko bi imala dovoljno jak razlog, a tada bi mogla biti nemilosrdna.

- Dobro došli u naš dom onoliko dugo koliko odlučite da ostanete s nama - rekla je Elidon. Naklonila je glavu iz poštovanja prema ljubaznosti koju je dobila od najmoćnije žene u prostoriji. Nijedna od njih joj nije pružila ruku niti prišla dovoljno blizu da dotakne Zoi. Setila se da se u kraljevskoj porodici i porodicama na visokom položaju fizički kontakt smatra privilegijom koja se pruža samo bliskim prijateljima.

Iznenada se, puna taštine, setila kako ju je Darijen uhvati io podruku kada su ulazili u zamak. Međutim, to nije bio znak prijateljstva. Bio je to znak ljubaznosti.

- Hvala vam što ste mi otvorile svoj dom - odgovorila je Zoi formalno. — Sigurna sam da ću uživati u vremenu provedenom s vama.

-Jesmo li završili sa svim predstavljanjima i pozdravima? - upitala je Romela žalosno. — Možemo li da sednemo i da jedemo? Tako sam gladna!

Smeh se začuo među okupljenima i Setera je uhvatila Romelu za ruku. - Da, hajde da nahranimo naše dete-nevestu rekla je. - O, kako li je to imati dvadeset godina i jesti šta god hoćeš a da se pritom ne pretvoriš u debelu, staru kravu!

- Sva ta hrana će je uskoro stići - rekla je Alis. — Elidon zna kako je to.

To je bilo rečeno u šali, ali je sasvim sigurno imalo za cilj da bude okrutno i Zoi je očekivala da joj neka od drugih žena odgovori. Međutim, niko ništa nije rekao, čak ni Elidon, koja ih je samo povela do ljupkog stola postavljenog pred širokim prozorom.

Staklena površina stola bila je položena na metalnu filigransku osnovu u kojoj se video odraz izbeljenih špalira u sobi i u bašti. Uprkos godišnjem dobu, kroz prozor se i dalje videlo mnoštvo zelenih loza i žbunova, a nekoliko na hladnoću otpornih cvetova dodavalo je drske mrlje šarenila.

- Sedite kraj mene - molila je Romela, tako da je Zoi sela u stolicu kraj nje. Elidon se smestila na čelo stola, ali svi ostali su uzeli stolice koje su im se našle pri ruci. Sluge su se pojavile na vratima i sipale im vodu s voćem u čaše i iznele tanjire s hlebom i slatkišima. Romela je ispustila zvuk zadovoljstva sličan mačjem predenju i svi ostali su se nasmejali.

Darijen se smestio pravo prekoputa Zoi, a Alis je odmah zauzela stolicu kraj njega.

Uputila mu je zadirkujući osmeh. — Ne mogu da verujem da si se složio da ostaneš i budeš nam u poseti tako dugo! - rekla je. - Skoro da se više i ne družiš s nama!

- Vernonu su bile potrebne moje usluge - rekao je.

- Pa, i ja mogu biti zahtevna - rekla je Alis.

- To nisam zaboravio - odgovorio je.

Romela ih je ignorisala. - Zar nije ukusno? - upitala je kada je Zoi pustila zvuk odobravanja nakon što je uzela krišku neke tanke, slatke mešavine u kojoj izgleda nije bilo ničeg osim meda i lešnika.

- Nikada nisam probala nešto takvo - rekla je Zoi. - Izgleda da sam predugo živela izvan društva!

Rekla je to tiho i to Romeli, ali Alis se ubacila kada je čula njene reči. - Da, a gde ste to u stvari živeli kada ste bili u izgnanstvu sa svojim ocem?

—Alis - rekla je Elidon.

Alis je razrogačila svoje zelene oči. - Šta? Zar ne smem čak ni da pomenem činjenicu da su bili u izgnanstvu?

- Već si to uradila - rekla je Elidon. - Možda bi mogla da prestaneš da to pominješ svaki put kada otvoriš usta.

Alisine lepe usne su se stisnule od besa koji je brzo sakrila. Njih dve se ne vole mnogo, pomislila je Zoi. Crvenokosa kraljica rekla je prenaglašeno uljudnim tonom.

Gde ste živeli dok vam je otac bio živ?

- U veoma maloj varoši na samom kraju zapadnih provincija - rekla je Zoi zadržavši mir. - Čini mi se da bi čitavo selo moglo da se smesti u kiertenu palate.

Romela se okrenula ka njoj, užasnuta, i progovorila s ustima punim hrane. - Ne! Ali šta ste tamo radili? S kime ste razgovarali?

- Moj otac je pričao dovoljno za dvadeset ljudi - rekla je Zoi sa smeškom. – Dane

sam provodila s njim i nisu mi delovali prazno.

- Pa ipak, čak i najfascinantniji čovek dosadi posle nekog vremena, kao što svi mi vrlo dobro znamo - rekla je Setera i dobila još jedan lak smeh društva.

- Sigurno ste bili tako uzbuđeni kada je Darijen došao po vas - rekla je Romela.

Zoi je uputila kratak pogled ka Darijenu. Nije znala koliki deo njegove priče je bio opšte poznat. Po svemu sudeći, svi u palati i Pet porodica bili su svesni da je trebalo da Zoi bude kraljeva peta nevesta. Međutim, da li su supruge znale da je ona pobegla od Darijena? Da li su znale da je živela na reci pre nego što je otkrila svoje pravo nasleđe? Zaista, svi u selu su bili uzbuđeni kada je stigao - samo to je rekla.

Darijena je sve to izgleda zabavljalo i glatko se umešao u razgovor. - Kada sam pronašao Zoi Lalindar, ona je bila u dubokoj žalosti za svojim ocem i bilo joj je teško da prihvati i u kojoj meri joj se sreća promenila - rekao je. — Kada smo Vernon i ja shvatili da je ona starešina Lalindara, znali smo da više ne možemo da je smatramo kraljevskom nevestom. Na kraju sam odlučio da je odvedem pravo u kuću njene bake, gde je mogla da se navikne na svoj novi položaj pre nego što pokuša da dođe u Hijalto i izbori se s takvima kao što ste vas četiri.

Romela je razrogačila svoje plave oči. - Kažeš to kao da će morati da se brani od nas!

Nasmejao joj se. - To je, svakako, moje viđenje situacije.

Romela se ponovo okrenula Zoi. - Uopšte nije tako! Ja sam samo postavljala pitanja jer sam znatiželjna.

Zoi joj se nasmešila. Činilo se da je Romela najiskrenija od svih njih. - Sve u svemu, mislim da je najčudniji deo dolaska Darijena Serlasta u moje selo bilo vozilo u kome je stigao. Do tog trenutka nikada nisam videla neko od tih vozila, premda mi je otac čitao o njima iz svojih izveštaja koje je dobijao iz Hijalta.

- Da, zaista su izvanredna - rekla je Setera, prigušenim glasom. Plava kosa joj je pala preko ramena dok su naginjala napred. - I predstavljala su takav blagoslov za Dočence!

Preokrenule su bogatstvo porodice gotovo preko noći.

To je bio još jedan udarac namenjen Elidon, pomislila je Zoi, premda prva supruga nije pokazala nikakav znak da joj je to zasmetalo. Darijen je rekao: — Serlasti mogu samo da se nadaju da će jednog dana izmisliti nešto tako korisno, a i unosno! - što je izgleda smanjilo napetost.

- Dakle živeli ste u Kristarinoj kući u proteklom periodu - rekla je Alis. - Čula sam da je izuzetno lepa.

-Jeste - rekla je Zoi i dodala nevino: -I ja još uvek o njoj razmišljam na isti način, kao o Kristarinoj kući. Stalno zaboravljam da je sada zapravo moja.

Po načinu na koji je Alis trgnula glavom unatrag, Zoi je znala da je njena žaoka pogodila metu. Sva imovina u vlasništvu ovih žena predata je kruni nakon venčanja. Bio je to suptilan način da se sve podsete da i Zoi, naivna kakva je još uvek bila, prognanik kakav je doskora bila, ima izvesnu moć. Videla je Darijenov smešaki u njemu je pročitala odobravanje.

Nakon svega, ipak je bilo moguće brzo naučiti ovu igru.

- Sada kada ste se vratili u grad - rekla je Elidon - da li ćete ponovo tražiti vlasništvo nad svojom imovinom? Verujem da je vaša baka imala bar jednu kuću u bogataškom kraju.

- Ne, moja tetka Sarona je nasledila tu kuću od Kristare i čini se da je tamo srećna rekla je Zoi. — Možda ću razgledati unaokolo da kupim nešto drugo. - Igrala se drškom

svoje čaše s vodom i posmatrala Darijena kroz poluspuštene kapke. — Ili ću tražiti od kralja da mi vrati imanje koje je nekada pripadalo mom ocu.

Na kome sada žive Serlasti, kako joj je sam Darijen rekao. Suzio je pogled, ali nije pokazao nikakvu drugu reakciju. Setera je bila prva koja je povezala i na licu joj se videlo iznenađenje, a onda i blesak ljutnje. Setera je bila hunti, Zoi je znala, ali nije mogla da se seti da li je bila i Serlast. — To imanje je u rukama drugih već deset godina - rekla je Setera. - Čini se okrutnim da im se sada oduzme.

- To i nije neki argument - rekla je Zoi. - Pripadalo je Arđelajima sedamdeset i pet godina.

Alis je sledeća povezala i delovala je pakosno zadovoljna. - Zar to nije... ali, Darijene, zar ne živi tvoja porodica u Navarovoj staroj kući?

Klimnuo je glavom. — Veoma im se dopada - rekao je.

- Sigurna sam da je tako - rekla je Zoi. - Naravno, kao što Setera kaže, prošlo je deset godina od kada sam bila tamo, ali bilo je to lepo mesto dok sam živela tamo.

- Ne mogu da verujem da bi kralj oduzeo imovinu nekome iz Darijenove porodice rekla je Setera.

- Dopala mi se vaša prva ideja - rekla je Elidon. - Možda biste mogli da kupite neku novu kuću.

- A možda prosto neću provesti mnogo vremena u Hijalni - rekla je Zoi. - Već mi nedostaje kuća moje bake.

- O, pa ne možete da odete tako brzo! - uzviknula je Romela. - Tek smo vas upoznale! Kako da vas nateramo da ostanete? Šta volite da radite?

- Mene je lako zabaviti — rekla je Zoi. - Mogli bismo da joj nađemo muža - rekla je Alis. - To bi bilo zanimljivo.

Pošto se neću udati za tvog muža, Zoi nije mogla a da ne pomisli. Nije se usuđivala da pogleda Darijena Serlasta s tim mislima u glavi. - Pre mi se čini da bi mi život bio mnogo jednostavniji bez njega - rekla je.

Supruge su se nasmejale. - Život je uvek jednostavniji bez muža - rekla je Elidon. Međutim, postoje neke privilegije, neki status, koji muž može da donese a što bi vam dobro došlo.

- Tek se navikavam na sopstveni status — rekla je Zoi. -Već mi se čini da je dovoljno visok.

- Šta ti misliš, Darijene? — upitala je Alis. - Ti poznaješ Zoi bolje od nas. Kakav muškarac bi joj se dopao?

Za trenutak, pogledi su im se sreli preko stola. - Možda sam proveo malo više vremena s njom od vas - ispravio je Alis - ali daleko od toga da sam siguran da poznajem Zoi Lalindar. Sumnjam da bih sebi dozvolio da je savetujem u vezi s pitanjima srca.

- Darijena čak ne možeš da nateraš ni da potraži ženu za sebe! - uzviknula je Romela.

- Ne mogu da ga zamislim kako provodadžiše za druge ljude.

Alis je pomazila Darijena po ruci s istim osećajem vlasništva koje je pokazala ranije. Darijen je suviše zauzet za ljubav - rekla je. — Međutim, jednog dana će se probuditi i shvatiti da je star, usamljen, bez dece i iscrpljen, kako je dao celog sebe u službi kruni.

Mislim da će to biti tužan dan.

Nije pogledao ka Alis. Zoi nije mogla da razazna šta misli o kraljičinoj ruci koja je i dalje ležala na njegovoj. - Pretpostavljam da ću možda zažaliti - rekao je. — Ali taj dan

se još uvek čini daleko.

- Stvarno, svi smo prilično mladi i zdravi sada! - rekla je Setera. - Pa... većina nas.

Mislim... — neubedljivo je zamucala. Svi su izbegavali da pogledaju ka Elidon. - Niko od nas ne bi trebalo da bude suviše zabrinut zbog toga kako će se osećati u strašnoj budućnosti. Mnoge godine su još pred nama.

- Godine koje ćemo provesti u ovom društvu — Elidon je rekla ledenim glasom. - To je zaista nešto čemu se treba radovati.

Zoi nije ni pokušala da ispuni kratku tišinu koja je usledila nakon toga, ali srećom, tišinu je prekinuo dolazak sluškinje.

Da li vaša veličanstva žele da sada uvedemo princeze? – upitala je. Govorila je kao da se obraća celom stolu, ali bilo je jasno da je pitanje upućeno Elidon.

Prva supruga je klimnula glavom. - Ovo je zaista odličan trenutak za to.

Nekoliko trenutaka kasnije mala povorka žena ušla je u sobu kroz vrata. Tri sluškinje, dve devojčice i dete koje je jedna od služavki nosila u rukama. Romela je zagukala i skočila da uzme svoju kćer iz služavkinih ruku, a onda je počela da tepa devojčici na uvo. Činilo se da princeza ima oko četiri kvintala, bila je lepa i loše volje.

Njene tamne oči su zlokobno gledale po sobi dok je sisala prste i zračila nezadovoljstvom.

Druge dve devojčice su otišle pravo kod Elidon i naklonile se. Elidon se zavalila u stolicu i pregledala ih, pokazavši im da se okrenu tako da može da ih prouči i s leđa.

Starija devojčica je vrlo ličila na Seteru. Bila je mršava, visoka za svoje godine, plavooka, s pepeljastoplavom kosom koja joj je padala niz leda uvezana u pletenicu, premda nije bila lepa kao njena majka. Lice joj je takođe bilo malo čvršće, napetije, kao da stalno očekuje da će se desiti nešto loše. Mlada devojčica imala je Alisinu crvenu kosu i lepe manire, ali oči su joj bile smeđe kao šuma, velike i divne. Kada su se dve devojčice ponovo okrenule licem ka Elidon, crvenokosa je nastavila pogledom da seče u pravcu Zoi. Plavokosa je i dalje gledala ka kraljici.

- Sta ste danas naučile na časovima? — pitala je Elidon. Plavokosa je prva odgovorila. - Ja još uvek učim istoriju Velsa i severnih naroda i sporazume koje smo potpisali nakon Rata vode.

Crvenokosa je napravila grimasu. - Ja opet ucim matematiku, pošto ne mogu lepo da sabiram.

- Važno je da znaš matematiku - rekla je Elidon.

- Ne znam zašto - planula je devojčica. - Moji savetnici će mi uvek reći koliko novca imam i gde sam ga potrošila i zašto mi ništa nije ostalo do promendana.

Setera se opet zakikotala, iako se pretvarala da pokušava da priguši zvuk. Zoi je pretpostavljala da kćer liči na majku po još jednoj važnoj odlici, nesposobnosti da ograniči svoje troškove.

Elidon je zadržala ozbiljan izraz lica. - Ah, ali šta ako ne možeš verovati svojim savetnicima? Šta ako te potkradaju? To ćeš znati samo ako budeš znala kako da proveriš njihove račune.

— Ako me potkradaju, upropastiću ih — rekla je devojčica s uživanjem. — Uzeću im svu imovinu i preneti je na sebe.

— Ta strategija bi veoma dobro upalila da si princeza ili kraljica, ali šta ako nisi ti na prestolu? Šta ako se udaš za običnog čoveka? Možda nećeš imati moć da naređuješ da se ljudima oduzima imovina. Zaista, moraćeš da obratiš mnogo više pažnje na sopstvenu.

Bilo je jasno da devojčica ne može da pojmi ideju da će u nekom trenutku živeti u skučenim uslovima. Namrštila se. S druge strane stola, Alis se takođe namrštila.

- Stvarno, Elidon, stvari ne stoje tako da moraš da je pripremaš za život u oskudici — rekla je Alis. - Čak i ako je ne izaberu za Vernonovu naslednicu, malo je verovatno da će živeti na nekoj vetrometini u preriji i prebrojavati kvint--bakrenjake nakon loše žetve.

- Mudra je ona žena koja se pripremi za neočekivani obrt sreće - odgovorila je Elidon.

Svi za stolom su pogledali ka Zoi. Ona je rekla, sasvim iskreno: - Zaista smatram da je veoma dobra ideja da svaka žena zna matematiku. I druge probrane veštine.

Crvenokosa je poskočila u mestu. — Da li ste vi izgubljeni starešina Lalindara?

Zoi nije bila sigurna da li treba da priča s princezom pre nego što ih zvanično upoznaju, ali Elidon je brzo to popravila. - Korina, ovo je Zoi Lalindar, koja nam je došla u posetu na neko vreme.

- Uopšte ne izgledate kako sam očekivala - odgovorila je Korina.

- Da li izgledam kao neko ko ume da sabira i oduzima? pitala je Zoi. Svi su se na to tiho nasmejali, osim Korine, koja se ponovo namrštila.

- Ne. Mislim... mislila sam da ćete biti... pa, uopšte ne ličite na Kili.

- To je istina. Ličim na svog oca... iako je on bio taman čak i za Ardelaja.

- Ardelaj - rekla je devojčica. - Ali niko od njih... - zatvorila je usta i brzo pogledala ka majci.

- Oni se ne viđaju često ovde u palati - dodala je Elidon i;latko. Pokazala je ka plavokosoj devojčici. - Džoseta, Zoi Lalindar.

Džoseta se veoma prikladno naklonila, kao što Korina nije. - Želim vam dobrodošlicu u naš dom.

- Nadam se da vas nisam razočarala - rekla je Zoi. - Nisam imala nikakva očekivanja vezana za vas - devojčica je pažljivo odgovorila.

Pa, ona vodi težak i stresan život, pomislila je Zoi. Mnogo se trudi da ne napravi grešku. Naglas je rekla: - Shvatila sam da je to najmudriji način da se upozna nova osoba... ili situacija.

Elidon je sada pokazala ka Romeli, koja je još uvek usiljeno hodala po sobi i tiho pevala svojoj kćerki. - A iza vas je princeza Natali... Lepo je vaspitana, uveravam vas, samo zato što se upravo probudila. Po opštem pravilu, vrlo je sklona tome da svi saznaju za njene potrebe i mišljenja.

- Mislim da nikada nisam upoznala dete koje može toliko dugo da besni - rekla je Setera.

- S njom su pune ruke posla - rekla je Romela, pomalo pogođena krivicom. Međutim, kada je srećna... o, prosto je divna.

Elidon je sigurno dala nekakav znak zbog koga su druge dve princeze prestale da čekaju na nju, jer je Džoseta odmah otišla i stala kraj svoje majke, dok je Korina bila privučena Zoi. Prilazila je izokola, kao mačka, kao da je u stvari interesuje nešto na zidu iza Zoi, ali uskoro je stajala odmah iza neznanke. Zoi je pogledala preko ramena i susrela devojčicin pogled.

- Koji su vaši blagoslovi? - upitala je Korina odmah. - Da li ih nosite sa sobom?

Zoi se napola okrenula u svojoj stolici i ispružila ruku sa srebrnom narukvicom. Lepota, ljubav i moć - rekla je. - A tvoji?

Korina je ispružila ruke i raširila prste tako da Zoi može da pogleda njena tri prstena.

Jedan je bio od bakra, jedan od srebra i jedan od zlata. Svaki je bio širok, običan prsten i na njima su bili urezani znaci kroz koje se videla koža. — Mašta, inteligencija, hrabrost izdeklamovala je.

Dva suila, jedan hunti. Nije bilo razloga da postavi ovo pitanje, pošto je bilo tako očigledno, ali Zoi je rekla: - A da li si ti suila, kao tvoja majka? Ili hunti kao kralj?

Svi za stolom su odgovorili u glas. — Suila.

Korina se nasmejala. - Ali trudim se da upamtim da imam i hunti blagoslov i da moram da razvijam snagu drveta isto kao i snagu vatre.

- Sve je u ravnoteži — rekao je Darijen. Zoi je pogledala ka Džoseti, koja je ukočeno stajala kraj svoje majke. - A ti? - upitala je. - Koji su tvoji blagoslovi?

Džoseta se malo opustila. Zoi je pomislila da se možda plašila da je ne previde, što se verovatno često dešavalo kada je živahna Korina bila u sobi. - Lepota, milosrđe i radost rekla je.

- Sve elaj osobine! - odgovorila je Zoi. - Ali tvoja majka je hunti, zar ne?

Setera je klimnula glavom. - Da, ali moja majka je bila sasvim elaj, a Džoseta je ista.

Mnogo praktičnija od većine elaj žena, drago mi je što mogu da kažem, ali ipak ima tu vrstu prozračnog duha.

- Meni je, naravno, drago što imam dete vazduha i duše u svom domu - rekla je Elidon.

- A ja još nisam sigurna šta će Natali odabrati da bude - rekla je Romela. - Jer ja sam torz, a kralj je hunti, ali njeni blagoslovi su nada, iznenađenje i jasnoća. Može da se pozove na svaku tradiciju.

- Možda zato stalno ima napade plača — rekla je Korina.

- Ne zna šta treba da bude.

Zoi je čula Romelin kratak, iziritiran coktaj. - Nema stalno napade plača.

- A dobro je za bebu da ima toliko različitih načina kako može da raste - rekla je Elidon pomalo prekornim glasom. Da može sama da odabere šta želi da bude.

Kao da je shvatila da svi u sobi pričaju o njoj, a to joj se nije dopadalo, Natalino ljutito lice se zacrvenelo i počela je da plače. Malim pesnicama udarala je po Romelinim ramenima i s mukom izgovorila nekoliko slogova koji su mogli biti mama ili moje.

Romela je ljuljuškala devojčicu u rukama i pokušavala daje umiri, ali Natalinijecaji su se samo pojačavali.

- Rekla sam vam da stalno plače - kazala je Korina zadovoljno.

- Mislim da je gladna - rekla je Romela. — Odvešću je u drugu sobu...

Elidon je mahnula rukom i dve služavke su ponovo ušle. Tako tiho su se kretale da Zoi nije ni primetila da su uopšte i otišle. — Vreme je da sve tri princeze odu — rekla je prva supruga.

- Ne još! - uzviknula je Korina, ali činilo se da je Džoseti laknulo. Već se klanjala i okretala da se pridruži služavki dok je Korina još uvek protestovala. - Mislila sam da ćemo ostati do večere, da pričamo sa Zoi Lalindar...

- Ne znam zašto si to mislila - rekla je Elidon smireno. Darijen je takode ustajao. — Ne brinite, moja princezo, nećete ništa propustiti — rekao je i uputio joj topao osmeh. — Vreme je da i Zoi krene. Ima sastanak s kraljem po podne i ne bismo želeli da je preplavi vaša pažnja.

Džoseta je već nestala a druga služavka je još uvek čekala kraj vrata, ali Korina se i dalje nije odvajala od Zoi. - Hoćete li doći ponovo sutra? Hoćete li dolaziti svakog dana?

Zoi je pokušavala da sakrije ogromno olakšanje usled činjenice da će uskoro otići iz sobe, pa je polako ustala iz stolice, kao da je neodlučna da krene. - Ne znam kakav mi je raspored — rekla je Korini. - Međutim, sigurna sam da ćemo se često viđati. - Prišla je vratima i naklonila se grupi. -Hvala vam na toplom dočeku. Raduje me što ću vas sve bolje upoznati.

17.

Zoi i Darijen Serlast su izašli iz sobe u potpunoj tišini, prošli hodnike i vratili se nazad u kierten u podnožju obojenih stepenica. Ovde se zaustavio i okrenuo licem ka njoj. — I dalje me vidite kao zlikovca - rekao je, kao da nastavlja razgovor koji su samo nakratko prekinuli.

Blago se nasmešila. - Zato što sam pričala o oduzimanju i movine od vaše porodice?

- Moj otac nije imao ništa s Navarovim padom u nemilost. U stvari, kao što sam vam rekao, moj otac se snažno borio da se Navar vrati na položaj.

— To vi kažete. Pa ipak, Serlasti su profitirali iz njegovog izgnanstva.

- Kristara Lalindar je najviše govorila protiv vašeg oca.

Klimnula je glavom. - Nju je moj otac uvek krivio. A moja tetka Sarona mi je rekla neke razloge zbog kojih je moja baka mrzela mog oca. Međutim, ne mogu da se otresem utiska da u toj priči ima nečeg višeg od privatnog sukoba među mojim rođacima i javnog neslaganja o političkim sporazumima.

Darijenovo lice je odmah poprimilo onaj oprezan i pažljiv izraz za koji je Zoi smatrala da znači da ne želi da mu ona postavi sledeće pitanje. Svakako je to uradila. — Ali vi znate, zar ne? - rekla je polako. - Vi znate pravi razlog zbog koga je moj otac bio prognan?

Dugo je ćutao i proučavao je uskim sivim očima. Ona je samo stajala tamo, nije pokazivala nestrpljenje, bila je spremna da sačeka dok ne padne noć, reka ne presuši ili se sam svet ne sruši. — Uglavnom — rekao je napokon.

- Da li ćete mi reći?

Odmahnuo je glavom. — Ne osim ako se ne ispostavi da postoji neki razlog zbog koga je važno da to saznate.

-Ja želim da znam. To je prilično važno.

Ponovo je odmahnuo glavom. - Ne, nije. Ne u ovom slučaju.

- Obećali ste da me nećete lagati.

- Ne bih rekao da lažem kada vam govorim da ne mogu da vam kažem ono što tražite od mene.

- Onda se nećete iznenaditi ako nastavim da vas smatram zlikovcem.

Sada se nasmešio. - Mislim da niko od nas nije toliko vidovit da pogodi koliki metež ćete izazvati - rekao je.

Upitno ga je pogledala. — Ne znam na šta mislite. Ja nisam ništa uradila.

Pokazao je ka sobi iz koje su upravo izašli. - Svaki prijem kod kraljevih žena je iscrpljujuće iskustvo, jer one mogu biti ljubomorne, pakosne i ponekada okrutne. Čak i Elidon, koja nije neljubazna po prirodi. Pa ipak, držali ste se pribrano, niste sebi dopustili da vas zastraše i prikazali ste svoju snagu. Ako vas budu suviše snažno isprovocirale, mislim da ćete se umoriti od toga da se ponašate tako smireno. Bićete kao oluja po vodi i

niko od nas neće moći ni da pretpostavi koliki haos možete izazvati.

- Darijene Serlaste - rekla je zadirkujućim glasom - kako romantičan pogled na svet imate.

- Voleo bih da čujem vaše mišljenje o kraljevim suprugama.

Zoi je spremno odgovorila. - Setera je spletkaroš, ali je i oprezna... Pribegnuće sitnim sredstvima da nekoga unesreći, a sve vreme će se pretvarati da mu je najbolji prijatelj.

Romela je još uvek dovoljno mlada i dovoljno dopadljiva da veruje da je ceo svet voli.

Kada je povrede ili kada se razočara, do čega će neizbežno doći, ili će postati depresivna i povučena ili ogorčena i glasna, premda ne mislim da će postati opasna. Alis je ambiciozna i odlučna, a i dovoljno pametna da shvati kako da stigne tamo kuda želi da ode, bez obzira na cenu. Klidon... - Zoi je slegnula ramenima. — Veoma se trudi da bude milosrdna, ali ne uspeva uvek. Mogla bi da uništi Alis ako poželi... i uradiće to, ako se to ikada pokaže kao potrebno.

Tiho se smejao. - Sve to nakon samo jednog časa provedenog u njihovom društvu!

Impresioniran sam.

-Ja sam koru — rekla je. - Mislite da to znači da sam svojeglava kao voda, ali to isto znači da me veže i krv. Pošto sam zauzela svoje mesto kao Kristarina naslednica, imam neki uvid u ljudska srca.

- A princeze? Šta mislite o njima?

- Džoseta je nesrećna a Korina raspuštena — rekla je Zoi spremno. — A Natali verovatno zaista jeste razmaženo derište.

Namrštio se. - Zašto mislite da je Džoseta nesrećna?

Uputila mu je prekoran pogled. - A šta vi mislite? I sami ste nazvali posetu kraljevim ženama iscrpljujućom. Ona mora da živi tamo, a čini se da nije dobro opremljena za život. Mogu da pretpostavim da se ne brani baš dobro.

- Njena majka je savršeno sposobna da se bori za svoju kćer.

Zoi je slegla ramenima. - Sumnjam da će njena majka uvek biti u blizini kada bitka počne.

Još uvek se mrštio. - Ipak. Ako ne može da zaštiti sebe kuda mora, to je ozbiljna mana. Ako je Vernon proglasi za naslednika... ako treba da postane kraljica... moraće da bude žestoka kada se bori za sebe. Morala bi da bude dovoljno jaka da se bori.

- Da li je tako? - rekla je Zoi vrlo oštrim glasom. - Zar kralj nije okružen ljudima koji ga brane? Pomažu mu da donosi odluke? Olakšavaju mu put?

Darijenovo lice je odmah ponovo postalo oprezno. - On ima savetnike, svakako, koji mu daju korisne savete.

- Kralj ne može čak ni da odluči koju kopču će nositi na čizmama bez jednog od tih savetnika kraj sebe. Pitam se oko kojih se još odluka oslanja na druge ljude.

Bilo je komično posmatrati njegovo lice, videti ga kako rekonstruiše posetu obućarskoj radnji, i to pre dva puna kvintala, i seća se kako se kralj kolebao oko kupovine i kako mu je on pomogao da odabere kožu, boju, ukrase. Onda mu je lice postalo skrušeno.

- Potpuno sam zaboravio na taj dan — rekao je. - Odabrao sam da posetimo tu radnju jer sam znao da radite tamo.

- A ja sam mislila da sam imala mnogo sreće što sam bila u sobi pozadi kada ste stigli. Nisam shvatala da vi već znate da sam tamo. Međutim, vrlo mi je bilo interesantno da posmatram kako nadgledate kraljevu kupovinu.

- Ne znam šta mislite da ste saznali, ali...

- Saznala sam - prekinula ga je — da imate veliku moć u kraljevskom domaćinstvu.

Saznala sam da kralj ne donosi čak ni najmanje odluke bez vaše dozvole. Ono što sam pretpostavila jeste da kraljeve supruge izgaraju u pokušajima da utiču na njegov izbor naslednika. One znaju da vas on sluša i zato vam se ulaguju, flertuju s vama i paradiraju svojim kćerkama u potrazi za vašom dozvolom. Međutim, one znaju da ne treba da se oslanjaju na jednog čoveka i jedan potencijalan put do prestola. Nakon svega, miljenici dolaze i odlaze, pogledajte mog oca, nekada tako dragog kralju, i one znaju da i vas može da zadesi ista sudbina. Zato spletkare, šapuću, stvaraju saveznike i nadmeću se za poziciju. Ako jedna strategija propadne, spremne su da probaju nešto drugo. Ili nešto treće, sve dok se naslednik ne odabere, kralj ne umre i novi monarh ne stupi na presto.

Prišla mu je korak bliže, preplavljena besom za koji nije ni znala da suzdržava. - Ono što ne znam jeste šta očekujete od mene. Zašto ste me želeli u palati? Kažete da nikada niste očekivali da ću se udati za kralja, ali jasno je da ste jedva dočekali da me predstavite ovom prevrtljivom društvu.

- Rekao sam vam — kazao je ukočeno. — Vaš otac je želeo da se vratite u Hijalto a kralj je želeo ravnotežu u palati. Starešina Lalindara treba da bude u odličnim odnosima s kraljevskom porodicom. Moji motivi nisu ništa podliji od toga.

Slegnula je ramenima. - Vidite? Ponovo lažete. I zato nastavljam da vas smatram zlikovcem.

- Da li sam to zaradio time što sam vas doveo u grad? - rekao je, i sam s nešto žara.

— Ženu koja se namerila protiv mene i moje porodice? Da li je vaš cilj sada da srušite Serlaste?

- Nikako - rekla je. — Volela bih vas da vidim osujećenog, možda... ne čak ni osramoćenog, ne prognanog, kao što je to bio moj otac, samo da vas za trenutak lišim vaše arogancije, sigurnosti i čelika. Verujete da ću stvoriti oluju među zidovima ove palate, ali ona će biti mala, čini mi se. Tek tolika da vas obori s nogu.

—Ja sam hunti - uzvratio je. - Neće me lako pobediti niti skrenuti s puta.

Uputila mu je divlji osmeh. - Nisam rekla da očekujem da će biti lako.

Dugo je ćutao i posmatrao je. Kada je progovorio, glas mu je bio miran. Nije smatrala da je odbacio sve što je ona rekla, samo se spremio da dočeka haos, kakav god da usledi. — Kada sam krenuo iz Hijalta da vas pronađem, putovao sam kroz zemlju spaljenu nakon dve godine suše - rekao je. — Pa ipak, stigao sam u vaše selo, gde su bunari bili puni, usevi zalivani i nije bilo nikakvog znaka oskudice. Kada sam stigao, padala je kiša i kiša nas je pratila čitavim putem nazad. U sledeća dva kvintala grad je video više kiše nego u protekle tri godine Reka se vratila na normalan vodostaj, a ratari iz udaljenih teritorija izvestili su da njihovi izvori i podzemni rezervoari ponovo slobodno teku. Prestala je suša koja je protekle dve rodine pržila kraljevstvo. Zato što ste je zaustavili.

- "JaPrekinuo ju je. - O, niste vi to uradili namerno. Niste čak ni znali da je suša. Voda vas prati kao što štene prati dobrog gospodara i nikada niste doživeli dan kada ste bili žedni ili zabrinuti. Ali znao sam da ste u gradu i znao sam da ste u kući svoje bake zbog načina na koji su kiša i reka reagovali. A sada kada ste i vi videli kako vas voda sluša kada je pozovete, mislim da niste mogli da se oduprete iskušenju da izgovorite njeno ime.

A iznenađeni ste što mislim da treba da budete u kraljevskoj palati? Gde drugde bi

trebalo da takva žena živi? Čini se da je za svakoga kome je stalo do kraljevstva vrlo loša zamisao da vam se izgubi trag.

Podigla je bradu, ponovo se razljutivši. - Ja ne predstavljam opasnost ni za koga.

- Već ste zapretili meni — istakao je.

- Vi ste to zaslužili.

- A ko će još, vremenom, to zaslužiti, bar po vašem mišljenju? Da li će vas Setera razljutiti? Ili Korina? Vrlo je teško uzdržati se od korišćenja moći kada vam jednom dođe u ruke. A vi, Zoi Ardelaj Lalindar, nosite simbol moći oko ruke. Mislim da to nije vrsta blagoslova koji ćete odbaciti a da ga u potpunosti ne istražite.

- Rečeno kao što bi rekao pravi hunti — rekla je. Slegnuo je ramenima. — Ne može se pobediti u raspravi s koru ženom - rekao je. - Ona preusmerava razgovor svaki put kada se nađe u koritu koje ne može da kontroliše.

Zoi je podigla ruke, kao da se predaje. - A nema kraja raspravi s hunti muškarcem odgovorila je. — On zauzme stav i neće popustiti, čak ni kada bitka prestane da besni.

Završila sam sa svađanjem, bar za danas. Rekli ste da Vernon želi da me vidi. Da li je to bila istina ili samo izgovor da pobegnemo od kraljevih supruga?

Brza promena teme ga je uhvatila nespremnog samo na trenutak. - Ja ponekad i govorim istinu - rekao je hladno. -Da, kralj želi da se sastane s vama. Znam da je slobodan u ovo vreme. Da li želite da se vidite s njim ili je prethodni prijem bio suviše naporan za vas?

- Nikako - rekla je. - Povedite me njemu.

Ponovo joj je ponudio ruku i ona ju je prihvatila. Nije joj bila potrebna njegova podrška. Nije joj bilo potrebno da još jednom oseti preciznu hemijsku mešavinu krvi koja je tekla njegovim venama, za nju tako posebnu kao crte njegovog lica ili težina njegovog tela. Prihvatila je njegovu ruku jer je bio kraljev miljenik i svako ko bi ih sreo u hodnicima mogao je da vidi to kao znak velikog poštovanja što je Darijenu Serlastu dopušteno da dodiruje Zoi Ardelaj Lalindar. Nije bilo drugog razloga.

Zoi nije očekivala da joj se kralj dopadne, ali jeste. Čekao ih je u maloj radnoj sobi, premda su sigurno prošli desetak džinovskih soba punih izobilja. Nalazila se na prvom spratu, u najzapadnijem delu muškog krila i iz nje se pružao pogled na vodopad koji je tutnjao niz planinu. Kada su ušli, on je stajao kraj prozora, nepomično, očigledno zaokupljen tim veličanstvenim prizorom. Zoi je imala utisak da tu stoji već dosta dugo.

- Veličanstvo — rekao je Darijen i kralj se okrenuo. Zoi i Darijen su se oboje vrlo nisko naklonili. - Doveo sam kćer Navara Ardelaja da se sastane s vama.

- O, tako mi je drago - rekao je kralj Vernon i odmah im prišao. Za razliku od svojih žena, uzeo ju je za ruke i nasmešio joj se, očigledno pokušavajući da pročita nasleđe na njenom licu. Na koži je osetila peckanje analize dok joj je telo čitalo sastav njegove krvi.

Ponovo bi ga prepoznala i da oslepi a da je on samo dotakne rukom. Bilo je čudno shvatiti tako nešto.

- Veoma ličiš na svog oca - rekao je.

Nasmešila se. - Svi tako kažu. Ono što ne mogu da odledim jeste da li to treba da bude kompliment.

Nasmešio se i pustio joj ruke. Izgledao je prilično isto kao onda kada ga je špijunirala

iz prikrajka u obućarskoj radnji, premda su mu izbliza bore na licu bile izraženije a koža mekša. Oči su mu bile zamišljene i plave. – Pretpostavljam da to zavisi od toga šta su mislili o tvom ocu - odgovorio je. - Pošto sam mu se nekada divio a nekada bio besan na njega, pretpostavljam da možeš smatrati da mi je mišljenje podeljeno. Međutim, nedavno sam poželeo da mogu ponovo da ga sretnem još jednom, tako da mi je drago što vidim da toliko ličiš na njega.

- Onda ću vam zahvaliti na tim recima.

Poveo ih je ka stolicama i pokazao joj da sedne na onu koja je gledala kroz prozor. Pretpostavljam da je ovo pogled koga se jedan Lalindar nikada neće zasititi — rekao je kada su svi zauzeli svoja mesta.

- Zaista je tako. Upravo sam došla s imanja Lalindara na severu, a tamo sam svakoga dana samo gledala reku kako teče. Međutim, nijedan pogled iz te kuće se ne može porediti s ovim vidikom.

- Ima i drugih soba iz kojih se vidi vodopad, naravno, ali ni u jednoj se ne može samo sedeti i uživati u prizoru. Uvek kada mi je potrebno da razmislim ili da se odmorim, odaberem ovu sobu.

- A opet, vaše veličanstvo je hunti — rekla je, pomalo zadirkujućim glasom. - Zar odmor ne bi trebalo da vam pruži šetnja kroz šumu?

Nasmejao se od srca. - Ili šetnja kroz mauzolej! - dodao je. - Jer hunti su stvorenja drveta i kosti, ne zaboravi to. Zaista, moj otac je ponekad posećivao grobove i groblja.

Govorio je da je mudrost mrtvih moćna i da pruža utehu. Međutim, moram priznati da se nikada nisam osećao prijatno s kosturima. - Pogledao je ka svom drugom gostu, koji je sve vreme sedeo u tišini. - Kako stvar stoji s tobom, Darijene? Da li ti nalaziš utehu u šumama i po grobnicama?

Darijen se nasmešio. - Meni je retko potrebna uteha.

- Inspiracija onda — rekla je Zoi. - Ima jedan komad zemlje na imanju moje tetke - rekao je Darijen. - Šljivik. Tamo mogu da šetam u svako doba i mogu da osetim kako mi se misli sređuju. Drveće je najlepše kada je u cvatu, a najkorisnije kada grane otežaju od zrelih plodova, ali meni to nije bitno. Ona pružaju mudrost kada na granama nema ničega osim snega i kada vam svako čulo kaže da su u snu ili mrtva. Iz ovoga sam izvukao opšti princip da se ništa ne srne odbaciti, čak ni onda kada se čini da malo loga može da ponudi.

- U ovim recima ima više filozofskog nego što sam navikla da čujem od Darijena Serlasta - rekla je Zoi. -Ja samo razgovaram sa svojim kraljem.

- Još uvek sam iznenađena, ali i zadovoljna, što sam saznala da kralj crpe svoju snagu iz pogleda na vodu — rekla je Zoi. - O, ali ja sam blagosloven s dve koru osobine - odgovorio je kralj — i zato me voda privlači. - Na Zoin upitni pogled, spremno je odgovorio: - Fleksibilnost i iznenađenje.

Moram reći da nijedno od toga ne opisuje moj život, ali oduvek sam gajio afinitet ka koru strastima.

- Kralj posebno uživa da putuje po vodi, premda je imao malo mogućnosti da uživa u tome - rekao je Darijen.

- Ali održavamo još jednu regatu na Kvinelaj promendan — rekao je kralj i videlo se da je zaista nadahnut. — Hoćeš li da nam se pridružiš?

- Ako se to dešava na vodi, svakako hoću - rekla je Zoi ali šta to tačno planirate?

Darijen je odgovorio. - Tu blizu u planinama, baš pre nego što Marisi stigne do vodopada, postoji dug potez reke koji je dovoljno miran da se po njemu plovi ali i dovoljno brz da predstavlja izazov. Obično jednom godišnje organizujemo trke u dužini od otprilike dvadeset milja. Na desetine ljudi učestvuju u raznim plovilima. Ima nekoliko nagrada za pobednike, ali bitno je samo takmičenje, koje je vrlo vatreno. Koru muškarci su pobedivali u protekle dve godine — dodao je - ali hunti i elaj predstavnici su odlučni u tome da im preotmu trofej.

- Zvuči sjajno, ali isto tako zvuči da bi bilo još i bolje raditi to u neko drugo godišnje doba - rekla je Zoi. - Sigurno je sada hladno na reci.

- U tome delom i leži zabava - rekao je Darijen uz smeh.

- Sto znaš koliko ćeš zažaliti ako se nađeš u vodi.

- Znači vi ste jedan od učesnika? — upitala ga je.

-Jesam. Imam čamac za četvoro i od svih njih se očekuje da veslaju ili upravljaju. Da li biste želeli da budete u mojoj posadi?

- O, to je nešto što ću morati da dugo i pažljivo razmotrim! - odgovorila je. - Za svoj prvi put na kraljevskoj regati možda bih mogla samo da posmatram. Ili da zauzmem svoje mesto u čamcu Lalindara, ako se takmiči neko od mojih rođaka.

- Tvoj ujak Broj je pobedio na poslednjoj trci - rekao je kralj.

- Da, njega bi trebalo podržati - rekla je Zoi. Nije bila sigurna da li bi bila dobrodošla na njegovom čamcu, ali nije naglas izgovorila svoja razmišljanja.

- A možeš da budeš i u mom čamcu - dodao je kralj.

- Vi ste jedan od takmičara?

- Da, a ponekad učestvuju i kraljice i princeze.

- Alis i Setera - rekao je Darijen sa širokim osmehom.

- Romela se plaši vode, a Elidon uglavnom izbegava takmičenja bilo kakve vrste.

Premda obe dođu da bodre njegovo veličanstvo, naravno.

- Pa, sigurno ću posmatrati, čak i ako ne budem učestvovala - rekla je Zoi. Međutim, da li nekada održavate događaje na jezeru ispred palate? Čini se da to ne bi bilo toliko avanturistički.

- Žene ponekad odlaze da se voze čamcima tamo tokom leta - rekao je Darijen. Međutim, voda je tamo suviše mirna da bi te trke bile uzbudljive.

Uputila mu je nakrivljen osmeh. - Nemojte da tako lako odbacujete jezero — rekla je. — Nijedna voda nije zaista mirna.

Nečujno se nasmejao. - Molim vas za oproštaj, Zoi Lalindar- odgovorio je. - Nisam mislio da vas optužim za smirenost.

- Tvoj otac je pobedio na prvoj trci koju smo organizovali - rekao je kralj i neočekivano uveo Navara natrag u razgovor. - Tvojoj baki je to zasmetalo jer je bila ubeđena da će ona odneti nagradu kući. Možda je to bio početak duge netrpeljivosti među njima.

Zoi se nasmejala. - Mogu da poverujem kako bi oboje dozvolili da nešto tako malo postane toliko važno.

Vernonovo lice se smračilo. - Bilo mi je žao kada sam čuo za Navarovu smrt - rekao je. - Nadam se... da je on... ponekad fatalna bolest može biti vrlo bolna a ponekad čovek samo nestane. Nadam se da je u njegovom slučaju bilo ovo drugo.

Našla se u čudnom položaju da želi da uteši čoveka koji je prognao njenog oca. Nije to baš bila laka smrt, jer kod mog oca ništa nikada nije išlo lako - rekla je. - A on nije bio zadovoljan što napušta ovaj svet, u toliko svađa je još uvek trebalo pobediti, o tolikim knjigama je još trebalo raspravljati. Međutim, nije mnogo patio, u fizičkom smislu. Njegovi poslednji dani bili su više mirni nego bolni. A svoj poslednji danje prespavao.

- Drago mije što to čujem - odgovorio je kralj. Krenuo je da kaže nešto, oklevao, a onda progovorio čudno setnim glasom. - Uvek sam želeo da mogu da mu kažem da mu i opraštam - rekao je. - Uvek sam želeo da znam i da li je on oprostio meni.

Darijen je otpratio Zoi nazad u kierten u ženskom krilu pre i lego što joj je pustio ruku.

Prošli su kroz čitavu palatu u skoro potpunoj tišini, ako Zoi ne uračuna ljude koji su se javili IDarijenu i koje je on uglavnom ignorisao. U svakom slučaju, nisu rekli ni reč jedno drugom sve dok se nisu ponovo našli u podnožju stepencia i Zoi se ponovo spremila da krene uz njih. Stajala je na prvom stepeniku, belom mermernom s ljubičastim nijansama, i gledala dole ka njemu.

Odmahnuo je glavom. Trudio se da se ne nasmeje. - Bolje ne pitajte — rekao je.

- Da li znate na šta je mislio? Shvatam da mi nećete reći, ali da li je to i za vas tajna?

- Samo mogu da nagađam.

- Hoćete li? -Ne. - Mislila sam da mogu početi da dobijam neke odgovore vezane za mog oca ako pođem u palatu s vama - rekla je. -Umesto toga, otkrivam sve više pitanja.

- Nadam se da to nije jedini razlog zbog koga ste pošli - rekao je.

- Koji drugi razlog bih mogla da imam?

- Da dobijete odgovore vezane za sebe — rekao je. - Čini mi se da bi oni bili još zanimljiviji.

Nije mogla da smisli nikakav odgovor. Odmahnula je glavom, položila ruku na ogradu i polako se popela uz sva šezdeset i tri raznobojna stepenika. Kada je stigla do drugog sprata, pogledala je preko zavojitog stepeništa da vidi da li Darijen Serlast i dalje stoji tamo i posmatra je.

Bio je tamo.

18.

Ubrzo je postalo jasno da su se Anova i Kalvin lakše adaptirali na život u palati od Zoi. Kalvin je, u stvari, procvetao. Hrana je bila tako dobra i tako obilna da je za dve devetice nabacio bar pet kilograma na svoje koščato telo, a njegovo inače srećno lice je sada poprimilo gotovo blažen sjaj. Sprijateljio se sa slugama iz svakog dela palate i zato se svakog dana vraćao u Zoine odaje s tračevima o posetiocima, članovima Pet porodica i kraljevim suprugama. Alis je viđena kako kupuje šal od uličnog prodavca na trgu, Elidon je otišla do slepih sestara, bilo da podeli ili zatraži informacije. Kejl Dočenca je radio na novom tipu motora koji bi napajao plovila, premda neće biti spreman na vreme za regatu.

Mirti Serlast je dobila loše vesti o nekoj svojoj investiciji preko mora, iako je njeno lično bogatstvo i dalje bilo na pristojnom nivou.

- Sve što želiš da saznaš, ja mogu da otkrijem - hvalio se.

Zoi nije bila sigurna da li je zaista želela da sazna sve te informacije koje je do sada otkrila, ali bila je ubeđena da će joj jednog dana njegove veze dobro doći.

Nasuprot tome, činilo se da Anova provodi vreme u Zoinim odajama ili u potpunosti van palate, ali je i ona delovala sasvim zadovoljno. Uvek se vraćala s nekim novim bogatstvom koje je pronašla na Trgu žena, s trakom za Zoinu kosu, ogrlicom koja je zveckala od desetina blagoslova na njoj, činijom rumenila u potpuno novoj boji.

- Trebalo bi da kupuješ stvari za sebe - rekla joj je dok je isprobavala jedan težak srebrni šal preko tamnoplave tunike. Da, kontrast je bio savršen.

Anova je odmahnula rukom. - Ja imam sve što mije potrebno. Volim da tražim posebne stvari za tebe. Kao da ponovo imam kćerku. - Prišla joj je da joj zaveže šal komplikovanim čvorom. - U svakom slučaju, koliko se meni čini, nikada nisi imala nekog da te razmazi. Ja volim to da radim.

- Pa, zaista to cenim.

Druga stvar koja je postala jasna odmah nakon toga bila je da, uprkos novoj garderobi koju je nabavila uz pomoć Kili, Zoi i dalje nema dovoljno odeće. Drugi put kada je obukla jedan određeni par pantalona i ogrtač za susret sa suprugama, Setera se zakikotala i rekla - O, to mora da je tvoja omiljena odeća. Zaista je lepa. — Tada je shvatila da nijedna kraljeva supruga nije istu stvar nosila dva puta. Bar ne u periodu od nekoliko devetica.

Zato je morala da kupi na desetine novih ogrtača, tunika i pantalona kako bi ih nosila na beskrajnom nizu raznih događaja.

Najgore su bile formalne večere koje su se dešavale dva do tri puta svake devetice i na kojima se često pojavljivalo i više od stotinu gostiju. Kralj, njegove supruge i osam počasnih gostiju uvek je sedelo na kružnom stolu u središtu, podignutom na platformi u sredini vrlo velike sobe. Ostali stolovi za osmoro, šesnaestoro ili dvadeset četvoro, u zavisnosti od broja gostiju te večeri, bili su postavljeni tako da se šire od središnje

lokacije.

Zoi skoro nikada nije sedela s nekim koga poznaje. Njeni rođaci Lalindari su retko bili među gostima a Darijen je, naravno, uvek sedeo s kraljevskom porodicom. Na jednoj večeri ona se našla među počasnim gostima za glavnim stolom, odmah pokraj kralja, a to je bilo još gore. Provela je čitavo veče svesna toga da stranci pilje u nju, da je supruge ne vole i da joj se Darijen Serlast smeje. Nadala se da nikada više neće biti tako počastvovana.

Kada nije isprobavala novu odeću ili podnosila beskrajne obroke, Zoi je često ulazila u male, privatne duele s kraljevim suprugama.

Setera je prva pozvala Zoi u svoje odaje na prvom spratu, na kratak razgovor da razbije popodnevnu monotoniju. Sledeći Anovin instinkt, Zoi je obukla novi ogrtač i ponela punu šaku dekadentno ukusnih bombona koje je Kalvin kupio prethodnog dana. I baš tako, Setera je nosila dugu tuniku i i igrtač od svile pun perli i naručila je impresivanu trpezu od voća, lešnika i pečenih delikatesa.

- O! Baš lepo izgledaš! - Setera ju je pozdravila a Zoi se učinilo da joj je u glasu primetila tračak razočaranja. — Većina ljudi ne pokušava da nosi baš tu nijansu koralnocrvene, .ili tebi baš dobro stoji.

- Hvala vam. I hvala što ste me pozvali u svoje odaje.

Kao što se i moglo očekivati, Seterine odaje bile su raskošno nameštene. Jele su u prostoriji koja je bila sva u toplom drvetu, od poda preko zidova do jako ispoliranih stolova i stlolica. Svetli tepisi i meki jastuci osvežavali su i izgled i čvrstinu nameštaja, ali bilo je jasno da je soba napravljena da zadovolji ukus hunti žene.

- Imale smo tako malo prilika da sednemo i popričamo, samo nas dve, i sigurna sam da ćemo obe uživati u druženju - rekla je Setera umilnim glasom koji se Zoi činio tako krelavo neiskrenim. - Ali tako je teško biti prijateljski nastrojen i prirodan kada su Alis i Elidon u prostoriji.

- Ponekad se ne može otvoreno razgovarati ako se ne razgovara samo s jednom osobom - složila se Zoi. - Tačno! Hajde... Sedi... Zar ovaj sto nije divan? Mirti Serlast je dala da mi se napravi od drveta s njenog imanja.

- Divim mu se od trenutka kada sam ušla. Čim su zauzele mesta, Zoi je rekla: - Donela sam vam nešto da se počastite - i ponudila joj čokoladice. Anova ju je dalje naučila da ne može da joj ih samo uruči u zgužvanoj vrećici. Morala je da nađe kutijicu, možda od izrezbarenog drveta i tako daruje svoju domaćicu. - Ovo su moje omiljene, pa sam mislila da će se i vama dopasti.

- O, dopadaju mi se! Vrlo pažljivo s tvoje strane. Evo, ti moraš da probaš ove začinjene kriške narandže... takav delikates, posebno u ovo doba godine, ali ja uvek kažem da ako nešto voliš toliko da ne možeš da prestaneš da misliš o tome, onda je gotovo greh lišiti se toga.

Zanimljiva definicija greha, pomislila je Zoi. - O, da, one su veoma dobre.

Nekoliko trenutaka su sasvim površno razgovarale, probale i drugu hranu i komentarisale koliko je ukusna. Zoi je pažljivo posmatrala Seteru, uzimala iste porcije kao i ona, igrala se hranom na isti način. Nije želela da napravi grešku.

- Dakle, kako ti se dopada život u palati? - upitala je Setera napokon, prirodnim glasom. - Znam da se sigurno razlikuje od onoga na šta si navikla.

- O, kada sam bila baš mala, moj otac je provodio dosta vremena ovde i ja sam

ponekad išla s njim — rekla je Zoi hladno. To je značilo: Nisam prostakuša kakvom me smatraš, premda mije život doskora bio vrlo čudan. — Priznajem da žena otkriva da je život mnogo komplikovaniji nego što je dete to ikada shvatalo, ali nije ništa manje fascinantno nego tada.

- Mogu da te posavetujem kada god ti je to potrebno -rekla je Setera. - U svakom trenutku stvari mogu da postanu suviše... komplikovane. Ponekad je sve što je potrebno samo jednostavno objašnjenje od nekoga ko shvata kako stvari funkcionišu.

Ti si skoro poslednja osoba kojoj bih se obratila. — Da, često sam mislila da mije potreban izvor pouzdanih informacija -odgovorila je Zoi. Setera je uzela još jednu krišku narandže. — Ja ne bih po tražila savet od Alis da sam na tvom mestu - rekla je. – Ona ume da bude... neiskrena... ponekad. Može ti dati pogrešnu i informaciju.

- Namerno?

- Mrsko mi je da to kažem, ali da, namerno. Ona smatra da je zabavno gledati kako se drugi ljudi spotiču ili, čak, ponižavaju. - Setera je delikatno slegla ramenima. - Ne mogu da zamislim zašto. Možda misli da će ona tako ispasti pametnija ili elegantnija u poređenju s tom osobom.

- Pretpostavljam.

- A Elidon... pa, ona te neće namerno usmeriti u pogrešnom pravcu, ali ponekad ona nije... bolje reći, suviše je starija od nas ostalih. Ne može da nas prati. Ne shvata koliko su se stvari promenile.

Ovo je posebno bilo zabavno zato što je došlo od Setere, koja je verovatno bila samo desetak godina mlađa od prve supruge. - Da, vidim kako bi to moglo da se desi - rekla je Zoi. - A Romela, tako je draga! Međutim, detinjasta je, kako si mogla da primetiš. Svi je mi mnogo volimo, ali ona nije najstabilnije stvorenje. Još uvek traži svoj put.

- A opet, ona je torz. Pomislila bih da će biti vrlo razborita.

- Tačno tako! Tačno bi to i pomislila! Međutim, ona može biti nestalna kao elaj devojka i nepredvidiva kao koru žena. Nemoj - dodala je brzo - da misliš da govorim loše o nekom ko je od vode i krvi.

Zoi se široko osmehnula. - Ne može biti uvreda nazvati koru ženom nepredvidivom.

To je sastavni deo njihovog šarma.

- Drago mi je što čujem da to kažeš! U svakom slučaju, samo sam htela da te obavestim da ću ti rado pomoći ako ti je potrebno, a nikada te ne bih navela na pogrešan put.

- Hvala vam - rekla je Zoi. - To je dobro znati. Razgovarale su još nekih dvadeset minuta o temama u jednakoj meri ispunjenim opasnostima. Zoi je počela da boli glava od truda da bude toliko pažljiva. Laknulo joj je kada im je buka na vratima privukla pažnju i kada je Džoseta ušla u prostoriju.

- Zdravo, ljubavi - pozdravila ju je Setera i tom prilikom čini se pokazala prvu pravu emociju tokom celog popodneva. Džoseta je hitro poljubila majku i kratko se naklonila Zoi. -Sećaš se Zoi Lalindar, zar ne?

-Da. - Zašto ne sedneš s nama malo? — rekla je Setera. A onda se obratila Zoi: — Tebi neće smetati, zar ne?

- Naravno da ne. Nadala sam se da ću imati prilike da provedem više vremena s princezama.

Džoseta se smestila na jednu od praznih stolica. U Zoinim očima još uvek je delovala zgrčeno i uplašeno. Ovo je izgleda bila devojčica koja je uvek pomalo napeta, bez obzira na društvo u kome se nalazi. Zoi nije bila posebno vesta u tome da opusti druge ljude, ali činilo joj se okrutnim da čak i ne pokuša u ovom slučaju.

- Da li si se to upravo vratila s časova? - upitala je s osmehom.

Džoseta je ukočeno klimnula glavom. - Matematika i jezici.

- Učiš strani jezik? - uzviknula je Zoi. - O, zavidim ti! A koji? Činilo se da se Džoseta makar malo opustila. - Soečanski, kojim pričaju u SoečeTasu - rekla je. - Veoma je težak.

Zoi se setila da je kralj u prošlosti razmatrao ideju da se oženi devojkom iz SoečeTasa. Bilo bi korisno kada bi neko u domaćinstvu znao da komunicira s njom. Međutim, bila je dovoljno pametna da ne spomene ideju o petoj supruzi. — To je sjajno — rekla je.

— Zar to nije narod s kojim tvoj otac želi više da trguje? Mogla bi da postaneš ministar trgovine i da pregovaraš o svim ugovorima. Mislim da bi tako postala vrlo važna osoba.

Džoseta se još malo opustila kada joj se smešak pojavio na licu. Lokna pepeljastoplave kose umakla je iz njene precizno napravljene frizure i odsutno ju je vratila za uvo. - To bi bilo zabavno - rekla je.

- Pa, reci mi nešto na soečanskom — potaknula je Zoi. Džoseta je odgovorila nizom zvukova i slogova koje je bilo nemoguće razumeti. - Rekla sam da je pet po podne i da je sunčan dan - prevela je. - Provela sam mnogo vremena učeći da kažem stvari kao što su brojevi i dani i znam sve reci za vremenske prilike! Zato se nadam da će padati kiša, da će biti magle ili vetra ako ikada dođem u priliku da pričam s potkraljem Soeče-Tasa.

- Zar on nije bio ovde nedavno? - upitala je Zoi. Setera je klimnula glavom. - Da. Imali smo paradu i svakakve svečanosti. Hrana je bila tako dobra dok je on bio u poseti da smo svi poželeli da ostane čitav kvintal!

- Moj otac kaže da će se možda vratiti tokom Kvinelaja - rekla je Džoseta. - Zato se nadam da ću moći da pričam s njim.

- Sigurna sam da će mu biti drago - rekla je Zoi. - Radujem se toj hrani i uzbuđenju.

Setera je uzela još jednu čokoladnu bombonu. - O, biće više uzbuđenja mnogo pre toga - rekla je. - Sigurna sam da si čula za promendansku regatu. Svi samo o tome pričaju.

- O, da! Verujem da se ta tema pominje pet ili šest stotina puta dnevno. Da li ćete učestvovati?

- Da - majka i kćerka su odgovorile uglas.

- Da li ćete zajedno biti na brodu? - pitala je Zoi. Setera je odmahnula rukom. - Ne. Tu je trka za odrasle i trka za mlade od deset do sedamnaest godina — kazala je.

Rekla bih da obično ima desetak učesnika u trci za mlade. Korina ima jedan brod, Džoseta drugi, a učestvuje i još nekoliko dečaka i devojčica iz Pet porodica.

- Svi sami u čamcu na reci Marisi usred zime? — rekla je Zoi Džoseti. Nije u potpunosti uspela da izbaci neodobravanje iz glasa. - To može biti malo opasno. Činilo se da je Džoseti pre bilo drago nego što se uvredila što se neko potrudio da se zabrine za nju. — Ne, imamo posade. I Korina i ja imamo... profesionalne mornare koji veslaju.

- Da li planiraš da učestvuješ? - upitala je Setera. - Uvek deluje pomalo nepravedno

kada je neki Lalindar na vodi, ali tu i tamo pobedi i poneko ko nije koru.

— Ne planiram da imam svoj čamac, ali već imam ponude da budem u nekoliko drugih - rekla je Zoi. - Zasad bih radije da posmatram regatu sa sigurnog, toplog mesta na obali. Međutim, naravno da ću prisustvovati. To zvuči baš divno.

-Jedva čekam - rekla je Džoseta.

Još nekoliko rečenica a onda je skladno zvono označilo da je prošao čas. Anova je otkrila da ovakve popodnevne posete treba da traju tačno jedan sat, mada se od gosta očekivalo da smisli razlog za odlazak. - O, nadam se da ćete mi oprostiti, moram da pošaljem poruku svojoj tetki pre nego što dođe vreme za večeru — rekla je Zoi i ustala. Uživala sam što smo imale priliku da razgovaramo.

— Sigurna sam da ćemo biti bliske prijateljice - rekla je Setera. Ne suviše blizu da se rukuju na rastanku, ali to je bilo sasvim u redu što se tiče Zoi. Naklonila se i izašla, s izuzetnim olakšanjem što je napustila sobu.

Slični pozivi nastavili su se i narednih nekoliko dana, a ona je znala da mora sve da ih prihvata. Bila je sigurna da supruge upoređuju utiske o njoj, razmatraju šta je obukla, šta je jela, šta je donela na poklon. Bilo je iscrpljujuće brinuti o tako mnogobrojnim, sitnim detaljima, tako da je odustala. Pustila je Anovu da joj bira odeću i darove za domaćice i pokušala da preživi napete razgovore sa što je moguće manje grešaka.

Alis je u svojim odajama imala punu sobu mladih devojaka kada je Zoi stigla. Njihov razgovor bio je oštar, pun zajedljivih opaski na račun odsutnih devojaka i lažnih, slatkih komplimenata.

- Ali, Gildis! Nisi podelila vesti s nama! — rekla je Alis dok su sve jele kandirano i zašećereno voće.

Gildis, punačka plavokosa devojka koja je delovala potpuno elaj, odmah je na licu dobila oprezan izraz. — Vesti o meni? - ponovila je.

Alis se potapšala po ravnom stomačiću. — Kada će se roditi beba?

Gildisino bledo lice je odmah porumenelo od poniženja. -Ja... ne, ja nisam... nema bebe...

- O, izvinjavam se! — rekla je Alis s prenaglašenim kajanjem, dok su ostale žene pokušavale da prikriju kako ih to zabavlja. - Kako sam mogla da budem tako nepažljiva?

I hajde, probaj jednu od ovih čoko... ili bolje... da li hoćeš još malo vode?

Nekoliko trenutaka kasnije Gildis je otišla u suzama, a čak i Zoi je znala da to predstavlja strateški poraz. - Budalica - rekla je Alis nežno kada je otišla. - Koga je briga ako je debela? Sigurna sam da to nije razlog što je izgubila interesovanje svog muža.

Zoi je namerno uzela još dva slatkiša i pojela ih s velikim uživanjem, čikajući je da nešto prokomentariše. Međutim, Alis joj se samo nasmešila i posvetila pažnju nekom drugom. IDoživela je veliko olakšanje kada je taj sat prošao.

Tokom Zoine obavezne posete Romelinim odajama kraljica je čitav sat jurila za Natali i vodila tako odsutan i isprekidan razgovor da jedva da je i načela Zoine konverzacione sposobnosti. Samo jedna stvar je bila malo interesantnija, kada je Romela rekla, zgranutim glasom: - Da li si čula da je Gildis Ferli navela svog muža da je vrati na imanje njene porodice na selu?

- Ne znam ko su oni - odgovorila je Zoi. - O, čekajte... mislim da sam upoznala Gildis pre neki dan u Alisinim odajama.

- Vrlo verovatno. Alis je mrzi.

- Zašto?

- Ko zna zašto Alis mrzi nekoga? Oduvek sam mislila da je Gildis veoma dopadljiva devojka, premda joj je muž tako ukočen i tmuran. Natali, spusti to! Spusti to odmah!

Postojala je ideja da će se udati za Valda Dočencu pre dve-tri godine i čujem da ih sada viđaju zajedno kad god je on u gradu. Možda joj se učinilo da bi joj bilo bolje da se udala za njega. Ja bih, iako je Vald tako čudan.

- Zašto odlazi kući?

- Rekla je da je to zato što joj je majka bolesna, ali svi znaju da je to zbog toga što ju je Alis ismejala pred svim njihovim prijateljicama. Natali! Nemoj to da jedeš!

- To se desilo tog jutra kada sam je upoznala.

- Videla si kako se to desilo jednom, ali ja sam videla kako joj se Alis ruga na desetine puta. Pretpostavljam da Gildis više nije mogla to da trpi.

- Zar niko nikada ne uzvrati Alis? Uzvrati joj nečim ružnim?

Romela je delovala zapanjeno. - Ona je kraljica- rekla je. - Niko ne može da vreda kraljevsku porodicu.

Zoi nije rekla ono što joj je palo na pamet. Mislim da bih ja mogla.

Kada su je pozvali u Elidonine odaje, Zoi je videla da je Mirti Serlast stigla tamo pre nje. To je bilo iznenađenje, ali ne baš neprijatno. Nije provela dovoljno vremena s Mirti da bi formirala jasno mišljenje o Darijenovoj tetki, osim što je primetila da starija žena ima čvrsto mišljenje, da je rečita i da ne trpi besmislice.

- Učinilo mi se da biste vas dve možda uživale u prilici da se bolje upoznate u malo intimnijoj atmosferi — rekla je Elidon. Njene privatne odaje bile su ispunjene sunčevom svetlošću, prozračnim zavesama i trakama koje su visile s tavanice i uvijale se na nežnim strujama vazduha. Ptice su pevale i cvrkutale u velikom kavezu od vitkog, uvijenog drveta. Sve ptičice bile su žute ili bele boje, elaj boje.

- Upravo tako - rekla je Mirti i vrlo kratko samo dotakla prstima Zoine prste. To je bilo dovoljno. Zoi je u njenoj krvi mogla da pročita iste hemikalije, iste kodirane šeme koje je primetila i kod Darijena. Pomalo je i ličila na njega, imala je poznato usko lice i tamne oči, premda joj je kosa bila duža, neurednija i u njoj se videlo više sedih. Na koži joj se videla svaka godina života, pomislila je Zoi, i očigledno nije imala strpljenja da se potrudi da ulepša svoj izgled. Ovo je ono što sam, čvrsta i nepopustljiva, mogla je reći.

Volite me ili me mrzite, ja se nećupromeniti zbog vas. Bio je to stav zbog koga je Zoi mislila da će joj se dopasti.

- Cenim vaš poziv - rekla je Zoi. Sedele su za stočićem prekrivenim čipkanom tkaninom i lomljivim porcelanom na kome su bili oslikani leptiri i ptice pevačice. Iako ukrašena okolina nije uopšte odgovarala Mirti, činilo se da joj je udobno kada se zavalila u svojoj stolici i prekrstila noge ispred sebe. - Dakle, pretpostavljam da su te sve ostale supruge već zvale kod sebe i punile ti glavu besmislicama - rekla je.

- Govorile su ti kome da veruješ a koga da izbegavaš i nudile se da ti postanu najbolje prijateljice - dodala je Elidon. Sipala je vodu s voćem u visoke čaše i poslužila ih.

Zoi nije planirala da se saplete na iskrenosti ništa više nego na intrigama. Nije imala nameru da smatra da je na sigurnom samo zato što su ove žene osvežavajuće otvorene. Zaista, imala sam prilike da provedem vreme sa svakom od njih rekla je Zoi. - Svaka

poseta je na svoj način bila prijatna.

Mirti je frknula. Elidon se samo nasmešila. - Nekome ko je stranac može biti teško da shvati sve prikrivene frakcije u palati - rekla je Elidon. - Ali iz onoga što sam do sada videla, sasvim pristojno si uspela da obaviš taj zadatak.

Zoi je otpila mali gutljaj vode i osetila ukus limuna i nečeg malo slađeg. - Ne bih bila stranac da moj otac nije izgubio kraljevo poverenje - rekla je mirnim glasom.

Mirti je trgnula glavom unazad, a Elidon je suzila pogled. Međutim, u Zoinom glasu nije bilo optužbi, tako da nijedna nije mogla da se uvredi. Nastavila je, još uvek tim smirenim glasom. - Ili da su stvari stajale drugačije između mog oca i moje bake.

Međutim, ako sam naučila nešto, naučila sam da se prošlost ne može promeniti, da samo treba prihvatiti budućnost. Može se ići samo napred.

- Koru stav, to je sigurno - rekla je Elidon, ponovo s osmehom.

- Pa, dobro je što je starešina Lalindara ponovo u gradu — rekla je Mirti. — Već mogu da osetim kako se uspostavlja ravnoteža.

- Sva ta kiša - rekla je Elidon. - Bilo je divno.

Mirti je odmahnula rukom. — Da, to je dobrodošlo, ali postoji i nešto veće od toga.

Oseća se kako stvari dolaze na svoje mesto. Postavljaju se kako treba. Tog osećaja nije bilo još od kada je Kristara umrla.

Elidon je grickala komadić nekog voća potpuno izgubljenog u debelom prelivu od čokolade. - A opet, stvari nisu potpuno u ravnoteži - rekla je - sve dok su Ardelaji i dalje u izgnanstvu.

Premda je uspela da zadrži bezazlen izraz lica, Zoi je osetila kako joj se u telu javlja napetost. Ovaj razgovor, osetila je, bio je razlog što su je pozvali ovde danas. Izgnanstvo? - ponovila je. - Mislila sam da moj stric i neki od mojih rođaka i dalje žive u gradu.

- Ovde su, ali su u nemilosti - rekla je Mirti otvoreno. -Potreban im je neko da ih vrati nazad u modu.

- Da li ste probale ove? Čudesne su — rekla je Elidon i ponudila svojim gošćama tanjir s voćem prelivenim čokoladom.

Mirti se poslužila s dva poveća komada. - Kupila sam neke dole na trgu pre neki dan - rekla je. — Nikada nisam probala nešto tako dobro.

Zoi je i dalje držala ruke u krilu. - Da li treba da shvatim - rekla je polako - da je na meni da vratim Ardelaje na njihovo mesto?

Elidon je načinila neodređen pokret rukama. - To nije nešto što bi mogla da uradiš potpuno sama - rekla je. - Međutim, ti bi mogla da započneš proces. Mogla bi da pozoveš svog strica i njegove sinove u svoje odaje na ručak. Svi će vi-eti da su ponovo dobrodošli u palati.

- Dobrodošli kod Lalindara — naglasila je Mirti. - Pošto je Kristara ta koja ih je prognala, Kristarin naslednikje taj koji to treba da popravi.

- Onaj ko treba da im pokaže svoju naklonost — dodala je Elidon.

- Jedva da ih i poznajem - rekla je Zoi. - Nisam videla svoje rođake s očeve strane deset godina.

- Nebitno - rekla je Mirti.

- Ti možda nisi svesna koliko te svi pažljivo posmatraju - kazala je Elidon. - Ono što ti uradiš svi će oponašati.

- Osim ako to što uradim ne bude propast - rekla je Zoi jednostavno.

Mirti se široko osmehnula. - Ne postavljamo ti zamku - rekla je veselo — mada ne mogu da te krivim što si se zapitala da li je tako. Dajemo ti veoma dobar savet. Vreme je da se raskol s Ardelajima popravi, a ti možeš da uradiš mnogo da do toga i dođe. - Stavila je jednu čokoladnu voćku u usta i rekla punim ustima. - Osim u slučaju da ne možeš da podneseš svog strica i njegove sinove. Oni su pričljivi i šarmantni, kao i svi suila muškarci, a ja poznajem nekolicinu ljudi koji ih ne podnose. Međutim, meni se svi oni prilično dopadaju.

Elidon joj je uputila kratak osmeh. - Ali s druge strane, poznato je da tvoj ukus u pogledu ljudi i nije baš pouzdan.

Mirti je ponovo frknula. — Loš, hoćeš da kažeš. Nije tako. Mnoge ugledne građane ubrajam u svoje prijatelje.

Elidon se tiho nasmejala. Zoi je imala utisak da je u pi-tanju neka njihova šala, verovatno intimna, sigurno neka koju s njom neće podeliti. - Stupicu onda u kontakt sa svojim stricem — rekla je.

Elidon je klimnula glavom, zadovoljna. - Dobro. - Dotakla je nakratko prstima Zoin zglob, što je bio znak velikog odobravanja. - Brzo učiš, čini mi se. A meni se dopada što si tuko prijatna i predusretljiva.

Međutim, Mirti ju je procenjivala svojim zbunjujućim sivim očima. - Mislim da nije baš tako - rekla je starešina Serlasta. - Ili je bar tako samo kada njoj to odgovara.

Zoi se nasmešila i povila glavu u nečemu nalik na naklon. - Kako da mi ne odgovara to što me prva supruga smatra prijatnom?

Sada se Mirti glasno nasmejala. - Upravo tako.

Elidon ih je poslužila još jednim tanjirom s poslasticama, tankim, hrskavim hlebom posutim raznobojnim solima. - Probaj ove - rekla je. - Zavolećeš ih.

19.

Rano sledećeg jutra Zoi se našla s Darijenom Serlastom u kiertenu palate, koja je vrcala od aktivnosti čak i u to doba dana. Poslala je Kalvina da mu preda hitnu poruku čim se vratila iz Elidoninih odaja, a ovo je bilo mesto na kome mu je predložila da se sastanu.

Gotovo istog trenutka izašli su da se prošetaju uz reku, tako mirnu na ovom mestu da je ličila na jezero. Bilo je tako hladno da se led formirao u plićaku duž obale, ali struja je bila dovoljno jaka da se veći deo zadrži u tečnom stanju. Zoi se umotala u svoj najdeblji ogrtač i navukla par delikatnih kožnih rukavica u boji. Bilo joj je hladno, ali oštar vazduh bio je osvežavajući i shvatila je da blizina tekuće vode smiruje. Ako je Darijenu smetala temperatura, nije to pomenuo.

- Nisam bila sigurna koji je najbolji način da s tobom stupim u kontakt - rekla je. Da li je trebalo da ti napišem poruku? Zaustavim te na hodniku?

- To što si poslala Kalvina bio je najbolji izbor - rekao je. A uvek je bolje slati usmenu poruku. Ništa ne ostavljaj napismeno. Nikada ne znaš kako se tvoje reči mogu protumačiti. Uzdahnula je. - Umara me sam život ovde. Nasmejao se. - Ne, ne, trebalo bi da te okrepljuje svojim talnim izazovima.

Razmetljivo se osvrnula oko sebe. Svako ih je mogao videti ako pogleda kroz prozor palate, zato što je bilo malo rastinja na obali reke. S druge strane, nije bilo ni zgodnog mesta za skrivanje odakle bi špijuni mogli da vrebaju i prisluškuju njihov razgovor.

- Da li smo bezbedni ovde? — upitala je podrugljivim glasom. — Da li da stanemo nasred mosta i šapućemo jedno drugom kroz žubor vode?

- Mislim da možemo slobodno da razgovaramo - odgovorio je sa širokim osmehom. Pretpostavljam da želiš moje mišljenje u vezi s nekim finesama u pravilima pristojnosti u palati.

- Upravo tako. Mada znam da ćeš me slagati kad god to poželiš - rekla je suvo - čini se da ne želiš da se spotaknem. Zato verujem da ćeš me upozoriti da ne uradim nešto što može dovesti do strahovitih posledica.

- Drago mi je što znam da imaš makar toliko poverenja u mene - rekao je.

- Dobila sam jedan savet od Elidon i tvoje tetke Mirti i nisam sigurna kakav je - rekla je. - Ne optužujem ih da pokušavaju da me uvale u nevolju, ali...

Ponovo se nasmejao. — O, ali one su obe prepredene žene sa složenim interesima rekao je. - Mudro je što se pitaš da li vode računa o tvojim interesima.

Rekla je otvoreno: - Kazale su mi da treba da vratim Ardelaje iz nemilosti.

Darijenove obrve su se podigle, a onda je njegovo lice poprimilo zamišljen izraz. —

To bi bio zanimljiv potez s tvoje strane — rekao je polako. - Kralj razmišlja o najboljem načinu da popravi raskol s Nelsonom Ardelajem. Razmatrao je ideju da Nelsona i njegove sinove počne da zove na formalne večere, ali ovo je bolje. Daje ti priliku da prikažeš svoju moć i dokažeš svoju posvećenost krvi, i očevoj i bakinoj. A to znači da će Nelson već biti u izvesnoj meri rehabilitovan pre nego što mu Vernon pošalje poziv.

- Dakle, ne bih bila osuđena i prognana ako bih dovela strica u palatu?

Pogledao ju je. - Da li se toga plašiš? Široko se osmehnula. — Tome sam se nadala. Smatram da je život na dvoru u najvećoj meri zamoran. Kakvu strašnu grešku bih mogla da počinim da me izbace s planine?

- Moram da verujem da se šališ.

- Samo malo.

Slegnuo je ramenima. — A šta te to sprečava da prosto siđeš niz stepenice i izađeš na vrata?

- Ne znam. Pomisao da ćeš doći da me uloviš i vratiš nazad?

- Možda bih se donekle potrudio da se uverim da li si našla pristojan novi smeštaj, ali ne bih te protiv tvoje volje primoravao da se vratiš. Mada mislim da izdaješ svoju porodicu ukoliko ne odigraš ulogu koja ti je dodeljena. Svidelo ti se to ili ne, ti si njihov predstavnik, njihov zastupnik pred kraljem. Ako naputiš palatu, napuštaš njih.

- Imam iskustva s napuštanjem - rekla je. - Nije to tako loše kao što svi misle.

- Kladim se da se tvoj otac nije slagao s tim.

- Ne, verovatno nije. - Šutnula je kamenčić koji joj se našao na putu a ovaj je odskočio od obale i bućnuo u vodu. Nosila je svoje najčvršće nove cipele, one koje su mogle da izdrže često korišćenje i šetnju van dvora. Takođe su bile dovoljno velike da u njih stanu i čarape. Da nije tako bilo, prsti na nogama bi joj se sledili. - Onda ću pozvati svog strica u posetu čim budem mogla.

- Dobro - rekao je. Nasmešio se. - Imaš li još neko pitanje? Da li ti je potrebno da čuješ još neki mudar savet od mene?

- Suviše je hladno da smislim nešto - rekla je. - Hajde da se vratimo unutra.

Okrenula se ka palati, ali on ju je uhvatio za ruku i zaustavio je. Izraz lica mu je bio ozbiljan. - Da jesi odlučila da odeš rekao je. - Da si prosto izašla kroz vrata i sišla s planine, ne rekavši mi kuda ideš ili zašto, potražio bih te. Nikada ne bih prestao da tragam za tobom. I pronašao bih te.

Zurila je u njega nepromenjenog izraza lica. - Samo zato što si me pronašao prošlog puta kada sam pobegla, ne znači da ćeš uspeti u tome i drugi put.

- Ah, ali sada te poznajem mnogo bolje. A znam i kuda bi mogla da pobegneš.

Mogao bih da te pronađem još brže.

- Uvek postoje nova mesta - rekla je.

- Čak i za koru ženu - rekao je - postoji ograničen broj mesta na koja može da ode.

Slegnula je ramenima. - Zašto? Zašto me ne pustiš da odem? Zašto ćeš poći za mnom ako odlučim da odem? Ćutao je na trenutak. - Zato što sam rekao da ću to uraditi - rekao je. - To je reč hunti muškarca.

Svi su znali šta to znači: čvrst kao drvo, nepopustljiv kao kost. Klimnula je glavom ali nije odgovorila i ostatak šetnje su proveli bez reči.

Kalvin je odneo formalnu poruku Nelsonu Ardelaju kojom su starešina i njegova dva sina pozvani na privatan ručak u odaje koje su Zoi Ardelaj Lalindar bile na raspolaganju u palati. Zoi je rekla Kalvinu da poruku preda lično i na taj način sazna kako Nelson izgleda, tako da može da ga sačeka u kiertenu kada Ardelaji stignu u palatu dva dana kasnije. Nelson neće morati da se ponižava i moli sluge da ga najave. Neće morati da podnosi poglede i šapate. Kalvin će već biti tamo, naklonjen i pokazaće im put.

Anova i Zoi su se pomalo namučile da ukrase Zoinu dnevnu sobu da ukazu počast njenom međusobno suprotstavljenom nasleđu koje je nosila od majke i oca. Na dan posete postavile su visoke svećnjake u sva četiri ugla sobe i u njih stavile sporogoruće tanke svece. Postavile su malu fontanu kraj prozora i ispunile njenu uzburkanu vodu zlatnim ribicama. Sto su ukrasile plitkom, providnom činijom s vodom na čijoj su površini plivale sveće u obliku ptica i cveća. Voda i vatra u koegzistenciji. Suila i koru u miru.

Zoi je pažljivo stavila morskoplavi ogrtač i obukla pantalone gusto protkane zlatnim vezom sa šarom nalik plamenu. Stajala je nepomično kraj stola, tako mirna da nijedna njena amajlija na narukvici nije zazveckala. Napeto je osluškivala zvuke u hodnicima palate i pokušavala sebe da ubedi da može da oseti otkucaje srca svog strica dok se penje raznobojnim stepenicama. Međutim, ipak se u dovoljnoj meri prepala, ili je bila dovoljno nervozna, da ostane bez daha kada je Kalvin ušao na vrata s posetiocima za sobom.

- Zoi Ardelaj Lalindar — rekao je važno. — Predstavljam vam Nelsona Ardelaja i njegove sinove Kertisa i Rana.

- Striče - rekla je Zoi uz dubok naklon. - Rođaci. Tako mi je drago što vas ponovo vidim.

- Bratanice - odgovorio je Nelson. Načinio je usputan, užurban naklon, a onda se brzo vratio u uspravan položaj i zagledao se u nju s velikim zanimanjem.

I ona je njega proučavala. Nije ličio mnogo na Navara, svog mlađeg brata, koji je nasledio tamne oči i kosu od svoje hunti majke. Nelson Ardelaj je bio sav suila, guste riđe kose i rumenog tena, premda mu je u kosi bilo dosta sedih, a koža bila puna bora.

Iako je pretpostavljala da je dobrano zašao u šezdesete, unutrašnja snaga njegove ličnosti nije nimalo splasnula. Zadržao je ozbiljan izraz lica, ali bilo je jasno da je u pitanju strastven čovek koji se lako razljuti i lako nasmeje. Iznenada i hitro joj se vratilo unutrašnje sećanje na žestoke razgovore u njegovoj kući, glasne rasprave i izlive burnog veselja.

- O, nećemo valjda sad stajati ovde i piljiti jedni u druge čitav sat - rekao je jedan od njene braće i pažnju joj je privukao Ran. On je bio mladi od dvojice braće, krupniji od svog oca, s divljom grivom kovrdžave riđe kose i pakosnim osmehom. - Ja te se sećam, Zoi! Međutim, bila si mala mršavica s krupnim očima bez mesa na sebi. Gledaj je sad!

Prišao joj je i snažno je zagrlio. Za trenutak su je ophrvala osećanja, ne samo zbog prostog fizičkog pritiska tela do kostiju već i naelektrisanim skokom krvi koja je iskrila kada je prepoznala njegovu. Moje. Porodica. Moje. Misli su bile nepotpune ali moćne.

Uzdahnula je i uzvratila mu zagrljajem.

- Pa, ako je to način na koji pozdravljamo rođake ovih dana - rekao je Kertis i odgurnuo brata u stranu. On je bio viši i vitkiji od Rana i imao uredniju kosu iste jarke

boje. Kada je, mnogo mirnije, zagrlio Zoi, ponovo je osetila istu reakciju u svojoj krvi, isto ono drhtavo uzbuđenje. Ponovo je s entuzijazmom uzvratila zagrljajem.

- Izvinio bih se u ime svojih sinova, ali tebi izgleda ne smetaju njihovi udarci - rekao je Nelson kada ju je Kertis pustio. - Pozdravljam te malo uzdržanije, ali s podjednakom srećom u srcu. - I uzeo ju je za obe ruke, čvrsto ih stegao i nasmešio joj se. I javilo se, samo ovog puta snažnije. Moje. Moje. Krv moje krvi...

Pomalo ošamućena, ali i zadrhtala od euforije, Zoi se nasmejala i povukla ruke natrag. — Nisam očekivala toliko žara! Svi ostali su bili tako odmereni i oprezni da sam zaboravila kako je to kada se čovek nađe preplavljen posetiocima.

- Odmeren i oprezan nisu reči koje se često koriste da opišu Ardelaje - dodao je Ran sa širokim osmehom.

- Iako smo proveli dosta godina boreći se da dostignemo promišljenost i mudrost rekao je Nelson s uzdahom. - To se ne uči lako.

Zoi je pokazala ka stolu. - Sedite! Molim vas! Ješćemo dok ja ne povratim ravnotežu, a vi mi ispričajte sve što se desilo porodici mog oca dok sam bila u izgnanstvu.

Nelson se odmah uozbiljio. - Bilo mi je veoma žao kada sam čuo za smrt svoga brata — rekao je dok su trojica muškaraca sedala za sto. - Često smo pisali jedan drugom dok je bio u nemilosti, ali viđao sam ga samo jednom godišnje i taj gubitak me je duboko ranio. Nedostaje mi.

Zoi je sipala vodu u vrčeve, tako da je mogla da se pravi da joj je sva pažnja usmerena na taj zadatak. Njen otac se sretao s Nelsonom skoro svake godine? Da li su te posete bile deo njegovih retkih hodočašća u obližnje gradove onda kada Zoi nije bilo dozvoljeno da ga prati? Kako je bivala sve starija, pretpostavljala je da ta putovanja uključuju posete predusretljivim ženama. Nije joj palo na pamet da je održavao vezu sa svojom porodicom, Zoinom porodicom, a nije je vodio sa sobom.

- I meni još uvek nedostaje - rekla je čvrstim glasom. - A opet, on nije bio savršen čovek.

- Daleko od toga - složio se Nelson. - Ali to se opet može reći za svakog Ardelaja.

Nasmešila mu se dok je sedala za sto. - Dakle, pričajte mi o Ardelajima - terala ih je.

- Čini se da se njihova sreća preokrenula kada je moj otac pao u nemilost.

- I jeste - rekao je Nelson. - Premda ja krivim onu kučku Kristaru...

- Vodi računa kome pričaš - ubacio se Kertis.

- Izvini Zoi, ja krivim tvoju baku za veći deo našeg pada. Krenula je s namerom da uništi tvog oca i uradila je to, ali nije marila što smo i mi pali zajedno s njim.

- Zbog tebe ispadamo jadni i bespomoćni! - uzviknuo je Ran. - Tačno je da smo izgubili neka imanja. I neke trgovačke poslove. I neke saveznike. Međutim, nakon svega, i nismo tako loše prošli.

- Dakle? Kako ste to sačuvali svoje bogatstvo? - upitala je Zoi dok ih je služila prvim tanjirićima hrane.

- Većim delom smo investirali u zemlju, dole uz južnu obalu — odgovorio je Kertis.

— Ta zemlja je bila loša za stočarstvo, loša za rudnik, loša za sve, kako se činilo, i niko je nije hteo. Međutim, mi smo izgradili nekoliko velikih fabrika tamo i stekli malo bogatstvo proizvodnjom. Toliko smo blizu obale da možemo jeftino da kupujemo sirovine i isporučujemo gotove proizvode pravo iz skladišta.

- Šta to proizvodite? - pitala je Zoi dok je grickala kolačić koji se mrvio.

- Uglavnom delove za druge fabrike - rekao je Kertis uz smeh i uzeo dva mala

sendviča. - Međutim, pravi novac će biri u transportu.

- Purnjače — rekao je Ran kada se učinilo da se Zoi zbunila. - Napravili smo dogovor s Dočencama...

- Vrlo diskretno — ubacio se Kertis.

- Da proizvodimo elajmotive koje idu na njihov kompresovani gas. Do sada je tek nekoliko stotina sastavljeno rukom. Mi možemo da pravimo hiljadu godišnje. To će sasvim promeniti način putovanja.

- To će promeniti čitavu ekonomiju - rekao je Nelson. -U položaju smo da postanemo veoma bogati.

- Kako je to lepo čuti! - rekla je Zoi. - Pretpostavljam da vam ja onda nisam potrebna!

Ran je pružio ruke preko stola i dotakao njene. Ponovo je osetila prepoznavanje u svom pulsu. Taj osećaj joj se toliko dopadao da se nije povukla. - O, ali mi želimo da budeš tu - rekao je. - Mala rođaka Zoi, konačno nam se vratila! Čak i ako ne budeš mogla da nam povratiš kraljevu milost, oduševljeni smo što smo te ponovo našli.

- Međutim, ja bih prvi voleo da povratim kraljevu milost - rekao je Kertis pošteno. Ako možeš da smisliš način kako to da uradiš, biću ti večno zahvalan.

Pogledala je ka Nelsonu upitno podignutih obrva. Slegnuo je ramenima i progutao puna usta hrane. — Ja sam sve stariji — rekao je. — Nekada sam uživao u borbama, čak i u onima koje ne donose pobedu. Uživao sam u samoj borbi. Tada mi nije bilo mnogo važno ko ima moć a koga su šutnuli niz planinu, a svađa oduzima mnogo energije. Ali voleo bih da vidim svoje sinove ponovo u milosti i uradiću sve što je u mojoj moći da se to i desi.

Okrenula se ka Kertisu. - Da li si ti onda prvi u redu da postaneš starešina?

- Da, mada retko kada donosim odluke a da se ne posavetujem s Ranom.

- A da li vas dvojica imate svoje porodice? -Ja imam ženu, suila devojku koju nije bilo sramota da se uda za čoveka koji nije dobrodošao na dvoru, a imam i desetogodišnje blizance — odgovorio je Kertis. — Rana je do sada bilo nemoguće zadovoljiti.

- Nemoguće ga je ukrotiti - rekao je njegov brat uz širok osmeh.

- Tako nam možeš pomoći - rekao je Kertis. - Uredi politički brak za Rana! S nekim iz najboljih porodica, naravno... možda čak s nekom od princeza...

- Čini mi se da su sve one malo mlade za njega - rekla je, zabavljajući se. Smatrala je da je Kertis dobrano zašao u tridesete, a da je Ran godinu ili dve mladi.

-Ja sam spreman da čekam. Rado ću sačekati - rekao je Ran. - Nisam baš siguran da je bračni život za mene.

- Uobičajena mana Ardelaja - Nelson je rekao suvo.

Zoi je nagnula glavu u stranu. - Šta misliš kakva devojka bi ti se dopala? - upitala je.

– Hunti? Drvo gori u vatri, ali drvo i održava vatru. Hunti su uvek dobri za Ardelaje, zar ne? Mislim da bi ti torz devojka bila suviše dosadna.

- Zemlja gasi plamen - složio se Ran. - Vatra iritira zemlju.

- Možda koru žena - predložio je Nelson. - Vatra i voda su moćna kombinacija.

Kertis je frknuo. - Iako je Kristara umrla, sumnjam da su Lalindari spremni da počnu ponovo da udaju svoje kćeri za Ardelaje.

Zoi se nasmejala. — A ja baš i nisam u poziciji da počnem s provodadžisanjem rekla je. — Svakako ću pogledati unaokolo da vidim da li će se pojaviti neke prikladne kandidatkinje. Međutim, prvo moramo da razmotrimo u kojoj meri mogu da vam

popravim ugled.

- Da, hajde da pričamo o tome kako da oporavimo Ardelaje - rekao je Kertis.

- Pa, ovde ste. To je prvi korak, koliko sam ja shvatila -tekla je Zoi. - Da, ovde smo i nadamo se da ćeš nam se pridružiti za večerom početkom naredne devetice — rekao je Kertis. – Doći će nam još nekoliko prijatelja. Malo okupljanje.

Priznajem da ti možda neće biti mnogo zabavno, ali nama je važno da te pokažemo. Ako želiš da dođeš.

- Hoću - rekla je.

Ran je brzo progutao veliko parče začinjenog mesa. - O, ali setio sam se! — uzviknuo je. - Može da bude član posade našeg čamca! Na regati! To bi bio znak velike naklonosti, da imamo starešinu Lalindara sa sobom na vodi!

- Odlična ideja! - Kertis se složio. - To je... Zoi... ako bi htela?

- Možete li da verujete da je ovo treći put da me pitaju da sedim u nečijem čamcu? upitala je.

- Naravno da mogu! - odgovorio je Kertis. — Mislim da bi donela sreću svakome.

Svi bi voleli da te imaju.

- Da li ti uopšte možeš da veslaš? - hteo je Ran da zna.

— Ili ćeš biti samo teret?

Njegov otac i brat su glasno uzviknuli i zatražili od njega da se izvini, ali Zoi se nasmejala i bacila rolnicu na njega.

- Voda me voli - rekla je. - Možda nisam dobar veslač, ali mislim da vam moje prisustvo neće predstavljati otežavajuću okolnost. Daleko od toga.

Ran je ponovo stavio svoju šaku na njene. Očigledno je voleo da flertuje, bilo da mu je najbliža ženska osoba stranac ili u krvnom srodstvu, ali bilo je baš lepo što neko flertuje s njom, pomislila je Zoi. - Onda pripadaš Ardelajima - rekao je s osmehom. - Ne možeš sada da nas odbiješ.

Darijen Serlast je s odobravanjem pozdravio ideju da Zoi za uzme svoje mestu u čamcu Ardelaja kada se sledećeg dana našla u prilici da ga upita za mišljenje. - Mada je to hrabar korak - dodao je. - Nekoliko njih će možda podići obrve zbog toga. Međutim, mislim da ti to neće nauditi.

— Manje me brine da li ću nauditi svojoj reputaciji nego da li ću uspeti da pomognem Ardelajima na neki način - rekla mu je. — Vrlo malo me zanima šta ljudi misle o meni.

- To je zato što u tebi postoji prirodna svojeglavost koja je, čini se, osmišljena samo da bi mene dovodila do ludila — odgovorio je Darijen.

Glasno se nasmejala. — O, ne, uopšte ne mislim na tebe kada pokušavam da odredim kako ću se ponašati nadalje.

Uzvratio joj je osmehom. - Teško mi je da u to poverujem - odgovorio je. - Ubeđen sam da dosta razmišljaš o meni.

Zasmetalo joj je zato što je to bila istina, pa je prasnula: - Samo kada se osećam pakosno.

Osmeh mu se proširio. — Baš to sam i rekao. Jer siguran sam da se mnogim danima osećaš pakosno.

Terao ju je na smeh. Terao ju je da se namršti i ljutito napusti sobu. Umesto toga, mahnula je rukama, odmahnula glavom i nije odgovorila.

Bilo je lako zaboraviti na Darijena Serlasta nekoliko dana kasnije tokom prilično glasne zabave kojoj je prisustvovala u kući svog strica. Bilo je najmanje stotinu prisutnih gostiju, a s polovinom je bila u srodstvu, svi su bili glasni i rečiti i borili se za njenu pažnju. Nije mogla da popamti sve bliže i dalje rođake, ali svaki put kada bi dotakla nečiju ruku ili zagrlili nekog, znala je s kojima je u srodstvu a koji su povezani s Ardelajima brakom ili prijateljstvom. Otišla je sa zabave oblivena toplinom. Obrazi su joj se užarili a činilo joj se da joj krv juri s dodatnom snagom. Nije bila sigurna koliko često će moći da izdrži takve izlaske, ali svakako je uživala u ovom.

Sedam dana nakon zabave promenilo se godišnje doba, rodina je prošla i svet se spremao da proslavi Kvinelaj promcndan. Zoi nije mogla da potisne sećanje na isti praznik prošle godine. Njen otac je bio dovoljno zdrav da ga proslavi tradicionalnim pesmama i sećanjima, premda mu je glas bio slab a sećanje usmereno na davno prošle dane. Bilo joj je drago što za ovaj promendan neće imati vremena za uobičajene časove razmišljanja i razmatranja onoga što se desilo. Biće suviše zauzeta plovidbom niz Marisi u kraljevoj velikoj regati.

20.

Jutro na dan trke bilo je veoma hladno ali potpuno vedro. Zoi se priključila velikoj grupi stanovnika palate koji su se prevozili do mesta početka trke u koloni elajmotiva. Kako joj je bilo rečeno, tokom protekle devetice svi trkački čamci bili su odvučeni do obale reke i porinuti u vodu. Istovremeno, paviljoni su razmešteni duž obale i na cilju, kraj širokog, uzburkanog jezera gde reka dobija na snazi pre nego što se sruči niz planinu. Ovde će se posmatrači, poput Elidon, Romele i Mirti Serlast, udobno okupiti, navijati za svoje favorite i podeliti nagrade pobednicima. Kako je Zoi shvatila, broj posmatrača nadmašivao je broj učesnika u odnosu tri prema jedan, a broj takmičara nikako nije bio mali. U prošlogodišnjoj trci bilo je dvadeset i pet čamaca, a posade većine njih brojale su tri-četiri člana.

Kada su stigli do starta, probila se kroz haos na obali reke u potrazi za čamcem koji će deliti s Kertisom, Ranom i Nelsonom. Sve je posmatrala razrogačenih očiju. Na ovom relativno mirnom, uskom delu Marisi, čitava flota je bila poredana na južnoj obali, većina čamaca bila je mala, efikasna i bez ukrasa, s uskim pramcima napravljenim da glatko seku vodu. Nekolicina je bila veća i ukrašenija, obojena jarkim bojama, i na njima su se na kratkim štapovima vijorile zastavice. Ovo su, pretpostavljala je Zoi, bili čamci koji će nositi članove kraljevske porodice i uvežbane mornare koji će upravljati njima kroz vodu.

Uprkos svežem vazduhu i jakom vetru, atmosfera je ličila na karnevalsku i učesnici su se dovikivali, spremali svoje čamce za trku i slušali zvaničnike kako po poslednji put izvikuju pravila: nijedan čamac ne sme da krene pre datog signala; ne sme biti namernih pokušaja da se udari ili prevrne protivnički čamac; pobednička posada mora da prođe pored paviljona s kraljicama; svi čamci moraju biti na južnoj obali reke, gde je voda mirnija a radnici spremni da pomognu učesnicima da obezbede svoje čamce; svi članovi posade treba da znaju svoj broj i budu spremni da ga pokažu sudijama po završetku trke.

- A, tu si - rekao je Ran kada je Zoi napokon pronašla Ardelaje, dok su obavijali poslednju inspekciju svog čamca. Bio je mali i brz, tek malo veći od metalnog trupa, i u njemu su bile pričvršćene četiri klupe za veslače. Pružio joj je beli svileni prsluk s velikim brojem izvezenim crnim koncem. -Dobili smo srećni broj osam. Navuci ovo tako da svi mogu da nas prepoznaju dok prelazimo ciljnu liniju.

- Zašto ja moram da ga nosim? - upitala je, iako je hitro vezala uzice oko pojasa.

- Zato što su najmanje šanse da ti završiš u vodi pre polovine trke.

- Kada krećemo? - upitala je.

Kertis je klimnuo glavom ka obali reke, gde su se kralj i četvorica muškaraca koji su izgledali kao profesionalni sportisti peli u najveći šareni čamac. Tamnokosi mornar nosio

je tanki prsluk na kome se video broj jedan. - Uskoro. Kralj se uvek prvi ukrcava, a onda ga mi ostali sledimo. Kada se svi nađu u vodi, dobićemo znak za početak.

Došlo je do kratkog zastoja dok su ostali takmičari čekali da se Setera, Alis, Džoseta i Korina smeste u čamce u pratnji još nekolicine unajmljenih mornara. Kada su se svi članovi kraljevske porodice smestili, svi ostali učesnici su krenuli ka obali reke. Zoi se s mukom popela u svoj lepi čamac i zacvilela kada ga je Nelson svojom težinom zaljuljao tako jako da joj se učinilo da će pasti u vodu. Međutim, ubrzo su svi bili na svojim mestima. Ran napred, Zoi iza njega, a Nelson i Kertis na druge dve klupice. Muškarci su doveslali na sredinu reke i poredali se najbolje što su mogli uz druge učesnike, veslima i kletvama se boreći protiv neumoljive rečne struje.

- Svi učesnici koji nisu na svom mestu od ovog trenutka su điskvalifikovani! objavio je jedan od zvaničnika s obale. - Kada izgovorim sada, možete početi s trkom! A izgovaram... tu... reč... Sadal Začuo se prigušen urlik entuzijazma, praćen desetinama kratkih pljuskova dok je na stotine vesala simultano udaralo po vodi. Zoi je osetila kako joj srce bije od uzbuđenja kada je čamac poskočio napred. Na reci je bilo još hladnije nego na kopnu, a vesla su stalno podizala kapljice koje su ih pokvasile već u prvih pet zaveslaja. Ran joj je pozajmio par debelih čizama, na čemu mu je bila mnogo zahvalna, postoje pedalj vode već bućkao u dnu čamca. Bila je jednako zahvalna i na svom teškom ogrtaču, koji ju je donekle štitio od hladnoće. Međutim, nijedna od ovih neudobnosti joj nije teško padala.

Držala se za ivice čamca i smejala se od čistog oduševljenja.

Mogla je da oseti kako se reka kovitla pod njom i predstavlja radosno, žestoko, sirovo i nepredvidivo prisustvo. Poput konja koji živi samo da galopira, Marisi je volela trku. Mogla je praktično da oseti njeno uzbuđenje, u kome su se ogledale i pojačavale emocije svih onih na njoj. Činilo se kao da voda ovog jutra teče još brže nego nekog običnog dana, samo da se pokaže, da pruži uzbuđenje tim stvorenjima koja su odlučila da se puste niz njenu žustru površinu. Zoi je osetila kako se podiže i napinje unutar obala, baca se s luđačkom bujicom ka vodopadima. Iza sebe i ispred sebe, mogla je da oseti kako Ardelaji uranjaju svoja vesla u hitru vodu, guraju čamac napred svom snagom i veštinom, ali znala je da ih njihovi napori ne šalju klizeći niz reku. Bila je to sama Marisi, koja ih je uhvatila svojim rukama od pene i luđački plesala s njima niz kanal.

Pobednički uslik joj je naglo odvukao pažnju s vode na okolnu trku. - U vodstvu smo! povikao je Ran, a snažan vetar mu je istrgao reči iz usta. - Upravo smo pretekli Broja Lalindara! Niko osim njega neće moći da nas sustigne!

- Nemoj prerano da se raduješ! - doviknuo mu je Nelson, pomalo bez daha. — Ako neko može da nas pobedi, to je Broj!

- Ni kralj nije daleko - javio se Kertis. - A njegovi plaćeni mornari znaju trikove koje mi nikada nećemo naučiti!

Zoi nije ništa rekla, ali imala je osećaj da reka neće nikome dopustiti da pretekne čamac koji nosi starešinu Lalindara. Spustila se malo niže, delom da zaštiti lice od vlažnog vetra, a delom da učini sebe što manjom i pruži što manji otpor. Brže, pomislila je i zamislila uzburkanu vodu kako se smiruje i juri napred na njen zahtev. Još brže.

Pejzaž s obe strane reke pretvarao se u kovitlac kako im se povećavala brzina. Nije mogla da vidi ništa osim mutnih slika golog drveća, kamenitih obala i kristalnoplavog neba. Imala je osećaj da klize po iskošenoj površini reke glatkoj kao staklo. Kao da im se

brzina iznova i iznova povećavala, kao da su jurili nizbrdo. Voda je udarala po bokovima čamca s luđačkom energijom i kvasila Zoine ledene prste po stoti put. Gotovo je bila hipnotisana osećajem vrtoglave brzine. Brže, pomislila je i osetila kako čamac odgovara na njen zahtev.

Bila je jedva svesna iznenadih oblika koji su nikli s desne obale reke, obojenih platnenih struktura koje su se lelujale na jakom vetru. Čula je, ali nije obraćala pažnju na sve jače, urlajuće, odjekujuće zvuke koji su se pojačavali sa zlokobnom brzinom. Bilo je i drugih zvukova koje je ignorisala, povike s obale, zvono, nešto što je zazvučalo kao pucanj iz topa, glasan i upozoravajući. Sve o čemu je mogla da misli bilo je ubrzano kretanje napred. Brže. Brže.

Iznenada, neko ju je protresao otpozadi a glas njenog strica Nelsona s upozorenjem joj je vikao na uho. - Zoi! Zoi! Ne možemo da usporimo čamac i pašćemo niz vodopad!

Zoi! Pusti čamac!

Trgnula se i osvestila, kao iz grozničavog sna punog priviđenja. Ugledala je Rana ispred sebe kako očajnički vesla unatrag i pokušava da ih skrene s njihovog puta propasti ka penušanom vodopadu. Za sobom je osetila strahovitu napetost kod Nelsona i Kertisa, koji su radili isto. Svi su uzvikivali njeno ime, a Nelson je još jednom protresao njeno rame. - Zoi! Zaustavi čamac!

Ispružila je ruke s obe strane, raširenih prstiju, i prekinula svoju povezanost s Marisi.

Mali čamac je odmah počeo da se okreće u vodi, uhvaćen između rečne struje i zaveslaja i rojice muškaraca. Čula je Kertisov nervozan smeh kada su Ardelaji brzo vratili čamac pod kontrolu, a malo kasnije sekli su vodu ka južnoj obali gde je bila nameštena neka vrsta luke. Nijedan drugi čamac još nije pristao, premda se otprilike desetak ljudi grubog izgleda poređalo na obali s konopcima i drugom opremom, spremni da ih privežu za obalu. Tri paviljona u jarkim bojama stajala su malo dalje od luke, ispunjena posmatračima, a još više ljudi se okupilo na obali, s koje su gledali i mahali.

- Da li smo prvi? - pitala je i pogledala uz reku da pronađe najbližeg rivala.

Razaznala je na desetine čamaca kako plove niz vodu. Nijedan se nije činio previše blizu.

Ran se nasmejao, iako mu je glas bio drhtav. - Prvi? S dobrih dvadesetak minuta prednosti, čini mi se! Niko nikada neće nadmašiti naše vreme. Nemoguće je da smo prevalili tu distancu tako brzo! Sta si to uradila} - Nisam ništa uradila - rekla je pomalo nervozno. Šta se to desilo na vodi? — Bar ne namerno. Samo sam mislila o tome kako želim da idemo brzo. Zaista brzo. Nisam... mislim, nisam znala da mogu da učinim nešto da se to i desi.

- Kao da si bila u nekom transu — rekao je Ran - a vodopad nam se primicao sve bliže.

- Izvinite - rekla je. — Nisam nameravala da uradim... ša god da sam uradila. Mislim da ne umem to da objasnim.

Nelson ju je potapšao po leđima. - Ja razumem, ali ni ja ne umem da objasnim rekao je. — I mene vatra ponekad tako obuzme i imam više od jednog ožiljka od opekotina da to i dokažem. Ipak, ne smeš da dopustiš da te to savlada, u tome je trik.

- Posebno nemoj kada sa sobom možeš da odneseš i svoje rođake — dodao je Kertis.

- Stvarno mi je žao.

Ran se nasmejao. - Meni nije! Osvojili smo nagradu. Kakva vožnja!

Do tada su već stigli do obale i nekoliko ljudi spustilo se u plićak da ih izvuče do

privremeno napravljenih dokova. Zoi je skinula svoj izvezeni prsluk i pružila ga čoveku zvaničnog izgleda koji je očigledno nastupao u ime sudija. Međutim, čim je izašla iz čamca, zateturala se. Osećala se tako teškom. Nije mogla da se navikne na tvrdoglavu, nepomičnu čvrstinu zemlje. Takode, bila je mokra, smrzavala se i sve ju je bolelo od burnog puta niz reku. Činilo se da je Nelson očekivao takvu reakciju, iako Zoi nije. Uhvatio ju je za ruku i poveo je napred ka najmanjem paviljonu, privlačno toplom, u kom se nalazila šačica ljudi. Iako je imao čvrst drveni pod, tavanicu i tri zida napravljene od teškog platna, čitava jedna strana bila je otvorena da posmatračima pruži jasan pogled na Marisi. Zoi je unutra videla kotlove za grejanje i hrpe udobnih jastuka i ćebadi.

- S dobrodošlicom će te dočekati u paviljonu kraljica -rekao joj je Nelson tiho dok ju je vodio tamo. - Odande pobednici tradicionalno posmatraju kraj trke.

- I ti isto — rekla je - i Kertis i Ran. - Videćemo.

Međutim, čim su sišli s doka i krenuli ka šatoru, Elidon je lično krenula napred, ispruženih ruku, s osmehom na licu. Mirti Serlast ju je pratila sa širokim osmehom. - Zoi! — uzviknula je Elidon, nakratko je uzela Zoi za ruku a onda je pustila. — Kada sam čula da učestvuješ u trci, bila sam sigurna da ćeš pobediti, ali s kakvom razlikom! Kako si, za ime sveta, uspela to da postigneš?

- Pitajte moje rođake i mog strica - rekla je.

Elidon se okrenula ka Nelsonu s istim osmehom na licu i dotakla ga po ramenu, što je bio znak velike naklonosti. -Nelson Ardelaj - rekla je. — Kako mudro od tebe što si naterao starešinu Lalindara da bude član tvoje posade.

Uzvratio joj je osmehom, sav u suila toplini, bez zameranja zbog potcenjivanja u prošlosti. - Ne, ne, uzeo sam je samo zato što je kćer mog brata - odgovorio je. - Nasleđe Lalindara bilo je neočekivana dobit.

Mirti je frknula i potapšala ga svim srcem po leđima. -Poverovaću u to kada sama zemlja iskoči iz tla i uguši reku u ovom koritu - rekla je. - Hajde, dođite unutra, i ti i tvoji sinovi! Poneli smo svakakvu hranu i piće da oporavimo po-bednike dok sačekamo kraj trke.

- Zabrinut sam za Zoi - rekao je Nelson. - Počela je da drhti i mislim da nije shvatila koliko energije joj je ceo ovaj događaj oduzeo.

- Dobro mi je - rekla je Zoi, premda je to bila laž. Mirti ju je hitro pogledala, a onda klimnula glavom. Još jedan starešina, još neko koje razumeo kako duboko i budalasto osobu mogu istrošiti prirodne sile. - Hajde. Sedi kraj vatre - rekla je i povela Zoi ka hrpi jastuka postavljenih ispred kotlova. - Doneću ti nešto toplo da popiješ. Da li si gladna?

- Mislim da nisam - odgovorila je Zoi. - Hmm. Bolje uzmi nešto da pojedeš.

Koji trenutak kasnije Zoi je sedela što je moguće bliže kotlovima, pijuckala neko slatko i toplo piće i žvakala prepečen hleb. Ispostavilo se da je Mirti bila u pravu. Zoi je umirala od gladi. Njeni rođaci Ardelaji stajali su s Mirti i kraljevim suprugama, držali u rukama osveženje i prilično živo prepričavali svoju jurnjavu niz reku. Ran je flertovao s Romelom, koja je, činilo se, ostavila Natali u palati, dok su Mirti i Elidon izgleda vodile mnogo poslovniji razgovor s Nelsonom i Kertisom. Sluge su bešumno klizile među

njima, donosile piće i nudile još hrane. Zoi je uzela činiju nekakve guste supe i praktično je popila u jednom gutljaju. Pomalo je počeo da joj se vraća osećaj u prstima na rukama i nogama, ali se još uvek nije bila utoplila. A mrzela je i samu pomisao na to kako joj sigurno izgleda kosa. Klupko vlažne, umršene propasti, pretpostavljala je.

Povici i lagani pljesak privukli su njenu pažnju ka otvorenom zidu paviljona i pogledala je na vreme da vidi kako tri čamca prolaze cilj jedan za drugim. Najmanji, najbrži čamac pripadao je Broju, pomislila je Zoi, dok je većim, svetlijim upravljala posada kraljevih plaćenih mornara. S ove udaljenosti nije mogla da vidi ko je u trećem čamcu, koji je očigledno pokušao da stigne pre kraljevog do ciljne linije. Dok je posmatrala, još nekoliko dosta sporijih čamaca je prošlo. Nije više bilo potrebe zapinjati za veslima sada kada su bila poznata sva tri pobednička čamca.

Nelson se okrenuo ka Kertisu. - Da li se već pojavio neki dečji čamac? - pitao je. Pitam se ko vodi.

Tada se Zoi setila da postoji posebna trka za mlađe takmičare. — Da li se neko vaš takmiči u toj trci? — upitala ga je Mirti.

- Nećak moje žene učestvuje po prvi put ove godine -odgovorio je Nelson. - Proveo je nekoliko devetica vežbajući veslanje tokom leta, pa se nadam da će se dobro držati.

- Koliko mu je godina? - upitala je Elidon.

- Trinaest. Mršav je i čudan. - Nasmešio se u pravcu Elidon. — Skroz je elaj, bojim se. Mislim da nema mnogo šanse da pobedi u koru disciplini, ali polažem velike nade u njega na mnogim drugim poljima. Mnogo je pametniji i šarmantniji nego što to on misli.

Uzvratila mu je osmehom. - Odrastanje obično nije lako elaj dečacima, ali sigurna sam da ga čekaju bolji dani.

- Pa, ja se nadam da se nije svim srcem namerio da pobedi u trci — rekla je Mirti svojim strogim glasom. — Džoseta i Korina imaju svoje čamce, s profesionalnom posadom, i sumnjam da će ih neki amateri pobediti. - Pogledala je u Zoinom pravcu. — Čak ni koru amateri.

- Ja mislim da se on nada da se neće udaviti - rekao je Kertis. — A ako se može govoriti o većim ciljevima, biće dobro ako uopšte ne padne u vodu.

Romela je prišla bliže otvorenom zidu i malo se nagnula da pogleda napolje. U privremenoj luci nalazilo se mnogo čamaca, premda drugi učesnici nisu dolazili do paviljona kraljica, uz smeh i drhtavicu. Zoi je pretpostavila da je većina učesnika otišla ka većim, javnim šatorima, iako je smatrala da će se kralj pridružiti Elidon i Romeli. Kao i Darijen Serlast, ako je pristao do sada. Možda obojica čekaju na doku da se pojave preostale kraljeve supruge.

- Petnaestak čamaca je do sada pristalo - izvestila je Romela. - A mogu da vidim dva... tri... četiri čamca uz reku, kako brzo dolaze. - Okrenula se ka Nelsonu sa širokim osmehom. - Onaj koji je u vodstvu ima kraljevske boje. Mirti je u pravu. Pobediće ili Džoseta ili Korina.

- A tako i treba - odgovorio je uljudno. - Ko bi želeo da pobedi princezu u trci?

Međutim, izgubio je Romelinu pažnju. Ona se uspravila i počela da maše. Zoi je mogla da vidi njeno lice samo iz profila, ali činilo se da je iznenada blesnulo od sreće. Bravo! - doviknula je. — Veoma dobra trka!

Darijen Serlast je ušao u šator.

Zoi je osetila kako joj se stomak steže kao od snažnog udarca. Darijen Serlast1? Njen

osmeh je upućen Darijenu Serlustu? Međutim, Romela je gledala pokraj njega i još uvek mahala, a Darijen je ušao u paviljon i počeo da briše rečnu izmaglicu s ogrtača.

- Četvrto mesto - rekla mu je njegova tetka Mirti sa širokim osmehom.

- Ali novac sam uložio na pobednika - odgovorio je s osmehom. — Zato mi i ne smeta mnogo.

- Kladim se da nisi očekivao da če se Ardelaji spustiti niz reku toliko brzo.

Osvrnuo se po šatoru, očigledno u potrazi za nekim, i pogled je zaustavio na Zoi. Ona je zadržala pogled na kotlovima, kao da je fascinirana nekom šarom u bleštavom ugljevlju. Međutim, ona je u stvari bila svesna svakog njegovog pokreta, svakog detalja koji bi mu privukao pažnju. - Nikada ne znam šta tačno da očekujem od starešine Lalindara - rekao je tiho, premda je Zoi čula te reči. - Uopšte me to nije iznenadilo.

Na otvorenom zidu paviljona došlo je do izliva boja i kretnji i Alis i Setera su ušle s kraljem Vernonom između sebe. Bili su okruženi slugama koje su ih sigurno dočekale na doku, jer su već bili umotani u tople ogrtače i nosili krčage s vrućom tečnošću. Setera je svoj krčag stavila uz obraz, kao da pokušava da upije toplotu kroz kožu.

- Želela sam da čekam na obali dok se ne zavši dečja trka, ali bilo je tako hladno kazala je Setera i zadrhtala dok je stajala tamo. - Sigurna sam da su mi se prsti na nogama do sada zaledili.

- O, ja volim da plovim po reci po ovakvom vremenu! -Alis je izjavila, lica primereno porumenelog, bilo od hladnoće ili uzbuđenja, dok je odbacivala ogrtač i ulazila unutra. Bilo je jasno da pokušava da svojom krepkošću učini da Setera de-luje bledo i jadno. - Tada se osećam tako živom! Mogla bih da pređem i dvostruko veću razdaljinu i da i dalje osećam ovu... zanesenost.

Ran je pogledao ka njoj s već spremnim osmehom. - Suila žena u retkim prilikama oseća hladnoću - rekao je glasom u kome se čulo odobravanje.

Alis se nasmejala i krenula u njegovom pravcu. - Greju je unutrašnje vatre - složila se i zabacila svoju riđu kosu. - Najbolji dar prirodnih sila, rekla bih.

-Ja mislim da je tako - rekao je - ali, naravno, jedan Ardelaj ne bi mogao biti objektivan.

Stajala mu je jako blizu i smešila se s nepogrešivom pakošću. Da Zoi nije bila sigurna da Ran zna sve o tome kako da se nosi s opasnim, zapaljivim ženama, odvukla bi ga u stranu i upozorila ga da ne pokušava čak ni da se površno sprijatelji s kraljevom trećom suprugom. - Ran Ardelaj - rekla je Alis. - Prošlo je suviše vremena od kada smo vas videli na nekom događaju u palati.

Naklonio se izuzetno kitnjasto. - Vaše vrlo drago veličanstvo — rekao je. - Tako mi je drago što ste to primetili.

Praktično i svi ostali u šatoru su to primetili. Zoi je ugledala Elidon, Mirti, Darijena i Kertisa kako posmatraju ovaj mali flert s različitim nivoom neodobravanja. Jedini ljudi koji nisu obraćali pažnju na to bili su Romela i Vernon, koji su se pomerili do udobne klupe u zadnjem delu paviljona dok su im sluge donosile još ćebadi i toplu hranu. Zoi je pomislila kako je pomalo žalosno što se samo jedna od kraljevih supruga potrudila da sedne kraj njega i sasluša detalje s njegove trke, ali Vernon je delovao zadovoljan što njegova priča stiže do Romelinih ušiju. Četvrta kraljica se samo smešila i klimala glavom, ali činilo se da je on sasvim srećan u njenom društvu.

Jedna osoba se nije potrudila da Alis uputi više od jednog prekornog pogleda. Setera

je i dalje stajala na širokom ulazu i izgledala nesrećno i nesigurno. Bilo je jasno da želi da bude deo živog razgovora u šatoru, ali nešto napolju je izazivalo njeno nespokojstvo.

Zoi je gledala kako se Darijen izvinjava, napušta razgovor i prilazi Seteri. - Da li je sve u redu? - upitao je.

- O, samo... Korina je pobedila u dečjoj trci i već se penje uz obalu, a pristalo je još pet-šest drugih čamaca, ali Džoseta još nije stigla.

Darijen je podigao obrve. Provirio je napolje i istegao vrat iako da može da pogleda uz reku. - Možda joj se čamac nasukao uzvodno.

- Možda - rekla je Setera sa sumnjom u glasu. — Ali s njom su bili unajmljeni mornari. Nisam mislila da mogu upasti u nevolju...

Darijen se nasmešio. - O, kladim se da bi ti svaki koru muškarac u zemlji rekao da sklonost ka vodi ne garantuje da čamac nikada neće skrenuti u pogrešnom pravcu — rekao je. - Mogli su naići na svakakve prepreke. Da li su svi ostali čamci stigli?

- Nisam sigurna - rekla je Setera. - Ne znam koliko ih je učestvovalo u trci.

Nelson im je prišao, a njegova krupna i čvrsta prilika je izgleda ponudila Seteri izvesno ohrabrenje. - Dvadeset i šest - rekao je - a deset je učestvovalo u dečjoj trci.

- Pa... - rekao je Darijen. Zoi je videla kako je zauzeo bolji položaj i suzio pogled.

Pretpostavljala je da je počeo da prebrojava čamce vezane za dok.

U tom trenutku je u paviljon uletela Korina i skoro odgurnula Seteru u stranu u želji da ude. - Jeste li videli? Jeste li videli? Pobedila sam! Tako daleko smo odmakli! - Kao i njena majka, činilo se da je ustreptala i oživela od izazova regate. Zarumenela se a oči su joj blistale od uzbuđenja. - Znala sam da niko neće moći da nas sustigne.

- Koliko daleko iza je bila Džoseta? Možeš li da se setiš? - upitala je Setera.

Korina je izbegla pitanje. - Nisam obraćala pažnju ni na koga drugog. Mama, jesi li čula? Pobedila sam! - povikala je i pojurila ka Alis i Ranu, koji su se još uvek smejali zajedno.

- Znala sam da hoćeš, ljubimice moja - rekla je Alis i ovlaš je poljubila. - Sada pojedi nešto. Da li ti je hladno?

- Ne - rekla je Korina prezrivo.

- Ovo mora da je vaša kćer - rekao je Ran. - Nikada princeza nije izgledala toliko kao kraljica... a ni govorila tako kao kraljica.

Verovatno je usledilo još toga, ali Zoi je pažnju usmerila nazad na malu, trezvenu grupu na ulazu. - Prebrajao sam dvadeset i pet čamaca - rekao je Darijen zabrinutim glasom. - Možda bi trebalo da uzmem nekoliko ljudi, odveslam uzvodno i potražim je.

-Ja ću poći — rekao je Nelson odmah. — A krenuće i moji momci. Hoćeš naš čamac?

Kertis je primetio ozbiljan ton razgovora i priključio im se. - Biće teško boriti se s tom strujom - rekao je. — Bolje da uzmemo jednu purnjaču i potražimo je duž obale.

Darijen je odmahivao glavom. — Ima delova zemlje gde se ne može prići obali.

Međutim, možda si u pravu. Možda da pošaljemo kola do mesta ukrcavanja a onda da pošaljemo čamac skroz niz reku...

Pre nego što je završio, Setera je vrisnula.

Svi u paviljonu su se sledili, okrenuli glave ili ispustili ono što su nosili u rukama. Setera, šta... - počela je Elidon, ali Setera je iznova i iznova vrištala, glas joj se gubio kada je poskočila s niskog poda paviljona i pojurila niz obalu ka Marisi.

- veličanstvo! - Nelson je povikao i krenuo za njom. Darijen ih je pratio u stopu, a svi ostali iz šatora jurnuli su ka vratima. Zoi se nestrpljivo progurala kroz gomilu da vidi kakav se to užas događa napolju.

Jedan mali čamac vrteo se na reci, njegove vesele boje i zastavica radosno su poskakivali na vodi. Kretao se kao deblo niz reku, bez kormila ili pravca, i uputio se, krivudavo, ka iznenadnom, smrtonosnom ponoru vodopada.

Jedna prilika se šćućurila unutra i držala se za ivice čamca s plavom kosom preko lica kada je čamac poneo još jedan nalet vode i gotovo je bacio napolje.

Još nekoliko uzburkanih stopa i njen čamac bi se prevrnuo preko ivice vodopada u ponor koji se nije mogao preživeti.

Nelson, Kertis i Darijen su već odvezali čamac iz privremene luke, popeli se u njega i odgurnuli se od obale, ali trebalo je preći preveliku razdaljinu, a struja je bila prejaka.

Nije bilo moguće stići do Džosete pre nego što je reka baci preko ivice sveta.

Gotovo bez svesne namere, Zoi je izašla iz paviljona, ispružila ruke ka reci i prošaptala jednu jedinu reč.

Stani.

Sve se zaustavilo, ili se možda sve ostalo prosto zaustavilo za njena čula. Buka se stišala, prestala je da mari za hladnoću, vreme nije postojalo. Kao da je zaronila prste u reku, osetila je kako joj se voda penje uz ruke, svilena i hladna, prekriva joj dlanove, uvija se oko zglobova, penje se uz podlaktice, preko laktova.

Stani, ponovo joj je rekla, bez imalo pojma odakle joj ubeđenje da će je poslušati.

Osetila je pljuskanje, ramena su joj bila vlažna od kapi, ali onda se voda povukla, prelivala joj se oko lakata i postepeno smirivala.

Ispred nje, reka je prestala da pada preko stena na pročelju vodopada. Sakupljala se, krotko i zadovoljno, u širokom basenu kroz koji su učesnici u trci dolazili do obale, jeziva tišina zamenila je urlik vode koja pada. Međutim, nezadržive struje su još uvek tekle dalje uzvodno i nabirale mirno jezero kao žmarci vidljivi golim okom. A još vode se izlivalo unutra, ujednačeno i nepresušno. Stani, govorila joj je Zoi. Ne idi dalje.

Slušala je, ali nova količina vode je stalno pristizala. Polako, reka je počela da raste duž obala. Čamci u luci počeli su da se podižu preko dokova, njihovi labavo uvezani konopci odvezivali su se od delom potopljenih stubova. Skoro tri stotine ljudi okupilo se na južnoj obali i omamljeno posmatralo kako se voda prikrada uz nagnutu obalu a nivo reke je nastavljao da raste.

Zoi je čula, kao iz daljine, uzbunjeno i uplašeno mrmljanje. Čula je tihe, nevažne zvuke obrušavanja kamenja i klizanja stopala dok su posmatrači bežali ka višim delovima obale. Neki glas je iznova i iznova ponavljao samo jednu reč. Da li je to bilo njeno ime?

Međutim, ona nije obraćala pažnju. Neko ju je uhvatio za ruku, ali ona ga je jedva osećala kroz ledenu vodu koja joj se kovitlala ispod kože. Nivo reke se popeo još više.

Na nepomičnoj, mirnoj površini Marisi, neznatno uznemirenoj stalnim prilivom vode, Džosetin čamac se ljuljao kao da je usidren na samo tri stope od ivice vodopada.

Devojčica je nepomično sedela na svojoj klupi, razrogačenih očiju u kojima se videlo bezbroj varijanti straha i činilo se kao da se boji da udahne iz straha da je dodatna težina ne baci sa stene. Čamac s Nelsonom, Kertisom i Darijenom se približavao, voden pomamnim veslanjem trojice veslača. Zoi je mogla da vidi napetost na njihovim licima, u njihovim vrednim rukama. Nije mogla da čuje šta je Darijen doviknuo bespomoćnoj princezi, ali

videla je da mu se usta miču, videla je kako joj dovikuje uputstva i reči ohrabrenja.

Zoina stopala je iznenada progutao led. Zemlja pod njenim nogama postala je neočekivano nesigurna. Okliznula se, pala na kolena, iznenađena što se nalazi do pojasa u ledenoj vodi.

- Zoi. - Bio je to Ranov glas. Bile su to Ranove ruke pod njenim laktovima koje su je podizale na noge. Mokra odeća lepila joj se za kožu. — Zoi, moraš da se pomeriš naviše uz obalu. Voda prebrzo nadolazi. Moraš da se pomeriš odavde.

Odmahnula je glavom, a sva njena pažnja bila je usmerena na scenu na reci. Darijen je nesigurno stajao u središtu Nelsonovog čamca i pružao ruke Džoseti u pokušaju da je izvuče iz stiska smrti i da mu dopusti da je izvuče na sigurno. Bio je to opasan manevar i pod najboljim uslovima. Gotovo nemoguć kada je osoba koju treba spasti suviše uplašena da se pomeri. Zoi je smirivala vodu što je više moguće. Morala je da je učini glatkom i mirnom na hladnom suncu...

- Zoi. Ne moraš da prestaneš da radiš to što radiš, ali moraš da se, pomeriš. Podići ću te, da li me čuješ? Odneću te dalje od obale. Nemoj da mi se suprotstavljaš. Ako ne odemo odavde, udavićeš se. Oboje ćemo se udaviti.

Ponovo je odmahnula glavom kao da pokušava da skloni dosadnog insekta, ali nije se opirala kada su je njegove šake obuhvatile i kada ju je podigao. Samo za trenutak je bila dovoljno dugo dezorijentisana da joj kontrola popusti. Usledio je iznenadan i moćan prodor vodene struje i Džosetin čamac se luđački zaljuljao na vodi. Princeza se drhtavo podigla na noge, ispruženih ruku. Svezi nalet je nakrivio čamac i ona umalo nije izgubila ravnotežu vrišteći.

Darijen ju je uhvatio dok je padala i uvukao je u čamac. -Kreni! Kreni! - povikao je, a Zoi je začula njegov glas preko vode. Kertis i Nelson su grozničavo prionuli na vesla, očajnički pokušavajući da se domognu obale koja je nestajala. Zoi je osećala kao da se i ona ljulja na vodi, kao da Ranovi pokreti dok se uspinjao oponašaju osećaj opasnog plutanja. Izvila se u njegovim rukama i usmerila svu svoju pažnju ka reci i dalje ispruženih ruku. Mogla je da čuje Ranove kletve, oseti kako mu stopala povremeno klizaju dok je pljuskao poplavljenom obalom a voda ga neumoljivo sledila.

I eto. Bili su na bezbednom. Na desetine ljudi presrelo je Nelsonov čamac na ivici reke koja se stalno menjala. Na desetine ruku se ispružilo da izvuče dragoceni teret na sigurno.

Džosetu su prosledili od Darijena ka slugi u kraljevskoj odori, telo joj je bilo mlitavo ali oči su joj bile širom otvorene.

Zoi je naglo uzdahnula i spustila ruke. Glava joj je pala na Ranovo rame.

Začula se vika od ljudi koji su još uvek izlazili iz Nelsonovog čamca i užurbano kretanje dok su skakali u vodu koja se brzo povlačila i grabili ka kopnu. S jednim ogromnim pljuskom koji je zazvučao kao eksplozija, narasla reka se divlje probila do slobode vodopada. Zvuk je odjekivao iz svakog pravca dok su ljudi vikali, stene se kotrljale a voda koja se povlačila nosila sa sobom zemlju, biljke i kamenje u brzoj i nagloj oseci. Džosetin čamac je bio prva stvar koja je prele-tela preko kamenja niz blistavu stranu planine.

To je bilo poslednje što je Zoi videla pre nego što je izgubila svest u rukama svog rođaka.

21.

-Još cveća - rekla je Anova i unela ogromnu vazu punu žutih evetova, a svaki je bio veliki kao šaka odraslog muškarca. To je bio dvanaesti buket koji je stigao u Zoine odaje tog jutra, premda je Zoi prespavala dostavu prvih pet. - Gde nalaze cveće u ovo doba godine? Ali divno miriše.

Spustila je vazu tako da Zoi može da pomiriše cvetove i složi se da imaju posebno lep miris. Zoi je sedela u krevetu, naslonjena na smešno veliku hrpu jastuka, još uvek suviše slaba da se kreće po spavaćoj sobi, da se obuče ili da čak ustane iz kreveta. Tek što je prošlo podne prvog dana Kvinelaja. Spavala je celo popodne, celu noć i veći deo jutra, mada se budila nakratko nekoliko puta pre nego što bi se ponovo prepustila iscrpljenom dremežu.

Od neverovatnih događaja prethodnog dana nije ni sa kim razgovarala osim s Anovom, mada je Kalvin izgleda imao mnogo posla dok je za nju skupljao razna govorkanja. Anova je donela odluku da ne prima nikoga u Zoinu sobu, ni kralja, nijednu od kraljica, ni njene rođake Ardelaje ili Lalindare, na čemu joj je Zoi bila veoma zahvalna. Uprkos snu, uprkos buketima od zahvalnih obožavalaca, još uvek je bila slaba, nesigurna i zbunjena. Šta se zapravo dogodilo juče na Marisi? Kako je to mogla da podvrgne reku svojoj volji?

- Sigurna sam da postoje staklenici negde u gradu gde bogati mogu da kupe cveće tokom cele godine — rekla je Zoi slabim glasom. — Ko je poslao ove?

- Elidon - odgovorila je Anova. Što je imalo smisla jer je žuta bila elej boja. Prva je stigla, kako joj je Anova ispričala, Seterina zahvalnica, malo drvo u cvatu s mnogo ljubičastih cvetića. Setera ga je sama donela i preklinjala je da joj dozvoli da lično vidi Zoi i zahvali joj što je spasla život njenoj kćeri.

- Ona spava — rekla je Anova čvrsto. Ponovila je razgovor Zoi s dosta uživanja. Jučerašnji napor ju je skoro iscrpeo do smrti.

- Nikada neću moći da joj dovoljno zahvalim... rado ću joj dati sve što poželi...

- Hvala vam, ali Zoi Lalindar ima sve što joj je potrebno. Još darova je stiglo, jedan za drugim. Razmetljivo crveno cveće od Alis, buketić narandžastih ljiljana od Romele, džinovska vaza s cvetovima svih boja lično od kralja Vernona i mali pokloni od Miriti Serlast, Ardelaja i mnogih drugih.

Zoi je bila pomalo iznenađena što među njima nije bilo Darijena kada joj je Anova prenela sva imena. Naravno, ne previše, jer nije očekivala zahvalnost ni od koga osim od Setere i možda kralja. Međutim, smatrala je da je Darijen mogao da bar pošalje poruku ili da svrati do njenih odaja ili da, na neki način, izrazi svoju brigu za njeno zdravlje nakon tako dramatičnog dana.

Naravno, to što nije bilo tako uopšte joj nije bilo važno.

- Šta kažu svi? - Zoi je upitala Anovu kada je starija žena našla mesto za žute cvetove. - Šta se desilo juče? Zašto je Džoseta bila sama u čamcu?

- Prvo pojedi nešto, a onda će ti Kalvin ispričati sve što zna.

To je bio treći put da Anova insistira da Zoi pojede nešto. Svaki put kada bi Zoi otvorila oči u proteklih dvanaest časova, Anova ju je hranila malim, brzim obrocima pre nego što bi joj dozvolila da ponovo zaspi. Zoi je podozrevala da je to razlog zašto se ne oseća još gore, mada je bila u prilično lošem stanju. Sve ju je bolelo, bila je iscrpljena, svaki mišić joj je bio zategnut i drhtav. Bila je iznenađena kada nije otkrila nijedan trag ni modricu na svojoj koži. Mogla se zakleti da joj je telo udarilo o zid ili se skotrljalo niz kamenu liticu. Ramena i ruke su je najviše mučile, osećala je bol od ukočenosti nakon što su tako dugo bile ispružene.

Dok je Zoi zadržavala vodu samo svojim dvema rukama.

Kako je tako nešto moguće?

Na trenutak je zadrhtala u krevetu.

- Prvo pojedi nešto toplo — zahtevala je Anova od nje. - Hoćeš li još jedno ćebe? Da pojačam vatru?

- Ne... samo... hoću da čujem šta Kalvin ima da kaže. Molim te.

Anova je popustila. - U redu. Ali moraš da jedeš dok on priča.

Pet minuta kasnije Zoi je sedela s tanjirom u krilu i jela supu, hleb, sir i slatkiše koje joj je Anova donela. Kalvin je smestio svoje mršavo telo na stolicu ispred kreveta, kao da se sprema da ostane i započne dug, zabavan razgovor. Nosio je svoje uobičajene jarke boje, a lice mu je sijalo od uzbuđenja. Anova se naslonila na zid, spremna da sluša, ali uglavnom je vodila računa da Zoi nastavi da jede.

- Šta se desilo? I šta kažu svi? — htela je Zoi da zna.

- Mlada princeza je bila suviše histerična da kaže išta juče po podne, tako da nismo čuli njenu priču sve do jutros - kazao je Kalvin promuklim glasom. — Ali ona kaže da su njeni unajmljeni mornari upali u nevolju čim su se otisnuli.

- Koliko ih je bilo u čamcu s njom? - upitala je Zoi. - Dvojica. Izgleda da je običaj da oni koji unajmljuju posadu unajmljuju mornare u parovima.

- I u kakvu su nevolju upali?

-Jedan je ispustio veslo, drugi ih je nasukao na peščani prud, tako da su zaostali još u prvih deset minuta trke. Ona je bila vrlo ljuta, kaže, i rekla im je da ih više nikada niko iz palate neće unajmiti i da im neće platiti za taj dan.

- Mogu da zamislim kako su se i oni razljutili zbog toga.

- Možda - rekao je Kalvin. - Kada su se oslobodili s peščanog spruda, ispričala je, potrudili su se da se vrate u trku. Veslali su jako sve do dela na kome reka juri veoma brzo i čamac je poskakivao po vodi. Obojica su bili na nogama kada ih je zaljuljala snažna struja. Jedan je pao a drugi je skočio da pokuša da ga spase. - Kalvin je zastao zbog dramskog efekta.

- Džoseta je videla kako ih je obojicu odnela reka. Ona misli da su se možda udavili.

Međutim, nju je voda odnela dalje i nije mogla da pomogne ni njima ni sebi.

Nastala je kratka pauza dok su njih troje razmišljali o tome. — To mi se ne čini verovatnim - rekla je Anova - da obojica profesionalaca nestanu. Na takav način. U delu toka koji nije posebno opasan.

Zoi je klimnula glavom. Ona je upravo o tome razmišljala. Većina ljudi koja odluči da živi kraj reke ima bar malo koru krvi u sebi, a iako tek nekolicina njih može imati njen afinitet ka vodi, nijedan u hiljadu ne bi izgubio život pod uslovima pod kojima je održana jučerašnja regata. - Ko je unajmio te ljude? - upitala je. - Njena majka?

Kalvin je neodređeno klimao glavom. - Sluga u službi njene majke. Hunti koji je čitavog života radio za Seterinog oca.

- Onda je verovatno nije on izdao - razmišljala je Zoi. - Onda je neko drugi potplatio mornare da napuste Džose-tu na reci.

Kalvin je klimuo glavom. - O tome svi u palati šapuć od jutros.

Anova se trgnula, odmakla se od zida a na licu joj se videla neverica i zbunjenost. Ali... da napuste princezu na takav način... u uzburkanoj vodi... mislim, kako su znali da ćeš biti u stanju da je spaseš?

Zoi joj je uputila nejak osmeh. — Nisu. Očekivali su da umre.

Anova je zurila u Zoi. Oči su joj bile kao ukočeni bademi na njenom tamnom licu. Nekoje želeo da ubije princezu?

Kalvin je klimao glavom. - Naravno, niko to ne kaže naglas. A i pametno je izvedeno. Kraljica je poslala svog čoveka da unajmi mornare. Oni nisu hrabro skočili s palube i otplivali ka obali, već se činilo da su žrtve žalosne nesreće. Sve to može da bude niz nezgoda, tragičnih, naravno, ali ne i zlonamernih.

- A opet niko ne veruje u to - rekla je Zoi. - Ne - rekao je. - Svi misle da je neko želeo da se Džoseta udavi.

- Ali zašto? - htela je Anova da zna. - I ko?

- Neko ko želi da je eliminiše kao potencijalnog naslednika prestola - rekla je Zoi. — Neko ko želi da vidi svoju sopstvenu kćer proglašenu za naslednicu.

- Alis ili Romela - rekao je Kalvin.

- Alis - Anova i Zoi su rekle uglas.

Zoi je dodala - Ali ako mi mislimo tako, a mi smo praktično stranci ovde, onda će i svako drugi pomisliti isto.

-Tako je - rekao je Kalvin. - Čuo sam njeno ime stotinu puita danas, prošaptano tako tiho da ne može da se otkrije ko je to zapravo rekao.

- Dakle, možda ipak nije Alis - rekla je Zoi. — Jer kakva god da je, Alis nije nespretna. Nije očigledna. Nije glupa.

- Onda neko ko želi da se stekne utisak da je Alis pokušala da ubije Džosetu? predložila je Anova.

- I ja sam posumnjao na to - rekao je Kalvin, gotovo radosno. Zoi je znala da on jednostavno voli dvorske intrige i činjenicom da niko nije umro tokom ovog naleta spletki pružena mu je mogućnost da u potpunosti uživa u situaciji.

- Onda Romela? - rekla je Anova.

Zoi je odmahnula glavom. - Pretpostavljam da je moguće, ali ona je tako... majčinski nastrojena. Videla si je s Natali. Ne mogu da je zamislim da hoće da povredi dete. Ičije dete.

- A opet je jedva i poznaješ - rekla je Anova. - Možda bi rizikovala sve da svojoj kćeri pruži bolje mogućnosti.

Zoi je uzdahnula i klimnula glavom. - Šta će uslediti? — upitala je Kalvina. — Sta će kralj uraditi? Ako svi u palati sumnjaju na pokušaj ubistva, sigurno će doći do istrage?

- O, da — rekao je Kalvin. — A Darijen Serlast je vodi.

- O - rekla je Zoi. Možda je to bio razlog što nije imao vremena da obilazi iscrpljene heroine. Tragao je za nesuđenim ubicama.

- Međutim, niko ne očekuje od njega da bilo šta otkrije -dodao je Kalvin. - Čak i ako nađe ko su bili ti mornari. Čak i ako su još uvek živi, do sada su već sigurno napustili Hijalto. A ako niko ne prizna da ih je potplatio, a nema ni dokaza...

- Slegnuo je ramenima. - Šta može da otkrije?

- Možda ništa - rekla je Zoi. - Ali možda nije u tome svrha. Možda je svrha u tome da se Alis, ili Romela, ili onaj ko je ovo uradio, uplaši da to pokuša ponovo, jer znaju da su sada svi oprezni. To bi bar bilo dovoljno da Džoseta bude bezbedna.

- Džoseta i Korina — rekla je Anova. Kada je Zoi pogledala ka njoj, dodala je — U slučaju da je to bila Romela.

- U pravu si - rekla je Zoi. - Obe princeze mogu biti u opasnosti.

- Sve mogu biti u opasnosti - rekao je Kalvin. — U slučaju da nije nijedna od kraljica. U slučaju da je to bio samo neko ko mrzi kralja.

- A u tom slučaju - rekla je Zoi tiho - nijedna princeza neće biti bezbedna bez obzira na sve.

- Ali princeze su samo deo jučerašnje priče - rekao je Kalvin. — Svi pričaju i o tebi.

- Nisam iznenađena - rekla je Anova. - Ako opis onoga što sam čula sadrži u sebi makar malo istine...

- Šta pričaju? — ubacila se Zoi. Kalvin je zamlatarao rukama po vazduhu. - Starešina Lalindara ima neverovatne moći! Ona može da zaustavi reku ako to poželi! Starešina Lalindara je ona koja je zaustavila sušu što je pritiskala zemlju u poslednjih nekoliko godina!

- Da lije to istina? - upitala je Anova.

Zoi je slegla ramenima. - Ne znam. Tačno je da nikada nije bilo suše tamo gde sam živela. Međutim, kiša me izgleda prati. Ja je nikada nisam namerno prizivala.

- Pa, namerno si zaustavila reku juče - rekla je Anova. - Zar ne?

- Ne znam kako da odgovorim na to - rekla je Zoi. -Želela sam da reka stane.

Prošaptala sam tu reč, ali nisam mislila... nije mi palo na pamet... činilo se nemogućim da će uraditi ono što kažem.

- E pa jeste to uradila - rekao je Kalvin i nagnuo se napred. -I svi su impresionirani, ali i svima je i pomalo nelagodno. Da li je bezbedno da neko ima toliku moć? Neki ljudi se plaše.

- Ne znam zašto bi se plašili mene - rekla je Zoi pomalo razdraženo. - Po onome što sam ja čula, i Kristaraje imala moć nad vodom. A ako ja mogu da izvodim tako spektakularne trikove, zar ne biste pomislili da sve ostale starešine imaju iste sposobnosti? Možda Kejl Dočenca može da prizove vetar, ako poželi, a Mirti Serlast može da pocepa stablo drveta samo ako stavi ruku na njega.

- Mislim da je stepen tvoje moći ono što ih plaši - rekao je Kalvin. - Zaustaviti reku u njenom koritu? Kristara Lalindar to nikada nije radila.

- Možda jeste, samo nikada pred nekim — suprotstavila se Zoi. - Ispada isto - rekao je Kalvin.

Zoi je slegla ramenima. - Pa šta? Sta oni hoće? Ti ljudi koji šapuću o meni. Da li žele da napustim palatu? Rado! Da odem i živim u izgnanstvu? Ništa lakše.

- Nije važno šta oni žele, zar ne? - upitala je Anova. - Zar nisi došla ovde zato što kralj želi da budeš prisutna? Onda smatram da treba da ostaneš ovde sve dok te on ne

zamoli da odeš.

Zoi je uzdahnula i pala na jastuke. Neverovatno, ali ponovo je poželela da spava.

Anova je požurila napred da uzme poslužavnik s polupojedenom hranom pre nego što je skliznuo sa Zoinog krila. — Pa, pretpostavljam da u svakom slučaju ne moram da odem odmah - rekla je. - Pretpostavljam da ću bar sačekati da čujem šta kralj sada misli o meni.

Ili šta će Darijen reći kralju da misli, pomislila je pospano. Osmeh joj je još uvek bio na usnama kada je ponovo zaspala.

Kralj Vernon je bio prvi posetilac u njenoj sobi sledećeg jutra. Poslao je poruku kojom ih je upozorio na svoj dolazak, tako da je Zoi ustala, okupala se, obukla i sredila pre nego što je stigao do njenih vrata. Danas se osećala mnogo bolje, jela je proždrljivo, što je Anova shvatila kao dobar znak, i bila je neočekivano radosna. Gotovo preterano.

Posledice moći, pomislila je. Njen otac je ponekad tvrdio da vatra na njega deluje kao alkohol. Mogao je da se opije u slučaju da sedi suviše blizu ognjišta. Imala je utisak da je ovo bila njena reakcija na događaj od pre dva dana. Juče je prosto bila suviše umorna da to oseti.

- Veličanstvo - rekla je i duboko se naklonila kada je on ušao u sobu. Primetila je četu stražara u hodniku iza njega, premda nijedan nije ušao unutra s njim. Niko od njih nije bio ni Darijen Serlast.

- Zoi - odgovorio je i približio se dovoljno da je obema rukama uhvati za šaku.

Iznenada je osetila toplo pulsiranje njegove krvi i prepoznala ga nakon poslednjeg puta kada ju je dodirnuo. - Ne verujem da mogu da izrazim koliko sam ti duboko zahvalan što si bila tamo da spaseš princezin život. Džoseta mi je vrlo draga. Ne mogu da zamislim svet bez nje. Na koji način dopuštaš da ti izrazim svoju zahvalnost?

Odmahnula je glavom. - Ništa mi nije potrebno.

- Imam zemlju, divne posede u provinciji u čitavom kraljevstvu...

Ponovo je odmahnula glavom. - Jedva uspevam da upravljam posedima Lalindara koji su postali moje vlasništvo - rekla je. - Sigurno ne bih bila dobar zemljoposednik na nekom drugom imanju.

- Novac, onda... drago kamenje.

- Veličanstvo, imam više nego dovoljno i jednog i drugog.

- Položaj - rekao je - političku moć. Mogao bih da uredim venčanje kojim bi se uzdigla na još viši položaj nego sada.

Morala je da se zapita koji potencijalni muževi bi mogli da imaju takvu političku moć, a sigurno je i Darijen Serlast bio među njima? Bilo bi zanimljivo videti kako bi reagovao na ideju da ga kralj smatra nagradom za izuzetnu uslugu kruni. Međutim, ponovo je odbila. - Nisam spremna za udaju, svakako ne iz tog razloga — rekla je. Međutim, imam jedan predlog.

- Reci.

- Uzmite onu količinu zlata koju biste dali meni i izgradite fontanu na zapadnoj strani grada, gde je teško pronaći čistu vodu jer se nalazi tako daleko od reke. Nazovite je po meni, ili po Džoseti. To bi me usrećilo.

Vernon je za trenutak piljio u nju svojim tužnim plavim očima. Mislila je da će reći: Zoi Lalindar, ti si baš čudna devojka. To bi rekla bilo koja njegova supruga. — Uradiću tako rekao je napokon - i to vrlo rado.

- Onda sam dobila svoju nagradu - rekla je.

Nije prošlo ni deset minuta nakon kraljevog odlaska kada su i ostali posetioci počeli da se pojavljuju na njenim vratima i zadržavali se samo nekoliko trenutaka, nikada u isto vreme. Zoi je pretpostavila da svi imaju špijune po hodnicima, koji odmeravaju protok ljudi ka njenoj sobi.

Kraljice su bile prve i došle su po utvrđenom redu. Elidon je bila elegantna i graciozna, hvalila je Zoinu snagu i čvrstinu. - Tvoja baka bi bila tako ponosna na tebe rekla je tiho.

- Ne mogu da ti dam veću pohvalu.

Setera se borila da ne zaplače, premda je odmah izgubila bitku. - Šta da kažem? — jecala je i zapavo se bacila Zoi u naručje. Zoi je promrmljala reči utehe i pomalo čudno tapšala Seteru po ramenu, ali čitavo vreme automatski arhivirala precizan sastav kraljičine krvi. Možda nikada više neće biti u prilici da dodirne tu oholu hunti ženu. Dugujem ti život svoje kćeri, dugujem ti sve...

- Meni je samo drago što sam bila u stanju da prizovem tu sposobnost.

Setera se povukla nazad i pokušala da povrati staloženost.

- Zahvalnost nije dovoljna - rekla je. - Moram da učinim nešto da pokažem svoje poštovanje.

Ispričala je Seteri šta je zatražila od kralja. Seteri se ideja dopala, Zoi je to mogla videti. Ako ništa drugo, hunti su bili praktični ljudi. - Ja ću zasaditi voćnjak oko fontane odlučila je - i svako će moći da bere voće s drveća.

- To bi bilo velikodušno. Time bih bila zadovoljna — rekla je Zoi. - Onda ću tako i uraditi.

Alis je uskakutala u Zoine odaje i brzo pogledala unaokolo da proceni nameštaj, očigledno pokušavajući da odmeri Zoino bogatstvo i ukus. - Ti si pravo čudo — rekla je, bez namere da sedne jer je bilo jasno da će ovo biti kratka poseta.

- Svi pričaju o tebi.

- To nije čast kojoj težim - rekla je Zoi ozbiljno.

Alis joj je uputila osmeh zlikovca. - Ima tako malo suite u tebi, zar ne? — rekla je. Tvoj otac ili rođaci bi uživali u pažnji dvora, a ti samo sediš u svojoj sobi i praviš se da imaš glavobolju.

- Ja stvarno imam glavobolju - rekla je Zoi. - Počela je onog trenutka kada ste ušli.

Alis ju je isekla prezrivim pogledom jer je protumačila tu opasku tačno onako kako je i trebalo. - Daću ti jedan savet - rekla je. — Niko od nas ne dobija više od jedne ili dve velike prilike u životu. Priliku da ponovo stvorimo sebe, akumuliramo prestiž i druge stvari. Biće ti žao ukoliko dopustiš da ti ova isklizne a ne iskoristiš je na neki spektakularan način.

Zoi je htela da se nasmeje. Po Alisinom načinu razmišljanja, to jeste bio dobar i velikodušan savet. - Imaću to na umu - rekla je.

Alis se nasmejala i krenula ka vratima. - Nećeš - rekla je. - Otići ćeš za godinu dana i niko se više neće sećati tvog imena.

Romelina pažnja je bila podeljena tokom njene kratke posete, pošto je stalno jurila za Natali i pokušavala da spreči princezu da obori dekor. — Tako mi je žao! - uzviknula je bez daha. - Samo sam želela da ti to lično kažem... Natali, prestani!... kako je bilo divno što si bila u stanju da spaseš Džosetin život. Samo sam razmišljala o tome kako bi grozno bilo da sam videla Natali u tako strašnoj situaciji i koliko bih ti bila zahvalna da si nju

spasla.

Zoi je još jednom pomislila kako je potpuno nemoguće da Romela svesno dovede ičije dete u opasnost. Shvatila je da Alis nije rekla ništa u tom maniru. Nadam se da bi spasla Koriti da se ona našla u opasnosti. Međutim, prvo na šta je Romela pomislila bilo je njeno dete.

Natali je oborila metalnu vazu na pod i iz nje su se, posvuda, prosuli voda i cveće.

Devojčica je počela da urla. - Tako mije žao... idemo mi sada - rekla je Romela. — Ali... hvala li. Bio je to neverovatan prizor.

Nakon što je i poslednja kraljica otišla, ostali posetioci su počeli da kucaju na Zoina vrata. Mirti Serlast, Kili i Sarona, još pet-šest drugih, a svako je goreo od želje da ga povezu s najslavnijom ženom u gradu. Ran i Kertis su stigli zajedno. Ran ju je ščepao u zagrljaj i okrenuo ukrug, Kertis ju je trezvenije uzeo za ruke.

- Bilo je čudesno prisustvovati tako nečemu — rekao je Kertis. - Dok sam živ, neću zaboraviti prizor kako reka odbija da teče zato što joj je Zoi Lalindar naredila da stane.

-Ja nikada neću zaboraviti kako sam pokušavao da ubedim istu tu Zoi Lalindar da se skloni od opasnosti — uzviknuo je Ran. - Da li ste znali da se skoro udavila kada je Marisi nadošla sasvim blizu nje, a ona je odbijala da se pokrene?

Nasmejala se. - Mislim da mi ne bi naudila - rekla je. -Čak i da me je odnela s obale, mislim da bih preživela. — Potapšala ga je po obrazu. - Ali veoma sam ti zahvalna što si vodio računa o meni kada sam bila toliko u transu da nisam mogla sama da se čuvam.

- A mi moramo da učinimo više od toga što samo hvalimo tvoju snagu i moć — Kertis je odgovorio sa širokim osmehom. — Moramo da ti zahvalimo što si nas na tako dramatičan način vratila u modu, s obzirom na to da si bila u našem čamcu kada smo pobedili u trci.

Nasmešila se. - Drago mi je da čujem da ste ponovo popularni, ali sigurna sam da je to zato što ste ti i tvoj otac bili u čamcu koji je spasao princezu - rekla je. - To bi vas uzdiglo čak i da se ja nikada nisam vratila svojim rođacima Ardelajima.

- Možda - složio se Kertis. — A opet, iskreno mogu da kažem da mi to nije bilo u glavi kada sam krenuo za Darijenom Serlastom niz obalu reke. Sve o čemu sam razmišljao bilo je da spasem tu devojčicu.

- A to je — rekla je — razlog što zaslužujete svoje novootkriveno poštovanje.

Dosta vremena nakon zalaska sunca, bar jedan čas nakon što je Zoi odlučila da više ne prima posetioce tog dana, začulo se tiho kucanje na vratima. Zoi je upravo utonula u stolicu za trpezarijskim stolom, izmorena svom tom pažnjom, dok se Anova spremala da posluži večeru za njih troje. Bilo bi prilično skandalozno za Zoi da je uhvate kako jede sa svojim slugama.

- Da otvorim? - rekla je Anova tek nešto glasnije od šapata. - Ili da se pravim da nismo čuli?

Kucanje je stvarno bilo tako tiho da je Zoi pomislila kako se posetilac napola nada da ih neće naći kod kuće. A to je pobudilo njenu znatiželju. - Hajde da vidimo ko je to rekla je.

Kalvin je odneo tanjire s vidika, Zoi je ustala, a lice joj je poprimilo svetački izgled.

Anova je otvorila vrata.

- Da li Zoi Lalindar još uvek prima posetioce? - upitao je neko tihim glasom.

Devojčica. - Znam da je veoma kasno.

Anova se izmakla u stranu. - Primiče vas. Molim vas, uđite.

Džoseta je ušla na vrata. Danas je delovala još nežnije i napetije nego obično. To nije bilo iznenađenje, pomislila je Zoi, s obzirom na strahovitu avanturu. Svoju pepeljasto plavu kosu je neuredno pokupila na temenu a odeća joj je bila sasvim obična. Sasvim je bilo moguće da je provela čitav dan u snu, uspavana iscrpljenošću ili nekim jačim lekom, i da je upravo ustala iz kreveta i došla da zahvali svom spasiocu.

Kalvin i Anova su otišli u svoju sobu, premda nije bilo ni važno. Džoseta je videla samo Zoi. Princeza je polako ušla, kao da je nedavno ponovo naučila da hoda. Lice joj je bilo bledo, potpuno lišeno kozmetike. Oči su joj bile krupne i umorne.

- Samo sam želela da vam zahvalim — rekla je devojčica hrapavim glasom, jedva čujnijim od šapata. Zoi se pitala da li je pre dva dana promukla od vrištanja dok je plovila niz reku. - Bila sam sigurna da ću umreti. Tako sam se plašila. Nisam mogla da zamislim da iko može da me spase. A onda kada je reka prestala da teče... ja to nisam shvatila.

Nisam znala kako se to desilo. Ali vi ste to uradili. Vi ste uzeli reku u svoje ruke. Za mene. Ja ne mogu... nemam reči. Osim hvala.

Zoi je bila tako dirnuta da je želela da uzme devojčicu u zagrljaj i uteši je, ali nije bila sigurna da li bi veoma ranjiva Džoseta to želela. Umesto toga je ozbiljno rekla: Drago mi je što sam otkrila da imam moć da zaustavim Marisi.

Međutim, drugi su radili na tome da te spasu iz reke, tri hrabra muškarca koji su ušli u vodu da te izvuku s vodopada.

- Zahvalila sam im i zahvaliću im ponovo - rekla je Džoseta, još uvek polušapatom. Međutim, vi ste im dali šansu da mi spasu život. - Princeza je raširila ruke, mršava i drhtava. - Molim vas da mi dozvolite da izrazim svoju zahvalnost, još jednom, svim srcem.

- A ja samo mogu ponovo da kažem da mije od sveg srca drago što sam mogla da odigram tu ulogu - rekla je Zoi. Uhvatila je Džosetu za ruke.

Onda je stala tamo, nepokretna, dok je Džoseta savijala glavu da svoje usne položi na Zoine prste.

Nije je taj ponizni poljubac toliko poremetio, poslao plamen, onda šok, a potom bes da kolaju njenim venama. Nije zanemela zbog Džosetinog mrmljanja i ponavljanja zahvalnosti. Nije muklo klimnula glavom i pustila joj ruke zato što je princeza brzo pogledala preko ramena kada je začula neki zvuk u hodniku i tiho uzviknula: - Moram da idem! — dok je Zoi gledala kako trči ka vratima i nestaje.

Ne. Bila je to činjenica da je Zoi prepoznala krv u Džosetinom telu. Suila krv, vatrenu i poznatu. Krv Ardelaja, čak bližu Zoinoj od Ranove i Kertisove.

Džoseta je bila kćer Navara Ardelaja.

22.

Tek je svanulo kada je Zoi krenula niz planinu u konjskoj zaprezi koju je Kalvin izvukao od kraljevskog konjušara time što mu je platio nekoliko kvint-zlatnika. Želela je da ode prošle noći, ali bio je mrkli mrak, bila je iscrpljena i Anova je glatko odbila da je pusti da izađe iz sobe „bez obzira na to šta ti je ona devojčica rekla pa si se uznemirila". Zoi se nije poverila svojim prijateljima. Nije mogla sebe da natera da glasno izgovori te reči.

Pristala je da jede i ostane preko noći, pošto joj je Anova jasno stavila do znanja da tu nema izbora, ali Zoi je bila podjednako jasna da će napustiti palatu čim bude mogla narednog jutra.

Kalvin ju je vozio ka gradu dosta korišćenim putem na kome je bilo iznenađujuće mnogo saobraćaja u to naopako doba dana. većina je, naravno, išla ka palati umesto u suprotnom smeru. Nije se ni trudio da započne razgovor. Samo ju je odveo direktno u veoma cenjen hotel u kome je odsela pre nego što se nastanila u palati.

— Kada želiš da se vratim po tebe? — upitao je. Izneo je jednu jedinu, dobro napunjenu torbu, koju je napunila s nekoliko komada odeće, i spustio ga na ulicu. Stajala je kraj njega i drhtala od hladnoće.

- Ne znam. Možda neću poželeti da se ikada vratiš po mene.

Njegov širok osmeh otkrio je rupu u prednjim zubima. U celini gledano, bio je mnogo manje nervozan od Anove zbog njene iznenadne i tajanstvene uznemirenosti.

Očigledno je verovao da ono što ju je uznemirilo na kraju može biti ispravljeno. - Pa, ne znam koliko dugo će pustiti mene i Anovu da ostanemo u tvojim odajama bez tebe, ali uživaćemo u tome dok možemo. Onda ćemo nazad na reku!

- Možda ću... ne znam... možda je vreme da nađem sebi mesto za život, ovde u gradu - rekla je Zoi nervoznim glasom. - Naravno, trebaćete mi oboje da mi pomognete... postavite domaćinstvo na noge.

Nakrivio je glavu i posmatrao je. - Mislim da nemaš pojma šta želiš - rekao je, tako blagim glasom da je bilo nemoguće uvrediti se. - Ali bićemo spremni kada budeš saznala.

Izuzetno osoblje hotela je već izašlo kroz široka staklena vrata da pozdravi Zoi, uz duboke naklone uzeli su joj prtljag i pokazali joj da uđe. Okrenula se da ih sledi, a onda se vratila Kalvinu. - Nemojte nikome da kažete kuda sam otišla - naredila je. - Osim... mislim... ako neko krene da vas ispituje o tome gde se nalazim, ne treba da se upuštate u rizik...

Snažno ju je zagrlio i čvrsto je stegao uz svoje mršave grudi dovoljno dugo da su njene zbrkane misli počele, makar malo, da usporavaju. - Ne brini - promrmljao je. - Šta god da je u pitanju, dešavale su se i gore stvari.

To ju je nateralo da se nasmeje i dalo joj snagu da se odmakne i staloži. - Možda i jesu - rekla je. - Moraću da razmislim o tome.

Pratila je sluge do kiertena, ogromnog, odjekujućeg prostora od ledenobelog

mermera i bogatog malahita. Dvadeset minuta kasnije udobno se smestila u potpuno beloj luksuznoj sobi. Bacila se na krevet, tako mek da je mislila da će je ugušiti. Veći deo prošle noći provela je budna i san bi sada mogao da joj pomogne da razmotri svoju novu stvarnost.

Međutim, naravno, nije mogla da zaspi. Nije mogla da prestane da razmišlja. Nije mogla da prestane da zamišlja nasmejano lice svog oca, čuje njegov snažan smeh. Bio je tako živ, tako pun krepkosti. Onih nekoliko puta kada je bio predugo vezan za neko mesto, bolešću, zimom ili neizbežnim okolnostima, postajao je tako nemiran da se činilo da će srušiti zidove samom svojom žudnjom da bude slobodan. - Da li znaš zašto se ponekad ne dopadaš ljudima? - rekla mu je Alijeta jednom, vrlo oštro. - Zato što ne možeš da se obuzdaš.

O, ali bilo je i drugih razloga zašto se Alijeti nije dopadao njen suprug, ili je bar bila tako ljuta na njega da je nije bilo briga da li će dete prečuti njihove svađe. Još jedna, Navare? Još jedna divna suila devojka s blistavim pogledom i žustrom krvlju? Zašto se onda nisi oženio devojkom vatre i uma ako ćeš provesti ostatak života jureći za njima, uzdišući od zanesenosti?

Odgovor njenog oca: Nijedna suila devojka ne može da me zadovolji kao moja prelepa koru nevesta. One mi ništa ne znače. One su trenuci strasti i želje. Za tebe ja živim, tebe volim, bez tebe ne mogu da opstanem...

Naravno, opstao je bez nje dvanaest dugih godina. Bilo je teško reći, jer je toliko mnogo drugih faktora moglo da slomi njegov duh tokom jedne decenije izgnanstva, ali Zoi je oduvek verovala da ga je smrt njene majke pogodila do srži. Još uvek se smejao i na najmanju provokaciju, pričao bez obzira na to da li ga neko sluša ili ne, jeo obilno, besomučno čitao, svađao se nadahnuto i zabavljao s ljubavnicama s malo truda da bude diskretan. Međutim, neki deo onog suila plamena nestao je iz njega. Nije bio u potpunosti ceo kada je ostao bez svoje koru supruge.

Zoi je ležala na belom krevetu, praktično zatrpana njegovom ogromnom mekoćom, i zurila u glatku tavanicu boje lonovače bez ikakvih ukrasa.

Sada joj je bilo potpuno jasno zašto je njena baka radila na tome da Navara Ardelaja proteraju s kraljevskog dvora. Sarona je opisala Kristarin bes kada je saznala za neko od ranijih Navarovih neverstava. Zoi se tada pitala kako je Kristara mogla da otkrije tako nešto i zašto je uopšte marila kada je Alijeta bila mrtva. Međutim, sada je razumela. U nekom trenutku Kristara je sigurno dotakla Džosetinu ruku ili prešla prstima preko princezinog lica. Kao i Zoi, Kristara bi odmah procenila i odredila sastojke Džosetine krvi. Kao i Zoi, Kristara bi odmah shvatila ono što je ta krv skrivala.

Koliko dugo je Setera bila ljubavnica njenog oca?

To verovatno nije bilo pravo pitanje, shvatila je Zoi. Još važnije je bilo saznati: da lije Alijeta još uvek bila živa kada je Navar odveo kraljicu u krevet? Zoi je sklopila oči i pokušala da izračuna. Ako je Džoseta imala četrnaest godina i išla ka petnaestoj, a Alijeta je umrla pre dvanaest godina... ne, sada skoro trinaest...

Zoi je ponovo otvorila oči. Da. Njena majka je bila živa kada je Džoseta bila začeta.

A opet, možda nije znala da je princeza dete njenog muža. Možda nije čak ni znala za prevaru. Kristara izgleda nije znala za to skoro tri godine, premda je bilo moguće da je Alijeta to krila od nje bez obzira na sve, pretpostavljajući u kojoj meri će se Kristara naljutiti. Međutim, činjenicu da ju je Navar prevario nije moglo promeniti to da li je

Alijeta znala za prevaru ili ne.

Ko je još znao istinu?

Setera, naravno, osim ako nije imala više ljubavnika u tom periodu. Zoi je pretpostavljala da Setera može podjednako lako smatrati kralja Džosetinim ocem.

Osim ako nije imala odnos sa svojim mužem u pravo vreme da začne dete. Osim ako je kralj impotentan, a Setera je znala za to.

Zoi se setila onog prvog, slatkog, gotovo pokajničkog razgovora s kraljem nakon dolaska u palatu. Pri kraju razgovora pričali su o Navaru Ardelaju i Vernon je imao čudan komentar. Uvek sam želeo da mogu da mu kažem da mu opraštam. Uvek sam želeo da znam i da li je on oprostio meni. Činilo se očiglednim da se nadao da će mu Navar oprostiti izgnanstvo, ali zašto bi Vernon opraštao Navaru? Zato što mu je uzeo ženu za ljubavnicu i napravio joj dete?

- Vernon zna — prošaputala je Zoi. Bilo bi mnogo teško kralju da oprosti čoveku koji mu je nabio rogove, osim ako mu očajnički nije potreban naslednik, a on sam ne može da ga začne.

Zoi se okrenula na stranu i utonula u debele, jastučaste nabore jorgana. Spustila je obraz na materijal i uložila napor da razmisli o svemu. Ako je kralju bio potreban neko drugi da mu žena zatrudni, možda je namerno pozvao Navara u Seterinu spavaću sobu.

Međutim, ako je tako, zašto je dozvolio da ga okrenu protiv Navara, koji je, u izvesnom smislu, učinio kralju ogromnu uslugu?

Ako je kralj bio impotentan, ko je spavao s Alis i Romelom da bi se rodile Korina i Natali?

I ko je još znao za to?

— Darijen Serlast - rekla je Zoi naglas.

Razmislila je o tome na trenutak. Darijen je tvrdio da ne zna šta je kralj mislio svojom tajnovitom pričom o oproštaju, ali on je podjednako mogao da govori laži kao i istinu, tako da je Zoi odbacila tu mogućnost. Darijen je stalno bio uz kralja. Savetovao ga je o tako nevažnim stvarima poput kopče koju kralj mora da odabere za svoje čizme. Darijen je gotovo sigurno bio svestan kraljevih problema u spavaćoj sobi, možda je čak i pomagao u nameštanju kraljičinih posetilaca usred noći. Sigurno nije bilo lako prebacivati muškarce u žensko krilo i van njega, ili udesiti da kraljice odlaze u noćne posete drugim spavaćim sobama.

Zoi je ponovo sklopila oči. Nije želela da razmišlja o kraljevim poteškoćama u spavaćoj sobi i šta su njegovi najbliži savetnici mogli da rade ne bi li ih ublažili. Nije želela da zamišlja svog oca kao Seterinog ljubavnika. Nije htela da zna da joj je stidljiva, napeta, nervozna Džoseta polusestra. Nije želela ništa od toga u svojoj glavi. Želela je da spava i želela je da se probudi s potpuno praznom glavom.

Međutim, nije spavala, a njen um je nastavio da se puni slikama koje nije mogla da zaustavi.

Sa uzdahom, napokon se odgurnula i sela, a onda se pomučila da ustane jer je jedva uspevala da se izbori s debelim madracem. Bio je to oštar, hladan, kvinelajski dan.

Prevariće sebe posetom Trgu žena.

Prikladno se obukla u svoju najdeblju odeću i obula najdeblje cipele, umotala je šal oko glave i navukla vuneni ogrtač oko ramena. Osećala se bolje čim je izašla napolje na

zubato sunce. Šetnja do Trga žena trajala je duže iz ovog pravca nego s obale reke, ali Zoi to nije smetalo. Osećala se dobro što joj se telo kreće ka nekom produktivnom kraju. Živeći u palati, potpuno je izgubila potrebu da vežba. Sa svakim naletom vetra čvršće je privlačila šal licu da zadrži hladnoću i ubrzavala korak.

Slepe sestre nisu bile posebno zauzete ovog jutra. Zoi je morala da sačeka samo nekoliko trenutaka da se jedna od njih oslobodi, a onda se smestila ispred krupne, smirene žene.

- Imam pitanje - rekla je i pružila joj zlatnik. Vidovnjakinja je prstima proverila da li je pravi, a čak je i njeno mirno lice pokazalo zapanjenost. - Možda ne znam ono što tebi toliko vredi.

- Svesna sam toga - rekla je Zoi. - Ali svejedno, postaviću pitanje.

- Slobodno. Čak i tako, oklevala je za trenutak, nesigurna šta da pita ili kako da sroči pitanje.

Napokon je rekla, s mnogo zastajkivanja: - Kralj Vernon ima četiri supruge i samo troje dece. Da li je neko razmišljao... da li je neko ikada rekao... da je možda moguće da te kćeri nisu njegove?

Slepa sestra je ispružila ruku i Zoi je spustila još jedan zlatnik na dlan. Bila je to strahovita suma plaćena za pitanje na koje je i sama mogla da odgovori, ali htela je da sazna da li još neko u gradu zna istinu. - Tu i tamo, u toku poslednjih petnaest godina, čula su se šaputanja - rekla je vidovnjakinja, tako tiho da joj se i sopstveni glas pretvorio u šapat. - Pitanja. Zašto na desetine kraljevskih naslednika ne juri palatom? Da li to kralj nije u stanju da začne decu? Ako je tako, ko je otac ove tri devojčice? - Odmahnula je glavom. - Niko ne zna zasigurno.

Zoi se namrštila. - Tu nema mnogo informacija vrednih moja dva zlatnika.

Vidovnjakinja se nagnula unapred. - Pre jedanaest godina... Skoro dvanaest sada.

Došao mi je čovek. Bio je pijan. Bio je nepromišljen. Tvrdio je da mu se upravo rodila kćerka i da je darivana blagoslovima mašte, inteligencije i hrabrosti. - Slepa sestra je zastala kako bi joj dala vremena da upije ovu informaciju, ali nije bilo teško sklopiti kockice. To su bili blagoslovi koje je imala Korina. - Rekao je da je devojčicina majka udata za drugog čoveka... moćnog čoveka... i da on nikada neće moći da je nazove svojom kćerkom.

- Da li je rekao svoje ime?

- Ne. Ali imao je oblik i miris elaj muškarca.

- Da li je govorio istinu?

Vidovnjakinja je slegla ramenima. - Onoliko koliko sam mogla da utvrdim, govorio mi je nešto u šta je verovao. To ne mora da znači da je to istina.

Zoi je klimnula glavom. - A druge dve kraljeve kćeri? Da li je još neko tvrdio da je njihov otac?

- Ne — odgovorila je sestra. - Postavljala su se pitanja o njima, ali nikada nije bilo odgovora.

Bila je to ništavna, nedovoljna i frustrirajuća informacija, ali Zoi joj se, bez obzira na to, zahvalila i ustala. Pa, teško da je znala više no što je znala ranije, ali smatrala je da su njene sumnje potvrđene. Kralj verovatno nije bio otac nijedne svoje kćeri, a nekolicina njegovih podanika je bar pretpostavljala toliko, međutim nije bilo dokaza ni apsolutnog saznanja. Stoga je svet nastavio dalje kao i ranije. Samo je Zoi znala da se svet promenio.

Još jednom. Šetala je Trgom još jedan sat, samo da sebi pruži nešto na šta može da se fokusira, isprobavala je cipele, ogrtače i ogrlice, i onda odlučivala da joj ništa ne stoji. Pojela je čitavu kesu slatkiša od limuna, koji joj, na nesreću, nisu popravili raspoloženje niti joj smirili glavu. Ni kupovina jarkocrvenog šala ili para smeđih, kožnih rukavica. Izgubila je ravnotežu. Bilo joj je potrebno mirno mesto na kome će moći da razmisli. Ili da ne misli uopšte.

Kada je to shvatila, lutala je s malo više cilja, u potrazi za elegantnim hramom koji se nalazio u ovom delu grada, premda je ušla u tri pogrešne poprečne ulice pre nego što ga je pronašla. Čim je s jakog vetra zakoračila u mirišljavu unutrašnjost hrama, osetila je kako joj se mir spušta kao šal preko ramena. Dala je prilog navratima, a onda, što je tiše moguće, pošla da sedne na plavu klupu ispred znaka koru.

U hramu je bilo još desetak drugih ljudi u ovo doba, troje se grupisalo na beloj elaj klupi, tri je vadilo blagoslove iz središnjeg bureta, a ostali su bili raštrkani po ostalim sedištima. Akolit se nečujno kretao po odaji, gasio istopljene svece i palio nove, šireći zadovoljstvo i mir.

Zoi je polako osetila kako joj se mišići opuštaju, a bol i zbunjenost počinju da otiču.

U hramu, ovo je bio koru dar, čišćenje od briga. Probleme su odnosile uporne ruke reke.

Prešla je onda na elaj klupe, sada prikladno prazne jer su drugi vernici nastavili dalje.

Ovo je oduvek bio element koji je najmanje govorio Zoi, noseći sa sobom osećaj duhovnosti, povremeno čak i vizije, a ona izgleda nije bila sklona takvim stvarima.

Međutim, elaj se takođe izjednačavao s nadom, obnovljenom verom da se svet može promeniti ili makar shvatiti, a Zoi je dopustila takvim stvarima da isplivaju na površinu njenog uma dok je savršeno mirno sedela i udisala mirišljavi vazduh. Da, naravno, sada se pitala, bila je pomalo izgubljena, ali na kraju će svet ponovo dobiti smisao. Bila je izgubljena nekoliko puta ranije u životu i uvek je pronalazila put.

Klupe hunti, koje je odabrala potom, bile su ofarbane u lepu boju abonosa i činilo se da su tako čvrsto pričvršćene za pod da nikakva katastrofa ne bi mogla da ih pomeri ni za pedalj. Zoi je osetila kako postaje jača, sigurnija, dok je sedela pred znakom za drvo i kost. Kičma joj se ukrutila, ispravila se. Preživela je već toliko toga. Kako može da dopusti sebi da je poremeti nešto iz prošlosti, činjenica koja je jedva bitna, a sasvim sigurno neće promeniti ništa? Neće to dopustiti. Četvoro drugih vernika sedelo je na zelenoj torz klupi kada je Zoi prišla, ali pomerili su se u stranu da joj daju prostora. To je oduvek bio način na koji se sedelo i razmišljalo o simbolu mesa i zemlje, njen otac bi rekao, najiskrenije se vajkajući. Stisnut uz pet-šest drugih posetilaca koji se izvinjavaju jedan drugom, pokušavajući da čvrsto držiš ruke uz telo tako da ne dokačiš nikog drugog. Međutim, to je bio dar torza, povezanost s čovečanstvom, povezanost sa svetom. Možda ćeš se izviniti ako udariš u suseda, ali onda ćeš se nasmešiti, prošaputati nešto o vremenu. Ponovo ćeš se osetiti kao čovek, kao deo velike, zbrkane povorke života. Prestaćeš da se osećaš tako usamljeno.

Zoi je dugo ostala u torz delu i pokušavala da skupi hrabrost da prede na suila.

Tamo gde je njen otac možda tumarao, ako mu duša ikada stigne do hrama.

Ostali vernici su se kretali i menjali oko nje. Neki su odlazili a novi dolazili, a Zoi je opet ostajala tamo gde jeste i zurila u crvene klupe samo nekoliko stopa dalje od sebe.

Nije se prepala kada je osetila dodir na ruci. Napokon, oko nje je sada sedelo šestoro

ljudi, ali pomalo se iznenadila kada je otkrila da se žena kraj nje smeši ohrabrujuće kao da zna šta joj je na umu.

- Otići ću i sešću s tobom, važi? - prošaptala je žena. Imala je možda više od osamdeset godina i bila krhko, sićušno stvorenje umotano u toliko šalova i ogrtača da je odeća verovatno bila teža od nje same. - Biće ti lakše onda.

- Ne bojim se ja vatre - prošaptala je Zoi. - U pitanju je neko... moj otac...

- Moj otac je takođe bio suila — odgovorila je starica. - I ja uvek više volim da povedem prijatelja kada idem da sednem na crvenu klupu.

Njenoj dobroti se nije mogla odupreti. Zoi je shvatila da se smeši. Ispružila je ruku i mala starica ju je prihvatila sa stiskom punim utehe. Zoi je osetila tanko, isprekidano strujanje krvi u njenim venama, komplikovanu mešavinu nasleđa i iskustava. - Onda hajde da zajedno odemo i suočimo se sa svojim očevima — rekla je.

Samo one su bile na suila klupi. To je bilo mesto na kome se samo mali broj ljudi dugo zadržavao. Uprkos ohrabrujućem prisustvu svoje nove prijateljice, Zoi je osetila kako joj se napetost vraća u izvesnoj meri dok je sedala ispred parajućeg simbola vatre.

Suila ni u najboljim trenucima nije bio miran element. Terao vas je da osećate, brinete, mislite, volite, čak i da se sećate. Zoi je sklopila oči, otvorila srce i pustila da joj se um preplavi slikama njenog oca. Kako se smeje. Svađa. Pleše s njenom majkom. Flertuje s nepoznatom ženom. Čita uz svetlost sveca. Sluša muziku. Meditira. Spava.

Kašlje. Pati.

Umire.

Bilo je to nemoguće, ali ta velika, vatrena duša bila je ugašena, a sve što je ostalo od njega nalazilo se u Zoinom sećanju. I Navarove dve vrlo različite kćeri.

Međutim, ona je bila živa, ispunjena sopstvenom blistavom svetlošću, sopstvenim nemirnim željama. Njeno sopstveno srce moglo je biti nepromišljeno, njen sopstveni um se mogao pomutiti od emocija. To nije značilo samo da je ona kćer svog oca. To je značilo da je živa.

Mala žena pokraj nje je uzdahnula i pustila Zoinu ruku.

- Ipak nije tako loše, nakon svega, zar ne? - prošaputala je.

- Uvek imam malo više energije kada se suočim s razumom i vatrom.

Zoi se tiho nasmejala. - Zato i posećujemo hram - odgovorila je. — Da povratimo ravnotežu.

- Da li si već izvukla svoje blagoslove? - upitala je žena i ustala.

- Ne, a vi? - rekla je Zoi i stala kraj nje.

— Hajde da i to uradimo zajedno.

Sačekali su sve dok krupan mladić nije završio s prebiranjem kroz novčiće, očigledno u potrazi za nekim određenim, a onda su prišle buretu. Žena je bila tako mala da se činilo da može udobno da stane unutra.

— Hoćeš li ti da odabereš blagoslove za mene? - zamolila je žena Zoi. - Smatram da mije život mnogo zanimljiviji kada ih neko drugi odabere.

— Rado - rekla je Zoi i brzo izvukla tri novčića.

Njena nova prijateljica bila je neobično zadovoljna. - Radost, šarm i vreme — rekla je. - Mislim da nikada nisam bila srećnije blagoslovena. Kako lepe osobine ću poneti sa sobom u svet!

— Oprostite mi ako ne tražim vaše posredovanje zauzvrat - rekla je Zoi. - Moj život

je bio tako komplikovan u poslednje vreme da ne želim nepoznatoj osobi da prepustim ni najmanji detalj.

— I ja sam se osećala isto kada sam bila tvojih godina — odgovorila je žena. - Da li hoćeš da odem sada ili želiš da ostanem i dam ti podršku.

Zoi se tiho nasmejala. — Mislim da više nije potrebna podrška, ali svakako možete da ostanete i gledate.

Zoi je zavukla ruku u hladnu hrpu metala i pustila da joj diskovi kliznu kroz prste sve dok joj se šaka, gotovo po svojoj volji, nije sklopila oko jednog novčića. Izvukla ga je i pokazala ga svojoj prijateljici.

— Iznenađenje — rekla je starica.

— Tačno kao i uvek - odgovorila je Zoi zajedljivim glasom. Ponovo je zaronila ruku u hrpu novčića i izvukla drugu koru osobinu. Prilagodljivost. - Pa — rekla je kada je počela ponovo da diše - nadam se da je to istina.

Treći blagoslov je bila promena. — Da li sam u pravu ako pretpostavim da si koru? upitala je starica.

— Da - odgovorila je Zoi — iako su mi obično blagoslovi jednako raspoređeni.

- Pokušaj ponovo. Još tri.

Međutim, sledeća tri su ponovo bila koru. I sledeća tri. I naredna tri. Zoi je osetila kako pomalo drhti, čak i na toplom, aromatičnom vazduhu u hramu.

- Mislila sam da sam povratila ravnotežu - rekla je tihim glasom. - Možda treba ponovo da meditiram pred svakim elementom.

- Možda si, ipak, dostigla ravnotežu - predložila je starica. - Ali je tvoja sudbina i dalje povezana s vodom.

Zoi je spustila pogled na dvanaest novčića u svojoj šaci. - Ili s krvlju.

Njena nova prijateljica je odmahnula rukom na Zoinu ponudu da je otprati kući. U stvari, ispred hrama ju je čekala kočija i zabrinuti kočijaš da joj pomogne da uđe. Baš kao što je Zoi i podozrevala. Bila je to bogata žena, možda čak i neko iz Pet porodica, premda Zoi nije prepoznala sastav njene krvi. Široko se nasmešila sebi dok joj je mahala u znak pozdrava. Bilo bi zabavno kada bi shvatila da se sprijateljila sa, recimo, Seterinom majkom ili tetkom Mirti Serlast. Smatrala je da bi bilo bolje da se njihovo poznanstvo završi u anonimnosti.

Temperatura je pala na navaljivanje severnog vetra, a Zoi se vratila u hotel tako brzom šetnjom da je skoro otrčala nazad. Noć nije bila daleko. Počela je da razmišlja o tome šta bi mogla da večera, pošto su slatkiši od limuna više bili ukusni nego što su je zasitili. Možda su u hotelu mogli da joj preporuče neko mesto. U suprotnom, moraće da obuče nešto toplije i da krene u potragu.

Međutim, čim je ušla u kierten, bilo je jasno da neće sama tražiti večeru. Darijen Serlast je stajao u praznoj sobi s visokom tavanicom, prekrštenih ruku, opasnog izraza lica. Izgledalo je da će joj glavno jelo za večeru biti rasprava.

23.

Zoi nije pokušala prva da progovori. Samo je je stala ispred Darijena i sačekala grdnju.

- Mislio sam da sam bio jasan - rekao je sporim glasom, a ruke su mu i dalje stajale pritisnute uz grudi - da bi mi značilo kada ne bi napuštala palatu a da me pre toga ne obavestiš o svojoj nameri. Mislio sam da sam bio jasan da kralj lično želi tvoje stalno prisustvo u svom životu. Znam da te ta ograničenja ljute, ali tvoje dužnosti nisu bile teške, tako da ne znam zašto si iznenada dobila želju da pobegneš, u tajnosti, bez ijedne reči ikome.

Bilo joj je drago što ponovo čuje kako joj je glas smiren i da je, zapravo, ostala staložena, nedotaknuta njegovom ljutnjom. - A ja sam mislila da sam bila savršeno jasna - odgovorila je - da nisam posebno zainteresovana da se upravljam prema tvojim željama.

Niti kraljevim. Sve dok mi odgovara da budem u palati, biću. Kada ne bude tako, otići ću.

- Kao što i jesi otišla? - zahtevao je odgovor.

- Nisam se ovde trajno nastanila. Veći deo stvari ostao je u mojim odajama u palati.

Sigurno su ti tvoji špijuni to potvrdili pre nego što sto su te poslali u poteru za mnom.

- Tvoje sluge su i dalje u palati, to je istina - rekao je ukoreno. — Međutim, deluju podjednako loše informisani o tvojim budućim planovima.

Zoi je shvatila da se pita da li je Darijen lično razgovarao s Kalvinom i Anovom.

Kalvin bi strašno uživao u tom iskustvu, a Anovu bi fasciniralo kada bi primetila Darijenov čudan i posesivan odnos prema Zoi. To je bio razgovor u kome bi Anova želela da učestvuje u dogledno vreme.

- Moji budući planovi u velikoj meri zavise od tebe — rekla je. - Ili, preciznije, od odgovora koje mi daš na nekoliko ključnih pitanja.

Trgnuo je glavom unazad. Videla je kako mu oprez prelazi licem kao maska. — Kakva pitanja? - upitao je.

Osvrnula se po kiertenu. Unutra je bilo možda desetak ljudi, grupisanih kraj jednih visokih staklenih vrata ili su prolazili ispoliranim mermernim podom, žurili da udu ili izađu. - Da li si siguran da je ovo mesto na kome treba raspravljati o osetljivim stvarima?

— upitala je provokativnim glasom. —Ja nemam šta da krijem, naravno, ali možda ti imaš.

Uzbuna mu je nakratko promenila izraz lica, premda se brzo vratio na dobro čuvanu neutralnost. - Idemo do mene -rekao je. — Tamo možemo razgovarati u savršenoj privatnosti.

- Rado - rekla je. - Priznajem da me u nekoj meri zanima kakvo bi ti mesto nazvao domom.

Ponudio joj je ruku i ona ju je prihvatila, površno zadovoljna što je, uprkos svojoj ljutnji, još uvek imao volje da nastavi s tom ljubaznošću. Za nekoliko trenutaka seli su u njegovu elajmotivu i on je lično upravljao njom. Osetila je zahvalnost kada je otkrila da

vozilo ima sistem unutrašnjeg grejanja koji je potirao snagu sve jačeg vetra i iznenađena kada je videla koliko daleko će morati da putuju. Darijen Serlast nije imao kuću u elitnom delu grada u kome se nalazio Zoin hotel i u kome je Pet porodica imalo svoje domove.

Umesto toga, ispostavilo se da je vlasnik visoke, uske kuće, u ulici punoj visokih, uskih kuća, u najzapadnijem delu grada, zbijenom između Činkve i kanala. Zgrade su bile slične po veličini i strukturi, a opet dopadljive na neki način. Neke su bile izgrađene od širokih, vitkih komada šarenog kamena, neke od cigala i pokrivene crepom, neke su bile ulepšane ekscentričnim kipovima na strehama, neke prekrivene lozicama, neke ukrašene a neke ne.

Kuća Darijena Serlasta bila je od drveta ofarbanog bogatim crvenim zemljanim tonovima. Dvorište između ulice i stepenica na ulazu nije bilo dovoljno veliko da u njega stane drvo, ali on je tu zasadio niz žbunova čije su se tanke, čvrste grančice isprepletale u nerazmrsive čvorove. Zoi se činilo da lii baštovanu trebao skoro čitav sat svakog dana da očisti prolaz od ulice do vrata.

- Kuća hunti muškarca - rekla je dok joj je pomagao da izađe iz purnjače. Nije se ni potrudio da joj odgovori.

Mali kierten sastojao se od drvenog parketa na podu, a zidovi su bili prekriveni panelima od šarenog hrastovog drveta. Darijen se nije ponudio da je provede kroz kuću, već ju je otpratio do jednih od troja vrata koja su vodila iz kiertena. Ušli su u udobnu sobu ispunjenu policama s knjigama i starim nameštajem.

- Sedi - rekao je. - Zapaliću vatru.

Utonula je u veliku kožnu stolicu kraj ognjišta. U sobi je bilo dovoljno hladno da vidi sopstveni dah.

- Ovde nemaš sluge?

- Neko obilazi svakog dana da se uveri da je sve u redu, ali da, veći deo vremena ova kuća stoji prazna - rekao je. Klečao je na podu i činilo se da ga nije briga što će isprljati svilene pantalone, a vatru je palio istom brzinom kao i neki suila čovek. - Obično na neki način obavestim kućepazitelja ako planiram da provedem vreme ovde, tako da mesto deluje malo prijatnije.

- Koliko vremena uopšte provodiš ovde?

Vatra se brzo razgorela i počela da poskakuje svojom uobičajenom radošću preko pažljivo postavljenog drveta. Čak i tada, Zoi nije mogla da veruje da će se soba zagrejati u skorije vreme. Privukla je stolicu malo bliže vatri.

Darijen je čučao. - Ne onoliko koliko bih voleo - priznao je. - Jednog dana, kada mi obaveze u palati budu uzimale manje vremena... - Glas mu je odlutao i on je slegnuo ramenima.

- Ali zasad mi se dopada da budem kralju pri ruci uvek kada to mogu.

- Dakle, nema hrane u kući — pretpostavila je Zoi. Nasmejao se, sive oči su mu zasjale od zadovoljstva. - Gladna si? Trebalo je da mi kažeš da stanemo negde da jedemo.

- Možda će naš razgovor trajati tako kratko da ćeš me vratiti u hotel pre nego što bude kasno za večeru.

- Nekako sumnjam u to. - Ustao je. - Verovatno ima hleba i voća u kuhinji. Da odem u lov?

- Hajde prvo da pričamo — rekla je. Seo je u drugu stolicu postavljenu kraj vatre, okrenutu ka njoj pod prijateljski nastrojenim uglom. - Zašto si pobegla?

Zavalila se i pravila se da je smirena, ali svaki nerv bio joj je napet kao da se sprema za nešto traumatično što baš i nije mogla da prepozna. - Zašto si me naterao da uradim nešto tako drastično samo da bih privukla tvoju pažnju?

Izgledao je nakratko kao pogođen gromom pre nego što mu se vratio stari izraz lica. Ako si želela da razgovaraš sa mnom, samo je trebalo da mi pošalješ poruku.

- Svi ostali, cela palata, ceo grad, došli su do mojih vrata juče - rekla je, samo malo preterujući. - Da izraze divljenje prema mojim moćima i da mi prenesu zahvalnost zbog mojih dela. Ali od tebe nije bilo ni glasa.

- Nemoguće je da smatraš da ne cenim ono što si uradila - odgovorio je oštro.

- Ili ne brineš o tome kako teče moj oporavak nakon tolike količine potrošene energije.

Pogled mu se napeto suzio dok je odmeravao značenje njenih reči. - Šta hoćeš od mene? - rekao je otvoreno. - Divljenje? Laskanje? Zabrinutost? Samo me obavesti i pokušaću da proizvedem odgovarajuću emociju.

Nagnula se napred, ne mogavši više da se pretvara da je smirena. — Posmatraš me i danju i noću. Verovatno si znao u roku od jednog sata da sam prešla iz palate u grad.

Sebe si načinio mojim vodičem i, u nekoj meri, mojim prijateljem. A opet, kada smo oboje učestvovali u dramatičnom i potencijalno katastrofalnom događaju, nisi došao do mene da sa mnom podeliš svoje reakcije, da mi priznaš svoje olakšanje i užas, da se raspitaš za moja osećanja. Nestao si. Povukao si se.

- Iznenađen sam saznanjem da me smatraš prijateljem - rekao je Darijen, ali ona ga je ignorisala, pošto je bilo očigledno da pokušava da je odvuče od suštine njenih reči. Prsti su joj se stegli oko starih kožnih rukohvata na stolici.

- Koje to pitanje nisi želeo da ti postavim o Džosetinom stravičnom iskušenju na reci? - želela je da zna.

Odgovorio joj je ćutanjem i uputio joj još jedan pogled.

- Ko je pokušao da ubije princezu? — upitala je. - Pošto oboje znamo da je to sasvim sigurno bio pokušaj ubistva.

- To je to, naravno - rekao je. - Pitanje koje nisam želeo da mi postaviš.

- Ne poričeš da neko hoće da je ubije.

Odmahnuo je glavom. - A moguče je i da to nije bio prvi put da neko pokušava da ubije Džosetu.

Zoi je osetila grč u stomaku. - Šta? Niko drugi nije pomenuo...

Odmahnuo je rukom. - Desila se nesreća. Pre godinu dana. vozila se u purnjači i njen kanister s gasom je eksplodirao. Vozač je imao gadne opekotine, a Džoseta se strašno uplašila, ali nije bila povređena. U to vreme sam bio sumnjičav i obavio sam detaljnu istragu. Međutim, nisam mogao da otkrijem ništa posebno optužujuće i nisam svoje sumnje podelio ni sa kim.

- Da li su Korina i Natali ikada bile u opasnosti?

- Ne, koliko ja znam.

- Zašto onda Džoseta? I ko bi želeo da joj naudi?

Darijen je ponovo odmahnuo glavom. - Na desetine mojih ljudi pretresaju dokove u južnoj luci odakle su unajmili članove njene posade. Do sada, ništa nisam otkrio. Od dvojice ljudi koji su napustili Džosetu u čamcu, jedan ima sestru. Premda ona tvrdi da nije videla svog brata kvintalima. Drugi izgleda nema porodicu u toj oblasti, a trojica njegovih najboljih prijatelja ukrcala su se na trgovački brod prošle devetice. Nastaviću da

tragam.

- Ko bi želeo da ubije Džosetu? - ponovila je Zoi. Ponovo ju je pogledao. - Neko ko ne želi da ona nasledi presto svog oca.

- Alis - rekla je Zoi odlučno. Mislila je da će protestovati ili se bar razbesneti na silu, tako da ju je njegov odgovor iznenadio. - Ona bi bila očigledan izbor, ali ubistvo u javnosti nije u njenom stilu. Otrov, možda. Davljenje. Čak ne bih isključio ni mogućnost da natera Džosetu da izvrši samoubistvo, ali ubiti je pred stotinama ljudi? Alis je suviše pametna da toliko rizikuje.

Zoi se tiho nasmejala. - Nisam znala da ti se ne dopada isto koliko i meni.

- I više od toga - rekao je pomalo sumorno. — A kažem to iako ne znam koliko je zaista veliki tvoj animozitet.

- Ako nije Alis, ko je onda?

- Da to znam, priveo bih zlikovca pravdi, a ti ne bi morala da bežiš iz palate da bi mi postavila neugodna pitanja.

Nasmešila se malo i ponovo se zavalila u stolicu. - Drago mi je što shvataš da imam više od jednog pitanja.

- Bio sam siguran da imaš. Nervozan sam zbog mogućnosti da je svako gore od onog prethodnog.

- To je svakako moguće - rekla je. - Moje drugo pitanje je: koliko ljudi zna ko je Džosetin otac?

Pogleda prikovanog za nju, Darijen je bio tako tih toliko dugo da je bila u stanju da jasno čuje povremeno pucketanje vatre preko stalnog tihog meškoljenja plamena.

Konačno, kako bi ga naterala da govori, dodala je. - Pretpostavljam da znaš?

- Odakle ti razlog da posumnjaš da to nije Vernon?

- Čovek ima četiri žene i troje dece - rekla je. - Nije potrebno mnogo mašte da se zaključi da ili ne žudi za ženama... ili da mu nedostaje sposobnost da bude s njima.

- Mada tako stoje stvari... nisam siguran zašto misliš...

Ispružila je desnu ruku, raširila prste i okrenula se tamo-amo kao da je u potrazi za nedostacima. Još uvek joj je bilo hladno. Prstenje joj je labavo stajalo na ledenim prstima.

-Naučila sam nešto kada sam postala starešina Lalindara — rekla je kao da vodi običan razgovor. - Nešto što bi mi Kristara verovatno rekla da je bila u prilici da me pripremi za moju ulogu. - Nagnula se iznenada unapred i stavila šaku preko njegove ruke, napete i nepokretne, tamo gde je ležala na rukohvatu njegove stolice. Kroz svilu i vunu mogla je da oseti njegove hunti kosti i koru puls. Nije se pomerio ni za pedalj. -Mogu da dotaknem svakog muškarca i ženu u ovom gradu... svakog muškarca i ženu... i da ti kažem nešto o njihovoj krvi. Mogu da ih identifikujem. Mogu da ih svrstam u porodice.

Stegla je prste oko njegovog zgloba. Iako nije mogla to da zna po izrazu njegovog lica, srce mu je tuklo toliko da je znala da je preplašen. - Džoseta je došla u moju sobu prošle noći i uzela me za ruku - rekla je Zoi glasom koji se pretvorio skoro u šapat. - A ja sam odmah saznala da je kćer Navara Ardelaja.

- Ahhhhhhhh... - uzdahnuo je i naslonio glavu na naslon stolice. Osim toga, ostao je nepomičan. Nije pokušao da povuče ruku natrag. - Znao sam kako je Kristara otkrila istinu, ali nije mi palo na pamet da ti... - Izgledao je kao da ne može da završi.

Laknulo joj je kada nije ni pokušao da porekne. Nije ga krivila, mnogo, što je pokušao da sakrije istinu od nje, ali bila bi gorko razočarana da je nastavio da se pretvara nakon ovoga. - Imala sam neka čudna otkrića od kada sam postala starešina - rekla je. -

Nadam se da će me ovo najviše zapanjiti, ali i dalje se plašim da će se otkriti nešto još gore i to veoma uskoro.

Otvorio je oči i uperio pogled u nju. - A da li i ti, kao Kristara, sada prezireš Navara zbog onoga što si otkrila o kraljevskom neverstvu?

- Pomalo - priznala je. Pustila mu je ruku i naslonila se na jastučiće svoje stolice. Besna sam na njega iz tako mnogo razloga, a novi niču svakoga dana! Lagao me je o mnogim stvarima, velikim i malim, pa sam počela da mislim kako ga uopšte nisam ni poznavala. Mogu da shvatim zašto nije želeo da sa mnom razgovara o svojoj vezi s kraljevom suprugom i detetu koje je proizašlo iz te veze, ali nisam sigurna koliko brzo bih mogla da mu oprostim to što je mislio da je prihvatljivo da uopšte ostvari jednu takvu vezu.

- A upravo tu je, čini mi se, u priču ušla Kristara - promrmljao je. - A ona mu nije oprostila. Uništila ga je. Ali ti ne deliš njeno mišljenje.

- Da je živ, možda bih ga napustila u ovom trenutku, umorna od previše izdajstava rekla je. - Međutim, sada nemam taj luksuz. Moram da ga shvatim i da ga prihvatim, ili ću izgubiti i svoja sećanja na njega. A mislim da nisam spremna to da uradim... još uvek ne. Još uvek ne. Možda nikada.

- Ne smatram - rekao je Darijen - da na to što ga još uve voliš treba da gledaš kao na slabost. Međutim, žao mi je što si o svom ocu morala da saznaš nešto u toj meri zloglasno.

- Što me ponovo dovodi do pitanja na koje mi nisi odgo vorio — rekla je Zoi. Koliko ljudi zna istinu?

Oklevao je trenutak, kao da čak i sada razmišlja o tom kako da izbegne odgovor, a onda je slegnuo ramenima i kapitulirao. - Možda ne više od petoro živih — rekao je. Kralj, Setera, Elidon, ja... a sada i ti.

- Očigledno je zašto kralj i Setera znaju - rekla je. - Međutim, nisam sigurna zašto i ti znaš za to. A i Elidon.

Protrljao je pesnicom čelo, kao da ga boli glava. Ne bi s iznenadila ni da ga zaista boli. Čak joj ne bi ni bilo žao. -Komplikovano je — rekao je.

- Pusti me da ti ispričam svoju pretpostavku - rekla je. -U nekom trenutku, bilo tokom njegovog prvog braka ili drugog, kralj je shvatio da je on taj koji je sterilan, a ne njegove neveste. Međutim, on želi decu, želi da ga njegovi podanici vide kao muževnog, vitalnog čoveka. Zato prihvata pomoć savetnika kome veruje da može da bude njegova zamena u bračnom krevetu. Ne bi bilo teško zadobiti pristanak mog oca za takav projekat. Ubrzo zatim kraljica ostaje trudna. Elidonin status kao jalove žene je zacementiran, dok Setera i Vernon slave svoju plodnost. Džoseta se rađa i sve deluje dobro. Osim što Kristara otkriva istinu i preti da je objavi. Kralj je umiruje time što proteruje Navara.

- Suština je uglavnom tačna - odgovorio je Darijen.

- Međutim, to nema smisla — rekla je Zoi. — Ako je kralj bio saučesnik u aferi, našao bi način da zaštiti mog oca. Našao bi način da ućutka Kristaru. Ako ništa drugo, time što bi joj rekao istinu!

Trezveno ju je pogledao. - Ono što ne shvataš jeste da za Kristaru istina ne bi imala nikakvog značaja. Navar Ardelaj je prevario njenu kćerku, još jedan poslednji put, a njena kćerka je bila mrtva. To nije mogla da mu oprosti i neophodnost koja je ležala iza tog neverstva bila je za nju nevažna. Kraljici je potreban ljubavnik da joj napravi dete?

Vrlo dobro, u gradu postoji gomila ljudi koji bi odigrali tu ulogu, ljudi koji nisu oženjeni Alijetom Lalindar. Kristaru je ispunio prezir i bes i namerila se da sruši Navara. Počela je da ga kritikuje i javno i privatno, suprotstavljala se svakom njegovom političkom predlogu, bacala je sumnje na njegov karakter. Međutim, tek kada je počela da šapuće o izdaji, kralj je bio primoran da deluje.

Zoi je zurila u njega. - Izdaja? Moj otac?

Klimnuo je glavom. - Kraljevo jedino dete je u stvari bila kćer Navara Ardelaja. Šta ako bude poželeo da uveća svoju moć? Ako pokuša da svrgne kralja, postavi sebe za regenta? Nije to bilo tako nemoguće. Isprva je Kristara šaputala te optužbe samo Vernonu i Elidon. Međutim, kako su njeni šapati postajali sve glasniji, a pretila je da će otkriti istinu o Džoseti ćelom dvoru, Vernon na kraju nije imao izbora osim da otera Navara.

- Iznenađena sam da niko nije pomislio da moj otac može uzvratiti time što će otkriti istinu o Džoseti bez obzira na sve.

- Bilo je rizično - priznao je Darijen. - Međutim, svako zna da će diskreditovan čovek lako slagati, a Setera nije imala volju da ga podrži. Ne, činilo se dovoljno bezbednim da ga proteraju, uprkos velikoj usluzi koju je učinio svom kralju.

Zoi je duboko uzdahnula. Osećala je kao da joj se razum razbio na komadiće koji se neće ponovo sklopiti u skorije vreme, a kada se to i desi, slika u njenoj glavi neće mnogo naličiti onoj koju je sa sobom nosila još od detinjstva. Sve se promenilo. Svi su se promenili.

- S obzirom na sve nevolje kroz koje je prošao da dobije Džosetu — rekla je — zašto bi kralj ponovo prolazio kroz sve to da Alis dobije dete? A onda i Romela?

Izraz njegovog lica bio je gotovo komično uzbunjen. - Da li si otkrila nešto što se tiče i Korine i Natali? - hteo je da zna.

- Ne - rekla je i zasmetalo joj je kada ga je videla kako se opušta kao da mu je upravo pretila smrt. - Međutim, ne mogu da zamislim da su one Vernonove ništa više od Džosete. Prema tome, nakon svih nevolja prilikom pada mog oca u nemilost, zašto se kralj ponovo odlučio da rizikuje i traži ljubavnike svojim suprugama?

- To je bio Elidonin uticaj, čini mi se - odgovorio je Darijen. - Njoj se nije dopadala ideja da Setera bude jedina kraljica koja će začeti naslednika. Takođe, nije joj se dopadala pomisao da Navar može reći istinu svom bratu, a Nelson bi onda zatražio ustupke za Ardelaje. Elidon je oduvek bila vrlo zainteresovana za ravnotežu moći i nije želela da Setera, ili Ardelaji, postanu previše moćni.

-Još uvek me iznenađuje to što je Elidon uopšte deo ovog razgovora.

- Elidon je oduvek bila kraljev najbliži poverenik- odgovorio je Darijen. - Mislim da ga je ona prva naterala da deli svoje kraljice sa svojim zamenama.

- Da li mu je ona i birala zamene? - upitala je Zoi. - Ko su bili ostali? Nemoj mi reći da ne znaš.

Ponovo je zaćutao na trenutak, kao da želi da porekne da ima neko saznanje o tome, a onda napravio mali gest predaje. - U stvari, nisam siguran, ali mogu ti reći najverovatnije kandidate - rekao je. - Oduvek sam mislio da Vald Dočenca može biti Korinin otac. Bio je stalno na dvoru u tom periodu i bilo je jasno da ga je Alis očarala.

Ubrzo zatim rodila se Korina, a Dočence su ušle u period neviđenog prosperiteta. Kralj je produžio njihova prava na parče zemlje na kome kopaju svoj kompresovani gas za još stotinu godina, što je učinilo Dočence izuzetno bogatima.

Ako je Vald bio Alisin ljubavnik, to bi objasnio zašto je kraljica toliko mrzela sirotu

Gildis Ferli, čiji je jedini zločin bio trač da je u vezi s Dočcncom. Međutim, u tom trenutku, Zoi je imala malo interesovanja za Alis i malo saosećanja za njene žrtve. Mogla je da misli samo na oca i nepravdu koja mu je učinjena. Nije mogla da ukloni gorčinu iz glasa kada je rekla: - Dakle ovog puta se za čoveka koji je navodno odveo kraljicu u krevet smatra da je učinio vrednu uslugu kruni - rekla je Zoi. – ovog puta je njegova porodica nagrađena, a ne proterana.

- Vrlo je nepravedno, znam. Ako će te to ikako umiriti, kralj je bio vrlo zahvalan tvom ocu dok Kristara nije umešala prste.

Odmahnula je glavom, kao da hoće da kaže da to nije važno, mada jeste. - Ko je Vald Dočenca? - upitala je. - Kejlov sin?

- Njegov nećak. Mladi sanjar i romantik koji nije shvatao da će ga Alis odbaciti kada bude postigla svoj cilj.

- Mislim da ga nisam srela u Hijaltu.

- Verovatno nisi. On retko dolazi u grad. Alis tvrdi da ga nikada ne viđa, ali, naravno, ja uvek pretpostavim da je sve što ona kaže laž, tako da ko zna?

- Šta je s princezom Natali? - upitala je Zoi. - Ko je njen otac?

- U njenom slučaju čak nemam ni dobru pretpostavku -rekao je Darijen. - Međutim, oduvek sam smatrao da je to čovek koga je odabrao Taro Froten. Ako hoćeš da obezbediš da neko začne dete uz najmanje buke, teško da se to može bolje uraditi nego da se torz starešina zamoli da nade pravog partnera.

- To ima smisla - rekla je Zoi. - Pošto je Setera hunti a moj otac i Alis su suila, ovo bi bio dobar trenutak da se uvedu elaj l torz muškarci u priču.

- Da, oduvek sam smatrao da je to Elidonin način razmišljanja - odgovorio je. — Ako je zaista imala neki glas u odabiru ljubavnika za kraljice. Teško mi je da poverujem da bi Alis, u najmanju ruku, u krevet odvela muškarca po Elidoninoj preporuci. U stvari, čuo sam šuškanja da Alis malo previše uživa u vanbračnim odnosima i ne vezuje se samo za jednog čoveka.

- Onda niko sa sigurnošću ne može reći da li je Vald Dočenca zaista Korinin otac.

Darijen ju je trenutak ćutke posmatrao. — Molim te da ne preuzimaš na sebe da otkriješ šta je tu istina. Pošto Korina nikako ne može biti dete tvog oca, a ni Natali, ne vidim šta bi ti to uopšte donelo.

Gotovo se nasmešila. — Imam sklonost ka krvi, a samim tim me zanimaju i krvne veze - rekla je. - Ali Korina je još manje otvorena za svakodnevni kontakt od Džosete, tako da ne mogu ni da zamislim da će mi dozvoliti da joj dodirnem ruku u skorije vreme.

A nisam zainteresovana da držim Natali, koja uvek besni.

- Voleo bih da mogu da kažem da me je to umirilo. Sada se jeste nasmejala, sasvim kratko. Osećala se tako slomljeno da joj je bilo teško da dozvoli sebi da se šali. - Još uvek ne razumem nešto - rekla je. - Zašto si ti među onima koji znaju istinu o Džoseti?

- Zato što je moj otac znao — rekao je umorno. - On je pomagao pri organizaciji sastanaka u palati. Tvoj otac bi došao s pričom da treba da poseti mog oca. — Slegnuo je ramenima.

- Tada sam bio mladi idealista, imao sam jedva osamnaest godina i verovao sam da je naš tajni posao od ključnog značaja za očuvanje krune. Ko zna? Možda je i bio.

Međutim, ne bih sada tako spremno ušao u takve aktivnosti.

-Još jedno me čudi, bar malo - rekla je. - Setera se uopšte nije ponašala čudno u mom prisustvu. O, ona se pretvara da želi da mi bude prijatelj i pominje mog oca s vremena na

vreme, ali čini se da nije... pretpostavljam da želim da kažem samosvesna. Da ja pokušavam da vodim običan razgovor s kćerkom svog nekadašnjeg ljubavnika, mislim da bih bila nervozna i da bih se ponašala čudno. A da sam ga zaista volela, osećala bih naklonost i postala bih emotivna. Ali uopšte nisam stekla takav utisak kod nje.

— Što se toga tiče... - Oklevao je, a onda raširio ruke da pokaže koliko nije siguran. Što se toga tiče, moguće je da ona i ne zna da je Navar Ardelaj bio muškarac u njenom krevetu — rekao je.

- Ali svakako...

— Moj otac je rekao da joj je Navar bio doveden u velikoj tajnosti i da je Elidon oboje ubedila u značaj tajnosti. Rekao je da je Setera pristala, da se složila da nosi povez i da nikada ne pita svog ljubavnika za ime, ali... pa... niko nije bio u toj sobi s njima kada su... kada su izvršili svoj zadatak. - Rizikovao je da uputi hitar pogled ka njoj. Bila je iznenađena što vidi da je porumeneo, posramljen pojedinostima razgovora.

- Ne znam da li je Navar bio takav tip čoveka da se uklopi u duh takve intrige...

- O, on je bio upravo takav tip čoveka! — uzviknula je Zoi. lsprepletala je prste kako ne bi stalno tapšala rukama. Malo se smirila kada su razgovarali o ulozi drugih ljudi u toj farsi u spavaćoj sobi, ali čim su se ponovo fokusirali na njenog oca, bilo joj je teško da mirno sedi. - Obožavao je tajne, pretvanja, slagalice i trikove. Uopšte me ne bi iznenadilo da saznam da je ušao u sobu s maskom i da je govorio drugim narečjem! Bio bi oduševljen takvom ulogom! A onda, sledećeg dana, da sedi kraj nje na formalnoj večeri i sasvim obično razgovara o nevažnim stvarima... Ništa mu ne bi bilo zabavnije od toga.

Darijen je klimnuo glavom. - Tako znači. Moguće je da se Setera ne pravi nevešta kada se ponaša prema tebi kao prema kćeri čoveka koji joj se dopadao, ali ga nije dobro poznavala. Tvoj sledeći razgovor sa Seterom bi možda bio čudan za tebe, ali ona neće znati zašto si iznenada postala tako nervozna.

Znala je šta će joj reći, ali nije se oduprla iskušenju da ga namami. - Dakle, smatraš da onda ne treba da joj pomenem da sam otkrila njenu tajnu?

Uspravio se tako naglo da mu se stolica zaljuljala. Mislila je da će se prevrnuti. Naravno da ne smeš! - uzviknuo je. - Zašto bi...

Nikada mi se nije dopadalo što sam jedinica - rekla je, još uvek ga namerno provocirajući. - A sada sam otkrila da imam polusestru...

- Ne možeš je imati - rekao je. - Možeš postati prijateljica s njom, ako želiš, ako tvoja pažnja ka njoj ne bude obična, ali ne smeš da je razotkriješ, Zoi, to ne smeš.

- Zašto da ne? U čemu leži opasnost? Gde je šteta? - Načinila je neodlučan pokret. U stvari, možda bi se takvom objavom izbegla šteta. Ako se otkrije da Džoseta nije kraljeva kćerka, možda ona više neće biti u opasnosti. Možda bi je uklonili iz nasleda.

Bila bi sigurna. Premda, uskoro bi usledili razni zaključci i smatram da bi život u palati postao vrlo zanimljiv za sve supruge...

Tada se nagnuo ka njoj, s laktovima na nogama, sastavljenih dlanova medu kolenima. - Šališ se - rekao je, glasom koji je bio smiren ali uz veliki napor. - Samo me mučiš. Ne bi uradila nešto što bi imalo tako katastrofalne posledice.

Nagnula je glavu u stranu. - Pripisuješ mi više dobrote nego što bih je mogla imati.

Bila sam proterana iz društva dovoljno dugo da bih se brinula o skandalima drugih ljudi.

- Patila si suviše zbog očevih dela da želiš da vidiš kako i druge devojke prolaze kroz sličnu vrstu sramote - rekao je oštro.

Slegnula je ramenima i naslonila se u stolici. Iznenada je bila tako umorna. Bilo je zapanjujuće koliko energije je potrebno da se žongliraju bes, poniženost i zapanjenost, posebno nekome ko nije dobro spavao. — Istina je da me nije briga što sam ovo saznala u kontekstu dešavanja u palati - rekla je. - Nije me briga koje kralj i nije me briga koje naslednik. Nije me briga koje porodice su u milosti a koje su proterane s dvora. Ljuta sam na oca i znatiželjna u pogledu sestre i ništa drugo me ne zanima.

- Hoćeš li da obećaš, onda...

- Ne - prekinula ga je. - Neću obećati ništa. Nije me briga ako ležeš svake večeri pitajući se šta ću sledeće uraditi ili reći. Ali ne vidim nikakvu korist od toga da poremetim život svakog deteta na dvoru time što ću obelodaniti laži o kralju i njegovim ženama. Ako to ikada uvidim, možeš biti siguran da ću progovoriti, bez obzira na to ko me je zakleo da ćutim.

Darijen ništa nije rekao jedan trenutak, kao da mu je dala predlog a on razmatra njegove uslove. Na kraju je klimnuo glavom. - Pretpostavljam da je to tvoja najbolja ponuda.

- Pretpostavljam da jeste.

- Da li postoji nešto što tražiš od mene zauzvrat?

Zoi ga je dugo posmatrala. Usko lice joj sada nije delovalo tako arogantno. Nije mislila ni da je on imao lak period u proteklih nekoliko dana. On je bio jedan od onih mahnitih ljudi u čamcu koji su očajnički veslali da spasu Džosetu i sigurno je proveo sate i sate u ispitivanju svakoga povezanog s pokušajem ubistva. Nije ni čudo što je bio kratkih živaca kada se suočio s njom nakon njenog iznenadnog nestanka. A ono što mu je otkrila večeras bez svake sumnje je dodalo još briga na njegova pleća. Ipak, nije joj bilo žao. Mogao je da odabere da joj veruje. Mogao je da odabere da joj se poveri. Mogao je da odabere da joj kaže tajne za koje je, čak i sada, bila sigurna da će čuvati. Otkrio bi da je mnogo lakše izaći na kraj sa svakom koru ženom ako sarađuje s njom umesto da joj se suprotstavlja svaki put.

- Da li postoji nešto što bih tražila od tebe? - ponovila je. - Šta kažeš na večeru?

Bilo je zapanjujuće videti promenu na njegovom licu. Umor je odmah nestao i delovao je mnogo mlađe. Smeh je zagrejao njegove sive oči i opustio mu ukočena usta. Sa zadovoljstvom ću te povesti na večeru - rekao je. Ustao je i ispružio ruku. - Hajde.

Znam tačno kuda ću te odvesti.

Dozvolila mu je da je podigne na noge, ali nije joj odmah pustio ruku. Za trenutak, stajali su neočekivano blizu jedno drugom, opkoljeni položajem stolica ispred vatre. Po prvi put te noći Zoi je osetila da joj je toplo.

- Bio sam dirnut i zapanjen tvojom sposobnošću da kontrolišeš Marisi na promendan - promrmljao je Darijen. - Nikada u životu se nisam tako uplašio ni za koga kao za Džosetu kada sam je video kako plovi niz reku. Znao sam da će umreti. Znao sam da joj nema spasa. A onda si ti... - Odmahnuo je glavom, očigledno nemoćan da nađe prave reči. -Došao bih kod tebe narednog jutra... čak i pre nego što si se probudila... da ti izrazim zahvalnost i divljenje, ali već sam morao da napustim palatu. Otišao sam pravo u južne luke i nisam se vratio sve do pre nekoliko časova.

Samo da bi otkrio da je Zoi pobegla iz palate. Počelo je da joj biva pomalo žao što mu je dala još jedan razlog za brigu. Još jedan detalj o kome mora da vodi računa, kada je

bilo jasno da nosi odgovornost za toliko toga.

- Pitao bih te, čim bih te ugledao, kako se oporavljaš od tog iskušenja, jer sam video kako te tvoj rođak nosi u naručju. Znao sam da će takav napor iscediti svu snagu iz tvog tela. Došao bih kod tebe, zabrinut i mahnit. Jednostavno nisam imao vremena.

Podigao je slobodnu ruku da je dotakne po obrazu samim vrhovima prstiju. Osetila je kako joj krv skače po koži, tačno na mestu gde ju je dotakao, željna da je ponovo dotakne. — Nadam se da ti tvoj impresivan čin hrabrosti nije trajno oštetio telo ili smanjio moć. Međutim, ovde si. Kuješ planove da me razbesniš i nateraš me da te jurim po ćelom gradu. Mislim da nisi pretrpela neku trajniju štetu.

Morala je da se nasmeje. - Ugasi vatru - rekla je, pustila mu ruku i odmakla se od njega. - Još uvek nadoknađujem svu tu energiju koju sam tako nepažljivo potrošila i vrlo, vrlo sam gladna.

24.

Zoi se vratila u palatu i provela tamo čitavu deveticu pre nego što joj se ukazala prilika da razgovara s Džosetom nasamo. Zapravo, nije razgovarala skoro ni sa kim u tom periodu, jer su je čast i slava pratili u takvoj meri da joj je to postalo gotovo zamorno. Nalazila se za kraljevim stolom svake večeri, osim jedne kada se pretvarala da je suviše slaba da učestvuje u gozbi. Dobijala je pozive za doručak od kraljica, za ručkove s članovima Pet porodica, za izlete sa svakim ko bi zakoračio iz palate. Kili ju je molila da organizuju jedno malo „okupljanje" u Saroninoj kući, gde je bilo skoro dve stotine gostiju, a Zoi je očigledno bila jedina koju su svi oni došli da vide. Dva dana kasnije Kertis je ponovio poziv, gotovo istog sadržaja. Zoi nije smetalo da na rođake s obe strane širi status koji je uživala, ali ostalo ju je izmirivalo. Zelela je da se zakopa u svojim odajama i odbije da izađe, ili da jurne u grad i logoruje kraj reke gde je niko neće naći.

Dobro, nema sumnje da bi Darijen Serlast bio u stanju da je nađe. Ukoliko bude imao vremena da je traži. Nakon čudesnog razgovora u njegovoj kući, nije se više trudio da je potraži. Bio je prisutan na mnogim događajima, naravno, i ponekad je sretao njen pogled i pomalo se smeškao. Znao je da joj taj nivo uljudnog druženja nije padao lako. Međutim, nije je spasao, niti se ponudio da joj olakša put.

Zoi je nastavila da mozga kako da se sretne s Džosetom a da ne bude suviše napadna ili čudna, ali je, zapravo, sama princeza resila taj problem time što se pojavila na Zoinim vratima jednog jutra. Bio je još uvek rani Kvinelaj, ali činilo se da će dan, iako hladan, biti divan. Vazduh je već delovao blistav pod zavodljivim suncem.

Kao i uvek, Džoseta je delovala kao da se oseća čudno, ali bila je odlučna da odigra svoju ulogu kako treba. - Majka mi je rekla da ste vas dve razgovarale o prikladnom načinu da ovekovečite moju nedavnu nesreću - rekla je zvanično. - A ja sam se pitala da li želite da vidite park u kome će moj otac sagraditi fontanu a moja majka zasaditi drveće.

- Sasvim sigurno da hoću - rekla je Zoi. - Kada želiš da krenemo?

- Sada sam slobodna ako imate vremena. „Slobodna" očigledno nije značilo i „bez pratnje", jer su je njena služavka i dva stražara čekali u hodniku i krenuli su za njima čim su se ona i Zoi pojavile. Premda Džoseta nije stala da razgovara sa svojom pratnjom, Zoi je bilo drago da pri meti da se nije ni odnosila prema njima kao da su nevidljivi. Klimnula im je glavom i rekla: - Neka nas kola sačekaju dole.

Elajmotiva je bila dovoljno velika za osmoro ili desetoro ljudi i bilo je dosta prostora za njih petoro. Neočekivano, to im jeste pružilo malo privatnosti, jer su se u kolima nalazile dve odaje razdvojene debelim staklenim zidom. Zoi i princeza su sedele u onome što je očigledno bio luksuzniji odeljak.

- Da li si se oporavila od svoje avanture? - upitala je Zoi. - Ili još uvek imaš noćne more kako se umalo nisi udavila?

Džoseta joj je uputila oštar pogled. - Kako ste znali za noćne more?

Zoi se nasmešila. - I ja sam imala nekoliko avantura. Otkrila sam da ih dugo vremena ponovo proživljavam u snovima.

- Nisu bile tako loše proteklih nekoliko noći - rekla je Džoseta. - Međutim, sigurna sam u jedno. Nikada više se neću popeti u čamac!

- E, sad, to je upravo pogrešna odluka - rekla je Zoi. -Treba da urediš izlete na desetinama brodova! Po jezerima i po rekama, na mirnoj vođi i na uzburkanoj vodi.

Treba da plivaš svakog dana... da li znaš da plivaš?

Džoseta je odmahnula glavom. Plave oči bile su joj razrogačene.

- Treba da naučiš. Ako savladaš vodu, nikada je se više nećeš plašiti. A noćne more će gotovo sigurno prestati.

- Čak i da umem da plivam — rekla je Džoseta - niko ne bi preživeo pad s planina.

Zar ne? Čak ni koru žena kao ti?

- Pa, ja bih iskočila iz čamca i otplivala ka obali davno pre nego što bi me reka odvukla do vodopada! - uzviknula je Zoi. - Znam da je reka uzburkana duž celog tog poteza, ali ima mesta na kojima dobar plivač može da napusti čamac i stigne na sigurno.

Džoseta je zaćutala za trenutak. - Kao što su oni uradili - rekla je, prigušenim glasom. - Džem i Nik. -Ko? - To su njihova imena. Rekli su da su to njihova imena -dopunila je Džoseta. Mornari na mom čamcu.

Zoi je bila impresionirana što je Džoseta znala taj detalj. Mogla je da se kladi da se Korina, Setera i Alis nisu ni trudile da saznaju nešto o svojim unajmljenim veslačima.

- Misliš da su iskočili i namerno te ostavili? - rekla je Zoi tiho.

Džoseta je klimnula glavom. - Ne. Nisam odmah. Međutim, onda sam čula ljude kako šapuću... pričaju... i govore šta se sigurno desilo i shvatila sam da su u pravu. Alis je rekla...

Kada je Džoseta naglo zastala, Zoi ju je potakla: - Šta je rekla?

- Rekla je da ljudi hoće da me ubiju od dana kada sam se rodila.

U ovakvim trenucima, Zoi je bila najviše svesna svog suila nasleđa. Njen bes je došao tako iznenada i bio je strašno vreo. Da se crvenokosa kraljica nalazila negde u njenoj blizini, Zoi bije šamarala dok joj se ne zavrti u glavi. - Nadam se da shvataš da ona nije mislila da kaže da oni tebe žele da ubiju - rekla je Zoi, onoliko blagim glasom koliko je mogla pored svoje uzavrele krvi. - Mislila je da kaže da se svaka princeza, a i svaka kraljica i svaki kralj takođe, uvek nalaze u nekoj opasnosti. Uvek ima nezadovoljnih koji misle da bi svet bio bolje mesto da neko drugi upravlja stvarima. Zato pokušavaju da se otarase ljudi koji već imaju moć.

Džoseta je trenutak upijala novu misao. - Dakle, jednog dana će ljudi možda pokušati da povrede i Korinu? Ili Natali? Samo zato što su princeze, a ne zato... ne zato što im se ne dopadaju} - Upravo je to mislila - rekla je Zoi žustro. - Znam, strašno je. Međutim, zato ti imaš čuvare. - Glavom je pokazala ka ljudima koji su sedeli s druge strane stakla. -I zato je potrebno da naučiš korisne veštine tako da ljudima bude teže da te povrede. Ako umeš da plivaš, nećeš se udaviti ako te neko baci u reku. Ako umeš da zapališ vatru, nećeš umreti ako te neko ostavi u divljini. Možda će ti se čak i dopasti da naučiš takve stvari.

- Oduvek sam se pomalo plašila vode - rekla je Džoseta zamišljeno. - Međutim, kada bih umela da plivam... pretpostavljam da bih mogla da vežbam u jezeru kraj palate. O, ali

ljudi će me videti i smejati mi se. A voda je uvek tako hladna, čak i u leto.

Zoi se široko osmehnula. — Moraš da naučiš da plivaš u zagrejanoj prostoriji, u privatnosti, tamo gde niko ne može da te vidi.

- Ne znam nijedno takvo mesto!

-Ja znam. - potapšala se po grudima. - Koru, sećaš se? Moja tetka Sarona ima bazen u svojoj kući ovde u gradu. Možeš da naučiš tamo.

- Hoće li joj to smetati?

- Da li će joj smetati da učini uslugu kraljevskoj princezi? - Zoi je izjavila tako skeptičnim glasom da se Džoseta nasmejala. - Biće oduševljena!

- A da li će hteti da me nauči, šta misliš?

- Ne - rekla je Zoi - ja ću te naučiti. *** Park u kome se gradila nova fontana bio je, baš kao što je Zoi i tražila, u otrcanom delu grada u kome su takve lepote bile retke i očajnički dobrodošle. Međutim, to nije značilo da želi da Džoseta izađe iz purnjače i šeta se unaokolo, da isprlja blatom svoje fine cipele i pokaže se pred tipovima opasnog izgleda koji su vrebali u blizini. Zato su rekle vozaču da tri puta polako obiđe oko fontane, dok je Džoseta opisivala izgled fontane i isplanirani izgled voćnjaka.

- A pošto voće neće stići ove godine, moj otac i ja ćemo ovde slati korpe s narandžama, jabukama i šljivama svake devetice tokom Kvinahuntija i Kvinatorza dodala je Džoseta kada su dale znak vozaču da krene.

- To je velikodušno - rekla je Zoi. Džoseta je sijala. - Misliš? To je bila moja ideja.

Moja majka je rekla da mogu da uradim šta god poželim.

- Mislim da će to doneti mnogo toga dobrog ljudima kojima je to najviše potrebno.

Nije nikako mogla da zna da li će Sarona rado dočekati goste u ovo doba, ali odlučile su da prođu kraj gradske kuće Lalindara ako je Sarona, nekim slučajem, kod kuće i dosađuje se. Nakon što je opomenula Džosetu da se ne razočara ako ne budu mogle da plivaju u ovo doba, Zoi je ostavila princezu u kolima sa stražarima i sama otišla do vrata.

Sluge su brzo pozvale njenu tetku, koja je izašla na trem i s velikim zanimanjem se upiljila u kola.

- Stvarno? Dovela si Džosetu ovde? Ah, Zoi, kako je to divno! Naravno da možete da uđete! Baš juče sam čistila vodu i mislila sam da se okupam danas po podne, ali nije ni izbliza tako zabavno kada sam ovde sama a Kili ode negde popodne. Biće ljubomorna kada sazna ko nam je svratio u posetu.

- Pa, ako se Džoseta zaista posveti tome da nauči da pliva, Kili će imati mnogo prilika da je upozna - rekla je Zoi. - Odlično! Uvcšću je unutra. *** Bazen s vodom u kući Lalindara bio je veličanstven i Zoi se nije iznenadila kada se Džoseta zapiljila u njega u čudu. Bio je osmišljen tako da liči na bujno, netaknuto, planinsko jezero okruženo mirišljavim žbunjem i travom s poljskim cvećem. Kroz čistu površinu vode video se kameni pod ofarban tako da podseća na rečno kamenje, a sam

bazen napajao je veštački potok koji je žuborio preko stena posutih mahovinom. Bez obzira na vreme napolju, u sobi je bilo toplo i podizala se para. Kombinacija kondenzacije i rasta biljaka prekrivala je svaki pedalj staklenih panela koji su okruživali prostoriju.

Džoseta je stajala široko raširenih očiju i otvorenih usta, upijajući ceo prizor. Nikada nisam videla ovakvo mesto -rekla je napokon.

Sarona se veselo nasmejala. - Ne, pomalo je preterano, zar ne? Moja baka je to naručila pre nego što sam se ja rodila. Svako je dodavao svoje detalje. Vidiš one ptičice, visoko gore u granama? Njih sam ja donela. Kada se budu navikle na to da smo ovde, počeće da cvrkuću. Smatram da je vrlo umirujuće kada se pliva uz pesmu ptica.

- Sigurno košta pravo bogatstvo održavati ovo mesto toplim u zimu — rekla je Zoi. Sarona je živahno klimnula glavom. - O, tako je! Međutim, otkrila sam da je grejanje Dočencinim kompresovanim gasom mnogo jeftinije od grejanja na drva. Svakako, ovo predstavlja udovoljavanje hirovima, ali tako je divno.

Džoseta je spustila pogled na svoju odeću, za koju je Zoi pretpostavljala da verovatno košta više od jednog kvintala grejanja za bazen. - Šta da nosim u vodi? upitala je.

- Kada sam sama, ponekad plivam bez odeće, ali ne očekujem da i ti to uradiš - rekla je Sarona. - Ja imam mnogo odeće za plivanje pri ruci, čuvam ih u svim veličinama tako da odgovaraju svakom neočekivanom gostu.

Džoseta je pogledala iza sebe, ka mestu gde su ih stražari čekali s one strane staklenih vrata koja su odvajala bazen od ostatka kuće. - Da li imate odeću i za njih?

- Tvoje čuvare? - upitala je Sarona, pomalo zbunjeno. -Uveravam te, sasvim si bezbedna u mom domu...

- O, ne plašim se — rekla je Džoseta hitro. — Samo sam pomislila da bi im bilo zabavno. — Pogledala je ka vodi koja se blago talasala pod stalnim tokom potoka. - Čini se da će biti dovoljno mesta.

Sarona je pogledala ka Zoi, a obrve su joj se malo izvile. Zoi je mislila da može da pročita izraz lica svoje tetke. Princeza koja brine o prostim podanicima. To je retko viđeno stvorenje. — Zaista — rekla je Sarona žustro - ima dovoljno vode za sve Ispostavilo se da je to bio naradosniji sat koji je Zoi provela od svog povratka u Hijalto. Služavka i jedan od stražara odbili su ponudu da se presvuku za kupanje, ali podvili su nogavice pantalona, sedeli na obali bazena i praćakali nogama po zagrejanoj vodi. Sarona, Zoi, Džoseta i drugi stražar, Foli, koji je, kako se ispostavilo, već znao da pliva, presvukli su se u kostime koji su ih pristojno pokrivali od vrata do polovine butina a ostavljali ruke i noge slobodnim. Svi su se vezivali oko struka i činilo se da u izvesnoj meri odbijaju vodu, ali Zoi nije mogla da kaže da su u njima izgledale posebno laskavo.

Džoseta se malo uzbunila kada je saznala da nijedan deo bazena nije dovoljno plitak da se u njemu stane s glavom iznad površine, ali Zoi i Sarona su je polako uvele u vodu, svaka s po jedne strane, i pokazale joj kako da se odbacuje nogama i kako da diše.

- Ovaj bazen je tako mali da ne možeš da odmakneš do voljno daleko od mene da bi se udavila - Sarona je radosm rekla Džoseti. - Ako osetiš da toneš, nemoj da paničiš. Zoi ili ja ćemo se za sekundu naći kraj tebe.

- Ili ja - rekao je Foli.

Zoi je pogledala ka njemu. Držao se na pristojnoj udaljenosti, plivao u središtu

bazena, ali pretpostavljala je da može da stigne do princeze s nekoliko brzih zamaha.

Pozajmljeni kostim otkrivao je njegove impresivno definisane ruke. - Nikada ne bih rekla da si koru muškarac - kazala je - ali deluješ kao da ti je veoma udobno u vodi.

- Torz. - rekao je. Nije se osmehivao. Činilo se da uglavnom nije veseo tip. Izgledao je ozbiljno i praktično. U nekom trenutku života sigurno mu se učinilo praktičnim da nauči ovu veštinu i zato je vežbao sve dok nije ovladao njome. Taj život nije bio suviše dugačak, procenila je Zoi. Smatrala je da mu je osamnaest ili devetnaest godina.

- Šteta što nisi ti bio u čamcu s princezom tokom regate - rekla je.

Poli je stegao usne i nije odgovorio, ali Džoseta je progovorila. Plava kosa joj nije padala na lice i delovala je još mlađe i ranjivije nego obično. — Ja sam htela da bude rekla je. - Bio je prošle godine.

Prošle godine kada se princeza nije umalo udavila. - Zašto nije i ove godine?

- Moja majka je već bila unajmila mornare a bilo je mesta samo za troje - rekla je Džoseta. - Mislila je da imam više šansi da pobedim ako su mi oba veslača profesionalci.

- Pretpostavljam da je naučila da postoje važnije stvari od pobede - rekla je Zoi. - Pretpostavljam da je tako - rekla je Džoseta. Džala se do usana u vodi, ali onda je uronila glavu u vodu i pomerala ruke i noge dok je vežbala pre nego što se ponovo pojavila.

Hajde da vidimo da li mogu sama da stignem do drugog kraja bazena.

-Ja ću plivati pokraj tebe - rekla je Zoi. - Prođite pored mene - rekao je Foli. - Mogu da vam pomognem ako budete u nevolji.

Džoseta je ponovo zaronila, kao da pokušava da dovoljno nakvasi kosu da joj ne smeta. - U redu. Gledajte me.

Princeza je dosta prskala, pokreti su joj bili isprekidani, ali prešla je do druge strane bez pomoći svojih instruktora. - Odlično! Vrlo lepo otplivano! - doviknula je Sarona i zatapšala. - Sada nazad k meni.

Međutim, Džoseta je morala da zastane da proslavi. - Uspela sam! — uzviknula je dok se držala za kamenu ivicu s druge strane. - Mislila sam da neću uspeti! Uvek mije tako teško da naučim nove stvari ali... ovo mi se dopada! Ovo je lako!

Lenjo se odgurujući nogama da se održi na vodi, Zoi se nasmešila princezi. - Drago mi je što uživaš u ovome. Uvek moraš da poštuješ vodu, naravno. Uvek, čak i u kontrolisanim okolnostima kao što su ovde, ali ako je poštuješ, može ti postati moćan prijatelj.

Džoseta je klimnula glavom, slušala je, ali pogled joj je već bio usmeren ka Saroni i odmeravala je razdaljinu među njima. - Vrati se do mene! - ponovo je pozvala Sarona. Preplivaćeš bazen još nekoliko puta, dok se ne umoriš.

Džoseta se nasmejala, a to je bio mali, srećan zvuk koji Zoi nije pamtila da je čula ranije. — O, mislim da se neću uskoro umoriti od ovoga.

Naravno, princeza je bila veoma umorna kada se izvukla na jedan umešno postavljen kamen nešto kasnije. - To je voda -objasnila je Sarona, prinela je peškir i počela da suši Džoseti kosu. - Nosi težinu umesto tebe. Uvek se osećaš užasno kada prvi put izađeš, ali uskoro će ti biti bolje. U stvari, što češće plivaš, osetićeš kako postaješ sve snažnija.

- Tako sam gladna - uzviknula je princeza, a onda pretrnula. - Izvinite! Nisam tražila

od vas da me hranite...

Međutim, Sarona se smejala. - Posle plivanja uvek umirem od gladi - poverila joj se.

- Bila bih zapanjena da nisi gladna. Hrana je na putu.

- Kako da vam zahvalim što ste mi priredili ovako divno popodne? - upitala je Džoseta.

- Time što ćeš se vratiti, naravno - rekla je Sarona odmah. Bilo je jasno da je ispravno procenila princezu. Džoseta ne bi bila u stanju da se ugura negde gde nije dobrodošla. -Uvrediću se ako se ne vratiš! - rukom je obuhvatila kraljevsku pratnju. - Svi vi. Dođite u svako doba. Narediću da vas prime čak i ako nisam tu. - Uputila je strog pogled Džoseti. - Ali ne smeš da ulaziš u bazen bez mene, Zoi ili Folija. Ne dok ja ne odlučim da si dovoljno vesta da sama plivaš.

- O, ne bih ni pomislila da to pokušam sama — rekla je Džoseta iskreno.

- Dobro. Onda možeš da dođeš kada god hoćeš. Čim su ublažili glad Saroninim odličnim izborom hleba i sireva, presvukli su se u svakodnevnu odeću. Zoi je prosto pustila svoju mokru kosu da joj visi niz leđa i osuši se sama, raščešljavši je jednom rukom. Međutim, Džosetini plavi uvojci su se uvili u umršene lokne kada su počeli da se suše i služavki je trebalo dosta vremena da pokuša da ih ukroti u nešto malo pristojnije.

- Počni kosu da vezuješ u pletenicu savijenu u čvor pozadi - predložila je Sarona. — To je vrlo praktično za plivača.

- Nije praktično za devojčicu kojoj je jedva petnaest i koja mora da predstavlja nekakav prizor na dvoru — rekla je Zoi čvrsto. - Zato vodi računa da ne ideš na plivanje onih dana kada ti je važno kako izgledaš.

Konačno su se sredile najbolje što su mogle, vratile se u kola i krenule uz planinu.

Džoseta je čavrljala celim putem nazad, činila se življom nego što je Zoi ikada videla.

- Tako mi se dopada tvoja tetka! Čini se da je baš topla osoba. Da li je uvek takva? Ili je samo fina prema meni zato što sam princeza?

Zoi je morala da se nasmeši. - Mislim da je to prava ona, ali sam sigurna da ni u jednom trenutku nije zaboravila da si ti princeza. Bojim se da će ti uvek biti tako. Biće ti teško da saznaš koje fin prema tebi zato što je dobar u srcu ili zato što misli da će na taj način osvojiti tvoju naklonost.

Džoseta je trenutak razmislila o tome, a nešto njenog oduševljenja je nestalo. - Znači, kažeš da ne mogu da joj verujem? Mislila sam, pošto je ona tvoja tetka...

Zoi se nagnula napred i uhvatila Džosetu za ruke. Za trenutak, preplavile su je posledice tog dodira, poznati ritam krvi koja je plesala Džosetinim venama. - Ja nisam dovoljno dugo na dvoru da znam kome ja mogu da verujem - rekla je tiho. - Vodila sam čudan život, a dosta vremena sam provela izolovana od svoje porodice i ponekad mi je teško da kažem ko meni želi dobro. Ne bih volela da veruješ nekome samo zato što je moj rođak, ili zato što si ga srela u mom društvu. Ne znam dovoljno da bih mogla da garantujem da je iko bezbedan za tebe.

Džoseta je ovo prihvatila ćutke, lice joj je bilo veoma smireno. Nije pokušala da skloni ruke iz Zoinog stiska. - Mogu li da verujem tebi? — upitala je napokon.

Zoi je u tom trenutku tako naglo zastao dah da su je rebra zabolela. - Da - rekla je kada se naterala da progovori. - Da te nikada neću povrediti, da ću te čuvati od onoga što dolazi od drugih ljudi i da ću te zaštititi ako imam snage u telu. Zakleću se na to u

obećaonici na Trgu muškaraca ako hoćeš.

Međutim, Džosetino lice se opustilo u osmeh. Naslonila se na meke jastučiće u kočiji. - Verujem ti - rekla je. - Nije potrebno da se zaklinješ.

Zoi ju je pustila i udobnije se smestila u svoje jastuke. Ova gradska kola bila su skoro podjednako udobna kao luksuzna kola za putovanja Darijena Serlasta. - Sudeći po onome što sam videla danas, možeš verovati i Foliju - rekla je.

Džoseta je klimnula glavom. - Da. Uvek sam se osećala sigurno kada je on u blizini.

Nikada ne napuštam palatu bez Folija.

Zoi je bila sigurna da može da joj ponudi neku vrstu se strinskog saveta u ovom trenutku. Budi pažljiva u kojoj meri se oslanjaš na jednog čoveka, možda, ili: Nemoj podati srce običnom vojniku za koga je već sasvim jasno da je podao srce tebi.

Međutim, nije izgovorila te reći. Ako neko u gradu želi đa ubije princezu, Džosetina najbolja odbrana biće zaneseni čuvar koji će dati svoj život da je zaštiti.

A ako mu, za nekoliko godina, Džoseta uzvrati naklonošću, pa, malo je verovatno da će to pogoditi Zoi. Ona je znala, pored nekolicine drugih, koliko je nečista bila kraljevska linija, a obraćala je malo pažnje na društvene konvencije. Princeza ili ne, kraljica ili ne, neka devojka voli onoga koga hoće. Kada se Zoi nađe u prilici, upravo to će reći svojoj sestri.

Tokom sledećih nekoliko devetica Džoseta i Zoi su u pet-šest navrata odlazile do Saronine kuće. Nakon njihove prve posete Kili je vodila računa da stalno bude tu i uskoro je postala favorit stidljive princeze. Zoi je morala da se nasmeši dok ih je posmatrala zajedno. Kili je volela modu i lepotu i sebi je dala zadatak da Džoseti preporuči boje, odeću i frizure koje konvencionalniji savetnici u palati nikada ne bi predložili. Kili je čak sakupljala proizvode koji su omekšavali Džosetinu kosu kada bi je nakvasila u bazenu i blistave sitnice koje su držale tvrdoglave uvojke na mestu. Na kraju, Džoseta bi bolje izgledala nakon plivanja nego pre njega, a sve to zahvaljujući Kili.

- Sviđa mi se ta mala, iskričava stvarčica koju si nabavila za Džosetu - rekla je Zoi jednog popodneva dok su se osvežavale nakon plivanja. - Može da je nosi večeras za večerom. Biće veoma upadljiva.

Posetioci iz Soeče-Tasa stigli su prethodnog dana. Ne potkralj lično, već njegova dva najviša savetnika i njihove supruge. Iz onoga što je Zoi mogla da odredi, zabavljaće ih stalno tokom sledeće devetice dok budu u Hijaltu. To joj je dosta smetalo, jer se od nje očekivalo da bude prisutna na većini planiranih događaja.

- Tako sam ljubomorna što vi idete! - uzviknula je Kili. - Moja majka i ja smo pozvane na ručak prekosutra, ali to neće biti tako uzbudljivo kao današnja večera. Šta planiraš da obučeš?

- Ne znam još. Nisam imala vremena da kupim nešto novo, tako da se Anova trudi da skrpi nešto od starih stvari koje nikada ranije nisam nosila zajedno.

Kili je bila užasnuta. - Ne možeš to da radiš! To mora da bude nešto što niko nikada ranije nije video!

- Pa, niko iz Soeče-Tasa me nikada ranije nije video ni u čemu, tako da pretpostavljam da nema veze.

Kili je odmahivala glavom. - Ne, ne, ne. Ima veze. Veruj mi. Ali ja imam pravu stvar da ti pozajmim. Kupila sam je zato što je bila tako lepa, ali meni ne pristaje pa nije ni nošena. Možeš da je uzmeš.

Zoi se nasmejala. - U redu. Ali samo ako mi se dopadne to što pokušavaš da mi utrapiš.

Dopalo joj se, naravno. Kilin ukus je bio nepogrešiv. Ova haljina bila je sašivena od blistavog materijala, prošivena metalnim koncima u nijansama smaragda, safira i zlata.

Kada bi svetlost padala iz jednog pravca, činilo bi se da se na njoj nalazi šara od isprepletanih loza. Kada bi svetlost pala iz drugog pravca, odeća je pokazivala cvetove i ptice. Nije bilo drugih ukrasa. Kroj ogrtača bio je jednostavan. Padao je pravo, niz ruke, duž ruba koji je dopirao Zoi do kolena.

- O, prekršiću nekoliko modnih pravila i nosiću ovo više od jednog puta - rekla je Zoi dok je gledala preko ramena u svoj odraz i pomerala se tek toliko da šara prelazi od lozica do cvetova.

Kilin glas bio je umiljat. –I mislila sam da će ti se dopasti. Izgledaćeš savršeno večeras.

25.

Padao je mrak kada su Zoi i Džoseta napustile Saroninu kuću i stigle nazad u palatu, što je značilo da stižu u poslednji čas. Obe su znale da bi posledice bile strašne ako propustile večeru s gostima iz Soeče-Tasa. Elidon je to posebno naglasila tokom doručka kada su kraljice razgovarale o tome kako će zabavljati supruge ambasadora. — Ako iole znaju nešto o modi, možemo da ih odvedemo u trgovački kraj - rekla je Alis.

Romela se naslanjala preko stola i podupirala čelo rukama. - Ja ih ne vodim nikuda ako mi do sutra ne bude bolje - rekla je.

— Ja sam bila bolesna pre dva dana! — Setera je uzviknula. - Bilo je užasno.

Međutim, brzo će proći.

Elidon je uperila svoj hladan pogled ka Romeli. - Biće ti dovoljno dobro da se pridružiš našim gostima za večerom - rekla je. Podigla je glavu i uputila pogled svakoj supruzi i princezi redom. Svi su se okupili za stolom da doručkuju, ali nikome nije bilo previše žao Romele, koja se uvek žalila na neku glavobolju ili mučninu. - Svaka kraljeva supruga i kćer će prisustvovati, obučena baš za tu priliku i u svom najboljem izdanju.

Bilo kakvi izgovori su neprihvatljivi.

Nakon toga, Elidon je usmerila svoj ledeni pogled ka Zoi. - Ti takođe moraš da budeš prisutna - dodala je. - Sve starešine će biti na večeri i biće predstavljene izaslanicima. Kejl Dočenca je doputovao iz južnih luka samo da bi prisustvovao ovoj večeri. Taro Froten je stigao sinoć.

Zoi je podigla obrve. - A Nelson Ardelaj? - upitala je.

Elidonin izraz lica nije se mogao pročitati. - Sedeće za stolom odmah pokraj kralja.

Dobro. Onda ovo jeste bio značajan događaj ako će Ardelaje tretirati kao počasne građane. - Onda ću biti tamo -rekla je Zoi. I zahvaljujući Kili, biće besprekorno odevena.

Kada su kraljevska kola stigla u palatu, Zoi i Džoseta su gotovo trkom jurnule kroz prepuni kierten. Foli je bio jedan korak ispred njih i uklanjao je ljude s puta. Drugi stražar i služavka su žurili da održe korak.

- Bar ti je frizura već gotova - rekla je Zoi kroz nečujan smeh.

- Trebaće mi čitav sat da se obučem. Moja tunika ima toliko dugmića i vrpci.

Zoi ju je uhvatila za ruku i stegla je. Delom zato što je naučila da Džoseta voli da je ohrabruju dodirima, iako princeza to nikada ne bi rekla naglas, a delom zato što je još

uvek doživljavala udar zadovoljstva kada bi osetila kako joj uz kožu za trenutak pulsira poznata krv. - Uspećeš. Pokušaj da uživaš večeras. Možda ćeš imati priliku da pričaš na soečanskom s nekim od ambasadora.

- Znam! Tome se i nadam. Rastale su se na širokom stepeništu u ženskim odajama, Džoseta je sa svojom pratnjom krenula niz hodnik na drugom spratu, a Zoi je nastavila dalje. Anova će je grditi čim bude otvorila vrata, pošto je ulagala mnogo više truda u Zoin izgled od same Zoi. - Žao mi je! - rekla je čim je ušla u svoje odaje. - Plivale smo malo više nego što smo planirale, a onda...

Njen glas je nestao kada je videla Anovino lice, čudnu mešavinu besa i straha.

- Šta se desilo? - upitala je Zoi. - Nije me bilo samo sat vremena i kada sam se vratila...

- Šta? Šta se desilo?

- Tvoja odeća... sve... Neko je ušao u tvoje odaje...

Zoi je nestrpljivo spustila zavežljaj na stolicu i prošla pored Anove do svoje spavaće sobe.

A ova je sada ličila na zakrpama ispunjenu sobu neke veoma zaposlene krojačice.

Krevet, pod, stočići, stolice, svaki komad nameštaja bio je prekriven komadima iscepane odeće, otrcanim krajevima s kojih su blistali zlatni konci, viseći ukrasi, čvorovi obojenog tkanja. Činilo se da je svaka tunika, svaki par pantalona, svaki ogrtač iz Zoinog ormara iscepan i isečen, pretvoren u trake materijala, a onda bačen na zbrkanu gomilu.

Neke gomile na podu dostizale su i do pct-šest pedalja visine.

Zoina prva pomisao je bila kako ne može da poveruje da ima toliko odeće. Druga pomisao joj je bila kako je neko mnogo loše procenio koliko mari za materijalnu imovinu.

- Pretpostavljam da je ovde sve? - rekla je tihim glasom. Anova je klimnula glavom.

- Osim tvojih cipela. Ne znam zašto njih nisu dirali.

- Pretpostavljam da je onaj ko je ovo uradio mislio da će biti zabavno ako dođem na večeru gola, ali u skupocenoj obući.

- Nije smešno! — uzviknula je Anova. Ponekad je bilo teško pročitati emocije na Anovinom tamnom licu, ali ljutnja se sada savršeno videla. - Neko se nameračio na tebe, sabotirao te...

- Pokušao je da obezbedi da ne mogu da idem na večeru složila se Zoi. Znala je da bi trebalo da se oseća više iznervirano, ali ovo nije videla kao katastrofu. Ovo je nije povredilo ni na koji bitan način. - Po svemu sudeći, ne pojaviti se večeras znači isto što i uvrediti kralja i njegove izuzetno uvažene goste. A ako nemam odeću...

- O, imaćeš odeću - rekla je Anova. - Poslala sam Kalvina na Trg sa strogim instrukcijama šta treba da kupi. Neće biti luksuzno, neće biti moderno, ali biće nešto.

Zoi je sve to zabavljalo. - Šta, nećeš mi pozajmiti nešto svoje? Sviđa mi se onaj zlatni ogrtač s rekom izvezenom na leđima.

- Pocepan napola — rekla je Anova kratko. - Kao i sve ostalo iz mog ormara.

Sada je Zoi osetila nalet besa. - I sve tvoje stvari? Stvarno temeljno urađeno!

- To je odvratno, to je opasno - rekla je Anova nestrpljivo.

- Neko te mrzi. A to me prilično brine. Kako su ušli? Znam da su vrata bila zaključana.

- Postoji još ključeva. Darijen Serlast mije rekao to onog dana kada smo stigli. A... -

Slegnula je ramenima. - Postoje i ljudi koje brava neće zaustaviti.

- Pa, mene zloba neće poraziti - rekla je Anova žustro.

— Sedi i pusti me da ti sredim kosu. Uradićemo sve što možemo dok se Kalvin ne vrati.

Sada je Zoi počela da se smeje. Bilo je suviše smešno. Suviše detinjasto. Sigurno je neka od supruga ispremetala njenu sobu u nadi da će je to sprečiti da ode na banket i time možda prouzrokuje manji skandal. Starešina Lalindara odsutan kada su sve ostale starešine prisutne da pozdrave izaslanike! To verovatno neće biti dovoljno da je proteraju s dvora, ali biće sigurno dovoljno da se pokrenu nepovoljna govorkanja. Međutim, njen protivnik je napravio dve greške.

Prvo, danas, od svih dana, Zoi je imala nešto drugo da obuče za banket, nešto lepše od svega što je već imala.

A drugo, Zoi nije marila. Ni za odeću, ni za večeru, ni za ambasadore, niti za svoj društveni status. Ni za šta od toga. Mogla je istog tog trena da sve ostavi i osetila bi olakšanje.

- Nemoj da brineš - rekla je radosno. - Od rođake sam pozajmila nešto što ću nositi na večeri. Mnogo je lepše od onoga što će Kalvin moći da nađe, mada veoma cenim njegov trud. Samo bih volela da onaj ko je ovo uradio nije pocepao i svu tvoju odeću.

Anova je sela na krevet i bacila raznobojnu hrpu ukrasnih perli u vazduh. - Znaš da ja nikada ne kupujem nešto za čime ću zažaliti ako to izgubim - rekla je. To je bila istina.

Previše gubitaka i odsustvo gramzivosti učinili su da se Anova ne brine za imovinu.

Mnogo više se nervirala oko Zoinih stvari nego oko svojih.

- Dakle, preživećemo ovu propast netaknute - rekla je Zoi i bacila se na krevet kraj Anove. Odmah su je prekrili konci i nekoliko pocepanih komada njenog zelenog ogrtača.

- Međutim, sada se postavlja pitanje: ko je ovo uradio? I zašto? Da li je ovo bila samo zloba ili stvarni pokušaj da se naudi meni i mom položaju na dvoru?

- Poslaću Kalvina da se raspita unaokolo - rekla je Anova. - Međutim...

- Međutim, svako ko je planirao ovako nešto, verovatno je pazio da ne ostavi tragove - rekla je Zoi. - Upravo sam razmišljala o tome.

Zoi je nožnim prstima dotakla prozirni materijal oko svojih nogu. - Pretpostavljam da je moj stari šal s perlama negde u celom ovom rusvaju - rekla je s uzdahom. To bi bio stvaran gubitak. U njemu je još uvek bilo nekoliko desetina zlatnika i srebrnjaka ušivenih u postavu. Novac joj nije bio potreban ovih dana, naravno, ali osećala se sigurnije kada je znala da ima tajnu zalihu koju može da iskoristi u hitnom slučaju.

Anova je nagnula glavu u stranu i razmislila. - Nisam baš sigurna - rekla je. Skočila je i otišla do sanduka u kome su se nalazili Zoin donji veš i spavaćice. - Nisam ga držala s tvojom luksuznom odećom i tunikama jer to nije nešto što bi ikada obukla na dvoru, ali... ha! - Okrenula se ka Zoi s trijumfom na licu i šarenim šalom među raširenim rukama. Nešto što ti znači a što lopovi ipak nisu uzeli.

Zoi je, apsurdno, bilo drago što je šal i dalje bio čitav, a s njega su i dalje zveckale jeftine amajlije. — Pa, mislim da su danas pokušali iz sve snage, ali nisu uspeli da ispune nijedan svoj cilj - rekla je. - Neće me sprečiti da prisustvujem večeri.

Neće me naterati da se postidim svoje odeće. A nisu uništili ništa što mi je značilo.

Anova joj je donela šal i Zoi ga je umotala oko glave, tek da oseti njegovu poznatu

težinu, samo da čuje radosno zveckanje perli. Za trenutak je sklopila oči i pomislila koliko je život bio jednostavniji kada je ova stvar bila jedino vredno što je imala.

Onda je ustala, spustila šal na krevet i žustro rekla: - Bolje da počnemo s oblačenjem.

Očigledno noćas ne mogu sebi da dozvolim kašnjenje.

Večeri je prisustvovalo previše ljudi da bi Zoi razlučila da li se neko razočarao kada se na vreme pojavila, obučena po poslednjoj modi. Pre nego što je uspela u gužvi da pronađe Alis, koja joj je bila najsumnjivija, svi su već prelazili u veliku trpezariju i sedali na stolice. Kraljica je imala dosta vremena da spazi Zoi i oporavi se od bilo kakve frustracije koju bi možda osetila.

Banket je bio bleštav događaj i Zoi je morala da prizna kako oseća izdajničko olakšanje što ipak nije morala da mu prisustvuje u običnoj, komotnoj tunici i ogrtaču koje je Kalvin uspeo da nabavi u tom kratkom periodu. Ljudi bi sasvim sigurno to primetili.

Svi ostali su nosili živopisne svile, skupe uvozne materijale, tako bogato izvezene haljine i tunike da je izgledalo kao da nose zidne tapiserije, toliko debele da sprečavaju promaju.

Pomislila je kako u sali ima dovoljno novca, samo u draguljima i odeći od zlata, da se kupi cela flota Dočencinih kola a da im se struktura napravi od uvoznog mermera.

Niko poznat nije sedeo za njenim stolom, a bila je predaleko od centralnog podijuma da dobro vidi počasne goste. Tako je provela čitavu večeru u pokušaju da zadrži prijatan izraz lica, da prikladno odgovara na pitanja kada bi joj se neko obratio i s nadom da ništa neće prosuti na jedini dobar komad odeće koji je još uvek imala.

Kroz gomilu ljudi u šarenoj odeći delimićno se video kraljevski sto. U jednom delu je videla Džosetu kako vodi ozbiljan razgovor s krupnim muškarcem obučenim na ležeran i neobičan način, nekim od ambasadora, nagađala je Zoi. Nadala se da princeza vežba svoj soečanski i da impresionira ambasadora svojom fluentnošču. U drugom vidljivom delu stola videla je Alis, zlovoljnu i ćutljivu, kako joj uzvraća pogled kroz gomilu gostiju. Zoi je podigla čašu s vodom u tihoj zdravici, a kraljica se okrenula bez ikakvog odgovora na licu.

Drugi put je pogledom uhvatila Darijena Serlasta dok je stajao kraj kraljičine stolice, kao da je prišao da se pozdravi s njom pre kraja večere. Bio je pognut i slušao dok se ona istezala da mu nešto šapne na uvo. Uhvatila ga je za ruku kojom se oslonio na naslon stolice. Dok je Zoi posmatrala, nije učinio nikakav pokret da se uspravi ili odmakne.

Nije delovao kao čovek koji mrzi kraljicu onoliko koliko je tvrdio. Još jedna laž od tog Serlasta. Zoi je svoju pažnju ponovo usmerila ka hrani, mada je u potpunosti izgubila apetit.

Kada se večera završila, bila je iznenađena kada joj je prišao jedan kraljevski sluga. Molim vas, pođite sa mnom -rekao je i ona je ustala i krenula za njim, zbunjena ali i dalje prisebna. Prošli su kroz odjekujući kierten i ušli u muško krilo, gde su na kraju stigli do male odaje koja ju je podsetila na njenu zelenu sobu u Kristarinoj kući. Bila je raskošnije ukrašena, u nijansama srebrne i ledenoplave boje, ali bilo je očigledno da treba da predstavlja udobno mesto za intimna okupljanja.

Mirti Serlast je već bila tamo, kao i Nelson Ardelaj. Zoi je laknulo kada je videla svog strica, odmah mu je prišla i ušla pod zaštitu njegove senke. - O čemu se ovde radi? upitala ga je tihim glasom.

Sa ogromnim osmehom, kratko ju je zagrlio. — Prilika da se petoro starešina sastane nasamo s ambasadorima - rekao je. - Ovo je prilika da ih pitamo za njihove zemlje i

oformimo mišljenje o njihovom poštenju, da bismo kasnije mogli da posavetujemo kralja kakav odnos da ima s njima.

- Oduvek sam imala pomešano mišljenje o ljudima iz Soeče-Tasa, a mom bratu se uopšte nisu dopadali - rekla je Mirti svojim hrapavim glasom. - Raduje me što će Vernon čuti i druga mišljenja osim mog što se tiče odnosa s njima.

Zoi je pomalo osećala strah. - Ja nisam navikla da formiram mišljenje o nekome a onda da ga namećem nekom drugom. Posebno kada je ovako važno.

Nelson se široko osmehnuo. - Uvek je važno.

Vrata su se otvorila i ušla su još dvojica muškaraca. Obojica su bili nepoznati Zoi, ali nije bilo teško pogoditi njihov identitet. Krupni čovek lica išibanog vetrorm, s neuglednom smeđom kosom i očiglednim prezirom prema modi, sigurno je bio Taro Froten. Izgledao je kao da je u potpunosti sačinjen od zemlje i gline, pomalo dosadan, pomalo spor, ali moćan. Strpljiv. Zoi je pomislila kako bi mogao da čeka čitavu deceniju da uništi svoje neprijatelje, ali da bi ih i uništio svojom nemilosrdnom težinom čim bi mu se pružila prilika.

A onda joj se nasmešio i videla je drugu stranu torz ličnosti. Nije to bio šarm, ne, već izvesna zemljana privlačnost. -Ti mora da si Zoi Lalindar - rekao je, dogegao se do nje i ispružio svoju ogromnu šaku. Dopao joj se metodičan, siguran način na koji je krv pulsirala njegovim telom. Dopadala joj se snažna mešavina korisnih hemikalija i usnule lepote. - Čuo sam da si se vratila u grad. Ja sam Taro.

- Nisam vas viđala ovde ranije, čini mi se — rekla je. Slegnuo je svojim masivnim ramenima. Bio je bar šest pedalja viši od nje, a ona je bila bar tri puta lakša. - Ne zanimaju me mnogo dešavanja na dvoru - rekao je. - Nije me briga ko je u milosti a ko nije. Za nekoliko godišnjih doba, nekoliko ciklusa, svi će se oni ionako pretvoriti u prah.

Biće zaboravljeni, a sva njihova tričava stremljenja će takođe biti zaboravljena.

Nasmejala se. - Moram priznati da je to filozofija koja mi se dopada - rekla je. Lakše mi je na srcu kada pomislim da možda ipak neću napraviti neku duboku i trajnu štetu tokom svog kratkog boravka na ovom svetu.

-Još uvek možeš načiniti štetu - rekao je. — Ali na kraju, sva čovekova dela će se srušiti i pasti.

- Verujem da je tako - rekla je. - Ali isto tako verujem da je važno doneti dobro u svet dok smo ovde. Ako možemo.

- To je uvek moguće - kazao je - ako postoji volja. Ako ne odustaneš, bez obzira na prepreke.

Nagnula je glavu u stranu. - Sviđa mi se takvo razmišljanje - rekla je - iako nije u potpunosti koru način.

- A on se zasniva na tome da se odustane od plana čim se pokaže neodrživim i da se proba drugi, a onda možda još jedan, sve dok se ne iscrpu sve mogućnosti.

Nasmejala se. - Tačno! Nismo mnogo slični, ali mislim da se razumemo.

Ponovo se nasmešio. Pomislila je kako je to čovek koji uvek ima psa za petama, unuke na kolenu i služavku da mu donosi repete. Čovek koji voli da se okružuje drugim ljudima i koji je osvojio njenu naklonost bez ikakvog vidljivog truda. - Zemlja i voda imaju prirodan afinitet - rekao je. - Potrebni su i torz i koru da se uzgajaju usevi, da se svet prekrije zelenilom i bojama.

- Da se sruši planina — predložila je.

Sada se on gromko nasmejao i to je zvučalo kao da pada kamenje. — Tačno!

Zajedničkim naporom, torz i koru mogu đa postignu sve.

Mirtin strogi glas začuo se iza njih. - A zajedničkim radom, suila, elaj i hunti mogu da pretvore svet u pepeo — rekla je. - Taro, tako retko imamo priliku da te čujemo kako pričaš besmislice.

Okrenuli su se da je uključe u svoj razgovor i shvatili da je u pratnji stranca. Bio je visok, mršav i nervozan, s krunom od beložute kose, a oči boje magle stalno su treptale iza debelih naočara. Ruke su mu nervozno prebirale po rukavima.

Prebacivao se s noge na nogu kao da ne može, ne može, da stoji mirno.

- Ja nikada ne pričam besmislice - odgovorio je Taro, potpuno mirno. - Zato bi možda mogla da poslušaš moje reči.

Mirti je lagano odmahnula glavom i nastavila da ga ignoriše. - Zoi, ne verujem da si upoznala Kejla Dočencu.

Klimnuo je glavom uz trzaj ali nije pružio ruku. Šteta. Volela bi da uporedi sastav njegove krvi s Korininom, ako ikada bude u prilici da dotakne i princezu. - Zdravo rekao je piskavim glasom. - Nisi li ti lepa! Ili možda samo zbog svoje mladosti izgledaš tako.

Nelson je još uvek stajao u blizini i sada je frknuo od smeha. - Kompliment ili uvreda? S Dočencama nikada nisi potpuno siguran.

Kejl je delovao iznenađeno. - Nisam nameravao da tvrdim ništa od toga. Samo primećujem. Mislim da ličiš na svog oca. Pretpostavljam da je umro.

-Jeste - rekla je Zoi. Činilo se nemogućim odbiti Kejla iznenadnom promenom teme, tako da je rekla: - Veoma mi se dopadaju vaše purnjače.

Njegovo mršavo liceje zasijalo od entuzijazma. - Da... veličanstvene su, zar ne? Rukama je stvarao nevidljive oblike u vazduhu. - Brzina, funkcionalnost i elegancija, sve u jednom.

- I trošak - rekla je Mirti suvo. - Ne zaboravi to. Ponovo je delovao iznenađeno. Trošak je nevažna stavka u nekom poduhvatu.

- Možda ćemo se i raspravljati o tome - dodao je Nelson veselo. - Trošak te možda neće zaustaviti, ali je uvek važan. Koliko plaćaš često određuje i koliko ti se dopada ono što si kupio.

Mirti je ignorisala opšti smeh koji je usledio. - Brzo - rekla je. - Imamo samo nekoliko trenutaka.

Zoi je pogledala k njoj, zbunjena, ali ostali su klimnu li glavom. Nelson je upleo prste sa Zoi s njene desne strane. Taro je svojom šakom progutao njenu levu. I ostali su brzo sastavili ruke. Čim su Kejl i Mirti zatvorili krug, Zoi je naglo, duboko uzdahnula. Činilo se da se svet potpuno, vrtoglavo okrenuo pod njenim stopalima. Pluća su joj se raširila do tačke bola. Telo joj je preplavila vrelina a srce počelo da tuče. Mogla je da prati tok svoje krvi do svakog pedlja kostiju, ispod svakog uvoja i nabora na koži.

A onda se sve smirilo. Pogodio ju je osećaj sigurnosti, ispravnosti, ispunjenosti, jači od svega što je ikada iskusila. Misli su joj se razbistrile. Činilo joj se da su joj noge ukorenjene u srcu sveta.

- Sve je u ravnoteži - promrmljala je Mirti. - Drvo i kost.

- Vatra i um - rekao je Nelson.

- Vazduh i duša - rekao je Kejl, glas mu je bio tek šapat.

- Zemlja i telo - tutnjao je Taro.

- Voda i krv - dovršila je Zoi. Za trenutak, prsti su im se čvršće stegli. Zoi je osetila kako joj Taro gnječi šaku. Za trenutak, nije znala gde joj se telo završava, a gde njihova tela počinju. Bila je svi oni i svi su bili ona, svaki element presipao se u njen poseban, pojedinačni okvir. Pa ipak, videla je sebe bezbroj puta umnoženu, u njihovim licima, u njihovim telima, svi oni su bili sačinjeni od istih materijala, samo u drugačijim proporcijama. Shvatila je, iznenada, šta ih čini ljudima, šta ih sve čini istim. Nije bilo razlike.

Nakon toga su je Taro i Nelson pustili i gotovo da je pala. Uz smeh, stric ju je uhvatio oko struka i uspravio je. - Prosto te iznenadi, zar ne, prvi put? - rekao je. - Kejl se stvarno onesvestio.

- Nisam - rekao je Kejl dahćući. - Samo sam pao na pod da povratim čula.

Zoi se obesila o Nelsonovu ruku. — Osećam se kao onda kada sam prvi put izašla iz vode - rekla je. - Kao da sam suviše teška da me noge drže. Kao da sam zaboravila kakav je osećaj hodati unaokolo kao običan čovek.

- Naravno, ti nikako nisi običan čovek - rekla je Mirti. - Ti si starešina.

- Da li se isti ovaj osećaj javlja ako bilo kojih pet ljudi uradi ovo? - upitala je Zoi. Mislim, pet ljudi s različitim elementarnim blagoslovima?

Mirti je slegla ramenima. - Ne znam. Nikada nisam to pokušala s nekim drugim. Izgledalo je kao da hoće da kaže još nešto, ali onda je zastala i činilo se kao da osluškuje. Čuli su se glasovi u hodniku, ljudi su bili na putu da se priključe starešinama. - Potrudi se da se ne ponašaš kao da si pijana - rekla je i stala tako da kraljevi gosti prvo nju vide kada uđu na vrata.

Zoi je mislila da će čudno iskustvo povezivanja s ostalim starešinama možda umanjiti njenu sposobnost da se koncentriše do kraja večeri, ali istina je zapravo bila potpuno drugačija. Sva čula su joj bila veoma istančana, detalji su joj se ukazivali sa zapanjujućom jasnoćom. Potpuno u harmoniji sa svojim zemljacima, mogla je brzo da oformi mišljenje o ovim posetiocima iz Soeče-Tasa.

Ubrzo zatim postala je sasvim sigurna da joj se ne dopadaju.

Sve četvoro gostiju odavalo je utisak samozadovoljstva i uhranjenosti, što ih je obeležavalo kao bogate i privilegovane pojedince. Odeća im je bila višeslojna, šarena i složeno osmišljena, s resicama po rukavima i na rubovima. Muškarci su imali po dva para minđuša na ušima. Žene su nosile po pet-šest pari. Svi su na sebi imali mnogo prstenja i narukvica, egzotične parfeme i obilno nanetu šminku.

Imali su običaj da stoje suviše blizu i da dodiruju sagovor nike suviše često. — Prosto obožavam boje vaše haljine - jedna žena je uzviknula u razgovoru sa Zoi i dodirnula joj rukav. Uzela je materijal prstima i protrljala ga sa senzualnim zadovoljstvom. - Ne samo boja, nego i tekstura. Čini se kao da bi joj dodir bio hladan na koži, čak i u zagrejanoj sobi.

Njen način govora izvlačio je reči i opterećivao ih komplikovanim glasovima R i dugim U, ali glas joj je bio melodičan i jasan. Zoi je morala da se koncentriše da bi je razumela. -Hvala - rekla je. - To je poklon od rođake.

Ambasadorova žena je nesvesno ispružila ruku i dodirnula Zoi po obrazu. Zoi je pokušala da ublaži svoju snažnu reakciju na to, dok joj je telo žurno analiziralo. Ono što

je dobila bio je zamršen utisak o vrelini, okrutnosti i tuđinskim hemikalijama.

- A ovo lice? Tako žestoko i ljupko? Da li je i ono poklon? - zacvrkutala je žena.

- Pretpostavljam da je tako. Darovali su mi ga otac i majka na rođenju. Žena se nasmejala i naslonila dlan na jednu stranu Zoinog lica. Prsti su joj bili zapanjujuće topli. - Ah, u mojoj zemlji bogatstvo kupuje divno lice i savršenu kožu. To nisu operacije koje radite s ove strane planine?

- Mislim da ne.

Zena iz Soeče-Tasa je ponovo potapšala Zoi po obrazu i napokon spustila ruku. — Onda je to možda nešto čime možemo da trgujemo, tvoja zemlja i moja.

Zoi je beskrajno laknulo kada je žena prestala da je dodiruje. Sada samo još kada bi se odmakla korak dalje. - A šta mi možemo da vam ponudimo zauzvrat?

- Moj muž i potkralj veruju da bi ih vaša transportna tehnologija izuzetno zadovoljila!

- A da li se vi slažete?

- Ja nisam ta koja previše voli konje. Kada bih putovala zemljom a da više ne zavisim od takvih životinja... o, da, verujem da bi vredelo napraviti takav dogovor.

- Onda je Kejl Dočenca osoba s kojom želite da razgovarate. Mršavi čovek sede kose. On je izumeo mašinu.

- Ali, vi ste ta koja me interesuje - odgovorila je dama uz smeh. — U ovoj sobi punoj starih, vi ste tako mladi! Smatram da su godine tako zapanjujuće dosadne.

Zoi se silom tiho nasmejala. Krajičkom oka videla je kako u sobu ulaze vernon i Elidon i pretpostavljala je da će i ostale supruge doći odmah za njima. - Kraljica Romela je mlađa od mene. Možda će vam se ona dopasti.

- O, da! Lepa tamnokosa. Sedela sam kraj nje na večeri i veoma uživala u njenom društvu. Međutim, povukla se u svoje odaje... Neki nesrećni problem sa stomakom, čini mi se da je bio? Jela je veoma malo tokom večere.

Dakle, kakva god da je bolest na koju se Romela žalila za doručkom, pratila ju je čitavog dana. Zoi je na trenutak bilo žao, a onda je nakratko osetila nalet ljubomore. Bilo bi joj drago da nade izgovor kojim bi odmah napustila ovaj neugodan razgovor.

Spas joj je stigao iz neočekivanog izvora kada im se šuštavo priključila Alis u svilenoj haljini crvene i zlatne boje. - Kisija, ta opsesija mladošću! - uzviknula je kraljica zadirkujućim tonom. - To je tako nepristojno.

Kisija se okrenula puna volje da uključi i kraljicu u njihov razgovor. - Istina je. Ja sam... kako biste vi to rekli?... neka vrsta parazita, pohlepno vezujem sebe za stvari koje se čine čistim i neukaljanim. A to će uvek pre biti mladost nego starost.

Alis je zabacila svoju gustu, crvenu kosu. Padala joj je slobodno po ramena, ali u njoj su se nalazili utkani komadići zlata i parčići dragog kamenja, tako da se činilo da blista još jače nego obično. — Ja nisam mnogo starija od Romele ili Zoi - rekla je.

- A vaše lice je čak i savršenije - složila se Kisija. - Opet, rekla bih, nevino što se tiče ikakvih operacija?

Zoi je počela da se pita koliko tačno godina Kisija ima. Činilo se da je po godinama negde između Setere i Elidon, možda četrdeset i pet, pa ipak, ako je imala neku od tih operacija o kojima je stalno pričala, možda je bila i koju deceniju starija. Ili, ko zna? Ako je neko mogao da se podvrgne višestrukim operacijama, Kisija je mogla imati i sedamdeset ili osamdeset godina. Njene šake su bile glatke i na njima nije bilo pega, ali

Zoi je pretpostavljala da soečanska operacija može podmladiti čitavo telo.

Alis se malo razmetala. - Zaista je tako. Ovo je moje lice kakvo je oduvek bilo.

Sada je Kisija položila dlan na Alisin obraz s istom vrstom gladi. - Da... osetiti tu mekoću... Skoro je božanska i nemoguće je napraviti je. Rekla bih da je vaša koža u potpunosti bez mana.

Ako je Alis i bila odbojna ta pažnja, ona to nije pokazala. U stvari, na licu je imala izraz trijumfa, kao da je zadovoljna što je uspela da odvrati Kisijino interesovanje od starešine Lalindara. U tom trenutku Zoi je shvatila da je bezbedno da se izvuče.

Ostatak večeri nije protekao mnogo drugačije, osim u intenzitetu. Niko od preostalo troje gostiju nije toliko bio glasan u pogledu svoje preokupiranosti mladošću i željom za fizičkim kontaktom, ali obojica ambasadora i druga žena uspeli su da dotaknu Zoi, da je uzmu za ruku, ili da stanu tako blizu da je skoro mogla da uhvati i otkucaje njihovih srca.

Delovalo je da dodirivanje nikome ne smeta toliko koliko je smetalo Zoi. Suila Nelson je nepogrešivo uživao u kontaktu, torz Taro je uvek bio otvoren za dodir tela, a elaj Kejl je bio toliko bestelesan da se činilo da to i ne primećuje. Čak su i dve hunti žene u sobi, Mirti i Setera, delovale kao da na njih to nema nikakvog uticaja. Zoi je pomislila da je to zato što je Setera odlučno želela da se dopadne posetiocima, a Mirti nije smetalo da to i kaže na svoj grub način - Hajde. Nema razloga da stojimo tako blizu. - Samo je Elidon bila malo potresena blizinom koja je bila potrebna Soečanima, a Elidon je, kao najstarija prisutna žena, ionako privlačila najmanje pažnje.

Ambasadori iz Soeče-Tasa nisu se previše približavali kralju. Zato je on stajao među njima i nudio im svoj oklevajući osmeh pun nade, rame uz rame s Elidon, veći deo večeri.

Zoi je dobila iznenadnu, hirovitu ideju. Ako je ona, koru starešina, mogla da čita krv u nečijim venama, da li je suila starešina onda mogao da čita misli neke osobe? Da li je Nelson gledao u Vernona i znao šta mu je na umu?

A ako je tako, kakve li su se misli sada nalazile u kraljevoj glavi?

26.

Vernon nikada nije upitao Zoi za njeno formalno mišljenje.

Ogostima iz Soeče-Tasa, tako da je to odmah postao jedan problem manje o kome je trebalo da brine. Drugi, uništena garderoba, bio je stalan izvor uznemirenosti, pošto se od Zoi očekivalo da se pojavi bar na još jednom društvenom okupljanju do kraja devetice.

Ponovo joj je Kili pritekla u pomoć kada je stigla u palatu rano sledećeg dana s punim koferom odeće koja je pripadala njoj ili Saroni.

- Donela sam samo one stvari koje nikada nismo nosile u palati ili one koje uopšte nismo ni nosile, ali uprkos tome, nekoliko primeraka je izašlo iz mode - rekla je Kili. — Žao mi je zbog toga.

- Žao ti je! Spasla si mi reputaciju.

- Ti ne vodiš računa o svojoj reputaciji - rekla je Anova i izvukla jednu tuniku, a onda i drugu. - O, tako su lepe. Zašto ne oblačim vas, a ne Zoi? Vi bar vodite računa o tome kako izgledate.

- Ne želiš da radiš za nju. Zahtevna je i mrzovoljna - rekla je Zoi i podigla jedan ogrtač do ramena. Bio je tako taman da se isprva činio crnim, ali samo malo svetlosti je otkrivalo da je u stvari u pitanju tamnoplava. - Ali moram priznati, ima odličan ukus za oblačenje.

Kili je sela nasred kreveta, vedrog lica kao i uvek. Bilo je teško zamisliti osobu koja je manje zahtevna i mrzovoljna. - Dakle, kakvi su posetioci iz Soeče-Tasa?

Zoi je nabrala nos. - Uznemirujući. Jedna od njih, žena po imenu Kisija, podsetila me je na slepog miša. Na neko stvorenje koje ti se uhvati za vrat i isisa te do kraja.

Kiline plave oči su se komično razrogačile. - To zvuči baš uznemirujuće! Da li su svi bili takvi?

- Da, ali ona je bila najgora. Naterala me je da se zapitam. Ako se kralj stvarno oženi jednom od potkraljevih kćeri, da li će i ona biti takva? Čini se da ne bi bilo kraja haosu na dvoru.

- Pa, baš me briga i ako je šakal koji se hrani leševima -rekla je Kili. - Sutra treba da dođem u palatu na ženski ručak! Tako da će mi se sasvim dopasti.

Na ručku je, po Zoinom mišljenju, bilo vruće, bilo je suviše ljudi i predugo je trajalo.

Odlazak u kupovinu koji je usledio bio je neznatno prijatniji, ali samo zato što je bila u prilici da ozbiljno smanji deficit svoje garderobe. Kupila je i dve ekstravagantno skupe

haljine za Kili da joj zahvali što joj je tako brzo pozajmila odeću. Obe su bile srećne, iz različitih razloga, kada se to popodne primaklo kraju.

Zoi je zevala celim putem uz planinu i pitala se da li će imati vremena da odspava pre nego što počnu noćne aktivnosti. Kralj je planirao veliki događaj napolju, jednu od onih priredbi svetlosti kojima je prisustvovala na Kvinahunti pro mendan kada je živela na obali reke s Anovom i Kalvinom. Bilo je gotovo nemoguće sabrati sve načine na koje se njen život promenio od tada.

- Da li si odlučila šta treba da obučem večeras? - Zoi je doviknula Anovi kada je ušla u svoje odaje.

Ona se pojavila žurno na vratima sobe koju je delila s Kalvinom. — Nisam imala vremena da razmišljam o tome rekla je. — Kalvina je boleo stomak celo popodne. Dala sam mu nešto da mu pomogne da zaspi.

- Sigurno se pojavila neka bolest u palati - rekla je Zoi. - I Romela je bila bolesna u proteklih nekoliko dana. Nadam se da se nećeš i ti razboleti.

- A ni ti! Što je još gore! Hajde, imamo posla pre nego što budeš spremna da budeš viđena večeras.

- Bićemo napolju u mraku. Koliko lepa treba da budem?

- Isto koliko i Elidon. A šta misliš kako će ona biti obučena?

Zoi je uzdahnula i prepustila se Anovinim rukama. U stvari, bilo je teško tačno znati šta treba obući. Zima nije bila oštra ovde u Hijaltu kao što je umela da bude u severozapadnim provincijama, ali bio je još uvek Kvinelaj i noći su bivale veoma hladne.

U međuvremenu, kralj, njegove supruge, posetioci i mnoge druge zvanice gledaće večerašnji spektakl iz čamaca s jezera odmah pokraj dvorišta palate, a vazduh iznad vode sigurno će biti ledeno hladan. Zoi je insistirala na tome da se obuče podjednako udobno koliko i sa stilom, a Anova je oklevajući popustila.

- Hoćeš li i ti da izađeš da gledaš? - upitala ju je Zoi dok je Anova završavala s kovrdžanjem njene kose.

- Možda. Zavisi od toga kako se Kalvin oseća.

- Pa, to nije jedini razlog zašto se nadam da će mu uskoro biti bolje!

Zajedno su pojele lagani obrok dok je padao mrak. Anova je odnela činiju supe Kalvinu i vratila se s novostima da se čini da mu je bolje.

- Za desert imamo ove pločice od limuna koje nam je poslala Elidon, kao i ove čokoladne bombone od Alis, a ne znam šta je ovo što smo dobili od Romele - rekla je Anova. Gotovo pet devetka nakon spašavanja na reci kraljice su još uvek slale Zoi opipljive izraze zahvalnosti. - Voćne tortice? Mislim da su se pokvarile.

Zoi je ustala i obrisala mrvice s odeće. - Možda ću uzeti slatkiš kada se vratim.

Nadam se da ćeš videti zabavu!

Nekoliko minuta kasnije, bila je u kiertenu, gurala se s još pedesetak drugih ljudi i čekala da vidi kakva će biti organizacija ovog događaja. Kraljevska porodica i posetioci iz Soeče-Tasa bili su okupljeni u maloj, izolovanoj grupi. Kisija je stajala preblizu Džoseti i mazila devojčicinu plavu kosu s izrazom velikog zadovoljstva. Setera je stajala u blizini i blagonaklono se smešila. Zoi je zadrhtala i odvratila pogled.

Nastalo je komešanje u blizini velikog glavnog ulaza kada je kraljevski glasnik iskoračio napred i objavio da se čamci nalaze na obali jezera i da oni koji žele da posmatraju priredbu s vode treba da krenu ka obali. - Samo će kraljevska porodica i njihove zvanice

moći da udu na kraljevski čamac — dodao je glasnik, podigavši glas da nadjača buku uskomešane gomile.

Zoi nije marila da li će posmatrati s vode ili kopna, ali je poslušno sledila ostale napolje. Noćnu tamu je odagnala šuma blistavih baklji, premda su plamenovi vrlo malo zagrevali oštar vazduh. Sluge su pomagale gostima da se popnu na zanjihana plovila, neka velika i ukrašena a neka tek malo veća od splavova. Izvestan broj gostiju nije pokazao interesovanje za čamce, već su se smestili u stolice postavljene duž ivice vode.

Zoi je čak videla i nekoliko ćebadi postavljenih za one koji bi poželeli da sednu na zemlju i gledaju palatu u raznim bojama, ili za one koji bi želeli da se utople na ledenom vazduhu.

- Koru žena ne žuri da zauzme svoje mesto na reci? - rekao je glas iza nje. Okrenula se i ugledala Darijenov zadir kujući osmeh. — Svakako ćeš biti dočekana s dobrodošlicom u kraljevskoj porodici. Šta te drži na kopnu?

- Nedostatak sklonosti da provedem više vremena nego što moram s ljudima koji mi se ne dopadaju posebno — odgovorila je.

- Novi poznanici ili stari? Nasmejala se. - U ovom slučaju, novi. Zašto ti nisi pored kralja, kao i uvek?

Na licu mu se videla skrušenost. - Priznajem, Soečani se ni meni ne dopadaju. Tvrdio sam kako me brine da ćemo biti preteški za čamac, ali to je bila laž.

- Zato što je tebi tako lako da lažeš - rekla je, ali nije uspela da te reći začini otrovom.

Nasmejao se. — Ali zaista je vrlo spektakularno videti takvu priredbu s vode.

Naredio sam slugama da rezervišu jedan od manjih čamaca za mene. Da li želiš da mi se pridružiš pa da odveslamo do sredine jezera?

Pokazala je rukom ka odeći. - Nisam se obukla za veslanje. Obučena sam da lagodno sedim dok ljudi oko mene rade.

Još glasnije se nasmejao. - Pogrešno sam se izrazio. Da li želiš da budeš sa mnom u čamcu dok ja veslam?

- Da - kazala je - rekla bih da hoću.

Prihvatila je njegovu ruku i krenuli su preko neravnog tla obale. Neki manji čamci su već bili dosta odmakli od obale, ali kraljeva gizdava lada je tek polazila. Delovi razgovora doletali su preko Marisi, zlokobno odvojeni od onih koji vode razgovor.

- Ne mogu da verujem da si ti poželela da izađeš na vodu — neko je rekao zlobnim glasom. Zoi je pomislila kako to može biti Alis.

Džoseta je nehajnim glasom odgovorila: — O, ja se ne plašim reke. Bar ne ovde, gde je tako mirna.

Zoi se široko osmehivala dok joj je sluga pomagao da uđe u jedan od manjih čamaca u kome se Darijen već prihvatio vesla. Za razliku od Nelsonovog čamca, u ovom nije bilo reda klupica za veslače. Ovaj je imao samo dugu, uzanu grbu koja je delila čamac napola od krme do pramca. Darijen je sedeo leđima uz naslon, nogama opkoračivši sredinu.

- Elegantno - rekla je Zoi dok se pela unutra i pokušavala da što je moguće više smanji prebacivanje težine tako da se čamac ne ljulja previše. Široko se osmehnuo. - Bar je dno suvo.

- Zasad - rekla je mračno. - Drago mije što nisam obula svoje skupe cipele. Čim se smestila, sluga ih je odgurnuo na vodu. Gledala je kako se palata smanjuje dok je Darijen glatko veslao sve dalje od obale. Volela je zvuk reke dok vesla uranjaju i

izranjaju, pljuskanje vode o čamac, kapi koje padaju s drveta. Svuda oko njih čuli su se poznati zvuči, odjekivali su preko površine reke, protkani prigušenim smehom, povremenim uzvicima, škripom i pljuskanjem vesala koja su se napinjala u rukama veslača. Kraljev čamac i druga dva velika čamca bili su osvetljeni bakljama, ali sve ostalo na vodi kretalo se u mraku. Hladan vazduh je neočekivano prijao Zoi. Darijen je izvukao vesla i čamac je usporio. Mogla je da oseti kako se rečna struja vrtloži oko njih i gura ih nežno ka južnoj obali jezera.

- Da li je ovako dobro? - upitao je. - Da li smo dovoljno odmakli?

- Savršeno je - promrmljala je - čak i pre nego što je priredba počela.

Tiho se nasmejao. - I mislio sam da će ti se dopasti ovde. Da li ti je hladno?

- Da, ali ne smeta mi.

- Dodi. Osloni se leđima na mene.

Pogledala ga je preko ramena, spremna da ga zadirkuje. Međutim, on ju je povukao za ruku i naterao je da se povuče unazad na centralnoj klupi. - Prevrnućemo se - rekla je.

- Nećemo. Hajde. Osloni se na mene. Biće ti udobnije. Nije mogla da se odupre.

Pažljivo se privukla, tako da ne pocepa svoj ogrtač na grubim ivicama, i pomerala se unatrag sve dok se nije naslonila na Darijenove grudi, čamac pod njima je plesao, krma je malo potonula, ali Darijen je ispružio noge pored njenih i smirio čamac. Obuhvatio joj je struk obe ma rukama i privukao je bliže.

- Da li je ovako boje? - prošaputao joj je na uvo. Osetila je kako počinje da se kikoće.

- Radio si ovo i ranije.

- Nisam odavno.

- Kako mogu da verujem u to - rekla je - kada dolazi iz usta čoveka koji tako lako laže?

- Pssst — rekao je. - Počinje predstava.

I zaista, na neki znak koji je promakao Zoi, baklje su se naglo ugasile, a onda je shvatila da su svi prozori na palati u pravcu vode takode zamračeni. Uzdasi gomile začuli su se na vodi.

A onda se cela površina palate iznenada osvetlila kišom od pucketavog zlata, razne boje su iskrile i uvijale se naniže. Posmatrači su jedva stigli da iskažu svoje oduševljenje kada su ga odneli ogromni talasi ljubičaste, plave i narandžaste boje koji su jačali i gasili se na kamenom platnu palate.

- Kako je nešto ovakvo moguće? — upitala je Zoi šapatom.

- Neki izum Dočenci - odgovorio je Darijen, a usta su mu se nalazila kraj njenog uva.

- Kontrolisani gasovi i nekakav pigment. Neću se pretvarati da razumem kako.

- Da li su oni ovde? Vode predstavu?

Glava mu je bila tako blizu da je osetila kako je klimnuo. - Ako pogledaš malo bolje, primetićeš senke kako trče gore-dole u podnožju palate.

-Kejl?

- Ne on. Dvojica njegovih sinova i jedan njegov nećak, čini mi se.

To je privuklo Zoinu pažnju isto koliko i zelena traka, možda dvadeset stopa široka, koja se uvijala i kovrdžala preko tornjeva pre nego što se rasula u somotni mrak. - Da li je jedan od njih Vald? Volela bih da ga upoznam.

Darijenova ruka se upozoravajući stegla oko njenog struka. - Ne traži načine kako da stvoriš nevolje.

- Neću - rekla je, bez daha. - Samo me zanima.

- Gledaj predstavu - prošaputao joj je uz obraz. U hladnoj noći, dah mu je bio topao na njenoj koži. Opustio je stisak, ali samo malo. Nije se bunila.

Spiralnu traku su pratile raznobojne ravne površine, jedna preko druge, tako da se grimiznocrvena mešala s bojom šafrana i razlivenim okerom po kamenim blokovima palate. Smaragdnozelena je preplavila celu površinu, a onda su je presekle tačke raznih boja kao poljsko cveće na livadi u leto. Neke tačke su se nadule u velike balone i ličile na fuksije i dinje. Ostatak je šištao u mestu i nestao.

Zoi se naslonila malo unazad i okrenula glavu ka Darijenu. - Dole u rečnoj dolini promrmljala je - sve skitnice sede ispred svojih šatora i gledaju predstavu. Da li si to znao?

- Ne večeras - rekao je.

- Zašto ne? - upitala je, a onda se setila. - O, važni gosti u gradu. Skitnice su prebačene na drugo mesto. Pa, kada je ljudima dozvoljeno da žive na reci, a kralj pravi ovakvu zabavu, oni mogu da vide čitavu predstavu. Kao da gledaš magiju.

- Ovo je bolje - uzvratio joj je šapatom, a onda je poljubio. Sklopila je oči i osetila kako joj koža rumeni dok su mu se usne privijale uz njene. Sve se kretalo, čamac je nežno nosila rečna struja, nebo se okretalo iznad njih, krv je jurila njenim venama.

Osetila je njegov puls, podjednako ubrzan i nepra vilan kao i njen. Poljubio ju je snažnije i stegao je rukama. Za trenutak ga je uhvatila za ruke, visila, a onda se odmakla, boreći se za vazduh.

- A da lije ovo bila laž? - upitao je tihim glasom. Onoli kokoliko je mogla da vidi od njegovog lica bilo je prekriveno purpurom, preko ljubičaste do crvene, kako su boje osvetlja vale palatu i odbijale se o njegovu kožu.

-Još uvek ne znam - prodahtalaje.

- Znaš - rekao je.

- Možda i znam - rekla je. Nije više govorila, ponovo se okrenula napred i naslonila kičmu na njegove grudi. Još uvek je mogla da oseti otkucaje njegovog srca, brže nego inače, ali tako snažne. Tako pouzdane. Samo malo uznemirene emocijama, možda, ali i dalje dovoljno jake da podnesu svaku kaznu, svaki preokret i suviše tvrdoglave da dozive neuspeli.

Svi ljudi dožive neuspeh na kraju, naravno. Svaki puls posrne i stane. Međutim, Zoi se oslonila na otkucaje srca Darijena Serlasta i osećala kao da je pronašla izvor mašine koja pokreće svet.

Bilo je lako izgubiti se u gužvi koja se polako iskrcavala iz flote čamaca uz pomoć spremnih slugu. Sve baklje su se ponovo upalile i put ka palati bio je jasno označen.

Darijen nije pokušao da zaustavi Zoi dok je izlazila iz čamca, a oboje nisu ni pokušavali da mnogo pričaju do kraja predstave, koja se završila kroz nekih desetak minuta. Želela je da uđe unutra. U tom kratkom periodu postalo joj je tako hladno da je počela da drhti, premda je to moglo biti i od uzbuđenja, straha, nesigurnosti. Htela je da se vrati u sobu, pokrije se prekrivačima, seti se boja i misli na Darijena Serlasta.

Svi ljudi dožive neuspeh na kraju, naravno. Svaki puls posrne i stane. Međutim, Zoi se oslonila na otkucaje srca Darijena Serlasta i osećala kao da je pronašla izvor mašine koja pokreće svet.Čim je zakoračila u svoje odaje, znala je da će imati malo šanse da ostvari taj sjajni plan.

U odajama se osećao jak, neprijatan, loš miris. Sva svetla, prigušena zbog festivala, još uvek su bila ugašena, osim jednog koje je nejasno dopiralo kroz vrata sobe za sluge.

Neprijatan miris dolazio je iz istog pravca.

Napeta od zlih slutnji, Zoi je krenula ka izvoru svetlosti. - Anova? Kalvine? Da li je sve u redu?

Pronašla je Kalvina u krevetu, u dubokom snu, a Anovu kako leži na hladnim pločicama ispred okruglog slivnika. Smrad povraćanja ovde je bio jači, a tragovi su se mogli videti na podu i na prednjem delu Anovine tunike.

- Anova - rekla je Zoi oštro i pala na kolena. - Da li si dobro? Da li hoćeš da pozovem pomoć?

Anova je slabo odmahnula glavom. Čak je i njena tamna koža delovala bledo od bola i povraćanja. - Sada mije bolje. Mislim da je sve... napokon izašlo iz želuca.

- Koliko dugo si povraćala? - upitala je Zoi. Dodirnula je Anovine obraze i čelo i laknulo joj je kada nije otkrila tragove groznice. Koliko je mogla uvideti samo nakon dodira, krv joj je bila očišćena od zaraze.

- Oko sat vremena.

- Sigurno si pokupila ono što je pogodilo Kalvina jutros. Da li je on dobro? Da zovem kraljevog apotekara?

Uz Zoinu pomoć, Anova se podigla u sedeći položaj. -Mislim da ćemo se oboje oporaviti sami. Možeš li da mi doneseš malo vode? Mislim da ću uspeti da je zadržim u sebi.

Zoi je napunila čašu sa slavine, a onda nakvasila peškir i počela da briše Anovino lice dok je ona pažljivo uzimala gutljaje vode. - Moraš da skineš ovu odeću. Možeš li da stojiš dovoljno dugo da se svučeš i opereš? Ja ću sve počistiti.

Anova se nije bunila što se starešina Lalindara stara o svojim niskim slugama.

Međutim, nije ni odgovorila na njeno pitanje. - Zoi - rekla je, slabim glasom, ali u njemu se osećala hitnost. - Mislim da je ovo otrov.

Zoine šake su se sledile. — Otrov? Neko je pokušao da vas ubije - Tebe.

Nakon trenutka apsolutne tišine, Anova je nastavila. -Mada mislim da nisu hteli da te ubiju. Samo da ti bude toliko loše da ne možeš da prisustvuješ važnim događajima.

Zoine šake su se stegle oko vlažnog peškira. Osetila je kako ubilački bes pretvara njenu krv u kiselinu. — Misliš da si pojela nešto namenjeno meni. I ti i Kalvin.

Anova je klimnula glavom. - Čokoladne bombone. On je uzeo samo jednu. Ja sam pojela četiri i petnaestak minuta nakon što sam pojela poslednju...

- Alis - rekla je Zoi ledenim glasom.

Anova se iscrpljeno zakašljala, a onda popila još malo vode. - Verovatno joj nije palo na pamet da tvoje sluge mogu đa jedu nešto što je poklonjeno tebi. Njene ne bi.

- A zna da volim čokoladu.

- Sigurno je mislila da ako pojedeš jednu pre odlaska u kupovinu... ili pre večerašnje predstave...

- Ili pre sutrašnjeg ručka, ili sutrašnje večere, ili neke druge aktivnosti koje se protežu u beskraj do kraja devetke...

— I da ćeš se razboleti. Ne bi mogla da se pojaviš.

- A to bi uvredilo kraljeve goste, naljutilo kralja i osramotilo mene.

Nemoguće, ali Anova je uspela da se osmehne. — Dobro je za tebe što imaš tako proždrljive sluge.

Zoi je prinela vlažnu tkaninu i prešla preko Anovinog lica. - Dobro je za mene što imam takve prijatelje da mogu da se oslonim na njih.

Zoi je trebao još čitav sat da opere Anovu i počisti pločice. Oštar, čist miris dezinfekcionog sredstva odneo je sa sobom vonj bljuvotine i svima je bilo malo bolje.

Onda je Zoi provela još nekoliko minuta brinući se za Anovu i Kalvina, kako bi se uverila da imaju vodu kraj kreveta, da nisu neočekivano dobili groznicu. Međutim, oboje su disali s lakoćom, koža im je bila hladna na jastucima, nisu imali nemirne snove. Zoi je odlučila da će prestati da brine ukoliko im bude bolje ujutro.

Napokon je ušla u svoju sobu, svukla se i okupala onoliko vrelom vodom koliko je mogla da podnese. Trebalo je da se okupa hladnom vodom, da joj splasne bes, ali umesto toga želela je paru. Želela je vrelinu. Želela je da spali trulež za koju je bila sigurna da se vezuje za sve što prođe kroz Alisine ruke.

27.

Ujutro, Zoi je kasno stigla na svakodnevni doručak u Elidoninim odajama. Prva supruga joj je uputila prekoran pogled, ali uzdržala se od primedbi. Mirti je bila jedini prisutan gost osim Zoi i samih kraljica, a na svima su se videli tragovi protekle noći. Setera i Alis su zevale, Elidon i Mirti su delovale umorno, a Romela je naslonila bradu na ruke i činilo se da drema za stolom.

- Pretpostavljam da su svi već ispričali kako je divna bila predstava sinoć - rekla je Zoi, poslužila se velikim parčetom hleba i namazala ga medom. - Nikada nisam videla nešto slično.

- Da, Kejl ponekad kaže da misli kako bi mogao da se obogati od festivalskih priredbi kada bi im se posvetio kao što se posvetio kolima - rekla je Mirti, a u njenom jednoličnom glasu osećalo se da je to zabavlja. - Mogu da zamislim mnogo bogatih porodica voljnih da plate za takve priredbe na venčanjima, na primer.

- Zar Soečani nisu bili smešni sinoć? - rekla je Alis uzbuđeno se nasmejavši. Mislim da se Kisija uplašila da će se nešto zapaliti i da će cela palata izgoreti. - Pogledala je ka Zoi i odmah delovala pogođeno. - O... zaboravila sam... ti nisi bila u čamcu s nama.

Izvini.

Bio je to tako mlak pokušaj da se niko nije ni potrudio da joj odgovori. Zoi je uzela veliki zalogaj svog hleba i po služila se velikom porcijom jela od jaja i sira. - Ne, bila sa u jednom od manjih čamaca - rekla je. - Isprva sam mislila da ću zažaliti, pošto mi kretanje vode uznemirava stomak, ali onda mi je bilo dobro.

Sklopljenih očiju, Romela je progovorila. — Nadam se da se nećeš razboleti od onoga što mene muči.

- Svi se nadamo da se nećemo razboleti od toga - rekla je Setera.

- Mislim da neću - rekla je Zoi vedro. - Osećam se dobro ovog jutra. - Probala je jaja s uživanjem. - Međutim, pitala sam se da li biste mogle da mi učinite uslugu.

Mirti ju je posmatrala suženih očiju. Ova rana jutarnja vedrina nije bila u Zoinom uobičajenom stilu. Činilo se da je Elidon bila na ivici da se iznervira. - Kakva bi to usluga

mogla biti? - upitala je prva supruga, a u glasu joj se osećalo neodobravanje.

Zoi je sa sobom donela korpicu i sada ju je otvorila da izvuče čokoladne bombone, još uvek u lepoj kesi iz prodavnice slatkiša. - Alis mi je poslala ove u odaje juče, što je bilo veoma ljubazno od nje, pošto zna koliko volim čokoladu. Međutim pojela sam jednu i samo mi se učinilo da joj je ukus... malo čudan. Kao da je čokolada bila prekuvana ili nedovoljno skuvana ili tako nešto. Ne bih volela da bacim celu kesu, pošto stvarno volim ove čokoladice, ali neću ih zadržati ako nisu dobre.

Uzela je praznu činiju i sipala desetak u nju. Začulo se kratko, veselo zveckanje o porcelan. S osmehom, Zoi je uputila opšti poziv. - Hoće li neko?

Niko se nije pomakao. Svi su zurili u Zoi, čak i Romela, koja je otvorila oči ali nije podigla bradu s ruku.

- Obe moje sluge su se baš razbolele sinoć - nastavila je Zoi pričljivo i dalje ispružene ruke. - Povraćali su po celoj sobi...! Verujte mi na reč, smrad je bio nesnosan.

Naravno, sigurna sam da ne bi jeli moje slatkiše bez moje dozvole, tako da su se sigurno razboleli od nečeg drugog.

Tišina u sobi je sada postala opipljiva, teška, i pritisak su osećali svi koji su sedeli za stolom. Mirtina usta bila su stisnuta u tamnu liniju i još uvek je zurila u Zoi, ali svi ostali su pažnju usmerili ka crvenokosoj kraljici.

- Alis? - rekla je Zoi, pružila ka njoj činiju i protresla je tek toliko da se začuje njen sadržaj. — Hoćeš li da probaš jednu? Reci mi šta misliš?

Alis je zabacila kosu preko jednog ramena s jasnom na-merom da bude drska. - Ne, hvala - rekla je. - Doručak nije vreme za čokoladu.

Zoi je spustila sud i razrogačila oči kao da joj je nešto upravo palo na pamet. - Ne bih nikad pomislila... Romela, da nije Alis i tebi dala čokoladice? Da nisi zato bolesna?

Možda je čitava serija pokvarena?

Romela je napokon podigla glavu i ispravila se u pokušaju da izgleda dostojanstveno.

— Ne čokoladice — rekla je. - Alis mi je dala neko ušećereno voće pre neki dan, ali... ali... i ona je pojela malo, a čini se da joj je dobro.

- Ovo je smešno! - uzviknula je Alis, dopustivši da joj ljutnja i rezigniranost ogrube glas i nateraju boju u obraze. - Sta to želiš da kažeš, Zoi Lalindar? Kakve to grozne stvari govoriš o meni?

Zoi je prestala da se ponaša veselo. Glas joj je postao tiši, napet. — Kažem da mislim da ti se ne dopadam. Hoćeš da naudiš mom ugledu, odvratiš me od dužnosti koje moram da obavljam dok sam gost tvog supruga.

- Ne znam zašto misliš...

- Kažem - nastavila je Zoi, podigavši glas da nadjača Alis – da je neko došao u moju sobu pre tri dana i uništio svaki komad odeće koji imam, u nadi da će me to sprečiti da prisustvujem banketu u čast posetilaca iz Soeče-Tasa.

- Pa, odakle ti ideja...

- A to je bilo nisko i besmisleno, ali juče je neko doneo otrovne slatkiše u moju sobu, u nadi da ću se razboleti. - Pokazala je ka Romeli. - A neko je vrlo lako mogao da otruje Romelu na isti način.

- Zoi - rekla je Elidon a u glasu joj se čulo upozorenje.

- Ovo su ozbiljne optužbe, a ti nemaš nikakav dokaz. Smiri se. Razmisli još jednom.

Umesto toga, Zoi je ustala. Mogla je da oseti kako joj bes juri venama kao potok niz kanjon u proleće, suviše divlje da se zaustavi. — Imam mali dokaz — rekla je. - Znam da

je Alis donela slatkiše u moju sobu. Znam da su se moje sluge razbolele od njih. Znam da su bili namenjeni meni. Mislim da mi može biti oprošteno što pretpostavljam da mi Alis ne želi dobro.

- Razgovaraću s njom — rekla je Elidon i zaradila jedan besan pogled od Alis.

- O, razgovaraću ja s njom - rekla je Zoi. — Postavljaću joj pitanja. Zašto si išla na to da se razbolim? Zašto nisi pokušala da me ubiješ? Jasno je da se ne ustručavaš od ubistva ako ti se neko nađe na putu. Pogledaj samo princezu Džosetu. Neko je platio njenoj posadi da devojčica padne s vodopada. Da li grešim ako mislim da si to bila ti...?

Kristal se razbio po podu kada je Alis skočila na noge. -Jadna kučko! - povikala je. Kako se usuđuješ da kažeš tako nešto o meni? Ja nisam pokušala da naudim Džoseti... ne bih nikoga pokušala da ubijem! Kako možeš...

- Umukni - rekla je Zoi oštro. Čula je kako škripe stolice, zveckaju sudovi, nervozne glasove svuda oko njih, ali njena pažnja bila je usmerena samo na Alis. Podigla je ruku, a dlan okrenula naviše, kao da hvata kapi kiše. - Briga me da li ćeš priznati - rekla je tiho. Briga me da li ćeš uništiti nekog drugog u palati... ili u gradu... ili u kraljevstvu. Ali nemoj nikada, nikada ponovo pokušati da naudiš meni, ili nekome meni bliskom. i ne pokušavaj da naudiš princezi... bilo kojoj princezi. Vodi svoje intrige, ne zanima me. Ali ne protiv mene. Inače ću ja nauditi tebi.

Skupila je prste u pesnicu i Alis je kriknula od stvarnog bola i zateturala se nesigurno na nogama. Krajičkom oka, Zoi je videla kako ostale žene stoje omamljene i pogledom prelaze sa Zoi na kraljicu. Međutim, Zoi je pogled držala upravljen na Alis.

A njeno liceje počelo da crveni, kao od stida, a onda kao da ju je uhvatilo sunce, a potom je pomodrelo. - Zoi - prošaputala je Alis i zateturala se korak napred. Ispod njenih glatkih obraza polako se širila modra mrlja. Tamni polumeseci postali su vidljivi pod njenim očima.

- Prestani! — povikala je Elidon. — Zoi, prestani s tim! Pusti je!

Nije želela da sluša. Htela je da povredi Alisino lice, da joj otvori kožu tako da joj potekne krv i pocuri joj niz obraze kao suze. Htela je povuče svu krv u Alisinu glavu tako da joj oslabe kolena i da ne može da stoji. Htela je da se kraljica zatetura i padne, od vrtoglavice i straha.

Međutim, nije. Duboko je udahnula i iskosila prste. Odmah je osetila nagli prestanak pritiska, nestanak nevidljivog kanala koji je gurao Alisinu krv njenim telom ka Zoi. Alis je s mukom udahnula vazduh i nezgrapno se srušila u svoju stolicu.

- Odlična odluka - promrmljao je glas Zoi na uvo. Iznenada je postala svesna nekoga kako stoji kraj nje i drži je ruku. Bila je to Mirti Serlast s prstima obavijenim oko Zoinog zgloba. Mirtine sive oči su je oštro gledale. - Ono što ti možeš da uradiš Alis, ja mogu tebi, ili nešto veoma slično. Ti možeš da prizoveš krv, ali ja mogu da lomim kosti. I uradiću to ako ikada pokušaš nešto slično.

Na trenutak, Zoi je gledala u nju, a razum joj se dvoumio negde između pobune i besa. Mogla je da čuje kako se Elidon i Setera brinu oko Alis, umiruju je, uveravaju je da će biti sasvim dobro, dok joj je lice i dalje bilo pomalo modro. Tek je počela da shvata koliko moći zaista ima u svojim rukama. Koliko moći ima Mirti. Svaki starešina.

A onda se s trzajem oslobodila Mirtinog stiska i uzvratila joj: - Onda neće moći da uradi sve one strašne stvari koje radi.

- Mi ćemo se pobrinuti za to — rekla je Mirti.

To je sasvim jasno značilo izbacivanje iz sobe... možda i iz palate. Zoi je kratko

klimnula glavom, zastala za trenutak da pogleda haos za stolom i polako krenula ka vratima bez ijedne reči. Zalupila je vrata za sobom.

Romela ju je sustigla pre nego što je Zoi napravila tri koraka. Četvrta supruga je izgledala preplašeno, uzbuđeno, zabrinuto i bolesno, sve u isto vreme. Zoi se iznenadila što je ova bila u stanju da dovoljno dugo prevaziđe svoju mučninu i jurne za njom u hodnik. - hvala ti što si joj se tako suprotstavila - rekla je Romela. - Često sam se pitala da li Alis pokušava da naudi meni ili Natali. Ponekad sam mislila... ali nikada nisam imala dokaze... a stvari su bile tako suptilne...

— Ona je pohlepna, pokvarena, sebična, ambiciozna... žena - rekla je Zoi i nespretno izgovorila poslednju reč zato što nije mogla da smisli ništa u dovoljnoj meri loše da tako nazove Alis. - Mislim da nikada ne možeš biti suviše pažljiva u njenom slučaju. Čuvaj je se. I čuvaj Natali.

- Hoću - obećala je Romela. - A ti... čuvaj se i ti.

Ovo je nesumnjivo bio pozdrav. Očigledno je Romela verovala da Zoi ne može ostati u palati nakon današnjih događaja. Zoi je klimnula glavom. - Svakako hoću.

Okrenula se da ode, ali Romela ju je ponovo iznenadila time što je stavila ruku Zoi na rame i zadržala je. - Nikada nisam upoznala nekog kao što si ti - rekla je Romela. Nedostajaće mi svakodnevno viđanje s tobom.

Zoi je ponovo samo klimnula glavom, zapanjena još jednim otkrićem koje je veselo plivalo kroz kraljičinu krv. Romela se nasmešila, spustila ruku i vratila se u Elidonine odaje, gde je sve glasniji zvuk ženskih glasova nagoveštavao žestoku svađu.

Zoi je sklopila oči i nakratko se naslonila na zid. Nije osetila otrov u Romelinim venama, o ne, ali u njima se definitivno nalazio uljez. Tuđinsko prisustvo, sićušni entitet koji se hranio kraljičinom krvlju i borio se da stvori svoju. Romela je bila trudna.

Uz osećaj izmorenosti od tolikih informacija i tolikog besa, Zoi je pažljivo krenula niz hodnik, popela se uz široko stepenište i ušla u svoje odaje. Kalvin i Anova su doručkovali i, uprkos širokom izboru blage hrane koju su izneli, jeli oprezno nakon nevolja koje su pretrpeli prethodne noći.

- Rano si se vratila - rekao je Kalvin. Anova je već bila na nogama. - Sta se desilo?

- Nadam se da vam je dovoljno dobro da mi pomognete da se spakujem - rekla je Zoi. - Dobro je što nisam nagomilala previše nove odeće.

- Ponovo odlaziš? - upitala je Anova.

- Svi odlazimo. Svi mi. Ovog puta zauvek.

Upravnik skupog hotela je bio srećan što ovog puta može Zoi Lalindar da ponudi apartman i u njega smesti i njene sluge. Poigravala se mišlju da ga zamoli da zabrani ulazak svakome ko bi mogao da je traži, ali znala je da nema svrhe da to radi. Neki od Darijenovih špijuna ju je verovatno pratio do grada. Da je zaista želela da se sakrije, morala bi da bude mnogo pametnija nego što je do sada bila.

Kalvinu su se svidele nove odaje, ali Anova je bila nervozna. - Ovo nije mesto na kome možemo ostati - rekla je. - Potrebno ti je neko mesto na kome ćeš osetiti mir.

- Koru žena se nikada ne oseća mirno - rekla je Zoi. Kalvin je slegnuo ramenima. Možda je vreme da se vratimo na reku - rekao je.

- Ne možete me sada napustiti! - uzviknula je Zoi.

- Mislio sam na sve nas - rekao je. -I na tebe. Ostalo je još nekoliko devetica do Kvinakorua. To je dobro vreme da se živi u dolini.

Anova mu je uputila zapanjen pogled. - Starešina Lalin dara ne može da živi dole na reci!

Zoi je uzdahnula i sručila se u stolicu. - O, ovaj starešina Lalindara se seća onih dana na reci kao najsrećnijih u svom životu - rekla je s uzdahom. - Međutim, ne, pretpostavljam da ne mogu ponovo da tražim takvo utočište. — Uzdahnula je još jednom.

- U svakom slučaju, to je prvo mesto na kome će me Darijen Serlast tražiti ako nestanem.

Anova je pogledala u Zoi. - Da li je verovatno da će te Darijen Serlast potražiti tako brzo, s obzirom na to da si tako naglo napustila palatu?

Zoi je klimnula glavom. - Mislim da se boji da ću prouzrokovati nevolje ako nisam pod njegovim budnim nadzorom.

Kalvin se zakikotao. - Čini se da je bio u pravu.

- Onda moraš da imaš nešto lepo da obučeš kada on stigne — rekla je Anova. Hajdemo na Trg žena. Još uvek imamo mnogo štošta da kupimo.

Zoi je zaključila da je mnogo zabavnije kupovati odeću kada ne mora da misli i da se trudi da zadivi četiri kraljice i stranu delegaciju. Izlet ju je toliko oraspoložio da je poslala Anovu nazad u hotel s kutijama, a ona je otišla do Saronine kuće da vidi ima li nekih svežih tračeva.

- Zoi! - ciknula je Kili kada su je uveli unutra. - Sta si to sada uradila?

Pre nego što je Zoi uspela da odgovori, Sarona je uletela u sobu raširenih ruku. - Zoi! Šta se to dešava gore u palati?

- Šta ste vi saznale?

- Ništa! Džoseta je došla i tražila te. Bila je vrlo uznemirena i morale smo da joj kažemo da nemamo pojma gde si.

- Poslaću joj poruku - rekla je Zoi. - Ali Zoi, šta se desilo? — htela je Kili da zna. - Džoseta je rekla da si prosto otišla?

Iselila se iz svojih odaja?

- Nikakve druge vesti nisu stigle s planine? - upitala je. Zadivljujuće ako je Elidon uspela da detalje o svađi sačuva kao tajnu, ali isto tako, imala bi dosta motivacije da to i učini. Optužbe o ubistvu i pretnje odmazdom svakoga oslikavaju u lošem svetlu.

A to bi podiglo i složena pitanja. I svi bi se uplašili.

- Džoseta je rekla da si se posvađala s Alis — kazala je Sarona. — Međutim, niko ne zna oko čega.

- Šta se desilo? - preklinjala je Kili. Koliko treba reći? Zoi nije bila sklona tajnama po prirodi, ali ovo je bio prilično zapaljiv materijal. Odlučila je da ispriča onaj deo priče za koji je bila sigurna da je istinit. - Mislim da je Alis poslala otrovne slatkiše u moju sobu... Samo da bih se razbolela - rekla je Zoi. - Ja nisam pojela nijedan, ali obe moje sluge jesu i povraćali su cele noći. Bila sam tako ljuta! Donela sam slatkiše sa sobom i svima ispričala šta je uradila, a onda sam je optužila da je i pocepala moju garderobu.

- Da li je priznala? - upitala je Kili - Ne... a ja ne znam da li mi je još neko poverovao. Međutim, bila sam besna. Ja... pa... verovatno bi trebalo da se stidim toga. Učinila sam da joj krv jurne u lice i povredila joj kožu.

Kili i Sarona su obe ćutke gledale u nju. Kada je tišina potrajala neko vreme, Zoi je dodala slabim glasom. - Nadala sam se da je to nešto što je Kristara uradila u nekoliko

navrata, ali prema izrazima vaših lica, pretpostavljam da nije.

- Mislim da je moja majka mogla to da uradi, ali nikada nije — rekla je Sarona tiho. Bila je veoma svesna činjenice da poseduje moć i nije želela da je zloupotrebi.

- Mirti je rekla nešto slično - odgovorila je Zoi. - Mirti je bila tamo? Zoi je klimnula glavom ali nije ušla u pojedinosti. - Dakle, mislim da je moguće da zbog svog ponašanja ne mogu da očekujem oproštaj — rekla je. Možda će me ponovo prognati... ovog puta zbog mojih zločina, a ne zločina mog oca.

Sarona je izgledala još zabrinutije. - Koliko teško si povredila kraljicu?

- Ne onoliko koliko sam želela. - Ne onoliko koliko sam mogla, pomislila je. — Međutim, verovatno će joj se koji dan na licu videti modrice. Elidon je bila veoma ljuta na mene i to s pravom, pretpostavljam. Sigurna sam da će reći kralju, a on će mi možda zabraniti da se vratim u palatu.

- Ili Darijen Serlast - rekla je Sarona tiho - pošto on ponekad donosi odluke umesto kralja.

Zoi je pomislila na onaj poljubac u čamcu pod obojenim nebom. Da li je moguće da se to desilo tek sinoć? Činilo se kao da se to desilo pre godinu dana ili kao da se uopšte nije ni dogodilo. Kao da je Zoi to sanjala ili poželela to tako jako da je izmaštala svaki zvuk, pogled i dodir.

- Mislim da mu se dopadaš - rekla je Kili. - Zar ne? Možda će reći Vernonu da je tvoje ponašanje bilo opravdano.

- Možda - rekla je Zoi. Ili će je možda svejedno prognati. Šta je jedan poljubac, nakon svega? - Ne znam šta dalje da očekujem.

- Pa, jedno se neće desiti, čak i ako te proteraju - rekla je Sarona žustro. - Nećemo te ponovo izgubiti. Obećaj mi, Zoi. čak i ako nestaneš, nemoj da nestaneš za nas.

Zoi je ispružila ruku, dlana okrenutog naviše, i Sarona ju je prihvatila. Za trenutak, ponovo je osetila kako krv hrabri krv, znake porodice, pripadanja. - Obećavam - rekla je Zoi. - Navikla sam da ostavljam stvari za sobom. Međutim, vi nećete biti deo toga.

Nije želela da se vrati u hotel. Bilo zato što nije želela da se suoči s Darijenom Serlastom ili zato što nije želela da sazna da je nije potražio. Zoi nije mogla da se odluči. Zato je, umesto toga, nakon odlaska iz Saronine kuće, prosto lutala i pratila krivudavu stazu bogataškim krajevima grada u kojima je živela kao dete. Kako je Kalvin napomenuo, bližio se Kvinkoru. I Iskoro će se svet obnoviti. Tanki, ogoljeni žbunovi navući će zelenilo i cvetove. Nervozne, nestrpljive ptice će kljucati po prašini, u nadi da će iznenaditi neoprezne bube među vlatima tek izrasle trave. Čak i danas, mada je bilo hladno, sunca je bilo u izobilju, vetar je bio blag. Nije bilo teško prošetati jednu četvrt dalje, još jednu milju.

Iako to nije planirala, našla se pred kućom svojih roditelja, mesta na kome su sada živeli Darijenova majka i njegove sestre. Pre nekoliko devetica Zoi bi možda i mogla da ubedi kralja da ovo imanje treba ponovo da bude njeno, ali sumnjala je da bi Vernon sada smatrao da treba da joj učini takvu ljubaznost. Međutim, verovatno je bila u stanju da ga odmah otkupi. Ukoliko bi poželela.

Stajala je na ulici desetak minuta i posmatrala fasadu. Kuća je imala tri sprata s po tri-četiri sobe na svakom od njih. Provela je mnogo dana jureći gore-dole po tim stepenicama kada je bila dete, uglavnom zato što su odrasli bili suviše umorni da je

predugo jure. Molila ih je da sobica na najvišem spratu bude samo njena, jer je volela pogled odatle i osećaj slobode, ali njeni roditelji su smatrali da je suviše mala da noću spava toliko daleko od njih. — Kada budeš starija - obećala joj je majka. - Kada napuniš četrnaest godina.

Naravno, Zoi je proslavila svoj četrnaesti rođendan na selu s ocem, a majka joj je bila umrla skoro tri godine ranije.

Sumnjala je da bi sada pokazala toliko zanimanje za tu visoku, izolovanu sobu. A sećanja u kući bi pre bila bolna nego što bi joj pružila utehu. Okrenula se, krenula putem, iznenađena što joj je pogled zamućen suzama.

Nije ga tražila, ali naišla je na hram kraj puta, okružen gustim, golim rastinjem koje je iščekivalo proleće da potpuno procveta. Pratila je krivudavu kamenu stazu do niskih vrata i osetila kako je obuzima neki mir čim je ušla.

Nije imala strpljenja da prelazi s jedne klupe na drugu i meditacijom sebe dovede u stanje ravnoteže, ali napravila je jedan spori krug po maloj prostoriji i ukazala poštovanje svim elementima. Potom je prišla velikoj, lepoj korpi na ceu tralnom podijumu i promešala novčiće pre nego što je izvukla blagoslov.

Umorila se od toga da stalno vida znak za promenu.

Drugi blagoslov bio je sjedinjavanje, simbol koji je prepoznala ali ga nikada ranije nije izvukla. Okretala je novčić u šaci i pokušala da se odluči da li ga zadrži ili da ga baci nazad da ga nađe sledeći molilac kome je potrebno da nađe put. Na kraju ga je stavila u džep i poverovala akolitima da redovno obnavljaju blagoslove. Nije imala pojma kako se taj blagoslov uklapa u priču, ali nije sumnjala da je zloslutan. I da se odnosi direktno na nju.

Nije dobila nikakvu drugu mudrost. Treći novčić je bio tako gladak, tako istrošen da je bio skoro prazan. Avetinjski blagoslov. Signal da čak ni elementarne sile ne mogu da je posavetuju o predstojećim iskušenjima.

Zoi je stisnula usne, a onda zavrtela glavom. Ovo je bio novčić koji neće zadržati.

Bacila ga je natrag u korpu i napustila hram, s mnogo manje mira nego kada je ušla.

28.

Zoi nije umela da proceni da li joj je laknulo ili se uplašila kada je naišla na Darijena Serlasta kako je čeka u njenoj hotelskoj sobi. Anova ga je udobno smestila za lepim stočićem kraj prozora i ponudila ga vodom s voćem i slatkim keksom. Čim je Zoi ušla u sobu, Anova je zgrabila Kalvina za ruku i rekla: - Vratićemo se za jedan sat. - Zoi je pustila da se vrata zatvore za njima pre nego što je učinila napor da priđe i suoči se sa svojim posetiocem.

- Šta će biti sada? - upitala je, ne mareći za suptilnost. -Da li sam prognana?

Ispio je svoju čašu vode i prekrstio šake na stolu. Gledao ju je, naizgled smireno. Alis bi to volela, ali ne - rekao je. -Pod... intenzivnim... ispitivanjem, ubedili smo Alis da prizna da je, zaista, poslala otrovne slatkiše u tvoje odaje u nadi da ćeš se razboleti.

Međutim, bila je čvrsta u stavu da ti hemikalija ne bi zaista naudila. A i insistirala je, s takvim žarom da sam pao u iskušenje da joj poverujem, da nije umešala prste u Džosetinu nesreću na reci. Međutim, i to što ti je poslala zatrovanu hranu je ozbiljan prekršaj, iako nije uradila ništa gore od toga.

- I onda?

- I onda se svi slažu da si, ma koliko ekstremna i pogrešna tvoja odmazda bila, imala neko opravdanje za svoje po našanje danas.

- Ko to spada u sve?

- Zašto ne sedneš? - rekao je i pokazao ka stolici preko-puta sebe.

- Radije bih stajala. Ko su to svi?

- Vernon. Elidon. Ja. - A ko još zna za ono što se desilo na doručku kod Elidon?

- Zasad što je manje ljudi moguče. Koru sreća te je verovatno blagoslovila danas kada je povela računa o tome da u prostoriji ne bude slugu kada si... izrazila svoje mišljenje... a Elidon može da drži Sereru i Romelu pod kontrolom. Alis baš i nema nameru da ponavlja priču, jer i nju prikazuje u lošem svetlu, a Mirti razume koliko je važno da tako nešto zadrži za sebe. Zasad smo samo kralj i ja jedini koji znaju za to, osim vas. Međutim, ne mogu da predvidim koliko dugo će ti događaji ostati tajna.

- Kako će Alis objasniti tragove na licu?

- Izmisliće neku priču, pretpostavljam. Detalji me nisu dovoljno zanimali da bih se zadržao.

- Dakle, nisam prognana.

- Iz grada, ne. Međutim, smatra se da bi generalno bilo mudrije... bar zasad... da se smestiš negde van palate.

Pokazala je ka sobi oko njih. - Kao što vidiš. Već jesam.

- Možda bi mogla da razmisliš o životu u nečemu što je malo ličnije. Stalnije.

- Možda je vreme da se vratim u Kristarinu kuću.

- Ne - rekao je oštro. Izvila je obrve i čekala.

Lagano se podigao ga noge, kao da pokušava da se nemarno kreće. Međutim, kada se našao na nogama, mogla je videti da mu je čitavo telo preplavljeno nekom snažnom emocijom. Ljutnjom, pretpostavila je. Nervozom. Možda još nečim.

Možda i on, kao Zoi, troši dosta energije na to da ne misli na poljubac od prošle večeri. Poljubac od pre tri, pet ili osam godina.

- U planu su događaji na kojima će se tvoje prisustvo očekivati - rekao je. - Taro i Kejl su se obavezali da će ostati cele naredne devetice, a oni imaju još manje interesa da žive u Hijaltu od tebe. Moraš biti prisutna sve dok su i oni tu.

- Šta je to toliko važno da se od svih starešina zahteva da ostanu?

Očigledno je razmatrao koliko toga treba da kaže, ali onda je shvatio da će je nepotpun odgovor teško nagovoriti. Bar je ona tako protumačila izraz njegovog lica.

- Potkralj Soeče-Tasa dolazi ovde početkom sledeće devetice - rekao je Darijen. - Da bi mu se ukazala počast, od svih starešina se traži da budu u palati tokom posete.

- Potkralj Soeče-Tasa je bio ovde pre godinu dana, a starešina Lalindara nije bio u palati da mu ukaže bilo kakv počast - podsetila ga je.

- Tvoja tetka Sarona i ujak Broj su obavljali mnoge funkcije umesto tebe - rekao je. I tako potkralj nije bio uvreden.

- Drago mi je što su moji rođaci Lalindari pokazali takvu spremnost.

- Izgleda da imaju tu veštinu - složio se. - Premda je ti nemaš.

Nasmejala se, grubo, ljutito. - Hajde, bio si tako umeren! Zašto me ne izgrdiš kao što bi voleo? Reci mi koliko sam bila glupa, koliko sam bila osvetnički...

- Koliko si bila detinjasta - odbrusio je. Bilo je jasno đa mu gvozdena kontrola popušta. - Koliko si bila neobuzdana. Koliko si bila neodgovorna.

- Bila sam ljuta.

- Svi povremeno osetimo ljutnju! Išao bih tako daleko đa kažem da upravo sada osećam bes. Ali ne uživam u njemu! Ne lomim stvari, ne uništavam ljude i ne pretim drugim ljudima. Optužila si Alis da je pokušala da ubije Džosetu! Vrlo dobro, čak i da jeste, koliko si bolja od nje ako ti pokušaš da ubiješ nju.

- Samo sam joj ostavila modrice po licu - odgovorila je Zoi žustro. - Iako sam želela da uradim više. Mogla sam tlu uradim više.

- O, to ti verujem! Mirti je rekla da si izgledala kao neko koje iznenada shvatio da ima oružje u ruci a da nema pojma kako da ga upotrebi. Međutim, rekla je da je mogla da vidi kako si napravila dobru odluku.

Zoi se oštro nasmejala, nimalo zabavljena. - A onda mi je ona prošaptala na uvo kako ona može da mi slomi sve kosti ako poželi. Ne znam zašto su svi tako zapanjeni mojim ponašanjem ako sve starešine imaju neku vrstu destruktivne elementarne moći. Kladim se da Kejl može da uguši čoveka samo ako to poželi... ili da Nelson može da natera čoveka da poludi.

- Verovatno bi dobila tu opkladu — uzvratio je Darijen -ali oni nisu pokazali volju da to i urade.

- Pa, evo pitanja koje me je mučilo - rekla je i prišla korak bliže. — Ako su starešine toliko moćne, zašto nam je potreban kralj? Sta on može da uradi što oni ne mogu?

- On može da im se odupre - rekao je Darijen. Ona je samo zurila u njega. - Ne razumem.

- Kao što si i sama rekla, sve starešine su u stanju da ubiju. Međutim, kada se slože s kraljevim izborom naslednika, kao što sve starešine moraju da urade, onda se tom nasledniku daruje sposobnost da preživi njihove napade. Ne mogu da ga ubiju i zato je u njihovom interesu da ga podrže. - Slegnuo je ramenima. - Poštoje očigledne mane u tom sistemu. Svaki od njih može da unajmi ubicu, na primer. Međutim, taj sistem funkcioniše u Velsu stotinama godina. - Uputio joj je mračan pogled. - A radi još bolje ako nijedan starešina ne zloupotrebljava svoje moći, bez obzira na to kakav motiv ima. Želela je da mu se nasmeje u lice, lupi stopalom o pod i počne da besni, ali već joj je prigovorio zbog užasnog ponašanja i nije želela da nastavi jer bi time dokazala njegovu tvrdnju. Možda je ovo bio razlog zašto je Kristara želela da podiže Zoi kada je shvatila da je moć nešto više od amajlije blagoslova sa Zoine narukvice. Možda bi je Kristara naučila kako da kontroliše svoju sposobnost, ali i želju da je upotrebi.

Nakon svega, Kristara nikoga nije mrzela kao Navara Ardelaja, ali samo ga je upropastila i nikada nije učinila ništa više. Mada je zapravo želela da ga ubije.

- Usredsrediću se na to da naučim da kontrolišem svoj bes... i svoju moć... bez obzira na provokacije - rekla je hladnim glasom.

- Tako je, jer će uvek biti provokacija - rekao je Darijen. - O čoveku sudimo po tome kako reaguje kada se nalazi na pragu propasti. Ili o ženi.

- Pa, onda hunti čovek tu svakako ima prednost - dobacila je Zoi. - On se neće prepustiti nikakvim emotivnim ispadima! Tvrdoglav kao drvo i nepopustljiv kao kost!

- Ne bi ti škodilo da dopustiš da ti malo hunti rešenosti uobliči nemirne koru dane rekao je smireno.

A da li si ti taj hunti čovek koji će me voditi?, htela je da zna. Da li si ti čovek takvih principa i rešenosti da možeš da uzmeš ženu od krvi i vode i daš joj čvrst, pouzdan oblik na koji se može osloniti? Da li ćeš obaviti svoje telo oko njenog da je zadržiš, da joj pružiš mesto za odmor i sigurnost? Ili ćeš samo stajati, čvrst i pun neodobravanja, i gledati kako se ona rastvara i topi?

Umesto toga, odgovorila je oštrim glasom: - Ne smatram da je hunti način toliko po mom ukusu da poželim da mu dopustim da me vodi. - Ti si me poljubio, govorila je, ali to ne znači da mi se dopalo.

Klimnuo je glavom, stavljajući jasno do znanja da je savr šeno razumeo njenu poruku. - Onda te više neću opterećivali svojim nepoželjnim prisustvom - rekao je. Samo ću ponoviti da kralj želi da ostaneš u gradu, da se tvoje prisustvo povremeno očekuje u palati i da nisi stavljena ni pod kakvo starateljstvo. -Još jednom je klimnuo glavom ka njoj, premda ovog puta to nije bilo ništa više od naklona, i krenuo ka vratima.

- Čekaj - rekla je. - Setila sam se nečega što sam htela da ti kažem.

Sa rukom na kvači, zastao je i pogledao ka njoj. On nije mogao da promeni emociju tako brzo kao ona. Još uvek je delovao ljutito i povređeno. - Šta je u pitanju?

- Bolje rečeno, da te zamolim nešto.

Nije se ni potrudio da kaže još nešto, samo je čekao.

- Da li si znao da je Romela trudna?

Ruka mu je pala. Zapanjenost je zbrisala sve drugo s njegovog lica. - To nije moguće - rekao je.

Zoi je slegnula ramenima. - Moguće ili ne, to je istina.

Vratio se u sobu nekoliko koraka. Ponovo je bio namršten, ali bes u njemu zamenili su zbunjenost i zabrinutost. - Da li ti je ona to rekla? Nisam smatrao da ste ti i Romela u tako dobrim odnosima da bi ti se poverila.

- Krenula je za mnom u hodnik nakon jutrošnje svađe i uzela me za ruku. Mogla sam da osetim to u njoj. Krv nekog drugog. Bebe. - Videla je da nije ubeđen i rekla, pomalo žustro: - Ne zanima me da li mi veruješ ili ne. To je istina.

- Da li je ona shvatila da je trudna?

Zoi mu je uputila povreden pogled. - Ne znam. Nismo u tako dobrim odnosima da bi mi se poverila.

- Nikome ništa nije rekla.

- Ništa što bi neko preneo tebi - Zoi je osetila potrebu da istakne.

Nije se obazirao na to. - Da je Elidon saznala, rekla bi Vernonu, a on bi rekao meni.

Međutim, ako Romela još uvek nije shvatila istinu...

- Bila je bolesna u poslednjih nekoliko dana. Mislila sam da je Alis i nju trovala — rekla je Zoi. Nije uspela da suzbije širok osmeh, premda to, naravno, nije bilo smešno. — Nije ni čudo što se Alis toliko razljutila. Verovatno nije ništa uradila Romeli. Romela je prosto povraćala zbog bebe.

Darijen se još uvek mrštio, očigledno u pokušaju da proračuna datume u kalendaru.

Zato je Zoi postavila očigledno pitanje. — Ko je otac?

Darijen je odmahnuo glavom. - Nemam pojma.

- Pretpostavljam da je to laž — rekla je.

Oklevajući, uputio joj je napet osmeh. - O, voleo bih da jeste. — Zavrteo je glavom.

— Mogao bih da poverujem da je u pitanju Alis. Mogao bih da poverujem da je Setera.

Obe su imale ljubavnike bez dogovora s kraljem. - Ali Romela? Oduvek je bila najposlušnija od sve četiri. Ako je trudna... onda postoje ozbiljni propusti u obezbeđenju palate. Što me podjednako muči kao i sama činjenica da je trudna.

- Pretpostavljam da ne možeš samo da je zamoliš da ti kaže istinu - rekla je Zoi nakon jednog trenutka uživanja, zamišljajući taj razgovor.

- Ne mogu dok to ne objavi svima.

Zoi je slegnula ramenima. - Onda pretpostavljam da ne možeš mnogo da uradiš u vezi s tim.

- Hvala ti što si me obavestila - rekao je. Zapanjenost je izgleda izbacila i poslednju trunku ljutnje iz njega. Sada je delovao umorno i pomalo tužno. Ne po prvi put, Zoi je pomislila da on verovatno ima dužnosti o kojima ona ništa ne zna, a nijedna od njih nije laka.

Rekla je: - Međutim, to ti izgleda nije olakšalo muke, tako da možda nije trebalo da ti kažem.

- Nikada mi ne bi palo na pamet da ti uopšte i imaš ne kog interesovanja za moje muke - odgovorio je.

Glasno se nasmejala. — Ti si došao da potražiš mene, Darijene Serlaste. Ti si me pronašao... koliko, četiri puta, do sada?... kada sam ti dala mnogo razloga da me zauvek napustiš. Jedino mogu da zaključim da se tebi u stvari dopada nemir koji unosim u tvoj život.

Njegov osmeh je ovog puta bio malo topliji. - Rekao sam ti. Ja samo ispunjavam obećanje koje sam dao... tvom i svom ocu.

- Smatraj da si održao obećanje - ponudila je. - Smatraj da si oslobođen te dužnosti.

Ako ikada budeš imao razlog da ponovo kreneš za mnom, neka to bude samo zbog tebe.

Proučavao ju je za trenutak bez reči, a onda kratko klim nuo glavom. - U redu onda, hoću. - Prišao je vratima i okrenuo se. - Međutim, ti nećeš ponovo pobeći pre nego što ukažeš poštovanje potkralju.

- Pretpostavljam da mogu da se složim s tim — rekla je. — Ionako ne bi imao vremena da kreneš u potragu za mnom, sve dok on ne ode.

Dopustio je sebi da se kratko nasmeje. - Upravo tako -rekao je. - Mislim da se razumemo.

- Sumnjam u to - rekla je - ali bar imamo dogovor.

- Što je više nego ono čemu se obično nadam.

-Još nešto - rekla je kada je otvorio vrata. - Da li možeš da kažeš Džoseti gde sam?

Tražila me je u kući moje tetke.

Zapanjenost je nestala s njegovog lica i ponovo je delovao oprezno i nezadovoljno. Džoseta? Mislio sam da sam bio jasan...

- Nisam joj šaputala tajne na uvo - rekla je Zoi, iznervirana. - Postarala sam se da nauči da pliva. Korisna veština, zar ne? Ako iko ikada pokuša da je ponovo udavi?

- To je samo izgovor. Pokušavaš da izgradiš odnos s njom. Zato što ti je sestra.

- Tako je - rekla je srdačno. - I nastaviću to da radim. Biću diskretna. Neću otkrivati laži za koje se tako odlučno pretvaraš da su istina. Međutim, biću joj prijateljica. A ti ne možeš da me sprečiš i zato nemoj tako da režiš na mene.

- Ne režim. Samo je stvar u tome...

Rukom je odmahnula ka vratima i prišla tako blizu da može da ih zatvori za njim kada bude napokon otišao. - Samo je stvar u tome što ti se to ne dopada. Pa, žao mi je. U stvari, ne, nije mi žao. Idi kući, Darijene. Brini o stvarima koje možeš da kontrolišeš. Ovo nije jedna od njih.

Ovog puta je zapravo uspeo da otvori vrata pre nego što ga je zaustavila još jedna pomisao. - Ako napustiš hotel - rekao je - obavestićeš me kuda se krećeš?

- Tvoji špijuni će ti to svakako reći pre nego što budem u prilici da ti to javim?

- Imam iluziju da mi veruješ ako mi svojom voljom to kažeš.

Slegnula je ramenima. - U redu. Onda ću te obavestiti ako promenim mesto na kome odsedam. Da li si zadovoljan?

Za trenutak je ućutao, zagledao se u nju, lice mu je iznenada postalo ozbiljno. Desna ruka mu je i dalje bila na vratima, međutim onda je podigao dva prsta leve ruke i dotakao, vrlo nežno, njene usne. - Ne - rekao je - ali pretpostavljam da će to morati da bude dovoljno. - Smešeći se njenoj zbunjenosti, ponovo se naklonio i izašao iz sobe.

Zoi je prvo samo zurila u zatvorena vrata, a onda se naslonila na njih, ošamućeno se prisećajući poslednjih rečenica njihovog razgovora. Bilo joj je potrebno malo vremena da se priseti šta ga je to upitala što ga je nateralo da joj da odrican odgovor.

Da li si zadovoljan?

Govorila je istinu. Nikada neće razumeti jedno drugo. Međutim, bilo je dana kada je mislila da mogu sklopiti sporazum uprkos tome.

Džoseta nije bila srećna kada je dobila vesti da Zoi ne planira da se u skorije vreme vrati u palatu.

- Kakve to ima veze? - upitala je Zoi. Posetila je Zoinu hotelsku sobu pre odlaska kod Sarone na popodnevno plivanje. - Ionako nikada ne razgovaram s tobom na dvoru, a ti možeš da dođeš da me vidiš kada god poželiš.

- Prosto se oseća da si daleko kada si ovde dole. Zašto si poželela da odeš iz palate?

Niko neće da mi kaže.

Ovo je svakako bila jedna od onih tajni koje Darijen Serlast ne bi želeo da se otkriju.

Zoi je okolišala. - Posvađala sam se s Alis. Mislila sam da bi nam obema bilo udobnije ako ne moramo da brinemo da li ćemo svakog dana naleteti jedna na drugu u hodniku ili u kiertenu.

Džoseta je napravila podrugljiv zvuk. — Svi se svađaju s Alis. Niko više ne bi živeo na dvoru ako je to razlog da se ode.

- Možda je moja svađa s njom bila strašnija. Međutim, ne brini. Biću tamo kada se nešto važno dešava. Kako mi se čini, potkralj Soeče-Tasa dolazi ovamo za nekoliko dana.

- Da, a ja jedva čekam.

- Raduješ se tome što ćeš ga videti?

- Ne, jedva čekam da povede Kisiju i sve njih ostale nazad u Soeče-Tas! Ne mogu da ih podnesem. Tako su... čudni. I što je suviše blizu. I stalno me dodiruju. I mene i Korinu.

Od toga zadrhtim. A Korina ima noćne more.

- Mislila sam da se Korini baš sviđa kada obraćaju pažnju na nju.

- Majka joj je rekla da im dopušta da to rade, ali ja mislim da ih ona mrzi još više od mene.

Zoi nije mogla da smisli suptilan način da formuliše sledeće pitanje tako da ga je prosto postavila. - Da li ti se ona dopada? Korina?

Džoseta je slegla ramenima. - Ponekad. Ume da bude tako razmažena i sigurna u sebe, i pokvarena. A u drugim trenucima je fina. Svi ostali su mi doneli cveće dan posle regate, ali Korina mi je donela lutku jer je mislila da neću moći da spavam. Tako je pametna i ume da priča tako jasno da ponekad čovek zaboravi da je ona samo mala devojčica.

- Čija majka nije mnogo fina.

Džoseta je klimnula glavom. - Nastojanje da se bude ono što Alis želi da Korina bude svakoga bi učinilo zlim, čini mi se.

- Pa, ako ikada želiš da je povedeš s nama na plivanje, sigurna sam da Saroni neće smetati.

- Ne - Džoseta je rekla bez razmišljanja. - To je nešto što hoću da sačuvam samo za sebe.

Dan je bio tako lep da ni Zoi ni Džoseti nije prijala ideja da se vrate unutra kada su izašle iz Saronine kuće. Zato su rekle vozaču da krene Činkvom ka palati i da prati spori, uski, vijugavi put koji je pratio Marisi istočnom stranom grada. Kada su bili u blizini rečne doline, Zoi mu je rekla da zaustavi auto da izađu. Stražar Foli je odmah izašao za njima, ali držao se na pristojnoj udaljenosti dok su koračale ka ispustu iznad tvrdog, širokog proširenja na kome se nalazio logor skitnica.

Sada je bio potpuno prazan, naravno, jer su skitnice bile prebačene na manje vidljivo mesto dok su posetioci iz Soeče-Tasa u Hijaltu. Reka koja je jurila kraj otvorenog, odjekujućeg prostora imala je dosta viši vodostaj nego što je Zoi pamtila iz perioda kada se sklonila u dolini. Podigla je pogled da proceni količinu vode koja se spuštala niz kamenu liticu iza palate. Bilo je teško reći s ove udaljenosti, ali i vodopadi su delovali snažnije, ispunjeni do kraja i veselo su tutnjali niz padinu na planini. Činilo se da Marisi odobrava Zoino prisustvo u gradu.

Ona i Džoseta su se smestile na ivicu kamene obale, a noge su im visile nad dolinom ispod. Foli je stajao nekoliko koraka iza, dovoljno blizu da skoči za Džosetom ako padne, dovoljno blizu i da čuje čitav njihov razgovor, pomislila je Zoi. - Tokom čitave godine, ali većinom kada je toplo, ljudi žive ovde dole - počela je Zoi. Džoseta je klimnula glavom. - Vidim ih s prozora svoje spavaće sobe. Moja majka kaže da su to prljave skitnice, ali ponekad pomislim da bi bilo lepo živeti ovde dole.

Možda. Na neko vreme.

- Mislim da to ne bi bio pravi život za princezu - rekla je Zoi s osmehom. — Međutim, ako... ako ti se ikada nešto desi. Ako ikada misliš da moraš da pobegneš iz palate, iznenada, u žurbi, a da nikome ne kažeš kuda ideš, možeš doći na reku. A čim budem saznala da te nema, ja ću doći ovamo da te potražim.

Džoseta se okrenula i uputila Zoi upitni pogled. - Zašto bih ikada morala iznenada da odem iz palate?

- Ne znam. Ponekad se dese strašne stvari. Dobro je ima ti plan.

- Da li bih bila bezbedna tamo dole? Sa... sa skitnicama?

Zoi se nasmešila i pogledala preko ramena ka stražaru, koji je napeto slušao. - Povedi Folija sa sobom. Mislim da on može da vodi računa o tebi.

Oslonivši se na pesnice, Džoseta je zaljuljala noge koji put a onda ih ispružila pravo ispred sebe. Stopala su joj bila u svilenim patikama, lakim kao paučina. - U redu.

Međutim, nisam sigurna koliko daleko bih stigla u pokušaju da siđem bez kočije ili elajmotive. Cipele bi mi se pocepale pre nego što bih prešla pola puta niz planinu.

- Zar nemaš neke čvršće cipele od tih?

- Imala sam čizme, ali su mi sada male, a moja majka kaže da mi neće trebati nove pre sledeće zime.

Zoi je skočila, uhvatila Džosetu za ruku i povukla princezu na noge. - E pa, to jeste problem koji mogu da rešim -rekla je. - Hajde da ti kupimo cipele za šetnju. Čim su Zoi i Džoseta prošle kroz vrata obućarske radnje, prodavačica je pozvala Ajlin, koja je sebi stvorila naviku da lično dočeka Zoi kad god bi ova svratila.

- A kako mogu da ti pomognem danas, Zoi? - upitala je Ajlin na svoj uobičajen, žustar način. - Ili ćemo potražiti cipele za tvoju drugaricu?

- Za moju drugaricu - rekla je Zoi i pitala se koliko dugo će Ajlin trebati da prepozna Džosetu. Foli je čekao napolju, tako da nije bilo mnogo pompe da je razotkrije, ali Ajlin je bila pametna poslovna žena. Princeza u njenoj radnji značila je novac, a Ajlin novac nikada nije promicao. - Možda će joj trebati nekoliko pari.

- Svakodnevne? Formalne? Rađene po meri? Da se odmah nose?

- Definitivno nešto svakodnevno - rekla je Zoi. - Nešto s malo jačim đonom što može da podnese stalnu upotrebu. Neke gotove će biti sasvim u redu.

- Sedite ovde i pustite me da pregledam vaša stopala - rekla je Ajlin Džoseti i krenula da uzima vrlo temeljne mere. -Mislim da mogu da sastavim neki sasvim odgovarajući izbor.

U stvari, Džoseta je bila oduševljena s dva para čvrstih cipela i jednim parom čizama do kolena, dovoljno jakih da izdrže šetnju kroz Marisi. - Mogu li da uzmem sve? - prošaptala je.

- Ako želiš, možeš.

- O, želim ih.

- Odlično - rekla je Ajlin, odnela obuću do tezge i sabrala ceh pre nego što su mušterije i stigle da se predomisle. - Da li bi princeza želela da ih odmah ponese sa sobom ili da pošalje stražara da ih uzme kasnije?

Zoi i Džoseta su se nasmejale na to. - Kako ste znali? -uzviknula je Džoseta.

Ajlin joj je uputila ukočen mali osmeh. - Moj je posao da znam - rekla je.

- Ponećemo ih sa sobom - rekla je Zoi. - Šaljem je pravo u palatu čim odemo odavde.

- Volela bih da pođeš sa mnom - rekla je Džoseta, a njen izraz lica bio je onoliko naduren koliko je ikada to dozvolila.

- Pa, neću. Možeš sasvim lepo da preživiš večeru i bez mene.

Ajlin je na to podigla pogled sa svog posla motanja cipe la u smeđi papir. - O... ako nemaš druge planove za večeru., možda je suviše napadno od mene da to predložim, ali Balou će večerati s nama večeras - rekla je. - Ako si slobodna, voleli bismo da nam se pridružiš. Naravno, ne bih htela sebi da dozvolim previše.

- Naravno da nisi suviše napadna! - uzviknula je Zoi. Baš bih volela da večeram s tvojom porodicom večeras. Ništa me ne bi toliko usrećilo.

29.

Kraljevska kočija odvezla je Zoi do hotela i nastavila ka palati. Zoi je požurila unutra, pitajući se šta da obuče te večeri. Ajlin bi se razočarala da se Zoi ne pojavi u skladu sa svojim položajem, ali njena dvorska odeća bi delovala smešno u tom malom stanu iznad obućarske radnje. Biće potrebno da obuče nešto elegantno ali jednostavno.

- Anova, svratila sam danas do Ajlin i ona me je pozvala na večeru - doviknula je Zoi čim je ušla u svoju sobu i pokucala na susedna vrata koja su vodila u odaje slugu. - I Barlou će doći. Anova?

Međutim, Kalvin je otvorio vrata, a na licu mu se video nestašluk. - Dobro je, napokon si se vratila!

Ušla je u njihovu sobu, impresionirana načinom na koji je Anova uspela da tako brzo pretvori jednoličan, običan prostor u nešto lično i privlačno. Na podu su se nalazili raznobojni tepisi, osušeno cveće na noćnom stočiću, bogati i opuštajući mirisi plovili su vazduhom.

Anova se okrenula od prozora, na koji je kačila tanki crveni šal da pretvori obične sunčeve zrake u plamen. - Celo popodne te čeka da priča s tobom.

- Da se nije nešto desilo? Nešto dobro ili loše?

- Nešto zanimljivo - rekao je Kalvin. - Sedi.

- Nemam mnogo vremena. Moram da se presvučem i vratim se u trgovački kraj za sat vremena.

- Imaćeš vremena za ovo.

Pogledala je ka Anovi a ova je slegnula ramenima. - Nije hteo da mi kaže.

Obe žene su sele na krevet i udobno se smestile po ćebadima i u gomili postavljenih jastuka.

Kalvin je bio suviše uzbuđen da prestane da šeta. - Danas sam šetao Trgom muškaraca i ugledao kočiju iz palate kako staje. Ne, bolje reći jednu kraljevsku kočiju objasnio je. - Ne neka u kojoj bi se vozio kralj, već neka od onih koje voze sluge na tržnicu i nazad. Mislio sam da ću prepoznati tog nekog ko je došao na Trg, tako da sam sačekao da izađe i čuo sam kako kaže kočijašu da se vrati po njega za jedan čas.

Zastao je zbog dramskog efekta, pa je Zoi upitala: - Dakle, da li si ga poznao?

- Prepoznao sam ga - rekao je Kalvin - premda me se on ne bi setio. Bio je to kraljev komornik. - Kada to nije naišlo na neki odgovor, dodao je: - Lično kraljev čovek. Onaj ko se brine o njegovim najličnijim stvarima.

- U redu - rekla je Zoi, mada joj ništa nije bilo jasnije. -Da li si pričao s njim?

- Ne, ali zanimalo me je šta bi on mogao da radi na Trgu, tako da sam se zadržao tu malo i pratio ga. Međutim, on ni je ostao na Trgu. Čim je kočija nestala iz vidokruga, požurio je ka Činkvi i uhvatio prvi tramvaj koji je naišao. Jedva sam stigao da uskočim za njim. Pazio sam da me ne primeti — dodao je, zadovoljan sobom.

Zoi je pogledala ka Anovi i pokušala da prikrije koliko je to zanima. — Kuda je otišao?

- Sišao je iz tramvaja kraj južnog kanala - rekao je Kalvin. To jeste nateralo Zoi da izvije obrve. - Šta bi kraljev čovek radio u takvom kraju grada?

- To je tačno ono što sam se i ja zapitao! Zato sam nasta vio da ga pratim. Bio je pomalo nervozan, moglo bi se reći, jer se stalno osvrtao preko ramena kao da se plaši da će ga oplačkati lopovi.

Zoi se uozbiljila kada je rekla: - Nadam se da te nije primetio.

- Ne, nije! Ja sam išao drugom stranom ulice i stalno se saginjao da namestim cipelu kad god bi se osvrnuo. A uleteo sam u uličicu kada je napokon ušao u prodavnicu. - Vrlo naglašeno je rekao: — Apotekarsku radnju.

Sada je zaista privukao Zoinu pažnju. - Kupovao je lekove za kralja Vernona? U semenarnici dole kraj kanala? Zašto?

- Možda je kupovao nešto za sebe - predložila je Anova. - Nešto što nije želeo da se u palati zna da on puši ili jede.

- To je bila i moja prva pomisao - priznao je Kalvin. - Ali opet. Mislio sam da je to čudno. Zato sam se potucao po ulici sve dok nije izašao... i trudio se da me niko ne opljačka!... a onda sam sačekao koji minut i jurnuo u apotekarsku radnju kao da sam trčao. Bilo je to strašno prljavo mesto - dodao je i zavrteo glavom. - Smrdljivo i mračno.

Tu je bio samo jedan čovek koji radio i izgledao je zlo. Ja ne bih kupovao svoje lekove tamo.

- Pa, šta si uradio? - upitala je Zoi. - Potkupio ga da ti kaže šta je kraljev čovek kupio?

- Pravio sam se da me je on poslao - rekao je Kalvin, očigledno ponosan na sebeštoje smislio takav izgovor. - Rekao sam: „Moj gospodar kaže da treba da kupim još polovinu narudžbine po receptu, ako imate još pri ruci. Trebaće nam."

- To je bilo pametno — rekla je Zoi. - Da, a nije ni postao sumnjičav, kao što bi bio da sam počeo da postavljam pitanja — rekao je Kalvin. - Samo je izvukao nešto što je ličilo na osušenu zemlju, zamotao to u papir i rekao: „Tri zlatnika."

-Tri zlatnika? - uzviknula je Zoi. - Ni ja obično ne nosim toliko sa sobom!

- Pa, nameravao sam da kupujem na Trgu muškaraca, tako da sam imao pun džep novčića - rekao je Kalvin. - Ipak, bio sam zapanjen. Šta bi to moglo toliko da košta?

- Pa? Šta bi moglo?

Kalvin je podigao ruke. - Ne znam! Teško da sam mogao da ga pitam nakon što sam ga kupio praveći se da znam šta je.

- Svakako ću ti se odužiti - rekla je Zoi. - Međutim, daj da vidimo taj skupi lek!

Možda će ga neko od nas prepoznati.

Kalvin se smestio na krevet kraj njih i pažljivo odmotao zgužvani papir. Zaista, fino samleveni osušeni listovi ličili su na zemlju, ako izuzmemo oštar, neprijatan miris. Kao trule gljive posute urinom, pomislila je Zoi i nabrala nos. Pažljivo, prstom je prošla kroz smeđi prah, ali bila je previše sumnji čava da jezikom dodirne vrh prsta i proveri ukus.

- Mogu li da pozajmim ovo? - upitala je Kalvina.

- To je tvoje - rekao je.

- Znam nekoga ko bi mogao da mi kaže šta je ovo.

Večera u Melvinovom i Ajlininom pretrpanom stanu bila je radostan događaj. Barlou je pozdravio Zoi uzvikom iznenađenja i zagrljajem i zahtevao je da čuje šta joj se dešavalo od kada su se rastali. Ajlin je retko sedela duže od pet minuta i stalno je skakala da donese još neki tanjir hrane ili donese svom sinu nešto za šta je bila sigurna da će mu prijati, bila to knjiga, ili komad odeće, ili čaša vina. Melvin je, kao i obično, tiho sedeo i malo pričao, ali je sa zadovoljstvom posmatrao ljude okupljene za svojim stolom.

Zoi je lako ispričala važnije delove iz svoje skorije prošlosti, a onda se zainteresovala za Barlouove poslovne poduhvate. - Pretpostavljam da si još uvek partner s Džejkerom? upitala je. Kada se Barlou široko osmehnuo i klimnuo gla vom, rekla je — Reci mu da sam pitala za njega. Čime to vas dvojica trgujete ovih dana?

- O, kao i obično, svime što deluje dovoljno neobično da može da postigne dobru cenu - rekao je. - Odvezli smo neko seme s južnih obala čak gore do severnih planina i prodali ga nekolicini farmera koji žive u blizini imanja Lalindara. Seme je dovezeno iz zemalja hiljadu milja daleko odavde. Neka stvar koja raste samo u vlažnoj, hladnoj klimi.

Sigurno će dobro uspevati uz reku.

- Koliko dugo si u gradu? Kuda ideš dalje?

- Čekamo da stigne još jedna pošiljka... Sigurno za četiri-pet dana, a onda krećemo ponovo, verovatno ćemo pravo na zapad ovog puta. - Nasmešio se. - Pa, s ponekim povremenim zaustavljanjem. Znaš već kako to ide.

Uzvratila mu je osmehom. - Sećam se.

Večera je bila ukusna, desert sladak kao greh, a Zoi je izrazila svoje verovanje da možda neće moći sama da se otetura kući. - Barlou će te odvesti - rekla je Ajlin. - Koristi našu purnjaču kada je u gradu.

Zoi je bila oduševeljena. - Imate sopstvenu elajmotivui Impresionirana sam!

- Naravno, bila je smešno skupa - rekla je Ajlin. U njenom glasu se osećalo neodobravanje, ali Zoi je mogla da pročita istinu u njenim očima. Bila je oduševljena što je dostigla takav nivo bogatstva koji joj je omogućio da ima tako nešto.

- Takvo rasipanje para.

Zoi je počela da prikuplja svoje stvari. - Žao mi je što moram da krenem, ali baš je kasno! Barlou, ako ti ne smeta da me odvezeš kući, volela bih da me ispratiš.

Kada su se našli u kolima i kada je Barlou krenuo pažljivo da prolazi uskim ulicama trgovačkog kraja, Zoi je rekla: - Drago mi je što imam nekoliko minuta s tobom nasamo. Htela sam nešto da te pitam, a nisam želela to da uradim pred tvojim roditeljima.

Pogledao ju je iskosa, napola zainteresovano a napola oprezno. - Nešto lično?

- Ne baš. Pitala sam se da li bi mogo da prepoznaš... jedan lek koji je došao do mene pod misterioznim okolnostima.

Sada je delovao oprezno i zaintrigirano. - verovatno ne, ali Džejker bi mogao. On se bavi prinosima, začinima i biljkama. A i lekovima.

- Mogu li da ga pitam? Sada?

- Biće mu drago da te vidi. Za nekih dvadesetak minuta Barlou ju je uveo u nisku,neuglednu zgradu u gusto naseljenom kraju u zapadnom delu grada. Kraj je delovao prilično sigurno, ali neodržavano. — Sobe za neženje — rekao joj je uz širok osmeh. - Tu uglavnom žive samci. I muškarci koji vole druge muškarce. Niko se ne trudi previše da ih održava.

Vrata su se otvorila i ušli su u sobice ispunjene kutijama robe i gomilama papira, reversa, mapa, pisama iz banke; međutim, deo u kome se živelo bio je uredan i čist.

Džejker je uskliknuo od zadovoljstva što vidi Zoi i prišao je da je čvrsto zagrli. Uz nalet miline setila se koliko joj se dopada njegovo osunčano lice, njegova opuštena prijatnost.

- Stvari su se za tebe svakako promenile od kada smo te ostavili u planinama — rekao je, a sitne bore su mu se pojavile oko plavih očiju dok se smešio. - Svaki put kada čujem Zoi Lalindar, pomislim: „Da li je to stvarno naša Zoi?" Bila je tako mirna kada smo je poznavali.

- Sigurno niste slušali moje ime baš toliko često. Džejker i Zoi seli su u udobne stolice oko izanđalog, starog drvenog stola dokje Barlou donosio piće iz sićušne kuhi nje.

— Pominjala se neka priča o kraljevskoj regati - rekao je Džejker. - Zvučala je prilično uzbudljivo.

- Ah. Da, pretpostavljam da se ta priča često prepričava Barlou im se pridružio i poslužio ih pićem. – Dopašće vam se ovo — rekao je. - Košta bogatstvo ako ga kupiš u nekim krčmama.

Bilo je i slatko i jako, pomalo penušavo i udaralo je u glavu. Zoi je poželela da ga slisti odmah, međutim kada je videla kako Džejker polako pijucka svoje, pomislila je da bi bilo mudro da prati njegov primer. - Trebalo bi da prodajete ovo gore u palati - rekla je.

- Već radimo na tome - rekao je Džejker uz smeh. - Međutim, mislim da postoji veće tržište kod Pet porodica. One vole da se takmiče jedna s drugom u organizaciji zabava.

- Pa, kako ide posao? - upitala je Zoi i proveli su još petnaestak minuta u razgovoru o trgovini malo podrobnije nego što su to uradili kod Ajlin i Melvina.

- Sve je to veoma zanimljivo - rekla je Zoi i iskreno je to mislila. - Međutim, imala sam pitanje na koje mi je Barlou rekao da mi možda ti možeš odgovoriti. - Izvukla je zamotuljak papira, polako ga odmotala i ispravila na stolu. - Da li imaš neku ideju šta je ovo? I čemu služi?

Obojica su se nagnula napred, Barlou samo znatiželjan, ali Džejker se bacio na procenu. Kao i Zoi, Džejker je prstom prošao kroz mleveno suvo lišće, uzeo ga s dva prsta i protrljao ga dok se nije pretvorilo u prah. Pomirisao je ostatak, a onda oprezno okusio vrh prsta. Kada se ispravio i pogledao ka njoj, lice mu je bilo vrlo ozbiljno.

- Da li umireš? - upitao je.

Zoi je zurila u njega. - Da li... ne. Ne, dobro sam, ovo nije za mene. Međutim, kažeš... - Nije mogla da prihvati sve što je to moglo značiti. - Znači da je ko god uzima

ovaj lek bolestan? Vrlo bolestan?

Džejker je klimnuo glavom. Nije pomerao pogled s njenog lica. Činilo se da pokušava da ohrabri sebe da ona ne laže. - Ovo je prilično kvalitetno - rekao je. - Nije previše puta razblaženo šećerom ili biljkama s đubrišta. Vrlo je jako. Međutim i rizično.

Ako ga ti uzimaš, Zoi, mogu da ti nađem nešto malo sigurnije.

- Ne uzimam, Džejkere, kunem se da ne. Ako delujem zapanjeno, to je zato... osoba koja uzima taj lek... malo me je šokiralo.

Džejker je klimnuo glavom i nije tražio više detalja. -Gde si to nabavila?

- Iz prodavnice dole u barakama kraj kanala.

- Onda se nadam da nisi ti išla da ga kupiš - ubacio je Barlou. — To je loše mesto za lutanje.

Odmahnula je glavom. - Ne, jedan moj prijatelj je video... nekoga... kako ulazi u radnju. Bio je znatiželjan i pratio ga je, a onda i sebi kupio malo. Međutim, nismo znali šta je to.

- Zove se renesansa - rekao je Džejker. - Novi život.

- I neko bi ga uzeo samo ako... ako umire?

Džejker je ponovo klimnuo glavom. - To mu je primarna namena. Usporava napredovanje nekolicine najgorih bolesti. Da je možda godinu dana života. Možda i dve.

I sa sobom odnosi bol, bar tako kažu.

- Onda zvuči kao izuzetno dobar lek! Imaću to na umu ako me ikada pogodi nešto fatalno.

- Ali postoje i posledice - upozorio je Džejker. - Ponekad toliko eliminiše simptome da zaboraviš da si bolestan. Imaš novu energiju, misliš da možeš da uradiš šta god hoćeš.

Previše se napinješ i... — Nagnuo je glavu u stranu, zatvorio oči i isplazio jezik, imitirajući mrtvaca. Ispravio se i rekao: -Možeš da umreš za tili čas.

- Koji su ostali propratni efekti?

Džejker se potapšao po glavi. — Počneš da gubiš ponešto od mentalnih sposobnosti.

Zaboravljaš stvari. Neki ljudi postanu detinjasti. Kažu da možeš da postaneš zaista senilan ili dementan ako ga predugo uzimaš. Video sam jednom zavisnika, ponašao se kao luđak. Nije predstavljao lep prizor.

Zoi je osećala kako joj postaje sve hladnije i kako se sve više plaši zbog svega što je rekao, premda je strah čvrsto zgra bio njeno srce još prilikom njegove prve reakcije na lek. Kralj Vernon umire. Nije bilo drugog objašnjenja. Umire, a Darijen Serlast to zna i Darijen koristi najrizičniji mogući metod da ga održi u životu još jedno godišnje doba, još jednu godinu. I laže sve ostale u palati dok to radi.

Ko je još znao za opasno stanje u kome se nalazilo kraljevo zdravlje?

Zoi je razmišljala i o nečemu što je Džejker upravo izgo vorio. - Ako ga ljudi koriste predugo, postaju senilni - ponovila je polako. - Predugo.

Klimnuo je glavom. - Godinama. Viđao sam to.

- Ali ako ga uzimaju samo ljudi koji su na samrti... da li ih zaista može održati u životu godinama?

- O, to ima još jednu namenu - rekao je Džejker. - Ne neku koja bi tebe zanimala.

Sada se Barlou široko osmehnuo. - Renesansa - rekao je.

- Daje čoveku novi život.

Kada je Zoi i dalje delovala zbunjeno, Džejker je dodao:

- Povećana plodnost. Povećava muškarčevu sposobnost. Postoji izvesna profesija gde je muškarcu potrebna renesansa da bi odradio posao.

Barlou je prasnuo u smeh na to, ali Zoi se samo našla u još dubljem stanju šoka.

Sada je znala ko je otac Romeline bebe.

30.

Zoi je imala običaj da sve deli s Anovom i Kalvinom, ali čak i ona je shvatila da je ova informacija suviše opasna da bi se delila. S molbom da joj oproste, zamolila ih je ako mogu da je ostave da se nasamo sretne s Darijenom Serlastom kada se bude udostojio da odgovori na njene hitne pozive. Stigla je kući od Barloua oko ponoći. Poruke su krenule u zoru. U odgovor je dobila samo: Čim budem mogao. Ali doći će. Znala je da hoće.

- Žao mi je - rekla je Anovi po stoti put. - Međutim, moraćete da odete čim bude došao ovamo.

- Prestani da se izvinjavaš - rekla je Anova. - Misliš da mi tebi sve pričamo? Svi imaju tajne.

- Pretpostavljam da ćete uskoro saznati - rekla je Zoi. Ali ne treba za to da saznate od mene.

Pravi sumrak se upravo probijao kroz lažni sumrak Anovine prozirne zavese kada se Darijen pojavio na Zoinim vra tima. Postavili su lagani obrok, pošto nisu bili sigurni kada će doći, niti da li će biti gladan. Zoi je grickala celo popodne, ali nije bila naročito gladna.

Stomak joj je još uvek bio u grču od brige i napetosti. Kako to da kralj umire?

Anova je uvela Darijena unutra, onda uzela Kalvina za ruku i požurila napolje, zatvorivši vrata za sobom. Darijeu je čekao u sredini sobe i posmatrao Zoi kako stoji kraj prozora. Iznenada je imala potrebu za suncem, koliko god dugo još da potraje pred nadolazećom noći.

- Svaki instinkt mi govori da mi se neće dopasti ono što imaš da kažeš - primetio je Darijen tihim glasom. - Da li je neko pokušao da te ubije? Da nisi otkrila još neku polusestru? Da nisi odlučila da napustiš grad uprkos mom preklinjanju?

- Saznala sam jednu od tvojih tajni... onu najgoru, nadam se - rekla je.

Njegov izraz lica je odmah prešao od otvorene zabrinutosti do zatvorene maske neutralnosti. - Istina je da imam tajni — rekao je. - Nisam siguran koju od njih bi mogla smatrati najgorom.

- Ono što me ispunjava dubokim nemirom - rekla je -jeste što smatraš da postoji više onih koje su loše kao ova.

Prišao joj je, zabrinutog lica. Kao što je često bio slučaj, bio je obučen u crno.

Vuneni ogrtač mu se vijorio oko članaka dok je hodao. Bio je mračna, smirena prilika, planina, ogromni hrast koji nijedna oluja ne može da obori. I ona bi mu verovala da je na

samrti, da joj je potreban bedem pred najvećim od svih užasa.

Skoro da je prošaputala svoje pitanje. - Koliko još očekuješ da će Vernon poživeti?

Sklopio je oči i nagnuo se unazad, na trenutak drhteći pod jakim vetrom. Onda je otvorio oči i sabrao se, upro nogama čvršće o pod kao da je odlučan da ne izgubi ravnotežu.

Nije to poricao, što je smatrala velikim darom. Umesto toga je samo rekao: - Koliko toga znaš?

- Uzima lek za oporavak poznat kao renesansa. Produžiće mu život za godinu-dve, iako će mu to polako mentalno iscediti oštrinu uma. Samo nagađam, ali čini mi se da ga uzima bar godinu dana. Što znači da mu nije ostalo više od jedne godine života.

Klimnuo je glavom i rekao: - A kako si to otkrila?

- Moj prijatelj Kalvin je pratio kraljevog komornika u apotekarsku radnju u južnom delu grada i naručio isti lek, tek iz znatiželje. Jedan drugi moj poznanik, trgovac, rekao mije čemu služi.

Darijen je onda malo duže zatvorio oči. Činilo se da čeka da prođe bolni grč. - Onda svi oni znaju... Svi tvoji prijatelji...

- Ne - rekla je oštro. - Nisam podelila s Kalvinom detalje o leku, niti sam otkrila trgovcu identitet pacijenta. Znam da misliš da sam nepažljiva i indiskretna, ali čak i ja znam da neke stvari ne trpe ponavljanja.

Ponovo ju je pogledao, a u sivim očima se videlo više topline. - Moram onda da ti zahvalim zbog toga.

- Nisi odgovorio na moje pitanje.

Oklevao je, a onda uzdahnuo i krenuo ka stolu na kome se nalazila primamljiva hrana. - Možemo li bar da sednemo? - rekao je. - Pašću od umora.

Seli su za sto i Zoi je shvatila da je neobično pogođena potrebom da se stara o njemu, da mu sipa vodu, napuni tanjir dakonijama, pita ga da li mu treba još nešto. Delovao je iscrpljeno, a to nije bilo nikakvo čudo. Nesumnjivo je veći deo energije svakog dana trošio na to da održava sliku o tome kako je kralj zdrav. Retko kada je žalila Darijena Serlasta, ali u ovom trenutku joj je bilo jasno da je zaslužio malo dobrote.

Pojeo je tri ukusna sendviča i to u dva zalogaja, a onda je ispio čitavu čašu vode. Zoi mu je sipala još jednu i dodala kašičicu mlevenog voća. - Kralj se razboleo početkom prošle godine — rekao je Darijen bez daljeg navaljivanja. - Početkom Kvinelaja. Svi su se bili razboleli od raznih bolesti, tako da isprva niko nije mnogo obratio pažnje na to.

Međutim, nikako mu nije bivalo bolje. Elidon je bila zabrinuta, ali, naravno, morala je oprezno da postupa. Kada pošalješ po lekara da pregleda kralja, celoj naciji nije prijatno.

Posebno kada su mu kćeri tako mlade... a on još nije odredio naslednika.

- To je problem koji je vrlo lako mogao da reši - istakla je Zoi. - Trebalo je samo da odabere naslednika.

- Dve stvari čine selekciju nimalo jednostavnim procesom - rekao je Darijen. - Kao prvo, Natali se još nije bila rodila, a Vernon je hteo da vidi da li će mu Romela roditi sina.

Sve saosećanje koje je Zoi imala za Vernona odmah je nestalo u oblaku dima. - Od svih ograničenih, loše razmotrenih, pogubnih razloga da dovedeš svoje kraljevstvo u opasnost...

Darijen je uspeo da se slabašno osmehne. — U potpunosti se slažem s tobom - rekao je. - Verujem da su žene mnogo bolji vladari od muškaraca. Mirti i Elidon, na primer, obe bi bile sjajne vladarke.

- Pa, kada je Romela samo uspela da mu rodi još jednu kćer, šta ga je onda sprečilo da odabere svog naslednika? Rekao si da postoje dva razloga.

— Svih pet starešina bi moralo da se složi s izborom — rekao je Darijen - a jedan starešina je nedostajao.

Zoi ga je gledala tako dugo da je imao vremena da pojede još jedan sendvič. - Da li mi ti to kažeš... nakon svega... nakon svih razloga koje si mi dao, svih laži koje si mi rekao o tome zašto si došao da me odvedeš iz onog sela... da je ovo pravi razlog? Zato sam iznenada morala da budem u Hijaltu, u palati, pod tvojim budnim okom? Da bih mogla da odigram svoju ulogu kao starešina?

Naklonio se u znak priznanja, premda ju je i dalje posmatrao ispod obrva. - Bilo je od najvišeg značaja da budeš prisutna i potvrdiš izbor kraljevog naslednika - rekao je tihim glasom. - Stabilnost kraljevstva je zavisila od toga. A opet, i svi ostali razlozi koje sam ti dao bili su tačni. Kralj jeste pregovarao sa suprugama i tvoje ime jeste isplivalo kao izbor njegove pete neveste. Ja jesam obećao tvom ocu, a i svom, da ću doći po tebe kada Navar umre. To nisu bile laži. Međutim, meni nisu toliko značile kao saznanje da će peti starešina biti u blizini, inače nikada ne bismo odabrali sledećeg vladara Velsa.

Razdraženo je uzviknula, kao da se davi, i odmahnula glavom u pokušaju da odagna svoju sumnjičavost i bes. Ali kako je mogla biti iznenađena ili čak iznervirana? Oduvek joj je bilo jasno da on ima tajni i da su neke od njih čudovišne. Nije bila sigurna da može u potpunosti da ga krivi za skrivanje ove posebno neugodne i zastrašujuće istine.

- Vrlo dobro, dakle, došao si po mene, ali u isto vreme si radio ono što možeš da održiš Vernona u životu - rekla je i vratila razgovor na temu kojom su i počeli. - Kada je počeo da uzima lek?

- Sredinom Kvinkorua prošle godine. Kao što sam rekao, namučili smo se da dovedemo lekara u tajnosti i pravili smo se da je Elidon bolesna. Provela je dosta vremena propadajući u svojim odajama i lišavala je sebe hrane, tako da izgleda bledo i mršavo. Vernon je došao u njene odaje da bi bio prisutan dok je lekar pregleda. - Darijen je slegnuo ramenima. - Vrlo brzo je ustanovio dijagnozu i izneo nam bedne opcije koje su nam na raspolaganju. Bio je pošten u pogledu posledica s kojima moramo da se suočimo s renesansom, ali alternativa je bila nezamisliva. Kralj bi umro za jedan kvintal. Svi smo se složili da treba da rizikujemo s lekom.

- Ko je još bio deo dogovora?

- Kralj, Elidon i ja.

- A doktor?

- Elaj čovek. Elidonin nećak, veoma pouzdan. - Sigurno je primetio skeptičan izraz njenog lica pošto se odmah ponovo nasmešio. - Očigledno jeste, ili bi se ta vest do sada odavno pročula.

Bila je primorana da se složi kako je to istina. - Dakle, nijedna druga supruga ne zna?

Odmahnuo je glavom.

- I niko od drugih starešina? Čak ni Mirti?

- Ne bih se iznenadio da saznam kako je Mirti pretpostavljala. Međutim, ništa nije rekla. Bar ne nikome od na Kejl, Nelson i Taro... ne.

- Kraljev komornik, onaj koji kupuje nezakoniti lek, on sigurno nešto zna.

Darijen je klimnuo glavom. - Ponovo, siguran sam da ima svoje sumnje, ali nije ih glasno izrazio. On je potpuno lojalan, s Vernonom je još od zajedničkog detinjstva.

- Pa ipak. Sigurno znaš da je ovo tajna koja se ne može večno skrivati.

- Zapanjen sam što je do sada niko nije otkrio.

- Koliko dugo misliš da mu je preostalo... koliko će još živeti?

- Dva kvintala, možda četiri. Za neko vreme njegovo propadanje se u toj meri usporilo da sam počeo da mislim kako mu je dijagnoza pogrešna. Da se zaista oporavlja.

Delovao je prilično snažno prošlog leta... U stvari, jedini simptomi koje sam ikada video na njemu bili su posledica leka.

Zoi se setila kraljevog čudno osetljivog ponašanja u Ajlininoj radnji, nesposobnost da odabere kopču za cipele. -Detinjasto ponašanje - promrmljala je. - Nedostatak usredsredenosti.

- Tačno. Međutim, osim toga, činio se prilično zdravim. Čak i krepkim.

- Kada si shvatio da ta živahnost nije, nažalost, znak oporavka?

- Kada sam odlučio da mu uskratim lek na nekoliko devetka. U stvari, prošlo je samo nekoliko dana. Samo toliko mu je bilo dovoljno da izgubi tlo pod nogama. Bol se vratio.

Mučnina. Nije mogao da spava od glavobolje. Vratili smo upotrebu renesanse... i pojačali dozu priđe. - Odmahnuo je glavom. -Više nismo mogli da lažemo sebe. Bio je veoma bolestan čovek.

- Znači imate vremena, možda, do kraja godine pre nego što umre.

- Da. A još manje vremena pre nego što postane toliko slab da bude nemoguće skrivati njegovo stanje.

- Znači, sada je postalo hitno odrediti naslednika.

Darijen je klimnuo glavom. - Stalno razgovaramo i raspravljamo o vrlinama i manama tri devojčice. Džoseta je najstarija i, prema tome, ona će najbrže odrasti, što znači da će period regentstva biti mnogo kraći. Međutim, ako će, kako se nadam, sledeća kraljica sedeti na prestolu narednih trideset ili četrdeset godina, možda samo tri godine regentstva duže ne predstavljaju ono najpreče. Da li je Korina bolji kandidat? Svakako ima jaču volju od Džosete. Hitrog uma je i strastvena, dok je Džoseta oprezna i ponekad pitoma. Uopšte nisam siguran koja bi bila bolja kraljica.

- Čak i ne uzimaš Natali u razmatranje?

Slegnuo je ramenima. - Ona nema ni godinu dana, a ja ne mogu da prosudim o njenoj ličnosti dovoljno dobro da bih odmerio njenu podobnost da vlada. Međutim, još veća prepreka je, čini mi se, ideja o dvadesetogodišnjem regentstvu.Svakako nisam voljan da provedem toliki deo svog života u toj ulozi.

- A da li si toliko siguran da ćeš ti biti odabran za taj položaj?

Na njegovom licu se videla senka osmeha. - A ko drugi?

- Pada mi na pamet jedan par žena koje bi sebe videle sasvim kvalifikovanima da stoje kraj svojih kćeri i vladaju.

- Verovao bih u Elidonino vodstvo, ali Setera ili Alis kao regentkinje? Setera bi izazvala sukobe lojalnosti i naterala frackije da se međusobno bore. Ostavila bi za sobom dvor podeljen i u sukobima. Alis bi kraljevstvo dovela do prosjačkog štapa a onda nas poslala u rat da napunimo sanduke. Nasumično bi birala miljenike i proterivala one koji se ne slažu s njom. Ko zna? Mogla bi poslati ubice da se u tajnosti reše onih savetnika u koje posebno nema poverenja.

Njegov ton je bio tako ogorčen da je Zoi s mukom pri krila zapanjenost. - Ti je prezireš više nego što sam mislila.

- I malo više od toga - rekao je.

- Šta će se desiti ako kralj umre a ne odredi naslednika? Darijen se zavalio u stolici, a umor mu se ponovo jasno video na licu. - Ah, onda pretpostavljam da će iz sve snage početi prepirke, intrige i zavere. Svaka kraljica će lobirati za svoje favorite, ali starešine će morati da odrade pravi posao izbora sledećeg monarha. Nadam se da ćeš uspeti da budeš nepristrasna, Zoi se nasmešila. - Šta misliš koga će ostalo četvoro po držati?

- Kejl bi odabrao Korinu, zbog Valda - rekao je Darijen odmah. - Nelson je tek odskora na položaju ovog puta, tako da bi verovatno pratio tvoj izbor. Mirti uvek ima svoje planove, tako da je teško predvideti. Međutim, teško da će promeniti mišljenje kada donese odluku. Što se tiče Tara, on voli malu Natali zato što mu je Romela draga.

— Da li shvataš da postoji još jedna opcija, ona koja će vrlo uskoro svima postati očigledna.

Ostao je bez daha. Pomislila je da je možda zaista zaboravio. - Nisam navikao da uključujem četvrto dete u svoje proračune — priznao je.

- Mislim da ćeš morati - rekla je Zoi. - Mislim da smo resili misteriju začeća deteta koje Romela sada nosi. Renesansa je dala Vernonu novu muževnost i to dete je njegovo.

Kraljevi podanici, kao i starešine Pet porodica, mogu prosto odlučiti da da ju krunu jedinom detetu, od sve četvoro, koje je zaista kraljev potomak.

Darijen ju je dugo posmatrao. - Još uvek ne znaš sigurno, ili bar pretpostavljam da je tako. Sve dok se beba ne rodi, nećeš moći da joj razumeš krv.

— To je istina - rekla je. - Ali kao što si ti rekao, Romela nije imala drugih ljubavnika...

— Za koje ja znam - prekinuo ju je. - Voljan sam da poverujem da je njena sposobnost skrivanja bolja od mog nadzora.

- Hajde da pretpostavimo da je bila čestita - rekla je Zoi. - Ovo dete je kraljevo. Zar ne bi legitiman sin ili kćerka bili prvi izbor za naslednika?

— Prošli smo kroz dosta muka da nateramo kraljeve podanike da poveruju kako su sve njegove kćeri, u stvari, zakonite - suprotstavio se Darijen. — Kada bismo iznenada sada to porekli, doveli bismo kraljevstvo u neugodan položaj, zar ne misliš tako? Svi bi se zapitali kakve se još laži skrivaju na dvoru?

- Mislim da taj prosti narod sa sela o kome brineš već veruje da se mnogo toga skriva na dvoru - rekla je Zoi. - A ja smatram da većinu nije briga. Oni hoće red u kraljevstvu.

Oni hoće sigurne granice i mogućnost da trguju i zarade. Njima nije bitno ko je na vlasti sve dok vlada dobro.

- U tom slučaju, protivrečiš sama sebi - odgovorio je. -Zašto sledeći vladar mora da bude kraljevske krvi? - Nagnuo se napred s gotovo optužujućim stavom. - A pošto si ti jedini koja može, ili bar tvrdi da može, da odredi roditelje deteta prostim dodirom, biće ti teško da nateraš još nekog da ti poveruje. Ili da ga bude briga, čak i ako ti poveruje.

Džoseta, Korina i Natali su sve predstavljene kao naslednice kraljevog tela. Četvrto dete nije bitno, gotovo da predstavlja neugodnost. On ili ona neće biti faktor u predstojećoj borbi za moć.

Zoi ga je trenutak ćutke posmatrala. Poželelaje da je njen stic Nelson ovde, ili Taro Froten. Svaki od njih dvojice bi, po mislila je, iskreno odgovorio na njena pitanja. Bila je

manje sigurna u Mirti Serlast i Kejla Dočencu.

- Da li zaista misliš da je takav dar dat samo koru liniji? - upitala je tiho. - Zar misliš da tvoja tetka Mirti ne može da stisne čovekovu ruku sve dok ne oseti podudaranje kostiju? Zar misliš da Taro Froten ne može da stavi svoje prste na devojčicinu ruku i pročita naslede u njenoj koži? Ne znam kako Kejl Dočenca analizira duše onih koje sretne, možda mora da ih poljubi u usta, možda samo da oseti njihov dali na obrazu. A još manje sam sigurna koju veštinu Nelson koristi da pročita čovekove misli, ali ne sumnjam da može to da uradi. Ostali ili nisu bili u poziciji da to otkriju, ili su odlučili da to zadrže za sebe.

Sada se ona nagnula napred. - Ako moraš da se osloniš na Pet porodica da proglase i zaštite naslednika, bolje je da ih obavestiš da je četvrti kandidat na putu... i da je ovo dete zaista kraljevo. Zato što će se, ukoliko otkriju tu činjenicu nakon što vežu svoju moć za neku od ostalih princeza, čitav dvor naći u metežu, obećavam ti. Videćeš kako se savezi razbijaju i zakletve krše. A tvoji dani moći kao poverenika krune naći će se nepovratno za tobom.

— Ja ne radim ovo da bih uvećavao sopstveni značaj — brecnuo se. - Ti misliš da je tako? Ja ne čuvam tajne i ne pokušavam da utičem na događaje samo zato da bih se osetio važnim. Vrlo rado bih prebacio svoje odgovornosti na nečija druga pleća u svakom trenutku tokom prethodne dve godine! Međutim, Vernon je odabrao da veruje meni i ja nemam izbora osim da budem dostojan poverenja. Možda to nije nešto što koru žena može razumeti. Ja ne mogu da se savijem. Ako misliš da me to čini ambicioznim, onda u redu. Misli najgore o meni. To ne menja stvar da sam uradio najbolje što umem.

Stegla je usne i ispravila se u stolici. - Možda i jesi. U svakom slučaju, nema svrhe želeti da se prošlost promeni. Moramo se boriti s budućnošću. A da sam na tvom mestu, postarala bih se da Romelino dete ima svoje mesto u toj budućnosti, makar samo da dode u razmatranje i bude odbijeno. Ili ćeš platiti za svoju tajnovitost na način na koji mislim da ne možeš da predvidiš.

Sedeo je vrlo ukočeno i uspravljeno za trenutak, a onda odsečno klimnuo glavom. — Vidim mudrost u onome što kažeš. Međutim, u ovom slučaju postoje strahovite prepreke da se dođe do istine.

Zoi je osetila kako joj osmeh prelazi preko usana i nestaje.

- Činjenica da ni sama Romela možda ne zna da je trudna? Sigurno će ta prepreka ubrzo nestati.

Progovorio je s ledenim rasuđivanjem. — Činjenica je da će se, čim neko poveruje da je Romela trudna s kraljevim istinskim naslednikom, životi i Romele i bebe naći u opasnosti.

Zoi je zurila u njega i osećala se kao da ju je neko udario u stomak.

- Svakako nisi zaboravila da je neko pokušao da ubije Džosetu - rekao je, još uvek tim hladnim, preciznim tonom.

- Pitao sam se da li je Natalino stalno nezadovoljstvo rezultat suptilnog otrova koji joj se daje kroz hranu. Napravio sam promene u kuhinjskom osoblju i Natali je odskora postala mnogo srećnije dete. Neko manevriše da postavi Korinu na presto. Ne mogu da verujem da bi tako okrutna osoba čula Romeline vesti i tiho predala krunu. Mislim da bi taj neko čuo vesti i pojačao svoje napore da se uklone svi rivali.

- A u tom slučaju, čim jedna od devojčica bude proglašena za naslednika, život će joj biti u opasnosti.

- Možda. Međutim, kada se odluka donese, može mi se oprostiti što ću upotrebiti dodatna sredstva da zaštitim dete koje je proglašeno za naslednika.

- Mislim da bi bilo bolje da usmeriš ta sredstva na pronalaženje onoga ko želi da naudi princezama sada - rekla je oštro.

Naglo se odgurnuo od stola i skočio na noge. - Misliš da to ne radim? - upitao je. Čak i sada, moji ljudi su u Hijaltu i Soeče-Tasu i svi tragaju za dvojicom mornara koji su bili u Džosetinom čamcu na regati. Jedan od njih je isplovio na trgovačkom brodu koji će se vratiti u luku za manje od jedne devetke, a drugi je prešao preko planina s karavanom trgovaca. Možda će mi trebati još godinu dana, ali pronaći ću ih i otkriću ko im je platio.

U toku su i druga ispitivanja... - Zastao je i odmahnuo glavom, kao da mu smeta što mora da joj se opravdava. Bilo kome. - Nije bitno - rekao je. - Uradio sam ono što sam mogao.

Uradiću ono što mogu. Veruj mi ili nemoj, kako hoćeš. Ovde sam završio.

Kratko se naklonio Zoi dok je ona polako ustajala. - Hvala ti što si podelila sa mnom ono što si otkrila - rekao je. Zamolio bih te da se uzdržiš od toga da podeliš to s nekim sve dok ti to savest dozvoljava. A ja ću ponoviti da se nadam da ćeš se priključiti Vernonu i ostalima iz Pet porodica da proslavimo posetu potkralja kada on dođe. Ponovo se na klonio. - To je sve.

Krenuo je ka vratima. - Čekaj - rekla je.

Već je prešao više od polovine puta ka vratima, ali okre nuo se. Izraz lica mu je bio mračan. - Čekanje mi, izgleda, nije donelo ništa dobro do sada - rekao je.

Njen osmeh bio je bolan. Bila je iznenađena što je uopšte bio u stanju da pokuša da se našali. - Izvinjavam se - rekla je Izraz lica mu se nije promenio. - Sigurno sam pogrešno razumeo.

Nasmešila se malo prirodnije kada je napravila nekoliko koraka ka njemu. - Nisam mislila da kažem kako smatram da su tvoji postupci... neprimereni. Ili nedovoljni. Ili nesmotreni. Sumnjam da bih ja upravljala ovako komplikovanim okolnostima prepunim opasnosti podjednako dobro kao ti. Samo sam izrazila svoju zabrinutost i strah.

Pretpostavljam, na nespretan način.

Nije se pomerio s mesta na kome se skamenio na njenu zapovest. Hunti čovek, nesavitljiv. Nije hteo da joj olakša ni na koji način. Naterao ju je da mu potpuno priđe.

Dok su sedeli kraj prozora, zlatna boja sumraka osvetljavala je njihov razgovor, ali dublje u prostoriji videlc su se samo senke. Više nije mogla jasno da mu vidi lice.

- Da sam ja na kraljevom mestu, i ja bih ti verovala - rekla je kada mu se približila dovoljno da praktično šapne te reči. - Ono čega se plašim jeste da niko, čak ni ti, ne može da sačuva sve.

-I ja se plašim iste stvari - rekao je, vrlo tihim glasom. -Ja se... brinem... da se čak i sada odigravaju događaji o kojima ništa ne znam i koje ne mogu da kontrolišem.

- Kakvi događaji?

Načinio je neodređeni pokret rukama. - Nešto u vezi s potkraljem. Čini se da je kralj uzbuđeniji zbog njegove posete nego što bih to očekivao.

Zoi se široko osmehnula u polumraku. - Možda se oseća dovoljno zdravo da razmotri tu petu suprugu - rekla je. - Možda će potkralj dovesti sa sobom neku od svojih kćeri.

- To bi bilo značajno - složio se Darijen. - Iako bih se bučno suprotstavio braku s narodom iz Soeče-Tasa. Moj otac je posetio to mesto pre nekoliko godina, a u toj ekspediciji je učestvovao i tvoj otac, i ispričao mi je priče o njihovim običajima koje su me potresle do srži.

- To su priče koje bih želela da čujem jednog dana.

- Kada budeš raspoložena za grozne priče, možda - rekao je Darijen. Zavrteo je glavom. - Ne mogu da shvatim da je još jedan brak Vernonu na umu, a opet nešto jasno jeste. U protekloj godini savetovao se sa mnom o svakoj odluci, bez obzira na to koliko bila mala. U protekle dve-tri devetice to nije bio slučaj. To me brine. - Teško je uzdahnuo. - Sve me brine.

- Žao mi je što sam doprinela tvojoj muci — rekla je Zoi i stvarno je to i mislila.

- Ponekad si ti ono što me najviše zabrinjava - rekao je, ispružio ruku i uzeo je u zagrljaj.

Tome se i nadala, tako da se nije opirala. Samo je podigla lice da sretne njegov poljubac, gladan i snažan na njenim usnama. Ruke kojima ju je zagrlio bile su tako snažne da je za trenutak mogla da dopusti sebi da bude strahovito slaba. Mogla je da teče po njemu, znajući da joj on neće dozvoliti da se istopi. Želela je da se pričvrsti uz njega, svoje meko telo uz njegovu čvrstinu, da bude konačno na sigurnom, u mirnoj luci opuštena i sigurna.

Stegao ju je rukama. Za trenutak, suila ih je prelila, da ili podseti da i drvo i voda podnose vatru. Držala se uz njega, voljna da je to ponese, ali samo ako i on krene s njom.

Međutim, zastenjao je na njenim usnama i nerado popustio svoj stisak.

- Mislim da ti verujem - prošaputao je. - Ali svi znaju da samo luda svoju veru poklanja koru ženi.

Nasmejala se blizu njegovih usana. - Luda ili očajnik prošaptala mu je u odgovor. Šta si ti?

- Oboje - rekao je.

- Fasciniraš me - promrmljala je - ali svako zna da je hunti muškarac krut i neveseo ljubavnik.

- Voleo bih da mi se pruži prilika da ti dokažem da narodna mudrost greši.

- Sada? - upitala je, zadirkujući ga.

- Kada bi to samo bilo moguće. Međutim, tvoji prijatelji će se vratiti svakog trenutka, a kralj spletkari ko zna kakvu katastrofu...

- Možda kada potkralj ode - predložila je, još sasvim blizu njegovih usana. Između svake rečenice krao je od nje brze poljupce, kratke i bez daha. - Možda će se svet usporiti a vreme trajati duže. To se desi ponekad.

- Premda je verovatnije da će se vreme ubrzati a onda raspasti u paramparčad, ali mi ćemo se nadati nekoj ravnoteži u našim životima u predstojećem periodu - rekao je.

Ponovo ju je poljubio. - Moram da idem.

- Htela bih da ti postavim još jedno pitanje — rekla je.

Pustio ju je iz zagrljaja ali ruke su mu bile na njenim ramenima, kao da ne može da se odvoji od nje, a ona se rukama oslonila o njegove podlaktice, kao da želi da ga zadrži.

- Ponovo me ispunjava slutnja - rekao je.- Reci mi svoju poslednju tajnu.

Nastala je kratka pauza. - Mrzećeš me zbog toga.

- To zvuči zloslutno.

- To je ono čega se plašim.

- Nisam te mrzela zbog ove - podsetila ga je.

Poljubio ju je, činilo se po poslednji put, a onda spustio ruke. - O, ali ovog puta je rizik preveliki - rekao je. - Kada potkralj ode. Kada se svet stabilizuje. Onda ćemo još razgovarati.

Na pomisao da neće da joj se poveri osetila je kako vrtoglavica prestaje, jer je shvatila da zaista odlazi, ali nije mogla da pretpostavi zašto. - Svet se nikada ne stabilizuje - rekla je. - Samo se menja.

Savio se da je poljubi u obraz, a to ju je začudo utešilo. -Međutim, neke stvari opstaju - rekao je. - Dajem ti reč hunti muškarca.

Džoseta se vratila narednog dana u pratnji još dvojice stražara pored uvek budnog Folija.

- Darijen je insistirao - rekla je kada je Zoi upitala zašto joj se pratnja povećala dok su putovale ka Saroninoj kući. - Kaže da je haos zbog planova za potkraljevu posetu postao preveliki i da stvari mogu da krenu naopako. I Korina ima trojicu stražara koji je stalno prate, kao i Natali. Iako Natali ne ide nikuda bez Romele, a Romela skoro i ne napušta palatu, tako da ne znam u kolikoj opasnosti uopšte može da se nađe.

- Da li je Romeli i dalje loše?

- Da, ali samo ujutru. Ja mislim da time samo izbegava da ode na doručak kod Elidon.

- E, to je nešto što je trebalo da smislim dok sam živela u palati! Premda je mučno pretvarati se da si bolestan. Pritom, svakog dana. Mislim da je za mene mnogo bolje što uopšte više i ne živim u palati.

Džoseta je nabrala nos. - Mislim da ne bih volela ni da stalno živim u hotelu.

- To ima svojih mana - priznala je Zoi. - Kili mi je pronašla kuću ovde u gradu, ali nisam imala vremena da je pogledam. Hoćeš li da danas odemo da je vidimo?

Džoseta se s entuzijazmom složila, pa su skratile plivanje nekih dvadesetak minuta da odu do kuće koju je Kili odabrala. Nije bila ni izbliza tako velika kao Saronina, ali Zoi je tražila nešto dovoljno malo da može da se održava, a što će joj se dopasti. Zajedničke sobe i ostale prostorije bile su promišljeno raspoređene u prizemlju, dok se na spratu nalazilo više spavaćih soba da se vlasnik i njegovi gosti udobno smeste i prenoće. Svi zidovi bili su ofarbani ili imali tapete u nežnim nijansama plave i zelene. U svakoj sobi nalazila se fontana. Čak se i u kiertenu nalazio zid s tekućom vodom koja je beskrajno pljuskala niz ploču od malahita u rešetkasti od vod. Bilo je jasno da je ovde u prošlosti živela koru porodici - Sviđa mi se - rekla je Džoseta - ali nema mesta za bazen!

- Dovoljno je blizu da se pešice ode do Kiline kuće - rekla je Zoi. - A nije daleko ni od mog strica Nelsona. U stvari deluje savršeno.

- Onda smatram da treba da je kupiš.

- Onda smatram da verovatno i hoću. ***

Prvog dana devetice Nelson ju je pozvao na večeru, mali događaj kome su prisustvovali samo članovi porodice. To joj je dalo dobru priliku da osmotri Kertisovog sina i kćer, divlje blizance od deset godina s tako crvenom kosom da je svetlela u mraku. Dopadalo joj se kako su jurili po sobi, retko kada u mestu duže od pet minuta, ali morala je da prizna da je atmosfera postala mnogo mirnija nakon jela, kada ih je majka odvela u krevet. Ostali su prešli u dnevnu sobu ispunjenu ekstragavantnim mekim nameštajem, a u njoj je bilo više sveća nego što je ikada videla na jednom mestu. Plamenovi su se odbijali o desetine malih ogledala i pojačavali svetlost.

- Doći ćeš sutra po podne u palatu da prisustvuješ prijemu? — upitao je Kertis.

- Dobila sam pozivnicu koja je više zvučala kao naređenje - odgovorila je uz smeh. Ne bih se usudila da ga propustim.

- Da li si videla potkraljevu povorku kada je stigla jutros? - upitao je Ran. - Sigurno je prošlo petnaest kočija, jedna za drugom! Saobraćaj na Cinkvi je stajao satima.

- Videla sam! Probila sam se napred kroz gužvu, jer sam htela da dobro pogledam potkraljevo lice. Uočila sam ga jednom ranije tokom parade i činilo mi se da izgleda kao neko ko nije naročito dobar.

- Ne bih rekao da jeste - progovorio je Nelson. - Tvoj otac ga je upoznao pre više godina kada su on i Dejmon Serlast i cela delegacija otišli u Soeče-Tas. Mislim da je reč kojom je Navar opisao potkralja bila „raskalašan".

- Tako da znaš da je sigurno razvratnik ili pijanica ako suila čovek na njegove ekscese gleda s prezirom — Ran je rekao uz širok osmeh.

- Šta je to tako grozno uradio? - upitala je Zoi. Darijen joj nije rekao, ali nije smatrala da će njen stric biti toliko pažljiv.

Nelson je zaškiljio, kao da će mu to pomoći da se seti detalja. - Mislim da mu je čitavo soečansko društvo bilo odbojno. Rekao je da mu je potkralj slao konkubine u sobu svake noći i da je bio zapanjen kada je tvoj otac odbio njihove usluge.

- Moj otac je to uradio? — rekla je Zoi zajedljivo. — To me iznenađuje.

- Bile su tek devojčice. Od deset i jedanaest godina - rekao je Nelson tihim glasom. Svake noći slali su mu neku još mlađu jer su mislili da je problem u tome što smatra da su njegove potencijalne partnerke suviše stare. - Slegnuo je ramenima. - Čitava zemlja je opsednuta mladošću, ali priznajem da je ovo bila posebno uznemirujuća priča.

Zoi je duboko uzdahnula. - Nije ni čudo što se toliko protivio savezu sa SoečeTasom.

- Da, mada ja mislim da je pokušao da se suprotstavi tome iz političkih, a ne kulturoloških razloga. Nisam siguran kome je sve ispričao priču o konkubinama koje su mu slali u sobu. Znao je da njegova sopstvena reputacija može tu priču pretvoriti u nepristojnu, umesto u tragičnu. Dejmon Serlast je jedini pričao tu priču kada sam je načuo, ali bilo je jasno da nikada nije imao visoko mišljenje o potkralju.

- Nije, a sada ga i ja mrzim! - uzviknuo je Kertis. Zoi se pitala da li on razmišlja o svojoj crvenokosoj kćeri i kako bi se mogla loše provesti u potkraljevoj zemlji.

- Da li znaš koliko dugo će ostati ovde? - upitala je.

- Pet dana, kako čujem — odgovorio je Nelson. - A svi njegovi već prisutni savetnici idu kući s njim, što će napokon vratiti grad u normalu.

- Radujem se njegovom odlasku - rekla je Zoi.

- Kao i svi - rekao je Nelson. - Jedva čekam da provodim dane na dvoru u razgovoru s nekim drugim osim sa ovima iz Soeče-Tasa. - Nasmejao se. - Sada kada sam ponovo dobrodošao na dvoru, bar me pustite da vodim razgovore koji imaju nekog smisla! ***

Zoi nije videla Darijena Serlasta tokom tih narednih dana, ali poslao joj je paketić u hotelsku sobu ujutru tog dana kada je organizovan prijem s potkraljem. Anova i Kalvin su s velikim interesovanjem posmatrali dok ga je odmotavala i otkrila drvenu kutijicu, divno obloženu trakama od drveta trešnje, mahagonija, hrasta i tikovine. Unutra se nalazio broš, napravljen od nekog toliko tamnog drveta da je bio gotovo crn i ispoliran do sjaja ravnog oniksu. Na njemu se videla žena koja kleči nad rekom. Činilo se da je upravo podigla ruke iz vode jer su joj kapljice padale s prstiju u sićušnim komadima od safira.

- Pa, to je nešto najlepše što sam ikada videla - rekla je Anova odobravajućim glasom. - Veoma lepo osmišljen poklon koji hunti muškarac poklanja koru ženi.

Zoi je prišla najbližem ogledalu da isproba broš na ramenu svoje obične zelene tunike. Naravno, morala je da se presvuče u nešto mnogo elegantnije za prijem. - Misliš da treba da ga nosim večeras? - upitala je.

Anova je frknula. - Naravno da treba da ga nosiš večeras! Zato ti ga je čovek i poslao danas!

— Osim ako nećeš da mu poručiš da prestane da troši novac na poklone za tebe rekao je Kalvin. Na licu je imao ogroman osmeh. Iz nekog razloga, njemu se dopadao Darijen Serlast. - U tom slučaju, ostavi ga kod kuće.

— Međutim, ako ga stavim, onda ću poslati drugačiju vrstu poruke? - upitala je Zoi. Planirala je da obuče nešto ružičasto i lepršavo, ali ovaj komad nakita se ne bi slagao s takvom toaletom. Imala je novi ogrtač, bogato protkan koncima od bakra, kobalta, boje patine i neba. Broš bi se divno slagao s tim ogrtačem.

- Pa, oprosti mi ako grešim - rekla je Anova - ali čini mi se da je to poruka koju želiš da pošalješ Darijenu Serlastu.

Zoi se okrenula da se iskrivelji Anovi, onda se nasmejala i ponovo pažnju usmerila na ogledalo. - Šta misliš, koliko vremena je potrebno da se napravi tako nešto? - pitala je.

-Kada je mogao da ga naruči a da bude gotovo za danas?

- Ne znam - rekla je Anova. - Kada ti je prvi put dodirnuo ruku? Tako davno, rekla bih. Međutim, nije želeo da ti ga da sve dok te ne poljubi.

Zoi se okrenula, spremna da se pretvara da je ljuta, ali bilo je nemoguće sprečiti rumenilo, što poricanje nije moglo učiniti uverljivim. - Vi previše toga vidite - rekla je.

Kalvin se kezio. - Neke stvari je lako primetiti.

31.

Prijem je po rasporedu trebalo da počne sredinom popodneva. Zoi se obukla jedan čas ranije i provela ostatak vremena mirno sedeći da ne bi izgužvala haljinu, odeću ili pokvarila šminku. Čekala je u kiertenu hotela kada je Nelsonova purnjača stigla i ona se popela i pridružila njemu i njegovim sinovima.

- Pretpostavljam da ću morati da nabavim svoje vozilo ako nastavim da živim u gradu. I da unajmim nekog da me vozi. Čini se da je teško - primetila je dok su se polako uspinjali ka palati. Put je zatvorilo na desetine elajmotiva i zaprega, tako da su sporo napredovali.

-Jeste teško - rekao je Nelson.

Kertis se nije složio. - Ma zabavno je! Odlazim kolima na seoska imanja i tamo ih lično vozim. Dođi da nas posetiš na leto i naučiću te.

Setila se svog truckavog putovanja s Džejkerom i Barlouom. Činilo joj se da se to dogodilo tako davno kao da je bilo u drugom životu. - vozila sam ja purnjaču - rekla je. -I bilo je dosta zabavno. Međutim, mislim da ne bih uživala da to probam u gradu sa svim ovim saobraćajem.

Ran ju je posmatrao pomalo iskosa. - Ponekad mislim da ne znam ni polovinu priča koje bi mogla da ispričaš o svom životu - rekao je.

Nasmejala se. - Nijedna nije tako zanimljiva kako se možda nadaš.

- Voleo bih da ih čujem pa da sam procenim.

Napokon su se domogli platoa na planini na kome se nalazila palata i s njom povezano jezero. Za dan usred zime vreme je bilo neočekivano lepo, a kralj je iskoristio tu priliku da postavi stolove i osveženje u dvorištu. Već je na desetine gostiju milelo unaokolo, s pićem u rukama i u društvu prijatelja. Zalazeće popodnevno sunce odbijalo se o nemirnu površinu vode i krasilo ravne zidove palate. Kotlovi su zvečali u dvorištu da pruže dodatnu toplotu, baklje i visoki stubovi s fenjerima bili su raspoređeni tako da daju osvetljenje kasnije u toku večeri. Zoi se pitala da li mogu da očekuju još jednu predstavu svetlosti i boja kao deo večerašnjeg slavlja. Živo se sećala te poslednje priredbe, ili bar nekih njenih delova. Prinela je ruku brošu na levom ramenu i nakratko pomazila glatko drvo.

- Hajde da nađemo nešto za piće i nekoga s kim ćemo pričati rekao je Ran i svi su izašli iz kola.

Zoi se nije mnogo trudila da ostane s Ardelajima, već je dopustila da ih razvdvoji uskomešana gomila. Hodala je kroz gužvu, nervozno, nevoljna da dugo razgovara s bilo kojom grupom ili pojedincem. Uskoro se našla u velikom, odjeku jućem kiertenu palate, u kome je bila još veća gužva. Gosti su se zabavljali i u njemu je bilo još više osveženja.

Niski podijum je bio podignut na ulazu u muško krilo, dekorisan zastavicama u bojama Soeče-Tasa, kao i kraljevog raznobojnog, motiva rozete. To znači da je Vernon planirao da objavi nešto. Verovatno vesti o trgovačkom savezu ili možda čak i vojnom paktu. Zoi nije stvarno mislila da će kralj uzeti novu ženu, bila iz Soeče-Tasa ili ne. Imao je previše drugih poslova tla završi u toku nekoliko kvintala koji su mu preostali.

Probala je hranu koja se nudila na više mesta u kiertenu i sve je bilo ukusno, premda joj je ponešto bilo toliko nepozna to da su to sigurno bili soečanski delikatesi. Nijedan napitak nije bio tako dobar kao slatko, penušavo piće koje je probala u Barlouovom i Džejkerovom stanu. Nije želela da pretera s alkoholom, tako da joj je laknulo kada je videla da sluge iznose čaše s vodom i voćem. Prihvativši jedan veliki pehar, nastavila je da luta dvoranom.

Znala je zašto nema mira. Znala je da se nada da će sresti Darijena Serlasta, mada je shvatala da to neće biti verovatno. Nesumnjivo je s Vernonom u kraljevskim odajama i s njim pretresa planove večeri i, možda, ako to i dalje nije saznao, pokušava da otkrije kakvu to veliku ideju kralj večeras planira da objavi. Darijen ne bi imao vremena da Zoi uputi više od kratkog naklona, kratkog osmeha, s pretpostavkom da može da mu uhvati pogled u svim tim bojama i buci. Međutim, i dalje ga je tražila. Uhvatila je sebe kako žudi makar za kratkim pogledom na njegovo lice.

Zvuči iz dvorišta, smeh i aplauz, naterali su je da krene napolje da vidi šta se to zabavno događa. Žongleri su bacali loptice jarkih boja u vazduh a mađioničari su činili da mali predmeti nestanu i ponovo se pojave. Muzika je dopirala kroz gužvu, iako je prvi kvartet bio postavljen na trećem spratu muškog krila, u udubljenju kraj otvorenog prozora. Činilo se da pojedine note odozgo padaju kao kiša.

Darijena Serlasta nije bilo na vidiku.

Zoi je hrabro stupila na hladan vazduh izvan zagrejanog dvorišta i odlutala do obale reke. Stajala je za trenutak i posmatrala različite čamce vezane na obali. Nijedan od njih nije delovao očišćeno i spremno za izlazak na vodu večeras, tako da možda ipak neće biti festivala svetlosti kada padne mrak. To svakako nije bio razlog da ne uđe u neki od ovih malih čunova i otplovi nasred jezera u naručju Darijena Serlasta...

Zavrtela je glavom i okrenula se natrag ka palati.

Kada je ponovo ušla u kierten, kraljevska porodica se konačno pojavila. Šetali su među ostalim zvanicama, kretali se kroz gužvu u slabo povezanoj grupi. Kralj je bio okružen sa svoje četiri supruge i tri kćeri, dok su su se razni gosti vrzmali u blizini da im ukazu poštovanje. Darijen je pratio kralja i stajao mu tako blizu da se činilo da imitira Vernonove pokrete. Ako je, nakon izlaska među goste, i proveo nekoliko momenata tragajući za Zoi u gužvi, sada to nije činio. Činilo se da je sva njegova pažnja usmerena ka njegovom vladaru.

Druga znamenita skupina kretala se zajedno s prvom, soečanska delegacija je pratila gravitaciono privlačenje kraljevske porodice. Zoi je videla da se u grupi pored ambasadora i njihovih supruga nalazi još troje ljudi, potkralj, koga se sećala od prošle

posete, vrlo lepa žena, koja se veoma dosađivala i delovala dovoljno mlado da mu bude kćerka, i mršav čovek s neprijatnim izrazom na orlovskom licu. Zoi je pretpostavila da je to neka vrsta lične straže, a onda je dalje pretpostavila je u blizini smešteno još soečanskih vojnika, spremnih da se odazovu na poziv svog potkralja ako je potrebno.

Ta pomisao ju je naterala da podigne glavu i potraži u kiertenu prilike koje je bila sigurna da će pronaći. Da... više od dvadeset pripadnika kraljeve lične garde nenametljivo su motrili, oslonjeni o zid i ispod mračnih lukova. Zoi je gledala sve dok nije uočila Folija sa, kao i obično, neutralnim izrazom lica, pažnje potpuno usredsređene na Džosetu.

Vratila je pogled na potkralja, a njena instinktivna odbojnost se sada pojačala kada je imala dokaz u anegdoti o njegovoj kvarnosti. Kao i ranije, bio je bogato odeven u odeću boje zlata s mnogo purpurnih i crvenih slojeva. Čak iz daljine mogli su se videti dijamanti koji blistaju u ušima i oni koji mu svojom težinom vuku šake naniže. Male pletenice davale su boju njegovoj lepršavoj beloj kosi. Usne i obrazi su mu bili tako ružičasti da se ne bi iznenadila da sazna da koristi kozmetiku. Kisija i druga žena ambasadora držale su ga ispod ruku i ulagivale mu se. Njegov osmeh predstavljao je nešto između trijumfa i oduševljenja, kao da je upravo uzeo veliku količinu neke jake droge ili pobedio u dramatičnoj igri. Stresla se i odvratila pogled.

Krajičkom oka pažnju joj je privuklo komešanje i okrenula se da vidi kako joj Džoseta maše iz nerazdvojivog kruga svoje porodice. Zoi se nasmešila i uzvratila joj mahanjem i s entuzijazmom klimnula glavom kada joj je Džoseta pokazala šta je obukla.

Bila je to tkanina od plave čipke, plavog tila, plavog tkanja i plavih traka. Korinina odeća bila je slična, osim što je bila u nijansama slonovače, a pojedina mesta su bila pažljivo naglašena ružicama. Čak je i njena crvena kosa bila uvezana čipkom s belim trakicama na kojima su se videli pupoljci ruža. Izgledala je kao da se upravo kupala u mleku i bila posuta cvetovima koji su joj nasumično pali na kožu.

Prelepo, Zoi je bez glasa rekla Džoseti. Korina je primetila njihov razgovor, tako da se Zoi obratila i njoj i tiho dodala: I ti. Korina se nasmešila i zabacila svoju crvenu kosu.

Darijen Serlast nije ni pokušao da pogleda u Zoinom pravcu.

Zoi je došla u iskušenje da ponovo izađe napolje, samo što ju je kretanje mase nosilo u suprotnom pravcu. Reklo bi se da je novost da su se kralj i njegovi uzvišeni posetioci pridružili slavlju brzo stigla do dvorišta, pošto su i svi ostali gosti krenuli unutra, nestrpljivi da vide kraljevsku porodicu. Nije čak mogla ni da se povuče ka ženskom krilu jer je pritisak gomile bio prejak. Umesto toga, našla se usred mora ljudi, bespomoćno se krećući u pravcu u kome su se i oni kretali, s nadom da neće iznenada osetiti kao da se guši u panici.

Neočekivano, našla se kraj rođaka Rana. Njegovo prisustvo ju je ohrabrilo. Zgrabila ga je za ruku kao da predstavlja sidro. - Nadam se da ti ne smeta - rekla je, pomalo bez daha. - Izgleda da me je gužva ponela.

- I meni treba neko za koga ću se uhvatiti - odgovorio je i stavio joj ruku oko ramena, što ju je izgleda odvojilo od gomile, makar malo. - Mislim da nikada ranije nisam video ovoliko ljudi u ovom prostoru.

- Zašto neki nisu ostali napolju? - rekla je razdraženo.

- Neko je rekao da će uslediti nekakva objava. Svi žele da je čuju.

I zaista, sada je postalo jasno da se kraljevska porodica i potkraljeva skupina savetnika kreću ka podijumu onoliko u pravoj liniji koliko je to moguće, s obzirom na

ograničavajući prostor zbog gužve. Činilo se da im je potrebna večnost da stignu do cilja, a onda i da se popnu uz stepenice po pažljivo određenom redu prvenstva. Prvo kralj, onda potkralj, pa Elidon, pa prelepa soečanska devojka.

Naposletku, to mora da mu je kćerka, pomislila je Zoi. Osetila je blagu nelagodu u stomaku, što ju je nateralo da poželi da nije popila toliko vina. Možda će Vernon zaista objaviti petu veridbu. Renesansa je njegovo telo učinila jačim a njegov um podložniji fantazijama. Posmatrala je kako se preostale tri kraljice penju uz stepenice, jedna za drugom, Romela s jecavom Natali u naručju. Jedan od ambasadora i njegova žena pratili su Džosetu dok se pela uz stepenice. Korinu su uz stepenice pratili Kisija i njen muž i stali su veoma blizu princeze kada su se našli na podijumu, prilično neprijatno blizu ivice.

Darijen se ušunjao poslednji, nakon što su svi zauzeli svoja mesta.

- Gledaj kako tim šapama dodiruju sirotu Korinu - promrmljao joj je Ran na uvo. Hrabro se drži, ali ne bih rekao da joj se mnogo dopada što je tako dodiruju.

Zaista, izgledalo je kao da je Korina skamenila lice u neprirodan osmeh, a koža joj je bila čudno rumena. Zoi je nije dovoljno dobro poznavala da proceni da li je uzbuđena i pokušava da sakrije emociju ili je preplašena i pokušava da to sakrije još više.

- Ja se pitam ko je ona Soečanka - prošaputala mu je u odgovor Zoi. — Misliš da je to jedna od potkraljevih kćeri? Da li misliš da će objaviti da će se udati za kralja?

- Prošlo mi je to kroz glavu - priznao je Ran. - Međutim, nisam čuo nikakve glasine o tome.

A da li si čuo glasine o tome da kralj umire?, želela je da pita. - Pretpostavljam da ćemo ubrzo saznati - odgovorila je.

I zaista, Vernon je iskoračio napred i podigao ruke da za traži tišinu. Mrmljanje gomile se odmah stišalo. Zoi je ose tila kako se svi naginju unapred i nose je još pet pedalja bi i že ka podijumu.

- Moji podanici... moji prijatelji - uzviknuo je vernon, a glas mu je bio jedva dovoljno snažan da ga čuje ceo kierten. Smešio se. Deluje zadovoljan sobom, pomislila je Zoi. Njen osećaj zle slutnje se pojačao. - Kao što znate, dugo smo bili zainteresovani da produbimo odnose između našeg kraljevstva i naših prijatelja sa severa iz Soeče-Tasa.

- Glasnije! — povikao je neko iz zadnjeg dela dvorane. Kralj je uzeo vazduh, očigledno s nadom da će to bitidovoljno. - A da li ima boljeg načina da ujedinimo naše dve nacije nego putem braka?

Zoi je pogledala ka Ranu, koji joj je uputio značajan pogled i odmahnuo glavom. Ludost - nagnuo se da joj kaže u uvo.

Zoi je usmerila pažnju na Darijena Serlasta, koji je kamenog lica stajao kraj Elidon, ali njegov izraz lica je mogla da pročita. Bio je zabrinut, nezadovoljan i spremao se za najgore. Držala je pogled usmeren ka Darijenu dok je Vernon nastavljao da priča.

- Zato danas imam zadovoljstvo da najavim da ste svi pozvani ovde da budete svedoci venčanja koje će se održati baš ove večeri!

- Večeras? - prošaptao je Ran. - To je baš brzo!

Kralj se blago okrenuo u levu stranu, a onda nadesno, kao da raširenim rukama želi da obuhvati svakoga na podijumu s njim. - Venčanje između Harmona Koela od SoečeTasa i moje kćerke Korine!

-Šta?

Zoi je mislila da je vrisnula tu reč, ali verovatno ju je samo prošaptala. U svakom

slučaju, njen izraz šoka u potpunosti je progutala reakcija gomile. Neki ljudi su aplaudirali, nekolicina se radovala, mnogo više njih se okrenulo ka ljudima oko sebe da izrazi iznenađenje, nesigurnost, spekulisanje.

- Ne bih rekao da mi se ovo dopada — rekao je Ran tihim glasom. — Njoj je koliko?

Jedanaest? Dvanaest? Uzevši u obzir ono što nam je moj otac ispričao one večeri...

Zoi ga je jedva čula. Jedva da je čula bilo koga. Zurila je u Darijena Serlasta, koji se zateturao kao od fatalnog udarca. Odmah se progurao pored kraljica do kralja i počeo besno da se raspravlja. Vernon je pokušao da okrene glavu i rukom odagna Darijenove proteste, ali Darijen se nagnuo bliže i rekao nešto glasnije, gestikulirao je divlje. Činilo se kao da mora da se suzdrži od toga da gurne kralja s podijuma. Što se nje same tiče, Zoi je tako jako drhtala da je za trenutak pomislila kako joj se pod trese pod nogama. Usne su joj se pomerale, ali čak ni ona nije mogla da kaže koju reč pokušava da izgovori. Pogled joj je i dalje bio usmeren ka podijumu, gde je Kisija uhvatila Korinine ruke i podigla ih u znak pobede. Korina je i dalje na licu imala onaj čudan osmeh, mahala je gomili, klanjala se pred svojim verenikom. Zoi nije mogla reći da li je princeza zadovoljna sobom ili užasnuta.

Ran ju je blago gurnuo. - Zoi? Da li si dobro? Zoi? Odmahnula je glavom. - Ne - rekla je, kada su joj usne napokon pronašle reč za kojom su tragale. - Ne. Ran ju je zgrabio za ramena i primorao je da ga pogle da. - Zoi? Zoi! Šta se desilo? Šta mogu da učinim za tebe?

Za trenutak se zagledala u njega i videla kako njegovo nasmešeno lice dobija zabrinut izraz. O, ali nije trebalo da brine za Zoi. Da taj bolesni, ludi kralj žrtvuje svoju kćer na takav način. Da dete bude prodato razvratnom starcu zarad političke prednosti.

Mogla je da oseti kako joj se užas gomila u venama, ili je to ipak bio bes, ili možda moć.

- Ne - rekla je.

- Šta ne? Da li si dobro?

— Ne — rekla je, oslobodila se njegovog stiska i krenula da se naslepo probija kroz gomilu. - Ne... Ne... Ne! Možda se noktima probila kroz njih, pustila krv, možda je ton njenog glasa bio tako čudan da ih je uplašio, ali ljudi su se povlačili pred njom, ostavljali joj prostor. Jedva svesna svojih pokreta, raširila je ruke onoliko koliko je mogla do samih vrhova prstiju, s dlanovima okrenutim naniže. Osetila je bubnjanje cevi u nivoima ispod kiertena, gde se voda iz obližnje reke prenosila do palate. Osetila je pljuskanje svake fontane postavljene na javnim mestima, u privatnim odajama. Osetila je nalet sile Marisi kako tutnji kroz one spektakularne vodopade i nakratko se smiruje u jezeru pre nego što siđe niz planinu na svom putu od grada ka moru.

Prikupila je svaku kap te vode i počela da je privlači ka sebi.

Ako joj neko nešto i rekao, ona ga nije čula. Ako ju je neko i dodirnuo, ona to nije osetila. Sve što je čula, sve što je osećala bila je voda. Kristalna, obilna i beskrajna.

Velika bronzana fontana u zadnjem delu kiertena počela je da prska u mlazevima po okupljenim ljudima. Nekoliko njih je uzviknulo kletve i povukli su se brzo natrag. Drugi su mrmljali od iznenađenja i straha. To mrmljanje je postalo jače kada je voda u fontani počela da preliva i snažno teče po mermernom podu.

- Šta se desilo? Može li neko da je isključi?

- Sva sam mokra! Da li si mi video cipele?

- Pazite! Voda nadolazi!

Sluge su požurile ka fontani, u potrazi za ventilima za gašenje i zgledali se preplašenih lica kada njihovi napori nisu dali rezultate. Kuvar je dojurio iz hodnika pozadi i viknuo: Pomozite nam! Neko! Cev je pukla i voda je svuda po kuhinji!

Buka u gomili se onda pojačala, s više uzbune. Nastao je mokar i klizav trk ka vratima i ka sigurnosti dvorišta i niz vrisaka prvih nekoliko ljudi koji su izašli napolje.

-Jezero se izliva! Reka... neverovatno! Reka se preliva preko vodopada!

Zvanice su se onda uspaničile. Začuli su se jecaji straha i nekoliko ljutitih udaraca dok su se ljudi borili da pobegnu od opasnosti. Neko je vrisnuo i pokazao prstom i na desetine ljudi se okrenulo oko sebe da pogledaju niz hodnik koji je vodio ka ženskom krilu, odakle se voda izlivala u kierten iz nepoznatog izvora. Nije bilo teško zamisliti vodu kako curi niz višebojne mermerne stepenice kao najveća i najlepša fontana na svetu.

Duboko ispod temelja palate, začulo se zlokobno tutnjanje.

- Šta je to? - povikao je neko.

- Napolje! Napoljel - Ali nivo jezera raste! Odneće nas!

- Svi ćemo se podaviti!

Iznenadni nalet vode eksplodirao je iz muškog krila i poprskao i Soečane i podanike podjednako, pre nego što se mlaz smirio i pretvorio u nadolazeću struju koja je tekla bez prekida. Kralj i njegovi gosti su se vrteli po podijumu, podjednako zbunjeni i uplašeni kao i gomila ispod, a to je samo pogoršalo stvari. Ambasadori i njihove žene su vrištali, kraljice su jecale i držale se jedna za drugu. Vernon je stajao glupavo na ivici podijuma i zurio u zbrku oko sebe. Samo se Darijen Serlast kretao s nekom svrhom i poveo Džosetu, Korinu i Romehi ka sredini podijuma, ka mestu koje je delovalo najsigurnije. Pogledom je prebirao po velikoj prostoriji u potrazi za uzrocima ili načinom da pobegnu i njegov pogled je pronašao Zoi. - Odmah prestani s tim!— zaurlao je ka njoj, dok je rukama obgrlio Džosetu i Korinu. - Zaustavi poplavu!

Umesto odgovora, podigla je ruke, još uvek s raširenim prstima, i voda je počela da dolazi iz temelja same palate, iz vučena iz rezervoara duboko ispod planine.

Potkralj i njegova kćerka su se uhvatili za ruke i skočili s podijuma uz veličanstven pljusak, a onda ih je nadolazeća bujica odnela kroz vrata. Vernon je okrenuo zbunjeno lice ka svom najpoverljivijem savetniku i rekao: - Šta da radimo, Darijene? Voda je u celoj palati!

- Zoi! — vikao je Darijen. - Zaustavi poplavu!

O, ali ona nikako nije bila spremna da smiri vodu.

Veći deo kiertenu se do sada ispraznio, mada se dvadesetak hrabrih duša i dalje probijalo kroz uskomešalu vodu i prskah unaokolo u pokušaju da otvore odvode ili zatvore tačke odakle je voda ulazila. Trojica ljudi su teturajući pokušali da se vrate unutra, mašući divlje rukama.

- Veličanstvo! Veličanstvo! Marisi je skoro pred vratima palate! Morate da se evakuišete... Svi... iz palate!

Po prvi put, kralj je delovao uplašeno. - Darijene! Šta da radim?

Darijenov izraz lica je sada preklinjao, glas mu je promu-kao. - Zoi! Zoi, preklinjem te...

U vodi do kolena, krenula je napred, njena šivena haljina bila je toliko natopljena i vukla ju je dole. Međutim, nije mogla da je odbaci, ne tako ukrašenu hunti brošem za koji se Darijen Serlast sigurno pokajao što joj ga je dao. - Ja ću povesti starije devojčice doviknula mu je, kao da mu nudi razumnu pomoć zbog koje treba da joj bude neizmerno zahvalan. - Ti čuvaj kralja, njegove supruge i Natali.

— Zoi...

Ispružila je ruke. - Džoseta! Korina! Dođite kod mene i odvešću vas na sigurno.

- Ne! - povikala je Setera kada je Džoseta, bez trenutka oklevanja, potrčala preko podijuma i skočila u nadolazeću vodu. - Ostani sa mnom...

Zoi je zagrlila Džosetu i ponovo pozvala Korinu. - Pođi sa mnom! Ja ću se brinuti o tebi!

Očigledno uplašena, Korina je zabrinuto pogledala ka svojoj majci, ka ocu, ka Darijenu. - Idi s njom! - povikao je Darijen i to ju je prelomilo. Devojčica je potrčala do ivice podijuma.

— Uhvati me - rekla je i skočila Zoi u naručje.

U jednom trenutku Zoi se zateturala pod njenom težinom, pod udarcem njenog tela, njene krvi i u njoj zapisanih tajni, a onda je postavila devojčicu na noge. Uhvatila je Džosetu jednom rukom, a Korinu drugom i rekla: - Spremne?

A onda su sve tri jurnule kroz zapenušalu vodu, zaronile niz poplavljene stepenice i napola preplivale dvorište, u kome je voda dopirala do kukova. Još uvek držeći obe devojčice za ruku, Zoi se zajedno s njima strmoglavila u narastajuću reku.

32.

Reka je tukla oko njih, ali Zoi i njene dve saputnice plutale su na vodi koja je bila tajanstveno mirna, tajanstveno neuzburkana, premda ih je nosila ogromnom brzinom.

Džoseta se nije plašila, Zoi je to mogla da vidi. Koristila je svoje nedavno naučene veštine da održi glavu iznad površine, ali inače je puštala reku da je nosi kud hoće.

Korina se više bojala, držala se za Zoi i ispuštala kratke krike svaki put kada bi ih nalet struje nakratko odneo ispod površine. Zoi ju je držala čvrsto jednom rukom i mrmljajući je hrabrila, mada je stalno deo pažnje usmerivala i ka Džoseti a deo ka pejzažu koji je tako brzo leteo kraj njih.

Trebalo je samo nekoliko minuta da ih Marisi odnese kroz kratak pad a onda nekoliko milja južno do široke kamene rečne doline. - Džoseta! Na obalu! - povikala je Zoi kada je videla kako se korito otvara i obe su počele da plivaju ka kopnu. Bilo je odmah jasno da im ovo neće dugo pred stavljati utočište. Prazna dolina se brzo punila dok je Marisi sakupljala vodu iz celog grada i slala je punom brzinom kroz palatu pre nego što krene niz rečno korito. Čitavo mesto će se uskoro naći pod vodom, a onda će poplava početi da se širi na zapad sve dok ne prekrije čitav grad...

- Gore! Gore! - povikala je Zoi kada se Džoseta izvukla izvode i malo se zakašljala.

Zoi i Korina su je pratile i uskom su se sve našle u relativnoj sigurnosti na litici. Korina se još uvek držala za Zoi i sada je otvoreno jecala, ali nije oklevala kada ju je Zoi gurnula napred i naviše. Džoseta se prva popela, potom se sagnula da podigne sestru, a onda se, koji trenutak kasnije, kraj njih na kamenom ispustu našla i Zoi, tek nekoliko stopa od nadiruće reke.

Sada kada su prestale da ulažu ogroman napor, hladan vazduh Kvinelaja ih je svom silom pogodio, njihova natopljena odeća je pogoršavala stvari a nije bilo mnogo nade da će se odmah nekud skloniti. Korina je počela da plače još jače. Džoseta je čvrsto zagrlila sestru i krupnim očima pogledala ka Zoi. - Šta ćemo sada? - prošaputala je.

Zoi je obgrlila obe devojčice i uvukla ih u zaštitnički krug. - Moram da ostanem ovde nekoliko minuta - rekla je, objašnjavajući im što je bolje mogla. - Ja sam prizvala reku i ja moram da je obuzdam. Znam da ste mokre, da vam je hladno i užasno i žao mi je zbog toga, ali čim budem mogla, odvešću vas na neko toplo i bezbedno mesto. Korina, slušaj me. Znam da se plašiš, ali ja...

Korina je podigla lice s Džosetinog ramena. Suze su i dalje tekle njenim obrazima, ili je to možda voda kapala s njene ulepljene kose. Njena haljina boje slonovače visila je u neurednim, vlažnim namotajima. Razbacani pupoljci ruža bili su prošarani raznim otpacima iz reke. - rivala ti! — jecala je. - O, Zoi, hvala ti! Tako sam se plašila tog čoveka... Rekla sam majci da ne želim da se udam za njega, ali ona je rekla da moram.

Rekla je da će to biti dobro za mene i za kraljevstvo, ali ja ga mrzim. Mrzim ih sve i nisam znala šta da radim...

Zoi ju je ponovo zagrlila, pošto joj je laknulo što njeno divlje spašavanje odgovara osobi koju je pokušala da spase, bez obzira na to ko će još biti pogođen time. - Dobro.

Odvešću te na sigurno, obećavam ti, ali prvo moram...

- Zoi - prekinula ju je Džoseta. - Neko dolazi niz reku. Zoi se okrenula i — upravo tako, neko se borio sa strujom, koja ga nije tako nežno nosila kao Zoi i princeze. Raširila je prste i zamislila kako mazi nemirnu površinu neobuzdane reke, smiruje uskomešalu vodu, usporava njen vrtoglavi pad. Čovek je povikao ka njoj, mahao rukom, kao da se nada da će mu dobaciti konopac, ali ona je mogla nešto još bolje. Usmerila je Marisi tako da ga izbaci na obalu i on je izašao glasno pljuskajući unaokolo. Popeo se do njih, a onda pao na sve četiri, uz soptanje i dahtanje.

Nije ga prepoznala, ali nosio je nešto što je nekada bila raskošna odeća, tako da nije sumnjala da je u pitanju bogat čovek. - Da li vam je potrebna pomoć? - upitala ga je pomalo plašljivo, ali on je uspeo da izgovori reč ne.

— Samo mi treba... da povratim dah - prodahtao je. Zavrteo je glavom i čučnuo.

Pogled mu je bio staklast od iscrpljenosti i neverice. - Nikada... živim u Hijaltu čitav svoj život... i nikada nisam prisustvovao nečem takvom. Čak i ne razumem šta se dogodilo.

Džoseta, koja je zagrlila Korinu zbog toplote, samo je gledala ka Zoi, koja je kratko odmahnula glavom. Nije se činilo da je vreme i mesto da tvrdi kako je starešina Lalindara koji može da naređuje rekama i fontanama da se izliju. - Bolje krenite i pronađite neko sklonište i suvu odeću — rekla je Zoi. Čini se da nije razmišljao dovoljno jasno da joj odgovori logičnim: A trebalo bi i vi.

Samo je klimnuo glavom, sedeo tamo još jedan trenutak da sakupi snagu, a onda se s mukom uspravio na noge. Krenuo je ka neobično praznim ulicama koje su krivudale između baraka i malih prodavnica ovako blizu doline.

Napuštene, shvatila je Zoi. Ljudi su pobegli čim je rekla počela da se diže. Nekoliko hrabrih i čudnih ljudi virilo je s prozora na prvom spratu ili su stajali zbijeni nekoliko koraka dalje uz reku i posmatrali kako voda prolazi, ali velika većina je pobegla.

- Zoi! — ponovo ju je pozvala Džoseta. Okrenula se nazad ka reci, gde su se još dva tela okretala u vodi. Ponovo ih je povela ka obali. Ponovo nisu pokazali želju da ostanu.

Ovog puta sluge, pomislila je, a one su još manje pričale o svojoj avanturi od prvog čoveka. Četvrta osoba koju je izvukla iz vode bio je Foli.

Njemu gotovo da nije bila potrebna njena pomoć, snažno je plivao ka obali i popeo se na liticu brzim, svrsishodnim pokretima. Zoi je osetila kako joj se telo opušta od olakšanja. On će se postarati za princeze a ona će onda moći da iskontroliše reku.

- Foli! - povikala je Džoseta kada ga je videla. Nije išla tako daleko da obavije ruke oko njegove vlažne uniforme, ali možda je i trebalo. Činilo se da joj je drago što ga vidi. Znala sam da ćeš doći po mene... znala sam.

Klimnuo je glavom Zoi, što je ona shvatila kao znak odobravanja za haos koji je

podigla u jurnjavi za jednim jedinim očajničkim ciljem. - Video sam kako ste ušli u reku i palo mi je na pamet da ćete završiti ovde - rekao je. - Moramo da vas utoplimo i osušimo.

Sve tri.

Zoi je pokazala ka najbližim zgradama za koje se činilo da su nekoliko skladišta i jedna propala radionica. - Mislim da je sve napušteno. Možda ćeš moći da se probiješ unutra i nađeš odeću ili ćebad. Možda da zapališ vatru.

- Koliko dugo moramo da ostanemo ovde? — upitala je Korina. - Rekla si da ćeš nas odvesti nekud.

Zoi je klimnula glavom. - Hoću. Ali još ne. Moram... moram da se uverim da reka neće napraviti još štete.

- Još jedna stopa više i probiće obalu do vrha ćelom dužinom - rekao je Foli. Poplaviće čitav grad.

- Znam - rekla je. - Ali ja mogu da je zaustavim.

- Sačekaćemo ovde s tobom - rekla je Džoseta.

Zoi je pogledala ka Foliju i pitala se da li će se usprotiviti, ali on je samo klimnuo glavom. Nije na njemu da protivreči princezi, pretpostavila je Zoi. Njegov posao je da se pobrine da ostane živa u svakoj njenoj odluci. - Videću šta mogu da nađem — rekao je i krenuo ka napuštenim zgradama.

Zoi se okrenula natrag ka reci, koja je rasla u svom koritu, nekoliko pedalja od vrha litice. Uz reku, znala je, na nekoliko mesta je reka već mogla da se izlije iz svog toka i izazove uništenje u ulicama. Pa, ona je prizvala reku. Sada će morati i da je iskontroliše.

Morala je da je vrati nazad u njene podzemne rezervoare i puteve i vrati je u zemlju.

Zoi je kleknula na ivicu litice i izlila svoje srce u Marisi.

Ljuljuškala ju je kao uplakanu bebu, mazila je kao uznemirenu mačku. De, de, tepala joj je bez reči, tapkala po njenim srditim obrazima, češljala razabarušenu kosu. Sve je u redu sada. Umiri se. Budi mirna.

Voda se isprva opirala, prkosna kao svojeglavo dete, ali ona je nastavljala da mrmlja, da je teši, da joj se ulaguje. I polako, polako, voda je počela da uzdiše i da se komeša u koritu. Kovitlac se smirio, njen divlji puls se umirio. Uzburkani galoni prizvani iz podzemnih rezervoara žuborili su naniže miljama u pravcu juga ka moru. Običan tok svakodnevne vode vratio se u korito, uz poneki živahni mlaz, ali inače je povratila svoju običnu veličinu. Sve je u redu sada. Umireno, smireno.

- Zoi. Njeno ime ju je probudilo iz dubokog sanjarenja. Brzo je udahnula jednom, a onda još jednom, iznenađena kada je shvatila da se u potpunosti smračilo dok je ona pričala s rekom. Pomalo dezorijentisana, okrenula se od Marisi, u pokušaju da prikupi misli.

Pronašla je Džosetu, Korinu i Folija kako sede oko vesele vatrice, umotani u ćebad koja nisu delovala baš čisto. Korina je ležala s glavom položenom Džoseti u krilo. Činilo se da je možda zaista i zaspala. Zoi je shvatila da se potpuno smrzla. Ruke i stopala su joj potpuno otupele, premda joj je neko prebacio ćebe preko ramena dok nije obraćala pažnju. Koliko dugo je stajala ovde i ubeđivala reku da se vrati u korito?

- Zoi - ponovo je rekla Džoseta. - Da li je došlo vreme da krenemo? Folije unajmio čoveka s kolima ako imaš kuda da nas odvedeš.

- Imam — rekla je. Mislim da imam. — U pravu si. Vreme je da krenemo.

Folije ustao i nogama ugasio vatru, a Džoseta je probudila Korinu i povela je ka velikoj senci koja je čučala u najbližoj ulici. Zoi je jedva uspevala da razazna oblik konja i kočijaša. Okrenula se da krene s ostalima, ali je zastala da baci kratak pogled uz planinu, gde su sićušna svetla uvek pokazivala oblik palate u noći.

Ništa se nije moglo videti. Palata je bila ugašena, ili makar svaka sveća, lampa, plamen u palati.

Džejker je otvorio vrata čim je Zoi pokucala, a onda nemo posmatrao njenu pratnju.

Nikada nije videla njegove plave oči tako zbunjene.

- Dobro je, bojala sam se da ste već otišli iz grada - rekla je. - Možemo li da uđemo?

Klimnuo je glavom i zakoračio u stranu, još uvek širom otvorenih očiju. Barlouov glas se začuo iz druge sobe. - Da li je neko došao? Džejkere?

Zoi je pokazala ostalima da uđu, a onda zatvorila vrata pod Džejkerovim rukama. Možda ste čuli da se dogodio incident u palati danas po podne - počela je.

Barlou je ušao iz zajedničke sobe, obučen samo u peškir. - Da li je... Zoi! I... O! Ko su ovi... izvinite, idem da se obučem. - Ponovo je nestao.

Korina se odmah srušila na izandalu sofu, ali Džoseta je razgledala unaokolo kutije, knjige i preostalu robu s interesovanjem. Foli je kruto stajao kraj vrata, a Zoi mu je na licu po prvi put cele noći videla znake neodobravanja. Ne smeta što sam srušila palatu da spasem princezu od katastrofalnog braka, ali ne dopada mu se da devojke dovodim suviše blizu običnih ljudi, pomislila je. Bilo je teško suzdržati se od pomalo histeričnog kikotanja.

- Zoi - rekao je Džejker tihim glasom. - Da li ja to grešim ili su ovo kraljeve kćerke?

- Džoseta i Korina - rekla je i pokazala rukom. Upravo tada je Barlou užurbano ušao u sobu, tako da je ponovila imena devojčica, a onda upoznala i ostale. - Foli, njihov čuvar. Džejker, Barlou. Dvojica trgovaca koji su moji prijatelji.

- Veoma mi je drago što sam vas upoznala - rekla je Džoseta uljudno.

Džejker je presekao Zoi pogledom svojih plavih očiju. Lice je počelo da mu se topi od neverice do zainteresovanosti. — Ovo je još veće zaprepašćenje od onog kada smo saznali da si starešina Lalindara.

- Da li neko želi nešto da pojede ili popije? — upitao je Barlou i krenuo ka kuhinji.

- Umirem od gladi - rekla je Zoi. - Nema mnogo toga u kući pošto krećemo ujutru, ali možete uzeti ono što imamo rekao je Barlou. - Onda sedite svi! 1 ispričajte nam šta se događa. Čak je i Foli pristao da sedne, doduše tek kad mu je Džoseta rekla da to uradi. Podelili su obrok od starog hleba, starog voća i malo suve hrane koju su muškarci pripremili da im budu namirnice na putu. Sa žaljenjem, Zoi je odbila Barlouovu ponudu da proba ono divno, penušavo vino. Već se osećala u dovoljnoj meri omamljeno. Međutim, Džejker je uzeo čašicu i popio je u dva gutljaja.

- Saznali smo danas da je kralj planirao da uda Korinu za potkralja Soeče-Tasa rekla je Zoi, skrativši priču koliko je mogla. - On je tako odvratan čovek da ga je čak i moj otac prezirao, a ja nisam mogla da podnesem pomisao da će devojčica njenih godina završiti u njegovom krevetu. Prizvala sam reku. Voda je počela da plavi palatu. Zgrabila sam princeze i skočila u Marisi, a reka je odnela i nekolicinu drugih ljudi. Sada se reka vratila u korito, mada verujem da je nastala izvesna šteta. Ne vraćam devojčice u palatu sve dok se ne uverim da više nema priče o takvim katastrofalnim venčanjima, pa sam

pomislila da biste vi mogli da ih povedete sa sobom. Niko neće znati gde da ih traži ako su s vama.

Džejker je počeo da se smeje. — O, Zoi — rekao je. - Bio je to veliki dan kada su te prirodne sile dovele u naše živote!

- Rado ćemo ih povesti - rekao je Barlou. - Ukoliko misliš da nas neće obesiti zbog izdaje ako pronađu devojčice s nama.

- Zbog izdaje ili nečeg još goreg! — uzviknuo je Džejker.

- Dvojica odraslih muškaraca na putu s dve devojčice!

Foli je progovorio po prvi put. — I ja sam zabrinut zbog toga — rekao je tvrdoglavim glasom. - Kažete da su vam ovi ljudi prijatelji, ali da li možete biti sigurni da ih niste prepustili goroj sudbini od one koja je čekala princezu Korinu u Soeče-Tasu?

Barlou je delovao blago uvređeno, ali Džejker je klimnuo glavom. - Upravo tako.

Džoseta se pomerila. Sedela je veoma uspravno na sofi, dok joj je Korina spavala na ramenu. - Napisaćemo pisma i poslaćemo ih u palatu, a u njima ćemo objasniti da smo na sigurnom i pod Zoinom zaštitom - rekla je. - Niko se neće brinuti.

- Ljudi će i dalje brinuti - počeo je Džejker, ali Foli ga je prekinuo.

- Ali vi nećete biti pod Zoinom zaštitom, a ne možete znati da li ćete biti sigurni s ovim... ovim muškarcima - završio je.

- Zoi? Ti nećeš s nama? - upitala je Džoseta.

- Pod pretpostavkom da vas uopšte povedemo sa sobom - rekao je Džejker sebi u bradu.

Zoi je odmahnula glavom. - Moram da ostanem ovde bar nekoliko dana. Moram da vidim kakvu štetu je prouzrokovala moja ishitrena reakcija... i da je popravim, ako mogu.

Moram... Pa, moram da saznam šta će se dalje dešavati. Meni, vama, vašem ocu, svima.

- Možeš ostati ovde dok smo mi na putu - ponudio joj je Barlou.

- Nadala sam se da ćeš to reći. Moram da pretpostavim da će me ljudi tražiti, ali niko neće znati da me nađe ovde. Koliko dugo ćete biti van Hijalta?

Džejker je slegnuo ramenima. — Znaš kako mi putujemo. Možda četiri devetice, možda više.

Džoseta je delovala zaintrigirano. - A kuda idete? Kuda idemo?

- Na jug, onda na zapad, onda na sever, osim ako ne pokupimo robu koja će nas ponovo odvesti na jug - rekao je Barlou uz smeh. - Međutim, gledaćemo da budemo u zemlji Lalindara početkom Kvinkorua.

- Dobro - rekla je Zoi. - Postaraću se da budem u kući svoje bake do promendana, a vi možete da mi ih dovedete tamo. Možda će se do tada svet unormaliti.

- Nikada nisam bila van grada - rekla je Džoseta.

- Onda ćeš uživati u putu - Barlou joj je rekao.

- Ali dvojica odraslih muškaraca i dve male devojčice... to nije u redu - rekao je Foli žustro.

Zoi ga je uhvatila za ruku i ohrabrila ga što je više mogla. - Njih ne zanimaju dcvojke - rekla je lagano. - A i ti ćeš biti s njima da ih sačuvaš od bilo kakvih opasnosti.

Folijev izraz lica je postao oštriji nakon prvih reči, a opustio se kada je završila. Krenuću s njima - rekao je. - Bez obzira na to šta ko kaže.

- O, mi želimo da kreneš, veruj mi - rekao je Džejker. Zavrteo je glavom, a onda se nasmejao. - Izgleda da ćemo zaista uraditi to. Bolje onda da iznesem još malo tog vina, dok se dogovaramo o detaljima.

Sledeća četiri dana bila su najčudnija u Zoinom životu, a mislila je da su delovi njenog života bili prilično čudni do tada.

Džejker, Barlou, Džoseta, Korina i Foli su krenuli rano sledećeg jutra. Barlou joj je pokazao gde drže impresivno skrovište novčića. - Uzmi koliko ti treba - a Džejker joj je rekao da može da obuče sve što nađe u ormanima, premda nije mogao da joj obeća modernu, pa čak ni atraktivnu garderobu. Stalno je ljubila devojčice dok se opraštala od njih, ali laknulo joj je kada su napokon krenule, na tako neplanirano i krivudavo putovanje da niko ne bi mogao da ih nađe, osim nekom čistom, neverovatnom srećom.

Sada je morala da se suoči s posledicama onoga što je učinila.

Pronašla je par pantalona i tuniku koji su joj dovoljno dobro stajali da može da ih nosi u javnosti, umotala je glavu šalom tako da može da sakrije lice u njegovim senkama i iskoračila iz stana da vidi staje napravila.

Cinkva je bila u haosu. Ispostavilo se da je brže hodati nego voziti se omnibusom.

Uprkos hladnoći, Trg žena bio je ispunjen ljudima, iako, po svemu sudeći, niko ništa nije kupovao. Umesto toga, posetioci su stajali u malim grupama, tračarili, uzvikivali i ponavljali svoje priče od prethodne noći. Zoi se kretala kroz rasutu gomilu ljudi i slušala delove razgovora.

- ... voda niz ulicu, ali nije stigla do naše kuće, na čemu sam večno zahvalan...

- ... kola izgubljena u poplavi, a konji su bili preplašeni. Međutim, samo jedan se povredio, udario je prednju desnu nogu i čini nam se da će biti dobro...

- ... blato duboko do članaka u svakoj sobi...

- ... totalna šteta, ali mogu da spasem platna...

Nije čula nijednu priču da su se deca podavila, da je starce odnela voda, da je voda toliko narasla da je srušila kuću. Možda ih nije čula na vreme. Možda i nije uništila ništa drugo osim palate.

Mada palata nije stvarno nestala. Po danu, mogla ju je videti oslikanu na planini i delovala je čudnovato šuplje. Dugo nije uspevala da odredi šta je to tačno drugačije s ove udaljenosti, pošto je još uvek stajala visoka kao i uvek, sa zastavama na tornjevima, okukom reke koja se pretvarala u mirno jezero pored nje. A onda je shvatila. Sva vrata i prozori s prizemlja su nestali i za sobom ostavili skeletne ostatke stubova temelja i poprečnih greda. Kada bi se jako upiljila, mislila je da može da razazna ljudske prilike kako rade na svakoj pukotini, kako čiste blato i vrše popravke.

Pretpostavljala je da se još veći posao obavljao u kiertenu, gde je šteta nesumnjivo bila najveća.

Nije se dugo zadržala na Trgu žena, a nije prišla ni blizu Trga muškaraca. Nalazio se suviše blizu palate, bogatim krajevima grada u kojima je živelo Pet porodica. Bilo je vrlo verovatno da će susresti nekoga koga poznaje, a nije mogla da podnese da se suoči s njima. Pa, takođe bi je verovatno uhapsili zbog neodogovornog uništavanja gradskog vlasništva, tako da nije želela da se sretne s nekim slugom iz palate ili kraljevskom stražom, ili nekim ko bi prepoznao njeno lice i pozvao najbliže predstavnike vlasti da je odvedu u pritvor.

Nastavila je da hoda ka reci.

Otprilike na jednu milju od obale reke počele su da se vide posledice poplave, jer su ulice i uličice bile ulepljene blatom koje je za sobom ostavila voda kada se povukla. Što se više bližila Marisi, viša je bila linija vode na zgradama koje su bile poplavljene kada je reka prešla preko najnižih delova obale. Veći deo štete je izgleda bio usmeren na kraj koji

se nalazio na pola puta između rečne doline i palate, na pola puta između Marisi i Cinkve.

Ovde se linija nalazila oko četiri stope iznad tla. Nekoliko srušenih zgrada, koje izgleda nisu bile čvrste ni pre nego što je voda jurnula van korita, popustilo je pod upornim naletom reke. Javni bunar bio je zagađen, a mali gradski park se pretvorio u baruštinu umršene trave i palog drveća.

Stanovnici su se organizovali u ekipe da odvuku grane s ulica i raščiste slomljeno drvo preostalo od srušenih kuća. Zoi je zastala kraj zagađenog bunara i stavila šaku na niski kameni zid, oivičen ledom u ovo hladno jutro. Provela je nekoliko trenutaka prosejavajući mulj i kamenje iz rezervoara i prizvala čistu vodu, koja je penušavo pokuljala odozdo.

Potom se okrenula i pošla ka najbližoj grupi koja je dovršavala rušenje jedne kućice i bacila se na posao da raščisti posledice poplave. *** Zoi se vraćala kroz Trg žena te večeri, bila je iscrpljena i sve ju je bolelo, kada je čula prva šaputanja o Vernonu.

Nije se još u potpunosti smračilo, ali vladao je utisak da se radni dan završio. Oni koji su teško radili prosto su prestali, a oni koji su čitavog dana pokušavali da vode radnje i nastave s normalnom trgovinom odustali su od pretvaranja. Kao što su to učinili i tog jutra, ljudi su se okupili u grupice svuda po Trgu i delili glasine među sobom.

- Da li si čuo? Kralj je pao.

- Vernon je bolestan. Kažu da ne može ni da se mrdne iz kreveta.

- Prvo je neko rekao da je bio povređen u poplavi, ali sada čujem da je već neko vreme bio ozbiljno bolestan.

- Sin rođake moje majke radi u palati i on kaže da kralj ima strašnu bolest, tako tešku da za nju nema leka...

- Kralj umire!

- Doktori su davali Vernonu neki čudan lek, ali kažu da je opasan... u svakom slučaju, prestao je da ima uticaja...

- Ko će biti kraljica ako Vernon umre?

Zoi je nastavila da hoda, hvatala je delove isprepletanog razgovora kao dosadne insekte, a onda ih puštala da odu i nastavljala dalje.

Kralj je bio bolestan. Kralj je na samrtničkoj postelji. To je bila istina već godinu dana, ali očigledno je bio toliko pogođen njenom predstavom juče da mu je telo izgubilo i onu snagu koju je uspevao da sačuva. Nije nameravala da otkrije njegove tajne. Samo je želela da osujeti njegov ludi plan. Međutim, shvatila je da joj nije u potpunosti žao što je njegova laž izašla na videlo. Naposletku, umirao je. Njegovi podanici su zaslužili da to znaju. Vels je zaslužio da se pripremi za ono što će uslediti.

Ko će biti kraljica ako Vernon umre? ***

Sledeći dani su prošli prilično slično. Ujutru, Zoi bi prošetala Trgom žena da uhvati tračeve od tog dana, a onda bi krenula ka reci da pomogne u naporima da se sve očisti i popravi onako kako je mogla. Ispostavilo se da ima više zagađenih bunara, premda bi svaki od njih ponovo postao funkcionalan kada bi Zoi prošetala kraj njega. Bilo je na desetak kuća koje je trebalo srušiti i dvadesetak koje je trebalo podupreti letvama, stubovima i privremenim merama. Trebalo je ukloniti suvo žbunje iz parkova, počistiti trotoare, oribati klupe. Čitav grad je trebalo popraviti.

Uveče tog četvrtog dana Zoi se ponovo probijala Trgom žena, nakon što je potrošila nekoliko Barlouovih novčića da kupi umotanu pitu s mesom da je ponese kući.

- Ima li vesti o kralju? - upitala je prodavačicu, sredovečnu ženu s torz blagoslovima izvezenim na tunici.

- Nema promena u njegovom stanju, ali sada se priča o Romeli!

- Romela? Kraljica? Šta je s njom?

- Trudna je! A niko nije ni znao!

- To su dobre vesti, zar ne? Žena je bacila ruke u vazduh. - Ko zna? Tri princeze i beba koja još nije ni rođena, a mi još ne znamo koga kralj želi za naslednika. Koliko teško može biti donošenje takve odluke? Odaberi jednu! Sredi ovo! Ne mogu ni da zamislim šta rade po ceo dan tamo gore u palati. Stvarno ne mogu.

Zoi je odmahnula glavom. - Ni ja.

Ipak, mogla je, i dok je sedela na kauču i jela svoju večeru, pokušavala je da zamisli haos koji je brujao iza zidova palate. Vernona kako stenje na svom krevetu u muškom krilu... Seteru i Alis kako šetaju kroz žensko krilo, poludele od želje cla saznaju gde su im kćerke... Elidon i Darijena, koji pokušavaju da uspostave gvozdeni mir... Romelu, koja naizmenično povraća u svojim odajama i stara se o Vernonu u kraljevim, u međuvremenu, radnici koji stružu i kucaju čekićima po kiertenu i starešine koje se svađaju oko toga koga treba proglasiti za naslednika.

Uzela je zalogaj pite s mesom, začinjene, ukusne i vrlo jake, i ponovo razmislila o tome.

Još uvek joj nije bilo žao što je to uradila. Četvrtog jutra, dok se Zoi probijala kroz jeftine tkanine u prodavnici na Trgu žena, nekojoj je prišao sa strane i potapšao je po ruci. Zoi je kriknula i trgnula se unazad, a onda se glasno nasmejala kada je shvatila ko joj je prišao.

- Anova! Tako je dobro videti te! Pitala sam se kako da stupim u kontakt s vama.

- Znala sam da ćeš kad-tad doći na Trg - rekla je Anova. - Učinilo mi se da sam te videla juče, ali nisam uspela da te stignem na vreme. Da li si dobro? Gde si se smestila?

Zoi je pretpostavila da bi trebalo da posumnja da je Anova postala špijun Darijena Serlasta, ili kraljevske vojske, ali nije oklevala pre nego što je odgovorila. - U stanu koji Ajlinin sin Barlou deli sa svojim ortakom.

- Da li su princeze s tobom?

Zoi je odmahnula glavom. - Otišle su s Barlouom. Nisam znala kako drugačije da ih čuvam na bezbednom.

Anova je hitro pogledala preko ramena i izvila obrve na tu definiciju bezbednog, ali nije glasno prokomentarisala. Obe su nastavile da prebiraju po platnenim krpama kao da im one drže punu pažnju. - Kalvin i ja smo tamo u paviljonu u zapadnom delu grada gde su prebacili narod s reke kada je potkralj stigao - rekla je. - Dolina je još uvek prekrivena

blatom, ali očistiće je ponovo za deveticu-dve i onda ćemo se preseliti tamo.

Zoi je odmahnula glavom. - Plašila sam se da pokušam da dođem do svog novca, u slučaju da kraljevski stražari motre na njega - rekla je. - Međutim, ako mu ikada budem imala pristup, daću vam toliko da možete da kupite svoj stan. Nećete više morati da spavate na reci.

Sa umilnim osmehom, Anova je podigla namotaj grimizne tkanine kao da ga pokazuje Zoi. - Ja volim da spavam na reci - rekla je. - Nedostaje mi to.

- Da li me je neko tražio? - upitala je Zoi. - Da. Ljudi iz palate koje je poslao Darijen Serlast. Bili su pristojni, međutim. Nisu nas uhapsili niti nam pretili. Izgleda da su nam poverovali kada smo im rekli da nemamo pojma gde si. Međutim, svakog dana vidimo jednog od njih kako motri spolja na paviljon. Posmatraju nas. Čekaju da se pojaviš.

Zoi je morala da se odupre porivu da pogleda preko ramena. — Misliš da te je neko od njih pratio dovde?

- Dugo sam šetala po Trgu pre nego što sam ti prišla -rekla je Anova. - Ako su me i pratili, mislim da sam ih se do sada resila.

- Čula sam šaputanja - rekla je Zoi. - Glasine se šire po Trgu. Vernon umire a Romela je trudna.

Anova je klimnula glavom. - Sve će se promeniti. Dar koru žene.

Zoi se tiho nasmejala. - Nisam sigurna da bilo ko u palati smatra da su moja skorašnja dela darovi.

Anova je prešla s druge strane tezge da pogleda providnu tkaninu posutu komadićima srebra. Podigla je glavu i uputila Zoi jedan brz, oštar pogled. - Sigurna sam da princeza smatra da joj je sloboda neprocenjiv dar.

Zoi je pogledala unaokolo da se uveri da niko nije dovoljno blizu da ih čuje kako pričaju o kraljevskoj porodici, a onda je odgovorila tihim glasom. - Da, i ja verujem da je tako. A zbog toga mnogo lakše prihvatam celu ovu oluju koji sam stvorila.

- Šta ćeš sada da radiš? - pitala je Anova. - Ne možeš zauvek da živiš kod Barloua.

- Znam. - Zoi je slegla ramenima. - Kada me kraljevi ljudi napokon uhvate, sigurna sam da ću biti kažnjena na neki način. Proterana, možda. Uskraćena za položaj starešine, pod pretpostavkom da mogu da mi oduzmu moći. Htela sam da ostanem u gradu nekoliko dana da uradim ono što mogu da pomognem, ali mislim da je došlo vreme da odem. Sutra ili prekosutra, vratiću se u kuću svoje bake na reci i tamo ću sačekati i videti kakva mi je sudbina.

Anova je klimnula glavom. Takav fatalistički plan delovanja dopadao se koru duši. Nađimo se ovde sutra - rekla je. - Imam kod sebe šal tvoje majke i još neke stvari za koje sam bila sigurna da će ti trebati. Sve ostalo sam ostavila u hotelskoj sobi.

Zoi je osetila nalet zahvalnosti i olakšanja. Imaće neku vrstu sigurnosti. Imaće utočište, sve dok joj se šal njene majke nalazi na ramenima. - Rado - rekla je. - Bili ste mi najbolji prijatelji. Nadam se da ću jednog dana učiniti za vas bar polovinu onoga što ste vi učinili za mene.

Anova se nasmešila. - A zašto misliš da već nisi?

33.

Zoi je stigla u Kristarinu kuću u ponoć jedne strašno hladne kvinelajske noći. Isekla je zlatnik iz šala svoje majke i bez razmišljanja ponudila čitav novčić vozaču koga je unajmila po Kalvinovoj preporuci. Bio je rođak, sin ili nećak nekog prijatelja s reke i moglo mu se u potpunosti verovati. Imao je malu elajmotivu i sina i menjali su se dok su je vozili, a dan se pretvarao u noć a onda ponovo u dan. Prešli su dugačak put za zapanjujuća četiri dana.

Hoden ju je dočekao navratima, staložen kao da se upravo vratila iz popodnevne kupovine iz sela. Njena spavaća soba je bila spremna, vatra je gorela u ognjištu, čista posteljina je bila na krevetu, jedva primetan miris tamjana u vazduhu, kao da je znao da dolazi. Možda i jeste. Možda je drvena građa kuće rekla torz, čoveku da je starešina na putu. Pala je u krevet i nije se budila sve do narednog popodneva.

Većinom je spavala naredna četiri dana. Kada god bi se probudila, da jede, okupa se, razmeni pokoju reč s Hodenom, sve što je mogla videti napolju bila je kiša. Iako nije svesno želela takvo vreme, bila je sigurna da je njeno prisustvo prizvalo oluju.

Ako je neko i dolazio na vrata da je traži u toku ta četiri dana, Hoden ih nije primao niti pomenuo njihova imena Zoi. Čak i kada je kiša oslabila, ostavivši nebo prekriveno oblacima, Zoi nije osetila veliku želju da napusti kuću. Provodila je veći deo vremena u zelenoj dnevnoj sobi, gledala je kroz simetrične zdelice fontane na uzburkanu reku ispod. Vodostaj joj se opasno podigao one noći kada je stigla, bila je divlja i jogunasta u svom koritu, ali znatno je opala od kada je Zoi povratila mir. Znala je da može da umiri Marisi, od bujice, preko reke i potoka do suvog korita, ako ode niz planinu i klekne na obalu reke sa šakom u vodi. Bilo je to čudno znati.

Bila je to samo jedna od mnogih čudnih stvari koje su joj sada bile na umu.

Na Kvinkoru promendan Zoi se probudila u zoru. Zamolila je sluge da joj pripreme mirišljavu kupku i iznesu joj omiljene parfimisane losione. Dozvolila je služavki da joj namesti crnu kosu, ukovrdža je i da joj punoću i obukla se u tuniku od vezenog zlata jednostavnog kroja, koja joj je padala sve do prstiju na nogama, potpuno prekrivajući pantalone u istoj boji ispod.

Preko ramena je nosila šal svoje majke. Provela je deo po-slednje devetice ušivajući još zlatnika u više puta šivenu postavu. Bilo joj je jasno da će možda morati da beži, u najmanju ruku ostane bez nasleda, a u najgorem slučaju da bude uhapšena zbog izdaje i sabotaže. Naoružana sećanjem na majku i malim bogatstvom, mogla je imati još neku

opciju. Ako bude imala priliku, mogla je prosto da izađe na vrata i nestane.

Još jedna okuka na reci. Još jedna promena u životu koru žene.

Međutim, njeno srce izgleda nije bilo u potpunosti sigurno da joj se bekstvo nalazi u budućnosti. Pričvrstila je raznobojni šal hunti brošem koji joj je Darijen Serlast poklonio onog poslednjeg dana u palati. Oko jedne ruke nosila je široku, pljosnatu narukvicu od sličnog tamnog drveta. Na drugoj, svoju narukvicu s blagoslovima moći, ljubavi i lepote.

Dokazala je da je moćna. Danas se malo potrudila da bude lepa. Ostalo je samo da se vidi da li može biti voljena.

Stajala je u kiertenu, ispred prozora koji je gledao na reku, i provela čitav sat posmatrajući prazan put. Po prvi put nakon dana i dana kiše pojavilo se sunce i pohlepno palo na pejzaž kao da umire od gladi za ukusom zelenila. Padalo je kroz ogromne prozore kiertena i skupljalo se na uglačanom podu kao sloj ušećerenog meda.

Malo pre podneva uhvatila je pogledom malu purnjaču kako se uspinje putem. Ovo nije bilo jedno od onih prostranih vozila iz palate koja su mogla da prime šest putnika uz vozača i stražara. Ovo je bilo malo i pokretljivo i verovatno u njemu nije bilo mesta za više od dvoje. U ovom trenutku unutra se nalazio samo jedan čovek, koji je tako polako putovao kao da se boji svog dolaska na odredište.

Zoi je posmatrala kako Darijen Serlast prolazi između fontana, gasi motor i izlazi iz kola. Dugo je stajao i posmatrao pročelje kuće, premda je ona bila prilično sigurna da mu je odsjaj s prozora onemogućavao da vidi unutrašnjost, a onda je nestao iz njenog vidokruga kada se približio i pozvonio tri puta. Začula je kako podiže glas u kratkom razgovoru s Hodenom i čula njihove korake kada ga je Hoden uveo unutra, čula je odzvanjajuće, nemirno uzbuđenje u njegovom srcu kada ga je ponovo videla.

Hoden se naklonio i nestao. Darijen je stajao i posmatrao Zoi. Kao što su već jednom radili, a činilo se da su od tog dana prošle godine, premda nisu prošla ni dva kvintala, gledali su jedno u drugo s različitih strana sobe.

Nije planirala da prva progovori, ali jedna misao joj je prolazila kroz glavu i čula je sebe kako je izgovara naglas. - Da si znao, onog prvog puta kada si me video u ovoj sobi, šta će se sve desiti među nama do sledećeg puta kada se budemo videli ovde, pitam se da li bi ikada i zakoračio u kuću moje bake.

- Postavljao sam sebi slično pitanje dok sam vozio uz planinu - rekao je. Glas mu je bio smiren, neutralan, nije ništa odavao. Međutim, mogla je da čuje kako mu bilo tuče, prebrzo za ravnodušnog čoveka.

— Do kakvog si odgovora došao?

Slegnuo je ramenima. - Do kakvog trajnog odgovora neko može da dode s koru ženom? Želela je da se suoči s njim hladnokrvno, mirno. Nije želela otkrije nemir ili nelagodu. Međutim, nije mogla mirno da stoji. Okrenula se od njega i krenula laganim i odmerenim koracima oko sobe. Darijen je stajao u mestu i polako se okretao ne bi li pratio njeno napredovanje.

Koru žena, koja se ne može obuzdati. Hunti muškarac, koji se ne može pomeriti.

— Hajde da pričamo otvoreno, bar jednom - rekla je s blagim drhtajem u glasu uprkos naporu da zvuči mirno. - Ako si došao da mi kažeš da umirući kralj želi da me liši mog položaja, predaću svu raskoš koju mogu da odvojim od svog tela i napustiću planinu

još danas. Ali nemoj da dolaziš ovde samo da me gledaš i primoravaš me da te pitam šta hoćeš od mene ovog puta.

Lice mu se opustilo u osmeh istinskog zadovoljstva. - Ali sve što želim ovog puta jeste prilika da vidim tvoje lice, koje mije nedostajalo. Nemam nikakav drugi zvaničan plan i nikakvo poslanje od mog kralja.

Bilo je nemoguće poverovati u tako nešto. Naglo se zaustavila i bacila reči ka njemu kao da su kamenje. - Čak ni pitanja? Čak ni optužbe? Ni izraze užasavanja? Zoi, poplavila si palatu i uništila pola grada, kao i svaku šansu da se sklopi savez sa Soeče— Tasom! Sigurno imaš neku optužbu da mi spustiš na pleća, ako ne kraljevu, onda bar svoju.

— Zvanično, kraljevsko zaprepašćenje zbog tvojih dela je prilično veliko i bojim se da će imanje Lalindara morati da plati izvesnu cenu za štetu koju je napravila tvoja nepromišljena poplava - rekao je ozbiljno. - Nezvanično... - Zastao je i zavrteo glavom. Nezvanično, da je bilo u mojoj moći da to uradim, srušio bih čitavu palatu u velikim kamenim gromadama i slomio bih im svima glave. Kralju, potkralju, njihovim spletkaroškim prijateljima. Ne bih se mučio nečim tako nematerijalnim kao što je voda.

Zurila je u njega, potpuno bez reči.

Načinio je mali korak ka njoj. - Znala si... Sigurno si znala, pretpostavila si da nisam znao ništa o planovima za takav brak. Moj otac mi je ispričao priče o potkralju SoečeTasa koje su mi krv sledile u žilama. Nikada ne bih dopustio niti odobrio bilo kakav dogovor koji bi tom čoveku doneo dete-nevestu. Pre nego što kažem bilo šta drugo, reci mi da si to znala. Da si verovala da je tako.

- Verovala sam da je tako - rekla je.

Klimnuo je glavom. - Dakle, ne mogu da osudim tvoja dela... ali ne može se poreći da je zbog toga propatilo podosta ljudi koji takođe nisu imali udela u ugovaranju tog braka. To su oni kojima moraš da pružiš ohrabrenje i nadoknadu.

- Nadoknadiću im sve i to rado - rekla je. - Ali ipak, sigurna sam da će mnogima biti teško da mi oproste što sam namerno izazvala uništenje. Sigurno su se podigla pitanja u vezi s tim da li sam podobna za mesto starešine...

- Pitanja - priznao je. - Međutim, nije ih postavio niko ko nešto znači. - Kada mu je uputila upitan pogled, dodao je: - Pod time podrazumevam druge starešine. Mirti i tvoj stric Nelson su ponovili priče naših očeva iz Soeče-Tasa, a Taro i Kejl su glatko odbili da te osude. Vernon ni na koji način ne može da ti oduzme titulu bez njihove saradnje. A suviše je slab i da pokuša, u svakom slučaju. Tvoj položaj je netaknut. Tvoj položaj medu ljudima Hijalta je ozbiljno oslabljen — rekao je i pokušao da se još jednom blago osmehne - ali ako pokažeš kajanje i velikodušnost, vrlo verovatno ćeš povratiti njihovu blagonaklonst.

- Sagradiću im fontanu upravo na mestu gde je voda nanela najviše štete - rekla je. To će biti moje podsećanje da se kajem. A takođe ću dati novac, dokle god je moj da im ga dajem.

- Novac će im zaista dobro doći.

Nije htela da se udaljava od njega, ali nije mogla da stoji u mestu. Nastavila je da šeta. - Ali ima još tako mnogo pitanja - rekla je. - Ako nisi ti, ako nisu Mirti i ostale starešine, koje pomogao kralju da isplanira taj opsceni brak? Pošto smatram da nije verovatno da je Vernon, u svom zbrkanom stanju, uspeo sam da dođe na takvu ideju.

- Ne - rekao je Darijen. - Koliko ja mogu da procenim, njegov jedini savetnik u ovom slučaju bila je Elidon.

Naglo se okrenula i ponovo se upiljila u njega. – Elidon? Ali zašto? Ona prezire Alis, naravno, ali nije toliko prosta da svoju mržnju iskali na njenom detetu.

- Vrlo je zatvorena što se toga tiče, ali njeno razmišljanje je išlo otprilike ovako: Alis želi da Korina bude proglašena za naslednicu, tako da je nekoliko puta pokušala da ubije Džosetu. Elidon je odlučila da Džoseta neće biti bezbedna sve dok je Korina tu.

Međutim, Elidon nije toliko hladnog srca da ubije Korinu. Zato je, umesto toga, gledala da je negde uda. Na neki način, mudro rešenje nepodnošljive situacije, mada varvarsko u ovom pojedinačnom slučaju. Ona se kune da veruje kako do samog braka ne bi ni došlo dok Korina ne bude odgovarajućih godina. Sklon sam tome da joj poverujem, mada joj i dalje ne opraštam poteze.

- Ali ja sam mislila da ti nisi ubeđen da je Alis pokušala da povredi Džosetu. Da li si promenio mišljenje?

Nakratko, izgledao je gotovo iscrpljeno. Malo se pogurio, kao da su ga njegove hunti kosti izneverile. — Ne, u stvari, prilično sam siguran da sam pronašao zlikovca, ali Elidon je bila ubeđena da je Alis kriva. Do tog zaključka je izgleda došla - dodao je nakon tvojih besnih optužbi na doručku s kraljicama.

Zoi je to odbacila. - Samo sam rekla ono što su mnogi mislili, ali da li si našao osobu koja je zaista odgovorna? Onog za koga si siguran da je to uradio?

Klimnuo je glavom. Još uvek je delovao umorno. - Iako mi otkriće nije pružilo zadovoljstvo - rekao je tiho. – Napokon sam pronašao jednog od mornara koji su napustili Džosetin čamac i rekao mu da će provesti ostatak života u ćeliji ako mi ne otkrije svog poslodavca. Brzo je otkrio njegovo ime, što je dovelo do drugog imena i na kraju do Valda Dočence. Kejlovog nećaka. - Uputio je hitar pogled ka Zoi. - Čoveka na koga se oduvek najviše sumnjalo da je Korinin otac. ZŽeleo je da vidi svoju kćer na prestolu. Što bi po njegovom mišljenju bilo verovatnije ako bi Džoseta bila mrtva.

- Ahhhhhh... - rekla je Zoi s dubokim uzdahom razu-mevanja i nemira. Shvatila je da ponovo šeta i prelazi s jednog kvadrata veličanstvenih sunčevih zraka na drugi, ne nalazeći mir između njih. - To ima smisla, ali slama srce. Da li je priznao?

- Kada smo ga suočili s tim, Vald je priznao sve, a onda počeo histerično da jeca, i to tako da sam poverovao da je pomalo lud - odgovorio je Darijen. Sada je pomalo razumela umor u njegovom stavu. - Prizor je bio još neprijatniji nego što bi se pretpostavilo za ispitivanje nesuđenog ubice.

Ponovo se okrenula da ga pogleda u lice. - Da li je i njegov ujak bio umešan?

- Ubeđen sam da Kejl nije imao udela u tome, iako je vrlo teško primio izdaju svog sestrića. Zamolio je da on lično sprovede pravdu i ja sam se složio. Moje mišljenje je bilo da Vald, dete vazduha, više nikada neće imati svoju slobodu. Teško je znati kome će od njih dvojice ova kazna biti teža.

- Sve je to još tragičnije zbog toga što, naravno, Vald Dočenca nije Korinin otac.

Ne skidajući pogled sa Zoi, Darijen se polako uspravio, ispravio povijena ramena, ukopao nogama u pod, spremajući se, pomislila je, za bilo kakvu divlju oluju koju bi mogla dalje da prizove. - Uhvatila si princezu kada si je otela od njenog udvarača iz Soeče-Tasa - rekao je bezličnim glasom. - Pretpostavljam da si tada prvi put otkrila tajnu njene krvi.

Zoi je rekla: - Korina je tvoja kćer.

Dug, drhtav uzdah protresao je Darijenovo telo. Stajao je ćutke i nakratko sklopio oči.

Zoi je dodala: - Ona je tvoja kćer, iako tvrdiš da njenu majku prezireš više od ostalih.

Zato se i pitam kako je došlo do te veze.

Kao da nije mogao da vodi ovaj razgovor dok mirno stoji, Darijen je otvorio oči i počeo da šeta po ivici sobe. Sada je Zoi stajala mirno i posmatrala ga, pomalo okrenuta ka njemu da ga drži u vidokrugu. - Imao sam dvadeset i jednu godinu - rekao je. - Još uvek sam bio zagriženi romantik, spreman da uradi sve u službi svog kralja. Video sam kako je tvoj otac prikriveno radio da pomogne Vernonu da dobije naslednika. Smatrao sam to svojom dužnošću, smatrao sam da je čast što su me zamolili da trećoj supruzi napravim dete.

- Bio si zaljubljen u nju - rekla je Zoi. Još uvek šetajući, klimnuo je glavom. - Bio sam zaljubljen u nju, ili sam mislio da jesam. Sva je bila sačinjena od crvene kose i pokvarene lepote. Bila je... život, želja, uzbuđenje i beskrajna fascinacija. Bila je... - odmahnuo je glavom.

Zoi je rekla: - Zbog suila žene hunti muškarac izgori.

- Možda - rekao je Darijen. - Ali ona je veoma brzo sagorela ono što je moja duša imala da joj ponudi. Nije prošlo dugo... manje od kvintala... pre nego što sam počeo da shvatam da je onakva žena kakvu sada poznajem. Sklona spletkama, nestalna, ambiciozna, sebična, ljubomorna... Mogao bih da provedem čitav sat u nabrajanju njenih ne baš laskavih osobina.

- Ona, ipak, još uvek gaji osećanja prema tebi... i to duboka. Slegnuo je ramenima. Možda. Ona tako kaže. Mislim da je samo sitničava i posesivna. Misli da može da me drži u svom vlasništvu samo zato što je to nekada bilo istina.

- Ne dopada joj se pomisao da neki od njenih nekadašnjih ljubavnika pokaže naklonost ka nekom drugom - rekla je Zoi. - Kada je jedna od njenih prijateljica samo spomenula s naklonošću Valda Dočencu, Alis se potrudila da je otera iz palate. Ne bi me iznenadilo da su u proteklih deset godina i druge žene za koje si bio zainteresovan postale mete Alisinog neprijateljstva.

Zastao je dovoljno dugo da joj uputi šaljiv pogled. - Teško je biti siguran u to - rekao je. - Pošto je bilo vrlo malo žena za koje sam pokazao zanimanje.

Zoi se nije ni trudila da pomene sopstvenu garderobu, koju je opaka kraljica isekla na tračice. - Dakle, šta te je nateralo da se odljubiš od nje?

- Šta li bi to moglo biti? - rekao je podrugljivim glasom.

- Činjenica da je imala i druge ljubavnike i pričala mi o njima? Činjenica da mi je nudila i uskraćivala mi ljubav kako bi me kontrolisala? Činjenica da je bila beskrajno i domišljato okrutna? Odaberi razlog. Ima ih mnogo.

- Ako je imala mnogo ljubavnika, kako je mogla biti sigurna ko je bio Korinin otac?

Odmahnuo je glavom. - Nije mogla biti, naravno. A nisam ni ja. Pravila se kako je sigurna da je Korina moja, ali pretpostavljam da se pravila da je sigurna u to i s Valdom Dočencom. A možda i s drugima, ko zna? Međutim, ja sam oduvek znao da Korina može biti moja kćer. Zato sam osećao nežnost prema njoj, premda sam pokušavao da to ne pokazujem. Slao sam joj mnoge sitne darove i pretvarao se da ih donosim od kralja,

govoreći joj samo da joj ih šalje otac. Smatrao sam da je ono što govorim istina, bar u nekoj meri.

- Ona je pronicljiva i problematična devojčica, ali bilo joj je veoma drago što je spašena iz potkraljeve bračne postelje - rekla je Zoi. - Mislim da je Alis nije u potpunosti upropastila. Možda ćeš morati da se upustiš u vrlo javnu borbu, ali mogao bi da je priznaš kao svoju i uradiš ono što možeš da joj promeniš život.

Darijen se zaustavio nekoliko stopa od Zoi i mračno klimnuo glavom. — Voleo bih to - rekao je.

- Naravno, to će dovesti do otkrivanja strašne istine o njoj. O svim kraljevim kćerima.

Na njegovom licu video se slab smešak. - Kasniš s glasinama, onda - rekao je. Ubrzo pošto je Romela otkrila da je trudna, četiri starešine koje su još uvek u gradu objavile su da su spremne da potvrde njeno nerođeno dete kao sledećeg naslednika prestola. Tada su takođe objavili da nijedna od preostalih kćeri nije zaista naslednica Vernonovog tela.

- To mora da je stvorilo užasnu zbrku!

- Stvorilo bi, čini mi se, da svi već nisu toliko otupeli od ostalih šokova. A onda je istupilo nekoliko ljudi koji su rekli kako su to znali od početka... Slepe sestre su im rekle... ili su oduvek sumnjali da je tako nešto istina. - Darijen je slegnuo ramenima. - Ta stvar je vrlo brzo od najveće tajne mog života postala opštepoznata činjenica. Ni pod kakvim uslovima nisam smatrao da će do toga doći.

- Kada su starešine otkrile da princeze nisu Vernonova deca - upitala je - da li su takode otkrile i ko su im očevi?

-Još ne - rekao je Darijen. - Pretpostavljam da će se sastati da to rasprave u nekoj tački, verovatno da rasprave koliku će štetu to otkriće naneti reputaciji tih ljudi.

- Pa, reputacija mog oca teško može da bude uništena više nego što jeste — rekla je Zoi radosno - a ja jedva čekam da priznam Džosetu za sestru. Zato se nadam da će vreme da se ove istine objave doći uskoro. Naravno, moramo da se postaramo da Džoseta i Korina prve čuju te vesti. Možda će se razočarati kada saznaju koliko im se položaj promenio.

Darijen je pogledao unaokolo, kao da očekuje da će se princeze iznenada materijalizovati u ćoškovima kiertena. -Imam ovlašćenje da ih obavestim kakva je trenutno situacija na dvoru - rekao je. - A i da ih povedem nazad što pre. Stoga, ako pošalješ odmah po njih, mogu početi da im pričam njihove priče.

- Nažalost - rekla je Zoi - one nisu ovde.

- Nisu ovde? - ponovio je.

Slegnula je ramenima. - Nisam znala kako će se razvijati situacija u palati. Nisam znala da li će prevladati ludost ili razum. Nisam znala ko će se prvi pojaviti na mojim vratima i tražiti da vratim devojčice. Zato nisu ovde.

Klimnuo je glavom. — To ima nekakvog uvijenog koru smisla - rekao je, gotovo s osmehom. - Pa gde su? U selu gde sam te prvi put našao pre više od godinu dana?

- Razmišljala sam o njemu kao o skrovištu - priznala je. — Međutim, shvatila sam da bi to bilo sledeće mesto na kome bi ih tražio, nakon dolaska u ovu kuću.

- Treće mesto - rekao je. - Prvo sam vas tražio na reci.

- Zato sam ih predala na staranje prijateljima, koji će ih dovesti meni kada ih put navede ovamo.

Stajao je veoma mirno, posmatrao je, očigledno neodlučan između neodobravanja,

brige i teško osvojenog poverenja.

- Rekao sam Seteri i Alis da su u tvojim rukama - kazao je napokon. - To je bilo jedino što im je ublažilo strahovanja. Rekao sam im da su princeze na sigurnom.

-1 jesu.

Spustio je glavu. — Onda ti verujem. Molim te, dovedi ih u Hijalto što pre kada se vrate pod tvoje staranje.

- Hoću - rekla je. Zastala je, a onda nastavila oklevajućim glasom: - Osim ako ne želiš da ovde sačekaš njihov dolazak.

Kratko se nasmešio. - Zaista to želim... mnogo. Međutim, strašno sam potreban svima u palati, kao što možeš da zamisliš, jer palata je i dalje u previranjima, a ja, u najvećem broju slučajeva, imam čvrstu ruku. Čak nisam ni siguran u kojoj meri će mnogobrojne frakcije preživeti moje odsustvo dok ne dovršim svoje putovanje ovamo i vratim se nazad.

- Onda ću te nahraniti i poslati ponovo na put - rekla je Zoi i pokušala da sakrije svoje iznenadno i oštro razočaranje.

Darijen je iznenađeno trepnuo, a onda se nasmešio s tako toplim izrazom lica da je za trenutak izgledao kao suila muškarac. - Nadao sam se da ćeš mi dozvoliti da ostanem malo duže od toga - rekao je. - Nadao sam se pozivu da bar prenoćim, tako da imamo priliku da razgovaramo o stvarima koje su zaista važne.

Zoi je odmahnula rukom. - Šta može biti važnije od tema o kojima smo već razgovarali? Sudbina kraljevstva i sigurnost dve devojčice o kojima najviše brinemo, moje sestre i tvoje kćerke?

— Razgovor o drugim stvarima koje su veoma važne — ispravio se. - O stvarima koje su važne samo nama.

— U tom slučaju postoji samo nekoliko tema s tako uskim fokusom - rekla je.

Sada se on ponovo kretao dok je ona stajala mirno, ali ovog puta skraćivao je rastojanje među njima. Prišao joj je veoma blizu, dovoljno blizu da podigne ruku i položi dlan na njen obraz. Osetila je nepopustljive kosti u žuljevitom mesu njegove šake, osetila je kako njena uznemirena krv skače u odgovor na njegov dodir.

-Jedna tema, u stvari - rekao je. - Privlačnost koja postoji medu nama... fascinacija koja nas oboje drži za svoje sužnje.

- Koru ženi i hunti muškarcu ne predstoji ništa osim slomljenog srca - rekla je, namerno se protiveći. - On nju ne može da kontroliše, a ona njega ne može da promeni.

- On je nikada ne izneveri, a ona ga uvek pokreće - ispravio ju je Darijen. - Ona može da ima poverenja u njegovu snagu, a njega može uzdići njena radost.

— Bila sam primorana da za sobom ostavim mnogo stvari - rekla je Zoi. - Bila bih srećna kada bih mogla da iz plitkih brzaka uplovim u duboku, mirnu vodu.

- Morao sam da stojim tako čvrsto - rekao je. - Morao sam da budem nesalomiv tako dugo, nepokretan u tami i tišini. Radujem se što ću se saviti malo, da izađem na sunce, da se setim kako izgleda opustiti ruke i predati se emocijama.

Nasmejala mu se. - Ovo je veoma čudan predlog... ako uistinu jeste predlog.

I on se nasmejao, prišao bliže i nežno obavio ruke oko njenog struka. Osetila se zaštićenom ali ne i zarobljenom, sačuvanom ali ne i pritešnjenom. - Kada sam te prvi put sreo - rekao je - na dugom putovanju u Hijalto, zaljubio sam se u tebe. Rekao sam ti da te vodim kralju da bi se udala za njega, ali želeo sam da budeš moja nevesta.

- Tada? Za vreme tog putovanja? — rekla je podrugljivo.

- Jedva da sam nešto i rekla! Jedva da sam i sama znala ko sam! Ti nisi mogao da me upoznaš dovoljno dobro da se zaljubiš tada u mene!

- Znao sam da mi nećeš verovati - rekao je. Ostavljajući jednu ruku na njenom struku, drugom je prevrtao po džepu svoje dugačke tunike. Kada je izvukao svitak, pružio joj ga je i sklonio se u stranu tako da ona može da ga drži u rukama. - Pogledaj pečat rekao je.

Na nepravilnom krugu od voska nalazio se znak za sigurnost, zvanični moto hunti porodice koja je držala obećaonicu na Trgu muškaraca. - Veoma impresivno.

- Pogledaj datum.

Bio je to dan pre Kvinakorua prošle godine. — Negde u to vreme smo upravo stigli u Hijalto - priznala je.

- Ako ga otvoriš, videćeš - rekao je Darijen. - Otišao sam na Trg muškaraca ubrzo nakon što si nestala. Otišao sam u obećaonicu i zapisao zakletvu da ću te pronaći i da ću se oženiti tobom. Kopija ove zakletve je večno zapisana u njihovim knjigama.

Sumnjičavo je skrenula pogled sa svitka ka njegovom licu. - Otvori ga — požurivao ju je.

Pažljivo, da bi izbegla slamanje voska, zavukla je prst ispod pečata i odmotala pergament. Reći su bile ispisane jasnim slovima profesionalnog pisara: Ja, Darijen Serlast, zaklinjem se i potvrđujem da ću se oženiti Zoi Ardelaj ili se uopšte neću ni ženiti.

Svoje mišljenje neću menjati. Ispod se nalazio potpis u vidu neuredne škrabotine iz koje su se mogla prepoznati samo slova D, S i snažno precrtano t, mada se reč hunti jasno videla ispod imena.

Darijen joj se približio da ga pročitaju zajedno. Još uvek ju je jednom rukom grlio oko pojasa. - Vidiš... Ovo je bilo pre nego što si uzela prezime svoje bake - rekao je i potapšao svitak. - Bilo je to pre nego što se sve desilo. Ali ja sam ipak znao.

Nije mogla da se ne pomeri makar malo ka njemu, samo da oseti ohrabrujuću snagu na njegovom ramenu. - Ali upravo o tome i govorim - rekla je. - To što sam sada i ono što sam bila tada dve su vrlo različite osobe.

- Ne tako različite da ne mogu da te prepoznam - rekao je. — Bez obzira na to koliko se menjaš, ja ću te uvek prepoznati.

Pustila je da svitak padne na pod i privukla ga bliže naglim zagrljajem - A ja ću se menjati — rekla je i željno se zagledala u njega. - Ali ne toliko da ikada zaboravim kako se sigurno osećam kada si kraj mene i vezuješ me za svet. U svoj ovoj ludosti tokom protekle godine, ti si jedini na koga sam se oslanjala, jedini kome sam verovala, jedini u koga sam imala poverenja da će mi pružiti zaštitu. - Podigla se da mu poljubi usne. Jedino što sam volela.

Stegao ju je u zagrljaj i poljubio je. Za trenutak, bila je sva od vazduha i vatre, bez daha i strastvena. Bila je zemlja, tinjala je svakim pedljem svoga tela. Bila je voda, bila je drvo. Bila je i ona sama i njen ljubavnik. Shvatila je ravnotežu sveta, pun krug elemenata.

Bila je cela.

- Volim te - prošaptala mu je u usta. - Bez obzira na promene, to će uvek biti istina.

Izogovoreno iz srca koru žene.

- Volim te - odgovorio je. - A ja se neću promeniti makar se ceo svet stvorio iz početka. Reč hunti muškarca.

Kvintali i promendani Kalendar u Velsu je podeljen na pet kvintala. Kvintal se sastoji od osam „nedelja", od kojih je svaka duga devet dana. Većina radnji i drugih poslova zatvara se prvog dana svake devetice.

Prvi kvintal godine, Kvinelaj, pruža se od rane zime do sredine zime. Za njim sledi Kvinkoru, koji obuhvata kasnu zimu do sredine proleća. Kvinahunti je od kasnog proleća do sredine leta. Kvinatorz od kasnog leta do jeseni i Kvinasuila od jeseni do rane zime.

Kvintali su razdvojeni promendanima, koji se uglavnom slave kao praznici. Kvinelaj promendan je prvi dan svake godine. Pošto postoji pet promendana i pet kvintala s po sedamdeset i dva dana, godina u Velsu je duga 365 dana.

Novac 5 kvint-bakrenjaka čini jedan bakrenjak (5 centi —> 25 centi) 8 bakrenjaka čini jedan kvint-srebrnjak (2 dolara) 5 kvint-srebrnjaka čini jedan srebrnjak (10 dolara) 8 srebrnjaka čini jedan kvint-zlatnik (80 dolara) 5 kvint-zlatnika čini jedan zlatnik (400 dolara)