A b daniel kraljica palmire 1 ples bogova

A. B. Danijel - Kraljica Palmire 1

Knjiga prva PLES BOGOVA Rimsko Carstvo u vreme osvajačkih ratova u drugom veku nove ere, Granice nisu bile pouzdane, kako na istoku i jugu, tako ni uBritamji. Zenobiju, u času slave, uvek možemo zamisliti kako se kreće duž stubom Palmire. Njena lepota ravna je lepoti toggrada od kamena, preko koga su pustinja i vekovi nataložili toliko usnule prašine da sam život ne pruža ništa više do izvesnost o jednom već davno izbrisanom snu. Mlada nevesta je celim telom zadrhtala dok je čučala na ciglama za porodaj.

Jedan grč protresao ju je od butina do ramena. Širom otvorenih očiju i usta, zarila je nokte u zglobove egipatske dojilje, Ahemu. Ni najmanji dašak joj nije izlazio iz usta, a izgledalo je da njene poluotvorene oči ne vide ništa. Jedna stara babica klečala je ispred nje i masirala joj stomak. Ona zapovedi: - Hajde, kćeri moja, diši! Diši! U dnu šatora, dvanaestak žena nije skidalo pogled sa njih.

Nesvesno, one su izvijale krsta, u nadi da će svojim naporom pomoći mladoj nevesti. Bila je to

devojčica od jedva petnaest godina. Pošto je telom još uvek bila dete, činilo se nemogućim da se njena bedra rašire i puste život. Dah joj se vratio na usne. Koža na njenom stomaku pomodrela je od trzaja. Jauk joj je zamro u grlu. žene su grizle svoje usne da ne bi yrištale sa njom. Stara je zarežala : - Prestanite već jednom sa drekom. Nepotrebno je, to je neće povratiti! činilo se da devojka više ništa ne čuje. Lepljivi znoj oblivao joj je obraze i slepoočnice. Još snažnija kontrakcija zabacila ju je unazad. Jecaj je postao vrisak, tako oštar, da su se zatresli stubovi kedrovine pod kojim su se nalazili teški čaršavi šatora. Ahemu se posadila iza nje, da bi je bolje pridržavala. Kraljica Palwire U senci, žene su jednoličnim glasom ponavljale Balaminovo ime, preklinjale su ga za pomoć i za milost. Nastao je trenutak predaha. Širom otvorenih usta, upalih obraza od bola, devojka je grabila vazduh velikim gutljajima. Noć se spustila, a da to niko nije primetio. Jedna žena je ustala. Pripalila je fitilje lojanica koje su visile sa stubova. Dru-ga je dodala u mangal komadiće sasušenog izmeta kamile i raspalila je vatru lepezom od palminog lišća. Treća je dugačkom, dryenom varjačom, promešala veš koji je bio potopljen u ključa-lu vodu. Bile su to korisne radnje, sitna delanja koja se čine radi opuštanja. Samo da strah ne bi zavladao šatorom kao kakav opori dim. Svaka od ovih žena je znala kolika je opasnost od porodaja u tim godinama. Ahemu je pomikwala čelo mlade neveste.

Opipala je njen vrat i njena usta i prošaptala je: - Ne idi! Babica je Ijutito pogleda. - Prodrmaj je! Ne sme otići. Treba još da se napinje, inače neću moći da izvučem dete.

Medu devojčinim kapcima zasjao je slabašni tračak, dok joj je znoj oblivao telo i stomak. Ahemu je priljubila njen tamni obraz o svoj i prošaptala par reči ljubavi i ohrabrenja. - Šta radiš Egipćanko? ciknula je stara. - Nije vreme za izlive nežnosti! Ona je surovo zabila svoje grube prste u vrat mlade neveste. žene koje su stajale iza njenih leda su zaćutale. žena - dete se povratila. Iskolačenih očiju od užasa, ona je ščepala staricu za ruku. - Ne daj se! - progundala je babica, smanjujući pritisak svojih prstiju na njen vrat. - Ne pokušavaj da zaspeš da bi odagnala bol, jer ćeš tako umreti. Ples bogova Turbani muškaraca bili su obasjani plamenom. Sedeli su oborenih čela. Niko nije želeo da pokaže zebnju koja se videla na njihoyim licima. Samo je Abdonaj sedeo uspravno i pogledom obuhvatao čitav Turak Al'Lab, tamo gde su zvezde treperile u noćnoj tmini. Bilo bi sramotno da pogne glavu. Tamo pod šatorom je njegova supruga urlala od bola. Krłci su na trenutak utihnuli, a tada se nastavili, tiši i pro-mukli. Isti kao cviljenje rasporene gazele. Jauci tako užasni da su se usecali u potiljke i bedra muškaraca poput oštrice kame. Od jutros su se babičine reči neprestano motale po Abdo-najevoj glavi. Bezuba starica ih je izrekla pre nešto manje od godinu dana, kada je izjavio da želi da mu žena rodi sina. - Tvoja volja Abdonaj! - rekla je tada oštro - Devojka nije kamila. Tvoja supruga je isuviše mlada da bi ti podarila po-tomstvo. Kukovi su joj preuski. U tim godinama malo ko može izdržati porodaj. Ali, to je tvoj izbor. Abdonaj je otvorio svoje srce Balaminu. Duše ispunjene brigom, ali sa poštovanjem, on se šapatom obratio svom bogu: - O, ti moćni medu moćnima! Gospodaru zemlje i očeva mojih očeva, spusti svoj pogled na onog koji ti služi od rodenja... Reči su zamrle na njegovim usnama pre no što je uspeo da izgovori molitvu: ono što je ugledao na noćnom nebu nikada do tada nije video. Nagonski je spustio ruku na zakrivljenu dršku svog bodeža. Deo sečiva skliznuo je iz korica. Konji iza šatora su se uznemirili. Zov je odjeknuo liticom koja je bila nagnuta nad logorom. Poluglasno, začuden, Abdonaj je izgovorio: , Kraljica Palmire - Jedna zvezda se pomera! Pogledajte! Jedna zvezda se po mera Muškarci su podigli glave i posmatrali su ga, ali ništa nisu razumeli. Neki konji su rzali i isprekidano njištali zajedno sa mladom nevestom. Abdonaj je upro prstom ka severu, medu hiljade svetlucavih zvezda i silovito ponovio: - Gledajte, otpada sa neba! Balamin skida zvezdu sa neba. Potom su je videli. To više nije bila zvezda, već jedan svetlosni rep. Beo, jedva krupniji od kakve bube. Pred njihovim očima, ona se ispružila i poprimila yeličinu ptice. Zatim se još jednom promenila. Fina i graciozna, lebdela je poput koprene na povetarcu. Još se uvećavala. Tako brzo! Yideli su je kako se pretvara u veliki plameni jezik, potom u nekakav rep divljeg konja.

Južno od logora, kamile su počele da riču. U početku samo tek poneka, a onda sve zajedno, kao što bi činile kada bi ih obuzimao strah. Kroz stene odjekivala je njihova promukla dreka. Niko više nije čuo vrisku mlade neveste. Starci, žene i deca ubrzano su istrčałi iz šatora. Pokazivali su rukama nebo. Plamen zvezde jurio je sve brže i brže. Sve duži i duži, purpuran i zlatast. Majke su doziyale decu. Starija deca su se zabrinuto łwatala za majčine haljine, a ona najmlada su se smejala i mlatarala rukama pred nebeskim čudom. Abdonaj više nije napuštao pogledom plamen koji je parao nebo. Glasom punim užasa, prošaptao je za sebe: - Ide pravo na nas, Abdonaju! Balamin šalje zvezdu pravo na nas. Pod šatorom, žene su čule snažnu dreku kamila. Njihova radoznalost bivala je sve veća. Ne obraćajući više pažnju, one su ostavile mladu nevestu u ruke babice i Ahemu. Ples bogo va A nevesta, ona više nije yrištala. Naponi su još uvek protresali njena bedra, ali nikakav jauk više nije prelazio preko njenih sasušenih usta. Bila je breme bez čvrstine koje je sada ležalo preko Ahemuinog trupa. - Glupača! - procedila je stara kroz zube - Otišla je. Otvorila je devojčina usta i primakla im svoj obraz na nekoliko trenutaka, pre nego što je ponovo spustila svoj dlan na otečeni stomak. Progundala je: - Nepotrebno je što se mučiš da je pridržavaš. Ona nam neće više pomoći.

Dok je Ahemu spuštala mladu nevestu na ćilime prekrivene rubljem, žene su utrčale pod šator.

Preneražene, dernjale su se sve do jedne: - Jedna zvezda se otkačila sa neba! - Ide pravo na nas!

Pravo na nas! - To nije zvezda, već veliki plamen. Stara se napola uspravila i upitala ih: - Sta pričate? Jedna žena odgovori: - To je nebeski plamen sudnjeg dana! Balamin će nas osuditi!

Podižući ruke, druga se proderala. - Sudnji je dan! Balamin stiže svojim plamenim kočijama!

Ahemu pokaza na nevestu, ispruženu na podu: - A ona? želite li je napustiti? Abdonajevu nevestu?

Lica oblivenog suzama, jedna žena je povikala: - Svi ćemo umreti! Zašto je poradati? Druge su već pobegle. Stara je pretila. - Ne bežite! Neka vas davo stigne, kukavice! Zavesa se spustila preko šatora, a reči su ostale prigušene. Babica je oklevala. Ahemu se pitala hoće li i ona pobeći. A napolju je sve što je bilo živo i imalo usta urlalo i rikalo. n Kraljica PaJmire Starica je uzdahnula.

Posmatrala je izbećeno nevestino lice pod kojim se nazirao ružičasti jezik i njene glatke desni.

Kleknula je i sklupčala se, spuštajući glavu na napeti stomak. Ahemu zadrža dah. Ne gledajući je, babica izjayi: - Dete je živo.

Otkopčala je kožni džepić iz postave svog kaiša. Uzano sečivo pojavilo joj se u ruci. Sjaj izglačanog metala sevnuo je pod svetlošću lampi. Ona zapovedi: - Donesi rublje i toplu vodu. Ahemuino srce je zaigralo. - Ti nećeš...? - Požuri! Ona je već mrtva, ili će to uskoro biti. želiš li da gledaš kako joj utroba truli? Napolju, Ijudi su prestali da vrište. čak su i deca zaćutala. Nisu se čuli ni promukli jecaji kamila, niti njištanje pre-plašenih konja. Plamena zvezda padala je sve brže i brže. Narasla je u glavu nekakve divlje zveri, zlatnu i krvavu koja je urlala nebom. Njen plameni rep se širio, ali je postajao sve kraći. Obasjavala je tako snažno ovu tminu, da su se sasvim jasno mogla razaznati lica, šatori i njihove senke. Yideli su se prevoji i pukotine koje su utisnule svoje šare u stene. Ratnici iz oružane pratnje M'Tuba izvukli su sablje iz korica. Povijene oštrice su nemoćno visile iz njihovih ruku. Yatrena čeljust sada se otvorila pred njima. Niko više nije sumnjao u Balaminovu volju.

Pojedinima se činilo da čuju zvuk nekih ogromnih usta koja gutaju vazduh. Dah smrti koji juri pustinjom. Mnogi su Ples bogo va popadali na kolena, moleći se Balaminu da ih primi s blagošću.

Drugi pak, potrbuške, grizli su zemlju i kamenje. Balaminovo ime odzvanjalo je svuda u vazduhu.

To je ono što se čulo, ime svemogućeg boga univerzuma. « Balamin, Balamin, Balamin!» Abdonaj je smogao snage da baci pogled na šator gde se možda rodilo njegoyo dete. Da li je to bio dečak ili devojčica? Pomislio je da to nikada neće saznati. Svi mišići su mu bili uko-čeni i nije se mogao maknuti. Yatrena zver išla je suviše brzo. Jurila je pravo na njih, užareni rep joj se više nije mogao videti, samo bela zaslepljujuća svetlost koja je sve obasjavala. Abdonaj je učinio kao i ostali.

Spustio se na kolena i kajao se zbog svojih grehova. Kada se svetlost zvezde probila kroz gusto platno šatora, sečivo je već raseklo meso. Kao i oni napolju, Ahemu je nesvesno mrmljala Balaminovo ime iako on nije bio njen bog. Nije mislila ni na šta sem na ono što je gledala. Krvavi staričini prsti razdvajali su ivice stomaka mlade neveste i raspolovili ga kao nar. Drhtavih prstiju ona je razdvajala kožu majčine utrobe. A ispod, u lokvi sjajne krvi, pojayiše se očni kapci, usta i nos novorodenčeta. Ono se mrdalo, sitnim trzajima. Ručica jedva nešto veća od zrna boba, ispružila se i zamahnula kao da je tražila da zgrabi vazduh. Napolju nije više bilo vriske. Samo šaptavo mumlanje od koga su podilazili žmarci. Babica je ustala i zateturala se. Otišla je do zavese šatora izgovarajući reči koje Ahemu nije razumela. I ona je pobegla. Ahemu je bila nepomična. Sada se videlo kao po danu. Cak i jasnije. Jaka svetlost obasjala je unutrašnjost šatora kao dvadeset Kraljica PaImire sunaca. Smrt je izobličila lepo lice mlade neveste. Usta su joj bila iskežena, onako kako je niko nikada nije video. A u njenom stomaku, pak, malo biće se sve više i više pokretalo.

Upravo tada, Ahemu je słwatila da se nešto zaista neverovatno dešavalo. Točak vremena se zaustavio. Ona je uronila svoje ruke u krv mlade neveste. Izvukla je novorodenče. Pupčana vrpca zadržała je dete za njegovu mrtvu majku. Bez razmišljanja, ne tražeći sečivo koje je starica bila ispustila, Ahemu je zarila svoje zube u lepljivo meso. Pregrizla ga je kao lavica kada kolje svoju žrtvu. Beba, teška i živa, dospela je u njene ruke. Ahemu je zgrabila dete za noge, žustro ga prodrmala, istrčala iz šatora i počela se moliti Balaminu. Dok je Ahemu stopalima doticala hladnu zemlju, novorodenče je zaplakalo prvi put. Položila je dete na svoje grudi. Sablasni zvuk ispunio je nebo. Znala je da su žene bile u pravu. Svi će oni umreti. Svetlost je nestala. Sve je postalo crnilo.

Tama gora od noći. Zayladala je tišina. Beskrajna savršena tama i beskrajan sayršen muk. Potom je zemlja zadrhtala. Pukla je i zatresla se sa toliko siline, da je Ahemu pala na kolena. Mislila je samo na to kako da zaštiti tek rodeno dete. Zalila je što ne može da ga uvuče u sopstvenu utrobu. Pri tom, u tišini koja je ponovo zavladala logorom, začuo se plač. Plač bebe, mirne i spokojne, koja tek započinje život. Oči priyiknute na tamu, razaznavale su nebo i zvezde. Neki su se uspravili sa osmesima na licima i nadom u srcu. : /. PJ'es bogova Podigao se oblak peska, kamenja i smrdljive zemlje. Ubistveni nalet pepela oborio se o njih, šibao ih je po lectima, glavi, prodirao u nos i usta prilikom svakog udisaja. Sahranjivao ih je žive u ovo pustinjsko ništavilo. Ahemu se sklupčala sa bebom, potpuno izgubljena u tom oblaku propasti sveta. Posle dugo yremena, na litici iznad logora, ratnici M'Tuba su se uspravili. Usta su zamotali kao za vreme pustinjskih oluja, da ne bi gutali pepeo. A on je leteo kroz yazduh i širio zastrašujući zadah truleži. Bila je to gusta tama. Logorske yatre se više nisu yidele. Ljudi su yikali samo da bi drugima obznanili da su živi. U podnožju, pak, samo su se kamile micale. Zvuk eksplozije odzvanjao je još uvek u ušima, smrad je izazivao mučninu. Potom, kao i ostali, i sam Abdonaj je začuo dečiju dreku. Bio je siguran da je to njegoyo dete. Začuo je doziyanje ratnika M'Tuba, ali nije pokušavao da im odgovori. Oko njega su Ijudi mumlali i pljuvali. Zavezao je svoj turban oko usta, posrnuo kroz oblak pepela. Nasumice je pokušayao da dopre do dečjeg plača. Ispruženih ruku, opipayao je i gundao, spoticao se o one koji su se pridizali. Odjednom, plač je bio odmah tu, sa njegoye desne strane. Njegovi prsti opipali su široka pleća. žensko telo punačko i nepomično, sklupčano na zemlji, iznad zova novorodenčeta. Ahemu! Egipatska dojilja drhtala je kao prut. Jecala je od straha, ali je ostala nepomična kada je želeo da je pridigne.

- Ahemu! To sam ja, Abdonaj! Ona je ispružila ruku kroz tamu, dodirnula je Abdonajeve obraze prekriyene pepelom. :1 Kralj i ca Palmire - Jesi li siguran? - upitala ga je preplašenim glasom - Jesi li siguran? Nisi nekakay davo? - Ne govori gluposti! To sam ja Abdonaj! - Šta to tako strašno smrdi, ako ne davo? - Ja sam Abdonaj. Prepoznaješ li moj glas? Ustani i daj mi mog sina. On je povuče za ruku, ali ga ona snažno odgurnu. - Jesi li poludela? - ražesti se Abdonaj pokušavajući da ułwati bebu koja se pomicala na egipćankinom telu - Daj mi mog sina! - Ne, sačekaj! - uzdahnu Ahemu.

Abdonaj ju je zgrabio za ramena. Borili su se suludo do tre-nutka kada je Egipćanka, koja je pljuvala i kašljala, uspela da prošapće: - Abdonaju! Molim te! Ne daj mu da udahne ovu prašinu. To će ga ubiti... Bila je u pravu. Turban mu je spao sa usana i već je otežano disao. Abdonaj je ispljunuo smrtonosni mulj od kojeg mu je oticao jezik. Obmotavajući ponovo usta, on zapita: Dečak ili devojčica? Ne odgovarajući mu, Ahemu uvuče bebu ispod haljine na svoje golo telo.

Razum joj se poyratio. Prestala je da se plaši, ali su je udovi toliko boleli kao da se borila. Ona obrisa lice krajičkom svog rukava i progunda: - Misliš li da sam imala vremena da pogledam? - Sin je, siguran sam. Samo muško može biti toliko snažno da se rodi u ovakvom trenutku. Oko njih, svi su stenjali i kašljali. Ljudi su se dozivali i dodi-rivali se. Prepoznavali su se sa olakšanjem. Bila je to mešavina sreće što su živi i zabrinutosti zbog ovog pepela koji ih je gušio. - Sklonimo se odavde zapovedi Abdonaj. - Stavi dete u zaklon! P1 es bogo va Sada, kada su bili pod šatorom, stajali su kao bledi kipovi prašine, obasjani slabom svetlošću lampi koje se nisu ugasile. Tada je Ahemu izvukla bebu iz svoje haljine da bi joj obrisala medunožje još uvek umrljano krvlju njegove majke.

Yidelo se da je devojčica, a ne dečak. - Ah! - kliknuo je Abdonaj. S gorčinom u ustima, gledao je kako dojilja najzad kupa dete sa ono malo mlake vode koja je ostala. Devojčica! Balamin je oborio zvezdu na karavan i dao mu devojčicu! Da li je Balamin hteo sve njih da ubedi da Abdonaj prevozi demone na samarima svojih kamila? On primeti opruženo telo na ćilimu. U trenutku se gorko zapitao da li mu možda žena spava. Da, možda nije čak ni primetila da je zvezda sa neba pala na njih.

Zlatasta svetlost obasjala je tamnu senku na stomaku, iskrivljena usta, razjapljena kao i oči koje više neće gledati. Tada shvati istinu. Iza njegovih leda, povijajući dete u meko rublje, Ahemu prozbori:

- Mučila se i mučila. Moglo se predvideti. Stara je učinila što se moralo. Možda bismo, pak, svi morali umreti zbog zvezde. Abdonaj se ražesti. - Niko neće umreti. Pepeo će se spustiti. Biće malo više pra-šine u pustinji i to je sve. - A zašto onda toliko smrdi? Ko ti kaže da demoni neće izaći iz zemlje tamo gde je zvezda pala? - Ne govori budalaštine, Egipćanko! - nacerio se Abdonaj. Yeruješ li da Balamin pali zvezdu na nebu samo da bi zabayio demone? Kralfica Palmire Kada je zavesa pala preko šatora, iza njegovih leda, Ahemu je privukla okruglu i toplu bebinu glavu do svojih usana i prošaptala je: - Jadna moja kćeri! Šta uopšte zna tvoj otac o namerama svog Balamina? PJes bogo va PUSTINJA TURAK AL'LAB U zoru su saznali. Kako se razdanjivalo, ratnici M'Tuba su pronašli krater uda-Ijen od logora manje od jedne milje. Zvezda je razbila liticu kao udarcem malja i spržila stene. Potonula je u žućkastu zemlju, ostavłjajući veliku levkastu rupu u pesku. Nesigurna padina bila je prošarana jezičcima crne prašine. Hrabriji od putnika karavana, ratnici M'Tuba su se spustili u krater. Uzbudeno razmišljajući o tome kako da pronadu nestalu zvezdu, strasno su uranjali u prašinu i pesak u dnu kupe. Iznenada, jedan od njih prestrašeno je kriknuo. Njegove noge, butine i trup su skliznule i nestale. Propao je tako brzo u pesak da se ostalima učinilo kao da ga nekakva zver vuče u dno kra-tera. Pre nego što je iko uspeo da mu pomogne, još jedan ratnik pored njega propao je u pesak sve do ramena. Ugledali su njegov izbezumljen i molećiy pogled. Pesak mu je došao sve do potiljka, talasasto se penjući sve do usta. Potom ga je progutao sablasnom lakoćom.

Kratkog daha, razjapljenih usta, drugi ratnik M'Tuba počeo je oko sebe da iskopava ubitačni pesak.

Uzvikujući kletve, muškarci su razmotavali svoje turbane. Duge plave, platnene trake šibale su lice nesrećnika u trenutku kada ga je bujica peska progutala. Pored Abdonaja je jedan čovek tihim glasom rekao: - Balamin je iskopao pesak demona. Kral/ica PaJmire Abdonaj je stisnuo pesnice.

Bez reči je pogledao svoje ratnike kako istrčavaju iz kratera u kojem se pesak još uvek obrušavao u kratkim slapoyima. Zašto se Balamin okomio na njih? Nije li dovoljno to što mu je dao kćer, sahranio porodicu, prekrio njegove šatore i kamile smrtonosnim peskom? Kada su stigli do ivice kratera, ratnici M'Tuba su se zaustavili. Jedna ruka ščepala }e Abdonaja i pokazala mu dno peščane kupe. Tamo gde su Ijudi upravo nestali, počela je da raste nekakva senka. Pepeo i pesak više nisu klizili. Mešali su se u neku vrstu mulja. Pojavila se tamna mrlja blata nalik sasušenoj krvi na rublju.

Svi su sada posmatrali. Neki su čak stavljali ruke na drške svojih noževa. Bili su n^kostrešeni od glave do pete i svi odreda su očekivali da ugledaju smrdljive bale nekakvog demona kako proždire njihove drugove. Bili su, svi do jednoga, ubedeni da će mu uskoro ugledati lice, Zatim se pojayio pl^yičasti odsjaj na površini mulja. Jedno tećno ogledalo. Odsjaj r\eba. Jedna reč im je stajal^ u grlu. Jedna tako neverovatna reč koju nisu uspevali da izgovore. A na mulju, odsjaj se proširio.

Podrhtavao je kao mliada životinja koja se stresala posle dugog sna. Blistao je i prodirao l<rOz pesak, gutajući ga svojim odsja-jima. Još se protezao, sve življe i življe, probijajući se medu kamenje, otapajući prašinu, ispunjiavajući šupljine i izbočine. Više nije bilo zabune. Yidelo se što se videlo! Abdonaj je zario svoj e nokte u najbliže rame i zaurlao: - Voda! To je voda! B^lamin nam je poslao vodu! Ples bogova Voda. Ovde u srcu pustinje Turak Al'Lab. Ovde gde nebo ogoljuje zemlju poput kosti lešine. Gde nebo prži bube. Gde bi čovek, na ovoj sprženoj zemlji, bez vode, mogao opstati svega dva dana i dve noći, pre nego što bi se i sam istopio. Voda. Pesak ju je brzo gutao, ali ona je uspevala da napravi baricu od dvadesetak, tridesetak, stopa u dnu kratera. Deca su igrala i mlatarala ručicama, oponaśajući krivudavi let mušica. žene su se smejuljile i prekrivale svoja usta.

Stari su plakali od sreće. čitavo Abdonajevo pleme bilo je tu: strogi Mazini, ravnodušni na suncu, sedeli su oko čitavog kratera koji je pred njihovim očima postajao oaza. Usta su šaputala i peyušila.

Duše su bile srećne i razdragane. - Voda! Voda! Neka je blagosloven Balamin! Kada je sunce stiglo do zenita, krater je skoro do polovine bio ispunjen vodom. Joś uvek se niko nije usudivao da je dodirne. Tu i tamo, strmi unutrašnji zidovi kratera su se odronili. čak se i jedna čitava strana obrušila, tako da je voda potekla do stene koja se uzdizala iznad logora. To više nije bila bara, već jezerce koje se svakim časom sve više uvećavalo, poprimajući izgled cveta hibiskusa, modrog i providnog. Prvi put, otkako je sunce upeklo svom svojom jačinom, mogla se osetiti svežina vode koja je strujala vazduhom i milovala im lica. Deca su bila toliko uzbudena da ih više nije držalo mesto. Bilo je potrebno zabraniti im da ukaljaju čudesnu vodu. KraJ/ica PaJmire U tom trenutku Abdonaj je pomislio na svoju kćer. Jednim skokom banuo je ispred Ahemu. Oteo je svoju ćerku iz njenih ruku i podigao je iznad glave kao kakav ludak. - Božji dar! - dernjao se - Božji dar! Pogledali su ga, začudeno. - Balamin mi ga je poslao. Poslao mi je vodu i poslao mi je kćer. Rodila se kada je zvezda pala. Rasporila je majčin stomak kao što je zvezda rasporila zemlju! Stari su se namrštili gundajući, malo uvereni u ono što Ab-donaj govori. žene su vrtele glavom i smeškale se. Svi su mislili da je voda zaista bila najlepši i najpristojniji dar Božji. Nije li to bio med za život koji je predstojao?

Ali Abdonaj je, sa svojorn novorodenom ćerkom, držeći je još uvek iznad glave, razdragano igrao po obodu kratera. Smeh mu je parao grlo. Smeh se valjao po površini vode, a kroz stene odjekivao je zvuk koji još niko nije čuo. Pojedini su, kasnije, bili uvereni da se u tom trenutku čuo Bałaminov smeh. Iznenada, Abdonajeva sandala skliznula je preko peska. Posrnuo je ka dnu kratera. Svi su videli kako se odmotava bebin povoj. Svi su poyikali kada je majušno detetovo telo poletelo u vodu. Ružičasto telo, slično kamenu od mesa, poletelo je takvom lakoćom da se činilo da je ptica. U sledećem trenutku uronilo je u površinu vode kao strela. Taj udarac izbacio je majušan mlaz vode.

Potom je telo nestalo. Abdonaj se otkotrljao niz padinu. I on je upao u vodu i utonuo. Upleo se u svoj ogrtač, pantalone su mu se naduvale. S mukom je uspeo da dode do obale. Pljuvao je i dahtao prestrašeno, osećajući kako pesak izmiče ispod njegovih nogu. Mlatarao je rukama i udarao po površini jezera tako da je sve dublje uranjao. Muškarci su poleteli ka njemu bacajući svoje kaiševe i turbane. P1 es bogo va U toj yelikoj pometnji, niko nije primetio, u podnožju litice, jednog sasvim malog dečaka kako svlači svoju belu tuniku. Niko ga nije video kako uranja u vodu i gnjura vešto poput ribe. Ponovo se pojavio na polovini jezerceta, baš u trenutku kada su izvlačili Abdonaja na obalu. Plivao je sa lakoćom. Njegova gusta kosa sijala se i talasala po površini vode. Desnom rukom je pridržavao Abdonajevu kćer, oslanjajući je na svoj obraz. Beba je bila savršeno mirna.

Držala se za kovrdže svog spasioca kao da ih je milovala. Nastala je neobična tišina. žene su grizle usne. Bez ikakvog napora, dečak je doplivao do Abdonaja. Zagazio je u pesak, stiskajući bebu na svoje telo. Izgledom je varao. Visok i snažan za svoj uzrast, nije mogao imati više od pet ili šest godina. Nežnim pokretom, punim samilosti on spusti bebu u drhtave Abdonajeve ruke, a ovaj je pažljiyo priłwati. - Jeste li videli: ušla je u vodu i nije se udavila. Ono što govorim je tačno.

Balamin je nju izabrao! Ovog puta, niko nije prozborio. Stari su se osmehivali po-gnute glave, a žene, očiju ylažnih od suza, klimale su glavama potvrdno. - To će biti njeno ime - reče Abdonaj potvrdno- Zenobija: dar Božji! Trenutak kasnije, njegova novorodena kćer bila je na sigur-nom, na Ahemuinim grudima. Abdonaj je odmeravao mladog spasioca. Bio je tako mlad da je imao izvestan osećaj nelagodnosti. Da li se to Balamin još i nadmudrivao sa njim? On se poklonio dečaku i upitao ga za ime. - Havad, sin Iskelajev, sin Duram-Elajev. - Nisam te nikada video. Ti nisi iz mog tabora, Havade? Dečak se okrenuo ka litici, sa druge strane obale. Abdonaj je video tridesetak muškaraca, žena i dece, koje dotle nije primetio jer je kao i ostali bio isuviše uzbuden. Uzbuden gledanjem vode koja je sve više ispunjavala krater.

Svi muškarci, pa čak i žene, bili su isto obučeni, u duge bele haljine. Muškarci su nosili bradu, a žene su pokrivale svoju kosu. Stajali su uspravno, nepomični kao kakvi kipovi. - Moj otac i moji stričevi. - reče Havad. On pokaza prstom na veliku pukotinu u pravcu istoka. Na dva sata hoda, neka vrsta odrona vodila je do visoravni Turak Al'Lab - Spavali smo. Probudili smo se i videli upaljenu zvezdu kako pada. Kada je svanulo, moj otac je rekao: «Veliki Arhandeo se vratio. Hajde da se sretnemo sa njim.» Yideli smo kako voda izvire iz peska. Moj otac je rekao: «Veliki Arhandeo nije došao u Ijudskom obličju, već je poslao vodu za pročišćenje od grehova.» Ti si vikao i tvoja kćer je upala u vodu. Yeliki Arhandeo je odlučio prvo nju da očisti od grehova. Ali tvoja kćer nije sa nama. Ona he zna da pliva. Ako ne znaš da plivaš, onda te Veliki Arhandeo Vodi sa sobom tokom pročišćenja tako da možeš ispunjavati njegovu volju na zemlji, medu Ijudima. Onda sam zaplivao.

Voda Yelikog Arhandela je, potom, mene očistila od grehova. Dečačić je govorio sigurnim glasom i blistao od ponosa. Niko nije sumnjao da je dete bilo dugo obučavano da tako govori. Šta god da su te reči predstavljale! - Dakle vi ste oni koji slede proroka Elkezaju? - Elkezaja je naš Yeliki Učitelj, onaj koji nas vodi Yelikom Arhandelu - potvrdilo je dete veoma ozbiljno. Elkezajiti! Mislio je Abdonaj. Eto ko su bili Elkezajiti: voda izyire pod njihovim nogama, u sred pustinje, čudo nad čudesima. A o čemu oni razmišljaju? O žedi, sreći karavana, o životu, lepoti, P1 es b og o va cveću ili svežim noćima koje će uskoro imati ovde ukoliko voda ne ispari na ovom vrelom suncu? Ne. Elkezajiti ništa od ovog nisu sanjali. Mislili su samo na to kako da se očiste od svojih grehova! Od čega da se pročiste? Oni koji se nisu usudivali ni da se osmehnu, koji nikada nisu ubijali, čak ni goluba niti pacova, u sred pustinje. Kako li su uopšte i decu pravili? Evo jedne od najvećih misterija Stvaranja. Dečačić ga je uporno posmatrao, crnim očima odlučnog pogleda. Prozreo ga je, jer je ubrzo dodao, kao da je čitao Abdo-najeve misli: - To je voda kojom nas Prorok čisti od naših grehova. Ljudi puno greše, a da toga nisu svesni. Svuda se može grešiti. Pa čak i u pustinji. Moj otac to zna. Abdonaj je izrazio svoje mišljenje grimasom. Bio je tako mali, a usta su mu već bila puna tog nerazumnog govora njegovih ludih proroka. Elkezajiti su bili sve brojniji u ovom ništavilu Turak Al'Laba. Bio je razočaran. Bacio je pogled na Ijude u belim tunikama koji su stajali sa druge strane vode koja je nastajala. Oklevao je da im da neki znak. Mogao bi da ih pozove u svoje ime, da im załwali tako što će podeliti hleb i radost zbog ovog zadivljujućeg dana. Ali Elkezajiti ništa nisu delili sa pustinjskim plemenima. Naročito ne hranu. Možda bi im čak palo na pamet da prisvoje izvor. Da zaključe da ih time njihov Yeliki Arhandeo dariva, iz nekog običnog hira. Oklevao je. Šta da radi? Da li da ih napadne i povredi? Da pozove M'Tubovce da ih razjure?

Ne. Njihov dečak je spasio Zenobiju, novorodenče. Ne bi valjalo o tome razmišljati. Nije bio dan za mržnju onih koje Balamin koristi da bi ispunio svoju volju. - Kako si naučio tako dobro da plivaš? upitao ga je. Kra 1/ica Pa ]m ire - Jedno veliko jezero nalazi se na istoku. Moj otac kaže da pod vodom treba da izdržimo brojeći do deset. U suprotnom Yeliki Arhandeo neće moći da nas blagoslovi. - A ti znaš da brojiš do deset? - Znam više. Mnogo više. Sa tvojom ćerkom bili smo u vodi do šesnaest. Abdonaj nije mogao a da se ne nasmeje. lako je bio Elkezajit, ovaj dečak nije bio kao drugi. Budio je želju za slušanjem priča. Mali čovek, veoma sposoban da prenese poruku. Dakle, zahvaljujući tebi, mali Havade, moju kćer je bla-gosloyio tvoj Yeliki Arhandeo! Idi i reci to svom ocu. Reci mu da mi je moj bog, Balamin, poslao zvezdu. Pala je na moj logor, na deo pustinje koji sam zauzeo pre pola meseca jer je moja supruga trebalo da se porodi. Razumeš li to? Zvezda je pala u trenutku kada je moja kćer izlazila iz stomaka svoje majke. Eto šta treba da kažeš svom ocu.

Zvezda je pala, kćer mi se rodila, voda je potekla. Voda je prizvala moju kćer. Moja kćer te je pozvala da je Yeliki Arhandeo ne bi odveo sebi. Reci to svom ocu. Moj bog Balamin i tvoj Veliki Arhandel su se složili. Reci mu da može da se očisti od svojih grehova na izvoru moje kćeri kada to bude želeo. I ti takode. Reci mu, da ja, Abdonaj, sin Malikuv, sin Nahimov, iz plemena Mazina, to dopuštam. Dečak je priłwatio, ozbiljnog lica. - Ti si moj prijatelj, Havade. Reći ćeš takode svom ocu, da mu poklanjam i jednu trogodišnju kamilu i deset ovaca. Doći ćeš sa njim da povedeš kamilu kada on to bude hteo. Zaista si je zaslužio, dečače moj. Havadovo lice se smračilo, grizući usne uozbiljio se još više. Ti misliš da me je tvoja kćer pozvala kada je bila pod vodom? - Naravno! Pl'es b og o va Abdonaj se nasmejao, zadovoljan što se poigrao naivnim dečakovim mislima. Dodao je tajanstveno: - Bi li ti zaronio, bi li je pronašao u mutnoj vodi da te ona nije pozvala? Havad ga je pažljivo posmatrao i pokušavao da dokuči čime mu se on to ruga. Najzad se osmehnuo. Ali bio je to osmeh od koga je Abdonaju bilo neprijatno. ^ - Dakle, ako me je tvoja kćer pozvala, ona koja još niti govori niti pliva, znači da je Yeliki Arhandeo odlučio da spoji naše duše. Abdonaj je u trenutku bio zaprepašćen; počeo je da se smeje, a Ijudi oko njih odmahivali su glavom. P1 e s b Offo va SINGIDUNUM, DUNAY Podignuvši ruku, Aurelijan je naredio da svi ućute. Stari dekurion* je lagano smanjio pritisak. Konopac se odmotao, a da drvo nije zaškripalo, oslobadajući dršku katapulta. Gologlav, bez šlema, jedva prišavši do jame, Aurelijan je na-pola sklopio oči da bi bolje osluškivao.

Zora se radala, a Ijudi su bili sanjivi. Magla gusta kao testo, prekrivala je sve, tako da se nisu mogli razaznati ni zemlja ni nebo. Na manje od deset stopa, Dunav je tekao u potpunoj tišini, bez i najmanjeg žubora. Nevidljiva u magli, zemlja je odjednom postajala mokra. Nikakvog obronka, nikakvog žala, niti kamenite obale. Samo ova beskrajna bujica vode, teška i ledena. Ali Aurelijan ih je čuo. Tamo, uzvodno, na oko jednu milju severno sekira je udarala deblo. Udarci su odzvanjali, ujednačeni i snažni. Centurion'* Maksim se osmehnuo, sa olakšanjem. - Ponovo počinju. Splavovi im nisu dovršeni. Biće im potreban još jedan čitav dan. Aurelijan nije odgovorio. Stari dekurion je mrmljanjem po-tvrdio ovu izjavu. Njegovi legionari bili su iscrpljeni. Ništa drugo, sem odmora, nisu želeli. Namučili su se tokom cele noći, u tami i hladnoći, kopanjem rovova u koje su sakrili katapulte i koje su tu prebacivali deo po deo. varvari, sa očima kao u risa, nisu smeli ništa da posumnjaju. * objašnjenja stranih reči i pojmova nalaze se na kraju knjige K'ra]/'ica Palmire Ples bogo va A tamo, u daljini, preko Dunava, udarci su bivali sve češći i jači. Magla, gusta i talasasta, klizila je po reci, svetlost se jedva probijala. Izgledalo je da polja i šumarci, na južnoj obali ni ne postoje. Kohorta* je bila skrivena i nevidljiva. Bili su nevidłjivi koliko i varvari u toj prostranoj močvarnoj šumi koja je prekriyala stotine milja, sa druge strane Dunava! lako dobro skriyeni u toj magli Aurelijan ih je video. Hiljadu muškaraca kratkih brada, okrutnog pogleda. Hiljadu muškaraca koji su, u ovom trenutku, zasigurno krvarili u svojim oklopima. Yideo je svečane pokrovce njihovih konja, zatezali su navlake svojih spathasa* te duge savitljive oštrice koje se nisu slamale ni pri udarcu mača sa dve oštrice. Hiljade veoma ponosnih ratnika koji nisu nosili štitnike. I spremnih da se suoče sa neobuzdanom rekom. Varvari koji su obožavali demone i smrt, žedni mrcvarenja i ubijanja rimskog naroda, pustošenja zemlje i vrećtanja bogova! Hiljade njih! Dok su oni raspolagali samo njegovom kohortom od svega trista legionara kojom je trebalo da ih zaustave! Yeliki deo legije Aduitriks bio je udaljen odavde jedan dan i jednu noć hoda. Trista muškaraca umreće danas, ako se ne vara. A sa njima umreće i on. Sa dyadeset osam godina. I dalje je osluškivao udarce sekirom. Bili su preterano ujednačeni. To nije bilo komešanje Ijudi koji u gomili, užurbano rade. Možda će napasti večeras, malo pre mraka. - prošaputao je ponovo Maksim - Oni to vole. Oni veruju da se mi plašimo noćne borbe. - Najbolje bi bilo kada oni ne bi dovršili te svoje proklete splavove, pre sutrašnjeg dana. - negodovao je stari dekurion -Imali bismo vremena da nam stigne pojačanje iz Singidunuma. Aurelijan ih je pogledao svojim plavim očima. Plavim kao nebo, hladnim kao zaledena voda planinskog potoka. Pogledom sa kojim mnogi nisu želeli da se susretnu, a koji je

činio njegovo lice nezaboravnim, lice jednostavnih crta koje je izgledalo kao da je bilo klesano navrat-nanos. - Ne - reče on - Sarmati nam se rugaju. Krenuće odmah kada se magla bude podigla.

Ljudi u jarku posmatrali su ga začudeno. - Ovi udarci sekirom su zamka. Kada se magla bude podigla, oni će biti na reci, a tada će već biti kasno. Jednim njemu svojstvenim pokretom, centurion Maksim zabacio je svoju dugu plavu kosu. Ruke su mu bile neobično nežne, skoro ženske, a slepoočnica i deo desnog uva bili su presečeni dvostrukim ožiljkom sa otokom na krajevima. Kako možeš biti siguran? Maksimov glas bio je pun čudenja i poštovanja, ali ne i sumnje. Aurelijan se osmehnuo. Ali taj osrneh ne dade njegoyom licu nimalo blagosti. - Znam. Dekurion se uspravio, odbacio svoj vlažni ogrtač, kao da je time želeo da odbaci i svoj umor. - Tribune mi smo spremni.

Samo nam je potrebno sat vre-mena da zagrejemo ćupove... - U tom slučaju, počnite smesta naredio je Aurelijan. Stari vojnik malo je oklevao. Pokazao je rukom na kože koje su prekrivale tri obla ćupa. - Varvari nas ne smeju zavarati. Ako se ćupovi budu pregrejali, prsnuće čim se konopac bude olabavio. Lagani osmeh prešao je preko Aurelijanovih usana, dok je stavljao svoju crvenu kacigu sa glavom vepra. - Budi bez brige, dekurione, Sarmati nestrpljivo čekaju da nas iseckaju na komade. 13 Kraljica PaJmire Jednim udarcem mamuza, Aurelijan je poterao svog konja kroz maglu.

Bio je to izdržljiv polukrvni iberijski konj, koji nikada nije okleyao u metežu bitke. Slobodno je kaskao preko sveže potkresanog granja, dahćući kroz nozdrve, a onda ušao medu vojnike. lako je na tom mestu magla bila gusta kao i pored reke, yojnici su se pqjavljivali jedan po jedan, tako brižljivo poredani kao da su se nalazili u dvorištu nekakvog logora. Kao po običaju, Maksim je obayio izyanredan posao. Kacige su im bile prekriyene yučjim glayama sa kuglicama od cryenog mermera na mestu očiju. Vrhovi pilum^" blistali su na modroj syetlosti. Koža na štitnicima bila je premazana syinjskom mašću da bi gajtani spathasa bolje klłzili. Niti jedna tunika nije bila umrljana blatom, niti jedna čelična alka nije manjkala na pancirima. Debele oyčije kože prekriyale su im stopala i listoye kako bi ih bolje štitili od vrhova strela koje će uskoro prekriti zemlju. Dostojanstyeno, lagano držeći uzde medu prstima, Aurelijan je graciozno poterao svog konja pred yojnike. Ledeni vetar je prodrmao gajtan slezove boje na opasaču njegovog oklopa i prešao preko platna njegoyih kratkih pantalona pod kožnim štitnikom kojim su bile umotane njegove butine. Krajnje oštro, njegoy glas je zagrmeo:

- Legionari, njih ima hiljadu, a vas jedva šačica. Oni imaju samo jednu želju: da vaša krv poprska njihove oklope. Oni za-udaraju na mržnju i na lukavstvo. Rodeni su da bi vas klali i rasparali vaše utrobe. Nemaju niti pravila niti milosti. Gladni su yaših patnji. Ućutao je i pustio svog konja da slobodno kaska dublje kroz redove. Oči su mu bile prekrivene amoyima, optoćenim zlatom i Ples srebrom na kome su sijali orao i sunce. Prelazio je sa lica na lice. Najmladi legionari obarali su pogled. - Ima ih hiljadu, a vas, jedva šačica. Pa ipak, ja, Aurelijan, vaš tribun, obećavam vam da će pre mraka Sarmati biti poraženi. Oni su prepredeni, ali biće pobedeni lukavstvom. Oni su besni, ali vaš bes će ih smožditi! Konj mrdnu, načulji uši, zabrinutog pogleda, kao da ga je morio gospodarev glas. Pritiskom kolena, Aurelijan ga je ponovo poterao. Blago se nasmešio, usta su mu se skupila, ali je ipak to dugo, uzano i golobrado lice ostalo zamišłjeno. - Sinovi Rima, kažem vam: Duše naših očeva su sa nama, a bogovi nam poklanjaju najlepši dan našeg života. Jupiter će nas yoditi.

Svemoguće Sunce uskoro će rasterati maglu i ono će postati vaša krv. Kažem vam: yečeras će Mitrini gavranovi žderati varvare. A mi, mi ćemo piti sirmijumsko vino i slayićemo pobedu. činilo se da se magla nikada neće podići. Od čekanja, mišići su im trnuli, a krsta se kočila. U Dunav se utapao svaki zvuk, sem neprekidnih udaraca sekirom. Ta neprirodna tišina bila je strašnija od hladnoće. Aurelijan, okružen samo jednom malom grupom velita*, mladih i spretnih u bacanju piluma, bio je na otvorenom, na poloyini brda, izmedu šume i reke. Jame sa katapultima bile su skriyene i zaštićene daskama. Još uvek nevidljiv, ostatak kohorte, pod zapovešću Maksima i još dvojice centuriona, bio je na rubu šume. Beličasto sunce se nije moglo nazreti kroz maglu. Hoće li se pojaviti danas? Je li Aurelijan lagao yojnike? Hoće li ovo biti taj zlokobni dan kada rimski bogovi ostavljaju yojnike koji ih obožavaju, da umru. KraJjica PaJmire Ples bo_gov_a Dugo je Aurelijan posmatrao istok. Sve svoje misli usredsredio je na Svemoćnog Mitru, na uticaj Svemogućeg Sunca - bogove koji su odlučivali o sudbini njegovog oca, a koji će danas njemu podariti ili pobedu ili smrt. I bogovi odgovoriše. Iznenada se protegla bela senka. Jaka svetlost se probila kroz maglu, šireći svoje neopipljive resaste kolutove. Zaslepljujuća svetlost koja je padala do nogu Ijudi i stvari. AurełijanoY konj je zadrhtao i udario kopitama po vlažnoj travi. Jak vetar podigao je zlataste rese na prekrivaču sedla. Le-gionari su se uspravili, bolnih očiju. A onda su svi prepoznali taj zvuk. Yazduh je zatreperio sa njihove leve strane. Zloslutan i samrtan šapat, još uvek nevidljiv. Plotun strela. Ne čekajući naredenje, veliti, prekrivajući se oklopima, na-praviše zid od drveta i kože iznad svojih glava. Tri stotine, četiri stotine strela paralo je nebo. Bio je to samrtni let, tako zgusnut da je rastvorio providnu maglu. Poneki metalni vrhovi strela sijali su se kao sunčevi zraci.

činilo se da plotun ne može da dosegne vrh brda. No, za-njihao se kao da ga je nevidljiva ruka bacala na tlo. Nekakvim divljačkim pucketanjem gvozdene glavice prekrile su zemlju i žbunove.

Tako daleko da su se jedva razaznavala pera sa strela, iako je svetlost već bila sve jača. Na više od sto koraka od velita, procenjivao je Aurelijan sa olakšanjem. Suviše daleko, suviše nisko i previše u levo. Bio je u pravu. I kao potvrda onome o ćemu je razmišljao, bogovi su razma-knuli zavesu koja je zaklanjala reku. Magla se vrlo brzo potpuno povukla, raspršena sunčevim zracima. Najzad su ih ugledali. Kao nekakva čudna zmija, drveni gmizavac načičkan ko-pljima, obložen gyoždem, Ijuljao se po sivkastoj površini reke. Stotinu, dve stotine splavova! Možda i više. Povezani konopcima, prenosili su mnogo strelaca koji su klečali na jednom kolenu. Iza njih stotine konjanika u dugačkim pancirima, sa zategnutim gYOzdenim kapuljačama koje su bile prekrivene šiljatim kapama, pridržavali su za žvalu svoje niske azijske konje kojima su grudi bile zaštićene kožnim pregačama.

Duž te drvene kolone, na desetine muškaraca upravljalo je grubim kormilom. čvrsto privezana dvostrukim kožnim uzi-cama, ova kolona splavova odolevala je ćudima brzaka, posrćući prema yrtlozima koji su ih besno zapljuskivali, kopajući brazde i stvarajući uzavrelu gustu penu. Tu i tamo, skupina se zlopatila, buncala, trpela snažne udarce. Trudili su se da kontrolišu splav pre nego što bi se konopci zategli i pre nego što bi ih rečna struja ponovo odnela. Sa lakoćom, ne pokazujući ni najmanji znak zabrinutosti, sarmatski strelci, konjanici i konji pratili su te trzaje. Na južnoj strani obale, ispred njih, Rimljani su se jedva mogli videti. Tada se jedan urlik protegao, prekidajući zloslutnu tišinu. Dreka koja je izbijala iz hiljadu grla, otvorila je vrata pakla. Urlali su i urlali.

Divljački zadah, pun rnržnje, leteo je vazduhom snažnije nego strele, tren pre toga. Obrazi mladih velita upalili su se od straha. I sam Aurelijan, osetio je bol u bedrima, iako je putanja kojom se kolona splavova kretala bila onakva kakvu je i predvidao. Nije pogrešio: brzak je mogao biti od koristi varvarima, ali ga nisu mogli preći onako kako su to želeli. Nevidena silina reke vukla ih je nizvodno prema širokom zavijutku. Nadali su se iskrcavanju na južnu obalu Dunava. Kraljica Palmire A upravo na tom mestu bile su iskopane jame sa kata-pultima! Konvoj splavova je usporavao. Aurelijan i njegova šačica yelita bili su u zaklonu, zaštićeni od naleta prvih strela. Na manje od stotinu stopa. Na dohvat velikih sarmatskih lukova. Nazirali su kožne rukavice i nabijene šlemove sa bronzanim šipkama koje su zaklanjale lica varvara. Sunce je obasjavalo metal na vrhovima njihoyih strela. Aurelijan je naredio povlačenje vojnika u trenutku kada su pukle yolujske žile. Strele su šibale po vazduhu. Silovitim galopom, Aurelijanov konj poleteo je do donjeg toka reke, dok su vojnici jurnuli do kraja polja. Nebo je blistalo od gomile treptaja, raskošnog sjaja.

Ponovo se začulo samrtno pucketanje gvožda po jutarnjem vazduhu.

Trava po kojoj su tek časak ranije gazili Aurelijan i njegovi legionari, obrasla gustim šibljem kupina, bila je prekrivena slomljenim strelama sa kojih su štrčala raznobojna pera poput otrovnog cveća. A na reci, ratni pokliči pretvarali su se u podsmehe. Aurelijan je okrenuo svog konja u širokom luku i došao je do obale. Daleko odatle, raštrkani yojnici nisu znali šta im je činiti. čekali su naredenja. Njihov užas i zbunjenost bili su suviše vidljivi. Šačica sludenih dečačića, pred takvom silom! Aurelijan je lagano razvukao usne. Neka se varvari rugaju. Iznenadenje koje ih čeka biće više nego bolno. Bacio je pogled, da bi se uverio da je stari dekurion lagano otkrivao jame sa katapultima. Odmerio je još jednom brzinu splavova i izvukao je svoj mač iz korica. Podigao je sečivo. Sam naspram divljeg čopora koji je jezdio rekom. Moglo se pomisliti na tren, da će se sam boriti, sulud, beskrajno gord i nemoćan. Izuvijani splavovi sa mukom su se P1 es b ogo va probijali, ali su uspevali da ukrote brzak, protežući se prema plitkim, mirnim vodama reke. Sarmatski strelci su se uspravili, zgrabili su svoje lukove, dok su konjanici bestidno igrali kraj svojih konja. U tom trenutku, zapovednik je spustio svoj mač. Gore, kao jecaj same šume, zatreperio je jedan snažan udarac 0 bakar. Kao promuklo režanje, opustili su se do tada napeti kanapi na katapultima. Aurelijan je začuo pucketanje strelaca. Tri obla ćupa su se uzdigla iznad reke. Tri ogromna, nespretna insekta vrtela su se po niskoj kružnoj putanji. Prvi se razbio o vodu. Drugi je prsnuo na trup kormila. Treći je okrznuo konje i konjanike. Sva tri su se rasprsnula uz veliku buku. Tri lopte belog i zlatnog plamena prštale su po površini Dunava. Tri zlatasta snopa, tri plamene aždaje igrale su po vodi, dryetu 1 pancirima. Kanapi katapulta ponovo su pukli. Druga tri ćupa gipko su se zayrtela. Razbili su se o splavove, konje i Ijude i razbacali iskričaye trake. Bolni urlici i crni dim izbijali su istovremeno. Započeo je užareni pakao katrana. Dva puta su joś katapulti izbacili ćupove. Još dva puta je meša-vina katrana, sumpora i pietm fulmine* eksplodirala, sejući haos. Za tili čas, płamen je załwatio vodu Dunava. Brzo se širio po yrtlozima, załwatao spojnice na splavovima, konjska kopita, Kraljica Pal mire drvo sa lukova i strela. Lepljiv i pohlepan, pržio je Ijudsko meso, proždirao plaštove i kožu sa šlemova, tobolce, pa čak i drške mačeva. Ništa mu nije moglo uteći.

Plamen je poskakivao sa grive na grivu, sa lica na lice, sa jednog splava na drugi poput

pomahnitalog vetra. Iz grla se otimala bolna rika. Konji su se ritali i uspravljali kao da su želeli da polete kroz čadavi dim koji se spustio kao noć na zgarištu. Opori smrad stigao je do strmih obala.

Stari dekurion i nje-govi legionari su izašli iz rovova, prekrivali su nos i usta, zapre-pašćeni učinkom njihovih katapulta. Na nekoliko hvati iznad njih, Aurelijan je pokušavao da umiri svog konja. A ovaj je posrtao, drhteći kao da ga łwata groznica, kolutao je očima, a niz kičmu su mu se penjali zebnja i samrtni vapaji. čitava okuka Dunava bila je sada obuhvaćena. Splavovi su goreli uz snažno pucketanje. Nemoćni da pobegnu, sarmatski ratnici goreli su tako lako kao da su bili fitilji lojanica. Pomahnitali od užasa, konji i Ijudi su skakali u plamenom zahvaćenu vodu. Kao buktinje koje su izbijale iz podzemnog sveta, Ijudske glave, ispucale kože, pomaljale su se na površinu reke.

Usta skupljenih preko upaljenih zuba, konji su tonuli, udišući plamen. Veze koje su pridržavale debla su popuštale, kormila su se kotrljala, drobeći udove, parajući tela i utrobe, komadajući sve što je bilo živo. Smrt je bila posejana i već je prekrivala nizvodni tok reke. Bezoblični komadi razbijenih splavova dogorevali su kao razbacani plamičci koje je bujica odnosila. Uzvodno, pak, nepogodeni splavovi upali su u zamku. Varvari su se strašno mučili da preseku veze kojima su debla bila spojena jedna za druge. S naporom su pokušavali da upravljaju kormilima, ali Dunav je bio snažniji od njih. Yeselo ih je vodio u pakao katrana. Bila je to kazna rimskih bogova koju je ruka tribuna Aurelijana imala da izvrši. Ali, bili su to ipak Sarmati. Varvari rodeni da bi se rugali bogovima i izazivali samu smrt. Pl'es b offo va Aurelijan ih je gledao kako skaču na svoje pomahnitale ko-nje i bacaju se u reku. Video je kako se krv sa strela sliva niz dragocene lukove koji su bili prebačeni preko njihovih tela i video je kako bez oklevanja skaču u vodu. Na desetine njih odnosili su virovi. Sputani oružjem, šlemo-vima i oklopima, tonuli su u tren oka. Preturajući ih naglavačke, reka ih je izbacivala nešto dalje, u plamen i gomile polomljenih gredica. Drugi, pak, obuzeti neverovatnom snagom uspevali su da drže usta i nos van vode. Poneki strelci grabili su kormila, koja su izbijala izvan vatre. žestokim naporom, uspevali su da izbegnu da ih voda odnese.

Hvatali su se za uzde ili repove konja koji su plutali kraj njih. Mahnito su nastayljali da plivaju i nekim čudom dosezali su do rimske obale. Kroz samrtni dim koji je vetrić nosio na njega, stari dekurion ih je nazirao. Okrenuo se prema Aurelijanu kako bi mu ukazao na to, ali ga je ledeni pogled mladog tribuna zaustavio. - Veličanstven posao, dekurione. Idi u zaklon sa svojim Iju-dima.

Sada je moj red. uzviknuo je Aurelijan. Konj se uzjogunio pre nego što je jurnuo uzvodnim tokom reke. Odsečnim, grubim glasom, Aurelijan je pozvao preneražene velite obuzete užasom. Mladi vojnici su pohitali da ponovo obrazuju kvadrat. Aurelijan je ponovo izvukao svoj mač. Iznad njih, iz roga kohorte odzvanjao je poziv ponovljen pet puta. Cela kohorta pojavila se na šumskoj medi.

Oklopna vojska se poravnala, obrazujući purpurnu ogradu, ispred koje su se poredali cen-turioni.

Sada je Maksim isukao svoj kratki mač. Uperio je oštricu ka Aurelijanu i jednim odsečnim uzvikom poterao svog konja pravo na varvare. U savršenom redu, trideset odlično uvežbanih vojnika sjurilo se za njim, uzvikujući koliko ih je grlo nosilo: ,,Rim! Rim! Rim!"

Kral/ica Palmire Ono što je preostalo da bi se savladali Sarmati bilo je skoro igra. Konjanici i konji postajali su lake mete, otežali od vode koja se slivala sa njihovih pancira i uvlačila u njihove navlake. Koža njihovih grudnih štitova ukrutila se od kvašenja. Dugim galo-pom, Aurelijan je udario na jednu grupu čiji su konji frktali sa namerom da zauzmu borbeni položaj. Izmaknuvši telo u stranu, izbegao je nespretno izbačena ko-plja. Dok su mu rame i ručni zglob bili u istom luku, svojim mačem rezao je grla i cepao glave. čelik je sekao meso, isto kao što je malo pre toga plamen prelazio sa lica na lice. Trava je bila natopljena krvlju pre nego što bi se prvi leševi Sarmata srušili.

Iza njegovih leda, kohorta je ponovo zaurlala: - Rim! Rim! I vojnici i oficiri znali su da je njihov tribun bio u pravu kada je rekao da će večeras piti sirmijumsko vino. Bogovi su odlučili o pokolju varvara. Uzbudeni, opijeni smradom Ijudskih tela i upaljenog katrana, oni su jurišali na iscrpljene preživele Sarmate, koji su bežali ka strmini obale. Dok su veliti davili u blatu brojne strelce, pre nego što bi oni uopšte stigli da razapnu svoje lukove, gomila teških kopalja srušila se na slabine konja koji su uspeli da predu Dunav. Sa svih strana probijali su butine i krsta. Pri svakom udaru, slabašni drveni klin koji je pridržavao gvozdeni vrh za drvo koplja, popuštao je. Ono se savijalo i postajalo klimava prepreka koja je primoravala neprijatelja da u potpunosti odustane od borbe prsa u prsa. Medutim, nastao je zapanjujući trenutak. PJes bogova Medu ratnicima koji su popadali sa svojih konja, jedan se uspravio. Bez oklevanja, iščupao je vrh koplja koji mu je probio butinu. Od bola, vrisnuo je tako jako i oštro, da je Aurelijan pogledao u njega. Podrhtavajući na pokidanoj nozi, Sarmat je stao ispred njega, sa mačem u ruci, odbacujući šlem sa koga je iskrivljeni metal sa nosa ran]avao njegov obraz. Zatim je Aurelijan ugledao nešto neverovatno. žensko lice. Oči, usta, koža žene! Sarmati su bile žene! Ne nekoliko koraka iza njega, Maksim uzviknu: - Tribune! Sa tvoje leve strane! Iskoristivši trenutak njegove nepažnje, jedan Sarmat zabacio je koplje sa bronzanim vrhom iznad vrata njegovog konja. Aurelijan je ponovo nazreo žensko lice, priklješteno gvozdenim šlemom. Lepo lice uprkos iskrivljenosti i usnama stisnutim od straha. Aurelijan je naslutio koplje iznad svog ramena i nagonski je zamahnuo svojim mačem. Udario je kolenom svog konja i nagnao ga da se okrene. Iza njega, promuklo stenjući od muke, ranjena ratnica zamahivala je svojim mačem ne bi li mu isekla nogu. Konjske sapi su je odgurnule te nije uspela da ostvari svoju zamisao. Mač joj je iskliznuo iz ruku. Sečivo je uz blagu škripu probolo olabavljeni pokrovac Aurelijanovog konja. Osetio je

pod butinama kako konj podrhtava. životinja se očajnički ritala, grizući usta. Kopita pogodiše Sarmaćanku, kidajući joj utrobu uz lomljavu drveta. Umrtvljen od bola, polukrvni iberijski konj pao je preko konja Sarmaćanke koja je silovito jurišala. Aurelijan se zateturao preko njegovog vrata pre nego što je čuo snažno njištanje životinje. Zakotrljao se naglavačke, ali uspeo je da vidi Maksimov mač kako seče ruke Sarmaćanke koja se već pridigla i pokušavala da zabaci svoje koplje. Kralfica Palmire Pomahnitao i nesvestan opasnosti on je izvukao svoje sečivo iz korica sa svog konja koji je umirao. Cvrsto stisnuvši dugu dršku, uzvikujući svakog časa ime Rima, on je pojurio u krvavi metež. Klao je i muškarce i žene. Klao je i klao sve dokle god je bilo varvarskih Sarmata na nogama. U sumrak, dok se sunce rumenilo iznad zagušljivog dima, oni su halapljivo pili vino iz Sirmijuma. Crnog lica od čadi, surovog izgleda kao da su se vraćali iz paklenog ponora, nektar pobede dražio je njihove malaksale udove i prolivao se po nji-hovim tunikama, okorelim od krvi.

Obala i polja bili su blatnjavi od krvi koju Dunav nije mogao upiti. S vremena na vreme, poneki leš sa gomile, već zaudarajući na trulež, skliznuo bi sa tog kala, otkotrljao bi se u reku, a vodena struja bi ga odnosiła, lagano ga vrteći. Aurelijan je spustio ruku na Maksimovo rame. Samo je još plavetnilo njegovih očiju sijalo na njegovom licu. - Prijatelju. - narugao se, promuklog glasa Danas si me spasao od žena. Yeselo su se smejali. U njihovom pogledu bilo je zbunjenosti zbog te istine: naime, bilo je puno žena medu ubijenim Sar-matima. žene koje su savladale katran i Dunav. žene koje su uperile svoja teška koplja u njihove grudi. Kako je to moguće? Zene ratnici? žene koje su se borile rame uz rame sa mu-škarcima. Da li su to bogovi napustili te bezdušne varvare i pomutili im razum kada su mogli učiniti nešto tako besmisleno! Ples boeo va Zapravo, ova činjenica je pomutila ukus pobede. Ulivala ]e čudnu gorčinu i smušenost na koju nije valjalo misliti.

Maksim steže Aurelijanovu ruku sa neobičnim izlivom nežnosti. - Ne, ja tebi dugujem. Svi smo mi ovde tvoji dužnici. Pričao je žustro. Muškarci oko njih glasno su ga podržavali. Yojnici koje je vodio stari dekurion, zadužen za katapulte, zavitlali su svoje gudure i pehare od kalaja. - živeo Aurelijane! Slava našem tribunu! - Rim je tvoj dužnik! - odgovorio je Maksim - Bez tvoje zamke našu krv i naše leševe nosio bi noćas Dunav. A već sutra Sarmati bi silovali i drobili Singidunum.

Za manje od mesec dana bili bi na vratima Rima. Aurelijan je podigao svoj pehar. - Pijem u tu čast, Maksime! Ali hvala je preterana. Ti za-boravljaš da bi to učinili Laberius i Gemina III da ih mi nismo

zaustavili. Legionari su se podsmehnuli. Jedan vrlo mladi centurion, upalih obraza, užarenog lica, naglo ustade i prosu vino po MaksimoYom ramenu. - Ne tribune! Maksim je u pravu. Bez tebe, koga misliš da bi Laberius zaustavio. Sarmatske dečkiće? Ne verujem. žene? Sa onim što smo danas videli, budi ubeden da ne bi uspeo! Ljudi su se nasmejali. Aurelijan je oklevao da odgovori centurionu. lako nije želeo da mu se laska, mladi oficir je hiljadu puta bio u pravu. Pogrešio bi da je otvoreno pokudio legionarskog prefekta. Ponesen uzbudenjem, centurion je i dalje vikao. Tvoja ruka, samo tvoja ruka, tribune, sasekla je danas četrdeset sarmatskih žena i muškaraca. Dekurion Rufus i ja smo ih izbrojali! četrdeset i osam, tribune. U jednom danu, tokom samo jedne bitke! 45 KraJ/ica Palmire Prolomio se poklič odušeyljenja. Maksim je skočio sa sanduka, podigao ruke iznad svoje glave i obratio se celoj kohorti. - Sinovi Rima! Danas je Aurelijan postao najyeći medu nama! Rim će to uskoro saznati, iako je ponekad gluv za ovakve vesti. Ali čuće nas. Na noge, kohorto! Nikada Aurelijan nije saznao kako su muškarci uspeli da prenesu izmedu sebe uzvike.

Jednoglasno, pak, trista ustiju uzvikivalo je: ,,Hiljadu, hiljadu, hiljadu glava smo odrubili! Ali samo je jedan čovek pobedio! Hiljadu, hiljadu glava smo odrubili. Hiljadu, hiljadu pehara vina poteklo je našim grlima. Ali niko ne može popiti onoliko vina koliko je Aurełijan prolio krvi." Af. Ples b ogo va OAZA DINGIR-DUSAG Vest se pronela po celoj pustinji. Od karavana do karavana, stigla je do plavih izvora Eufrata, do konačišta karavana u Ha-raksu, od Partanske Yologezijade do rimskog Emesa. Trinaesta godišnjica znamenitog dana, kada je Balamin, Abdonaju, sinu MalikuYom, sinu Nahimovom, iz plemena Mazina, podario u isto vreme dva neverovatna dara, i oazu i kćer Zenobiju. I jedna i druga rodile su se iz jedne zvezde i taj dan biće praznovan takvim raskošem, koji još niko nije video. Tako je i bilo. U stvari, u pustinji ništa više nije bilo isto posle te neverovatne noći. Kada bi se nakon dugog hoda po vrelom pesku ravnice stiglo do čudesnog jezera, uvučenog u šupljinu jedne litice, niko nije sumnjao da pred njim vaskrsava lepota božanske moći. Količina vode se nije smanjivala, oaza se posle nekoliko godina ovenčala izobiljem palmi. Trava mekana kao jagnjeće runo, prekrivala je obalu. Medu palmama, božanstveno zelenilo trske, smokvi i nara izbijalo je iz ispucanog peska. životinje su nagonski pronalazile put. Ptice su tu nosile jaja, a poneka divlja zver prilazila bi da se napije vode. U proleće cveće je nicalo, a da ga niko nije posejao.

Karavan za karavanom je dolazio, a putnici se nisu mogli nadiviti tom čudu. Dingir-Dusag\

,,Poljubac neba"! I tako je bilo nazvano, prastarim Avramovim jezikom, ovo parče raja, ne znajući se čija su usta prva izgovorila ovo ime. Kraljica Palmire Ime koje, uistinu rečeno, nije moglo bolje priličiti Abdonaju. Tokom trinaest godina, čudesna voda koju je poslao Balamin, nije samo godila očima i gasila žed. Načinila je Zenobijinog oca bogatim i veoma uvaženim. Ubrzo, karavani natovareni robom iz Persije i sa Dalekog Istoka, počeli su redovno da navraćaju u oazu.

Dogovorena je trošarina, koja je za vreme vrelih letnjih dana iznosila četrdeseti deo od yrednosti tovara. Tako je Abdonaj davao dozvolu da se kamile napoje. Uz dodatni trošak, Abdonaj je pružao zaštitu karavanima, pomoću svojih ratnika, M'Tuba, koji su ih štitili od saracenskih napada. Potom je predložio da M'Tubovi prate duge povorke sa robom do Palmire i Emesa u jednom pravcu, do Eufrata ili čak do same obale Eritrejsog mora, u drugom. Najzad, uspeo je da kupi u Yologezijadi vredan tovar i stotinu kamila za prevoz. Kada je stigao u Palmiru, preprodao ga je za četvorostruko veću cenu od one kojom je kupio. Ovo bogatstvo bila je prva zlatna kapljica, a nakon nje kapale su i druge. Od tada, karavani koji su dolazili da se okrepe u oazu Dingir-Dusag, nisu više imali zaštitu ratnika M'Tuba, jer su oni štitili samo Abdonajevu robu. Njegovi karavani su uspevali da stignu do odredišta mnogo brže i mnogo sigurnije od konkurencije, a trgovci su rado trgovali sa njim. Zima za zimom, i Abdonajeva moć se povećavala. Njegoyo ime izazivalo je zavist, ali i strah. Od parćanskih obala do Eufrata, pa čak i do rimskih feničanskih luka. Trgovci su se navikli na njegovo lice i na njegov smisao za trgovinu. Za manje od deset godina, bogatstvo ga je načinilo vladarem yelikog plemena Ma-zina koji su verovali u Balamina i gradili mu hramove od opeke i kamena po Palmiri.

Danas više nego ikada, Abdonaj nije sumnjao da je Balaminova dobročiniteljska ruka odlučiyala o njegovoj sudbini i o sudbini ,..i 8 Ples boffo va niegove kćeri Zenobije. Snovi su ga daleko nosili.

Toliko daleko da o njima nije mogao govoriti naglas. Pripreme za slavlje bile su dostojanstvene, bez zadnjih misli, tako da je prilično ispraznio svoje zlatne rezerye. želeo je da bar malo daruje boga koji ga je ovako nagradio. Tokom poslednjeg meseca, u više navrata, dvesta jaganjaca je bilo dopremljeno do oaze. Dvanaest kamila, natovarenih voćem i povrćem kupljenim u Palmiri, pristiglo je sa dvadesetak drugih koje su prenosile obilje pšenice iz Egipta. Džakovi tamjana stigli su iz Haraksa. Platno za šatore, ćupovi vina i meda, začini, ćilimi, ogromne kotarice drvenog ugłja i još čitava gomila poslužavnika, krčaga, goblena i bakarnog i srebrnog posuda, stvorena je tokom cela dva dana na samoj granici njegovog poseda, daleko od DingirDusaga, kako ne bi privlačila poglede.

Na ledima mula ili u dvokolicama dolazile su brojne sługe i robovi, kako muški tako i ženski. Iz severnih gradova Sukheneha i Tajbeha pristigle su žene vešte u šminkanju, plesačice, za-bavljačice i krojačice. Logor se produžio za pola milje. Nastale su krivudave uličice izmedu šatora. Uskoro su te ulice vrvile od muškaraca koji su prenosili i podizali stubove šatora namenjenih za gozbu.

Neki su klali stoku i pripremali meso. žene su mlele žito, mesile testo, raspaljivale vatru u kojoj je trebalo ispeći hiljade medenjaka i drugih dakonija. Devojke su svojim nežnim prstima uvijale i motale gomile urmi i punjenih smokvi, ječmene kolače sa se-rnenkama nara, činijice blagog meda sa pistaćem i bademima, palačinke punjene kozjim sirom i začinjene cvetom pomo-randže. Kral/ica Palmire U jutro petog dana pristigli su novi karavani. Sve su to bili gosti. Kada su ušli u logor, robovi i sluge su istrčali pred njih, noseći bakarne lavoriće do vrha ispunjene vodom sa jezera. A ona je bila tako bistra poput vode nekakvog planinskog brzaka. Mogli su da se umivaju do mile volje. Posle toga, pod hladom baldahina, poslužen im je kineski čaj razblažen mentom. Dodelili su im potpuno opremljene šatore, tako da nisu morali sami da podižu svoje logore. čak i oni koji su očekivali puno raskoši nisu mogli sakriti svoje zaprepašćenje. Abdonaj i njegova mnogobrojna porodica, u pratnji trista M'Tuba, pojayili su se tek sutradan; obučeni po palmirskim običajima, u napumpanim pantalonama i tunikama privezanim velikim kožnim kaiševima. Muškarci su jahali fine feničanske konje, dok su povijena sečiva njihovih sabłji bila u kožnim navlakama. žene su doputovale kočijama od vrbinog drveta, pričyršćenim na leda jednogrbih kamila. Odevene u savršeno sašivene haljine od sirove svile ili damasta iz Parte isticale su lepotu svoga stasa. Njihoyu kosu prikupljao je turban čiju je uvijenu spiralnu resu bilo teško napraviti i što je bila njihova tajna.

Pločice od srebra i korala hal'razh-a. svetlucale su im na čelu, isto kao i njihove tamno našminkane oči. Prstenje, narukvice, lančiće, broševe i okićene kaiševe na njihoyom struku bilo je nemoguće izbrojati. Ali ona koju još niko nije video, bila je Zenobija. Svako je nagadao da se ona nalazi iza zelenih i purpurnih velova jednih kočija koje su se lagano njihale gibanjem jedne bele kamile. Da li je u njima bila skriyena dragocena Abdonajeva kći? 50 P1 es b ogo va - Šta to moj otac zamišlja?

Da se čitavu noć i dan znojim pod šatorom? Da ne smem da izadem? Zenobijin glas škripao je od besa, a pogledjoj je plamteo. Samo što su se smestili u logor, kad se vest pronela. žrtva Balaminu, koja je ujedno bila i godišnjica, održaće se tek prekosutra. Dva astrologa, jedan Grk i jedan Jevrej, imaJi su zadatak da tačno izračunaju vreme koje bi odgovaralo vremenu pada zvezde od pre trinaest godina. Dvojica Ljudi, veliki naučnici, ipak nisu uskladili svoje proračune. Grk je uveravao da bi žrtvovanje trebalo da započne odmah drugog sata sledeće noći. Jevrej je pak smatrao da je zvezda pogodila tlo Turak Al'Laba sedmog sata prekosutrašnjeg dana. Posle dugog oklevanja Abdonaj je ipak priłwatio mišljenje jevrejskog astrologa. To je pomeralo proslavu z,a jedan dan, ali time je izbegnuto da proslava bude neuspešna zbog mraka i hladnoće. - Ono što on želi, - 6dgovori Ahemu sa uzdahom zamora - ti dobro znaš, kao i ja. Niko te ne sme ugledati pre vremena koje bude astrolog naznačio. I tako je. - Pitam se samo zašto! čak ni moj otac to ne zna. Ako bih ga pitala, gledao bi me i uzdisao. Lepog li odgovora! I molim te ne pričaj gluposti. Ti blesavi astrolozi ne odlučuju

ni o čemu. čak bih i ja mogla da gledam u zvezde čitave noći i pričam koješta. Nije to teško. I na kraju, uvek je isto, moj otac odlučuje po svojoj Zenobija se vrtela oko Ahemu i izbacivala psovke kroz zube. Egipatska dojilja, nimalo iznenadena, nastavljala je da raspakuje kovčege. Strgnula je veo sa svoje glave, tako da su češljići od srebra i slonovače popadali. Gusta kosa čije su tamne kovrdže posedovale Kral/ica PaJmire neobične zlataste pramenove, prekrila je njene obraze, crvene od besa tako da joj je glatka koža postala zagasitija. lako se kreveljila, usta su joj ostala tako fina da su se činila poput usana nekakvog kipa. Bila su to usta žene, već previše savršena usta za jednu devojku i upravo su ona davala njenom licu privlačnu lepotu.Ponekad i zastrašujuću. - On zaista misli da ću ja ostati zaključana ovde. Kunem ti se da ponekad pomislim da se sa onom Balaminovom zvezdom on rodio! Razmirice i svade izmedu oca i ćerke postajale su sve neprijatnije nakon poslednje zime. Sve češće i češće, Ahemu, koja je bila odgovorna za Abdonajevu kćer od prvog trenutka njenog rodenja, imala je utisak da drži uzde divljeg konja; ili da zapravo ne drži više ništa. Ona se lagano uspravi. - Smiri se! Svetkovina će se održati. I ti ćeš slušati svog oca.

Osim ako ne misliš da on, po ko zna koji put, krivicu ne svali na mene. Uprla je prstom u Zenobiju.

Bio je to pokret koji je trebalo da pokaže prisustvo autoriteta, a bio je samo trenutak slabosti.

Možda i nežnosti. Tako je bilo i nikako drugačije. Abdonajeva kći bila joj je sve, kao da je to dete bilo stvoreno od njenog mesa, a svaki njen pokušaj da bude stroga prema Zenobiji kao da nije bio u skladu sa čudom koje se desilo prilikom njenog rodenja. Zenobija joj se osmehnula. Ahemu se nadala da će dovršiti raspakivanje bez daljeg razgovora. - Dobro. - promrmljala je Zenobija, bacajući se na divan -Radićemo kao inače. Pravićemo se da smo poslušne i svi će biti zadovoljni.

Ahemu je bila zadovoljna i napućila je usta. U stvari, Abdonaj nikako nije uspevao, kao ni drugi, da se složi sa svojom ćerkom. Već dugo, Zenobija je pronalazila način kako V; Ples bogo va da ,,uskladi" očeva naredenja onako kako je to njoj odgovaralo. Vika i pretnje nisu imale ni najmanje dejstva. Ovih dana više nego ikada, telo deteta je iščezavalo. Zenobija je postajala žena. Trinaest godina života, a činilo se da ima dve do tri više! Lepo i zdravo oblikovano telo, snažno i surovo kao u životinje. Izdužene jagodice kao u azijskih žena. I ta usta žene, koja će ubrzo postati! Oh! Da, Ahemu je savršeno znala zbog čega je Zenobija bila toliko nestrpljiva. Rumenilo na njenom licu, dugo ćutanje, ta usta koja su podrhtavala! Nije to bilo zbog rodendana! Sve se to dešavalo zbog jednog imena: Havad. Havad, njen spasilac. Havad, Elkezajit koji ju je izvukao iz vode pre trinaest godina. Lepi Havad, nežne puti i pronicljivog pogleda, prefinjenih usta i ruku. Osamnaestogodišnji momak sa odmerenošću pustinjskog mudraca.

čak i kada je te noći Ahemu osetila dodir tunike na svojoj ruci, probudila se ni malo iznenadena.

Zadržavajući dah, poluotvorenih očiju, opazila je Zenobijinu siluetu koja je krajnje obazrivo sklanjala zavesu šatora. Trebalo je da viče i preti, ali ona se nije ni pomerila. Ipak se, čitavim svojim srcem molila svojim egipatskim bogovima, kao i samom Balaminu, samo da joj usliše molbe. Neka paze da Zenobija bude pažljiva i tiha. Neka je nijedan ra-tnik M'Tuba ne opazi u ovoj tami, neka ne zaurla i neka ne probudi sablazni! Molila se grizući usne, zadržavala suze i gutala sav svoj jed. Jer, znala je ona. Znala je da će ovo noćno bekstvo proizvesti jedno yeliko dobro, koje čak ni Zenobija nije mogla da zamisli. Zenobija se provlačila izmedu šatora veoma mudro i sa. puno snage. Nije smela da potrči! Mesec je bio visoko na nebu, a ratnici M'Tuba imali su prodorne oči. Kamp Elkezajita bio je malo dalje, južno od oaze. Veoma stroga pravila njihove vere zabranjivala su im ne samo da podele osmehe u radosti proslave, nego i da udahnu mirise kuhinje! Nije bilo sumnje gde može pronaći Havada. lako se nisu videli već dve godine, ona je znala gde će je on čekati. A šta ako... Ako su Elkezajiti prihvatili poziv njenog oca, uprkos svojim strogim pravilima. Ako je Havad bio sa njima. Ako je i on, kao i ona bio nestrpljiv. Ako je umirao od želje da joj vidi lice, da joj čuje glas, da oseti njen miris, da jednostavno bude pored nje, da zadrhti od milovanja njegovih ruku.

Ako je sanjao da se nalazi sa njom u sličnim noćima u nekom drugom životu, ispunjenom sanjarenjem, željom i maštanjem, ali da taj život bude isto toliko istinit kao pravi život. Ako je uspeo da se izvuče iz šatora uprkos strogom očevom nadzoru. Ako, i naročito ako, nije postao pravi Elkezajit! Ako... Toliko "ako" pritiskalo joj je telo poput kamenja. Ne otvarajući usta, Zenobija je preklinjala Balamina da joj pritekne u pomoć. ,,O, ti moćni medu najmoćnijima, ti koji si me želeo, ti koji čak i nisi njegoy bog, učini da Havad bude tamo Uskoro bi trebalo da sazna. Stigla je do poslednjih šatora logora a da nijedan ratnik M'Tuba nije dao uzbunu. Ostalo joj je samo da prede jedno parče peščanog tla pa da se uvuče u zeleni obruč oaze. čvrsto pridržavajući skute svoje haljine, kao da je letela a ne hodala po zemlji, na kraju puteljka se probila kroz raštrkano granje nara. Niti jednog uzvika. Niko je nije opazio. Trenutak kasnije ona se sklupčala ispod jedne račvaste palme. Nekakav zid od krupnih stena bio je podignut upravo tu na obali, i jednim svo)im krajem uranjao ]e u jezero. Bilo je to jedno blago i skrovito mesto gde je voda žuborila kada je duvao vetar sa severa. Havad i ona su tu provodili čitave dane još kada su bili deca i kada su s lakoćom uspevali da pobegnu od svakog nadzora. Havad se tu kradom rugao Elkezajitima, a Zenobija se pretvarala da spava, glavom oslonjenom na n)egovo telo.

Njihovo mesto. Bila je noć i bilo je pusto. Mesec se kupao u jezeru, a njegovi tanani odsjaji obasjavali su palme. Yidelo sa kao u sred dana. Havad nije bio tu. Havad nije došao. Sva ona ,,ako" koja su je odvela do Havada, sada su bili fatamorgana Turak Al'Laba. Dingir-Dusag nije posedovao nikakve čini niti je Balamin uslišio Zenobijinu volju! Ona bolno uzdahnu, nesvesna toga. ]edan se kamen otkotrlja. Bela figura, kao stena od soli, odvoji se od drugih stena. Opazi jednog muškarca, čija je toga lepršala kao krila nekakvog andela. Pomisli da to ne može biti niko drugi i da je bila luda što je uopšte sumnjala. Prošaputala je: - Havade! v Kral/ica PaJmire Zagrljeni, telo uz telo, grudi uz grudi, opijeni uzbudenjem. Spojeni svojim mirisima, beskrajno nežnom toplotom svojih tela. Konačno, konačno ujedinjeni! Nepokretni kao i stene koje su ih okruživale, srca su im ludo lupala. Onda je Havad spustio svoje ruke. Ustuknuo je korak unazad. Ali njena ruka još uvek je čvrsto držala njegovu tuniku. Zenobija umilno prošaputa: - Znala sam da ćeš biti tu. Bio je još lepši od slike koju je čuvala u svojim uspomenama. Nos mu je bio finiji, usta punija i odlučnija. Izgledao je ozbiljniji. A njegoye oči, tako crne da se iris nije razaznavao od zenice! Mlečno plava pod odsjajima meseca, koža na njegoyim jagodicama se činila kao stvorena samo za poljupce i milovanja. Bilo je to sada lice pravog muškarca. Grizla je svoje usne da bi umanjila svoju radost.

Odvajajući se od njega, ona pride do same obale jezera kako bi se sada on uverio da ni ona više nije bila ta koju je napustio. Osećala je njegov pogled na svojim ramenima, na svom licu, haljini i vitkom telu koje je nespretno skrivala. Medutim, senka koja mu je zaklanjala oči onemogućila je Zenobiji da vidi njegovo iznenadenje. Iznenada, u logoru se začuše galama i dozivanja. Okrenula je glavu i načuljila uvo. Da li je Ahemu opazila praznu postelju? Ne. Tišina se ponovo sklopila tu pod zvezdama. Osetila je hladnoću. Ponovo ju je obuzela nezasita želja da bude u Hava-dovom naručju.

Ali Havad se sklupčao u podnožju stena. Pridružila mu se ne izgovarajući nijednu reč. Oprezno je pružila svoju ruku dodirujući ga. On svoju nije. Nije uzdrhtao PJes bogo va pod njenim milovanjem, nije poželeo da promrsi svoje prste medu njene. Glasom za koji je želela da bude sigurniji, ona ga upita: - Da li ti se čini da sam se promenila? Učinilo joj se da je on nije čuo. Posle izvesne ćutnje koja joj je pritiskala telo, on lagano prozbori: - Malo. Jedan čudan i neočekivani talas zahvatio joj je telo. Mimo

svoje volje, ona prošaputa: - Malo. To je sve? Od razočarenja je osetila snažan grč u stomaku. Jake suze kao udarci pesnicom sprečavali su je da diše. Oholost joj je nalagala da ih zgazi silinom svog besa. Tih i jecav glas treperio je kao kanap na luku: - Ne bih rekla, mnogo se stvari promenilo! Sada se prema meni ophode kao prema pravoj princezi. U vreme dok smo živeli u našoj kamenoj kući u Palmiri, Ijudi su mi se kłanjali, pa čak i starci. Oslovljavali su me ,,Boginja Dingir-Dusaga" Ne samo da ove reči nisu ostavile snažan utisak na Havada, već mu se lepe usne razyukoše u jedan lagan osmeh. Zastrašujući osmeh, isti kao i tišina. Prezriy, koji ga je udaljavao. Za koga je on smatra? Za devojčurka? Da, sigurno. Eto šta je on mislio o njoj. Da je ona još uvek bila ono negdašnje detence! Od poniženja, u utrobi je osećala bolan plamen. Zašto je onda došao ovde? Je li on gledao svojim očima i razmišljao svojom glavom? Je li on i dalje bio Havad? Ustala je stidłjivo se osmehnuvši. Prstima je zgrabila najvišu kopču svoje tunike i zgužvala tkaninu. - Mesec lepo obasjava. Pogledaj i videćeš šta se promenilo. Havad poskoči kao da ga je zmija ujela. Kral/ica Palmire - Jesi li poludela? Ščepao ju je. Snažno joj je stegao zglobove ruku. Beonjače su mu zasvetlucale snažnije nego zvezde. Usta su mu se rastvorila kao pustinjska ruža. Drhtao je. Tog trena ona je znala da je on zaigrao, varao i izgubio. Bes je iščeznuo istom brzinom kao i kada se pojavio. Obmotala se oko njega smejući se. Njene usne su kroz hrapavu tkaninu toge tražile golo Havadovo telo. Ubrzo se više nije opirao. Naprotiy, privio ju je na svoje grudi. Osetila je nekakvo čudno komešanje u stomaku. Tiho režanje kao u risa. Ona se još jače pripila uz njegovo mršavo telo, kako joj ne bi izmakao niti jedan delić topline njegovog tela. Kao kada se ulazi u vodu koju je sunce ugrejalo. Ne misleći više ništa, ona je konačno osetila zagrljaj koji je oduvek želela. Taj trenutak najzad je stigao. Nežnost, tako blaga, tako jednostavna, da je ona prosto mogla da se stopi sa Havadovim telom. On je uhvati za ramena svojim grubim prstima. Odgurnu je. Posmatrali su se kao da te dve godine, tokom kojih su bili razdvojeni, nisu nikada ni postojale. Kao da od dana Zenobijinog rodenja nikada nisu prestajali da se razumeju uprkos svemu i bogovima i beskrajnoj pustinjskoj udaljenosti. Njihali su se tako priljubljeni jedno uz drugo. Blagi povetarac ih jedva razdvqji, unezverene, svesne da bi jedan jedini pokret mogao da ih ponese u nepoznatu, opasnu radost. Zenobija je shvatila da treba rasterati čini. Pokuša da se naruga: - Hajde, ne plaši se. Ti dobro znaš da ja to neću učiniti, Neću se svući gola! Ona ščepa Havadovu ruku koja joj je još počivala na ramenu. Položila je na nju svoje usne i ne ispuštajući je sela, primoravajući ga da zauzme mesto pored nje. Posle trena tišine, mnogo smirenija, ona izjavi:

Ples bogo va - Ahemu kaže da će mi otac uskoro naći muža. Havad je sklopio oči. Sav vazduh iz njegovih pluća, prešao je preko njegovih usana jednim bolnim uzdahom. Kasnije, u noćima kada joj san nije dolazio na oči, Zenobija je izmedu ostalog, iznova mislila i na ovaj trenutak. Na trenutak tišine koji se činio tako dugačkim. Havad nije odgovarao, ali je svoju ruku ostavio u njenoj i stezao je tako snažno da je ona pomodrela. Oči su mu sevale na mesečevim odsjajima i on najzad suvo izjavi: - Istina je. Promenila si se. Mnogo stvari se promenilo. Kao i tvoj otac. O njemu se kroz celu pustinju govori. Ali nas Elkezajite, ne uče da pridajemo mnogo važnosti tom beznačajnom sjaju.

Eljkezaja, naš prorok, rekao je: "Nemojte da vam oči plamte od dragulja. Ne gledajte te velelepne kuće i raskošne šatore, bogatstvo, sliku izobilja i ispraznih zadovoljstva. Nemojte uka-Ijati svet Yelikog Arhandela tim lepotama koje su trulež u rukama Ijudi, a koje rimski bezbožnici obožavaju!" Zenobija se skamenila i ponovo izgubila svaku nadu. Očigledno je da Havad nije odstupao. Postajao je sve više Elkezajit, sve ludi i ludi, kao i ostałi. Ni-šta se u njemu nije promenilo, naprotiv, postajalo je još gore. Ponavljao je jedno te isto, ali su sada ta pravila zvučala mnogo strašnije i gluplje. Zabranjivala su svaku sreću! Prezirala su lepotu i snove. Pravila koja su mrzela sve ono što je ona volela i verovatno i ono što je ona bila. On nije želeo njen svet. Kako je on mogao biti toliko slep? I kako je ona uopšte mogla ičemu da se nada? Kao da je čitao njene misli, Havad je izvukao svoje prste i povukao je svoju ruku. I, tonom koji je ona poznavala, potpuno hladan, jednim tupim pobožnim mrmljanjem, on dodade: - Elkezaja kaže da je Hrist najavio veliko blagostanje. Svet će uskoro dostići svoj krah, ali i svoje savršenstvo. Neće više biti Kral/ica PaJrnJre niti bogatih niti siromašnih, niti moćnih niti potlačenih. Samo odabranih i onih ostalih. Oni koji budu počivali u čistoti primiće najveće, večno blagostanje. I blistaće u raju odabranih. Skripeći zubima od bola i prezira, bujica reči izletela je iz Zenobijinog bića, a da nije mogla da se uzdrži: - Šta pričaš? Najveća radost? Šta vi uopšte znate o sreći. Vi Elkezajiti, vi čak ne umete ni da se nasmejete. Sve što je vama odvratno, meni se svida. Očigledno da ja neću biti jedna od vaših odabranih! Svida mi se da posedujem lep nakit. Svida mi se da budem princeza a ne nekakva pustinjska vašljivica. I da jedem jagnjetinu, da pevam, igram, da budem u tvom naručju, ako baš hoćeš da znaš. Sve što je lepo i prijatno, vaš prorok zabranjuje. On je lud, a vi ste još ludi što ga slušate. Kako možete verovati u ono što je on govorio? On nije čak ni bog. Samo jedan običan maloumnik koji je posejao svoje besede po pustinji kao što kamila ostaylja svoju balegu, eto šta je on bio. Jedan blesan, nimalo zabavan. Dosadan kao kamen. A ti, ti ćeš to postati onda kada...

Ona je ućutala, a srce samo što joj nije iskočilo. Oduvek su se svadali u vezi sa ovom pričom. Ali uvek je bilo beznačajno. Dečje razmirice. Havad je znao i da pogazi zakon Elkezajita, kada je bio sa njom i kada ga niko

nije mogao videti. Ali danas.-.Danas više nisu bili deca. Ni ona, ni on. To vreme je prošlo. - Oh! Havade, nemoguće je da ne razumeš! Ali bilo je uzaludno. Ona je bila moćna, ali nedoyoljno da bi mogla da se bori protiv reči njegoyog Elkezaje. Sve što je mogla reći Havad je već znao. On će ustati i yratiti se u očey logor. Napustiće je. Neće sačekati prvu žrtvu Balaminu, napustiće oazu. A ona... ona ga više neće videti. Ples bogo va Ali ne. Havad se nije maknuo. Oči su mu plovile po mesečevom odsjaju, ostao je još malo pogrbljen, a onda se uspravio. - Da. - dodao je - To je ono što ti misliš o meni. Onaj ko ne veru)e u prorokove reči, njemu se čini glupim i prostim ono što on najavljuje. Ja, kada gledam tvog oca kako peče gomile jaganjaca u smoli tamjana i kako podiže ruke ka nebu da bi se załwalio vašem Balaminu, ja takode mislim da je on lud. Glas mu je bio smiren, bez srdžbe. Zenobija ga je začudeno posmatrala. Bio je to spokoj koji ona kod njega do tada nije videla. Pomalo zbunjeno, ona je pognula glavu. - Istina je. Oprosti mi... Htela je da doda nešto, ali joj Havad ne dade vremena. On načini jedan lagan pokret rukom kao da je želeo da rasturi svoje reči po površini jezera. - Ni ja više nisam isti. - nastavljao je - Kažu da posedujem iscełiteljski dar.

Mogu da spustim ruke na bolno mesto i da učinim da bol nestane. Mogu da izvučem zlo iz tela onih koji pate. Okrenuo se prema njoj podrugljivo. - Moj otac i moji stričevi tvrde da je to od onog dana kada sam te izvukao iz vode. Nisu želeli da ja to uvidim. Smatrali su da sam suviše mlad. Danas, kada podižemo šatore, oni šire vest po logoru i karavanima da ja mogu pomoći bolesnicima. Oni kod mene dolaze bolesni, a odlaze izlečeni. Više niko se ne ruga Elkezajitima niti ih smatraju budalama. i. Kraljica Palmlre Zenobija se nasmejala, presrećna što je čula njegov glas sa toliko blagosti i što se on nije uvredio zbog njene opaske. Ali uistinu, bila je i veoma začudena. - Ti ih zaista lečiš? Havad potvrdi klimanjem glave. - Juče sam lečio jednog ratnika M'Tuba tvog oca.

Hramao je zbog stare rane. To je sada isceljeno. - Ali kako to činiš? - Prislonim moje dlanoye tamo gde Ijude boli i zatvorim oči. - To je sve. Da li te boli mesto njih? - Ne, - odgovorio je Havad Spuštam svoje ruke na njihovu kožu i zatyorim oči. Mesto koje dodirnem postaje veoma toplo.

Ponekad mi se učini da, kada bih jače pritisnuo rukom, mogao bih proći kroz njihovu kožu.

Premda jako iznenadena, Zenobija je prozrela koliko je on bio ponosan što joj govori o svom daru. Ščepala ga je za ruke i okrenula ih kako bi mu mesečina obasjala dlanove. A zatim ih podigla i na njih prisloniła svoje lice. Havad joj se prepustio. Nada se vratila. I lude misli. - Kada bih bila bolesna, ti bi me, dakle, mogao izlečiti. On izvuče ruke iz njenih, ali nežnost preplavi njegovo lice. Kad bi zaista bila bolesna, mogao bih. Ona se radosno nasmejala. Skrenuo je svoj pogled da ne bi bio ponesen njenim smehom, Krenula je da mu se naruga, ali je jedan životinjski urlik odjeknuo kroz palme tako da ih je čak i zatresao. Malo dalje od njih, na obali jezera se čula buka, nekakva borba i živo komešanje. - Ris! - prozbori ona. U nekoliko skokoya, mačka nestade. A tišina se ponovo spu-stila na hladnu pustinjsku noć. - Otac mi je obećao da će me jednog dana naučiti da ih lovim. r-,,' P1 es b ogo va Havad nije odgovarao. Kroz mlečne mesečeve odsjaje videlo se njegovo lepo lice i bilo je skoro bolno posmatrati ga. Nijedan čovek na svetu mu nije bio ravan. Kako bi ona mogla uopšte živeti daleko od njega? - Znam da ti i dalje izgledam kao devojčurak. - izustila je stegnutog grla - Ali nisam više dete. Otac želi da me uskoro uda. Obećao je da će uvažiti moje mišljenje. Reći ću mu: ,,želim Havada. Niko drugi ne može biti Zenobijin muž. Sam Balamin ga je odabrao." Stajao je nemo. čak se nije ni osvrnuo prema njoj. Ona ništa drugo nije mogla učiniti, sem da izbaci čitavu bujicu reči koje je toliko dugo u sebi skrivala: - Nema jutra kad se probudim, a da ne pomislim na tebe. Ahemu ništa ne sluti: svake noći iskradam se iz postelje i hitam tebi. Gde god da krenem, ti si pored mene. Osećam te u svom naručju, u svom srcu i svom telu. Kada sam sama ja ti govorim. Vidim tvoje lice. čekam tvoj odgovor. Uvek ozbiljan i dosadan, ali ja sam srećna. To je istina. želim biti tvoja žena. Svakog dana kada se sunce bude podizalo, želim da se budim kao Havadova supruga. I neću prihvatiti nikog drugog. Nisam više dete. Znam śta hoću. Havad nije odgovarao. Savio se kao da je nekakva sila počela naglo da pritiska njegov potiljak. Mislila je da će on i dalje ćutati. Ali on je progovorio. Sasvim tiho. - Ponekad dok se molim ili besedim Elkezajeve reči, sećanje na tebe mi navire. Ti nisi moj bog, a ipak si u mojim mislima i u mom srcu, više nego Elkezaja i Hristovi andeli. Kada bi moj otac i moji stričeyi saznali to, napustili bi me i ostayili u pustinji bez ijedne kapi vode. I imali bi pravo. Neka mi oproste, ako je moguće! On je ućutao.

Zenobija je znala da treba da ćuti. 63 Zatvorila je oči da bi on nastayio sa pričom bez bojazni da se sretne sa njenim pogledom. Ali je čula kako se on pridiže. Cula je hod njegovih bosih stopala po mekanoj travi dok je prolazio. Voda je zažuborila. Shvatila je da on kvasi čelo i usne. Izustio je nekoliko reči molitve.

Obavljao je nekakav obred pročišćenja kakav su izvršavali Elkezajiti kada bi prekršili pravila svoje vere. Nanovo se uplašila da će on otići. Otvorila je oči i videla ga sklupčanog na nekoliko koraka od nje. Ovog puta govorio je gledajući je: - Ne mogu biti tvoj muž. Ti si bogata, a ja sam siromašan. Ne. Naprotiy. - pobuni se Zenobija - Bogata sam za dvoje! On je odmahivao glavom, zahvatajući i presipajući malo peska sa dlana na dlan. - Tvoj otac ne misli na mene, a moj ne misli na tebe. Jedan Elkezaja ne ide za ženom iz plemena Mazina. Ti to dobro znaš - Sa tobom, to nije isto. Moj otac je tvoj veliki dužnik. - Ne toliki da bih se oženio njegovom kćeri. - Havade! Usiljeno se osmehnuo. Havade, moj otac čini što poželim. On je ponovo zavrteo glavom. - Ali ne i moj. Moj otac ne čini ništa što se kosi sa našim pravilima. Odreći će me se. Težina ovih reči bila je ogromna kako za njega tako i za nju. Havadov ton postao je podrugljiv. - U svakom slučaju, treba biti luda da bi se postalo ženom jednog Elkezajita. Muškarac koji nije duhovit, koji se ne smeje, koji ne voli blistava bogatstva koja ti voliš. Kakva bi to dosada bila za tebe! Zenobija je ustala i, pre no što je on uopšte mogao da reaguje, pripila se uz njega, stiskajući svoje telo i spuštajući svoj obraz na njegove grudi.

64 Ples bogo va - Šta ti uopšte o tome znaš? - upita ga ona sigurnim glasom - Ja sam Zenobija.

Rodena sam kao što se niko nije rodio i biću onakva kakva želim da budem. U tišini, Havad je stidljivo pomilovao Zenobijino rame. Pod svojim obrazom osećala je njegove ubrzane otkucaje srca. Uz-dahnula je ponosno i uzbudeno. - Prekosutra će se proslavljati dan mog rodenja. Moj otac je sve predvideo. Svi će videti da ja nisam devojka kao druge. A ti, ti ćeš se ponositi mnome. P1 es bogo va SIRMIJUM Sunce se približavalo zenitu kada je Aurelijan opazio dvo-struku kolonadu belog mermera, pod kojim su se zatyarala vrata Karakala. četiri ili pet milja ga je delilo od Sirmijuma. Umor koji ga je pratio od zore, iznenada je nestao. Ništa se nije promenilo u njegovom rodnom gradu. žbunovi gloga i stabla bagrema širili su snažan miris niz padinu glaynog druma. Jato lastavica leteło je visoko na nebu. Ylati raži i pšenice prekrivale su polja nežnim zelenilom, dok su na obližnjim viso-raynima, kroz nepreglednu zemlju koja se prostirala preko niskih brda i yelikih dolina, grubi puteyi yodili sve do gradskih yrata. Bujica snažnih osećanja obuzela je Aurelijana. U čast njegovog poyratka, bogovi su mu poklonili blistavi prolećni dan! Posle sedam godina će yideti svoju majku! I Klaudiju. Hoće li uspeti da prepozna svoju yoljenu sestru? Odbacio je svoje sprege i krenuo je lakšim kasom. Optio'* je ubrzo izdao naredenje. Konjanici su sa yisine gledali njegova bojna kola. I u trenutku su zauzeli čitav put ka

Sirmijumu. Slemovi i oklopi su blistali, perjanice i kaputi su se yijorili, bili su veličanstveni, upravo onakvi kakvi su trebali biti Rimski vojnici. Sa osmatračnice su opazili njegov purpurni ogrtač i zlatne odsjaje njegovog šlema, baš u trenutku kada je stizao do nagiba koji je yodio do malenih hramova uzdignutih yisoko do yrata KraJjica Palmire Karakala. Rog se oglasio. Yojnici su poskočili. Stali su u savršen dvostruki red, sa kopljima kraj nogu, dok im je jedan centurion, dečačkog lica, iśao u susret. Kruto je pozdravio, stisnuvši pesnicu na svoj oklop. - Centurion Ilelirijus po vašem naredenju, legatu! Dobrodošao u Sirmijum. - Załwaljujem ti se na dočeku, centurione. Moje ime je Au-relijan, legat sam XX Legije Yaleria Victrix. Moja poseta nije zyanična.

Dovoljna mi je moja oružana pratnja te je nepotrebno da uznemiravaš svoje Ijude radi mene. Trčeći sada kraj bornih kola, centurion je ponovo lupio svojom desnom pesnicom o oklop. - Kako zapovediš, legate. Neki prolaznici su prošli kapiju. Izlazili su iz grada u ma-lobrojnim skupinama.

Neki su posmatrali zapregu, premda se većina, strogog lica, udaljavala ni ne obraćajući pažnju.

Aurelijan je usporio svoju zapregu kako bi mogao dosto-janstveno da prode medu legionare. Huka klompi i jeka točkova po kaldrmi najzad je prestala. Kao i Ijudi iz njegove pratnje, Aurelijan je zadrhtao. Vika je dopirala sa visokog zida utvrdenja. Bilo je teško razaznati da li se radilo o vrištanju muškaraca ili žena, ali je sablasno odzvanjalo kroz blagi vazduh ovog prolećnog dana. Šta se ovde deśava? - odsečno upita Aurelijan - Ima li kakvih nevolja na ulicama? Centurion je oklevao. Konji iz pratnje udarali su nogama njegova leda, tiskajući ga do točkova dvokolica. Hrišćani, legate. Trebalo je od jutra da prinesu žrtvu bogo vima, kao i svi slobodni gradani ili pak oslobodenici i to prema novom zakonu. Ali ti ludaci odbijaju. Govore da njihov bog zabranjuje žrtvovanje. Mladi centurion tresao je glavom. Tražio je Aurelijanov pogled, nadajući se odobravanju. Ples bogova - Neće ništa da čuju, nastavljao je. Mišljenja su da postoji samo jedan bog, njihov Hrist. U podne su se čelnici okupili i yećali su o njihovoj kazni. I trebalo je. Aurelijan nije želeo da potvrdjuje reči mladog centuriona. Predstava kojoj je trebalo da prisustvuje prolazeći gradom biće neugodna. Radost što ponovo prolazi ulicama ubrzo se pomutila. On opali kožnim uzdama konjske sapi. A kada je prešao trem yelike kapije tutnjava kola dobila je prizvuk besa. Išli su duž pijace, prolazeći kraj nekoliko kovačnica. Podu-pirači su bili spušteni, a drveni kapci zaključani vełikim gvozde-nim katancima. Kaldrma je na pojedinim mestima bila toliko izlokana, da je Aurelijan morao da uspori kako bi točkovi mogli da prečtu preko nje, a da se ne zaglave.

Prošli su kraj dve insulae* na tri sprata. Bila su to nova, ali osrednje izidana zdanja. Niz skromnih stanoya, koliba za siromašne čiji se malter krunio medu parolama ispisanim kre-čom crne i zelene boje, i koje su tu stajale još od poslednjih

izbora. Ovde, uostalom kao i u drugim delovima grada, ulice su bile puste. Tek na prilazu trgu, nakon što su obišli hram Stroge Septime, moglo se opaziti mnoštvo. Toge bogatih gradana mešale su se sa zakrpljenim haljinama zanatlija. Lepo očešljane matrone sa pundama, okružene svojim pristojno obučenim slu-gama, mimoilazile su se sa kaputima od kudelje i sa robovima u kratkim suknjama. Muškarci i žene, a mogla se videti i poneka bezuba njuška, psovali su se rumeni u licu od uzbudenja. Drugi su stezali usne, ne znajući da li to čine iz zgražavanja ili iz radoznalosti. KraJ/ica Pa 1 mire Nešto zemlje i slame prekrivalo je popločani trg. Aurelijan je poterao konje. Yikao je iznad životinja koje su jurile. Crvene perjanice na njihovim glavama talasale su se pri galopu.

Dyojica konjanika iz pratnje išli su ispred njega ne bi li mu prokrčili put. Gužva se rastvarala kao da je platno koje se cepa. Nastala je tišina dok su Ijudi sa čudenjem i strahom posmatrali ovu povorku.

Krajičkom oka Aurelijan je nazirao gradske oce na stepe-nicama Jupiterovog hrama. I tamo je poveća grupa vidno zabrinutih Ijudi posmatrala metež koji je povorka izazvala. Ali on na njih nije obraćao pažnju. čak je i sve ostale poželeo da ne vidi. žene, kako stare tako i mlade, bile su yezane za stubove, koje su Hadrijan i Trajan bili zaveštali. Bile su polugole, i toliko raskrvavljene, da su se samo svojim stasom mogle razaznati. Sa druge strane trga par konja je galopom vuklo za sobom pokidana tela. A ispred kupola, u kojima je goreo tamjan čije su crvenkaste žiške prštale po stepenicama i belom mermeru do samih gradskih oca, legionari su neke od hrišćana šibali, kidajući im kožu sa leda. Ne usporavajući svoja kola, on je poterao konje jednom ulicom koja se protezala duž hrama i kraj kupatila. Na tom mestu bilo je manje Ijudi. Medu uzdignutim ivičnjacima, put se sužavao, pločnik je i na tim mestima bio užlebljen zbog brojnih kola koja su tim putem prolazila.

Aurelijan je usporio konje, a pratnja se rasporedila ispred i iza njega. Ovde su se prolaznici zaustavljali kako bi ih gledali. Posmatrali su mu lice, ukrase na njegovom šlemu, zlatasta obeležja na oklopu, veličanstvenost moćnog ofi-cira koju čak ni drmusanje kola nije umanjivalo. Ljudi su šaputali i saginjali glave. Napokon, legat se uputio jednom uzbrdnom ulicom od utabane zemlje. I tu su dućani bili zatvoreni, prašnjavi kapci spušteni. Ali nova gomila Ijudi se tiskala. Niko nije bio praznih ruku. Jedni su nosili korpe sa voćem, drugi džakove zrnevlja, PJes b ogo va neki su mlateći rukama držali zečeve i živinu. Jaganjci su blejali na snažnim ramenima. Preplanulih lica od prolećnog sunca, devojke rumenih obraza odevene u skromne tunike, žene izbo-rane poput sasušene jabuke. Ogromni buketi poljskog cveća koje su nosili ispred svojih grudi ulepšavali su prizor.

Aurelijan se osmehnuo. Dečurlija u pregačama ga je posma-trala, preneražena od čuda, širom otvorenih očiju, kao da su ugledali nekakvog boga u Ijudskom obličju. čitava gomila ga je opazila.

Uzmicali su ispred povorke. Ugledao je uzane stubove hrama i zlatni zabat iznad vrata sa likom Kralja-Sunca, koji su se pojavili iznad glava. Jednim znakom, on izda zapovest naredniku da se pratnja odmori. Skidajući šlem, gologlav i kaputa prebačenog preko ramena, on je sišao sa kola i prepustio se mnoštvu koje ga je okruživalo i koje je kretalo da se pokloni istoj sveštenici kao i on.

Jedva se malo promenila. Pod širokom grimiznom haljinom velike sveštenice, telo joj je błlo nešto mršavije. Stajala je uspravno ispod velikog zlatnog diska Sol-Invictus-a* koji je ukrašavao uzdignuti oltar u srcu hrama. Dok je oko nje lepršao dim tamjana, pred očima Aurelijana prikazivala se ista slika. spokoja i moći koju je poneo sa sobom godinama pre. Njena je lepota i dalje bila tako upečatljiva, tako privlačna. A danas se tome mogla dodati i značajna tajanstvenost njene bele kose.

Teški uvojci bili su vezani pod providnim velom, tako da su formirali blistavu auru oko njene glave.

Okrugli obrazi i potiljak sačuvali su draž jedne mlade žene. Oko punih i oblih usana pojavilo se samo nekoliko novih bora. - Aurelijane, sine moj! Julija Kordelija je grubo odgurnula mlade sluškinje koje su joj pomagale oko žrtvenika. Gomila koja se nestrpljivo tiskała Kral/ica PaJmire napolju, postepeno je ispunjavala unutrašnjost hrama, u do-stojanstvenoj povorci, strpljivo i sa poštovanjem. Svako je čekao svoj red kako bi spustio cveće, svoj džak sa zrnevljem ili mesom iz prepunih korpi. Začudeni pogledi pratili su veliku sveštenicu koja je iznenada sišla sa stepenica oltara i pohitala oficiru u svečanoj uniformi. Oklevala je časak, usporila je kao da je posu-mnjala da je ono zaista bio Aurelijan. Podigla je svoje blede ruke sa prstenjem na skoro svakom prstu i u isto vreme se osmehnula. Zgrabila ga je za lice. - Toliko je puno yremena prošlo! On je osetio blagost njenog milovanja, toplotu njenih dlanova preko kratke brade koja mu je prekrivala obraze. - Pusti da ti vidim lice. Osećanje koje je bio zaborayio, tako davno, prošlo mu je kroz telo. - Kako si se promenio. - prošaputala je Julija Kordelija dok je on primicao njene prste kako bi ih poljubio.

Osećanje iznenadenja, a potom i sreće, prostrujalo je kroz zenice njegove majke. - Imaš već sede vlasi po bradi, sine moj. Ali plavetnilo tvojih očiju i dalje je divno. Narod koji je bio oko njih, posmatrao ih je. Oni koji su čuli njihove reči, ponavljali su ih. žagor se proneo kroz redove Ijudi koji su stajali u blizini: velika sveštenica Nepobedivog Sunca dočekala je svog sina. Mnogi su potom izgovarali njegovo ime. Pojedini su tiho pričali kako se sveštenica, u jednoj apsidi hrama, poklanja nekakvom oltaru koji je samo njemu posvetila. Svetiljke i tamjan su neprestano goreli ispod nekakvog zlatnog lika, uglavljenog u jedan visoko uzdignuti kamen, taman kao što je tamna noć. Nije se manjkalo u veoma skupim i veoma retkim dobrovoljnim prilozima. Julija Kordelija se nije obazirala na šaputanja kao ni na po-glede. Pritisnula je obema rukama Aurelijanov oklop, razmakla je srebrne pločice sa likom rimskih vućica i orJova. 72 P1 es bogo va - Kakva divna odora! Znači li to da si postao general? - Ne majko. Ne još. Samo legat. Zapovedam samo jednom legijom. Julija Kordelija je pognula glavu, poluotvorenih očiju. Usne su joj zadrhtale od oholosti.

Ona prošaputa:

- Jednog dana sve će biti pod tvojim nogama. Tvoj bog to želi i takvu ti je sudbinu namenio.

Aurelijan se nasmejao, ispunjen osećanjem nelagodnosti, ra-zdraganosti i zadovoljstva. U tome se Julija Kordelija nije ni malo promenila. Nijedna majka nije bila tako ponosna na svog sina. Ali, Julija Kordelija je podigla obrvu strogo stisnutih usta: - Je si li video šta se dešava na trgu? - Preko njega sam prošao. Pokretom ruke pokazala je na gomilu koja se gurala oko njih, u hramu. - To su oni koji su se povinovali Carevoj volji. Prineli su žrtve koje hrišćani odbijaju da ispune. Doneli su svoje darove božanskom Decijusu i izgovorili su reči koje on zahteva. A, ipak pogledaj! Yečeras oni hitaju ruku punih novih poklona iako su tek izašli iz Jupiterovog hrama. Neki su bili prinudeni da isprazne svoje ćupove, svoja spremišta, da izvrnu svoje džakove kako bi došli ovde. Toliko i toliko ih dolazi da ne znamo gde više da ih smestimo. Ali, ništa ih ne može sprečiti. Suviše se plaše zla koje mogu naneti reči izgovorene pred bogom u koga ne veruju! Aurelijan nije želeo da odgovori.

Ali je njegova majka nasta-vila: - Decijus se vara ako misli da će vernike pridobiti tako što će ih zastrašiti. Ne ide se u hram bičevan. - Majko! Nijedan čovek u ovoj zemlji ne može poreći činjenicu da )e bilo boljih careva od Decijusa. Niko nije iskreniji niti hrabriji. Evo kako dvadeset godina u boju uzvikujem ,,Rim! Rim!". Ali, samo za Avguste i Cezare koji nisu vredeli više od sablasni. Danas, ja sam ponosan na lik i na dušu cara koga brani moj mač. Naravno, prezirem koliko i ti ono što se dešava na ral/ica Palmjre trgu. Na žalost, hrišćani su preterali! Zar ne mogu da ispoštuju svog gospodara? čemu vredanje rimskih zakona? Ne idu li svuda usta punih priče kako postoji samo jedan Bog i to njihov? Mi znamo da je to netačno. Ti prva, majko! Decijus je u pravu kada ih proganja. Ako ne žele da se povinuju, to znači da su protiy carstva. Protiv nas. Protiv svega što Rim čini veličanstvenim. Tih i grub od besa mimo njegove volje, Aurelijanov glas posedovao je odsečnu grubost yojničkog prekora. Julija Kordelija ga je posmatrala, suznih očiju, poluotvorenih usta od drhtaja. Trebalo mu je nekoliko časaka da shvati da se ona smeje. - Rim, Rim, Rim! Eto to se kod tebe nije promenilo, sine moj. Trebalo bi da budem Ijubomorna na taj Rim više nego ijedna žena. On mi te uzima već toliko godina! - Oprosti mi, majko... Ona mu snažnim pritiskom prstiju zatvori usta, - Ne, bez ikakvih izvinjenja. Naročito ti. Ti izgovaraš reči koje priliče tvojoj sudbini.

Ona pokaza na oltar kod koga se gurala svetina. - Kasnije ćemo o tome pričati. Još sam potrebna ovde. Idi kog Klaudije u letnjikovac. Pridružiću vam se pre noći. Dok je on potvrdivao, ona je popravila svoj veo i dodala jednim značajnim osmehom koji Aurelijan nije razumeo: - Tvoja će te sestra iznenaditi. Ali, samo izgledom. I dalje ne može naći čoveka koji bi nalikovao njenom bratu!

Ples boffo va 74

OAZA DINGIR-DUSAG Promukli zov iz ovnovskih rogova odzvanjao je jedan sat po svanuću.

Abdonajevi gosti pojavili su se ispred šatora. Muškarci, žene, deca, svi su bili tu, obučeni najsvečanije što se moglo. Ukrašeni draguljima, rumeneli su se na tananom suncu. Sluge i sluškinje, pratili su ih na odstojanju i bili nestrpljivi i radoznali. Prolazili su kroz redove palmi i zauzimali mesta oko čitavog jezera. Na strmoj obali, ugljevlje pripremljeno za žrtvu već je plamtelo. Dvadeset belih golubica uzaludno je pokušavalo da izleti iz korpi u koje su bile zatvorene. Okruženi velikim ba-karnim koritima u kojima je goreo tamjan, jaganjci vezanih nogu blejali su do iznemoglosti.

Ugledni starci Mazina, glava prekriyenih visokim filcoyanim kapama, bacali su u vatru zrnevlje mirte i olibana*, potpuno ravnodušni zbog nastalog meteža. Pri svakoj bačenoj šaci, kolu-tovi mirisnog dima širili su se jezerom. Malo po malo, sveti miomirisi su ga prekrili izmaglicom koja se raštrkala po granama palmi prodirući u grla i tela poput svetog soka. Svi su tražili da vide Abdonaja i njegovu veličanstvenu kćer. Cekalo se da sunce stigne do sedmog sata, kad ih čudnim šapatom najaviše. Abdonaj je laganim korakom vodio jednu belu kamilu dok su mu kožne uzde bile prebačene preko ramena. Na kamili je uspravno sedela Zenobija, ruku skrštenih na sedlu, ponosnog izgleda. Nosila je tuniku od purpurno plave svile iz Azije. Sa Kraljica PaJmire predivnog vela koji joj je prekrivao glavu, jedna niska sedefastih pločica i koralnih perli spuštala se niz leda. Samo jedna zlatna pletenica koja je bila opletena oko njenog turbana, obrnotavala se oko njenog mladog stomaka i uvijala oko tela poput kaiša. Iza nje, četiri mlada Mazina prenosili su splav od trske, četvrtast i gust, sa snopom kopalja prilično jako zabodenih u samo središte. Gomila se razmakla kako bi oni prošli. žamor divljenja pre-tvorio se u zapanjujući tajac, kada je Abdonaj, napokon, nateravši kamilu da klekne, uzeo ruku svoje kćeri i poveo je do splava. Zenobija se popela i čvrsto se uhvatila za koplja. Mladići su odgurnuli čamčić na vodu. Držeći ga samo jednim kanapom od konoplje oni su ga već gurali ka središtu jezera. Njišući se po površini laganim talasima, splav se blago okrenuo, kao da ga je zahvatio neki mali vir. Izmaglica tamjana se nežno rastvorila, zakolutala i uzdigla u vazduh. Svi su bez daha posmatrali jednostavnu lepotu koju je njihov bog izabrao pre trinaest godina. Stojeći na lepršavom čaršavu, Zenobija iznenada nije više bila ni dete ni žena. Ovenčana odsjajima jezera po kome je plesao dim tamjana, ona je imala neki čudan lik koji Ijudska bića obično nisu imala. Abdonaj se laganim koracima, približio obali. Ušao je u vodu i pokyasio samo kraj nogavica svojih širokih pantalona. Podigao je dlanove iznad glave i, prekidajući tišinu, izgovorio prve reči svoje molitye: - Balaminu! Moćni medu moćnima, bogu mojih očeva i očeva mojih očeva, moj život ti pripada. O, Balaminu, ti koji daješ i uzimaš, ti koji pružaš svoju ruku dobročinstva nad svetom i stvaraš dan i noć, mi smo tvoje sluge. Mi ti se klanjamo, stvo-ritelju dana i našeg rodenja, nebeska voljo. Zaštiti nas od nevolja, slabosti i siromaštya. Smiluj se nad nama. Spusti svoj pogled na nas. O, moćni medu moćnima, pogledaj onu koja blista kao va

kakvo pustinjsko ogledalo koje si nam ti podario. Zenobija je tvoj dar. Zaštiti je svojom rukom za sva vremena. Sva grla jednoglasno su ponavljala: - Balaminu! Oče dana i našeg rodenja, nebeska voljo, sačuvaj nas od nevolja, slabosti i siromaštva. O, Balaminu, Zenobija je tvoj dar, zaštiti je svojom rukom za sva vremena! Stari Mazini bacali su šake tamjana u žar. Od glasa svetine, Abdonajeve reči se više nisu čule. Molitva se pojačavala i odzva-njala po površini jezera, odbijala o stene i letela kao vetar po ogoljenoj pustinji Turak Al'Lab. Naspram odsjaja vode u kojoj se sunce sve više i više kupalo, Zenobija je stajala uspravno, pri kraju splava. On jedva da se zanjihao u trenutku kada su prerezane guše jaganjaca i golubica. žrtyena krv snažno je šiknula u vodu a crvenkasta senka dospela je sve do krajeva njene haljine. }eza joj je prostrujala niz kičmu. Glasni pev je odzvanjao kroz glave i utrobe svih prisutnih Ijudi. I dok im je kroz nozdrve prolazio smrdljivi dim tamjana pomešan sa mesom i sagorelom mašću, Zenobija se pojavila kao dragulj uglavljen u vredni prsten oaze. činilo se da je nekakva čarolija drži uspravnom. Isto čudo koje je učinilo da voda poteče pustinjom. Ista misterija postojanja koja je mogla biti samo volja bogova.

Mnogo kasnije, tek nakon što su se strasti i žagor molitvi utišali, Abdonaj je zatražio tišinu. - Ja, Abdonaj, pred vama izjavljujem, na današnji dan, na trinaestu godišnjicu njenog rodenja: Zenobija će uskoro postati kraljica Palmire. Yeliki Egzark Odenat, sin Matabola i rimski upravnik Palmire, želi u svojoj postelji, najlepšu pustinjsku zve-zdu. On želi moju kćer Zenobiju, on želi da Mazini i Matabolci 77 obrazuju samo jedno veliko pleme, gospodara karavana od Eufrata do rimskih luka, od Haraksa do Antiohije. Zatražio mi je Zenobiju po našim, i priłwatiće Balamina preko njenih milovanja. Ja, Abdonaj, njen otac, priłwatio sam. Govorim pred vama u ovom danu: kada njena krv žene poteče, Zenobija, kćer Balamina, kćer Abdonajeva, postaće Odenatova neyesta! Muškarci su se osmehivali, a žene poklapale rukama usta yriskajući od sreće. A tamo na jezeru, svako je mogao videti splav kako se Ijulja pod Zenobijinim nogama. Iznenada, ona se činila manje božanstvenom, činila se devojkom zaglušenom rečima svog oca. Jedan snažan talas zapljusnuo je splav i talasićima do-veo ga do obale. Pojedini su mislili da će ona upasti u vodu kao i onog dana kada se rodila.

Ahemu, koja nije skidala pogled sa nje, pružila je svoje ruke kako bi je prilwatila. Mladi Mazini povlačili su kanape konoplje da bi je dovukli do obale. Otežao i natopljen vodom, splav se njihao i tonuo. Bledih obraza, stisnutih usana, Zenobija se uhvatila za koplja ka-ko ne bi izgubila ravnotežu.

Nije ni pogledala gomilu koja je klicala. činilo se da ih čak ni ne čuje, dok se Abdonaj smejao i zahvaljivao na čestitkama. Stari Mazini bacali su nove šake tamjana u žar. žene su piskayo pozdrayljale svadbu, odmotayajući svoje marame. Oaza, Dingir-Dusag, oaza Nebeskog Zagrljaja, tako dobro nazvana, odzyanjala je od žagora sreće. čemu je boljem mogla da se nada deyojčica od trinaest godina, osim obećanom mužu i yladayini svim pustinjskim bogatstvima? 78 PJes bogo va SIRMIJUM

Letnjikoyac je bio na svega četiri milje od Sirmijuma. Njegove zidine su se pružale iznad bogatih polja i yoćnjaka rasutih po dolini koja se izvijala daleko ka severu, sve do Dunava. Dug pe-ščani put vodio je do kuće. Pri poslednjoj milji, oiyičen žbunovima u kojima su crvčali bezbrojni zrikayci, put se ispravljao kao nekakay lenjir. Niko se nije mogao približiti, a da iz daleka ne bude opažen. I već na tom mestu, Aurelijan je svojim dolaskom sa pratnjom izazyao pravo komešanje.

Elkan, stari upraynik, otyorio je krila yelikih yrata obloženih gyoždem. Potrčao je putem, urlajući koliko je glasnije mogao: - Aurelijane! Aurelijane! Širom otyorenih usta sa ono malo zuba što su mu preostali, on nije sačekao da Aurelijan side sa svojih kola već mu je čyrsto zgrabio ručne zglogoye, u svoje ruke, onako kako su činili vojnici kada bi preživeli bitke. - Aurelijane, dečače moj! Ruka mu je bila snažna kao kandža. Godine su mu razjele samo kosu i zube. Rodio se na obalama Britanije pre šest decenija i pred tim telom kolosa drhtalo je više od jedne kohorte, u vreme nemira u Galiji. Baš kao i kod gladijatora u areni, široki kožni kaiš stezao mu je ravan stomak. Šiljata kapica oslobodenika, filcovana zimi i lanena u leto, uvek je prekrivala tu ćelavu lobanju. Julija Kordelija me je uveravala da ćeš doći. Neka mi Mitra oprosti, sumnjao sam! Danas duvaju takvi vetrovi da treba biti obazriy. Kralfica PaJwire Aurelijan se nasmešio, bacio je uzde na dvokolicu i zagrlio negdašnjeg slugu svog oca. Bio je dirnut više nego što je želeo da pokaže. Elkan mu je davno ispričao čitave priče o svojoj porodici i o svom poreklu. Nekadašnji porobljeni varvar, postao je rob Aplijusa Aurelijanusa i samog oslobodenika domus-a* Aurelijanusa. Bogovi su želeli da Elkan bude najbliskiji prijatelj svom gazdi, njegova najveća potpora. Bio je toliko odan da od dana kada je prekoračio prag njihove kuće, više je nikada nije napustio. čak nakon Aplijusove smrti postao je privržen Juliji Kordeliji, njenom sinu i njenoj ćerci. Nije bilo niti jednog dana, tokom dvadeset godina, a da ih nije brižno čuvao i uspešno vodio poslugu. Aurelijan je primetio blage osmehe na licima Ijudi iz pratnje. Oslobodio se njegovog zagrljaja. Elkan se nije mogao obuzdati od radosti. Zadivljeno je posmatrao Aurelijanov oklop, bez pre-mišljanja prepoznao ;e poderanu grimiznu traku na kožnom poprsju. - Legat, samo to! Iznenada mnogo ozbiljnijim glasom, tiše, kao da je njegove reči trebalo da čuje samo Aurelijan, Elkan prošaputa: - Evo šta bi učinilo srećnim Aplijusa. Ako bogovi znaju ono što znaju, neka dopuste tvom ocu da te ugleda, kao što te ja sada gledam, dečače moj. ,,Dečače moj"! tako ga je nekada Elkan oslovljavao. Nikada sa ,,gospodaru moj" niti ,,sinu mog gospodara". Aurelijanu je to prijalo isto koliko i vežbe mačevanja, taktike, teške pripreme za boj kojima ga je Elkan obučavao, nikada mu ne dopuštajući da poklekne.

- Ti takode možeš biti ponosan. Brižljivo sam sledio tvoje savete, da su se varvari pokajali više puta! Elkan se nasmejao i oči su mu svetlucale. - Mogao bih te ja još ponešto naučiti, ne sumnjaj u to! 80 Ples bogo V3 Da bi obuzdao emocije koje su ga preplavile, on zaurla, za-povedajući.

Užurbani robovi odmah su dotrčali sa praga. Elkan ie zagrmeo kako bi pozdravili svoga gospodara sa poštovanjem. Yećina njih błla je kupljena nakon njegovog odlaska, tako da ga nisu poznavali. Evo Aurelijana, sina vaše gospodarice, gomilo neznalica! Pognite glave! Aurelijan je dobacio svoj kaput jednom dečaku iz Egipta koji ga je zadivljeno posmatrao. - Vidim da još nisi izgubio svoju dobru narav, dragi moj Elkane! - A zbog čega bih je izgubio? - smeškao se Elkan - Da li si ti zaboravio prvu od mojih maksima? - Oh ne, nikako! I samo što je stari to izustio, on je već ponavljao rečenicu sa kojom je posle smrti svoga oca, Elkan ukrotio njegov bes i njegovu bol: čemu služi dobra narav kada sunce obasjava isukani mač i kada se samo njime i krvlju svog nepńjatelja možemo osloboditi lošeg raspoloženja? Elkan namignu. - Dodi. Još neko zna za tu tajnu.

Klaudija će me saseći na komade ako sazna da sam te zadržavao. - Moja sestra će morati da bude strpljiva. Treba prvo da pozdravim oca. Kad se prede prag yelikih gvozdenih vrata, prvo dvorište letnjikovca je bilo oivičeno prostranim tremom koji je vodio ka štalama, kuhinji, pećnici, muljači i spremištima. Na prvi pogled, Aurelijan je opazio nekoliko novina. Sobe za robove su Kral/Jca PaJmire bile prislonjene za spoljne zidove i zauzimale su uprkos tome čitav sprat iznad jednog od tremova. U središtu dvorišta, čelična cisterna uzdizala se iznad jednog ozidanog postolja. Bočno su śtrčale cevi i bile su ukopane ispod ploćica na kakłrmi. Elkan podrugljivo primeti. - Tvoja sestra nije štedela prilikom uredivanja. Julija Kordelija ništa joj ne odbija, a ti se ne možeš načuditi.

Makar je lararium* još uvek na starom mestu! Oslobodenik je pokazao na susedna, iskrivljena kuhinjska vrata. Aurelijan ih prede, prolazeći pored slugu okupljenih pod tremom. Iza svojih leda, začuo je topot konjskih kopita koji su sada utrčavali u dvorište. Gromki Elkanov glas odzvanjao je, zapovedajući svakome da se vrati svom poslu. Ruku visoko uzdignutłh, kako mu se kaput ne bi vukao po zemlji, egipatski rob pratio je Aurelijana poput senke. Pobrinuo se za njegov šlem, kao i za opasač sa zlatnim školjkama sa koga je yisio pamzonium*. Teturao se pod težinom. Kratki bodež zarivao mu se u bradu, ali mali rob se trudio da to niko ne primeti. Aurelijan se ovlaš osmehnuo, prstom je dotakao njegov obraz i najzad je ušao u lararium. Sav pod jednim svodom, ukopan u zemlju kao pećina, lararijum nije bio velik. Dve uljane lampe su slabo osvetljavale unutrašnjost. žeravica je iz glinenog ognjišta svetlela crvnim svetlom. Aurelijan je zapalio jednu baklju zakačenu za bronzanu alku. Nekoliko zlatastih varnica zapalilo je smolu. Iznad oltara, mermerno Aplijusovo lice se pojavilo, na časak

uspravno i izazivački. Slike koje su prekrivale zidove pojavljivale su se iz tame. Ybćnjak okupan suncem, zlatnih grana koje su se pružale oko jednog malog hrama glomaznih stubova. Ispred crkvene porte, nespretno se uvijala zmija, dobri duh doma. Dvojica muškaraca zadignutih haljina predstavljali su čuvare kuće. Naslikani u svom nebeskom plesu, pružali su rogove izobilja 82 Pl'es boffo va prema Yesti, boginji bujne kovrdžave kose. Njeno lice uvek je Aurelijanu ličilo na majčino.

U dnu, na drugom zidu bili su predstavljeni preci Julije Kordelije i Aplijusa. Boje su na pojedinim mestima izbledele od ylage, a na drugim su bile razjedene šalitrom, kao da su zidovi uzimali natrag svet koji su stvorili, zauvek ga odnoseći u ponor, mimo volje bogova. A nasuprot ovome, uzdižući se u središtu larariuma, bista od crvenog mermera činila se mnogo življom. Nešto šire lice od AurelijanoYOg, oblijih usana i sitnije vilice. Golobradi obra-zi i zalizana kosa bili su u modi na dvoru u vreme rimskog cara Severijusa Aleksandrijusa. Ali čelo i brada izražavali su volju i nepopustljivost, istu ona koju je i njegov sin posedovao. Istovetna upornost i slična okrutnost, govorili su pojedini. Aurelijan je osetio u svom telu onu staru neobuzdanu želju za osvetom. Dok je bio dete, prema svom ocu gajio je ljubav punu divljenja i oduševljenja. Njegova smrt bila je isto što i izdaja. Aplijus je sve učinio kako bi mu sin postao veliki rimski vojnik i gradanin Rima. Zakopavši svoju prošlost roba, bezgraničnom yoljom da bude najprimereniji oslobodeni gradanin Carstva, neprestano je učio Aurelijana o moći Rima. Jednog dana, sunčanog i mirnog kao što je bio i današnji, posle praznika Sibeli Yelike Majke, on je umro. Jedanaestog sata u danu. Bez uzvika, bez silovitosti, na svojoj ležaljci za obedo-vanje. Umro je kao čovek koji okreće leda svojoj porodici i odlazi. Nije čak ni mahnuo rukom da se oprosti. Nije čak ni razmenio taj pogled koji na kraju bitke spaja onog koji umire sa onim koji ga ubija. Nije sačekao da mu Aurelijan pokaže svoje vrednosti.

•: Kraljica Palmire Od tada, Aurelijan nikada više nije osetio Aplijusovo prisustvo. Nikada mu otac nije dolazio u snove niti ga je bodrio u metežu bitaka. Još manje je bio prisutan u pobedničkim pokličima, u počastima i burnim pozdravljanjima, koji su tokom vremena odveli sina iznad očevih očekivanja. Aurelijan se poklonio i zahvatio iverje kedrovine i mirte iz bronzane kupe uglavljene u dnu oltara. Ispraznio je šaku u žar. Mirišljavi dim se podigao, okrepljujuć i nežan. Kada se uspravio, mahinalno je pročitao tri reči urezane u kamenu u dnu biste njegoyog oca. YIRTUS, PIETAS, FIDES Tri dobro znane reči, tako mnogo puta ponavljane i slušane, savršeno isklesane mišlju koje su postale poput senki bez gneva i krvi. A ipak, Aurelijan je zadrhtao kao da je čuo da ih glas njegOYOg oca, u ovom trenutku, jasno izgovara. Yirtus, Pietas, Fides!

,,Vrlina, dužnost, yernost." Temelji Yelikog Rima! Tri reči koje su izrodile sjaj Republike, potom i Carstya. Reči koje su Cezara, Avgusta ili Hadrijana načinile gospodarima sveta i Ijudskog roda i koje su bogovi odabrali pre nego što su ih neukost, glupost i ludost njihovih naslednika učinile nečujnim. Osim za Aplijusa, koji ih je posejao u dušu svog sina kao seme koje žudi da proklija. Tri, tako dobro poznate reči, tako mnogo puta ponovljene i saslušane: Yirtus, Pietas, Fides! Nehotično, Aurelijan je tražio reči na usnama svog oca. I čuo ih je. Izgedalo je da ih šaptavo izgovara svod lara-rijuma. Da li je to bio znak koji je tako dugo iščekivao? Da li je Aplijus konačno prestajao da okreće leda svom sinu? Gluposti! Aurelijan je iznenada postao svestan besmislenosti svojih osećanja. On, čovek od trideset i sedam godina, koji je svojom rukom pobio tri ili četiri stotine neprijatelja, oficir čiji su podvizi rasplamsali duše legionara, vapio je za očevim glasom sa usana kamenog kipa! Pouka je bila u njegovom srcu i njegovoj krvi. Nisu mu bile potrebne nikakve čini.

On podiže desnu ruku do visine Aplijusovih mermernih očiju, ruku koja je bez oklevanja tukla neprijatelje Rima. - Uprkos tvom ćutanju,ništa nisam zaboravio,oče. Iz jednog kožnog džepića koji je bio zakopčan na njegovom opasaču, izvukao je zlatnu narukvicu i stavio je na mermernu glavu.

Ponosno, on je prošaputao: - Uzeo sam je za tebe sa ruke jednog velikog Sarmatskog varvara.

Zapovednika više od hiljadu Ijudi sa kojima sam se bo-rio i koje sam pobedio, samo sa jednom kohortom. Neka bogovi, neka Svemoćno Sunce, neka Mitra učini da čuješ moj glas i neka bogovi učine da budeš ponosan na tvog sina Aurelijana, slobodnog gradanina Rima. Sklopio je oči, skamenjen od jednog silovitog uzbudenja koje ga je ubrzo skrhalo. Začuo je korake sandala na pragu lararijuma istovremeno kad i šapat. - Aurelijane! On je prepoznao njen glas kao što se prepoznaje dodir. - Aurelijane , to sam ja, Klaudija. , Nosila je haljinu dyostrukih skuta, jednog grimiznog, a drugog narandžastog, ukoso nabranu i sa dubokim izrezom. Koža na njenim razgolićenim grudima bila je veoma bleda i nežna. Ona ispruži svoje ruke, prepune zlatnih i srebrnih narukvica. - Aurelijane! Nabori na tunici padali su joj preko bokova, ocrtavajući otmenost koja je ostavila Aurelijana bez daha. Svetlost je igrala na njenim ramenima, izrazito crnoj kosi, kratko podšišanoj i pričvršćenoj na čelu trakama od žute svile spojene sa dva bisera, Usta, puna i napućena, široko su se osmehiyala, usta koja je hiljadu puta sanjao. Osmeh je bio pomalo zbunjen, blag, ali i krut kao čelik bodeža. Možda je samo zbog svojih visoko uzdignutih

jagodica ličila na njihovu majku. Izrazito crvenom mašću namazala je usta dok je fini puder prigušivao svetlost koja je padala na izvajan nos. Plavetnilo njenih očiju bilo je i sada bistro i divlje kao nekada. Oči su bile iste kao njegoye, tako da se svima činilo kao da su to jedne te iste oči, fascinantne i zagonetne. Verovao je da će ga vreme i duga razdvojenost osloboditi njihovog zanosa.

Uzalud! Pod kožnim štitnikom, njegovo telo ratnika treperilo je od nekakvog uzbudenja koje ga je uvek obuzimalo uoči bitaka. Neka ga bogovi zaštite! Stasala je u ženu. Ništa od moći koje je posedovala i kojima je vešto upravljala, nije se umanjilo, čak naprotiv! Njegova sestra Klaudija je i sada, kao i pre, bila jedina koja je umela da izbriše njegoy prezir prema ženama. Ona se grlato nasmejala. - Zar me ne prepoznaješ? 86 PJ'es bogo va - Naravno da te prepoznajem. Kako bih te mogao zaborayiti, sestro moja? Pružila mu je ruku. Narukvice su zveckale dok je primicala svoje prste na usne svog brata. - Deset godina te nije bilo, Aurelijane. Napustio si ovu kuću pet dana nakon mojih nayršenih osamnaest godina. Nikada nećeš znati koliko sam se bojala da te više neću yideti. Usnila sam hiljadu snoya u kojima si ginuo u boju. Budila sam se toliko puta yerujući da sam te ubila tim misłima. Suze zablistaše u njenim očima. - Oh! Nemoj me nikada više ostaviti daleko od sebe! Imala je na sebi nepoznat parfem, pomalo opor, koji je podsećao na Istočnjačke tamjane.

On se podrugljivo nasmeja. - Nisam bio ubijen. Evo me. Ja sam taj koji je ubijao. Ona se ne uvredi zbog njegovog oholog tona. Naprotiy, sklopi oči obuzeta snažnim zadovoljstvom. - Da! O ovome sam sanjala! Gledala sam te kako pobečtuješ i pobeduješ. Iz tvojih pisama smo čitali o podvizima koje si izyršio. Majka i ja smo iščitavale svako po stotinu puta. Ona zgrabi njegove ruke i prinese ih svojim usnama. Bilo je to previše za njega. On joj rastyori dlanove i uroni svoje lice u njih. Nedostajala si mi, Klaudija. Oh! Nedostajala si mi! Njihoyi toliko slični pogledi proželi su se, pre no što su se zagrlili, obraz o obraz, telo prilepljeno o oklop, kao deca ili Iju-bavnici bez reči kojima bi iskazali žar svoje sreće. Aurelijan je tako snažno stisnuo Klaudiju da je ona pritisnula svoje grudi na znamenje Rima. Bila je to istinska sreća. Ona je osećala njegovo drhtanje i nasmejala se, najzad spokojna. Kral/ica Pa 1 mirt Elkan je bio u pravu. Udobna, ali rustična vila koju je njegoy otac sagradio, dobrim delom je nestala. Bila su dozidana nova krila. Nameštaj je bio raskošniji, zidovi ukrašeni zadiyljujućim freskama. Vrt, sav u žutim ružama, sada je bio poyezan sa stuboyima atńjum-a* i triclinium-a*, nekadašnjom dneynom sobom. Ne-kada mračna i uzana soba sada je bila preuredena u prostranu prostoriju. Ležaljke za ručavanje, presvučene žutom svilom iz Antiohije, bile su nove. Mali ozidani krov bio je spušten tako da je pravio blagu senku. Yisoki prozori,

zaštićeni pokretnim parayanima i širokim kapcima, gledali su na tri strane i štitili su kako od vetra zimi, tako i od yelikih yrućina. Klaudija je objasnila da je leti uprkos yrućini moguće osvežiti se u Kibelinom bazenu. Aurelijan je bio začuden. O kakvom je to bazenu ona goyorila? Klizeći više nego što je hodao po yelikom mozaiku na podu koji je bio ukrašen pticama i afričkim životinjama, ona ga je dovukla do prozora koji je gledao na zalazak sunca. - Pogledaj! Stari zid kojim je yoćnjak bio ograden je nestao. Smanjen na visinu obične ogradice, taj zid je zadržayao vodu u jedan dug bazen kružnog oblika u kojem se ogledala kolonada. Podignuti na puteljku popločanom žućkastim mermerom, dvadesetak stubova bilo je pri dnu ukrašeno spiralnim ornamentima, Yodili su do Kibelinog hrama, dovršenog tokom zime. Njegov fronton nadnosio se nad veličanstvenim redom dolina. Izmedu isturenih lovora, reJjef od štukature, obojen živim bojama, predstavljao je Magna Pater*, uspravljenog na kolima koja je vukao Mitrin bik. Aurelijan je bio zabezeknut. Najzad, tonom koji je odavao zaprepašćenje, on upita: Ples bogo va - Jesmo li mi to postali bogati? Klaudija se nasmejala, pripila uz njega, stiskajući svoju dojku 0 njegovu ruku. Smeh njegove sestre treperio je do njegove utrobe. Aurelijan je pomislio na avgustovsko voće, koje je kipelo od života i opijalo. Da, jesmo! Mi smo bogati. Majka nas čini bogatim! Nema nijedne važne porodice u Sirmijumu koja ne veruje u njena pred-skazanja. I ne samo u Sirmijumu! Dolaze sa svih strana. Iz čitave Panonije, Mezije, pa ćak i iz Dalmacije. Moglo bi se pomisliti da čitavo Carstvo dotrčava u hram Sol-Invictus u Sirmijumu kako bi slušali reči yelike sveštenice Julije Kordelije! Dok se on i dalje divio, ona se udaljila, prešla prag koji je vodio ka bazenu, i krenula duž stubova do Kibelinog hrama. Sunce 1 senka poigravali su se na njenom potiljku, osvetljavajući je i prigušujući nabore njene tunike. Njen odraz plesao je po vodi bazena koja se talasala na povetarcu. Zabacila je nekoliko pramenova kose koji su joj pali preko obraza. Njene plave oči svetlucale su jače i od svetlosti dana. - Nije li legat Aurelijan zadovoljan što vidi kakva je sada vila njegovog oca? Odjekujući po vodi, njen glas posedovao je istu oštrinu kao i njen parfem. Aurelijan je bio nem. U tom trenutku, tim stavom i u tom potpuno savrśenom dekoru, ispunjena svojom lepotom i svojom moći, Klaudija mu se činila otelotvorenjem boginje Kibele. - Dodi. - reče ona - Tvoja kupka je spremna. Moći ćeš da se opustiš pre večere jer imam još mnogo toga da ti ispričam. Voda u kadi bila je vrela. Svetlost koja se probijala kroz četiri otvora na zidu bila je prigušena od vlažnog vazduha parnog 'J_caJPalmire kupatila. Ti otvori bili su zatvoreni tankom staklenom piočom prevučenom patinom. Okružen tihim slugama nepoznatih lica koji su donosili ulja, mirise i rublje, Aurelijan je krenuo ka najdubljem delu bazena. Para se cepala kao dronjak, pred njegovim telom. Slika bradatog i trbušastog Neptuna, sa trozupcem u ruci, pojavila se pod vodom. Yelika usta boga, krivila su se pod talasanjem vode. Kao i ostatak kuće, caldarium* i tepidarium* bili su potpuno obnovljeni. Marljivo uraden mozaik, sa slikom ogromnog

sunca, prekrivao je svod i bacao svoje zlaćane zrake sve do poda od opeke. Para i prigušena svetlost davali su čudnu mračnu boju. Aurelijan obema rukama zahvati vodu i poprska lice. Umor mu je odjednorn pritiskao ramena i leda, umor zbog napornog dana. Zaplivao je prsno, zaronio, ostao kratko pod vodom, puštajući da tečnost miluje njegovo golo telo. Pri vrhu stepenica jedan sluga ga je čekao sa raširenim peškirom. Aurelijan mu je naredio da ga spakuje u jastučić kako bi spustio glavu i odmarao se na ivici bazena, plutajući po vodi. U tom položaju, tako nepokretan, nošen opojnom toplotom, trudio se da izbaci Klaudiju iz misli. Samo na tren je zaspao. Nije čuo kada su robovi napustili kaldarijum. Otyorio je oči i trgao se kada je osetio prste kako mu miluju čelo.

Klaudija je čučala odmah tu pored njegovog lica. Skut njene haljine plivao je na površini vode.

Obrazi su joj bili rumeni od toplote. Sitne graške znoja slivale su joj se niz nozdrve. - Opasno je zaspati u kadi - prošaputa ona. Aurelijan se postiden naglo okrenuo na stomak. Ona se osmehnula, uspravila se i uzela novi peśkir spakovan na polici. Polu tama u parnom kupatilu ju je na trenutak progutala, kao nekakva utvara. 90 PJes bogo va - Hajdemo u tepidarijum, ja ću te masirati uljima. rekla je kada se vratila. Aurelijan se pretvarao da je začuden. - Nema li sluge koji bi to mogao učiniti? Klaudija napući usne kao što je to činila kada je bila dete, a što je on skoro zaborayio. Hajde, veliki moj brate, prepusti se! Jesi li zaboravio da niko ne ume bolje da te masira od tvoje sestre? - Nismo više deca, Klaudija. Ona ga je izazovno odmerila od glave do pete. Glas joj je podrhtayao od sarkazma, ali i od tuge kada ga upita: - Da li je to moj brat postao ravnodušan? Da li je zaboravio na ljubav koju mi je dokazao pre nego što me je napustio? Aluzija ga je ošinula preko leda kao kakav vrh mača. Klau-dija se približila do same ivice bazena. Iznenada, potpuno neočekiyano, ona ščepa Aurelijana za kosu. - Da nisi sreo neku devojku koja bi ti postala žena? -Ne. - Zenu koja bi bila toliko sayršena łjubaynica, sposobna da me postidi? Sa onoliko blagosti koliko je mogao, Aurelijan joj je zgrabio ruku i rastyorio joj prste. - Ne govori tako, Klaudija. Odavno je trebalo da imaš muža. Ona se nasmejala ili nadurila, nije znao. Kosa joj je padala preko lica kao noćni skuti. Pri slaboj svetlosti, njene inače crvene usne izgledale su crne. - Ne računaj na to, Aurelijane. Ja se držim obećanja koje sam dala kada sam bila sasvim mala devojčica. Ne želim nikog drugog za muža sem mog brata. Aurelijan se osmehnuo, ali mu je bilo neprijatno. Njegoy ud, u dnu vrele vode, se uspravio, a da to nije mogao sprečiti. - Nisi više dete! - negodovao je. Kraljica Pa Imire Gledala ga je pravo u oči. On je svoje zatvorio, u nadi da će izbeći njen pogled. čuo je kako otpakuje peškire kojima bi ga umotala.

Učinio je to. Ustao je i penjao se stepenicama. Nag, pred njom. Požudan pred njom. Izylačio je iz vode svoje telo koje sem istine ništa drugo nije pokaziyalo. Bio je pobeden svojom svešću i svojom krajnjom slabošću. Uvek je odstupao i popuštao sestri. On koji, istinu reći, nikada nije imao snage da se bori protiv svoje lude sestre, ali koju je toliko voleo. Oh! Da li će bogovi moći da mu oproste neoprostiyo? Klaudija je obmotala platno oko njegovih krsta, spretnošću služavke. Upijajući kapljice vode njeni prsti su klizili po Aure-lijanovom ramenu. Ona primeti: - Na tvom telu ima samo novih ožiljaka koje ja ne poznajem. Goyorila je istinu. Klaudija je uvek govorila istinu. Prsti su joj prelazili preko neraynog ožiljka koji je otekao od toplote. Na to mesto je priljubila svoja usta i on je osetio vrh njenog jezika kako pratł neravnine. - Ovaj ne poznajem. - prošaputala je - Dok si bio u yodi videla sam i drugi na tyojoj butini. Dva nova ožiljka. To je jako malo za toliko bitaka. Da nije glas o tebi samo legenda? On je odgurnu smejući se. Uputio se prema tepidarijumu. Para kupatila sada ga je gušila. Sa nadom da će se osloboditi uzbudenja koje ga je porazilo, koje ga je dayilo koliko i preterano mirisna para, on ponosno izjavi yojničkim tonom: - Oba sam zadobio istog dana! U Mogontacijumu na Rajni. XXII Primigenia bila je pod mojom zapovešću, ali to me nije sprečilo da pobedim Alemane. A oni koje je moj mač udario, više ne žive da bi yidali svoje rane. Na meni ih više nećeš naći. Po legijama se govori da nikada nijedan rimski yojnik, pa čak ni Cezar, nije svojom rukom ubio toliko Ijudi, a da je tako malo svoje krvi pustio! Ples bogova OAZA DINGIRDUSAG Popodnevno sunce je upeklo. Bučna praznična graja lebdela je nebom iznad čudesne oaze Dingir - Dusag. Melodične pesme na fruli i citrama, pesme praćene bubnjevima, odzvanjale su medu pukotinama stena i polako nestajale u prostranstvu Turak Al'Laba. Na trenutak utihnuo bi smeh muškaraca, iscrpljenih nepodnošljivom yrućinom. Praznik Zenobijinog rodendana bio je u punom sjaju. Ali ne i Zenobija. Ona, ona je yrištala, zadihana od besa, komešajući topli vazduh ispod šatora: - Obećao mi je! Obećao mi je da će me pitati! Iscepala je haljinu i zlatnu pletenicu, kidala je svoju odeću, žestoko besna. Naga, kao onog dana kada se rodila, skupčala se na ležaju.

Nakon toga, još malaksala od toplote i bez ijedne suze, grdila je: - On više nije moj otac. Nikada mu više neću verovati. Ba-lamin je sa mnom. Balamin pruža svoju ruku Zenobiji, a ne njemu. Nikada mu neću oprostiti. Ahemu je desetak puta ponoyila iste bljutave reči, iste razloge koje ponavljaju žene i majke u ovakvim trenucima. Njen otac joj je želeo samo dobro. Neće li postati kraljica? Da li je neko mogao nečem yećem da se nada? - Smatraš li me budalom? - odgovorila je Zenobija prezriyo - Moj otac mi ne želi dobro. On želi zlato i moć. |a, ja mu ne značim ništa. Ne predstavljam ništa više od nekakve kamile za prodaju. 93

J caPal m jre Ahemu se bunila osećajući tegobu u duši. Pokušavala je da svom glasu da jedan uverljiviji ton iako ga nije posedovala. Nisu li to stvari koje su se dešavale izmedu oca i kćeri, izmedu svih očeva i kćeri, od postanka sveta? Da li je ona zamišljala da može to da promeni?

Zenobija je odsečno opovrgnula njene reči bolnom ironijom. - Ja nisam devojka kao druge. I on sam to govori! Trebalo je da me pita. Mogao je da traži od mene da izigravam kozu tamo na vodi!

Obećao mi je da će me pitati. On je jedan običan lažov, kradljivac. Ne dariva njega Balamin, već mene! Ahemu je onda dodala još gluplje reči. Yenčanje će se održati tek kada njena krv potekne. To neće biti sutra. Kroz dve godine, možda i više. Do tada će Zenobija imati vremena da se privoli toj zamisli, videće dobru stranu. Zenobijino cerekanje ju je rastužilo. Abdonajeva kćer bila je na svojoj ležaljci, šireći ruke, nudeći svoju golotinju i svoju nevinu čast, čast žene koja se u njoj radala. Nesrećna ludo! Dobru stranu? - Uzviknula je uz suze koje nije mogla obuzdati - Ne znaš šta govoriš. Od danas, moji dani i moje noći zaudaraće na Odenata, pre nego mi se i bude primakao. On je star, star, star! A ja, pogledaj me. Zamisli šape tog starca na meni! Oh! Da, nesumnjivo je da ću se privići! Videću dobru stranu! Ovog puta, Ahemu je oborila glavu ne odgovorivši. Grizla je svoje usne da Zenobija ne bi videla kako drhti. I kao završni udarac, Zenobija se bacila kao ptica preko njenog širokog tela, onako kako je činila kada je bila detence. - Zaboravlja da je tako već ubio moju majku, Ahemu -prošaputala je bezbojnim glasom i sa užasavanjem - On ne želi ništa da słwati! PIes b offo va Veličanstvena proslava koju je Abdonaj obećao, do večeri je širila žamor i divotu kroz celu oazu, ali Zenobija u njoj više nije učestvovala. Ispružena na ležaljci, odbijala je da se obuče i napusti šator. Nije odgovarala na Ahemuine molbe. - Ne možeš tako ostati. Moraš se pridružiti ocu.

Svi te čekaju. Moraju te yideti. Samo na trenutak. Strašno ga vredaš. Ona nije popuštala, ni nakon poziva slugu koje je njen otac poslao po nju. Najzad, on je lično došao do šatora u koji nije mogao ući jer je njegova kćer bila uporna u nameri da sedi gola. Pretło je, izvildvao strahote kroz platno ne bi li je zastrašio. Iskreno obeća da će baciti Ahemu pustinjskim hijenama sutra još. Ona nije odgovarala. Trebalo mu je da izmisli nekakav izgovor kada se bude ponovo pojavio pred starim Mazinima i svojim gostima. A ovi su se od srca smejali. Svi su znali kakvo je bilo raspo-loženje devojke koja je upravo saznala ko će joj biti muž. Zenobija je samo pokazivala kakvu joj je narav Balamin podario zajedno sa plamenom njene zvezde. Ali iznenada, malo pre sumraka, Zenobija je presrela jednu služavku koja je završavala sa posluživanjem kolača. Zatražila je njenu tuniku i njenu maramu, siloyito požurujući jadnu devojku da se svuče. Ahemu uzviknu: - Šta to radiš? Šta to radiš? Ne odgovarajući joj, u jednom trenu Zenobija se ogrnula smedim lanenim platnom i prikupila kosu pod zeleno crnu služavkinu maramu.

- Gde ideš? Plesbge o va - Ne moźeš izaći pred oca tako odevena! Zenobija je nežno odgurnu. Briga me je za mog oca. Ti dobro znaś gde ja idem. - Zenobija! - Pusti me - naredi joj Zenobija izmičući rukama uplašene Egipćanke - 1 nemoj me pratiti, jer me više nikada nećeš videti. U smešnoj odeći služavke, mogla je neopaženo da prode kroz logor. Proletela je kao strela kroz redove palmi. Ostavljala je za sobom jezero i kameni zid kraj koga je pre dve noći pronašla Havada, Krenula je kamenitim putem koji je vodio do podnožja pukotine. Nije imala drugog izlaza, sem da ode do belih šatora Elkezajita i glasno izvikuje njegovo ime: - Havade! Havade! Slogovi su odzvanjali kao lavež kroz uzvišenja i stene visoravni. - Havade! Nekakva deca dotrčaše. Potom muškarci i žene. Stajali su na odstojanju, nepokretni i ćutljivi. Nisu prelazili granice logora. On nije bio medu njima. Tražeći njegov lik primicala se bliže, ali se nije usućtivala da prekorači tih dvadesetak hvati koji su ih delili. Iščekivala je ono što je morala. Ponovo poče da viče: - Ja sam Zenobija! Hoću da vidim Havada! Moram ga videti. Molim vas! Ljudi su okleyali. žene su se okretale prema muškarcima. Jedan od njih iskorači napred. - Moj sin nije ovde, kćeri Mazina. Jeste! - usprotivi se Zenobija, suznih očiju- Jeste, ovde je. Molim vas, dopustite mu da pride, moram govoriti sa njim. 96 Havadov otac poćuta neko vreme, a potom odgovori: - Nije ovde, otišao je pre najjačeg sunca. Možeš mi verovati. Nije lagao. Mislila je da će se srušiti. - Otišao gde? Uzdahnu ona. - Tamo gde treba da se nauči vrlini svoje sudbine. Nema svrhe da ga čekaš, Abdonajeya kćeri. Ni danas, kao ni sutra. Vrati se medu svoje. PJes b ogo va SIRMIJUM Blaga syežina tepidarijuma za samo jedan trenutak ga je umi-rila. Prostorija je bila mala, uzana, opremljena sa dve ozidane klupe, prekriyene zelenim čaršavima. Izmedu dva udubljenja na zidu, koja su bila ispunjena bočicama mirisnih ulja, jedna freska predstavljala je golog šumskog boga Pana sa svojim impozantnim polnim udom. Rukom je nehajno skidao veo sa zadnjice jedne uspavane bahantkinje. Oklevajući, legao je potrbuške, puštajući Klaudiju da mu od-mota peškir opasan oko struka, istom onom spretnošću sa kojom ga je i umotala. Već pri prvom dodiru požuda je prožimala celo njegovo telo, čak i više nego što je želeo. Krajnje prigušenim glasom, govorio je: Desilo mi se da se borim protiy žena. Sarmatskih varvarki. žena odevenih u oklope, naoružanih poput muškaraca, koje su se borile isto dobro kao i muškarci. Cak možda i

okrutnije. Nudile su svoje grudi mačeyima ne trepnuvši, a umirale su smejući se. Ko bi mogao zamisliti tako nešto? Sada su se Klaudijini dlanoyi, premazani bademoyim uljem prilagodavali očyrslim mišićima njegovih leda. Posle trenutka tišine, ravnodušnim glasom, neobično mirnim, ona primeti: - Majka tvrdi da te Sol-Invictus obasjava. Yradžbine to po-tvrduju. Tvoja sudbina nije da pogineš u borbi. Ni sutra, ni prekosutra. Sklopljenih očiju, obraza na rublju, Aurelijan je progundao, nepoverljiv. Nije sumnjao u to da je njegova majka preispitivala 'ica Palmire njegovu sudbinu kroz drob mnogih živina i četvoronožaca koje je preklala svojim bodežom! Medutim, šta god da je pročitala, bila je kao i sve majke, slepa pred sudbinom sinova. Bogovi Rima, više čak i od Klaudijinih milovanja, znali su da poremete pronicljivost i najmudrijih. - U boj se kreće da bi se pobedilo ili poginulo. - promrmljao je on - Ne treba sebe zamišljati Ijubimcem bogova. To su gospodari iluzija. Njihovom voljom, mł smo samo igračke. - Nije yaljda da više ne veruješ u naše bogove? - Yerujem u Mitru. On je od onih bogova koji poklanjaju milost i zaštitu. On je moćnik koji se hrani yatrom Neustrašivog Sunca, krvlju i semenom Prvobitnog Bika. Zato je on bog ratnika, a ne žena i običnih gradana. Verovati u postojanje i moć Mitre, znači ne prihvatati ugodna predskazanja, već imati čast da se bude smrtnik, Klaudija je ponovo zaćutala. Aurelijan začu buku napolju, negde iz daljine koja kao da je dolazila izvan dvorišta. Sa ola-kšanjem je osećao kako se u njegoyom telu plamen požude gasi. - Sol-Invictus nudi predskazanja, ali ne i Mitra. - odgovorila je Klaudija sigurnim glasom, - Majka nikada ne greši. Ti ćeš ispuniti svoju sudbinu. Tako je. Aurelijan je uzdahnuo. Uprkos svemu, Klaudijino milovanje ga je opuštalo. No, naravno da ni ona ni njihova majka nikada neće posumnjati u mračne tajne predskazanja. - Šta kažu ta predskazanja? - upita on. Da ćeš postati gospodar Rima. Avgust i Cezar! On se okrenu, iznenaden. Pri slaboj svetlosti tepidarijuma, Klaudijin pogled je blistao. Tunika joj je bila polu razmaknuta na drhtavom telu, tkanina vlažna od pare, prilepila se za njen obli stomak i butine, ne-pristojnije od same golotinje.

Poigravala se njegovim pohotnim očima, pritiskala mu stomak kako bi ostao da leži na ledima. JOO Pl'es b ogo va Uopšte se nije opirao. - Šta te toliko čudi? Ja sam to znala. Odavno i mnogo pre majčinih predskazanja. Avgust i Cezar! Majčinski san. Klaudijin san i ludost. Dlanova premazanih uljem, nežno uhvati njegov muški ud. Aurelijan se prepusti zanosu. Toj ludoj želji koja mu je drobila udove, koja ih je uzdizala iznad tih zabranjenih milovanja. U trenutku, po-želeo je više nego iko na svetu Klaudijine usne na svojoj koži, Klaudijinu ruku na svom udu. Zeleo je da prodre u nju i udavi se u njenom telu. Da je zgrabi, ponese, raširenih bedara pod silinom svoje moći, da guta bradavice njenih dojki i da se opije njenim pogledom dok bi ona umirala od naslade!

Zatvorenih očiju, suvog grla, dahtao je kao životinja pred žrtvovanje. Potom se naglo uspravi i zgrabi zglob svoje sestre. -Ne. Namrštila je obrve. Obuzdana želja učinila je da njeno lice izgleda nekako čudno. Istovremeno i ozbiljno i detinjasto, a pomalo izgubljeno. Ona prozbori: - Zašto?

Tvoja želja je ista kao i moja. -Ne. - Već smo to uradili i to više nego jednom. Šta se promenilo? Nećemo to više raditi. Brat i sestra nisu ljubavnici. - Ne budali. Bogovi su to činili. Niko ih nije osudio. Sa njenih mrkih usana, glas je izbijao kao da je dolazio iz srca zemlje, silovit, moćan.

Aurelijan se podsmešljivo cerekao. Sko-čio je sa ležaljke i prekrio svoje telo togom. - Maločas si želela da budeš sestra jednog imperatora, a sada već želiš da živiš poput bogova! Pre no što je Kłaudija uspela da reaguje, začuli su se uzvici. Elkanoy glas izdavao je naredenja. Teška vrata vile koja su se okretala oko svojih šarki od bronze, prigušila su buku i tutnjavu točkova po popločanom dvorištu. Zvuk se zatim izgubio u ustajalom vazduhu prostorije. KraJ/i£aPa / m jre Klaudija se povratila. - Majka stiže. Pripremila sam togu za tebe. Biće srećna ako je budeš obukao za yečerom.

Veoma je retka. I možda ćeš prihvatiti da čuješ iz njenih usta ono što ne prihvataš iz mojih.

Medutim, samo što su se smestili u ležaljke za obedovanje, kad jedan rob pozva Elkana. Stari nastojnik je progundao i ustao sa svog otomana, izvinjavajući se. Trenutak kasnije, on se vratio i izvestio ih da dvanaestak konjanika galopira puteljkom prema vili. - Oni su brzi i neće im dugo trebati da budu ispred vrata, Aurelijan je potražio pogled svoje majke. Ona je vrtela glavom, mnogo više radoznala nego zabrinuta. - Nikoga ne očekujem. Moji Ijudi nikada nisu u tolikoj žurbi da bi došli galopom. - Bilo bi bolje da dodeš i sam pogledaš. - predložio je Elkan, sa znakom poštovanja prema svojoj gospodarici. Julija Kordelija se ogrnula i razočarano uzdahnula dok su se oni udaljavali. Iz odbrambene osmatračnice u udubljenju na zidu iznad velikih vrata, Aurelijan je ugledao oblak prašine koji su konji podizali. Svetlost predvečerja guste oker boje prelivala se iznad maslinjaka. Elkanove oči bile su dobroćudne. Začudeno reče. - Odežde Jegionara. Šlemovi i oklopi i gJasonoša. - Prepoznaješ li glasonošu? - Još ne. Aurelijan je strpljivo čekao da bi se uverio u ono što je slutio. Potom je prepoznao kobilu belih i sivih pega, šlem bronzano zlatastih traka sa belim perjem, bronzanog medveda glasonoše. 102 PJes b og o va On se opusti i snažno stisnu Elkanovo rame. - Ne brini. To je tribun moje legije.

Elkan promrmlja kako je potreban valjan razlog za iscr-pljivanje konja ovakvom jurnjavom i naredi da se podigne ograda. Aurelijan je stigao do zasvodenog trema jedva par časaka pre Maksima. A Maksim, kao i njegovi Ijudi, bio je prekriven prašinom. Bale su se slivale niz vratove, a znoj je klizio sa ivice sedala iznurenih konja. Pre nego što je uopšte i spustio noge na tlo, Maksim uzviknu: - Decijus traži tvoju pomoć. Julija Kordelija i Klaudija stigle su do ivice predyorja atrijuma.

Maksim je otkačio kožnu futrolu sa svog opasača i izvadio papirus. Pružio ga je Aurelijanu. Dok je dovršavao čitanje, Aurelijan je začuo glas svoje majke koja je pitala šta se dešavalo i Maksima kako se predstavłja. Podiže pogled sa carskog pisma i primeti bljesak radoznalosti koji je plamteo u Klaudijinom pogledu dok je Maksim skidao svoj šlem. Malo je žena bilo ravnodušno prema privlačnosti njegovih ruku, suviše nežnih za jednog ratnika. Kao i prema njegovoj plavoj kosi ili velikom ožiljku urezanom u njegovu slepoočnicu, silovito ističući njegovu besprekornu lepotu. Šta se dešava, Aurelijane? - ponovo upita Julija Kordelija. - Potreban sam Imperatoru. Goti su bili u Filipolisu, odmah nadomak Crnog mora. Pu-stošili su i globili, a da nisu nailazili na pravi otpor.

Decijus nije sumnjao da će oni krenuti na sever, natovareni raskošnim zlatnim plenom i robovima. Što znači, treba ih usporiti i onesposobiti. Decijus i njegov sin Etruskus, već su na putu i ubrzano grabe prema Filipolisu. Imperator želi da im se XX Yaleria Victrix i ja pridružimo. Treba smesta da krenemo. Klaudija i Julija Kordelija se pobuniše; još nisu večerali, a i onima koji su pristigli posle ovakve trke bilo je potrebno od-mora. - Smrkaya se. - insistirala je Klaudija - Sačekajte zoru. Daleko je zora. - mrgodio se Aurelijan. - Daj im bar vremena da piju i jedu. - dodade Julija Kordelija. Aurelijan ukrsti pogled sa Maksimom - Moji Ijudi i ja možemo i bez odmora, Aurelijan.

Ali konji neće moći da izdrže više od deset milja. - Uzećete životinje koje vam trebaju iz štale, uveravala je Julija Kordelija. A što se tiče Imperatora i Gota, moći će da sačekaju jedan sat više.

PJes va Bila je to kratka večera tokom koje je Aurelijan bio tih i veoma nestrpljiv. Maksim se raspričao, deleći komplimente čas Klaudiji, čas Juliji Kordeliji, nasmejao je sve prisutne i učinio da se zaboravi na vreme koje je jurilo. Pre nego što se potpuno smrklo, Aurelijan je otišao da zameni svoju togu oficirskom odeždom. Dok mu je mali egipatski rob pomagao da utegne oklop i opasač, Klaudija je iznenada banula. Pokazujući na dečaka, ona ga upita. - Hoćeš li ga povesti sa sobom?

Umire od želje da te prati. - Yraćam se u boj. Šta bih tamo radio sa detetom? Klaudija se saglasila.

Razvukla je svoje usne u gorku gri-masu. - A šta bi radio sa sestrom, zar ne?

Aurelijan se okrenuo kako bi dečak mogao da veže pantljike njegovog kožnog pektorala. Klaudija napravi jedan korak, zgrabi roba za vrat i odgurnu ga do praga sobe. 104 - Briši, ja ću se pobrinuti oko toga. Nisi više potreban svom gospodaru, ni sada ni kasnije. Aurelijan se nije ni pomerio dok su Klaudijini prsti šnirali kožne vrpce. - Ne želim više biti razdvojena od tebe, Aurelijan. Ona je šaputala. Aurelijan je želeo da joj odgovori ne podižući glas. - Znaš da je to nemoguće. - Naravno da nije, moguće je. Mogla bih da ti se pridružim u tvom taboru. Dovołjno je da samo izdaš jedno naredenje. - Tebi je zaista stalo da umreš? Da budeš silovana i prodata kao roblje? Mezija je u plamenu i krvi. Rimski gradovi su opustošeni. Danas nema nesigurnijeg mesta od legionarskog logora. Šta bi ti tamo radila? - Bila bih sa tobom. UzdahnuYŠi srdito, on se oslobodio, zgrabio svoj kaput i bacio ga preko ramena. - Ako ne u Meziji, - nastayi Klaudija - možda negde drugde. Borbe uvek bivaju okončane. Mogli bismo da se sretnemo sledeće jeseni. Nemoj mi reći da je nemoguće.

Supruge i ljubavnice prate oficire, ja to znam. čak i kurve imaju svoje mesto. - Ti nisi ništa od toga!

Klaudija se nasmejala. Bio je to glasan i jasan smeh. Iza-zivački. - Kada bi samo znao da bih sve to mogla biti odjednom, dragi moj brate! Pokazala je na baklje koje su gorele napolju. - Tvoj tribun Maksim ništa više ne bi želeo osim da pazi na mene. Sigurna sam da se ne bi bunio zbog mog prisustva. - Nemoj uplitati Maksima u svoju ludost! - zarežao je besno. - Da li je oženjen? Aurelijan se uzdržao da joj ne odgovori. - Toliko je lep da čak ni naša majka nije bila raynodušna. Kral/ica Palmire - Ućuti, Klaudija! Dosta si toga rekla yečeras. Ostavi me samu sa tvojim bratom. Julija Kordelija stajala je na pragu. Glas joj je posedovao onu jednostavnu odlučnost koju Aurelijan nije znao opisati. Tada, iz prkosa, pre nego što je napustila sobu, Klaudija zgrabi njegovo lice i priljubi njegoye usne o svoje. Kada se ćerka izgubila u tami, Julija Kordelija se približila svom sinu i spustila blagu svežinu svojih prstiju na njegova usta. Kao da je želela da zadrži Klaudijin poljubac. Proći će je. - reče ona blago - Potrebno joj je da te voli, a nema ničeg dragocenijeg da ispuni njeno srce osim slave njenog brata. Nemoj joj zameriti. Posmatrali su se nemo. Aurelijan se pitao da li je majka znala za pravo Klaudijino ludilo. I kao da je čitala njegove misli, Julija Kordelija zavrte glavom. - Sta god da uradi, nemoj je se plašiti. Tama i bes bogova neće doći zbog nje. - Šta time želiš da kažeš? - Ja poznajem tvoju sudbinu. On se zlobno nasmešio. - Klaudija mi je pričala. Ti znaš da je ne yerujem u tvoja predskazanja. - Misliš da sam zaslepljena zato što sam tvoja majka.

Grešiš, sine moj. Ti si slep sa tim svojim ispraznim razmišljanjem. Ti sebe još ne poznaješ. Ti misliš na svog oca, misliš na svoje pretke koji su bili robovi, misliš na svoju majku, oslobodenicu Juliju Kordeliju. Ti

zaboravljaš da si ti slobodan čovek, jedan iz kojih se crpi sudbina carstva. Tvoja odušeyljenost Rimom toliko je velika da sanjaš kako ćeš mu služiti do veka. Ali zaboravljaš da najveći medu njima, ako želi, uzima titulu Avgusta. Oglušuješ se o volju bogova jer ne znaš šta ti za njih predstavljaš. Zadovoljavaš se krvlju svoga mača, dok oni dugo čekaju, mnogo dugo. Ali jednog dana słwatićeš. Tog dana bićeš Aurelijan Avgust. P1 es b ogo va - Majko! - Ne buni se, slušaj me pažljivo i seti se mojih reči. Lovorov venac pašće preko tvog čela. Ne sutra niti preko sutra. Drugi će koristiti i zloupotrebiti grimiz, pre no što ti Rim bude klicao kao što nije klicao od slavnih daynašnjih yremena. Tvoj neprijatelj biće i neprijatelj bogova. Biće ponečega nepoznatog, nečega sa čime se još nijedan čovek nije suočio, nečega što bogovi ne mogu yoleti. Ona je zaćutala, oštrog pogleda. Nem, Aurelijan je posmatrao tamu svojim zenicama kao da je tražio svetlost u beznadu medu zvezdama. Ona se nasmejala i veoma nežno spustila ruku na njegoy potiljak. - Ići ćeš da se boriš. Ne plaši se. Pobedićeš. Ali ti, samo ti, jer ratoyaćeš za jednog imperatora koga su bogovi osudili. - Majko! - Decijus će umreti, Aurelijan. Niko to ne može sprečiti, čak ni ti. Tada ćeš znati da je tvoja majka goyorila istinu. Budućnost je takva; onakva kakyom je besmrtni bogoyi žele. Oni će utabati tvoj put yelikom i lepom putanjom. A zatim dodade, skoro šaljiyim tonom: - I nemoj se plašiti žena, sine moj. Preko jedne žene, bogovi će te učiniti slavnim. P]es va 10 DURA EUROPOS Persijski oficir rasterao je vrhom svog štapa prašnjave radnike koji su ga okruživali. Očima je tražio siluetu sve dok je nije otkrio na nekoliko koraka od sebe. Dečaka tananog tela i nežnog lica, sa kapuljačom i velikim kaputom umrljanim blatom. Ravnodušan prema metežu oko sebe jeo je tvrdo žito začinjeno kamiljim lojem, iz male činije. Oficir je urlao: - Kuno, žderaćeš kasnije! Ovi glupaci su zaboravili lampu u dnu rudnika. Idi potraži je, pre nego što se upale podupirači! Bez reči, dečak je pognuo glavu i spustio svoju činiju na jednu kožnu mericu u kojoj su bile strele. Obrisao je usta nadlanicom. Bila je to sitna ruka, ranjavih dlanova i noktiju, kao ruke svih onih koji su ovde mesecima kopali zemlju i prenosili drvo za rudnike. Bilo je tu dve ili tri hiljade Persijanaca okupljenih u podno-žju yisokih bedema Dura Europosa. Ovaj znamenit i bogat grad Nabukodonosor je osvojio vekovima pre a zatim ga je porobio Aleksandar Yeliki. Nakon njega se tu smestio imperator Trajan kada je pomerio granice Rima sve do Eufrata. Dura Europos plaćao je i dalje porez Rimu i njegovom savezniku Odenatu, yladaru Palmire. Ali danas je grad bio predmet pohlepe Persijskog kralja Hapura. Kralj kraljeva želeo je da pobedi Rimljane. A da bi pobedio Rimljane trebalo mu je da opkoli Dura Europos. To uopšte nije bio lak posao. Opsada se odužila.

Kraj drskog Eufrata, grad je sa tri strane bio prirodno zaštićen purpurnim

Kraljica Palmire kamenim stenama, veličanstvenim i nepristupačnim. Na zapadu, naspram ravnice koja se protezala do Tigra, jedan izvanredan zid ga je opasivao i štitio. Rimljani i Palmirani su ga godinama ojačavali dozidivanjem te su sada sa njega strelci mogli bez muke da gadaju napadače.

Bile su podignute kule sposobne da izdrže jaku paljbu iz katapultova, a koje su i same na vrhu imale katapultove. Dulad bi uništavala napadače pre nego što bi postavili rampe. I posle nekoliko meseci teške opsade otpor grada nije jenja-vao. Napadači su podigli mnoštvo logora, priyremenih koliba i jednostavnih slamnatih skloništa. Sve se to prostiralo u nedogled na velikoj raynici. Ljudi i žiyotinje, yojnici i trgoyci, lake devojke i smerne supruge žiyeli su izvan pokolja. Zamisao za uspešno okončanje opsade zahtevala je yeću mudrost. Budući da je bilo nemoguće zauzeti utyrdenje Per-sijanci su odlučili da sruše zidine. Dugi hodnici obloženi kožom i na pojedinim mestima ojačani ciglama spajali su kamp sa brežuljcima zemlje koji su se gomilali ispred utyrdenja. Tovari drveta bili su doyučeni iz šuma Tal'Afara, udaljeni na oko dvadeset dana hoda. Bilo je doyedeno na hiljade Ijudi sa obala Tigra, Mosula i Hatra. Oni su iskopali na dubini oko deset stopa prolaze koji su yodili ispod zidina. Tu su bile iskopane i dobro poduprete veće odaje. Odaje koje su bile isto toliko i lukavo smišljene zamke. Bilo je dovoljno zapaliti yatru na potporama da bi se tlo na površini obrušilo zajedno sa neosvojivim zidinama. Pa ipak, Rimljani i Palmirani, videvši gomile zemlje kako se odronjavaju shyatili su spletku: unutrašnji prostor izmedu bedema i najbližih kuća bio je ubrzo ojačan nasipom zemlje u koji su bile pokopane najbliže gradske kuće. Branioci su sa svoje strane potkopavali tlo u nadi da će preseći persijske podzemne puteljke. I jedni i drugi su radili tako dobro da je posle godinu 110 Pl'es bogo va dana ludila i nadljudskih napora okolina Dura Europosa ličila na jednu čudoyišnu jamu pustinjskih pacoya. Prostor je sa svih strana bio izrovan razbacanim rovovima, kao ogromnim krti-čnjacima! Uskoro će pastł veče. Možda će baš večeras početi poslednja noć iščekivanja. Po celom persijskom taboru se o tome šuškalo. Tuneli su konačno doprli do zidina. Bilo je pitanje sata kada će napasti. Napadači, kao i napadnuti, svakog trena su se plašili rušenja iznad svojih glava koje ne bi preživeli. Dugi i uzani prolazi su bili tako krhki da bi loše manevrisanje moglo slomiti poslednju odbranu grada ili potpuno uništiti pet meseci osvajačkog napora. Pre nego što je dečak uskočio u tunel oficir ga je uhvatio za rukav. - Požuri, Kuno. Nije veče za odugovlačenje. Persijanac se krvoločno nasmejao, a zubi su mu zablistali pod dugim brkovima. - Pobrini se da budeš nečujan. Ove Rimske svinje su odmah iza donjeg zida. Nemoj pokvariti lepo iznenadenje koje ih čeka! Ovde su je zvali ,,Kuno" ne vodeći mnogo računa o njenom pravom imenu i polu. Prošla je kroz red ratnika sa kožnim štitnicima pre nego što je uronila u zemlju. Prolaz je bio takve visine da se jedva moglo stajati uspravno, i već posle nekoliko koraka svetlost dana je iščezavala. Ubrzo se više nije čula ni spoljašnja vreva. Mogla se samo načuti škripa drvenih oblica koje su pridržavale ogroman teret teške gomile zemlje.

Yazduh je bio zagušljiv i ustajao pa je bilo neprijatno udisati ga. Na trenutke pesak je šuštao i slivao se tu i tamo izmedu dasaka. KraJ/ica PaJmire Da bi uspela da se privikne na tamu, ona je zastala na nekoliko trenutaka. Poznavala je svaki ćošak jame. Na desetine drvenih kotarica peskovite zemlje je prenela tokom celog meseca, a malo ko se pokazao tako spretnim da se na slepo kreće kroz ovaj lavirint. Ispruženih ruku krenula je napred, orijentisala se ovlaš do-dirujući drveni plafon ne bi li pronašla put. Nakon desetak koraka svetlost lampe koju su zaborayili saperi zasvetlila je u tami kao prsten narandžaste svetlosti. Hodnici su vodili nepravilnom okukom na levo. Pijuci sapera iskopali su jamu koju je trebalo ojačati. Ne gledajući kosture koji su ostali zaglavljeni ispod drvenih gredica, ona krenu brže, mnogo sigurnijim hodom. Svetiljka privezana jednim čvorom visila je sa stuba.

Osve-tljavala je nekakvu kružnu prostoriju široku pet do šest hvati. Fitilj je visio i goreo, plamen se smanjio i činilo se da će se ugasiti. Persijski oficir je bio u pravu kada se plašio nesmotrenosti radnika. Ponekad, bez upozorenja, iznenadni potresi su uzdr mavali gredice tako snažno da bi svetiljke popadale. Zapaljeno ulje moglo se proliti po daskama i grančicama pripremljenim za napad. U trenutku kada je krenula da otkači svetiljku, štiteći fitilj rukom, nekakvi glasovi počeli su da odzvanjaju jako blizu, prigušeni zemljom. Glasovi su govorili jezikom Palmire pomešanim sa latin-skim. Persijanac je bio u pravu. Opkoljenici su bili sa druge strane zida. čuo se smeh vojnika.

Smeh kojim se ohrabruje. Umesto da se vrati kanalom, Zenobija je ugasila plamen lampe svojim prstima. 112 P1 es bogova Slabašan tračak svetlosti pojavio se kroz zid zemlje. Zlatasta svetlost izbijala je iz pukotine jedva veće od malog prsta! Ona je prislonila oko, zadržala dah i ugledala prostoriju veću i bolje ojačanu od one u kojoj je bila. Desetak svetiljki je gorelo osvetljavajući mnoštvo vojnika u pancirima sa kratkim rimskim mačem za pojasom. Njihovi štitnici i kratki pilumi bili su uspravno naslonjeni na zidove. Dašak vazduha okrznuo joj je obraz. Noktom, veoma pažljivo, ona je raskopavala zemlju i povećavala otvor. Na desnoj strani, duž podupirača, nalazio se crni prolaz jednog hodnika koji je vodio najverovatnije na drugu stranu bedema. Na ulice Dura Europosa! Nije dugo razmišljala. Potražila je gredicu pipajući po mraku, dovoljno laku, koju bi mogla da podigne. Trebalo je da požuri. Ako bude mnogo kasnila persijski oficir će poslati nekog vojnika da je potraži. Ona prisloni uz telo kolac od kedrovine i zakači ga za rame. Kapuljača joj se smaknula tako da je mogla bolje da udiše zagušljivi vazduh iz jame. Zenica prikovanih na sićušnu svetlu tačku koja se probijala kroz tamu, ukočenih mišića, ne obraćajući pažnju na teret koji joj je gnječio rame, Zenobija skoči napred. Greda je pala preko zida uz zaglušujuću škripu koja je sve prodrmala. Ali ona nije odustajala. Smogla je snage i ponovo gurnula svojim telom. Zemlja sa zida odjednom je

popustila. Zenobija se zateturala unapred, odgurnuta gredicom. Buka, sve-tlost i krici sprečili su je da oseti snažan udarac drveta i kamenja koji su joj izubijali kuk i leda. Kraljica Palmi re Jedva da je uspela da vidi lica preneraženih vojnika. Vazduh je strujao kroz grede. Svetiljke su se iznenada ugasile. Tama je preplavila prostoriju i hodnike kao da je dolazila iz samog sre-dišta zemlje. Yojnłci su uplašeno vikali. Odbacujući svoj kaput napunjen šutom, Zenobija se bacila u stranu. Videla je jedno udubljenje trenutak ranije kada je osmatrala ulaz u jamu. Moleći Balamina da je ne napusti ona je poletela napred skupivši ruke ispred sebe, spremajući se za napad. Iza njenih leda urlici su se i dalje ćuli. Zaslepljeni i izgubljeni u prostoru yojnici su se gurali, udarali o grede, posrtali uz dreku. Škripa metala značila je da su mačevi bili isukani. Ali kako se stišavala gungula, Zenobija je znala da nije pogrešila; prolazila je kroz jedan uzan hodnik. Molila se da je taj puteljak odvede van. Dok je hodala tako povijena, rukama i šakama ispred sebe, srce joj je tuklo kao ludo. Trčala je sitnim koracima. Drveni če-šljići koji su joj pridržavali duge kovrdže pod kapicom, otpali su. Pramenovi puni prašine lepili su joj se za obraze. Znoj joj se lepio za oči. Nesvesno je izgovarala Balaminovo ime. - Ne napuštaj me! Ne napuštaj me sada! Iza njenih leda se još snažnije yikalo. Možda su se persijski yojnici sastali sa rimskim? Začula se tutnjava. Snažna i kratka. Zatim se tlo zatreslo.

Potporne grede iznad nje su popucale, zaškripale su kao što nikada do sada nisu pucale i škripale.

Ona je słwatila šta se dešava i potrčala je veoma brzo. Prestravljeni krici čuli su se iz dubine zemlje.

Huka ih je nosila kroz lepljivi vazduh koji se pripio za Zenobijinu tuniku. Putem kojim se kretala rušili su se zidovi. Zatrpana odronjenim zidom prostorija se survala. Zenobija je potrčala još brže ne razmišljajući o gredama koje su joj sekle ramena i gredicama koje su joj izgrebale dlanove dok je pokušayala da se snade. Zadah smrti ledio joj je krv. PJes bog o va Snažno je lupila unutrašnju stranu zida sa koga je otpadala zemlja i odbila se o jednu gredu ispred sebe. Više nije osećala noge.

Usta je zabila u zemlju. Jedva je stigla da prisloni ruke na svoje lice pre nego što je oblak prašine i šuta prešao preko nje. Trebalo je yremena da se zemłjina utroba smiri. Grede su i dalje pucale, ali su još dobro podupirale. Brujanje odrona odzvanjalo je u daljini. Mora biti da su se i drugi hodnici obrušili. Ljudske krike više nije čula. Još uvek u tunelu ona se uspravila, zakašljala i pljunula.

Krenula je napred teturajući se, bolnog tela. Tek što se naslonila na unutrašnji pregradni zid, zemlja kao bujica vode grunu pod njene prste. Prašina je prodirala sa svih strana i ulazila u oči koje je jedva uspevala da otvori. Prašina koja se yrtela po zemlji kao kakva životinja, bila je gusta.

Pomišljala je da se prolaz nesumnjivo urušio pred njom. Da će možda umreti, tu, ugušena u ovoj jami. Pa neka! Balamin joj je pružao ruku. Otvarajući bolje oči, videla je sa svoje leve strane veoma slab tračak bele svetlosti. Neka vrsta okruglog oblaka jasnog u noći. Svetlost dana! Nit koja je izbijala van. Na deset ili petnaest koraka!

Ona je potrčala vrišteći od sreće poput životinje dok joj je grlo bilo puno prašine. Izide na svetlost dana i oseti svež vazduh, mada je bila zaslepljena i praćena kolutima prašine nalik dimu tamjana.

Nije bila ni na kakvoj ulici već u dvorištu neke kuće. Kuće polu zatrpane zemljom. Jedan glas uzviknu: -Hej! Pogledajte! Neko izlazi. Kraljica PaJwire Dve siluete su joj se približile, probijajući se kroz sivilo prašine. Muškarci. Jedan rimski oficir, besprekorne odore, oklopa jedva potamnelog i jedan vojnil< Palmire crnih zuba. Obojica su je iznenadeno pogledala. Bili su podjednako zaprepašćeni. Rimljanin upita: - Ko si ti? Drugi izjavi: - Centurione! To je žena! Zenobija se privikavala na svetlost. Od nadraženosti očiju krenule su joj suze koje su joj pročistile oči. Ona nije odgovarala, tražeći mutnim pogledom gde da pobegne. Primetila je u jednom uglu naspram dvorišta hodnik koji izgleda niko nije čuvao. Centurion je uhvati za ruku. - Šta radiš ovde? Jesi li persijanka?

Gde su ostali, ispod? Palmirski vojnik se cerekao: - Evo persijske hrabrosti! Poslati ženu da sruši rudnike! I možeš biti siguran da je ona špijun! Novi huk odzvanjao je hodnikom. Potom još jedan, nedaleko od kuće. Na krovovima kuća su neki muškarci vikali. Zenobija je primetila dvadesetal< naoružanih yojnika koji su gestikulirali. - Ruši se kula! To je kula centurione! Rimljanin podiže pogled. Zenobija to iskoristi i jurnu izmedu dvojice muškaraca. Palmirski vojnik ipak je bio mnogo okretniji nego śto je ona pomislila. Uhvatio je za skut tunike i pokušao da je veže. - Hopa, slatkišu!

Ne trči tako brzo! Divljački, bez griže savesti, Zenobija ritnu kolenom vojnika medu noge. On širom otvori usta ne ispuštajući glasa. Držao je i dalje njenu tuniku, ali ne da bi je zadržao već da bi ostao na nogama. Ona povuče tkaninu svom snagom. Tunika, već pohabana, pocepala se na šavovima razgolićujući je sve do pojasa. Ybjnik Ples presta de se bori. Trepćući očima pogledao je zadivljeno, ali i bolno. - Svih mi bogova, ova furija je zaista žena! Rimljanin se nije divio njenim grudima. U ruci je već držao mač. Zenobija se istrgla svom snagom koja joj je preostala, oslobodila se i potrčala ka hodniku, ostavljajući deo tunike u vojnikovoj ruci. Balamin je još jednom odlučivao o njoj. Izbezumljeni urlici dopirali su sa krova: - Persijski strelci se postavljaju. - Centurione, Persijski konjanici zauzimaju svoj položaj! - Katapultom ih ne možemo gadati, kula je srušena! Pripremaju se za napad. - Centurione! Oni formiraju redove! Zenobija baci pogled preko svog ramena.

Centurion i palmirski vojnik okrenuše joj leda. Trebalo je šibati druge zveri, a ne nekakvu prašnjavu špijunku.

PIes b^ggo va i! ABRITUS, RIMSKA MEZIJA Mač ]e leteo yazduhom u yelikom luku. Bronzani vrhovi zabili su se u śtitnik na obrazu Gota. Krv pomešana sa zubima i kostima šikljala je iz razbijenih varvarovih usta. Obamrlost od potresa sprečila ga je da podigne svoj mač. Uvrnuvši zglob, Aurelijan je zarnahnuo maljem preko čeličnog šlema. Varvarove oči se širom otvoriše, koliko od bola, toliko i od iznenadenja. Zenice mu se raširiše od užasa. Od udarca maljem spala mu je kaciga. Pojayila se raščupana kosa. Sečivo mača se stropoštalo. U metežu bitke jedva se moglo čuti pucanje kostiju. Aurelijanoya ruka je zadrhtala kada se mač zabio u mozak, probijajući kosti nosa i brade. Ratnikovo lice biło je preneraženo, čak i tako raspolovljeno. Ruke su mu se uzdigle u jednom jedinom drhtaju poput treperenja jesenjeg lišća. Srušio se kao klada. Yešto izmaknuvši kuk, Aurelijan ga je izbegao. Ratnikoy mozak se rasuo po lepljivoj travi. Aurelijan ga nije ni pogledao.

Levom rukom je već uspravljao malj, pogledom tražeći sledećeg neprijatelja. Išao je po bojnom polju već satima i borio se. Rano junsko sunce padalo je na oklope i šlemove preživelih. Yunena postava njihovih pancira bila je natopljena znojem. Zora se budila i ku-pala u vlatima raži, mirišljavim cvetovima bagrema uz plotove, ali uprkos svemu zaudaralo je na pakao. Urlici su se jedva čuli koliko je vazduh njima bio prezasićen. Kraljica Palmire Oko sedmog sata, dok se sunce dizalo na istoku, Aurelijan je izgubio svog konja. Jedan Got, snažan poput diva, razbio mu je glavu od čela do nozdrve jednim udarcem malja. Rascopane glave, životinja se srušila, a Aurelijan je izbegao da padne pod nju. Klečeći još uvek izbacio je svoj mač i rasporio Gotovu utrobu na delu gde su se spajale bronzane ploče njegovog oklopa. Izvlačeći svoj mač iz leša, Aurelijan je zgrabio malj kojim je njegov konj bio ubijen. Trenutak kasnije, on je njime razbijao glave varvara. Tačno u središtu meteža bitke on više nije morao da juriša. Goti su mu dolazili kao leptiri privučeni plamenom baklje. Obuzeti divljačkim besom, oslobodeni svake brige i zamisli, gazili su preko leševa svojih savladanih saboraca, kako bi dopreli do tog Rimljanina koji ih je i dalje mrvio.

Ispunjen istom tvrdoglavošću, istim samrtnim ludilom, Aurelijan je mačem odbacivao sečiva. Malj je zviždao vazduhom, šlemovi su poskakivali, a lobanje padale pod oštricom sa koje se slivao mozak i krv. Retko kad bi promašio. Pod maljem se lomilo rame, bok ili potiljak. Potom je mač sekao ruku, ubadao se u Iłce, ne prodirući u celosti. Lica i tela sa kojih se slivala krv Aurelijan nije video. Video je samo glave koje su padale pod njegovim udarcima. Disao je sa sve više i više odvratnosti, ali ravnodušan prema smrdljivom vonju utroba, sprženih na suncu. Pri svakoj smrti oštrica je sve jače yitlala u njegoyoj ruci. Najzad, na polovini osmog sata, slično iscrpljenom brujanju, Gotski rogovi su odjeknuli. Jedan dug zov, praćen sa tri kratka poziva. Ispred Aurelijana, jedan varvarin je oklevao sa povlačenjem preko gomile leševa. Počeo je čudno da se ponaša.

Krenuo je Ples bogova

i poćeo da se smeje. Ludački smeh. Zatim se okrenuo i visoko poskakivao iznad Ijudi koji su ležali na zemlji. Za tili čas Gotska vojska povlačila se putem koji je vodio do močvarnog dela Dunava.

Ostale su samo sablasne gomile mrtvih i ranjenih. Nagonski, Aurelijan je potražio konja i rog kako bi pozvao na gonjenje. Krajičkom oka ugledao je Maksima zacrvenjenog od sveže krvi. Smejao se, mlatarao obeležjem legije, pozivao preživele da krenu ka njemu. Aurelijan se takode nasmejao.

Yitlao je svojim mačem držeći ga za oštricu, drške u vazduhu. Uz promukli urlik on ga je za-bio izmedu svojih nogu, u travu medu mrtve. Iz grla hiljade legionara otimali su se povici radosti zbog pobede i slave. Bilo je gotovo. Novost je stigla do njih za manje od jednog sata, dok su se prali od krvi u jednom potoku. Sveža voda jedva da je uspevala da utiša groznicu od koje su goreli. Udovi su im drhtali kao udovi starih žena. Pojedini više nisu mogli pomaknuti ruke, a da ne jauknu. Jedna velika posekotina bila je na levom Maksimovom ramenu. Iza starih visokih šuma, spokojna tišina i smrad mrtvih koji su već trulili na suncu prigušivali su jauke ranjenih. Yazduhom su ponovo letele i brujale bube, roj belih leptira plesao je na olistalim bagremima. Ptice su letele pod sunčevim zracima i sletale zaklonjene mladim lišćem. Prvi mišari i gavrani lešinari sekli su plavetnilo neba.

Oni najoholiji su već proždirali meso pobedenih. Jedan dekurion se pojavio i poterao svog konja do same reke. Pred njim su se ukazali goli oficiri, te je za trenutak oklevao. 121 KraJjica Palmire Zatim podiže štap privezan purpurnom trakom koja ga je označayala Imperatovim glasonošom. Maksim odgurnu centuriona koji mu je previjao rame. - Pridi, dekurione. Koga tražiš? - Od Imperatora Decijusa Avgusta, za legata Aurelijana, lično izrečeno. Pred Aurelijanom, glasnik jedva uspe da pozdravi. - Legate, Imperator te obaveštava da je odbio Gote na dve miłje zapadno od Abritusa.

Varvari su gledali da opkole kamp yelikim trupama, dobro vodenim i brojnijim od naših legija. Ali sami su osujetili napad. Aurelijan je potvrdio klimanjem glave. Osim preplanulosti lica i podlaktica, koža nadražena trenjem vunene postave nje-govog oklopa bila je skerletna. -1 sada se penju na sever? - upita on, pažljivo sušeći telo. Bila je to više tyrdnja nego pitanje. Dekurion ga je posmatrao ne usudujući se da odgovori. Aurelijan je čuo Maksimovo mrmljanje. I jedan i drugi sum-njali su na istu stvar. Kniva, zapovednik Gota, bio je prepredeniji od svih opakih lisica. Njegova zamisao sada je bila očigledna. Ne bi trebalo da je bio mnogo oslabljen. Uputio je ratnike protiv njih na pet do šest milja od Abritusa, žrtvujući svoje najslabije saborce kako bi se verovalo da namerava da opsedne logor i ambare Nove. Tako, dok je XX Yaleria Vitrix bila zaustavljena, daleko od Decijusa i njegovog sina Etruskusa, veliki deo Gotskih trupa grabio je na sever sa svojim pleriom, probijajući se do ušća Dunava.

Tamo gde nijedna ozbiłjna bitka nije mogla da se vodi, a da se ne zaglibi u gusto blato močvara.

Toliko smrskanih glava za toliko malo! Aurelijan se nagnuo nad reku. Krsta su mu obamrla od umora. žubor vode sprečio ga je da čuje glasnika. Kada se uspravio, ugledao je preneraženost na Maksimovom licu. Ples boffo va - Sta si rekao, dekurione? - Imperator Decijus Avgust te obaveštava da je njegov sin, Cezar Herenijus Etruskus, poginuo dok je V Macedonia bila pod njegovim zapovedništvom. - Etruskus? Svih mu gromova! Začuctujuće, Aurelijan oseti jedno snažno olakšanje. Prva pomisao bila je u vezi sa zlokobnim predskazanjem njegove majke koje ga je morilo noćima od prolaska kroz Sir-mijum. Julija Kordelija je pogrešila. Bogovi su svoj bes skrenuli sa oca na sina. Sa Avgusta Imperatora na mladog Cezara. Neka su hvaljeni Mitra i večno Providenje! Hladnim glasorn, Aurelijan je upitao gde se nalazi Decijus Avgust. - U taboru Abritusa.

Sa zapovednikom Mezije i svojom yojskom. On te poziva. - Neka mi brzo pronaćtu konja.

Aurelijan je već navlačio svoju tuniku natopljenu krvlju. Pokretnom rukom Maksim je zgrabio oklop koji se sušio na obali potoka. - Uzmi moju kobilu. Ona nije išla u boj, odmorna je. Osim ako ne želiš da i ja krenem. - Ne. Leči se. Pazi na zaraze koje haraju ovim krajem. Potre-ban mi je tvoj život, prijatelju, rie zaboravi to. Vrati u red naše centurije. Neka budu spremni u sledeću zoru.

Počinjemo sve iznova: današnja bitka bila je samo obmana. Bio je uveden u Imperatorovu odaju, a ne u onu čuvenu ve-liku salu pretorijuma gde su se obično održavali prijemi. Tribun koji ga je vodio stao je kraj vrata i najavio ga ne podižući glas. Kral/ica Palmire Zidovi prostorije bili su obojeni plavim i crvenim kosim trakama. U uglovima, reljefni stubovi pridržavali su lovorove vence. Bio je tu i jedan izvajani nag Jupiter koji je bacao svoje koplje u uznemireno gnezdo zmija. Jedan krevet i jedan sanduk bili su sav nameštaj. Kristalčići mitre i ambre cyrčali su u jednoj darovnoj kupoli koja je stajala na drvenom oltaru. Decijus je, sklopljenih očiju i glave nagnute ka dimu, nosio generalsku odoru, a ne carsku togu. Yisoke jahačke čizme prekrivale su mu listove sve do kolena. Korice njegovog parazonijuma bile su veličanstvene. Sedefasta zmija završavala se na vrhu zlatne glave lava. Drška mača bila je napravljena od srebrnih kuglica sa berilom i smaragdom, umetnutim u dršku i prikovanim za jednu zlatnu alku. Okłop mu je zaškripao kada se uspravio. Oklop iz ranijeg doba, iz jedne celine. Mnogi su verovali da se radilo o kopiji oklopa koji je nosio veliki Trajan kada je proširio Carstvo do Korzike, šireći granice Rima sve do severa. Ukrašen besnom Meduzom i Yučicama, majkama Rima, njegove izbočine prila-godavałe su se grudnim i trbušnim mišićima.

Oklop je snažno stezao Decijusovo telo i malo muškaraca njegovih godina je bilo sposobno da ga nosi. Sa navršenih šezdeset godina njegova kosa bila je proredenija i više seda od njegove brade.

Posedovao je držanje i moć zrelog čoveka. čak i po danu kao što je bio današnji, Aurelijan nije primećivao nikakvu iznemoglost na njegovim licu. Na usnama nije bilo ni tuge ni gorčine. Surovo lice generala. Uobičajen stav jednog yojnika. Skupivši pesnicu na grudi kao znak odavanja poštovanja Aurelijan je postao svestan prizora koji je pružao. Prekriven udarcima, njegov oklop bio je rdavo zatvoren; loše se pridržavao za pocepane remene, njegova prikačena pregača visila je kao dronjak. čizme su mu bile natopljene krvlju i prašinom. čak je i njegova brada širila smrad bitke.

Ples bogova - Oprosti mi zbog neuredne odeće, Decijuse Avguste. Decijus je jednim pokretom ruke odmahnuo na njegova izvinjenja. - Osećaš se na pobedu i neprijateljev beg, legate! Ko bi se mogao mrštiti? - Moj bol ne može olakšati tvoj. Ali snažan je i iskren. Yoleo sam Etruska. Dva puta smo se borili rame uz rame na Dunavu. Bio je hrabar više od mnogih mladih Cezara. - Pravo govoriš. Bio je. Glas mu je bio tegoban ali nije trepnuo očima. Pogledavši Aurelijana, on je prodro u njegovu dušu mnogo snažnije i mnogo bolnije nego bilo koje Gotsko oružje. - Sta je život jednog čoveka?

Da li je on bio moj sin? Aurelijan nije pronalazio reči da odgovori. - Sta je život jednog čoveka da bi Rim poštovao njegovu moć. Herenijus Etruskus je umro kada je trebalo da umre. To je volja bogova. To je dobro. Nemoj o meni misliti da sam čovek bez srca ili da sam okrutniji nego što si ti sam, legate. Seti se ovoga: Rimljanin, bio on Cezar ili ne, samo je kamen jednog ogromnog zida carstva. A ja, Decijus Avgust, ja sam taj koji čuva zid na-spram mračnog varvarskog sveta. Zlo i nered su izvan njega i obitavaju oko njega kako bi srušili Rim. Rim graden više od pet vekova.

Yirtus, Pietas, Fides! Samo to vredi. Samo to i ništa više. Nesvesno, Aurelijan je počeo da drhti.

Njegovi prsti, usne, njegove misli su podrhtavale. Groznica i umor nisu dolazili od borbe.

Decijusove reči zanele su njegovo srce i njegov razum. Yirtus, Pietas, Fides! Reči Rima. Reči koje je njegov otac uklesao na oltar ispod svoje biste u lararijumu Sirmijuma. Ali iz Decijusovih usta postajale su sam dah bogova. To je značilo biti Imperator. Jedan Avgust posedoyao je moć koja nije dolazila samo od sjaja njegovog oklopa. Rimski bogovi stapali su Kraljica Palmire se sa njegovim Ijudskim obličjem kako bi ga učinili plemenitijim i svetijim. Tako su dakle bogovi čuvali sudbinu Rima i njegovih naroda, kalendu za kalendom, iz bitke u bitku. Kao što se pri svakoj zori neustrašivo sunce podizalo nad pločom sveta kako bi potisnulo tamu i zlo.

Decijusovo lice je smekšalo. Prozreo je njegove misli. Položio je osećajno prste na tuniku natopljenu smrću varvara. - živ si i pobednik si, Aurelijane. To je jedino što je važno. Dugujemo załwalnost besmrtnim bogovima. Aurelijan je klimnuo glavom. - Pobedio sam, Avguste. Ali ova previše laka pobeda samo je deo Kniyinog lukavstva. Neće ga naročito onemoćati prilikom bekstva.

- Ni mrtvi mu više neće pomoći. Budi u to siguran. Imperator se okrenuo, zgrabio sa uzanog kreveta opasač i korice mača koji je Aurełijan prepoznao. Etruskov mač! Decijus je izvukao oštricu iz kožne navlake. - Primi ovaj mač iz mojih ruku, Aurelijane. Bilo je to veličanstveno oružje. Gvožde je dolazilo iz kova-čnica Damaska, koje su jedine bile sposobne da učine jedno oružje tako laganim i tako moćnim, isto toliko nežnim koliko i otpornim. Po ugledu na persijske mačeve, posedovao )e ojačanje: dva gavranova krila, graciozno povijena na spoljnu stranu, iskovana od čelika namotanog zlatnim vlaknima. Drška, široka i jednostavna, bila je istovetna dršci Decijusovog parazonijuma.

Dragulj, boje zelene vode, bio je uglavljen u srebrnu alku. Na navlaci, sazvežda Mitre, Gavrana, Marsa, Lava i Heliosa bili su izvezeni srebrnim i zlatnim nitima, zapanjujućom veštinom. Koža je bila dvostruko ojačana sa dve čelične oštrice tako da je i sama bila oružje, ako je bilo nužno. - To je mač tvoga sina... P1 es bogo va Mač je ležao u njegovim rukama. Nije se usudivao da ga vrati u korice. Decijus ga je još uvek pridržavao svojom šakom. Preko oružja, podrhtavanje njegovog snažnog daha prenelo se na legatove dlanove. - Prihvati ga, Aurelijane. Niko neće umeti da ga oživi sem tebe. Pogledaj ove korice. Etruskus je bio veran Mitri, a ja znam da je on tvoj bog. Ko ga je dostojniji od tebe? želim da se to zna. želim da ovog trenutka opašeš ovaj mač, pre nego što se pridružimo ostalima u yełikoj odaji. - Decijuse Avguste, nemam niti jednu reč da izgovorim o svojoj vernosti. Decijus je prihvatio i potvrdio njegovo priznanje treptajem očiju. I jedan i drugi su zaćutali, skupljenih pesnica na oružju poginulog mladog Cezara. Aurelijan je znao da su bogovi zapečatili jedan dogovor koji je samo smrt mogla uništiti. Decijus je grubo povukao ruke sa korica mača. U trenutku, postao je drugi čovek - Naš dobri zapovednik Mezije želi da iskoristi smrt moga sina da bi nastavio svoju politiku: da poklanja tovare zlata Knivi kako bi njegovi Goti prešli preko Dunava, a da se ne bore sa našim legijama. Taj veliki slabić Trebonijan savetuje mi da dam sebi dovoljno yremena da sahranim mladog Cezara pre nego što krenem na Rajnu! On će se pobrinuti oko mira i o svemu ostalom. Ali ne i o bitkama, o tome ne. Baciće otkupninu za Rim pod noge Gota! Možeš li verovati? On se usuduje, usuduje se! Onog trenutka kada varvari beže pred nama, natoyareni opljačkanim plenom iz Filopolisa! Decijus je grdio tako snažno da su iskrice tamjana počele da lepršaju. On ih je raspršio rukom, a kolutove dima odbacio je o zidove. Kraljica Palmire

- Ova propast ishod je politike jedne ništarije. Ali Trebonijan ne ume drugačije. Otkako zapoveda tom regijom sve ide iz gorega u gore. A drugi, legate. Drugi ne vrede mnogo više! Legije Kajusa Prokuluma i Liliusa Finitusa pale su pred deset hiljada Gota. Još uvek žmirkaju očima. Etruskova smrt još više ih nagoni da budu obazrivi, umesto da zapali njihov bes. Budem li ih pustio dovešće Rim do toga da trguju sa varvarima, samo da ne bi što pre ispraznili svoje sanduke. Da li je to sve što je preostalo od naše oholosti? Od besa, jedna ogromna žila iskočila mu je na čelu. Aurelijan je na trenutak zaćutao pre nego što ga je upitao: - Koja su tvoja naredenja? - Napašćemo varvare, kolłko noćas. Primoraćemo Knivu da se bori, pre nego što stigne do Dunava. V Macedionia biće pod mojom ličnom zapovešću... Aurelijan nije mogao da se ne namršti, što je Decijus pri-metio. Šta? I ti sumnjaš? - Ne, Avguste, ne sumnjam! Tvoja odluka je dobra, treba da napadnemo Knivu koliko sada. Gotski narod okupljen je na severu, oko Duostoruma. Pljačkajući, prigrabiće gomile oružja i oklopa, strahovito će se proširiti, jači nego ikada ranije. I to na našim granicama. U pravu si, treba ih zaustaviti. Nema drugog rešenja. -Ali? - Ali Kniva je otelotvorenje lukavosti. Pogledaj put kojim se kreće da bi stigao do reke. On ide ka močvarama. Tamo gde ga mi ne možemo pobediti. - Naprotiv! Prikolice natovarene zlatom zaglibiće se u blato i usporiće ga. Zarobljenici će moći da pobegnu. - Može biti, Ayguste! - Ne veruješ mi? P1 es bogova - Ono što verujem, a to je da Kniva ne bi krenuo močvarnim putem, ako nije razmislio da je to dobro za njega. - Znaš li da si izgovorio istu rečenicu kao i debeli Trebo-nijan. - Yeruj mi da je ne izgovaram sa istim razlogom. Šta predlažeš? - Da se popnemo više i brže od tih gotskih varvara. Ako zaobidemo močvare, bićemo brži. žustrim hodom od jedne noći i jednog dana. Iznenadićemo ih kada se budu približavali Duostrorumu, puštajući ih da veruju da su pobedili. Poznajem ih. Kada misle da su pobednici, varvari ne odolevaju radostima pijanstva. Njihova brojnost biće njihova prepreka. - Moraćeš da predeš Dunav, i to preko tri rukayca. -1 oni će morati, Ayguste. - Dvadeset hiljada varvara, koliko ih ima, zayeslaće tamo gde, na žalost, mi imamo jedva dve legije. - Neće nam biti potrebna vesla. Mi ne prevozimo kola na-tovarena zlatom. Brodovi će biti naši mostovi. - Kada budeš prešao reku, sa druge strane će te napasti oni koji čekaju Knivu na severu. - To je slabašan rizik. Biće to veliko iznenadenje. Kada u Duostrorumu budu svesni našeg prisustva, biće isuviše kasno za njih. Decijus je ćutao, sumornog lica, očiju prikovanih za Etru-skusov mač koji je Aurelijan i dalje držao u rukama. Sa ra-zočaranjem, Aurelijan je prozreo ogromnu želju za osvetom koja je ispunjavala Imperatorove misli.

On, koji se trenutak ranije činio tako jakim, krio je svoj bol sa tolikim prezirom. Nije sudio o položaju vojske kao zapoyednik, već kao otac i poniženi car. Hteo je da izbriše smrt svog sina krvlju. Yečeras ili sutra, što je brže bilo moguće. Koliko god da košta. Kraljica Palmire Obuzela ga je neprijatna jeza, majčin glas ponovo je proganjao Aurelija: ,,Decijus će umreti, sine moj. Nećeš to moći da sprečiš. Budućnostje takva: onakva kakvu je žele večni bogovi." Na tren je oklevao. Da li da upozori Decijusa? Da mu kaže istinu o opasnosti, suočavajući se sa njegovim prezirom. Da rizikuje i na sebe navuče njegovu mržnju. Već je čuo njegoy divljački smeh. On, Imperator, da se čuva nekakvih predskazanja jedne sveštenice, oslobodenice iz Sirmijuma! Hajde, nisam li možda pogreśio kada sam ti poklonio mač moga sina? Decijus sklopi svoje prste na njegoye, gnječeći ih o oštar čelik Damasa. Povrativši se iz svojih misli, Aurelijan zadrhta, progutan pogledom starca koji mu je toliko verovao. - Znam o čemu razmišljaš, prošaputa Decijus. Ipak je tako. Bogovi treba da odluče o mojoj sudbini i moći Rima. Evo šta ću zapoyediti: VMacedonia pratiće Gote kroz močvare dok ćeš im ti preseći put na severu. Kajus Prokulum će me podržati i njegova VII Claudia Pia Fidelis. Ledeni osmeh prešao mu je preko lica na kome više nije bilo nikakve emocije. - U pravu si što navaljuješ, Aurelijane. Ta zamisao je bolja od prethodne. Neće se naročito svideti Trebonijanu, a to je dobar znak! PJes bogo va 12 DURA EUROPOS Užas je vladao gradom. Sa svih strana se čula vriska zbog napada Persijanaca. Opšti haos je omogućio Zenobiji da neopaženo prode, sva odrpana i prljava da se čovek uplaši. Skupljajući skute tunike na telo, trčala je, nasumice ulicama, kako bi se što više udaljila od vojnika. Ali niko je nije pratio, niko se nije brinuo za nju. Stopila sa sa metežom koji ju je okruživao, pomešala sa ženama koje su plačući gurale svoju decu, ne znajući gde, sa muškarcima koji su se dozivali da bi preneli vodu, hranu, da bi zatvorili vrata i prozore. Svako je želeo da pobegne sa ulica na kojima će uskoro pljuštati gomile strela. Hitali su iza svojih vrata sa nadom da su doyoljno jaka. Trube su odzvanjale upozoravajući. Muškarci u skromnim tunikarna, opremljeni štapoyima, koljem styrdnutim na plame-nu i džakovima kamenja, sa naporom su se penjali kroz layirinte stepenica koji su yodili do terasa kuća, skakali su sa krova na krov. Sada je trebalo da ga pronade. Ispunila je najteže, ali trebalo je da ga pronade. Brzo. Pre noći. Pre nego što Persijanci opkole grad. Rečenica koja joj se mesecima motala po glavi, dode joj na usne: ,,Onaj koga tražiš je u Duri. Uči sa sledbenicima boga Hrista." Bile su to reči jednog starog putnika karavana kod koga se Zenobija raspitivala, svaki put kad se yraćao sa puta. 131 KraJ/ica PaJmire Trebalo je da pronade hrišćansku kuću. Kroz ceo Istok bili su hvaljeni hramovi i kuće koje su stanovnici Dura Europosa bili sagradili i ukrasili za rimske i palmirske bogove, za

Jevreje, pa čak i za nove vernike jedinog boga, hrišćane. Svako ih je ovde morao poznavati. Kad ude u Palmiru, neko će je sigurno uputiti na mesto gde se nalazio Havad. Prvo je upitala žene koje su unosile ćupove ulja u jedno dvorište. činilo se da nisu čak ni čule njeno pitanje. Okuša svoju sreću nešto dalje, nabacivši učtivi osmeh. - Hrišćanska kuća? - pitala je - Pokažite mi samo ulicu, molim P1 e s b ogo va vas. Ponovo joj niko nije odgovorio. U ritama i pocepanoj tunici, njen osmeh ličio je na grimasu. Gledali su je kao ludu. Jadnu devojku kojoj je zvuk oružja poremetio mozak.

Prolazila je iz ulice u ulicu, ne znajući da li treba da ide ovuda ili onuda. Grad je bio sagraden prema jednom veoma strogom pravilu. Ulice su se ukrštale i sekle pod velikim pravim uglovima.

Kuće su bile zbijene. Sve su ličile jedna na drugu, naročito u ovom ludilu. Izgubila se, a haos oko nje nije joj dopuštao da zapamti bilo kakvo obeležje. Najzad, vrteći se oko konačišta za karavane, Zenobija se sudarila sa jednom napuštenom staricom koja je sa neobičnim spokojem posmatrala metež oko sebe. Njene staračke sive oči spustile su se na nju sa blagošću. Možda je u njima bilo i tračka osmeha? - Ti tražiš hriśćansku kuću, kćeri moja? Bez oklevanja, njena sasušena šaka zgrabila je Zenobijinu ruku. Odvukla ju je do jedne raskrsnice, pokazala joj gomilu rojnika koji su se tiskali pod zidinama. I to odmah pored kuće iz koje je Zenobija, trenutak ranije, izašla iz Persijskih tunela!

- To je tamo, upravo preko puta. Nisi daleko. Ali tamo nećeš ništa videti. Stara se okrenula ne izgovorivši više nijednu reč. Zenobija se obazrivo yratila putem kojim je došla. Mesto je vrvelo od vojnika. čuli su se povici, Ijudi su se nervozno gurali. Ubrzo je shvatila šta je starica želela da kaže.

Ovde više nije bilo kuća. Kao i sve kuće koje su bile naslonjene na utvrdenje, kuća hrišćana bila je zatrpana ispod ogromnog nasipa zemlje koji su podigli opkoljenici. Mogla se razaznati samo preko vidljivih fresaka sa jednog srušenog zida koji se uzdizao iznad svoda napola zatrpanog zemljom.

Zenobija prepozna ribe na trakama, pastira koji je nosio ovcu preko ramena, životinje i likove kojima su posebno bili priyrženi sledbenici Hrista svuda u istočnom Carstvu. Htela je da krene napred. Ljudi oko nje jurili su nemilice. Bilo je besmisłeno da nekoga zaustavlja i pita bilo šta. Niko ovde ne bi bio sposoban da joj kaže gde se nalazi Havad, sin Ihamov i vernik Elkezaje i Hrista. Od razočaranja kolena su joj klecala. Zateturala se. Talas umora iznenada se spustio na njeno telo i dušu. Jedina misao, mesecima, davala joj je snagu i hrabrost. Toliko snage i toliko hrabrosti da se osećala neuništivom. Pronaći će Havada ovde, uskoro, za tren! Tokom četiri godine nije imala drugog cilja. Naučila se strpljenju i smernosti. U tajnosti je dobila pomoć od putnika iz karavana svog oca. Svuda gde bi se uputili, u pustinje kao i u gradove, oni bi zapitkivali da li neko poznaje yernika Elkezaje, po imenu Havad, sina Ihamovog. Za tri godine i pet meseci, dobijala je jedan te isti odgovor: „ Niko ne zna za njegovo ime, niko za njega nije čuo." A onda, prošlog leta, jedan starac izgovorio je čarobnu rečenicu: „ Onogkoga tmžišje u Duri. Uči sa sledbenicima Boga Hrista."

Kraljica Palmire Jedna noć joj je bila potrebna da pripremi svoje bekstvo iz Palmire gde je živela sa svojim ocem. Nije čak ni poljubila jadnu Ahemu, plašeći se njenog plača. Egipćanka je sigurno verovala da je Zenobija negde umrla. Abdonaj još više. Trpela je Persijance, njihove gluposti i njihoyu oholost. Podno-sila je iscrpljujući posao sa kopačima. Ni za šta! Oh! Da, toliko napora ni za šta! Bilo je i suviše kasno. Prekasno. Sigurno je hrišćanska kuća bila ispražnjena odmah na početku opsade. Havad odavno nije bio u gradu. Zašto na to nije pomislila? Knedla joj je stajala u grlu i nije mogla da diše. Oko nje se kovitlala prašina pri svetlosti sumraka. Svi su vikali, svako svoje slutnje.

Da će Persijanci napasti za jedan sat bakljama, ako bude trebalo. Da će zapaliti grad upa-Ijenim strelama koje će izbacivati džinovskim lukom. Da će napasti u zoru jer ih njihovi bogovi ne štite u noćnim borbama. Da su neke očajne žene sa svojom decom poskakale sa stena u veliku reku...

Zenobija se rugala tom užasu. Nije želela ništa da čuje o tim sitnim nesrećama. Ako Persijanci sravne Dura Europos, šta se to nje tiče? Neka je zadave ako ih to bude veselilo. Pustiće ih da to učine. Brojni vojnici navirali su nadomak hrišćanske kuće. Sa njene desne strane bio je srušen zid.

Ostavljen je prolaz i iz njega se videlo zapanjujuće spokojno dvorište sa jednom palmom i vełikom tamarisom. Bilo je očigledno da je kuća napuštena. Ušla je u to dvorište. Pl 'es va Odmah je ugledala fontanu pod tremom. Voda nije izvirala ali je ostalo malo u dnu korita. Savila se da bi pokvasila sasušena i bolna usta. Voda nije bila za piće. Promućkala je njome usta pre no što ju je ispljunula. Bila je žedna i gladna. Ali čemu napiti se i najesti kada će svejedno umreti? Srušila se ispod fontane, sklupčala se i drhtala od svežine koju je nosila noć. Nebo je bilo sve tamnije i tamnije. Komešanje sludenog grada činilo se da najzad jenjava. Ona je još jednom pomislila na jednostavne rečenice koje bi izrekla Havadu: „ Noć i dan, ti si u mom srcu. Idem tamo gde ti ideš.

Neću se udati za Odenata. Tebe sam odabrala. Od trenutka mog rodenja i zauvek, ja sam te odabrala. Tebe Havade i nikoga drugog. Danas sam žena, zaista nisam više dete. Mogu da radam i usrećim jednog muškarca. Donela sam odluku. Šta mi znači da budem kraljica? Odenat je želja mog oca, ali ne i moja. Biću tvoja kraljica, Havade voljeni moj, tvoja sreća biće moje kraljevstvo. Sama pomisao da ne mogu osećati tvoje ruke na mom łicu, ubija me. četiri godine, ništa drugo nisam mislila osim da upijam dah s tvojih usana i budem tvoja žena. Ako to moj otac sazna, tražiće moju smrt. Ali otići ćemo jako daleko. Otići ćemo u Grčke zemlje. Naučila sam njihov jezik, a ti ćeš učiti onako kako oni to čine. Postaćeš čovek velike misli, onakav kakvi su łjudi tamo. Filozof, učitelj.

Sve sa tebe će sijati u očima drugih. Adbonaj nikada više neće pronaći svoju kćer. Zaboraviće je."

Reči su izyirale. Prošaputala ih je kao da je želela da ih prenese u jedan blistavi svet u kojoj bi je Havad pronašao, zapanjen i srećan.

Kada je zaćutala, iscrpljena, ponovo je čula zvonjavu kraj zidina utvrdenja. Rat se približavao.

Prilično je poznavala ne-strpljivost Persijanaca, pa je znala da će napasti noćas. Zapaljeni grad biće njihovo sunce. Nesvesno je zaspala, utoljujući žed svojim suzama. Kraljica PaJmire Koliko li je yremena spavala? Jedan sat, nekoliko sekundi? Pola noći? Nikada nije saznala. Dok se budila činilo se da sanja. U senci, kraj jednog stuba, glas je govorio: - Nećemo imati vremena, Havade!

Persijanci su tu, pogledaj nebo! Zenobija je širom otvorila oči kao da su te reči bile njoj upućene.

Ugledala je crvene plamene obrise na nebu. Da, Persijanci su napadali. - Ne budi tako nervozan, druže moj. Ako Bog želi, On će nam pomoći. Ne sumnjaj u to. Taj glas, siguran, miran. Ona ga je prepoznala. Svaki slog odzvanjao je u njenoj utrobi. Sva ukočena, pomislila je: ,,Oh! Havade, Havade, ti si tu? Jesi li to zaista ti?" Havadov glas reče još: - Zapalimo baklje da bismo mogli da yidimo gde koračamo. Zenobija je osetila hladnu zemlju ispod svojih leda, ivicu lavora prislonjenog na njene noge. Nije sanjala. Treba da ustane, da se pokaže. Uzyikne Havadovo ime. Neko je yrisnuo, bio je to Havadov prijatelj koji ga je odgurnuo. Dve upaljene strele letele su nebom.

Sasvim blizu. Pale su na susedni krov. Oni koji su najavili napad preko nekakvih sprava bili su u pravu. Nisu to bile male strele. Bila su to koplja uvijena krpama natopljenim katranom koje su kao kiša padale na grad. U ovom trenutku, urlici sa bedema otkrivali su da se vodila bitka prsa u prsa. Brzo! Nestrpljivo je nastayljao Havad. Nemoj se plašiti! Zenobija je ustala i yrisnula: Ples bogova Havade! Havadov prijatelj umalo se nije onesvestio od iznenadnog straha. - Havade, to sam ja!

Zenobija! Zar me ne prepoznaješ? Prstenoyi syetlosti koji su izbijali iz bakłji slabo su ga osvetljavali, ali plamen koji je dosezao do greda sa krova, davao je doyołjno syetlosti da se razaznaju lica. Uprkos bradi, nešto dužoj kosi, on se nije izmenio. Prepoznala bi ga medu hiljadama drugih. Prepoznala je čak i njegoy način da se čudi, da se namršti, da podigne svoju lepu ruku kako bi zaštitio oči od zaslepljujućih plamenoya i potraži onoga ko je bio tu, u noći. Ona se nasmejala: Narayno da me ne prepoznaješ, vidi u kakvom sam stanju. Uronila je svoje ruke u fontanu da bi zahyatila malo vode da pokyasi lice. - Bila sam sa Persijancima celog jednog meseca, yikala je.

Htela sam da ti se pridružim nešto ranije ali sam uspela da predem ogradu tek yečeras. Reči su izyirale iz njenih usta, praćene piskayim smehom koji nije mogla da zaustavi. - Kopala sam za njih.

Mislili su da sam dečak. Zvali su me Kuno. Ona poskoči. Novo koplje uletelo je u jedan ugao dvorišta. Plamen se prośirio, bacajući plamičke sve do trema.

- Treba da krenemo - ječao je Havadov drugar - Svi ćemo izgoreti! - U pakao će otići, podli i podmukli. - režao je Havad prezrivo - Beži ako hoćeš da bežiš. Havad izvuče iz kragne svoje tunike jedan srebrni medaljon na kome je bila predstavljena riba i njime zamahnu. - Bog će se setiti! urlao je. Kraljica Palmire P]es bogov a Koliko li je vremena spavala? Jedan sat, nekoliko sekundi?

Pola noći? Nikada nije saznala. Dok se budila činilo se da sanja. U senci, kraj jednog stuba, glas je govorio: - Nećemo imati vremena, Havade! Persijanci su tu, pogledaj nebo! Zenobija je širom otvorila oči kao da su te reči bile njoj upućene. Ugledala je crvene plamene obrise na nebu. Da, Persijanci su napadali. - Ne budi tako nervozan, druže moj. Ako Bog želi, On će nam pomoći. Ne sumnjaj u to. Taj glas, siguran, miran. Ona ga je prepoznala. Svaki slog odzvanjao je u njenoj utrobi. Sva ukočena, pomislila je: ,,Oh! Havade, Havade, ti si tu? Jesi li to zaista ti?" Havadov glas reče još: - Zapalimo baklje da bismo mogli da vidimo gde koračamo. Zenobija je osetila hladnu zemlju ispod svojih leda, ivicu lavora prislonjenog na njene noge. Nije sanjala. Treba da ustane, da se pokaže. Uzvikne Havadovo ime. Neko je vrisnuo, bio je to Havadov prijatelj koji ga je odgurnuo.

Dve upaljene strele letele su nebom. Sasvim blizu. Pale su na susedni krov. Oni koji su najavili napad preko nekakvih sprava bili su u pravu. Nisu to bile male strele. Bila su to koplja uvijena krpama natopljenim katranom koje su kao kiša padale na grad. U ovom trenutku, urlici sa bedema otkrivali su da se vodila bitka prsa u prsa. - Brzo! Nestrpljivo je nastavljao Havad. Nemoj se plašiti!

Zenobija je ustala i vrisnula: - Havade! Havadov prijatelj umalo se nije onesvestio od iznenadnog straha. - Havade, to sam ja! Zenobija! Zar me ne prepoznaješ? Prstenovi svetlosti koji su izbijali iz baklji slabo su ga osvetljavali, ali plamen koji je dosezao do greda sa krova, davao je dovoljno svetlosti da se razaznaju lica. Uprkos bradi, nešto dužoj kosi, on se nije izmenio. Prepoznala bi ga medu hiljadama drugih. Prepoznala je čak i njegov način da se čudi, da se namršti, da podigne svoju lepu ruku kako bi zaštitio oči od zaslepljujućih plamenova i potraži onoga ko je bio tu, u noći. Ona se nasmejala: - Naravno da me ne prepoznaješ, vidi u kakvom sam stanju. Uronila je svoje ruke u fontanu da bi załwatila malo vode da pokvasi lice. - Bila sam sa Persijancima celog jednog meseca, vikala je. Htela sam da ti se pridružim nešto ranije ali sam uspela da predem ogradu tek večeras.

Reči su izvirale iz njenih usta, praćene piskavim smehom koji nije mogla da zaustavi. - Kopala sam za njih. Mislili su da sam dečak. Zvali su me Kuno.

Ona poskoči. Novo koplje uletelo je u jedan ugao dvorišta. Plamen se proširio, bacajući plamičke sve do trema. - Treba da krenemo - ječao je Havadov drugar - Svi ćemo izgoreti! - U pakao će otići, podli i podmukli. - režao je Havad prezrivo - Beži ako hoćeš da bežiš. Havad izvuče iz kragne svoje tunike jedan srebrni medaljon na kome je bila predstavljena riba i njime zamahnu. - Bog će se setiti!

- urlao je. 137 Kral/ica Palmire Dečak je oklevao, očiju uprtih u metal. Potom u Zenobiju koja se lagano približavala, potpuno nesvesna opasnosti. Odlučio se, potrčao koliko su ga noge nosile i nestao u kući. Zenobija je bila sasvim blizu Havada. Oh! Kako je bio lep! Lepši i snažniji nego što ga se sećala. Umirala je od želje da spusti svoje ruke na njega, ali se nije usudila. - Ti govoriš grčki, a ja te razumem isto kao i na našem jeziku, reče ona blago. Otac mi je doveo dobrog učitelja. Htela sam da učim da bih govorila na grčkom sa tobom! Havadov pogled je treperio. Oči mu je preplavio jedan blag talas. Njegova usta ponovo su bila usta nekadašnjeg Havada. Najzad, najzad ju je zaista prepoznao. - Ti si luda! Šta radiš ovde? Misliš li da je čas? - Havade! Havadov pogled goreo je kao plamen koji je proždirao krov susedne kuće. Njegovi prsti stiskali su srebrnu ribu koja je visila oko njegovog vrata. - Nemam vremena. Treba da... Nemam vrernena za tebe. Ne ostaj ovde, opasno je!

Beži! - Havade, slušaj me. Treba da... - Kasnije, ako Bog to bude želeo! On je više nije slušao.

Potrčao je ka kući. Preko ramena i dalje je vikao: - Gubi se! Tonom kojim se teraju psi. Zenobija je ostala skamenjena u sred dvorišta, obasjana plamenovima sa svih strana, nesvesna borbi koje su se vodile na nekoliko koraka od nje. U podnožju zidina, odbrana Rima i Palmire odstupala je pod pritiskom Persijanaca. Pl'es bogo va Nesumnjivo je i dalje bila u tom položaju kada su je ugledali.

Usamljena devojka koja je stajala u sred drorišta, ravnodušna na zvuke borbe oko nje, okružena plamenom koji se gasio sam od sebe. Možda su i oni kada su je ugledali u tim prnjama i nepokretnu, pomislili da je luda. Ali ono što su takode videli, pored svog buktanja okolo, bila je njena lepota.. Uprkos dronjcima, uprkos blatnjavom licu. Lepota žene kakvoj verovatno nikada nisu prišli, a kamoli je pomilovali. Bilo ih je četvorica. Borbe prsa u prsa su se nastavljale na obližnjim ulicama, ali činile su se lakim. Mogli su se već nasladiti SYOjłm prvim plenom. Jedari od njih uzyiknuo je: - Hej, deyojko, šta radiš tu? čekala si nas? Drugi su se smejali. Ono što nisu očekivali, bila je snaga i bes koji je pokazala kada su pokušali da je dotaknu. Oslobodila se tako dobro da je kidala obraze, usne i oči. Uprkos svojoj brojnosti, nisu uspeli da je savladaju. Urlala je, opirala se i grebala. Izgledalo je da se nikada neće umoriti.

U toj borbi, ona je brzo ostala bez ono malo tunike što joj je preostalo. Njena golotinja, kao i njen bes, još više su dražili Persijance, ako je to bilo moguće. Bila je tako lepa, toliko lepa, prosto demonska! Poigravali su se njenim besom kako bi bolje videli sjaj u plamenu koji je plesao.

Plamenu nalik blistavoj krvi. čvrstina njenih grudi, tananost njenih bedara, obla zadnjica, njen ženski rascep, sve im je plamtelo u glavi. Ali takode i mržnja, želja da se poseduje i snažno ukalja njena lepota. Znali su dobro da je bogovi nisu njima namenili i da je nikada neće posedovati.

Kraljica PaJmire Da, ništa nije više yredalo od te lepote! Bila je to, uprkos svemu, samo jedna devojka u jednom gradu koji je trebalo uništiti do pepela. Jedan od njih skočio je izgubivši strpljenje i zgrabio je svoj mač. Udario je pljosnatim delom Zenobijinu slepoočnicu. Ona se stresla i sklopila oči. Iznenada krhka, čineći se joj više nagom nego ranije. Yojnik je udario ponovo.

Onesvešćena pre nego što je dotakla tlo, ona se sručila i našla se u takvom položaju, da je izmamila osmeh radosti nje-nim silovateljima. Ona) koji ju je udario zažalio je zbog te nepromišljenosti jer mu je zadovoljstvo bilo umanjeno. Havad je nije odmah ugledao. Izleteo je iz kuće kao ludak.

Noseći veliku kožnu torbu krcatu yrednim uvijenim papirusima na ramenu, kose i brade osmudene od yreline plamena, mislio je samo na bekstvo. Na ulicama, Rimłjani su uzvraćali napad. Grad koji je bio u plamenu odzvanjao je od borbenih pokliča. Havad je potrčao ka procepu u zidu. Tek tada je primetio telo nage žene na zemlji. Prvo je pomislio da se radi o snažnim prłvidenjima koje je Zlo moglo širiti. Hteo je da skrene pogled. Drugi glas mu šapnu Zenobijino ime. Potom je ugledao.

Golu kakvu je nikada nije video, ali strašno krvavu i rastrzanu. Golu kao napušteni leš. Kasapljenje je bilo učinjeno. - Zenobija, Zenobija! Njene ruke su još uvek stezale pocepanu tuniku. Kroz besne odsjaje vatre ugledao je tragove crne krvi na njenim butinama i njenom stomaku. Shvatio je. - Oh! Svemoćni Gospode Bože! Pao je na kolena kao što se pada pred mrtvacem. Ali ona nije Ples bila mrtva. Disala je. Njene grudi, njen stomak podrhtavali su isprekidanim dahom. Uspeo je samo da zgrabi svoj srebrni medaljon, ribu gospoda Hrista, šapćući: - Zašto si došla? Zašto? Ali Zenobija nije otvarala oči, nije odgovarala. Setio se da ima iscelitełjske ruke. Oklevao je. Nije znao gde da spusti svoje dlanoye. Nije znao da li da se usudi. Gospod Bog mu je tada pritrčao u pomoć. U tom trenutku začula se dernjaya i topot kopita na pločniku dyorišta: - Šta radiš tu, ti?

Bio je to rimski yojnik. Prolazio je kroz rupu na zidu, polu naslonjen na vrat svog konja, držao je istom rukom i uzde i svoj mač. Havad je ustao, drhteći kao list. Rimljanin je bio ranjen. Vrh koplja je virio iz njegove butine. Bez oklevanja, Havad se bacio na njega. Ovaj je zaurlao od bola, ali ga je Havad bacio na zemlju. Uzeo je njegov kaput kako bi uvio Zenobiju i položio je preko konja koji je tapkao u mestu od straha i kolutao svojim krupnim očima prema plamenu koji je załwatio krov.

Rimljanin je psovao, vikao i puzao kako bi se domogao svog mača. Havad ga je šutnuo posred lica, ošinuo konja po zadnjici i poterao ga do prolaza na zidu. Iza njegovih leda, Rimljanin se drao kako će ga pronaći, kako će ga ubiti po stotinu puta i kako ga rimski bogovi nikada neće zaboraviti.

Sagoreće ga u paklu. 141 PJe s b ogo va 13 ABRITUS, RIMSKA MEZIJA Ovako su se stvari odvijale. Aurelijan je otišao na sever da bi presekao put Gotima, a Decijus je krenuo sa osvetom u srcu prateći ih do močvara. I tako se desila propast. Dok se XX Yaleria Victńx spremala da prede poslednji rukavac Dunava, jedan glasnik ga je sustigao, lica iznurenog od umora koliko i od vesti koju mu je nosio. - Legate! Decijus je mrtav! - Sta govoriš? - Istinu, legate: Decijus Avgust je mrtav. Goti su ga ubili. Pao je u zamku u srcu močvara. V Macedonia sa svojih pet hiljada yojnika svela se na njih svega stotinjak. Ništa nije bolje prošla ni VII Claudia koja im je pritekla u pomoć.

Zamka, tako jednostavna, da ga je i dete moglo sprečiti! Aurelijan je saznao pojedinosti tek u sumrak, nakon što je iscrpeo dva konja da bi stigao u Novu. Goti su bili u prednosti i zauzeli sigurne i čvrste položaje na ulazima u močvare. lako su im kola bila izložena opasnosti, veliki broj ratnika bio je odreden za borbu i vraćali su se natrag. Domišljato, umesto da brane puteve po kojima su im se kretala kola, oni su postavili zasedu ispred najblatnjavijih delova močvara kako bi zavarali Rimljane. Njihovi zastrašujući strelci su se postayili oko cele kałjuge. Decijus je pomislio da su trupe koje je ugledao ispred sebe bile saterane u tesnac, da su u opasnosti i lak plen za njegovu vojsku. Yolja za osvetom je u njemu izbrisala Kralfica Palmire svaku pronicljivost. Njegovi generali, u strahu da ga ne rasrde ili iz čiste gluposti, takode je nisu pokazali. Nakon prividne borbe, Gotske trupe su odstupile. Lenjo su se dali u bekstvo bez ikakvog reda, ali su se ponovo skupili u muljaku močvara izazivajući Decijusa da ih prati. Tada, kada su se sandale legionara zaglibile, kada konji više nisu mogli da podignu svoja kopita, kada su Ijudi, pod težinom svojih oklopa sve više tonuli, Gotski strelci su nagrnuli. Šta je moglo biti lakše od toga da se ustrele legije u blatu. Pokušaj Kajusa Proculuma da pristigne u pomoć Decijusu sa V Klaudijom bio je uzaludan. Imperator je već bio mrtav, potonuo u smrdljivo blato močvara. Tada je i Kajus poginuo. Legija se povukla pre nego što je bila desetkoyana u potpunosti.

Rimska vojska Azije bila je pobedena. Već sutradan vest se proširila po celom kraijevstvu. Na svakom putu, u svakom hramu, svuda gde je dosezao Rimski narod reči su se uvlačile u kuće, po poljima, sa istom onom lakoćom kojom se širi kuga. Decijus Avgust bio je mrtav, ubijen od Gota!

Carstvo, jedino na svetu, po prvi put je bilo na kolenima, glave odrubljene u jednoj močvari! Prvi put, bogovi nisu spasili Rim od varvarske prljavštine. - Gde je? - začudio se, gledajući oko sebe Gde je Imperatorovo telo? Dvorište pretorijuma šuštalo je od šapata. Prestrašeni yojnici nisu se usudivali da pogledaju jedni druge. Nigde, medutim, Aurelijan nije video samrtnu postelju mrtvog Imperatora. Guverner Mezije, onaj koga je Decijus zvao "taj debeli slabić Trebonijan" odgovorio je na njegovo pitanje. - U močvarama, verovatno, legate. Nema sumnje da su ga već raskomadali gavrani ili vodeni pacovi. Ples bogo va - U močvarama? Niste poneli njegovo telo? Ogromno Trebonijanovo telo zadrhtalo je prividnim nema-rom, što je naravno mogao biti i lagan smešak. Trebalo ga je prepoznati u blatu medu hiljadama učmalih leševa. Ima ih toliko u toj blatnjavoj bari da je nemoguće pre-poznati i jedno lice. - Nemoguće? Ali ne radi se o jednom licu, guverneru! Radi se o Decijusu Avgustu, rimskom Imperatoru! Aurelijan nije mogao verovati ni svojim očima, ni ušima. Ispred njega nalazilo se otelotvorenje same propasti Imperije. Bio je to debeli Trebonijan.

Glava mu se stapala sa ramenima koja su se utapala u stomak, u jedan ogroman stomak, tako da je održavao veliku razdaljinu naspram svojih sagovornika. Ipak te oči, zlataste i sjajne, ukrašene dugim ženskastim trepavicama, bile su žive. U tom trenutku su snažno svetlucale. Ne od plača, niti od tuge. Od uzbudenja. Loše prikriveno zadovoljstvo čiji razlog Aurelijanu ni malo nije bio nepoznat. Tonom koji nije pokazivao nimalo poštovanja, Aurelijan je još jednom uzyiknuo: - želiš li da kažeš, guverneru, da niko u ovom trenutku ne traži Decijusove posmrtne ostatke? Naš Imperator neće imati pogreb? Nimalo uvreden, kroz Trebonijeve punačke usne prešao je jedan lagan uzdah. Zbog čega tražiti ono što se ne može naći? Uvek možemo zadovoljiti naše bogove našim žrtvama, kako bi primili duh tog sirotog Decijusa, u nedostatku plamena njegovog tela. Ima važnijih stvari: Rimu je potrebna glaya. Legijama je potreban zapoyednik. Treba proglasiti novog Aygusta pre sledeće zore. Oko njih je nastao tajac. Trebonijanova ambicija bila je očigledna i bez tajni. Nikada nije prestao da se protivi Deci-jusovim odlukama, ovde kao ni u senatu. Danas, ubivši onog koji Kraljica Palmire je vladao skoro cele dve godine, Goti su mu poklonili najlepši poklon. Eto zašto su Trebonijanove oči tako silovito sijale!

U jednom trenutku Aurelijan se zapitao nije li možda zamka koju je Kniva postavio bila plod pokvarenog prefektovog uma. Ništa ga manje ne bi iznenadilo da je to istina. Ali Knivi nisu bile potrebne ničije lukavštine. U stvari, Trebonijan je trebalo samo da stoji u zaklonu kampa i da čeka da Decijusova zaslepljujuća osveta ispuni svoj zadatak. Besnom zbog nemoći, Aurelijanu je zastala knedla u grlu. Udovi su mu bili ukočeni od tuge. Umor mu je savijao kičmu. On je skupio svoje pesnice, osećajući kako mu prsti drhte. A zbog čega prebaciti kriyicu na Trebonijana? Nije li Decijusova smrt bila i njegova greška? Nije li njegov zadatak bio da bude kraj svog Imperatora, da ga štiti, da ga odyrati od zamke? Da nije raspravljao o Decijusovoj strategiji možda bi uspeo da izbegne zamku? Bio je to njegov zadatak, njegoy jedini zadatak! Ali oholost ga je prevarila. Hteo je da pokaže Imperatoru i legatima da je on najlukaviji. Hteo je sam da ubije Knivu. Ta lažna pobeda koju je hteo da posveti Decijusu, a koji ga je skoro smatrao sinom, koštala ga je poraza i najvećeg poniženja. Gorka žuč pomešala se sa njegovom pljuvačkom. U stomaku je osećao mučninu. Potpun poraz, bez ispravke. Uvreda od koje su lica oko njega prebledela. Osim Trebonijanovog. Aurelijan se usprayio. Pritisnuvši o svoj oklop mač koji mu je Decijus poklonio i kojim se još nije bio borio uzviknu gromkim glasom punim prezira, ali dovoljno glasnim da ga svako dobro čuje: - Guverneru Trebonijane, dokle god telo našeg Imperatora ne bude ležalo ovde, u središtu ovog dvorišta, vreme neće teći. Rim neće disati. Znam da si nestrpljiv da na svoje ćelo spustiš 146 Pl'es b ogo va lovorov venac. Ali u ovom času znamenje Carstva još uvek je u blatu močvara. Naši bogovi čekaju i gledaju nas. Misliš li da će te podržati ako se oglušiš o njihovu volju? Guvernerova usta su se izgubila u ogromnom licu. Kada je odgovorio, samo se razaznavao njegov ružičasti jezik. - A kakva je volja bogova, legate, kada ne odvraćaju našeg Avgusta od toliko glupe zamke, u koju je dozvolio sebi da upadne? Aurelijana je pratilo svega dvadesetak legionara. Maksim je odbio da ostane u kampu. Bez reči, ranjene ruke koja je krvarila na njegovom oklopu, on je jahao sa njim do močvara. Trulež Ieševa osećala se u vazduhu na više od jedne milje od ustajałih voda. Ovo nije ličilo ni na jedno dosad videno bojno polje. Sve je bilo pomešano. Glib, blato i tela. Crna krv i skoro nepokretni tok, trske i strele. Voda je proždrala ono malo čistog vazduha čudovišnom halapljivošću. Yeliki zeleni mehuri drobili su travu i trula tela. Svetlost dana iščezavala je u ovoj ogromnoj ravnici, jedva uzdignutoj tu i tamo užasom hiljade nagomilanih tela načičkanih ukaljanim vrhovima strela, slomljenim drvetom strela. Poneka gomila telesa bila je tako priklještena da ni sami strvinari nisu mogli da se spuste kako bi se predali svom piru. Yrteli su se i obletali, krečeći. Borili su se nad ranama leševa sa kljunovima koji su štrčali iz utroba. I tako u nedogled, do okuke jednog rukavca Dunava, daleko na severu. Svako je, već pri prvom pogledu, znao da nikada neće pronaći Imperatorovo telo. Ipak, Aurelijan je sjahao sa svog konja i za-koračio kroz blato bez oklevanja.

Prvo je hteo da izbegne da gazi po mrtvima. Ali nije se mogla spustiti čizma, a da se ne zgazi neki ud, neki stomak, neki Kraljica Palmire potiljak. Obema rukama on okrenu prvo lice i obrisa blato sa očiju i sa usta. Zatim se savio prema još dvojici. Maksim se približio. - Nemoguće je, Aurelijane.

Jedini put, guverner je u pravu. Zbog čega tražiti ono što se ne može naći? Ne gledajući ga, Aurelijan odgovori: - Pronaći ću ga. Neću napustiti ovu močvaru sve dok Deci-jusovo telo ne bude u mojim rukama. Počela je da se spušta noć a oni još nisu pronašli njegovo telo. Legionari su uspevali tek tu i tamo da pronadu još po neki leš. Trojica medu njima su povraćala creva i utrobu.

Sad su bili na svojim konjima, ledima okrenutih užasu i gledali su da zaborave smrad koji se uylačio čak ispod kože. Maksim nije napuštao Aurelijana. Pratio je zabrinuto njegove pokrete. I jedan i drugi su se udaljavali sve dalje od obala mo-čvare. čas su išli na jednu stranu, čas na drugu, vrteli su se, okretali tela i lica bez kraja. Nijedne oči, usta, čelo koje se pojavljivalo nije pripadalo Decijusu. Ponekad bi se zabili do pojasa, teturali po rupama ispunjenim vodom. Uspevali su da se izvuku tako što su łwatałi napuštene leševe koji su padali po njima. Maksima je bolela rana. Ponovo je prokrvarila, a njegova rumena krv mešala se sa crnom krvlju kojom je sve bilo ulepljeno.

Njegova divna plava kosa bila je prljava kao grudi divljeg vepra. Ali nije pomišljao da se buni.

Aurelijan je bio blatnjav i gnevan. Samo plavetnilo njegovih očiju nije bilo ukaljano. Borio se sa pticama i pacovima. Izvukao je Etruskov mač kako bi njime mahao iznad glave, a levom rukom je obrtao lice za licem. Brisao je oči, usta, dalje i dalje. Zatim ih je prepuštao gavranima. PJes b ogo va Oko petnaestog sata, Maksim reče: - Uskoro će pasti noć. Treba da dodemo do obale, ili ćemo se izgubiti u tami. Sutra, zorom, moći ćemo... - Zapali baklje. Dve po čoveku. - Aurelijane... - Baklje, tribune Maksime. Legionari su bili poslušni. Kao da su se plašili ludila svog zapovednika isto onoliko koliko su se plašili pomahnitalosti bogova. Gutajući svoje gadenje i svoj užas, sa bakljom u svakoj ruci, obrazovali su obruč oko Aurelijana. Spojene baklje načinile su jedan čudan svetlosni mehur na površini močvare. Usamljen, majušan u beskonačnoj tami, on se pomerao sporo poput bube. U središtu ovog prstena koji kao da je lebdeo ka nepoznatim Ijudskim svetovima, Aurelijan je okretao lica pobedenih. Tokom noći, bar su strvinari napustili svoju gozbu. Tonuli se sve dublje u ustajali glib. činilo se da je nemoguće pronaći Decijusov leš. Koliko su dugo ovako uzaludno išli?

To više niko od njih nije znao. Nisu znali da li se kreću levo ili desno, napred ili nazad.

Možda su se vrteli u krug. Aurelijan je u svojoj pomahnitalosti možda satima okretao ista lica mrtvih. Kraljica PaJmire Umor ih je iscrpljivao. Uprkos smradu i mučnini, bili su gladni. Noge su im se mehanički pokretale izvan njihove volje. Baklje su se gasile. Nestrpłjivo su čekali da se potpuno ugase. lako su se plašili mraka, okruženi leševima, tama je najzad na-terala legata Aurelijana da se zaustavi. Iznenada, jedan se legionar okliznuo i sručio. Njegova baklja pala je preko tela. Odjednom se začulo nekakvo zaglušujuće šu-štanje, eksplozija bez siline. Plavkasti plamen, kratak kao vuna na ćilimu, raširio se oko njih. Neprekidnim šištavim šumom plamen se uvećao. Na njihovo zaprepašćenje proširio se u svim pravcima, bezobličnim trakama, neobičrio živahnim. Za trenutak je zahvatio celu močvaru. Noć je bila obasjana plavičastom svetlošću.

Morskim plave-tnilom, gustim i divljim. Plavi plamen prevukao se preko tela, biljaka, blata.

Podigao je noć kao pokrov koji potiskuje težak vazduh sa izgriženih telesa. Kasnije se po kampu govorilo da je to plavetnilo, jasno i bistro, bilo uprayo isto ono plavetnilo očiju legata Aurelijana.

Jedan vojnik je vrisnuo od užasa, potom još jedan. Pobegli su što su brže mogli, padali u plamen koji ih nije sagorevao već samo gušio. Teturali su se i kašljali, posrtali po mrtvima. Svoje živote dugovali su samo drugovima koji su ih usptavljali. Zatim je divovski plamen počinjao da se gasi.

Izgledalo je kao da ga močvara guta velikim gutljajima. Nestajao je mestimično, onako kako se i pojavio. Maksim je spustio umornu ruku na Aurelijanoyo rame. - Ovo je dovoljno. Bogovi su videli tvoju bol i uzeli su De-cijusovu dušu. Ova močvara biće njegova lomača, ali njegov duh neće lutati.

Možemo se vratiti u tabor. Sve oko njih ponovo je postalo tama. Ostao je samo slabašni i treptavi tračak plamena na buktinji koju je Aurelijan držao u svojoj ruci. Pl'es b ogo va Nakon duge ćutnje, on prozbori: - Decijusa sam voleo više od svog oca. Ali kao i moj otac, otišao je i ostavio me samog. Da li to žele bogovi? Je li moja sudbina da gledam kako umiru i napuštaju me oni koji mogu da me vode? Ili je moja majka u pravu? - Ona je predvidela Decijusovu smrt. Tb je ispunjeno, prošaputa Maksim. Moraćeš se toga sećati. Aurelijan ga je odmerio pogledom ne odgovorivši. Baklja je osvetljavala njegove zakrvavljene oči. Maksim nije znao da li ga je ovaj uopšte čuo. U logor su se vratili tek u zoru. Ličili su na čudovišta od sasušenog blata, sablasno smrdljivi. Medutim, pre nego što su otišli da se okupaju i odmore u kaldarijumu, saznali su za novost. Tokom noći, ono što je preostalo oficira i legionara iz V Macedoniae i VII Claudijae klicali su Treboniju, dok je spuštao lovorov venac Rimskog Carstva na SYOJU ogromnu glavu. Rim je imao novog Avgusta. I novu politiku. Već u sledeću zoru, Trebonijan je naredio tajnim izaslanicima da odu kod Knive, Gotskog kralja, kako bi ga uveriłi da ga Rimłjani više neće goniti i kako može zadržati svoj plen kao dokaz dobre volje Carstva. Novi Imperator bi bio srećan da ga uskoro primi i lično mu uruči nekoliko sanduka zlata u zamenu za ovaj mir.

Oko šestog sata, dok su se povratnici iz močvare odma-rali, Aurelijana probudiše. Uručili su mu ploču za poruke ispisanu Trebonijanovom rukom. XX Yaleria Victrix treba da napusti kamp pre noći i uputi se visoko na Dunav, gde će biti od veće koristi za sigurnost Rima. Ovde u Meziji, rat protiv varvara bio je okončan. P1 es b ogo va 14 OAZA DINGIR-DUSAG U oazu su stigli još prethodnog dana. Mali karavan sa tri-desetak kamila iz Udruha, natovarenih sa malo bakra. Deca su se igrala na stenama iznad vode. Oni su prvi ugledali senke na treperavom pustinjskom horizontu.

Neko se primicao. Samo jedan konj, čudno. Možda izgubljena kamila. Ne, bio je to konj. Sa dva jahača na jadnoj životinji. Da, jedan muškarac i jedna žena. Sami, bez pratnje, bez mule ili kamile sa samarom. Izvežbane oči muškaraca ubrzo su opazile rimski prekrivač na konju. I kaput rimskog vojnika koji je prekrivao ženu. Bili su zaprepašćeni, ali tek kada su je prepoznali, nju, Zenobiju.

Pustinjska Zvezda. Abdonajeva kći, nestala već mesecima, za koju se mislilo da je mrtva. Vest je proletela svuda, iz šatora u šator. žene su pohitale kako bi postavile špalir za njen ulazak u kamp.

Uzvikivale su krike dobrodošlice. Ali ti uzvici brzo su zamrli u njihovim grlima pre nego što su im muškarci davali znak da prestanu. Svi su podrhtavali kao da je pustinjska toplota bila ledena.

Muškarac je na sebi imao tuniku oblivenu krvlju. Brada mu je bila suviše duga za njegove godine, a pogled mu je goreo od groznice. Abdonajeva kći bila je umotana u kaput, privezana za njega kožnim kaišem. Lice joj je bilo bledo, oči sklopljene. Moglo se pomisliti da je mrtva. Kra 1/ica Palmire žene su jecale, ali svako se držao po strani, ne usudujući se da izusti bilo kakvu reč, da postavi ikakvo pitanje. Konj se zaustavio tik do jezera. Muškarac je odmotao kaiš i ne tražeći pomoć spustio Zenobiju na zemlju. Ona je otvorila oći. Bio je to zastrašujući pogled. žene su grizle svoje usne. Deca su posmatrala kao da su znala da će ono što sada gledaju, pamtiti zauvek. Zenobija je silovito odgurnula muškarca koji je doveo i koji je još uvek želeo da joj pomogne. Ne brinući se što je gledaju ona se oslobodila kaputa, bacajući ga daleko od sebe. Naga, pohitala je u vodu jezera i tamo nestala. Zaronila je i niko je za dugo vremena nije video. Toliko dugo da su se talasi na površini smirili, a Ijudi počeli da se brinu. Potom joj se pojavila kosa, njišući se poput alge.

Približila se obali i svi su mogli videti kako se prekriva blatom. Grabila je muljak iz jezera punim šakama, trljala celo svoje telo takvom grubošću da se činilo kao da želi da iskida svoju kožu.

Uskoro, bila je cela prekrivena od stopala do korena kose. Tek tada se smirila. Sela je u vodu, samo joj je glava yirila. Muškarac koji je dopratio nije se nijednom rečju obratio putnicima karavana. Nije ih čak ni pogledao. Otkačio je svoju kožnu torbu sa sedla konja i spustio je na svoje rame. Udaljio se i smestio ispod palmi, sa druge strane jezera. Nekim ženama se učinilo da plače. Bilo je bolno gledati njegovo lice obraslo bradom i njegove plamteće oči.

Muškarci su ga prepoznali. Svi su pomalo poznavali učtive običaje Elkezajita. Ako ga je Balamin želeo ovde, bilo je dobro. Ako je Havad, sin Iskelajev, želeo tišinu, i to je bilo dobro. Zgrabili su konja da bi se pobrinuli za njega i tiho su zborili. PJ'es bof>o va Svi su mislili na jednu te istu stvar.

Balamin je doneo Zeno-biju, vratio je ovde kako bi bila u njegovoj ruci. Balamin, Moćnik postanka, on koji je Abdonaju poklonio kćer i izvor, odlučivao je o onima koje je odabrao. Neka je blagosloven. Do yečeri Zenobija nije izašla iz vode. Pomerala se samo da bi se bolje prekrila blatom. žene su joj prišle da bi je upitale je li gladna. Kako nisu dobile odgovor, počele su da plaču.

Muškarci su ih udaljili. Zaklinjali su se da treba pustiti Ba-lamina i Zenobiju da učine što su morali učiniti. Glad nije bila najvažnija. Ne još. Kada se noć spustila oni su zapalili vatru na obali jezera da ne bi bilo potpuno mračno. Smenjivali su se tokom noći kako bi održavali vatru do zore. Zenobija se nije pomerila. Niko nije znao da li je spavala jer su joj oči bile širom otvorene. Dan je bio miran kao i noć. Zenobija nije odgovarala ni kada su joj žene ponovo ponudile jelo. One su bile zabrinute.

Muškarci su im govorili da čekaju, a decu koja su se tu skupljala, razjurivali su. Ono što se ovde videlo nije bilo za njihove oči. Tokom noći, dok je gorela vatra koju su održavala dva mu-škarca iz karavana, Havad je ušao u yodu. Muškarci su oklevali, Kra Jji ca Palmire ali se nisu usudivali da ga spreče. Primakao se sasvim blizu nje i kleknuo. Naslućiyali su ono što joj je govorio, ali nisu mogli čuti njegove reči. Ništa od njegovih molbi nisu čuli. Zašto je trebao da spasi te Božije knjige, da ih izvuče iz kuće koja je gorela? Knjige koje su bile starije od svih Ijudskih sećanja, koje su već bile spašene u valjanoj hrišćanskoj kući pre nego što je ona bila pokopana. Knjige koje su sadržayale reč jedinog Boga, Oca Ijudi čak i pre nego što je On poslao Hrista na zemlju. Knjige koje nisu bile ispisane Ijudskom rukom, već Božjim srcem. On, Havad, trebaJo je da ih spasi. Zenobija je morala to da razume! Nije smela da mu zamera što je odabrao da spasi Božju reč umesto da spasi nju.

Morala je da razume i oprosti. Šta je Ijudsko meso u rukama Svemoćnog? Da li ga je slušala?

Havad nije znao. Na rumenoj svetlosti plamena njeno lice bilo je odsutno, skamenjeno, iako su joj oči bile širom otyorene. Havad je i dalje preklinjao. Zenobijo! Zenobijo! Nije mi srce od kamena.

Nisam te zaborayio. Ali kako je mogla pomisliti da će on pobeći sa njom onog trenutka kada je onako banula, kroz plamen opsednutog grada? - Oh! Zenobijo, zar ne želiš da shyatiš? Bilo je nemoguće pobeći daleko od te kuće sa tobom bez Božjih knjiga! Pod debelim slojem blata, Zenobijin vrat, obrazi, usta, bili su kao u kipa. Havad je grmeo, grla iskidanog od jecaja. Podsetio ju je kako je dospela u dyorište. Kako je ukrao Rimljaninu konja i kako je załwaljujući njemu prešla persijske položaje.

- Učinio sam što sam mogao. Sve što sam mogao! Umro bih za tebe ako bi trebalo. U mom si srcu od kako si se rodila. Ali ja sam u rukama mog Boga. Potreban sam mu. To moraš razumeti. 156 Ples bogo va Ali da li ga je čula? On je prestao da govori. Savio se i uronio glavu u jezero, pre nego što je prošaptao jednu molitvu svom Bogu. Ona je sadržayala reči oproštaja i kazne. Potom, putnici karayanima su ga ugledali kako ustaje, izlazi iz vode i nestaje u tami. U zoru, kampom se yriskalo: Padala je kiša. Sitna i raynomerna kiša. Kiša koja je poskakiyala po jezeru, zatamnela žućkastu pustinjsku zemlju koja je ubrzo zasjala kao ulje. Ponegde su se prayile barice. Deca su skakutala i piskala od sreće. Kiša je neprestano padala do yečeri. U suton Zenobija je ustala, uspravna i dalje prekrivena blatom, toliko puno da se njena golotinja nije yidela. Ona je zakoračila ka vodi, puštajući kišu da pada po njoj. Uprkos sloju crnog muljaka kojim je bila prekriyena, njena lepota ostayila je muškarce i sve žene bez daha. Zatim je ponovo uronila u jezero. Yideli su je kako pliya po poyršini vode kao nekakva čudna žiyotinja. Malo pre noći, ona se prekrila sa još blata kako bi napravila što deblji sloj. žene su je ponovo pitale da li bi želela da jede. Nanovo bezuspešno. Ali jedan starac reče. - Neće se više zabaviti sada. Nisu znali kako je mogao biti tako samouveren, ali nisu ni sumnjali da je bio u pravu. Sutrašnji dan nije bio nalik nijednom prethodnom. Odmah u zoru, pustinja je ozelenela. Kral/ica Palmire Proredene nežne vlati trave nikle su u toku noći. Rasuti, tu i tamo majušni beli cvetići treperili su na povetarcu. Pri hodu, stopala su joj uranjala u zemlju i jedva da se mogla videti ta nežna trava. Gledajući horizont, lice bi vam se ozarilo: Pustinja je ozelenila.

Medu putnicima karavana samo su se najstariji sećali ovakve divote. Kada se sivo nebo poderalo, kada su se oblaci rasturili voljorn sunca, Zenobija se pojavila iz jezera. Okrenula se ka obali. Primetili su da je u rukama držala jedan dugačak crni kamen, ravnih ivica, uglačan i besprekoran.

Kamen isti kao ogroman crni dijamant, dužine i širine ruke deteta. Svi su na istu stvar pomislili: Zenobija je držala zvezdu koju je Balamin poslao u pustinju u noći njenog rodenja kada je iskopao rupu izvora! Potom je svako razumeo zašto je ona ostala tri dana i tri noći u vodi jezera. Došla je da ispuni Balaminovu volju! Yrištali su od sreće i podizali su ruke ka nebu. Držeći kamen na svom blatnjayom stomaku, Zenobija je krenula ka ženama. One su uzmicale pomalo uplašene. Jedva razgovetnim glasom, kao da je jedva mogla da pokreće vilicu, ona reče: - Treba da me operete, da mi priprernite jednu kobu \ jednu belu kamilu. Treba da odem u Palmiru i udam se za Odenata.

Drugi deo DANI OGNJA 256-258 godina n.e. Pl'es b ogo va 15 PALMIRA Prvi su ih ugledali khansovi koji su bili van grada. Deca su prestala da se igraju ispod palmi i otrčala su na put Haraksa ne bi li videli njihovo približavanje. Yrelina se presijayala i rasipala svoje uljane obrise na sasušenoj kori pustinje. Pogled je varao, a karavan je bio samo nit koja je treperila na horizontu. Desetak životinja, možda petnaestak, ne više. Suviše mali karavan da bi bio trgovački. Nikakvo stado ih nije pratilo. Nešto je trebalo da se dogodi. Rukama štiteći oči, deca su se igrala pogadanja. Ko su bili stranci? Možda su preživeli pljačku ili su to bili pobedeni i ra-njeni ratnici koji su dolazili da umru u Palmiri. Kada su siluete bile dovoljno velike da su se mogle razaznati i videti njihova boja, uvideli su da se radi o jednoj ženi prekrivenoj velikim velom plavih traka. činilo se da ide ispred bele kamile. Već sledećeg trena, jedan dečak uzviknu da žena ne hoda, već da jaše magarca. Zatim su svi zajedno opazili crveni kovčežić pričvršćen za samar kamile. Jednoglasno su zaurlali: - Kobal Kobal Koba će biti unesena u grad! Vest se śirila na sve strane pod svodovima konačišta za ka-ravane koji su bili duž ogromnih redova palmi. Širila se kroz kuće duž vrtova, brana i jaraka na obalama ouadi Kubura. Za tili čas muškarci su prekinuli isprazne priče. Napuštali su svežinu svojih dućana dok su žene izlazile iz svojih kuhinja i prestajale sa tkanjem. Kraljica Palmire Deca nisu lagala. Koba od divne crvene kože njihala se na grbi jedne kamile. Svako je želeo da vidi ko je bila ona koja je prenosila sveti predmet. Veo koji je prekrivao bio je toliko širok da se nisu mogle nazreti čak ni njene čizmice. Iza nje su išli ra-tnici. Duge sablje su im bile isukane, a oštrica se jasno videla na njihovim butinama. Svi su ih ubrzo prepoznali. Deca su uzvikivala i zyiždala: - Ratnici M'Tuba!

Muškarci su se namrštili. M'Tubovci bogatog Abdonaja! Neko je i dalje vikao: - Pogledajte obeležje na kamili! Na belom krznu životinje, odmah iznad ramena bio je utisnut žig zvezde koja upada u vodu. - Abdonajeva kći! - Yrisnu jedna žena. - To je Zenobija, žena pod velom! Ona Zenobija za koju su svi mislili da je mrtva! Mesecima se šuškalo o njenom nestanku, iz večeri u veče, ispred šatora. Mesecima su svi šaptali: Balaminoya ruka se sklo-nila sa Abdonaja i njegove kćeri. Putnici nekog karavana pronašli su pocepanu haljinu u pustinji Turak Al'Lab. Zenobijinu haljinu. Pustinja ju je proždrala ili su je raskomadale divlje zveri. Osim ako je nisu oteli persijski vojnici. Ili plemena sa juga, Ijudi nepoznati bogovima. Kako bilo, Balamin je bio sit davanja to-likog bogatstva i moći Abdonaju i njegoyoj kćeri. Pričalo se takode da je Yeliki Odenat, Svemoćni kralj Palmire, postao udovac pre nego što je uopšte i priredio pir za svoje venčanje. Ponayljalo se da je sve to bio loš predznak za Palmiru. Ali eto, pogrešno se govorilo.

Grla su im gorela od uzbudenja. žene su podizale svoje dlanove ka nebu i uzvikivale: - Zenobija!

Zenobija je živa! Balamin je yratio Zenobiju svom ocu. PJes bogo va Hitali su ka magarcu i ženi pod velom. Pevalo se Zenobijino ime sve dok se jedna ruka nije izvukla ispod vela i razmaknula ga.

Prekriveno lice se ukazalo. Zavlada muk Retki su bili oni koji su to lice videli. Svi do jednog su bili zadivljeni lepotom koju su ugledali. Najlepše lice žene koje su bogovi podarili. U prostranom triklinijumu, zidova prekrivenog freskama, ležaljki ukrašenih zlatom i sedefom, nagomilanih mekanim jastucima u koje su čak i najpunačkija tela mogla uranjati, Ab-donaj se pripremao da podeli svoj obrok sa trgovcima iz Emesa. Yriska je prekinula duge łwale njegovih gostiju. Pomislio je da se napolju neko svada. Abdonaj se namršti. Počinjao je da se Ijuti. Pre nego što je otvorio usta, sluge se pojaviše iza Ahemu. Dojilja se gušila od sopstyenog uzbudenja. - Stiže tvoja kćer! Zenobija stiže, konačno izusti. Abdonajeyi obrazi su prebledeli. Umalo nije udario egipćanku. Od Zenobijinog nestanka niko nije smeo da izgoyori njeno ime u kući. čak je i reč kći bila zabranjena. lako je bio potpuno ukočen od besa, Abdonaj je uspeo da prikrije Ijutnju. Široko Ahemuino lice sjalo se kao svetiljka u hramu. Obrazi su joj brideli, suze tekle do usta, a usta podr-htayala. - Šta to pričaš? - procedio je Abdonaj. - Hvaljena bila Izida, hyaljen bio Balamin! Hvaljeni bili svi bogoyi univerzuma. O, gospodaru moj, Zenobija je živa. Tvoja kćer nam se vraća. Umakla je iz pustinje!

Abdonaj je preneraženo ćutao. Uporno je gledao svoje goste i sluge kao da nije razumeo smisao reči lcoje je slušao. Najstariji rob više nije mogao da se uzdržava: Kraljica Palmire - Gospodaru, dojilja priča istinu! Gospodarica Zenobija stigla je na beloj kamili. Dečurlija je videla na putu za Haraks, kraj palmi. - Ne, nije na kamili, dodade drugi, ona je na magarcu. - Zato što kamila nosi kobu\ Nestrpljivo upade treći. - Uskoro će biti ispred velikih stubova! - Kobul Začudio se jedan gost iz Emesa. - Da, da, prečasni trgovče, sveti kovčežić. Ali ne znamo šta se u njemu nalazi. - Kažu da je pastiri i trgovci koji nisu iz našeg grada, prate uz pesmu i muziku! Ponesena srećom zbog ove yesti, jedna služavka koja je držala težak krčag za umivanje gostiju usudila se da doda: - Prava Zenobija, Gospodaru! Prava, ona za koju si mislio da je mrtva! Ahemu, očiju blještavih kao žeravica, nastavljala je: - Nisi hteo da mi veruješ ali bila sam u pravu. Znala sam da je živa i da će se yratiti. Mir, ućutite! -- Prasnuo je Abdonaj pljeskajući rukama. Gubite se i natrag na posao. Iznenadenje je nestalo. Poyratio je prisebnost. Osmehnuo se trgovcima iz Emesa i pokazao na sto krcat jelima. Jedimo i pijmo. Ako se moja kćer zaista yratila, yidećemo je kasnije. Njen će otac znati da je dočeka kako dolikuje. Ahemu je širom razrogačila oči. Ona je ščepala Abdonaja za ruku i odmaknula ga malo od gostiju. - Jesi li lud? Tvoja se kćer yraća, a ti želiš da joj i dalje zameraš?

- Moja kćer je pobegla iz moje kuće, ciknu Abdonaj, skupljajući usta od besa. Moja kćer me je osramotila. Ukaljala se pred bo-govima i Yelikim Odenatom! Ukaljale je i mene isto toliko, mene, njenog oca, Abdonaja, sina Malikoyog, sina Našinuvog, PJes b ogo va zapovednika Mazina i Balaminivog izabranika! Ako nije umrla u Turak Al'Labu, onda može slobodno tamo i da se vrati.

Yeruj mi, neće je zamerke dočekati. Mnogo gore ... - Zenobija, ukaljana? Jesi li izgubio razum? - Ta devojka će doći pred mene, a ja ću je najuriti iz moje kuće! Eto šta ću učiniti. - Ako ti je ostala makar trunčica mudrosti, Abdonaju, ućuti i trči joj u susret. - Ostavi me na miru. - Zar me nisi čuo?

Je si li ograničen? Zenobija ulazi u grad sa kobom, a ti želiš da je kazniš? Balamin ti je vraća sa jednim svetim darom, a ti želiš da je najuriš? Ko si ti da ideš protiv volje tvog boga? - Dosta je!

Probijaš mi uši svojim jadikovkama. I tebe ću najuriti. A vi, oslobodite me ove brbljivice. Odlično! Idem da se derem ulicama kako se Abdonaj od-rekao svoje kćeri, one koju je odabrao Balamin. One kojoj duguje svoje bogatstvo! Yikala je. Reči su odzvanjale prostranom odajom.

Trgovci iz Mesa osećali su se neprijatno. Tada najstariji, koji je bio i najbogatiji, spusti SYOJU tešku ruku na rame svog domaćina. - Ono što govori dojilja nije nerazumno, Abdonaju. Naša glad može sačekati. Biće zadivljujući čin videti oca koji ponovo nalazi kćer za koju je mislio da je izgubljena. Karavan je izašao iz palmi koje su se protezale duž zida kraj koga je tekla vredna voda uadi Kubura. Zenobija je, bez vela na licu, uspravna, sedela hladnokrvno na svom magarcu. žene su trčale za njom. Sada su se već čule i frule, a deca su lupala u Kraljica Palmire bubnjeve. Nešto malo dalje, ali podjednako nestrpljiyi, pristizali su muškarci. Kao i žene pre njih, uzvikivali su Zenobijino ime: - Božji dar je na njoj! Zenobija je i dalje odabrana. Oh, odsjaju Dingir-Dusaga, oh, Zenobijo, ti koja si se rodila iz Balaminove zvezde... Najzad pristigoše do yelikog svoda pod kojim se pružalo srce grada. Zakon Palmire zabranjivao je da se životinje kreću uli-cama. M' Tubovci nateraše svoje jednogrbe kamile da lcleknu. Blagim udarcem u slabine Zenobija je sišla sa svog magarca. Gomila se ućutala. Svi do jednog osmatrali su njene pokrete. A ona je malo više razmaknula veo sa svojih ramena. Pojayio se gospodski vrat, yisoko uzdignute jagodice pustinjske devojke. Zlatne rninduše su zasvetlucale. Pogled je i dalje bio isti. I dalje prodoran i nedokučiy, čak i kada je zgrabila kožni ular yezan oko njuške kamile. Ona pucnu jezikom, naredi životinji da je prati do kapije čiji su lukoyi i svodovi bili ukrašeni oblim kamenjem, geometrijskim ukrasima i trakama lišća nepoznatog u pustinji. Rimski yojnici koji su je čuvali, zabrinuti zbog čitave ove gomile koja je htela da nagrne u grad, njihali su svojim kopljima. Yojnici M'Tuba ubrzo su stali ispred Zenobije. Promuklim latinskim i bez preteranog ulagiyanja, pesnicama stisnutim na oružju, zatražili su prolaz za kćer presvetog Ab-donaja, zapovednika Mazina. Pokazali su kobu na ledima kamile. Svaki stanovnik Palmire, ili bar oni koji su bili rodeni u Carstyu, trebalo je da

znaju da kobo. sadrži dar bogova. Samo je bela kamila mogla da je nosi do vrata hrama. Taj hram bi tim činom, i od tada, bio slavljen. Legionari nisu imali yremena da odgovore. Ne obraćajući pažnju na njihova koplja, Zenobija se približila kapiji. Gomila se strahoyito gurala oko nje, gurajući tih nekoliko yojnika. Pesma se nastayi kada su prošli ispod senke visoke kolonade. PJes b ogo va Duga dve hiljade stopa, protezala se u dva niza od osam stotina stubova čiji je, samo donji deo, bio pet puta viši od čo-veka. Bila je to najčudesnija sveta ulica Sirije. U poloyini visine svakog stuba, kameni podupirač pridržavao je kipove od bronze. Osamsto dvadeset moćnika. Trgovaca, ratnika, ili sveštenika, Oni su čuvali blistayost grada. Iznad na spojnici stubova i njihovih kapitela ukrašenih gro-zdoyima i łišćem akante, na širokoj prečki od kamena, nalazio se nosač krova od kedroyine obojene u plavo, purpurno ili zeleno, kao i krov od ćeramide, koji je bio dovoljno prostran da baca senku tokom čitayog dana duž cele ulice. Zenobija se uputila tamo praćena kamilom. M'Tubovci su bili tu da odgurnu radoznalce koji su pristizali iz obližnjih dućana. Štavioci, sarači, zlatari i merači zlata, obućari, mešinari, svi su ostayili svoje posloye kada su začuli frule i bubnjeve. Iz svih usta izbijao je isti uzvik zaprepašćenja: Zenobija, Balaminoy dar, Abdonajeva kćer i ona koja je obećana Odenatu, nije bila mrtva! Balamin je nije napustio, naprotiy. Pojedini su izgovarali: "Srela je Balaminoyog andela u pustinji, on ju je poveo do izyora njenog rodenja, u Dingir-Dusag!"

Strastyeni i opčinjeni pogledi klizili su po ovoj tako lepoj devojci sa kobom koja se Ijuljala na ledima kamile. Njena yatreno crvena boja kože blistala je u senci stubova kao srce kada treperi. U pratnji svojih gostiju, Abdonaj je koračao ispred Ahemu. Snažnom rukom razgrtao je gomile dućandžija i besposličara koji su se gurali ispred njih. čuli su muziku tek kada su stigłi ispod senke koja se poigravala svetlošću i bacala svoje šare preko Kral/ica PaJmire reda stubova. Iznenada, svetina se razdvoji. Abdonaj iznenada zastade. Ahemu posrnu preko njegovih lećta. Zenobija je bila na desetak stubova ispred njih. Veliki, belo plavi veo lelujao se oko njenih nogu pri svakom njenom koračaju. Kosa joj se oslobodila češljića i njene duge lokne, bakarnog od-sjaja, padale su preko tela.

Kamila joj je bila za petama, koračala je povijenog vrata, pogleda zabrinutog, ali laganog hoda, kao da je bila svesna yrednosti kovčežića privezanog za njenu grbu. Pred tolikom veličanstvenošću Abdonajev bes je iščezao. Ćerkino ime mu se yratilo na usne. Hteo je da pohita. Ahemu ga je zgrabila za skut tunike i prozborila zabrinutog glasa: - Ne, ne približavaj se! Nemoj joj se približavati. Abdonaj je hteo da se ogluši o njen savet. Ahemu ga zadrža, drhtavih usana. - Pogledaj joj oči! Zar ne vidiš? Nešto se desilo! Pogledaj! Abdonaj se namrštio. Egipćanka je bila u pravu.

Zenobijino lice više nije bilo isto. Mnogo lepše nego što ga se sećao. U stvari, toliko lepo kao da ga je gledao prvi put. Uzano, odlučno, gospodstveno. Obris njenih usana bio je savršen, kao i njene bademaste oči, fine ujednačene obrve iznad nešto snažnijeg nosa, pomalo

kljunastog, ali nežnih nozdrva kao latice jasmina. Da, njegova kćer Zenobija bila je otelotvorenje lepote. Ali, ona više nije bila ista. Abdonaj je poznayao sve njene ćudi, od prikrivenog besa do burnih izliva radosti. Izraz koji joj je u ovom trenutku skamenio lice, njega on još nije video. Pogled lišen sjaja i nežnosti. Pogled hladan poput čelika mača. Lice zatvoreno kao šlem gladijatora u času borbe. činilo se da ne vidi ni oca ni svetinu. Egipćanka je bila u pravu. Nešto se desilo. Abdonaj je bacio zabrinut pogled na kobu od crvene kože. Neosporna istina ga je brinula. Očigledno, ono što se dogodilo Zenobiji, tokom njenog boravka u pustinji bilo je Balminova tajna! Abdonaj se ukočio. Ne obraćajući pažnju na izraze čudenja svojih gostiju iz Emesa, on je odgovorio na drhtavi pritisak P1 es b ogo va Ahemułne ruke. Stisnutih usta zbog uzburkanih misli i srca, on je podigao pogled na obojeni krov kolonade. Iskren, onoliko koliko je to mogao biti, on je preklinjao Balamina da mu oprosti. Bio je ipak otac. Kada mu je kćer pobegla, ona koja je bila tako vredna, ali posedovala silovitu narav, on je verovao da se radilo 0 ludosti ili pak kapricu. "Oh, Balaminu, mesecima živim pod ruševinama svog doma, hranim se i napijam samo podsmesima i lošim vestima. Oh, Balaminu, ko je mogao verovati da je ona bila u tvojoj milosti i pod tvojom voljom?" Zenobija je prošla pored njega ne pokazujući ni najmanji znak da ga prepoznaje. Nije čak nimalo pognula glavu. Isto se ponela 1 prema Ahemu. Gomila ih je gurala bez imalo poštovanja, gužvajući lepu Abdonajevu odeždu. Skoro oboriše njegov turban na kojł je bio prikačen zlatni lanac i pod kojim je bila prikupljena uljem pre-mazana kosa, a što je pak bio dokaz njegovog položaja. Prešavši dve trećłne kolonade, Zenobija više nije bila u senci. Povela je svoju kamilu u levo, jednom širokom ulicom koja je vodila do Balaminovog hrama. Dvorište, grobnice i svetilište su bili opasani zidom od lakirane opeke. Sedam stepenika vodilo je do velikih vrata. Šest izbrazdanih stubova podupirali su zabat iznad vrata grčkog stila, savršeno ukrašenog suncem sa dvanaest zraka i istim znakom koji je bio utisnut na vratu bele kamile. Zenobija se zaustavila u podnožju stepenica, a sa njom i čitavo mnoštvo pratilaca. Frule i bubnjevi su zamukli. Dva sveštenika u pantalonama po persijskoj modi, dugih mantija ružičaste svile, zadivljujućeg veza od bisera, obraza glatko izbrijanih, primakli su se tremu. Na čelu su im bile krune od gipsa sa umetnutim zlatnim lišćem. Kra 1/ica Palmire Iskoristiyši taj kratki trenutak mira, Abdonaj se progurao ra-menima kroz gužvu. Pohitao je do sveštenika koji su stajali na stepeništu. Grub Zenobijin glas koji je zapovedio kamili da klekne, zaprepastio ga. Kao i ostali, on je ugledao kako se ži-yotinja pokorava. Tiho je muknula i nežno poput velikih ptica, savila je svoje noge. Zenobija je odvezala kaiševe kojima je koba bila privezana. Sa kovčežićem na grudima, napravila je nekoliko koraka, a sveštenici su se pomerili sa vrata hrama. Najviši, muškarac veoma mrkog lica i skoro crnih ustiju, podigao je ruku i upitao: Gde ideš, kćeri? Balaminov hram nije otvoren za žene ovog dana.

Abdonaj je uspeo da dode do daha. U pratnji Ahemu, oni su se primakli kako bi posredovali. Bilo je nepotrebno. Svi su mogli čuti Zenobijin glas, grub koliko i njen pogled. - Moćni Malko, znam ko si ti, a i ti bi trebalo da znaš ko sam ja. Mene, Zenobiju, Balamin je doneo na ovaj svet pre sedamnaest godina i tada je bacio zvezdu sa neba u pustinju. Tokom ovih nekoliko nieseci, poveo me je sa sobom. Odveo me je do zvezde iz koje se rodio izvor Dingir-Dusag. Danas ja donosim ovaj kamen sa neba u hram bogova Mazina. Danas ja donosim Balaminov dar u Palmiru. Zenobija se okrenula svetini. Skinula je poklopac sa kobe. Na postolju od crvene kože ukazao se dugačak crni kamen. Osam ravnih ivica, zaslepljujuće se presijavalo na suncu poput hiljadu puta uglačane bronze. Dug žagor oduševljenja prenosio se sa usta na usta. Dakle, to je bilo to! Balamin je poveo Zenobiju do zvezde njenog rodenja! Ljudi podigoše ruke, očiju uprtih u nebo. « O moćni Balaminu!

Hyaljeno bilo tvoje dete Zenobija!» Preneraženi koliko i pokolebani, sveštenici su se izmakli. Pl e s b ogo va Presveti Malko ugledao je Abdonajeve od radosti suzne oči. Reči nisu bile potrebne da bi se razumeli. Sa ovim svetim ka-menom, Mazini, veliki putnici karavanima, od sada su imali svu moć koja je bila ravna moći drugih palmirskih bogova: Zeus-Belu kralja Odenata, ili Sol-Invictusu moćnih porodica Emesa, ili Antiohije, bogovima bliskih Rimu i vladaru Imperije, onih koji nisu bili rodeni na vrelom pustinjskom pesku. Medutim, uprkos njihovom zadovoljstvu na licima im se ocrtayala ista zabrinutost. Da li je Zenobija došla samo da do-nese kamen Zvezde u svetilište? Da li je konačno bila voljna da se uda za Odenata? Svetina je bila isuviše brojna. Yećina je stajala van hrama, izyijajući vratove ne bi li videli Zenobiju kako prelazi preko praga. Sveštenici Balamina, dotrčali su iz yelikog dvorišta. Svi, mladi kao i stari prosti pomoćnici oko žrtvenika kao i moćni vračevi. Očiju prikovanih za crnu zvezdu koju je Zenobija nosila, strastveno su joj krčili put do svetilišta. A ona je koračala ne trepnuvši. Onako kako je zakon nalagao, sa kamenom stisnutim na telu, ona je obišla oko palate četiri puta pre nego što je ušla. Bilo je to čudno mesto, prostorija od kamena, sva u skulptu-rama, stubovima, frontonima i izbočinama na gornjim sprato-vima, podignutim ka unutrašnjem delu zidova hrama. Na obe strane, iznad vrata, uzdizala su se dva zabata sa prostranim udubljenjima u zidu. Izmedu finih stubova nalazila su se dva predivna kipa od mermera protkana crvenom i zelenom bojom. Sa leve strane, Aglibol, boginja Meseca, bila je jedva prekrivena yelom, golih i sayršenih grudi, bedara i butina. Polu zavaljena na stolici, sa strelama noći u ruci, posmatrala je beskonačnost. Kraljica Palmlre PJes bogo va Sa desne strane, u mermeru tamne oker boje, uspravan u dvokolicama koje su vukla četiri grifona sa glavom lava, i tela opasanog rimskim oklopom, ukrašenog zlatnim lišćem, Glasnik- Malkabel nosio je ponovno rodenje na putu koji se činio beskrajnim, dok su mu užareni sunčani zraci izbijali sa čela. U središtu je tkanina od svile i lana povezivala stubove, i njome je bila ogradena Balaminova odaja. Presveti Malko učinio je pokret rukom. Dva mlada sveštenika podigla

su zastor, a nabore su uvukli kroz bronzane alke. U kamenu tako čistom da se činio prozirnim, Balamin je izgledao živo kao da je bio od krvi i mesa. Sedeo je za tronom, držao u ruci klas žita kao obeležje plodnosti, svetlosna dijadema bila mu je u kosi, široka toga ratnika spala mu je sa levog ramena, a pogled mu se spuštao na one koje su nailazili. Koluti oporog dima lelujali su se pri razmicanju zastora i na trenutak su prekrili njegovo lice. Kraj njegovih nogu bilo je pregršt pehara iz kojih je kuljao dim tamjana, a drugi su bili prepunjeni darovima. Sveštenici su oborili pogled, presveti Malko kao i Abdonaj. Zenobija je držala visoko uzdignutu glavu, nimalo zadivljena onim što je ugledala, a što je malo očiju yidelo. Poklonila se pred darovima i spustila kobu u jedno udubljenje prošarano sunčevim zracima koji su se probijali kroz gipsani prozorčić kraj oltara.

Tamne uglačane površine kamena ponovo su zasvetlucale kao da se iz njega radala nekakva nova svetlost bez imena i razbijala tamu. Zenobija je uspravila lice prema Balaminu. - O Balaminu, ti me vodiš. Ti upravljaš mojom voljom od prvog časa mog rodenja. Ti si krv i duša koji daju život. Od tebe potiču dobro i zlo, bol i patnja, kao melem kojim se celivaju rane. O Balaminu, spusti svoju ruku na mene. Ja sam Zenobija, ona koju si darivao Mazinima Turak Al'laba. Potreban si mi. I zbog tebe, kao i tvojom voljom, postaću kraljica Palmire. Njene reči odzvanjaie su kroz kameno svetilište. Abdonaju se oteo uzdah sa usana. Presveti Malko duboko je uzdahnuo sa izvesnim olakšanjem. Nisu sačekali da dovrši svoju molitvu niti da se uspravi i izade na svetlost dana. Trčali su dvorištem hrama glasno uzvikujući novost. Abdonaj je poveo svoju kćer Zenobiju, Balaminovu izabranicu, boginju Dingir-Dusaga, u kuću Yelikog Odenata, kralja Palmire i rimskog senatora! Te večeri Zenobijino ime bilo je na usnama svih stanovnika Pustinjskog Bisera. Ona je bila u njihovim srcima, njihovim osmesima, pa čak i u njihovim ludilima. PJes b ogo va L6 LAURICIJUM LIMES NA RAJNI Već deset dana, šume i polja Germanije bili su prekriveni oblacima tamnijim od noći.

Neumorna kiša izlivala se poput šuštave zavese koju je severac talasao. Slivala se po sveže podignutim nasipima, izlokala ih i napravila blatnjave slapove. Ispunjavala je jame i plavila polja.

Putevi su nestajali, a kola su se gubila u kaljugama, te se više nisu mogla voziti već su se sve češće prenosila. I konji bi se zaglibili te su bili od male koristi. A volovi suviše teški, kratkih nogu, tonuli su. Legionari su urlali od besa, mokrog lica, ogrnuti kaputima koji su bili teški kao olovo, odavno natopljenim ovim potopom. Bilo je neophodno neprekidno podmazivati gvozdeno oružje i kožu koja se stvrdnjavala kao stari papirus. Aurelijan je stajao već satima na balkonu jednog malog utvrdenja, ne višeg od dyadeset pet stopa. Zadovoljno je posmatrao stravično polje i smešio se. Pred njegovim očima gubilo se sivilo kaljuge, a beskonačnł plot na Dekumatskim poljima bio je dovršen.

Odbrambeni zid, dug dvesta pedeset milja, spajao je Dunav sa Rajnom, protezao se duž planina i šuma, presecajući reke. Bio je sagraden od debala širih od Ijudskog trupa. Sa jednog kraja na drugi bio je ojačan nasipom i dvostrukim jarcima, svakim dovoljno dubokim da se u njega mogla smestiti zaseda. Odbrambeni zid je razdvajao varvare od rimskog naroda kao što grabulje razdvajaju pšenicu od kukolja tokom žetve.

Kralfica PaJmire Na udaljenosti od jedne milje, nalazila se kula sa koje je bilo omogućeno nadgledanje. Na svakih pet do deset milja bile su tvrdave u kojima su živeli legionari i granične službe. Uza sve to protezao se popločani put, neophodan za brzo i uspešno kretanje legija. Bile su potrebne tri legije, VII Augusta, XXII Primigenia i XI Claudia. Yalerijan, novi Imperator, poverio mu je zapovedništvo. Po odlasku iz Rima, Aurelijan je obećao da će posao biti dovršen pre jakih januarskih mrazeva. Svako od osamnaest hiljada pri-sutnih Ijudi radije je strepeo od njegovog besa nego da gaca po ledenom blatu Germanije. Ni vremenski uslovi ni uznemiravanja varvara nisu ih mogli usporiti. Kroz četrdeset ili pedeset dana, njegovo obećanje biće održano. - Hoćeš da umreš od zapaljenja pluća, legate? Maksim je otvorio vrata kule udarcem noge. Aurelijan mu je odgovorio grimasom. Maksim je stezao svoj kaput i oklevao da se približi. - Kakvo pasje vreme! žele li to bogovi da nas pretvore u svinje ili ribe? Pogledaj ovo, oni više ne mogu valjano raditi... Bradom je pokazao na gomile Ijudi koji su zabijali drvene stubove u rupe. Rupe su se pretvarale u blatnjave jame. Legi-onari su pod teretom psovali i vredali se medusobno. Sve im je izmicalo, klizilo iz ruku, kotrljalo se i pretilo da ih zgnječi. Zemlja se obrušavala u jame i do pola ih punila te su bili primorani da kopaju bez prestanka. čekrci su propadali u preterano raz-mekšano tlo. Kanapi su se zatezali zbog velike vlage. Drvene koturače nabrekle od vode su se zaglavljivale. Kada bi, najzad, ne znajući se kojim čudom, zaobljeni panjevi upali u svoje ležište, bujice blata jurnule bi na Ijude pretvarajući ih u kipove izbljuvane od ilovače. A u obližnjim šumama, drveće koje je jesen ogolila, padalo je, red za redom, poput iznurene vojske. Potkresano, zašiljeno, PJes bogo va natovareno manje-više dobro, dospevalo je do podnožja utvr-denja i svaki put bi bilo pobodeno tamo gde je to volja Rima zahtevala. - Sve će ovo mnogo bolje izgledati u proleće. - primetio je Aurelijan - Kada se zemlja osuši, postolje utvrdenja biće čvrsto poput kamena. Maksim je nerazgovetno mumlao.

Umorno je brisao lice. Njegovi dugi pramenovi cedili su mu se po bradi i vratu. Smršao je, a lice mu postalo koščatije, ivice usana naglašenije. Njegov ružičasti ožiljak je pod uticajem hladnoće poprimao sedefastu nijansu. Osećao je Aurelijanov ispitivački pogled te odgovori umornim glasom.

- Znaš li da mi se često dešava da sanjam Aziju? Kako napuštam ovo prokleto blato i odlazim da pružim svoj mač Imperatoru pod Sirijskim suncem... - Prekasno. Zaboravi svoje snove. Naš Avgust je napustio Istok i pridružuje nam se. - Ne rugaj se Aurelijan. Ozbiljno, razmišljam o tome! Gundaj koliko ti je volja, tribune. - zabavljao se Aurelijan - Kroz jednu nedełju bićemo na putu za Mogontijacijum, a kroz mesec dana moći ću da objavim da sam ispunio naš zadatak. Mahnuo je rukom kroz vazduh pokazujući od severa ka jugu. - Osam tvrdava, dvesta šezdeset osmatraćnica i devet utvrdenja sagradenih od letos! Ponosan sam na sve nas, Maksime. Možeš da objaviš legijama da će im plata biti udvostručena. Imaće svoje zlato za decembarske ide. Legat Aurelijan im za to jemči. Maksim je pognuo glavu nimalo ubeden.

- Makar jednom, ova tegleća marva neće potrošiti sve od-jednom. Biće preterano iscrpljeni za to.

Aurelijan je posmatrao Maksimovo lice, tražio na njemu prekor, ali video je samo podrugljivost i umor. Kraljica Palmire Kao da je čitao njegove misli, Maksim upita: - Možemo li ući na trenutak? želeo bih da popričamo na suvom. U unutrašnjosti kule postojala je samo jedna gola prostorija sa kamenim ognjištem, poklopcem na podu i merdevinama koje su povezivale tlo sa spratom. Trojica muškaraca su se grejala i grdila, jer je drvo bilo suviše mokro, pa je błlo više dima nego plamena.

Pozdravili su sa poštovanjem i nestali kroz vratanca. Maksim je skinuo kaput i ponovo stao da gunda: - Ovaj dim će nas pre nadimiti kao šunku nego što će osušiti našu odeću. Više se čak ni ne sećam kakav je osećaj imati čistu i suvu tuniku. - Govorio si o Siriji i o Imperatoru - prekinu ga Aurelijan -Primio sam poruku od Yalerijana. Biće ovde za dva meseca i želi da me vidi u Agripinensijumu. Hoće da obide utvrdenje. - A želi li da se okupamo u Persiji? - podrugljivo dodade Maksim. - Vrlo je moguće. Hapur je opustošio Dura Europos. Možemo sumnjati da nameraya da krene i na Emes pa čak i Antiohiju. Ako umem da čitam izmedu redova njegovog pisma, Imperator razmišlja da mi poveri zapovedništvo nad jednom legijom na Istoku. Maksim ga je sada uzeo za ozbiljno. - Evo najlepših vesti kakve odavno nisam čuo. Aurelijan se složio, posmatrajući vatru. - A naš Cezar, Galijen, gde će on biti? - U Galiji. I on bi trebalo da dode u Agripinensijum da vidi svog oca. Galija i bretonci su daleko od toga da budu pokoreni. Galijenov zadatak nije niti lak niti dovršen. Maksim je odobravao klimanjem glave. - Sve će se uskoro promeniti, prijatelju Maksime. - bio je uporan Aurelijan - Gotovo je sa brukom i trgovinom sa VarvaPl'es b ogo va rima. Već sledećeg proleća Rim će konačno biti poštovan! Yalerijan je starac.

Ne može se sumnjati u njegoyu hrabrost, a njegova mudrost veoma je nedostajala Decijusu.

Aurelijan je strastveno govorio. čitavo telo mu je podrhta-valo. Maksim se zakaśljao zbog dima.

Posle trenutka tišine, on primeti: - Ne sumnjam u vrlinu našeg Avgusta niti o tome da brine o tebi.

Neophodan si mu i on to zna. Svestan je i tvoje odanosti. Maksim je oklevao, prekinuo svoju rečenicu, pa dodao: - Odanost kojom se Cezar jedva može pohvaliti, on koji samo sanja da postane moćniji od svog starog oca. On te vidi na svom putu. Trebalo je bolje da o tome razmisliš... - A gde će me to odvesti? - Ko zna? Njegove usne su prebledele, pogled mu je bio oštar poput oštrice mača.

Maksim je podigao ruku kako bi ga umirio, ne pokazujući ni zabrinutost ni srdžbu. - Kako ti odlučiš, legate. Uostalom nisam o tome želeo da ti govorim. I ja sam primio jedno pismo.

Iz jednog kožnog džepa svog štitnika, on izvuče uzani papirus sa koga je Aurelijan prepoznao rukopis. - Tvoja sestra Klaudija me moli da se zauzmem za nju. Uverava me da ti je poslala šest pisama, a da joj nisi odgovorio ni na jedno. - Zato što nemam šta da joj odgovorim. - Ona želi da ti se pridruži. Piše: « Tamo gde je on, meni je mesto. Time žele bogovi da spoje naše sudbine.

Aurelijan ne može da se oglušuje o njihovu volju. Reći će ti da sam luda. No previše seplaši da bi o tome ti sam mogao prosuditi, tl, njegov prijatelj.» Posle ovoga, moli me da ja posredujem o ovoj stvari kod tebe. Aurelijan je okrenuo glavu, otišao do vrata i širom ih otvorio gledajući kišu koja nije slabila. Kraljica Palmire - Šta ti misliš o tome? - O njenom ludilu? - O tome i o svemu ostalom.

- Sto se tiče ludila, uvek sam u tim stvarima bio loš sudac. Klaudłja je najlepša žena koju sam ikada video. Nažalost, ona misli na svog brata, a ne na mene! Da nije tako, ne bih oklevao da je podržim u njenom zahtevu. - Sve bolje i bolje umeš da ne odgovoriš na pitanje. - narugao se Aurelijan.

Maksim se ogrnuo kaputom i približio do praga. Bez reči su posmatrali haos na polju, prigušenu syetlost koja kao da se pridizala sa blata. Maksim se blago podsmehnuo. Svojim nehajnim tonom dodao je: - Kako bilo, ova klima suviše je loša za jednu lepu ženu. Izgubiće ovde svoj šarm i svoje zdravlje. P1 es bogo va 17 PALMIRA Stari zakoni Palmire nalagali su da buduća nevesta napusti očevu kuću pre venčanja i prede u kuću svog izabranika. Tokom devet meseci, trebalo je da živi pod nadzorom žena kojima bi uskoro bila gospodarica. Plašeći se ćudi svoje kćeri isto koliko i prevrtljivosti bogova, odmah nakon izlaska iz Balaminovog svetilišta, Abdonaj je izjayio da će Zenobiju odvesti Odenatu, koliko sutradan. Tokom te jedine i poslednje noći koju je provela pod očevim krovom, Zenobija ga nijednom nije pogledala niti mu uputila ijednu reč. čak ni radoznalost koja je mučila Ahemu nije bila zadovoljena. Pitanja su izvirala iz egipćankinih usta, a da nije mogla da ih zaustavi. Kako je Zenobija znala da je Balamin doziva? Zašto nikoga nije obavestila o svom odlasku? Zašto je njeno odsustvo bilo toliko dugo? Nakon svega, kada je jednom za svagda znala gde je kamen, bilo da je to zvezda, nisu bili potrebni meseci da bi se prenela u Palmiru! I ko je bio andeo o kome se govoriło na ulicama? Da, da! Govorilo se o nekakvom andelu koji ju je doveo, na konju, ni od kuda do izvora Dingir-Dusaga. - Je li to istina? Jedino je muk bio odgovor. Zenobija nije čak ni pokazivała da sluša njena pitanja. Malo kasnije dok su baklje dogorevale, ona zapovedi da joj se napuni velika kada kako bi se okupala.

Kraljica Palmire - Da se okupaš sada? - začudila se Ahemu - Zagrevati vodu u ovo doba? Treba za to pitati tvog oca. Zenobija je ćutala i čekala da se izvrše njena naredenja. Na-ravno da je Abdonaj, bez oklevanja, priłwatio i da se zapali vatra i da se ugreje voda, sve što je njegova kćer želela. No, sa grčem na licu, upitao je Ahemu: - Nije se valjda predomislila? Sutra u zoru vodim je Odenatu, htela to ona ili ne. Bude li trebalo čak i u lancima, budi uverena. - Neće biti potrebno. Yratila se zbog tog venčanja. - Oh! To... - procedi Abdonaj - Pazi je. Ovog puta motri pažljiyo na nju.

Egipćanka je slegnula ramenima. - Nema potrebe da brineš. Ići će. Druga me stvar brine. - Šta još? Nije ista ona od ranije. - Malo je luda? Baš me briga. To se naročito ne vidi. -zacerekao se Abdonaj.

- Ne, nije luda. Drugačija je. Kao da više nema radosti u njoj. Samo nekakva senka. Abdonaj je uzdahnuo sa olakšanjem. U sledeću zoru, Zeno-bijina narav biće slatko breme Yelikog Odenata. Vere mi, - reče dok je ispijao pehar vina, - biti u božjim rukama, to mora da te izmeni. Cak i devojku poput Zenobije. Balamin je trebalo da joj pokaže ko je gospodar. Ahemu nije navaljivala.

Abdonajevo slepilo bilo je bez granica. Uostalom, da li se radilo o njihovim kćerima ili o njihovim suprugama, muškarci su bili slepi kao magarci koji obrću dolap. A kao i magarci, zadovoljavali su se time. PIes b ogo va Zenobija je dugo ostala u vodi. Kosa i telo su joj plutali, poput duge alge, obasjane plamenom svetiljki. Ahemu je diskretno zagledala nije li susret sa Balaminom ostavio beleg na njenom telu. Ali ne. Koža joj je bila svežija i devičanski čista kao nikada do sada. Lepota i savršenstvo bili su jedini znak koji su bogovi Mazina ostavili na njoj. Da li je neko video gipkije noge? Oblije kukove? Nežne kao blage Egipatske peščane dine. Pupak joj je bio poput bisera sedefastog odsjaja. Koliko bi se žena ponudilo dernonima Turak Al'Laba samo da bi posedoyale grudi savršene visine, oble i nežne kao kapljica mleka? Savršene dojke koje nikada nijedan vajar ne bi umeo tako da izvaja? Oh, divnih li srazmera na ovom telu! Oh! Plamen koji bi pokorio bedra muškaraca pri samoj pomisli na ove divote! Jecaji sreće i tuge gušili su Ahemu. Najzad je pronašla svoje dete! Gorela je od želje da ude u vodu, da bezbroj puta poljubi Zenobiju, kao što je to činila nekada. Ali ta vremena su prošla. Zenobija joj ne bi dopustila čak ni da je pomiluje. Znala je da nema svrhe čak ni da priupita. O Gospo Izido, Kraljice medu kraljicama, šta je ostalo od mog deteta? Šta se to dogodilo? Ahemu je razmišljala o onome o čemu je već hiljadu puta razmišljala tokom poslednjih nedelja. Mislila je na sutrašrrji dan, i na ne tako dalek dan venčanja. Razmišljala je o muževnosti Yelikog Odenata, muškarca od četrdeset godina, maljavog tela, veoma crne brade i ratničkog hoda. Zamišljala je njegovu ruku lovca na tako dražesnim grudima,

njegova pohlepna usta na bisernom pupku njenog deteta. Reči su joj nadolazile na usta, a da o njima nije ni pomislila: Kralfica Palmire - Bilo je strašno ne znati ništa, znaš. Svi su mislili da si mrtva.

Ali ne i ja. Govorila sam sebi: to nije moguće. U početku, bila sam ubedena da si otišla onom Elkezajitu. Govorila sam: zbog njega to čini, sve to, zbog Havada. Zatim sam mislila: ako je tako, nema veze. Bolje da si sa njim nego da si mrtva. Ali na kraju su pronašli tvoju haljinu u pustinji.

Pokazali su je tvom ocu. Ja, ja nisam htela da je pogledam. čemu? Oh! Zenobijo, dete moje, toliko sam se brinula. Razbojnici, parćani ili zmije. Svi pustinjski užasi. Noćima sam sanjala da su te zli łjudi oteli. Kakve gluposti! A gle sada, ti si tu. To si zaista ti. živa si. Nikada nisi bila lepša.

Nikada!... Samo tvoje oči. Tvoje oči su sumorne i plaše me. Reklo bi se da je u njima tama iz tvog srca. Trebalo bi da odeš na terasu. Svuda su vatre upaljene večeras. Svi logori oko grada su osvetljeni. Ljudł pevaju i igraju sa tvojim imenom na usnama... Narayno, čeka nas sutrašnji dan.

Kad bi znala koliko je Yeliki Odenat bio tužan kada je saznao da si mrtva! Bio je besan na tvog oca, na njega posebno, ali ne i na tebe. Priča se da je tražio od svih svojih ukućana da ti namene ručak za pokoj duše. On sutra još neće biti tu. Yerujemo da već hita pustinjom. Imaćeš yremena da se navikneš na novu kuću do njegovog povratka. Potom, devet meseci odmora pre nego... Zašto me gledaš tako surovim očima? - Ućuti dojiljo. - Dete moje! - Ućuti. Nisam više dete. Ako hoćeš da ostaneš sa mnom, nikada mi viśe nemoj postayljati pitanja o mom odsustvu. Glas joj je bio odsečan, zao. Ahemu je grizla usne. Zavladala je tišina u kojoj se Ahemui učiniło da su sve njene more postale stena, tamnija od kamena zvezde koja je počivala tamo, u BalaminoYom hramu. Zenobija je uronila u vodu, a sa njom i njena bujna kosa. Kada joj je lice izronilo, pogledala je pravo u Ahemu.

Jedva malo manje grubim glasom dodade: Ples boffo va - Nema ničeg više da se zna od onoga što sam rekla u BalaminoYom svetilištu. Bog Mazina ispunio je svoju volju. To je sve. Nema više o čemu da se brine. Ono što mora biti, biće. Ispuniću svoju obavezu. lako je izmedu Adbonajeve kuće i palate Yelikog Odenata, sina Vabalatovog, sina Nazorovog, senatora Rimskog Carstva i kralja Palmire, bilo manje od jedne milje, oni su se tamo upu-tili dvokolicama, spuštenih zastora. Mnoštvo radoznalaca ih je pratilo, uz pesmu i blagosiljanje. Svi zajedno uzvikivali su Bala-minovo i Zenobijino ime. Bila je to najlepša i najveća palata u gradu. Sve je odisalo raskošem, mirom i uživanjem. Popločana dvorišta protezala su se duž Cesareuma, a tremovi iznad agore*, i tako sve do obale ouadi Kubura. Iz vrta u vrt, išlo se kao kroz jedan biljni lavirint ogromnih razmera. Bazeni, fontane i kanali, noću i danju su žu-borili dragocenim śaputanjem vode. Tremovi i peristili* bacali su senku na brojne odaje. Zidovi su posvuda bili ukrašeni čudesnim freskama sa prizorima lova ili ljubavi, bogovima ili predelima sa grčkog Olimpa ili rimskog Panteona. Bilo je toliko svežine, toliko bujnog zelenila, retkih biljaka i senovitih odaja, da se zaboravljalo da je pustinja okruživala grad koji je mogla jedna strela prebaciti.

Huloj Hara ih je dočekao. Bio je posle Gospodara, domaćin palate. Bio je to veoma star čovek, vrlo visok i mršav. Seda brada i kosa prekrivale su mu lice. Sav je bio obučen u belo, sem kape koja je bila plava i izvezena zlatnim filigranom. Ruke su mu počivale na visokom štapu od maslinovog drveta, ukrašenim na vrhu zlatno-srebrnim prstenom, optočenim svetlucavim ka-menjem i širokim, potpuno izuvijanim ovčijim rogom. KraJjica Palmire Tek ovlaš bacio je pogled na Zenobpiju i jedva se poklonio pred Abdonajem. Pri svakom njegovom pol°l<retu, činilo im se da će se slomiti. Izjavio je ono što su svi već znalii^ Presveti je bio odsutan. Jetkom sumnjičavošću, shuloj primetiii: Presveti je sa nestrpljenjem očeki'ivao tvoju kćer, Abdonaju. Nije mu se svidelo kada je saznao za nnjenu smrt pre nego što je uspeo da ubere njen prvi pogled neye^ste. Sta će pomisliti, kada bude saznao da se yratila medu žive? Abdonaj pomirljivo podiže obrvu. - Moja kćer mu je davno obećana, ]-Hara- Abdonajevo obećanje je što i Balaminovo obećanje. Svi zna£Ju da Mazini nikada nisu porekli svoju reč. Huloj uzdahnu. Lupio je štapom ° tlo. Lagano je trepnuo očima, što je trebalo da bude znak da s«;e slaže da su ovozemaljske stvari teške. Abdonaj je izjavio da su-1 samo bogovi gospodari vremena i dogadaja, a da njihove želije obični Ijudi nikako ne mogu słwatiti. - Balamin je uzeo moju kćer, vrati(P je isto čistom kao i kada se rodila. Presveti će biti srećan, može.'š mi verovati. Hara pokaza svoje ogoljene i ružiča: §te desni. Bio je to možda osmeh. - Ako ti tako kažeš! Usne su mu se skupile i napućile^ Ponovo je lupio svojim štapom o tlo. - Zapoyedniku Mazina, trebalo bi da se stvari yrate u svoj tok, a tvoja ćerka počne razumno da s^ ponaša. Abdonaj je potvrdio sa oduševljenj^m- Uspravio se i glasom za koji se nadao da je dovoljno glasan d& bi ga čak i na ulici mogli čutu uzviknu: - Ja, Abdonaj, sin Malikov, sin NaHirriov, voljom Balamina, Moćnika nebesa, voljom boga Bela, b>rata moćnog Balamina, PJes va dolazim da poverim moju lcćer Zenobiju ženama ove kuće, ženama Yelikog Odenata, sina Vabalatovog, sina Nazorovog, senatora Rimskog carstva i kralja Palmire, kako bi je primio u svoju postelju sedmog dana Quintillis-ovih ida. Nastao je tajac. Stari Hara, oslonjen na svom štapu, lagano je zadrhtao. Sna-žan Abdonajev glas ga je poljuljao, ali nije pognuo glavu. Yrhom jezika prešao je preko svojih bezubih desni. Njegove ogrubele usne izdadoše promuklu zapovest. Naslonio je svoj štap na rame, dok mu je ovčiji rog trljao lobanju i lupio je dlanovima. Gomila slugu doletela je, čudesno, kao da su izvirali iz zidova. Trenutak kasnije, bez ikakvih ceremonija, Zenobija i Ahemu su se našle u ženskom dvoru, u unutrašnjosti palate koja je posedovala sopstvene vrtove, bazene, terase, odaje i popločano dvorište.

Tu je živela rodbina, robovi i sluge. Nesumnjivo da je bilo i onih čiji je jedini zadatak bio da udovolje vatrenosti velikog Odenata. Govorilo se da je ta yatrenost bila ogromna, s obzirom na to da je toliko dugo bio udovac. Za buduću nevestu bile su predvidene četiri odaje. Jedna od njih, zidova ukrašenih trakama i pticama koje su letele iznad cveća koje je bilo u dnu zida, bila joj je namenjena samo za odmor. Opremljena sa četiri tabureta, mangalom za vatru i dva ležaja. Jedna ložnica sa redom polica na kojima su bile složene kupe, čaše, lampe od kalaja i bakra, nalazila se u dnu prostorije. Robovi su raspremali kovčege sa odećom i posudem do-nesenim iz Abdonajeve kuće. Veoma mlade služavke dotrčale su sa napicima i hranom kao znakom dobrodošlice. Uzbudene i nasmejane, one su potajno zagledale stas i držanje svoje buduće gazdarice, tako mlade, tako lepe, tako tajanstvene. Pre nego što se svaka predstavila kao što je običaj nalagao, jedan glas ciknu, snažan i odsečan, da su se svi razbežali po dvorištu. - Dakle to si ti, ta devojka Mazina, koja je napravila toliku buku pre nego što je došla da izigraya mladu? Kraljica Palmire žena koja je stajala na pragu odaje nije bila visoka. Njene sitne crne oči, pak, posedovale su nadmenost svojstenu sposobnim ženama. Zenobija ju je pogledala, okrenula se i sela na jedan od kreveta. Uvredenim izrazom lica ona je skupila svoje punačke usne. - Znaś li ti da me deyojke iz ove kuće pozdravljaju oborenog pogleda? Glas joj je zbog godina škripao. Bio je to glas kao peščani vetar u lošim zimskim danima. Deset ili petnaest godina ranije, mora da je imala lepo lice. Danas, pak, bila je samo žena izboranog vrata, obraza i slepoočnica. Stas, kao i grudi, gubili su se pod bre-menom godina, ali i gurmanluka. Njena divna tunika i naduvane pantalone nisu ništa mogle prikriti. Lepota nakita koji joj je prekriyao grudi i ruke samo je još više naglašavala ružnoću nje-ne kože koja je ostala bez ikakve draži. Uz zveckanje ogrlica, okrenula se ka Ahemu. - Evo dojilje? Egipćanka. Nije trebalo u to da sumnjam. Ni ti isto nemaš predstaye ko sam ja? Ukočeno od sramote, Ahemuino lice je pocrvenelo. U atriju-mu su sluge gledale u pod od ružičastog i zelenog mermera sa finim geometrijskim oblicima. Ahemu je takode gledala u pod. Zavladao je tajac u kome bi čak i treptaji krila jednog leptira napravili buku. - Ja sam Ofala, kćer Matanajeya, kćer Nurbelova! Moja sestra Gardalaja bila je supruga Presvetog. Ona danas počiva kraj bo-gova, a ja upravljam ovom kućom.

Yieliki Odenat mi je poverio tu moć. Moraćeš devojko moja, da naučiš da me slušaš. Ahemu je potajno bacila pogled na Zenobiju. Ona je sada bila poluopružena na krevetu. Nasmejala se. Široko se nasmejala. Bio Ples je to prvi osmeh koji se mogao videti otkako se vratila. Svojim mednim glasom ona odgovori: - Onda, płemenita Ofalo, budući da je to tvoje ime, znaj da nisam «devojka».

Ja sam Zenobija. Kao što si rekla, uskoro ću postati supruga Yelikog Odenata. Šta ćeš ti tada biti, ko to može znati?

Ofaline usne su prebledele. Tihi huk potresao je gomilu zla-tnih pločica na njenim ogrlicama.

Lakoćom koja se nije mogla očekivati od njenog ogromnog tela, ona se nadnela nad Zeno-bijom.

Zabola je svoj oštri nokat medu njene jedre grudi. - U ovom času, ti si samo jedna mrtva devojka koja je upra-vo vaskrsnula. Ništa više. Ne zanosi se mišlju da ćeš ti ovde sprovoditi zakone. Ako je Odenat toliko glup da dopusti da ga nasamare tvoja prenemaganja i tvoj pustinjski kamen, ja nisam.

Dovoljno mi je da te pogledam i da vidim laži koje izviru sa tvojih usana. Jedan ružan kez izobličio joj je obraze te su se ukazali zubi oštećeni od prevelike upotrebe slatkiša. - Ovde u ženskim odajama, zapamti, zapovedam ]a! I danju i noću. I ne računaj da će te Balamin, Aglibol niti Alat štititi. Ne plašim se bogova. Oni znaju ko sam ja! Uspravila se, a butine su joj podrhtavale pod talasastim poru-bima tunike. Upaljenih obraza je zakolutala očima i zamlatarala svojim kratkim rukama zveckajući narukvicama. - Vi ostali nemate šta da radite? Robinje i sluškinje su se raspršłle na sve strane. Njene sandale sa zlatnim pletenicama lupkale su po popločanom podu. Yelika dvostruka vrata koja su gledala na ženski dvor otvorila su se pre nego što je i došla do njih. Ona ih zalupi da su se zidovi zatresli. Začuo se zvuk ključa u bravi. - Ona nas je zaključala! - uzdahnula je Ahemu, preneražena - Neka nas Izida štiti. Demon je upravo pokazao svoje najgore P a J m ire P1 es bogo va obliči icje. L8 ANTIOHIJA - Moje pustinjsko ime je Havad, sin Iskelajev, sin Duram'Elaje. Moj otac je sledio zapovesti proroka Elkezaje. Učio me je tim besedama još kada sam bio dete bez moći rasudivanja. Ali tek sam u Cezifonu, dok sam čitao prave rukopise Hristovih apostola, shvatio da smo živeli u jeresi. Od tada, želeo sam samo da pročistim svoju dušu i da izbacim iz svog tela laži kojima sam bio ukaljan. - Dakle, bio si u Cezifonu? Mislio sam da si došao iz Dura Europosa? - U vreme kada smo podigli naše šatore u Turak Al'Labu, otac me je poslao u Cezifon, presvetom episkopu. Hteo je da izučim rukopise starih Hebreja kako bih širio lažnu reč njego-vog velikog Arhandela. Bog to nije dopustio. Otvorio mi je oči. Potom sam pobegao iz zemlje persijanaca. Prihvatili su me u jednoj hrišćanskoj kući u Dura Europosu i tamo su me podu-čavali rukopisima apostola. Bili su u jednoj potpuno jednostavnoj prostoriji, golih zidova. lako je kuća bila jedna od najyećih i najlepših u Antiohiji, ova prostorija bila je opremljena tek sa jednim stolom i nekoliko stolica. Episkop Dimitros sedeo je na jednoj od njih. Bio je nizak čovek, punačak, veoma svetle puti, sivih, pažljivih i smirenih očiju. Imao je grčko lice, široki nos i obraze, mala usta koja su se jedva nazirala ispod brade. Njegovi prsti, dodirima nežnim poput milovanja, prelazili su preko papirusa koji mu je Kraljica PaJmire

Havad dao pre nego što je kleknuo na pod. Pojedini listovi bili su jedva čitljivi koliko su redovi bili zbijeni. Zauzet čitanjem, činilo se da je episkop zaboravio na Havada, isto kao i četvorica muškaraca koji su stajali kraj njega. Dvojica njih su se predstavila kao sinovi episkopa. Imali su sive oči i svetlu put svog oca. Druga dyojica bili su sličnih godina kao Havad. Samo po plavom vezu ribe, u visini srca na njihovoj tu-nici, bio je jasan njihov položaj dakona. Dimitros podiže pogled, nasmejan. Izgledao je začuden kada je ugledao Havada još uvek na kolenima. - Ustani, dečače moj. Nema nikakvog razloga da klečiš preda mnom u ovoj sobi. Havad je nerado poslušao. Koje jezike umeš da čitaš i pišeš? - Grčki, latinski i hebrejski. Govorim i persijski i proste jezike kojima govore kamilari u pustinji. - Dakle, ti znaš šta sadrže ovi spisi? - upita dalje Dimitros, spuštajući svoj dlan na papirus. - Znam ih napamet, presveti episkope. Mogao bih da ih prepišem bez čitanja. Ima tri Arsinujova pisma, dva Yalentina Aleksandrijskog, jedno Militijadovo, napisano za vreme njegovog putovanja sa Pavlom, dve kopije Pavlovih pisama na temu loših običaja Hebreja i još jedno Metijino na istu temu. Najduže je Irinejevo koje upozorava stanovnike Dure na jeresi Istoka. Na-ročito na paganske i perverzne običaje Mitrinih sledbenika koji se usuduju da osvešćuju hleb i vodu u svojim pećinama tame. Podražavaju žrtvovanje Hristove krvi i tela u svom nakaradnom kultu, a da mi treba svuda da ih proglašavamo lažnim prorocima. Ovo je na latinskom i na grčkom... Kako si mogao videti, ima ih još nekołiko za koje se ne zna ko ih je napisao ili diktirao. Pisama pisanih u Laodicenu i u Aleksandrincu. Nisam dovoljno učen da bih tvrdio, ali bojim se da su samo žuč onda kada je Hristova reć bila med. Ples bogova Havadova sigurnost, jasnoća njegovog glasa i prodornost njegovog pogleda odzvanjali su prostorijom i privlačili su pažnju. Kada je ućutao, dakoni su ga posmatrali pažljivije i sa više poštovanja. Dimitrosoyi sinovi videše oca kako se zagonetno osmehuje. Episkop je izvukao nekoliko rukopisa iz svežnja. Listovi su bili stvrdnuti, progoreni i pocrneli. - čini se, da si ih izvukao iz plamena. - Persijanci su opsedali grad mesecima. Hrišćanska kuća bila je pod bedemima, a palmirski i rimski vojnici su je zatrpali.

Mislili smo da da je biblioteka na sigurnom u susednoj kući, ali persijanci su zapalili krovove. Vatra se u trenutku proširila. - Prošao si kroz plamen da bi spasio ove spise? - Spasio sam što sam mogao.

Ono što sam smatrao važnim. - I uspeo si da pobegneš persijancima? - uzviknuo je oduševljeno jedan Dimitrosoy sin. Havad je oborio glavu. - To i nije neki podvig. Gospod Bog bio je sa mnom, vodio me je na sigurno. - Ostatak biblioteke je dakle izgoreo? -- upitao je jedan ctakon. - Da, na žalost. Ali ono što sam ostavio iza sebe bile su samo kopije nekakvih lažljivih pisama. Naročito u vezi sa Hristovom majkom.

Dimitros je klimnuo glavom. Kao i njegovi sinovi i dakoni, posmatrao je posetioca sa jednim čudnim osećanjem. Ono što je gledao, retko se vidalo. Ono što je čuo u glasu ovog mladića, nikada dosad nije čuo. To nije bila samo vera i ljubav prema Hristu. Pod iznošenim odelom putnika karavana nalazilo se telo od dvadeset i pet godina koje je već izgledalo da ne poseduje godine. Lice mu je bilo obraslo retkom i prašnjavom bradom i imalo je čvrstinu stene. Usta su mu bila lepa, obla, ali veoma tužna. Nos mu je bio oštar, a njegove upaljene jagodice Kraljica Palmire bile su veoma izražene. Na prvi pogled, episkop je posumnjao na jednog od onih vidovnjaka koji idu pustinjom.

Sprženog uma od sunca, smatrali su da kroz njihoya tela i kroz njihov lik ponovo oživljava Sin Božji, Isus Hrist. Ali ovaj nije bio jedan od tih. Posedovao je nekakvu drugu vrstu vere. Njegova pobožnost bila je ista kao i njegov bes, njegovo strpljenje isto kao i njegov prezir. Reči je izgovarao sa lakoćom kao oni kojima su one bile u krvi. Ali on nije bio sazdan samo od reči. Njegovom telu Bog je podario snagu koja je priylačila, a koje je u isto vreme sprečavalo da na njega obraćamo pažnju. Možda je Bog dariyao jednog svog izaslanika, crkvi u Antiohiji. Episkop blago upita: - Šta očekuješ od mene? - Tvoj blagoslov, presyeti episkopu. Krštenje koje će izbrisati krštenje koje mi je dao moj otac i koje je ukaljano Elkezajitskom jeresi. Hoću da sledim Hristoyu reč. čitayim svojim bićem i svom svojom snagom, onako kako bi to naš Bog zahteyao. Moja volja je bezgranična u tome da ga sledim. Dimitros je prozreo bolnu naklonost svojih sinova i dvojice dakona. I oni su takode osećali njegovu snagu i silinu. Nastojao je da svom glasu da nešto podrugljivosti, pa čak i zajedljivosti: - Osim śto čitaš i govoriš svim tim jezicima, šta znaš da radiš? - Umem da lečim. - Da lečiš? Travama i melemima? Havad odmahnu glavom iznenada zatečen. Protrljao je sve do jednog svoje duge prste. - Ne. Dovoljne su mi ruke. Spuštam ih na boljku i ona nestaje. Ovlaš se osmehnuo te se njegovo grubo lice iznenada pro-lepšalo. PJ'es bogo va - To je nešto što sam dobio kada sam bio dete. Moj otac je smatrao da je to dar Yelikog Arhandela. Tako su se pravili bogohulni pustinjski kultovi kojima se hrane neznalice u nedogled. - Ali ako zaista lečiš bolesne, to je onda čudo! uzviknuo je jedan dakon. Havad se okrenuo prema njemu i prodorno ga je pogledao. - Ne. Samo je Sin Božji činio čudesa, jer je želeo da pokaže plemenitost carstva svoga Oca. Ja spuštam ruke, bol nestaje i to je sve. Iz toga ne treba ništa izvlačiti, niti o tome mnogo larmati. Dakon je oborio čelo, porumenevši od neprijatnosti. Episkop je zavrteo glavom i upitao ga: - Umeš li da patiš?

Havad je oklevao. Usta su mu zadrhtala i prvi put činilo se da ga je pitanje pomelo. Dimitros objasni blago: - Onaj koji želi da služi Bogu Spasitelju ne sme da se plaši patnje. Kako telesne tako ni duševne. Mnogo je onih koji bi nas ućutkali i koji žele naš nestanak. Služe se zaplašivanjem i mučenjem. Ništa ne znaju o Hristovom učenju. Ali onaj koji želi da služi mora biti izdržljiv. Rim nas ponovo proganja. Yalerijan, novi Imperator, prezire hrišćane. Odlučio je da bude surov, a naša braća u Rimu već pate. Sutra ćemo to biti mi. Treba da budeš svestan toga, mladi Havade. Nikada se nećemo pokloniti paganskoj volji Rima. Širićemo našu reč kroz Carstvo. Havad je sklopio oči.

Kada ih je ponovo otvorio i odgovorio, na njegovom licu kao i u njegovom glasu nije bilo uzbudenosti. - Ne bojim se patnje, presveti episkope. Nikada se nisam plašio, a danas se bojim samo da me bog ne napusti. Dimitros neprimetno klimnu glavom. Kao i njegovi sinovi i dakoni, smatrao je da se Havad hvalisao. Ali od odgovora i pre-velike mirnoće bilo mu je neprijatno. Namrštio se i prekorio ga: Kraljica Palmire - Yidim da si jako mršav. Da li si postio? Ti znaš da je naš Gospod Isus odbijao da posti? Havad se ponovo osmehnuo. - Da, presveti episkope, znam. Apostol Matija napisao je da su farizeji postili. Hrist je o njima rekao: « Ne rukovodite se njihovim delima, jer oni govore ono što ne čine!» Nisam postio. Samo sam dugo hodao putem koji vodi iz Palmire u Antiohiju. Dimitros je uzdahnuo, nasmejao se i klimnuo glavom. Sada su se nasmejali i sinovi i dakoni, kao da su želeli da skinu sa tela breme koje je Havad već neko vreme spuštao na njih. Dodi. - reče episkop dok je ustajao - Daćemo ti tvoje hrišćansko ime. Voda se slivala po njemu.

Oblivala ga je, tekla po njegovom čelu, usnama, tekla je po njegovom golom telu. čista voda.

Potpuno čista, sveža i bistra. Voda koja nije bila ista kao voda koju je njegov otac prosipao po njemu. Voda u kojoj ste se davili, ali iz koje ste se ponovo radali. Voda u kojoj je nestajalo vreme, sve Ijudske slabosti, svi strahovi i poniženja. Najzad se pročistio od onoga što je bio. Najzad je breme spadalo sa njegovih ramena, slivalo se duž njegovog tela, niz njegovu kićmu. Najzad je ukaljana koža onog koji je bio Havad nestajala. Jedva je čuo dakonov glas koji je izgovarao molepstvije: « Pomiluj me, Bože, po velikom milosrdu Svome i po obilju milosti Svojih...» Jedva je čuo episkopov glas: «Tebi Jedinome sagreših i zlo pred Tobom učinih, a Ti si pravedan u rečima Svojim i čist u Sudu svome...» Nije prepoznavao šaptaje svih onih koje su Dimitrosovi sinovi okupili u velikoj crkvenoj Sali. Nije video njihove poglede na svom golom telu do pola uronjenom u Ples bogova bazen. Nije video njihove poglede na svom mršavilu, svom licu uzdignutom ka nebesima. Mislio je samo na prljavštinu koju je spirao sa sebe. Osećao ie zgure koje su se kidale pri ribanju svete vode krštenja. A sa njima su se rastvarali i lažni prizori iz njegovog sećanja. Zvezda koja je probijala zemlju, tamnu vodu izvora u koju je zaronio da bi spasio jednu bebu. Zenobijino lice ga je napuštalo. Zenobijin osmeh, połjupci, milovan]a, lepota,

Zenobijina koža. Sve što ga je morilo noćima i noćima, mesecima i mesecima, kidalo se, komadići njegovog sećanja koje je sveta voda pročistila. I laž i nasilje. Krv, sramotu, blato Dingir-Dusaga, Zenobijino telo izyajano u blatu, sve to je svemoć Božje vode spirala. Osećao je kako mu se mišići opuštaju, kako mu je srce konačno dovoljno ogoljeno, dovoljno čisto da sledi misao i želju da bude u carstvu Božjem. Najzad je postajao pravi on. Ono što je bio dosada nikada više neće biti. Reči, misli i prizori, mrtvi i istruleli u zaboravu. Smešio se i svi koji su bili oko kade videli su njegov osmeh. Dečji osmeh, čiste radosti olakšanja. Osmeh životu koji počinje, koji ne sumnja i sija svom svojom snagom. Otvorio je oči i susreo se sa episkopovim pogledom. Dimitros je pognuo glavu u stranu. Imao je lice sreće. Zgrabio je sa uzanog stočića beli epitmhilj* izvežen ribama, palmama i groždem na grozdovima. On ga spusti na Havadova ramena i povede ga iz bazena. Jedan dakon mu je potom spustio u ruke jednu tananu drvenu lepezu. Dimitros mu je potom pokazao srebrnu čašu, napunjenu vinom, staklenu kupu plavičastih i sedefastih obrisa u kojoj su bile azime*. Jednim pokretom ruke naredio mu je da uzme svete darove. Zanesen svojim mislima i snovima, Havad je oklevao. Po-smatrao je episkopa, sto, prisutne osobe. Zavrteo je glavom. 1Q7 Kral/ica Palmire Pružio je ruke i malim udarcem lepeze zaljuljao je površinu svetog vina. - Ovo je telo našeg Boga, Spasitelja i njegovog Svetog duha. - izjayio je episkop glasom koji je odzvanjao praznom salom.

Muškarci i žene ponayljali su ove reči dok je Dimitros uzeo kupu sa azimama kako bi jednu stavio u Havadova usta. Zatim mu pruži čašu. - Ovo je krv Sina Božjeg. Pij, ti koji hoćeš da služiš čistog uma. A kada budeš popio, tvoje ime na zemlji i u carstvu svemoćnog Gospoda Boga biće Simeon.

Krstim te imenonm Simeonovim, Simeon, kao sin Jonasov zauvek i neka te pomiluje Onaj koji daje život, smrt i vaskrsnuće. Ples bogo va PALMIRA Noć je bila veoma tamna, a svetiljke su odavno bile ugašene. Zenobija je ležala širom otvorenih očiju. Slušala je, tu odmah pored sebe, hrapav Ahemuin dah. Egipćanka je odmah zaspala, iscrpljena uzbudenjima iz prethodnog dana. Zenobija?

Ne, ona nije spavala. Slušala je zujanje buba u vrtu, neprekidno žuborenje vode, šuštanje palmi i lišća koje je pustinjski vetar s vremena na vreme talasao. Bila je budna ne zbog novog kreveta niti zbog nove sobe. Bilo je uspomena i patnje koje blato i izvor Dingir-Dusag nisu mogli da zatrpaju ni da speru. San joj je vraćao deliće loših snova. Na žalost, dok je tako ležala, u potpunoj tišini noći, uspevala je da vidi ono što nije želela. Havadovo lice. Havadove oči. Njegove usne u trenutku kada ju je odgurnuo u zapaljenom dyorištu kuće u Dura Europosu. Njegove usne kada je molio da mu oprosti, dok je bio povijen na izvoru Dingir-Dusaga. Do ovog časa, ništa od ovih prizora joj nije

bilo pred očima. Pa ipak njene oči su gledale, a uši osluškivale. Danas, na njenu najveću nesreću, ona se sećala svega. Havad je pobegao. Nesposoban da razume njenu ćutnju. Havade, Havade! Tako ponosit da je želeo da sve bude njegova krivica. Njegova krivica, ili makar njegovog boga! Gde li je bio? Šta li je radio, kakvu li je kaznu sebi odredio? 1 OQ Kralfica Palmire Jer nije sumnjala da je živeo kao mučenik. Yeliki i beskrajni mučenik. Budući da je bio Havad, a da je njegov bog bio još veći i strašniji! Ne! Ona nije trebalo na to da misli. Nije trebalo ni na šta da misli. Trebalo je da zaboravi Havada. Da ga izbriše iz svog srca, onako kako to pustinja ume, jednim dahom, kao kada briše tragove onih koji njome prolaze. Potpuno oslobodena od suza, ali i od besa. čak i od najmanje želje da voli, ali ispunjena mrskim uspomenama. Eto šta je trebalo da postane. - Gospodarice?

Zenobija poskoči. Osetila je lagane korake sandalom. Šuškanje tkanine. Ona se osloni na lakat. Gospodarice? Spavaš li? Jedna senka u tami okleyala je na pragu njene sobe. Oprezno, Zenobija prošaputa: - Ko si ti? - Ja sam Dina. - Ne poznajem nijednu Dinu. Jesi li služavka? - Ne... Zenobija je sad bolje videla, razaznavala je njen stas koji je svetlost zvezda obasjavala. - Šta želiš? - Da pričamo. - U sred noći i u mraku? - Bolje je da druge ne čuju. Govorila je toliko tiho da joj se glas jedva čuo. - Pridi. Zenobija je osetila njen fini parfem. Malo jasmina pomešanog sa limunom ali i sa puno ambre. - Oprosti mi gospodarice. Nisam htela da te uplašim - Šta je tako hitno? PJes bogo va Ofala. Treba da znaš neke stvari. Zenobija se osmehnula. To je dakle bilo to. život žena na dvoru već je počinjao, sa svojim tajnama, Ijubomorama i zaverama. Zašto da ne? Biće mnogo zabavnije od brčkanja po talogu crnih misli. - Sedi blizu mene. Zapali jednu lampu. Mora da ima negde

kremena. - Ne, ne? To će probuditi tvoju dojilju. Zenobija je htela da navali, ali osetila je istinski strah u devojčinom śaputanju. - Sedi. - naredi joj ponovo. Dina je posluša. Slatkasta svežina njenog parfema bila je prilično prodorna. čak i prilično opora. Jedva da se krevet po-merio kada je sela kraj nje. Devojka je bila lagana, mirisna nit, obris, jedva prava žena, pomislila je Zenobija. Tražila je ruku nepoznate, dodirnula je nežnu i toplu tkaninu, pronašla je duge, veoma tanane prste. Bili su hladni i drhtavi. - Ako nisi sluškinja, šta radiš ovde? Druga ne odgovori odmah. Htela je da izvuče svoju ruku. Kao da joj je bilo neprijatno od tog dodira. Zenobija joj steže još jače prste. - Dolazim iz Emesa. Moj otac je tamo trgovac. Poseduje brodove koji plove čak do Rima i Egipta. On je prijatelj sa Pre-svetim. Jednog dana Presveti me je video i smatrao me je lepom. Moj otac mu je rekao: «Uzmi je. Ona je moja najmlada, najlepša od mojih kćeri. Poklanjam ti je.» - OhL. Obe su ćutale nekoliko trenutaka. Zenobija je upita: I ti ćeš se udati za njega? - Ne, ne! Dina se smeškala, podrugljivošću finom kao i njen parfem. Kral/ica PaJnu're - Mene on ne može oženiti. - Zašto? Zato što Presveti poštuje rimske zakone. Imaće samo jednu ženu. - Nije obayezan. - pobunila se Zenobija - On je kralj Palmire i kralj Komreta. Komreti i Mazini imaju iste zakone. Ako mu-škarac poželi više žena, niko mu to ne može zabraniti, a svakako ne Rimljani. Dina je zavrtela glavom.

Njena kosa, koja je bila veoma du-gačka, okrznula joj je butine i njihove obgrljene ruke. - Moj otac je Jevrej. Nije važan čovek kao tvoj otac. Odenat ne mora da me oženi. Dovoljno je da budem u njegovoj kući, Devojka dodade: - U svakom slučaju, ti si nešto drugo. Tebe je tvoj bog odabrao. Ti nisi devojka kao druge. Zenobija je zinula da odgovori. Ali se ućutala. Nije imala šta da odgovori. Nisam Ijubomorna ni najmanje. Ne pomišljaj da ću to łkada biti. Naprotiv, veliko mi je zadovołjstvo što ćeš biti moja gospodarica. Bila sam tako srećna kada sam te videla danas po podne. Toliko si lepa da smo te odmah zavoleli! Možeš biti uverena da sve devojke misle kao ja. - Ali šta će biti s tobom? - Oh! Ja ću biti... Ali ona to nije rekla. Nije bilo potrebe. Iznenada je bilo teško izgovoriti reči. čak i u tami. Dina se uspravila. Povukla je svoju kosu slobodnom rukom. Njen parfem lebdeo je kroz tamu. Ona odgovori na pitanje koje se Zenobija nije usudivala da postavi.

- Presveti me još nije pozvao sebi. Mada je već godina dana od kako sam napustila očevu kuću.

Dobar je ali me izbegava. Možda me smatra suviše mladom. Ili možda nedovoljno lepom, sada kada zna da ćeš ti postati njegova supruga? Ples bogo va - Sumnjam. - zabavljala se Zenobija - Mora da i dalje veruje da sam mrtva! Obe su se smeškale. Ali Dina se brzo uozbiljila. Podigla je njihove spojene ruke i pritisnula ih je o svoje telo. Zenobija je osetila dve čvrste dojke, mnogo snažnije nego što ih je mogla zamisliti. - Treba da se čuvaš Ofale. — uzdahnula je zabrinuto Dina -Kada želi zlo, ništa je ne može zaustayiti. - Zašto bi mi poželela zlo? - Ti si njen neprijatelj. Yidela si je maločas... - Zbog čega sam ja njen neprijatelj? Samo što sam stigla i... - Ne, ne. - pobunila se Dina, odlučnijim glasom - Moraš razumeti. Ti još nisi bila u ovoj kući proteklih meseci a već pri samoj pomisli na tvoj dolazak, Ofala je poludela. Bićeš supruga Presvetom! Ona to ne želi. - A zbog čega?

Ne namerava yaljda ta matora mešina da mu postane žena? - Oh! Ne. - prsnu u smeh Dina - Ne, ono što nju brine, je da ne podariš sina Presvetom. - Ah! Sina... - prošaputala je Zenobija, iznenada potrešena. - Naravno. Ofala želi da Hajran, sin njene sestre Gardałje, mrtve kraljice, bude jedini naslednik. - Odenatu nije dovoljan samo jedan sin? - Ovaj, naročito ne. Prezire ga. - Svog rodenog sina? - Smatra ga veoma lošim ratnikom i ... mnogo je tu drugih stvari. Dina je zaćutala, uzdahnula, a potom je odmahnula svojom slobodnom rukom, ponovo šireći oko sebe svoj parfem. - Razumećeš kada ga budeš yidela. U svakom slučaju, Pre-sveti nema poverenja u njega. Da Ofala nije tu, odavno bi se on okrenuo protiv njega. Zato se Ofala plaši tebe. Ako budeš Kr a Ij J ca Pa 1'm ir e podarila Yelikom Odenatu sina, Hajran više neće biti ni od kakve važnosti. Zenobija je sedela i nije ništa odgovarala. Maločas dok je razmišljala u mraku, yarala se. život nije bio isprazan, bio je pun gluposti, zla i mučenja. A možda je bilo i nežnosti, poput parfema i srca ove devojke koja joj je čvrsto držala ruku, drhteći od brige dok je govorila: - Ne veruj da je Ofala pričala u vetar kada ti je onako pre-tila... S proleća jedna devojka iz Peluze, najlepša medu nama, zatrudnela je sa Presvetim. čim je to primetila, Ofala joj je dala nekakvu snažnu drogu, ovde u ženskim odajama, pred svima nama, čak se ni ne krijući i uz pomoć dečaka koji se motaju oko Hajrana. Te iste večeri devojka iz Peluze je pobacila. četiri dana posle je umrla, jer nije prestajala da krvari. U tami, one poskočiše nakon jednog uzvika. Ahemuin krevet je zaškripao. Promuklim glasom, Egipćanka izjavi: - Ah! Rekla sam, rekla sam! Demon je pokazao svoje obiičje. Neka nas Izida zaštiti. Ples bogo va 20

KLAUDIJA ARA AGRIPINENSIJUM - Mitra! Mitra! Oh! Provictenje, oh, Fortuno, dodeli mi Misteriju, koju samo ja mogu primiti! Ja, Yalerijan, Otac bića na zemlji, Rima i njegovog naroda.

Preko tvog Arhandela, oh, Svetlosti tyari, daj mi moć Orla da mogu na nebesima da se uzdignem nad tvojim dahom i tvojim plamenom. Piskav i promukao glas starog Imperatora odzyanjao je iznad svoda pećine. Yazduh je bio zagušljiv od dima zapaljenih bakłji, obilja tamjana i zadaha mokraće.

Iza Yalerijana je bilo desetak oficira. Ležali su na yojničkim ležajima prekrivenim mekanim dušecima. Ispruženi, posmatrali su Imperatorovo lice. Aurelijan je golih grudi stajao uspravno pred jednim bikom. Pred jednom divljom zveri od četiri godine, crne i sjajne dlake, koju su šest dekuriona s mukom pridržavala. Rogova yezanih o jedno teško postolje od drveta prepunog kamenja, nogu okovanih, on je mukao. Malene zlatne trake koje su mu poyezali oko glave i vrata, zaslepljiyale su ga i pojačavale njegoy bes. Zvončići yezani oko njegoyih testisa zyeckali su mahnito. Obuzet drhtanjem iz njegoyih grudi otimalo se teško dahtanje. Cvetne trake koje su ukrašayale njegoya leda kidale su se, a latice su padale kraj nogu Mitrovog kipa. Kip je bio isklesan u purpurnom mermeru, uglačan kao bronza. Bio je to ovekovečen isti ovakav prizor: Mitra koji žrtvuje bika od samog postanka. Centurion je izvukao jednu gyozdenu šipku iz usijanog žara sa ognjišta. Na užarenoj oštrici bio je utisnut nekakav znak, Kral/ica PaJmire malen, jedva nešto veći od novčića: sunce utisnuto medu četiri strane sveta. Stisnute šake, centurion je utisnuo gyožde u rame bika. Crno sunce pušilo se na dlaci. životinja je rikala i ritala se. Potiljkom je uspela da podigne činiju sa poda. Ona se prevrnula uz tresak koji je odzvanjao duž čitavog svoda. lako su rogovi divlje zveri okrznuli njegove grudi, nije se ni pomakao. Sa rukama na svom maču, pustio je da se urlik životinje utiša. U tišini koja je zavladala, glasom koji je jedva podrhtavao, on uzviknu: Ja, Aurelijan, sin Julije Kordelije, unuk Hipse Domicije, sin sluškinja Sol-Invictusa, pred tobom sam, Početku svakog početka. Pred tobom sam, oh Telu sazdanom od svetlosti, besmrtna tvari.

Pruži mi čistotu jednog sunca, meni koji sam roden iz pokvarenosti svih stvari. Dopusti mi da se uzdignem u nebesa sa plamenom Sunca koje nikada ne umire, ja kojim se Smrt hrani. Svi, oficiri, dekurioni, pa čak i Imperator, nisu mogli da obuzdaju iznenadenje zbog brzine kojom je Aurelijan obavio ovaj čin. Snagom kojom je stotinu puta izašao pred neprijatelja, on podiže oštricu svoje kame i zari je u vrat bika. Metal preseče zlatne niti. Zabio se uz škripu u ružičasto meso. Ruke, ramena, trup, čitavo njegovo telo se streslo. Oštrica probi kosti dok je životinja mukala i grčila se, Trojicu dekuriona koji su pokušavali da ga zadrže, odbaci na zid ukrašen veličanstvenim zvezdama.

Mišića još uvek napregnutih, Aurelijan se i dalje upinjao. Osetio je kosti i hrskavicu kako se drobe pod gvoždem. Zaurlao je i kao životinja se bacio svom svojom težinom na mač. Mukanje smesta presta. Oštrica je prerezala grlo. U nekakvoj čudnoj ti-šini, udovi životinje su se umirili. Malaksalo je klonula unazad. Lagano, jednim poslednjim ropcem, njeno izvanredno telo palo 206 P1 es b ogo va

je sa jedne, a glava sa druge strane. Sluge pohitaše sa peharima kako bi sakupili krv koja je curela i šikljala pri poslednjim otku-cajima srca. Aurelijan se uspravio, lica i tela oblivenog krvlju.

Podrhtavao je ]oš uvek zbog uloženog napora. Obuzdao je svoju želju da se okrene i pogleda u oči Yalerijana i njegove Ijude. čuo je njihovo isprekidano dahtanje i video opčinjene poglede. Sklopio je oči, duboko udahnuo smrdljivi vazduh, i sačekao da ga huka Ijudi koji su se poklanjali Mitri obuzme. Yrisnuo je, a za njim i Imperator i oficiri. Huka diyljih zveri koja je dolazila sa beskonačnih nebesa. Urlali su svi skupa. Krik snažan, ujednačen, da je izgledalo da će razbiti pećinu mithmceuma. Kada su odjeci utihnuli, Aurelijan je ponovo otvorio oči. Sluge su mu pružale pehar krvi. Zgrabio ga je svojim dlanovima, okrenuo se prema starom Imperatoru čija se ćekwa lobanja sijala kroz kolutove dima. - Ayguste, dušo sazdana od vrlina, simbolu živog i besmrtnog boga, zaštiti me od nečistote i truleži. Yalerijan mu se osmehnuo. Klimnuo je svojim uzanim i potpuno izboranim licem. Iza njega, oficiri su se uspravljali na svojim ležaljkama. Zajedno sa Aurelijanom su šaputali: - Oče naš, Yalerijane, Gospodaru Mitrinih Misterija, prvo-bitni ognju!

Imperator je pružio svoj zlatni pehar. Aurelijan ga ispuni krvlju. Yalerijan ga iskapi. Malo krvi neprimetno se slilo sa uglova njegoyih usana. Stavio je hleb u jednu staklenu kupu plavičastih obrisa, pokidao ga, i podigao jedan komadić, yisoko da bi ga svako mogao videti. Kraljica Palmire Mitra je krv, seme i hrana. Mitra je život, iz plamena i semena. Mitra je naše bogatsvo. žvakao je zalogaj. Iza njegovih leda su svi prisutni oficiri podelili ostatak. Iz jedne jednostavne korpe od trske, izvukao je sveže ispleten lovorov venac. Spustio ga je na njegovo čelo. Kroz njegova sku-pljena usta, ponovo je izbijao promukli glas: - Neka Aurelijan bude naš Helios. Neka bude naš zapovednik i naš glasnik pred rimskim narodom i besmrtna volja Sol-Invictus-a. Neka se čuje daleko, dokle svetlost doseže nad univerzumom i neka se to zna. To je Mitrina volja, Valerijanova volja, vašeg Oca medu Ijudima. Aurelijan je osetio miris usijanog gvožda pre nego što se okrenuo.

Centurion koji ga je časak ranije utisnuo u bika, pružao mu je vrh koplja sa užarenim obeležjem.

Bio je to jedan mladi oficir. Užas se ogledao na njegovom licu i drhtavim usnama. Aurelijan je spustio kupu sa krvlju u ruke jednog sluge. - Daj. Sunce utisnuto medu četiri strane sveta zacvrčalo je na levoj strani njegovih nedara. Gusti miris sprženog mesa zabazdio je i izazvao mu je iznenadnu mučninu. Okretao se oko svoje ose kako bi svi mogli videti Mitriri pečat na njegovom telu: sunce i četiri strane sveta. Pehari su bili podignuti, a usta su zavijala. Trenutak kasnije, bol od opekotine proširila mu se do potiljka, kidala ga je kao igličasta zmija. Ne obraćajući pažnju na njega, Aurelijan je ponovo uzeo pehar. Topla krv bika potekla rnu je niz grlo, opora i jaka kao hiljade vina.

Kada su izašli iz pećine, ostao je samo jedan sat dana. Sneg je ponovo vejao. Od sinoć je debelim slojem prekrio prostrano polje Agripinensijuma. 208 Ples bogo va Ćelava Valerijanova lobanja je nestala ispod jednog šlema, oiačanog odranom kožom lava, zlatastih očiju i opakih očnjaka. Šape trofeja, uspomene iz jednog lova u Siriji, lupkale su po niegovim ramenima, te je Avgust više ličio na nekakvog vrača, nego na yojnika. U brojnim legijama, ova smešna odežda, slična onoj koju su nosili barjaktari, na njegovom sitnom stasu, bila je predmet mnogih pošalica. Sve do dana, kada su podrugljivci po svojoj meri procenili starčevu hrabrost i lukavstvo. Jednim pokretom ruke pokazao je oficirima koji su ga pratili da želi da bude sam sa Aurelijanom - Hajdemo do reke, duxe. Prijaće ti, a ono što imam da ti kažem ne sme niko više čuti. Aurelijan je zadrhtao. Kao i Imperator, ogrnuo se jednim debelim krznenim kaputom, ali groznica koja ga je ułwatila u mitreumu nije prestajala.

Okrenuli su leda širokim alejama logora i krenuli prema reci. Pretorijanska garda, na izvesnoj udaljenosti, pratila ih je iako im nijedna zapovest nije bila izdata. čizme su im škripale po snegu.

Pahulje su padale po njihovim trepavicama i bradama, po perima na njihovim šlemovima i pločicama njihovih oklopa. - Sutra u zoru odlazim u Argentorum. - izjavio je Yalerijan - Obećao sam Galijanu da ću podeliti gozbu sa njim. Gozba izmedu oca i sina. Retko nam se puža prilika, a dugo je ponovo nećemo imati. - Nije pametno putovati po ovakvom snegu. - primetio je AurelijanBilo bi mudrije sačekati nekoliko dana. - Sta ima da brinem! Tvoje mede su izvanredne, da čak ni varvarski zec ne bi mogao da se provuče kroz njih. Aurelijan se opustio. Pohvala je bila iskrena.

Imperator mu je još u toku dana čestitao, obasipajući ga počastima pred svim oficirima Rajne koji su bili okupljeni u pretorijumu. Yalerijan jeste bio lukav ali nikada se nije poneo kao podlac pred onima koji su ga poštovali. Kraljica PaJmire - Onog bika si čudesno ubio - nastavljao je stari car. Kakay udarac! Nikada nisam video nešto slično. - Gvožde mog mača je sigurno - osmehnu se Aurelijan - To mi je puno pomoglo. Ne usporayajući, Yalerijan je razmaknuo Aurelijanov kaput.

Pažljiyim pokretom ruke, izyukao je mač iz korica da bi se divio oštrici iz Damasa i predano ukrašenoj dršci. - Zadivljujuće! Zadivljujuće! To je Etruskusoy mač, zar ne? Priča se da ti ga je Decijus poklonio pre nego što je umro? Aurelijan je potvrdno klimnuo glavom. Vetar koji je duvao kraj reke bio je leden. Toliko bi toga dao Aurelijan za jednu toplu kupku, da zažmuri i ne misli ni na šta. Nekim čudom, čin u mitreumu umesto da mu je dao moć lišio ga je svake snage. Nadao se samo da to nije bio loš predznak. Oštrog oka, Imperator je prozreo njegovu neprijatnost. Yratio mu je mač, zadiyljenim grohotom - Ne brini, vodo. Mitra te voli koliko i ja. Opekotina uvek ostaylja veličanstven utisak, koji ne možemo ni da zamislimo. I mnogo više boli, nego što se govori.

Aurelijan je znao da Imperator nije izdržao beleg. Primiti gyožde bila je odluka koliko i dokaz, ali ne i prinuda. Medutim on koji je podneo ujed ovog plamena nije više bio kao ostali. Napravili su nekoliko koraka u tišini. Sneg se taložio po layljoj grivi, zlataste oči postajale su još više neobične kao i Valerijanove koje si bivale još zajedljivije. Na malenoj adi u rukavcu Rajne, ugledali su prve baklje na osmatračkim kulama, uzdignutim kraj starog grada. Imperatorov ispucali glas, zamišljeno je nastavio: - Steta što Galijan nije ubio bika tako dobro kao ti. Aurelijan nije želeo da odgovori.

Sve legije na Rajni, znale su da je Cezar iz četiri, možda pet pokušaja, uspeo da ubije Mitrinu zver. Dakle, od sada vas je dvojica koji preko mene sledite Mitrine zapoyesti, dvojica Heliosovih glasnika. Moj sin i ti. Ples - Svestan sam te časti i tvog poverenja, Avguste. - Nadam se Aurelijane.

Yideću koliko sutra. - Tvoje zapovesti su moje zapovesti. - Zapoyesti su jedna stvar. Izvršenje, vernost i poverenje su druga. - Yalerijane, ja sam ti odan. U potpunosti i beskrajno, isto kao što sam bio odan Decijusu. Posle ovog dana, posle onoga što smo podelili u mitreumu kunem ti se pred SolInvictusom da moj mač i moje srce pripadaju tebi sve do moje smrti. Bili su veorna blizu reke te su mogli yideti sante leda po obali. Sneg se taložio pre nego što bi ga lagane vodene struje odnosile.

Imperator se zaustavio. Na deset koraka od njih i straža je to isto učinila. Yelerijan je još jednom rastresao sneg koji se gomilao na kandžama šapa. Morao je da podigne bradu kako bi mogao gledati Aurelijana. Od njegoyih zažarenih očiju nije se primećivao njegov nizak rast - Nameravam da te na jesen imenujem Istočnim dux majorumom. Otkako su zaposeli Dura Europos, persijski varvari ne prestaju da napadaju trgovačke puteve u Siriji. Nema dovoljno naših legija. Treba da zaštitimo Antiohiju, Emes, možda čak i Palmiru. Nisam siguran da su oni koji čuvaju te gradove verni. Ako Persijanci budu nakupili zlata, Rim im se neće činiti tako dalekim. Stanovnici Istoka su slabašni i lako ih je iskvariti! - Ne zaboravi da su Persijanci takode i dobri ratnici. Poseduju hrabrost i yeštinu ratovan]a. Jako ih često potcenjujemo. - Možda imaš pravo. Kako bilo, promenio sam mišljenje.

Vraćam se u Antiohiju. Yalerijan je ućutao, merkao je njegovo iznenadenje, očekivao je možda čak i bes koji nije ugledao. - Ići ću lično ja, jer tamo ima i opasnijih od persijskih varvara. Hrišćana!

Ponovo yredaju naśe zakone i naše bogove kao što su to činili u vreme Decijusa. Odbijaju da prilažu žrtvu Rimu. Šire se kao zaraza. Znaš li koliko ih je u ovom času u 211 Kraljica Palmire Rimu koji se klanjaju svom, tobož jedinom bogu? Znaš li da ih ima i medu nekim porodicama senata? Pišu čak i knjige kako bi privukli svom ludilu plemiće iz Carstva! Kažem ti, Aurelijane, ima ih svuda. U dućanima, na trgovima, medu zanatlijama, na putevima. Ko bi ga znao, ima li ih možda i u našim legijama!

Jednim besnim pokretom pokazao je na zdanja na poljima, na bele ulice koje su vodile do pretorijuma. Ledeni vazduh nosio je njegov mahniti glas, škripay kao i led koji je reka nosila. - Ti hrišćani su bogati. Znaš li da je u Kartagini, poslednjih oktobarskih kalenda, samo jedna od tih budala ne trepnuvši platila otkupninu za stanovnike čitavog jednog sela koje su varvari sa mora zarobili? Dvesta hiljada zlatnika! Iznos koji ja, Yalerijan, nikada ne bih mogao da izvučem iz Carskog Trezora. A znaš li ti zašto su tako bogati, ti Hristovi sledbenici? Zato što potkradaju Rim! Da! Kriju svoja blaga kako bi izbegli porez, da bi posle bolje mogli da ratuju protiv nas. Oh! Nisu dovoljno hrabri da se bore sa oružjem u ruci! Ne. To su podmukla bića. Njihovi bodeži i njihove strele su reči. čitava jedna gomila laži, izvučena iz njihovog blesavog verovanja. Laži i neprekidno oglušavanje o naše zakone. I povrh svega, sve su brojniji! Nisu kao jevreji, doyoljni sami sebi.

Njima je potrebna brojnost. Uvek više! Oni su kao skakavci. Hrane se svačim, besramno. žene, deca, starci, bolesni, siromašni. Sve što im padne pod ruku, dobro je za njihovu sektu. Aurelijane!

Zamisli tu u mitreumu: žene i decu! Imperatorov smeh bio je piskav koliko i njegov glas. Pomislio je: "Ko god da ga je video u ovom času ne bi više imao želju da se ruga njegovom stasu i njegovom smešnom odelu." Smejao se nimalo srdačno. Uprkos hladnoći, opekotina koju mu je gvožde nanelo obuzimala mu je celu stranu. Grub lan njegove tunike pojačavao je bol pri svakom pokretu. - Sta želiš sa njima da radiš? - Da ih istrebim! Dobio sam od senata nove zakone. Ništa više iz Carstva ne može se žrtvovati hrišćanskom bogu. Svako Ples bogo ko bude šurovao sa njima biće osuden na smrt. Gotovo je sa njihovim kvazi prorocima, sa njihovim «episkopima» i «dako-nima» koji kaljaju i najmanji grad Carstva! Bez milosti. Bez suda. Bez izuzetka! Smrt i zaplena n)ihovih dobara, eto šta će dobiti na svom putu oni koji se nazivaju hrišćanima. Carski Trezor će time samo dobiti. Ako žele da žive, moraće da se odreknu svog Hrista. Još uvek su dobri Deci]usovi zakoni: neka prinose žrtve Rimskim bogovima ili neka umru. - Ti zakoni su propali Avguste. Hrišćani su se njima poslužili da bi zadhdli narod. Smrt ih privlači. Od svog mučeništva prave predstavu te njihovi redovi postaju još moćniji. - To se desilo zato što je debeli Trebonijan bio previše slab nakon Decijusove smrti. U tome kao uostalom i u mnogim drugim stvarima. Prestao je da sprovodi zakon.

Mislio je da će mu hrišćani biti zahvalni i da će uspeti da ih opčini. Oni su to samo iskoristili. Neka mi Mitra bude svedok: ja neću imati tu slabost. }a ću učiniti da njihov izvor presahne. Udariću po njima tamo gde se šire poput kuge: na Istoku. Eto zašto moram da idem u Antiohiju, duxe Aurelijane. Zaćutali su na trenutak, kao da su obojica želeli da ledeni vetar oduva ovaj carski bes.

Ubrzo je zavladala tama. Centurion iz straže naredio je da se ode po baklje. Dvojica legionara udaljavala su se prema kampu trčećim korakom. - Pretpostavljam da Cezar odobrava ovu odluku. na kraju je izjavio, malo podigavši svoj teški kaput kako bi olakšao telu. Pod lavljim očnjacima, Yalerijan ga je posmatrao iskosa.

- Ti znaš da mi zajednički donosimo odluke. On mi je sin isto koliko je i Cezar i zapovednik vojske u Galiji i na Rajni. Tokom mog boravka na Istoku, biće moja reč pred senatom. Aurelijan je potvrdio klimanjem glave, ali nije mogao da zadrži jedan blagi osmeh. - A šta planiraš sa mnom, Avguste? Da me vratiš na Dunav? 213 Kraljica Palmire Yalerijan se ukočio s prezirom na usnama.

Jagodice su mu nestale izmedu očnih kapaka i obrva na kojima se taložio sneg. Lavlji očnjaci na čelu sijali su preteće. Više nego ikada ličio je na vešca, nepredvidive ćudi. - Znam, Aurelijane!

Znam da moraš da pričaš! Ne voliš rnog sina i sumnjaš u njega. Ipak, ja te volim i poštujem isto koliko i Galijana. - Grešiš, Avguste. Poštujem Cezara kao što poštujem i tebe. Na žalost, primoran sam da vidim da me Galijen ne voli. Izbe-gava me bez razloga. Yalerijan je zarežao i łjutito zavrteo glavom. - Bez razloga! Hajde, nema potrebe da budeš toliko obazriy. Vi se medusobno mrzite.

Galijen je Ijubomoran na tebe, istina je. A ti mu zayidiš što mi je sin! Ah! Zašto mi Mitra ne pomogne? Meni, kome ste potrebna obojica, a ne da budete jedan protiv drugoga. Aurelijane!

Aurelijane! Jednom rukom, Imperator je zgrabio Aurelijanov kaput, a drugom pokazao savršeno prave ulice u logoru, dućane, zanatlije, kuće, bolnice, kupatila i hramove. čitav jedan grad yojnika koji su bakljama osvetljavali svoje osmatračnice i kapije dok se noć spuštala. - Nema legionara, nema dekuriona, centuriona na ovom polju i duž čitave ove mede na Rajni i Dunavu koji te voli manje od biio kog drugog rimskog generala. Svi te duboko poštuju. Evo skoro dvadeset godina kako pevaju tvoju pesmu kada izdaš naredenje: «Hiljade, Hiljade, Niko ne može popiti onoliko vina koliko Aurelijan može proliti varvarske krvi!» Iz Valerijanovih usta pesma se pretyarala u graktanje.

-1 ja je znam. Pevao sam je još kada sam bio legat. Iza njih je reka bila tek jedna crna rupa izmedu modrih obala. Yalerijan je primakao svoje lice. Lavlje krzno očešalo je Aurelijanoy obraz. Ples bogova - Kada bi naredio, Ijudi ovog logora već u zoru bi prešli Rajnu pliyajući. Ustali bi protiy Cezara. Eto istine. Rimske legije vole tebe, a ne vole Galijena. - Rimski yojnici vole one koji ih vode ka pobedi. Galijen pobeduje po Galiji i biće uskoro na Rajni. To mu je doyoljno da bi bio yoljen isto koliko i ja. Yalerijan mu nije odgoyorio. Odmaknuo se i odgurnuo je jednog yojnika koji je doneo baklju i koji se suviše primakao. - Makni se odatle, yojniče. Ne plašim se mraka! Nastavio je da hoda ali se ovog puta primicao logoru bržim korakom. I on je bio slećten. Okrenuo se prema Aurelijanu i uz-yiknuo bez obazriyosti: - Galijen želi da njegoy sin, Salonijus, bude proglašen dux majorumom yojske na Rajni. Od iznenadenja, Aurelijan je zadrhtao, kao da je odjednom bio u groznici. - želi ili... zahteva?

- Nfije bitno - mumlao je Yalerijan. - On je Cezar. Obećao sam tebi tu službu. Ali eto, ne mogu da održim obećanje. Bogovi to ne žele. Mitra to ne želi... I Cezar to ne želi. Hodali su u tišini. Sloj snega bio je doyoljno dubok da priguši i uspori njihove korake. Mnogo grubljirn tonom nego što je to želeo, Aurelijan je upitao: - Treba da lečim ranu pre nego što se zarazi, Ayguste. Možeš li mi reći šta hoćeš od mene? Yalerijan ga je pogledao pravo u oči. U trenutku jedan odsjaj zlatastog oka sa lavljeg krzna učinio se živim, a Imperatoroy promukli glas kao da je izašao pravo iz utrobe divłje zveri. - Zelim tvoje obećanje. Tvoju yojničku reč: nećeš krenuti na Galijana. želim da mi obećaš, kao što to čini jedan dux svom Aygustu. Obećanje Heliosovog glasnika svom ocu, redom koji Kraljica Palmire Mitra uspostaylja. želim da budem siguran da mogu otići na Istok smatrajući vas sinovima i svojom podrškom i da će mir yladati medu vama. Eto šta hoću, Aurelijane: tvoje obećanje. P/es boffo va I PALMIRA Pre samog povratka Yelikog Odenata, Zenobija je morala da se povinuje obavezama buduće supruge. Bili su to dugi dani, ispunjeni nezanimljivim dužnostima i podmuklim spletkama. Zenobija se naučila veštini češljanja svoje duge kose na dvadeset različitih načina, naučila je da koristi kreme i meleme za kožu u boji, mlrisnu šminku, naučila je da sakrije svoj zveckavi nakit čak i ispod haljina. Haljine je isprobavala svakodnevno i to uvek nove, pa čak i po nekoliko u toku jednog dana. Tunike po rimskoj modi, po grčkoj modi, ili pak egipatskoj. čak i palmirskoj. Pantalone, uzane ili široke, toliko ogromne da se u njima nije moglo hodati, uvek izvežene raskošnim ukrasima. Ponekad je bilo takvog preterivanja da je haljina bila teśka isto koliko i Yojnički pancir. činilo se da robovi zaduženi za tkanje, i tako reći zaključani u radionicama palate, nisu imali drugog zadatka sem da proizyedu toliko odeće kao da je njome trebalo obući čitav grad. Zenobija je bila začudena zbog tog preterivanja. Odgovorili su joj da je to bio običaj u kući Presvetog. Njegoya supruga morala je da se pojavi pred njim tako da se njemu ne učini da je već jednom video njenu odeću. Taj običaj je nadgledao lično Huloj Hara i morao je da bude ispoštovan.

- U tom slučaju - primetila je Zenobija prezriyo - Ofala i nije tolika gospodarica ženskog dvora kakvom želi da se predstavi. Dina koja je sa yelikim zadovoljstvom učestvovala u ovoj novoj zabavi i koja više nije napuštala Zenobijine odaje, bila je KraJfica Palm// obazriva. Nesumnjivo, u odsustvu Presvetog, starac je bio pravi gospodar kuće. I znao je da bude nemilosrdan. - Ne izgleda tako kada ga pogledaš tako starog i tako krhkog, ali svi ga se plaše. I toliko je odan Odenatu da bi za njega bio živ spaljen. Ofala pazi da mu se ne zameri. Ali budi uverena da ključa od besa kada vidi sve zauzete sluge koje ti dolaze sa novom odećom

Neke robinje su me uveravale da uveče, pre nego što zaspi, Ofala se moli i tajno prinosi žrtve pustinjskim demonima. - Mnogo joj to pomaže - ciknu Zenobija. - Neka se kuva zajedno sa njima u yelikom loncu. Guzica joj je toliko masna da bi mogli tokom cele zime da se nasladuju. Ahemu se nasmejala zajedno sa njom, ali se Dina brzo uozbiljila. - Nema potrebe da priziva demone, dovoljno je i sama zla. Treba da je se čuvaš. Kada se najmanje čuje tada je najopasnija. Zenobija se smešila više zabavljena nego zabrinuta. - Možda je mrziš više nego što to zaslužuje. - Zar nisi yidela kako se mota oko tebe svaki put kada čuje da se sluge dive tvojoj lepoti dok se ti presvlačiš u odeću nove supruge? - Radoznala je. Zašto ne. I više mi se ne obraća, što mi odgovara. - Ne, tebi ništa ne kaže.

- dodala je Ahemu - Ali svaki put nade povoda da kazni jadne deyojke koje te služe. Dina je u pravu. Ima toliko podvala u njenom umu koliko i sala na njenim bokovima. U stvari, kako su dani odmicali, njena maltretiranja postala su redovna, te se ubrzo sluškinje više nisu usudivale da izgovore niti jednu pohvalu pred budućom suprugom Presvetog. Malo po malo, ushićenje i radost kojom je Zenobija bila obasipana po svom dolasku, sada su se pretvorili u otyoreno i hladno P1 es bogo va oklevanje. Mlade ili stare, robinje ili oslobodenice, sluškinje su se na hiljadu načina opirale da je slušaju. Jednog jutra, nakon što je čitave noći duvao severni vetar, temperatura je pala da je skoro bio mraz. Zenobija se probudila cyokoćući. Mangali su se ugasili. Niko dugo nije održayao vatru. Nisu joj bili doneseni dodatni pokrivači. Ne znajući gde sama da ih nade, ona je pozyala, besna, oštrog tona. Pojayile su se dve sluškinje. Devojke njenih godina, odgovorile su joj da njihov zadatak nije bio da održayaju vatru u mangalu. - Gospodarica Ofala je rekla da to treba tvoja dojilja da radi. - Moja dojilja! Zenobija nije verovala svojim ušima. - Ahemu nije moja dojilja već godinama! Besnela je. Nestr-pljenje koje se ogledalo na sluškinjama odyratilo je od toga da nastayi.

- Ovde u ovim odajama, vaša gospodarłca nije Ofala, već ja - ciknula je jetko. Ali to je takode bilo nepotrebno. - Ne Ijuti se na te sirote devojke - upala je Ahemu. - One rade šta smeju. I imaju prayo.

Nisu tvoje robinje. Odenat ti ih još nije dao, ako to uopšte bude uradio. Ofala je njihoya gospodarica, a ako ne budu pokazivale da te preziru, naš masni demon će im od žiyota napraviti pakao. Zenobija je slegnula ramenima. - Baš me briga. Ne treba mi ni njihoyo ushićenje niti njihova privrženost. - Grešiš. Ti ćeš od sada ovde žiyeti i treba da postaneš gospodarica ovog doma. Ofala te ne može sprečiti da postaneš Odenatoya supruga, ali ti može zagorčati život ako je budeš pustila. Ne plašim je se. Ahemu je zavrtela glavom. Kralfica Palmire

- Zato što nemaš predstave o zlu koje ti može naneti. U kući tvoga oca, prema tebi smo se ophodili kao prema kraljici, pa čak i kao boginji. Ja prva. - Zato što to i jesam - prekinula je Zenobija.

Ahemu je zinula od čuda, ne uspevajući da razazna ozbiljnost od ironije u Zenobijinoj grimasi. - U ovom trenutku još uvek nisi kraljica Palmire. Kada to budeš postala, vrlo je moguće da ćeš vladati pustinjom, ali ne i u sopstvenom domu. To se već dešavalo, ne samo jednom. Ofala će naterati robove da te uhode, raširiće zlobne glasine i vesti da će te prezirati sve do Balaminovog hrama! Sa malo spretnosti, gorčina će biti toliko otrovna da će te se tvoj muž kloniti. A on tada može narediti da te prate, živećeš u skučenom zatvoru, i onog časa kada se bude pojavio makar jedan dan radosti, Ofala će ga smožditi. Dina govori istinu. Ofala ti je objavila rat, a u tom ratu ti moraš pobediti.

Zenobija je prezrivo napućila usta, a Ahemu je bila previše uzbudena da bi o tome brinula. - Treba da budeš lukayija od nje. Moraš imati saveznike. Ne smeš dozvoliti da Ofala vodi igru. Na tetke i sestre Presvetog ne možeš računati. Nijedna nije došla da ti se pokloni. Malo sam načuljila uši. One koje su malo bistrije, plaše se koliko moćna gospodarica možeš postati. A što se tiče drugih, Ofala ih je dovela do toga da joj jedu iz ruke. Biće krajnje oprezne. Ne, moraš da se osloniš na služavke. Upravo je to nemoguće. - A zbog čega? Ahemu se široko osmehnula sa iskricom u oku i nastayila: Robovi su verni samo po potrebi. Budi dobra sa njima, ophodi se bolje prema njima od Ofale. Prema njima, prema onima koje ne žele čak ni da me pogledaju. Ples bogova - Danas da, ali ne i sutra. - A kakvim to čudom? - Zato što ćeš im pokazati koliko ih poštuješ. Ahemu se veselila, blistala, ispunjena tolikom srećom, da se Zenobija podrugljivo osmehnula. - žalila si se što imaš toliko lepe odeće, toliko nakita, toliko svega - nastavljala je egipćanka - da ne znaš šta ćeš sa svim tim styarima. Dobro onda, biće od koristi. Poklonićeš ih. Puno i to koliko sutra. Ahemuina zamisao zgranula je Dinu. Razmišljala je još par trenutaka a zatim prsnula u smeh i pokazala svu svoju pronicljiyost. - To je dobra ideja. Ali Zenobija ne može pokloniti svoje haljine. - Šta pričaš? - Ijutila se Ahemu, već spremna da se potuče. - Naravno da može. - Ne. Huloj neće dozvoliti. Zenobija mora bar jednom da obuče svoje haljine. To je običaj. Dina blago pomilova ruku egipćanke koja se krivila od jeda. - Nema veze! To je dobra zamisao. Hara će zabraniti to darivanje, ali će sluškinje razumeti.

Znaće da ih Zenobija voli i da želi da im udovolji. Eto, to je bitno. Site su

ponižavanja koje im Ofala prireduje bez ustručavanja. Preziru je koliko je se i plaše, te će biti veoma srećne što je Zenobija pažljiva prema njima. Da, to je dobra ideja. Tako je i bilo. Uz poglede nepoverenja, ali i oduševljenja, Zenobija je otvorila svoje kovčege, ona sama je delila tunike, lančiće, sandale ili kaiševe od svile, jednima pa drugima, diveći se njihovoj lepoti, smejući se sa njima. Bila je to pomalo luckasta 221 Kraljica Palmire zabava u kojoj je svaka nešto ućarila i verovala da se radi o nekakvom snu. Ofala se nije pojavila, verovatno je bila obaveštena od neke robinje ulizice koja i nije toliko verna. Ipak, kako je predvidela Dina, stari Hara, udarajući po podu svojim visokim štapom, posetio je ženske odaje nekoliko dana kasnije. Ofala je cupkala oko njegove senke, željna da prva vidi Zenobiju kako trpi Hulojev prekor. - Moraš shvatiti šta si dala, kćeri Mazina - izjavio je jedno ličnim glasom nakon što je lupio svojim štapom po kaldrmi dvorišta.

- U stvari, ti ništa nisi dala. Ta odežda je poklon kojim te je Presveti darivao. Prema zakonima ove kuće, biće tvoja tek onda kada joj se tvoj muž bude divio dok te bude gledao u njoj. Kao po običaju, Hara je držao glavu pognutu u stranu, te se tako činio krhko, ali i odavao je izgled dosade. Ofala se saglasi odlučno klimnuYŠi glavom. - Huloj, ti si mi svedok, ova devojka pljuje po Odenatovim poklonima. Isto toliko i po njemu pljuje. Huloj je na trenutak zaćutao. Zatim se strogog pogleda okrenuo prema Ofali, koja se osećala ohrabrenom da nastavi svoj napad. - Moraćeš o ovoj stvari da obavestiš Presvetog! Neka nam bogovi oproste. Da li je ikada ovako nešto videno? Dati venčane haljine robinjama! Treba se zapitati, šta ova devojka traži u ovoj kući. Tanane Hulojove usne su bile napućene kao onog dana kada je došla. Njegov štap skliznuo mu je medu prste, a rog ovna zanjihao se preteći. Ipak, u sivim očima koje su godine smanjile, osušile i ovlažile, Zenobija je opazila bljesak veselosti. Možda čak i zadovoljstva. Osim ako je svetlost nije prevarila. - Svakako ne, draga Ofala - prošaputao je najzad - Ne pitamo se šta ova devojka traži u ovoj kući, to znamo. Ples boffo va Ofala širom otvori usta, spremna da vrisne. Hara je nagnuo svoi štap prema njoj kako bi ućutala.

Otkrio je svoje bezube ružičaste desni. - Ja takode Zenobijo, ja bih takode bio srećan da te vidim u toj odeći pre nego što je poldoniš robovima. Rekli su mi da je tvoja lepota poput jutarnjeg sunca okupanog u dnu malih peščanih dina. - Huloj! - razbesni se Ofala - Šta pričaš? Hara se okrenu prema njoj sa svojim izrazom krhke dosade. - Draga Ofala, ja sam kao i naš dobri gospodar. Yeoma srećan što bogovi spuštaju toliko mladosti i lepote u ovaj dom.

- Ne govori u ime Presvetog! - cijuknu Ofala - To nije tvoj posao. A šta on misli, znaćemo kada se bude vratio. Kada bude saznao kako je ova mrtva devojka vaskrsnula da bi došla ovde. - Oh! On to zna, draga Ofala. Poslao sam mu poruku. Već je na putu povratka, nestrpljiv da vidi svoju buduću suprugu, u to možeš biti uverena. Ovaj užurbani povratak Presvetog doveo je grad u uzavrelo stanje.

Pronela se vest da vladar Palmire dolazi sa jezera Tibenijade i Libanskih brda sa hiljadu divljih konja. Dok su se uz veliku buku podizale ograde i gradili parkovi na medama oaze, svo zdravo povrće je iskopano iz vrtova koji su bili duž uade. Desetine prikolica žita i ulja bile su istovarene u kuhinje palate. Tavani prepunjeni darovima, velike sale koje se nisu koristile bile su razastrte ćilimima. Ležaljke za obedovanje prekrivene novim jastucima, a hiljadu i jedan posao bio je užurbano obavljan. Dim tamjana uzdizao se i noću i danju prozirnim zimskim vazduhom iznad hramova i oltara. U ženskim odajama sluškinje su više nego ikada trpele Ofalin jaram. To ih medutim nije sprečavalo da se krajičkom usana 223 KraJjica Palmire osmehnu Zenobiji kada bi ona pozvala pomoć. Haljine i nakit, poklonjeni pa vraćeni, ostali su im u sećanju poput obećanja. Ali i dalje su bile oprezne. Bilo je suviše rano odlučiti se da li će Zenobija ili sestra pokojne kraljice biti kovač sreće ili nesreće kućnih robova. Hulojeve reči i Ofalino poniženje, bili su pak često prepričavani. Niko nije sumnjao da će biti protiv udarca, da je ovaj rat bio tek na početku i da će povratak Presvetog biti od velike važnosti. Zenobija je ipak ostala hladna u svom ovom uzbudenju.

Svakog dana bivala je hladnija, a misli su joj lutale. Ahemu je primetila da je noću držala širom otvorene oči. Bez muke na-slutila je da Ofala nije bila uzrok tih nesanica. Mnogo puta, ne dobivši odgovor, prošaputala bi: - Spavaj, ništa ti ne znači da unapred o tome razmišljaš. Ipak, Zenobija nije mogla da ne misli. Nedeljama se silila da ne razmišlja. Ali bilo je nemoguće zavarati samu sebe.

Kako će prihvatiti onog za koga je toliko dugo odbijala da se uda? Da li će biti toliko ružan i star kakvim ga je zamišljala? Šta će raditi? Da, šta će ona raditi? Hoće li umeti da sakrije svoju zebnju?

Hoće li umeti da pokaže, onako kako to buduća nevesta treba, radost i strpljenje koje nije posedovala? Ne, naravno da ne. To je već znala. Biće nemoguće. Ona će znati da pokaže samo gadenje. A pogled na Odenata neće biti ništa u odnosu na prvu bračnu noć koja će neminovno doći.

Mora da je bila luda kada je zamišljala da je dovoljno jaka d,a se uda za njega. Bilo je stvari bez imena koje su joj zabranjivale da mu postane nevesta. Obuzeta životom u kući, Dininom i Ahemuinom nežnošću, blesavim sukobom sa Ofalom, umalo nije zaboravila ono što se nikada ne zaboravlja. Sutra ili prekosutra, Odenat će biti pred njom. Tražiće svoje pravo muža i nijedan bog neće moći da joj pomogne. Nijedan! Ples bogova

Bogovi su bili samo isprazne reči. Reči koje je svako želeo da čuje poput deteta koje traži da čuje, pred spavanje, lagariju iz bajke. Dokaz je bio na njenom telu. Balamin ju je napustio. Yraćajući se u Palmiru, izrekla je pohvale o tom bogu ali to je bila samo maska. Balamin ju je napustio u zapaljenom dvorištu Dura Europosa. Crni kamen Dingir-Dusaga bio je samo kamen njenog srca; nije bio zvezda, nije bio dokaz Balaminove svemoći, kako su svi želeli da veruju. Jedno vreme, verovala je da je hrabra, očvrsla koliko i taj dijarnant noći. Sposobna da sruši sve prepreke koje je podigla samo da protiv svoje volje ne postane kraljica Plamire. Kraljica moćna koliko i njen muž.

Nepopustljiva koliko i jedan rimski car pred varvarima. Sposobna da osveti zlo koje je još uvek peklo njena bedra, nesposobna da otopi led koji se stvorio Havadovom izdajom. Ali danas-sutra, kada bude morala da se suoči sa Odenatovim pogledom, i sa svim ostalim na šta su sve žene iz palate sumnjale, ne imenujući ga, šta će tada raditi? - Radost ]e dodirnuti tvoje telo, kraljice moja.

Radost pomilovati dragulj. Maserkin šaptaj bio je odan i pun poštovanja. Zenobija se sa zahvalnošću prepustila prstima koji su leteli preko njenih leda. U blagim mirisima kupatila, gde se zaboravljalo na hladnoću, vreme za masiranje bio je jedini trenutak spokoja. Najzad, pod čarobnim prstima persijske robinje, pitanja bez odgovora prestajala su da je proganjaju. Brbljanja torokuša i radoznalost rodaka Presvetog nestajala su u pari bazena. U odaji popločanoj mermerom, bazen se punio 225 Kral/ica Palmire pročišćenom vodom iz ouadi Kubur, a jedna rimska peć prila-godena za paljenje karniljeg izmeta gorela je svakog dana po dva sata. Suvonjavog tela i tiha, maserka je govorila malo i često se osmehivala, te joj je se lice pretvaralo u neverovatnu gomilu bora. Posle izvesnog okleyanja Zenobija je uspela da se prepusti njenom umeću, grubom koliko i nežnom, na trenutke sposobnom da iz njenog tela iščupa ružne uspomene i teške boli, nevidljive ali zastrašujuće. - Kraljica, to još uvek nisam - prozborila je. - Oh! To je samo još nekolłko meseci.

Kakav će to divan trenutak biti! Persijanka trepnu nežno. Ali ugleda tamnu senku u dnu Zenobijinih očiju pre nego što ih je sklopila. Posle duge tišine šaptala je drugim tonom: - Veoma si besna.

Yeliki, daleki bes. To nije zbog Ofale i ti to znaš. - Zašto to govoriš? - Osećam to na vrhovima mojih prstiju. - Grešiš, Yeoma se radujem dolasku Presvetog. Persijanka prelete prstima preko Zenobijinih bedara i dodade kao da je nije čula: - Plašiš se, ali savladaćeš svoj strah. Tvoje telo zna da odluči o tome šta želi, a šta ne. Pomoći će ti, Mnogo si hrabrija i snažnija nego što to zamišljaš.

Pod svojim dlanovima je osetila koliko se Zenobija ukočila. Pogledale su se. Osmeh razumevanja obasjao je istrošeno maserkino lice. - Ne slušaj me. Govorim kao luda. Oprosti mi, kraljice moja.

Zenobijina napetost nestade, a Persijanka se ućuta. Trenutak kasnije kada je završila sa masiranjem izvukla je mirišljavu mast iz jedne kotarice. Obilato premaza ruke pre P1 es b ogo va nego što je pokušala, sa poštovanjem koliko i sa odlučnošću, da raširi Zenobijine butine. - Šta radiš? - Zenobija se naglo uspravi i odgurnu je silovito. Persijanka promrmlja izvinjenje i pokaza na mast koja se slivala sa njenih prstiju. - Nije to ništa, kraljice moja! Ne boli. To je krema od ruže... Blaga je? Sa damarima u slepoočnicama Zenobija se već prekrivala svojom tunikom. - Nema potrebe. - Ali to je zbog tvog devičanstva, treba... -Ne. Maserka je pogleda zbunjeno. - Uvek to činimo. To je dobro za tebe! Pomada omekšava, to će... Oh! Znaš... Device su tako nežne pre... Maserka ućuti ne usudujući se da pogleda Zenobiju u oči. Sluškinje oko bazena nisu ih ni na tren gubile iz vida. - Nisi mi više potrebna, maserko. Možeš da pokupiš svoje meleme. - Gospodarica Ofala mi je naredila da pripremim mast za tebe - šaputala je i dalje Persijanka. Zenobija se povratila čuvši njen zbunjeni glas. Smirenije, reče joj: - Ništa ti ne zameram. Nikakvu grešku nisi počinila. Seti se samo da je Ofala tvoja gospodarica, ali ne i moja. Ako te bude prekorila prenesi joj moje reči, bez brige. Reci joj da nema potrebe da neko priprema Zenobijino telo za zadovoljstva njenog budućeg muža. 797 Kral/jca PaJmi're Uveče, kada se noć spuštala nad ženskim odajama, Dina se uvuče u Zenobijinu sobu gde je gorelo par svetiljki. - Ofala je napustila kuću i otišla je na sestrin grob. Obavestila je Huloja da si je uvredila i da treba da se pročisti pre povratka Presvetog. Zenobija se blago osmehnu.

- Mnogo mučenja, ali već u begu! - Nemoj se previše opustiti. Ona se sakriva pod kamenjem i vreba priliku da napadne. To je jedna škorpija. - Jedna ljigava i glupa škorpija! - gundala je Ahemu sa gadenjem. - žrtvovaće se i kukaće nad oltarom svoje sestre Gardalaje kako bi što brže i bolje raširila užasne glasine - objasnila je dalje Dina - Sposobna je da plače i žali se i noć i dan

ispružena nad žrtvenim korpama. Kada je reč o laganju, niko nije veštiji od nje. Sutra će se već po celom gradu šaputati njene laži. - Trebaće joj puno da izmišlja - bunila se Ahemu - Nema ničeg strašnog da ispriča. Dina zbunjeno pogleda Zenobiju. - Po gradu pojedini govore da si ti lagala. Da te Balamin nije poveo u pustinju. Pričaju da kamen iz kobe nije ništa drugo sem običnog kamena.

Da je sve to jedna obmana na koju te je otac primorao zato što je trebalo sakriti tvoj greh. Ahemu je razgoračila oči, zaprepašćena. Nešto blažim tonom, Dina dodade sležući ramenima: - To i nije toliko važno. Palmira je velika, a Ijubomornog sveta ne manjka. Tvoj otac je bogat i ima puno neprijatelja. Zavladao je neprijatan tajac. Ahemu se okrenu ka Zenobiji, spremna da čuje njen bes.

Ona pak ugleda bledo lice, nesigurno, malaksalo i ravnodušno. 228 PJe s b og o va - Nema veze ako Presveti dopusti da ga u to uvere. Izbaciće me i to je sve. Šta ja tu mogu? Ahemu skoči i umalo ne obori jednu lampu. - Jesi li ozbiljna? Naravno da to nećemo dopustiti! Sve te laži su... - Ako me Odenat najuri - prekinu je Zenobija - postaću Balaminova sveštenica. Razmišljala sam o tome ovih dana, neće mi biti neugodno. - Ona je ponovo poludela, ječala je Ahemu bezbojnim glasom. - Zašto bih se tukla da postanem nevesta jednog starca koji kleči pred tom debelom glupačom? Dina ščepa Zenobijinu ruku. - Presveti nije starac, niti čovek koga je lako prevariti. Ona zna šta hoće Ofala.

Biće lako dokazati da ona širi samo laži. Zenobija nije odgovarala. - Neka te Izida počuje, kćeri moja - uzdahnula je Ahemu -Oh! Neka te počuje! Pi'es b ogo va 22 KLAUDIJA ARA AGRIPINENSIJUM - A to obećanje, naravno da si mu dao? - Da li mi je bilo drugo činiti? Maksim je pažljivo spustio oblogu od trave i svinjske masti na otečenu opekotinu koja je palila Aurelijanovo telo. Podigao je obrvu rugajući se. - Moglo se i očekivati. - Hajde Maksime! Nikada neću biti deo tog smrdljivog čopora koji cepa Carstvo iz zavisti ili iz Ijubomore. Stari Imperator traži moju pomoć: dobiće je i zato što ga volim i zato što je Avgust. Tako zahteva Rim, ako želimo da Rim opstane. - Da li ti tu žrtvu traže Rim i « stari car» ili Cezar, sin našeg Aygusta i miljenik senata? Ah! Maksime... - U redu! U redu! Ućutaću. Prestani da se pomeraš, nisam završio.

Tri mangala bila su dovučena iz susedne ložnice prostranog triklinijuma, koje je gradić poklonio Aurelijanu za vreme nje-govog boravka u logoru. Bilo je daleko od toga da bude hladno u odaji.

Ipak, onako golih grudi, zadrhtao je. Groznica ga nije popuštala. Maksim je, svojom dugom kosom koja mu je milovala obraze i prekrila mu ožiljak, završavao sa premazivanjem rane. Obrisi sunca utisnutog u četiri strane sveta polako su nestajali pod debelim slojem melema. Ako se sve bude dobro odvijalo biće potrebni četiri ili pet dana da se njegova opekotina sasuši i počne da srasta.

Ništa 'ica PaJmire nije bilo duže i opasnije od zacelivanja opekotina gvožda. Brojni oficiri, poklonici Mitre, koji su ovim znakom obeleženi, trpeli su ove rane mesecima. Ponekad su bile toliko bolne da nisu mogli da se bore. Dešavalo se da se stanje povrede pogorša, da zabazdi kao smrdljivo trulo meso. Smrt je nastupala lagano, bolno i prodorno kao da je gvožde malo po malo proždiralo čitavo telo. Smrt koja se tada naziyala Mitrinim usudom! Kako bilo, Aurelijan nije želeo da vidi lekara u logoru. Da Maksim nije navałjivao, on bi se sam lečio. Maksim spusti čistu oblogu na oblogu. Održao je pritisak jednim zavojem dok je preyijao njegove grudi, vodeći računa da ga ne pritiska suviše jako. Tek što je dovršio, kada tri franačke robinje udoše u prostoriju, noseći na poslužavnicima hranu, krčage vrućeg vina začinjenog medom i cimetom, kao i veliki bakarni sud za umiyanje. Bile su to devojke mlade od dvadeset godina, veoma svetle puti i kose. Njihove tunike bile su tako kratke i tako duboko izrezane da su otrivale krhka tela i mlada bedra. Strah pomešan sa željom da se dopadnu ocrtavao je na njihovim nezrelim licima obris nežnosti i čulne zavodljivosti, čim su spustile poslužaynike i krčage na niske stočiće, pore-daše se kraj zastora, oborenih očiju.

Maksim brižljiyo opra ruke u umivaoniku i potom zapoyedi jednoj robinji da se približi. Zaboravila si da poneseš rublje kako bih mogao da se obrišem - primetio je blagim glasom.

Osmehnuo se. Osmeh ožive njegoy ožiljak, čineći njegovu lepotu žiyotinjski siloyitom. Deyojka pocrvene. Promrmlja izvi~ njenje, šapućući da će ispraviti svoju grešku. Pre no što je uspela da se udalji, Maksim je ščepa za butine i privuče je sebi. - Ne mrdaj, mala. Donela si nešto mnogo bolje od rublja. Nećeš biti kažnjena. Ne prestajući da se smeje, dugim milovanjima je obrisao svoje dlanove i vlažne prste o nežnu kožu robinje. 232 P1 es bogova Devojka je grizla svoje usne.

Maksimove ruke, koje se ona niie ćak ni usudivala da odgurne, dopreše joj do zadnjice i medunožja.

Okrenula je lice, očiju iznenada sjajnih od suza. Milovanja su postala strastvena toliko da su joj ramena silovito drhtala. Jeknula je. Druge robinje kraj zastora posmatrale su je ogoljenu. Zabrinuto, ili pak unezvereno. Maksim istom onom grubošću kojom je ščepao sada odgurnu devojku udarcem po guzici. - Dobro je. Zahvaljujem ti. Da li su ti ove lepote potrebne? Aurelijan zapovedi da mu pomognu da navuče svoju tuniku i potom raspusti robinje. Kada se zastor ponovo navukao, Maksim prasnu u smeh.

- Znaš li da ti ih Cezar lično šalje? Trebalo bi noćas da zadržiš jednu kraj sebe. Ako ne budeš našao šta da radiš sa njome, mogla bi bar da pazi na tvoj zavoj da ga ne bi iskidao u snu. Aurelijan nije odgovarao. Na iskap je popio dva velika pehara. Mlako i slatko vino najzad ispraše gadnu oporost krvi bika. Toplota je obuzela njegovo telo, umanjujući ujed rane. Spuštajući se na udobne jastuke svog ležaja ponovo napuni svoj pehar i sada ga ispi lagano i sa uživanjem. - Kako su čudni ti vaši običaji, vi poklonici Mitre! - uzdahnuo je Maksim - Da li je zaista neophodno da se žigošete na taj način, kao životinje? Zašto sebi nanositi takve rane kada nam varvari pružaju toliko prilika da ih zadobijemo? Ne otvarajući oči, Aurelijan se osmehnuo. - Ne sudi o onome što ne poznaješ, Maksime, prijatelju. Dodi sa mnom u mitreum i razumećeš. - Nikako! Jupiter i Mars dovoljni su mojoj duši. Nije mi srce toliko veliko da bih mogao voleti jednog boga više od samog sebe. - Doći će dan kada ćeš słwatitł da ti je Mitra potreban -uveravao je blago Aurelijan Yelikom vojskovodi je uvek po-treban. Slava ne dolazi bez Mitrine ili Sol-Invictus-ove pomoći. - Možda. Maksim prizna Aurelijanu sa jedva prikrivenom ironijom. - Ako treba da te sledim u mitreum, to će biti samo onog dana kada ti, najzad, rimske legije budu klicale kao Avgustu! Aurelijan otvori oči, krutog lica, skupljenih i stisnutih usana. Maksim je veoma dobro poznavao taj besni izgled da bi mogao da bude zadivljen. On proli vino, pruži drugi pehar svom prijatelju i doda: - Doći će dan kada će se proročanstvo tvoje majke obistiniti, Aurelijane. Nije li ono obećanje vašeg boga, Sol-Invictusa i Mitre? - Badava otvaraš usta, Maksime, potreban mi je odmor. Maksim odmahnu na prekor jednim nehajnim pokretom i nastavi istim drskim glasom: - On odlazi ne rekavši ti da je velika ljubav kojom te Imperator obasipa samo jedno zavaravanje? Yalerijan koristi tvoja snažna osećanja samo da bi te bolje zavarao i poslužio se tobom u korist svoga sina? Cezar mu je obećao da te neće udaljavati od pobeda i počasti? - Počasti i zasluge, Yalerijan mi ih je lično dao, maločas -odvratio je Aurelijan suvo. Dux majorum legija donjeg toka Dunava kao zamenik Upijusa Krinutusa koji je onemoćao zbog godina i bolesti. Zapovednik donjeg toka Dunava, čini li ti se to kao prilično blistava radost? - Oh!...- svirnuo je Maksim iznenadeno. Dux majorum! Imaš li zapovesti i nad konjicom? - Imam. Maksim klimnu glavom kao znak odobravanja. Oduševljenje na njegovom licu već se pretyaralo u ruganje. - Lepo zapovedništvo, a i dovoljno je daleko od Rima i senata. Najdalje moguće od Galijana, takode. Ne računajući to što Cezar postavlja svog sina izmedu sebe i tebe.

Balavca od sedamnaest godina koji će vladati gornjim tokom Dunava! Na najbogatijim zemljama: Iliriji, Panoniji, Dalmaciji... Dobro odigrano. Yidećeš 234 P'J'es b ogo va da neće mnogo vremena proći a da ćemo kod nas imati uhode, kako sinovljeve, tako i očeve. Možda čak i dedine? Kakvog lepog nasleda! Rim je u dobrim rukama. - Dosta, Maksime - prekinu ga Aurelijan ozbiljno - Misliš H da sam budala. Poznate su mi sve Cezarove spletke. Prozreo sam i Valerijanove. Ali grešiš što im toliko zameraš. Zašto bih trebao da im zameram što tako čvrsto vladaju carstvom? Nije li to njihov zadatak. Da li si upoznao makar jednog Avgusta koji nije želeo da osnuje dinastiju i da vlada Rimom do sudnjega dana? Hajde! želiš da podem na Cezara. Neću to učiniti. On i njegov otac misle da sam Ijubomoran. Oni se yaraju. želim samo jedinstvo i veličinu Rima. Ako to budu i zamišljali, imaće moj mač i moju dušu. U suprotnom... Govorićemo o tome. Gledali su se nekoliko trenutaka.

Aurelijan se blago nasmešio. - U svakom slučaju, nije da mi se ne svida da se vratim na Dunav.

Knivin sin želi da nastavi putem svoga oca i da povede Gote sve do grčkog mora. Svršićemo sa njima, obećavam ti. Nijedna pobeda ne može nam naškoditi. čak i one nad Var-varima sa gornjeg Dunava usrećiće me. Maksim je kratko posmatrao Aurelijana i nije odgovarao. Njegovo lice nije imalo ni podrugljiyosti ni drskosti. Lepa usta su mu samo na kratko bila stisnuta, sa razočarenjem koje ubrzo izreknu uz jedan mirni osmeh. - Verovatno si u pravu. Moći ćeš uskoro da se załwališ Cezaru na ovoj radosti. Nije nam samo poslao lepe robinje. Očekuje nas sutra u pretorijumu na večeri. Ne pogledavši Maksima, centurion najavi: - Cezar je u svom kupatilu. Naredio mi je da te sa tribunom povedem odmah kada budeš stigao. Kra 1/ i ca Pa 1 mi r> Išao je ispred njih kroz jedan lavirint hodnika, predsoblja i stepeništa. Pretorijum Agripinensijuma, namenjen za prijem najmoćnijih zapovednika Rima tokom zime, bio je sačinjen od tri prostorije. Zidine su bile veoma visoke kako bi se Franci i Alemani mogli diviti sa druge strane Rajne, ali i da ih se plaše. Kupatilo je bilo najlepše ikada podignuto izvan Rima. Bilo je sazdano od niza podzemnih prostorija, sa tavanicama koje su pridržavali stubovi raznobojnog mermera. Kroz oblake pare i dima tamjana, lojanice uramljene srebrnim ogledalima bacale su čudnu svetlost. Zadivljujući mozaici prekrivali su zidoye, pod i, naravno, unutrašnjost bazena. Na njima je bio ožiyljen svet divljih zveri, nimfa, cveća i morskih životinja koje su izbijale iz vodenih dubina u kojima su samo bogovi obitavali. Dok ih je centurion uvodio u prvi od kaldarijuma, vlažna toplota oblila je njegovo lice, teška kao i rublje. žagor, smeh i žubor vode bili su zaglušujući. Iz susedne sale dopirali su uzvici Ijudi koji su radili vežbe. Vojskovode su sedele na mermernom stepeništu bazena, bučno pozdrayljajući Aurelijana i Maksima. Neke robinje dotrčale su da uzmu njihove kabanice dok su franačke devojke prilazile sa napicima. Samo su im grudi i butine bile prekrivene pamučnim trakama koje je vlaga učinila providnim. Aurelijan skinu kaput uzdržavajući se da se ne namršti. Opekotina ga je i dalje bolela, a zavoji nisu bili doyoljni da bol umine. Dok je Maksim skidao svoj oklop, centurion izjavi da su Cezar i njegove zyanice u odeći za kupanje. Da li su i dux i tribun hteli da im se pridruže? - U tom slučaju, dobićete ogrtače u svlačionici.

- Odyedi nas Cezaru - odgovorio je suvo Aurelijan. Cezaroy tepidarijum bio je razdyojen od ostalog dela kupatila jednim hodnikom, salama za masažu i jednim sudatorium-om. Graja iz obližnjeg kupališta gubila se iza njih pre nego što su novi zvuci vode, glasovi i smeh izbijali u dnu jednog uzanog prolaza kroz koji ih je vodio centurion. 236 Ples bogo va On odgurnu kožni zastor sa srebrnim pločicama i školjkama. Jylaksim i Aurelijan našli su se iznenada u mirišljavoj pari jednog slapa. Voda je tekla po masivnim stenama prirodno naslaganim, a huka se širila po svodovima i padala je pušeći se, u bazen. Neke žene su pliyale, druge sedele na mermernim stepenicama boje purpura ili su pak ležale na klupama, prepuštene rukama masera. Nijedna nije bila više odevena od robinja koje su ih okružiyale, ali njihoye pregače i njihovi strophii bile su od svile. Nežne svile, boje skoro iste kao koža, tako da se činilo da su gole. Sa druge strane bazena Cezar i neki od njegovih omiljenih vojskovoda igrali su harpastres. l oni su bili opasani u pregače. Aurelijan je bio iznenaden kada je ugledao da je Galijanoya bila u bojama njegoyog senatorskog ranga: boje šafrana i purpura. Galijan zgrabi tešku kožnu kuglu ispunjenu peskom dok je centurion najavljivao posetioce. - Dux majorum! Brate moj pred Mitrom! Bez ijedne reči, bacio je tešku kuglu kao neki kamenčić na Aurelijana. Izbačaj je bio snažan i spretan. Iznenaden i sputan syojom opekotinom, dyoumio se da li da yešto izmakne sramotu i bolni udarac. Maksim pruži ruku. Njegovi tanani prsti sldopiše se bez imalo napora na koži. Cezar se osmehnuo ne gledajući u tom trenutku Maksima. Dobrodošao u ovo skroyište čistote, dux majorume. Sirom otvorenih ruku zgrabio je njegove ručne zglobove i pozdrayio ga načinom legionara. Snažnih nogu i trupa, Galijan je nasledio od oca niski rast. Guste i kovrdžave malje prekriyale su njegove grudi i stomak malo izbočen, ali i jedno i drugo bili su marljiyo brijani nekoliko puta nedeljno. Na isti način i njegova brada bila je potkresana oko usana sve do brade, naglašavajući uzana i neobično šiljata usta. čak i kada se smejao crte njegoyog 'ica zadržavale su neku čudnu mešavinu hladne surovosti i umnosti. Lukavi Galijan znao je često da jedno sakrije drugim. 237 PIes b ogo va Grleći Aurelijana jednom rukom vratio se na svoje mesto, gledajući vojskovode. Pritisnuo je svoj kažiprst na ožiljak u obliku sunca utisnutog u četiri tačke sveta koji je krasio njegovu levu stranu grudi. - Divićete se uskoro i Aurelijanu i istom ovom znaku.

Ovo je dar moga oca i Mitre onima koje divljači vole! Dux, zar ne želiš da svučeš svoju tuniku i zavoj? Ništa bolje ne umiruje opekotinu gvožda od bazena, možeš mi verovati. Aurelijan jednim znakom pokaza da to ne želi. - Moj ožiljak nije još dovoljno lep da bi se mogao uporediti sa tvojim, Cezare. Biće bolje da bude prekriyen, tvoji gosti ga ne moraju gledati. Uostalom, yrelina gyožda sada je podnošljiva.

- Istina je, istina je! Zaborayio sam da je Aurelijan najizdržljiviji medu nama! Galijan se ponovo nasmeja. Osmeh hrapav kao i Imperatorov. Najzad, okrenuo se prema Maksimu kao da ga je tek sada ugledao. - Tebe, tribune, ne pozivam da se svučeš. Gospe koje se kvase u ovom bazenu biće u opasnosti. Glas o tebi širi se tako brzo da ga ne možemo pratiti. Zbijale su se šale. Maksim se udari po grudima. - Taj glas je više nego preteran, Cezare. Gospe iz ovog bazena nemaju razloga da se plaše. Nijedan bog, na žalost, ne može sakriti ružnoću ožiljaka koje su Goti iscrtali po meni. Cezar hladnim pogledom ošinu Maxima, a u tom času žene su uzvikivale iz bazena da Cezar ne treba sam da prosuduje o lepoti. Maksim im se pokloni, pristojno ih pozdravljajući. Pogledom je preleteo preko nekoliko lica dok se nije zaustavio na jednom. Kraj njega, Aurelijan uskliknu iznenadeno. I on je takode prepoznao Klaudiju medu kupačicama. Ona im mahnu i krenu ka stepenicama kade, dok je Galijan izjavljivao: 238 - Dux majorum, hteo sam ovaj poklon lično da ti urućim kako bih zapečatio ovu divnu zajednicu pod rukom moga oca. Ali takva je Mitrina volja: tvoj poklon se lično pokazao. Klaudija je izašla iz vode. Maksim, zadiyljen, gledao je kako prilazi da uhvati ruku koju joj je Cezar pružao. Blistava voda se slivala niz njeno savršeno telo, obasipajući njenu svetlu kožu bisernim kapljicama. Tamni vrhovi njenih grudi nazirali su se pod svilom. Na njenim bedrima, ispod polu providne tkanine ocrtavao se njen pubis. Oficiri su gledali Klaudiju zadivljeno koliko i on. Aurelijan je bio ukočen, lica prebledelog od besa. Klaudija mu se pobednički osmehnu. - Dux, tvoja sestra me je zamolila da joj budem naklonjen jer je znala da si ti suviše strog i da se ne bi složio - zabavljao se Galijan. Ona želi da te prati na tvoj novi položaj. Ko bi mogao imati tako hladno srce i ko bi mogao odoleti želji jedne takve žene? Njegovo lice bilo je mirno i bezizražajno.

Puštajući Cezarovu ruku, Klaudija krenu ka svom bratu i pomilova ga, od čega se on još više ukoči.

Blagim glasom, ali kako bi je svi čuli, ona upita: - Jesam li pogrešila što sam zatražila pomoć od Cezara kada moj rodeni brat ne želi više da odgovori na moja pisma? Cak ni u času kada mu je potrebna moja nega? Maksim se uplašio reči koje je Aurelijan mogao izgovoriti. Ali jednim kezom koji je skoro mogao biti i osmeh, on izjavi: - Svakako, Cezare, tvoje srce je mekše od moga i ja sam ti dužnik. Sumnjam da moja sestra može biti tolika isceliteljka i da J°j se može poveriti jedna Mitrina rana, ali ako je to njena volja kao i tvoja, pretrpeću kaznu koju budete zahtevali sve do obala Dunava. Dvosmislenost njegovog odgovora prouzrokovala je tišinu pre nego što je Cezar dao znak za smeh. Smejući se i dalje, naredi ravn°dušno da je vreme za večeru. K ral/ i ca Palmire Aurelijane, dodi da mi ispričaš šta ti je moj otac poverio, a što je od mene sakrio. Robovi su već donosili ugrejane ogrtače. Dok je navlačila svoj, Klaudijine oči sretoše se sa Maksimoyim. Bio je to pogled koji izaziva i poziva, kao promukli zov divlje životinje, obećanje za jednu dugu borbu ushićenja i divote. Više nije čuo jeku u bazenu niti prštanje vode, video je samo Klaudijina usta, njena obla ramena koja su se gubila pod ogrtačem, sjaj njenog izduženog potiljka. Nasmejao se onako kako se smeje kada stavlja oklop pred bitku, u času kada oružje više nije dovoljno. Ples bogo va

240 23 PALMIRA Yeliki Odenat stigao je sa svojih hiljadu diyljih konja. Huka se širila poljima čak i pre nego što su deca uspela da se popnu na Um-Beki, veliku stenu koja se nadnosila iznad Palmire.

Ugledali su prašinu na pustinjskom putu. Stigavši do zidina, Presveti je krenuo galopom sa palmirskom gospodom koja mu je pošla u susret, a on, pak, pokazivao im je lepotu životinja koje je dovodio. Potom, okružen rimskom gardom koju je njegov položaj Azijskog senatora zahtevao, ušao je u grad. Kretao se dostojanstveno duž visokih stubova, stigao do Belovog hrama, naredio slugama da polože veličanstvene darove i dugo se zahvaljivao bogu. Pre nego što je nestao u lične odaje svoje palate podelio je siromašnima, koji su mu hitali u susret, pune šake milostinje i proćaskao šaljivo sa głavama velikih kuća. Tek tada su primetili da Zenobijin otac, zapovednik Mazina, nije tu.

Jedan dobro obavešteni čovek reče im da je Abdonaj otišao u Antiohiju iz poslovnih razloga, jer je Yalerijan, rimski car, najavio svoj skorašnji dolazak. Odenat nije izgledao uyreden zbog njegovog odsustva, ali je bio iznenaden zbog Avgustovog povratka. Upitao je centuriona, ^oji je zapovedao gardom koja mu je došla u susret, da li je to sigurno. Vojnik je odgovorio da je to poslednja vest.

Naš tribun, Elijus, takode je otišao u Antiohiju. Guvernerova tražila je da on bude tamo pre dolaska našeg Avgusta. 741 P ] e s b Offo v a Odenat se raspitao za novosti a zatim prešao na druge zanimljivosti. Naredio je Huloju da prebroji broj zvanica koje su se najayile. Izjavio je da bi konačno želeo da večera kako bi mogao yideti svoju buduću nevestu. I to pre nego što dnevno svetlo bude suviše slabo i umanji mu njegovo zadovoljstvo. Odenat je voleo da obeduje po rimskoj modi. Triklinijum njegove palate bio je prostran, širom otvoren sa svih strana, mada su u ovo doba godine visoki drveni paravani, ukrašeni duborezom, bili podignuti kako bi štitili od promaje.

Ležaljke su bile rasporedene oko jednog yelikog okruglog stola koji su robovi poslužiyali. Melodija je bila lagana, a čuli bi se i poneki pevači. Po Zenobijinom ulasku larma je prestala. Sto zbog iznena-denja, što zbog zaprepašćenja, takode. Krenula je prema preneraženim zvanicama dvadesetak muškaraca sa izuzetkom Ofale, - prekrivena zadivljujućom tunikom, ali ogromnom da se ništa od njenih oblina niti tela nije moglo razaznati, čudnih svilenih ukrasa i veza. Kosu je pričvrstila češljićima od zlata i školjke a plavi i žućkasti velovi nisu dozvoljavali da joj se vidi lice Huloj je prvi reagovao, lupio je svojim visokim štapom po kaldrmi. - čekaj! čekaj, kćeri Mazina! Šta to radiš? Ne možeš se predstayiti Presvetom, lica prekrivenog velovima! Ne pomerivši svoje krhko telo pucnuo je jezikom i uperio vrhom ovnovskog roga u Zenobiju. Dva roba su pohitala, ruku već pruženih da podignu velove. Desilo se drugo iznenadenje u tom času: glas velikog Odenata ih zaustavi. -Ne! Robovi i zvanice okrenuli su se ka njemu zaprepašćenog po-gleda. Hara je uzdisao.

Presveti čiji su obrazi bili prekriveni crnom kudravom bra-dom, trepavica povijenih ka slepoočnicama poput lastinih krila, 242 primetio je, svojim glasom naviknutim da ga svi slušaju čak i u metežu lova ili bitke: - žašto si se sakrila pod velove? Zar ti nisi Zenobija? Plašiš li se da pokažeš svoje lice? Velovi su se talasali, mogao se primetiti nagoveštaj dubokog poštovanja. - Ne krijem ništa od tebe, Presveti. Ja sam Zenobija i ako želiš moći ćeš da vidiš moje lice. U času našeg prvog susreta, pomislila sam da je moj izgled manje bitan mome mužu od mog srca i mojih misli.

Sramni šaptaju čuli su se sa ležaljki. Ofala je izvijala vrat kako bi bolje čula te reči koje su velovi prigušivali. Cerekajući se, okrenula se prema jednom mladiću od dvadesetak godina kose očešljane u pundu i pričvršćene zlatnom alkom. Nakit se sijao na njegovom vratu i ušima, pa čak i na njegovim obrazima. Oko očiju imao je debeli sloj bele šminke, a nepomična usta su mu bila potamnjena crvenilom. Smejao se kiselo i nervozno. - Možda je u pravu što se prekrila velovima, oče. Govori se da mrtvi to čine kada se vraćaju da proganjaju žive ogavnošću podzemnog sveta. Ne zaborayimo da je ova deyojka koja treba da postane moja majka već mrtva! Prasnuo je u smeh, povlačeći svojim graktanjem druge oša-mućene mladiće koji su kao i on bili odeyeni u dve ili tri tunike priyezane dragocenim kaišeyima. Ofalino cerekanje se pojačalo. Ostali gosti izgledali su zate-čeni čekajući na reakciju Presvetog. Njegoya desna ruka se uspravi, jedva se pokrenuvši. Onog koga si upravo čula, Zenobijo, zove se Hajran. Bogovi i nisu uvek vični savršenstvu, napravili su tog mog sina. Ovog puta, sa nekih drugih ustiju čuli su se podsmesi. Odenat ponovo podiže ruku, namršti se i reče: - Ali ono što Hajran kaže u ovom trenutku nije netačno. Na °vorn kreyetu već sam oplakiyao tvoju smrt, a sada, evo te. Sva Kralfica PaJmire obavijena velovima, u stvari, kao da se vraćaš iz velike podzemne pećine. - Uvek sam bila živa, Presveti. Oni koji su ti rekli da sam mrtva grešili su ili nisu umeli da vide. - Zašto si onda pobegla iz kuće svoga oca? A samim tim i iz moje? Nisam pobegla ni iz jedne ni iz druge. - Nisi pobegla, a opet nisi došla u ovu kuću kada je trebalo. Ti već znaš razloge, Presveti. Balamin me je oteo. Odenat nije spuštao pogled sa Zenobijinih velova. U ovom času njegove crne oči su blještale. Zgrabio je jedan pehar, napunio ga i nakon što je smočio svoje usne, klimnuo je glavom. - To je, u stvari, ono što se priča. Pričaj. Zelim da slušam iz tvojih usta. - Balamin je došao jedne noći, jedan sat pre svitanja. Probudio me je i naredio mi je da ga pratim. čulo se šaputanje, osećala se zbunjenost i začudenost, ali nije bilo sumnjičavosti. Odenat zapita: - Kako je izgledao? - Ne znam, Presveti, nisam ga videla.

Ofala se smejuckala, spremna da se naruga, ali je Huloj pukao jezikom nagnuvši svoj štap prema njoj. Nije izgledao ni star ni slabašan. Odenat primeti: - Balamin dolazi po tebe, ali ga ti ne vidiš? Ne, Presveti. Njega ne možete videti niti ćuti, on nije od krvi i mesa. - Kako onda možemo znati, u tom slučaju, da je on tu? - Jednostayno, znamo. On nema ruku, a ipak osećamo kada nas uzme za ruku. Nema usta, ali čujemo ono što nam zapoveda. Treba da ustanemo i ispunimo njegovu volju.

Ne treba činiti ništa drugo, sem ga slušati. 74/1 Šaptaji su zamrli na širom otvorenim ustima. Nastao je tajac. Duge Odenatove trepayice bile su toliko iwijene da se činilo da je jedna jedina linija nacrtana sa jedne slepoočnice na drugu. - A šta ti je naredio da činiš? Zenobija je oklevala. Vełovi su podrhtavali, njene ruke su se pojavile uvijajući se jedna preko druge. - Poveo me je do mesta gde se ne poznaje radost življenja, tamo gde kuće gore i gde ništa ne zavrećtuje poštoyanje. Tamo gde muve sleću na krvave leševe, gde psi grabe udove onih koji još nisu mrtvi, tamo gde se sve ruši, a da se čak ratnici ni ne mogu boriti. Poveo me je tamo gde žene odbijaju da idu. Tamo gde gube svoje telo i svoj osmeh. Tamo gde više ne mogu ractati i gde postaju tek suza na velikoj pustinjskoj suši. Gosti su zadržavali dah. Hara je stezao svoj dugi štap, nervozno tiskajući usta po svojim ogoljenim desnima. Ofala je zabrinuto uzdahnula, a onda naslonila svoju glavu na porube svoje tunike. Hajran je ščepao ruku svog suseda mašući preko Zenobijinih velova kao da će iz njih izleteti pravcate zmije. - Neka me tvoj bog blagoslovi, kćeri Mazina! - uzviknuo je Odenat glasom u kome su svi mogli čuti ton poštovanja - Zašto te je odveo u to leglo demona? - Da bi me što bolje zaplašio i ubedio da treba da postanem tvoja supruga, Presveti. Odenat širom otvori oči zaprepašćeno. - Zato śto ti to nisi želela? - Sta može želeti devojčica od trinaest godina koja nikada nije videla Ijudsko zlo? Šta može poželeti devojka od sedamnaest godina koja još nije videla lice onoga koga treba da voli? Kako bi °na mogla poželeti sreću onome koji je želi, ne znajući pri tom šta sama želi od nje?

Ples b ogo va Tegoba koje je pritiskala tela nestala je, žagor i osmesi su se povratili. Sam Veliki Odenat je ciknuo. Njegove krilate trepavice su se rastvorile. - Da li te je ubedio? Da li možda iz poštovanja, ali Zenobija je pred tim rečima zatreperila. Velovi su se razleteli i trebalo je načuljiti uši da bi je mogli čuti - Balamin mi je pokazao da je moj put, put po kome ti koračaš. Pokazao mi je da treba da te podržim, sutra i do kraja mog života. Balamin mi je obećao da ćeš postati moćan.

Naredio je meni, Zenobiji, da spustim moju ruku na tvoju i da budem ona iz koje ćeš

crpeti snagu. A kao dokaz njegove volje, poverio mi je crni kamen sa neba koji se sručio na pustinju onog dana kada sam se rodila. Poslednje Zenobijine reči Odenat je saslušao klimajući gla-vom.

Kada je ućutala, nasmešio se neobično nežno za jednog tako moćnog muškarca. Hara, koji je stajao povijene glave i polu otvorenih očiju, pucnuo je zvonko svojim jezikom kao da se prenuo iz sna.

Odenat je grubo spustio svoj pehar tako da se vino prolilo. Naglo je poskočio sa kreveta, gurnuo sto i krenuo je prema Zenobiji odgurujući robove. Ona se uplašila i ustuknula je jedan korak. Već je zgrabio jedan veo, hvatao drugi, snažno ih zadizao bacajući ih preko svog ramena. Uzdahnuo je sa olakšanjem, a možda i od iznenadenja. Posmatrao je. Dugo, bez reči. Svaka bora na njegovom licu bila mu je okupana srećom. Niko se nije usudivao da progovori. Niti Ofala niti Hajran Odenat je povukao svoje ruke sa velova, oklevao je da ih sve počupa kako bi se divio kosi svoje buduće neveste. Uzdržao se sa poštoyanjem. Sjaj koji je zaiskrio u njegovim zenicama Zenobiji je bio poznat. Znala je šta joj priznaje. 246 Nekako nespretno, Presveti se izmakao. - Sa brda Tiberijade doneo sam ti poklon koji bi trebalo da ti se svidi. Yidećeš ga sutra. Evo Nurbela. On će ti ga pokazati. Pokazao je jednog ćelavog muškarca, sa kapom od kože i zlata. Brada mu je bila uredno potkresana, a njegove razmaknute oči bile su iskošene kao kod Ijudi koji dolaze iz daleke Azije. Širok kožni opasač prekriven srebrnim pločicama stezao mu je tuniku veličanstvenog veza. Drška njegovog bodeža bila je rezbarena. Otkako je Zenobija ušla, nasuprot drugima, on nije trepnuo. Nije se osmehnuo niti uzdahnuo. Odenat, namignuvši kao oduševljeno dete, pojasnio je: - Septimus Nurbel Zabdilaj je zapovednik moje vojske. On zapoveda u ratu i u lovu. On je kao prsti na mojim šakama. Možeš imati poyerenja u njega. Onog trenutka kada je Zenobija napustila triklinijum, kako je nalagala pristojnost, Ofala izjavi: - Ova devojka laže, Presveti. Laže čim zine, laže. Huloj lupi svojim štapom o pod. - ženo, drži jezik za zubima. - Reći ću istinu, Huloj! Ova devojčura te je već zavela, onako kako bi želela da zavede i Presvetog. Dolazi pred nas u svim tim velovima i sa svim tim svojim bajkama, a vi upijate njene reči kao da više ne razlikujete istinu od laži. Prestar si, Hara.

Ne možeš više zaštititi Presvetog onako kako bi trebao! Odenat se nije obazirao na Ofaline žaoke. I dalje se smešio onim istim smeškom kao i trenutak ranije, dok je Zenobija nestajala iza paravana.

Besno Hulojevo puckanje jezikom trglo ga je iz tog zadovoljstva. Zamotao je jedno parče mesa od gazele u kiseli list vinove loze začinjen mentom i probao. Tonom izrazite dosade, upitao je: KraJjica Palmire - A šta je po tvom mišljenju prava istina, Ofala? - Da bogovi nisu povod njenog nestanka.

Nikada nisam poverovala u tu priču o zvezdi i izvoru kojom se Mazini kite. Koještarije koje su omogućile Abdonaju i Balaminovim svešte-nicima da se obogate pod zidinama Palmire. A koji se smatra moćnim koliko i ti, Presveti. Eto to je sve.

Odenat je pognuo glavu, pripremao je sebi drugo parče mesa. Zvanice su činile isto. Hajran se cerekao dok mu je jedan od njegovih drugara davao da jede potpuno pripremljen zalogaj, otvarajući mu usta svojim masnim prstima. - Izvor Dingir-Dusag, crni kamen! - začudio se Odenat - Oni su ipak tu, pravi su i mogu se videti isto koliko i stena Um-Beki, uzdignuta nad zidovima Palmire. - Tu su, da - dodala je Ofala prezrivo - Da li oni od Abdonajeve ćerke prave išta više od jedne pustinjske devojčure? Sve su one prevrtljive i lažljive. Njen otac se obogatio na toj prevari. Oprosti mi što sam iskrena, Presveti, ali sam ubedena da te i njegova ćerka laže isto toliko. Mene ne mogu prevariti.

Suviše sam toga yidela da bih mogla da poyerujem u te budalaštine. Krešteći kao kokoška, Hajran je nazdravljao sa svojim dru-štvom, pili su na iskap, robovi su im punili iznova pehare, a oni su ih ponovo praznili. Hara je lupio svojim štapom, vrteo svojom starom glavom i uzdisao sa gadenjem. U šta ti yeruješ, draga Ofala? - promrmljao je - Eto to je ono što se odavno pitamo. - Yerujem u ono što yidirn, Huloju. Ne verujem u tamo nekakve bogove koji nemaju ni telo ni glavu. Yerujem u tuniku koju su putnici karavana pronašli. Ne yerujem u laži koje ova deyojka širi po ženskim odajama otkako je došla! Spletke, lu-kavstva, pretnje, to je ono što nju zanima! Oh! Može ona da se krije pod velovima. Ima ona śtošta da sakrije. Dovoljno je videti joj lice da bi se pogodilo... Ples Ah! Da, njeno lice! Istina je tetka! - prekinu je Hajran pijano - Da nikada nije bila mrtva, to se vidi, ha. Nikako mrtva. Igrala je sa demonima po kamenju. Da, to da. Ja je vidim golu golcatu sa dlakavim demonima i... Hara udari svojim štapom na Hajranov krevet. Rog ovna lupio je o postelju odmah pored n]egove butine. Odenatoy sin je poskočio i pao na kolena, lica iskreveljenog od straha, ali i od besa. Huloj je novim udarcem štapa ućutkao njegovo nepristojno cijukanje. - Goyoriš o budućoj nevesti svoga oca, Hajrane. Nurbel, zapoyednik yojske, klimnuo je glavom svom susedu sa kojim je delio ležaljku, jednom oficiru kožne tunike koji je odmah ustao. Uz pomoć nekoliko robova poveo je Hajrana i njegoyo društvo iz sobe za obedovanje, gluv na njihove pijane prepirke.

Opreznim glasom Ofala je molila: - Ne zameraj svom sinu, Presveti. On je kao dete, ne ume da sakrije ono što mu je u dnu srca. Ni ja ne mogu ništa da sakrijem od tebe. To je moja uloga u ženskom odajama, da pazim na onu koja treba da postane tvoja nevesta. I da te na nju upozorim pre nego što bude prekasno. - Ledenog Hca, Odenat je upitao: - Imaš li dokaz o onome što ističeš?

Debelo Ofalino telo pokrenulo se pod gomilom svile, glavu je izvlačila kao kada se zmija priprema da napadne. Pažljivo je osmotrila Nurbela i starog Šaru, stalaje zbunjeno što ih je još više nateralo da je pažljivo saslušaju. - Postoje ženske stvari koje ne mogu lagati - prošaputala je. - Ako ne možeš da pričaš, onda ućuti. - Neprijatno je za ženu, Presveti.

- Odavno mi nije poznato da je tebi od nečega neprijatno, Ofala. 249 Kraljica Palmire - Odbila je da joj maserka razmekša kožu onako kako se čini budućoj nevesti. Odenatove jagodice blago su se zarumenele. Ofala je oborila oči, liznula je usne. - Maserka nije mogla da se uveri da je ona još uvelc... dostojna tebe. Zavladala je tišina. Potpuni tajac. Hara ga je prekinuo. Lupio je svojim dugim štapom, zatvorenih očiju i bezbojnim glasom te je odjednom ličio na slepca. - Dakle, draga Ofala, ti optužuješ ovu devojku da je napustila očevu kuću iz loših namera i da je nečista ušla u dom Presvetog. Ti poznaješ naše zakone. Ako to dokažeš, Zenobija će umreti kamenoyana i bičeyana. To će joj se dogoditi. - Oh! Dovoljno je da... - počinjala je Ofala. Jednim pokretom ruke Odenat ih je učutkao. Okrenuo se Nurbelu, svom povereniku. Pogledali su se onako kako su se gledali već dvadeset godina usred bitke i lova. Ono što su po-gledima govorili niko nikada nije uspeo da sazna.

Odenat je skrenuo svoj pogled sa Nurbela, zgrabio je svoj pehar i lagano pio. - Zenobija će postati moja žena tokom aprilskih ida, po rimskom kalendaru. Svaka reč protiv nje biće reč protiv mene. To isto važi i za tvog sestrića, Ofala. Posavetuj ga da me se kloni ako želi da ostane moj sin. Previše sam video i čuo u poslednje vreme. Konj je bio čudo. Izrazito crn i sjajan, belih nogu, potkolenica i kolena, nešto belićastih tragova visoko na obrazima, prednjem delu glave od čela ka nozdrvama i uglovima vilice. Griva i rep bili su mu mlečno beli, svileni i lepršavi kao magla. Njegovi Ples boffo va ći, mladi i nestrpljivi, plesali su pod kožom podsećajući na peśčane dine kojima se igra pustinjski vetar. )edan vojnik pridržavao ga je za uzde, iako je on pokazivao nervozu i zabrinutost poskakujući kraj zida od opeke kojim je bio ograden vrt. Iznenada, a da ga niko nije povredio, naglo se trgao, bacao ćifte na nešto nevidljivo i uzdizao se u malim skokovima dok mu se kičma pcwijala. Uzde su povukle vojnika, a potom mu izmakle iz ruku. Konj je skakao, okretao se i kopitama kopao peskovitu zemlju. Yojnik mu je nešto naredio. Konj je odgovorio škrgutanjem zuba, podigao svoj nos i otrčao na suprotni kraj dvorišta uvijajući svoju bledu grivu oko noge. Ubrzo se vratio, graciozan, lagano igrajući zadnjim delom tela, oka strogog, uva pažljiyog i nepokretnog. Zenobija se nasmejala. Bio je to veseli smeh koji niko nije čuo od kako je stigla u palatu. Konj se ukočio, posmatrao je svojim širokim začudenim zenicama, trzao nozdrvama dok je udisao parfem ovog osmeha. - Svida ti se? - pitao je Nurbel. - Da, da, veoma! Ne pomerivši se, pružila je ruku ka životinji. Ona je izdužila svoj vrat, drhtave donje usne. Yojnik je hteo to da iskoristi, prišao mu je lagano s leda kako bi ulwatio kožne uzde. Konj je to naslutio i izmakao, živo poskočivši i zanjištao podrugljivo, oštro i izazivački. Zenobija se ponovo nasmejala.

- Ovo je divno. Reći ćeš Presvetom da me je njegov poklon ostavio bez daha. Zapovednik vojske potvrdio je lagano trepnuvši očima. - Mlad je i neće trpeti nikoga na svojim ledima. Hoćeš li umeti da ga obuzdaš? Zenobija je klimnula glavom, ne napuśtajući pogledom konja. Kral/icaPalm Jr e Naučila sam sa ratnicima M'Tuba. Oni jašu samo napola ukroćene konje. Misle da se tako niko neće usuditi da ih ukrade! Nurbel je potyrdio i prstima prešao preko svoje brade, skri-vajući osmeh.

Nešto mu se svidalo kod ove devojke. Nije znao šta. To nije dolazilo od njene lepote niti od njene naravi koja uostalom, očigledno, nije bila ništa mirnija od ćudi ovog mladog konja. - Treba mu dati ime. - Jedkhdn! Odgovorila je Zenobija bez oldevanja - Jedkivin, «Onaj koji nije tu»! To će mu ime pristajati. Nurbel je na trenutak posmatrao životinju koja se poigravala sa Yojnikom tako što mu nije davala da uhvati uzde. Zatim je otišao do središta ogradenog dvorišta i snažno zazviždao. Konj je stao, načuljio uši i svojim krupnim začudenim očima pogledao zapovednika. Nurbel je pružio dlanove i počeo je govoriti. Tihe reči koje Zenobija nije mogla da razume. Konj je oklevao. Kičma mu je zadrhtala. Ošinuo je po yazduhu belim repom. Nurbel mu se lagano primicao. Stopala jedva da je podizao sa zemlje. Kao da ih je vukao, neprekidno nešto šapćući. Konj je povio vrat, klatio se, uzmicao nogom i stao u stranu. Zenobija je pomislila da će on poskočiti i zagaiopirati ka suprotnom zidu. Ali zapovednikov glas i ruke su ga očarali. Podigao je usnu i pokazao svoje bele zube. Uši su mu podrhtayale. Nurbel mu je bio veoma blizu, toliko blizu da se mogao ogledati u krupnim toplim očima koje su ga posmatrale. Primakao mu se još malo i dalje pevušeći neke reči i pružajući dlanove. Konj ponovo uzmaknu, klateći se. Nurbel je bio skoro kraj njega, jedva uspevajući prstima da pomiluje drhtavi vrat. Okrznuo je kožni remen i razmaknuo svetlucave dlake magličaste grive.

Na 252 Ples boffo va trenutak je bio nesiguran. Jedkivin otvori usta otkrivajući sve svoje okrutne zube. Skočio je. Bio je to maleni, veseli skok, povukao je malo uzde, izgubljen, prekidajući zabavu.

Nurbel ga je pratio, uzda čvrsto stisnutih u šaci i iz svojih sitnih udova pod kožnom tunikom uzvikivao: "Hoj! Hoj! Jedkivine! Polako, hoj, Jedkivine!" Zenobłja je pljeskala rukama. Nurbel pruži uzde vojniku kraj nje. - Šta si mu govorio? Govorio si toliko tiho da nisam mogla :uti, ali on, oh! Kako te je slušao! Upale zapovednikove oči ponosno su svetlucale. OdgOYorio je nehajno Reči! Reči za konje. - Naučićeš me? Nurbel je ćutao. Očł su mu se skupile. Njegov odgovor błlo je pitanje:

- Da li lažeš, kćeri Mazina! Da li lažeš Yelikog Odenata? Zenobija prihvati zapovednikov izazov. Moje reči su istinite, Nurbele. Moja sudbina je sudbina Presvetog. Biću njegov mač i njegova streła, on će postati moćan. Mnogo moćniji nego što je danas. Posmatraćeš me i poštovaćeš me. - Njegov mač i njegova strela? Šta hoćeš da kažeš? - Ništa drugo sem reči. - Ofala ne greši kada kaže da tvoje reči zbunjuju. - Ofala je samo gomila mesa koja više ne ume da razlikuje dan od noći. Nurbel se blago osmehnu ali se nije raznežio. - Njegov mač i njegova strela. - ponovio je - Hoćeš li se boriti za njega? Zenobija potvrdi klimnuvši glavom. KraljicaPa 1'm ir e P/es bogo va \ \ - Ali ti si.... ti ćeš mu postati žena. Jedna žena se ne bori. - Ja da. Ja sam kraj njega zbog toga. To je Balaminova volja.

Zapovednikovo lice prebledelo je od zaprepašćenja. - To je nemoguće. - U tom slučaju neću se udati za njega. Yojni zapovednik pažljivo ju je posmatrao i oštro je mahnuo rukom. - Zaboravi na tu ludost! Nikada Presveti to neće dozvoliti. Poznajem ga koliko i samog sebe. - Onda ćeš mi pomoći da ga ubedim. Nurbel se ućutao. Lice mu je bilo poput kamena sa velike kolonade. Konj je stajao nedaleko od njih, slušao ih je i vrebao očima. - Sta hoćeš od mene? Jedva je izgovorio Nurbel. - Da me naučiš veštini streljaštva. Nurbel je jedva trepnuo. - Niko sem tebe ne mora da zna. - blago je dodala Zenobija - Ti si glavni ratnik, njegov vojni zapovednik. Moći ćeš da prosudiš da li lažem.

254 24 ANTIOHIJA Nije bilo lepšeg dožiyljaja od posmatranja Antiohije u smiraj dana. Blagi svodovi Oronta uzdizali su se ka nebu. Stabla limuna i narandži krasila su vrtove carske vile. Jarka svetlost se gubila, zadržana medu granama borova i kedrova. Yazduh je treperio kao žagor bogova.

Smiraj vrelog dana je napokon obuzimao łjude. Iskonski čist trenutak sreće. Od svog dolaska sa granica Rajne, Yalerijan je bio okrepljen. Kako je smogao hrabrosti da ode na više od pola godine?

Pitao je ovo sam sebe. Pri samoj pomisli na logor u Agripinijensijumu kosti bi mu se sledile. Ta hladnoća i taj sneg. Ta mračna reka koja je nosila led i smrt! Ako se dobro seća, čak i krzno lava ga je jedva grejalo. Ništa nije pokazao. Cak ni Aurelijanu, a ponajmanje Cezaru. Jedan car ne pokazuje svoja osećanja, naročito ne svom sinu, pogotovo kada ona mogu ličiti na slabost. Neka mu

Neptun oprosti, mrzeo je sve te reke koje su ličile na čudovišta i za koje se nikada nije znalo odakle su crpile taj svoj mračni izgled! Nije ni čudo što ti severni krajevi vrve od varvara. Bogovi su od postanka sveta okrenuli leda tim zemljama. Može li se uopšte zamisliti Apolon kako baulja po blatu? Junonu ili Ceru, umotane u velove kako igraju po tim kaljugama? Minervu kako hita tim rnračnim šumama, poklanjajući nekim polugolim divljacirna duhoynu radost? Valerijan se nehotično nasmejao. Robinja koja mu je masirala butine bademovim ułjem prestala je sa svojim milovanjem, zabriK r a 1/i c aPalm ire PIes b ogo va nutog pogleda. Njena obla usta, zadivljujuće puna, podsećala su na usta Bauba kojim su nekadašnji grčki hramovi bili ukrašayani i iz kojih je, govorilo se, dopirao šaptaj božanskih zapovesti. Usta koja su posedoyala erotsku priylačnost.

Sposobna da sama ponovo zapale čak i vatre koje su se odavno ugasile. Pomilovao je obraz robinji, a svoje prste provukao je pod rastvoreni skut tunike, dodirnuo je oblu dojku a na bradavicu je spustio svoj palac. - Nastayi Iflaya, nastayi. Tvoji dlanovi su nežni, tvoje dojke su moje medno cveće, a tyoja usta su u mojim snovima. Mlada žena skupila je usta i napućila ih u nekakvu yrstu poljubca, a potom nastayila svoja miloyanja po staračkom telu. Staračko telo koje se zapravo sećalo želje mnogo više nego što je moglo imati želju. Ali Iflaya je posedovala veliko umeće i strpljenje kojim ga je zadovoljavala. Eto šta je imao Sever: sve, pa čak i butine robinja, podsećale su ga na godine! Galija, Germanija, Mezija, tamo si samo bivao istrošen. Starilo se mnogo brže nego što je to i sama priroda želela. Franačke robinje kojima je njegov sin bio veoma naklo-njen bile su previše grube. Siloyite, ali suviše nestrpljiye! čak i neukroćene. Sever nije posedovao onu drsku silinu koja bi pružala zadovoljstvo. A ovde, pak, Cerera je styorila svaku voćku, svaki hlad, svaki izvor da bi dočekala muškarce. Nije li Mitra ovde roden? Medu razlozima svog odlaska u Antiohiju koje je naveo Aurelijanu, prećutao je da žuri da se ponovo vrati u lepote grada. Da leži na terasi palate, da ga suton Ijulja i da želi spretne Iflavine ruke. Ali kako je jedan čovek kao što je dux Aurelijan mogao razumeti uzvišene moći milovanja jedne žene? Govorilo se za njega da čak ni ne spava sa svojim robinjama. Pojedini su pričali 256 da oseća strast samo prema svojoj sestri. A možda je sve to bilo i zbog onog lepog tribuna koji ga nikada nije napuštao i čijeg se imena Yalerijan nije mogao setiti. Ono što mu je ipak ostalo u sećanju, bio je način na koji je Aurelijan presekao vrat Mitrinog bika. Svih mu bogova, to nije mogao zaboraviti! To ga je još više ispunjavalo užasom. Ni sam Mitra ne bi mogao biti strašniji. Taj isti Aurelijan koji je gledao njega, Aygusta, očima sina koji voli svoga oca. Na žalost, sina je već imao. Lošijeg i koga je manje voleo. Galijena Cezara. Kako će njih dvojica, medusobno obuzeti Ijubomorom, vo-diti poslove sada kada on nije tamo? Samo su bogovi znali. Aurelijan će održati svoje obećanje. Ali ne i Cezar. Cezar se

svojim obećanjima poigravao isto onako kako se poigravao i sa franačkim devojkama. Onako kako je njemu odgoyaralo. Uljem premazani dlanovi Iflave sada su prelazili preko njegoyog uda.

Pokušao je da ne misli na Sever, na svog sina Galijena, na Aurelijana. Lastavice su letele kroz poslednje plamene zrake neba nad vrtom. Preletale su kroz dim koji se dizao sa oltara na kome su goreli darovi, tako da se miris tamjana i sagorelog mesa širio svuga pa čak i pod Iflavinom tunikom.

Svu decu je Yalerijan naučio da posmatraju let lasta. Sulude arabeske koje su one prayile po nebu bile su vidljive. To nije bilo obično komešanje. Posedovalo je suptilnost. Red koji je postojao u svim OYozemaljskom stvarima. Bogovi su na njih motrili. Onako kako je uostalom i on motrio na red medu Ijudima, kako bogoyi ne bi bili uvredeni. Samo je tako mogao da se održava red u Rimu.

Iflava je spustila svoja usta na njegove prste. Medutim, rijanoyo zadovoljstvo iznenada je pomutilo osećanje kaja-nja. Nesumnjivo bi bilo mudrije da je ostao. Da bude izmedu ta dva bika. Da stoji kraj Cezara, na obalama Dunava, a da Aurelijana pošalje ovde, u Antiohiju. Hoće li mu bogovi zameriti?

Oh! Kako je zadovoljstvo brzo nestajalo. Naročito ona naj-yrednija. Evo još jednog užasa starosti.

Odgurnuo je nežno Iflavu. - Vračevi mora da su završili sa predskazivanjima, dete moje. Idi i kaži im da ih Imperator čeka. I Makrijenu takode. - Džigerica ovna, džigerica ćurke, džigerica šarenog jagnjeta. Slezina ovna, gušterača jagnjeta... - Poštedi me nabrajanja iznutrica, Akstekse. promrmljao je Yalerijan - Trideset godina te slušam, znam da se volja bogova ne čita sa kopita konja! Cekam odgovore na moja pitanja. Sveštenici-predskazivači ni najmanje nisu prikrivali svoje negodoyanje. Bilo ih je dvojica, jedan mlad i jedan star, svaki sa po jednim dugim štapom zaobljenog vrha, što je označavalo njihovu službu. Stariji koji je bio Valerijanov poverenik, pognuo je glavu uzdišući. Mladi je primetio: - Mnogo stvari mogu se pročitati sa konjskih kopita, Avguste.

Zavisi od... Prokurator Makrijan, visok čovek uvek poluzatvorenih oćiju kao da ga je svetlost dana zaslepila jednom zauvek, zanjihao je svoje koščate ruke. - Odgovore, samo odgovore, augurii*1.

Yalerijan mu je pokazao da je zadovoljan. Makrijen nije bio naročito veran, ali je znao služiti.

Aksteks se uspravio, Poravnavajući svoju togu okićenu zele-nim žirovima ućutao je na trenutak, a onda je izjavio: 258 Ples bogova , Na prvo pitanje predskazanja nisu niti dobra niti loša. Režnjevi su zdravi na severu kao i na jugu. Bogovima odgovara, bio ti ovde ili tamo. Možeš da ideš gde ti je volja. - Jedan Avgust je uvek na pravom mestu po celom Carstvu. - naglasio je Makrijan a oči mu se potpuno sklopiše.

- Na drugo pitanje. - nastavljao je Aksteks naglašavajući svoje reči - gornji režnjevi džigerice su bez bitnijih promena. Zdravlje ti je odlično. Dugo ćeš još živeti. Bogovi su milostivi prema tvom telu.

Snaga i zdravlje, to je uredno. - Załwaljujem im? Yalerijan se osmehnuo Iflavi koja je naredila slugama da do-nesu sveže napitke i pečenu ribu, punjenu smokvama i začinjenu paprikom, za kojom je ludovao. - Makrijane, - dodao je na prokuratorov račun - treba sutra da kreneš po darove. I neka budu bogati isto koliko i današnji. - Na treće pitanje, nestrpljivo je čekao Aksteks, odgovor nije jasan. - Šta hoćeš da kažeš? - Ćureća džigerica se suviše lako zgnječila. - dodao je mladi vrač Džigerica ovna imala je masne žilice koje su mimo reda bile u malom režnju i... - Jasne odgovore! ciknuo je Yalerijan - Treba łi da pošaljem legije na Hapura ili ne? Danas ili sutra? Aksteks je podigao svoje izborane dlanove. - Znam da si nestrpljiv, Avguste. Ništa više nego što imaš običaj.

Ali to je činjenica. Odgovor nije jasan. Predskazanja nisu dobra što se tiče vojske, ali... -Ali? - Ali jedan znak može značiti i nešto drugo, kao što znaš. Bogovi su naklonjeni borbi. Da li ti treba da predvodiš bitku? To e sasvim drugo pitanje. - Ti ga nisi postavio? KraljicaPa Irn ire Ti sam ga nisi postavio. Tvoja pitanja su moja pitanja Nikako drugačije, Avguste, oduvek. - Kako bilo. - dodao je mladi vrač - glas bogova je slab. Postoji jedno neslaganje izmedi onog unutra i onog napolju. Sluge su se povukle onog trenutka kada su postavili poslu-žaynike i napitke na maleni sto. Iflava je spustila jednu smokvu sa ribom na srebrnu činijicu i pružila je Yalerijanu. Nije je ni pogledao, iznenada obuzet sve većim besom. - Unutra ili napolju? Samo ti razumeš svoje reči, augurus-el - To znači da će se rat voditi unutar granica Carstva ili izvan, Ayguste. - šaputao je mladi vrač.

Raspoloženje bogova nije isto za ono unutra kao za ono izvan. Yalerijanu se vratio onaj izgled koji je imao u lošim danima. Aksteks je podigao svoj povijeni štap i uperio ga u nebo. - Noćas ćemo napraviti jedan templum* - uveravao je po-mirljivim izrazom - U takvim trenucima zvezde jače sijaju od predvidanja. Raspustio ih je jednim pokretom ruke. Nakon što su otišli, zavladala je kratka tišina. Za to vreme, Yalerijan se zapitao još jednom nije li pogrešio što se prepustio telesnim uživanjima, a ne politici. Iflaya je šapatom navaljivala da on konačno proba filoyanu smokvu koju mu je pružala. Ukusnu, naravno. Ukusnu kao što su bila i Iflavina usta koja su delila užitak sa njim.

Prokuratora nije poslužio. Makrijanovo mršavilo samo je goyorilo kolika bi to šteta bila. Nije ponudio ni drugu dvojicu vojskovoda koji su stajali nešto dalje. Oni su trebali da se zadovolje time što su izbJiza mogli videti Imperatora.

Pio je iz pehara vino zasladeno medom i njime je gasio Ijutinu paprike, posmatrao je sluge koji su užurbano palili baklje i svetiljke. Smokve sa ribom bile su ukusne kao božanstvena Iflavina usta, ali njega je morio Agripinensijum. Mislio je da je 260 Ples bogova načinio grešku, a sve to zbog glupih predskazanja. čitayog ga je obuzimalo nezadovoljstvo. - Da li je Hrišćanin tu? - pitao je guvernera prezriyim glasom. Makrijan je klimnuo glavom. - Da. On čeka. Ali ako dopuštaš, Ayguste...

Guverner se okrenuo jednom mladom vojskovodi. - Ovo je Elijus Sihdjus. Tribun Palmirskih kohorti. Donosi ti pozdraye i dobrodošlicu u ime kralja Palmire. Yalerijan je okleyao, bez želje da bude naklonjen nekom od tih Ijubirnaca kojima se Makrijan yešto okruživao. Ali na ime Palmire, zaustayio se. Zbog tribunovog izgleda takode. Manje od trideset godina, učtiyog lica, pametan, lepo oblikoyanog tela, sa ranom na desnoj nozi od butine do lista. - U boju? — zanimalo je Yalerijana dok je upirao prstom u ožiljak. - U Dura Europosu, Ayguste. Kada je Hapur, na žalost, osvojio grad.

Yalerijan je sa užiyanjem jeo smokvu dok se palatom širio miris hrskave ribe začinjene prijatnim mirisima voća, ublaža-vajući napadni i divlji ukus paprike. - Elijus se izvukao iz opsade i zapalio ono što je preostalo od grada. - objašnjavao je Makrijen sa takvim oduševljenjem da je oči jedva otyarao. -Goyorio sam ti o tom podvigu, Avguste. Yalerijan klimnu glavom smeškajući se. - Cini mi se da se sećam. Tribun se rumeneo od zadovoljstva. - Ti si dakle u Palmiri? - Prenosim tvoju reč kralju Palmire, Ayguste. - Podseti me na titulu tog Odenata, prokuratore. - Presveti Septimus Odenatus, sin Yalabatoy, sin Nazoroy, senator i kralj Palmire, Ayguste. Porodica koja je postala rimska voljom Septimusa Severijusa, kada je osvajao Istok, evo već pedeset godina tome. Odenat je senator. Senator koji nikada nije kročio preko praga Jupiterovog hrama na Kapitolu, to se samo po sebi razume. Možeš zamisliti tog čoveka, Avguste. Spretan na ledima kamile, bogat trgovac, poklonik nekakvih čudnih bogova koji obitavaju u pustinji. Makrijan je dovršio svoje primedbe širokim pokretom ruke koji je značio da o tome ima još da se priča. - Da li je tako, Elijuse? - pitao je Yalerijan, ophodeći se prema njemu nehajnom prisnošću pri izgovoru prvog imena mladog vojskovode. Baklje su veoma dobro osvetljavale prostoriju pa su se mogle videti tribunove oči kako sijaju. Makrijan to opazi. - Da, Avguste. Ali Odenat nije glup. - Prinosi li žrtvu Rimskim bogovima?

- Kad treba, Presveti dariva naše hramove. čak mi se čini da iskreno poštuje Apolona. - A tebe, voli li te? Prvi put, Elijusu je bilo neprijatno. Yalerijan je sumnjao da je bilo zbog MakrijanoYog prisustva. - Ja sam samo tribun, Avguste. Jedva da postojim za njega. Na meni poštuje samo Rim. Pažljivo sluša savete koje mu dajem, ali retko imam priliku. Ja sam... Tribun ponovo pogleda Makrijana. - Ja sam, pak, prilićno blizak sa njegovim sinom, Hajranom. Dečak mnogo drugačiji od svog oca. Snašao bi se u bilo kom gradu Carstva. - Dobro. Koja je dakle poruka Presvetog Odenata?

- Da se nada da si srećan pod nebom Antiohije, Avguste. Da te voli i da te podržava onako kako podržava volju rimskih bogova. - Što znači? P1 e s b offo va Elijus se osmehnuo. - Da zna ko će izmedu tebe i Hapura biti jači, kada dodje taj čas. - Hoće li se boriti na mojoj strani? - Tribun je oklevao i lagano olakšavao stajanje na svojoj ranjenoj nozi. - On je gradanin Rima, Avguste; a u raskoši, prikazivanju i pokazivanju svog ogromnog bogatstya po gradu. Prefekt je u pravu: za ostalo je naročiti čovek iz pustinje. Lov mu je pod-jednako važan koliko i rat. - Ovi Ijudi su takvi, Avguste - dodao je Makrijan - Palate, čak i ulice Palmire, izgledaju kao da smo u Rimu ili Atini. Ali iza zidina Palata život nije ništa drugačiji od života u karavanima. Veruj mi, poznajem ga. U dnu duše on je varvar i to se brzo primeti. Yalerijan je ispijao novi pehar vina. - Pitanje je, tribune, prosto: možemo li se osloniti na njega? - Ja mislim da možemo, Avguste. Savezništvo je za Odenata isto kao i vetar koji podiže peščane dine. Menja se s vremena na vreme. Medutim, samo pronicljivi Ijudi znaju da prežive u pustinji. Zna da čuva svoje mesto i svestan je ko može biti jači od njega. Osim toga, Palmira je njegov dragulj. Pre će urnreti nego što će je prepustiti persijancima. - Dakle, poštuje me i voli me. - zakljućio je Yalerijan uz osmeh. Ovaj tribun mu se svidao. živog duha, lukav i ambiciozan, verovatno i hrabar. Ali Makrijenu nimalo nije godilo što je njegov štićenik bio dopadljiv. To je za njegov duh bilo isto što i so na ranu. - Znaš li kakav bih mu odgovor trebao dati, Elijuse? - Ima... Ima jedan, Avguste... - Slušam te. - Odenat će se ponovo oženiti. Prva žena, majka njegoyog sina je umrla. Nova je jedna devojka koju Ijudi Palmire smatraju skoro boginjom...

Makrijan ga je prekinuo nasmejavši se začudujuće duboko za jednog tako mršavog čoveka.

- To je bolest u ovim krajevima, Avguste. Njima se bogovi, boginje i proroci radaju posle svake oluje. Ovaj sarkazam začepio je Elijusu usta i on se nije usudivao da nastavi. Yalerijan mu je pokazao rukom da nastavi. - Boginja? - To je čudna priča, Avguste. Priča se da je u trenutku njenog rodenja njihov bog pogodio zvezdom njihove šatore u pustinji. A na mestu gde je zvezda nestala u pesku, izbio je izvor. - Da li je to tačno? - Video sam izvor. Jedno veoma lepo mesto, Avguste. U stvari, jedna oaza u kojoj borave karavani kako bi se odmorili i napojili njihove kamile. Na njihovom jeziku nazvano je «Poljubac neba». Ali priču o tome kako se ona zaista rodila, niko ne zna. - Bajke tog sadržaja, Ayguste, šire se po svim pustinjskim puteyima mnogo brže nego što buva uspe da se popne na leda kamile - podsmevao se prokurator. - Ono što je očigledno. - nastavljao je tribun ne pogledavśi Makrijana - je da Odenat, na osnovu te bajke, želi da ta devojka bude njegova nevesta kada stasa za udaju. Svadba je trebala da ss održi letos. Ali je devojka, iznenada, jedne noći nestala. Yalerijan podiže obrvu. Prisutnima se činilo da ga ovo zanima, da ga priča zabavlja. Godila mu je Makrijanova Ijubomora. - Pričaj, Elijuse. - Njen otac je mislio da je ona mrtva. čitav grad, Ijudi iz karavana, svi su verovali da je bila prožderana u pustinji. Da su je možda trgovci oteli, prodali neprijatelji njenog oca, možda čak persijancima. Takve stvari se dešavaju. Ipak, tokom septem264 P1 es b o go va ^arskih ida ona se pojavila. Misteriozno kako je i nestala. Njen ulazak u Palmiru dočekan je sa zaprepašćenjem. Svi su želeli da vide čudo. čitav grad je dotrčao pevajući i urlajući: «Zenobija! Zenobija!» - Zenobija? - To joj je ime, Avguste. Znači «dar Božji». Ne samo da je ta Zenobija bila živa, već se vraćala svom ocu sa tim kamenom, zvezdom koju je izvukla iz jezera oaze. - Zaista? - To je ono što se pretpostavlja. Dug, crn. i sjajan kamen koji ne liči ni na jedan drugi pustinjski kamen. - Ti nisi bio tada tamo? - Ne, Avguste. Bio sam ovde, u Antiohiji. Uilo je to onog dana kada sł odlazio u Rim. Yalerijan je potyrdio jednim znakom. - Od tog trenutka počele su glasine. žene su šaputale da je ta Zenobija boginja koju je bog pozvao sebi i dao joj kamen. Takve stvari... Makrijan je već počeo da se smeje, ali je Yalerijan na njega bacio leden pogled, - Bogovi su bogovi, Makrijane. Ono što su oni u stanju da učine ti ne znaš, kao ni ja. Uostalom, samo onog hriščanskog Rim osuduje... A ta Zenobija, Elijuse, jesi li j^ yideo? - Na žalost ne, Avguste. Onog dana kada se yratila, bio sam ovde, u Antiohiji. Od tada, ona živi u Odenatovoj palati. Stranci je u toj kući ne mogu videti. - Lepa, misliš li? - Kažu da je neobično lepa.

Yalerijan se zamisli. Blago je savio glavu i pogledao Iflavu, svoju lepu boginju. Ona ništa nije propustila u vezi sa tribuno-vom pričom i verovatno nijednog trenutka nije posumnjala u istinitost te bajke. KraJfica Palrnj're <Dar Božji». - prozborio je - Zanimljivo ime, zar ne, Makrijane? Bajka, Avguste. Prava bajka. - Nemoj da ti presahne i duša kao što ti je presahlo telo, Makrijane.

Ovde, pod ovim nebom, ima izobilja božjih darova. Zašto ta deyojka ne bi bila jedan od tih darova?

Pokazao je tribunu poslednju smokvu punjenu ribom. - Probaj, tribune Elijuse. Ovo je takode dar bogova. Sa zadovoljstvom je posmatrao Makrijanoy očaj i nelagodnost mladog tribuna koji je bio iznenaden carskom ponudom koliko i paprikom koja mu je već pekla jezik. - Dakle, poklon za svadbu kralja Odenata. - odgovorio je. Eto na šta si pomišljao, Elijuse? - Da... Avguste. -- Popij ovo vino, tribune. Ljutina paprike ublažava se medom. Imaš li ideju o tom poklonu? Elijus se ohrabrio da odgoyori pre nego što je počeo da pije: - Jednu legiju, Ayguste. - Jednu legiju? Tribun je spustio lagano svoj pehar, - Znak da Rim poznaje moć Palmire i da Imperator podržava i štiti svog kralja od Hapura. - Jednu legiju koju bih uzeo odakle, tribune? Znaš da ovde imam malo kohorti da bih krenuo na Hapura. - Nije potrebno da bude cela, Avguste. Ako se dodaju onim trima kojima zapovedam, pet kohorti bi bilo dovoljno. Uz pomoć onih iz Egipta ili Kapadose, ako treba. To su dobri konjanici i dobri strelci, a i dobro bi se uklopili sa palmirskim ratnicima. A za persijance će to biti znak da ti čvrsto čuvaš granice Carstva. - To će skupo koštati. - Odenat i bogate porodice Palmire dobro će to platiti, kao što uostalom već i čine. Ples - Poklon koji plaća onaj koji ga dobija?

Zabavljao se Valerijan. Elijus se blago osmehnuo. Lice mu je bilo manje lepo, ali lukayije nego ikada. - Taj znak vredi više od cene, Ayguste. Osim toga, Presyeti Odenat, po svom činu senatora, biće na čelu te legije. - Suviše brzo prelaziš na stvar, Elijuse! • uzyiknuo je Makrijan. Kakve su to nepromišljenosti? Ako nam Odenat nije yeran, okrenuće kohorte protiv nas... Yalerijan ga prekinu. Mislim da nisi razumeo ono na šta misli tribun, prokura-tore. Odenat će imati zvanje.

Zapovedništvo. A u suštini, biće tribunova odgovornost. Tribun Elijus nije mogao da se makne, uprkos Makrijanovom gundanju. - Uostalom, bude li trebalo, te kohorte braniće grad čak i u slučaju Odenatoyog lošeg vodstva, zar ne, Elijuse?

- Svakako, Ayguste. - Mogli bismo, kako bi stvar bila jasna, da te imenujemo prefektom rimskog logora? Bio je lukay i ambiciozan, ali je znao da se dobro vlada, taj mladi Elijus. Prihvatio je imenoyanje ne trepnuvši, gledao Impe-ratora prayo u oči i kao da mu je govorio: «Avguste, biću ti krajnje odan» - Šta ti misliš, prokuratore? Hoće li biti sposoban? - Da łi bih ti ga predstayio da sam sumnjao u njega, Ayguste? Nasmejao se krajičkom usana Makrijan. - Dakle sredićeš to. Potpisaću jedno pismo za Presvetog Odenata. Napuni i jedan kovčeg nakitom za tu Zenobiju. A sad, dosta je bilo sa ćaskanjem. Neka mi dovedu tog hrišćanina. Elijus, lica obasjanog srećom pri syetlosti buktinja, pozdravio je udarajući pesnicom o oklop. Yalerijan ga zadrža. - Ne idi još, prefekte. Uvek je zabavno sluśati te hrišćane. Kraljica Palrnii-e Dvojicu muškaraca, a ne jednog, gurali su na terasi.

Skoro da je bila već duboka noć. Pri slaboj svetlosti baklji i lampi, Yalerijan je morao da izoštri pogled kako bi ih mogao razaznati. Prvi je ličio na bilo kojeg patricija Carstva. Obrijanog lica, dobrog zdravlja i sveže podšišan, uzdržanog pogleda. Njegova toga bila je dobrog kvaliteta, čista i fino porubljena. Drugi se nije tako dobro nosio, iako je tkanina njegove toge bila pristojna. Bio je mršav, kože bez sjaja. Onakva kakvu je imaju muškarci iz Sirije. Zastrašujuće kose i brade, sa prezirom na usnama. Imao je više od dvadeset godina. U stvari, na njegovom licu više nije bilo godina, samo su njegove oči plamtele takvom silinom da se sa njima nije mogao uporediti ni plamen buktinja. Yalerijan je osetio kako mu njegova stara i žestoka mržnja prema hrišćanima pali utrobu i telo, čak snažnije nego što je to maločas mogla učiniti Iflava. Bilo je dovoljno da vidi tu dvojicu i da oseti gorčinu i svoje nerve kako trepere poput strune na luku, Nije znao šta, ali bilo je nešto nepodnošljivo na njima. Ta mešavina blagosti i ponosa. čak i prezira. Jedna bezgranična arogancija! Kao da nisu bili Ijudi medu svetom, već ne zna se šta. Kao da su bili ravnodušni pri svakom dahu, pri svakom pogledu, i kao da je za njih, ovde na Zemlji, postojao samo jedan koji je bio odabran od bogova. - Koji je od vas dvojice voda hrišćana? Patricije je oborio čelo. - }a, Avguste. - Tvoje ime? - Dimitros. Ja sam episkop hrišćana Sirije. - Ko je onda ovaj? Ples boffo va Simeon, moj dakon, Avguste. - Briga me je za zvanja koja sebi nadevate. Zašto je ovde? Ako si ti voda sekte, tvoje prisustvo je dovoljno. - Bradati čovek podigao je ruke i sklopio ih je na grudi. Ovde sam jer je to moj zadatak pred Bogom da budem kraj Njegovog episkopa.

- Ti nisi pred tvojim bogom! Osim ako ga ne čuješ. Ti si pred Imperatorom, preda mnom, Yalerijanom Avgustom. - Ja sam pred tobom i pred Bogom. - bio je uporan hrišćanin. Episkop je podigao ruku i spustio je na Simeona, smirujući ga- Mi smo pred tobom, Avguste. želeo si da me vidiš i ja sam došao. Yalerijan ustade sa svoje fotelje, obamrlih udova. Bacio je pogled na Elijusa.

Novi prefekt je izgledao opčinjen mladim hrišćaninom. - Ti ništa ne znaš o pretnjama koje gradu upućuje Hapur Persijsld?- pitao je potpuno se približavajući episkopu. Dimitros je trepnuo očima. Znaš da čitaš. - nastavljao je Yalerijan - Yideo si zapovest sa mojim pečatom koja je okačena po zidovima grada. Svaki gradanin Antiohije mora da pomogne. Svoju ruku ili svoj novac, je li tako?

Medutim, saznao sam da niko iz tvoje sekte nije priložio niti jedno niti drugo. Naš nam Bog zabranjuje da nosimo oružje, Avguste - pro-šaputao je episkop, ne usudujući se da ga pogleda. Izvući ćemo se bez vašeg mača i bez vaše hrabrosti. - cerekao se Yalerijan. Platićete. Pet stotina zlatnika po glavi. Dimitros je zinuo. Yalerijan mu nije dao yremena da se pobuni. - Koliko ih ima u gradu, prokuratore? Tri stotine, pet stotina? 269 Kral/ica Pa 1 wire Više, Ayguste. - uzdahnuo je Makrijan - Svakog dana sve više i više ima tih yernika. A skrivaju se i kriju neke od njih, to znam.

Rekao bih dve hiljade. Možda zbog treperenja baklje, osmeh se pojavio na usnama onog koji se zvao Simeon. Jedan od onih odvratnih osmeha punog prezira. Valerijanov glas postajao je sve oštriji. - Ti si bogat, Dimitrose! Imaš najyeću vilu u Antiohiji, zemlje i robova više nego što ih imam ja. Ti si bogat. To je vaš bog. Zlato! Zlobno se nasmejao i konačno ugledao Elijusa. - Zato su hrišćani uzeli ribu kao znamen, prefekte: kako bi bolje plivali u svom moru zlata! - Ayguste, možemo... - Da me slušaš, Dimitrose! Nema šta da se priča. Ti si pred Imperatorom. Možeš samo da rne slušaš. - Mi slušamo samo Boga. On je naš gospodar i niko drugi. On i Hrist, Njegov sin koji je umro na rimskom krstu, oni nas uzimaju ili nas ostavljaju, po Njihovoj volji. Onaj drugi je govorio.

Kosmati Simeon, bradati suludih očiju. Spokojnim glasom koji se nije mogao zamisliti. Smešeći se čak da bi dodao: - Boga se ne tiču poslovi Rima.

Makrijan je glasno izdao naredenje. Koplja stražara bila su uperena u leda hriśćana. Episkop je zakolutao očima prestrašen. Drugi se nije ni pomakao. Ni osmeh mu nije nestao sa lica. Pogleda i dalje uvredljivog. Sada se Yalerijan nasmejao, premda obazrivo. Bes mu je stigao do vrha prstiju.

Zgrabio je episkopa za kosu. Glas mu je bio veoma blag, onoliko koJiko je bio u stanju da bude blag. - Preobrati ovog ludaka, Dimitrose. Njega kao i ostale koji te slede. A mene, mene ne zanima vaš bog, isto koliko ni Jupiter. 270 P1 es b ogo va Kroz četiri dana, prokurator će me obavestiti da li je izbrojao tvoj novac. Petsto hiljada zlatnika. Ili će svakog dana jedan od vaših biti zatvoren. I svakog dana biće spaljen na lomači. Dimitros je bio zabezeknut od užasa. Glas drugog se zatim čuo.

- Grešiš, rimski caru. Grešiš. Ne treba da se ophodiš na taj način prema nama. Mi se ne plašimo srnrti i svako naše žrtvovanje čini moć Hristovih reči još moćnijom. Yalerijan je uspeo samo još časak da zadrži mir, onda je bes izbio. Ruka koja je držala Dimitrosovu sedu kosu poletela je prema mladiću kao da zamahuje mačem. Srebrno bronzana narukvica koja mu je bila oko ruke udarila je hrišćana u slepoočnicu. Simeon se zateturao i pao preko jednog legionara koji mu je stajao iza leda.

Zadržao je u sebi bolni jecaj. Vrh koplja pocepao mu je togu. Na tkanini se ukazala crvena mrlja.

Ali pre nego što je hršićanin ustao, prefekt Elijus je skočio na njega, zgrabio ga i grubo podigao. Ja tebe poznajem! čovek po imenu Simeon ga je pogledao prikrivajuči bol. Nije odgovarao. - Ne sećaš se? - besneo je Elijus - Dura Europos! Poznajem te. Hršćanin je ščepao Elijusove ruke, odgurnuo ga je silinom nezamislivom za tako ispijeno telo. - Ne budi samouveren, Rimljanine.

Samo me moj bog poznaje? Yalerijan nije mogao da se uzdrži od toga da ne prsne u smeh.

Medutim, dok je sada Elijus obuzet besom krenuo da udara, Yalerijan je uzviknuo: Pusti ga, prefekte! Nagradi ga zbog hrabrosti i zbog tog odličnog odgovora. I ne brini: ovaj ovde biće prvi koga ćemo ugrabiti ako ne plate zlatom ono što duguju Carstvu. T71 Kraljica Pa 1 mj'rt Dok su stražari odvodili hrišćane mračnom terasom Elijus je vrteo glavom, rukom trljajući ožiljak na svojoj butini. - Poznajem tog ludaka, Avguste. Siguran sam. Isti pogled, ista kosa i brada, isti glas. Bio je u Dura Europosu. Ukrao mi je konja kada sam bio ranjen. To se ne može zaboraviti. Bio je sa jednom devojl<om koju su persijanci silovali. Ples va 25 272

PALMIRA Konj je na vreme opazio prepreku koja se jedva videla. Uko-čio se, podigao dugi vrat i ošinuo repom. Ležeći preko njegovog vrata, prstiju uronjenih u grivu mlečno bele boje, Zenobija je prošaputala: - Jedkivine! Jedkivine, ti si najlepši! Ti si moj konj. Ti možeš sve... hajde, hajde!

Jedkivin je krenuo u galop divno uskladenim pokretima tela. Maleni zid od opeke sada im se sve brže i brže približayao. Zenobija je pokušavala da nade potporu na širokom porubu prekrivača za svoja kolena, uvlačila je svoje telo kao da je želela da i Jedkivin uvuče svoje. - Vaj! Vaj, Jedkivine!

Urlala je nesvesna da to uopšte čini. Maleni zid je sada bio pred njima. Ona ščepa grivu. JedkMn se pružao zadnjim noga-ma. Njihov udarac o zemlju protresao je čitavo Zenobijino telo i jeza joj se popela do vrata. Jedkivin je jurnuo svom snagom. Uzdigli su se. Kičma konja se toliko povila da ona umalo nije pala. Jedkivinova glava bila je toliko ispružena da su joj uzde izmakle iz prstiju, ali uspela je da ih uhvati samo zato što je ščepala kožni kaiš sa okovratnika. Silila se da ne zažmuri.

Struna luka koji joj je bio prebačen preko ramena sekao joj je telo. Ostala je bez daha. Ali Jedkivin je već uspevao da galopira. Povratila se tek pošto je čula Nurbelovu viku. Lutka pre-svučena kožnon tunikom, sva u koži, sa kacigom i napunjena vunom bila je nadomak njih. Prošaputala je: Kral/ica Palmire - Dobro je, Jedkivine. Lepi moj konju, lepi moj... Uspravila se i ponovo zauzela sedeći položaj. Olabavljenih uzdi oko zgloba, ona je levom rukom uspela da povuče luk na svoje rame, čitava lepota konja sada je blago igrala oko njenih butina. Ona je pak samo poskočila te nije bilo potrebe da pritiska petom Jedkivina koji je sada svoju trku nastavio dugim kasom. Ukočene leve ruke, razvlačeći drvo luka onoliko daleko koliko je to mogla učiniti rukom i ramenom, Zenobija je nameštala urez strele u strune. Zabacila je ramena unazad, stiskajući konja bokovima i butinama i naprežući se da ukoči ramena i vrat, onako kako ju je Nurbel učio. Oči je uprla u obris lutke. Bio je sve bliži, ali je samo snagom svoga uma mogla još više da mu se približi. Trebalo je da vidi kožnu pločicu sa trupa lutke na vrhu svoje strele. Tako blizu, tako blizu da je mogla da je dotakne. Krajnjim naporom, ona je razyukla strunu. Jedkivin je jurio savršeno pravo, blagom nizbrdicom naspram lutke. Sada! Pustila je prste. Olabayljena struna luka zatreperila je kroz mišiće ruke. Neki gluvi zvuk odzvanjao joj je kroz telo. Kraj strele sa crvenim perom poleteo je yazduhom kao kakva ogromna buba. Poletela je levo od lutke. Polomila se o kamenje, nešto dalje, podižući prašinu. - Jaooo! Zenobija je cikala od besa i povukla je snažno ular. Prebacila je nogu preko Jedkivinovog vrata čak pre nego što je konj stao. Kada su joj noge dotakle zemlju, nova strela već je bila za-denuta za strune luka. Uspravila je ramena, ukrućena koliko i drvo kedrovine luka koji je razvukla svom svojom snagom. Ali leda i kukovi su joj bili još uvek ustreptali.

Pustila je prste sa kanapa. Źuti kraj strele, ovog puta, zasvirao je yazduhom. čuo se udarac neglačanog metala kako se zabija 974 Ples bogo va u kožu i vunu, zabijajući se u drvo koje je držalo okačenu lutku kao metu. Tamo na ledima svog konja, na drugom kraju polja, Nurbel se smejao. Bio je to podrugljiyi smeh ratnika. - Ako lav bude hteo da te sačeka, umreće! - dobacio joj je. - Zašto? - uzyiknula je Zenobija - Gde grešim? Nurbel je sačekao da se približi pre nego što je odgoyorio. Svirnuo je tiho da bi se Jedkiyin okrenuo ka njemu i nešto je ćućorio sa njime. - Nema dovoljno snage u tyojim rukama. Nema doyoljno snage u tvojim butinama, ramena ne postavljaš pravilno. Ali skok je lep. Jedkivinu je zadovoljstvo kada ga jašeš. To je dobro. Zenobija je odmahivala glavom - Neću uspeti. - Moraćeš da se zadovoljiš gadanjem sa zemlje, ili u mirnom stayu. Imaš osećaj za to, za sada. - Ti se ne zadovoljavaš time! Nijedan od tvojih strelaca se ne bi time zadoyoljio. besnela je Zenobija. - Oni nisu žene. Zenobija ga je mrko pogledala i odgurnula Jedkiyina koji je došao da očeše svoj obraz o njenu ruku. Nurbel je blago skupio svoje bademaste oči. - Htela ti to ili ne, ali postoje stvari koje jedna žena ne može raditi kao muškarac. Rat je jedna od tih styari. - Prestani da govoriš styari koje ti ne priliče. Pomiloyala je Jedkłvinovu glavu. Brzo je postao konj željan miloyanja. Terala ga je da se okrene kako bi skinula tobolac sa strelama koji mu bio je pričvršćen oko vrata. Skinula je potom pokrovac sa njegovih znojavih leda. Jedkiyin je osetio taj znak pažnje, otvorio je usta i snažno zamahnuo glavom tražeći još malo pažnje, ali je ona prestala da mu je poklanja. Nurbel je sve to posmatrao bez reči. Zenobijini prsti bili su živi i precizni. Isti kao i kada je gadala sa zemlje. Njeno poslednje 275 gadanje, iskreno, bilo je savršeno.

Više nego što je ona toga bila svesna. Bila je u pravu. To što je žena nije ništa menjalo. Bila je stvorena za luk, a možda i za rat. Tokom celog ovog meseca nije pokazala ni najmanji znak slabosti.

Trpela je padove ne buneći se, podnosila grčeve koje je luk u početku izazivao u njenim šakama, ramenima i rukama. Posekotine toliko bolne da je noćima stiskala zube. Njene pretnje i njen prkos bili su samo bes zbog poraza i zbog sporosti u napredovanju. A ipak, u svom burnom životu ratnika, Nurbel nikada nije video nikoga, pa čak ni sebe samoga, da je tako brzo naučio da pogodi lutku u samo srce. činilo mu se da je to bilo u njenoj krvi. Kao da se duša najyećih strelaca radala u njenom telu.

Kao da bajke, koje su se od njenog povratka širile po Palmiri i nisu bile bajke. Kao da je ono što je rekla pred Presvetim o svom putovanju sa Balaminom imalo mnogo više istine nego što je on hteo da poveruje. Kao da je duša i telo Alate, velike boginje rata i pustinje, bila njena duša. Ta misao ga je zbunjivala i bilo mu je neprijatno, njemu koji, ponekad, ipak nije mogao a da je ne gleda kao ženu. čak i sada, u ovoj odeći, bez vidljivih obrisa njenog tela, skrivenih pod kožnom tunikom, vezane kose pod filcovanom kapicom palmirskih strelaca. čak i sada kada joj je lice bilo musavo, prašnjavo, sa podočnjacima i znojave kože. Njena draž izbijala je iz očiju, pomalo zaobljene brade, pune gornje usne. Ali sva ta draž postajala je oštrica kada bi je obuzimao bes. Kao i u ovom trenutku kada se okrenula ka njemu i ironično ga upitala: - Dosadila sam ti, Nurbele? Zamaram te?

Sramota te je da brineš o jednoj devojci? 276 P1 es bogo va - Ti nisi devojka, ti si buduća nevesta Presvetog. - odgovorio joj je suvo - Ja to ne zaboravljam, a ne bi trebalo ni ti da zaboraviš. - Kako bih mogla, Nurbele? Neće me na to naterati jedan luk. Okrenuo se i nameštao žvalu u ustima svog konja. - Neki persijski konjanici koriste punjene pokrovce koji se pričvršćuju za remen ispod konjskih grudi. - dobacio je iza ra-mena - Oni poseduju nekakvu vrstu kaiša u koji se spuste noge i omogućayaju da se uzdigneš pri gadanju. To je došlo od Ijudi sa Dalekog istoka. Dobaviću jedan, moći ćeš da ga probaš. Nezadovoljstvo je nestalo sa Zenobijinog lica. - Ali moraćeš još kamenja da nosiš, ruke su ti suviše slabe. Luk se ne može saviti. Strela se brzo krivi i ne leti kako valja. - Misliš li da će mi trebati puno? - Bolje da ne bude? - Sta hoćeš da kažeš? Nurbel je posmatrao ružičastu liticu koja ih je okruživala. Bili su na jednu i po milju od Palmire, u jednoj prostranoj klisuri zaštićenoj od pustinjskog vetra, gde su strelci i ratnici Yelikog Odenata imali običaj da dodu i vežbaju. Osmehnuo se tiho i podrugljiyo što je oduševljavalo Zenobiju. - Hajran i njegova tetka bili su kod Presvetog da ga obaveste da kujemo zaveru protiy njega. - Oh!... - Njena je priča da od mene praviś pajaca ništa strašnijeg od onog našeg prijatelja tamo. I da ćeš uskoro zayesti i samog Presvetog... - Kako je saznala? Nurbel je slegnuo ramenima. - Ništa se ne može sakriti u ženskim odajama. - Zenobija je izjavila da odlazi da dresira Jedkivina u društvu Nurbela. Ali jedna služavka je primetila kožnu tuniku, kapu koju nose strelci, kaiš i muške pantalone, Pohitala je Ofali da joj poveri ono što je otkrila i da dobije njenu milost. - Robinja koja mora da nije dobila poldon. primetio je Nurbel prezrivo. Pokazao je na gomile stena na litici,

- Ofala je govorila sa Hajranom, koji mora da je poslao nekog od svojih Ijubimaca da nas prati.

Lako nas može posmatrati sa te yisine. - Šta je relcao Presveti Odenat? - pitala je bezbojnim glasom Zenobija. Nurbel je uzeo pokrovac iz Zenobijinih ruku. Rastresao ga je kako bi uklonio prašinu i vratio ga na leda konja. - Pozvao me je i naterao da slušam Ofalino blebetanje. Posle toga, ja sam mu jednostayno rekao istinu. - Istinu? - Nikada nisam slagao Presvetog, Ponekad ćutim, kao što sam učinio s tobom. Ali ako me pita, ne treba računati na mene da ću da lažem. - Jesam li tražila da lažeš? - Ono što ti tražiš, samo bogovi znaju. Ja sam rekao istinu koju sam znao, a Presveti se smejao. Pogledao je Ofalu i smejao se. Rekao je Hajranu: « Zašto ne bi i ti krenuo sa njom, sine moj? Bilo bi ti veoma potrebno.» Zbog te rečenice budi sigurna da će te Hajran mrzeti do kraja svog života. - To će mi goditi. A Ofala? - Skripala je kao stara vrata. OkomiJa se na mene. Presveti joj je rekao: «Misliš li da ću posumnjati u Nurbela, posle dvadeset godina lova i borbi? Grešiš što se zameraš Zenobiji. Moja buduća 278 Ples bogo va žena je boginja. Zašto ne bi bila i veliki strelac?

Grci su imali boginje koje su bile lepe ratnice? Mi yredimo koliko i Grci.» Nurbel se ponovo nasmejao. Zatim se uozbiljio i postao hladan. - Kada smo ostali nasamo, pitao me koliko imam poverenja u tebe. Pitao me je zašto želiš da naučiš da gadaš. Odgovorio sam mu da u dnu svog srca nisam našao odgovor. Da znaš lepo da se služiš rečima, ałi da su kao oni velovi sa kojima si se predstavila pred njim. Bili su jedno kraj drugog. Zenobija je pokušavala da ga pogleda u oči, ali on je skrenuo svoj pogled. Bez pomoći, laganim skokom, popela se na Jedkivina. Nurbel je dodao: - To je istina i moje najdublje uverenje. Zenobija je okrenula svog konja. Laganim udarcem gurala ga je stopalima i terala ga prema vunenoj lutki. Iza svojih leda čula je kako se Nurbel penje na svog konja. Za tren je bio kraj nje. Krenuo je laganim galopom i stigao do pajaca pre nje, čupajući u prolazu poslednju strelu koju je izbacila. Grubo je povukao svog konja kako bi joj napravio mesta, uspravan i pogleda oštrog poput oštrice mača. - Presveti je takode želeo da zna da li bi bila sposobna da ideš u lov na lava sa nama. - Sta si odgovorio? - Rekao sam: "Zenobija će te iznenaditi, Presveti!" - Blago je vrisnula kao divlja zver što je iznenadilo Jedkivina. - Ne budi samouverena.

Lov je težak. Šest dana, najmanje. Na konju od jutra do večeri. Jedkivin ti neće biti dovoljan, imaćeš četiri konja, kao svi mi. A Presveti će paziti na tebe. Učila si, ali nisi spremna. Zenobija je došla do njega. Ščepala je strelu.

- Biću. Kraljica PaJmir - Za manje od jednog meseca. - Biću, Nurbele, Ti to znaš. - Divlju životinju koja trči nije lako stići kao ovog pajaca od vune. - Dolaziću ovde svakog dana da vežbam. Sad je to moguće, budući da ne moram više da se krijem. Ičupala mu je streJu iz ruku i veselo se nasmejala a potom poteraJa Jedkivina u galop, vičući: - Yolim te, Nurbele! Volim te svim svojim srcem. Dugo nakon tog trenutka, kada je stigao na palmirskom putu, Nurbel je primetio: - Ne treba mene da voliš, već Presvetog. - Za njega ću se udati. Štitiću ga i načiniti moćnim, Održaću obećanje. - 1 treba da ga voliš. - Biću mu verna, Nurbele. Možeš mi verovati. P1 es b ogo va Presrećna što može izazivati Ofalu, nije se ni potrudila da se presvuče dok je prelaziJa ženskim dvorima. Kada je ušla u atrijum koji je vodio do Dinine sobe primetila je nešto neuobičajeno. Bila je čudna tišina. Sluge koje je trebalo da se začude i narugaju njenoj odeći, jedva da su je pogledali. Ahemu nije bila u njihovim odajama. Zenobija je uznemireno prolazila hodnicima. Upitala je jednu robinju za Dinu.

Služavka je odgovorila jednim pokretom ruke, nestajući pre nego što je Zenobija uspela da joj postavi nova pitanja. Ahemu se najzad pojavila, sludena kada je videla u ovoj odeći. - Da li si izgubila razum? Ako Ofala... - Šta se dešava? 280 Egipćanka je već odvlačila prema njihovim sobama. - Pusti! Ofala zna, ali i Presveti. To više nije važno. Ahemu je skupila usta. - Neka nas Izida štiti... - Izida čuva tebe. - nasmejala se Zenobija - Gde je Dina? Pričaću vam... - Ahemu je tresla svojim debelim obrazima. - Dina je bolesna. - Od čega? - Kada bih samo znala! Ostala je plačući u svom krevetu. Nemoguće je izvući joj bilo kakvu reč. Ne želi lekara i nemoguće je saznati od čega pati, da li je telesno ili duševno... - Šta kažu sluškinje? - Ništa. Nešto znaju, ali i od njih se ne može izvući niti jedna reč. Zenobija se uputila prema Dininoj sobi. Iza njenih leda, Ahemu je gundala: - Mora da je Ofala uplela svoje prste! Samo da je nije otro-vala. Oh! Neka nas Izidin duh zaštiti od te zle žene! Zenobija je stala na prag sobe. Dina je bila sklupčana, okrenuta prema zidu.

Toliko je snažno vukla tkaninu svoje tunike oko tela da se činilo da će šavovi popucati. Ramena i leda su joj oštro podrhtavala. Nije se čuo plač već samo otežano disanje. - Kada bi makar progovorila. - prošaputala je Ahemu - Ali ne dopušta ni da je dotakneš.

Ledena struja prošla je Zenobijinom kičmom. Jedno predo-sećanje. Jedna odvratna misao koja nije posedovala ime. Najurila je Ahemu. - Ostavi nas. Zabrani služavkama da ulaze. Ahemu se pobunila, zabrinuta, ali je poslušala s negodo-vanjem Kraljica Pa 1 mire Zenobija je sačekala da se Egipćankini koraci izgube. Prišla je do Dinine postełje. Dah mlade jevrejke penjao se duž zida, škripay kao da je noktima gulila boju. Zenobija je polako klekla. Blago, naprežući se da prikrije svoje drhtave prste i mučninu koja joj je stajala u grlu, ona je skinula svoju kapicu i pustila kosu. To sam ja, Dina. Bio je to jedva čujan šapat. Zenobija je, pak, bila ubedena da je Dina čula. - Leći ću kraj tebe. - reče joj - Neću te dotaknuti. To je i učinila i nije se pomerala. Dugo, veoma dugo je slušala jecaje koji su postajali sve glasniji i sve češći. Dinino otežano disanje sada je postalo šištanje. Kao da je bol postajao veći, kao da je bio oštrica koja se postepeno zariyala u telo.

Zenobija je snažno držala zatvorene oči i odbacivala je svaku misao koja nije imala nežnosti prema Dini, deyojci koja se borila protiy zla, tu, kraj nje. Jeyrejka je konačno potražila njenu ruku. Trebalo joj je još dosta vremena da počne pravilno da diše i da dopusti da joj Zenobija pomiluje leda. Ležala je obamrla, potpuno izgubljena u užasu koji je proži-mao. Bol se povratio. Ponovo je ostala bez daha i jecala kao da će srce da joj iskoči. Ovog puta je ščepala Zenobijinu ruku. Zeriobija se borila da ne odbaci tu ruku. Tu preveliku, suviše blisku i odvratnu patnju. Zatim je progovorila. - Hajran je... Ne mogu, Zenobijo! - Tu sam Dina. Tu sam. - Toliko me je sram. - Ne stidi se, Dina! Naročito se mene nemoj stideti. Hajran je preko robova naredio da ona ode kod njega, sinoć, kada je bila duboka noć i kada je čitav ženski dvor spavao. To P'/'es b o go va se već nekoliko puta desilo.

Hajran i mladići koji su bili sa njim yoleli su da piju sve dok se ne bi napili. Dešavalo se potom da požele neku ženu koja bi igrala pred njima dok bi oni nastayljali da se opijaju. Obično su se zadovoljavali robinjama. One su mrzele to, jer se Hajran i njegovi Ijubimci nisu mogli obuzdati u ruganju ženskoin telu. Što bi više pili, to su bivali obesniji. Ali samo na rečima. Posle jednog ili dva plesa, postajali su obuzeti sobom i zadovol]avanju medu muškarcłma. Robinje su čekale taj trenutak da bi se iskrale, a mladići ne bi ni primetili. Ali sinoć, Hajran je naredio robovima da dodu sa Dinom. Kako nije priłwatila, Ofala je lično došla i primorala je da ode. - Kada sam došla, Hajran je rekao roboyima da odu. Nije bio pijan. Ni ostali. Dina je ućutala, brada joj je podrhtavala, nesposobna da nastavi. Zenobija je sačekala da se ona pribere i da obe počnu lakše da dišu. Potom je nastayila umesto n]e. - Hajran ti je postayljao pitanja u vezi sa mnom. Da li ti poyerayam tajne, šta radim sa Nurbelom...Pitao te je da li si mi prijateljica. Odgoyorila si potvrdno, zar ne?

Dina je klimnula glavom, ali su joj zubi ostali čvrsto stisnuti. - Pobesneo je. - prošaputala je nakon nekoliko trenutaka - On... On je hteo da zna da li si ti... Kako si pronašla kamen zvezde. - Hteo je da zna jesam li žena ili ne. - Zašto si pobegla od oca. Budući da nisam znala šta da mu odgoyorim, krenuli su svi da... Nije mogla da nastayi. Cekale su, kao da je spoljašnji vetar upijao reči od kojih je yazduh u sobi zaudarao. - Hteli su da svučem tuniku. Odbila sam. To ih je nasmejalo. Pokušala sam da pobegnem. Uhvatili su me i svukli golu. Kraljica PaJmire Još neko vreme je prošlo. Nokte su zarivale u svoje spojene ruke pa je bol bivala sve jača. - Hajran?- pitala je Zenobija odsečnim glasom. Dina je odmahnula glavom. - On je gledao. Smejao se i goyorio: « Moj Presveti otac te još nije probao ali mu nećemo upropastiti zadovoljstvo. Nłkada ne prolazi ovuda...» Dina se gušila, a onda se stresla. Duboko je uzdahnula, bol je postajao bes. - čak ne onako kako se čini sa ženom, možeš zamisliti? Zenobija je uporno gledala u naslikano cveće kojim je bio ukrašen ugao sobe iznad kreveta, nije odgovarala. Dina je dodala: - Bio je samo jedan. Ostali su rekli da se gade. Kako suviše glasno plačem i kako me to čini detetom, te da ih to ne uzbuduje. Hajran im se rugao, ali ni on... Kasnije je Zenobija tražila da sazna tačno ko se to usudio. - Onaj po imenu Edaj. Uvek nosi ogromne zlatne minduše, Umreće. • uveravala je Zenobija - Umreće, ja ti to obećavam. PJ'e s b og o va NIKOPOLIS Klaudija se gromko smejala. Na pozornici se glumac prerušen u pohotnog Papisa uvijao neodoljivim plesom. Posedovao je svu lakoću mladosti, ali maska starca, ogromnih očiju i raščupane kose, davala je sliku zapanjujuće groteske. Na nekoliko koraka od njega, Mandukulus proždrljivac je trčkarao oko jedne Galkinje ogromnih grudi. On je uz yrisku zadizao njenu tuniku, pokazivao ono što je bilo moguće videti na njenom telu ili zadnjici, a sve je to činio uz neprestano proždiranje kolača koji su, nekim čudom, uvećavali njegov stomak. lako je sedela odmah do pozornice, u redovima koje su bili za patricije, Klaudija nije uspevala da prepozna podvalu. Kostim Galkinje ništa manje lukavije nije bio napravljen. Ulogu je glumio jedan muškarac, niko u to nije sumnjao. Kada bi Mandukulus zadigao tuniku, umesto da se pojave maljave butine jednog muškarca, ugledale bi se vitke ženske noge. činjenica je da je glumac nameravao da se podsmeva ženskim butinama, ali posedovao je fine noge na kojima bi mu mnoge žene mogle pozavideti. I naravno, sva ta vriska i negodovanje, bili su tako smešno napadni, kao krajnje gluposti, ali su po ko zna koji put izazivali ludački smeh gledalaca. Samo je Ulpijin osmeh više ličio na osećaj neugodnosti i neprijatnosti nego na zadovoljstvo. Klaudija je bacila pogled na svoju mladu susedu.

Nije bilo sumnje da je Ulpiji bilo neprijatno što prisustvuje jednoj ovakvoj

Ples bogo f ,7 predstayi. Crvenilo na njenom licu, oči koje su često bile oborene i usne koje su oklevale, bile su uprkos svemu nevine. Stidljiva, pomalo glupa, ali neodoljiva. Predivan kontrast sa onim što se odvijalo na pozornici, ali ni manje gluplji, mislila je zlobno Klau-dija. A uprayo na pozornici, Mandukulus je Galkinju nesumnjivo obasipao svojim milovanjima. Stari Papis je ludački besneo, skakao sa poda predivnim skokovima dok mu je perika lelujala oko glave. Pantalone su mu se naduvale, a na kraju pocepale. Ogromni ružičasti falus je izbio. Plebejci iz srednjih redova su pocrveneli, dok su gore, u vrhu pozorišta, robovi bili van sebe od radosti, kao da je pojavljivanje ogromnog uda od krpa i vune bilo njihovo delo. Podigavši pesnicu koja je označavala kraj jednog dar-mara, Mandukulus se okrenuo pohotnom starcu. Klaudija je odlično yidela njegove bele oči kako kolutaju izmedu otvora maske. Papis je yriskao kao kada se kolje svinja mlatarajući svojim udom. Jadna Galkinja želela je da se pomeri, ali Mandukulus je zaskočio, pocepao joj tuniku i ostavio je tobož golu u jednom sanduku sa koga je mladi andelčić skinuo poklopac. Gledaoci koji su već odavno znali šta će se dogoditi, počinjali su da urlaju, uzvikuju imena likova, jedni Mandukulusovo, drugi Papisovo. Pohotni starac pozdravljao je svoje obožavaoce i dao sebi vremena da usmeri svoj falus, krut i dug poput štapa, u pravcu nekih gledateljki iz prvih redoya.

Zatim je ponovo poskočio, obrnuo se i siloyito napao Madukulusa. Proždrljiyac je tada pao na dupe i otkotrljao se kao lopta. Smeh i pljeskanje odzvanjali su po kamenim zidovima pozorišta.

Mandukulus se već usprayio i besno psovao. Uperio je pesnicu ka roboyima koji su gore zviždali sa oduševljenjem. Andelak se odvojio od svirača, dok je pak rnešina Mandukulus čupao rukave kostima na sebi i trpao ih u usta. 286 Nastala je na trenutak tišina. Klaudija je kao i ostali uporno gledala Mandukulusoy stomak koji je pri svakom zalogaju sve yiše i više rastao, a nikako se nije znalo kojim čudom! I... Pljaaaaas! Snažnim udarcem u drvo Mandukulusov stomak je prsnuo. čitavo Mandukulusovo telo je obamrlo uz lelujayi crveni dim. Novom akrobacijom, stari Papis se izyukao iz dirna. Podigao se naglavačke. Jednom. Dva puta. Izgubio je svoj ud. Krpeni falus se pocepao, a iz njega je sada izbijao prediyni sneg od belog perja koji se podizao yisoko u yazduh.

Nežno guščije paperje letelo je čak do gledalaca iz pryih redoya. Lepa Galkinja iskočila je iz sanduka u kostim koji je odavao izgled golotinje. Nova šminka na licu, kike priyezane kariranom trakom. Iz svojih ogromnih grudi yadila je jedno dugačko pero pauna sa utisnutim sedefastim suncem. čuo se žagor oduševljenja njenom ženstyenošću i izaziyanjem požude. Vrhom svoga pera budila je srušerio Mandukulusoyo telo. Ponovo se začuo yrisak iznenadenja. Proždrljiyac je sada zaista bio go, a na mestu njegovog uda bio je prilepljen zlatni list kupusa. lako je bio prekriven debelim slojem nekakye masti u boji, moglo se yideti telo mladića besprekorne lepote.

Uzvici odušeyljenja gledateljki bili su praćeni aplauzima i kricima pohyale kojima se Klaudija oduševljeno pridružila. Bio je to kraj predstaye. Glumci su skinuli maske. Galkinja je bila bradata.

Klaudiji su išle suze na oči. Smeh mlade Ulpije čiji su obrazi bili crveniji od senatorske toge jedva se čuo. Piskavi zvuci frule i bubnjeva zagušili su žamor. Najavljen je intermeco. Klaudija se nagnula nad Ulpijom. - Tebi se ovo ne dopada, zar ne? Devojka se blago namrštila. - Jako je bučno.

Ja nemam običaj da ... ^-LĔjLL£a_PaJm ir e Klaudija nije čula njen odgovor do kraja. Zvuk frule izavao je kod plebejske publike jedno veliko odušeyljenje. Obučeni po Istočnoj modi i na kamilama, dva persijska varvara pojavila su se na visokim svodovima kulisa. Kretali su se ka pozornici i vukli jednu žirafu sa sobom. Trepćući, oka uznemirenog, životinja se Ijuljala pri uzvicima. Klaudija je Ulpiji pokazala najbliže ste-penice vomitorium-a*. Gomila koja je čas ulazila, čas izlazila, gurala se na tom mestu, - Dodi, reče Ulpija, nema potrebe da vidiš kraj. Ulpija se široko nasmejala u znak zahvaljivanja. Da je ne bi izgubila u gužvi, ona je ułwatila skut Klaudijine tunike sa toliko jačine kao da je nosila neka besna reka. U jednoj od obližnjih krčmi prikačenih poput bradavice za spoljašnje stubove pozorišta, Klaudija je kupila dva kolača od badema punjenih smokvama. Ulpija je sa uživanjem jela svoj. Prirodno je unosila uživanje u sve što je radila. Jedna pored druge, one su se šetale vrtom koji je vodio iz pozorišta do hramova Apolonu i Dijani. U blizini se stepenište pružalo prema gradu. Bio je lep prolećni dan. Stabla trešnje i mušmula u cvetu bila su okružena nežnim letom leptira. Bube su zujale oko ograda od čempresa sa kojih je vetar nosio polen u malenim zlatastim oblacima. Vrapci i laste leteli su nebom, treperavim od vriske i smeha koji se uzdizao čak do visokih svodova pozorišta. Izgledalo je da su glumci zamenili životinje. Klaudija se ponovo nasmejala setivši se groteskne scene koju je yidela. Uzdahnuvši reče: - Kakva šteta što ti se glumac nije svideo. Nije bio baš tako prost. - Oh! Zabavila sam se malo! bunila se Ulpija, stidljivo pućeći usta - Samo je nemam naročito običaj... 288 Ples bogo va Njene krupne, svetle oči tražile su nešto po vrtu što bi joj pomoglo da izgovori reči koje nije uspevala da prevali preko usta. Najzad. - ...nemam običaj da gledam takve stvari. najzad je prozborila. - Kako si obazriva! - narugala se Klaudija. Ulpija je pogleda prekorno. - Moj otac je mrzeo te farse. Uvek je odbijao de me vodi da ih gledam. Govorio je da je to pozorište za narod i robove. Voleo je samo predstave u kojima su glumili Grci i to na grčkom jeziku. Klaudija se zaista glasno i podrugljiyo nasmeja. - Tvoj otac bio je veliki vojnik Rima, ali jedan stari gospodin! Ti nemaš ni dvadeset godina. - Oh! Veoma sam srećna što sam došla s tobom - odgovorila je Ulpija, prikrivajući nelagodnost kada je čula sa koliko površnosti ona govori o njenom ocu.

- U svakom slučaju, - uporno je nastavljala Klaudija — bilo je zabavno videti ove glumce. Rob koji je glumio Mandukulusa, kada se svukao i bez svojih prnja, bio je tako sladak. Slažeš li se sa mnom?

Ulpijino crvenilo odgovorilo je umesto nje. - Nemoj mi reći da ti se ne svidaju muškarci? - Ne znam. Ako... Oh! Zašto govoriš takve stvari? Neprijatno mije. Klaudija joj pomazi obraz. - Ne Ijuti se na mene! Zadirkujem te. Nema zlobe. Ulpija se jedva osmehnula. Klaudija je uhvati za bradu i prošaputa na uvo: - Nikakve zlobe, uveravam te. Yolim te i zadirkujem kao starija sestra! Kada su se udaljile, Ulpijine oči su sijale nekom nadom, a Klaudija je bez muke čitala iz njih koliko ona voli da budu sestre. •ra Ulpija je bila zgodna. Bila je prilično niska i tek je mogla ramenom da dodirne Klaudijine grudi. BiJa je tanana i nežna ali prejakih bokova. Treperila je od zadovoljstva pri pomisli da spušta lice na rame svoje «starije sestre» Klaudije, samo ako bi dopustila. Bila je mladunče još nesvesno čudesa koje joj Vene poklanja. U meduvremenu je odbacila svoju stidljivost. Bezbrižno je koračala u ovom intimnom okruženju, zajedno sa čitavim po-rodicama koje su hitale ka pozoriśtu, nestrpljive da ništa ne propuste od poslednjih dnevnih farsi. Kada su se popele stepenicama, Klaudija se zaustavila. Beo i crven trg okružen uzanim ulicama ali prostranim, tipično rimskim kućama raskošnih vrtova, bio je središte Nikopolisa, grada koji se pružao duž Dunava i mogao se nazreti kroz zelene šume topola. Kraj širokog i sporog rukavca koji je već vodio ka ušću. - Evo kako sam već četiri meseca ovde i ne možeš zamisliti koliko sam srećna! Ovaj grad je mnogo lepši od Sirmijuma u kome sam rodena. I toliko je življi. Neprestano se dešavaju nove stvari. Pozorište, trke, muzika... Ulpija se ponovo uozbiljila, čak pomalo i nadurila. Posmatrala je predeo bez oduševljenja. - Ja u tome ne nalazim ničega zadivljujućeg. Dosadno je kao i na drugim mestima.

Leti je pretoplo, dok zimi ne prestaje da bude hladno. Glas joj je bio nalik glasu umorne starice ali imala je dečija usta i duh deteta, pomisJila je Klaudija razdragana. lako ona toga verovatno nije bila svesna, njena pomalo prosta svežina činila je veoma privlačnom. Ipak, Ulpija je prozrela Klaudijinu ironiju. Ugrizla se za usne i dodala malo iskrenije: - Možda tako mislim zato što sam rodena ovde.

Moj otac nije preterano voleo Nikopolis. Uveravao me je da je moja majka, do 290 Pl'es bogo va kraja svog života mrzela da provodi zime ovde. Možda je to i bio uzrok njene bolesti. - Sećaš li je se? - upitala je Klaudija razneženo. - Veoma malo. Bila sam suviše mala kada je ona umrla. - Sirota Ulpijo... Sirota mala Ulpijo! Ulpija je okrenula lice, suznih očiju. - Iskreno sam mislila ono što sam ti juče rekla, znaš. - rekla ie Klaudija nežno. Sada, kada si ostala sama, želela bih da našu porodicu smatraš kao svoju. Hoću reći, Aurelijana i mene. Mada bi verovatno obožavala moju majku kada bi je poznavala. U stvari...

Klaudija je ućutala, lagano je poljubila njene oči i povela je stepenicama držeći je za ruke. - Znaš li da se Aurelijan vraća? - nastavila je - Pobedio je Gote u četiri borbe. - Oh! Da, čula sam! uzviknula je Ulpija odušeyljeno - Priča se takode da će biti sagradena dva nova tabora za gotske robove, koliko ih je porobio. Klaudija potvrdi osmehujući se. - Sta misliš o njemu? - Upita je. - O njemu? - O Aurelijanu . Dux Aurelijanu ... -Oh! Ponovo je pocrvenela. Ali mnogo manje nego malopre od srama, kada su pričale o golom glumcu prekrivenog mašću. - Moj otac ga je mnogo voleo. Voleo ga je, ali mislim da mu se još više divio. čak sam čula da je govorio da za života nikada nije upoznao boljeg vojnika Rima. Pre nego što je umro, kada je saznao da je Imperator njega imenovao za njegovog naslednika, zahvalio se bogovima i priložio yelike darove. Ulpijino lice više nije bilo detinjasto, već naprotiv mudro i veorna zrelo, kao da je na svoje lice prenela neke od očevih crta. KraJ/ica Palmire - A ti, Ulpijo, - reče Klaudija - a ti? Šta ti misliš o njemu? Morale su da sidu još nekoliko stepenika pre nego što je usledio odgovor, tih i ispunjen osećanjima. Mislim da je poput onih heroja koji se crtaju na zidovima. Mislićeš da je to glupo ali ja o njemu ne mogu misliti kao o običnom čoveku. Klaudija je oklevala da li da se nasmeje ili da bude zbunjena. Možda si u pravu. Moja majka... To je tajna koju u ovom trenutku ne smeš nikome reći jer će Aurelijan pobesneti. Ulpija je pogleda sa puno zahvalnosti i uzbudenja. - Možeš mi reći, znam da čuvam tajnu, - prozborila je. - Moja majka tvrdi da će on postati car jednog dana. I za-hvaljujući jednoj ženi, veliki Avgust je pajac koji se pojavljuje i nestaje već sledeće godine. - Nisam u to sumnjala, - tiho je izgovorila Ulpija, veoma uverena - To se vidi iz njega. Klaudija je potvrdila jednim znakom, posmatrajući Ulpijino lice i bez muke videla je na njemu san koji se radao.

Nasmejala se podrugljivo kako bi prekinula ushićenje. - A kao muškarac, svida li ti se? - OhL. Njegovo lice, njegovo telo... On je od krvi i mesa kao svi Ijudi. Pokušayala je da iskuša Ulpiju svojim zadirkivanjem, ali osim crvenila ništa drugo nije dobila. Mnogo, mnogo crvenila još jednom.

- Hajde, Ulpija, ne budi dete. Mi smo žene. Ti si žena. I to lepa, moram da kažem. Mnogo lepša nego što misliš. A mi, žene, mi imamo uvek mišljenje o izgledu muškarca. Aurelijan je takode muškarac, u to te mogu uveriti. - Šta to hoćeš da kažeš? - Sta misliš o tome da se udaš za njega, Ulpija? 70? razgorači oči pogledom deteta, zad,vljenog deteta. se osmehnula. N.ko n,je sumniao da bi mlada , nevina

Ulpija volela da se uda za heroja. Pl'es bogo va ANTIOHIJA - Prokuratore Makrijane! Tri dana!

Hrišćanski episkop ništa više nije mogao učiniti kod ovog bogatog i negovanog patricija. Dug skut njegoye toge vukao se po zemlji. Kršio je ruke, preklinjao, od užasa usne su mu prebledele.

Pomahnitalo je gledao čas lomaču čas uzano lice guvernera Elijusa koji je pogadao da će na najveće Makrijanovo zadovoljstvo ovaj konačno biti na kolenima. Pod šlemom i oklopom ratnika, preširokim za njegovo telo, stajao je ukočeno na dvokolicama sa kojih nije sišao od kako je ušao u hrišćanski grad. Samo je čvrsto stiskao usne i otvoreno pokazivao svoj prezir. - Prekasno, Dimitros.

Prekasno. Danas nije sutra, a tvoje ruke su prazne. - Ne budi nepravedan, prokuratore! Nedostaje samo pedeset hiljada zlatnika. Ostalo, sve ostalo dao sam tvojim skupljačima novca. četiri stotine i pedeset hiljada. Novcem Emesa koji je najbogatiji zlatom. Znaš... - Cetiri stotine i pedeset hiljada, Dimitros, ne pet stotina. - Za tako kratko vreme! Gde bih ga mogao tako brzo nabaviti? Kunem ti se mojim Bogom. Traži samo još tri dana od Imperatora... čula se vriska pod tremom koji je prekrivao prostrano dvorište sa puno bazena i procvetalih stabala agruma. Legionari su okupljali stanovnike ove kuće, mlade stare, gospodare i 'rai/ica PaJ mire sluge, robove i rimske oslobodenike. Bilo je potrebno i nekoliko udaraca bičem. žene su piskavo yrištale. Metež. Elijus umalo nije naredio vojnicima svoje pratnje da pripomognu prokuratorovim legionarima. Ali jedan čovek se odvojio od skupine, sam, i gurao je od sebe one koji su ga zadržavali isto koliko i Rimljane koji su ga vukli.

Napravio je desetak koraka, sačekao da ga legionari opkole. Elijus ga je odmah prepoznao.

Makrijan takode, koji je sa svojih dvokolica zadovoljno uzdahnuo: - Najzad, evo ga! Znao sam da je još uvek kod tebe, Dimi-trose. Dimitros se okrenuo. Prebledeo, gledao je onog koga su legionari gurali ka njima. Hrišćani pod tremom su uzvikivali: - Simeone! Simeone! Neka te bog čuva!

Makrijan je očigledno zadovoljan namignuo Elijusu. Vrhom svog biča je ošinuo Dimitrosove ruke kako bi ga naterao da se okrene. - Šta ti znače ta tri dana? - pitao je radoznalo. Na Dimitrosovorn licu, užas je nestajao i ponovo se vraćala nada. - Moji brodovi, prokuratore! čitava řlota, šest brodova, dvo-strukih paluba. Dolaze iz Aleksandrije. Kroz tri dana, uploviće u luku Antiohije.

Makrijan se namrštio. Neodredeno je napućio usta. Osećao je da ga Elijus gleda i zacerekao se: Naš Avgust je u pravu, prefekte. Ova bagra bogatija je nego što mislimo.

Dimitros je takode opazio znak oklevanja na Makrijanovom licu. Odlučnijim glasom, sigurnošću trgovca koji pregovara o ozbiljnoj stvari, uhvatio se za točkove Makrijanovih dvokolica. P1 es bog o va - Njihov tovar vredi više od pet stotina hiljada zlatnika. U ulju, tkaninama, vinu i pšenici. čitava moja flota biće tvoja, guverneru Makrijane. Nije to ništa, tri dana. Bićeš bogat. - Dimitros se okrenuo Elijusu i dodao: -1 ti, prefekte. Naravno... To je ono što je možda navelo Makrijana da odluči. Njegove upale oči su zasvetlucale. Nije voleo ništa da deli. - Prekasno, Dimitros. Tvoji brodovi trebalo je danas da uplove. Ako ikada budu stigli u Antiohiju. Drškom svoga biča, pokazao je na zatvorenika koji im se približavao. Legionari su ga pridržavali uz pomoć koplja pro-vučenog ispod njegovih laktova yezanih iza leda, tako da je hodao povijeno. - Lomača je odavno u tvom dvorištu. Ovaj će goreti. Kako je Elijus i predvideo, Dimitrios pade na kolena. Nije imao vremena da moli. - Ne! Ne, episkope! Ustani! Ne na kolenima, ne pred njim! Sitni kukovi su se tresli, braneći se od pesnica legionara, Simeon je podigao glavu, usta iskriyljenih od besa. -Ne huli, Dimitros! Ne zaboravi da samo pred Njim možemo kleknuti! Dimitros je ustao. Bez daha, sa suzama u očima. - Simeone, spaliće te. - To je Božja volja, Dimitros. Doveo me je ovde iz tog razloga. Preklinjem te. Ti si naš episkop. Nemoj klečati nikada pred Rimljanima. Nikada! Dimitros je kukao. Mladić mu je dobacio još spokojnije: - Ne budu slab. Ne odstupaj više. Nemoj ništa više platiti. Ništa ne dugujemo Rimljanima, naročito ne naše živote. Dimitros je hteo da mu se približi.

Makrijanov bič spretno je ošinuo i poderao episkopovu togu. Ples bogo\/J[ - Dosta Dimitros. Ne očekuj ništa više od mene. Yodite ga ostalima. Kada je dekurion zgrabio Dimitrosa, pridržavajući ga više nego što ga je gurao, Elijus je opazio osmeh na licu hrišćana. Uprkos bradi i kosi koje su davale izgled ludila, njegov pogled je bio spokojan. Potpuno zadovoljan, miran i bezbrižan. čak zamišljen. Kao da mu je svaki pokret, svaki uzvik ili svaka reč odgovarala. Mnogo više za sebe nego Makrijanu, Elijus reče: - Nema sumnje, to je on. Prodorni hrišćaninov pogled ispunio se ironijom. Blistavi prezir koji je zaiskrio u očima kradljivca konja u Dura Europosu. Pogled koji ga je dugo morio nakon što mu je oteo konja i udario u času kada nije mogao da se bori. Elijus je zadovoljno dočekao taj talas mržnje koji ga je pro-žimao. Izvukao je svoj mač i uperio ga u hrišćaninovo grlo. - Obećao sam ti, sećaš se? Kada si me zbacio sa konja da bi pobegao sa tom devojčurom koju si silovao... - Ne!

Simeon je zaurlao i tako silovito odskočio da su vojnici jedva uspeii da ga zadrže. Ali u toj gužvi sečivo mača probilo mu je obraz. - Ne? - zapitao je Elijus smeškajući se. - Ne, Rimljanine! Tvoji su je silovali. To je vaše delo! Elijus je oklevao. Uostalom, nije bilo nemoguće. - Ali tebi sam obećao da ćeš goreti u paklu. Evo nas, ja držim obećanje. Elijus se okrenuo Makrijenu i snažno se zacerekao. - Nije li ovo smešno, prokuratore? Ovaj čovek mi je ukrao konja da bi umakao plamenu, a evo sad će ga osetiti. Njegov bog ga neće još dugo štititi. 298 Ovog puta, Simeon nije trepnuo.

Ravnodušan zbog krvi koja mu je curela niz usta, glasom ponovo spokojnim ali i izazivačkim, rekao je: - Grešiš, Rimljanine. On je ovde. Štiti me, zahvaljujući Njemu tvoj plamen će mi biti nežan poput milovanja. Ukočenih udova od besa, Elijus je zgrabio srebrni medaljon u obliku ribe yezanog oko kožnog gajtana koji je visio na SimeonoYom vratu. - Sačuvaću ga u znak sećanja na tebe. - Sećaj se naročito mog imena. Simeon iz pustinje. čućeš još o njemu. Ako ga budeš zaboravio, Gospod Bog će te podsetiti. - Koji bog? - cerekao se Elijus - Ne osećam ga niti ga vidim.

Umrećeš, a on te napušta. Poklanja ti samo suze tvojih. - Ti ništa ne znaš o životu i o smrti, Rimljanine. Svet u kome živiš, ne poznaješ. Okovao si Gopoda Isusa na drvo, a On je još uvek živ.

Zato se Njegov život prenosi sa života na život, iz usta u usta. Ti to ne možeš sprečiti. Tvoj Imperator je glup! želi da nas ubije, a poklarija nam snagu da trpimo patnju. Zaustavio se da bi se nasmejao. Uprkos bolnorn položaju u kome se nalazio dok su ga yojnici držali, njegov smeh bio je nehajan i veseo. Njegova brada, sada ulepljena od krvi, kao i njegove crne svetlucave oči, davale su mu izgled zastrašujućeg ludila. Okrenuo se Makrijenu. - Ubij me, rado ću dočekati smrt. U stvari, ti mi poklanjaš jedan veći i moćniji život. Jadan ti, slep i gluv za pravi život. Makrijan udari drškom svog biča o dvokolice i zapovedi: - Dosta! Neka ga odvedu na lomaču. Yidećemo da li će i dalje imati glasa za svoje budalaštine. Dodao je uzdahnuvši sa izrazom dosade, gledajući u Elijusa: - Ovi hrišćani su demoni brbljanja, prefekte. Osim zlata oni vole jedino još reči. PJes b ogo va Već nekoliko dana je lomača kao znak pretnje bila postavljena u srcu Dimitrosove kuće. Makrijan je naredio da je hrišćani lično podignu i napakuju slamu, katran i drva. Kažnjenik je stajao uspravno u sred dima. Lica uzdignutog, nije predstavljao nekoga ko se plaši već sliku upornosti koja prelazi u ludilo. Nešto dalje, ostali hrišćani, u ovom času svi na kolenima iza Dimitrosa koji im se pridružio su se molili i pevali. To nije bila jedna od onih predstava koje je Elijus naročito voleo. Podrugljivo prisustvo Makrijana nije mu ipak dozvoljavalo da se okrene.

- Je li ti ovo prva lomača, prefekte? Svaki put kada bi to izgovarao, Makrijan je davao prizyuk podsmeha toj tituli. Elijus je klimnuo glavom. - Za sve postoji prvi put - uveravao ga je Makrijan kezeći se tako da mu se mršavo lice naboralo. Jedna strana lomače raspalila se za tili čas, odbacujući plamičke. Ubrzo, videvši vatru, pevanje hrišćana je zamuklo. Simeonov glas odzvonio je silovito da su se najbliži legionari udaljili. - Ja sam Alfa i Omega,rekao je Gospod Bog. Onaj koji jeste, koji je bio i koji će biti. Svemoćni! U horu, hrišćani su uzviknuli amin \ nastavili da pevaju pomalo drhtavog glasa što im je dalo neku novu ozbiljnost. - Zar ti nisam rekao? - reče Makrijan Nesposobni su da ućute. Plameni jezičci krenuli su suprotnim stranama lomače. Malim trzajima, počeli su da je proždiru sa svih strana. - Ubrzo će gore biti veoma toplo - dodao je Makrijan - Uvek 300 sam se pitao da li bagra umire od gušenja pre nego što ih plamen potpuno sprži. - Ne bih znao da ti odgovorim, guverneru. Bilo je malo Ijutnje u Elijusovom glasu. Makrijan ga je za-jedljivo pogledao. - Naš Avgust je bio izričit da budeš prisutan. Misliš da si oštećen, ali na ovo treba da gledaš kao na vrstu poklona. Odjednom, dim je počeo da kulja. Jako žut i veoma taman, dizao se širokim oblacima iznad drva. Nije bilo vetra da ga oduva. Pre nego što se uzdizao ka nebu sa koga su ptice počele da beže, činilo se da guta plamen. Hrišćanin je bio samo obris. Makrijan i Elijus su ga čuli kako kašlje. - Možda ima mnogo drva i katrana na ovoj lomači - primetio je Makrijan. Moguće je da je varao dok je pripremao ovu lomaču. Da bi se ugušio pre nego što počne da se peče.

Nisam siguran da je to dobar izbor. Mislim da će imati vremena da oseti vatru. U tom trenutku, Simeonov glas odzvanjao je kroz dim, jasniji i jači nego ikada: - Ja sam Simeon, onaj koji je zgrešio u pustinji. Ja sam Simeon koji Ti dolazi, sinu Božji, Tebi koji kažeš... Jak napad kašlja prekinuo je njegove reči. Ponovo je zaurlao: - Ne zaboravite! Gospod naš, Hrist, kaže: Ratovaću... Rat...

Oštricom Svojih usta!... - čak ih ni ovaj dim ne sprečava da se dernjaju - začudio se Makrijan, zadivljen. Sada je plamen zahvatio i najniža debla. Dim je postao još crnji. Krici su i dalje izbijali, promukli i zastrašujući: - Ti kome su oči poput plamena!... Ti kome su noge poput bronze... Oh!...

Sedam dana... Nije dovršio rečenicu. čulo se samo pucketanje vatre, plač i pevanje. Mimo svoje volje, Elijus nije mogao a da ne čuje još jedan krik. Postao je svestan priyeska koji je strgao sa vrata hrišćanina i koji je i dalje stezao u svojoj ruci. Uvukao ga je pod oklop sa odvratnošću. U ovom času, dim se uzdizao pravo do plavog neba Antiohije. Makrijan, koji je još uvek bio kraj njega, pročistio je grlo i izjavio:

- Yeoma si vešt sa Imperatorom, prefekte. U styari, ti si veoma vešt sa čitayim svetom. To je tvoj šarm, moram da primetim. - Smem li to da protumačim kao zamerku, prokuratore? Makrijan nije odmah odgovorio. Hrišćani su tamo pod stražom legionara, skakali jedni preko drugih, urlali, nesposobni da sačuvaju mir i nastaye sa pevanjem. Legionari su ih zadržavali. Udarci štapova su pljuštali. Makrijan se uverio da su stražari oko njih suviše zauzeti mučenikom i da ih ne slušaju pa je zaškripao zubima: - Ne budi toliko sujetan, Elijuse. Još uvel< sam ti potreban. Yalerijan voli mlade vojskovode ali ne i njihovu nežnost. Obazriy je više nego ikada. Stalno zamišlja nekakve zamke. Sposoban je da promeni mišljenje izmedu večeri i jutra. Naročito kod novih obećanja. - Ne zaboravljam ono što ti dugujern, Makrijane, ako je to što te brine - promumlao je Elijus.- Možeš računati na mene. Jesam li te do sada izneyerio? Sada je plamen bio toliko jak da se toplota osećala čak na dvadest koraka od lomače. Makrijan se cerio, pokazujući bradom na zgarište. - Svi Ijudi se menjaju kad tad, Elijuse. Pogledaj ovoga. Više se ni ne razaznaje. Potom je, tiše, dodao: - Računam na tebe kao što Dimitros očekuje svoje brodove. Nimalo uveren da će stići onda kada su mu potrebni. 302 Ples b ogo va Elijus je okrenuo leda zgarištu. To je uostalom bila zapaljena lomača kao i sve ostale. - Biću tu kada to bude trebalo, prokuratore. Da postanem prefekt Palmire dobro je za tebe koliko i za mene. Makrijan je ućutao. Hrišćani su dotrčavali do žara, ponovo padajući na kolena i izgovarali svoje molitve. Pojedini su bili tako blizu da se moglo očekivati da im kosa bude zalwaćena vatrom. Guverner je mahnuo glavom sa gadenjem. Šapatom je upitao: - Da li je istina da ponekad deliš postelju sa tim Hajranom? Sinom lcralja Palmire? Elijus se jedva osmehnuo. - Jedan Rimljanin nikada ne deli postelju sa jednim slobodnim muškarcem, Makrijane. - Ovaj je pre varvar nego što je Rimljanin, Sin kralja ili ne. Tvoj greh neće biti tako velik... - Hajran je Odenatoy sin jedinac. Biće kralj Palmire. Tog dana bićeš ponosan na mene, prokuratore Makrijan. Makrijan ga ošinu pogledom. - Zar nisi javio Yalerijanu da se Odenat ponovo ženi? - Ako Odenat bude imao novog sina, taj se još nije rodio. A doći će posle Hajrana. Obojica su zaćutala, slušali su poslednje brujanje plamena, plač hrišćana i poziye legionara koji su se yraćali u redove za pokret. Elijus doda blago: - Stvari će se odyijati po tvojoj želji, prokuratore. Odenat nije obazriy, a njegoy sin sanja samo o tome da zauzme njegoyo mesto. Isto koliko i ti sanjaš da zauzmeš mesto Aygusta,

- Taj dan još nije došao, prefekte. Ne budali kao ovi ludi hrišćani koji se zadovoljavaju rečima. Tvoj kraljevski sin je tek jedan nestrpljivi mladić, a naš Aygust će svakako brzo umreti. Elijus je klimnuo glavom. P1 es b ogo va - Imaj poverenja, prokuratore. Ako si mogao da pobed Aksteksa i njegove vračeve, bogovi će uvek biti uz nas. Slabost koju je Makrijan posedovao pojavila se iznenada na njegovom izboranom licu. - Zapleni Dimitrosove brodove - dodade Elijus još oštrije i sa prizvukom besa - Ko te u tome sprečava? Biće to zlato, a ne v/-\fii reci. 304 JEZERO HARBA Nurbel je dva puta odsečno zazviždao. Eukom je pokazao na žbunove akacija koji su prekrivali uzani puteljak i kraj koga je bio sklupčan. Upozorenje nije bilo potrebno. Zenobijaga je već ugledala. Daleko, medu uvenulim łišćem i sasušenim granama, jedno prošarano krzno dva puta se pojavilo. Potom je nestalo. Zenobija se ukočila, pogledom je preletala preko žbunova, tražeći put kojim je zver najverovatnije krenula. Ovog puta ugledala je jednu smede zlatastu mrlju mečtu lišćem. Trnje je zapucketalo na kamenju koje je prekriyalo obalu jezera. Dve ćubaste svrake, uz graktanje, preletele su preko jezera. Nurbel je ponovo zazviždao, oponašajuči guktanje grlice. Dao je Zenobiji znak da ga prati. Lagano i tiho, krenuo je prema konjima, vezanim za oborena stabla sto stopa iza njih.

Zenobija je krenula putem na kome su se nalazili tragovi penušave vode jezera. Srce joj je snažnije lupalo. Bilo je krajnje vreme, a Nurbelovo strpljenje bilo je na izmaku. Tokom ovih devet dana od kako su napustili Palmiru, ona nije izbacila niti jednu strelu, nije ubila niti jednu životinju, kako pernatu, tako čak ni neku sa krznom. Svi ostali, Presveti, Hajran i njegovi Ijubimci, petnaestak članova dvorske gospode i Nurbel sam, svi su pokazali svoju spretnost. Yećina je uspela da ubije gazelu, risa, lisicu ili divljeg vepra, a sve to uz neophodnu izmenu konja. Tokom tih devet dana, otišli su daleko od Palmire, istočnom stranom jezera Harba, obala sasušenih kao usta žednog čoveka. čitav ovaj podułwat bio je ispunjen novinom. Prvi put je jedna žena pratila Presvetog u lov.

Udvostručio je broj slugu. Nešto dalje od muškarčevih, šatori žena podizani su svake večeri uz nadzor ratnika Presvetog. Ahemu je bila na tom putovanju kao i dvanaestak robinja. Dina, koliko i Zenobija, nisu je htele ostaviti samu pod Ofalinom mržnjom i pod njenom zapovešću. Zenobija je bila jedina žena koja se već u zoru pridruživala muškarcima. Nurbel ju je upozorio da nijedan drugi muškarac sem Presvetog i njega samog ne mogu da joj se obraćaju.

Ali Odenat to nije učinio. Presveti se zadovoljio time da je posmatra takvom pažnjom kojom se posmatra svaki kamen, svaka senka i svaki žbun. Strpljivim i proračunatim pogledom lovca.

Zenobija je imala utisak da on pokušava da u njoj otkrije iste one skoro nevidljive tragove koje su za sobom, po prašini i šikarama, ostayljale žiyotinje. Medutim, jedino što je ona uspela da pokaže, tokom ovih devet dana, bilo je daleko od toga da se svida Nurbelu. Razočarenje yelikog ratnika bilo je toliko veliko da ga tokom ovih devet dana više nije prikrivao. Pogled mu se smrko, a lice posivelo. Upućivao joj je samo znake ili je zviždao. Jahao je sve dalje i dalje od nje. Uveče, nakon što bi skidala prekriyač sa Jedkwina, nedaleko od ostalih konja o kojima se on sam brinuo, on nije više razmišljao o tome da joj čak poželi laku noć. Znala je zbog čega. Nurbel je ipak bio u pravu.

Devet dana, a da nije izyukla niti jednu jedinu strelu iz svoje kožne navlake! 306 P1 es bogo va Nekoliko puta su gazele bile dovoljno blizu da je mogla poterati Jedkivina za njima. Hajran i njegovi Ijubimci svaki put su se pridruživali lovu. Svaki put su minduše siledžije Edaja sijale pred njom. Znala je da ako njeni prsti budu izyukli jednu strelu iz korica, biće iz razloga da bude zabijena u Edajey potiljak. Svaki put joj je nekakay glas mudro šaputao: «Ne tako, ne sada.» Onda bi povukla uzde i naterala Jedkivina na kratak galop, ostayljajući iza sebe yeliki deo učesnika u lovu. Dan pre, jedna hijena bila je na samom nišanu njenog luka. Ona čak nije ni povukla strune.

Nurbel se okrenuo, crven od zaprepašćenja. Pomislio je da ona ne voli krv i zamke. Da se plašila trke, pa čak i same borbe. Možda je i sam Yeliki Odenat to primetio i o tome govorio sa Nurbelom te večeri, tokom duge večere oko vatre. A ona, ona je o tome razmišljala svake noći kada njeno telo nije moglo da se opusti posle dugog jahanja. Razmišljala je o propuštenim prilikama. Razmišljala je o novom danu koji bi joj dao hrabrosti. Hrabrosti koja će joj trebati. Ne da bi ubila nekakvu životinju, već da bi ubila Edaja. U tami šatora, bivalo joj je svaki put muka kada bi se setila zlatnih minduša. čak i pre no što bi stigli do obala jezera Harba, Hajran i njegovi Ijubimci više se nisu trudili da prikriju svoj podsmeh. Oni su već ulovili svoju divljač. Edaj je jahao sa puno okretnosti i veoma samouveren. Gadao je tačno i veoma daleko. Tri puta je krenuo galopom na nju, gledajući da zapłaši Jedkivina. Piljio je u Zenobiju svojim sitnim očima, svetlucavim od šminke. Ona ga nijednom nije pogledala, samo je ukočeno držała svoj pogled na minčtušama koje joj je Dina, sa tačnošću opisala. Ponekad se veoma glasno smejao, gutajući je pogledom. Nije uopšte sumnjala u to da ispreda kojekakve šale. Kraljica PaJmire Nurbel im je u početku predočio da treba da se sa pošto-vanjem drže podalje od nje, ali na kraju više se nije mešao. Bio je sumnjičav.

Tog jutra je prvi put primetila trag srama u njegovim očima. Opazila je da su Dina i Ahemu tog jutra kada su je ispratile bile zabrinute i ćutljive, Ali tek kada se primalda konjima, Nurbel se okrenuo.

Ozbiljnog lica je prozborio: - Ovaj je tvoj, Zenobijo... - Uloviću ga, Nurbele. - Moraš ga uloviti, inače ću ispasti smešan u očima Pre-svetog. - Obećayam ti. - Neće se lako dati. ženka je od četiri ili pet godina. Mora da teži više od sto livri. Možda čak i stotinu pedeset. Ako je tvoja strela promaši, okrenuće se i napašće te. Poželeće tvoju smrt isto koliko i ti njenu. Jedkivin je bio neryozan i pokaziyao je da je opazio zver. Zenobija ga je umirila milovanjem po glavi, a potom je povukla uzde. Nurbel je još rekao: - Biću sa rezervnim konjima. Ne zaboravi da te Presveti posmatra.

Zenobija se nasmejala. Ostali verovatno još više, pomislila je, udarivši petama Jedkivina u slabine.

Ples bogo va I Pre nego što je zemlja zadrhtala pod Jedkivinovim kopitama, panter je bio svestan da je lov započeo. Duboki jarak bio je tik uz obalu jezera, a pred njom se otva-rala ogromna ravnica sasušene trave koja se malo po malo u daljini gubila i pretvarala u pustoš. Samo je na obalama bilo bogatog rastinja. Tu su se krili zečevi i ptice. Divlje zveri su tu 308 dolazile da se napajaju, da love, da dremaju u hladu ogromnih źbunova koji su bili tako zbijeni jedni do drugih da je u njima bilo moguće odlično se sakriti. Tu je bilo nemoguće nastayiti i najslabiju trku. Nakon što je Jedkivin jurnuo slomivši grane akacija, panter je iskočio. Oštro, u nekoliko skokova poleteo je ravnicom. Zenobija je ošinula Jedkivinove sapi. Konji i konjanici su skoro istovremeno kad i panter stigli do spržene trave. životinja je bila tek četvrt milje ispred, a Zenobija je imala bolji pregled situacije od ostalih koji su morali da se drže na odstojanju. Iza njih Nurbel je poterao konje duž jarka. Nešto malo u levo, ali na dobrom odstojanju, Odenat i njegova pratnja, podelili su se u manje skupine duž jezera. Bilo im je dovoljno da čuju Nur-belove urlike, da vide }edkivinov obris i da shvate. Uz istu huku, poterali su svoje konje u galop, odvojivši se od uzdužne obale jezera, i sprečili su pantera da pobegne južno. Zenobija je duboko disala i prestala je da misli na Edaja. žar lova obuzeo joj je telo.

Srce joj se ispuni divljenjem pred pan-terovom lepotom. Trka je ličila na jedan snažni plamen. Na jednu divotu u kojoj je duša, govorilo se, pripadala onome ko je bio sposoban da pobedi. Ona je nameravala da pobedi. Ispuniće obećanje. Nurbel je se neće više stideti. Panter je prvo pokušavao da iscrpi konja suludim trkom. Neprestano je skakao kao da mu je snaga bila neiscrpna.

Zenobija je prekrila Jedkivina prekrivačem sa Istoka koji joj je Nurbel nabavio. Široki punjeni prekrivač sa dugim kaiševima koji su se pričvršćivali u visini ramena konju i koji su omogućavali konjaniku da tu provuče stopala. Na taj način bilo je moguće napola se uspraviti, napinjući butine, a i pri galopu se smanjivao teret na ledima konja. Trčeći pravo niz jezero prema severu, panter se iznenada okrenuo ka istoku, gde ga ništa nije sputavalo. Zenobija ga je pustila jedan trenutak.

Rizikovala je da životinja bude u pre-dnosti, ali je ona ipak i dalje bila na uzbrdici, udaljavajući se i sama od jezera. Zenobija je uzvikivala reči ohrabrenja Jedkivinu. Nadala se da će panter krenuti putanjom koja je bila bliža njoj, kako bi mogla nesmetano da ga gada. Jedno gadanje koje je zahtevalo nevidenu spretnost. Umor koji je počeo da joj bolno kida butine i leda, sada je nestao.

Jednom rukom na nežnoj Jedkivinovoj grivi, ona je skinula svoj luk sa ramena. čak i sam konj pojačao je svoj kas, Duga trka činilo se da ga opija. Možda je panter primetio pojačani galop?

Možda je Zenobija suviše glasno uzvikivala reči ohrabrenja? lako je pomahnitalo jurio, zaustavio se, podižući prašinu svojim kandžama. Za tren oka se ukočio. Slabine su mu podrhtavale, njuška razjapljena nad belim očnjacima. Oble, dlakave uši su se uspra-vile. Posmatrao je Zenobiju svojim zelenirn očima. Ugledao je u daljini Iovce i osetio kako se pod njihovim galopom zemlja trese.

Zenobija je zapinjala luk i nameštala strelu. Jednim skokom panter je jurnuo suprotnim pravcem pravo prema jezeru. Sada već suviše daleko da bi ga strela pogodila sa dovoljno jačine. Zenobija se nasmejala. Ležući na znojavi Jedkivinov vrat, na-stavila je trku. Pre nego što su napustili Palmiru, Nurbel je upozorio: 310 PJ'es b ogo va - Nemoj nikada zaboraviti da jedna zver nije samo lepa, već i pametna. Ona živi za lov, za krv i za smrt. Poznate su joj sve lukavosti. Ona razmišlja, čak i kada se trkom iscrpłjuje. čak iako nikada nije bila gonjena, čak iako nikada strela nije prosvirala iznad nje, ona poznaje Ijudske misli i moć jedne strele. Ipak, Zenobija je bila uverena da je panter napravio grešku. Biće mnogo lakše na obali jezera. Razmišljala je da uspori ]edkivina, kako bi je stigao Nurbel i da u letu promeni konja. Ali iza Nurbela koji se približavao skupu lovaca, medu najbližima jezeru, ona je opazila jedan zlatni odsjaj. Edaj! Edaj koji bi, ako bi sada nastavio svojim putem, mogao stići u istom trenutku do jezera, kao i panter. Stala je da urla, da šiba Jedkivinovo rame uzdama. - Jaa! Jaa! Jaa Jedkivine! Sad lepi moj! Ne posustaj. Ti možeš sve! Panterova trka postala je łsprekidana. Stigavši do obale jezera, uputio se severno, pre nego što je ponovo krenuo istočno. Odjednom je bio sa leve Zenobijine strane i dovoljno blizu da ga pogodi strela. Ali i dalje je suviše brzo izmicao da bi pogodak bio precizan. Bio je svestan da će mu Zenobija preseći put pri povratku i pobegao je ponovo ka jezeru. Isprekidanog daha, bolnog tela, Zenobija je znala da je bila u pravu. Panter koga je iscrpljivanje počelo da zaslepljuje, uskočio je u zamku.

Jedkivin je takode počinjao da pokazuje znake umora. Galop mu je postao otežan. Teturao se i žvakao žvalu umesto da pravilno diše. Zenobija ga je lupila petama i bacila je pogled na lovce. Bili su dovoljno blizu da je mogla da im razazna lica. KraJ/ica PaJmire Pred njom je u tom trenutku panter krenuo obezglavljeno da krivuda, a zatim se okrenuo i stao naspram nje. Zenobija je pomislila da će je napasti. Yikala je i dalje, gonila Jedkhdna i zatyorila zamku. Panter, nesvestan, počeo je da tone u zemlju koju su zimske kiše i jezero razmekšali, izlokali i ispunili blatnjavom vodom. Ravnica se tu završavala kraj jedne strme stene. Obala još uvek uzana, ispunjena gustim rastinjem, na pojedinim mestima odronjena, bila je ispunjena vodom. Našayši se pred Zenobijom, panter nije imao drugog izlaza; ili da skoči na nju ili da skoči u provaliju. Ili skočiti još jednom, pokušati beg različitim pravcima kroz šipražje. Još jednom je Zenobija opazila njegove zelene oči koje su je procenjivale. Još jednom je usporavajući iscrpljenog )edkivina, bolnih leda, namestila strelu u strune luka. Jedva da je imala yremena da zategne drvo. Prelepo krzno izgubilo se kroz rumeno lišće mirte. Krckanje grana oglasilo je da se panter bacio u dno jednog zaliva. Zenobija je povukla uzde i znažno trgla Jedkivina, udarala ga petama i očima zverala po žbunju. Jedkivin je drhtao i frktao dok je njegova crna koža bila natopljena Ijutim balama. Usta su mu bila razjapljena tako da su desni bile vidljive. Noge su mu se ukočile, a kopita kliznula prema odronu. Sapi su mu podrhtavałe, kičma se povila, a onda je uspeo da izbedne pad. Obloženi pokriyač na kome je Zenobija pričvrstila jedno stopalo se pomerio, a kaiš koji je sve to pridržavao, odjednom je pukao.

Ona je osetila da je više ništa ne pridržava. Jedkivin je zamahnuo nogama, grabeći vazduh svojim kopitama. Ona je ipak imala dovoljno prisebnosti te je pustila uzde. Pala je na leda i ostala bez daha. JedkMn se izmaknuo, bolno zanjištavśi. Kamenje je padalo pod njegovim kopitama, a PJes boeova ivica obale počela da propada povlačeći Zenobiju u svoj pustoš. Kotrljala se izgrebana, šibana granjem, a zaustavila se tek kraj stabla jedne mlade akacije, obrazom u blatu. Ne tako daleko začula je Nurbeloy zov i skoro istovremeno i riku pantera. Uspravila se u jednom skoku, zaboravljajući na bol u grudima. Luk joj je i dalje bio u levoj ruci. Medu prstima je imala samo dve strele. Bila je to zatim kao neka vrsta plesa kada vreme tako brzo proleti a da toga nismo svesni.

Zenobija je potrčala kroz šipražje. Gacala je po blatu, a onda zagazila u vodu sve do listova. Opazila je Nurbela na puteljku, ali nije podigla glavu prema njemu. Tražila je divlju senku pantera kroz žbunje. čopori pasa lovaca koje je terao Odenat, poredali su se na uzvišenju. Panter je bio unezveren. Nestao je kroz granje a zatim pomahnitalo uleteo u vodu sve do trbuha.

Ukočio se, zadnje noge su mu podrhtavale, podigao je glavu ka lovcima i uverio se da će mu oni onemogućiti bekstvo preko kamene ograde. Pogled mu se ponovo spustio na Zenobiju. Divan pogled, be-san i spokojan istovremeno. Povijeni brkovi su se tresli i priljubili se za obraze. Zarikao je. Bila je to duga i glasna rika. Razjapio je njušku dajući time svima do znanja da je željan da se bori. A iznad njega, zlatni odsjaj pojavio se na jednom ramenu. Siledžija Edaj sišao je na zemlju.

Smeškao se sa kratkom strelom u ruci i pogledom tražio pantera. Zenobija je znala da je Balamin čuva. Panter je povio leda, udahnuo vlažni i smrdljivi vazduh mo-čvare. Bube su letele oko njega i naterale ga da trepne očima. Šibao je repom i lupao po vodi. Napravio je nekoliko koraka ka Zenobiji. Ukočio se. Bili su na jedva dvadesetak koraka jedno od drugog. Možda čak i manje.Zenobija je opazila ubitačni plamen njegovih zelenih očiju. Iznad ovog zadaha blata i trulih biljaka opazila je oštri dah divlje zveri. Panter je ponovo rikao. Lepota promuklog glasa ispunila je Zenobijino telo. Iznenada je nestao strah. Bio je to poziv koliko i pretnja. Luk je već bio razapet.

Meta joj je obuzimala razum i srce već dugo. Krenula je još dublje u vodu grudima napred. Kolena je savila tako da su joj stopala klizila po blatu. Strela je poletela i zasvirala vazduhom. Edaj je vrisnuo. Metalni vrh probio je njegovu kožnu tuniku, a potom se zabio u njegovo telo kao da kamen udara u zid. Zateturao se, krenuo napred, a onda se ranjen naglo srušio. Panter je naglo skočio. Voda je prštala pod njegovim šapama. Nurbel je urlao Zenobijino ime. činilo se da panter leti, da cepa yazduh svojim šapama, njuškom i očnjacima. Drvo luka ponovo je zatreperilo. Druga strela imala je kraj sa zelenim i žutim perom. Zabila se u glavu ove divlje zveri kao nekakav cvet. Udarac je bio tako snažan i moćan, da je probio kosti glave i proterao strelu na drugu stranu. životinja je umrla pre nego što je uspela da poskoči. To tako lepo telo se obrnulo i zateturalo, kandžama grabeći ništavilo.

Sručio se u vodu, istu onu u kojoj je bila Zenobija i koja je u trenutku nestala. Nurbel je video kako se bacila unatrag i kako je potonula u mrku yodu. 314 _____________'_________________________PJje_s__b_o_^o va \ yideo da se ponovo pojavljuje.

Hajran je yikao, ali su ostali još uvek nemo posmatrali blatnjavu vodu. Yelikł Odenat, bez reči, namršten, posmatrao je nepomičnog pantera. Talasi koji su se usled borbe oko njega podigli, sada su se smirivali. Razmišljao je o onome što su mu goyorili o nje-govoj budućoj neyesti i o tom daru vode koji je obeležio njeno rodenje. Hajran je kraj odrona podizao telo svog Ijubimca i urlao dok je pokazivao strelu koja mu je probila srce. Nurbel, sa mnogo više ushićenja nego što je to želeo da pokaže, pokazao je prstom i poyikao je: - Tamo! Ona je tamo, Presyeti!

Na suprotnoj obali, sa lukom još uvek u ruci, ona se uspravi-la. Toliko prekrivena blatom ličila je na kip Ałate, Yelike Ratnice koja je yladala nad pustinjskim borbama od Ijudskog postanka. To je ono na šta su pomislili i Yeliki Odenat i Nurbel, smešeći se sa olakšanjem Potom kao i ostali, oni su se okrenuli Hajranu koji je posrtao i još uvek urlao, dok su mu se suze slivale do usta: - Ona ga je ubila. Ubila je Edaja! Nešto kasnije, dok su se yraćali u logor, dok su svi lovci bili okupljeni oko Hajrana i konja koji je nosio Edajeyo telo, Nurbel je napustio društvo Presvetog i došao je da jaše kraj Zenobije. Brinuo se za stanje u kome se nalazio Jedkiyin. Yodila ga je držeći uzde. Yeoma iscrpljen, otežalog koraka i vrele glave, bio je pokriyen prekrivačem koji je Nurbel doneo. Ali na njemu nije bilo rana. Nurbel reče kako treba da se pobrine oko njegove hrane, da ga okupa u jezeru i da ne treba više da bude jahan do kraja lova. Potom je izjavio: - Evo ove dve strele zbog kojih će se o tebi govoriti po Palmiri, ako ti trebaju. Njegove upale oči su sijale. Zenobija nije odgovarala.

Bila je iscrpljena i svi njeni mišići biJi su okamenjeni. Nurbel je jahao, ne progovarajući neko vreme, potom je primetio: - Stopalo ti nije skliznulo. Bila je to primedba, a ne pitanje. Zenobija je potvrdila klimanjem glave. - Lepo gadanje.- nastavljao je Nurbel. Hitro i tačno. - Edaj je mogao samo umreti. Osim dhdjenja bilo je i dobrog raspoloženja u Nurbelovom glasu. Kako je Zenobija i dalje ćutala, on je upita: - Da li je razlog bio valjan? - Zlo koje je naneo čak ni smrt neće ublažiti.

Ne očekuj da ti više nešto kažem. Nepotrebno je da se rečima ponovo kalja ono što je učinjeno. Ne brini. Tu prljavštinu moje telo ne nosi. čak, da bi Hajran bio zadovoljan, ja sam bila ta koju je Edaj trebao pogoditi. Ućutala je. Nurbel je pogleda. Ona dodade: - Presveti može odlučiti da me kazni.

Razumeću. Ali bolje bi bilo da ne pita za uzroke tog pogotka. Hajran će uskoro prestati da cmizdri. I njemu će više odgovarati ćutnja. - Presveti ne sumnja da će Hajranova yriska uskoro prestati. Hteo je samo da zna da li ti je stopalo skiznulo. Biće radostan ako bude saznao da nisi bila nespretna.

Ipak, zbog glasina na dvoru, reći ćemo ipak da si zadrhtaJa i da ti se stopalo omaklo. Glasno se nasmejao veoma zadovoljan, pa dodao, odlazeći lakim kasom: 316 PJ'es b ogo va - To je najmanje što može da se desi jednoj ženi, da zadrhti malo kada panter želi da je proguta! Kada su stigli u logor, Presveti je poslao Zenobiji jedan tobolac za strele od nežne crvene kože optočen biserima i dragim ka-menjem. Za razliku od dosadašnjih koje je kačila oko vrata konju, ovaj je bio veličine korica bodeža koji se kači na remen. Medu strelama od zlata i slonovače, bila je smotana jedna mala stranica papirusa, na kojoj joj je Presveti pisao na grčkom:

Zenobijo, ti koja si rodena na mestu Poljupca Neba, ličila si mi na Yeliku Alatu. Da li će ona uskoro podańti sina koji će posedovati njen božanski dar i koji poput nje nikada neće ostati bez strela pred svojim neprijateljima. Pri svetlosti svetiljki i toploti koja je mirisala na tamjan, Ahemu i Dina su se smenjivale u masiranju Zenobije, ne bi li uljima opustile njene umorne mišiće. Ahemu nije prestajala da pišti i koluta očima, da se svojim ogromnim telom trese i da šapuće. O, kćeri moja! O, kćeri moja! Ti si poludela, kako si samo imala hrabrosti? Dina viśe nije plakala niti je više drhtala.

Prestala je da govori koliko joj je załwalna. Koliko sva ta ljubav koju je osećala prema Zenobiji nije bila dovoljna da isplati taj dug. - Kako da ti vratim za ono što si učinila za mene? Više nije pitala hoće li je Presveti kazniti. Uprkos svim do-kazima, on nije imao ni najmanju želju da to učini. Više nije brinula o Hajranovoj osveti, niti o Ofalinom besu koji će oslo-boditi hiljade škorpija iz njene duše, što će biti stvoreno leglo zmija, lomača mržnje namenjena samo za nju. Kraljica PaJmJ re Više nije želela da sluša o panterovom krznu, o lepoti njegovih pega koje su podsećale na igru svetlosti, na bistrinu i lepotu njegovih očiju niti o veličini njegovih kandži i njegovirn očnjacima.

Oh! Kako li se Zenobija usudila? Oh! Taj strah koji ju je obuzeo! Sada su one u tišini masirale njene butine tvrde poput palmi-nog drveta, milovale joj potiljak i još uvek ukočena leda. Ćutale su kao i Zenobija, koja ih je oduševljavala i pred kojom su bile postidene više nego ikada. Najzad ona je prošaputala: - Presveti je počeo da me voli onako kako muškarac treba da voli svoju ženu. Ali on traži i ono što žena treba da da svom mužu. To će biti nemoguće. Ahemu se ukočila, ponavljala je te reči u sebi i upitala je: - Šta hoćeš da kažeš? - Da nijedan muškarac ne može da me dotakne, pa čak ni Presveti. Dina i Ahemu su je posmatrale istim zbunjenim izrazom. Zenobija je lagano slegnula ramenima, oči su joj svetlucale od umora ili do suza. - To je nemoguće. Nemoguće je da mu podarim sina koga očekuje, još uvek je nemoguće. - Zenobijo! Ti se nećeš udati za njega? Zenobija je oklevala, odmahnula glavom i prošaptala više za sebe: - Verovala sam. Da, sve do danas sam verovala da ću imati snage. Ahemu naglo povuče ruke sa Zenobijinih butina. Yrisnula je prestrašeno. Dina je promrmljala neku strašnu reć. Zenobija ih je gledala, sa istinom u očima.

Osmehivala se i plakala. Bio je tajac. Tajac kada se reči koje se ne izgovaraju pojavljuju u vazduhu, prozirne i očigledne. 318 Ples b ogo va . Jao! Jauknula je Ahemu. To je dakle to! Znala sam.

Odavno sam znala! 7\Q Pl'es bogo va

29 NIKOPOLIS Aurelijanov trijumf slavio se tokom čitavog dana. Telo obloženo leptiricama i smotuljcima predstayljalo je bo-gove i Avguste, osam hiljada legionara bilo je u redovima pred pretorijumom. Perjane kreste njihovih šlemova, brojne i zbijene, u trenutku su podsećale na letnje cvetno polje, na pravilne geometrijske ńgure ćilima ili na arabeske mozaika. Kohorta za kohortom, osam hiljada grla uzvikivalo je ime Lucijusa Aurelijanusa. Sa glavama i ramenima prekrivenim kožama medveda, vukova, lavova i tigrova, pńdpales-i su nosili uglačano lično bronzano znamenje; orlove, bikove, divlje veprove i lovorove vence. Uz pisak truba, zveket štitnika i cingulum-a, lupali su kopljima po grbovima ukrašenim munjom, kentaurom i Jupiterom. Bu-banj je neprestano odzvanjao dok je dve hiljade zarobljenih Gota bilo na kolenima, pred oltarom ispred koga je gorela mirta i masnoća Mitrinih bikova. I dalje se uzvikivalo njegovo i ime Rima, a u isto vreme leševi pet stotina varvara bili su bacani u plamen pročišćenja. Osam hiljada grla, uz zveket mačeva i štitnika, pevalo je njegovu pesmu: « Hiljade i hiljade i hiljade glava smo odrubili! Ali on sam, on sam, odrubio je hiljadu!» « Hiljadu Sarmata on je ubio! Hiljadu Gota on je ubio! Hiljadu Franaka on je ubio! Konačno dajte mu hiljadu Persijanaca...» Kraljica Palmire Reči su strujale telima, treperile bedrima. Ptice su odavno nestale iznad logora kao što nestaju sa polja u toku teške bitke. Purpurna toga, izvežena dugim zlatnim listićima akante, bila mu je prebačena preko oklopa. Aurelijan je stajao na terasi pretorijuma i hiljadu puta odgovorio na pokliče. Izvukao je svoj mač iz korica, smerno se smeškao sa spokojem na licu. Ali usne su mu podrhtavale od zadovoljstva. Oči je na trenutke sklapao, kao da ga je oštri pisak zadovoljstva ranjavao. Kraj njega legati, prefekti i tribun, posmatrali su njegovu ruku i njegov osmeh, a onda su se i sami usudivali da pozdravljaju hiljade Ijudi koji su slavili svog voljenog zapovednika. Onoga koga su bogovi neprekidno i sa toliko lakoće vodili u pobede. Nešto malo zaklonjena, izbegavajući žagor, urlike pa čak i smrad lomača sa kojih je dim prekriyao plavo nebo, Klaudija se opijala trijumfom deleći svoje uzbudenje sa Ulpijom.

Nežnom, nevinom Ulpijom. Tako nežnom u svojoj zelenoj haljini, krhkog vrata ali lepo izvajanog, razgolićenog i ukrašenog jednim lančićem od ćilibara i dragog kamenja. Punda i kosa na slepoočnicama bila je privezana uzanom zlatnom trakom. Kao i ostali, Ulpija je stajala širom otvorenih usta. lako je podrhtayala, pridružila se uzvicima. Smrad leševa jedva da joj je nadraživao nozdrve. Ne trenutak bi ščepala Klaudiju za ruke, čas bi grlila svoju drugaricu prislanjajući svoje čelo na njen nežni obraz. Bez straha, bez brige, bez gadenja. Jednostavno obuzeta zanesenošću koja je vladala logorom. Uspravljala se da bi zadivljeno pogledala Aurelijana. Ona, tako obazriva, tako stidljiva, u ovom času bila je nesposobna da sakrije vatrenost, drhteći pod svilenom haljinom.

Najzad, kada je Aurelijan izvukao svoj mač iz korica i tako ogoljenog ga podigao ka nebu, naredio je da se prekine sa slavljem, isto kao što zapoveda kraj borbe i baš u tom času, Ples bogova Klaudija se naslonila na Ulpijin potiljak. Poljubila ga je. Devojka je zadrhtala kao da je pretrpela ujed. Kasnije, posle večere biće tvoj. Ulpija je pogleda izgubljeno. Klaudija se nasmeja. - Imaj poverenja.

Lepa si. Savršena si... Noćas bogovi neće moći ništa lepše od tebe da mu poklone, nežna Ulpijo!

Yečera je bila veoma bučna i razdragana. Dvadesetak voj-skovoda bilo je na ležaljkama, porectanim sa obe strane stola natovarenog hranom i bokalima grčkog vina. Robovi u kratkim tunikama prošaranim plavičastom bojom bili su grčevito pre-strašeni. Još uvek se klicalo: "Dux Aurelijanus!" dok se pehar za peharom praznio. Aurełijan je pio je jedne gotske krigle. Bio je to ustvari dugi rog optočen zlatom i srebrom, izgraviran neobičnim šarama i koji je donešen iz trezora kralja Knive.

Cesto se mogao čuti ženski smeh. Svirači na flautama i harfama su svirali na pozornici sa spoljne strane triklinijuma, ali zvuci muzike jedva su se mogli čuti. U srcu tog čitavog meteža, Ulpija je slabo pila i ništa nije jela. Posle svih uzbudenja koje je doživela tog dana, ona se povratila u stvarnost. Aurelijan je samo jednom zamišljeno pogledao. Malo začudeno. U svakom slučaju, pogled mu nije bio hladan. Ali bio je bez onog sjaja koji mu je blistao u očima od uzbudenja.

Pogled bez imalo želje. Odjednom se zastidela tih svojih misli. Smešna zbog tolike zanesenosti i toliko beskorisnih i grozničavih snova. Klaudija koja se živo zabavljala sa tribunom Maksimom ubrzo je otkrila razlog senke koja je prekrila njeno lice. Ustala je i legla kraj nje, nudeći joj svoj pehar vina, milovala joj je leda i butine svojim odlučnim dlanom, neprestano joj Ijubeći slepoočnice. 323 Kral/ica Pa 1 rnirt - Ne nadaj se da će ti Aurelijan prići. Nikada ne prilazi jednoj ženi, samo svojim neprijateljima. Ti treba da kreneš prema njemu. Pokaži mu da ga želiš isto kao što navlaka želi mač.

Ti si jedna predivna navlaka, nežna Ulpijo. Yidećeš, on neće dugo oklevati! Ulpijini obrazi su porumeneli. Klaudija se glasno smejala, privlačeći pažnju svih prisutnih, te je devojci bilo još više ne-prijatno. Aurelijan ;e okrenuo glavu. Ulpija je uspela da primeti da je on svoju sestru gledao zažarenih očiju, očima kojima nju nije posmatrao. Bilo je pošalica i lepih reči na koje je Klaudija odgovarala lagano. Ulpija je čula smeh iza svojih leda. Slavljenici su se pitali hoće li se usuditi da mu pride. Hoće ii spustiti svoju ruku na njegovu, tražeći uz izvesni osmeh dozvolu da pije iz njegovog roga. Samo su to iščekivali. želeli su to da vide. Da utole svojim očima i svojoj mašti isto kao da su bili prisutni u sobi. Ali Ulpija nije bila Klaudija.

Nije bila od tih žena, bučnog smeha i vriske. Za nju je to bilo nešto nemoguće. Razmišljala je samo o tome kako da pobegne sa ove duge, bučne, suviše ponižavajuće večere. Potom se to desilo. Tribun Maksim ustao je i uzviknuo: - Ne! Ne pij! Zgrabio je Aurelijanov zglob i svojim dlanom pokrio kriglu. - Ne pij, duxe! Otrov je u tvom vinu. Klaudija je već ustala. I ostali, širom otvorenih usta, razro-gačenih očiju, posmatrali su rog sa vinom koga je prestrašeni Aurelijan držao. Maksim izvuče svoj mač. Zgrabi kosu jednog roba, starijeg muškarca, ride i sede brade. Jednog koji je trenutak ranije punio pehare. Udarcem mača pocepao mu je tuniku. Na sićušnim grudima roba, mali kožni zamotuljak bio je privezan tananim kanapom. Maksim ga brzo iskida prstima i 324 _PJ_es bogo va baci Aurelijanu. Ovaj odmota uzicu i zamotuljak se otvori iznad iednog srebrnog tanjira. Fini smedi prah prekri uglačano dno. - Spretno je to uradio - rekao je Maksim - ali nedovoljno. Yideo sam ga.

Klaudija zgrabi tanjir i prinese ga svom nosu. Pažljivo ga je pomirisala. Iznenada se zasmejala.

Očima je prelazila preko lica koja su je okruživala. - Ima li možda medu vama nekoga ko nije zadovoljan pobedom dux Lucijusa Aurelijanusa? - upitala je. Neki su negodovali. Strah se ogledao u njihovim pogledima. Jednim udarcem kolenom u krsta, Maksim natera roba da klekne, položio je oštricu svoga mača na njegovo grlo. Prebledeo, Aurelijan upita: - Ko te plaća? čovek je čudno vriskao. Bale su mu curele niz usta od prestrašenosti. Malo krvi kanulo je na mač. On zagrme: - Ko je tvoj gazda? čovek je ječao. Krv je curila niz sečivo. Širom je otvorio usta i urlao. Promuklo, neljudski. Maksim se uspravi. - Dux, on neće ništa reći! Nema jezik. Besnim pokretom, Aurelijan ščepa roba za bradu. Istina. Na mestu jezika, imao je samo jedan kratki crni patrljak. Sa robovog vrata krv je sada sve jače izbijala i kvasila mu grudi. Prezrivo, Aurelijan je sasuo sadržaj roga u nemoćna usta. Izbečenih očiju, pljujući i gutajući istovremeno, čovek se umalo nije zadayio. Ulpija, kao ostali, nije mogla da ne gleda, sa grčom u stomaku od straha. Ramena roba su se tresla. Uprkos Maksimovoj pesnici koja je još uvek držala njegovu kosu, glava mu je klonula. Dugo je snažno ječao, bez glasa ustima grabio vazduh koji više nije X_£J!_!LLca •Palmire I ; mogao udahnuti.

Maksim ga pusti, a on se uspravi, kidajući prstima svoje grudi natopljene krvlju. Jedan grč natera ga da klekne. Zateturao se kraj njegovih nogu. Još par trenutaka se njegoyo mršavo telo uvijalo kraj uzglaylja ležaljki, tako silovito da je izgledao kao da ga nekakve nevidljive ruke lome. Pri poslednjem trzaju on se ukočio. Obrazi su mu poplaveli.

Pl'es b offo va Tri lampe sa srebrnim ogledalima osvetljavale su njegovu poprilično malenu sobu.

Bio je ispružen na svom krevetu, purpurna toga prekrivala ga je skoro celog. Kada je Klaudija ušla on je nije ni pogledao. - Plašiš li se? Centurioni i dekurioni jedva su me pustili da prodem. I ovolike lampe? Aurelijan nije odgovarao. Ona sede pored njega. Na trenutak, ne govoreći, poravnavala je svilu i zlato njegove toge. Njeno milovanje krenulo je do Aurelijanovog vrata. Nije uzdrhtao. Nije sklanjao pogled sa onoga što se nije moglo videti izmedu odvojenih svodova na tavanici. - Kohorte su saznale da su želeli da otruju dux Aurelijanusa, iste yečeri kada je slavio svoju pobedu - izjavila je Klaudija dok mu je milovala slepoočnice. - Bes ih je toliko razjario da ti bi mogao povesti legije sve do Rima. - Da li se pominje neko ime? - Ne još. Klaudija priguši smeh. - Ni ja još nisam izgovorila nijedno ime. Ovog puta Aurelijan je pogleda. - Nećeš pomenuti nijedno - reče joj grubo. Sutra ću obznaniti da smo zaustavili gotske špijune i da su oni priznali. Oni su želeli da otruju dux Aurelijanusa. Goti. Ništa drugo neću da čujem. Pogledali su se. Klaudija se savila i poljubila ga u usta. - Zašto? - šaputala je. I dalje ga je Ijubila. Nije otvarao usta, ali ju je snažno odgu-rivao od sebe. Ona ga je još jače Ijubila. Vrhom svoga jezika pokušavala je da mu rastvori usta. Uzalud.

Usprayila se naslonivši glavu na njegove grudi. Sklopila je oći. - To i nije tako loša zamisao dodala je tiho - Na taj način on će verovati da se plašiš da kreneš na njega. Ili da si veoma glup. čekala je Aurelijanov odgovor. On je ostao nem. Jetko je dodala: - Ne dozvoli da u ovom času tvoje legije misle da se bojiš otrova svojih neprijatelja. Uostalom, ne treba da brineś. Nećeš ovako umreti.

Majčina predvidanja... Aurelijan podiže ruku. -Ućuti! Odgurnuo ju je, ostavio svoju togu, i krenuo da sedne za sto od cryenkastog mermera koji mu je služio kao radni sto. - Ostavi me. Imam posla.

Klaudija se podrugljivo nasmejala. - Imaš posla? Približila se Aurelijanu i pritisnula svoj bok o njegovo rame. - Ulpija ti se čitavog dana divila. Drhtala je od uzbudenja i sanjala je ovo veče kada će biti tvoja nagrada. Krevet od mesa za dux Aurelija! Jadna Ulpija sada plače od sramote u svom kreyetu. Hi se plaši da si mogao umreti od onog otrova i da bi tada mogla više da te voli mrtvog nego živog. Nije svesna koliko je želiš za ženu, jadna i mila Ulpija. Aurelijan se prayio da ništa ne čuje. Razmotao je mape, karte °d papirusa koje su mu stigle i/ Rima. Kraljica Palmire

- Narayno da je želiš. - nastayljala je Klaudija - Ti je želiš, jer ti je potrebna žena. Ali to se neće desiti ako joj ne budeš prišao. Milu Ulpiju otac je vaspitavao na starinski način. Ona smatra da njen budući muž treba da pokaže žestinu pa čak i malo strasti. Uostalom, ona te voli. Trebalo bi da misliš na to, mali moj brate. Iskreno. Yoleće te iskreno i pošteno čitavog svog života, ako budeš učinio ono što je potrebno. Ona je takva. Aurelijan je umočio pisaljku u mastilo i počeo da piše. Kla-udija se nasmejala. - Razmisli o tome. Malo obične ljubavi ti neće škoditi -prošaputala je pomilovavši mu potiljak pre nego što je izašla iz prostorije. Noć se spustila na pretorijum i vladao je potpuni mrak kada se uvukla do Maksimovog kreveta. Jedva da je spavao. Probudio se skočivši. Jedina svetlost dopirala je od baldji koje su slabo gorele u dvorištu i čija se svetlost probijala kroz prozor. Dok se nadvijala nad krevetom oštrica mača bila joj je uperena u grudi. Klaudija je zgrabila sečivo i prošaputala: - Ne. Ne tako. -Kositi? Potražila je Maksimovu ruku i prinela je svom licu. - Možeš li bar prepoznati moj parfem? - Klaudija. Šta želiš? Šta je bilo? Ona se nasmejala. Osmeh joj je bio tih i treptav, a gušila ga je Ijubeći Maksimove prste. - Ništa. Samo sam ja. Došla sam da ti załwalim što si spasio život mom Ijubljenom bratu! I dalje se smejala, spustila Maksimovu ruku do svog vrata, milovala njome vrh svojih grudi. Maksim se napola uspravio. 328 P'J'es bogo va - Klaudija! - Sutra će Aurelijan objaviti da su gotski špijuni želeli da ga ubiju. Maksim potvrdi. - Zašto da ne? Klaudija mu izvuče iz ruku kratki mač koji je još uvek držao i lagano nasloni njegove dlanove na svoje grudi.

- Ti znaš ko? - upitala je. - Nisam siguran - uzdahnuo je Maksim, promuklim glasom. - A na koga sumnjaš? - Kao i ti. Na Cezara. Klaudija je sklonila svoje ruke sa Maksimovih, a onda je krenula smelo da ga miluje. - Ali nije mogao sam, zar ne? Ovde su mu bile potrebne vojskovode, tu oko nas.

-Da. - Poznaješ li ih? Maksim nije odmah odgovorio. Pružila mu je svoj dlan kako bi ga Ijubio dok je on svojim prstima preletao preko njenog tela sve življe i sigurnije. Ona se odvoji od njega na trenutak, lagana i drhtava. - Mogao bih da saznam ko - prošaputao je najzad. Ona se pomerila, skinula je svoju tuniku i gole kože, tražila Maksimovo telo. Držala ga je za kosu, puštajući da je miluje i dodiruje. Poigravala se njegovim besom zbog jednog tako dugog iščekivanja, smejala se njegovom nestrpljenju i odgurivala ga. Najzad kada je prodro u nju ona se ukočila.

- Biću tvoja onoliko koliko ti to budeš želeo, ali samo pod dva uslova. -Da. - Potražićeš one koji su hteli da otruju mog brata i ubićeš ih. -Da. Kraljica Palmire - Klaudija je nazirala Maksimov osmeh.

-1 pomoći ćeš mi da od Aurelijana napravim Avgusta. Kolika god bila cena. Ovog puta i on se smejao. Jednim trzajem bedrima naterao je Klaudiju da zastenje, privukao je svojim ustima, Ijubio joj je dojke i šaputao: - Da, naravno. Kolika god bila cena! P1 es b og o va 30 PALMIRA Onako kako je bilo predvideno i kako je nalagao običaj, u vreme Quintillis-kih ida, pir koji je Yeliki Odenat priredio za svoju svadbu trajao je četiri dana. Svakog jutra Huloj Hara dočekivao je, istom umornom i str-pljiyom učtivošću, one za koje je Presveti smatrao da su dostojni da udu u divote njegove palate i da jedu njegovu hranu. Svake večeri, neodreden i krući nego ujutru, Hara je pratio zvanice do velikih vrata koja su robovi otvarali, lupajući tri puta svojim štapom po kaldrmi dvorišta.

Gosti su tada hitali pod raskošni, sveti trem sa svojih osamsto stubova. Tu su se upuštali u svaku vrstu poznanstva, željni da saznaju što više. Prvo su pričali škrto, samo oni koji su ponešto znali.

Oklevali su i morali da sednu da bi se odmorili od proslave. Lagano su saopštavali ono što su znali.

Kasnije, kada je oko njih bio dovo-Ijan broj slušalaca, bujica uspomena bivala je sve smelija.

Govorili su o raskośnim darovima koje je Yeliki Odenat dao bogovima. žrtvu koju je Presveti svakodnevno sam prinosio. Zatim su se kroz jekwnik podsećali raskoši pira, obilja vina i napitaka, lepote sluškinja, muzike i plesa, divote svilenih kreveta i jastučića, yeselja i lepih reči. Cak i ponekih glasina. U stvari su govorili puno i najyiše o onome što su mogli videti samo na tren, a što je bilo najvažnije u toku dana, U času kada je sunce bilo na zenitu, Zenobija bi se pojayila. Kraljica Palmire Haljina, tunika i velovi su bili zadivljujući. A njeno lice, mada zbunjeno, još veća divota.

Zatvorena i kruta, posedovala }e neku vrstu silovitosti koja je podsećala na ono lice koje su ugledali nekoliko meseci ranije u času kada se čudom pojavila na kapijama Palmire u pratnji jedne bele kamile, noseći kobu sa BalaminoYom zvezdom. Dakle, svakog dana u isto vreme, dolazila je na svoj krevet. Krevet prekriven kožom pantera koga je ona spretno i hrabro ubila. Ostajala je veoma kratko. Verovatno čak i manje od jednog sata. Usta nije otvarala, nije govorila, nije jela niti pila.

Nikoga nije gledala, pa čak ni Yelikog Odenata. Gosti su imali utisak da je pred pred njima kip, a ne žena od krvi i mesa. Tokom njenog prisustva, razgovori bi se utišali, čak i u potpunosti prestajali, zbunjeni prisustvom nekog tako velikog. Jedini koji se činilo da nije zatečen i možda svakog dana sve manje zatečen bio je Presveti.

Blago se osmehivao, sa tračkom sreće na svojim usnama i u sYojim očima. Drsko i halapljivo, grickao je urme ili grožde što ga je činilo impozantnijim nego ikada. Potom je Zenobija ustajala.

Odlazila je pred Presvetim, poklanjala mu se, a odelo na njoj šuštalo je poput krila ptice u letu.

Nakon toga, prolazila je prostranom salom, ostavljajući iza sebe muk, i nestajala onako kako se i pojavljivala. Medutim, svi su primetili da je Ofala napuštala veliku odaju nešto malo pre nego što bi Zenobija ušla. Primetili su i da se Zenobija prema Abdonaju nije ništa bolje ophodila. Svi su zapazili da je već posle drugog dana, Yelikog Odenata zamarao razgovor njegovog tasta, te da je odgovarao na njegovu Ijubaznost veoma kratko. P1 es bogova Najzad, svi su yideli da Presveti sa puno poštovanja i naklo-nosti dočekuje onog koga je Imperator postavio za prefekta Palmire i koji je bio niko drugi do Elijus, bivši tribun kohorte. Za jedne, ovaj novi vojnik kao i dolazak jedne legije u grad, bio je iznenadenje, a za druge nije. Zli jezici govorili su o pažnji koju je Hajran poklanjao mladom prefektu. Najmudriji su ostale uveravali da Rim najzad poštuje Palmiru i njenog kralja, jer je Yelikom Odenatu data i titula zapovednika legije. Bio je tu i još jedan znak pažnje koji je car Yalerijan hteo da pokaže Presvetom. Naime, poklanjao je iz ruku prefekta Elijusa jedan skupocen koYčežić sa nakitom, namenjen njegovoj mladoj supruzi. Ono što niko nije video, bilo je zaprepašćenje prefekta Elijusa kada je spuštao dragulje pred Zenobiju. Njegovo iznenadenje je bilo tako snažno da umalo nije uzviknuo: "Ali ja te poznajem, video sam te!" Medutim, naviknut već odavno da bude gospodar svojih osećanja, ćutao je i sakrio bujicu misli koje su mu se iznenada vraćale u sećanje. Da li je grešio? Je li to bilo moguće? Kako uporediti lice jedne kraljice sa licem jedne raščupane špijunke? Ugledao je ponovo taj divlji pogled i tu lepotu na prašnjavom licu devojčure koja je iskočila iz zatrpanih bedema Dura Eroposa. Ne, nije grešio. To i nije bilo tako davno. Neka ga Jupiter smesta zgromi ako buduća nevesta Yelikog Odenata nije bila ona špijunka.

Ista ona koju je onaj hrišćanin poveo na konju otetom od njega, a koji je nešto ranije pred njim bio spaljen u Antiohiji! Učtivo se osmehnuYŠi, Elijus je pustio Zenobiju da raynodušno pogleda bisere i retko drago kamenje koje se nalazilo u carskom koYčežiću. Vrativši se do Hajrana sa kojim je delio ležaljku za obedovanje, ostao je zamišljen jako dugo i ravnodušan prema metežu koji se nastavljao. Kraljica Palmire Kako je to bilo moguće? Odenat je već odavno znao kojom će se oženiti. Niko nije mogao biti obazriviji od kralja Palmire, kada je bilo reći o izboru žene koju je odlučio da stavi na tron kraj sebe. Dakie? Morao je da razmisli. Nije smeo ni jednog trenutka da kaže Presvetom da njegova nevesta nije bila ona za koju je želela da je smatraju. Koja je tajna ove veze? Tajna koju do ovog časa niko nije znao. Tajna koja će jednog dana biti vrednija od zlata za imperatora Yalerijana.

Prevara koja će poslužiti Hajranu i njegoyoj tetki da se oslo-bode ove neveste. A koja će, više nego ikada, poslužiti poslovima guvernera Makrijana i ličnoj Elijusovoj ambiciji. Bogovi su bili sa njima, u to nije bilo sumnje. Misli su se oblikovałe u strategiju, dok je sam Elijus ostao miran sve do polovine obroka. Niko nije mogao nazreti, po-najmanje Zenobija, pretnju koja je obuzimala jedno telo, odmah tu kraj nje. Najpažljiyiji medu gostima samo su primetili jedan kratak razgovor izmedu Rimljanina i sina Presvetog. Nisu čuli reči, ali je bilo očigledno Rimljaninovo nestrpljenje. Hajran, koji uopšte nije umeo da se ponaša kada mu je zapovednički Elijus naredio da se tajno nadu pri kraju dana, treptao je očima, odušeyljen i sumnjičav. - Ne krevelji se! - grdio je tiho Elijus - Nije vreme za to. Svi nas mogu videti. Ono što imam da ti kažem je veoma važno! Pobrini se da nam se pridruži i tvoja tetka Ofala. Hajran je bio preneražen Elijusovom grubošću, ali je klimnuo glavu naduren, ali poslušan. Gosti su se smeškali, uvereni da je sin Presyetog upravo bio grubo odbijen.

Cak i kod Rimljana, raspoloženje i ukus su se mogli promeniti. Zadovoljstva koja su godila jednom tribunu više nisu godila jednom prefektu. Ples boffo va četvrtog dana, Yeliki Odenat izgledao je svojim gostima yeseliji, ali i nervozniji nego obično. No, niko nije pokazao znak čudenja. Pilo se i smejalo sve više. Kada je Zenobija odbacila svoju kožu pantera da bi se na-klonila Presvetom, on je ustao sa svog otomana, te nasmejan i srećan uzvratio joj pozdrav. Uzeo je za ruku i poveo odajom kako bi ih svi yideli. Huloj Hara im se pridružio, snažno lupajući svojim yelikim štapom o pod. Sa oduševljenjem neočekiyanim kao i njegove reči, on uzviknu: - Zenobijo, kćeri Abdonajeva, sina Malikovog, sina Nahi-movog, postani supruga! Postani kraljica Yelikog Odenata, našeg Presyetog, sina Valatovog, sina Nazoroyog, senatora rimskog carstya i kralja Palmire. Postani obožavana yelika kraljica Pal-mire! Ljudi su uzvikivali, a Odenat ih je smirio, namrštivši se. Zatim je srećnim glasom stegao Zenobijine ruke i veoma glasno poyikao: - Postala si! Zenobijo, kćeri Palmire, postala si moja supruga! Ponovo je počelo odušeyljenje i smeh. Komešanje je bilo takvo da zyanice kasnije nisu znale da odgoyore kakvo je bilo Zenobijino lice u tom trenutku. Sa sigurnošću su se sećali kakav je bio Odenat kada je poveo svoju tek yenčanu ženu van sale. Sećali su se kako je Yeliki Odenat hodao poput mladića, uprkos težini zlatnog i srebrnog veza koji su tuniku i pantalone pretvorili u oklop. Sećali su se pošalica koje su se izgoyarale usled pijanstva, na piru, onog trenutka kada su mladenci izašli. Ali Zenobijinog lica, Odenatoye neyeste i obožayane kraljice Palmire, ne.

Njega se nisu sećali. Kraljica Palmire Odenat je, ulazeći u svoju bračnu sobu, gde je već bila ona koja tek što mu je postala žena i koja je trebala da mu pride kao mužu, znao da ju je video. Da je video to lice. čitavo njegovo iskustvo muškarca, lovca, ratnika, kralja, pa čak i rimskog senatora, potvrdivalo mu je da je ono što je video bilo najlepše lice, da je to bilo savršeno lice

kraljice o kome je mogao samo da sanja. Ali to nije bilo lice mlade žene, koja će pod težinom njegovog tela i strasti, postati njegova žena. Mnogo je pio, premda danas manje nego prethodnih dana. Od vina su mu čula bila izoštrenija, manje obamrla. Samom sebi je govorio da ovaj yrhunac jednog perioda, od dana kada je Zenobija prvi put ušla u njegovu palatu, neće biti običan. Osećao je da ova prva bračna noć neće biti kao druge. Ipak, trudio se da ne pokaže svoje misli. Pustio je da ga svuku, da ga okupaju sluškinje, što ga je nadražilo i povećalo njegovo nestrpljenje. Isprao je usta i obukao jednu dugu tuniku od predivnog lana sa raznobojnim izvezenim bikovima i konjima. Prešao je rukom po postelji i, najzad, sve raspustio. Sa druge strane sobe, koja je gledala na bazene i saksije sa cvećem crvene boje, otvorila su se jedna vrata. Zenobija je ušla, a iza nje, jedna devojka, služavka ili ko zna ko. Osoba koja svakako nije bila potrebna, mislio je Presveti Ijutito. Suviše je lepo odevena za jednu služavku, pomisli. Njeno lice učini mu se poznatim. Odmah je primetio da se Zenobija nije presvukla. Pomislio je da se radi o hiru. Na trenutak je pomislio da se možda radi o nekakvoj vrsti neočekivane fantazije njegove žene. Ko zna, nekakva mašta, neočekivani naum za bračne igre, o kojima je P1 es tioffo va već mesecima maštao. Ipak, dočekao je Zenobiju nežno, ali i značajno bacio pogled na služavku. - Treba li ona da bude ovde? Zenobija je zaštitnički spustila ruku na devojčino rame. - Da.- uveravala je mirnim glasom - Ona se zove Dina, Presveti i ona ostaje sa tobom. Odenatu se učinilo da nije dobro čuo, namrštio se i upitao je: - Šta hoćeš da kažeš?

- Dina je devojka koju si odabrao ti sam kod njenog oca u Emesu. Zar se ne sećaš? Da, sada se sećao. Jevrejski trgovac, veoma sposoban i devojka veoma mlada i veoma jedra, a koja je u ovom času bila mnogo lepša nego što se sećao. Dok ju je ponovo ispitivački posmatrao, oči su joj bile uznemirene i sijale se. -I? - Odabrao si je da ti bude ljubavnica, Presveti. Zato što se dopala tvojim očima i tvojoj požudi. I zato što si verovao da ćeš uz nju povećati zadovoljstvo sa svojom suprugom. Odenat je pokušavao da nade u njenom glasu neki skriveni znak koji nosi prekor ili Ijubomoru. Nije ga pronašao i umalo nije ponovio pitanje: « I onda?» Ali ućutao je, uveren da ga predosećanje koje je imao trenutak ranije nije preyarilo. Uozbiljio se i pomalo loše raspoložen, šibajući Dinu pogledom, seo na krevet i izjavio: - Slušam te, ženo moja. I Zenobija je objasnila.

Objašnjavala je kako je nijedno Ijudsko biće ne može do-dirnuti pa čak ni kralj, jer ona nije bila tu, u ovoj palati i kraj svoga muža, čak ni u ovom gradu i u ovoj pustinji da bi ispu-njavala ono što sve žene, sa manje ili više umeća, ispunjavaju muškarcima. Kraljica Palmire Ona je bila tu da uzdigne svoga muža do moći i veličine mnogo većih i bitnijih od onih putenih. Zato je Balamin, bog Mazina, odabrao nju onog dana kada se rodila, kao što su svi znali. Zato je Balamin nju odredio da mu bude žena, njemu koji je bio pravi otac njene sudbine, a ne Abdonaj koji je samo obličjem bio njen otac.

Odenat je upijao reči u tišini, a onda je sa ironijom i loše prikrivenim razočarenjem upitao: - A koje su to moći i koja je to moć do koje ćeš me ti uzdignuti? - Slavno ćeš pobediti Hapura, persijskog kralja, postaćeš najyeći pustinjski ratnik, kako Sirije tako i Carstva. I bićeš slavljen kao Avgust ovde, kao i u Rimu. - U Rimu? Njihoy Aygust? - uzdahnuo je Odenat ledeno. - Sta misliš, zašto je Yalerijan ovde u Antiohiji? Zašto po-stavlja ovde jednog prefekta i dovodi čitavu jednu legiju.

Zašto, ako lično ne namerava da povede rat protiy Persije? Zašto, ako ne zbog bogatstva Palmire koja je danas Rimu dragocena ko-liko i bogatstyo Egipta? A venac pobede nad Hapurom, samo Imperator može spustiti na njegovo čelo. Misli na to, mužu moj, onako kako o tome, ja, već mesecima mislim... I u trenutku dok je govorila o politici i ratu Zenobija je bila ponesena nekakvom unezyerenošću, što je zapanjilo Odenata. - Gde si naučila da razmišljaš poput muškarca? - upitao je podignuvši obrvu. Zenobija se nasmejala. - Otac mi je makar dao dobre grčke učitelje. Oni svoje učenike teraju da koriste mozak! Nećeš se postideti kada bude bilo potrebno da podeliš svoje brige sa mnom. Baš kada je namerio da joj odgoyori, Zenobija se uozbiljila i dodala potpuno drugačijim tonom: - Ono što znam, to je zato što to želi Balamin i zato što me on vodi. Pi'es b ogo va Odenat je posmatrao neodlučno. Najzad, zavrteo je glavom, misleći naglas sa olakšanjem: - Ti si govorila sa Nurbelom! On ništa više ne voli od razgoyora o ratu, o Persiji i Rimu. - Govorila sam sa Nurbelom, ali ja sam Zenobija. Rekla je to sa neobičnim osmehom tako da se Odenat ponovo uznemirio. - A ja, Zenobija, od tebe ću načiniti onoga koji nosi lovorov yenac i pobedu Rimu. To je moje obećanje, obećanje tvoje žene. Zbunjen, Odenat je bacio pogled na mladu jevrejku koja je gledala Zenobiju ne trepnuyši, potpuno očarana. Dina je bila lepa, a on je imao ukusa kada je nju odabrao za ljubavnicu.

Lepota čulna, ali i mudra. Ali ipak lepota koja se nije mogla uporediti sa Zenobijinim sjajem.

Zenobija ga je u ovom trenutku ostavila bez reči, strpljiya i sigurna u sebe. Rado je poželeo da joj okrene leda i krene ka bazenu i cyeću koje je toplota poslepodneya činila mirišljavim. Toplota, miris, svetlost, sve u savršenom skladu za početak noći zadovoljstva. Pomislio je i na lov. Na završetak lova i kako je Zenobija ubila Hajranovog Ijubimca. Setio se u samo jednom trenutku kako je u njoj yideo Alatu, boginju rata. Iza njega, sasvim blizu njegovog ramena, Zenobijin glas ga je trgao. - Ubila sam łjubimca tvoga sina, Presveti. -- prošaputala je, kao da je nekim uzyišenim čudom pročitala njegove misli ~ Ubila sam ga zato što je hteo da ukalja Dinu. Onu koju si ti odabrao zbog svoje čistote. Moj zadatak bio je da je sačuyam za tebe. A tako će proći i svi ostali koji budu radili o tyojoj glavi i o tvojoj časti. Odenat se okrenuo. Raznežen, uronio je svoje oči u Zenobijin pogled. - Kako mogu znati da ne lažeś? Kako mogu biti siguran da smem da ti yerujem i da zaista želiš ono što goyoriš?

Kral/ica Pa 1 mi re - Yidećeš na bojnom polju, Presveti. Tamo ćeš to lepo videti. - Ako me varaš, ako me slažeš ili me izdaš, umrećeš. Svi tvoji će umreti. Mazini će zauvek biti proterani iz Palmire.

Izvor iz koga si se rodila biće zatrovan kako bi podsećao na izdaju. Zenobija se nasmejala mnogo više zabavljena nego zadi-yljena. - Sačekaj prvu bitku protiv Hapura i znaćeš. Odenat umalo nije popustio, kada mu je sinula jedna misao koja ga je dugo morila. - Treba mi sin, drugi sin. Zato se ženim tobom! Yidela si Hajrana. Potreban mi je sin koga se neću stideti. - Imaćeš ga. Zenobijin glas bio je pomalo bezbojan, manje uverljiv nego trenutak ranije. Izobličio joj je lice. Ona ponovi: Imaćeš ga, Presveti. A sutra ćeš moći da pokažeš krv na tvojim čaršavima. Zajedno sa njom, Odenat se okrenuo ka Dini. Mlada jevrejka je to potvrdila, nežno pocrvenevši. Uzdahnula je: - Biće to zadovoljstvo koje odavno čekam, Presveti. Nastao je jedan čudan trenutak. Odenat nikada kasnije nije bio siguran šta je to bilo. činilo mu se da je u Zenobijinim očima video sjaj, nešto nalik suzama.

Odlazeći iz sobe, zastala je i okrenula se: - Možeš verovati mojim rečima, Presveti. Kao što veruješ Nurbelovim rečima. A kao i njemu, možeš verovati i meni, jer ja nikada ne lažem. Objašnjenja 1.

Dekurion (lat. decurio) - u vojsci starih Rimljana, zapo-yednik nad deset Ijudi, desetar 2. Centurion (lat centurio) u vojsci starih Rimljana, zapo-yednik jedne centurije, tj. čete od stotinu, a kasnije od šezdeset yojnika 3. Kohorta (lat. cohors) - kod Rimłjana predstavlja deseti deo legije, odnosno jedinica koja se sastoji od šest centuriona 4. Pilum (lat. pilum) - koplje 5. Pietra Fulmine (gr.) kamen, stena (lat. Fulmen) - munja, grom 6. Optio (lat. optio ) - słobodna volja, izbor; izabrani pomoćnik, narednik 7. Insulae (lat. insula ) - ostrvo ili iznajmljena kuća 8. Sol-Invictus (lat. sol) sunce; (lat. iiwictus) - nepodeden 9. Domus (lat. domus ) - kuća, dom; otadžbina 10. Lararijum (lat. lararium ) - domaća kapelica ili mesto kraj ognjišta 11. Parazonijum (ital. parasole ) - štit, suncobran 12. Atrijum (lat. atrium ) - stan ili kuća 13. Triklinijum (lat. triclinium) - mesto za odmor 14. Magna Pater (lat. Magnus pater ) - veliki otac, voda 15. Kaldarijum (lat. caldarius ) - topla kupaonica 16.

Tepidarijum (lat. tepidus ) - prostorija sa mlakom vodom

17. Agora (gr.)'- u starogrčkim gradovima bio je glavni trg 18. Augurii (lat. augurium) - opažanje i tumačenje znakova po ptičjem letu; znamenje; proročanstvo; slutnja 19. Templum (lat. templum ) posvećeno mesto, hram, svetilište 20. Yomitorijum (lat. yomitus, povraćanje) - prostorłja za po~ vraćanje koje su bogati Rimljani upražnjavali 21. Principales (lat. principalis) - prvi, glavni 22.

Cingulum (lat. Cingulus) - pojas 23. Oliban (lat. olibanum) - tamjan 24. Peristili (gr.) - galerije sa stubovima 25. Epitrahilj (gr.) - deo odežde pravoslavnih sveštenika koji se nosi oko vrata i stoji ispod glavne, gornje odežde 26. Azima (gr.) - jevrejski pashalni beskvasni hleb 27. Sudatorijum (lat.) - soba za preznojavanje, sauna 28. Dux majorum (lat.) - veliki vojskovoda, veliki yladalac 29.

Mithraceum (lat.) - svetilište boga Mitre 30. Velit (lat.) - lako naoružan vojnik, član vojne trupe Kraljica Palmire Zlatni okovi Knjiga druga Kraljica Palmire Knjiga prva Ples bogova / A. B. Danijel