E-ČASOPIS ZA UMETNOST I KULTURU ZVEZDANI KOLODVOR by Zvezdani Kolodvor

Iz sadržaja: Promocija Antologije Poslednji cvetovi zla Putopis Borisa Maksimovića Petar Gordić - Argument - jedna važna napomena Aforizmi Deane Sailović Ivana Minić - Knosos prestonica legendarnog kralja Minoja Miroslav Vasić - Istorija novinarstva kod Srba Mila Đačić muzika

Tradicionalna etno

Prikazi Milijana Despotovića Živko Teodosić - Edgar Alan Po Zoran Hercigonja - Nihilizam kao beg iz alomorfnosti Pavle Zelić - Suvaja Ultra kratke priče Tamare Lujak

ZVEZDANI KOLODVOR ISSN 2406-2219, COBISS.SR-ID 216002316, GODINA III, mart - april 2017. Broj: X; Izdavač: Klub umetnika Zvezdani Kolodvor, Beograd; Glavni i odgovorni urednik: Zorica Tijanić; Zamenik urednika: Jelena Dimitrijević Redakcija: Miroslav Vasić, Mario Lovreković, Ivana Minić, Zoran Dimitrijević, Julija Nikolić; Saradnici: Dušan Varićak, Boris Maksimović, Mikailo Tijanić, Tamara Lujak, Dragan Maljik, Jelena Radojković, Jelena Skrobić, Olivera Polić, Živko Teodosić, Luka Đorđević; Grafička priprema i dizajn: Zorica Tijanić; Slike i fotografije: Aca Subin, Ivana Minić, Mario Lovreković, Miroslav Vasić; Dostupno online: issuu.com i na blogu http://klubzvezdanikolodvor.blogspot.rs/ Kontakt: klubumetnika.zvezdanikolodvor@gmail.com; web: http://klubzvezdanikolodvor.blogspot.rs/

Pred nama je prvi broj u ovoj godini. Poželećemo da nam broj 10 bude ekvivalentan sa svojom simbolikom savršenstva. Sastavljen od jedinice i nule predstavlja početak nečeg što će se okretati u krug. Najsavršeniji element i jedinica imaju moć privlačnosti. U drevnoj Kini simbol krsta, kod Maya predstavlja kraj jednog i početak novog životnog ciklusa. U Kabali se odnosi na Drvo života. U Zvezdanom kolodvoru neka i dalje okuplja najsjajnije zvezde koje čekaju svoj let. Svesni da potencijal koji posedujemo možemo razvijati samo vežbanjem i radom, nastavljamo putem za koji verujemo da je naš i onaj pravi. Poput čarobnjaka koji rasipajući reči čini magiju koja nas obavija i ulazi u sve pore našeg bića izaziva osećanja. Reči su te koje podstiču na preispitivanje, lepotom hrane dušu, senzibilnošću uzbuđuju emocije, rastužuju ili teše. Ranjivost i nežnost, prkos i ponos - rečima postižemo sve ono što može dodir ili pogled. Božanskom snagom su direktan proizvod misli koje se pretaču na hartiju i na taj način materijalizuju. Nije slučajno da baš brojem 10 zaokružujemo jedan životni ciklus i krećemo na novi put, sa perona gde ćete, nadamo se, i dalje biti sa nama....

ZVEZDANI KOLODVOR | PROMOCIJE

PROMOCIJA ANTOLOGIJE POSLEDNJI CVETOVI ZLA Dana 04. marta 2017. godine u Kući Đure Jakšića održana je promocija u organizaciji redakcije ečasopisa za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor posvećena trogodišnjem radu časopisa i objavljivanju antologije "Poslednji cvetovi ZLA" u čast jubileja 150-godišnjice smrti francuskog pesnika Šarla Bodlera. Promociji je prisustvovalo preko 120 ljudi, prijatelja, gostiju i autora antologije. Redakcija u punom sastavu, Zorica Tijanić, glavni i odgovorni urednik, Jelena Dimitrijević, zamenik urednika i urednici Mario Lovreković, Ivana Minić, Julija Nikolić, Miroslav Vasić i Dušan Varićak su vodili program. Promociji su prisustvovali i saradnici Olivera Polić, Jelena Radojković i Živko Teodosić. Dušan Varićak je govorio o Bodleru, njegovom detinjstvu, odrastanju, stavljajući akcenat na njegov psihološki profil ali i njegovo delo i poeziju kao veliku prekretnicu za poeziju. Govorilo se o razlozima osnivanja edicije i rezultatima koje je Zvezdani Kolodvor postigao tokom prve tri godine svog kulturno-umetničkog rada. Gosti na promociji su bili mladi pesnik Lav Lukić i njegova mentorka Aleksandra Drakulić iz OŠ „Nikola Tesla“ i deca iz pesničke radionice Mladi pesnici iz OŠ „Filip Višnjić“ pod vodstvom Milanke Berković. Svojim stihovima su nam ulepšali veče Anđelija Karetić, Jana Petrović, Tijana Savić i Matija Despotović. Autori zastupljeni u antologiji su čitali svoje stihove. Esej "Autoportret" je čitala Jasna Rakićević, dok su stihove čitali pesnici: Balša Rajčević, Živko Teodosić, Jelena Dimitrijević, Ivana Pantelić, Lidija Nožanić, Danka Mijatović (koja je čitala pesmu Zdravka Lukanovića), Darko Đorđević, Dušan Varićak, Majda Fradelić, Čedna Radinović Lukić, Vanja Jančić, Olivera Polić, Jovan Bajc, Jelena Radojković, Gorica Stanković, Aleksandar Mrđen, Zlatibor Radovanović, Vladanka Cvetković, Marko Stanojević, Snežana Marko Musinov, Slavko Marković, Radojka Ušurel, Božica Mihaj i Mira Rakanović iz Vršačkog književnog kuluba, Marija Prodanović i Maja Jakovljević. Promociji su prisustvovali Marko Veckov, Nada Petković, suprug Aleksandre Elčić i majka Tamare Babić koja je napisala esej Smrt zvezde, Milan Drašković i Aca Subin koji je fotografisao promociju.

ONLINE ART | 5

ZVEZDANI KOLODVOR | ISTORIJA UMETNOSTI

Сер Артур Еванс рођен је 1851. године у Енглеској. Њеов отац Џон био је власник фабрике папира, познати љубитељ старина, геолог и припадник Дарвиновог кружока. Еванс је одгајан у духу науке и скептицизма.

Студира, путује и бави се новинарством, постаје политички активиста, истражи-вач и директор музеја у Оксфорду. Први пут долази на Крит 1894. године, да би 1900. у својој 49. години започео ископавања Кнососа. Убрзо, Еванс открива величанствену зграду са више стотина соба и ходника које се налазе око централног дворишта и назива је „ПАЛАТА КРАЉА МИНОЈА“. За Хомера је Крит јединствен географски и културни појам. Само на овом острву је избројао стотину градова. Критски град је симболично oтеловљење новог света који је истовремено посвећен боговима и владару. То се односи првенствено на Кносос (Κνωσός). Кносос је један од најстаријих градова на Криту, престоница легендарног краља Миноја. Миној (Μίνως), Зевсов и Еуропин син, по предању је био славни и праведни краљ Крита. Живео је у херојско доба, био је савременик Диоскура, Персеја, Херакла, Асклепија и Диониса, а по легенди владао је Критом три генерације пре почетка тројанског рата. Био је први краљ који је поседовао велику флоту, очистио је море од пират, успоставио је таласократију над Медитераном и колонизовао је Кикладска острва и највећим делом их и населио. Мозаик пронађен под рушевинама овог древног града омогућује нам увид у изглед утврђеног града са вишеспратним стамбеним кућама поређаним једна уз другу. План тог града једнако је сложен као и изглед критских палата па се може утврдити очигледна подударност плана града и палате. Истовремено са том подударношћу јавља се нови облик: лавиринт (λαβύρινθος). Реч лавиринт је највероватније анадолског порекла. Доводи се у везу са карским градом Лабранда, односно са лидијском речи лабрус која значи секира, односно лабрис двојна секира. Лавиринт је грађевина сложене основе са великим бројем одаја и испрепетаних ходника из које је тешко наћи излаз. Најпознатији је Лавиринт који је, по грчком предању, изградио Дедал за критског краља Миноја у Кнососу на Криту. Граду палати тј палати уз коју се развија градско језгро можемо се у потпуности дивити у Кнососу, јединственом граду споменику градитељства. Палата у Кнососу - двор владара Миноја, највећи је и уједно најсложенији споменик критске архитектуре. Култура и уметност Крита носе обележја и печат виталности и оптимизма, по својој суштини је самосвојна, изворна, пуна широке стваралачке снаге, инспирација и идеја које се раније нису манифестовале на начин и у облицима других култура.

ONLINE ART | 7

ZVEZDANI KOLODVOR | ESEJI

Snežana Marko Musinov: Iz nedovršene niske književnih perli Dosta je osoba koje u današnje vreme, na krilima svoje mašte, pokušavajući da prebrode sadašnji, bezmalo gorak trenutak, uplivavaju u neizvesne vode pisanja, čija se putanja, a ni destinacija, unapred ne zna. Rade to prevashodno iz ličnog zadovoljstva, i iz potajne želje da drugima, na poseban način, podare deliće svoje iskrenosti i saznanja. Usuđujem se da zaredom nabrojim tek nekolicinu aktivnih žena čiji me spisalački rad dotiče, bez ikakvog rangiranja po kvalitetu, godinama koje su posvetile autorskim delima, godištu, mestu boravka, nagradama, ne zaboravljajući na pređašnje vesnike našeg pesništva rodoljubivog ili ma kog drugog žanra, ni zbirke koje stoje kao nadahnuti spomeni prošlosti. Odabir je tek iskra trenutka, već sledećeg bi mogao biti i drugačiji, proširen ili sužen, svejedno je. Biram intuintivno, po sopstvenom nahođenju, afirmativno, one sa čijim pasioniranim radom savremenog doba imam dodirnih tačaka, u čitanju, zastupljenosti u zajedničkim izdanjima ne malog broja knjiga, susretanjima na književnim događanjima, ne uplićući u spisak tuđa uvrežena mišljenja i kritičke komentare. Prevaziđen zanatski standard u rukopisima pojedinih, sa zadovoljstvom, pronalazim. Vrsne Ružena Kraćica, Smilja Arsić, Eržebet Feher Liza, Olivera Šestakov... samo su neke iz neujednačene niske književnih perli koje ne bih da izgubim. Nižem. Jedan se biser posebno presijava. Kada jednoga dana savremena književnica raskošnog kova, Ivanka Vanja Radmanović, bude svodila račune, ili neko drugi to pokuša da uradi u njeno ime, ili u njenu čast, niti autobiografija, niti namenski sročena biografija neće biti neophodni. Njen život izvire iz njenih tekstova, prožima prozu kojom savršeno vlada i kojoj se i nadalje magijom pera, uz poetske prikaze duše nada. Kao što je graciozna i kondiciono spremna, u oblasti modnog dizajna prepoznatljivu crtu u mladosti još imala, tako i sada, kada otvoreno piše, njen rukopis je tematski i stilski prepoznatljiv. Za one koji su uronili u carstvo njenog stvaralaštva filigramsko umeće neće izmaći njihovoj pažnji, niti će običan čitalac, poput kritičara detaljiste, ostati imun na hvale, sigurna sam, pošto salve uspeha meraklijski pratim kao da su sopsvene. Svestrana, obrazovana, kulturna, uviđavna, rodoljubivo nastrojena, radna, efektna, majčinski brižna... reči su koje spisateljici pripisujem. Poletna u svojoj humanosti, brigu za slabovide i slepe upotpunjuje brigom za okolinu koju želi da vidi pročišćenu i zdravu za život. Dovoljno je otvoriti knjige i predati se čitanju, u potpunosti. Dođe vam kao raspremanje života, kao filozofska prebiranja po prošlom i vizija budućeg. Biće i ljubavi, i nemira. Dozvoljeno je da saosećate, uživate, prisećate se, nalazite dodirne tačke, slična iskustva i razmišljanja koja su negda i u vašu glavu navirala. Naći ćete i čarobni rajski kavez, i mesto gde je vaša kuća, ne tako mračna, crna, kao kod Zorana Antonijevića, iz njegove skorašnje zbirke poezije simboličnog naslova „Crna kuća”, i večnu ljubav bez premca... Bićete očarani, ne sumnjam. ONLINE ART | 8

A zašto je to tako? Dajem sebi pravo da odgovorim. Vanja se vinula, iz sasvim druge oblasti delovanja, kao mnoge poslovno ostvarene pre nje, u književne zvezde nenametljivo, verujem i ne očekujući previše u vreme „nezgodno” za pisanje, kada je budžet za kulturu neznatan, i kada ljudi vode brigu o pukom preživljanju mnogo više no što se kulturno uzdižu i prate nova dešavanja na polju umetnosti. Ali, ne lezi vraže, ona pažljivom oku nije mogla da promakne. Već joj je prva promocija knjige u beograskom Domu omladine bila veoma posećena, i imala znatnog odjeka. Putovala je, promovisala svoj unutarnji govor u biblioteci, crkvi, tramvaju, sajmu knjiga, radiju... gde god. Njeno pojavljivanje nije ostalo nezapaženo. Naprotiv. Dozvoljavala je slušaocima da biraju. Od dva ponuđena, birali su oba. Nije samo aplauz taj koji je prati, već i izraz lica publike koji se menja u osmeh kako pesma klizi i sustiže ih. Upoznala je nove ljude iz domena proznog i poetskog stvaralaštva, prevodilaštva, publicistike i namah je bila prihvaćena i to ne iz kurtoaznog tapšanja po ramenima. Ume da uputi lepu reč, ponaosob. Mnogi su tako šta zaboravili.

Zato se, iako upečatljiva, ne tiska užurbano među priznatima i onima koje, bez obzira na godine, tek stasavaju u poetskom izrazu, stvaraju pod evropskim nebom, i pripadaju ženskom rodu. Izdvaja se, nehotice. Kniževna ostavština njenih rukopisa zavređuje stalno mesto na bibliotečkim policama već sada, čak i ako nove retke, iz razloga prezasićenja ili odustajanja zbog dovoljne potvrde vrednosti, ne napiše, a sumnjamo i nadamo se da se tako što neće dogoditi u skorašnje vreme, jer je inspiracija na svakom koraku. Imali smo darovite poetese, npr. Jelenu Mrnjavčević, monaški Jefimiju, Milicu Stojadinović Srpkinju, Desanku Maksimović, Miru Alečković... mnoge između njih, i veliki broj posle njih. Ako Vanjinim stopama pođe još entuzijasta, imaćemo još značajnih, kako muških tako i ženskih imena na časnim pesničkim zvezdanim stazama. Vremenska mašina se ne da zaustaviti niti pesnički klub, uprkos pokušajima, smanjiti. U tom smislu, ne usuđujem se da lociram poziciju harizmatične Ivanke Radmanović iz perspektive njenog sadašnjeg spisateljskog zamaha, za koju deceniju, ili stoleće, ali sam sigurna da će vernih čitalaca njenog dela biti, makar prenosilaca knjiga s kolena na koleno u porodičnim bibliotekama. Veći tiraži knjiga, i njihovo prevođenje, takvom predviđanju znatno doprinose. Moguće je da nas još čeka tendencija eksplozije pera, ako prokulja potreba da se što više doživljenog i izmaštanog zabeleži, a onda je dugovečnost narativne građe, zbog sveukupnih iznetih referenci, opravdano zagarantavana. Predeli, likovi (pravi i fiktivni), informacije (istorijske, porodične, lične), pojavno i nepojavno, istance i distance, promišljanja, sagledavanja, ljubavni lirizam, osmesi i leleci, srušeni snovi, na jednoj strani sjaj, na drugoj čemer, prihvatanje i bunt, pozitivna i negativna energija u sučeljavanju... profiltrirani autorkinim aršinima, isprečiće se pred budnom znatiželjom ljudi otvorenog srca i duše, željnih šuškanja hartije pod prstima. Nadam se tom šumu, uvo se napreglo na stranu odakle duvaju Vanjini pesnički i prozni vetrovi. S početka stidljivo, njeno književno prisustvo očekujem da će evoluirati.

ONLINE ART | 9

ZVEZDANI KOLODVOR | PROMOCIJE

Vatra jasnog pripadanja Maje Šiprak

Piše: Mario Lovreković Nova stihozbirka Maje Šiprak „Vatra jasnog pripadanja“ doživela je svoju promociju 03. februara 2017. godine u prepunoj „Knjižnici i čitaonici Bogdana Ogrizovića“ u Zagrebu. Na samoj promociji gostovala je svestrana mlada umetnica Daria Lisenko i iskusni petrinjski pesnik Aleksandar Marković. Iduća promocija održana je 17. februara 2017. godine u „Siscia Jazz Clubu“ u Sisku, Majinom rodnom gradu. Obe su promocije doživele veliki uspeh, ljubitelji poezije su dobili poslasticu kakvu samo Maja može prirediti. Izdvajamo pesme koje se nalaze u novoj zbirci.

ONLINE ART | 10

VATRA JASNOG PRIPADANJA Što bi bilo kad bi bio iskupljenje mojih snova a ne zbilje razmišljam tipično ženski teritorij neprohodan pozerima bez iskustva za izborane misli ne postoji kozmetička krema htjela bih da se možeš zanijeti kao i ja poput davnog utorka u botaničkom vrtu u neko davno proljeće kad su se mladi listovi gizdavili iznad latinskih imena zagazio si u jezero i spasio leptira na lopoču poslije smo se satima smijali tad smo spleli strasti u koloplet i dali mu ime - poput biljke u vrtu jabuka samonikla na početku divljine čuvarica ognjišta za vlažnih monsuna srca smo izdjelali u dvije posude koje uvijek pronalaze način da se preliju jedna u drugu iznova putujemo istom stazom i latinski nazivi su isti usput stružemo blato s potplata treba nam za opeke da sagradimo dom i ognjište u kojem gori vatra jasnog pripadanja

I protrčati mojim danima ili stati svima u inat zaštiti me od gomile da me ne kamenuje riječima

PLATNO ŽIVE VODE čemu govoriti o ljubavi sjedinjenju pripadanju kad na kraju svatko umire sam izgubljen u svom svemiru zbog loših poteza i plitkih odluka zaželi želju padat će zvijezde sprema se nevrijeme vjetar nas čini pognutima i slabima u meni pustinja drijema nema cvijeta da ga uberem rijeka je zalutala među dine ni kriva ni dužna napaja platno žive vode ne da ništavilu da podigne pehar

TRKAČ Stani pored mene hrabro bez riječi pogledaj stihove čavlima zakucane zbrku ruža u mojim rukama i krive poglede ispravnih želiš li zaista biti poput većine

ONLINE ART | 11

ZVEZDANI KOLODVOR | POETSKE CRTICE

Crtice Maria Lovrekovića Ljudi često osjete težinu na duši, zaposjednu ih čudne misli, iznenadna tuga ili se sjete nekog događaja iz prošlosti kojeg su potisnuli, a nekoć im je taj događaj bio vrlo znakovit. Svi naši strahovi, naše ljubavi, mračne misli, sve su to dijelovi naših duša, komadići koji čine nas same. Misli je ponekad dobro zabilježiti na papir, jer kada ih jednom izvučete iz prošlosti i uronite u sadašnjost, prisjetit ćete se tko ste nekoć bili, koga ili što ste voljeli, što vas je uznemiravalo, o čemu ste razmišljali i naposljetku ćete s radošću prihvatiti da život nije samo kruta sadašnjost, već da ste iza sebe ostavili trag bogate prošlosti. Svi mi ponekad volimo živjeti u sjećanjima, vratiti se u vrijeme mladosti, jer kakva god sjećanja bila – ona dio su nas. Ovo su crtice (misli, aforizmi) koje sam nekoć zabilježio:

Tako je tužno gledati sebe i vidjeti smrt. Toliko pokušaja, a niti jedan uspjeh. * Prolazim kroz crpilište dušama. Zastanem. Njušim. Molim. Niti jedna mi ne pristaje. * Duplje, koje imam umjesto očiju, tek sada dobro vide tamu. Trebao sam ih ranije stvoriti. * Da mi je barem jednom ustati i reći: „Zbogom“. Tada bih znao da sam dovoljno jak za poraz, tada bih znao da sam stvoren barem za nešto. * Promatram iz mračnog kutka i nemoj mi paliti svjetlo, jer tada više neću vidjeti! * Biti nemoćan je gore nego biti mrtav, jer imaš priliku, a ne možeš. U suprotnom jednostavno ne možeš! Ludilo je zaboravljeno mjesto na kojemu se svi mi kad tad nađemo.

ONLINE ART | 12

* Kada te bol nauči živjeti, smrt ti postane najbolji prijatelj. * Što mi se kosti teže griju, to više u prošlosti živim; to više umirem sada. * Surovo depresivan, u tome krajnje uspješan, pazim da se ne odmetnem u rasu vedrih. Lojalan, tajnovit, a opet u predodžbi jasan, korim sebe zbog pomisli da bi me možda prihvatili bez obzira na to što nam srce ne kuca jednako snažno. * Ne pokazuj mi se u obliku kojega volim, jer bi te mogao uzeti samo za sebe; a to bi moglo biti vrlo bolno za tebe. * Zažmiri i pati. Ne trebaš još to i gledati. * Koricu kruha utapam u vinu, kapima gasim svijeću i dim bježi na drugu stranu. Još nisu spremni za mene. * Daj mi da idem! Nemoj me sputavati! Pruži mi ruke, požali me na tren, ponovno me upoznaj i ostani hladna; molim te. * Prokletstvo, poput svjetla, navire na okno moga sna. Umirem li ili se budim? Proklet bio ako znam. * Vodim te tamo gdje duše odrastaju, vodim te tamo gdje se kao djeca smijemo, vodim te tamo gdje kao ptice pjevamo, vodim te tamo gdje kao odrasli umiremo.

ONLINE ART | 13

ZVEZDANI KOLODVOR | KOLUMNA

Iznenada Piše: Jelena Dimitrijević Ovo se već jednom desilo zar ne? Sećam se te ulice, tog pogleda, tog lica. Znala sam da ćeš koračati na drugačiji način, da ćeš preći ulicu van pešačkog i gaziti po travi a to ne liči na tebe. Da ćeš nervozno gristi usne kad staneš ispred mene, da će moja stopala za asfalt prikovati čvrstina sna. Gledala sam sve to mnogo puta. Uvek sam se probudila nesaznavši kraj. Ali ovo nije san. Konačno je došao taj trenutak. Trenutak obračuna. Godinama sam nosila drhtaj u rukama kada bih, primorana da se vratim u taj zaboravljeni grad, žurno koračala ulicama u strahu da ću te sresti, u strahu od mene koju bi predugo gomilani bes i gorčina mogli da pokažu. Znam, o znam da očekuješ osvetu odavno, da svaka kazaljka na satu, unutar tvog malog stana ispunjenog čekanjem, odjekuje prazno. Ono što nisam znala je da je želiš. Da čezneš za njom. Zamišljala sam ovu scenu toliko puta, skupljala toliko gorkih reči, toliko sam noževa htela da prošapućem, čuvala sam godinama taj otrov, ali noćas dok te gledam ispred sebe kao utvaru izniklu iznenada u ovom meni novom i nepoznatom gradu, shvatam da to više nisi ti. A ja... ja sam ostala u svojoj želji za osvetom ista. Ogorčena, skučena i jadna. Moja kosa dobila je sede, na mom čelu notne linije bora po kojima možeš otsvirati svaku moju emociju prohujale decenije, unazad. Ali ispod te kože ostala sam ista ona ja, ostala sam na istom mestu rastanka. Ja sam nastavila da te živim onakvog kakav si bio onog dana kad si otišao iz mog života. Sada se zbog toga kajem i želela bih da te samom sebi vratim. Da te vratim onakvog kakav si bio, ovoj senci što je ostala od tebe, ovom u sebe zaključanom robotu čije oči više ne gore, čije usne više ne trepere. Žao mi je nas ovakvih kakvim smo se učinili. Tebe izbledelog od bežanja i mene sagorele od mržnje. Da smo samo tada bili dovoljno zreli da postupimo kako treba sačuvali bi svoju mladost. Ali mi smo bili isuviše ponosni, isuviše kukavce, isuviše zaljubljeni u svoje mane da bi ih žrtvovali kompromisu sazrevanja. To svoje „isuviše“ na kraju smo isuviše platili. Kasno vidimo da nije bilo toga vredno. Nije bilo vredno nje. Kakva god je mogla biti. Prilazim ti kao prijatelju. Pružaš mi ruku. E, da sam ti bar ranije oprostila... ali nikad nisam verovala u snove...

ONLINE ART | 14

Poezija Jelena Dimitrijević IZGUBLJENI SNOVI Izgubljeni snovi Sanjala sam da na mene padaju kiše Sve je bilo od šećerne pene Lice mi se istopilo, nade spale Ništa nije ostalo od mene. Moji snovi su se slili U morski val od pene Što razbi moj dvorac od peska Ništa nije ostalo iza mene. Vizija da vodiš me na svetlost Što sam je snila u tvojoj seni Skliznula je s trepavica na jastuk Ništa nije ostalo u meni. Putevi što smo ih videli U našem snu o sreći Postali su svi putevi nesreće Što ih moje suze moraju preći. Iz tih snova što smo usnili Sada se budim sama Talasi su me iz morskih dubina otrgli Ništa nije ostalo za nama. Sve snove što smo snili oduvali su vetrovi Sprale su ih hladne kiše Sada dok se budim shvatam Sanjati neću nikad više.

ONLINE ART | 15

ZVEZDANI KOLODVOR | KULTURA

Култура

Кратка историја новинарства код Срба Овај чланак је у оквиру јубиларног броја. Свим читаоцима и ауторима желим пуно среће, здравља и успеха у раду! „Новинарство је једини посао достајан књижевника“ Милош Црњански „Дајте ми слободу да знам, да говорим и расправљам слободно према својој савести...“ Џон Милтон

Пише: Мирослав Васић Новинарство је део комуникологије. Оно се бави прикупљањем, припремом, уређивањем и дистрибуцијом информација у медијима. Роберт Пруц и Ђовани Гоцини, су најпознатије особе које су се бавиле историјом новинарства у свету, а код нас Михаило Бјелица и Зоран Јевтовић. Развој новина je увек повезано са слободом штампе, а предуслов развоја новинарства је слобода мишљења, говора и писања. „Немогуће је имати слободну владу без слободне штампе или слободну штампу без слободне владе“ Томас Џеферсон. Не постоји идеално друштво ни идеална држава за пуну слободу новинарства. „Моћ се састоји у томе да се људски дух разбије на комаде, а потом састави у жељени облик“ Џорџ Орвел (аутор Великог брата). Свако друштво и држава тежи што већој слободи, које иде путем прогресивног развоја. У друштвима деомократске оријентације постоје више слобода и независније је новинарство него у тоталитарним друштвима у којима је доминантнија цензура. „Када избије рат, прва жрта је истина“ амерички сенатор Хирам Џонсон. Прве новине су се појавиле када и прве цивилизације, и самим тиме повезане су настанком писма и градова у Месопотамији касније у Египту, Грчкој и Риму. У Риму су биле прво зидне новине, па новине Acta Senatus (вести из сената) и дневне новине Acta diurna. Почетак новинарства код нас је текао касније него код неких других народа западне Европе, али и много пре од неких других словенских народа и народа источне и средње Европе. Српско новинарство је дуго преко два века. . Као што знамо, Срби су после богатог и прогресивног развоја српске државе (царство 1345.) у средњем веку и општег напретка пали под Турску власт у 15. веку. Тако је прекинут континуитет свеопштег развоја и настало мрачно доба за овај део Европе. Поновно буђење је настало после Велике сеобе 1690., и везује се за градове Венецију, Беч, Пешта, Нови Сад итд. Венеција сунцем обасјани град, град пун историје, на плавом лепом Јадрану; интересантна је и због развоја штамапарија и издаваштва. Док, Срби падају полако под турску власт и крећу сеобе на север, запад и југ, у Венецији се оснива прво издавачко предузеће у свету Алдина (оснивач Алдус Маницијус). Димитрије Грк, такође живи и ради у Венецији, оснива штампарију која између осталог штампа и на ћирилици, тако почиње полако, прича о првом српском часопису Славеносербски магазин из 1768. и Захарију Орфелину.

ONLINE ART | 16

Ово је први часопис, не само код Срба већ и први часопис код јужних словена. И овај магазин као и новине Реласјон из 1605. године или Газета из 1635. године имају заједничке теме, попут поучних савета из медицине. Први новинари су били књижевници као што су Данијел Дефо и Џонатан Свифт, или лекари као што су Теофраст Ренодо или Захарије Орфелин који је био и уметник, уопше свестрана личност, помало се бавио и лековитим биљем. Славено-сербски магазин је и грађанско-просветитељски часопис, изашао само једном броју, а његов одјек одзвања до данашњих дана. Следећи град у коме се развија српско новинарство је Беч. У њему излазе прво „Сербскија повседневнија новини“ из 1791. а после њега и Славено-сербскија вједомости 1793. Међут им, ове новине немају дуги век трајања, све до појаве Новине сербске. И онда у време, када се рађа савремена српска држава, у Бечу Димитрије Давидовић и Димтирије Фрушић 1813. издају Новине сербске из царст вујућег града Вијене. Димитрије Давидовић (рођен у Земуну, познат је као и аутор Сретењског устава), касније прелази у Србију и оснива Новине србске 1834. године. Предуслов је био оснивање државне штампарије 1831. (Бигз је наследник ове чувене штампарије основане првобитно у Крагујевцу, касније премештене у Београд). Кнез Милош Обреновић, је под утицајем тадашњих европских сила суспендовао Сретењски устав и Димитрија Давидовића сменио. Родоначелник српског новинарства је умро у Смедереву сиромашан и скроз заборављен од свих, чак и Новине сербске нису нашле за сходно да објаве смрт бившег уредника. Али, то ће с временом постати „пракса“, и смрт његовог наследника Димитрија Исаиловића који је наследио место уредника Новина сербских такође неће бити објављена у Новинама сербским, али и друге новине настављају ову необичну и непримерену „праксу“. Један од познатих

уредника је био и Владимир Јовановић, отац Слободана Јовановића (Слободан син и кћерка Правда су први пут забележена имена код Срба). Сем Новина србских, излази и Шумадинка чији је уредник Љубомир Ненадовић (син проте Матеје и унук Алексе Ненадовића), Подунавка итд. Матија Бан 1862. оснива Прески биро при Министарству иностраних дела као посебан уред за штампу. Банова концепција: управитељ је потчињен једино министру, а управитељ тј. Матији Бану који цензурише све новине у Србији. Револуционарни дух у Србији је јачао уз помоћ слободарских идеја Џона С. Мила (“О слободи”) Светозар Марковић, своје идеје износи у листу Раденик. У Војводини најзначајни је био Сербски дневник 1852. уредник је био Данило Медаковић (прадеда Дејана Медаковића), Летопис Матице српске је почео са радом 1825. у Пешти и овај лист излази до данашњих дана, то је један од најстаријих књижевних часописа у континуитету у Европи. Наравно, не треба ни изоставити лист Застава под палицом Светозара Милетића. Интересантно је напоменути да је Милица Стојадиновић Српкиња, борави у Београду за време бомбардовања 1862. а њени записи из тог времена се сматрају првим извештајима жене ратног извештача. Први ратни репортер је био Ирац Вилијам Расел који је радио за лондонски Тајмс, извештавао је са Кримског рата. деветнаестог века 1847. излазе Новине читалишта београдског као прве новине штампане у Београду, које су финансиране од стране тада најбогатијег човека у Србији Мише Анастасијевића. Мале новине, чији је уредник Пера Тодоровић, остаће упамћен као први српски новинар који је критикао владара (Милана Обреновића), а Мале новине су се још и звале петпарачке, јер су продаване за пет пара. Мале новине су први пут у Србији продавали колпортери.

ONLINE ART | 17

ZVEZDANI KOLODVOR | KULTURA

Пера Тодоровић je и први српски ратни репортер. У овом кратком тексту не могуће је све их побројати и теме којима су се бавили. У време, када Србија постаје независна краљевина 1881. долази и до формирања Удружења новинара Србије, а за првог преседника је изабран песник Лаза Костић. Крај деветнаестог века долази до правог процвата новинарства на овим просторима. У двадесетом веку браћа Рибникар покрећу лист Политика (после смрти два брата у Првом светском рату, удовица Милка распродаје и лични накит да би са трећим братом Слободаном Рибникар поновно покренула лист Политка). Крсто Цицварић је творац српских таблоида (таблоиди нису насталих деведесетих, него пуно пре), ради у чувеном листу Правда, чији је власник Манојле Сокић, отац наше познате сликарке Љубице Цуце Сокић. Данас у Србији излази 18. штампаних дневних новина са теденцијом опадања из године у годину. Данас је штампа, после економске кризе 2008. и развојем и ширењем нових технологија у све већој кризи. Најугледнија енциклопедијска издања су престала да штампају. Британика је прешла на електронско издање. Штампане новине су можда најгоре прошле у економској кризи, преживеле радио, телевизију, али бију можда своју „последњу битку“ за опстанак са новом технологијама - интернетом. Постоје доста часописа и периодичних издања, али и она све више своје место виде у електронском свету. Многе штампане новине постоје само као онлајн издања (Правда ит д.) а и све шт ампане новине имају своје елект ронске верзије. То није случај само код нас, већ и у целом западном свету. Једино на Далеком истоку, штампа је доминантна на тржишту, и нема опадања у тиражу. Појава радија и телевизије, није била тако погубна за штампано новинарство као појава интернета. Предност електронских издања јесте мултимедијалност (за разлику од штампаних електронске новине могу да садрже и аудио-видео запис), бризина, мањи вид цензуре, не морају да се достављају физички на кућне адресе или киоске, еколошка (не користи се дрво као сировина). „Многи данас истражују последице загађивања природне средине, ретко се ко сети да истражује последице загађивања духовне средине“ Ђуро Шушњић. Скраћено време набавке и доставе новина тј. трошкови су пуно мањи. Неопходан је само рачунар и интернет мрежа. Ажурирају се подаци, одмах по добијању информација за разлику од штампаних, где се додају додаци новинама. Нема ремитенде, а самим тиме ни отпада, али има и мана. Старији грађани не воле интернет и увек се опредељују за штампану верзију и књига и новина. Сматрају да су електронске новине мање тачније него електронске новине итд. Многи људи воле мирис папира и осећај у руци да држе папир. Звездани колодвор је препознао своје место на медијском простору. Сврстао се међу електронска гласила и тако на време обезбедио своју будућност. „Наш занат није да неком угодимо, а још мање да чинимо неправду. Наш занат је да додирнемо пером рану.“ Албер Лондр

Слика: Новине србске, уредник Димитрије Давидовић, извор фотографије: https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/0/03/ Naslovna_strana_Novina_serbskih_1814.jpg/220pxNaslovna_strana_Novina_serbskih_1814.jpg; 19.02.2017.

ONLINE ART | 18

Слика: Славено-сербски магазин, уредник Захарије Орфелин; извор фотографије: https://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/ thumb/8/87/Slavenoserbskimagazin.jpg/220pxSlavenoserbskimagazin.jpg; 19.02.2017.

Слика: Мале новине, Пера Тодоровић; извор: ubsm.bg.ac.rs/ID/2007/min/2007-0001.jpg; 19.02.2017.

http://

Слика: Димитрије Давидовић; извор https://upload.wikimedia.org/wikipedia/ commons/1/1b/Dimitrije_Davidovi%C4%87.jpg: 19.02.2017.

ONLINE ART | 19

ZVEZDANI KOLODVOR | PUTOPIS

Pogled iz kupea Piše: Boris Maksimović Nekad kad ti se isprazni kupe pa legneš preko sjedišta vožnja vozom može da ti se učini kao plutanje u moru. Kloparanje točkova zna da djeluje poprilično umirujuće, kroz prozor promiču predjeli kao kadrovi na filmu, a tebe ljuljuškaju talasi nastali iz susreta šina i voza pa ti se čini kao da u nekoj kapsuli izdvojen u vremenu i prostoru gledaš film o svom životu.

Rekao bi čovjek gledajući te predjele da bi Bosna možda i bila najljepša zemlja na svijetu da ljudi nisu počeli na njoj da prave svoje naseobine. Pa ti se tako učini nekad da neopisiva ljepota prirode ostaje u sjenci rogobatnih građevina napravljenih odmah uz cestu. Postoje te saobraćajnice koje su kao neke žile kucavice ove zemlje optočene auto-praonama, halama, roštiljnicama, benzinskim pumpama, povećim kućama pretvorenim u hotele za kamiondžije ili eksterne baze za kurvarluk, kućama sa lavovima na kapiji, skladištima, prodavnicama građevinskog materijala, auto-otpadima i stovarištima. Život na takvim saobraćajnicama se pojavljuje u formi stihijske sile koja ne mari za ljepotu, plan i red već izgleda kao pijavica koja isisava krv iz te žile. A u pozadini stoje sumatraistički blage planine, zelene livade i rijeke koje, ako imaš tu sreću da naiđes na dio gdje nema smeća, izgledaju čiste kao prvog dana stvaranja. Znam da nije tako samo kod nas, daleko od toga, i ovo nije traktat jednog snoba kojem sve domaće smrdi. Sjećam se kad sam se jednog jutra probudio dok smo ulazili u predgrađe Venecije i vidio sve te masne auto-mehaničarske radnje pa sam se onako bunovan još više zbunio, kao da sam očekivao boga ti pitaj šta, možda da Mlečani samo gondole voze. Ali prosto nekada ne možeš me osjetiti opor ukus u ustima od sve te zbrke uz cestu koja je samo odraz zbrke u glavi svih nas koji živimo na ovim čudnim i zbrkanim prostorima gdje ako se već ne živi u haosu onda se ne živi nikako.

ONLINE ART | 20

Lucija Saulić SMARAGDNO BRDO Sonorni zvuci Gitare iz Smaragdnog brda Izviru Eho razderanoga Srca Noćnim zrakom Odjekuje.

Vesna Andrejić Mišković MIRIS PRISUTNE DOBROTE Ukrasti ću noćas nadu iz toplog kreveta. Zatočiti ju u sebi i dati šansu najkraćoj šibici. Uhode , u nastojanju da poput paparazza uhvate djelić mog sna, (u neprimjerenom udisaju želja ), protjerati na pusti otok, na čijoj obali plijen vapi za pravdom. Dvocijevku skinuti s potiljka ciljajući na drugu stranu. (U pravcu pjesme otpjevane zadnjoj mudrosti). Tražeći zadnji dukat, u lubanji od čistog zlata dolazim do spoznaje, da je novo jutro dukat darovani a zlatna lubanja tek busen narcisa, iz kojeg se širi miris prisutne dobrote.

Snežana Marko Musinov SREĆAN PUT TUGO Ne svetim se kad me nepravda snađe, praštam, kao sunce danu koji prođe, ne gomilam tugu kad se na putu nađe, srećan joj put, neka i ona za oblak zađe. Želim da volim, za radost molim, ponosno, rukama golim, dočekujem jutro, nadam se uspehu i kad ga nema, ipak sam samo osećajna žena. Putevi moji davno su široki prošli pa su oni sitni, što iznenade, dobro došli, identični ranijima ne mogu biti, to niti mogu, niti želim kriti. Oko kad suzi, blizu je tuzi, potrošen dan zatvoren je san, fokus na jutro za šansu snova opet očekujem iznova.

Mladenka Hedra MUDROST Kažu, mladost ludost starost mudrost ali u životu sve se u krug vrti genetskim kodom sudbina te prati od rođenja pa do smrti Naslijeđene mane, vrline emocija slama i mota naivci udaraju o stijene suzama spajajući dijelove života ljubav,osjećaji vodilje kad su tu mjesta mudrosti nema u odlukama pogreška neka stvara mnogo problema mudrost često procuri kroz prste kao kap bistre hladne vode kada sudbina umiješa prste teške se bitke vode ljubav, povjerenje trnovitim vode nas putem pokoja suza,tuga često misli zamute padamo,udaramo osmijeh kao puž gmiže s godinama koje prolaze oprez i mudrost stiže

ONLINE ART | 21

ZVEZDANI KOLODVOR | SONETI

Matea Andrić: Žuta kuća bluda ili Tko je ubio Jacquesa

Voilà combien de jours, voilà combien de nuits Voilà combien de temps que tu es reparti Tu m'as dit cette fois, c'est le dernier voyage Pour nos cœurs déchirés, c'est le dernier naufrage Au printemps, tu verras, je serai de retour Le printemps, c'est joli pour se parler d'amour Nous irons voir ensemble les jardins refleuris Et déambulerons dans les rues de Paris Ljubavi! Ljubavi? Gdje si, ljubavi? Cijeli dan razmišljam o tebi. Sjetila sam se osamnaestog, našeg dana i kako smo šetali uz obalu Seine pa slušali onu lošu, prelošu pjesmu uličnog svirača. O, kako se samo gubio u tonalitetima! A ti si tako drag, tako mio i suosjećajan, dušo! Dao si mu čak punu šaku kovanica i uputio svoj široki, blistavi osmijeh. Sjedili smo na Place de la Concordeu pa si izvukao bisernu narukvicu, obasuo me poljupcima i bila sam tako sigurna tik uz tvoje srce, osjećajući tvoj dah. Nosio si svoju lijepu pamučnu košulju na snažnim prsima, topila sam se u tvojim zagrljajima i voljeli smo se, voljeli, voljeli... Odlučila sam: ispeglat ću ti tu košulju. ONLINE ART | 22

Doista, dugo je nisi nosio. Iako, danas nije tako sunčano kao jučer. Maglovito je. Pogledaj kroz prozor! Nije važno, obući ćeš je za mene. Sjest ćemo na kauč u našem dnevnom boravku i razgovarati o tome kako smo proveli dan kad dođeš, naravno. Sve to kad ti dođeš! A doći ćeš, zar ne? Danas je, dakle, maglovito. (Baš sam blesava, rekla sam ti već.) Sanjala sam da ti jedem glavu. Ali, to je san, samo san! Ludi san, dušo! Zašto se oni ljudi smiju? Rekli su da nećeš doći. Ti ne možeš doći? Ti si umro? Ali to ne može biti! Ja sam nam večeru spremila. Kažu da sam raščupana budala što se pokušala ugušiti vlastitom kosom (pa su joj kovrče odrezali jer ih je gutala kad nije ponavljala besmislice); da ljubavnika čekam već četrdeset godina, reinterpretiram umorstvo iz sedamdeset i neke čiji sam glavni sudionik i najveći krivac. (Jamačno se šale.) Iako, znam tu priču, strašna je, o kad bi samo znao! Jedna se kućanica ranije vratila s tržnice i zatekla svog muškarca u zagrljaju neke ulične piljarice što je bila mnogo starija od njega pa ih podrumskom sjekirom onako u maniri Dostojevskog dokrajčila dok je Edith Piaf dopirala iz kuhinje, a stanom odjekivao La vie en rose. Našli su ih deset dana kasnije (smrad je bio nesnosan), ploča se vrtjela do beskraja, ona je klečala na Marquezovim zakrvavljenim,

stranicama, vrištala da mu je to dala biologija i majka koju nikada nije upoznao, da je zato edipovac i da je zato prokleta; vrištala kao da je on sam Buendia, a ne običan Jacques Thearoux, činovnik, da nikada svijet neće imati boju i svi smo sasvim prokleti pa su joj košulju obukli. Vukla se po zemlji. Nije se mogla počešljati, a onda su je obrijali na ćelavo i uništili njezine lijepe kovrče. (Ti obožavaš moje kovrče? Tebi sam lijepa, uvijek lijepa, zar ne?) Nasmijat ću se široko kad te vidim i pokazati svoje bijele zube. Bacit ću ti se u naručje i nosit ćeš me na svojim snažnim rukama. Hranit ćeš se mojim izdisajima, a ja ću slušati o svim onim beskrajnim svjetovima u kojim nikada nisam bila. Obećao si mi, zapamtila sam: otići ćemo daleko, daleko kad dođeš. Sve to kad ti dođeš samo, molim te, nemoj zaboraviti krunicu eno čujem gdje redovnici mole u kapelici maloj dvorišnoj Pater noster. (Bog je ljubav.) Svakog dana u šest i dvanaest Ora pro nobis. (Bog sve prašta). Ljubavi, nemoj zaboraviti krunicu! Ovdje je sve tako sveto, tiho i pobožno. Oni su rekli da imam dijagnozu. Oni su rekli da sam luda. Nisam luda! Reci im, ljubavi, da ćeš doći po mene jer moramo ići i kupiti novu posteljinu! Prijašnja je oskvrnuta, voljet ćemo se na drugim plahtama, stare su proklete. (Molim te, nikako nemoj zaboraviti krunicu!)

ONLINE ART | 23

Jesam li ti već spomenula da te volim? Jesam li? Dakle, zbilja sam zaboravna. To sam ti još jučer rekla. Ali, znaš, danas te volim više nego jučer i voljet ću te svakim danom sve više. Voljet ću te sve dok sjevernjača s neba ne padne i dok Sizif kamen kotrlja. Bit ću nježna i koketna, spavat ćeš u mom naručju. Naša je ljubav čarobna i mekana kao paučina, kao lahor, kao mjesečina što usnulo dijete miluje, kao san! Voljet ćemo se do beskonačnosti i svršetka svijeta. Bit ćemo samo mi i nebo. Samo mi i nitko. Nemoj spavati, ljubavi! Moraš doći po mene. Kupila sam jaglace. (A ti voliš jaglace.) Bila sam na tržnici i kupila sam pa umjesto na stol stavila ti u krvave ruke na oskvrnutoj postelji. Tako si ljepši, tako si sretniji. Obukla sam ti bijele čarape na bose noge, odjenula u najljepše odijelo, zaklopila ti oči i otpjevala uspavanku. Ti spavaš, dušo. Ali bit ćeš dobro. Bit ćeš dobro i doći ćeš. Vodit ćeš me u daleku zemlju ljubavi; ondje ćemo biti sigurni i sretniti i ja dovijeka. Ljubavi! Ljubavi? Gdje si, ljubavi? Cijeli dan razmišljam o tebi. Sjetila sam se osamnaestog, našeg dana i kako smo šetali uz obalu Seine

ONLINE ART | 24

pa slušali onu lošu, prelošu pjesmu uličnog svirača. O, kako se samo gubio u tonalitetima! Sjećaš li se, ljubavi? A ti si tako drag, tako mio i suosjećajan, dušo! Dao si mu čak punu šaku kovanica i uputio svoj široki, blistavi osmijeh. Sjedili smo na Place de la Concordeu pa si izvukao bisernu narukvicu, obasuo me poljupcima i bila sam tako sigurna tik uz tvoje srce osjećajući tvoj dah. Nosio si svoju lijepu pamučnu košulju na snažnim prsima, topila sam se u tvojim zagrljajima i voljeli smo se, voljeli, voljeli... Odlučila sam: ispeglat ću ti tu košulju. Doista, dugo je nisi nosio. Ali danas nije tako sunčano kao jučer. Maglovito je. Vidiš li, ljubavi? Nije važno, obući ćeš je za mene. Sjest ćemo na kauč u našem dnevnom boravku i razgovarati kako smo proveli dan kad dođeš. Sve to kad ti dođeš! A doći ćeš, zar ne? Doći ćeš, znam.

ZVEZDANI KOLODVOR | FILOZOFIJA

Aргумент - једна важна напомена Пише: Петар Гордић, мастер филозоф Аргументи су за филозофе (и друге теоретичаре/практичаре) "врховна божанства". Најважније мерило вредности. Постоје различите форме, структуре и врсте аргумената, у зависности од области рада... Недавно сам чуо изузетну примедбу у вези са аргументима, коју до сада нигде нисам прочитао. Наиме, један саговорник је другом упутио примедбу у вези са културом дијалога: "Често прекидаш своје саговорнике и не дозвовљаваш им да заврше мисао!"

Одговор другог саговорника био је: "Па добро, ово су ипак неозбиљне (кућне, породичне, кафанске, и слично) расправе, нису толико важне. Не радим то када су и питању озбиљне/академске расправе." Први саговорник, иначе универзитетски професор, рече: "Мени та подела готово да ништа не значи, најважније су ми оне расправе (примедбе, аргументи, приговори) које водим са људима које волим и који ми значе." У научном дискурсу тежи се објективности и непристрасности, али наведене речи су ми звучале веома снажно и убедљиво. Чини ми се да се не косе са научним врлинама и стандардима.

Педагогија и филм Ритам лудила (2014) Друштво мртвих песника (1989) Добри Вил Хантинг (1997) Речи и слике (2013) Мирис жене (1992) Андреј Рубљов (1966) Талас (2008) Писци слободе (2007) Блистави ум (2001)

Сваки од ових филмова је непресушни извор размишљања о педагогији, о позиву учитеља, о циљевима образовања, и сличним темама. "Паћинов" говор на крају филма "Мирис жене" требало би да погледају, упамте и промисле сви педагози света. Мени је књига (писана реч) одувек била испред филма. "Данас" имам много мање времена за читање, а за филмове се ипак пронађе време. Ово, међутим, нису филмови за опуштање и забаву. Ови редитељи "додирују" најважнија питања. Вреди их погледати више пута.

ONLINE ART | 25

IZGNANSTVO (2005)

Cijelu ubogu noć odjekuje grohotan smijeh dzelata mojieg, za koje se kroz svu moju molitvu potajno molim, ali ne zaboravljam. I osjećam sad, dok mi koljena trne, i dok sam tako daleko od slobodne krune, dok me ove kamene zidine dijele od grijeha i od čovjeka, memljivi miris vječnosti, vo vjek i vjeka. Ne vidim sada, ovde dolje, ne vidim razliku izmedju nemoći i moći, čovjeka samo u riječ gledam, a ne u pohlepne njegove oči. I nestadoše za tren oka sve moje potajne nade, Samo se moja misao bori treptaj slobode da ukrade Andriću... NEUK (2005) Žedni nam zemlja i skoreva se. Umiru zaredom... A monasi, kao gavranovi Mizantropi, ljubavlju omrzli Iskušani modrim šapatima Razapeti, Živi ko grobovi... Osamljeni, najljepši stihovi Kad neuki budu nas učili Kad sa nama mudrost budu pili O jednoj Andrićevoj misli Čuo sam već nekoliko primedbi na račun “hladnog” Andrića. Vrsni pisac, pripovedač, analitičar vremena i ljudskih duša, ali hladan, nema tu moć empatije koju imaju, recimo Selimović ili Dostojevski. Moj osećaj u vezi ovih pisaca je zaista negde na tragu rečenog, ali što više čitam Andrića, sve manje verujem da je to tako. Teško da čovek može opisivati sve te životne lomove i paradokse na takav način, a biti neutralan i „po strani“. Ja „vidim“ veliku bol i patnju na tim stranicama. U narednom citatu kao da je opisao Crnjanskog u emigraciji, ali i mnoge druge ljude. “Kad čovek koji je predodređen za duhovni život i već posvećen u njega, pređe — avec armes et bagages — u protivni tabor, u svet isključivo spoljnjeg i materijalnog života, to je za duhovni svet ogroman poremećaj, otprilike kao što su velike geološke kataklizme za zemlju. To je velika šteta za oba sveta i najcrnja propast za čoveka samog. Ali najgore što ga čeka u tom novom životu, u kom je svaki sat jedan sasvim zaseban pakao, to je ovo: Takav čovek unese u nestalni i besmisleni spoljni život sva merila i svu logiku duhovnog života i poretka. I tu nije teško zamisliti paklenu disharmoniju takvog života. Čovek lebdi i gine na mukama, kao između dva ispolinska žrvnja, između onoga što više nije i onoga što ne može i ne treba da postane.“ (Znakovi pored puta, Narodna knjiga, 2005, str. 30) ONLINE ART | 26

ZVEZDANI KOLODVOR | POEZIJA

Nenad Živković KIŠNA VIZIJA Gledao sam kako pod teretom kiše Uspevaš da lebdiš na srebrnoj travi Pružala si ruke sve više i više Jahala si konja preplanula, naga Nebo se nad glavom bezobrazno plavi Priroda ti sama otvara sva blaga Zoveš me da budem na oltaru prvi Koga ćeš da jašeš iz ženskoga hira Da l’ si stvarno žena amazonske krvi Il’ si zalutala iz vremenskog vira. Kosa ti je mokra, slepljena uz telo A kapljice kiše niz kameno lice Gorelo ti telo ognjem uzavrelo Silaziš sa konja, bacaš me na travu U prepone snažno biješ nemilice Razdireš utrobu, prodireš u glavu Prosipam se bolno, ti nadmoćno stojiš Okrećeš mi leđa, ka konju si pošla Što te više gledam sve manje postojiš Vraćaš se u vreme iz kojeg si došla.

LIK NA OBALI Zamoči prst u svoje ništavilo Lizni pa reci glasno Je li gorko ili slatko? Jesu li vredela hodanja kroz maglu Je li obmana dobila oblik Lažni smisao i smislena laž Šta je na početku, a šta na kraju Povuci prstom po pesku Za trenutak budi umetnik Krik iza leđa te prati Tvoj krik što čeka momenat Da mu se prepustiš Jednom si i ti bio vapaj Ženi što drhti na obali Da si samo smogao snage Onaj krik bi ustuknuo

Za trenutak budi čovek Upri pogled u njen lik I daj se matici, neka te ima I matica je žena što vapi Uzmi svoj ponos i venčaj se s njim Lik na obali je već izbledeo Krik iza leđa te je sustigao Odbor za doček je tu Zamoči prst u svoje ništavilo Stid je vodič kroz minsko polje On poznaje sve prečice Sa njim ćeš stići Do nekog lika Na nekoj obali.

PROGONSTVO U POLTRONSTVO Bože!!! Kako ste lepi u svom beznađu očaj vam stoji kao najbolje odelo; hranite se glupošću, uživate, puni neke praznine, bestidno lažete, i kad se Bogu molite, vređate, urlate, smejete se... I sanjarite o svojoj veličini! Bože!!! Narcis vam se divi, Eho vas uporno doziva, Gorgona uzgaja zmije u vašim nedrima; Sapfo je usamljena, pomozite joj da stvori novo pleme; još vam se jedino ona divi na svekolikom znanju! Bože!!! Pa vi ne umete da se smejete! Dok se vučete po kaljuži stida umišljate da ste sirene; bogomdane za bezdane, za vulkane i okeane; sebi dižete cenu, a niste ni metka vredni! ONLINE ART | 27

ZVEZDANI KOLODVOR | PROZA

СВЕТЛОСТ У МРАКУ РАДОВАН СИНЂЕЛИЋ

Ишао сам старим колским путем водећи свог вранца. Наишли смо на завезани џак у коме се преметало нешто живо. Прво сам помислио да је то нека велика змија и дуго сам се двоумио да ли да расечем џак врхом свог мача и ослободим заточено створење. И нешто је у мени упркос страху и гнушању које сам сасвим неосновано осећао према змијама превагнуло, можда то што је мој коњ мирно пришао тој врећи од грубог платна или је пресудила усплахирена песма црвендаћа који су нам цвркутали над главом. Кад сам расекао платно из њега је искочила веверица и појурила пољем , а за њом су у ниском лету одлетеле птице. Зауставила се она кад је стигла на пола ливаде, видео сам је међу маслачцима, окренула се и погледала ка мени. Да ли је застала да се одмори и прикупи снагу или је желела да види ко ју је то ослободио тек постојала је ту минут два па потрчала ка лесковој шуми. Птичице одоше за њом. Касније годинама, сањао сам је и у тим сновима који су трајали јако кратко ја сам у некој мрачној соби у којој су само кревет сто и прозор. Ноћ је тако тамна и мрачна да изгледа као да је неко пребацио црну непровидну тканину преко прозора. Одједном на прозорској дасци створи се веверица, чини ми се она иста што сам је тада на путу срео. Гледа ме својим крупним смеђим очима. Ја пођох према њој, она скочи назад па појури кроз тмину , а иза ње оста сјајан звездаст траг. И те искре разлетеше се по тмини и осветлеше ми ноћ. Кад год се нађе пред мном зид безизлаза, када ме моји путеви доведу до ступице из које не могу да изађем, ја се сетим те веверице и помислим да је то што ми се она јавља у сновима неки знак, нека светлост послата од неког мени далеког и наклоњеног, неког ко не жели да сазнам ко је он али ко ипак бди на мојом судбином и мојим животом, те ме скреће са стаза које воде у непроход шаљући ми поруке, да знам да нисам сам. ONLINE ART | 28

ZVEZDANI KOLODVOR | POEZIJA

Radmila Milojević ČUDNO SEME Razmičem prošlost – vrata dana i noći. U izobilju majskoga cvatja, miris se ruža širi. Samo mi mašu cvetne grane. Sa tamnog neba, žmirkanje zvezda. Prolećno žubori reka. Nestaše dani naši, međ' vrbama i jovama. S' bolnim sećanjem tuga šeta. Šumori trska – cvastima lepeza. Ljubav je u srcu čudno seme? Sama otvara zlatna vrata raja, večito iskri u nama. Prolaze dani, zime i leta, daljine dele. Nikako stari dani – vrate se. Previše je praznih dana. A boli, boli do bola. U ovim danima maja, cvetni se miris širi. Žubori reka – šumori trska, maše častima lepeza. Ljubav je u srcu čudno seme? Korakom lakim osvaja čoveka. Daje životu svoj ton i boju, večito iskri u nama. Seli se iz priče – u priču. To je njen govor. Nikada kraja ljubavnoj reci.

DAVNI PRIZORI Sakrila sam letnju dugu ispod jastuka, treptaje sa zvezda u očima... Postoje reči koje nisam mogla izgovoriti, suze koje nisam mogla sakriti. Sutra je novi dan. Sigurno postoji neki put. Nisam mogla sakriti, svi su videli tu moju beskrajnu usamljenost i bol u duši kome nema leka. Ne mogu da izbrišem iz zaborava te noći ispod mesečine kad se tvoje srce pretvorilo u kamen, kad je izgorelo u vatri... Još svaku reč pamtim.

Dane i sate u prolazu, k'o munjom ošinute u trenu, sa bičem vremena. Kroz maglu, još se sećam lika tvoga, kao u snu. I govore naših srca. Kao da čujem pesmu staru. Stvara mi nemir, donosi sećanja, poruku iz davnih vremena. Onu koju može samo mladost da pruži. Spustila se do samog dna srca. Životni dani se nižu, jedan za drugim. Sakrila sam letnju dugu ispod jastuka, sjaj sa zvezda u očima… Davni prizori ponovo oživljavaju, sada pod drugačijim svetlom. Tugu nisam mogla sakriti, svi su videli. Život je našao izlaz, otvorio novi put...

DESPOTOVA ZAKLETVA U carskoj dvorani kadifena gospoda, Utonula u tišinu, mrka cela. Despot ih zakletvom bratimi: Zbratimimo orlove čelik. Udariše na čast i dostojanstvo Turci. Uz tutnjavu muklu osvajačke horde stižu. Kamen ćuti i nebesa muče pepela prosutog. Ustaj na oružje rode... Zaklinjem vas verom časnom. Korak da je hitar, brika sablja. Pašće kao snoplje brat do brata i otac do sina, pašće braćo paše i subaše... I leteće glave i srpske i turske... Skupile se sve velmože i vojvode vojne… Udariše svom silinom na Turke. I postade Kosovo grdno gubilište. Užasnuto zastalo i Sunce, pripilo je zrake, i pustilo klicu svoju, i iz cvasti ljudske krvi procvetaše crveni božuri. K'o zenica oka Kosovo je srpsko sveto mesto. Duh predaka još se tamo vije, od Višnjića gusle raspaljene prenose predanje... Na Gazimestanu u kamenu, isklesane reči stoje... Božuri su na počasnoj straži. Vitezovi Srbi slavno vojevaše, zbratimiše orlove i čelik... Despotovu zakletvu ne pogaziše… Za slobodu roda svoga živote žrtvovaše... ONLINE ART | 29

ZVEZDANI KOLODVOR | ESEJI I PRIKAZI

Р. Пантић: Рибашевина и Топлица,''Једноставно, Паун'' Пише: проф. Сибин Р. Шовић Мој пријатељ и колега по перу Радивоје Пантић је свестрани интелектуалац. Он пише, пева, ствара, дарује милостиво своје стихове и реченице негујући савремени књижевни израз. Био је међу оснивачима КК ''Милутин Ускоковић'', члан је Хаику удружења Србије и Црне Горе и дописни члан редакције Књижевних новина ''Свитак'' из Пожеге. Објавио је три збирке песама, две књиге есеја, добио три књижевне награде, а о њему је објавио три есеја М Деспотовић. Године 2014. добио је Повељу ''Свитак'', а за књигу есеја ''Једноставно, Паун'' добио је књижевну награду '' Пауново писмо''. У овој збирци есеја Р. Пантић представља личне утиске на поезију Пауна Петронијевића. У њима се он ослања на своје властито, људско искуство и тумачећи Паунове стихове представља и себе песника, есејисту и савременог интелектуалца. У сваком есеју он је песник, новинар и научник-познавалац токова савремене поезије. У тумачењима вредности Паунових стихова, Р. Пантић је кренуо од мисли да Паун и његов песнички сабрат Б. Миљковић '' ...од пролазног праве непролазно...''Зато је Паун остао у зрацима светлости и то унео у сноп вечности, преко претакања осећања у мисли, мисли у језик, а језик отвара песму. Тако се оставља траг у времену је је Паун жудео да живи и пева, а та жудња није се могла прекинути смрћу. Затои у његовим стиховима није висина високо, није дубина дубоко, а душа се отвара нежним говором у дуету са другом сродном душом. Тако су Бранко и Паун оставили Р. Пантићу сенку Хераклита и омогућили му да се приближи песми То је сазнао есејиста јер су њихове песме блеснуле,отварајући неизмерне могућности песничког трајања и рада. Р. Пантић каже да између песме и вечности нема разлике, а Паун је ''запесман'' тако да се његова песма улива у вечност, авечност прелива песму. Песничка реч вреди само ако може да се отвори и чује јер песник носи ватру у себи његова душа не одваја од тела, заједно расту. За песника и читаоца је важно да их ''иста светлост умива, ватра и вода хране, у истом простору и времену. Песник Паун је своју Васељену спустио у родну Робашевину. Његове песме су чежњу и лепоту поставиле пред читаоца не да их гази већ ад пред њима клекне. Није песма само оно што се пева, то је свака тешка реч, тумачио је Р. Пантић. Песма се гаси кад нема шта да каже, ако је празна. Паунова песна је записана, може само да се помери, али не и да се изгуби. Они људи који знају да знају песму јер могу да се дају, али и да се узму. Ако се пуни, али се не напуни језеро своје душе, знају да треба да чувају проток лепоте. Песма може у вечност ако поведе и читаоца у те бесконачне просторе, а они су јачи кад песму своде на себе. Ту помажу песници и Паун је помогао да ове лепоте бескрајно трају. То се види из стихова посвете Пауна Бранку Миљковићу ''Реч пепео поста''. Зато Радивоје пантић закључује да је ''реч пепео и постао од тајне издаје...'' Зато се ватра и песма не могу посматрати одвојено, а све што је заједно треба да буде објашњено...'' Ту су и наслови циклуса песама из шесте Паунове књиге. О њима је Р. Пантић рекао да је читајући осетио потребу ''да се удави'' у песми јер је осетио јачег од знаног пролажења Пауна. Та веза између два песника је у сугестивности, а Р. Пантић својим есејистичким приступом поезији Пауна са великим ангажовањем враћа поезији свих изворности значења да песма бескрајно говори собом о животу својом лепотом. Из песме се излази обогаћен лепотом, а доказ за то су и есеји Р. Пантића.

ONLINE ART | 30

У њима је мање важно шта је његово, а шта је Пауново. а чекање на другачија сретања значи да су читаоци отворили недра за лепоте поезије. Љубав Паунова је ''лептир младости'' кога познају они који су волели, овај је отворио ''белу реч...'' Радивоје Пантић је у овим сагледавањима вредности поезије Пауна Петронијевића дао богатство синтагми, необичну лексичку бројност, кроз ''буре и тишаке'' и распаљена ватра у себи кроз упознавања Пауна упознаје лавиринте своје душе. Паун је једноставно подразумевао општост, зато оквир његових руку уоквирује бесконачност. Он држи ватру између дланова, а она не може побећи. Ту су и вечита питања о којима је професор-филозоф Р. Пантић размишља и трага за одговорима у Пауновој поезији. Главно је: да ли је смрт нестајање, одлажење у непознато? Нестајање је болни привид због неразумевања, а требало би да умирање значи поруку о остајању. То је надградња тренутка у којем је паун заклонио хоризонт око песама и трајања. Његаова основна порука је да песма не сме да остане сама јер ни човек не треба да остане сам чак и кад оде од других, али очекујући да му се други придруже. Р. Пантић је видео фатумско одређење живота као човека који је рођен и отишао, али и песника који је настао а није умро јер је остао да пева и да се пева. Паун је имао унутрашња подстицања у песничком стварању, а то га је стиховима повезало са Радивојем Пантићем и овај је записао: ''Једноставно, Паун''. Ту је '' ...најлепше кад се цвркут птица препозна по језику, а језик увеличава цвркутањеб и тако се допуњују у Пауновим стиховима човек цвркуће, а птица говори...'' Р. Пантић у себи тумачи да дубина и ширина песме су увек повезане чврсто, јер и Паунова душа потпире. Ако се тражи дво висине неба, онда мора постојати и површина. Паунову поезију Р. Пантић тумачи 3. као ''искуствену и надискуствену''. Паун се оженио песмом, даровао је читаоцима стихове, своју децу, која због лепотебјезичког израза постају и наша. његово таласање душе кроз танане лирске кругове има смисла за све животно.. Он се борио за слободу, љубав и хлеб. Задржао је форму, али је испричао причу и тиме показао на један од начина како настаје песма. Јер, каже Р. Пантић да ''... борити се да би се било веће од умирања, може само онај...'' Онај који не да гледа у очи не осећа светлост и не може да има песму. А очи су огледало душе! Паун је својим песмама, Р. Пантић је својим есејима потврдио да је смрт умрла, отишла да се не врати, а оставила песника: ''...Он је међу нама јер није ни отишао!'' Р. Пантић, филозоф и песник Топлице је дао овај умни прилог закључујући да птица треба да узлети и онда запев. И Паун једноставно, узлетео је, лети и даље, а његови стихови су преплитања живота и уметности и мноштва других младалачких жеља. Њему није до умирања, он песник је ''за свагда посрамио смрт...'' Тежио је да открије почетак света и лепоте и онда да крене у лепоту певања.

ONLINE ART | 31

ZVEZDANI KOLODVOR | ESEJI I PRIKAZI

Милијан Деспотовић ПРЕВОЂЕЊЕ ШАПАТА У ЈЕЗИК Марко Станојевић: „На ветру љубави и туге“ Поезија љубави је поезија узвишеног душевног стања и разбира емоција које варирају из „вере у чудеса“, умеју да нас спусте на земљу и љубави дају један зрелији поглед. Љувене песме нису прича о љубави већ љубав, мисаоно сажето искуство. Највећма оне су нарочит разлог да се не што важно из тог стања запамти а ко би то боље умео него песма. Песници на тај начин љубавној поезији дају важан задатак с поверењем. „Љубав је осећање, резултат свих осећања, збир свих могућности човекових, највиших и најчистијих. Она је извор, највећи извор снаге за илузију и најдубљи доказ моћи за акцију. (...) Човек који не воли жене, не воли ни људе.1 (...) Ја сам створена да љубим а нисам створена да мрзим, каже Антигона у драми Софокловој.“2 Дакле, љубав је као ветар, милује и шиба, она је ветар живота, природна и божанствена.3 „Песници попут Марка Станојевића4 долазе На ветру љубави и туге5, са оне горње стране која нема страна. Поезија, ако је права, она је и љубавна. И овој руковети љубавних стихова, љqубав не би ништа помогла да није реч о правој поезији.“6 Станојевићева љубав има име – Неизбрисива, попут Светлане Пере Зупца и „једне јесени у Мостару“ или Мале Птице Пауна Петронијевића, чији је фијук емоција овде преведен у „месечеву сонату“, у „гласну тишину“ јер „портретом јесени“ песник говори да „Љубав није само волети/ љубав је осећати себе у себи/ себе у другоме и другог у себи,“ како је рекао Жан Пол Сартр „или поседовати или бити поседован“ кроз реалну емотивну слободу која неће бити укроћена и која кад изражава патњу, тај осећај не прихвата као остављеност, ту ничему није крај: Никада ми ниси била даља а сада си толико близу и што те више немам, све те више имам Конфузно осећање љубави или илузија стварности, не знам. Илузија је „акварел сузе“ младог песника који је пожелео да она препуштена себи не буде сувишна. Она је емотивни траг преведен у речи јер њима је „душа само мост“. Песник не крије чежњу, или чежње, од којих гради „музеј тренутака“ у коме су експонати задовољства и терета, једни наспрам других. Они су целина неког периода и песник ништа не би да отуђи јер се то збивало, догодило се, и има право на себе. Тако они заједно, како пише Станојевић, „заустављају казаљке на часовнику“ и сваки поглед на минуло само обнавqа записано. Зато, ваљда, идеал љубави за песника добија нову димензију: „Углас говоримо да време живи у нама.“ Њега није могуће померити ни избрисати све док песник држи Њену руку када је „мислио да има свет на длану“ и то нису само сећања, то су осећања. „Кад љубав заћути“, онда се доста тога пропуштеног пожели и песник Марко Станојевић онтолошки повезује догођено и пропуштено, сврховитим мислима гради стихове у којима сучељава стечено и отуђено: руке на лицу и тихост усана док љубав говори реториком срца. Оно чега се песник плаши јесте његова сентенциозна упозорница: „Нема већег зла него кад љубав заћути“.

ONLINE ART | 32

На свет долазимо са сузом али сви желимо да њиме ходамо, како каже песник „са осмехом на лицу“. Тај осмех је Станојевићева нада коју види попут другост после губитка („Опроштајне песме“) нечег другости и песнички оквир апсолута он је резервисао као атрибут смисла и новог трајања, другачијег – у песми. Она остаје и иза мелодије Хелене Химел и после „кошаве која дува душом“. Написане песме су доживњене, виђене или досањане, домаштане. Оне су на тренутке и писма Оној која их не очекује. Када се упита ко та писма шаље, прочитаће читко написано – „Твој неко.“ Станојевић нема склоност ка нереалном присвајању, али има храб-рост да каже своје осећање. Неће он увек тражити одговор, наћи ће сама га песма а „затим је било све као увек“, како је то записао Милутин Ускоковић у својој прозаиди „Као увек“. За Станојевића је свака љубав „мантија духа“, која га подсећа „на златни покрива~ слике Пољубац Густава Клинта“. Његове песничке слике у којима су емоције увезане са детаљима из природе, лирски су топле и упечатљиве. Њене осећајне нити узбуђују машту „воде нас својим путем, откривају нам нешто свог видика (...) и ми, обузети чаром у пола скривених ствари, идемо даље у вечитој жељи за потпуним и савршеним.“7 У том смислу овај песник тежи да напише поетску дефиницију шта је „права жена“, нешто што је вечита тема песника и друге половине људског бића наспрам лепшег пола, јер човек је човек тек поред жене. Песник каже: И схватам да је права жена она коју немаш и која ти у једном тренутку даје све оно што заправо имаш. Имати нешто, не значи поседовати ако тога нисмо свесни, а имамо увек довољно, макар једну ноту на жици неког инструмента („Песма за виолину“) или бар један стих песме зване живот, или шапат душе. Песник Марко Станојевић је свестан да „читаво умеће живљења“/ значи чути кад душа шапуће.“ Све ове песме су на неки начин записани шапати душе, умска превођења у језик у коме врхуне гласови, они казани и они који ће се накнадно чути. За песника Марка Станојевића љубав је бити и трајати („Бити“), зато је ова књига дневник свесних аката и слика чисте спознаје. У Врднику, 19. новембра 2016. ____________ 1) „Човек који не воли жене, не воли ни људе“: – Увредљива је зато тврдња оних који животиње издвајају у односу на човека па кажу: „Онај ко не воли животиње не воли људе“. Животињама треба поклонити пажњу према потреби, природи саме животиње и станишта у коме треба да пребива, а у сваком људском бићу треба видети себе и тако се понашати.

2) Јован Дучић: „Благо цара Радована“, Империја књиге, Крагујевац, 2010, стр. 56, 57. 3) Антички свет је сматрао да је љубав „божанског порекла“. Њени су богови Ерос, Амор, Афродита. 4) Марко Станојевић (Неготин, 1992) пише поезију. Ово је његова прва књига. Живи у Београду. 5) Марко Станојевић: „На ветру љубави и туге“, Пресинг, Младеновац, 2016. 6) Матија Бећковић: „Песник...“, из рецензије за књигу „На ветру љубави и туге“, задња корица. 7) Милутин Ускоковић: „Под животом“, Кадињача, Титово Ужице, 1995, стр. 267, 268. ONLINE ART | 33

ZVEZDANI KOLODVOR | MUDRE MISLI

HAIKU, AFORIZMI I ULTRA KRATKE PRIČE TAMARE LUJAK Privatnost „Od kad su ljudi počeli da lete, nemam nikakvu privatnost“, uzdahnu vila i sakri se iza oblaka. Provera Brzo, brzo, moram se dočepati Gugla i proveriti da li postojim! Beograd 3013

Semafor na prometnoj raskrsnici oglašava se jednog prohladnog jutra: „Pešaci, pređite na drugu stranu ulice. Pešaci? Pešaci?“ Debelo moje „Debelo moje“, tepala je Zemlja moru. Iza Iza pahulje sakrila se snežna vila. U nizu U veselom nizu klupe ćakulaju. Ljudi prisluškuju. Na krov zgrade Na krov zgrade posadio se mesec. Drema. Otkri mi tajnu Otkri mi tajnu svemira. Podariću ti svoju dušu. Bio jednom jedan jezik. I zvao se srpski.

ONLINE ART | 34

Čovek koji mnogo ljudi zna, u malom svetu živi. Ukoliko tražiš izlaz, vrata će se uvek naći. Najteže istine na staklenim nogama počivaju. Najlepše ograde kriju najružnije tajne. Najdublji su ožiljci – nevidljivi. I u zverinjaku cvet raste. Ono smo što odlučimo da budemo. Trag u pesku – to je sve što za nama ostaje.

ZVEZDANI KOLODVOR | POEZIJA

OVINKI LJUBEZNI Jože Brenčič Skozi motna stekla opazujem vse tisto, česar sem se nedavno dotaknil s srcem in čez vse se ovija rahla meglica časa. Premišljujem, zakaj tako lep in čist pesek povzroča tak bes in grozo v njenih očeh in zakaj nisem opazil razpoke v piedestalu. Naj zažgem čustva, jih pribijem na steno? Pojavila se je kot serafim s širokimi krili, s čistimi otroškimi očmi kot blagoslov, z jasnim pogledom na svojo dušo brez madeža in prepričanjem, da je vse le perverzna šala, jaz pa vrvohodec z glavo med krili angelov. Hodil sem po temnih stopnicah kot vombat, ki se vrača k vonju zemlje in koreninam, lahko jo odpeljem domov v svojem srcu, odstranjevalka mask je pahnjena v jarek, dinamična, iznajdljiva, ne nujno v tem zaporedju, izogibajoča pošasti, ki trga krila kačjim pastirjem. Pozorno prisluhnem prhutanju angelskih kril, ko me pelje čez mavrico v kruto streznitev, pogledam ji v oči, v lesketajoči šarenici, zenici sta globoki, da bi lahko utonil v njih, lahko berem iz njenih oči, vidim nevarnost, če so oči prazne, hladne in žarki polomljeni. Stojiva na ozki polici časa nad prepadom večnosti, ni nama mar za vse neizživete monstrume, misel se je zataknila ob sulice kovane ograje, bojim se poledenelih ovinkastih cest vsakdana, na katerih ne gre brez zdrsa na ovinkih ljubezni, nič mi ne pristaja in hodim oblečen v svoj duh.

PIŠEM PESEM

potujejo počasi, pišejo ti verze.

Popravljaš moje slovnične napake, v žaru ignoriram metrična pravila, matematike ni, le kvadrat naslade, so vektorji obeh usmerjeni enako. Pozabila boš morda, kaj sem govoril, dotikov mojih nikdar ne pozabiš, ne puščajo nobenih vidnih brazgotin in vendar se jih zlahka ne izbriše.

EKSPONAT OD VOSKA 215 zastao sam ispred nje skoro savršena žena u otvorenom telu vidim polne organe ispod dijafragme matericu i jajnike krzneni pečat pola sa nepotrebnom imitacijom dlake niže precizno izrađen teško uočljiv otvor vagine samo za one koji se potrude i razgledaju izbliza

ima tamnu raspuštenu kosu blago pritvorene oći napola otvorena usta sa zubima tanak vrat sa ogrlicom uočljivi su potpuno nevini organi pluća anđela srce poprečno presečeno materica prijatna očima svi organi brižno namešteni a vagina slepi tunel koji ne vodi ka unutrašnjosti

Autor: Jože Brenčič (prevod na srpski jezik: autor)

Zdaj svoje bom pero odložil, poslušala boš le šepet dotika, ko prsti pišejo ti pesem na telo, na listih praznega je še prostora. Saj veš, svobodna si v izbiri, da izbrala boš kot jaz: ljubezen, zadržanosti ni več v prstih, ONLINE ART | 35

MORE I STARAC onog leta nisam razmišljao o svetlosnim godinama rastojanja između svetova i poleteo sam među sazvežđa na krilima izraslim nakon nekoliko čaša vina u bašti restorana uz more za svoj svet sam istkao nebo koje dotičem svojom smelošću sunce mi daruje mnogo vremena čak i mesecu pozajmljuje svoju svetlost a more blista u svojoj hučnosti mesečev sjaj hladi mi čelo crvene ruže ograničavaju me svojim trnjem morao bih da ih zatvorim u kavez za divlje zveri da ne bi bila opasna ta njihova lepota hoću da budem kao drveće koje ozeleni u svako proleće reči su kao jato crnih vrana grakću grakću posle gozbe sa trešnjama nezadovoljne time što su uništile koraci odjekuju kao moja praznina sluteći granitne ljiljane koji mi boje lice noćno lice neba je zabrinuto kad u zoru zazvone zvona i more je zasićeno sadašnjošću neće me više biti kad sunce oboji tvoje oči raskoš uvek rani i izmami suze

LETNJE VINO Nakon gutljaja letnjeg vina budi se jutro na drugoj strani snova, osuši kapi znoja na tvom čelu i sve reči su suvišne. Stvorio sam te za sebe po svojoj meri zato ti je tesno u odeći kad kažeš: nas dvoje sa ili bez nade. Oštre trave nisu ponizne režu mi listove na nogama, plač ne koristi, ONLINE ART | 36

plavo svetlo je hladno. Stvari nazivam pravim imenima i ne tražim šta bih mogao voleti među svim greškama u prolećnoj uzvišenosti. Prigušen krik cveća na jastuku među jagodama, parče neba sa osmehom sunca sastojci su mog letnjeg vina. Autor: Jože Brenčič (prevod na srpski jezik: autor)

ZVEZDANI KOLODVOR | PROZA

Katarina Veljković "Kad sagledaš, shvatiš i prihvatiš svoju konačnost, ne brine te više život, već neizvesnost i beskonačnost u poslednjem poglavlju života. Smrt." "Kad shvatiš da nisi večan, jedino što zaista želiš jeste: da si iskreno voljen i srećan."

Kratka priča Priča o „Senilnom“ Čovečanstvu i „Zaboravljenom“ Detinjstvu

„Ja sam ti“! Ovo su bile reči koje su probudile starca koji je zadremao ispred svog ogledala. „Ja sam tvoj odraz“, reče dečak dok je starac začuđeno posmatrao odraz malog dečaka u ogledalu u kom je tražio odraz sebe. „Ti i ja smo jedno.“ Dodao je umiljati dečačić. „Da, ja sam dete, ja sam deo tebe. Nekada sam ja bio ti, a nekada si ti bio ja. Možda ti se sada više nego ikada čini da sam daleko, ali pogledaj, ja sam tu, ne ispred tebe, ne u ogledalu, ja sam u tebi, ja sam ti.“

Prisećajući se svog detinjstva, svojih nestašluka, dogodovština, svog odrastanja, sazrevanja i starenja, starac pusti suzu i izusti tiho: „ Da li si srećan?“ Sa setnim osmehom, dečak reče: „Računica je prosta, ja sam srećan kada si ti srećan, ja sam tužan kada si ti tužan. Kada povređujes sebe, povređuješ i mene, sve dobro i loše što radiš, sve to utiče na mene.“ Sa knedlom u grlu dečak upita starca: „A...da li si ti srećan?“ Starac shvati i izusti tiho: „Oprosti mi... tvoja opomena mi je bila potrebna i došla je u pravo vreme, shvatih da je potrebno da učinim nešto dobro za druge i za sebe. Šta želim za sebe, želim i za svako dete, jer sam nekada i ja bio mali dečak, nečije dete, jer sam sada otac, deda, uzor za mlade, ja sam sada star, ali moje detinjstvo je deo mene, deo po kom najčešće prepoznajem sebe.“ Zazvonio je telefon, starac se trgao iz sna, podigao slušalicu, upitao ga je njemu uvek mio i drag glas: „Deda, šta je to sreća, da li možda znaš?“ U ogledalu je ugledao svoj odraz i prisetio se svog sna, setio se da je svako dete njegovo drugo ja, setio se da za sreću malo treba i koliko on može da doprinese i da da; rekavši: „Sreća je kada smo u svetu različitosti u svemu ravnopravni ti i ja, kada vlada iskrena ljubav, razumevanje i harmonija“. Ne, ovo nije bila priča o starcu i detetu, ovo je priča o „Senilnom“ Čovečanstvu i „Zaboravljenom“ Detinjstvu i njihovoj međuzavisnosti. ONLINE ART | 37

NA MOM PROZORU Snežana Šolkotović Na mom prozoru muškatla stoji promrzla od studi i mraza, bi mi žao videći je takvu da se od neminovnog kraja boji, dok je hladnoća osvaja ko kakva zaraza... Bi mi žao pupoljaka u cvetu jarkih boja, punih izazova za jedan momenat stud ih pokosi u letu samo da im otme ono malo snova. Zima se ponosi slikarskim umećem širi skute, šara prozorska stakla ne razume da je izvor nesreće, izgled smrznute muškatle me je dotakla. Na mom przoru u saksiji stoji muškatla zimi teško ko da se ljubavlju suprotstavi nema topline koja bi joj srce dotakla koga uhvati, bahata ledenim zagrljam steže i gnjavi. I bi mi žao na prozoru slike, na cvetove različitih nijansa i boja sada muškatla više nema prilike da se rascveta i ulepšava svanuća moja...

ONLINE ART | 38

HAIKU U MLADOSTI SE LUDUJE U STAROSTI SE MUDRUJE JEDNO S DRUGIM NIKAD NE DRUGUJE... NJENE OČI BOJE MASLINE SU ME OČARALE, SMISAO SU MOM ŽIVOTU DALE JA SAM SE ZALJUBIO... POGLED PUN USHIĆENJA PRATI LET GALEBOVA NEDOSANJANI SAN... VETAR NOSI UZBURKANE TALASE POVERAVA SVOJU TAJNU OBALI JOŠ JEDNA PESMA JE NA POMOLU...

NE VOLIM SNEG... Snežana Šolkotović

snežnom čarolijom nevini pogled deteta

bi da zavarava... Ne volim sneg

Ne volim sneg

tu belinu koja sva sećanja

onu škripu i tragove koji korak ostavlja,

iz nekog klupka vremena odmotava,

klizavi led

ne volim hladnoću koja steže srce

sa kojom se nepažnja zabavlja...

okolinom mešetari

Posebno me pogađa onaj setan pogled vrabaca

i u duši bi da obitava... Ne volim pahuljice koje u svom letu plešu svoj poslednji ples, tobož se raduju svakom pokretu, svaki treptaj je ko sam stres... Tom prizoru pridružuje se i tišina koja guši, dah pokušava da sputava, sem veselja, dosta tu sete ima

ispod strehe koji plašljivo iz gnezda vire,

jedva se ustručavaju da kroz belinu polete da promrzla krila šire... Ne volim snežnu belinu ulice pod smetovima..., vetar kad remeti zaglušujuću tišinu od kog me čudan me nemir obuzima...

ONLINE ART | 39

ZVEZDANI KOLODVOR | POEZIJA

Ana Savković Težina postojanja neman se rađa sa svakim novim jutrom poprima oblik beskrajnog dana samonametnuta kazna neprekidnih misli koje služe kao pokora tama koja čuči preuzima um prijeti da pokrene rijeku paranoja moram je zaustaviti cijeli spektar raslojavanja dok se borim s danom pritisnuta od zid gurnuta na tlo svijet koji prezirem postaje moj zatvor bijeg je u oazi koju stvaraš za mene svakim novim danom svaka riječ donosi olakšanje kamenje koje nosim na prsima odlažem na papir težina postojanja lakoća nestajanja na kraju sve što postoji mora umrijeti

Bezimene patnje demoni koji me progone strpljivo čekaju svoj trenutak žele me povući na dno u blato života borim se s paklom svaki dan bezimene patnje nevidljive oku slijevaju se u more patnji ostalih duša i postaju molitve ONLINE ART | 40

čujem zavijanje pakao kuca na moja vrata krletka u kojoj obitavam skupa sa svojim prokletstvima postaje moja katedrala izgrađena na neizgovorenim riječima i proročanstvima čitam znakove karte su bačene sudbine su razgrabljene zemljom sad lutaju samo mučenici i prokletnici ovaj novi svijet odbacuje mistike i stvara zvijeri

Povijest bezumlja razum se povlači ustupa mjesto maničnom sjaju oči su prvi pokazatelj traže duhove u sjenama dana vidljivo nevidljivim ljudima sat otkucava trudim se ugurati cijeli život u taj jedan trenutak prije bezumlja vladar mog djetinjstva moj krvnik moj mučitelj moja kazna i pokora u jednom njihovo bezumlje moj pad u tamu sat i dalje otkucava sjedim i čekam tiho kreće se u mom smjeru osjećam prisutnost u zraku nečujno kuca na vrata smije se znam zlo nikad ne spava

sjedim i dalje sat otkucava sve glasnije trenutak se pretvara u vječnost umorna sam od ovog tijela ali ne ustajem ne pokoravam se sjedim i smijem se sjedim i gledam u vrata sjedim dok sat otkucava sjedim i živim u tom trenutku prije usidrena u bezumlju ja se raspršujem po nebu

Anamarija Bakrač KRATKE MISLI Nekoliko misli o ljudima... - Najsnažniji ljudi su ranjenog srca. - Siva je nekome nijansa crne, a nekome bijele. - Tek kad naučiš diviti se malim stvarima, možeš postati velik čovjek. - Muškarci sve tumače kako vide i kako žele. Osim ljubaznost, nju tumače kako kojem treba. - Ne daj da ti ljudskost crpe loši ljudi.

- Svaki početak je težak - osim onaj s pravom osobom. --------------------------------------------------------------------------------

HAIKU ZLOČIN I KAZNA Moj zločin je što te toliko volim. Stradala samo jedna žrtva. ------------------------------------------------

ZALAZAK Zlatnim koncem tkan na plavom prekrivaču Sunčev trag ------------------------------------------------

... ti u meni ja u tebi mimoilaženje

ONLINE ART | 41

ZVEZDANI KOLODVOR | POEZIJA

NE VOLI ME!

BEZ ODGOVORA

Ostavi mi maglene noći, ostavi mi maglene oči i nejasne obzore.

kako se usuđuješ dirati me riječima po srcu po duši kako to misliš da smiješ

Ostavi mi neprozirne vode puteve koji nikamo ne vode i zatvorene prozore. Ponesi sa sobom odsjaj svake lampe, svu životnost iz oka i maslačak rasut po livadi. Uzmi sa sobom bistrinu rijeke da joj vidiš dno, ma koliko duboka, uzmi sve zaboravljene osmijehe uokvirene na komodi. -----------------------------------------------ZNAŠ LI? Znaš ono, kad pogledaš prema gore, u let ptica na visini i ne pronalaziš što si počeo tražiti?

Znaš ono, kad se san i java bore i kad ti se čini da trenutak nikad neće prestati? A znaš ono, kad malo prije zore, u svojoj blizini, u njenom naručju nađeš sve što bi ti moglo trebati? ------------------------------------------------

kako da odolim željeti te uz sebe kad spavam i budna kako to misliš da probam kako da postanemo sretni zajedno istinski kako da se volimo kad je život stao između nas ------------------------------------------------

U IZDAHU uzmakla sam za korak kad si prošao s njom i razmaknula usne toliko da prođe teški izdah i odnese sa sobom bol -----------------------------------------------S TOBOM

IZMEĐU POLJUBACA Tvoj prvi i zadnji poljubac su me označili, omeđili, k'o zarezi. Ne znam kad, postala sam umetnuta rečenica svog života.

ONLINE ART | 42

Nezaklonjena pred tvojim smijehom, prepuštam se ludosti i radosti, što je donose tvoje ruke, tvoje riječi i zagrljaji. Pristajem na ludost, ako je s tobom. Pristajem, s tobom biti ja.

.. stojim na ivici dana i pitam se koji je to put da te sanjam koliko će mi života trebati da te zaboravim i koliko bi ih tebi bilo dosta da me zavoliš -----------------------------------------------SVE Budi mi šapat podrške. Budi mi uzdah u umoru. Budi mi dah dok snivam. Budi mi tišina. -----------------------------------------------KRIVE ULOGE Na raskrižju dva Svijeta: nešto iskri među kapcima i izvrsno upakirana patetika za opis neponovljivog trenutka, u zbilji. I eto, naša jednočinka, prije zapleta, otišla je kraju. ------------------------------------------------

U MOJIM MISLIMA Kako da prestanem misliti na tebe? To je kao da krv zaustavljam uz venu. Ne vrijedi, ona će doći do srca. Tako se i ti spuštaš iz misli među vjeđe,

pa po obrazima. Podsjetiš me, svaki dan, na sasvim nove načine, da još nisi ni izblijedio, ni izgorio. -----------------------------------------------NEISPROBANI ŽIVOT U ratu, djeci ispred metaka ne treba pomoć novinskih redaka, svjetskih poredaka ni novih početaka. Ubijena djeca ne plaču. -----------------------------------------------STRAH Danas me strah. Plašim se da ću vidjeti tvoj smijeh i tvoje tužne oči, a to je najgora kombinacija. Strah me da ću se naviknuti na sebe. Bez tebe. Bojim se da moji pokušaji neće sazreti. Strah me raspršiti se, a još više učahuriti se. -----------------------------------------------BEZ UVJETA skrij se nestani pretvori se u prah neću te zaboraviti odsijeci mi jezik mačem pa te neću spominjati izvadi mi mozak pa neću na te misliti iščupaj mi srce još uvijek ću te voljeti

ONLINE ART | 43

ZVEZDANI KOLODVOR | MUDRE MISLI

Ljubiša Šljivić ''Danas postadoh bogatiji za jedan veliki neuspeh, juče sam bio siromašniji za jedno veliko iskustvo''

Zorana Petričević Put do pakla popoločan je dobrim namjerama

Hodajući putem oivičenim gustom travom ugledah puža ispred sebe. Pomisao da bi ga neki od automobila koji tuda prolaze mogao zgaziti nagna me da se sagnem, podignem puža i smjestim ga u travu, smatrajući da mu je tu mjesto. Uspravih se i krenuh da nastavim svoj put kada se čulo šuškanje u travi i siktanje...

Danijel Župančić vudrenkanda za smeće kanta

Vedran Mitrović ODLAZAK Da odem u zemlju koja nije moja, raditi za ljude koji me nikad neće smatrati svojim posao koji ne volim ? Ne prijatelju, ja ostajem radije tu. Raditi ono što ne volim da bih se mogao baviti onim što volim.

ONLINE ART | 44

ZVEZDANI KOLODVOR | POEZIJA

KRUGOVI PESME Slavko Marković Pesmo, odbegla si tajno: U snove, okove; U vode, u krugove… Loviš praznine u očima, daleke tragove zasipaš rimom…

PESNIKOVA LJUBAV U oku pesnika na obali Lima tragovi želja… Druga obala doziva njegove snove… Pesmom ukrotiće reku. Obaleželja 5 snova-

premostiće ljubav!

Kako te dozvati? Među pesme – nerođene, tajno boluješ. Odazovi se! Sebe, ko snoveogoli, skini okove! Zaplovi u Limske vode obale traže krugove!

ODISEJ U vatri željabezvremeno, traži zemlju snova… Daleke obale u očima zaspale. Dozvaće ga ljubav sa praga kuće. Tragove lutanja pobediće ljubav! Pesnik jeOdisej u pesmi!

ONLINE ART | 45

ZVEZDANI KOLODVOR | AFORIZMI

Snežana Marko Musinov Reklamira se džambo, mega, giga, a u džepu nema novčanice koja je prva liga. Svarovski kristali u oko zaljubljene devojke stali. Jake sujete vodećih političara konfliktne situacije zapletu i interese širokih masa na najmanju moguću meru svedu. Rasla sam uz ideju da ko laže – krade, pa i dalje: ko krade – ubija, a danas se sve u neistinu sabija... Političari prednjače... Do izbora: ne lipši magarče. Gladna sam... Pravde. Osviću podsticajni dani... Do uveče, novom melodijom odzviždani. Disanje nebesa nas potresa, ko konce razmrsi – taj se trsi. Raščišćavamo kamenje spoticanja, kad ono, stalno se novo odronjava. Samo namolovani nisu naseli na više puta ponovljenu laž. Beograd je odavno na vodi. Šta se tek sad čudimo... (nad tom činjenicom)? Dan je poradio da svane, a radnik da iz kreveta ne ustane (na noge lagane). Od kako su vlast zajašili skroz su se promenili... Drugo nismo ni očekivali. Konačno sam postigla cilj. Pogodila sam ga u srce... Aforizmom. Kad iz mozaika misli izvučeš kockicu, izazoveš tektonski poremećaj, i sve ti se sruši. Pošteno su kupili, pošteno i prodali... Za veće pare! Širimo se... Naseljavamo groblja. Progovorila sam. Za džabe. Kad glas iz duše progovara, odjek ne jenjava. Naši ljudi su uvek radije čuvali švajcarske franke, nemačke marke, američke dolare, a sad evro uzavr'o. Dinar osta slinar. Na klizavom smo terenu. Nažalost, i zimi i leti. U Srbiji je siva omiljena boja... Zbog sive ekonomije. Od rada na crno, džep se naopako izvrn'o. Manjkavosti i pogodnosti čistih računa retko isplivavaju u isto vreme. Ološ trlja ruke, al’ ne od nauke. Potrošen dan zatvoren je san. Zrelost društva se ogleda u ozbiljnim igrama. Ne stresiraju se oni koji često menjaju dres, otud u posmatračima toliki bes. Odušak kadgod završi kao opušak. Novac na stolu, „istina” na videlu. Koliko nam pod nogama gori, nauka ne govori. Pravda za koju se gine, nalazi se ispod površine./Beneat the surfice there is a justice. Čista emocija menja dijapazon proporcija. Kumin papagaj Plavko je progovorio psovkom; za razliku od nas, imao je više kuraži. Dobri rezultati ne izostaju kad stvaraoci na desnu nogu ustanu. Mudre političke snage mudro ćute. Pitak humor nije plitak. Kritika ima cilj da menja stvari nabolje i protiv tvoje volje. Preslišavam se da se ne preslikavam. Ključni igrači i zadaju i primaju udarce barabar. Svet je mali, proslavi! Uplićemo se u tuđe živote i kad su ih vlasnici sami napustili. Zaćutaću kad me sahrane. I to je mnogo od mene. U vreme kada niko nikog ne šljivi, mnogi beru plodove na tuđoj njivi. Znanje se čitanjem širi, nije dovoljno da se unutar knjige tek ovlaš zaviri. Kad potonu sve lađe, nestanu i sitne svađe. I parče zemlje se zacrveni i postidi, kad ko sve njim hodi, uvidi. Ni naizgled lako, ne dosegne svako. Pokisnete li, možete se osušiti, ukaljate li obraz, ne možete ga jednostavno umiti. S ove planete sam, samo me je život u siromašnoj sredini izobličio. Ko raste kao kvasac na toplom, čim zahlade odnosi, splašnjava. Pošto je jezik najjači mišić u ljudskom telu, nije čudo što je nekima glavno oruđe. Paradoksalno, što smo finansijski siromašniji, to smo deblji. Muka nam se lepi. Fleke na tkanini, fleke na duši, fleke uopšte, deluju odbijajuće i kad za postojanje imaju pokriće. ONLINE ART | 46

Јелена Радојковић Хаику ПЛОВИДБА Почиваш међу границама свемира, све у жељи да опет пловиш мојим баркама љубави у океану бесконачности и да као и пре раширим беле јарболе у знак пораза и позовем те на палубу.

У ТВОМ ОКУ СЈАЈ Не знам како, ал у твом оку сјај од славуја је малко отимао на свету рај, а сад свему дође крај.

ТИШИНЕ Када тишине заћуте Запитаћеш минуте Где се у снег ове зиме Сакрило моје име.

ОКИДАЧ ЗА ТАМУ Тражим своје светло, окидач за таму. Не би ли искључила самоћу и укључила срећу. У тами видим само твоје очи са бојама сете, изражених тонова чоколаде, сладак и горак у исто време. Заиста посебан да би мислио на мене.

ВЕЧНА РЕФЛЕКСИЈА УМА Запитај тишину, она ће ти рећи све. Остави све по страни и дођи до мене. А ипак ти си можда нестваран лик моје самоће, који лута мислима као какав ратник. Запитам тишину која вечно ћути, а само ће ме нит твог срца чути како те дозивам у мислима и како срце куца у ритму твога имена. Запитај тишину, она ће ти најбоље рећи како ствари стоје.

Кратке мисли Човек је најсрећнији док машта. Зашто увек снујемо о једној звезди, а небо је пуно звезда? Сваки писац има своје тајне. Речи им воде ветрови, понекад нежни као памук, а понекад ветрови јачине оркана, али сваки писац ће на крају написати своје дело, ма колико оно било слабо или јако, оно је увек саздано од пишчевих нада и очекивања. ONLINE ART | 47

ZVEZDANI KOLODVOR | POEZIJA

ЈЕЛЕНА РАДОЈКОВИЋ АЛЕКСИНА Моја драга Алексина, колико пута сам ти писао и да си моја и удисао твој мирис драг, а где си сад у гори попут кошуте сакрила свој траг? Још сањам твоје скуте, весели у парку дан, а онда се свијеш у ноћ црну и осванеш као дан. Волео сам те као неухватљиву срну и док последњи одсјаји сунца трну гледао сам те уснулу покрај мене, ал ето љубав вене као цвет у јесен. Ти си отишла и од тебе оста сен нежна и треперава у ноћи. Још увек сањам дан кад ћеш опет доћи, доћи ми у сан да опет будем раздраган и да на карту љубави задњу пару да дам и карта херц избави да не будем више сам овом осамом изабран. Да одем и да те заборвим јер нема у твом срцу стан да ту и даље боравим.

МУЗИКА Са сећањем на мелодију моје срце свира на клавиру, рука диригује папиру ONLINE ART | 48

графит пише увертиру. На пролеће се једна песма рађа, креће се путем безнађа преко васељене до хартије изгубљене. Са мелодијом у срцу душа виолину свира неутешну песму до свемира која лети до звезда и сазвежђа и сакрије се у шаре калеидоскопа. Рука ми пише мелодију која осамом дише, провејава тугом и сетно уздише у ноћне сате.

ДОДИР НОЋИ Увучем се под звезде у скуте црне ноћи самујем на ивици свемира, тужних звезда и посматрам метеоре. Душа ми је заспала на земљи а срце мрачним небом ходи, као вилини коњици по води, све до месеца и планета, до космоса. На одру расула се коса, тренут и час потекоше у исти мах док звезде зову да сањамо. Сестрице моје милују ми косу и исплачу коју росу због моје душе усамљене.

Jelica Đukić Hod po ivici Sanjam da hodam po tankoj žici. Sa jedne strane smrt. Sa druge ti. Kostur me gleda iz ognja paklenog grehe mi sabira da Luciferu sprovede me, sto željan čeka dok žrtve svoje u paklenom grotlu kuva.

Njemu okrenula sam leđa Tebi bih da hitam, ali ako ubrzam i pogrešan korak napravim smrt će me prigrliti. Ti čekaš me, ruke pružaš, gledaš u pravcu mojih zenica koje gore poput pakla iz kojeg bežim. Hodam po tankoj žici. Hodam po ivici. Jedan pogrešan korak i gde cu da završim?

Kad čovek umre žalimo za njim svi i pitamo se da li smo uradili sve da mu pomognemo i jesmo li mu nešto ostali dužni. Kad umre čovek postanemo na kratko svesni prolaznosti svoje i plačemo i obećamo sebi da ćemo već od sutra živeti drukčije, a onda sutra zaboravimo šta smo obećali i krenemo po starom, kao da ćemo živeti hiljadu godina barem. Kad čovek umre svesni smo da smo ništavni, da je život kratak i da je sve prolazno. Kad nestaje čovek shvatimo da doći će dan kad ni nas više biti neće. A sunce će i dalje da sija...

Odlazak Otišla je u smiraj dana, sunce je zaspalo u oku suncokreta, neće se vratiti nikad, ni za sva blaga ovoga sveta...

Kad umre čovek Kad čujem za nečiju smrt zaplačem gorko i pitam se da li sam mogla za čoveka tog učiniti nešto dobro u životu njegovom. ONLINE ART | 49

ZVEZDANI KOLODVOR | KRATKA PRIČA

Suvaja Pavle Zelić

afana “Bukovica” u Žegaru je to veče bila puna. Starina Gojiša je okupirao sto sa dobrovoljcima iz Srbije i žickao guštere za piće. Za svaku bukaru vina, sledovala je priča iz ovog kraja, koji su golobradi momci znali samo iz sećanja svojih starih i propagande sa televizije, zbog koje su se valjda i zaputili u ovaj krš u kojem uspeva samo kamenje... i Srbi. Pričom i pićem su prekraćivali vreme do poziva na dužnost. Noć je dobrano odmakla, i pesma se uveliko orila, zaglušujući prigušene kanonade, kada je u kafanu stupio četvrtasti čovek sa licem izrezbarenim kao Velebit pod kojim se stislo ovo selo, i svi oni u kafani. Kao da su samo njega čekali. Odmah ga posadiše u čelo stola gde su sedele knindže. Odnekud se tu stvori i jedan mali dečak. Vojnik ga odiže od zemlje i izljubi, a zatim posadi na koleno i sede da pije. A mali je dobijao gutljaj od svake zdravice. „Oj Gojiša! Ko je sad pa to?” „To? To vam je Jovandeka Ušljebrka.” Reče i zastade, kao da premišlja ima li se šta dodati. Znak je shvaćen i nova bukara crnjaka se nađe pred njim. Namerno sporo, Gojiša natoči, nazdravi novopridošlom koji mu uzvrati sa drugog kraja kafane i otpi dug gutljaj. „Ali nije on oduvije’ Jovandeka. Nekad je bija samo Jovica Ušljebrka. Vi’te momci, u nas je običaj da se nadimak - a to vam je prije ka’ ime - daje u odnosu na to kol’ki je i k’aki čovjek. Mene je recimo ime Gojko, a Gojiša sam jer me ima...” i stari tu raširi ruke k’o strašilo „’volko. Mog đeda su zvali Gojkan, al’ taj se mora’ saginjati da bi proša’ kroz portu našeg manastira Krupa. A Jovica... za njega je druga priča.” „Ne tako davno, pre svog ovog čuda što nas snađe, u istoj ovoj kafani, sedeli smo Jovan - Jovica i još nas iz sela. Suša beše pritisla i čak je velika Zrmanja bila ka’ potok. Krene tad priča o zapuštenoj vodenici koju su Ušljebrke još nekad digle na jednoj suvaji, pritoci Zrmanje. Suvaja, to vam ka’ potok il’ rečica koja leti presuši.” „Jovica nam se tu malo naljuti. Rekosmo koju više na račun pameti njegovih, koji su zidali mlin tamo đe vode ima pa nema... Ko zna šta bi bilo, već su se i nuževi vadili, kad neko pomenu opkladu. Kažem, popilo se, a Jovica ponajviše, i sam vrag zna kako se doseti da predloži da samelje džak žita u svojoj vodenici. Vukući mlinski kamen kurcem!” Neko se zagrcnu. „Nego! I tako i bi. Devet muških dade po 50 maraka svaki, i dogovor pade. Kol’ko sutra smo svi bili tamo. Čak su i žene krišom virile kroz pukotine a mi se pravili da nisu tu. Obmotaše Jovičinu alatku nekim krpama i uvezaše je užetom a drugi kraj privezaše za zupčanike mlinskog kamena. I da vam kažem, nije krenulo dobro. Taj kamen se nije vrteo godinama, i kako ga Jovica cimaše, a kamen ni makac - mislili smo da će ostati bez kite. Al ga jes’ pokrenuo! I jednom kad ga je išlo, ceo džak se smleo ka’ da kroz suvaju nahrupiše slapovi Krke!” I tu se okrete da učestvuje ko zna kojoj zdravici po redu. „Tako je Jovica, mali kakav ga vidite postao Jovandeka, ljudina. Al’ ne mislite da ga je to manje koštalo nego nas koji smo opkladu izgubili. Umal’ da ostane bez spolovila. Kažu da mu je pocrneo bio sav, a po lekarima i bolnicama se vukao celu godinu dana.” „Pa jel’ se...oporavio?” stidljivo upita jedan od mladića. „Vi’š ono dete što cupka? Pre opklade ima’ je šestoro, sve devojčice. A posle napravi Dušana. Ajd uzdravlje momci. Kol’ko sutra i vi možda zaslužite neki novi nadimak.” Kucnuše se u tišini. Uskoro su prineli Gojaknu još crnjaka, ovog puta dvolitru. Noć je bila duga a front blizu.

ONLINE ART | 50

ZVEZDANI KOLODVOR | PREVEDENA POEZIJA

ONLINE ART | 51

RAMIZ VELAGIĆ, Velenje, Slovenija Ljubav je otrov: kad je izgubljena želiš da je vratiš. *** Uzalud se troši vrijeme s mislima da bi moglo biti drugačije. *** Najbolji čovjek je onaj koji nikome ne čini štetu i niko nema od njega koristi. *** Svako bi trebao živjeti na svoj račun a ne tražiti žrtvu koju možemo izkoristiti… *** Težko je biti sa veselim društvom sam… *** Dok drugi troše pare ja trošim vrijeme.

ONLINE ART | 52

ZVEZDANI KOLODVOR | MUDRE MISLI

Илинка Марковић Када је ружа отворила латице постала је лак плен /за черупање/. * Корачам улицом пролазности. Чује се лагани корак мој стижући до заборава! * Ти си моја инспирација, а ја твоја секирација. * Увредљивост галати ум! * Мисао је најјаче човеково оружје! * Суштина је као перје. Узалуд је трагање када крене да бежи из човека. * Кренух овим путем, јер другим нисам знала! * Између првог и последњег једном исписују се странице живота! * Шта вреди запомагати, ако те нико не чује! * Склањати поглед од ''муљавих'' људи је исто као сипати муљ у себе! * Код нас је све онако како не изгледа!

Тако је да би и луд полудео! * Зао човек језиком палаца и када га нико не чује. * Да може друго бити прво, било би! * Твоја воља, моја невоља! * Лако је пасти. Тешко је дићи се и даље ићи – бити довољно ту! * Није страшно изгубити поштовање људи. Страшно је изгубити самопоштовање! * Душа је ова као планински поточић зими! ______ * Брзо хватај своје време, ево стижу нове теме. Лако свуда можеш стићи ако кренеш и знаш ићи! * Ако би звезде дотакле земљу, а ја имала моћ, од звезда бих сачинила стазу за твоју љубав ка мени.

* Имам и ја животне олује. Но, чувам их за себе! * Танка је линија између нежности и суровости! * Муко моја, намучи се мука! * Добро зависи од нас! * Ако човек има циљ пут ће наћи! ONLINE ART | 53

ZVEZDANI KOLODVOR | POEZIJA

Илинка Марковић Не знам... Не знам више авионе од хартије да правим Нити рукама да плетем мрежу од конца Не знам питалицу да сложим Нити одговоре да нађем.

Не знам више жмурке да играм Ни ''ћораве баке'' ни ''иде маца око тебе.'' Не знам зашто се све гумицом живота брише док одрасташ и постајеш човек! Не знам где су се изгубиле шуме? Ни радост кружења око дебелог стабла? Где нестадоше ливаде под откосима дечија граја, игралишта и одзвањање лопте на њима? Не знам где нестадоше сви они дечаци, каубоји и инцијанци и ја са пером на глави? Не знам где нестаде девојчица та и зашто одједном постаде жена? Не знам где из човека нестане дете и са собом понесе све дечије чаролије, нити зашто остави само досадног одраслог човека?

ONLINE ART | 54

Нека се котрља.

Нађи Време.

Ти буди чврст.

Зграби га.

Нађи цвет.

Нека тече само за тебе.

Удахни његове мирисе.

Нека буде твоје.

Хартија црта

Замириши.

Нађи реку.

бескрај по зеленом сну

Нађи песму.

Нека те води до извора.

суманутости

Отпевај је.

Жуборите заједно.

Нека ти римује пут.

Нађи Сунце.

Нађи Месец.

Ухвати га руком.

Игра речима

Спријатељи се с њим.

Нека ти сија на длану.

додир мисли и слова

Нека месечина сија за тебе.

Нађи Поезију.

постаје Небо

Нађи страх.

Живи је!

Невена Поповић

Изазови га. 3

Порази га.

Поноћ куца у

Осети мир.

сребрној игли цвета

Угуши немир.

који мирише

Нађи Ветар. Нека ти прича приче.

Запамти их.

Жетва крушака

Пренеси их даље.

мерење космоса на

Нађи Тишину.

скали ћутања

Чуј је.

Подели је. 5

Нађи мантру.

Стадо бадема

Мантрај.

гледа густим шумама

Мантрај, иако се не сме.

далеких ноћи

Нађи шуму. Осети њен зов. Покрени је.

Нађи реч

Нађи машту. Обоји је.

Нађи реч.

Оживи је.

Изговори је.

Нађи игру.

Нека те описује.

Дај јој ритам.

Нађи дом.

Дај јој кораке.

Усели се.

Нађи пут.

Нека ти буде уточиште.

Иди полако.

Нађи птицу.

Кривудај га.

Научи да летиш.

Нађи себе.

Жабе Говориш а из твојих уста излазе жабе. Крастаче. Љигаве и слузаве, са дугачким језицима. Скачу ми по мислима.

Шта може да иговори , жаба? Ништа сем влаге. Твоја су уста жабокречина. Зелена и устајала вода још са жабама! Твоје речи су жабе. Ја не волим жабе. И зато те молим, Престани да говориш.

Нека ти покаже шта је слобода. Превазиђи себе. Буди бољи него јуче. Нађи камен. ONLINE ART | 55

U DAHU SI MI U GRUDIMA Nevenka Popović ........................................... Tamo gde si bila Prazno je mesto Ni sunce ne može da ga popuni pretužno sunce proletnje Visibabe već dugo žive pod tvojim prozorom kao tvoja duša što dalja to draža tužnija Prazno je uz mene mesto gde si bila nema te tvoja duša uskličnika i radovanja sve dalje od mene a ispunjavala me je kao najčistija ljubav kao drugarstvo cvet prijateljstva sve dublje u moru među algama miriše na tvoju toplinu čak i na dnu mora gde dodiruje nebesku plavet izsijava plače I nedovoljno je ovo proleće I tužno mi je ovo sunce bez tvog prisustva druga majko bez tvojih šarenih kamenčića topline života Hladno mi je u toploj sobi i ništa mi ne zagreva srce čak ni sestre čak ni moja pesma koju si ti u svojim bolnim grudima čuvala Znam ne možeš da dođeš u sobu pa zato ćutim i tugom se pokrivam a neisplakane suze sve dublje tonu u toplom moru koje je za mene hladno ...Kao da živim posle sebe ... Igraju se foke i delfini a ja gledam čudim se kako ne vide da sam mrtva čak i slova zaboravljam pesmu o tebi draga majko da napišem Majko tebe nema nema sunce potvrđuje moje reči boli me od sunca u praznoj glavi u grudima neka mutna tečnost širi se neće da iscuri Ni suza samo tuga veća od svakog bola dublja zakopavam samu sebe I sve oko mene to nisam više ja iza mene mrtve ONLINE ART | 56

penuša se toplo more a meni je hladno Majko tvoje mesto pored mene je prazno zauvek zauvek Ne može ništa zemaljsko da ga ispuni Hladnoća na mestu koje boli U zimskom spremištu bezbrojna tvoja drva tvoja briga Slutila si Želela si da mi ne bude hladno Prazno je uz mene tvoje mesto gde si bila Hladno mi je I na suncu i uz peć Nema te da mi dušu zagreješ a proleće je „ Sve dok ne dođem do tebe biću sama“, moje srce tebi progovara Umela si da blagosloviš zasmeješ i oradostiš u patnji da čuvaš i očuvaš visoko svačiju glavu samo svoju premila ne sačuva malo duže da se radujemo tvom smislu života tvojoj mudrosti što je zračila kao ovo proletnje sunce Nismo mogli ni molitvom ni preklinjući Boga, Ni štiteći te rukama smrt da ti odgodimo ...Sklopila si latice baš kao cvet,ne zaječa, bez hropca- tek, odjednom Ugasi se tvoja zvezda kao da na nebu stoji a ne među nama Za pesmu o njoj, majci najrođenijoj, Hvala ti, Bože Nevenka majci najrođenijoj Baka- Vera je zatvorila latice Ali još miriše na visibabe u prozorima Znam probudiće se miris ruža ali belina baka-Verinih visibaba mirisaće ne njemu vrednu dobrotu,uvek /Nevenka/ „Majčin epilog„

Плаво лето Јулске су вечери грабљивице разума, хорде разјарених ратника који копљима јуришају на девојачка срца, ти тлачитељи ума, вампири свести, злочинци над узлазном линијом живота творитељи осећања потиштености и патње изасланици пакла у заводљивим погледима очију плавих што на зло наводе и урезују дубоке печате у најскривенијим кутовима душе и остављају је израњављену, празну, тамну, као пустиња, као ноћ, као ништа...

Ана Кратовац Од мене се не опрашта! Сан Вртлог у коме вриште све чежње и вапе све жеље неостварене да буду пригрљене и изнете под сунчеве зраке. Разум и морал невољу спречиће да у кофере ме спакује; а сан као опроштај. Али од мене се не опрашта! Ти то знаш. Сместила сам те у оставу за нерашчишћена посла и под будним оком те држим. Па, ти ћути! Ћути довека ако ти се тако хоће. Одавде се не излази без објашњења. Неће те признање да волиш убити, неће те осећања смрвити. Али хоће твој инат, хоће та маска да ти није стало. Заглавићеш се у тој рупи у коју бежиш пред погледом мојим. Могу и да ми ограниче број опроштајних снова. Могу све да их цензуришу. Од мене се не опрашта! Никада! Ти то знаш. ONLINE ART | 57

ZVEZDANI KOLODVOR | REZOVI I SKICE

ПОКРЕТНЕ СЛИКЕ Вељко Боснић Дубоки процјепи који ломе простор који морају да трају... Скупио сам и овога пута све своје слутње и поносно ступио сам на бину која је била празна. Јутром хитам до обале, мале клисуре која се смије мору, и скидам сву росу која је остала на рукавцу, уској линији којом улази сва та мала хладна вода...

На малој бини сам стојим -потпуно наг, обриси јутра трају на мом лицу,руке усахле од чекања, очи ми сузе и поптпуно ћу остати сљеп... потпуно... У парку иза улице клупе огуљене покретне слике –трептаји који пале се и гасе као по такту,вјетром уз пазух прољећу на доку до воде која меље све пред собом. Дунав се и не осврће, на све тодигнуте главе гура све пред собом, меље до ситног муља који прекрива сво каменито дно и пут којим се Римске легије тутњале ономад, давно... Понекад, када вјетар само мало застане, чујем рзање коња поносних Римских легија, црвених барјака, оштрих ножева и сломљених копаља... Склониште племенских моћника, бјес туђина и охолост отоманских ратника... Бркатих хајдука... Дубоки понори који остају и овога пута иза ситних сложених грана, с вранама као завјесом која пада и покрива све трагове које су остале иза нас... Дивни увређени бродови од папира плове водом, савијам новинске флоте и освајам те нове просторе који су остали ван свих домашаја, притисака, немоћи да се крене до нове луке или новог прага. Капи кише остају као залог злато које чувам за крај,ту лагану пјесму и клавир Шопена који бије на сав глас. Морам сигурно да омеђим сву ту бину коју сам сам саградио,подигао као нешто најмилије што сам имао до сада. Вода и даље трља дно корита каменог вјековима, долазио сам и раније хиљадама година на ову бину-знам. Долазио, скицирао и носио посрамљен том љепотом. Свјеж мирис хљеба пара ми низдрве, корицу у руци - чувам за крај...

ONLINE ART | 58

ZVEZDANI KOLODVOR | POEZIJA

Невена Г. Деспотовић СВОЈИНА Уочи своја стопала, уочи их! Сплетене уочи своје шаке. То си ти, твоја једноставност, твоја сажета решења. Душа мења одраз крхких линија исцеђених у деловима свежине отпора. Оне представљају тебе - твоју својину. Кад се склопе усне и оштрицу зуба измаме, онако из дубине, пониште похлепност, оставе те на миру. Схватићеш да смо сви ми важни и потребни, да је свачије умеће по један тучак цвета, да смо ледници који се топе и разнежују. Ево, и ја се топим. Сањам своје умеће. Па хајде, одбацимо спољашност долазећи до својине.

МИЛОСРДНОСТ Хајде, покушај расилити сваку страну, сваки делић себе. Када ти трепавице почну опадати од важности и оне ужарене туге – понестане снаге.

то је моје тло. То је сврха тебе. Нечије очи твој су извор хитрости, нечији осмех твој је пут у оно мало пространство сна из кога се све преобрази у милосрдност гласа. Мени је потребна она лепша страна која цвета и која те ослобађа од грубог расплаканог израза. Нека у људима нема дељења. Једно је Небо за све нас!

ПРЕНЕСИ СВОЈЕ СНОВЕ НА ЗВЕЗДЕ Пренеси своје снове на папир, извези мисли, исцртај осећања. Сањај их чврсто, веруј у њих, немој да погазиш обећања.

Пренеси своје снове на небо, насмеши се сунцу, зачарај дугу. чуј музику, започни машту, великим осмехом отерај тугу. Пренеси своје снове на радост, буди свој, у сваком кутку. Твоја радост је твој свет, буди срећан у сваком тренутку. Пренеси своје снове на звезде, да се остваре, стално се моли, јер нико никад неће бити као ти, сањај, живи, праштај и воли.

Покушај да се избориш за љубав, да она схвати: ONLINE ART | 59

КОРАК ИЗ РЕЧИ Првенствено мудрост пленимо својим корацима из речи, а умно плетемо слогу и обједињавамо се! Игнорисањем сумњи и супротно бризи, а убризгавању вечне колевке, милујемо своје крхко тело! Делимо лепотице кристалне капљице воде, са сваким образима! Хајде, пружајмо топло ћебе најеженој усни и склапајмо га вером заједнице! Предивни суд осликава осмех наших беспрекорних и правих утицаја друштва, јер једино срца вреде!

БУДИ СВЕТИЉКА Толико је лепо када ћарлијаш са неким, који ће увек бити сличан теби! Испијајући босе стазе очима, забрањујем осамљену, дубоку и издужену благост туђег капка. То је пролазност! Јединствено је када неко напросто уме да обгрли живу рану и да је преболи стежући је око своје. Руке су симбол дражества и дугог спокоја! Загрли, потапши меко и утежи речју што мирише небом! Очарајмо особу пред собом, претворивши је у птицу без сумњи, дуплим срцем и крилима ојачану! Припадати некоме и скупа делити ставове о космосу, дар је само људске врсте!

ONLINE ART | 60

Плени позитивом крилатог анђела, који није пакостан и жедан страха да пружи! Буди светиљка која скромно свима светли! Не расти у заблуди! Пожега, 2017.

ZVEZDANI KOLODVOR | HAIKU

Данко Радовановић

Сања Радовановић

Милион мрава уздижe пирамиду, браћа су сложна.

Хаику

Пећина стара, слепи мишеви висе. Живот у сенци. Пећина мрачна слепих мишева кућа, плафон је кревет. Талас на води, змија тушира тело, жаба се склања. Закон природе - брзина чува главу, корњачу оклоп.

Лила цветови бедем моћним стенама, јоргован цвета. Каменито тло, а јак корен најбољу земљу пронађе. Најлепше птице Миљковачке клисуре... Песма дивљине. Планинска река, нетакнута природа у родном селу. Пољем лелуја, пупунак свија гнездо. Пернати гласник. Пчелама цвета шафран на пропланцима, бели и жути.

Белоглави суп, испод - Увац кривуда, лешева нема.

Јутарња кафа, мирис трешњиног цвета, смех заљубљених.

Не убиј зеца, маслачак жути бери! Златна салата.

Твоја срећа

Трава је сува, мишица гнездо спрема, млади долазе.

Није ти љубав она што пркоси, љубав те права y срцу носи и није ти судбина што те на силу задржала, сам си заволео ону што је суђена.

Детлић на грани спретно вади црвиће, чистач без метле.

Не би те твоја срећа заробила, тебе би увек искрено љубила, a само ако будеш срећан и живот твој постаће вечан.

Оваца нема, трава до паса сеже, туга пастира...

Воли попут оних који су стварно волели, јер само то нам је по мери и није живот што су други одредили, свој пут сам одабери!

Вода жубори, маховина на чесми, село је пусто.

Та кукавица украшће туђе гнездо, своје не гради.

У кланцу стешњен поток клизи кроз стене, муљ пада на дно.

Залазак Сунца, зрикавци спремају хор, звезде се роје. ONLINE ART | 61

ZVEZDANI KOLODVOR | POEZIJA

Ivica Drnasin alias Đoni D.Balans BALADA O SMRTI "Mijenjaj se ili umri! Istina leži na ustima umirućih ljudi. Strašna smrt prijeti onome koji umire sam sebi nepoznat. Ako ste život pretvorili u dugu bolest, onda je smrt jedini lijek. Ja se samo pretvaram da sam mrtav, svijet mi ne duguje ništa." Pjevaju li mrtvi baladu o smrti? Ja sam sjena što prelazi preko svega. Ja sam vampir koji traži zadnju kap krvi. Ja sam sveopća duša u hladnoći mrklog mraka. Ja sam mrtva slika izložena na hladnoći noćnog zraka. Ja sam dodir vječnosti što progutati će mir. Ja sam snaga postanka koja vraća sve u crni vir. Ja sam prokletstvo koje korača za bilo kim, ja sam srce koje ne kuca, učini me živim. Ja sam samotni putnik u tvojoj kamenoj sobi. Ja tražim svoje bližnje u ponoru očaja. Ja spavam na ledenom oblaku koji me krije. Ja lebdim na mjesečini koja me grije. U životu bez kraja, ja sam golo truplo što čezne za ogrtačem ljubavi. Ja uživam u crvenom okusu ispod kože, ja donosim užas očima koje se boje. Ja pamtim posljednje želje mrtvih. Ja sam gospodar tame, ali Vraga ne poznajem. Ja varam crnim suzama i blijedim osmijehom. I čekam da svane moja zora, da me odnese do mojih mora, čekam da postanem prah, da osjetim Božji dah.

NAJLJEPŠA SMRT (IVA) Trebao sam davno otići, (znam, ti ćeš me razumjeti), ovo sada ne izgleda pošteno prema mojoj slici i prilici. Nisi trebala biti rođena u ovom vremenu, oprosti ljubavi, volim te najviše... na mom sebičnom putu ti si teret prošlosti. Tvoje poimanje sadašnjeg trenutka budi u meni osjećaj nemoći. Pusti u srce energiju budućnosti, nisi ti kriva za ništa, sve su to smislili otpadnici iz smrdljivog taloga nepresušne kontrole misli. ONLINE ART | 62

Molim te, oslobodi duh u skladu s mogućnosti, živi stihove koje govore drevni mislioci, mudrost je odavno živa duša u tebi, rođena u smrti koju davno iznevjerim. Volim te najviše... Ali, ne prati me, moraš to sama zaslužiti, dalje moram sam i tu ti ne mogu pomoći. Vidimo se sigurno, obećajem ti; sjeti se vrane koja naš trag prati, sjeti se žene s čudnim psom koji su iščezli s obale, sjeti se svih mističnih znakova na našoj šarenoj cesti, sjeti se planine koja nas je pokušala osvojiti. Nitko nikad nije imao nikakve šanse protiv nas! Samo nas dvoje znat' ćemo prepoznat' tragove smrti. Zar misliš da je slučajnost sve što smo skupa prošli? Pričekaj još samo malo i osjetit ćeš, ponovo, moj miris u tvojoj kosi, svaki put kad je baciš meni u usta, da ne pričam više slatkorječive ludosti o besmislu i hrabrosti. Ovaj zadnji stih neka postane dosanjana žudnja dvoje glasnika gdje krv jednog za drugog briše postojanje naših suputnika.

NAJLJEPŠA SMRT (ENA) Da pojednostavim savršenstvo na početku, ovo je pjesma o tvom hodu, smijehu i plesu. A sada o kompoziciji smrti koja smiješno zvuči u usporedbi s tvojom, bilo kojom, točkom uzvišenosti. Bio sam uvjeren da smrt sve poznaje, ali volšebnost tvojih pokreta traži riječi s druge strane. Nitko kao ti ne ponizi smrt njenim oružjem, nitko kao ti ne hoda životom smrtne ljubavnice, nitko kao ti se ne smije u lice pokvarene pohlepnice, nitko kao ti ne pleše na Ivici, na rubu smrti, uvjerena u svoju nadmoć uzvraćene ljubavi. Kakve savršene jednostavnosti sruše mit o lažnoj nepobjedivosti, premda ja dobro znam kako je Bog genij sitničavosti, i zato, voljena moja, pleši svoj posljednji ples na način koji samo ti znaš, na način od kojeg nestaje strah, do ljubavi osuđene na čaroban prah. Tvoji pokreti mijenjaju ulogu vječnosti, tvoja krv se cijelim tijelom smije na krilima neuravnotežene zbilje, ti neumoljivo promijeniš tok prošlosti, tvoja krila plešu iznad rijeke prolaznosti. ...Ti si ta! Ti si ona prava! (Opaska autora: Iva-Ena je jedna osoba, moja muza)

Imperator iz imperije inadžija, Imitator i interpretator iritacija , Imun, iako inficiran idealima I iluzijama iskusnog idiota, Iskačem iz indeksa Isusovih istomišljenika, Sam samcat sam Izuzetak, Samo svoju sjenu Izumrli Indijanac, Smijem smatrati svojim saveznikom, slugom starim Ikra imbecila ispunjava Svi sljedeći su stranci Iglû izgladnjelih, Spoljašnje satelite sklanjam sa stadiona Inhaliram intimu ipsizmom, Svog slijepog sluha, sijamskih skupljača slika Ispod iskrenog izgleda igra inkarnacija Iskariota, Sa svima se svađam Inflacija intriga, influenca impresija, Stvoren sam sam Istoričari izbrojaće incidente Snalazim se sam Ipak isti inhibiraće Istinu, Sigurno sam smiješan Izgubljena Iluminacija, Samostan sebi sam stvorio Istrajati ili istupiti ... Sankcije sproveo Sabotiram sebe Sakat sam Sarkofag sam sleđene sile Cigarete, cerealije, circenzije civilizaciji cerebeluma Služim sebi Cementirana cirkulacija, cirkumgiracija Slušam samo sebe Cenzura ─ ceremonija cinefakcije centrifugalnih Služim se satirom cerebruma Sarkazam skače sa sinusa Cirkus cvili Slično suzi sa stepenica struje Carinici citiraju Cezara cjeline Slično salu sa stomaka sred sprinta Celestinska citadela - cilj centurija crkvenih civila Sanjao sam strašan san Crnogorski crnac - cijanidni cvijet Samson sam Cista centra cirkulusa Snaga se smanjuje Ciklon-cinik cijepa cigle ciklusa Sati se skraćuju Ceterum censeo... Sreća stari ...

Marko Vujović

SVJETLOST

CETERUM CENSEO

Seleno, stvori se ...

ISPIT Introvertan isuviše Idem iza inih, Izolovan, Inkognito, Indiferentan, Ilegalac i ironilac, ONLINE ART | 63

ZVEZDANI KOLODVOR | DEČIJI KUTAK

JUTRA PLAVOG SLJEZA Жеља за неговањем матерњег језика као и жеља да деца квалитетно и креативно проводе своје слободно време изнедрила је формирање секције „Јутра плавог сљеза“ у мају 2011. при ЦО Тузла. Секцију води Мирјана Лазаревић, наставница Српског језика, која већ десетак година ради са децом и младима при цркви у Тузли. Помало стидљиво, часови су прерастали у дивна дружења и маштовите сусрете. Деца су с радошћу долазила, а неки од њих су вредно писали своје прве литерарне радове. Чланица секције Слађана Лазић освајала је награде, признања и похвале на многим међународним фестивалима дечје поезије. Њени радови су објављени у више зборника фестивала међу којима треба истаћи Фестивал дечије поезије „МИКРОФИН“ у Бањалуци, „Машта и снови“ у Сремској Митровици. Вредно је поменути да су радови преведени и објављени у „The Aquillrelle children book two, poetry„ у Бриселу, у Белгији. Стихови Слађане Лазић одабрани су и прочитани у акцији „100 000 песама за промене у свету“ у Кикинди. Истог дана се у 115 држава света одржало 800 акција под називом „100 ХИЉАДА ПЕСНИКА ЗА ПРОМЕНЕ“ коју је покренуо амерички песник Мајкл Ротенберг. Слађана је учествовала и у Бугарској на фестивалу поезије, њена песма је објављена, а на конкурсу Кенгур-Ас у Београду освојила је повељу и прву номинацију за Академију Сунца Љубивоја Ршумовића. Чланица секције је од самог оснивања.

БУДИ ТУ Кад ноћ обгрли све што јој се да, Кад чак и звезде склопе своје очи снене, Кад се ко бисери бели, Сићушне пахуље поредају по тлу, Молим те, нежно се прибиј уз мене И упркос свему буди ту. Буди уз мене кад влада тама, Не дозволи да после свега будем сама. Да ме прогута страх, ил' несигурност чврсто држи. Да ми се снови претворе у прах ONLINE ART | 64

И стрепња унаоколо непрестано кружи. Буди ту, уз тебе сам увек била Чак и онда кад било је тешко мени. Мада све сам то вешто крила У овој сада хладној стени. И ако овог трена снежни плашт грли све, Угреј ту стену што срце ми некад беше, Дођи, молим те, тешко ми је. Буди ту са топле реч-две, Обриши ове сребрне сузе, Учини овај децембар врелим, Насмеши се благо, то највише желим.

ЗАБОРАВ Да ли ће све бити заборављено Када неко други заузме ти место, Да ли ће ми у оковима твог осмеха срце бити заробљено, И ка твојим златним очима мисли лепршати често? Да ли ће се обрисати љубав са сваког делића срца које сам ти несебично дала? Урадила бих исто, чак и да сам знала Да ће сваки делић на још ситније да пуца. Када дах ветра твој нежни донесе из далека, Знам да је твој, а да ме голицање истог на врату више не чека. Али, и даље не знам зашто си ми срцу био тако драг. Ни зашто у ономе што је остало од њега борави твој траг. Заборавио си сваки тренутак који сам ти дала, Зашто онда не бих и ја? Можда, јер у мом срцу где на твом је заборав, Чекање да се вратиш мирно спава...

Слађана Лазић, рођена 12.5.1999. „Јутра плавог сљеза“ Тузла, Босна и Херцеговина

ZVEZDANI KOLODVOR | POEZIJA

MARKO VECKOV

nadajući se da će neko na naše mesto doći.

Samo seĆanje i prah

Širimo krila, sa krikom se udaljavamo sveće idalje gore, jer dvoje se vole, oni koji su videli kažu da tamo gore idalje plešu utvare noći nadajući se da će neko na njihovo mesto doći.

O kako smo plesali na golim zvezdama, u zimskoj noći, na svetlosti kojom nas Mesec obasja tiho si mi šaputala i smejala se živo a ja sam te voleo i svet drugim očima gledao, draga moja…

O kako smo sanjali i ka nebu leteli u naručju sam te držao dok si mi šaputala pesmu kosmosa tvoj glas i sada čujem, u ovoj hladnoj sobi, tvoju kosu još uvek milujem… O kako je sve na tren stalo A tirkizno beše nebo I ono nas prinvati U ljubavi našoj besmrtnoj. O kako je sve u trenu nestalo Dok su nam se tela spajala, A more mirisalo, Na davno izgubljenu ljubav.

Utvare noĆi

Ulice vremena Hodao sam I ja nekad ovim ulicama, Što ih ljudi zovu ulice vremena I sanjao sam ja u njima snove divlje Što se samo tamo mogu sresti. Bilo je davno, više se ni ne sećam, Nekako čudno su ti snovi zvučali, Dok smo zajedno hodali Po ulicama, ulicama vremena.

Sećam se igre, nevine igre I pogleda tvog, što me je mazio Sećam se smeha, dečijeg smeha I žalim što sam te tada pustio. Ponekad se setim onog leta, Onih ludosti I znam da smo To bili mi, jednom negde hodali Po ulicama, ulicama vremena.

Tela naša prepliću se u noći, kišnoj, tamnoj, dok letimo u nebo kao senke prošlih vremena nestajemo gasimo se, ali priča kruži dalje do sledeće noći, kada će neko na naše mesto doći. Zagrljeni, poniremo dalje, odlazimo naše oči kao mesec sjaje a muzika para maglu do nas mi igramo poslednji ples kao utvare noći, ONLINE ART | 65

ZVEZDANI KOLODVOR | PROZA

GRAD UKLETIH Marko Veckov Noć. Hladna kao oštrica noža. Svuda magla, neprozirna i gusta. Starom popločanom ulicom hoda nekakva figura, čovek u godinama, sa šeširom kakvi su se nosili krajem 19. veka. Ispod šešira izviru uvojci duge sede kose. Čovekovo lice je rošavo, svo u ranama, na desnoj ruci zavoj, u levoj štap. Dolazi do nekakvih vrata u uličici i polako ih otvara. Na prvi pogled tu nema ničega i teško da bi vrata uopšte primetio prosečan posmatrač. Ipak unutra se čuje graja, glasovi dolaze od silnih razgovora i prepirki onih koji su unutar krčme, jer su to bila ulazna vrata gostionice “Kod Čarlija“. Unutra stolovi, čini se stari toliko da kad bi ih neko dodirnuo da bi se odmah raspali. Za stolovima plejada neobičnih likova. U trenutku kad sedi čovek stupi, sve oči behu uprte u pripitog gospodina u nekakvom plavom mantilu. Međutim, od silne buke i dima, ne vidi se da je to ustvari uniforma, kakve su danas muzejski primerci. Zaista, ako taj čovek nije bio kustos kakvog muzeja, šta li je onda radio tako obučen. Na jednom od stolova primerak izdanja dnevne štampe. Pogled novog gosta letimično pade na naslovnu stranu, a zatim na datum u uglu… 21. Novembar 1893 godine. Džejms T. Pibodi, bio je novinar jednog malog birmingemskog lista. Bio je neoženjen, vatreni navijač Aston Vile i pobornik sveta misterija, fantazija i mašte. Naime, u slobodno vreme voleo je da piše kratke priče, pune začuđujućih obrta, hičkokovske napetosti i jeze kakva se može sresti samo u starim horor filmovima. Njegov automobil zastao je nakon skoro dva sata vožnje pokraj puta. Bio je izgubljen, pokušavajući već dva sata da nađe skretanje, koje je označeno na mapi, a koga nikako nije bilo.

ONLINE ART | 66

Posle dodatnih pola sata vožnje ugledao je skretanje na kome je pisalo Vens Grouv. Na mapi nije bilo takvog mesta i on pomisli kako se definitivno izgubio. Pokušao je da ustanovi gde se nalazi, ali njegov telefon nije pokazivao nikakav signal. Bio je negde na sredini puta izmedju Birmingema i Liverpula, gde se inicijalno zaputio. Odluči da skrene I da u ovom mestu potraži pomoć ili bilo kakvo objašnjenje, koje bi mu pomoglo da ustanovi gde se nalazi. Nakon nekoliko minuta vožnje počeše da se pomaljaju prve kuće I njegov kabriolet stupi kroz prve ulice grada kog nije bilo na mapi. Kad vide da su ulice ustvari kaldrma on prvo pomisli da je u pitanju kakvo istorijsko mesto, ali nije bio u mogućnosti da se seti gde je već čuo za taj naziv. Na ulicama nije bilo nikoga. Ispred nečega što je nekad bila pošta stajala su zaprežna kola. “ Izvanredan primerak “, pomisli u sebi. Kad je malo bolje pogledao, vide kočijaša koji je dremao na prednjem sedištu. Njegov način odevanja podsetio je Džejmsa na romane Artura Konana Dojla o Šerloku Holmsu I na čitav taj viktorijanski period. Pomislio je kako ovde drže do tradicije. Ipak zbunjivalo ga je to što na ulici u po bela dana nije bilo baš nikoga, ni meštana, ni turista. Takodje, u celom gradu nije primetio gotovo nijedan automobil. Parkirao je kola nešto dalje niz ulicu i odlučio da nastavi dalje peške. Tumarajući tako pustim ulicama, zastade tako pokraj jednog uličnog fenjera, što ga još više iznenadi I on pomisli kako ovde mora da je u pitanju snimanje kakvog istorijskog filma, jer sve mu je ličilo baš na to. Došavši tako do natpisa iznad nekih neuglednih vrata u nekoj od ulica grada pročita natpis “ Kod Čarlija “ I hrabro stupi napred. Zapljusnu ga talas toplog vazduha i miris lošeg viskija. Od dima nije video skoro ništa i bilo mu je potrebno nekoliko trenutaka da mu se oči priviknu na mrak. Dodje tako do šanka, nalakti se i upita čoveka, koji je služio piće, gde se nalazi. Ovoga je čini se to toliko zbunilo, kao da ga je neko udario maljem pokraj čela i on u čudu reče: “ Kako gde? Pa ovo je najčuvenija gostionica u Vens Grouvu? „

Malo zbunjen odgovorom on upita gde se grad nalazi u odnosu na inicijalni pravac kojim se zaputio. Krčmar samo nešto promrlja I izvinuvši se reče da je potreban na drugoj strani pulta. Kad se opet pojavi, Džejmsa iznenadi njegova pojava koju tek sad beše dobro osmotrio. Bio je to debeljuškast gospodin, frizure i zulufa, koji ga kao i sve unutar krčme, kao i prizori po celom gradu podseti na viktorijansko doba i prizore, koje je kao mali vidjao na slikama iz tog perioda, koje je njegova pokojna baka čuvala i koje bi mu pokazivala kad god bi u detinjstvu dolazio da je poseti. Upitavši smešnog krčmara da li bi mogao da se posluži telefonom, pomsili da nije dobro čuo kad mu ovaj odgovori da se vrlo zanima za nove pronalaske i da je čuo za pomenutu stvar, ali da telefonska linija ovde još nije uvedena i da bi morao da ode do prvog većeg grada za tako nešto. Ista situacija se odigrala kad mu je spomenuo da je ovaj njihov gradić pronašao vozeći se automobilom.

Krčmar primeti da je mladić dobro upoznat sa najnovijim pronalascima i da je čudno odeven, da nema cilindar što je po njegovim rečima za mladu gospodu neuobičajeno. Reče mu da u danačnjim novinama ima jedan zanimljiv članak o poslednjoj modi za gospodu, naravno diktiranoj iz centara kao što su Rim i Pariz. Ostavši zabezegnut nakon svega što je rečeno i sa novinama u rukama, koje mu je tutnuo krčmar, Džejms T. Pibodi oseti kako gubi tlo pod nogama kad spusti pogled na datum u uglu novina. Poslednje čega se sećao bio je datum 21. Novembar 1893. godine i crnim masnim slovima ispisan naslov „Kraljica Viktorija, carica Indije u poseti Vens Grouvu„.

ONLINE ART | 67

EKSELZIOR Marko Veckov Bilo je to prohladno julsko veče. Totalno netipično za ovo doba godine. U sobi 213, hotela „ Ekselzior “, jedna mlada, vrlo lepa žena kao da to nije primećivala, niti je reagovala na trabunjanja svog oca, dobrog, ali nadasve priprostog čoveka, koji je sedeo udobno zavaljen na sofi. Šta ti je, dete? Nešto te muči? Hajde reci mi. Bila je vrlo bleda, a njeno lice se pri svetlosti lampe činilo avetinjski belo. Najviše od svega mučilo ju je to novo, njoj dosad strano osećanje istinske mržnje prema čoveku, koji je do pre samo pola godine bio njen, samo njen. Sve je počelo na jednom muzičkom koncertu, kada su se njihovi pogledi prvi put sreli. On joj je nakon koncerta prišao dosta nespretno, rekavši da je izgubio broj garderobe, a da mu je sav novac ostao u džepu od kaputa i da bi želeo da je zamoli za pomoć. Njegova nespretnost ju je nasmejala i ona se ljubazno ponudi da mu pomogne. Tokom samog koncerta, koji je imao tri čina, ona se konstantno okretala kako bi ga spazila u publici, želeći samo da još jednom ugleda njegova dva smedja oka. On je sa druge strane pokušavao da pronadje način kako da joj se obrati, a da ne ispadne napadan. Nezgoda sa kaputom rešila je i njegov i njen problem. Od te kišne januarske večeri traje njihova ljubav, koju su oni pustili da raste i da se razvija. Posle tog koncerta, otišli su u obližnji kafe, koji se nalazio nekoliko ulica dalje. Ona je vrlo rado prihvatila njegov poziv, nakon što su ustanovili da oboje gaje strast prema klasičnoj muzici, koja se nije samo zaustavljala na uobičajenim kompozitorima, već se protezala sve do modernog doba. On reče da ju je već video nekoliko puta u ovoj koncertnoj sali, namerno prećutivši da ga je njena prirodnost tako silovito osvojila. Želeo je odmah da joj izjavi ljubav, tu i tad, ali se bojao kako će ona reagovati, s obzirom da je ovo prvi put da razgovaraju. Mislio je o njoj često i dosta dugo, svaki put se nadajući da će je videti makar na tren, makar ovako. U njemu je gorela želja da sazna sve o njoj, a svaki put kada bi u prolazu video neku crnku, duge ravne kose, setio bi se nje. Popili su na miru kafu, usput gledajući se zaljubljeno. Bilo je već kasno, pa ga ona zamoli da joj pozove taksi, rekavši mu gde stanuje. Taksi je došao nakon desetak minuta, a pre toga su razmenili brojeve telefona uz obostrano obećanje da će se videti što pre. Tako je sve počelo… Sada je neki teški teret pritiskao njeno krho telo. Bila je slaba, misleći da neće imati dovoljno snage da donese odluku. Naime, sasvim slučajno ona je saznala da je čitav taj period bio obična farsa iscenirana u režiji njegovih prijatelja, koji su primetili devojku, malo na prvi pogled depresivnu, koja ne izlazi u društvo baš često i koja se u razgovoru sa nepoznatim ljudima ne snalazi baš dobro. Rešili su za opkladu da se malo našale, ne sluteći da se ona potpuno prepustila vodjenju svog novog poznanika. Ocu nije htela da se poveri, a nije imala nikog drugog ko bi čuo njene jade. Veče joj je tako prolazilo u nedomumici, kad iznenada, malo iznad ponoći zazvoni telefon u sobi. Bio je to neko sa recepcije, koji joj saopšti da je jedan visok gospodin čeka u predvorju hotela. Ona u početku ne htede da sidje, ali se na kraju predomisli. Behu to najintenzivnjijih par minuta u njenom mladom životu, tokom kojih je on uspeo da svaku sumnju otkloni, uverivši je da se on tokom tih šest meseci izmenio. Upoznavši je dobro, shvatio je pravi smisao reči život, koji je od sad rešio da živi samo sa njom. Ona ga potom čvrsto zagrli I tako zagrljeni oni se uputiše negde u noć. Nisu znali kuda idu, ali od sad im se svaki put činio samo njihov. ONLINE ART | 68

Refika Dedić IMA LI ČOVJEKA Nepomična na pučini razuma pred ogledalom savjesti osluškujem Glas ispod 20 tisuća milja pod morem odjekuje U traganju za izgubljenim vremenom idem svojim putem Uništena svaka zamisao Na rubu pameti Ljudi, skinite maske sami sebi ste (ne)ljudi Seobe svuda Proces cool svakodnevan uz kafu Stranca neizbježan niko nije kriv svi smo krivi u Tvrđavi spoznaja dok ne shvatimo bit U čekanju Godoa

i u čovjeku

Niko ne zna gdje nestade Crvena Iz daljine dopire glas Ima jedna modra rijeka Stani... kuda Stepski vuče glas zbilje opominje valja prijeći Modru rijeku Ne idi preko čovjeka ne idi od čovjeka ne idi do „čovjeka“ Od čovjeka do Čovjeka budi čovjek ČOVJEKU Kameni spavaču, probudi se ti si svoj na svome na pravi put izađi budi to što jesi i neka ti je Bog na pomoći.

Čovječe, vrijeme curi U nama Ponornica (ne)sreća bitka Gledamo sebe Na Božijem putu U ogledalu razuma nakon Sto godina samoće Magle i mjesečine oko čovjeka

ONLINE ART | 69

ZVEZDANI KOLODVOR | AFORIZMI

Deana Sailović Pametan preceni a glup potceni protivnika ako u proceni polazi od sebe.

AFORIZMI

Inteligentan čovek može da se spusti na bilo čiji nivo. Pametnom to ne pada na pamet.

Luksuz nerazmišljanja sebi mogu da priušte samo oni za koje već neko drugi razmišlja. Ne dozvolite da vas to što se osećate glupo spreči da se i dalje pravite pametni. Niko ne oseća veću potrebu da podeli svoje mišljenje od onih čije mišljenje nikog ne zanima. Uvek su postojali oni koji misle i oni koji kao takve ne mogu da ih smisle. Zapisujem ono što je budala u meni upamtila. Jesam li se ja to opametila? Ne stojim iza svog mišljenja. Ono stoji iza mog životnog iskustva. Sreća vaša što je iz zemlje otišla gotovo sva pamet pa se vaša veličina može nazreti golim okom.

ONLINE ART | 70

MILAN ZVEZDANI

DRAŠKOVIĆ

SKLAD ZVEZDANI

ZVEZDANI

Zlatna patina prohujalih vekova

SONET

RONDEL

večnosti jedne vasionska suština,

Reči sred neba tamo gde nismo bili,

Seti se prapočetka: kosti hitnute u vreme čuda nekih dobrih u nebo, duhova. sad kad nas materice od mašina štite,

obične reči tragača za zvezdama što odjekuju dalekim obalama, ostavljene svud u vremenskoj kapsuli. Pesma u vetru sred ugašene zvezde pronosi dalje slavu daleke zore,

sred sjaja zvezda kad se odagna tmina

lednim smo poljupcem uspavani Večnosti jedne vasionska suština, dok se otvara nebo noć uzdizanja, noć stišanih glasova zvezde su naše odredište. Neugodnih sudbina pronaći utočište,

prostor popločan tugom kad se dok tražiš nove prostore i izvore, obruši nebo, iza zastora – sjaj plavobele sedam hiljada snova kad crni zid zvezde. dotakne nebo zvezde su naše odredište. U stranom svetu, sleđen lik među cvećem tvojih sećanja skrivenih u kristalu tek nejasan je odsjaj u ogledalu.

Svet tako čudan, kula što bode nebo, vanzemaljski glasovi u eteru šušte,

u vreme čuda nekih dobrih duhova, u ritmu plime romantična mašina. Noć uzdizanja, noć stišanih glasova, dvostruka zvezda, kruna sva od rubina, u ritmu plime romantična mašina, srce u vetru, čar čudesnih svetova.

neizvesnosti koje bi da te ponište Dvostruka zvezda, kruna sva od Tako usamljen, pred izlazećim rubina, suncem, čak i kad pomisliš da svirepo je prepoznavanje vanzemaljskih možda se setiš izgubljenog mirisa nebo likova, zvezde su naše odredište. kad posadiš dar – ružu u pesku srce u vetru, čar čudesnih Marsa. svetova sred čarolije zvezdanog baldahina.

ONLINE ART | 71

ZVEZDANI KOLODVOR | ESEJI I PRIKAZI

NIHILIZAM KAO BIJEG IZ ALOMORFNOSTI Piše: Zoran Hercigonja Ergo: Da bi čovjek slijedio sebe, da bi mogao uvidjeti vlastitu misao i djelovanje, on mora ostati budan, izuzetno budan na način da biva sve više i više budan za sve zaplete svog vlastitog mišljenja kao i reakcija Svi mi potpadamo pod alomorfnost bezimene mase. Tu gubimo identitet svojeg „ja“ Postoji središte kroz koje se misao i sve radnje, poduzimanja i djelovanja fokusiraju, a to je svo akumulirano znanje i vještine, iskustva, navike i gotovi obrasci ponašanja kroz koje vlastito „ja“ ne dolazi do izražaja, kroz koje gubimo narativno esencijalnu bit svojeg specifičnog ponašanja koje je svojstveno samo nama kao jedinkama. Mi slijedimo već gotove metode i sisteme djelovanja i ponašanja, mišljenja i zaključivanja. Mi smo potpali pod akumulirani model prema kojem djelujemo i zanemarujemo sebe, svoje pravo „ja“. Ona prava narav mojeg „ja“ je kontaminirana izvanjskim ograničavajućim očekivanim ponašanjima. Mi smo rezultat nečijeg očekivanja i negiramo svoju pravu prirodu. Mi djelujemo i živimo kroz akumulirano pamćenje grupe, društvenih klasa i tvorevina i svega što sputava projekciju naše prave individualne naravi. Mi prolazimo iz jednog trena akumulacije u drugi tren akumulacije i tako slijedno pretačemo, rastačemo i razrjeđujemo svoje pravo „ja“. Tako gubimo sebe u alomorfnoj i bezimenoj masi. Da bi čovjek bio ono što jest, mora ukloniti svaki oblik sputavanja i iskrivljavanja vlastite prirodnosti, vlastite naravi koja je esencijalno određena u specifičnosti genske supstancije svakog čovjeka. Nihilizam je zalaganje za sebe, razuman oblik otklanjanja iluzija koje su stvorili ljudi kako bi me pretvorili u jednog od njih u djelić bezimene mase koja eutanizira svaki djelić moje prave osobnosti, moje neiskrivljene i nesputavane istinske naravi. Nihilizam je proces odbacivanja svega što bi me trebalo definirati, a tvorevina je akumuliranog znanja, navike tradicije i iskustva, gotovih obrazaca ponašanja i metoda djelovanja. Nihilizam mi osigurava da definiram sebe na onakav način koji je svojstven samo meni. On mi pruža da definiram sebe, a ne da budem definiran od sredine u kojoj jesam. Nihilizam je spoznavanje sebe kroz sebe, gdje ja postajem vlastito ograničenje, vlastita akumulacija, vlastiti istup te iskorak onog što je sadržano u esencijalnoj definiciji moje naravi. Nihilizam je traženje vlastitog početka u sebi, okvira kroz koji ću gledati na svijet, moja unutarnja projekcija na svijet kojom dajem konzistentnu definiciju i sliku sebe. Odbacivanje akumuliranih stečevina koje su nastale prije mene, borba je protiv deformiranja moje stvarnosti, moje prave iskonske naravi koja je još uvijek netaknuta, vraćanje sebe k sebi, osiguravanje integriteta i neprikosnovenog „ja“. Kad kažem: „Ja odbacujem, ja odbijam prihvatiti ili ja ne želim biti dio ovog...“ zapravo mislim: suprotstavljam se i prkosim svakom pokušaju iskrivljavanja onog što doista jesam, a ne onog što trebam biti. Svaki pokušaj odbacivanja onog što me sputava u rastu i etabliranju moje izvorne naravi, moje je vlastito zalaganje za očuvanje vlastitosti specifičnog ponašanja koje je svojstveno samo meni kao jedinki, protest porijekla mojeg unutarnjeg „ja“ protiv izvanjskog ugnjetavanja narednim obrascima podrazumijevanja. Ja odbacujem tradiciju, jer me ona pokušava deformirati i definirati kroz svoje ograničavajuće okvire. No ta definicija nije točna. Ona je ograničena verzija pokušaja definiranja moje naravi. Ona me pripitomljuje i kroz tu pripitomljenost pokušava me definirati prilagođavajući mene izmišljenim elementima svoje definiciji. Definicija osobe treba biti stvorena na temelju uočenih elemenata koji čine jedinstvo te osobe, a ne osobu prilagoditi zamišljenim i ograničenim elementima koji nisu podudarni s realnim i pravim elementima koje posjeduje ta osobnost. Tradicija, društveni obrasci i metode su unaprijed kreirani elementi po kojima se prati i proučava čovjeka da bi se definirala njegova ličnost, njegovo „ja“; definiranje na temelju postojećih postavljenih vrijednosti i mjerila, a ne na temelju uočenih, tekućih pravilnosti. ONLINE ART | 72

Tradicije, metode, obrasci i navike su sidro ili središte oko kojeg se formira misao, mišljenje, zaključivanje i definiranje. To su već gotovi instrumenti, unaprijed određena sredstva unutar kojih mjerimo i definiramo narav osobe. Nihilizam je proširenje tih statičnih akumulacija i središta kroz koje pokušavamo objasniti bića oko sebe; nihilizam je dinamično praćenje i identificiranje svih elemenata unutarnjeg, vlastitog „ja“ koje isplovljava na površinu u trenutku kada elementi njegove specifičnosti postaju vidljivi i kada se spontano projiciraju na svijet. Nihilizam je potreba za obranom integriteta za očuvanjem kristalne ličnosti koju još nije dotaklo pomračenje ograničavajućih nametnutih modela preko kojih motrimo svijet. Svjesna obrana protiv nametnutog, je nihilističko zalaganje za vlastito naravsko obličje, iscjeljenje svih rana nastalih otrovnim pokušajima očekivanog definiranja osobe. Svjesno odbacivanje svih ograničavajućih akumulacija, ostvarenje je da budem ono što jesam; biti ono što jesi, a ne ono što drugi žele da budeš. Biti ono što drugi žele da budeš je nečiji tuđi pogled na svijet oko sebe, a ne i moj vlastiti; nečija pretpostavka i mišljenje koje ograničava moje pravo mišljenje izvan ograničavajućih okvira nečijeg mišljenja i sagledavanja stvarnosti. Nihilizam je traganje za osobnim „ja“, manifestacija prave naravi koja leži u meni prije nego taj esencijalni uzorak moje originalnosti kontaminiraju sve postojeće akumulacije u obliku tradicije, navika, obrazaca, modela i metoda. Nihilizam je zalaganje za svoju vlastitu, istinsku narav koja je čovjeku data.

BURE USPOMENA

MJESEČINA

Zavija vjetar, kao grlo divlje zvijeri, tresu se zavjese i prozori od rike, i drhću zidovi od straha i siline, propuh sjećanja, dotiče me i zove.

Vilinski sjajnom, rujnom, svilenom, bajnom kosom, urešena je noć. Halja nekog izgubljenog duha treperi kao zastava snažne vojske spasa, i prah s krila noćnog leptira, dotiče mi obraze; žarki plam noćnog kavalira, vodi me kroz dveri noći u prostor svilene pređe.

U samotnom kutu, kao zabačena knjiga ili izgubljena stvarca, povijen u tuste brokatne plahte sjete, utapam se u valovima gorkosti i gorčine, umirem u tišini, mili moj svijete. Srebro mjesečine, svilene tapete zida tka i pustoši ionako pustu dušu bez okrijepe, bez sna. Gutam tugu i kamenite misli, bolno srce riče pod okaminom mrtva sjećanja. Mene bole misli i steže u grlu suza za starim vremenima, plačem i slamam se za starinama; mene guše primisli i duhovi prošlosti, sve mrtve duše, svi događaji i živi plamovi.

Ja nosim umor srca, beskrajne tajne, koje mutno znam pod kišom listića srebra, lebdim, jedva slutim gdje sam. Putujem, snivam, sa mnom sjene plove, pružane ruke mjeseca, postaju sve bljeđe, za moje snove, više nema međe, nema što me sputava i gloda; daljine, daljine me zovu, ulazim u noćne horizonte zamišljen i sam.

Ja tražim srce u dubini duše, krajeve svoga zlatnog djetinjstva, svoja krila početaka, svoje suše i poplave. Ja tražim mir i svoga srca plam, u razlomljenim ljušturama svoga življenja i želim biti sam u dolini svojih sjećanja.

Povoj bijela bića krije moje rujne rane, nad ledinama pustog srca moga, grakću vrane i teče potok bistrine, leleče ledeni vjetar usahlog djetinjstva. Jecaju šume, od straha i jeze, sablasno zbore rijeke, a nebo tamni nad beskrajnom tugom i daleka jeka tvoga glasa mjeseče ko silna nada nad svim vodama, tješi me u grotlu balada.

Tražimo utjehu u pukotinama života, tražimo nit koja ostavila nas je ( misteriozno se makla) tražimo zrnce u brazdi stijenja.

Na pređi ove mjesečine, pletem za Oca jake mreže.

ONLINE ART | 73

NEŽELJENI POVRATAK Piše: Zoran Hercigonja Hipnotizirano je stupao i gutao maglu sve dok pod nogama nije osjetio kvrgavi teren. Kao da je gazio po velikom plošastom i skliskom kamenju, po ruševinama nekog davnog grada. Kad se prenuo iz sretnih i šupljih misli, u kojima je osjećao ispunjenost i pripadnost sebi, zamijeti da se to kamenje pod njegovim nogama miče i poprima ton krvavocrvene boje. Postao je svijestan da bi ga to kamenje u kretanju, moglo koštati života, ali nije dopustio srcu da se prene i potjera ga u bijeg kao uplašenu životinju. Stao je usred livade i okretao se na peti, prateći pokrete kamenja koje je počelo poprimati svoj konačan oblik. Magla se udostojala, podići svoj veo s lica i izbaciti crvene divovske bubamare s crnim točkama koje se razilaze na sve strane po zelenoj livadi. Odon se nasmije prizoru divovskih bubamara koje su ga podsjetile na nabrekle lubenice. Osjeti radost i slobodu nesputavanja. Odluči stati na jednu od njih i pritisnuti je nogom na tlo. Bubamara batrga nožicama, ali ne može se pomaći. Odon se jače smije i ne može odoljeti djetinjoj razigranosti i ispitivačkoj znatiželji. Odluči i drugom nogom stati na bubamaru. Uspne se na nju kao na neki visoki kamen. Vrane oko njega trepere kao vjetrom nošeni komadići tkanine nepravilnog oblika. Izgubio se u tom fragijalnom graktanju. Bubamara počinje vibrirati, tijelo pulsira kao da je ispunjeno samom želatinom i njiše se. Bubamara prsne baš poput lubenice prignječene velikim batom. Odonove prošupljene cipele natope se zelenkasto crvenom želatinom. Kroz rupe na prstima, ušulja se toplina rasplinute utrobe. Odon preplavljen osjećajem nevidljive sreće, skoči na drugu bubamaru; i ona prsne kao lubenica. I tako sretan sa smiješkom na licu skače s jedne na drugu, uvijajući svoj lik u nježno platno magle. Osjeća se slobodnim, sretnim, svojim, jakim i nadasve nesputanim. Magla dosljedno podiže i spušta svoj veo, nad prignječenim bubamarama. Kao da prati svaki Odonov korak koji iskače iz okvira kojeg je sama magla isplela. Svako malo povlađuje njegovom djetinjem smijehu i razdraganosti, svakom skoku na bubamaru. On trči ispod njezine suknje i svaki puta kada dođe do ruba livade koji je ograničen nježnim paperjastim maglenim pokrivačem, magla ga otkriva i pušta dalje. Skačući tako s bubamare na bubamaru, razdrganim smijehom uživajući u drobljenju i gnječenju, Odon spazi zelene oči iz dubine magle. Oči svijetle fosfornim sjajem i laganim korakom mu se približavaju. Skamenjen bez riječi, prestaje se smijati i guta zapelu slinu u grlu. Uz zelene oči, naziru se i usta, bijeli porculanski zubi s nabreklim usnama nakrivljenim u luđačkom smijehu. Usne su nalikovale na dvije debele i tuste rastegnute riđovke. Srce je tuklo i tjeralo Odona u bijeg, ali skamenjen, nije se mogao maknuti s mjesta. Izgarao je iznutra prema van. Dah mu je izgarao bijelom parom, a oči i nakrivljena usta, iz magle, bile su sve bliže i bliže. Odon shvaća da je ulovljen u zamku. Pokuša pomaknuti noge, no slijepile su se u rasprsnuloj utrobi jedne od bubamara. Crveno zelena sluz, ukrutila se kao beton. Zelene oči i nabrekle usne, sasvim su se približile Odonu. Kružile su oko njega u različitim smjerovima kao pčele i tražile mjesto uboda. Napokon, našle su se pred Odonovim bradatim licem. Odon izdiše u njih strah i nemir; dah prelazi kroz njih i utapa se u magli. Odon shvati da se nebo zatvorilo sa svih strana, a zelene oči kroz koje sad gleda, jedino su okno preko kojeg motri vrijeme njegova najranijeg utamničenja. Probudio se na odjelu intenzivne njege u bolnici okružen obitelji. Gledao je sve t eljude oko sebe i nije mogao vjerovati: Bio je tik trenutka do istinjske sreće. No sada je opet s njima. Sin zove sestru vičući: „Sestro! Tata se probudio.“ Žena ga je dragala po licu i smješila se: „Dragi. Probudio si se iz kome. Sada si ponovno s nama.“ Sestra i doktor su euforično iščupali cjev iz dušnika. Bolesnik isprva kašlje jer još uvijek osjeća trag cijevi u grlu. Zatim nešto tiho šapće. Doktor u međuvremenu objašnjava ženi: „Trebati će vremena da ponovno stane na noge....“ Sin prinosi uho da razazna što bolesnik govori. Bolesnik sikće kao zmija: „Opet sam tu... Proklet ja...Opet sam tu...“ I utopi tugu u suzama.

ONLINE ART | 74

Živko Prodanović Aforizmi Ako nemaš što reći, zatvori usta. Bilješka za budućnost – jedva smo nekako preživjeli najbolje godine vašeg života. Biografska crtica: ...a od stručne spreme ima jednu osrednju školu. Bolje je biti svojeglav nego tuđeglav.

Crv pesimizma – postoji li neki naš političar koji ne sniva bankarove snove. Čovjek je čovjeku superbakterija. Dobio je povratnu informaciju. Tri godine bezuvjetno ... bezuslovno. Freudov kutak – nikada me nećete nagovoriti da izađem van. Toliko lud nisam. I nad ispranim mozgom ima ispranih mozgova. I mali čovjek ima velike planove. Za svoju malenkost. I visoka politika zadaje niske udarce. Ima cesta koje su tako opasne da ih treba uhapsiti. Ima lošu prošlost, ali ju popravlja iz dana u dan. Od kada se bavi politikom. Imao je velike planove za budućnost, ali budućnost nije ništa planirala s njime. Iz crne riznice: Užas! – sahranili su je bez mobitela. Komedija života – da je znao da će ga njen odlazak toliko ražalostiti nikada ne bi pucao u nju. Ljude više ne zanima „Tko je tko u politici“ nego „Tko leti iz politike“. Ljudska komedija – da ne bi ostao bez svojih najvrijednijih snova on ih je ogradio bodljikavom žicom. Mi o vuku, a bankar na vrata. Mladi su sigurni u to – roditelje je teško preodgojiti. Na početku bijaše riječ. Ali nitko ju nije još dešifrirao. Ne talasaj, nego glasaj, ali tako glasaj da se od tvog glasa sve zatalasa.

ONLINE ART | 75

Zamišljena čežnja Slobodan Osmorković Sreli su se, jedne hladne zimske noći, sasvim neočekivano...Tiho, igrom slučaja...Ta igra slučaja, spojila je duše dve, emotivno potrošene, iscrpljene i iznurene prethodnim životima. Ti potrošeni životi, te uništene emocije, ta prazna duša, lebdelo je oko njih, preteći da postanu zarobljenici iste… Prilika za novi početak, za nove emocije i punu dušu, ukazala se neočekivano, tiho... Igrom slučaja, te jedne hladne noći odevene zimskim ruhom...

ONLINE ART | 76

ZVEZDANI KOLODVOR | POEZIJA

TELEPATIJA

Mirjana Magura SVE Ništa nisi shvatio, možda primetio, ali ništa zapamtio, možda osetio, a ništa osećao, otkrivena osećanja duboko utopio, sa mnom nisi sanjao, mnogo propustio, zahtevao, nikada zahvalio, istinu zaobišao, samo jednim putem išao, svoj cilj pratio, nikada što je srce naredilo, tvoje lice se smejalo, tebi nikada mir duše donelo, ništa nisi razumeo, život nisi položio, ja živim i opraštam, nisi sve to prepoznao, što sam ljubavlju slala.

Daleko si, a duše nam tako blizu. Nežno miluješ moje misli. Dodirom slamaš u meni mir i tišinu. Tiha je noć, tražim te, mislima putujem s tobom. Dozivam te magijom srodne duše, nevidljivim tragom isprepletenih misli. Izgubljeni anđeli nas prate. Lutamo uskim mostom međ’ javom i međ’ snom. Trenutak svetlosti dolazi iz dubine tamne noći. Kada će reči da ožive? Slušaj glas u tišini! Veruj i kreni u saznanju da i ja postojim! Niko neće znati, al’ ja ću znati i ti ćeš znati put čarolije, telepatije.

ONLINE ART | 77

Kukavica Maja Jakovljević Bedna kukavica čami u tami,

Temelji života

sedi i ćuti,

a onda laje i kevće

Nebo,

u gomili.

zora, plamen, ljubav, čine život!

A ti, koji ga rušiš, šta si? Ko si ?

Niko i ništa stid i sram čemer i jad sazdan da budeš na zemlji gad!

ONLINE ART | 78

Ana Savković

JEDNA MISAO ponekad je istina lijes u koji pokapamo sve naše snove i nadanja dok padamo na koljena i proklinjemo nebo gubimo vjeru da bi je ponovno pronašli te se mirimo s okrutnim sudbinama i spoznajom da sutra guramo isti kamen samo da bi gledali kako se kotrlja natrag jer krug nema početka niti kraja

ONLINE ART | 79

ZVEZDANI KOLODVOR | DRAMSKI TEKST

Saša Delić Dogovor oko proslave Nove godine Likovi: mala vjeverica Milica, golupčić Bogoljub i zečić Milić. Milić stoji pored četinarskog grma u gustoj šumi, odnekud doletje Bogoljub, odjednom sa drveta „strča“ Milica. Milica: Zdravo, društvo, zdravo, zdravo! Milić: Zdravo, Mico! Bogoljub: Zdravo! Milica: Šta radite vas dvojica? Milić: Ja se dosađujem! Bogoljub: Ja sam malo letio nebom i razmišljao... Razmišljao sam gdje bih mogao da slavim Novu godinu. Ove godine sam odlučio da je proslavim sa društvom. Milica: Hej, pa stvarno, uskoro će Nova godina! Ni ja nisam razmišljala gdje bih mogla slaviti Novu godinu. Evo, možda je ovo dobra prilika da se nas troje dogovorimo oko toga. Milić: Super ideja! Bogoljub: Slažem se! Milica: Kao prvo, trebamo da znamo gdje ćemo slaviti Novu godinu. Koliko znam, Miliću, ti se ne možeš popeti na drvo. Milić: Ne mogu! (iznenada) Ali znam gdje možemo proslaviti Novu godinu! Milica i Bogoljub (u glas): Gdje? Milić: Na kraju šume ima jedno mjesto. Ljudi ga zovu hranilicom. Tu ljudi ostavljaju sijeno i kukuruz kako bi se životinje preko zime prehranile. Mjesto je skrovito i natkriveno. Milica i Bogoljub (u glas): Super!!! Milica: Eto, to smo riješili. Šta ćemo za hranu? Mislim da imamo problem, jer svako od nas jede različitu hranu. Milić: Kakav problem?! Nema nikakvog problema. Svako neka donese ono što voli da jede. Ja ću se zadovoljiti sijenom, a tamo ga ima više nego dovoljno. Samo, trebamo donijeti čiste izvorske vode za piće. Bogoljub: Miliću, ti reče da tamo ima kukuruza?! Milić: Ima, ima. Bogoljub: Eto onda, i meni je kukuruz dovoljan. Milica: Ja ću za sebe donijeti oraha i lješnjaka. Mama je ove godine pripremila obilatu zimnicu. Biće nam ludo i nezaboravno. Pjevaćemo i plesati. Milić: Ja ću vam ispričati kako sam onomad jedva živu glavu od lovaca izvukao. Bogoljub: A ja..., ja ću vam ispričati... kako sam se ljetos zaljubio u ... Vecu. Nažalost, kraj je tužan, Veca me je ostavila. Milica: Dobro ispričaćeš nam, olakšaćeš dušu. Milić: Eto onda, sve smo se dogovorili. Milica i Bogoljub: Jesmo, jesmo!!! Do tada živi, zdravi i veseli nam bili!

ONLINE ART | 80

ZVEZDANI KOLODVOR | NOVE KNJIGE

Kupio mi je Lorku kod uličnog prodavca knjiga. Na kalendaru, zimska noć kuvala je vino s mirisom karanfilčića. U ljetnim noćima ostavljam balkon otvoren, puštajući na slobodu obećani miris narandže kao balone helijuma protiv zaborava, upražnjenog mjesta koje nema ko da zamjeni dok čekam da dijete u meni iznova porumeni. Zimi, blizinu odrastanja i besmisao pitanja zašto ljudi odlaze iznenada liječim narandžastim slovima. Prodavac je grijao ruku o ruku trljanjem, prihod od Lorke će zamijeniti vrelinom vinske čaše, pretpostavljam. Ponekad je jedino važno utopliti dušu, a pitanja spustiti na policu čekanja, to pouzdano znam. Sanja Radulović

ONLINE ART | 82

NEBO Ili, kako se (o)kreće slovo LJ Krov sam na usijanoj limenoj mački, naoštrena olovka zaboravnog pjesnika u pokušaju da napiše život od kusura slova, patetičan crijep, utopljen i izgubljen u lažnoj bliskosti sebi sličnih. Srećan kraj priče kojoj niko nikada nije napisao početak u oskudici inspiracije, il' snage ubjeđenja. Tačkasta slika, spojena rukom vještog mađioničara kojem su uručili nagradu na festivalu magije u kategoriji smisla. Obespravljen strah, nepristajanjem diplomiranog nomada na političku korektnost pakovanja u ambalažu koja provjereno uspijeva da se izbori za status uspješnog ambijentalnog uzgajivača ljubavnih pejzaža. Ponovo u februaru, mjesecu nemogućih zaboravljanja, slavim pokušaje nastojanja da uokvirim ramom vidljivog postojanja korake nedovoljno uvježbanog plesa koji obećavaju blizinu neba i slutim da razumiješ koliko nespretna može biti pjesma kojoj ništa osim tvoje blizine ne treba, dok uzaludno lajem nepristajanja da ti kišim ljubav svilenim oblacima.

Goran Vitić

Dragan Maljik

MISLI O NJOJ

PROLEĆE

Misli moje što morite mene i od snova pravite mi tugu, evo noćas sanjam oči njene sunce moje svetlost nema drugu.

Što mi podsvest s nijansama boji sve stihove ove zbog nje stvaram,

Proleće je ponovo donelo mirise i boje kojih se plašim jer ta me čuda probuđenog života nose daleko u svet sećanja.

A ne želim da znam. Niti da se setim.

unapred mi nada sudbu kroji

Želim da zaboravim imena ljudi i osmehe

priviđenje opet želju vara.

koji se prikradaju iz poluzaborava I slike neke, neke male radosti

Snažan bljesak razum mi pomuti

Neke nežnosti prošlosti daleke

k'o u etru da me munja prži,

Žulja me proleće ko tesna cipela,

samog pakla sudinu nasluti

nametljivo i mirisno,

tuga moja što boli do srži.

ta jeftina prijateljica mraka

sad nameće svoje čari.. Krv zavrela potražiće njenu

A boli!

želja pusta sama sliku stvori.

Nosi poruke nekog drugog proleća, nestalog,

noć sa tamom miluje je čednu

neke slične zemlje raspukle

sva lepota iz nje progovori,

nekog jačeg bola izniklog

Bez tih misli postao bi ništa mrtvo telo što samo umreće,

Iz besa i srama, Nekog drugog osmeha ugaslog.

k'o pustinjak bez svoga ognjišta moje misli ostareti neće.

Dragan, mart 2017.

Beograd, 29.01.2017. god. u 08.17 čas.

ONLINE ART | 83

Antonia Padovan Kralj XXX

Ne trebam više

ni žapce ni bajke. Trebam sebe u sebi i zbog sebe dakako,

Biram favorite

da opet budem sam svoj

među danima -

izvor najjače snage.

od petka do ponedjeljka, pa od utorka do novog petka. Odokativni razmjeri odmora

GLUME LJUBAV

između širenja i suzavanja mojih zjenica. Biram favorite među zvijezdama od nemila do nedraga lutam pučinom svemira da nađem prikladan sjaj mojih šarenica; što bi se uklopio u čaroliju THE osmijeha. Biram favorite... Na putu traženja.

Aktualna glupost u jeku, izbori ludila u tijeku. Šamanske posvete, bezdušne osvete; sve poljepljeno na iste tapete zidova sobe bez posjete. Glupava razonoda dalekih vukova što glume ljubav jer se boje samoče. Jebalo vas takvo voljenje. Na ovom jugu,

NI ŽAPCE NI BAJKE

s ove strane brda, gluposti se ne dijele,

Pričala sam bajke žapcima

a ludila se skupa vesele.

čekajući da se preobraze

Ovdje nitko ne glumi ljubav,

u prinčeve.

ovdje se vole samim bivanjem.

Uvijek naposljetku birala bijegove, jer njihove promjene me umore. Ja sam ta koja sama po sebi mijenja se. ONLINE ART | 84

ZVEZDANI KOLODVOR | TRADICIJA

Мила Ђачић - Традиционална народна музика

Мила Ђачић, етномузиколог, рођена је 1982. године у Београду. Проучавањем и извођењем традиционалне народне музике бави се од 1998. године. Дипломирала је на Катедри за музикологију и етномузикологију ФМУ у Београду 2009. године. Бавила се научно истраживачким радом у сфери етномузикологије и етнокореологије, а своје интересовање је усмерила на проблеме савремених облика игара и радове презентовала на семинарима у Београду, Панчеву и Бања Луци. Аутор je и реализатор програма: “Традиционална народна музика“, одобреног од централне комисије Завода за унапређивање образовања и васпитања, као и реализатор програма „Музика у нама“, подржаног од стране Секретаријата за спорт и омладину у Београду. „Од традиције до модернизације“ је тренутно актуелан програм намењен основцима, такође одобрен од стране Секретаријата. Као вокални солиста и интерпретатор традиционалне народне музике наступала је у оквиру ансамбла „Традиција“, који се бави интерпретацијом традиционалне музике Балкана. Радила је као музички сарадник и руководилац радионице за традиционално народно певање у Центру за културу Гроцка и носилац је посебне захвалнице за допринос, унапређење духовних вредности и традиције на територији општине Гроцка. Члан је „Светосавског друштва“ у Београду и сарадник у изради пројеката за књижевност и уметност „Вук Караџић“ у Београду. Председник је удружења Serbia Global Art Team, http://serbiaglobalarttea.wixsite.com/sgart/ landscapes које се бави едукацијом младих и аутор Gro Art Festa-a https://www.facebook.com/ groartfest/, првог дечијег уметничког фестивала на територији Општине Гроцка. Тренутно ради у Основној школи „Свети Сава“ у Врчину, као професор музичке културе и вокални педагог Етно певачке групе. Као круна дугогодишњег рада са децом јесте Музички албум традиционалне народне музике који је недавно изашао.

ONLINE ART | 85

Ово је први пример једне основне школе у Србији која је издала свој самостални ЦД. О раду и квалитету групе сведочи и коментар еминентног професора Др Растка Јаковљевића, доцента са престижног Универзитета у Тексасу, који се налази на полеђини диска (на слици). Нарочито је наглашено интересовање ученика у једном савременом модерном друштву за неговањем и интерпретирањем традиционалних српских мелодија. Мила сматра да је ово само пример како наставнички, или просветарски посао не мора увек бити мукотрпан и досадан, а ученицима школа неинспиративна. Милини ђаци, деца основци, али сада већ и искусни певачи, искусили су лепоту наступа, аплауза, бројних награда и признања у чему је и лепота самог предмета који се зове Музичка култура. Тиме су доказали да ово није предмет који служи за „поправљање просека“, већ се он воли и у њему ужива. О преданости у раду њених ученика сведоче и следећи подаци: Рад етно групе константно прати и телевизија студија Б:

Наступ у „Јутарњем програму“ телевизије „Студио Б“

САРАДЊА СА ДИЈАСПОРОМ На позив председника Савеза Срба у Румунији, Господина Огњaна Крстића група је учествовала на свечаном Славском концерту 23. новембра 2013. године у оквиру традиционалне манифестације - „Дани српске културе“ – Темишвар 2013”

Наступ на манифестацији „Трагом Доситеја“ у Српском Семартону у Румунији 17.09. 2014. године у организацији Савеза Срба у Румунији и МО Српски Семартон.

ONLINE ART | 86

ZVEZDANI KOLODVOR | TRADICIJA

15. новембра 2014. године и 20. Новембра 2015. године Вокална етно група ОШ „Свети Сава“ из Врчина наступала је на „САБОРУ СРПСКЕ КУЛТУРЕ“ у Мађарској у граду Деска. Поменута манифестација одржава се већ двадесети пут у овом граду у организацији Самоуправе Срба у Мађарској, КУД-а „Банат“, Српске редакције Мађарског радија (Печуј) и Културног и документационог центра Срба у Мађарској.

Део наступа у Мађарској можете погледати на следећим линковима: https://www.youtube.com/ watch?v=2thewaDMXH8 https://www.youtube.com/watch?v=4hV8oujylbI Учествовали су на еминентним манифестацијама које су под покровитељством ГО Гроцка и града Београда, као и осталим републичким и иностраним догађајима: Славски концерт општине Гроцка 2014., „Грочанске свечаности" 2013, 2014, 2015, 2016. године, „Дечија недеља” 2012. и 2013, 2014, 2015. године на Калемегдану, „Радост Европе” 2013, 2015. године у Сава Центру, „Недеља православља“ у Руми, 2014, 2015. године „Дани воденичара“, у Петровцу на Млави 2014.године, „Карађорђевачка прела“ у Банатском Карађорђеву 2016.године, наступ у градицу Жомбољ у Румунији 2016.године , учешђе на фестивалу „Ретник“, 2016.године. Извештај о раду групе објављен је и у престижном музичком магазину „Етномуље“, број 29,

који се бави светском world music сценом

Милина група од 2012. године редовно осваја прве награде на општинским и градским такмичењима „Златна сирена“ и ДЕМУС у организацији Дечијег културног центра и Секретаријата за културу града Београда. Чланице етно певачке групе су: Мирјана Ђорђевић, Лидија Божиновић, Теона Лазаревић, Анастасија Кангрга – Микулић, Наталија Фаркаш, Невена Теофиловић и Василија Бугарски, на челу са вокалним педагогом и етномузикологом проф. Милом Ђачић. ONLINE ART | 87

Оливера Полић

КАД ДЕВОЈЧИЦА ЖЕНА ПОСТАНЕ Кад девојчица жена постане, бисере око врата наниже, у њима жеље надом проткане, правој љубави сада је ближе. Кад девојчица жена постане, невине слике у албум стану, бистра суза у ноћи нестане, нова јутра у белом освану. Кад девојчица жена постане, цвеће пркоса у руци носи, песме о љубави написане, топао вихор мрси у коси. Кад девојчица жена постане, под ногама јој црвени тепих, од целог света ту се растане, јер љубав јој стаје у један стих. Кад девојчица жена постане, очи су дугме звезданог неба, ту свака туга већ изостане, крај себе има све што јој треба.

Кад девојчица жена постане, отвори нова врата живота, пожели ту вечност да остане, на прагу срца цвета лепота.

ONLINE ART | 88

ZVEZDANI KOLODVOR | NAUČNI ESEJ

EDGAR ALAN PO O KOSMOSU - STO GODINA PRE NAUČNIKA Edgar Allan Po EUREKA Pesma u prozi – Esej o materijalnom i duhovnom univerzumu Prevod: Milan Miletić Piše: Živko Teodosić "Nevelikom broju onih koji me vole i koje ja volim - onima koji osećaju, više nego onima koji rasuđuju, sanjarima i onima koji veruju u snove kao jedinu stvarnost - prinosim ovu knjigu Istina, po karakteru, ne istinogovorničku, već onu koja je, usled Privlačnosti kojom obiluje u svojim Istinama, istinita. Takvima predstavljam ovaj sastav kao tvorevinu čiste umetnosti - da kažemo kao kakvu Romansu ili, ako ne tražim previše, kao Pesmu. Ono što ovde iznosim predstavlja istinu: stoga ne može da umre; ili, ako se čime može toliko zgnječiti da umre, "vaskrsnuće ponovo u Život večni". Svejedno, ovo je Pesma tek po tome što želim da se o njoj sudi kad budem mrtav." E.A.Po. Poslednji veliki roman Poa (1809 – 1849), napisan 1848. godine, godinu dana pre njegove prerane i nedovoljno razjašnjene smrti . Kod nas je ovaj roman nekako zapostavljen i objavljen je prvi put tek 2013. godine, u izdanju Službenog GLASNIKA. Pre desetak godina, u Njujork Tajmsu se pojavio naslov: Šta je Po znao o kosmologiji? Odgovor je glasio: Ništa. A ipak, bio je u pravu. Ovo je esej o materijalnom i duhovnom univerzumu, u božanskom razumevanju Poa. U njemu, pored ostalog, Po govori o večnom, oscilantnom univerzumu, koji se trenutno širi, i koji je Večno, živo jedinstvo. Po je smatrao, da je činom Stvaranja, sva materija u kosmosu raspršena iz jedne tačke, pa je logično zaključiti da se kosmos širi. Piše o univerzumu koji on poima intuitivno, na osnovu svog osećaja da ima direktan odnos sa energijom univerzuma, jer je i sam, kao i svaki drugi atom, deo te iste energije, tj. deo univerzuma. Tek je 1929. godine, na osnovu posmatranja stotina galaksija i izmerenih crvenih pomaka njihove svetlosti, otac moderne astronomije, Edvin Habl, zaključio da se sve galaksije razmiču – udaljavaju jedna od druge, dakle – svemir se širi. „Što je galaksija dalje od Zemlje – to se brže udaljava“, a to znači da se univerzum ubrzano širi. Ovaj zaključak je danas poznat kao Hablov zakon. Čak ni Ajnštajn nije odmah prihvatio uočeni fenomen, pošto je bio zastupnik statičng kosmosa i osećao se neprijatno, pošto je u razradi svoje slavne teorije Opšte relativnosti i sam došao do istog zaključka, ne na osnovu merenja, nego su jednačine tako nalagale. On se, međutim, plašio da ospori Njutnovu ideju statičnog kosmosa. Zbog toga je u svoje jednačine uveo tzv. Kosmoslošku konstatu lambda, koja je “neutralisala” silu širenje, a kosmos je “ostao statičan.” U to vreme se smatralo da sila širenja potiče od Velikog praska i da će jednom izgubiti snagu, pa će, pod dejstvom gravitacione sile ukupne mase kosmosa, sve početi da se vraća unazad, tj. Kosmos će poćeti da se sažima, da bi završio u Velikom slomu/sažimanju (Big kraš).

ONLINE ART | 89

Posle nalaza sondi COBE i WMAP, kao i teleskopa “Habl” i “Plank”, astronomi su zaključili da sila koja razmiče galaksije i razvlači prostor-vremensko tkanje, ne potiče od BB, već se radi o nepoznatoj, tamnoj energiji izvan horizonta “vidljivog” kosmosa. Ta energija čini 70% njegove ukupne energije i sve više ubrzava širenje kosmosa. Belgijski, protestantski sveštenik, Žorž Lemetr, bavio se kosmologijom, želeći da dokaže da i zvanična nauka potvrđuje teološki stav, da je postojeća tvorevina najuverljiviji dokaz o posto-janju samog Tvorca. Ustvari, dokazuje da je kosmos čin stvararanja. Proučavajući Ajnštajnovu teoriju Opšte relativnosti, bio je oduševljen spoznajom da jednačine upravo dokazuju tu ideju. Činjenica da se kosmos širi, može značiti samno jedno – kosmos je morao početi jednom u vremenu (a sa njim i vreme), a nešto tako ogromno i nesagledivo, ne može nastati samo od sebe, pa je logično da je stvoreno. Ako postoji tvorevina, ona nepobitno dokazuje da postoji i Tvorac. Kao polaznu „tačku“ Lemetr je uveo pojam „superatoma“ (praatoma, iskonskog jezgra), kao izvorišta nastanka materije i kosmosa u celini. Lemetr je razradio do tančina sve Ajnštajnove jednačine Opšte relativnosti i poslao mu. Ovaj je samo kratko odgovorio da on ne zna dovoljno matematiku. I na zvaničnim konferencijama, najpoznatiji naučnici, uključujući i ser Artura Edingtona, su odbacili Lemetrovu ideju. Neki su joj se i podsmevali. Ipak, na jednom skupu astronoma i fizičara u L.Anđelosu, 1930.godine, na kome je glavna tema bio upravo nalaz Edvina Habla o širenju kosmosa, Lemetr je smatrao da je pravi trenutak da još jednom izloži svoje ideje i ubedi naučnike da je univerzum stvoren iz početnog „praatoma.“Ajnštajn je primorao Lemetra, da na licu mesta, pred svima, izvede matematičke dokaze o svojoj ideji. Lemetr je upravo to uradio, nakon čega je Ajnštajn priznao da je pogre-šio i rekao da je kosmološka konstanta „njegova najveća zabluda.“ Ironično je, međutim, da savremeni nalazi istraživačkih sondi COBE (1996.)i WMAP 2003.) o mikro -talasnom, pozadinskom zračenju kosmosa (2,74K), uz kasnija osmatranja teleskopa „Habl“ i „Plank“, govore da ukupna temperatura kosmosa opala za 1100 puta, od vremena formiranja prvih stabilnih atoma (uglavnom vodonika i nešto helijuma), oko 380 000 godina posle BB, i temperature kosmosa u tom trenutku od 3000K. To zanači da se kosmos širi i posledično tome hladi, pod dejstvom nepoznate tamne energije, pa je lambda dobila novo poreklo, ali je zadržala funkciju. U trenutku Velikog praska tempe-ratura je bila enormna – 10e32K, da bi, za proteklih 13,8 milijardi godina, koliko je star unive-rzum, opala na svega 2.74K u današnje vreme. Gustina materije u kosmosu je označena slovom omega. Laički rečeno: omega sažima, a lambda širi prostor-vremensko takanje svemira. Ranije se mislio da je omega jača i da će kosmos završiti u Velikom sažimanju (Big kraš). Nalazi u zadnjih 20-tak godina, govore da se kosmos ubrzano širi, tj. da je lambda jača i da će se, u dalekoj, dalekoj budućnosti sve raspasti/rasplesti, a ostaće samo energija praznog prostora. Konačno će se i prostor pocepati, i kosmos će završiti u Velikom rascepu (Big rep).Neki govore o vremenskoj skali reda: (10e120) na 30-tu godina. No, nije Lemetr prvi smislio ideju „praatoma“, nego baš Edgar Alan Po, tvrdeći da svojstvo materije da privlači drugu materiju, navodi na logičan zaključak, da je nekad sva materija morala biti na jednom mestu, a da je činom Stvaranja raspršena u formi atoma, širom kosmosa.“Voljom i činom Tvorca, koji je stvorio svet da bude baš takav kakav jeste, određeno je i mesto čoveka u njemu. (Lemetr je dosta čitao romane E.A.Poa).

ONLINE ART | 90

Neki naučnici, teoriju kreacionizma dokazuju upravo ovim stavom, razrađenim kroz ideju „Jakog antropičkog principa“, koji se pojednostavljeno može sažeti u stav: “Činjenica, da je sve ovako kako jeste, tj. da je sve tako fino podešeno i udešeno na našoj planeti (postojanje tečne vode u ogromnim količinama; plodno, rodno i mineralima bogato tle; pogodna temp. tla od prosečnih 14C; povoljna veličina, masa i geologija planete; podesna rotacaija i revolucija; odgovarajuća gravitaci i magnetno polje;; na idealnoj udaljenosti od sunca; mesec kao stabilizator; povoljni vremenski i klimatski uslovi...), sa neophodnim prisustvom inteligentnog bića, tj. čoveka, kao vrhunskog dokaza samog principa, posmatrača i uživaoca blagodeti same tvorevine, govori o činu stvaranja.“ Zbog toga, neki naučnici misle da smo, mi ljudi, jedinstveni i sami u svemiru. Ovakva pozicija naše planete i prostor oko nje (otprilike između venere i marsa), zajedno sa svim povoljnim uslovima o kojima je gore rečeno, i nekim drugim, u planetologiji i astrobio-logiji nazivaju “Nastanjivom zonom”; “Retkom zemljom”; područjem “Zlatokose.” Iako ovi, i brojni drugi navodi se čine opčinjavajućim, sugestivnim i uverljivim, oni ipak nisu rezultat ciljanog izbora i “injžinjerskog” poduhvata samog Tvorca, nego rezultat delovanja postojećih fizčkih sila i zakona koji njima upravljaju. Planete, recimo, nisu morale uopšte biti ovako raspoređene. Nauka prosuđuje odnose u solarnom sistemu na osnovu sadašnjeg stanja. Ali, ukazuje na činjenicu, da su faktori od kojih je zavisilo, kako će od prasunčeve izmaglice nastati jezgro buduće zvezde/sunca, a od ostatka gasa nastati nebule i kasnije planete, sateliti i sve ostalo što će kružiti oko sunca, veoma brojni: počev od onih iz najdubljih kosmičkih daljina; preko uticaja matične galaksije; spiralnog kraka u kome je sunce nastajalo; gustine i rasporeda gasovitih nebula koje su nastavile da se vrte oko mladog sunca; formiranja drugih zvezda, ili eksplozija supernovih u neposrednoj blizini, i još niza uticaja gravitacione i EM sile. Zakon o održanju ugaonog momenta je održan (konzervisan) i od njega zavisi kako će se novonastala nebeska tela rasporediti; kojom će se putanjom i brzinom kretati u jednom, relativno zatvorenom sistemu, kakav je i naš solarni sistem. Ima još naučnih dokaza koji osporavaju zavodljivost antropičkog principa. Ruski naučnik, prof. matematike i meteorologinje na Univerzitetu u Sankt Petersburgu, Aleksandar Fridman, dao je najelegantnije rešenje Ajnštanovih jednačina o opštoj relativnosti. Izveo je svoje – Fridmanove jednačine, koje dokazuju da se kosmos širi. On je tvorac ideje o inflaciji („naduvavanju) univerzuma, te se smatra ocem Kosmološkog inflacionog modela, kojim se, pored još nekih dokaza, ideja Velikog praska naučno potvrđuje kao tačna. ( I on je dosta čitao E.A. Poa.) Takođe je ironično, da je izraz Veliki prasak, smislio najveći protivnik ideje o Velikom prasku. Najpoznatiji britanski astrofizičar i kosmolog toga vremena, i glavni pobornik ideje o stvorenom i statičnom kosmosu, ser Fred Hojl. Oko 1950. godine, u jednoj od svojih mnogih popularno-naučnih radio emisija na BBC-u Hojl je, u šaljivom tonu, prvi predložio za svoje kosmološke protivnike podrugljiv izraz "veliki prasak" ("ti ljudi zaista veruju da je sve što postoji otpočelo jednim velikim praskom", engl.big bang). Pežorativni prizvuk je u međuvremenu nestao, a naziv ostao trajno. Čak je dobio početno veliko slovo. Njutn je otkrio zakone kretanja nebeskih tela i zakon gravitacije, ali nije ništa rekao o poreklu gravitacione sile, iako je bio svestan tog nedostatka u samom Zakonu. U svojoj teoriji Opšte relativnosti, Ajnštajn će otkriti da svemir nije „navijen“ i pušten da radi kao statičan i nepromenljiv mehanizam, već, da se tela drže u dinamičkom odnosu zahvaljujući osnovnom svojstvu gravitacione sile „delovanja na daljinu“, tako da „sve deluje na sve drugo.“ Prema „principu ekvivalencije“: „Masa govori prostoru kako da se krivi – prostor govori masi kako/kuda da se kreće.“

ONLINE ART | 91

Kad velika masa (npr: sunce 1.989e30kg), savije okolni prostor oko sebe, time je i prostor „rekao“ ostalim telima kako da se kreću, tj. da kruže oko glavne mase, sledeći savijenu putanju prostora. Iz istih razloga, oko sunca kao velike mase, savija se i svetlost udaljene zvezde iza sunca. To je jedan od prvih dokaza ispravnosti Ajnštajnove teorije Opšte relativnosti. Džordž Gamov je bivši student A.Fridmana i jedan od najperspektivnijih fizičara carske Rusije. Posle dva neuspela pokušaja, pobegao je u SAD 1933. godine. Gamov je upravo zastu-pao Fridmanovu ideju o širenju univerzuma preko svoje hipoteze o postepenom hlađenju univerzuma. Tvrdio je (tada, 1948.godine), da je temperatura pozadinskog zračenja univerzuma oko 5K. (100 g. posle Poa). Gamov se poslužo iskustvom iz života. Ako se opipa pepeo nedavno ugašene vatre, može se na osnovu toplote pepela suditi o vremenu kad je vatra gorela. Primenjujući istu logiku, postavio je tezu: „Ako izmerimo dovoljno precizno, sadašnju temperaturu kosmosa, možemo procenjivati i izračunati prilično tačno i pouzdano, pre koliko vremena je „gorela vatra“ Velikog praska.Matematičke proračune je izvrsno izveo i dokazao hipotezu, njegov student Hans Bete, (kasnije dobitnik Nobelove nagrade za dokaze o prvobi-tnoj bario-genezi i nukleo-sintezi hemijskih elemenata). (I to je bila ideja Gamova, koga nikad nisu ni nominovali za Nobelovu nagradu, uprkos obilju njegovih genijalnih ideja) . Američki fizičari i astronomi Arno Penzijas i Robert Vilson, podešavajući-kalibrišući rog-antenu za potrebe radio-komunikacija kompanije, slučajno su 1964. godine otkrili radio-šum čije poreklo nisu mogli utvrditi niti otkloniti, a ometao je kalibraciju antene. U početku su njihovi nalazi odbačeni, ali su kasnije, na predlog astronoma Roberta Dika, prihvaćeni da je šum ustvari mikro-talasno (toplotno) pozadinsko zračenje, ustvari relikt (ostatak) prvobitne svetlosti i toplote Velikog praska. Za ovo otkriće dobili su 1978godine Nobelovu nagradu. Dok je sonda COBE (Cosmic Background Explorer (COBE) mission), emitovala satelitske podatke o toplotnoj neravnoteži univerzuma, koji su se u dlaku poklopili sa grafikom koji je, još 1948.godine nacrtao upravo Gamov, salom se prolomio gromki i dugotrajni aplauz. Bilo je prisutno preko 150 naučnika različitih profila.Gledali su u nešto što je san svih naučnika, a to je trenutak u kome se nalazi eksperimenta potpuno poklapaju sa teorijskim predviđanjima. Kolektivno su doživeli tzv. „Galilijev trenutak“. (bacanjem jedne gvozdene i druge drvene kugle sa tornja u Pizi, ustanovio je da su pali istovremeno na zemlju. To je bio prvi opit-eksperiment u fizici). Podaci o pozadinskom zračenju još detaljnije i preciznije su potvrđeni nalazom druge sonde u eksperimentu WMAP, 2003.godine. Najdetaljniji i još uverljiviji dokazi su pribavljeni osmatranjem teleskopa „Habl“ i „Plank“. Na osnovu podataka koje su oni prikupili, procenjena starost univerzuma od 13.7 milijardi godina, potvrđena je veoma uverljivo na 13,8 milijardi godina, a Veliki prasak je stekao punu validnost kao naučno zasnovana teorija o nastanku i evoluciji kosmosa, koji se ubrzano širi.

ONLINE ART | 92

COBE Satellite NASA's Cosmic Background Explorer satellite (COBE) was launched to explore the cosmic microwave background radiation. Data points are shown superimposed on the theoretical blackbody curve.

The fit of the Planck radiation formula is so precise that it provides a powerful confirmation of the idea that it is a remnant of big bang expansion.

Index Blackbody radiation concepts References Eberhardt

COBE home page

This data was adapted from Mather, J. C., et al., Astro. Jour. 354, L37 (1990). Crvena linija predstavlja predviđanje Gamova iz 1948.g, a tačke su podaci sat. COBE. Gledajući kako se nalazi poklapaju sa predviđanjem, starim preko 50g, naučniči u sali su doživeli „Galilejev trenutak“ - ogromno oduševljenje, divljenje i ushićenje. Nikola Tesla je takve trenutke u svom radu nazvao „Poljupcem Boga“, sa kojim se ništa ne da uporediti. The data from COBE have been so precise that it has discovered fluctuations in that radia-tion which are important to big bang cosmological calculations. It carried three main instru-ments, a Differential Microwave Radiometer, a Far-Infrared Absolute Spectrophotometer (cooled to 1.6 K by liquid helium), and the Diffuse Infrared Background Experiment, also at 1.6K. The infrared instrument will measure infrared spectra of the background which are presumed to be uniform, but any unexpected variations might indicate the presence of energy sources which might have driven turbulence to trigger galaxy formation. The infrared instruments sensitivity is 100 times greater than that achievable from the Earth's surface. The Infrared Background Experiment will look at distant primordial galaxies and other celestial objects that formed after the big bang.John C. Mather of the NASA Goddard Spaceflight Center and George F. Smoot of the Lawrence Berkeley National Laboratory were awarded the 2006 Nobel Prize in Physics for work associated with the COBE satellite.The picture has been further clarified by the more recent WMAP mission which provided a higher resolution picture of temperature fluctuations. HyperPhysics ***** Quantum Physics ***** Astrophysics

R Nave Go Back

ONLINE ART | 93

Po je bio romantičar, pesnik, urednik i kritičar, pisac misterioznih priča, začetnik detektivskog romana, a njegova dela su imala značajan uticaj na razvoj kosmologije. Po je veoma voleo i cenio Šekspira i njegovo mišljenje o pesnicima i poeziji, uopšte. Доживљај сопствене бесконачности: Ах, Боже мој: ја бих се могао затворити у орахову љуску, па се ипак сматрати краљем бескрајног простора, само кад не бих имао ружних снова. William Shakespeare, Hamlet Poslednjih pet stranica romana Eureka „Ponavljam, dakle – pokušajmo da zamislimo da konačna lopta nad loptama trenutno nestati, i da će Bog biti sve što preostaje. Ali, hoćemo li se ovde zaustaviti? Ne. S lakoćom možemo da zamislimo da će, posle sveopšteg nagomilavanja i nestajanja, verovatno nastati potpuno različit niz okolnosti; novo postanje i širenje, vraćanje izvoru, još jedna akcija i reakcija Božje volje. Maštajući rukovođeni ovim svevažećim zakonom nad zakonima, zakonom o periodičnosti, nismo li, uistinu, u pravu kada verujemo – umesto, recimo, da gajimo nadu – da će se procesi koje smo se ovde drznuli da zamislimo obnavljati večno, i večno i večno; sa svakim otkucajem Srca Božjeg, novi Univerzum će bujati, i potom se pretvarati u ništa.Dakle, ovo Srce Božje – šta je ono? Ono je naše srce. Neka samo prividno nepoštovanje ove ideje ne zastraši naše duše tom hladnom upotrebom razuma, tim dubokim mirom samoispitivanja, uz koje jedino možemo da se nadamo da ćemo se približiti ovoj najuzivišenijoj od svih istina, i slobodno joj pogledati u lice. Fenomeni od kojih naši zaključci, u ovom času, zavise, jesu tek duhovne seni, ali ne manje suštinski stvarne.

Polazimo na put u središte sudbine postojanja našeg sveta okruženi nejasnim, ali uvek prisu-tnim Sećanjima na Sudbinu, mnogo silniju – beskonačno daleku u prošlim vremenima, i beskonačno strašniju. Proživljavamo Mladost čudnovato progonjeni ovakvim senima, ipak ih nikada ne zamenjujući za snove. Poznajemo ih kao Sećanja. Tokom naše Mladosti razlika je previše jasna da bi nas zavarala, makar i za tren. Sve dok Mladost traje osećanje da postojimo najprirodnije je od svih osećanja. Shvatamo ga u potpunosti. Da je postojalo vreme u kome nismo postojali – ili, da je moglo da se dogodi da, uopšte, nikada nismo postojali – jesu razmišljanja koja, uistinu, tokom Mladosti teško razumemo. Zbog čega ne bi postojala, ostaje, sve do vremena Zrelosti, pitanje na koje je najteže odgovoriti. Postojanje – samopostojanje – postojanje Oduvek i za Sva vremena – izgleda, sve do doba Zrelosti, uobičanjeno i nesumnjivo stanje; izgleda, zato što i jeste.

Ali, sada dolazi vreme u kome nas uobičajeni Svetski razlozi osvešćuju od istina iz naših snova. Sumnja, Iznenađenje i Neshvatljivost navaljuju u isti mah. Kažu: „Živiš, a bilo je vremena kad nisi živeo. Bio si stvoren. Postoji Inteligencija veća od tvoje; i zahvaljujući toj Inteligenciji, ti uopšte živiš.“ Upinjemo se da shvatimo ove stvari i ne uspevamo – ne uspevamo, jer su ove stvari, budući nestvarne, na taj način, neminovno neshvatljive. Nema mislećeg bića koje se, u izvesnom bleštavom trenutku svog misaonog života nije i samo osetilo izgubljeno usred bure uzaludnih napora da razume ili veruje da postoji išta veće od njegove sopstvene duše. Krajnja nemogućnosti ičije duše da se oseća podređenom prema drugoj, silina, preovlađujuće nezadovoljsto i pobuna u glavi jesu, uz svemoćnu težnju ka savršenstvu, samo duhovne, istovremeno s materijalni, borbe za izvorno Jedinsto; jesu, barem za mene, vrsta dokaza koji daleko ONLINE ART | 94

Nadmašuju ono što ljudski izrazi pokazuju, da nijedna duša nije podređena drugoj, da ništa nije, ili ne može biti , nadmoćnije od bilo čije duše; da je svaka duša, delimično, sopstveni Bog – sopstveni Stvoritej – rečju, da Bog – materijalni i duhovni Bog – u ovom času postoji isključivo u raširenoj Materiji i Duhu Univerzuma; i da će ponovno okupljanje raširene Materije i Duha biti samo ponovno obrazovanje potpunog Duhovnog i Jedinog Boga. Na ovaj način, i samo na ovaj način, rešavamo zagonetke Božje Nepravde – ili Neumoljive Sudbine. Samo na ovaj način postojanje Zla postaje razumljivo; ali, na ovaj način i istrajava – postaje večno. Naše duše više ne ustaju protiv Tuge koju smo sami sebi dosudili, podstakli je zbog sopstvenih ciljeva – u nameri, čak u uzaludnoj – za produženje naše Radosti. Govorio sam o Sećanjima koja nas progone u Mladosti. Ponekad nas progone i u Zrelosti; postepeno postajući sve manje neodređena po obliku; tu i tamo obraćaju nam se tihim glasom, govoreći: „ U jedno doba u Predvečerje Vremena postojalo je još neotelovljeno Biće – jedno od apsolutno beskonačnog broja slićnih Bića koja su naseljavala apsolutno beskrajne predele, apsolutno beskrajnog svemira. (videti pasus: „Odgovaram da „pravo“ u slučaju poput ovog...“). Nije bilo u moći ovih Bića, a i dalje nije išta veće od tvoje sopstvene, da stvarnim uzdizanjem produži radost Svog Postojanja; ali, kao što tvoja moć jeste da produžiš ili pojačašš svoja zadovoljstva (apsolutna količina sreće ostaje uvek ista), isto se dešavalo i dešava se sličnim sposobnostima ovog Božanskog Bića, koje tako prevazilazi sopstvenu Večnost, stalnim promenama Sopstvenog Usredsređivanja i gotovo Beskonačnog Samoširenja. Ono što nazivaš Univerzumom zvezda samo je Njegovo sadašnje stanje širenja. Ono sada oseća svoj život kroz bezbroj nesavršenih zadovoljstava; delimičnih i bolom prožetih zadovoljstava, onih nezamislivo brojnih stvari koje označavate Njegovim stvorenjima, ali koja su, ipak, samo beskrajna otelovljenja Njega samog. Sva ova stvorenja – sva – ona koja nazivate živim, kao i ona kojima odričete život ni zbog kakvog drugog razloga, osim što ih ne vidite na delu – sva ta stvorenja, u manjoj ili većoj meri, sposobna su za zadovoljstvo i bol; ali ukupan zbir njihovih senzacija iznosi upravo onu količinu Sreće koja, s pravom, pripada Božanskom Biću, zbijenu u Njemu. Ova stvorenja su, takođe, manje ili više svesna Inteligencije; svesna, najpre, sopstvenog identiteta; a kao drugo, svesna slabih neoddređenih odsjaja identiteta Božanskog Bića o kojem govorimo – identiteta Boga. Od dve klase svesnosti, zamislimo da će ova prva polako slabiti, a da će druga jačati, tokom dugog niza vekova koji moraju da proteknu pre nego što se ove mirijade pojedničnih Inteligencija spoje – kada se bleštave zvezde spoje – u Jedno. Pomislite da će osećaj pojedinačnog identiteta postepeno preći u opštu svest; da će Čovek, na primer, neprimetno prestati da se oseća Čovekom, i najzad dospeti u tu trijumfalnu epohu kada ćemo njegovo postojanje shvatati kao postojanje Jehove. U međuvremenu, imajte na umu da je sve Život – Život – Život unutar Života – niži unutar višeg, i sveg unutar Božanskog Duha. [Bol usled shvatanja da ćemo svi izgubiti pojedinačni identitet, nestaje onog časa kad dodatno uvidimo da proces, kao što smo prethono izneli, nije ni veći ni manji od apsorpcije svake pojedinačne intgeligencije svih drugih inteligencija (to jest, onih iz Univerzuma) u svoju sopstvenu. „Da bi Bog mogao da postane sve što preostaje, svako mora da postne Bog.“] (kraj citata i kraj romana)

ONLINE ART | 95

Живко Теодосић Осмех Откад, не гледам очи које волим; Не знам више ко сам; И не љубим усне, што љубише мене; Преболети нећу – узалуд се молим; Душа празна чезне, срце болно вене; Не знам више, да ли још постојим?

Не држе ме руке нежне …, још откада! Те ја не знам, куда ходим; И не слушам више, где поток жубори; Престадох да сањам, да се надам … Јер не чујем више, шта ми разум збори; Оздравити нећу, све ми чешће, на ум пада. –о– Ал' ми шапну, вила нека бајна; За све боли има лека – има наде; У песми је, лековита – вечна тајна; Сањај, певај... – то ти Небо даде. Ако бол и тугу, у песму си свио – скоро, да си оздравио; Окрепиће душу и уморно тело, један осмех мио – њено лице бело. Кад пожелиш очи миле, загледај се у шарени свет; Нова светлост када сине, угледаћеш диван цвет.

–о– Када сине лице њено, у осмеху чаробноме; Облије ме чудна светлост, а разум засени; Хтео бих да кажем, како силно радује ме; Кренем, па бих све одједном, али глас занеми; Сав устрептим к'о да Небо дарује ме; У осмеху видим њеном – радује се она мени;

ONLINE ART | 96

ZVEZDANI KOLODVOR | ESEJI I PRIKAZI

Dve strane ogledala O knjizi Mirjane Štefanicki Antonić “Vesti o meni” Piše: Zorica Tijanić „Ko si ti? – Kormilar broda. Gde je brod tvoj? – Zemlja i voda. Verno kormilo tvoje? – U srcu san. Plavo more? – Razum sav. Luka? – Snovi. Svetionik? – Maštanje Dostignuće? – Upotpunjenje. Slast je san, a na javi? – U beskraju živim!“ (Baljmont) Iščitavajući stihove ispisane purpurnim slovima, podvučene tako magijom simbolike i znakovitosti jezika kojim nam se u ovoj zbirci poezije, na 45 strana, predstavlja književnica Mirjana Štefanicki, odlazim u predele sna i sećanja u kojima još uvek obitava duša pesnikinje. Tek ponekog pusti u taj uzvišeni deo prošlosti brižno čuvajući hram svoje duše. Ulazi polako „pazeći da ne probudi jutra“ koja nikome ne da, koja ne menja za površnosti, ostajući gladna dodira. Jutra su njena tihovanja u kojima stihuje o čežnji, prepuštajući nas melodiji cvrkuta ptica koja i nju samu laganu i malu odnose u vreme koje je vredelo zapisati. Vesti o meni su poruke onome koji s druge strane ogledala žudi jednakom snagom, kao i ona, da sazna o voljenoj, o njenom životu – nakon njih dvoje. Osećanja koja se tu prožimaju dočaravaju uveliko atmosferu primorskog toplog ambijenta, koji pretpostavlja samoći ravnice Panonije. Više nema leta, ulica, crnogorskog primorja. Okružuje me Panonija i opustela katedrala u gradu. Nedostaješ mi. (Mirisali smo na san, str. 28 – 29) Sve miriše na nar, čemprese, ruzmarin. Čak i slova kojima su stihovi ispisani, imaju boju lavande, oslobađajući miris u ispovesti onoga što su daljine ukrale i otele stavljajući ljubav u okove realnosti. Sve ono što pesnička savršenost nije mogla da podnese u površnosti pa i u nepoverenju. Ono što je videla u površnim ljudima ogledajući se u sopstvu iluzije – volela je vatrom: „I nek to što nedostaje, ispuni hartija…“ ona nastavlja prekinute niti, ne mareći ako i ta druga strana nije nastavila. Vesti o meni su mala lirska pisma voljenom.. Kao Liza Turajeva (Eliza) u sećanju koje ostaje na Jalti, mislima se vraća osećanjima koje su u njoj budila ljubav. Njegov odgovor biva irelevantan u svemu. Te poruke, nekako kao da očekujemo mi, ali ne i pesnikinja. Ona bi da njega obavesti o sebi. Zato mu i piše, želeći da dopre do njega na drugačiji, suptilan način, ne bi li ga podsetila, da ne padne u zaborav sve što su imali, što je vredelo. Ponekad mi se učini da se kolerično odriče sebe (ne toliko ljubavi, koliko strasti) robujući ponosu. Ona hrabrost ostavlja na tronu zarobljenu u njoj samoj. Dopušta sebi da voli, ali dostojanstvena u svojoj samoći, ne toliko i usamljenosti. Na nju se navikla. Čini se da i dalje čeka pravog, koji će doći i ta iluzija čežnjivo dočarava snagu čekanja i do nje se može doseći samo ako se prate zvezde na mlečnom putu. Knjiga je sastavljena od pesama koje su nastajale u dva životna ciklusa. ONLINE ART | 98

U dvadesetima i u četrdesetima. U drugom su delu pesme iz dvadesetih. Namerno obrnutim redosledom. Osetićete tu lepotu i nežnost mladih godina, istovetno i ako sedite na obali mora, slušajući cvrkut ptica, biće vam jednako romantično i ako sebe zamislite da sedite u mlečnom restoranu u nekom primorskom gradiću. Obavezan je povratak u osamdesete, pa i u rane devedesete. Miris mimoza, lavande, pomešanih boja neba sa morem. Lirske crtice Mirjane Štefanicki nose u sebi poruke ljubavi koja je dostojanstvena, a njen čovek, vredan ljubavi, onoliko koliko mu ona dozvoli, podižući ga u stihu: Ti jedini hodaš visinama moga života (Hodaš visinama, str.8) Kriterijumi su visoki, za mnoge i nedostižni osim za njega, koji i dalje stanuje u njenom srcu, mislima, željama. I tu ćete sve dobiti, ali ne i priznanje o predaji. Ona i u delu koji je napisan i nakon dvadeset godina, nije zaboravila i „tka zlatnim nitima“ budućnost za njihovu ljubav i oprašta sebi odvojenost od njega. Ja sebi opraštam suncem i molitvom odvojenost od tebe. Ti sebi oprosti misli u kojima ja trajem. (Ja sebi opraštam, str.9) Komparacijom pesničkog izraza „pre i posle“ otkrivamo da se mladalački zanos i nade pretvaraju u tihovanje, čežnju zrele žene koja prihvata život i ostaje, ipak srećna u toj ljubavi beskrajnoj. Još uvek je u njoj „letnja nevesta“ koja nije izašla iz sna. Primam od tebe Prsten od mimoza i toplu tugu Javljam ti Letnja nevesta Još nije izašla Iz sna u meni (Prsten od mimoza, str. 25) Miris primorja je ambijentalno dočaran i tu je pesnikinja dala malo više detalja o toj letnjoj ljubavi, koja je bila mnogo više od dečije igre, prijateljstva i zaljubljenosti. To je bila sudbina – ljubav za ceo život u kojem se pamti jedan san i u njega potpuno slobodno može da se vrati, bez predrasuda. Juli, more, ukus nara. Srela sam te u jednoj od ulica Montenegra, sa pogledom punim prikrivene sete i rukama boje slonovače…. Postali smo prijatelji… Obilazili smo napuštene solane i slušali tupe udare čamaca o dokove Noću smo među stenama prizivali zvezde, ONLINE ART | 99

da nam sanjaju na dlanovima…. Mirisali smo na san, nad večito zaljubljenim vodama, Bojana – reke. Voleli smo naše prijateljstvo, čemprese i more. (Mirisali smo na san, str. 28 – 29) I u studentskim danima njena poetičnost narasta do visokog pesničkog izraza. „U stručnim knjigama“ čuva uspomene na ljubav, čekajući njegova pisma, telegrame, pišući mu o sebi, svojim osećanjima i sećanjima, ne želeći da padne u zaborav nešto lepo, taj osećaj koji se samo jednom živi i kasnije samo čuva u uzaludnom traganju. Baš kao i u delu pisma iz 1914. godine Lize Turajeve, kada piše Kosti o lepoti mora, Mirjana obaveštava o lepoti obale lirskim izrazom.

„Ne možete da zamislite kako mi se dopada more. Plavetnilo svih nijansi, široko, i tako različito uvek. Čas tiho zapljuskuje obalu, talas za talasom, čas se zahuče, bacaka, besno se rasprskava – i tada se čini kako se ljuti na ljude zbog njihove sitničavosti i vulgarnosti. Sedim na obali dugo, satima, zaboravim sve što je tužno i što nije lepo, i mislim da bez lepote čovek nema snage da živi. Zar Vam se ne čini, Kostik, da potreba za lepotom nije ništa slabiji instinkt nego dobrota i saosećanje sa ljudima.“ (Pred Ogledalom, V. Kaverin, str. 55.) U pesmi „Sećanje“, Mirjana impresije u slikama dočarava osećanjem usamljenosti, lutanja, traganja za sačuvanim uspomenama. Na staničnim bulevarima preprodavci novogodišnjih pozivnica za sreću. U meni je još uvek miris ruzmarina (i mozaik peska na srebrnom ramenu) i miris džempera u putnoj tašni i toplina ruku. (Čemu sećanje u ovo godišnje doba?) Trebalo bi da odem tramvajem u predgrađe ili da razlijem more krvotokom. (Sećanje, str. 32) I ono što u „pet pevanja“ želi da mu poruči njene su male molitve za njegovu sreću, nadu i ljubav. Najupečatljivija karakteristika nesebičnosti njene ljubavi. U svim njenim jutrima, želi da vrati prošlost, dozove sunce u tmurnu sadašnjost, da naposletku umorna usni na njegovom ramenu. Nada u ljubav koju „zaključava daleko od sebe“ gde ostavlja „želje nedorečene u istom ušću“, na mestu gde umire nada da će ljubav ipak jednom – nastaviti. Tako i u poslednjoj pesmi prvog ciklusa, napisanog devedesetih, konstatuje da je još uvek daleko njena ljubav. U proleće, na dan njenog rođenja kada probuđena nadom korača ka njemu, da bi postala On i njega u Sebi sačuvala. Baš u simbolici đurđevdanskog cveća i lepote proleća u kojem se rodila – da bi pripala njemu. Vesti o meni su ogledanje jedne duše u drugoj. Pesnikinjin unutrašnji život ispunjen neslućenim dubinama ljubavi koju je sačuvala samo za sebe i u sebi. Pružajući nam svoje ljubičasto obojene snove, ona nam otkriva jedan mali deo njenog sveta. Verujem da postoji još mnogo toga neizrečenog, što će nam darovati u svojim nastupajućim pesničkim danima. Ova rukovet u meni budi radoznalost otkrivanja dubine slojeva ljudske duše. Nisu to samo lirska obaveštenja o osećanjima. Ovo je ceo svet osećajnosti koji se pružio poput talasa i utopio u beskraj nijansi boja, koje nebo i more mešaju na svojoj paleti i slikaju na platnu života. ONLINE ART | 100

ZVEZDANI KOLODVOR | ESEJI I PRIKAZI

УСНИЛА КРОЗ НЕЗАБОРАВ ПОЕТСКИХ ВИЗИЈА Саша Мићковић о књизи У сну жалфије Када на лексичку потку лирског исказа песникиња долије мисаону легуру отопљених вибрантних речи, а при сједињавању тих елемената од важности чим дода и еруптивну емотивну кап женске оватрене душе – онда након извесног времена езотеричне компоненте очуђујућим тајним промислима „више силе“ саткају поетику која зрачним рефлексивним одсјајем читаоцима даје на увид књигу У сну жалфије. Након магичног процеса стварања поезије, а у дослуху с етеричним инспиративним заносом, читаоцима преостаје да заједно с Мирјаном Штефаницки Антонић утону у шаробојни сан, а мени мириси жалфије отварају спектар песама о којима ћу као „песник о песнику“ исписати осврт! Мирјана слободним стихом, растерећеним од римованих кошуљица, замки и понекад ограничења – пева: „Како наћи разлоге који нас воде до стварности“... „Чекам ретку птицу да слети на мој длан“... Разлог за Мирјанину стишану реалност приликом певања видим у вишегодишњем стваралачком опусу који је богат и искуствен, надахнут и усмерен к лепоти стиха, а стварност у којој понекад обитава показује нам да је песникиња ногама на земаљским степеницама, које је ипак воде к небним инспиративним сферама чим јој „ретка птица слети на длан“. Песникиња емотивним нотним дахом говори: Памтим те као сенку Високог морског таласа Јер једино тебе нема А само ти постојиш Срце које испева искрене, отворене према свету и јасно назначене сврсисходне стихове – указује на доказ да: Само храбре душе не крију љубав и болећивости човека! Мирјана не страхује да ће сваком приказаном песмом откинути сопствено парче душе и дати га читаоцу, а тај процес самодавања је болан, пожртвован и често води да сопственог изгарања Феникса у телу и крви. Зато, када се пажљиво приступи стихованој азбуци ове књиге, одмах се може уочити да: „Патња је недохватна / нутрина не тражи склоништа“... Та Мирјанина патња се креће од оврелих суза – до душевних усхићења, па самим тим онда је и јасан распон њених визија које је преплаве приликом стиховања. Улити богатство душе у књигу која је ограничена папирним корицама није лако, а захтева одабир најтананијих кончића који повезују Мирјанину мисао и интелект с небним карактерима анђеоских милогласа. Такви милогласи се налазе на свакој страници ове књиге, тако да и није праведно из контекста чупати самосталне грумуљице, али ради примера: „Мисао је једна / да ми је да докучим обрисе / и да их укљештим до јутра“. Какве то обрисе током „ноћи“ Мирјана види? Можда и песникиња као Лаза Костић „међу јавом и мед сном“ левитира између два света – земног, који је видљив свима, и астралног, који се отрива тек одабраним звездочатцима. Читајући тајне записе пергаментних снова, који миришу на лековиту жалфију, Мирјана читаоце лакокретом уводи у хармонију која се одликује узбурканим певом, а потом смирајем душе и благодатним затишјем духа. Чини ми се да у књизи постоји кључ којим као „расковником“ песникиња откључава тамницу тела, а из ње ослобађа и себе летом, а и онога ко књигу држи у рукама и чита полагано. ONLINE ART | 101

Пошто је осликаном поезијом приказана суштаствена бит лирике: „Вечерас кичица и оловка бој не довршише“... Долазим до кључне алгоритамске (Ал Хорезмија) шеме стварања и појашњења овог поетског дела: „Да јавом и сном / незауставиво трајемо“... Ови стихови говоре сто језика, а оживљавају алхемијом „камена уста сневача“ који је одлутао у сан, да би се препорођен лироказом вратио у јаву. Тај повратак из оностраног света ипак дозвољава Мирјани да вештом версификацијом приведе бој у своју корист, а знајући да се неке битке воде на различитим духовним пољима – Мирјана речима као светлосним мачевима осветљава стиховни простор и „будећи се опије јутром“ дарује читаоцима прегршт семантичких значења, разоткривајући фразе, словне сплетове и језичке шифре! Књига У сну жалфије Мирјане Штефаницки Антонић варира на светлосном спектру исписаних мудрости, које ће читаоцима обелоданити јасновидим, проницљивим визурама „душевног ока“ лепоту поетске усхићености. Та усхићеност приликом читања књиге, ако се приступа пажљиво и у созерцању, и након враћања збирке на полицу, дуго ће остати у слуху човека – песмочитача. Грађа Мирјанине поезије је очврсла, јер она словним златоковом подупире метафору. Нерушиве језичке грађевине су оличење пожртвованости човека приликом песмотворства, зато стихозбирка у коју је уливен жалфијин лековити нектар и има излечујући процес! Саша МИЋКОВИЋ 17.01.2017.

ONLINE ART | 102

Konkurs za 11-i broj časopisa Redakcija e-časopisa za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor raspisuje konkurs za 11-i broj. Tema:

Putopis - Razglednice iz zamišljenih gradova Ukoliko nam pristigne dovoljan broj putopisa objavićemo ih i u elektronskom zborniku. Eseje, pesme, priče, književne prikaze, članke iz filozofije, pedagogije, psihologije i drugih naučnih i umetničkih oblasti, radove literarnih sekcija, fotografije, slike i biografije pošaljite na mail redakcije: klubumetnika.zvezdanikolodvor@gmail.com sa naznakom „za 11-i broj“ do 15. maja 2017. godine.

Hvala što pišete za Zvezdani Kolodvor!