ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА ОД РОЂЕЊА МИЈЕ АЛЕКСИЋА by Kulturni centar Gornji Milanovac

Увек почињи све испочетка! Смешно је оно што је истинито! Не форсирај улогу него је постепено освајај, али са страшћу! Дај себи времена да одиграш суштину! Играј естраду као највишу комедију! Од смеха до суза један је корак! Воли публику, али јој се не удварај! Играј за партнера, јер он игра за тебе! Цени реч, али и ћутање! Стоту представу играј као и прву, али боље!

Мија Алексић у филму Биће скоро пропаст света Авала филм, Београд, Les Production artistes associes S.A. Paris, 1968. Режија: Александар Петровић (извор: Архив Југословенске кинотеке)

Мија Алексић у филму Доћи и остати Јадран филм, Загреб и Авала филм, Београд, 1965. Режија: Бранко Бауер (извор: Архив Југословенске кинотеке)

Људи живе само колико им траје физички живот, а поједини и након своје смрти, јер их њихова дела чине вечним. Уметници имају привилегију да их њихове књиге, музика, слике, филмови, позоришне представе надживе и остављају неизбрисив траг за многа покољења. Наш земљак из Горње Црнуће Мија Алексић, насмејаће још многе генерације које ће гледати његове филмове, представе, телевизијске роле, слушати радијске програме на ко зна каквим модерним компјутерима, али њихов ће осмех остати исти, јер улоге које је играо, и начин на који их је изнео имају ванвременски хумор, који ће увек бити актуалан. Културном центру Горњи Милановац велика је част и задовољство да реализује публикацију и низ програма који обележавају деведесет година од рођења Мије Алексића. Драган Арсић, в.д. директора Културног центра

КУЛТУРНИ ЦЕНТАР ГОРЊИ МИЛАНОВАЦ

ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА ОД РОЂЕЊА

МИЈЕ АЛЕКСИЋА Публикација поводом деведесетогодишњице рођења Милосава Мије Алексића Публикацију приредио и уредио Бобан Стефановић

Горњи Милановац, септембар 2013.

Мија Алексић у филму Човек из храстове шуме Авала филм, Београд, 1964. Режија: Мића Поповић (извор: Архив Југословенске кинотеке)

Александар Саша Ердељановић

МИЈА И ФИЛМ ПРОЛОГ Штуре новинске биографије обично су карактеризовале Мију Алексића као „позоришног, филмског и телевизијског глумца и човека са естраде“. Иза овог, готово сваштарског одређења, крили су се бујан и раскошан глумачки темперамент до тада невиђен у српском глумишту и хистрионска снага израза која се са подједнаким жаром очитовала у свим наведеним глумачким пољима. Била је то личност „већа од живота“ која је и у најсмешнијим ситуацијама носила понеку сузицу, и супротно, „извођач глумачких радова“ који је и у трагизму ситуације кристалисао зрнце смеха, радости и сунца. И у свему томе можда је најазапостављенији (што не значи и најмање цењен) неизмерно велики допринос Мије Алексића српском и југословенском филму, који је трајао преко четири деценије. Мијин рад на филму може се гледати и процењивати на различите начине, али ће се за разлику од досадашњих рекапитулација и осврта на Мијин филмски израз, овај текст бавити сегментима који складно сложени и уклопљени дају мозаик о раду једне од ретких непролазних глумачких величина овога народа, која се без икаквих комплекса мање вредности могла мерити са много славнијим и познатијим великанима светске кинематографије.

ГЛУМАЦ КОМЕ ЈЕ СУЂЕН НУШИЋ Мија Алексић био је идеалан тумач комедиографског света који је створио генијални Бранислав Нушић. Атмосфера српске провинције на размеђу деветнаестог и двадесетог века, са живописним карактерима трговаца и писара, полицајаца и сељака, шпекуланата и шићарџија најразличитијих врста на позоришним даскама пронашла је у Мији идеалног тумача свих мана и врлина „нушићевских“ ликова. Био је он и Прока и Агатон у две верзије Ожалошћене породице, Јованча Мицић у Путу око света, Чеда Урошевић и Ујка Благоје у две верзије Госпође министарке, Јеврем Прокић у Народном посланику итд. Зато није било ни чудно што је и филм пригрлио његово глумачко умеће кроз екранизације Нушићевих позоришних дела. Тако је у филмском дебију, кратком филму по Нушићу Мува (1950), у режији Бранка Ћеловића, Мија био мали полицијски писар, да би већ у свом другом филму Општинско дете (1953) Пурише Ђорђевића догурао до префриганог адвоката Фиће који пристаје да за хиљаду динара некоме „ували“ нежељено мушко дете. Са појачаним интензитетом његових остварења и растом глумачке харизме

Златна арена, Пула, 1962. за улогу Ујка Благоја у филму Др Авала филм, Београд, 1962. Редитељ: Соја Јовановић

Мија Алексић (Ујка Благоје) у филму Др Авала филм, Београд, 1962. Редитељ: Соја Јовановић (извор: Архив Југословенске кинотеке)

и Нушићеви ликови за које га редитељи ангажују, постају све комплекснији и раскошнији, па иако готово никада није главни носилац радње, Алексић својом појавом и изражајним средствима чији дијапазон иде од готово бурлескних гегова до патоса и туге својствених руском драмском реализму, полако надмашује насловне ликове и постаје миљеник и публике и критике. Такав је у Госпођи министарки (1958) Жоржа Скригина, у којој тумачи Перу Каленића, Србима тако урођено „кафанско око и уво“, лажног рођака Живке-министарке, у покушају да се њеним утицајем врати са унапређењем у службу из које је избачен, као и у врхунцу Нушићеве „кинематографске Србије“ филму Др (1962), у режији Соје Јовановић, у коме је овековечио лик ујка Благоја, још једног од низа превараната из бесмртне заоставштине водећег српског комедиографа. Сцена снимљена у кафани „Руски цар“ у којој Благоје док пева стару руску песму „Сија месец“ немачком професору Рајсеру (сјајни Ханс Нилсен) прави коктел од четири врсте најбољијх српских ракија и вотке у чаши гигантских размера, а овај после испијања почне да бљује ватру, једна је од најрепрезентативнијих у целој историји српске филмске комедије. Сасвим природно Мија је за ову ролу награђен Златном ареном на фестивалу у Пули. Његов следећи сусрет са Нушићем на филму уследио је две године касније у солидној екранизацији Народног посланика, редитеља Столета Јанковића, у којој је наступио као Срета Нумера, галамџија и паланачки интригант, у друштву „златне глумачке екипе“ састављене од Петра Прличка, Мире Ступице, Бате Живојиновића, Милене Дравић, Павла Вуисића, Милана Срдоча и других. Последњу прилику да још једном завири у интиму типичних Нушићевих карактера Мија је користио у филму Пре рата (1966), Вука Бабића, остварењу комбинованог од делова Ожалошћене породице и Покојника, кроз лик Проке, грамзивог и бескрупулозног даљњег рођака главног јунака, по сваку цену жељног његовог наследства. Тиме је заокружен један део Алексићеве каријере везан за филмске адаптације великог позоришног класика којим је Мија показао да му готово нема равног у сликању и приказу менталитета људи какви су константа српског политичког и друштвеног живота, нажалост све до наших дана.

СМЕХОТВОРАЦ СА СМЕХОТВОРЦИМА

9 ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА ОД РОЂЕЊА МИЈЕ АЛЕКСИЋА

Када је неко талентован сва су му врата отворена, па се тако и Мијин глумачки развој на филму није завршио са вивисецирањем психологије Нушићевих јунака. Срећа и судбина хтеле су да се Мија упозна са необично обдареним сценаристом и редитељем Радивојем Лолом Ђукићем, који је пак направио дуо са још једним младим и духовитим сценаристом, Новаком Новаком. Из судбоносног сусрета ове тројке настала је невероватно успешна телевизијска серија Сервисна станица, чијих шеснаест епизода су током сезоне 1959/60 биле први велики успех тек основане Телевизије Београд. Она је сваке вечери мамила милионско гледалиште да седи испред тек купљених телевизора и прати догодовштине омиљених комичара. Већина глумаца која се овде скупила знала се још од раније, из популарне емисије Весело вече Радио Београда, у којој су заједно уживо пекли занат будућих смехотвораца. Ђокица Милаковић, Вера Илић Ђукић, Жарко Митровић, Михајло Викторовић, Јован Гец, Миодраг Поповић Деба, Аца Стојковић и други, били су већ уиграна глумачка екипа предвођена Мијом Алексићем и Миодрагом Петровићем Чкаљом, спремна да и на филму понови телевизијску сензацију. Лола Ђукић је заједно са

Јовиша Војиновић, Олга Ивановић и Мија Алексић у филму На место грађанине покорни Босна филм, Сарајево, 1964. Редитељ: Радивоје Лола Ђукић (извор: Архив Југословенске кинотеке)

Мија Алексић и Данило Бата Стојковић у филму Човек са четири ноге Инекс филм, Београд, 1983. Редитељ: Радивоје Лола Ђукић (извор: Архив Југословенске кинотеке)

МИЈА И ПУРИША - РАТ И ЛИРИКА Два Шумадинца, редитељ и сценариста Пуриша Ђорђевић и глимац Мија Алексић заједно су снимили чак девет филмова у периоду 1953 – 1975, почев од Општинског детета до филма Павле Павловић. Ипак, најзанимљивији и најзнаменитији део њиховог дводеценијског филмског друговања везан је за Ђорђевићеву тетралогију

11 ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА ОД РОЂЕЊА МИЈЕ АЛЕКСИЋА

Новаком Новаком створио два филма о доживљајима колектива мале сервисне станице, који нису доживели комерцијални успех као истоимена ТВ серија, али се данас, у односу на ондашњу критику, много благонаклоније гледа на плодове њиховог рада, нарочито на оне глумачке. Нема малих богова и Срећа у торби (оба 1961) наизглед су лаке и питке комедије. Прва говори о томе шта се деси када обичан келнер Рака (у бриљантном извођењу Мије Алексића) одлуком директора постане вршилац дужности шефа Сервисне станице (в.д. Рака) па занесен сопственом величином почне да кињи дојучерашње најближе колеге предвођене куваром Јорданом (такође бриљантни Миодраг Петровић Чкаља), што изазове побуну запослених и прети да уништи Ракину тек стечену репутацију. Друга комедија бави се ситуацијом у којој украдени пазар Сервисне станице игром случаја заврши код Раке, који у тренутку лакомости то не пријави осталима, после чега се у случај укључује и милиција, као и трапави лопови који се враћају на место злочина. Данас помало архаични, ови филмови пуни су врцавог хумора, са тенденцијом критиковања неправилности и лошег руковођења предузећима, од којих очигледно није била имуна ни тадашња Титова самоуправна Југославија. Овим делима дефинитивно су устоличена и два акламативно призната краља наше филмске комедије: Мија и Чкаља. Њихова сарадња и заједнички наступи трајаће годинама, током којих је створена и безразложно од других наметнута лажна конкуренија. И данас је тешко рећи и објективно оценити ко је од ова два горостаса био већи и чија је глумачка експресија експлозивнија. Чкаља се испољавао кроз наступ „јарким бојама и средствима“, слично великом француском комичару Фернанделу, градећи комику спољним изразом: гримасом, смешном кретњом, односно целокупним изгледом и држањем. Мија пак, био је реалистичнији, али му је дијапазон скакао од водвиљског и „слепстика“ до чеховљевске трагикомедије, што је најочигледније било у невероватним гласовним и физичким трансформацијама, какве су захтевала Ђукићеве и Новакове сценаристичке потке. После одличног биоскопског успеха оба филма уследила је серија На место грађанине покорни, па потом и истоимени филм исте 1964. године. Но, чини се да ова прича о доброти и солидарности малог човека, Цулета Покорног (као и увек беспрекорног Мије Алексића) према моралу не баш склоним руководиоцима у предузећу, па и шире, у односу на себичну породицу и пријатеље, упркос јасној критичкој амбицији, није до краја успела. Скоро две деценије касније, 1983. године, уследио је последњи заједнички рад на филму Лоле Ђукића и Мије Алексића, Човек са четири ноге, у којем је Мија, (ваљда у складу са годинама) аванзовао до места директора једне велике фирме, коме се игром несрећних околности у новогодишњој ноћи на вратима стана нађе полугола млада и згодна колегиница из фирме, што искористи „жута штампа“ и ни из чега направи скандал. Благ и помало танак хумор на рачун тадашњег стања у друштву, уз супериорну глуму Мије Алексића и предивну појаву Тање Бошковић, нису помогли филму да се уздигне изнад осредњости, па је њиме завршена не само плодна сарадња два смехотворца, већ и филмска каријера Лоле Ђукића.

Мија Алексић, Неда Арнерић и Љубивоје Тадић у филму Јутро Дунав филм, Београд, 1967. Редитељ: Младомир Пуриша Ђорђевић (извор: Архив Југословенске кинотеке)

Миодраг Петровић Чкаља и Мија Алексић у филму Бициклисти Дунав филм, Београд, 1970. Редитељ: Младомир Пуриша Ђорђевић (извор: Архив Југословенске кинотеке)

о рату и револуцији: Девојка (1965), Сан (1966), Јутро (1967), Подне (1968), којима се условно могу додати и Бициклисти (1970). У овим остварењима Пуриша Ђорђевић је на основу својих сећања из ратног периода дао неконформистичку и лирску слику догађаја у којима, за разлику од уобичајених партизанских епова, нагласак није дат само на борби и офанзивама, херојству партизана и злочинима непријатеља. У његовим виђењу рата, тако искреном и личном, постоје и љубави и изневерена очекивања, братске заваде и погрешни избори, извитоперења и каријеристичка посртања, а готово стални и сјајни тим његових глумаца чинили су Мијин земљак Љуба Тадић, Раде Марковић, Милена Дравић, Љубиша Самарџић, Неда Арнерић, Драгомир Чумић и неизоставни Мија Алексић. Кроз овај циклус филмова који готово хронолошки прате догађаје од почетка рата 1941. године (Девојка), па све до резолуције Информбироа 1948. (Подне) Мија носи лик Страје Циганина кога пут води од таоца који избегне стрељачки вод, преко одласка у партизане, изласка из рата у чину капетана ЈНА, да би у преломној 1948. години био чистач ципела испред београдског биоскопа Славија. Једино у Бициклистима Мија игра професора музике који бициклом побегне у партизане где среће чешког циркусанта Јиржија Менцела (Миодраг Петровић Чкаља) да би ускоро заједно настрадали у немачком бомбардовању. Ако су Мијине вињете у Пуришиној тетралогији биле делови неисликане фреске о непризнатом народу који је увек живео и борио се заједно са Србима, Бициклисти су не само намерна Ђорђевићева посвета српско-чешком пријатељству (које није престајало ни у време интервенције 1968. године), већ и једном деценијском пријатељству два глумца, по последњи пут кинематографски отелотвореном баш овде.

У ЗАГРЉАЈУ „ЦРНОТАЛАСОВАЦА“

13 ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА ОД РОЂЕЊА МИЈЕ АЛЕКСИЋА

Почетком шездесетих година под утицајем француског „новог таласа“, пољске критичке школе и италијанског неореализма, код нас се појавила група младих редитеља чији су филмови крштени тада негативним одређењем „црни талас“ због својих критичких ставова према систему, његовој прошлости као и аномалијама које су пратиле лакировку само у теорији проповеданог социјалистичког друштва. Ако изузмемо краткометражне сатире из 1961. године Еци, пеци, пец и Педагошка бајка каснијег првака „црноталасног“ правца у нашем филму Душана Макавејева у којима је Мија Алексић био једини глумац, заслуга ових редитеља је пре свега у томе што су Мији дали шансу да се после позоришта напокон и на филму огледа у драмским ситуацијама. Прва међу њима била је у филму Човек из храстове шуме (1964) редитеља, сценаристе и познатог сликара Миће Поповића у коме је Мија интерпретирао главног јунака, четничког кољача Максима. Провокативан филм који је на психолошки начин покушао да утврди узроке зашто је предратни бенигни слуга и чобанин постао хладнокрвни убица, сам по себи изазвао је гнев политичке елите и одмах послат у „бункер“. Мија Алексић је у свом глумачком виђењу бранио и одбранио овај лик, створивши маестралну пројекцију једног промашеног живота пуног људске отуђености и усамљености, коме пут зла у другачијим околностима вероватно не би био једини излаз. Била је то по многима најбоља филмска улога Мије Алексића, а овај његов фасцинантни драмски првенац на филму добио би и заслужену Златну арену у Пули да се нису умешали политички фактори који су филм уклонили из биоскопског живота, а Мији одузели практично већ изгласану

Беким Фехмиу и Мија Алексић у филму Скупљачи перја Авала филм, Београд, 1967. Редитељ: Александар Петровић (извор: Архив Југословенске кинотеке)

Велимир Бата Живојиновић и Мија Алексић у филму Човек из храстове шуме Авала филм, Београд, 1964. Редитељ: Мића Поповић (извор: Архив Југословенске кинотеке)

ПРАШКА ШКОЛА И ОНИ ДРУГИ Од 1974. до 1992. године Мија Алексић снимио је само десет играних филмова. Било је то време смене генерација када су многи редитељи са којима је Мија радио полако одлазили у пензију, а појавили се нови, пуни савремених идеја и спремних да шансу дају пре свега младој генерацији глумаца са којима су заједно студирали. Међутим, упркос раду у позоришту и успешним телевизијским серијама, Мија није одустајао од филма, и тада је у складу са годинама решио да бира само квалитетна сценарија за филмове која су обећавала нешто више од

15 ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА ОД РОЂЕЊА МИЈЕ АЛЕКСИЋА

највећу глумачку награду. Но, Мијин рад са „црноталасовцима“ почиње још много раније, када је 1958. године глумио у првенцу Александра Саше Петровића и Вицка Распора Једини излаз, акционом партизанском филму у коме група командоса врши саботажу у Постојнској јами. Али, ако Мији није баш одговарала улога партизанског командира из овог филма, много више ће му пристајати следеће две, одигране у сада већ класичним филмовима српске кинематографије које је режирао Саша Петровић: Скупљачи перја (1967) и Биће скоро пропаст света (1968). У првом, који по свим критичарским листама до данас спада у неколико најбољих српских и југословенских филмова свих времена, балади о чергарима пуној неспутаног живота, страсне љубави и немилосрдног насиља, Мија је тумачио попа Пају, неконвенционалног сеоског свештеника који продаје перје не држећи се слепо црквених канона, у жељи да помогне уклетим и на пропаст унапред осуђеним љубавницима. С друге стране, Биће скоро пропаст света (слободна обрада Злих духова, Фјодора Достојевског) мрачни је доживљај војвођанске равнице пуне кала и разврата, са у рату од усташа полууништеним црквама које су у миру небригом и лоповлуком докусурене, и поратне народне власти коју воде младе компартијке, на речима склоне комунистичким паролама, а на делу расаднице блуда и неморала. Овде је Мија злокобни, готово демонски крчмар Јошка који пре трагичног расплета сву мржњу према наивном свињару Триши (словачки глумац Иван Палух) изражава кроз певање изазивачких и циничних бећараца. Чини се да је овом улогом, као и већ споменутом из Човека из храстове шуме Мија Алексић најдубље загазио у свет људског зла и нечовештва, доказавши се као комплетан и универзалан глумац за кога не постоје неоткривени и неишчитани фахови у сфери кинематографије. Напокон, не сме се пренебрегнути ни Алексићева сарадња са Бахрудином Батом Ченгићем у филму Мали војници (1967) који се бави судбином деце у рату остале без родитеља. Мија је овде остварио енигматичну улогу проповедника и пророка Мате, човека који у „времену без бога“ дели деци кључеве за отварање душе. Друга и последња заједничка активност на филму Ченгића и Алексића је била у остварењу Улога моје породице у светској револуцији (1971), по роману Боре Ћосића, које је одмах завршило у бункеру. Кратка, али необично ефектна епизода Адолфа Хитлера, незаинтересованог за дражи Еве Браун, због чега се она више бави њиховим вучјаком, неуобичајена је и за Мију, и за цео склоп филма, али је свакако допринела ширини и богатству карактера који употпуњују његов кинематографски опус. Некако у то време кренула је и политичка хајка на „црноталасовце“, после чега је многима од њих онемогућен рад на домаћем филму, а све то је очигледно утицало и на Мију Алексића да следећи филм, партизанску епопеју Ужичка република у режији Жике Митровића, сними тек 1974. године.

Павле Вуисић, Данило Бата Стојковић и Мија Алексић у филму Маратонци трче почасни круг Центар филм, Београд, 1982. Редитељ: Слободан Шијан (извор: Архив Југословенске кинотеке)

НЕМА МАЛИХ ФИЛМОВА Уз све већ наведене, морају се споменути и други филмови у којима је својим непоновљивим наступом Мија оставио трајан печат. Када је у питању комични жанр пре свих то је Друг председник центарфор (1960) Жоржа Скригина, филмска хумореска у којој Мија на префињен начин игра сеоског фотографа и сплеткароша Марисава завршавајући сваки дијалог чувеном узречицом: „Сита Мица и пијан батица“. Сличну улогу фотографа швалера остварио је и у нешто слабијем филму Драгослава Лазића Сирота Марија (1968). Од осталих Мијиних рола у комедијама не треба заборавити шефа Ацу у филму Мушкарци (1963) Мила Ђукановића, као и оне у деловима популарних серијала: директора школе у Раду на одређено

17 ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА ОД РОЂЕЊА МИЈЕ АЛЕКСИЋА

осредњих дела са биоскопског репертоара. Први међу њима који остаје у памћењу је дебитантски играни филм Живка Николића Бештије (1977), изразито камерно дело чија се радња дешава на усамљеном острву за време југа, када се изненада појави лепотица и пробуди дуго потискивано зло у мештанима. Овај необичан, „фелинијевски“ филм, пружио је Мији прилику да оствари њему несвојствену улогу ексцентричног учењака који тврди да острво на коме живе, плови без циља. Други значајан филм периода у коме је Мији Алексићу дата шанса да покаже све своје неспорне квалитете је Маратонци трче почасни круг (1982), редитеља Слободана Шијана и сценаристе Душана Ковачевића, црнохуморна трагикомедија постављена у српску варошицу, негде одмах после убиства краља Александра 1934. године. То је прича о вишегенерацијској породици погребника с дугом традицијом која се у више него крвавом расплету обрачунава са својим супарницима око примата у послу. Све најбоље што се наталожило у његовој глуми током тродеценијског филмског рада Мија је оваплотио овде, поделивши филмско платно са највећим глумачким перјаницама свих генерација тога тренутка: Мићом Томићем, Павлом Вуисићем, Данилом Батом Стојковићем, Богданом Диклићем, Зораном Радмиловићем, Бором Тодоровићем, Јелисаветом Секом Сабљић. И овај филм сасвим заслужено ушао је у анале, међу наше најзначајније филмове свих времена. Иако је већ побољевао од срца у то време, Мија се и даље није предавао, у жељи да се наметне и младим редитељима. Једини који је имао среће да међу представницима такозване „прашке филмске школе“, односно редитељима који су студије завршили на прашкој Филмској академији (ФАМУ) и имали велики утицај на југословенски филм од краја седамдесетих година двадесетог века, ради са Мијом, био је Горан Паскаљевић. Он је Мију ангажовао двапут: први пут у Варљивом лету ‘68 (1984), сетној реминисценцији на живот у српској провинцији у време студентске побуне у Београду 1968. и совјетске интервенције у Чешкој 1969, у којој Мија више него уверљиво тумачи хедонистичког деду младог главног јунака (Славко Штимац) помажући му у одрастању и сазревању. Њихов други заједнички филм је Танго аргентино (1992) – последњи филм Мије Алексића, свакако његова лабудова песма. Кроз лик Хулија Поповића, остарелог певача аргентинских шлагера, настављача чувених пустолова, романтика и сањара, Мија је, иако већ тешко болестан, остварио једну од „улога свога живота“, што је препознато у виду највишег признања Фестивала глумачких остварења у Нишу, награде „Гран при – Ћеле кула“ и „Кристалне призме“ додељене од Југословенске академије филмске уметности и науке.

Мија Алексић и Никола Жарковић у филму Танго аргентино ТРЗ Сингидунум, Београд (извршни продуцент), ВАНС, Београд, Телевизија Београд, 1992. Редитељ: Горан Паскаљевић (извор: Архив Југословенске кинотеке)

време (1980), Милана Јелића, деду Вукашина у остварењу Љуби, љуби ал’ главу не губи (1981), Зорана Чалића, и путника у трамвају у трећем делу Тесне коже (1988), Александра Ђорђевића. Без Мије није могао да се замисли ни наш први озбиљни мјузикл Љубав и мода (1960), Љубомира Радичевића, у коме је као генерални директор за партнере имао неизбежног Чкаљу и младу певачицу у успону Габи Новак, као ни први играни филм српске кинематографије у поджанру фантазије Боксери иду у рај (1967), Бранка Ћеловића. У време премијере потцењен, овај филм тек данас доживљава своје право вредновање у очима критике, а рола остарелог боксера Микета, који разорен алкохолом умире и одлази на небо код светог Петра се сада издваја као једна од најблиставијих у глумачкој нисци бисера Мије Алексића. Од Мијиних карактерних улога пак, памте се епизода рибара шаљивџије у филму У мрежи (1956), Бојана Ступице којом је скренуо пажњу на себе, глумачки надигравши двојицу главних јунака – Берта Сотлара и Јурицу Дијаковића, затим, ефектне роле малих људи у делима Доћи и остати (1965), Бранка Бауера и Пусти снови (1968), Соје Јовановић. Сарађујући са редитељем Жиком Митровићем дао је и свој снажни глумачки допринос пионирским остварењима жанра криминалистичког филма код нас – у Ножу (1967) и у Убиству на подмукао и свиреп начин и из ниских побуда (1969). Њихов последњи заједнички рад везан је за већ спомињану ратну фреску Ужичка република у којој је Мија професионално и са мером изнео лик мајстора Тозе, пушкара из фабрике оружја. Једна тако моћна и свеобухватна каријера ипак није могла проћи без промашаја. Када је филм у питању (али не и улога) то је свакако криминалистичка пародија Мртвацима улаз забрањен (1965) редитељског пара Владимир Царин – Светислав Штетин, а у конкуренцији за Мијину најслабију улогу (што важи и за сам филм) најозбиљнији кандидат је Quo vadis Živorade?! (1968), потпуно промашена црна комедија у режији Мила Ђукановића.

ЕПИЛОГ

19 ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА ОД РОЂЕЊА МИЈЕ АЛЕКСИЋА

Ове године навршава се деведесет година од рођења Мије Алексића, човека који је оставио неизбрисив траг у српском глумишту. Сама његова појава на први поглед није одавала филмску звезду. Средњег раста, помало повијеног носа и високих зализака, назалног али пријатног гласа који је веома често користио да запева и коначно, изгледа који свакако није био по мери и укусу младих обожаватељки, Мија је све рушио својим наступом, ставом и харизмом коју је ширио свуда око себе. Тумачио је улоге у педесет и два домаћа филма (четрдесет девет дугометражних и три краткометражна), а ако се летимично ишчитају само наслови дела у којима је наступио, јасно је да је то био глумац претплаћен на успех и квалитет. Накнадно гледање његових филмова у континуитету, да би се написао један овакав текст, било је не само задовољство и уживање, већ и потврда да је реч о једном од само њих неколико из ове средине који могу да се уврсте у енциклопедију најбољих филмских актера света. Слично великом енглеском глумцу Алеку Гинису и ништа мање значајном Французу Бурвилу, Мија нам је подаривао и смех и таму, и сунце и облаке, на начин који је доступан само врху одабраних. Тражећи у комичном елемент сете и у трагичном елемент хумора, Мија је створио живот саткан од различитих комбинација који нас, када га изнова гледамо на филмском платну још увек преплављује својом непатвореном људскошћу и топлином.

Мија Алексић у филму Народни посланик Босна филм, Сарајево, 1964. Режија: Столе Јанковић

(извор: Породична архива, фотоалбум: Мија Алексић са филма Народни посланик, Иван Терзић)

Проф. др Радослав Лазић

ГЛУМАЦ И НУШИЋЕВА КОМИКА Разговор с Милосавом Мијом Алексићем, прваком Народног позоришта у Београду (1923-1995) Шта савремени глумац може да понуди савременом гледаоцу у Нушићевом театру комике? Мислим да је Нушић као књижевник, као комедиограф, изванредан и у својим делима савремен. Многе његове комедије, као што видите, имају и данас публику, не зато што је Нушић мајстор хумора, мајстор заплета, мајстор гега, мајстор вица, мајстор да одабере актуалну причу, савремену, свакодневну, него данашњи гледалац кроз те његове комедије види и нека данашња стања. Зато је Нушић велики класик. Што се тиче Нушићевих комедија и његових ликова, мислим да нема ваљда ниједне озбиљне Нушићеве комедије у којој нисам играо, а што се тиче ликова, у свакој тој комедији одиграо сам по два-три лика. У Ожалошћеној породици, на пример, играо сам и Проку, и Агатона, а ако се не варам још раније у Крагујевачком позоришту тумачио сам још неке ликове из те комедије. Пошто смо стигли до ликова и до тумачења улога, било би занимљиво да чујемо Ваше мишљење о схватању улоге Проке у Ожалошћеној породици, једној од најзначајнијих представа у новијој историји савременог југословенског позоришта. Шта је за Вас било учествовање у једној таквој, великој представи? Мислим да је редитељ Мата Милошевић схватио да Нушића треба озбиљно тумачити као комедиографа, прићи му с великим респектом, што је Мата и учинио већ од првог корака. Одабрао је А репрезентацију, да се тако изразим, врсне глумце Југословенског драмског позоришта. Самим тим он је већ обезбедио један део успеха. Ожалошћена породица, за разлику од неких других већих дела, нуди се као згодна грађа за стилизацију, тако да смо ми први пут у режији Мате Милошевића имали једног стилизованог Нушића. Али не зато што је у то време било помодарство стилизовати представу него се та Нушићева литература нудила сама по себи, јер је тема врло интересантна, а ликови имају исте или сличне интересе у представи. Тако да је могућност за стилизацију била заиста велика. Сви ови, назовимо их „ожалошћени“, у представи су били некако различити, али је њихов интерес био подједнак. Сви су били заинтересовани за наследство и сви су били јединствено за наследство. Сложни су да су блиски род, да су не само род, него и претенденти, као главни наследници имовине. Разилажење те породице настаје тек онда када се отвара тестамент. У почетку је изненађење велико. Оно их зближава, а затим

Плакета Бранислав Нушић Мији Алексићу, драмском уметнику за животно дело глумцу-комичару Нушићеви дани, Дом културе Смедерево, 1990.

Бранислав Нушић, Ожалошћена породица, Мија Алексић крајње десно (Прока Пурић) Југословенско драмско позориште, Београд, 1955. Режија: Мата Милошевић

(извор: Збирка Музеја позоришне уметности Србије)

поново разједињава. Али оно што је најбитније за ову и за друге представе, јесте да се Нушићу мора озбиљно прилазити, без дистанце. Као што се прилази и Шекспиру, као што се прилази и другим великим писцима... Како сте Ви, у ствари, играли Проку? Па, Прока је једна заиста интересантна личност. Он је ваљда најзагриженији од свих. Он је схватио да је у том наследству једини његов излаз, као што су и други неки ликови сматрали да је то њихова једина карта да се извуку из неких неприлика и да реше неке проблеме у животу. Ја сам прилазио Проки као што сам прилазио и свакој другој улози. Мора се веровати, пре свега, веровати у оно што се ради, а ја сам код првог читања Нушићеве Ожалошћене породице успео да сагледам и спољне контуре тога лика, а и да одмах наслутим и његове квалитете. Како сте Ви сарађивали са редитељем Матом Милошевићем у реализацији ове представе? Та некаква бојазност од представе вероватно да потиче од тога што су Нушића већ доста играли у малим и великим позориштима, тако да су се људи мало прибојавали како ће то да изгледа. Однос према Нушићу није баш био како треба, мислим да се према њему односило и неодговорно. Нушић је схватан као забављач. Међутим, Нушић је имао шта да каже чак и таквим комедијама као што је Пут око света. Па, ипак, и ту је Нушић поткачио некаква стања и односе у друштву. Нигде Нушић није само забављач или искључиви творац смеха и вица, него је увек имао и неке своје поруке и неке своје опаске, које су, ето, и данас актуалне. Мата Милошевић је, пре свега, један од наших највећих редитеља. Као такав, као велики редитељ, он је учинио велико дело Нушићу, он га је спасао и са њега скинуо некакву паучину и прашину и донео га у свој својој величини. Сви ми учесници ишли смо за Матом, па смо и сами своје глумачке задатке тако схватили. Тако да је захваљујући у првом реду Мати Милошевићу израсла једна таква хомогена, целовита, уједначена и снажна представа – Ожалошћена породица. Сетите се атмосфере са гостовања Ожалошћене породице у Театру нација у Паризу – позоришној престоници света...

23 ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА ОД РОЂЕЊА МИЈЕ АЛЕКСИЋА

Ми смо први пут учествовали у Театру нација, играли смо, били смо у театру „Сара Бернар“ у тој, да тако кажем, међународној конкуренцији. Тада смо први пут изишли у свет после рата, то је била 1952, односно 1953. година. Сећам се критике једног њиховог великог позоришног критичара, мислим да се звао Жан Жак Готје. Он је писао, позвао Парижане да гледају комедију Дундо Мароје, која обилује разним наречјима која њему нису била позната... То се касније догодило и са Ожалошћеном породицом и Јегором Буличовим 1955. године. Ми смо се надали успеху захваљујући Јегору Буличову у тумачењу Миливоја Живановића и представи као целини. Али бојали смо се мало Ожалошћене породице. Имали смо утисак да је то само наш проблем. Међутим, изненадили смо се када је у неколико наврата загрмео аплауз на отвореној сцени у сали театра „Сара Бернар“. Аплаузи су првенствено били упућени изванредној режији, али и глумачким креацијама. Матина представа и његова режија биле су до те мере математички тачне, а глумци математички тачно вршили своје задатке, да је то просто опчинило гледалиште. Била је то стварно изванредна представа и доживела је фантастичан пријем код париске публике. То је било репрезентовање и Југославије, а не само Југословенског драмског позоришта.

Статуета ћурана, за најбоље глумачко остварење у представи Пут око света, Дани комедије, Јагодина, 1973. Б. Нушић, Пут око света, Мија Алексић (Јованча Мицић), Народно позориште у Београду, 1972. Режија: Јован Путник

Бранислав Нушић, Пут око света Мија Алексић (Јованча Мицић) Народно позориште у Београду, 1972. Режија: Јован Путник

(извор: Збирка Музеја позоришне уметности Србије)

Бранислав Нушић, Народни посланик Мија Алексић (Јеврем Прокић) и Михајло Викторовић (Срета) Народно позориште у Београду, 1970, режија: Миленко Мисаиловић (извор: Збирка Музеја позоришне уметности Србије)

Ви сте се срели са једним другим и другачијим Нушићем у Путу око света у режији Јована Путника. Шта бисте могли да кажете о тој сарадњи и како сте Ви конципирали улогу Јованче Мицића? То је већ једно друго време, друга средина и други услови рада. Пут око света је увек био атрактиван за публику јер је обиловао спектакуларним сценама, обртима и мислим да је добро било што је Пут око света стављен на репертоар. Међутим, мислим да је и поред инвентивне режије, овој представи недостајала она прворазредна подела. У једној представи довољно је да две-три улоге буду ван представе, то много нашкоди самој представи. Па ипак, таква каква је, снагом Нушићевог смеха и његовог хумора, та представа је ишла и имала успеха. Што се тиче мога Јованче Мицића, ја сам ишао својим путем као и у свакој другој улози. Озбиљно сам схватио тај лик, водио сам га са вером као да је то заиста тако и никако другачије. Никаво дистанцирање од лика нисам ни покушавао. За мене је основно у поступку глумца: линија истине. Тако радим све улоге, па према томе и Нушића. Ви сте у режији Миленка Мисаиловића тумачили улогу Јеврема у Народном посланику. Шта карактерише Ваш рад на овој представи која се дуго одржала у репертоару Народног позоришта у Београду?

Ако је ову представу одликовала једна динамичнија режија, активна и актуална глума, ако је сажимање форме донело један нови сценски резултат и дуговеки живот овој представи (ускоро ћемо славити десетогодишњи јубилеј приказивања ове представе), како је протекла Ваша сарадња са редитељем Мисаиловићем? Врло добро смо сарађивали. Миленко уме да успостави контакт са глумцима и он је један од савремених редитеља који уме да испровоцира глумца, па онда та

25 ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА ОД РОЂЕЊА МИЈЕ АЛЕКСИЋА

Ја мислим да представа Народни посланик у режији Миленка Мисаиловића ни до данас није добила ону оцену коју заслужује. Ја сам врло смео, па ћу да кажем да је можда направљен један велики преокрет у тумачењима Народног посланика. И мислим да је у тој представи пронађен кључ како да се игра представа Народног посланика. Прво, мислим да се Нушићевом тексту можда први пут пришло смело, мислим у том смислу, да се све оно што је сметало и самом Нушићу, отклони. Нушић има доста понављања, тамо где је гег може да се понавља, то има смисла, али препричавање вицева по неколико пута смета, ствара досаду. Ми смо у Народном посланику све што је сувишно, све што је дуплирано, згуснули и представу која је трајала по три, три и по сата, свели на сат и педесет пет минута. Тиме је комедија добила фантастично у динамици, добила је у ритму и у поруци. Основне Нушићеве поруке и идеје су одједанпут биле кристално чисте и јасне. Мислим да је сценографија слабија страна у овој представи. Ипак се све збива у једној угледнијој кући без обзира на то што је у паланци. Али ни тада, у то време, није могао свако да буде кандидован за народног посланика, па макар и у вицу. Као и у Нушићевој Госпођи министарки, кључ тумачења је у померању човека са његовог колосека. И то је оно смешно. Јеврем Прокић је паланачки трговац, који је живео сасвим лепо, нормално, и у једном тренутку постао кандидат за народног посланика. Тада долази до комичних и трагикомичних сцена. Јер у свакој Нушићевој комедији, ја мислим, постоји један трагикомичан тренутак. Нушић није само смешан! У сваком лику, увек има ту и тамо неке чудне туге, неке сете. Исти случај је и овде са Јевремом који је, у ствари, трагична личност, али и комична. Смешно је, али је и трагично, трагикомично...

Бранислав Нушић, Ожалошћена породица, Мија Алексић (Агатон Арсић) Народно позориште у Београду, 1974, режија: Градимир Мирковић (извор: Збирка Музеја позоришне уметности Србије)

Велимир Бата Живојиновић, Милена Дравић и Мија Алексић у филму Народни посланик Босна филм, Сарајево, 1964. Режија: Столе Јанковић (извор: Породична архива, фотоалбум: Мија Алексић са филма Народни посланик, Иван Терзић)

некаква провокација ствара нешто ново код њега. Мислим да је сарађивао са нама изврсно. За успех једне представе мора да постоји апсолутна вера у редитеља. Али и могућност да се разговара, да се дискутује, па ако треба да се и сукобе мишљења итд. Како ви радите са редитељем? Мене, прво и пре свега, интересује пут којим редитељ жели да ме поведе. Ја се, углавном, у самом почетку потчиним редитељској концепцији, јер је редитељ онај који се потписује и одговара за представу. Међутим, не значи то да ја свуда морам ићи његовим путем. Негде мора да буде мало и одступања али да не нашкоди уопште њиховој концепцији. Значи, може се говорити о заједничком стваралаштву редитеља и глумца, као равноправном... Апсолутно! Без те сарадње нема успеха представе. Данас се често глумци, а приори, супростављају редитељу. То је бесмислено. Ја мислим да улогу редитеља не треба ни префорсирати, али ни потценити. На концу, са стране се боље види. Све на своје место. Али једини који ће то да уочи и да каже – јесте редитељ. Не тако давно одиграли сте улогу Агатона у Ожалошћеној породици на сцени Народног позоришта у режији Градимира Мирковића. Осврните се на тај рад, који би требало да представља синтезу Вашег играња Нушића на београдској позорници...

Ви сте снимили неколико улога у филмовима рађеним по Нушићевим комедијама. Шта је за Вас било особено у филмској глуми по тим комедијама? Ја сам снимио два-три филма према Нушићевим делима. Такав је филм Пре рата у режији Вука Бабића. То је, у ствари, спој Ожалошћене породице и Покојника. Играо сам Проку. Нисам имао ни потребе, нити је редитељ инсистирао да нешто мењам у лику. Можда само да се прилагодим том филмском медијуму, где мора бити негде све уздржаније више унутра, јер камера привлачи глумца самом гледаоцу онолико колико му треба, док са позорнице глумац превали дужи пут и мора то све да буде за две-три нијансе јаче подвучено да би допрло до гледаоца. И визуелно и унутрашње. Други филм је била Госпођа министарка. Ту сам играо Перу Каленића, играо сам га и у позоришту, и ја сам у Министарки, мислим, филмској представи, успео да искористим могућности камере, филма као медија, да пласирам тај лик Пере Каленића. Мислим да ми је то делимично и успело. Филм у целини, чини ми се, заостаје мало за позоришном представом, а мислим да је разлог томе превелика

27 ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА ОД РОЂЕЊА МИЈЕ АЛЕКСИЋА

Као и Народни посланик тако се и Ожалошћена породица дуго одржала на репертоару. Ја мислим да је тај текст, пре свега, диван; друго, мислим да је та представа имала успеха и могу да кажем, да ако је ишта тој представи нашкодило, онда је то типичан пример да сценографија одузме велики проценат успеха једној представи. Такав је био случај и са Ожалошћеном породицом. Сценографија је насела самом наслову – Ожалошћена породица, па је одмах морао да буде црни декор. Агатон је тој групи-диригент, али не сме да одудара од групе којој припада. Ја мислим да је добро у тој представи то што је Агатон негде ту. Његово животно искуство овде се намеће у први план. Агатон се, у ствари, намеће као шеф фамилије. Иначе, као што се види, има тренутака када он престаје да буде шеф, јер заједничка невоља свих и њега снађе, па са целом фамилијом дели жалост, бес и револт.

Протагонисти филма Пре рата Мија Алексић (крајње десно), Авала филм, Београд, 1966. Редитељ: Вук Бабић (извор: Архив Југословенске кинотеке)

Сцена из филма Госпођа министарка УФУС, Београд, 1958. Редитељ: Жорж Скригин (извор: Архив Југословенске кинотеке)

Сцена из филма Др Авала филм, Београд, 1962. Редитељ: Соја Јовановић (извор: Архив Југословенске кинотеке)

жеља да се филмом постигне савременост, пре него што се текст осавремени. Ту је мало поткресан Нушићев хумор. По мом мишљењу, најуспешнији Нушић на филму био је Др у режији Соје Јовановић. Мислим да је то оно право, да је Др једна од најлепших, најбољих филмских представа, мислим на филмске комедије код нас. Нушић на филму није изгубио ништа. Које бисте још ликове и у којим Нушићевим комедијама желели да играте? Сумњиво лице! Да ли би то био Јеротије или неко друго лице из те комедије... Ви се бавите стварањем смеха, комике као једног чудног људског израза, једног посебног стваралаштва. Шта је за Вас смех и шта је за Вас смешно? (Дуго ћутање.) Па видите, како човек у најтежим тренуцима смогне неке снаге да створи и ведрину и смех. Смех постоји, ваљда од почетка, откако се човек некако разишао од свог претка. По томе се и разликује од животиње. Једино човек уме да се смеје и то је не само потреба, смех је увек израз неких стања у човеку и око њега. А то шта је смешно, то је већ посебна теорија. Ја се у то не бих упуштао, јер је то дуг разговор. Па ипак, све оно што је померено већ је помало склоно томе да буде смешно. Човек нешто хоће, нешто испланира, а када оствари, онда се то страшно разликује од онога што је желео. То је већ смешно. Различитих врста смеха има, без икаквих некаквих задњих намера, порука. Постоји смех сатиричан; горак; разне врсте смеха. Али, увек је смех ту као најближи род трагичном. Увек је смех присутан уз трагично. Као што и трагично може, ако се прегреје, да постане врло смешно. Е, сад је ту питање мере, и код писаца и код интерпретатора и код редитеља. И уколико сте нашли праву меру – утолико је тај смех уверљивији. Које су Ваше „глумачке заповести“?

4Ф, 10-11, Београд, 1981, 72-76. Радослав ЛАЗИЋ, НУШИЋЕВ ТЕАТАР КОМИКЕ, Конрас, Београд & Центар за културу, Смедерево, 2002, 149-157. Радослав ЛАЗИЋ, ТРАКТАТ О ГЛУМИ, Глумци о глуми, Ауторска издања, Београд, 2008, 81-87.

29 ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА ОД РОЂЕЊА МИЈЕ АЛЕКСИЋА

Протагонисти филма Народни посланик Босна филм, Сарајево, 1964. Режија: Столе Јанковић (извор: Архив Југословенске кинотеке)

Миодраг Петровић Чкаља и Мија Алексић у филму Нема малих богова Авала филм, Београд, 1961. Редитељ: Радивоје Лола Ђукић (извор: Породична архива)

Др Сања Живановић

МИЈА АЛЕКСИЋ, НАШ, НАСУШНИ... Почеци у позоришту... Његова популарност зачињала се, и расла је заједно са почецима радија у нашој, тада, великој земљи. За публику, скривеног идентитета као појава, невидљивом глумомгласом, оживотворавао је Рафаила Рафа Максића, сваке недеље у Веселој вечери (1949). Претресајући актуалне друштвене теме, освајао је публику својеврсном критиком стварности из угла обичног човека. Публика је Мију Алексића толико присно прихватила да је касније имао муке да је разувери да, кад, на пример, игра у комаду Достојевског, нема никакве везе са Рафом. Требало је навићи публику да је Мија Алексић глумац који игра у комедији и у трагедији, на телевизији и на естради. Милан Богдановић, тадашњи управник Народног позоришта у Београду (1950-1952), чији је Мија био члан, с разлогом се плашио да ће се Раф Максић увући у позориште, јер чим би Мија крочио на сцену без иједне речи, почињао би смех. А Мијини почеци, у правом смислу, назиру се још у крагујевачкој гимназији на коју се и буквално наслањало крагујевачко позориште, па му се као ђаку (с петицом само из веронауке) глумачки позив, такорећи, сам наметнуо. После матуре, како то бива кад судбина темељно припрема некога за велику мисију, Мија је добио прилику да заједно са Васом Пантелићем цепа карте у позоришту. Заузврат, могао је да гледа представе са балкона... потом му се указала и прва шанса. У представи Девојачка клетва, Мија је ускочио као замена једном ватрогасцу који је морао службено да одсуствује, и у великој треми, свој текст муцајући изговорио. Уверен да ће због тога морати да напусти позориште, доживео је велико изненађење када му је редитељ саопштио да је управо све тачно карактеролошки одиграо. Као да се сам живот нашалио с Мијом. Он је одиграо сасвим озбиљно, муцајући у страху, а живот му је узвратио похвалом! Још један догађај је карактеристичан у том смислу. Сећање о томе је изнео В. Булатовић Виб. Каже, гледао је у крагујевачком позоришту Мију у представи Земља отаца. На позорници је био воз, а први и други вагон, четвороношки идући испод картонских кутија, играли су Љуба Тадић и Мија Алексић. У једном тренутку, њих двојица нису чули знак за полазак воза, па је локомотива отишла, док су вагони остали на сцени и, лако, без икаквог труда, драму претворили у комедију... Тако је Мија, заједно са Љубом, невидљив, испод те кутије, произвео буру смеха у публици... А још нико није могао видети, чак ни сам актер, Мија, будућег великог комичара у улози Вагона.

Плакат представе Девојачка клетва Српско народно позориште Округа крагујевачког, 1943. Написао: Љубинко Петровић Редитељ: Илија Јовановић

Микрофон Радио Београда Мији Алексићу поводом 50 година постојања Радио Београда, 1979.

(извор: Народни музеј Крагујевац, збирка: Позоришни плакат, из заоставштине Свете Васиљевића)

Плакета Телевизије Београд Мији Алексићу поводом 20 година постојања Телевизије Београд, 1978.

Плакета Радио Београда емисије Весело вече, Мији Алексићу за мукотрпне године весеља, 1969.

Иако сами почеци нису указивали ни на Мијину сналажљивост, нити на несумњиво значајну глумачку каријеру, могла се бар запазити велика осетљивост духа, неопходна кад је реч о уметности уопште. И шта све није играо, касније, у позоришту, у својој полувековној каријери, Мија, посвећено предан, брусећи свој велики таленат. Позориште јесте било прва и највећа Мијина љубав, више пута је то рекао, али Мија је био, како би се данас рекло, мултимедијални глумац: на радију, телевизији, на филму, у позоришту и на естради – уводећи и ту уметничке методе. А био је ретка синтеза врхунског комичара и карактерног глумца – истог нивоа. „Ја сам позоришни глумац који игра на филму и телевизији“, говорио је Мија.

АЛИ ТЕЛЕВИЗИЈА... Ипак, Мији Алексићу, неслућену популарност донела је телевизија. На свом почетку (ето Мије у сваком темељу!) телевизија је, разумљиво, била нови феномен и за публику и за глумце. Изванредни Мијини ликови низали су се у серијама почев од педесетих и шездесетих година, па све до осамдесетих: Сервисна станица, Огледало грађанина покорног, Црни снег, Нема малих богова, Срећа у торби, Музеј воштаних фигура, Дипломци, Професионалци, Лицем у наличје, Ћу, ћеш, ће, Вага за тачно мерење, Докторка на селу, Бољи живот... Описујући телевизијске почетке, Мија Алексић каже: „Тада је основна била радост, расположење, ентузијазам; Лола Ђукић, па и други редитељи, знали су да нас на диван начин испровоцирају, а и ми смо знали да испровоцирамо њих на неке нове идеје...“

Једном је Мија причао да су у Сервисној станици правили пародију на каубојске филмове, и требало је да Јордан (Чкаља) удари Мију по глави флашом од прженог шећера. Шећер је, међутим, био препржен, па је пукла и флаша и глава, завршио је са осмехом ову анегдоту Мија. Због велике привржености Мији, јавност му је тешко праштала неки неочекиван поступак. Као према најрођенијем. Мија је увек морао да буде тамо где се очекује,

35 ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА ОД РОЂЕЊА МИЈЕ АЛЕКСИЋА

Заправо, већ са Сервисном станицом и улогом в.д. Раке, Мија је већ толико био омиљени глумац да су у време приказивања те серије улице биле празне, као и кафане, све док се власници нису досетили да набаве телевизоре, јер је цела нација била у својим домовима пред телевизорима. Неки угоститељи су чак звали Лолу Ђукића, молећи га да престане да пише, јер их тиме уништава. Тако је Мија Алексић постао незаменљив и у подстицању и у неговању блиских породичних односа, могло би се чак рећи, без великог претеривања, и члан породице. Због хумористичких телевизијских емисија које су биле приказиване годинама у новогодишњим ноћима, многе породице су се одлучивале за кућне прославе због Мије и Чкаље. И није долазило у обзир да се Мија не појави у очекивано време кад је дух публике био наштимован за доживљавање свега онога што је био Мија, а био је, често, огледало нашега човека и наших нарави и односа. Увек истинит и због тога сугестиван, пун разумевања за лик који тумачи, као и уметничких аргумената за одбрану лика. Тако је публика, смејући се, лакше прихватила људске недовољности и несавршености, прихватајући Мију као национално извориште радости и смеха...

Мија Алексић и Миодраг Петровић Чкаља у ТВ серији Сервисна станица Радио-телевизија Београд, 1959-1960. Режија: Радивоје Лола Ђукић (извор: Породична архива)

Сцена из ТВ серије Сервисна станица Радио-телевизија Београд, 1959-1960. Режија: Радивоје Лола Ђукић (извор: Породична архива)

да бодри и крепи дух нација својим особеним хумором који је у разоткривању карактера критички усмерен, а у крајњем циљу – добронамеран. (Мија и Чкаља су по својим комплементарним глумачким стиловима феномен за себе, као што је то и сваки од њих, понаособ). Тако се догодило да је публика, после Сервисне станице, жељно ишчекивала да се Мија појави у новој телевизијској емисији На тајном каналу, Радивоја Лоле Ђукића и Новака Новака, али се Мија због преморености од бројних снимања, ноћних и подневних и јутарњих позоришних проба, а можда и због неке „шармантне слабости“ (тако су мане љубимца биле назване), није појавио, па је спикер објаснио да се све из техничких разлога одлаже. ( Само два пута, за 40 година савесног рада, у Народном позоришту у Београду биле су отказане представе због њега). Велика бука се око тог Мијиног недоласка подигла у новинама. „Дигла се богме прашина, као да сам народни непријатељ“ – говорио је Мија, а све те реакције су заправо биле одраз изневерених очекивања, чак емотивно повређене публике, која га је доживљавала као најдражег госта у души и несвесно га родбински присвајала. Тако је један од највољенијих глумаца преузимао на себе страдање намењено само најближима кад нам ускрате очекивану топлину и разумевање. Захваљујући радију и телевизији, Мија Алексић је био изузетно популаран и радосно дочекиван широм бивше Југославије. Једна од награда ( а примио их је све које глумац може добити) била је „Златни вијенац“ загребачке ревије Студио - за најпопуларније телевизијско лице у Југославији. Мија је изјављивао: „Популарност стечена преко телевизије је муњевита, дође преко ноћи али брзо и прође, потроши се. Врло су ретки глумци који су се одржали дуго, што се тиче популарности.“ Наравно, он је био тај који је своју, широко стечену популарност сачувао, и она временски превазилази његов билошки живот. Последњи телевизијски наступ Мије Алексића био је у серији Давно беше (на тадашњем Трећем каналу, од марта 1993. до маја 1994.), у којој игра пензионера поредећи садашње време са оним од пре 20 година.

Мија Алексић се сматра и оснивачем филмске комедије. Играо је полицијског писара у првој комедији у Београду, у Ћеловићевој Муви, по Нушићу (1950).

Играо је у више од педесет филмова. У Госпођи министарки у режији Жоржа Скригина (1958); у Др у режији Соје Јовановић (1962), где је, за улогу Благоја, Мија Алексић добио „Златну Арену“ у Пули. Следе од Нушића и Народни посланик у режији Столета Јанковића (1964) и Општинско дете које је режирао Пуриша Ђорђевић (1966). Затим, Човек из храстове шуме Миће Поповића (1964), Скупљачи перја (1967) и Биће скоро пропаст света (1968), оба у режији Александра Петровића. Такође и Пусти снови у режији Соје Јовановић, 1967. Много епизода код Пурише Ђорђевића: Девојка (1965), Сан (1966), Јутро (1967), Подне (1968), Бициклисти (1970), па Бештије Живка Николића (1977), Маратонци трче почасни круг Слободана Шијана (1982), Варљиво лето ’68. Паскаљевићево (1984)... и последњи филм Танго аргентино у режији Горана Паскаљевића (1992).

ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА ОД РОЂЕЊА МИЈЕ АЛЕКСИЋА

И ФИЛМ...

„Филм је за мене лек“ рекао је Мија после тумачења улоге Хулија Поповића (за коју је освојио „Кристалну призму“ – високо филмско признање) у филму Танго

Сцена из филма Сан Авала филм, Београд, 1966. Редитељ: Младомир Пуриша Ђорђевић (извор: Архив Југословенске кинотеке)

Вилијам Шекспир, Сан летње ноћи Милан Ајваз (Гладница), Жарко Митровић (Фрула), Љубиша Јовановић (Калем) Мија Алексић (Дуња), Јовиша Војновић (Њушка), Зоран Ратковић (Кицош) Југословенско драмско позориште, Београд, 1964, Редитељ: Мирослав Беловић (извор: Збирка Музеја позоришне уметности Србије)

аргентино, три године пре смрти. Заиста, објективни лабораторијски налази показивали су значајно побољшање, а лекари су говорили да му треба преписати још неки филм.

Трагикомично као најближи уметнички израз... Мија Алексић је себе сматрао ведрим човеком, иако се још као дечак суочио са смрћу када је његов разред у Крагујевцу (1941) поведен на стрељање. Срећом, избегао је смрт (као Достојевски!). „На клацкалицу између комедије и драме навео ме је сам живот“, причао је. „Све се преплиће, као што се преплићу комично и трагично. На ивици трагичног је комика, а подгрејана комика зазвучи трагично... смех кроз сузе најближи је човеку“, закључивао је из животног искуства и стваралачки обликовао у својим ликовима Мија Алексић... Велибор Глигорић је о њему надахнуто писао: „Природа његове глуме има северни и јужни пол. На јужном полу су ведрина, радовање, веселост, смех, игра. На северном полу је тамни вилајет“(...) А поводом доделе „Добричиног прстена“ Мији Алексићу, Милосав Буца Мирковић (који је направио и књигу о Мији – Виловњак са источних страна) поетски мудро је рекао: „Најзад, на прсту једног комичара највећи глумачки трофеј са именом великог трагичног глумца. У томе има неке складне и врховне правде: Мија Алексић, горда чела са осмехом мајстора Дуње, прима штафетну палицу легендарног Краља Лира.“ Краће и истинитије, не може се рећи, о нашем Мији...

Гранд при, Ћеле кула, Ниш, 1992. за најбоље глумачко остварење Мији Алексићу за улогу у филму Танго аргентино, Фестивал глумачких остварења југословенског играног филма, Филмски сусрети Ниш 1992.

Кристална призма, Београд, 1993. Мији Алексићу за најбољу мушку улогу у играном филму Танго аргентино, Академија филмске уметности и науке

ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА ОД РОЂЕЊА МИЈЕ АЛЕКСИЋА

Мија Алексић у филму Друг председник центарфор УФУС, Београд, 1960. Режија: Жорж Скригин (извор: Породична архива)

Ивана Раловић

МИЈА АЛЕКСИЋ: БИТИ ГЛУМАЦ Уметнички кредо Мије Алексића данас црпимо из снимљених материјала, али и бројних интервјуа. Био је изванредна појава свог времена, глумац који је на сценама професионалних позоришта успешно носио терет широке популарности. Од првих корака у позоришту, па до последњег снимљеног филма, Мија је био озбиљан посвећеник глуме, личност дубоко замишљена над природом уметности у коју га је случај довео. Бег од мучних тренутака после стравичних доживљаја у Шумарицама и стрељања које је избегао, млади Мија пронашао је у позоришту. Прве речи које је са муцањем изговорио на позорници, допале су се публици и изазвале смех. Од тада није престајао да засмејава. И како то обично и бива, игром господина случаја, овај врсни комичар прву премијерну улогу одиграо је баш 1. априла. Било је то 1943. године, наступио је као Василије у Стеријиној Покондиреној тикви. Из Крагујевца је прешао у Београд, у Народно позориште. Из Народног касније прелази у Југословенско драмско позориште, па опет у Народно. Играо је и у другим позориштима. Позив од Радио-Југославије да учествује у Веселом поподневу, добио је 1949. године. Недуго затим придружио се екипи врсних глумаца окупљених око пројекта Весело вече Радио-Београда. Тада се родио Рафајло – Раф Максић, тип спадала, шерета, који је једном ногом још увек на селу, а другом покушава да закорачи у град, како га је карактерисао Мија. Овакав лик био је створен да уз друге радио-ликове – чика Проку, Тривуна, Мијајла претреса животне теме, сатирично, духовито, саркастично. Снимања Веселих вечери била су јавна: у студију Радио-Београда, на Коларчевом универзитету, Дому синдиката, у дворанама и на стадионима широм земље. Нешто касније, Мија се са радијских сели на телевизијске таласе и у домове улази као в.д. Рака из Сервисне станице Лоле Ђукића. У четврти медиј – филм, Мија је закорачио 1950. године, у краткометражном остварењу Мува, редитеља Бране Ћеловића. Били су то озбиљни почеци велике каријере. Популарност је расла а публика је идентификовала Мију са ликовима са радија и телевизије. Због тога је улагао огроман напор да оно што игра у позоришту не добије призвук Рафа Максића или Грађанина Покорног. Било би врло тешко првих неколико минута, публика се смејала на саму његову појаву. А Мија их је стрпљиво уводио у свој позоришни лик, са вољом да покаже да он није само комичар већ озбиљан, карактерни глумац. И критичар Милан Богдановић упозоравао је на опасност да се Раф Максић увуче у позориште. Понекад је, каже Мија, и као управник позоришта, и као критичар, оно Рафово дакле чуо и тамо где та реч није изговорена. Мој основни напор, рекао је Мија у интервјуу Феликсу Пашићу 1983. године, чини ми се, био је у томе да оно што играм на естради, на телевизији,

Жири награде Добричин прстен донео је једногласну одлуку да се награда Добричин прстен за 1982. годину додели великом уметнику Мији Алексићу за животно дело. Жири: Мира Ступца, председник, Владимир Стаменковић, потпредседник, Милан Вукос, Зоран Радмиловић, Миленко Маричић, Фрањо Вицковић, Драгован Јовановић, Мира Бањац и др Првослав Ралић, чланови

Милован Глишић, Подвала, Мија Алексић (Вуле Пупавац) Народно позориште у Београду, 1968, режија: Јован Путник

(извор: Породична архива, фотограф: Мирослав Крстић, Народно позориште у Београду)

раздвојим од онога што радим у позоришту. Уосталом, то је и нормално, јер је начин рада другачији. У позоришту се крене од танких и косих црта, анализирају се текст, време радње, карактери личности; на естради је често довољно научити текст, а за остало се испомоћи неким својим могућностима, рецимо пласирања вица. Текст за естраду зна бити згуснут на две стране: ту је и заплет и расплет и шала и порука. Баш због тога, због те извесне површности естраде, трудио сам се да естраду не уносим у позориште.(…)Људи су, хтели не хтели, у позоришним представама тражили некакве сличности са оном што су гледали на телевизији. (…) И морао сам да уверавам гледалиште да то што радим у позоришту нема никакве везе са ликовима које тумачим на телевизији. Гледалац је понеки пут намерно хтео да ме у позоришту види онаквог каквог ме гледа у ТВ серијама, па се смејао и пре него што бих проговорио на сцени. Готово да није било важно шта играм… У почетку је заиста било тешко. Али, мало-помало, успевао сам да укротим гледаоце… Са друге стране, искористио сам и медиј па сам у своје телевизијске програме увек убацивао и понеки позоришни монолог, да би гледаоци могли да праве разлику. Жири награде Добричин прстен, која му је додељена 1982. године (једна од многобројних које је добио), истакао је у образложењу да је Мија Алексић ставио уметничку преграду између популарног естрадног комичара и уметника глуме на сцени и да је ту преграду скрупулозно чувао и доказао да сви ти естрадни излети не могу да поремете правог уметника.

ПОЗОРИШТE У поменутом интервјуу Мија је дефинисао своје виђење позоришта:

(…) Није ни циљ позоришта да на репертоару држи нека дела која ће бити схватљива само одређеном броју људи… Мислим да би у овом тренутку позориште требало да помогне зближавању људи, већем разумевању међу људима. Ако нека представа изазива размирице, сукобе, дељење међу људима, мени то не мирише на добро. (…) Мислим да би позориште морало бити савезник, добар савезник друштва – ако смо се определили за овај систем, за овакво друштво. Позориште ће помоћи ако се супротставља ономе што смета овом друштвеном систему да се развија… Али, позориште се мало одвојило и од живота и од политике за коју смо гласали. Има ту, мислим, нечег непоштеног, и у позоришту и у култури уопште: гласали смо за једно а онда одемо кући и од куће полако припремамо бодље, мачеве оштримо да то за шта смо гласали боцкамо. За мене је то двојни морал. (…) Сматрао сам, и сматрам, да позориште може да оплемени човека, да га ободри, да му да снаге да неке мане своје поправи. Нисам за то да позориште изазива мржње и нетрпељивости. Опасно је то. А стварно је већ постала мода: где год се може пљуцнути на нешто, то се стави на репертоар. Долазе онда људи из чисте радозналости: дај да видимо то док се не скине!

43 ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА ОД РОЂЕЊА МИЈЕ АЛЕКСИЋА

За мене је најбитније да један човек изиђе из позоришта бољи него што је ушао. То би требало да буде основни циљ позоришта: да човека оплемени, да га ободри. (…) Позориште је одувек било такво да су се у њему људи будили, а нису успављивали. Међутим, мислим да позориште данас треба да помогне да се изађе из нагомиланих потешкоћа, а не да додаје још неку кап на те тешкоће. Можда грешим, али мислим да би оно морало да бодри, да храбри, да помогне на неки начин,а не још више да запетљава ствари.

Печат Народног позоришта у Београду, поводом тридесет година уметничког рада, 1973.

Фјодор Михаилович Достојевски, Село Степанчиково, Мија Алексић (Фома Фомич Опискин) Народно позориште у Београду, 1974. Режија: Арса Јовановић (извор: Збирка Музеја позоришне уметности Србије)

(…) Има добрих представа. Међутим, не може сâмо позориште да се избори за место у друштву, ако се мало и политика не позабави позориштем, ако се и друштво не окрене више позоришту, тако да се позориште не осети усамљеним, да се не осети сувишним. А добија се утисак, из разговора са људима у позоришту, да позориште, ето, постоји а ником није потребно, да се без њега чак врло лако може. Једино кад треба да се изборимо за новац говоримо да је позориште од посебног друштвеног интереса. Једино тад… Па ипак, кад човек погледа тај свет у позоришту, у односу на све оно што га окружује – он је невинашце. Мени су позориштанци данас, некако, најчистија људска бића. Шта све ја сретнем у овом животу око себе, и каквих људи све сретнем! Па кад уђем у позориште, мени они у позоришту зраче неком чистотом и наивношћу. Звучи као апсурд, али је истина.

ПУБЛИКА Алексић је захтевао поштовање и одговоран однос глумца према публици. Највише волим да играм пред публиком која разуме позориште, без обзира одакле је и каквог је узраста. Глумац на сцени боље од иког осећа да ли га, како и колико публика прима и разуме, и то чак и када у дворани није публика која већ поседује културу гледања позоришне представе. И то је онај прави задатак данашњег позоришта и данашњег глумца – да придобије нову публику. Зато играмо пред свима, за све. И за раднике, и за студенте, и за школе, и за све слојеве грађана, па се некад изненадимо како публика исправно, пуним разумевањем реагује и онде где сматрамо да ће јој текст, или неки део текста бити теже схватљив, па и неприступачан. Суштина је у овоме – публика се не сме потцењивати, ма из које средине и друштвеног слоја она иначе била.

РЕДИТЕЉИ Мија је говорио да је представа колективни чин, и један шрафић ако закаже трпи цела представа. У разговору са Ђорђем Ђурђевићем 1973. године, Мија се осврнуо и на посао редитеља и његову улогу у стваралачком чину. Без обзира на чињеницу што се редитељи међусобно разликују стилом рада, схватањем позоришне представе и одређеним методима и поступцима, Мија је сам са сваким редитељем успевао да успостави контакт, да се узајамно добро разуме.

45 ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА ОД РОЂЕЊА МИЈЕ АЛЕКСИЋА

(…) Свако мора свој задатак да обави најсавесније, као да игра главну улогу. Јер, на сцени се све види. Нема те представе коју једна улога не може да поквари. На позорници се све види: један погрешан потез, један приватан гест… Често се јако варамо, и тиме потцењујемо публику, кад кажемо: А, то публика не види! Публика све види. Можда публика не може увек себи да објасни због чега је нешто учињено, али публика осети, чак и нелогичну паузу. Осети публика и ремећење некакве хармоније која у једном тренутку треба да завлада на сцени. Види она сваки миг. Она осети и види глумца који не прати свог партнера, који га не слуша, који га не гледа. Јер, публика често воли да се идентификује са ликовима на сцени. И онда осети несклад између онога што би волела да види и онога што са сцени чини. Ретко кад се публика превари. Варамо се ми ако мислимо да то публика не примећује… Не знам, можда ја показујем само тамнију страну позоришта. А у позоришту има и лепих тренутака.

Стеријна награда за нарочите заслуге на унапређењу југословенске позоришне уметности и културе, Стеријно позорје, Нови Сад, 1994.

Вилијам Шекспир, Зимска бајка, Мија Алексић (Аутолик) Народно позориште у Београду, 1969, режија: Клифорд Вилијамс (извор: Збирка Музеја позоришне уметности Србије)

Највише ми се допада ако се у раду сретнем са редитељем-провокатором. Такве највише волим, јер они на самом почетку сарадње не говоре много, него само повремено подстичу. Онда, у узајамном провоцирању, најчешће се дође до правих резултата. Да то поближе објасним. Рецимо, један редитељ провоцира глумца на одговарајућу мисао, радњу, гест, глумац то увек прихвата као провокацију, надовезује се, покушава да уради све што може, па и он са своје стране провоцира редитеља. Тако из дана у дан они заједно граде и надграђују, у најидеалнијој радној атмосфери. Феликсу Пашићу, десет година касније, Мија је рекао: (…) ми имамо приличан број редитеља у београдским позориштима, али имамо мало добрих редитеља. То се осећа. Страшно се осећа. Не може глумац сâм све проблеме једне представе да реши. А често је остављен сâм себи… Велика је ствар била кад смо у Народном позоришту као госта имали Клифорда Вилијамса који је режирао Шекспирову Зимску бајку. Те године је та представа проглашена за једну од најбољих у београдским позориштима. Направио је представу од Шекспировог дела које није много извођено у свету, чак ни у Енглеској, јер је некако најнезгодније за постављање на сцени. Тај комад је увек пропадао. Код нас није пропао, захваљујући баш Клифорду Вилијамсу… Глумац чак може да буде неписмен. И било је неписмених глумаца који су играли бриљантно. Али су имали писменог редитеља. Наши редитељи, данас, што год су мање талентовани, све мање раде.

ТЕЛЕВИЗИЈА Мијин критички став према телевизији изазван је оновременим појавама које није разумео.

Мија је критиковао и бљувотине од текстова, па бљувотине од извођача који се криве, изигравају идиоте, па покушавају да направе идиоте од наше деце. (…) Али, гледам у екран и видим идиоте, гледам у децу – видим нормалне људе. Уствари, онај тамо је нормалан човек, а прави од себе идиота јер мисли да је то трансформација у нешто, да он тиме хоће нешто да каже. Мени он не каже ништа. Само трује. Пуно је дима, иду људи избезумљени дрогом, нека група из неког смрада млатара гитарама као пушкама… Нека агресија која нимало на добро не мирише. Разарачко, подривачко, разривачко, непријатно… Није све како људи причају: Добро је. Мени се свиђа. Шта то значи свиђа? Ако ми се нешто свиђа, ја морам да објасним шта ми се свиђа. И, ако ми се не свиђа, исто тако. Мени је најадекватније кад човек, излазећи са представе, призна: Ја не могу ништа да кажем, мени је мука. Постављам питање: да ли сам ја плаћен у позоришту, и од овог друштва, да стварам код људи муку? Мислим да нисам.

47 ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА ОД РОЂЕЊА МИЈЕ АЛЕКСИЋА

Има чудних појава, и у позоришту и на телевизији. Ево, рецимо тај Жур Бобана Петровића. Коме је тај Жур био потребан, па још и да се репризира? (…) То је једна јавна кућа, данас, у једној раскошној вили. Бљувотине. Жур неког Бобана Петровића, где се `вата ко с ким стигне. Што је најгоре, тај на крају закључује да је намера његова била да се забави и да иницира младе људе на праву забаву. А та забава може да се види, на далеко већем нивоу, у сваком париском бурдељу…

Николај Васиљевич Гогољ, Женидба, Мија Алексић (Балтазар Балтазарович Жевакин) Југословенско драмско позориште, Београд, 1956. Режија: Мирослав Беловић (извор: Збирка Музеја позоришне уметности Србије)

Фјодор Михаилович Достојевски, Браћа Карамазови, Мија Алексић (Смердјаков) Југословенско драмско позориште Београд, 1957. Режија: Томислав Танхофер (извор: Збирка Музеја позоришне уметности Србије)

БИТИ ГЛУМАЦ Бити глумац, по Мији, подразумева одговорност, таленат и посвећеност: Без расположења, без радости, нема у позоришту правог реда и стварања… Ако се не зна хоће ли сви доћи на пробу, хоће ли сви с расположењем прихватити свој задатак, хоће ли, док трају њихове улоге, стварно живети на тој сцени, онда нема разлога да човек ради, нема никаквог разлога. Имамо доста примера да носилац главне улоге пола снаге истроши играјући свој лик, а пола снаге у борби да скрене пажњу својих партнера на себе, у ствари да им скрене пажњу на њихове задатке, јер су одсутни. Па, не само што не помажу, него често одмажу. Док се неко тако зноји, и цепа и грло и плућа, и глава му пуца од изговарања некаквих текстова, његов колега нечим другим се бави, привлачи пажњу на себе споредним стварима. А да не говорим о односу према лику. Ако глумац игра цара, он ће бити цар једино ако се сви према њему односе према цару. Али, ако га сви, или један део, игноришу, не може он да буде цар на позорници. (…) Има великих и малих глумаца, а не великих и малих улога. Нема успеле представе, ако двоје-троје схвате озбиљно свој задатак, а остали своју приватну повређеност преносе на сцену… Позоришна представа је колективни чин. То се зна, и то је некада био неписани закон. Ми га постепено изневеравамо, ослањамо се само на носиоце главних улога. (…) Данас још о нама и о нашем раду забележи нешто филмска трака или телевизијска. А колико их је отишло са спуштањем завесе! О њима више ни трага ни гласа нема. Па и данас… Права истина о глумцу је она пре спуштања завесе. Све после или пре или између, све је то бледа слика. Кад се дефинитивно спусти завеса, глумац престаје да постоји, нестаје. Остаје негде забележено да је постојао, али шта то значи за неку каснију генерацију? Писац остави дело за сва времена, композитор такође, сликар слику. Ако је добро, вредност дела је из године у годину све већа. Глумац траје док траје, гаси се. И вредност онога што је радио временом је све мања.

Овим Андрићевим речима, Мија је потцртао и оно што се крије иза веселе појаве славног комичара. Таленат рођен под Рудником, остварен је и потврђен у стотинама позоришних улога широм земље, у преко педесет филмских бравура, у разноликим глумачким радијским и телевизијским креацијама. И како је то већ примећено – вероватно да нема глумца који је на својим плећима изнео толико терета ефемерне глумачке уметности.

49 ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА ОД РОЂЕЊА МИЈЕ АЛЕКСИЋА

Ту се Мија присећа Андрићевих Разговора с Гојом и става нобеловца да је глума један од најбеднијих и најјаловијих послова: У животу сам долазио у додир и са позориштем и са глумцима. И сваки пут сам се могао уверити да је позориште најјаловији од свих наших напора. У додиру са сценом и глумцима мене испуни такво осећање беде да се питам: да ли ова ништавност позоришта није само слика оног што чека све вештине, пре или после, на њиховом путу? (…) И у најбољим позориштима све је прашно и нечисто. Глумачки позив је најтежи и најбеднији од свих позива. Зато је њима потребно да се у животу толико проводе, банче, једу и пију, као неки стални осуђеници на смрт, стално на белом хлебу.

Дејан Ацовић

ЈЕДНОСТАВНО ОДГЛУМИТИ Један енглески смутљивац, веома загонетна личност, давно је тврдио: читав свет је позорница. Од свих могућих одредаба за овај свет, биће да је ова у великој мери исправна. Глумимо, ми глумимо, свакога дана, имамо своје изласке на сцену, деламо ту нешто, аплаудирају нам, некада гађају гњилим поврћем; чујемо шкрипање дасака, жамор или смех публике, дошаптавање оних који нам, добро или не, суфлирају. По замисли Великог Редитеља, дође дан када се са сцене силази и прелази у један други театар, понешто магловит али са добром климом; постоји, кажу, и неки где је грејање прилично јако, али, опет кажу, добра је екипа. Поред тога што је овај свет чудна зграда са кулисама од иверице, поткочених чамовим летвама, постоји и једна унапређена верзија: затамњена сала са некаквим великим платном; из необичног светлосног снопа по том се платну разливају слике; неки људи су на њима, крећу се и говоре; могу се видети различити предели, стварни и нестварни те много тога другог. Занимљиво. Имамо, дакле, један свет и мноштво светова унутар њега; глумимо и гледамо друге како глуме, сваки дан, цео живот. Па зашто, онда, неки међу нама, узимају или добијају право да глуме више од нас самих? Зар нам није доста свакодневног театра и кинематографа? Зашто извесне особе, које се још и званично називају глумцима, мисле да су боље од нас у нашој свакодневној делатности? Да, поштовани састављачу овог текста, ниси још ни на пола стране а већ постављаш глупа питања. Један површан поглед на било који приручник био би ти довољан да видиш: од Блиског истока, преко Крита, Грчке, земље онога Енглеза са почетка, и још на многим другим тачкама овога света-позорнице-кинематографа, постоји та насушна потреба да повремено напустимо своју свакодневну глуму и да посматрамо знатно даровитије од нас на делу. У мултипликованој стварности.

Састављач овога текста пита се, лишен стручног и критичког инструментарија, како да се цени утисак који је један од најдаровитијих међу нама оставио након силних година на глумачком хлебу? Соломонски, одговор се намеће сам по себи: цени се самим тим утиском. Раскошан, природни таленат, способан да

У чувеном дијалогу Оливије-Хофман, састављач овога текста некако је више на страни енглеског лорда него на Хофмановој, премда уважава његов напор и са страхопоштовањем посматра ангажовано трчање по Централ парку. То: зашто једноставно не одлумиш?, чини се лозинком којом се оглашава природни таленат. Тај таленат – као акумулационо језеро – може да поднесе и понеке одливе и испуштање воде. Поменутог лорда састављач овог текста гледао је као Зевса у некаквом холивудском сочињенију које се, како то само Американци умеју, поигравало са грчком митологијом; врло је тешко било отети се утиску да то није, главом и брадом, чувено грчко напрасито божанство, лако на муњи. Састављач, врло пристрасно - но, није му познато како би могло другачије да буде склон енглеској глумачкој школи и традицији, усуђује се да тврди да је то, то: какав год лик, какав год текст, прави „извођач глумачких радова“ оставља утисак, као печат у воску, у сећању, у нечему названом душа, глумцасвакидашњег-гледаоца. Да ли су у питању ликови којима су нас гњавили на часовима књижевности, историјске личности, какви год примери људских узлета или падова, премда су ови други драмски занимљивији, утисак је оно што остаје, убедљивост, животност, опипљивост, задах или миомирис. Склони смо, ми глумци-аматери што морамо да добро спроведемо своју улогу пред, рецимо, заносном женом која нас неописиво интелектуално привлачи, да ове, праве, глумце, класификујемо, стављамо у регистар, лоцирамо у какавгод тип: овај је фриволни љубавник, она је раскалашна заводница, онај

је дубокотешкодрамски; волимо их, смешкамо се – е, и ја овако чиним – када нам погоде жицу; шта му/јој је то требало? зачуђени смо када видимо некога, нашег типа, који је заграбио мало већи залогај или се оклизнуо у неком остварењу. Када ово пише, састављач овог текста гледа у две енциклопедије, списак улога које је остварио и отелотворио Мија; пребира по својим утисцима и сећањима, сатима проведеним у позоришту, пред радиоапаратом, броји километре филмске траке; сасвим субјективно – а како би другачије могло да буде – сећа се наука о томе да су најслађе девојке на свету Чехиње, користи се сочним псовкама донетим у једном веома интересантном тембру (... жарко, кад се сад нисам шлогир’о); да, жестоко га је страх од Човека из храстове шуме; непојмљиво му је одвратна љигава сподоба са запуштеном брадом и смрдљивом кошуљом – остаје нејасно како је било могуће осетити тај паорски зној приликом гледања филма – из Биће скоро пропаст света. (Један, два, бројим ја ... пре неки дан је одјекнуло у свести састављача, праћено језом; да, то је то). Нека глумац пре свега има на уму да он природу не само подражава већ и идеално представља и да према том у свом приказивању треба да сједини истинито са лепим. Да, састављач овог текста почео је да исказује одређене претензије и да цитира; Јохан Волфганг Гете, Из правила за глумце. Идеално представља. Сви ми, мали глумци свакодневници, хоћемо идеално представљање. Себе не видимо осим као познати, однекуд, лик у огледалу. Осећамо потребу да видимо не само ситна мала зла која чинимо или добра, него зло само по себи, добро само по себи. Хоћемо да у онима које шаљемо у представнички дом изабраних, које називамо Глумци, видимо све оно што у себи не успевамо. Да, анализа сада силази неколико регистара ниже: хоћемо и да се забавимо, хоћемо да учимо реплике и форе. Хоћемо интригу, причу, ток, лавиринт; хоћемо да све то буде убедљиво и пунокрвно, да има јак пулс који опипавамо као свој сопствени. Хајде сад, поштовани састављачу, заврши овај низ неочешљаних мисли (ех, већ други пут крадем од Јежи Леца ову сјајну синтагму). Све ово ХОЋЕМО добили смо, добили смо од Мије, ГЛУМЦА.

51 ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА ОД РОЂЕЊА МИЈЕ АЛЕКСИЋА

удахне живот и у текстове често неуверљиве, често у прекомерној вези са конкретним друштвеним околностима, поседовао је Мија. Као савестан „извођач глумачких радова“ није се либио ни онога што се некада називало „естрадом“. Играјући естраду као највишу комедију, постигао је то да уђе у домове нас, глумаца-аматера животних; показао нам је и демистификовао наша свагдашња глуматања и успевао да нас забави и насмеје – што је врашки тежак и озбиљан посао. Све то чинио је уз коцкање и ризик: није било лако публици у позоришту да заустави смех када се на сцени појави Мија - Раф, премда је у том тренутку тај таленат и жар лутао меандрима једног Смердјакова, рецимо.

Мија Алексић у филму Пусти снови ФРЗ-Филмска радна заједница-Сервис за организовање производње и промета филмова, Београд, 1968. Режија: Соја Јовановић (извор: Архив Југословенске кинотеке)

Радош Гачић Од Црнуће, преко Крагујевца и Београда, до вечности

КАО НА ФИЛМУ

По казивањима Мијиних најближих рођака из Горње Црнуће

Кад се од манастира Враћевшнице крене ка Милошевом конаку и изађе на брдо, настаје зараван и ређају се фамилије: Ђорђевићи, Ерићи, Алексићи, Огњановићи... Некадашња Белућа, па потом Црнућа, поделила се давно на Доњу и Горњу. Горња је претежно у горњем, брдном делу, Доња доле у равнијем, поред Груже, обе на обронцима Рудника према Крагујевцу. Црнућким брдом, у засеоку Ерићи-Алексићи, где су се одвајкада доселили најпре Ерићи, доминира стара столетна липа, запис, а на избрешку недалеко од записа куће Алексића. Стара, велика полубрвнара, добро одржавана и очувана. Око куће, шта би друго него окућница са воћњаком, стари горостасни дуд, старији од свих мештана, можда старији и од записа. Крај куће стоји столетни вајат, стара брвнара лепо уређена и препокривена. Управо у том вајату рођен је пре деведесет година Милосав Мија Алексић. Од оца Велимира и мајке Синђе. Једног плодног септембра сада већ далеке, 1923. године. Овде сада живе Љубиша, Мијин синовац, и његова супруга Љиљана Алексић, са осамдесетједногодишњом Станком (1932), женом Светислава Алексића, Мијиног брата од стрица. Ту су и њихова деца Милош и Јелена, директан наставак породице која је, као и све друге српске породице, некад једна кућа била.

53 ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА ОД РОЂЕЊА МИЈЕ АЛЕКСИЋА

Пред Мијином родном кућом (иако је то био вајат), дочекала нас је Љиљана, помало збуњена откуд некакви непознати и ненајављени људи у ово доба; један у оделу с брадицом, као неки инспектор у најмању руку, други као порезник, онај трећи с брадом најсумњивији као неки назови уметник, у ствари писац ових редова… Приђосмо и представисмо се, редом, од в.д. директора Културног центра Драгана Арсића, преко главног иницијатора изложбе о Мији Бобана Стефановића, до мене, Радоша Гачића, треће индивидуе, који Љиљану одмах „испрепада“ причом о гљивама пухарама што расту свуда унаоколо и по авлији, а она није знала ни да су јестиве, ни да су савршено лековите. Наравно, Љиљана нас је чим смо се упознали дочекала најбоље што може: слатко од шефтелија виноградарских, кафица црна као Црнућа, ракија од ранке шљиве црнућке, не може боља бити. Као некад. Реч по реч, започесмо тему о Мији, о кућевном месту, о родбини и родбинским односима што прекосташе, о засеоку Ерићи-Алексићи што још живи и опстаје на старим огњиштима овде у брду, на самом врху Црнуће. Љиљана нам рече да је још ту са њима и баба Станка, њена свекрва, у новој кући, те се упутим ка њезином кућном прагу. Чим су кондуре пред кућом, ту је и баба Станка. Мало залегла, одмара својих осамдесет и једну годину. Добро држећа, крепка, отмена и потпуно разумна жена,

исприча ми штошта о Мијином животу, оно што она памти откад је дошла у кућу Алексића, сада већ давних педесетих година прошлога века, из Бечевице, од Кнића, два добра сата пјехе одавде. Прича ми Станка о Мији све оно што зна и чега се сећа: Несташан као и сва деца, посебно довитљив и духовит, од малена живахан, интересантан за околину, помало и различит. Знао је од малена да прави свакојаке враголије, да се шали, био вредан, послушан као што сеоска деца знају, умеју, како су научена и васпитана и како морају у условима нимало лаког сељачког живота. Сећа се Станка како је једном, изводећи којекакве лудорије, обуко кратке панталоне на главу... То му је, ваљда, била прва представа у животу. Станка нам је испричала и како се десило кад је Мија једном долазио па купио њеном сину Љубиши бомбоне. А Љубиша, мали био, држи ону бомбону, чуди се шта је, кад ти само притрча неко одрасло пиле, скочи, кљуну и оте му. Читава вриска била. Дете се, ем уплашило, ем му пиле отело нешто што је први пут видело у животу и чему се силно било обрадовало. Мија је у Црнући живео до дванаесте године. Школовање је започео у старој школи код манастира Враћевшнице. Отац Велимир преместио се у варошицу Враћевшницу тридесетих година, за послом, у месну канцеларију, а после су сви четворо, он, сестра Душанка, Велимир и Синђа прешли у Крагујевац. Сусрет са Крагујевцом, бившом престоницом Милошеве Србије, крагујевачким театром и свим новим што је нудила нова средина и велики градски центар био је за њега посебан изазов. Мало помало, уз школу, Мија се све више истицао у глумачком послу и то је одлучило о његовој даљој животној каријери.

Љубиша Алексић, Мијин синовац који сад живи у Црнући на имању дедова и прадедова са женом Љиљаном (1975) и децом Милошем (1993) и Јеленом (1998), прича да су они некад били Ерићи, и то је била једна кућа, па је његов чукундеда Алекса по имену узео презиме Алексић. Ерићи су иначе у некој од сеоба дошли у Црнућу из околине Сјенице и ту се трајно задржали. Из исте куће Ерића је и чувени наш песник, шумадијски Јесењин, Добрица Ерић. Слава Ерића и Алексића отуда је иста – Свети Јевстратије, 3. октобар. А Мија и Добрица прославили су тек Црнућу надалеко, да даље и не може.

ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА ОД РОЂЕЊА МИЈЕ АЛЕКСИЋА

Љубиша се сећа Мије од својих четири-пет година. Мија је тад већ био познат и признат српски и југословенски глумац. Како Љубиша прича долазио је повремено у Црнућу, кући, са „репоњом“. Тако су у селу звали чувени стари луксузни „пежо 404“. Прве бомбоне добио је од њега, дотад није знао ни како изгледају. Каква је то радост дечја била за једног четворо-петогодишњака. Мија је у Црнућу редовно долазио породично. Волео је да дође и увек се прелепо, комотно и као свој осећао у родном селу. Али обавезе су обавезе. А он их је имао на претек: око филмова, позоришта, на телевизији, радију, на многим јавним наступима, премијерама, гостовањима... Љубишина прича и сећање на стрица Милосава даље тече овако: Мија је био велики шаљивџија, умео је у сваком тренутку да нас насмеје, забави, посебно је знао с децом. Он нам је донео прву лопту, играо се с нама. А кад би нас

одвео у продавницу, е то би тек био доживљај. Знаш шта је то за нас било, ма не могу да опишем. Он је могао да нам купи све што бисмо пожелели. А ја кад сам био у војсци 1984. године у Пули, само ме зовнуше једне недеље, имаш посету. Ко је, стриц те тражи, Мија Алексић. А ја сав поносан, велика је то ствар била. Он је тад био на чувеном филмском фестивалу и, наравно, дошао да ме види и изведе. Шта лепше војник може да доживи... Црнућа је одувек имала изузетно добру и квалитетну ракију. Кад год би дошао највише би волео да попије „ранку“, чисту ко суза. А баба Наталија кљукала би редовно ћурана да се закоље кад важни гости из Београда дођу. Сећам се кад је једном дошао и закључао кључеве у колима. Једва смо их извадили. Сетио се Мија како то раде у филмовима. Жичица кроз прозор па полако док не закачиш бравицу. Последњи пут био је овде кад је отварана деоница асфалтног пута од манастира до више конака, 1993. године, за Цвети. Љубиша Алексић веома личи на стрица Милосава. Нарочито док је био млађи, личио је на њега као брат близанац. Бавио се и бави се сасвим другим послом. Од сељачког па редом. Све где има да се заради. Тако мора, тако је време дошло. Деца, млади су још, засад нико од њих није наследио Мијину глумачку жицу. Најважније је да Алексићи настављају да живе и чувају дедовска и прадедовска огњишта. Засад. Алексићи из Црнуће данас. Остала је стара кућа, још старији вајат и легенда о човеку који је овде у црнућким брдима и врлетима одрастао, стасавао, ковао занат који ће му касније донети неслућену славу и највећа животна признања о којима као дечак није могао ни да сања. Живот, слава, невероватно глумачко умеће, онај најистанчанији и најпрофињенији хумор понет са ових сеоских чистина, чистог срца и увек ведре сељачке душе, то су непролазне вредности које је Милосав Мија Алексић наследио, преузео од овог поднебља и пронео га широм Србије, старе Југославије, Европе и диљем овога света. Баш као на филму, још више као у животу Мијином, једном, вечитом, непролазном.

Мија Алексић у филму Др Авала филм, Београд, 1962. Редитељ: Соја Јовановић (извор: Породична архива)

ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА ОД РОЂЕЊА МИЈЕ АЛЕКСИЋА

Радош Гачић Цртачки и сликарски рад Мије Алексића

ПОСЛЕДЊИ УМЕТНИЧКИ ЗАВЕТ Пре тачно двадесет година, на Савинцу код Горњег Милановца, покренута је Ликовна колонија посвећена једној од првих жена сликара у Србији, сликарки српског романтизма, Вуковој кћери Мини Вукомановић Караџић. Било је то 1994. године, у време кад је Мија био прилично лошег здравља, али је ипак повремено долазио у Милановац међу своје земљаке. Пала је идеја да тадашњи организатор, Музеј рудничко-таковског краја, позове Мију у Колонију као почасног госта. Наравно, не као сликара-уметника, већ чисто као познатог, признатог и већ славног суграђанина, глумца, човека од угледа, звања и знања. Уследио је невероватан гест, оно што ће постати прворазредно изненађење и својеврсна сензација за све нас. Мија због лошег здравственог стања није могао да се одазове нашем позиву да дође, али је уследио поклон од њега какав нико није могао очекивати. На адресу Музеја, организатора Колоније, стигло је из Београда неколико цртежа и слика са Мијиним потписом. Цртежи, акварели и пастели. Нико до тада није ни могао да наслути да се Мија поред врхунске глумачке каријере, коју је већ крунисао гомилама награда и признања, бавио и цртањем и сликањем. Чисто откровење, и то под старе дане, на самом заласку његове животне каријере.

56 ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА ОД РОЂЕЊА МИЈЕ АЛЕКСИЋА

Ових дана, кад се интензивно припрема велика изложба посвећена деведесетогодишњици рођења Мије Алексића, причали смо са Мијином супругом Бебом и сином Велибором. Они су нам, опет по први пут, открили ту непознату страну Мијиног креативног рада и преку потребу да се у тренуцима ретког опуштања и одмора бави цртањем и сликањем. Радио је и раније, али се интензивније почео бавити уметничким, цртачким и сликарским радом, тек по одласку у пензију. Седамдесетих-осамдесетих година сада већ прошлог века, озбиљније се посветио и сликању и из те „цртачке и сликарске личне игре“ настало је неколико изузетних пастела, толико зрелих и занатски добро одрађених да је просто немогуће поверовати да иза тих радова не стоји, у најмању руку, академски образован уметник. Следи Бебина и Велиборова прича о том Мијином „тајном задатку“. Мија је цртао и сликао, у часовима одмора, доколице, опуштања и наравно, неопходне инспирације, пре свега за себе и своју душу, али је волео и да поклања радове родбини, пријатељима, и свакоме кога би озбиљније заинтригирала та област његовог интересовања и истинског стваралаштва. Највећи број радова је у његовом (сада Бебином) стану и на основу њих може се најбоље сагледати и анализирати неслућени уметнички таленат. По први пут јавност ће на изложби

Пејзаж II комбинована техника, 11х16 Мија Алексић, 1994.

Вазна са цвећем цртеж, 30х23 Мија Алексић, 1994.

Ако бисмо се упустили у стручну анализу Мијиног цртачког и сликарског опуса који није преобиман, али је врло језгровит и садржајан, онда бисмо могли да закључимо следеће: Најчешћи мотиви Мијиних цртежа и слика су разни детаљи из природе. Управо оно што је он реалистично сагледавао, видео и кроз сопствену уметничку призму осећао, односно преносио на папир. У пастелу је израдио неколико слика средњег формата са мотивима цвећа и воћа, класичне мртве природе са много детаља усклађених у врло пријатне целине, вешто колорисане, компоноване, допадљиве и, и за око и гледање, естетичне и лепе. И кад је радио пејзаже Мија је непогрешиво решавао ликовну проблематику као какав врло школован уметник. Нарочито то важи за цртеже у којима је са невероватном прецизношћу и сигурношћу просто осликавао крајолике с мора, детаље Београда, Калемегдана и разне друге одабране природне лепоте пажљиво бирајући мотив и кадар и све то вешто склапајући у цртане-сликане целине. За сада познат цртачки и сликарски опус Милосава Мије Алексића броји тек нешто преко десетак радова (пет у Збирци Ликовне колоније и шест до сада пронађених), не рачунајући цртеже, вероватно и слике, у подруму и још којекуда, ако их има, а свакако их има. Тих неколико цртежа, акварела и пастела говори сасвим довољно и сликовито о скривеном или скриваном таленту и смислу за конкретно уметничко дело. Поред свега другог што нам је оставио у наслеђе, остаће и та мала, али незанемарљива уметничка збирка, у трајно власништво, као Мијин последњи стваралачки завет крају у коме је поникао.

57 ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА ОД РОЂЕЊА МИЈЕ АЛЕКСИЋА

Пејзаж I комбинована техника, 9х15 Мија Алексић, 1994.

моћи да сагледа и ту његову изузетну уметничку страну, која говори и у још већој мери потврђује и употпуњује Мијину свестраност и чињеницу да је поред врхунског глумачког знања и умећа имао и неко тајно унутрашње уметничко знање и звање. Оне тајне цртеже и сликане представе из кофера у подруму видећемо по први пут на изложби. После готово четрдесет година од како је почео истински уметнички – цртачки и сликарски да ствара.

Мија Алексић у филму Народни посланик Босна филм, Сарајево, 1964. Режија: Столе Јанковић

(извор: Породична архива, фотоалбум: Мија Алексић са филма Народни посланик, Иван Терзић)

САДРЖАЈ

страна 7

проф. др Радослав Лазић, ГЛУМАЦ И НУШИЋЕВА КОМИКА

страна 21

др Сања Живановић, МИЈА АЛЕКСИЋ, НАШ, НАСУШНИ...

страна 33

Ивана Раловић, МИЈА АЛЕКСИЋ: БИТИ ГЛУМАЦ

страна 41

Дејан Ацовић, ЈЕДНОСТАВНО ОДГЛУМИТИ

страна 50

Радош Гачић, КАО НА ФИЛМУ

страна 53

Радош Гачић, ПОСЛЕДЊИ УМЕТНИЧКИ ЗАВЕТ

страна 56

Културни центар Горњи Милановац захваљује се породици Мије Алексића на уступљеним експонатима и личним стварима Мије Алексића. Tакође, захваљујемо се: Радио телевизији Србије, Радио Београду, Телевизији Београд, Народном позоришту у Београду, Југословенској кинотеци, Народном музеју Крагујевац, Музеју позоришне уметности Србије, Бојани Андрић, историчару Телевизије Београд и осталим сарадницима на помоћи и сарадњи приликом реализације документарне изложбе и програма поводом обележавања деведесетогодишњице рођења Мије Алексића.

59 ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА ОД РОЂЕЊА МИЈЕ АЛЕКСИЋА

Александар Саша Ердељановић, МИЈА И ФИЛМ

ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА ОД РОЂЕЊА МИЈЕ АЛЕКСИЋА Издавач Културни центар Горњи Милановац За издавача Драган Арсић, в.д. директора Уредник публикације Бобан Стефановић Лектура и коректура Истраживачко - документациони центар Народног позоришта у Београду др Сања Живановић Ивана Раловић Графички дизајн Бобан Стефановић Фотографије Архив Југословенске кинотеке Збирка Музеја позоришне уметности Србије Породична архива Народни музеј Крагујевац, збирка: Позоришни плакат, из заоставштине Свете Васиљевића Фотографија на корици Мија Алексић у филму Друг председник центарфор УФУС, Београд, 1960, режија: Жорж Скригин (извор: Породична архива) Штампа НБС ГРАФ, Горњи Милановац Тираж 250 Горњи Милановац, септембар 2013.

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 792.071.2.028:929 Алексић М.(082) ДЕВЕДЕСЕТ година од рођења Мије Алексића : публикација поводом деведесетогодишњице рођења Милосава Мије Алексића / публикацију приредио и уредио Бобан Стефановић. - Горњи Милановац : Културни центар, 2013 (Горњи Милановац : НБС граф). - 60 стр. : фотогр. ; 30 cm Тираж 250. ISBN 978-86-7152-029-4 1. Стефановић, Бобан [приређивач, сакупљач] [уредник] a) Алексић, Мија (1923-1995) - Зборници COBISS.SR-ID 200730124