Увек почињи све испочетка! Смешно је оно што је истинито! Не форсирај улогу него је постепено освајај, али са страшћу! Дај себи времена да одиграш суштину! Играј естраду као највишу комедију! Од смеха до суза један је корак! Воли публику, али јој се не удварај! Играј за партнера, јер он игра за тебе! Цени реч, али и ћутање! Стоту представу играј као и прву, али боље!
Крај језера, комбинована техника, око 1980.
Захваљујемо се породици Мије Алексића на сарадњи приликом израде публикације и на уступљеним материјалима.
Владимир Мајаковски, Стеница, Мија Алексић (Присипкин – Пјер Скрипкин) Југословенско драмско позориште, Београд, 1960. Режија: Мирослав Беловић (извор: Породична архива)
Сликарски животопис Мије Алексића
ПОСЛЕДЊИ УМЕТНИЧКИ ЗАВЕТ
Пре више од двадесет година, на Савинцу код Горњег Милановца, покренута је Ликовна колонија посвећена једној од првих жена сликара у Србији, сликарки српског романтизма, Вуковој кћери Мини Вукомановић Караџић. Било је то 1994. године, у време кад је Мија Алексић већ био у поодмаклим годинама, прилично лошег здравља, али је ипак повремено долазио у Горњи Милановац међу своје земљаке. Управо те године дошло се на идеју да тадашњи организатор колоније, Музеј рудничко-таковског краја, позове Мију Алексића као почасног госта. Наравно, не као сликарауметника, јер се за тај део његовог стваралаштва није знало, већ као познатог, признатог и већ славног суграђанина, глумца, човека од највећег глумачког угледа, звања и знања. Уследио је потпуно неочекиван и невероватан гест, оно што ће постати прворазредно изненађење и својеврсна сензација за све нас, за најширу јавност. Мија Алексић, због лошег здравственог стања, није могао да се одазове нашем позиву да дође на Савинац као почасни гост, али је уследио поклон од њега какав нико није могао очекивати. На адресу Музеја, тадашњег организатора Колоније, стигло је из Београда неколико цртежа и слика са Мијиним потписом. Цртежи, акварели, темпере и пастели. Нико до тада није ни могао да наслути да се Мија Алексић поред врхунске глумачке каријере, коју је
5
Црвени цветови, акварел, 1975.
6
већ крунисао великим бројем престижних награда и признања, бавио повремено и цртањем и сликањем. Било је то својеврсно откровење, и то под старе дане, на самом заласку његове глумачке и животне каријере. У време кад је интензивно припремана велика изложба посвећена деведесетогодишњици рођења Мије Алексића, разговарали смо са Мијином супругом Бебом и сином Велибором. Они су нам, по први пут, открили ту непознату страну Мијиног креативног рада и преку потребу да се у тренуцима ретког опуштања и одмора бави цртањем и сликањем. Сликао је и раније, али се интензивније почео бавити уметничким, цртачким и сликарским радом, тек по одласку у пензију. Седамдесетих-осамдесетих година сада већ прошлог века, озбиљније се посветио и сликању и из те „цртачке и сликарске личне игре” настало је неколико изузетних пастела, темпера и акварела, толико зрелих и занатски добро одрађених да је просто немогуће поверовати да иза тих радова не стоји, у најмању руку, академски образован сликар. Од супруге Бебе и сина Велибора сазнали смо и низ других детаља. Указали су нам на чињеницу да се радило о таленту који је годинама просто тињао у његовој личности, а онда је у тренутку неке преке креативне потребе, дошло до нагле стваралачке експанзије која је интензивно трајала неких пет, шест година. Управо из тог периода, од 1975. па до 1980. године потиче највећи број цртачких и сликарских остварења Мије Алексића које смо, захваљујући члановима породице, могли да сагледамо, анализирамо и презентирамо. Имали смо ретку прилику да по први пут видимо, на зидовима стана, неколико Мијиних слика које су употпуњавале уметнички амбијент славног глумца. Мија је цртао и сликао, у часовима одмора, доколице, опуштања и наравно, неопходне инспирације. Пре свега радио је за себе и своју душу, али је волео и да поклања радове родбини, пријатељима, и свакоме кога би озбиљније заинтригирала та област његовог интересовања и истинског стваралаштва. Највећи број радова налази се у њиховом заједничком стану и на основу њих може се најбоље сагледати и анализирати неслућени цртачки и сликарски таленат великог и славног глумца. По први пут јавност је на великој изложби о животу и делу Мије Алексића, поводом деведесет година од рођења, могла да сагледа и ту његову изузетну уметничку страну, која говори и у још већој мери потврђује и употпуњује Мијину свестраност и чињеницу да је, поред врхунског глумачког
7
Цветни аранжман, пастел, око 1980.
8
знања и умећа, имао и неко тајно, унутрашње додатно уметничко знање и звање. Они „тајни” цртежи и сликане представе из кофера, у коме је чувао уметничку заоставштину, виђени су по први пут на изложби. После готово четрдесет година од како је почео истински уметнички – цртачки и сликарски да ствара. Ако бисмо се упустили у стручну анализу Мијиног цртачког и сликарског опуса који није преобиман, али је врло језгровит и садржајан, онда бисмо могли да закључимо следеће: Најчешћи мотиви Мијиних цртежа и слика су разни детаљи из природе. Управо оно што је он реалистично сагледавао, видео и кроз сопствену уметничку призму препознавао, односно преносио на папир. У пастелу је израдио неколико слика средњег формата са мотивима цвећа и воћа, класичне мртве природе са много детаља усклађених у врло пријатне целине, вешто колорисане, компоноване, допадљиве и, и за око, и за душу, естетичне и лепе. И кад је радио пејзаже Мија је непогрешиво решавао ликовну проблематику као какав врло школован искусни сликар. Нарочито то важи за цртеже у којима је са невероватном прецизношћу и сигурношћу просто осликавао крајолике с мора, детаље Београда, Калемегдана и разне друге призоре из природе, пажљиво бирајући мотиве и кадрове и све то вешто склапајући у цртане и сликане целине. За сада познат цртачки и сликарски опус Милосава Мије Алексића броји тек нешто преко двадесетак радова (пет је у Збирци Ликовне колоније „Мина Вукомановић Караџић’’ а остали у власништву породице, родбине и пријатеља), не рачунајући цртеже, вероватно и слике, за које се за сада не зна где су, ако их има, а свакако их има. Тих двадесетак-тридесет цртежа, акварела, темпера и пастела говори сасвим довољно и сликовито о скривеном, или скриваном, таленту и смислу Милосава Мије Алексића за конкретно ликовно уметничко дело. Поред свега другог што нам је оставио у наслеђе, остаће и та мала, али незанемарљива уметничка збирка, у трајно власништво, као Мијин последњи стваралачки завет крају у коме је поникао.
9
Калемегданска тврђава, цртеж, око 1975.
10
ЦРТЕЖИ
Градски торњеви, цртеж,1975.
Најстарији цртежи које је Мија Алексић педантно потписао су из 1975. године. Управо тих година он је почео озбиљније и интензивније да црта и слика. Од раније немамо познатих радова али је извесно, по причи породице, да је повремено цртао и у тренуцима одмора често бежао у ту врсту, за њега и његово доба, правог опуштања и релаксације. За мотиве својих цртежа углавном је бирао портрете деце и ликове из околине, разне градске детаље и мртве природе, пажљиво аранжиране. Као доказ врхунског цртачког рада, а да није имао ни дана, ни часа, било какве цртачке школе, можемо узети аутопортрет из 1977. године. Са изузетном цртачком техником и рекло би се цртачким искуством, Мија Алексић је тако зналачки израдио сопствени лик да је готово невероватно разумети откуд му толико рутине и сигурности. Врло вешто баратање линијом и сенкама, тачне пропорције, одлична карактерологија са оним познатим Мијиним изразом, младићким осмехом и продорним погледом. Као да га је у ствари цртао неки врстан зналац овог елементарног ликовног заната. Дечји цртани ликови показују и способност аутора да крајње линеарно и слободно, попут крокија, решава проблематику карактера дечјих ликова која није ни мало једноставна. Све ово потврђује се у цртежима са тематиком везаном за градске четврти где приказује
11
Вино уз цвеће и воће, цртеж, 1978.
12
Шарени бокал, цртеж, око 1978.
поједине секвенце Београда, Земуна и неких приморских места, по свом слободном избору, на којима цртачки експериментише, боље рећи испробава цртачки поступак и тражи прави цртачки израз. Тако на једном цртежу са два црквена торња користи лењир за све равне површине а детаље сенчи и исцртава. На другом, врло сличном мотиву, црта слободно и зналачки дочарава простор, вешто кадрира сцену без оптерећивања детаљима, лаким линијама и потезима. Нарочито успешан је цртеж улице са приземним кућама из 1977. године. На њему је Мија Алексић применио комплетно цртачко знање и употребио сву своју цртачку вештину. Комбинацијом линија и сенки остварио је потпуну представу једног занимљивог градског крајолика са израженом атмосфером и потпуно реалистичним амбијентом. Са друге стране, неколико мртвих природа са цвећем нацртао је са пуно слободе, слободним, опуштеним потезима као искусан цртач, крајње модерним приступом, неочекивано вешто и сигурно. Посебно су занимљиви цртежи Мије Алексића који имају карактер брзог цртежа, такозваног крокија. Кроки је најтежа цртачка дисциплина и тражи искусног цртача што Мија свакако није био, али се успешно окушао и оставио нам неколико портретских цртежа који имају све елементе крокија. То су углавном крајње слободно израђени ликови, одлично линеарно постављени, и неколико портрета деце који имају донекле карикатурални карактер али су уједно изузетно животворни, карактерни, у необичним позама и крајње слободно постављени и израђени. Са посебном пажњом Мија Алексић је приступао цртању класичних мртвих природа. Вазе са цвећем, разни аранжмани и лепо компоноване целине одишу отменошћу и композиционим складом. Чак се упуштао и у имитирање славних уметника и опонашање њиховог стила. О томе сведоче мртве природе крајње линеарног карактера али и оне које неодољиво личе на Ван Гога и још неке светске мајсторе модерне. Свакако да је Мија Алексић био добар познавалац уметника и уметности најширих размера и да је покушавао у њима, и са њима, да сагледа своје могућности као сликара и креативног ствараоца.
13
Са приморја, цртеж, око 1975.
14
Дугуљаста ваза, цртеж, око 1978.
15
На крају улице, цртеж, 1977.
17
Плави цветови, темпера, око 1978.
18
СЛИКЕ
Сликарски опус Мије Алексића је посебно занимљива целина његовог бављења уметничким радом. Као и у цртежу, и у релативно малобројним сликарским остварењима, претежно малог формата, Мија Алексић је показао изузетну сигурност и велики таленат. Сликао је углавном аквареле, темперу и пастеле и на сваком од тих радова исказао истински осећај за боје, композицију, мотив. Сви познати сликарски радови Мије Алексића су, као и цртежи, настали седамдесетих-осамдесетих година прошлог века и показују стваралачки континуитет и јаку жељу аутора да се испроба у разним жанровима и да сликарски забележи њему блиске мотиве које је врло пажљиво бирао. Најчешће су то мртве природе са цвећем, предели и неколико портрета. Занимљиво је колико је уметник био слободан у приступу сваком од радова појединачно. Иако су у питању углавном мали формати они делују истовремено и монументално, и љупко, колористички допадљиво, осмишљено, зрело. Наравно да на свакој од слика има оне потребне аматерске несигурности, спонтаности, али и изузетног осећаја за боју, материју, простор... Анализирајући појединачно неке од слика можемо сагледати основне карактеристике сликарског опуса Мије Алексића. Мали
19
Црвени цвет, темпера, око 1978.
20
формат на коме је ваза са цвећем, плавим јесењим ружама (слика на насловној страни публикације), је типичан пример сликарског рада и поступка уметника. На први утисак веома допадљива, добро компонована и колористички одлично решена слика. Чак стилски нагиње одређеном модернистичком правцу, веома сигурно постављена и естетски заокружена. Исто то може се рећи и за остале мртве природе из опуса Мије Алексића. У техници пастела он још сигурније влада колоритом и изузетно допадљиво исликава цвеће, вазе и разне друге мотиве. Сликајући пределе упушта се у импровизацију и крајњу стилизацију опет исказујући потпуну слободу у сликарском поступку али и сигурност која није у тој мери својствена сликарима аматерима. Говорити о Мији Алексићу као сликару сувишно је. Његов глумачки квалитет свакако је превазишао све друге видове уметничког рада којима се успут бавио. Убедљиво и недвосмислено. Ипак велики је куриозитет само сазнање да се тако предано у једном животном периоду, тако одједном, изненада и неочекивано, бавио цртањем и сликањем. И то у поодмаклим годинама. Са толико успеха да се можемо запитати шта би се догодило да се томе посветио у оној мери у којој се посветио глуми. Ко зна до ког уметничког нивоа би стигао. Мали и наизглед безначајни опус цртачког и сликарског рада најбоље то потврђује и комплетира личност Мије Алексића као уметника. Ако се зна да је изузетно глумио, уз глуму певао и као ненадмашни комичар забављао публику, онда ту исту публику и најширу јавност путем ове публикације упознајемо са цртачким и сликарским умећем барда југословенског глумишта. Не сврставајући га ни у какав правац, стил или уметнички круг, дајемо на увид највећи део његових уметничких радова. Тој истој јавности и публици која га је обожавала и која га обожава, на суд и оцену, у жељи да заједнички комплетирамо ширину и величину његове свестране уметничке личности у сваком смислу.
Радош Гачић, историчар уметности
21
Језерски предео, комбинована техника, око 1980.
23
Дечаков поглед (син Велибор), комбинована техника, око 1975.
24
Стара лампа, комбинована техника, 1975.
25
Дечак у плавом (син Станко), пастел, око 1975.
26
Украси стола, цртеж, око 1975.
27
Дечак (син Станко), цртеж, око 1975.
Насмејани дечак (син Велибор), цртеж, око 1975.
28
Аутопортрет, цртеж, 1977.
Поглед (син Велибор), цртеж, 1975.
29
Мија Алексић у филму Друг председник центарфор УФУС, Београд, 1960, режија: Жорж Скригин (извор: Породична архива)
Милосав Мија Алексић рођен је 26. септембра 1923. у Горњој Црнући, општина Горњи Милановац (Србија). Године 1933. са породицом се сели у Крагујевац. У матичну књигу Српског народног позоришта oкруга крагујевачког уписан је 1943. Исте године одиграо је прву улогу у представи Девојачка клетва. Из Крагујевца је прешао у Народно позориште у Београду 1949. године, а прва улога у овом позоришту био је стражар у Хамлету. Две године касније прелази у Југословенско драмско позориште (1951). У Народно позориште враћа се 1965. Играо је и на сценама других позоришта (Атеље 212, Хумористичко позориште Београд ...). Током блиставе каријере остварио је низ значајних улога у позоришту: Помет (Дундо Мароје, М. Држић), Сцеледро (Хвалисави војник, Тит Макације Плаут), Прока (Ожалошћена породица, Б. Нушић), Жевакин (Женидба, Н. В. Гогољ), Смердјаков (Браћа Карамазови, Ф. М. Достојевски), Чеда Урошевић (Госпођа министарка, Б. Нушић), Присипкин (Стеница, В. Мајаковски), Кристофер Ман (Виловњак са западних страна, X. M. Синг), Дуња (Сан летње ноћи, В. Шекспир), Ујка Благоје (Госпођа министарка, Б. Нушић), Тартиф (Тартиф, Ж. Б. П. Молијер), Зганарел (Дон Жуан, Ж. Б. П. Молијер), Сирано (Сирано де Бержерак, Е. Ростан), Вуле Пупавац (Подвала, М. Глишић), Аркадије (Шума, А. Н. Островски), Јеврем Прокић (Народни посланик, Б. Нушић), Поп Ћира (Поп Ћира и Поп Спира, С. Сремац), Ричард Трећи (Ричард Трећи, В. Шекспир), Полицијски провокатор (Полицајци, С. Мрожек), Јованча Мицић (Пут око света, Б. Нушић), Агатон (Ожалошћена породица, Б. Нушић), Боња (Звоно за нашег професора, В. Ивановић), Вили Ломан (Смрт трговачког путника, А. Милер)... Велику популарност стекао је у радио емисији Весело вече Радио Београда и телевизијским серијама Сервисна станица и Огледало грађанина покорног. Филмски деби остварио је 1950. године у краткометражном филму Мува, Бранка Ћеловића. Играо је у више од 50 филмова. За своје глумачке бравуре добио је многобројне награде и највиша друштвена признања: Златна арена (Пула, 1962), Ловоров вијенац (Фестивал малих сцена Југославије, Сарајево, 1962), Плакета Радио Београда (1969), Печат Народног позоришта у Београду (1973), Статуета ћурана (Дани комедије, Јагодина, 1973.), Стеријне награде (1976, 1994), Плакета Телевизије Београд (1978), Златни микрофон Радио Београда (1979), Добричин прстен (1982), Плакета Бранислав Нушић (Нушићеви дани, Смедерево, 1990), Гранд при Ћеле кула (Фестивал глумачких остварења југословенског играног филма, Филмски сусрети Ниш, 1992), Кристална призма (Академија филмске уметности и науке, 1993), и многе друге. У периоду од 1975. до осамдесетих година прошлог века интензивно се бавио цртачким и сликарским радом. На сценама Народног позоришта у Београду, Српског народног позоришта у Новом Саду и Српског књажевског театра у Крагујевцу, обележио је, 1993. године, 50 година уметничког рада. Преминуо је у Београду 12. марта 1995.
31
МИЈА АЛЕКСИЋ слике и цртежи Издавач Културни центар Горњи Милановац За издавача Драган Арсић, директор Уредници публикације Радош Гачић и Бобан Стефановић Графички дизајн Бобан Стефановић Фотографије Породична архива Бобан Стефановић Текст Последњи уметнички завет Радош Гачић, историчар уметности На корици Плави цветови, темпера, око 1978. Штампа НБС ГРАФ, Горњи Милановац Тираж 150 Горњи Милановац, децембар 2014.