Lov na lisicu

Наслов оригинала: Sven Nordquist, Rävjakten © Copyright Sven Nordquist 1986 Bokförlaget Opal AB За издање на српском језику, ћирилицом © Креативни центар 2010 Написао и илустровао Свен Нурдквист Са шведског превела Славица Агатоновић Уредник Дејан Беговић Лектор Драгана Раковић Припрема за штампу Андреј Војковић Издавач Креативни центар, Београд, Градиштанска 8 Тел.: 011 / 3820 464, 3820 483, 2440 659 e-mail: info@kreativnicentar.rs www.kreativnicentar.rs За издавача мр Љиљана Маринковић, директор Штампа Публикум Тираж 3.000 ISBN 978-86-7781-780-0

Лов на лисицу Написао и илустровао Свен Нурдквист

Чича Петсон и његов мачак Финдус живели су на малом имању међу брежуљцима. Имали су неколико кокошака у кокошињцу и довољно дрва у шупи, а све остало што им је било потребно, налазило се у столарској радионици. Нису им баш често долазили гости, и Петсон је мислио да је то у реду.

Али једног дана појавио се комшија Густавсон са својим псом на повоцу и пушком о рамену. Изгледао је прилично строго.

– Здраво, Петсоне – рекао је. – Да ли је и код тебе долазила лисица?

– Јок, овде није била никаква лисица. Барем нисам приметио – одговорио је Петсон.

– Па, то би сигурно приметио – промрсио је Густавсон. – Она краде кокошке. Ноћас је била код мене и однела једну кокошку. Али то се неће поновити. Кад је следећу пут видим, пуцаћу. Требало би и ти да спремиш пушку, Петсоне. Ноћас ће можда овде доћи, кад открије да сам ја закључао своје кокошке. И онда је Густавсон отишао.

– Аха, мислиш да ће лисица вечерас доћи – промрмљао је Петсон себи у браду док је зурио за њима. – Онда је ваљда најбоље да одмах закључамо кокошке, зар не, Финдусе? Мачак се попео на Петсонов шешир док је Густавсон био ту са псом.

– Мислим да би било боље да закључаш Густавсона – рекао је и отпратио их погледом.

– Уопште не верујем чичама с пушкама. Петсон се насмејао. – Па, зар не мислиш да је добро да среди лисицу? – питао је. – Иначе ће доћи и појести кокошке.

– Лисице не треба убијати. Треба их преварити. То ја увек урадим – рекао је Финдус.

– Могу да замислим – закикотао се Петсон кришом. – Слажем се с тобом, Финдусе. Штета је упуцати лисицу. Сигурно ћемо смислити неки начин да је уплашимо, па да јој више никад не падне на памет да поједе иједну кокошку.

И Петсон је почео да мисли, мозга и лупа главом. Повремено би испуштао чудне звуке кад би смислио нешто добро, или кад би схватио да то чега се сетио и није тако добро. На крају је шкљоцнуо вилицом и застењао, онда је испустио једно запрепашћено: „Ух!“, а затим се тихо закикотао и питао: – Имамо ли бибера код куће?

– Неколико килограма се ваљда увек нађе – рекао је Финдус.

– Хајде онда да направимо кокошку – рекао је Петсон. – Најбоље би било да пођеш са мном у радионицу да лисица не дође по тебе.

– Цццц, само нека проба – рекао је Финдус, али је ипак пошао.