289167744 nora roberts kutija za snove(1)

Zvoncica&neky

1

Zvoncica&neky

Nora Roberts

Kutija za snove Prevela Ljiljana Petrović Vesković

Beograd, 2015.

2

Zvoncica&neky

U znak sećanja na moju majku, koja je sakupljala sve i svaťta, i na mog oca, koji je uvek pravio mesta.

3

Zvoncica&neky

Prvi deo Gde god okačim šešir, tu mi je dom.

Džoni Merser

4

Zvoncica&neky

1 Mislila je da nikad neće otići. Klijenti, naročito novi, imali su običaj da oklevaju i teraju mak na konac, neprestano verglajući ista uputstva, ponavljajući iste opaske i kontakt podatke, pre nego što konačno izmarširaju na vrata. Doduše, mogla je da ih razume jer je bila svesna da su ti ljudi, čim bi prošli kroz vrata, prepuštali svoj dom i svoju imovinu, a u ovom slučaju i svog mačka, tuđoj brizi.

Kao njihova kućepaziteljka, Lajla Emerson svojski se trudila da ih na put pošalje bezbrižne, u uverenju da svoj dom ostavljaju u sigurnim rukama.

Naredne tri nedelje, dok Džejson i Mejsi Kilderbrand budu uživali na jugu Francuske s porodicom i prijateljima, Lajla će boraviti u njihovom božanstvenom stanu u Čelsiju, zahvati njihove biljke, hraniti, pojiti i zabavljati njihovog mačka, primati njihovu poštu - i prosleđivati im sve što je važno.

Održavaće Mejsin prelepi vrt na terasi, ugađati mačku, primati poruke i svojim prisustvom odvraćati lopove i provalnike.

Dok to bude radila, svim srcem će uživati u njujorškom otmenom stambenom bloku London teras, baš kao što je donedavno uživala u onom šarmantnom stanu u Rimu - gde je za mali dodatni honorar okrečila i kuhinju - i u ogromnoj kući u Bruklinu, gde su joj društvo pravili živahni zlatni retriver, sladak i već prilično vremešan, bostonski terijer i akvarijum pun šarenih tropskih ribica.

Za šest godina, koliko je radila kao profesionalna kućepaziteljka, Lajla je dobro upoznala Njujork, a u poslednje četiri videla je i druge krajeve sveta.

Fin posao, kad uspete da ga dobijete, pomislila je, a njoj je to neosporno išlo od ruke. „Hajde, Tomase”, reče skliznuvši šakom preko mačkovog izduženog glatkog tela, od glave ka repu. „Treba da se raspakujemo.”

Volela je tu početnu fazu, kad bi se doselila na sasvim novo mesto, a pošto je stan bio dovoljno prostran da ima i gostinsku spavaću sobu, odmah je raspakovala prvi od dva kofera, ubacujući odeću u veliku komodu s ogledalom i kačeći vešalice u ogroman besprekorno sređeni plakar. Njeni poslodavci upozorili su je da će Tomas verovatno insistirati da spava zajedno s njom, ali to joj nije smetalo. Takođe joj je bilo drago što je na noćnom stočiću zatekla buket ljupkih frezija - verovatno od Mejsi.

Lajla je pridavala veliki značaj malim gestovima pažnje, volela je i da daje i da dobija.

Rešila je da što pre iskoristi novostečenu privilegiju u vidu raskošnog kupatila s ogromnom tuš-kabinom i dubokim džakuzijem s mlaznicama za hidromasažu. „Nikad ne propuštaj, ali i ne zloupotrebljavaj dodatne pogodnosti”, rekla je Tomasu dok je raspakivala toaletni pribor.

Pošto se u ta dva kofera nalazilo skoro sve što je posedovala, pažljivo je rasporedila stvari onako kako joj je najviše odgovaralo.

Nakon kratkog premišljanja, rešila je da svoju privremenu kancelariju smesti u trpezariju, spustivši laptop na mesto odakle je imala savršen pogled na Njujork. U nekom 5

Zvoncica&neky

manjem stanu mogla bi da radi i u spavaćoj sobi, ali pošto je imala toliko prostora, bila bi šteta da ga ne iskoristi.

Od svojih poslodavaca dobila je iscrpna uputstva za upotrebu kuhinjskih aparata, daljinskih upravljača, sigurnosnih uređaja - u stanu se nalazio zadivljujući asortiman ultramodernih izuma, koji su godili njenoj štreberskoj duši.

U kuhinji je zatekla flašu vina, ljupku činiju punu svežeg voća, bogat izbor skupih sireva i poruku ispisanu na papiru s Mejsinim monogramom.

Prijatan boravak u našem domu!

Džejson, Mejsi i Tomas

Baš slatko, pomisli, rešena da uživa u apsolutno svakom trenutku.

Otvorila je vino, nasula ga u čašu, otpila gutljaj i zadovoljno klimnula. Zgrabivši svoj dvogled, ponela je čašu na terasu, da uživa u veličanstvenom pogledu.

Njeni klijenti su odlično iskoristili prostor, zaključila je. Par mekih udobnih stolica, klupa od grubo obrađenog kamena, stakleni sto - plus saksije pune bujnog cveća, stabljike iskićene ljupkim plodovima čeri paradajza i aromatično bilje kojim je, kako joj je Mejsi rekla, mogla slobodno da se posluži.

Spustila se na stolicu držeći Tomasa na krilu, pijuckajući vino i gladeći svilenkasto mačje krzno. „Kladim se da često sede ovde pijuckajući vino ili kafu. Deluju kao srećan par. Stan odiše prijatnom atmosferom. To se odmah vidi.” Zagolicala je Tomasa ispod brade i njegove svetlozelene oči odmah poprimiše sanjalački izgled. „Znaš, macane, Mejsi će u prvo vreme često zvati i slati mejlove pa ćeš morati malo da mi poziraš, kako bih joj poslala tvoje slike i uverila je da ti je sve potaman.”

Spustivši čašu sa strane, podigla je dvogled da osmotri okolne zgrade. Stambeni kompleks zauzimao je čitav blok, što joj je pružalo priliku da zaviri u tuđe živote.

Lajla je bila očarana tuđim životima.

Spazila je ženu koja je delovala kao njena vršnjakinja, u maloj crnoj haljini, koja je besprekorno prianjala uz visoko i manekenski vitko telo. Žena je nervozno marširala po sobi pričajući mobilnim. Ne izgleda srećno, zaključi. Otkazan ljubavni sastanak. Taj tip joj sigurno objašnjava kako mora duže da ostane na poslu - Lajla je već počela da razvija scenario u glavi - a ona je toga već sita.

Dva sprata iznad, dva para sedela su u dnevnoj sobi - zidovi prekriveni umetničkim delima, otmen moderan nameštaj - smejući se nad čašama u kojima se nalazilo nešto što je ličilo na martini.

Očigledno nisu voleli letnju žegu, za razliku od nje i Tomasa, inače bi sedeli napolju, na svojoj maloj terasi.

Stari prijatelji, prođe joj kroz glavu, koji se često druže, možda čak zajedno idu i na odmore.

6

Zvoncica&neky

Na sledećem prozoru ušla je u svet u kome se jedan dečkić valjao po podu s belim štenetom. Njihova nesputana radost fijuknu kroz vazduh, pravo ka njoj, nateravši je da prasne u smeh. „Mališa je čitavu večnost želeo da dobije štene - s obzirom na njegov uzrast, verovatno nekoliko meseci - pa su roditelji danas rešili da ga iznenade. Zauvek će pamtiti taj dan, a onda će, kad poraste, jednog dana i sam prirediti isto iznenađenje svom sinu ili kćerki.”

Završivši posmatranje tom blaženom opaskom, Lajla spusti dvogled. „Dobro, Tomase, sad treba da prionemo na posao. Znam, znam...” nastavi spustivši mačka na pod i uzevši dopola ispijenu čašu sa vinom. „Većina ljudi završava s poslom, bar za danas, i sad će izaći na večeru, da se nađu s prijateljima, ili će, poput one opako zgodne plavuše u maloj crnoj haljini, ostati kod kuće da se grizu što ih je neko ispalio. Ali vidiš...” Sačekala je da se mačor lenjo vrati u stan. „Stvar je u tome što ja sama određujem svoje radno vreme. To je jedna od glavnih privilegija mog posla.”

Odabrala je jednu lopticu iz korpe s mačjim igračkama, koja je stajala u kuhinjskom plakaru, i zakotrljala je preko poda.

Tomas se momentalno obruši na lopticu, udarajući je šapom i jurcajući po sobi. „Da sam mačka”, promrmlja Lajla, ,,i ja bih odlepila za tom igračkom.”

Zadovoljna što je zabavila Tomasa, uzela je daljinski da pronađe odgovarajuću muziku.

Pre toga je savesno pribeležila prethodno podešenu stanicu, kako bi Kilderbrandove, kad se vrate kući, dočekala uobičajena muzika. Prebacila se sa džeza na savremeni pop. Čuvanje tuđih kuća pružalo joj je smeštaj, zabavu, čak i avanturu, ali joj je pisanje omogućavalo da podmiri glavne životne troškove. Zahvaljujući statusu slobodne spisateljice - i povremenom konobarisanju - uspela je da se održi na površini prve dve godine po preseljenju u Njujork. Kad se upustila u kućepaziteljski biznis, isprva čineći uslugu prijateljima, i prijateljima svojih prijatelja, najzad je dobila dovoljno vremena i pravu šansu da se posveti svom romanu.

Potom je - pukom srećom ili čudesnim sticajem okolnosti - bila angažovana da pričuva kuću jednog urednika, koji je pokazao zanimanje za njeno delo. Pun mesec, njen roman prvenac, prošao je sasvim pristojno. Naravno, nije se probio na listu bestselera, ali dobro se prodavao i stekao finu legiju sledbenika uzrasta između četrnaest i osamnaest godina, što je i bila njena ciljna grupa. Drugi roman trebalo je da izađe u oktobru i već je držala palčeve.

Ali sada je morala da se fokusira na treću knjigu svog serijala.

Brzim pokretom smotala je dugu smeđu kosu u punđu i prikačila je glomaznom štipaljkom od kornjačevine. Dok je Tomas ushićeno jurcao za lopticom, sela je za sto s pola čaše vina, visokom čašom ledene vode i muzikom koju je, kako je zamišljala, slušala njena glavna junakinja Kejli.

Kao učenica završnog razreda srednje škole, Kejli je prolazila kroz tipične uspone i padove tog životnog doba - boreći se s romantičnim dilemama, domaćim zadacima, pakosnim drugaricama, lokalnim mangupima, školskim ujdurmama, srceparajućim epizodama i trijumfima koji karakterišu kratke i burne gimnazijske godine.

Bio je to džombast put, naročito za devojku koja je došla sa strane - kao što je bilo opisano u prvoj knjizi. I naravno, još džombastiji ako se ima u vidu da je Kejli poticala iz porodice vukodlaka.

7

Zvoncica&neky

S obzirom na takvo poreklo, Lajlinoj junakinji nije bilo nimalo lako da završi školski projekat ili da ode na proslavu mature dok se na nebu pomalja pun mesec.

Sada, u trećem nastavku, Kejli i njena porodica našli su se usred rata s rivalskim čoporom, čiji pripadnici su napadali ljude. Možda previše krvožedno za mlađe čitaoce, pomisli Lajla, ali zaplet je neminovno vodio u tom pravcu. Nije moglo biti drugačije.

Nastavila je pripovest tamo gde je stala, kad je Kejli morala da se nosi sa izdajom dečka u koga je, kako je verovala, bila zaljubljena, prekoračenim rokom za predaju eseja o Napoleonovim ratovima i činjenicom da ju je njena lepa plavokosa suparnica, i zakleta dušmanka, zaključala u školskoj laboratoriji.

Mesec je trebalo da izađe za dvadesetak minuta, baš u vreme kad će članovi naučne sekcije početi da pristižu na sastanak.

Morala je da pobegne odatle pre nego što počne transformacija.

Lajla zaroni u priču, radosno se uvlačeći u Kejlinu kožu, obuzeta strahom od razotkrivanja, bolom slomljenog srca i besom zbog smicalica svoje ljute suparnice Saše, predvodnice navijačica, školske kraljice i (doslovno) žderačice muškaraca.

Kada je Kejli najzad uspela da se za dlaku izvuče iz škripca, uz pomoć dimne bombe koja je alarmirala zamenika direktora - još jedan trn u Kejlinom oku - koji joj je održao čestitu bukvicu i kaznio produženom nastavom, ali i poslao kući u poslednji čas, baš pre nego što će zastrašujuća transformacija početi, Lajla je shvatila da je nad laptopom provela već puna tri sata.

Zadovoljna učinkom, izronila je iz priče i osvrnula se oko sebe.

Iscrpljen od igre, Tomas je sklupčano ležao na stolici pored nje, a gradska svetla žmirkala su i treperila s druge strane prozora.

Držeći se preciznih uputstava, spremila je večeru za Tomasa. Dok je mačak jeo, uzela je svoju višenamensku alatku marke Lederman da pričvrsti šrafove u ostavi.

Po njenom mišljenju, olabavljeni šrafovi predstavljali su otvorena vrata za katastrofu, bilo da se radilo o ljudima ili stvarima.

Primetila je nekoliko još neraspakovanih žičanih korpi na izvlačenje. Verovatno za krompir i crni luk. Čučnuvši na pod, pročitala je uputstvo u kome je proizvođač obećavao laku instalaciju. U glavi je pribeležila podsetnik da pošalje mejl Mejsi i da je pita želi li da joj namesti te korpe.

Bio bi to brz i prijatan kućni projekat.

Nasula je drugu čašu vina i spremila kasnu večeru sačinjenu od voća, sira i krekera.

Smeštena na trpezarijskom podu, prekrštenih nogu, s Tomasom na krilu, prionula je na hranu, usput proveravajući mejlove i odgovarajući na poruke, a potom je pogledala svoj blog i napravila belešku za sledeće ažuriranje. „Vreme je za krevet, Tomase!”

Mačak široko zevnu kad je dohvatila daljinac da isključi muziku. Ona ga podiže u naručje i odnese na počinak planirajući da posle sredi sudove i opusti se u miru i tišini prve noći u novom ambijentu.

Nakon što se presvukla u pamučne pantalone i majicu, i proverila sigurnosne uređaje, dohvati dvogled da ponovo ošacuje komšiluk.

8

Zvoncica&neky

Činilo se da je Plavuša na kraju ipak izašla, ostavivši prigušeno svetio u dnevnoj sobi.

Ona dva para takođe su nestala s vidika. Možda su otišli na večeru, ili u pozorište, prođe joj kroz glavu.

Onaj mališan je do sada sigurno zaspao sa štenetom sklupčanim pored sebe. Videla je odsjaj televizora i zamislila kako se njegovi roditelji opuštaju pre spavanja.

Kroz sledeći prozor spazila je zahuktalu zabavu. Mnoštvo ljudi - fino skockanih, u otmenoj odeći - vrzmalo se po stanu držeći čaše s pićem i tanjiriće sa zakuskom.

Neko vreme ih je posmatrala zamišljajući razgovore koji su se tamo vodili, uključujući i šaputavo domunđavanje između brinete u kratkoj crvenoj haljini i preplanulog Apolona u sedefastosivom odelu. U Lajlinoj mašti, to dvoje su očigledno uživali u vreloj vanbračnoj vezi ispred nosa njegove napaćene supruge i njenog naivnog muža.

Nakratko je skrenula pogled, spustila dvogled, a onda se usredsredila na sledeći prozor.

Ne, onaj opako zgodni frajer sa... sa dvanaestog sprata nije bio baš potpuno go. Nosio je tange dok je impresivno njihao kukovima, zavodljivo se spuštajući i podižući.

Već se pošteno oznojio, primetila je, ali je uporno ponavljao pokrete i dodavao nove finese.

Tip je očigledno bio glumac/plesač koji je tezgario kao striptizer dok ne dobije šansu za veliki proboj na Brodveju.

Uživala je u prizoru. Iz dubine duše.

Još pola sata zabavljala se kibicujući dešavanja u komšiluku, a onda se uvukla u postelju - gde joj se Tomas, kao što je i bila upozorena, momentalno pridružio. Uključila je TV da joj pravi društvo, našla reprizu Mornaričkih istražitelja, koju je već znala napamet, tako dobro da je mogla od reči do reči da izrecituje svaki dijalog pre samih likova. Utešena tom spoznajom, uzela je ajped, pronašla triler koji je počela da gleda dok se vraćala avionom iz Rima, i ušuškala se ispod prekrivača. * * *

Naredne nedelje razvila je svojevrsnu rutinu. Tomas ju je svakog jutra budio tačno u sedam, preciznije od bilo kog budilnika, bukvalno je preklinjući da mu servira doručak.

Nahranila bi mačka, spremila kafu, zalila biljke u stanu i na terasi i prionula na doručak, usput špijunirajući nove komšije.

Plavuša i frajer s kojim je živela - očigledno ljubavnik, jer nisu širili bračne vibracije stalno su se svađali. Plavuša je imala običaj da ga gađa svime što joj padne pod ruku.

Gospodin Neodoljivi, čija je pojava predstavljala melem za oči, imao je dobre reflekse i džepove pune šarma. Njihove svađe, na gotovo svakodnevnom nivou, uvek su se završavale zavođenjem i izlivima divlje strasti.

Koliko je mogla da proceni, odgovarali su jedno drugom. Bar zasad. Nisu joj delovali kao par koji bi mogao da opstane na duže staze jer ga je ona neprestano gađala posuđem i garderobom, dok je on vešto izbegavao projektile, saginjući glavu i zasipajući je šarmantnim osmesima.

9

Zvoncica&neky

Oboje su bili samo glumci, razmišljala je. Vreli i opako privlačni pozeri. Iznenadilo bi je da sazna da on nema još nekog sa strane.

Onaj mališa nastavio je ljubavnu vezu sa štenetom dok su njegovi roditelji i dadilja strpljivo čistili posledice sitnih incidenata. Mama i tata su skoro svakog jutra zajedno napuštali kuću, u odeći koja je ukazivala na to da su radili na visokim i dobro plaćenim položajima.

Gospodin i Gospođa Martini, kako je nazvala onaj drugi par, retko su koristili svoju malu terasu. Ona je izvesno bila jedna od onih žena koje nikada ne ručavaju kod kuće, jer je svakog dana napuštala stan u pozne jutarnje sate i vraćala se kasno po podne, obično s punim kesama.

Fenseri su retko provodili veče kod kuće, očigledno uživajući u grozničavom životnom tempu.

A Gospodin Telo redovno je mešao kukovima, na njeno nimalo smerno zadovoljstvo.

Svakog jutra čašćavala se posmatranjem dešavanja u komšiluku i konstruisanjem priča o glavnim junacima. Potom bi prionula na posao sve do popodnevnih sati, kad bi napravila pauzu da zabavi mačka, a onda bi se obukla i izašla da kupi nešto za večeru i procunja po novom kraju.

Klijentima je slala fotografije srećnog Tomasa, brala paradajz, sortirala poštu, osmišljavala opaku borbu vukodlaka, ažurirala svoj blog. I instalirala dve žičane korpe u ostavi.

Prvog dana druge nedelje kupila je flašu odličnog barola, dopunila asortiman fensi sireva i dodala mini-kapkejkove iz fantastične pekare u komšiluku.

Nešto posle sedam uveče, raspoložena za zabavu, otvorila je vrata da dočeka svoju najbolju prijateljicu. „Tu si, dakle.” Mada je u jednoj ruci držala flašu s vinom, a u drugoj mirisni buket zvezdastih ljiljana, Džuli je stegnu u srdačan zagrljaj.

Visoka metar i osamdeset, s bujnim oblinama i raskošnom crvenom grivom, Džuli Brajant predstavljala je suštu suprotnost Lajlinoj prosečnoj visini, tanušnoj gradi i ravnoj smeđoj kosi. „Nabacila si finu boju u Rimu. Gospode, ja bih mogla da se udavim u losionu s faktorom 500 i da opet pod italijanskim suncem izgorim kao jastog. Odlično izgledaš.” „Ko ne bi posle dve nedelje u Rimu? Uz onu božanstvenu hranu? Rekla sam da ću ja kupiti vino”, dodala je kad joj je Džuli ćušnula flašu u šake. „Bolje dve flaše nego jedna. Dobro došla kući.” „Hvala.” Lajla prihvati cveće. „Čoveče, kakva gajba! Ogromna i s ubitačnim pogledom. Čime se ti ljudi bave?” „Za početak, oboje potiču iz imućnih porodica.” ,,Oh, zašto ja nisam te sreće?” „Hajdemo prvo do kuhinje da stavim cveće u vazu, a onda ću ti pokazati stan. On se bavi finansijama, mada ne kapiram čime tačno. Obožava svoj posao, i više voli tenis nego golf.

Ona uređuje enterijere, a sudeći po ovom stanu, dobra je u tom poslu. Razmišlja da počne profesionalno da se bavi time, ali planiraju da zasnuju porodicu pa nije sigurna da li je sad pravi čas da pokreće vlastiti biznis.”

10

Zvoncica&neky

„To su ti novi klijenti, zar ne? I već si uspela da izvučeš tako lične detalje?” „Šta da radim kad imam lice koje govori slobodno mi ispričajte sve. Upoznaj se sa Tomasom.”

Džuli čučnu da se pozdravi s mačkom. „Tako je sladak.” „Da, i veoma umiljat.” Lajla je razneženo posmatrala kako se Džuli upoznaje s Tomasom. „Čuvanje kućnih ljubimaca obično ne predstavlja olakšavajuću okolnost, ali Tomas je nešto posebno.”

Uzela je mehaničkog miša iz Tomasove korpe i Džuli se veselo zakikota kad je mačak skočio na igračku. „Pogledaj ga! Pravi mangup!” Džuli se uspravi i nasloni leđa na sivi kuhinjski pult dok je Lajla stavljala ljiljane u providnu staklenu vazu. „Kako je bilo u Rimu? Fabulozno, jelda?” „Da znaš da jeste.” „Jesi li uživala u divljem seksu s nekim opako zgodnim Italijanom?” „Nažalost, nisam, ali mislim da je jedan od pijačnih prodavača odlepio na mene.

Zavodnik od osamdeset i kusur godina. Zvao me je una bella donna i davao mi najlepše breskve.” „Nije baš kao seks, ali ni to nije za bacanje. Ne mogu da verujem da nismo stigle čak ni da se vidimo.” „Mnogo mi znači što sam prespavala kod tebe između dve tezge.” „Znaš da uvek možeš da računaš na to. Samo mi je žao što nisam bila tu da te dočekam.” „Kako je bilo na venčanju?” „Bolje da popijem čašu vina pre nego što pređem na priču o rođaki Meli, venčanju iz pakla i džumbusu koji me je naveo da se zvanično odreknem zvanja deveruše.” „Hvala ti za urnebesne poruke. Naročito mi se dopalo kad si napisala: Pomahnitala nevesta tvrdi da ružine latice imaju pogrešnu nijansu ružičaste boje. Histerija na pomolu.

Neko će definitivno morati da stane na put Gaduri u Belom, za dobrobit celokupnog ženskog roda.” „Skoro da je došlo do toga. Oh, neeee! Jecanje, drhtanje, bacanje u nesvest. Latice su ružičastoružičaste! A treba da budu rozeružičaste! Džuli! Sredi to, Džuli! Umalo nisam nju sredila.” „Da li je stvarno naručila kamion s pola tone latica?” „Otprilike.” „Trebalo je da ih sručite pravo na nju. Mlada se ugušila u ružinim laticama. Ličilo bi na tragičan incident s primesom ironije.” „Zaboga, kako mi to nije palo na pamet? Stvarno si mi nedostajala. Mnogo je bolje kad radiš u Njujorku, tad mogu da te posetim, da se malo družimo.”

Lajla se zagleda u nju otvarajući vino. „Znaš, nekom prilikom bi mogla da pođeš sa mnom kad dobijem posao na nekom fabuloznom mestu.”

11

Zvoncica&neky

„Znam, stalno mi to govoriš”, odgovori Džuli vrzmajući se po sobi. „Samo se plašim da bih se osećala nekako uvrnuto što boravim... Oh, bože! Pogledaj ovaj porcelan! To je sigurno antikvitet. Božanstveno, zar ne?” „To je nasledila od prababe. Ako se ne osećaš uvrnuto kad svratiš kod mene na partiju večernjeg ćaskanja, ne bi se osećala uvrnuto ni da boraviš ovde. Ionako često odsedaš po hotelima.” „Ali ljudi tamo ne žive.” „Ko to kaže? Eloiza i njena dadilja žive u hotelu.”

Džuli je čupnu za rep. „Eloiza i njena dadilja su izmišljeni likovi.” „Izmišljeni likovi su takođe ljudi. Da nije tako, zar bismo marili šta se s njima dešava?

Daj da ovo prenesemo na terasu. Čekaj samo da vidiš Mejsin vrt. Njena porodica potiče iz Francuske. Tamo su razvili biznis s vinogradima.”

Lajla podiže poslužavnik u maniru iskusne konobarice, što je nekad i bila. „Njih dvoje su se upoznali pre pet godina, kad je ona bila u poseti kod babe i dede, baš kao sada, a on je bio na odmoru pa je svratio do njihove vinarije. Ljubav na prvi pogled, oboje tako tvrde.” „Tako je najbolje. Kad je na prvi pogled.” „Rekla bih da se to dešava samo u romanima, ali malopre sam sama sebi skočila u usta kad sam rekla da se izmišljeno ne razlikuje od stvarnog.” Krenula je ka terasi. „Ispostavilo se da oboje žive u Njujorku. On ju je pozvao da izađu, ona je pristala. Osamnaest meseci kasnije razmenili su bračne zavete.” „Kao u bajci.” „Što je takođe izmišljotina, mada obožavam bajke. Deluju stvarno srećno zajedno. Kao što ćeš videti, ona ima ozbiljan talenat za baštovanstvo.”

Džuli potapša dvogled dok su prolazile kroz vrata. ,,I dalje špijuniraš ljude?”

Lajla napući široke i pune usne. „Ne špijuniram. Samo ih posmatram. Ako ne želiš da te neko gleda, treba samo da navučeš zavese ili spustiš roletne.” „Aha. Vau!” Spustivši šake na bokove, Džuli prelete pogledom preko terase. ,,U pravu si.

Stvarno ima dara za baštovanstvo.” Živopisne biljke bujale su u jednostavnim saksijama od terakote, pretvarajući urbanu terasu u kreativnu oazu. „Uzgaja i paradajz?” „Da samo vidiš kako je ukusan! A tek ovo aromatično bilje! Sve je sama odgajila, iz semena.” „To je moguće?” „Za Mejsi jeste. Rekli su da se slobodno poslužim pa svakog dana ponešto štrpnem.

Sinoć sam za večeru spremila božanstvenu salatu i pojela je ovde, uz čašu vina, posmatrajući predstavu iz komšiluka.” „Ti stvarno vodiš uvrnut život. Kakav je komšiluk?”

Lajla nasu vino i pruži ruku ka dvogledu, za svaki slučaj. „Na desetom spratu žive mladi roditelji koji su svom sinčiću nedavno kupili štene.

Oboje su beskrajno slatki, i klinac i štene. Toliko se vole da ih je milina posmatrati. Na četrnaestom spratu živi seksi plavuša s opako zgodnim frajerom. Oboje bi komotno mogli 12

Zvoncica&neky

da budu manekeni. On je neuhvatljiv, stalno dolazi i odlazi. Svakog dana se upuštaju u žučne rasprave, sa sve tanjirima koji fijuču kroz vazduh, a potom sledi divlji seks.” „Posmatraš ih dok se seksaju? Lajla, daj mi taj dvogled!” „Ma, ne!” Lajla prasnu u smeh odmahujući glavom. „Ne gledam dok to rade, ali vidim šta se dešava. Prvo pričaju, onda razgovor preraste u svađu, počnu da marširaju po stanu, ona ljutito mlatara rukama i lansira projektile sve dok se na kraju ne pohvataju, i onda počnu da se svlače. U spavaćoj ili dnevnoj sobi, gde god se zateknu. Njihov stan nema ovakvu terasu već samo mali balkon pored spavaće sobe. Kad najzad uđu, oboje su skoro goli.” „Kad smo već kod toga, tu je i tip s dvanaestog. Čekaj, možda je kod kuće.”

Zgrabila je dvogled da proveri situaciju. „O, da. Samo napred, dušo. Pogledaj ovo.

Dvanaesti sprat, treći prozor sleva.”

Zaintrigirana Lajlinom pričom, Džuli prihvati dvogled i usmeri ga ka naznačenom prozoru. „Čoveče! Mmmmmmm. Kako se samo kreće! Šta kaže š na to da ga pozovemo, da se malo zabavimo?” „Sumnjam da smo njegov tip.” „Kad saberemo tvoje i moje kvalitete, nema tog muškarca koji bi nam odoleo.” „On je gej, Džuli.” „To ne može da se ustanovi sa ove daljine!” Džuli spusti dvogled namrštenog čela pa ga ponovo podiže ka licu. „Tvoj gejdar ne može da preskoči zgradu. Nisi Supermen.” „Nosi tange, to govori dovoljno.” „To mu omogućava bolju pokretljivost.” „Tange”, ponovi Lajla. „Da li svake noći đuska?” „Uglavnom. Mislim da pokušava da se probije kao glumac, a dok se to ne desi, odrađuje tezge u nekom striptiz klubu.” „Ima fantastično telo. I Dejvid je imao fantastično telo.” „Imao?”

Džuli spusti dvogled i napravi pokret kao da lomi grančicu. „Kada?” „Odmah posle urnebesne nedelje u Hemptonsu i venčanja iz pakla. To je pre ili kasnije moralo da se desi, ali nisam htela to da obavim na venčanju koje je već bilo dovoljno loše.” „Žao mi je, dušo.” „Hvala, ali tebi se Dejvid ionako nije sviđao.” „Ali nikada nisam rekla da mi se ne sviđa.” „Svejedno. Doduše, bio je prijatan za oko, ali počeo je previše da me davi, kao pijavica.

Gde ideš, koliko ćeš se zadržati, bla-bla-bla. Gnjavio me je preko m obilnog i ostavljao poruke na sekretarici. Ako bih morala duže da ostanem na poslu, ili rešila da se nađem s tobom, ili da izađem s društvom, odmah bi počeo da se duri. Gospode, ponašao se kao ljubomorna supruga - u najgorem mogućem smislu. Naravno, neću da vređam udate žene jer sam i sama bila udata. Ali bili smo u vezi samo nekoliko meseci, a on je već počeo da navaljuje da se doseli kod mene. Ne treba mi frajer koji odmah hoće da živi sa mnom.” „Misliš, pogrešan frajer koji hoće da živi s tobom”, ispravi je Lajla.

13

Zvoncica&neky

„Ni pogrešan ni pravi. Još je prerano za to posle onoga sa Maksimom.” „Od tada je prošlo pet godina.”

Džuli zavrte glavom, potapšavši je po šaci. „Svejedno. Još sam besna na tog nevernog skota. Hoću samo da se zabavljam, bez obaveza. Mrzim raskide”, dodala je. „Oni te teraju da se osećaš bedno zato što te je neko šutnuo, ili zato što si ti nekog šutnula.” „Koliko se sećam, ja nikad nikog nisam šutnula, ali držim te za reč.” „To je zato što ih navedeš da pomisle da su sami tako odlučili. Osim toga, nikada ne dopuštaš da postane toliko ozbiljno da bi uopšte moglo da se kaže da si nekog šutnula.”

Lajla se pomirljivo osmehnu. ,,U redu, još nije prošlo dovoljno vremena”, reče nateravši Džuli da prasne u smeh. „Šta kažeš da naručimo večeru? U blizini se nalazi grčki restoran koji su mi moji klijenti zdušno preporučili. Još ga nisam isprobala.” „Može ako imaju baklave za desert.” „Već sam kupila kapkejkove.” „Još bolje. Uzeću sve u paketu. Luksuzan smeštaj, dobro vino, grčka hrana, moja najbolja drugarica. I opako zgodan... oh, i znojav...” dodade ponovo zgrabivši dvogled. „Zgodni znojavi plesač neutvrđene seksualne orijentacije.” „Gej”, kategorično ponovi Lajla, krenuvši po letak za kućnu dostavu hrane.

Popile su skoro sve vino i pojele sve ćevape od jagnjećeg mesa, a onda su, negde oko ponoći, prešle na kapkejkove. Možda nije odabrala najsrećniju kombinaciju, pomisli Lajla, osetivši kako joj se želudac buni, ali njenoj prijateljici upravo je to bilo potrebno, ne bi li prebolela raskid koji ju je pogodio više nego što je želela da prizna.

Ne zbog tog tipa, razmišljala je dok je obilazila kuću da proveri sigurnosne uređaje, već zbog samog čina, i pitanja koja su nakon toga opsedala ženska srca i umove.

Da li je to zbog mene? Zašto mi ni ovog puta nije uspelo? S kim ću sad da večeram?

Kad živite u kulturi parova, osećate se manje vrednim ako nemate nikoga. „Ali to ne važi za mene”, promrmljala je, okrenuvši se ka mačoru koji se negde između poslednjeg ćevapa i prvog kapkejka sklupčao na svom krevetiću. „Meni prija da budem sama. To znači da mogu da idem gde hoću, i kad hoću, da prihvatim svaki posao koji mi se svidi. Da vidim svet, Tomase. I, dobro... da usput razgovaram s mačorima, ali ni to mi ne smeta.”

Pa ipak, bilo joj je žao što nije uspela da nagovori Džuli da prespava kod nje. Ne samo zato što joj je prijalo društvo, već i da bi svojoj prijateljici pomogla da se izbori s mamurlukom koji je narednog jutra garantovan.

Mini-kapkejkovi su đavolska stvar, zaključila je dok se spremala za krevet. Tako su slatki i sićušni da vam se čini da ništa niste pojeli, ili bar u to ubeđujete sebe, sve dok ne smažete pola tuceta.

A pošto se natankala šećerom i alkoholom, nije bilo šanse da zaspi.

Podigla je dvogled. Svetla u nekim stanovima još su bila upaljena, primetila je. Nije samo ona bila budna u... Isuse, u jedan i četrdeset posle ponoći.

Znojavi striptizer i dalje je bio na nogama, i to u društvu nekog frajera, jednako zgodnog kao on. Baš fino, pomisli. Jedva je čekala da vidi Džulino lice kad joj kaže da njen gejdar ipak može da skoči kao Supermen.

14

Zvoncica&neky

Fenseri još nisu legli. Štaviše, činilo se da su se upravo vratili iz provoda. Oboje obučeni kao za pistu. Lajla je zadivljeno zurila u ženinu svetlucavu narandžastu haljinu, priželjkujući da ošacuje i cipele. Već sledećeg časa njena radoznalost bi zadovoljena. Žena se savi ka podu, naslonivši se na muškarčevo rame, i skide zlatnu sandalu s vrtoglavo visokom štiklom i crvenim đonom.

Mmm, lubutenke, van svake sumnje.

Spustila je pogled sprat niže.

Ni Plavuša još nije legla. Ponovo je nosila crnu odeću - kratku i pripijenu - s kosom koja je štrcala iz rasturene punđe. Sigurno je bila u gradu, pomisli, ali nije baš dobro prošla.

Plakala je, odjednom shvati, primetivši kako žena briše lice dok govori. Previše brzo.

Hitno. Očigledno se opasno zakačila sa svojim momkom.

Ali gde je on?

Promenila je ugao posmatranja, ali i dalje ga nije videla. Šutni ga, mrmljala je u sebi. Nikome ne smeš da dopustiš da te tako unesrećuje. Izgledaš ko avion, i kladim se da si pametna, i sigurno zaslužuješ nešto bolje od...

Zacnula se kad ženina glava polete od udarca. ,,Oh, bože! On ju je udario! Prokleto kopile! Da se nisi...” I sama je vrisnula kad je žena pokušala da zakloni lice, nemoćno ustuknuvši pred sledećim udarcem. Žena je plakala i preklinjala.

Lajla munjevito skoči ka noćnom stočiću, zgrabi mobilni i pohita nazad ka prozoru.

Nije uspevala da vidi tog skota pod prigušenom svetlošću, ali žena je sad stajala leđima uz prozor. „Dosta je bilo”, promrmlja, spremajući se da pozove policiju. A onda se sve zaledi.

Staklo se rasprsnu i žena polete kroz prozor. Raširenih ruku, mlatarajući nogama, s kosom koja je lepršala poput zlatnih krila, tresnula je brutalno na pločnik pravo s četrnaestog sprata. ,,Oh, bože, bože, bože...” Drhteći čitavim telom, grčevito je ukucala broj na mobilnom. „Policija. Kako vam mogu pomoći?” „Taj tip... on ju je gurnuo... pala je kroz prozor...” „Gospođo...” „Samo malo... molim vas.” Nakratko je zatvorila oči, nateravši sebe da tri puta duboko udahne i izdahne. Moraš da budeš pribrana, naredi sebi, da im predočiš sve detalje. „Ovde Lajla Emerson. Upravo sam videla ubistvo. Jedna žena gurnuta je kroz prozor na četrnaestom spratu. Zovem iz...” Trebalo joj je par trenutaka da se seti adrese Kilderbrandovih. „To je zgrada preko puta. Ovaj... sa zapadne strane... valjda. Oprostite, ne mogu da razmišljam. Ona je mrtva! Sigurno je mrtva!” „Odmah ćemo poslati jedinicu. Možete li da ostanete na vezi?” „Da, naravno. Hoću.”

Uzdrhtalog tela, ponovo je virnula napolje, ali je soba iza smrskanog prozora sada bila potpuno mračna.

15

Zvoncica&neky

2 Na brzinu se spremila, zatekavši sebe kako se razmišlja da li da obuče farmerke ili bermude. To je sigurno od šoka, pomisli. Još se nije povratila od šoka, ali biće dobro. Sve će biti u redu. Bila je živa.

Navukla je farmerice i majicu i počela da maršira po stanu, noseći u naručju zbunjenog ali krotkog Tomasa.

Primetila je kako policija stiže na lice mesta i kako se ljudi okupljaju na pločniku, mada je bilo tek dva ujutru. Ali nije mogla to da gleda.

To uopšte nije ličilo na Mesto zločina, Specijalno odeljenje, Mornaričke istražitelje i ostale krimi-serije koje je gledala na TV-u. Ovo je bilo stvarno. Prelepa plavuša, koja je volela da nosi kratke crne haljine, ležala je slomljena i krvava na pločniku. Muškarac talasaste smeđe kose, sa kojim je živela, sa kojim je vodila ljubav, sa kojim je pričala i smejala se, sa kojim se prepirala i svađala, gurnuo ju je pravo u smrt.

Morala je da se smiri. Da ostane dovoljno smirena i pribrana da policajcima ispriča šta je videla. Jasno i suvislo. Mada joj je bilo mrsko da to radi, naredila je sebi da premota film.

Uplakano lice, rasturena punđa, udarci. Potom natera sebe da se priseti muškarca kog je toliko puta posmatrala kroz prozor - kako se smeje, raspravlja, izbegava hitnute projektile.

U mislima je skicirala njegovo lice i urezala ga u sećanje kako bi mogla da ga opiše policiji.

Policija će uskoro stići, tešila se. A onda skoči, začuvši zvono pred vratima. „Ne plaši se”, promrmlja, stisnuvši Tomasa. „Sve je u redu.”

Virnula je kroz špijunku, spazila dvojicu muškaraca u uniformi i pažljivo pročitala imena na njihovim pločicama.

Fichju i Moreli, ponovi u sebi dok je otvarala vrata. „Gospođa Emerson?” „Da, ja sam. Izvolite.” Povukla se unazad, razmišljajući šta da kaže, šta da uradi. „Ta žena... nije mogla da preživi takav pad.” „Nije, gospođo.” Fichju, stariji i naizgled iskusniji, preuze vodstvo. „Možete li da nam ispričate šta ste videli?” „Da, ovaj... Bolje da prvo sednemo. Izvolite, smestite se. Trebalo je da skuvam kafu.

Mogu i sad.” „Nema potrebe, zaista. Lep stan”, reče policajac, trudeći se da olabavi tenziju. „Živite kod Kilderbrandovih?” „Molim? Oh, ne. Oni nisu tu. Trenutno su u Francuskoj. Ja im čuvam stan dok se ne vrate s putovanja. Ne živim ovde. Treba li da ih pozovem? Sad je...” Smušeno je pogledala na sat. „Koliko je tamo sati? Ne mogu da se saberem.” „Nema potrebe”, ponovi policajac povevši je ka stolici. „Oprostite. Bilo je užasno. Počeo je da je bije, a onda ju je sigurno gurnuo, jer se prozor rasprsnuo i ona je... izletela napolje.” „Videli ste da je neko udario žrtvu?”

16

Zvoncica&neky

„Da, ovaj...” Ponovo je stegla Tomasa, privivši ga uz sebe, a onda ga spustila na pod.

Mačak istog časa pritrča mlađem policajcu i skoči mu pravo u krilo. „Izvinite. Hoćete li da ga odnesem u drugu sobu?” „U redu je. Fin mačak.” „Jeste. Stvarno je umiljat. Ponekad moram da brinem o mačkama koje su prilično rezervisane, pa čak i pokvarene, ali ovog puta... oprostite.” Duboko udahnuvši, naredila je sebi da ućuti. „Da krenem iz početka. Taman sam se spremala da legnem...”

Potanko im je ispričala sve što je videla i odvela ih do spavaće sobe da im pokaže pogled. Kada je Fichju napustio stan, spremila je kafu i preuranjeni doručak za Tomasa, usput razgovarajući s Morelijem.

Saznala je da se oženio pre godinu i po dana, da mu je žena trudna i da u januaru očekuju prvo dete. Nema ništa protiv mačaka, ali više voli pse. Potiče iz velike porodice, naravno, italijanskog porekla. Njegov brat drži piceriju u Maloj Italiji. Slobodno vreme provodi igrajući košarku. „Bili biste dobar policajac” natuknu Moreli. „Zaista?” „Vešto prikupljate informacije. Već sam vam ispričao pola svog života.” „Stalno postavljam pitanja. To je jače od mene. Zanimaju me drugi ljudi. Upravo zato sam i gledala kroz prozor. Gospode, ta žena sigurno ima porodicu, roditelje, braću i sestre, ljude koji je vole. Bila je prelepa, tako zgodna i visoka... mislila sam da je manekenka.” „Visoka?” „Da, u odnosu na prozor... tamo gde je stajala.” Lajla ispruži ruke, okrenuvši dlanove tako da pokaže visinu. „Sigurno je imala bar metar i sedamdeset pet.” „Kao što sam rekao, vi ste rođeni za policajca”, reče Moreli. „Ja ću otvoriti”, dodao je kad se zvono ponovo oglasilo.

Tren kasnije vratio se nazad s muškarcem umornog lica, starim oko četrdeset godina, i ženom strogog držanja, koja je bila oko deceniju mlađa. „Ovo su detektivi Voterstoun i Fajn.

Treba da popričaju sa vama. Čuvajte se, gospođo Emerson.” ,,Oh, vi odlazite? Hvala vam... za sve. Možda svratim do vašeg brata na picu.” „Obavezno svratite. Detektivi.”

Kada je ostala sama s dvoje detektiva, ponovo poče da je obuzima nervoza. „Imam skuvanu kafu.” „Ne bi nam škodilo”, odgovori detektivka Fajn. Čučnula je da pomazi mačka. „Fin macan.” „Da, jeste. Ovaj... kakvu kafu volite?” „Pravu, za oboje. Koliko sam shvatila, boravite ovde dok su Kilderbrandovi u Francuskoj?” „Da, tako je.” Bolje da se nečim uposlim, pomisli Lajla. „Ja čuvam tuđe kuće i stanove.” „Hoćete da kažete da tako zarađujete za život?”, upita Voterstoun. „Nije baš da živim od toga. To više dođe kao avantura. Za život zarađujem od pisanja. Time pokrivam većinu troškova.”

17

Zvoncica&neky

„Koliko ste dugo ovde?” upita Voterstoun. „Nedelju dana. Tačnije, nedelju i dva dana, pošto je već prošla ponoć. Treba da ostanem ukupno tri nedelje, dok su moji klijenti u poseti kod rođaka i prijatelja u Francuskoj.” „Jeste li ranije boravili ovde?” „Ne. Prvi put radim za njih.” ,,A koja je vaša adresa?” „Nemam stalnu adresu. Kad ne radim, boravim kod svoje prijateljice, ali to se retko dešava. Uglavnom sam zaposlena.” „Nemate svoj stan?” ubaci se Fajnova. „Nemam. To smanjuje životne troškove. Ali koristim adresu svoje prijateljice Džuli Brajant za poštu i službene dopise.” Dala im je još jednu adresu u Čelsiju. „Ponekad i živim tamo, između dve tezge.” „Ah, tako. Možete li da nam pokažete gde ste tačno bili kad ste videli incident?” „Izvolite, ovuda. Taman sam se spremala za krevet, mada mi se nije spavalo. Pre toga sam večerala sa svojom prijateljicom - sa Džuli, koju sam malopre pomenula - i popile smo malo vina. Malo više vina, da budem iskrena. To mi je razbilo san pa sam uzela dvogled da pogledam šta se dešava po komšiluku.” „Dvogled”, ponovi Voterstoun. „Da, evo ovaj.” Prišla je prozoru spavaće sobe i podigla dvogled. „Uvek ga nosim sa sobom. Radim u različitim delovima Njujorka... i na drugim mestima. Dosta putujem. Upravo sam se vratila s tezge u Rimu.” „Neko iz Rima vas je unajmio da mu čuvate kuću?” upita Fajnova. „Preciznije rečeno, stan”, objasni Lajla. „Poslove uglavnom dobijam preko preporuke, preko poznanika i bivših klijenata, a imam i svoj blog. Volim da posmatram ljude i smišljam priče o njima. Zapravo, špijuniram ih”, dodala je tupim glasom. „Ne razmišljam o tome na taj način, i stvarno to ne radim iz loših pobuda, ali svesna sam da je to špijuniranje. Znate... svaki od tih prozora je kao zaseban svet.”

Voterstoun podiže dvogled i pažljivo osmotri zgradu preko puta. „Imate dobar vidik.” „Često su se svađali, i vodili napete razgovore, ali na kraju bi se uvek pomirili.” „Ko to?” upita Fajnova. „Plavuša i Gospodin Neodoljivi. Mislim, ja sam ih tako nazvala. Mislim da je to bio njen stan... ovaj, zato što se iz njega šire ženske vibracije, ali on je svake noći tu spavao, bar otkako sam ovde.” „Možete li da ga opišete?”

Lajla klimnu glavom. „Nešto viši od nje - možda oko metar i osamdeset pet? Čvrste građe, zgodan, oko 85 kilograma. Smeđa talasasta kosa. Ima jamice na obrazima kad se smeje. Nešto ispod trideset godina. Veoma je privlačan.” „Šta ste tačno večeras videli?” „Prvo sam videla nju - u izazovnoj maloj crnoj haljini, s razbarušenom punđom. Plakala je, po svoj prilici, jer je prelazila rukom preko lica kao da briše suze. Pričala je ubrzano, kao da preklinje. Tako je bar meni izgledalo. A onda sam videla kako je udara.”

18

Zvoncica&neky

„Videli ste muškarca koji ju je udario?” „Ne. Samo sam videla da je neko to uradio. On je stajao s leve strane prozora. Videla sam samo udarac - samo ruku koja munjevito izleće. Tamni rukav. I kako joj glava poleće unazad. Pokušala je da zakloni lice, ali on ju je ponovo tresnuo. Zgrabila sam telefon. Stajao je ovde, na noćnom stočiću, na punjaču. Odmah sam rešila da pozovem policiju, i kad sam ponovo pogledala, ona je bila pribijena uz prozor, okrenuta leđima, blokirajući vidik. Tada je staklo puklo i ona je pala. Pala je tako brzo. Na trenutak nisam videla ništa osim nje. Pozvala sam policiju, a kada sam se ponovo okrenula, svetio je bilo ugašeno. Više se ništa nije videlo.” „Dakle, niste videli napadača?” „Nažalost, ne. Videla sam samo nju. Ali neko iz zgrade, neko od njihovih komšija, sigurno zna ko je on. Ili neko od njenih prijatelja ili rođaka. Neko ga sigurno poznaje. Taj tip ju je gurnuo. Možda nije hteo da je gurne, ali tako ju je snažno udario da je izletela kroz staklo i pala. Nema veze kako se to desilo. On ju je ubio i neko ga sigurno poznaje.” „Koliko je sati bilo kad ste je spazili?” upita Voterstoun, spustivši dvogled sa strane. „Dvadeset do dva. Bacila sam pogled na sat pre nego što sam prišla prozoru, pomislivši kako je previše kasno da budem budna. Zato znam koliko je bilo sati. Nju sam spazila samo minut-dva kasnije.” „Jeste li videli da neko napušta zgradu”, ubaci se Fajnova, „nakon što ste pozvali policiju?” „Nisam, ali nisam ni gledala. Kada je pala, čitav minut sam samo stajala kao oduzeta.” „Ljudi iz policijske centrale kažu da je vaš poziv upućen u jedan i četrdeset četiri”, nastavi Fajnova. „Koliko je vremena prošlo između trenutka kad ste je spazili i kad ju je napadač udario?” „Manje od jednog minuta. Videla sam kako se par koji živi dva sprata iznad vraća kući iz provoda - u otmenoj odeći, kao da su bili na nekom prijemu, i...” Ni slučajno nepominji obnaženog seksi pešovana. ,,I tipa s dvanaestog sprata, koji je bio u stanu s nekim ortakom... i tek onda sam spazila nju, što znači da je tada bilo već 1:42 ili 1:43, ako mi je sat tačan.”

Fajnova izvadi telefon, skliznu prstom preko ekrana i pruži ga ka njoj. „Da li prepoznajte ovog čoveka?”

Lajla se zagleda u fotografiju iz vozačke dozvole. „To je on! To je njen dečko. Sigurna sam u to. Devedeset devet procenata... ili možda devedeset šest. Dakle, već ste ga uhvatili?

Spremna sam da svedočim.”

Osetila je kako je suze saosećanja peku u očima. „Uradiću sve što je potrebno. Strašno je to što joj je uradio. Uradiću sve što tražite.” „Hvala što ste tako spremni za saradnju, gospođo Emerson, ali nema potrebe da svedočite protiv ovog lica.” „Ali on je... hoćete da kažete da je priznao?” „Ne baš.” Fajnova skloni telefon. „Trenutno je na putu ka mrtvačnici.” „Ne shvatam.” „Izgleda da je muškarac koga si videla gurnuo žrtvu kroz prozor, a onda seo na kauč, gurnuo cev trideset dvojke u usta i povukao obarač.”

19

Zvoncica&neky

,,Oh, bože. Blagi bože.” Zateturavši se od šoka, Lajla se spusti na ivicu kreveta. „Gospode.

Ubio je prvo nju, pa sebe.” „Tako izgleda.” „Ali zašto? Zašto bi to učinio?” „To tek treba da ustanovimo”, odvrati Fajnova. „Dajte da sad krenemo iz početka.” * * *

Pošto su policajci najzad otišli, Lajla je bila budna skoro dvadeset četiri sata. Htela je da pozove Džuli, ali se obuzdala. Zašto da njena najbolja prijateljica započne novi dan s tako strašnom vešću?

Potom se zamislila nad idejom da pozove majku - ona je u kriznim situacijama bila čvrsta kao stena - ali je unapred znala kako bi izgledao taj razgovor.

Nakon početne podrške i saosećanja, neminovno bi usledila ona stara i dobro poznata tirada.

Zašto moraš da živiš u Njujorku, Lajla-Lu? Tamo je tako opasno. Dođi da živiš sa mnom i ocem (potpukovnikom u penziji). Dođi u Džuno, vrati se na Aljasku. „Ne želim sad da pričam o tome. Ne mogu ponovo da prolazim kroz taj užas.”

Zato se samo stropoštala na krevet, još uvek obučena, zagrlivši Tomasa koji se odmah sklupčao pored nje.

Nekim čudom, u roku od nekoliko sekundi utonula je u čvrst san.

Kada se probudila, srce joj je lupalo kao ludo, a šakama je grčevito stezala krevet. Nije mogla da se otarasi stravičnog osećaja da leti u ambis.

To je samo reakcija, rekla je sebi. Projekcija onoga što se desilo. Pridigla se u postelji, shvativši da je već podne.

Dosta je spavala. Bolje da se istušira, presvuče i utekne iz prokletog stana. Uradila je sve što je mogla, ispričala policiji sve što je videla. Gospodin Neodoljivi ubio je Plavušu i sebe, poništivši dva života jednim potezom, i njeno opsesivno razmišljanje na tu temu nije moglo ništa da promeni.

Uprkos tome, opsesivno je zgrabila svoj ajped i upustila se u potragu za vestima o ubistvu.

Manekenka odletela pravo u smrt, pisalo je u naslovu. „Znala sam. Bila je rođena manekenka.”

Zgrabivši poslednji kapkejk - mada je znala da to nije baš pametno - počela je grozničavo da iščitava površan članak o tragediji s dvostrukim smrtnim ishodom. Sejdž Kendal. Imala je čak i manekensko ime, prođe joj kroz glavu. ,,I Oliver Arčer. Gospodin Neodoljivi takođe je imao ime. Imala je samo dvadeset četiri godine, Tomase. Četiri manje od mene. Snimila je neke reklame. Pitam se da li sam videla neku. I zašto mi zbog toga sve izgleda još gore?”

20

Zvoncica&neky

Ne, mora da prestane s tim, da uradi ono što je malopre odlučila. Da se sredi i izađe iz kuče.

Tuširanje joj je donekle pomoglo, baš kao i odeća koju je navukla na sebe, lagana letnja haljina i sandale. Šminka je odradila još bolji posao, priznala je, pošto joj je lice bledo, a oči upale.

Krenuće u šetnju, da nakratko utekne od mesta zločina i vlastitih misli, a usput možda pronađe neki restoran za brz i pristojan ručak. Potom će pozvati Džuli, da je možda zamoli da ponovo svrati kod nje kako bi mogla da prespe svoju priču u njene saosećajne blagonaklone uši. „Vraćam se za nekoliko sati, Tomase.”

Taman kada je izašla na vrata, odlučila je da se vrati i uzme karticu koju je dobila od detektivke Fajn. Neće moći da zauzda opsesivnost sve dok se ne uveri da više nema razloga za nju, rekla je sebi. Nema ničeg lošeg u tome da se glavni svedok tragedije koja je rezultirala ubistvom i samoubistvom raspita kod nadležnog detektiva da li je taj slučaj zatvoren.

Bilo kako bilo, prijaće joj da malo prošeta. Kad se vrati, može da se osveži u bazenu. U tehničkom smislu, samo je stanarima bilo dopušteno da koriste tamošnji bazen i teretanu, ali je Mejsi bila dovoljno uviđavna da joj kaže da slobodno može da se ogluši o to pravilo.

Plivanje će joj pomoći da odagna talog umora, stresa i nemira, a potom će staviti tačku na taj zastrašujući dan, isplakavši se na ramenu najbolje prijateljice.

Sutra će ponovo prionuti na posao. Život mora da se nastavi. Smrt nas neminovno podseća da život ide dalje.

Eš izruči sadržaj vrećice na sto. Lične stvari, tako su to zvali. Zatečena imovina. Ručni sat, prsten, novčanik - s previše gotovine i gomilom kreditnih kartica. Srebrna alka za ključeve iz Tifanija. Sat i prsten takođe odatle, ili možda iz Kartijea, ili bilo kog mesta koje je Oliver smatrao dovoljno važnim. Isto je važilo i za tanki srebrni upaljač.

Svetlucavi inventar koji se zatekao u džepu njegovog brata dana kada je napustio ovaj svet.

Oliver je uvek bio na rubu sledećeg velikog posla, sledećeg velikog postignuća, sledećeg bilo čega, samo da je dovoljno krupno. Šarmantni i nehajni Oliver.

Mrtav. „Kod sebe je imao i ajfon, ali još procesuiramo podatke.” „Molim?” Eš podiže pogled ka detektivki - Fajn, tako se preživala, priseti se. Detektivka Fajn, s blagim plavim očima punim tajni. „Oprostite, nisam vas čuo.” „Još procesuiramo podatke iz njegovog telefona, a kad završimo s uviđajem, treba da pođete s nama do stana da identifikujete njegovu imovinu. Kao što sam rekla, u njegovoj vozačkoj dozvoli navedena je neka adresa u Vest Vilidžu, ali tamo su nam rekli da se odselio pre tri meseca.” „Da, sećam se da ste to rekli. Ali ne znam ništa o tome.” „Niste ga videli... koliko dugo?”

21

Zvoncica&neky

To im je već rekao, njoj i onom panduru kamenog lica, sve im je ispričao kad su banuli u njegov stan. Zbog notifikacije, tako su rekli. Notinkacije zatečene imovine. Reči kojima je mesto u krimi-romanima i TV serijama, a ne u njegovom životu. „Nekoliko meseci. Tri ili četiri, ako se dobro sećam.” „Ali pričali ste s njim pre nekoliko dana.” „Da, javio se telefonom, pozvao me da izađemo na piće, da razmenimo novosti. Bio sam zauzet pa sam ga otkačio, predložio sam mu da to ostavimo za sledeću nedelju. Isuse!”

Prislonio je prste na slepoočnice. „Znam da vam ovo teško pada. Ako se dobro sećam, rekli ste da niste upoznali ženu s kojom je živeo protekla tri, skoro četiri meseca.” „Nisam. Pomenuo ju je u tom razgovoru. Pohvalio se da je upecao neku opasno zgodnu manekenku. Nisam naročito obratio pažnju na to. Oliver voli da se hvali, to mu je u krvi.” „Nije pomenuo da su on i ta manekenka imali nekih problema u vezi?” „Sasvim suprotno. Rekao je da je sjajna, da se odlično slažu i da je sve prosto savršeno.”

Spustio je pogled, primetivši mrlju nebeskoplave boje na bočnoj strani palca.

Kad su mu upali u stan, slikao je. Isprva se iznervirao što ga prekidaju, a onda se svet okrenuo naglavačke.

Nekoliko reči promenilo je sve. „Gospodine Arčere?” „Da, sve je bilo jebeno savršeno. Oliver je oduvek tako funkcionisao. Sve je bilo savršeno, sve dok...” „Sve dok?”

Eš provuče prste kroz razbarušenu crnu kosu. „Slušajte, on je deo moje porodice, sada je mrtav, a ja još nisam u stanju da svarim tu pomisao. Ne želim da kažem bilo šta loše na njegov račun.” „Nećete reći ništa loše, gospodine Arčere. Što bolju predstavu steknem o njemu, lakše ću ustanoviti šta se stvarno desilo.”

Možda je to tačno, možda je stvarno tako. Ko je on da sudi? „Dobro. Oliver je uvek pucao visoko. Unosni poslovi, najlepše žene, najbolji klubovi. Voleo je da se provodi.” „Da živi u velikom stilu.” „Da, moglo bi se tako reći. Sebe je voleo da smatra opasnim igračem - ali tako mi svega, on to nije bio. Uvek je igrao u visoke uloge, a kad bi pobedio - u bilo čemu, kocki, biznisu, zavođenju - već u sledećem krugu bi izgubio sve što je dobio, često i više od toga. Dakle, sve bi bilo savršeno, ali dok trajalo, a kad se završi, onda bi mu obično bio potreban neko da ga izvuče iz škripca. On je veoma šarmantan i pametan i... hoću reći, bio je.”

Srce mu se steže od te reči. Oliver više nikad neće biti ni šarmantan ni pametan. „Bio je majčin mezimac, njen najmlađi i jedini sin, a znate kako to ide? Navikao je da mu se stalno povlađuje.” „Rekli ste mi da nije bio nasilan.” „Ne, nisam to rekao.” Eš se natera da se trgne, da izroni iz svog bola. To mora da ostavi za kasnije. Na licu mu sevnu munjeviti plamen besa. „Nisam rekao da Oliver nije bio nasilan 22

Zvoncica&neky

već da je njegova priroda predstavljala suštu suprotnost bilo kakvom nasilju.” Optužba da je njegov brat nekog ubio zari mu se u utrobu poput noža. „Kada bi se zatekao u nezgodnoj situaciji, umeo je da se izvuče rečima ili da pobegne. Ako nijedna od tih metoda ne bi upalila - što se retko dešavalo - onda bi se naprosto sakrio.” „Ali mi imamo svedoka koji tvrdi da je vaš brat više puta udario svoju devojku pre nego što ju je gurnuo kroz prozor s četrnaestog sprata.” „Taj svedok greši!”, kao iz topa odbrusi Eš. „Oliver je bio prepotentan i zaslepljen iluzijama o vlastitoj veličini, više nego bilo ko koga poznajem, ali nikada ne bi fizički nasrnuo na ženu. I nikada nikome ne bi oduzeo život, ni u ludilu. A pogotovo ne sebi.” ,,U stanu je pronađena pozamašna količina alkohola i narkotika. Oksikontin, kokain, marihuana, vikodin.”

Dok je detektivka pričala, hladna kao špricer, Eš ju je zamislio kao valkiru nepristrasnu u svojoj moći. Da treba da je naslika, sedela bi na konju, sklopljenih krila, šarajući pogledom preko bojnog polja, lica isklesanog kao kamen, dok odlučuje ko će preživeti, a ko umreti. „Još čekamo rezultate toksikoloških analiza, ali su na stolu pored tela vašeg brata pronađene pilule, poluprazna flaša viskija Mejkers mark i čaša s pola prsta alkohola.”

Droga, alkohol, ubistvo, samoubistvo. To će se pogubno odraziti na čitavu porodicu, pomisli Eš. Mora da izvuče taj nož iz stomaka, da ih natera da shvate da greše. „Droga i burbon, to ne sporim. Oliver nije bio nevinašce. Ali što se tiče ostalog? Ne verujem u to. Taj svedok ili laže ili je u zabludi.” „Svedok apsolutno nema razloga da laže.” Dok je izgovarala te reči, Fajnova primeti kako Lajla, sa značkom za posetioce prikačenom za bretelu haljine, ulazi u kancelariju. „Izvinite me na trenutak.”

Brzo je ustala, efikasno presrevši Lajlu. „Gospođo Emerson. Jeste li se setili još nečega?” „Žao mi je, ali nisam. Samo ne mogu da izbacim taj događaj iz glave. Neprestano vidim kako pada. Kako preklinje pre... Oprostite. Morala sam da pobegnem iz stana pa sam odlučila da svratim, da vidim jeste li završili sa... mislim, da li ste zatvorili slučaj. Da li možete sa sigurnošću da kažete šta se desilo?” „Istraga je još otvorena. Čekamo još neke izveštaje, sprovodimo saslušanja. Znate, sve to zahteva vreme.” „Znam. Oprostite. Javićete mi kada bude gotovo?” „Potrudiću se. Puno ste nam pomogli.” „Ne želim da vas ometam. Bolje da krenem. Sigurno imate posla preko glave.” Prešla je pogledom preko prostorije. Radni stolovi, telefoni, kompjuteri, gomile fascikli i nekoliko uposlenih ljudi.

I tip u crnoj majici i farmericama, koji je pažljivo ubacivao ručni sat u neku vrećicu. „Vidim da su svi zauzeti.” „Cenimo vašu pomoć.” Fajnova sačeka da Lajla krene ka vratima pre nego što se ustremila nazad ka svom stolu.

23

Zvoncica&neky

„Slušajte, već sam vam ispričao sve čega mogu da se setim”, započe Eš ustajući sa stolice. „Apsolutno sve, nekoliko puta zaredom. Moram da obavestim majku i porodicu.

Potrebno mi je neko vreme da se součim s ovim.” „Razumem vas. Možda će biti potrebno da ponovo popričamo. Javićemo vam kad možete da dođete u njegov stan. Još jednom vas molim da primite moje saučešće, gospodine Arčere.”

On samo klimnu i izmaršira kroz vrata.

Pogledom je odmah potražio brinetu u tankoj letnjoj haljini. Uhvatio je tračak njene siluete - suknju zelenu poput trave i dugu pravu kosu vezanu u lepršavi rep boje jake moka kafe - dok je silazila niz stepenice.

Nije čuo mnogo od njenog razgovora s pandurkom, ali dovoljno da bude gotovo siguran da je ona videla nešto što je povezano sa Oliverovom smrću.

Mada je na stepeništu vladala skoro ista gužva kao u hodnicima i kancelarijama, uspeo je da je sustigne i da je diskretno uhvati za ruku. „Molim vas, gospođice... izvinite, ali nisam uspeo da čujem vaše ime.” ,,Oh. Lajla. Lajla Emerson.” „Lajla, želeo bih da popričam s vama, ako imate par minuta.” ,,U redu. Vi radite s Fajnovom i Voterstounom?” „Na neki način.”

U prizemlju, gde su policajci neprestano cirkulisali kroz ulazna vrata, i gde su posetioci prolazili kroz bezbednosni sistem, Lajla skinu svoju značku i spusti je na pult. Nakon jedva primetnog oklevanja, Eš izvadi svoju značku iz džepa i uradi isto što i ona. „Ja sam Oliverov brat.” „Oliver?” Trebalo joj je nekoliko sekundi, što je govorilo da nije lično poznavala Olivera.

Tada zaprepašćeno razrogači oči. „Oh. Oh, žao mi je. Tako mi je žao.” „Hvala vam. Ako ste voljni da popričate sa mnom, to bi mi...” „Nisam sigurna da li smem, da li je to dozvoljeno.” Obazrivo se osvrnula kao da ispituje teren. Potom se zagleda u njegovo lice izbrazdano dubokim bolom. „Stvarno ne znam.” „Samo nakratko. Dozvolite mi da vas častim kafom. Na nekom prometnom mestu. U blizini se sigurno nalazi neki lokal koji vrvi od policajaca. Molim vas.”

Imao je oči kao Tomas - prodorne i zelene - ali jasno je videla tugu koja zrači iz njih.

Oštre crte lica, primetila je, kao isklesane rukom veštog vajara. Tek izrasla brada davala mu je intrigantan i opasan izgled, ali te oči...

Taj čovek je upravo izgubio brata, a da bude još gore, njegov brat je uništio dva života.

Smrt je sama po sebi dovoljno teška, ali ubistvo i samoubistvo... to je sigurno brutalan udarac za porodicu koju je pokojnik ostavio za sobom. „Naravno. Preko puta se nalazi jedan kafić.” „Hvala vam. Ja sam Eš”, predstavi se on pruživši ruku. „Ešton Arčer.”

Nešto joj kliknu u zadnjem delu mozga kad je čula to ime, ali ipak ispruži ruku. „Ja sam Lajla.”

Eš je izvede napolje i klimnu glavom kad je pokazala na kafić preko puta ulice.

24

Zvoncica&neky

„Stvarno mi je žao”, prozbori ona dok su čekali na semaforu, pored žene koja se svađala mobilnim. „Sigurno je strašno kad izgubite brata. Ja nemam brata, ali ne smem ni da zamislim kako bih se osećala u takvoj situaciji. Imate li još nekog od porodice?” „Mislite, još braće ili sestara?” „Da.” On pogleda u nju dok su kretali preko ulice, probijajući se kroz reku ljudi na pešačkom prelazu. „Ima nas ukupno četrnaestoro. U stvari, sad nas je trinaestoro”, brzo se ispravi. „Sad nas je ostalo trinaestoro. Baksuzni broj”, dodade više za sebe. Žena koja se svađala mobilnim marširala je pored Lajle, govoreći oštrim i vrištavim tonom. Dve tinejdžerke cupkale su ispred njih, cvrkućući i kikoćući se zbog nekog Breda.

Nekoliko sirena zatrubi kad se svetio na semaforu promenilo.

Sigurno nije dobro čula. „Oprostite, šta ste rekli?” „Trinaest je baksuzan broj.” „Ne, mislila sam... Rekli ste da imate trinaestoro braće i sestara?” „Zapravo, dvanaestoro. Ja sam trinaesti.” Kada je otvorio vrata kafića, s druge strane ih dočeka zid buke, miris sveže kafe i slatkog peciva. „Vaša majka je sigurno...” Luda! - prođe joj kroz glavu. „Izuzetna žena”, reče. ,,I ja tako mislim. Tačnije, oni su mi polubraća i polusestre, plus deca mojih maćeha i očuha”, pojasni on, zauzevši prazan separe za dvoje. „Moj otac se ženio pet puta, a moja majka je trenutno u trećem braku.” „To je... veoma zanimljivo.” „Da, moderna američka porodica.” „Za Božić sigurno imate vašar u kući. Da li svi žive u Njujorku?” „Ne baš. Kafa?”, upitao je kada je konobarica prišla stolu. „Radije bih popila limunadu ako nije problem. Preterala sam s kafom.” „Za mene kafu. Crnu.”

Eš se zavali na naslon pažljivo je osmotrivši. Fino lice, zaključi, neobično sveže i otvoreno, mada s primetnim znacima umora i stresa, naročito u očima - dubokim, tamnosmeđim, raskošne boje kao i njena kosa, s tankom zlatnom prugom oko šarenica.

Ciganske oči, pomisli, i mada u njoj nije bilo ama baš ničeg egzotičnog, istog časa je zamisli u crvenom - u crvenoj haljini sa uzanim gornjim delom i širokom suknjom s mnogo šarenih kamera. Uhvaćenu usred plesa, u poluokretu, lepršave kose. Kako se smeje dok joj iza leđa plamti logorska vatra. „Jeste li dobro?” upita Lajla. „Oprostite, glupo pitanje. Naravno da niste.” „Ne, nisam... izvinite”, promrmlja on. Nije ni pravi trenutak, ni pravo mesto, ni prava žena, opomenu se i nagnu preko stola. „Niste poznavali Olivera?” „Nisam.” ,,A njegovu devojku? Kako se ono zvaše? Pejdž?” „Sejdž. Ne, nisam poznavala ni nju ni njega. Samo trenutno boravim u tom stambenom kompleksu i sinoć sam gledala kroz prozor... i videla...”

25

Zvoncica&neky

„Šta ste videli?” Spustio je svoju šaku preko njene, brzo je sklonivši kad je osetio kako joj se mišići napinju. „Možete li da mi kažete šta ste videli?” „Videla sam nju. Uznemirenu, uplakanu. A onda sam videla kako je neko udara.” „Neko?” „Nisam videla napadača. Ali ranije sam viđala vašeg brata kod nje. Više puta sam ih videla zajedno u stanu. Kako razgovaraju, kako se svađaju i mire. Znate već.” „Nisam baš siguran da znam. Vaš stan gleda direktno u njen? Odnosno njihov”, ispravio se. „U policiji kažu da je tu živeo.” „Ne baš. To nije moj stan. Samo boravim tu.” Lajla nakratko zaćuta kad je konobarica donela limunadu i kafu. „Hvala”, reče, uputivši joj brz osmeh. „Došla sam tu na par nedelja, dok su vlasnici na odmoru, i... znam da ću zvučati kao nametljivo njuškalo, ali vidite... volim da posmatram ljude. Boravim na raznim zanimljivim mestima pa uvek nosim dvogled sa sobom, i tako sam...” ,,I tako ste rešili da ošacujete komšiluk, kao Džimi Stjuart.” „Da!” Olakšanje i smeh stopiše se u jednoj reči. „Da, kao u filmu Prozor u dvorište. Samo što, dok to radite, ne očekujete da vidite Rejmonda Bura kako gura iskasapljeno telo svoje mrtve žene u veliki sanduk i izvlači ga napolje. Ili ga je možda spakovao u putne kofere?

Kako god bilo. Ja to ne smatram špijuniranjem, ili bar nisam, sve dok se ovo nije desilo. To je kao pozorišna predstava. Čitav svet je stvarno pozornica, a ja volim da budem u publici.”

Eš je pokušavao da pohvata niti, da pronađe neki ključ. „Ali niste videli Olivera? Niste videli da ju je on udario? Da ju je on gurnuo?” „Nisam. To sam rekla i policiji. Videla sam da ju je neko udario, ali ugao je bio nepovoljan pa nisam videla napadača. Ona je delovala prestravljeno. Plakala je i molila mogla sam to da joj pročitam na licu. Zgrabila sam telefon da pozovem policiju, a onda...

Onda je izletela kroz prozor. Staklo je puklo i ona je izletela napolje i pala.”

Eš joj ponovo dodirnu ruku, ali ovog puta nije sklonio šaku jer je primetio da je počela da drhti. „Samo polako.” „Ta slika mi neprestano lebdi pred očima. Kako staklo puca i kako ona izleće napolje, raširenih ruku, mlatarajući nogama kroz vazduh. Čujem njen vrisak, ali samo u glavi. U stvarnosti je nisam čula. Žao mi je zbog vašeg brata, ali...” „Nije on to uradio.”

Na trenutak ništa nije rekla, samo je podigla čašu i otpila gutljaj limunade. „On nije bio sposoban za tako nešto”, dodade Eš. Kada je podigla pogled, oči su joj bile pune saosećanja.

Ona nije valkira, pomislio je. U njoj ima previše emocija. „Strašno je što se to desilo.” „Vi sigurno mislite da naprosto ne mogu da prihvatim pomisao da je moj brat nekog ubio i potom izvršio samoubistvo. Ali nije to. Ja znam da on to nikad ne bi bio u stanju da uradi. Nas dvojica nismo bili naročito bliski. Nisam ga video mesecima. A čak i kad smo se viđali, to bi bilo samo nakratko. Oliver je imao daleko prisniji odnos sa Žizelom, jer su sličnih godina. Ali ona je sad u...”

Tuga se ponovo obruši na njega poput lavine. „Nisam baš siguran. Možda u Parizu.

Moraću da se raspitam. Ponekad mi je užasno išao na nerve”, nastavio je. „Sebe je smatrao vrhunskim maherom, ali nije imao onaj ubilački instinkt koji je potreban da bi to zaista 26

Zvoncica&neky

postao. Bio je pun šarma, razmetao se praznim pričama i krupnim planovima, bez šlifa da ih sprovede u delo. Ali nikad ne bi digao ruku na ženu.”

Ona ih je posmatrala, setio se. „Kažete da su se često svađali. Jeste li nekad videli da ju je udario ili gurnuo?” „Ne, nisam, ali...” „Boli me uvo da li je bio pijan ili drogiran, ali znam da nikad ne bi udario ženu. Da nikad ne bi ubio tu devojku. I nikad ne bi digao ruku na sebe. Kad god bi se uvalio u neki sos, o čemu god da je reč, bio je ubeđen da će ga neko izvući. Bio je večiti optimista, da, takav je bio naš Oliver.”

Morala je da bude pažljiva, taktična. „Ponekad nekog ne poznajemo tako dobro kao što mislimo.” ,,U pravu ste. Bio je zaljubljen. Oliver je uvek bio zaljubljen ili u potrazi za nekim u koga će se zaljubiti. Svim srcem se prepuštao tome. Kad bi zaključio da je kucnuo čas da okonča neku vezu, pronašao bi način da se izvuče, da privremeno nekud zbriše, a onda bi dotičnoj poslao skup poklon i pokajničko pismo. Nisi ti kriva, već ja - ili nešto u tom stilu. Nagledao se dramatičnih razvoda i zato je svoje veze raskidao u čistom i neopozivom maniru. Takođe, bio je previše sujetan da bi gurnuo pištolj u usta i povukao obarač. Da je stvarno rešio da se ubije - što je nemoguće, jer ništa ne bi moglo da ga gurne u baš toliko očajanje - pre bi se odlučio za pilule.” „Mislim da je to bio nesrećan slučaj... to što je pala. Da se to desilo u afektu. Kad je shvatio šta je uradio, sigurno je bio van sebe od očajanja.”

Eš odmahnu glavom. „Odmah bi me pozvao ili dojurio do mene. On je bio najmlađe dete svoje majke, njen mezimac, pa je bio prilično razmažen. Kad god bi se uvalio u nevolju, pozvao bi nekog da ga izvuče. To je bila njegova instinktivna reakcija. Eše, u škripcu sam!

Moraš da mi pomogneš!” „Obično je zvao vas.” „Da, kad bi nešto ozbiljno zabrljao, ja sam bio prvi na spisku. Osim toga, Oliver nikad ne bi mešao pilule s burbonom”, dodao je. „Njegova bivša je umrla od toga pa se klonio takvih kombinacija. Naravno, to ne znači da nije mogao da pretera s nekom od tih stvari zasebno, ali nikad ih ne bi uzeo zajedno.” „Ta teorija naprosto nije održiva. Ne može da bude”, nastavio je. „Kažete da ste ih često viđali zajedno, da ste ih posmatrali.”

Postiđena činjenicom da je to stvarno i radila, Lajla se nervozno promeškolji. „Jesam.

Grozna navika. Moram da prestanem s tim.” „Mnogo puta ste videli kako se svađaju, ali nikad nije fizički nasrnuo na nju.” „Ne, nije. Pre bi se moglo reći da je ona nasrtala na njega. Gađala ga čim stigne, uglavnom lomljivim stvarima. Jednom ga je gađala i cipelom.” „Kako je reagovao na to?” „Saginjao glavu da izbegne projektile.” Lajla se slabašno osmehnu i on spazi sićušno udubljenje - ljupku drhtavu jamicu - u desnom uglu njenih usana. „Imao je dobre reflekse.

Koliko sam mogla da zaključim, ona je vrištala na njega, jednom ga je čak i gurnula. On je ubrzano pričao, gestikulirao, pokušavao da je šarmira. Zato sam ga nazvala Gospodin Neodoljivi.”

27

Zvoncica&neky

Njene krupne tamne oči usplahireno se raširiše. ,,Oh, bože. Oprostite.” ,,U redu je. To je precizan opis. Stvarno je bio takav. Dakle, nije pokazivao znake besa, nije joj pretio, nije bio nasilan prema njoj? Nikad je nije čak ni odgurnuo?” „Ne, nikada. Uvek bi smislio nešto što bi je nateralo da se nasmeje. Videla sam, osetila čak, da nije želela da popusti, ali na kraju bi se uvek okrenula i zabacila kosu, a on bi joj prišao otpozadi, i onda bi usledio... intimni kontakt, da tako kažem. Ljudi treba da navuku zavese ako ne žele publiku.” „Ona bi ga gađala čim stigne, vrištala bi na njega, gurala ga. A on je uvek uspevao da se izvuče, da je smekša svojom slatkorečivošću i da je odvuče u krevet. Da, to već liči na Olivera.”

Zaista, pomisli Lajla, nikad nije uzvratio nasiljem. Svakog dana su se svađali i prepirali, svakog bogovetnog dana, ali on je nijednom nije udario. Nijednom je nije dodirnuo, osim ako to nije predstavljalo uvod u seks.

A opet... „Ali i dalje ostaje činjenica da je ona gurnuta kroz prozor i da je on izvršio samoubistvo.” „Da, ona je gurnuta kroz prozor, ali nije je on gurnuo. I nije pucao u sebe. To znači da je u stanu bio još neko. Morao je biti još neko”, ponovio je. „Neko ko je ubio i nju i njega. Treba da odgovorimo samo na dva pitanja: ko i zašto7.”

Ta verzija zvučala je verodostojno, bar s njegovih usana. Delovala je... nekako logično, ali upravo ta logika pobudi njenu sumnjičavost. „Ali postoji još jedno pitanje, zar ne? Kako?” „U pravu ste. Tri pitanja. Ako odgovorimo na jedno, možda dobijemo odgovor na sva tri.”

Gledao je pravo u nju. U njenim očima je sad pročitao nešto više od pukog saosećanja.

Tračak zaintrigiranosti. „Mogu li da pogledam vaš stan?” „Molim?” „Policajci me još ne puštaju u stan. Hoću da ga vidim iz perspektive koju ste vi imali te noći. Naravno, vi me ne poznajete”, dodao je pre nego što je stigla da prozbori. „Možete li da pozovete nekog da vam pravi društvo, da ne budete sami kad dođem kod vas?” „Možda. Proveriću da li je to izvodljivo.” „Odlično. Daću vam svoj broj. Javite se kad razmislite. Želim samo da vidim... moram da vidim.”

Lajla izvadi mobilni i ukuca njegov broj. „Sad moram da krenem. Već sam se previše zadržala.” „Hvala vam što ste pristali da popričate sa mnom. I da me saslušate.” „Žao mi je zbog svega što se desilo.” Izvukla se iz separea i spustila šaku na njegovo rame. „Saosećam s vama, i vašom majkom, i vašom porodicom. Nadam se da ćete pronaći odgovore koje tražite, kakvi god oni bili. Ako nešto uspem da sredim, pozvaću vas.” „Hvala vam.”

Krenula je ka vratima, ostavivši ga samog u uzanom separeu, pogleda prikovanog za kafu koju nije ni takao.

28

Zvoncica&neky

3 Pozvala je Džuli i izručila joj kompletnu priču, usput zalivajući biljke, berući paradajz i zabavljajući mačka.

Džulini zaprepašćeni uzdasi i izlivi saosećanja bili bi joj sasvim dovoljni, ali dobila je i više od toga. „Čula sam šta se desilo dok sam se spremala za posao. A kad sam stigla u galeriju, svi su već razglabali o tome. Poznavali smo tu devojku.” „Poznavali ste Plavušu?” Lajla se ugrize za jezik. Bilo je nekako neprimereno da sada koristi taj nadimak. „Hoću reći, znali ste Sejdž Kendal?” „Samo površno. Nekoliko puta je bila u galeriji. Štaviše, kupila je neke veoma fine komade. Mislim, nisam joj ih ja prodala, ali imala sam priliku da je upoznam. Isprva nisam povezala da je to ona. Čak ni kad su pomenuli Zapadni Čelsi. Nisam čula broj zgrade, ako su uopšte objavili taj podatak.” „Ne znam. Do sada sigurno jesu. Na ulici vidim ljude s kamerama. I nekoliko TV ekipa koje snimaju reportaže ispred zgrade.” „Strašno je što se tako nešto dešava. I što si se ti, ni kriva ni dužna, našla u tome. Nisu objavili ime tipa koji ju je gurnuo i potom izvršio samoubistvo, bar ne u jutarnjem izveštaju.

Posle nisam proveravala.” „Oliver Arčer, takođe poznat i kao Gospodin Neodoljivi. Srela sam njegovog brata u policijskoj stanici.” „To je... baš uvrnuto.” „Trebalo bi da bude, ali nisam se tako osećala.” Dok je razgovarala, Lajla je sedela na podu u kupatilu, pažljivo šmirglajući svetlucave fleke na jednoj od fioka s kozmetikom.

Fleka je bila uporna, ali uspeće da je sredi. „Častio me je limunadom”, nastavila je, ,,i zamolio me da mu ispričam šta sam videla.” „Ti si... izašla si na piće s njim? Zaboga, Lajla! Otkud znaš da on i njegov brat nisu serijske ubice, ili ozloglašeni kriminalci, ili manijaci koji su radili u tandemu? Ili...” „Bili smo u kafiću preko puta policijske stanice i unutra se u svakom trenutku nalazilo bar pet policajaca. Bilo mi ga je žao, Džuli. Videla sam kako pokušava da svari tragediju, da dokuči neki smisao u onome što deluje kao čisto bezumlje. On ne veruje da je njegov brat ubio Sejdž, ni nju ni sebe, i izložio je prilično ubedljive argumente protiv te teorije.” „Lajla, niko ne bi poverovao da mu je brat sposoban za to.” „To mi je jasno.” Lajla blago dunu na klizače da ukloni prašinu od šmirglanja. ,,I ja sam isprva tako reagovala. Ali kao što rekoh, bio je prilično ubedljiv.”

Gurnula je fioku, ponovo je izvukla i vratila na mesto, zadovoljno klimnuvši. Kamo sreće da sve u životu ide tako glatko. „Želi da dođe ovde, da vidi bratovljev stan iz moje perspektive.” „Jesi li sišla s uma?”

29

Zvoncica&neky

„Čekaj malo. Predložio je i da neko bude sa mnom. U suprotnom ne bih čak ni razmišljala o tome. Ali pre nego što donesem odluku, istražiću ga na Guglu. Da se uverim da u njegovoj prošlosti nema gnusnih dela, supruga koje su umrle pod tajanstvenim okolnostima, incidenata povezanih s bliskim rođacima. Kaže da ima dvanaestoro braće i sestara iz različitih brakova svojih roditelja.” „Ozbiljno?” „Shvatam te. I meni je zvučalo neverovatno. Ali hoću da budem sigurna da niko od njih nema neku mrlju u prošlosti.” „Molim te, reci mi da mu nisi dala i svoju adresu.” „Ne, nisam mu dala ni adresu ni broj telefona.” Lajla se blago namršti, vraćajući šminku u fioku. „Nisam baš toliko glupa, Džuli.” „Nisi glupa, ali si naivna. Kako se taj tip zove - ako ti je uopšte dao pravo ime. Odmah ću da potražiti preko Gugla.” „Naravno da mi je dao pravo ime. Ešton Arčer. Doduše, zvuči pomalo izmišljeno, kao ime iz nekog romana, ali...” „Čekaj malo! Rekla si Ešton Arčer? Visok, vižljast, zgodan da ti pamet stane? Zelene oči, gusta talasasta crna kosa?” „Da? Otkud znaš?” „Zato što ga poznajem. On je umetnik, Lajla, i to prilično dobar. Vodim umetničku galeriju, veoma uspešnu galeriju, i taj tip preko nas prodaje većinu svojih slika, bar u Njujorku. Naši putevi ukrstili su se mnogo puta.” „Znala sam da mi to ime zvuči poznato, ali mislila sam da je to zato što mi je u glavi ostalo ime njegovog brata. On je tip koji je naslikao onu ženu s violinom koja svira nasred livade - s onim oronulim dvorcem i punim mesecom u pozadini? Onu sliku za koju sam rekla da bih je rado kupila kada bih imala zid na koji bih je okačila?” „Da, baš taj.” „Da li je bio oženjen nekom damom koja je preminula pod tajanstvenim okolnostima?” „Koliko ja znam, nije. Nikad se nije ženio, ali je neko vreme bio u vezi sa Kelsi Nan - ona je primabalerina Američkog baleta. Možda je još uvek s njom. Ako hoćeš, mogu da proverim.

Ima solidnu reputaciju i nije totalno neurotičan, za razliku od većine svojih kolega.

Očigledno uživa u svom poslu. Njegovi su puni ko brod, i s očeve i s majčine strane. Vršljam po Guglu čisto da popunim praznine. Očeva porodica bavi se nekretninama i izgradnjom, a majčina špedicijom. Bla-bla-bla. Hoćeš da potražim još?”

Nije izgledao kao tip koji pliva u parama, pomisli Lajla. Njegov brat je ostavljao takav utisak, ali muškarac koji je sedeo preko puta nje u onom kafiću uopšte nije delovao kao bogataš. Samo kao običan čovek pritisnut bolom i besom. „Sama ću proveriti. Ukratko rečeno, misliš da neće pokušati da me gurne kroz prozor.” „Rekla bih da su šanse za to prilično tanke. Sviđa mi se, lično i profesionalno, i sad mi je žao što je izgubio brata. Uprkos činjenici da je njegov brat ubio jednu od naših klijentkinja.” „Onda ću mu dopustiti da me poseti. Kako da ga odbijem kad Džuli Brajant svojim pečatom jemči za njega?” „Nemoj previše da žuriš, Lajla.”

30

Zvoncica&neky

„Pozvaću ga sutra. Večeras sam previše umorna. Mislila sam da te zamolim da svratiš kod mene, ali totalno sam smoždena.” „Potopi su u onaj fabulozni džakuzi. Zapali sveće, uzmi neku knjigu za opuštanje. Potom uskoči u pidžamu, naruči picu, pogledaj neku romantičnu komediju na TV-u, sklupčaj se pored svog mačora i spavaj.” „Zvuči kao savršeno veče.” „Samo me poslušaj i slobodno zovi ako se predomisliš i poželiš da dođem. A ja ću za to vreme još malo da se raspitam o Eštonu Arčeru. Poznajem ljude koji se kreću u tim krugovima. Ako budem zadovoljna, dobiće pečat Džuli Brajant. Čujemo se sutra.” „Dogovoreno.”

Pre nego što je krenula ka kupatilu, na dugo kupanje u džakuziju, Lajla izađe na terasu.

Stajala je na vrelini poznog popodneva zureći u prozor preko puta, sada prekriven daskama, iza koga je nekad počivao nečiji mali intimni svet.

Džej Medok posmatrala je kako mršava brineta ulazi u zgradu nakon što je nakratko zastala da proćaska s domarom.

Bila je u pravu što je krenula za njom, što je verovala svom instinktu i zadužila Ivana da motri na brata onog idiota.

Sigurno nije bilo slučajno što su ta brineta i njegov brat zajedno izašli iz policijske stanice i potom obavili dug razgovor u onom kafiću, pogotovo ako se ima u vidu da je ta žena, po svoj prilici, živela u istom američkom bogataškom stambenom kompleksu gde su živeli onaj idiot i njegova kurva.

Policija je imala svedoka, bar po njenim informacijama. Svedok je sigurno bila ta žena.

Ali šta je tačno videla?

Koliko je saznala, policija je istraživala slučaj ubistva i samoubistva. Ali koliko god prezirala pandure, nije se nadala da će se ta teorija još dugo održati, sa svedokom ili bez njega. Ivan je prenaglio s onom kurvom pa je na brzinu morala da zataška stvari.

Njen poslodavac nije bio nimalo srećan što su se otarasili tog idiota pre nego što im je otkrio lokaciju. A kad njen poslodavac nije srećan, uslede veoma loše posledice. Džej je obično učestvovala u realizaciji tih loših posledica i nije želela da se ovog puta nešto od toga desi njoj.

Zato je morala pod hitno da reši problem. Zagonetku bolje rečeno, a ona je obožavala zagonetke. Idiot, kurva, žgoljava brineta i idiotov brat.

Kako se svako od njih uklapao u slagalicu i kako je mogla da ih iskoristi da bi se domogla plena koji je njen poslodavac želeo?

Moraće sve dobro da prouči, da razmotri svaki detalj.

Razmišljala je u hodu. Volela je omorinu, ulice prepune ljudi. Muškarci su blenuli u nju, gutali je očima. Razumela ih je - žena poput nje zasluživala je mnogo više od površnog pogleda. Pa ipak, u tom usijanom pretrpanom gradu čak ni ona nije mogla da ostavi trajni utisak. U trenucima naklonosti, njen poslodavac ju je zvao „moja azijska knedlica”, ali njen poslodavac je bio... neobičan čovek.

31

Zvoncica&neky

U njoj je video oruđe, ponekad kućnog ljubimca ili tetošeno dete. Bila je zahvalna što je nije video i kao potencijalnu ljubavnicu jer bi u tom slučaju morala da spava s njim. Pomisao na to vređala je čak i njen prilično ograničeni senzibilitet.

Zastala je ispred jednog izloga, zadivljeno osmotrivši par sandala - s visokim svetlucavim zlatnim štiklama i kaiševima od tanke leopardove kože. Nekada davno bila je srećna kad bi dobila bilo kakvu obuću. A sada je mogla da kupi sve što poželi. Sećanje na stopala koja su izgarala od bola, puna rana i žuljeva, i glad, tako oštru i duboku da joj se činilo da umire, izroni kroz slojeve nataloženih godina.

Ako bi se sad nekim poslom obrela u Kini, odsedala je u najboljim hotelima - ali su je i dalje progonila sećanja na glad i prljavštinu, na užasnu hladnoću i nepodnošljivu vrelinu.

Ali novac, krv, moć i lepa obuća uspevali su da odagnaju duhove prošlosti. Želela je te sandale, i to odmah. I tako je ušla u radnju.

U roku od deset minuta ponovo je bila na ulici, s novim sandalama na nogama, uživajući u pomisli da savršeno ističu besprekorno izrezbarene mišiće na njenim listovima. Ležerno je mahala kesom za šoping, Azijka upečatljivog izgleda obučena u crno - u kratkim uzanim pantalonama, fensi košulji i egzotičnim sandalama. Duga kosa, crna poput ebanovine, vezana u visoko podignut rep, koji joj je poskakivao na leđima, otkrivala je lice varljivo mekih obrisa, s punim crvenim usnama i krupnim bademastim očima boje uglja.

Da, muškarci su blenuli u nju, a i žene. Muškarci su želeli da je kresnu, a žene da budu kao ona - a neke možda isto što i muškarci.

Ali oni nikad neće upoznati njenu pravu prirodu. Bila je metak u tami, nož koji nečujno prelazi preko grla.

Nije ubijala samo zato što je mogla, ni zato što je to bio odlično plaćen posao, već zato što je to volela. I više od tih božanstvenih novih cipela, više od seksa, više od hrane, pića i vazduha.

Upitala se da li će morati da ubije tu žgoljavu brinetu i idiotovog brata. Zavisi kako se budu uklapali u slagalicu, zaključila je, ali ako se ispostavi da je to neophodno, moći će sebi da priušti to zadovoljstvo.

Kad joj je mobilni zapištao, izvadi ga iz tašne i zadovoljno klimnu. Žena koju je krišom fotografisala dobila je ime i adresu.

Lajla Emerson, tako se zvala - samo što, sudeći po toj adresi, nije živela u zgradi u koju je upravo ušla. Čudno, pomisli Džej, ali sigurno nije slučajno prošla baš kroz ta vrata. A pošto je bila tu, to znači da trenutno nije mogla da bude na adresi koja je stajala na njenom ekranu.

Možda pronađe nešto korisno i zanimljivo na adresi Lajle Emerson.

Nešto posle devet uveče Džuli otključa vrata svog stana i skinu cipele u kojima je provela ceo dan. Nije trebalo da dopusti da je kolege nagovore da svrate u taj salsa klub.

Doduše, dobro se provela, ali - milostivi bože - stopala su joj već čitav sat zavijala od bola, kao bebe koje pate od grčeva.

Htela je da potopi noge u toplu mirišljavu kupku, da popije nekoliko litara vode kako bi ublažila dejstvo nebrojenih margarita koje je sručila u sebe, i da se potom spakuje na spavanje.

32

Zvoncica&neky

Da li to znači da je počela da stari? - zapita se dok je zaključavala vrata. Da ju je pregazilo vreme? Da je postala dosadna?

Naravno da ne. Samo je bila umorna - pomalo zabrinuta zbog Lajle, osetljiva zbog raskida s Dejvidom i iznurena od četrnaest sati rada i zabave.

To što je imala trideset dve godine, nije imala muža i decu, i što će te noći ponovo spavati sama, nije imalo nikakve veze s tim.

Imala je fantastičnu karijeru, ubeđivala je sebe dok je marširala ka kuhinji da zgrabi ogromnu flašu fidžijske vode. Obožavala je svoj posao, ljude s kojima je radila, ljude koje je sretala. Umetnike i ljubitelje umetnosti, izložbe, povremena putovanja.

Doduše, za sobom je već imala razvod. U stvari, dva razvoda, ali prvi put je bila ludo zatreskana i imala samo osamnaest godina pa taj brak nije potrajao ni godinu dana. To se ne računa.

Međutim, sad je stajala u toj izglancanoj i vrhunski opremljenoj kuhinji, koju je prvenstveno koristila kao skladište za vodu, vino i osnovne potrepštine, nalivajući se vodom pravo iz flaše i pitajući se zašto se, dođavola, osećala tako uznemireno.

Volela je svoj posao, imala je sjajan krug prijatelja, stan opremljen po ukusu - isključivo ličnom ukusu, hvala lepo - i plakar pun prvoklasne garderobe. Bila je zadovoljna čak i svojim izgledom - uglavnom - a naročito otkako je pre godinu dana za ličnog trenera angažovala Markiza de Sada glavom i bradom.

Bila je zgodna, privlačna, zanimljiva i samostalna žena. I nije uspevala da održi vezu duže od tri meseca. Bar ne srećnu vezu, dodala je u sebi. Ne iz njene perspektive.

Možda joj to naprosto nije suđeno. Slegla je ramenima i ponela vodu kroz dnevni boravak, opremljen neutralnim bojama i električnim izlivima moderne umetnosti, a odatle nastavila ka spavaćoj sobi.

Možda treba da nabavi mačku. Mačke su zanimljive i nezavisne, i kad bi pronašla neko slatko umiljato stvorenje kao što je Tomas...

Zastala je kao ukopana, zadržavši ruku na prekidaču za svetio. U vazduhu je osetila blagi dašak parfema. Njenog parfema. Ne dnevnog riči ričija, koji je obavezno stavljala pre polaska na posao, već teškog i zavodljivog budoara, koji je koristila samo za izlaske, i to samo onda kada je bila u posebnom raspoloženju.

Kako god bilo, zahvaljujući salsi, koža joj je sad vonjala na znoj, ali odlično je poznavala taj miris.

Ne bi trebalo da bude tu.

S druge strane, ljupka ružičasta bočica sa zlatnim zatvaračem svakako je trebalo da bude tu, ali nije bila.

Zbunjeno je prišla komodi. Starinska kutija za nakit stajala je na uobičajenom mestu, zajedno s dnevnim parfemom i visokom i vitkom srebrnom vazom u kojoj se nalazio usamljeni crveni ljiljan.

Ali bočica budoara je nestala.

Da je slučajno nije stavila na drugo mesto? Ali zašto bi to učinila? Doduše, jutros je bila mamurna, pomalo usporena i smućena, ali odlično se sečala da je videla tu bočicu na komodi. Dok se spremala za posao, ispustila je zadnji deo minđuše. Jasno se sećala kako je 33

Zvoncica&neky

pokušala da prikači minđušu i kako joj je šrafčić ispao na komodu - odmah pored ružičaste bočice.

Gunđajući u sebi, krenula je ka kupatilu da proveri. Zavirila u neseser u kome je držala šminku. Ne, nije tu, zaključila je. I đavo da je nosi ako greši, ali u neseseru nije bilo još nekih stvari. Crveni tabu, karmin marke Iv Sen Loran, i tečni ajlajner Bobi Braun. Prošle nedelje ih je stavila tu, nakon posete Sefori.

Stuštila se nazad ka spavaćoj sobi i počela da pretura po večernjim torbicama - za svaki slučaj, i po putnom neseseru, koji je uvek držala u pripravnosti i koji je nedavno ponela u Hemptons, na ono venčanje iz pakla.

Stajala je u ogromnom garderoberu, s rukama naslonjenim na bokove. I zinula od zaprepašćenja kad je videla, odnosno kad nije videla ni svoje potpuno nove i još neobuvene sandale marke Manolo Blanik - sa platformama od trinaest centimetara i božanstvenim svetlucavim dezenom od cirkona.

Njena frustracija pretvori se u bes, a srce joj divlje zalupa. Mahnito je uletela u kuhinju, zgrabila svoju tašnu i izvukla mobilni da pozove policiju.

Odmah posle ponoći, Lajla joj otvori vrata. „Izvini”, reče Džuli umesto pozdrava. „Ovo je poslednje što ti treba, posle onog sinoć.” „Ne pričaj gluposti. Jesi li dobro?” „Pojma nemam. Panduri misle da sam luda. Možda i jesam.” „Ne, nisi. Daj da ovo prebacimo u spavaću sobu.”

Zgrabila je dršku Džuline torbe i odvukla je do gostinske sobe. „Tačno, nisam luda. Te stvari su stvarno nestale, Lajla. I to prilično čudne stvari, kad ti kažem. Ko bi provalio u stan da uzme šminku, parfem, sandale i torbu od leopardove kože, verovatno da u nju spakuje prethodno pomenuto? Ko bi uzeo takve stvari, a ostavio vredna umetnička dela, nakit, božanstveni ručni sat Bom i Mersje i bisere moje babe?” „Možda neka tinejdžerka?” „Ništa nisam zaturila. Znam da panduri to misle, ali nisam zaturila te stvari.” „Džuli, nema šanse da ti nešto zaturiš. Ko ti sređuje kuću?”

Džuli se utučeno stropošta na ivicu kreveta. ,,I panduri su to pitali. Već šest godina koristim usluge iste agencije. Uvek mi dolaze samo dve žene, svake druge nedelje. Ne bi rizikovale da ostanu bez posla zbog malo šminke. Osim njih, ti si jedina koja ima ključ i šifru.”

Lajla prstom iscrta X preko grudi. „Ja sam nevina.” „Ti ne nosiš moj broj obuće, a ni crveni karmin - mada bi trebalo da razmisliš o karminu. Dakle, ti si čista. Hvala ti što si me primila na prenoćište. Ne bih mogla sama da ostanem tamo. Sutra ću promeniti brave, a šifra na alarmu već je promenjena. Neka tinejdžerka, kažeš?”, zamišljeno reče. „U z gradi sigurno ima tinejdžerki. Možda je stvarno to. Samo glupa egzibicija. Nešto kao krađa u supermarketu.” „Čak i da je posredi glupa klinačka egzibicija, to se ne radi. Ne sme niko da ti vršlja po kući i uzima šta poželi. Nadam se da će policija naći ko je to.” „Pažnja! Traži se tinejdžerka koja miriše na budoar, nosi manolo sandale i karmin Crveni tabui” Džuli prezrivo frknu. „Malo sutra!”

34

Zvoncica&neky

„Ko zna, možda je ipak pronađu?” Lajla se savi ka njoj i čvrsto je zagrli. „Prvom prilikom idemo u šoping da kupiš novu šminku. Da li ti sad nešto treba?” „Samo da se dobro naspavam. Mogu li da se opružim na kauču.” „Krevet je dovoljno prostran. Spavaćeš sa mnom i Tomasom.” „Hvala ti. Ne smeta ti da se istuširam? Da sperem znoj od salse?” „Samo izvoli. Ostaviću upaljenu lampu s tvoje strane kreveta.” ,,Oh, umalo da zaboravim”, prozbori Džuli, krenuvši ka torbi da uzme pidžamu. „Eš je prošao testiranje. Popričala sam s nekim ljudima - naravno, krajnje diskretno. U najkraćim crtama, ume da bude patološki opsednut svojim poslom, može da mu pukne živac ako ga nagaziš u pogrešnom trenutku, nije naročito sklon druženju, bar ne u onoj meri u kojoj bi to želeli njegov agent i izvesne dame, ali to je otprilike sve. Nikad nije pravio probleme, nikad nije optužen za nasilno ponašanje, ako se izuzme sitan incident kad je tresnuo nekog mortus pijanog tipa na jednoj izložbi.” „Tresnuo je pijanca?” „Po svoj prilici. Kako sam čula, dotični tip se malo zaneo i počeo da pipka devojku koja je pozirala za jednu od Ešovih slika u trenutku kad njoj nije bilo do pipkanja. Moj izvor kaže da su batine bile zaslužene i da se incident odigrao u jednoj londonskoj galeriji. Dakle, spremna sam da lupim pečat ako odlučiš da mu dopustiš da virne kroz tvoj prozor.” „Onda ću tako i učiniti.”

Lajla se uvuče ispod prekrivača, utonuvši u razmišljanje o provalnicima koji kradu šminku i markiranu obuću, o ubicama i samoubicama, i o opako zgodnim umetnicima koji se pesniče s pijanim nametljivcima.

Slike su joj prolazile kroz glavu stapajući se u čudne konfuzne snove. Uopšte nije primetila kad se Džuli ušunjala u krevet i kad je Tomas radosno mjauknuo i sklupčao se između njih.

Probudio ju je miris kafe, što je svakako bio veliki plus, a kad je kročila u kuhinju, zatekla je Džuli kako tostira pecivo i Tomasa kako tamani doručak. „Nahranila si mačka i skuvala kafu. Hoćeš li da se udaš za mene?” „Znaš, mislila sam da nabavim mačku, ali možda je stvarno bolje da se udam za tebe.” „Možeš da uradiš oba.” „Staviću te na spisak za razmatranje”, odgovori Džuli, vadeći iz frižidera dve lepe staklene činije s jagodama. „Ah, imamo i jagode.” „Ti si imala jagode, a ja sam u kuhinji pronašla ove ljupke činijice. Stan je pun prelepih stvari. Ne znam kako odolevaš iskušenju da proveriš čega sve ima u tim fiokama i vitrinama.

A to ti kažem kao žena kojoj je neka mlada delinkventkinja upravo pretresla gajbu.”

S plamičkom osvetoljubivosti u očima, Džuli zabaci svoju bujnu kosu. „Nadam se da ima mitesere.” „Mejsi?” „Ko? Ma, ne... ta tinejdžerka.”

35

Zvoncica&neky

„Ah, to. Kafa mi još nije doprla do mozga. Da... da ima lice puno mitesera, da nosi zubnu protezu i da je opsesivno zatreskana u glavnog frajera u školi koji je uopšte ne primećuje.” „Naročito navijam za to treće”, zaključi Džuli. „Daj da ovo iznesemo na terasu, kao što sigurno radi taj fensi par koji živi ovde. A onda moram da se obučem i da se vratim u stvarnost.” ,,I ti imaš lep stan.” „Ovde mogu da stanu dva moja stana, a da ne pominjem ovu rajsku terasu, plus bazen i teretanu. Mislim da sam se upravo predomislila”, reče Džuli, spuštajući stvari na poslužavnik. „Šutnuću te u korist sledećeg bogatog frajera koji se upeca na moju udicu.

Udaću se za njega i doseliti se ovde.” „Sponzorušo.” „To mi je sledeća životna ambicija. Nema te bubuljičave tinejdžerke koja može da se probije kroz sigurnosni sistem na ovom mestu.” „Verovatno.” Izlazeći na terasu, Lajla skrenu pogled ka zapečaćenom prozoru. „Da, obezbeđenje je ovde tako dobro da niko ne bi mogao lako da se prošvercuje. Ali... ako su nekog pustili unutra, nekog od svojih poznanika ili komšija, ili ako je neki iskusni provalnik imao dobro razrađen plan... Samo što policajci nisu pomenuli da su pronašli tragove provale.” „Taj tip ju je gurnuo kroz prozor, a onda pucao u sebe. Žao mi je zbog Eštona, Lajla, ali tamo se desilo upravo to.” „On je ubeđen da to nije prava verzija. Ali neću više da lomim glavu time”, reče Lajla, ozlojeđeno zamahavši rukama. „Hoću da uživam u doručku s tobom, mada si me upravo šutnula zbog nekog bogatog kopilana.” „Neće biti samo bogat, već i zgodan. I verovatno latinoameričkog porekla.” „Baš zanimljivo. A ja mislila da želiš nekog trbušastog i ćelavog.” Lajla ubaci nekoliko bobica u usta. ,,U svakom slučaju, videćemo šta će na kraju ispasti. Ne mogu više da razmišljam o tome. Danas moram da prionem na posao. Da odradim poštenu smenu za laptopom, a onda ću pozvati bogatog i naočitog Eštona Arčera. Ako hoće da pogleda taj stan, neka slobodno dođe. Ja tu više ništa ne mogu da učinim, zar ne?” „Da, ti tu ništa ne možeš. Policija će odraditi svoj posao, a Ešton će morati da prihvati to što se desilo. Razumljivo je da mu to teško pada. Dok sam bila na koledžu, imala sam drugaricu koja je izvršila samoubistvo.” „Nikad mi to nisi pomenula.” „Nismo bile naročito bliske, ali smo se družile. Nisam je poznavala dovoljno dobro da primetim da je nešto muči. Kako se ispostavilo, pre toga ju je ostavio dečko - naravno, sigurno je postojao još neki razlog, ali to je poslužilo kao okidač. Nagutala se pilula za spavanje. Imala je samo devetnaest godina.” „Strašno!” Lajla se naježi, na trenutak osetivši očajanje te devojke. „Više ne želim da Gospođica Bubuljičava bude beznadežno zatreskana. Želim joj samo mitesere.” „Da. Ljubav, čak i kad nije prava, može da bude fatalna. Izostavićemo taj deo. Hoćeš da svratim kasnije, da budem ovde kad Ešton dođe?”

36

Zvoncica&neky

„Ne, sad nema potrebe za tim. Ali ako još nisi spremna da se vratiš kući, možeš da ostaneš koliko god želiš.” „Sad mi je bolje. Valjda mogu da izađem na kraj s jednom tinejdžerkom. Osim toga, pretpostavljam da je dobila to što je želela i da će se sad igrati provalnika na nekom drugom mestu.” Uprkos tome, Džuli ispusti težak uzdah. „Dođavola, bila sam zaljubljena u te sandale. Dabogda se saplela i slomila zglob.” „To je previše surovo.” „Surovo je i da ukrade moje manolo sandale.”

Znajući da nema svrhe da se raspravlja, Lajla podiže šolju i popi ostatak kafe.

37

Zvoncica&neky

4 Kada je najzad prionula na posao, vrativši se svojoj priči, Lajla je ponovo bila ona stara.

Ratovi vukodlaka i spletke školskih navijačica zahtevali su brižljivu navigaciju. To ju je okupiralo sve do popodneva, kada je Tomas počeo da traži da se malo poigra s njim.

Prekinula je na mestu gde Kejlin voljeni rođak, uletevši u opaku zasedu, ostaje da visi na tankoj niti između života i smrti. Dobro mesto za pauzu, zaključila je. Taman da osmisli dalji zaplet i pronađe inspiraciju za sledeću rundu.

Poigrala se s Tomasom bacajući mu lopticu vezanu za kanap, sve dok ga nije dovoljno zamajala da mu utrapi jednu od mehaničkih igračaka, a potom je prešla na terasu da zalije biljke, nabere paradajz i napravi mali buket cinija.

Ne mogu više da odugovlačim, konačno reče sebi. Zgrabila je mobilni i pronašla Ešov broj. Sve ponovo postade stvarno. Prelepa plavuša koja preklinje za milost. Noge koje mlataraju kroz vazduh. Iznenadni brutalni udarac kad su njeno meso i kosti tresnuli na beton u podnožju zgrade.

To je bilo stvarno, pomisli. Zauvek će ostati stvarno. Pretvaranje da se to nije desilo ne može da promeni istinu i zato je bolje da se odmah suoči s tim.

Eš je radio u svom ateljeu, s muzikom odvrnutom do daske. Počeo je sa Čajkovskim, siguran da će to odgovarati njegovom raspoloženju, ali su ga uzvišene note bacile u još dublje očajanje. Zato se prebacio na kompilaciju hard roka, koji je udarao pravo u glavu. Ta metoda je upalila. Momentalno je osetio priliv nove energije. I primetio da se atmosfera slike promenila.

Isprva je očekivao da sirena opružena na steni koja štrči nad uzburkanim morem odiše seksualnošću, ali sada je u njenoj pojavi izronilo nešto predatorsko.

To ga natera da se upita da li bi ona spasla mornare koji bi pali u olujno more kad njihov brod udari o hridi? Ili bi ih zgrabila i povukla još dublje?

Mesečina više nije bila romantična - ne, nimalo romantična. Delovala je nekako zloslutno, kao dodatna pretnja, dok je obasjavala oštre stene i svetlucala u njenim zamagljenim očima.

Dok je pravio početne skice, nije očekivao da u toj slici izroni nagoveštaj nasilja, nije mislio da će devojka s gustom mastiljavocrnom kosom, koja mu je pozirala u početnim fazama, odisati pritajenom brutalnošću.

Ali pošto je ostao sam s tom tutnjajućom muzikom, opakom burom i vrtlogom vlastitih misli, slika je počela da poprima primesu zlokobnosti. Ona čeka, pomislio je.

Kada je telefon pozvonio, prvo što je osetio bila je ozlojeđenost. Dok je radio, uvek je isključivao telefon. Pošto je imao tako veliku porodicu, morao je da postavi određene granice, inače bi po čitav dan, i bar pola noći, morao da odgovara na njihove pozive, poruke i mejlove.

Ali tog dana se osećao dužnim da ostane dostupan. Uprkos tome, oglušio se o prva dva zvona pre nego što se setio zašto nije isključio telefon.

38

Zvoncica&neky

Spustio je četkicu kojom je slikao, potom bacio i onu drugu, koju je držao u zubima, a onda se mašio telefona. „Arčer!” „Ovaj... ovde Lajla. Lajla Emerson. Htela sam... jesi li na nekoj žurci?” „Nisam. Zašto?” „Zbog muzike. Prilično je glasna.”

Eš se osvrnu da potraži daljinski, odgurnu nekoliko teglica s bojama i isključi muziku. „Izvini.” „Nema veze. Nema svrhe slušati Ajron mejden ako ne odvrneš ton do daske. Ovaj... verovatno radiš pa ne želim da ti smetam. Htela sam samo da ti javim da možeš da dođeš i pogledaš... da vidiš gde sam stajala te noći. Naravno, ako to još uvek želiš.”

Bio je iznenađen iz dva razloga. Kao prvo, što je prepoznala prastari hit Aces High od Ajron mejdena, a kao drugo, što je ispravno pretpostavila da je tokom rada imao običaj da odvrne muziku do jačine od koje su pucale bubne opne.

Ali kasnije će razmišljati o tome. „Može li odmah?” ,,Oh...”

Ne navaljuj, prođe mu kroz glavu. Loša taktika. „Samo reci kada”, brzo je dodao. „Kada tebi najviše odgovara.” „Može i sada. Samo nisam očekivala da to predložiš. Da, to je u redu. Daću ti adresu.”

On zgrabi olovku za skiciranje da pribeleži adresu. „Zapisano. Daj mi pola sata. I hvala na ljubaznosti.” „Sve je...” Ugrizla se za jezik, sprečivši sebe da ponovo kaže da je sve u redu. „Da sam na tvom mestu, i ja bih to želela da uradim. Vidimo se za pola sata.”

Gotovo, pomisli. „Da čujem, Tomase, kakav je protokol u ovakvim situacijama? Treba li da iznesem tanjirić s gaudom i krekerima? Ne, u pravu si. To bi bilo budalasto. A šminka?

Tvoja mudrost ponovo nadmašuje tvoje g odine, moj mladi šegrte. Definitivno da. Nema svrhe da izgledam kao da sam stigla iz izbegličkog kampa.”

Odlučila je da se presvuče, da obuče nešto bolje od ofucanog šortsa i prosenjene majice koja je imala boju izbledele žvakaće gume i retro aplikaciju Wonder Twins.

Neće joj škoditi da izgleda kao odrasla osoba.

Mogla je i da potopi lišće za ledeni čaj, što je takođe priličilo odrasloj i odgovornoj osobi, ali pošto je sad bilo prekasno, zaključila je da će kafa biti dovoljna ako bude želeo nešto da popije.

Još nije uspela da smiri svoju usplahirenost kad je začula zvono. Čudno, pomisli. Čitava situacija bila je tako uvrnuta. Virnula je kroz špijunku. Danas je nosio plavu majicu, a brada mu je još malo izrasla. Gusta kosa, tamna i razbarušena, zelene oči, prepredene kao mačje, pomalo nestrpljive.

Morala je da se zapita da li bi se osećala manje uvrnuto da je Eš bio dežmekast i proćelav ili dvadeset godina stariji. Da samo jedan pogled na njega nije aktivirao sve čulne tastere na njenom telu.

39

Zvoncica&neky

U ovakvoj situaciji, žena ne sme da razmišlja o tome, opomenu sebe i otvori vrata. „Zdravo. Izvoli.” Upitala se da li treba da mu pruži ruku, ali to joj je delovalo previše kruto i formalno. Zato je samo podigla šake i pustila ih da padnu. „Ne znam kako da se ponašam. Sve ovo je tako čudno.” „Ti si me pozvala i ja sam došao. Krenućemo odatle.”

Za razliku od nje, Tomas nije osećao ni trunku nelagodnosti pa odmah dotapka da pozdravi Eša. „Mačak je tvoj ili njihov?” „Njihov, ali se pokazao kao sjajno društvo. Mislim da će mi nedostajati kad odem odavde.”

Eš skliznu šakom preko njegovog krzna, od glave ka repu, kao što je ona često radila. „Da li se nekad zbuniš kad se ujutru probudiš? Mislim, da li se upitaš otkud ti tu?” „Ne, to mi se odavno nije desilo. Menjanje vremenskih zona ume da me izbaci iz koloseka, ali uglavnom radim u Njujorku i okolini.” „Fin prostor”, primeti on polako se uspravivši. „Dobro osvetljenje.” „Da, jeste. A ti pokušavaš da zapodeneš ležeran razgovor da se ja ne bih osećala uvrnuto. Hoćeš li da ti odmah pokažem gde sam bila kad se to desilo? To je najteži deo pa je možda bolje da to odmah obavimo.” ,,U redu.” „Boravim u gostinskoj sobi”, objasni ona pokazavši ka vratima. „Prozor gleda na zapad.

Te noći sam se spremala za spavanje, nakon što sam i spratila Džuli. Ah, kad smo već kod toga, ona te poznaje. Džuli Brajant. Vodi galeriju Čelsi arts.”

Visoka glamurozna riđokosa, priseti se on, sa izvanrednim okom i srdačnim nehajnim smehom. „Ti poznaješ Džuli?” „Ona mi je prijateljica. Znamo se godinama. Te noći je bila ovde skoro do ponoći. Popile smo dosta vina i smazale gomilu kapkejkova pa mi se razbio san. Onda sam uzela ovo.”

Pružila mu je dvogled. „Znaš, ja smišljam priče, to mi je posao. Pratila sam neka dešavanja kroz one prozore tamo pa sam htela da vidim šta će se sledeće desiti. Sigurno zvuči apsurdno.” „Ne, nimalo. Ja slikam, a to je samo druga vrsta priče.” „Ah, sad mi je lakše. Mislim, što ti to ne deluje sumanuto. U svakom slučaju, te noći sam je videla. Sejdž Kendal.” „Kroz onaj zapečaćeni prozor.” „Da. Prozor s leve strane malog balkona... tamo je spavaća soba.” „Ovo ti pomaže da se uvučeš pravo kod njih, zar ne?”, reče on, zagledavši se kroz dvogled. „To sam uvek shvatala kao igru, još od malih nogu. Kao da gledam neku seriju ili čitam knjigu. Jednom sam sprečila provalu, u Parizu pre par godina. Videla sam tipa koji je pokušavao da se uvuče u stan preko puta mene dok su stanari bili odsutni.” „Putovanja, avanture i rešavanje zločina. Tipičan život kućepaziteljke?” „Uglavnom ne rešavam zločine, ali...” „Nisi videla Olivera. Mog brata.”

40

Zvoncica&neky

„Ne, samo nju. Svetio u spavaćoj sobi bilo je isključeno, a svetlost u dnevnom boravku prigušena. Ona je stajala ispred prozora. Ovako.”

Prišla je prozoru da zauzme pozu. „Pričala je s nekim ko je stajao levo od nje, pored zida između prozora. Videla sam kako je udara. Udarac je bio munjevit, ali videla sam njegovu šaku. Sećam se da joj je glava poletela unazad i da je podigla ruku ka licu, evo ovako.”

Podigla je ruku, zaklonivši obraz i vilicu. „Onda ju je ponovo udario. Pesnica, taman rukav. To je sve što sam videla. Sve se odigralo munjevitom brzinom. Telefon mi je bio tamo, na stočiću pored kreveta. Jurnula sam da ga zgrabim i ponovo se okrenula. Tad je već bila pribijena uz staklo. Videla sam joj samo leđa i kosu koja se rasipa iz punđe.” „Možeš li da mi pokažeš? Ako ti ne smeta?” „Pa... evo, ovako.” Okrenula je leđa ka prozoru, uhvativši se za sims dok se naslanjala na staklo. „Kažeš da si videla samo nju? Sigurna si u to?” „Da, sigurna sam.” „Ona je bila visoka. Metar i sedamdeset osam. Proverio sam.” Spustio je dvogled. „Oliver je bio moje visine, metar i osamdeset pet. Dakle, sedam centimetara viši od nje. I navodno ju je pribio uz prozor...”

Eš krenu ka njoj. „Neću te povrediti. Hoću samo da ti pokažem.” Spustio je ruke na njena ramena i pažljivo je gurnuo unazad. Kroz košulju je osećala toplinu njegovih šaka, kao da nije imala ništa na sebi. „Ako ju je ovako držao, bila bi blago pognuta unazad, kao ti sada.”

Srce joj usplahireno poskoči. On nije planirao da je gurne kroz taj prozor, nije se plašila toga, a ni njega. Ali morala je da se zapita kako tako strašna situacija - oponašanje ubistva može da bude nabijena tolikom intimnošću? „Zašto ga nisi videla?”, upita Eš. „Da neko sad posmatra nas dvoje, video bi kako štrčim iznad tvoje glave.” „Ja imam samo metar i šezdeset pet. Ona je bila petnaestak centimetara viša.” „Čak i tako, glava bi mu bila iznad njene. Morala bi da mu vidiš lice, bar delimično.” „Možda je nosila štikle. Imala je fantastičnu obuću. Ali ne”, priseti se. „Nije nosila štikle.

Nije ni bila obuvena.”

Setila se kako je mlatarala nogama dok je padala. Bila je bosa. „Nije nosila štikle. Nije imala ništa na nogama.” „Onda je trebalo da mu vidiš lice. Bar deo lica.” „Ali nisam.” „Možda zato što je tip koji ju je gurnuo bio niži od Olivera. I niži od nje.”

Ponovo je dohvatio dvogled i zagledao se kroz prozor. „Pesnica i crni rukav, tako si rekla?” „Da, baš tako. Ta slika mi uvek izroni u glavi kad razmišljam o tome.” „Dakle, neko ko je bio slične visine kao ona ili niži. I ko je nosio crnu košulju. Moram da pitam policajce šta je Oliver imao na sebi.” ,,Oh. Ali možda nije bila crna već tamnoplava ili tamnosiva. Svetio je bilo prigušeno.”

41

Zvoncica&neky

„Dakle, tamnu košulju.” „Na jedvite jade sam odbacila ideju da je tamo mogao da bude još neko, a onda si me ti naveo da opet poverujem u to”, rekla je kad je pogledao u nju. „Potom sam ponovo ubedila sebe da nije tako, a ti me sad ponovo ubeđuješ da jeste. Ne znam šta je gore.” „Ne postoji bolje ili gore.” Kad je spustio dvogled, oči mu sevnuše od besa, koji je bukvalno varničio iz njega. „Postoji samo istina.” „Nadam se da ćeš je pronaći. Ako želiš, s terase možeš da osmotriš zgradu iz drugog ugla. Meni bi svakako prijalo da izađem na vazduh.”

Izašla je iz sobe ne sačekavši njegov odgovor. Nakon kratkog oklevanja, on zgrabi dvogled i krenu za njom. „Moram da popijem malo vode. Hoćeš li i ti?” „Može.” Tako će dobiti na vremenu, pomisli. Krenuo je za njom, prošavši pored trpezarije. „Tu radiš?” „Laptop uvek putuje sa mnom. Trudim se da ne okupiram previše prostora. Tako mogu nešto i da zaboravim kad se pakujem, a klijente to nervira.” „Dakle, ovde pišeš romane? O tinejdžerskim jadima vukodlaka?” „Da. Otkud znaš?” Podigla je ruku. „Ah, da, Gugl. To je danas neizbežno. A pošto sam ja isto učinila tebi, ne smem da se bunim.” „Potičeš iz vojničke porodice.” „Vidim da si pročitao biografiju. Da, tako je. Promenila sam sedam škola pre nego što sam završila gimnazijum zato i moja Kejli - moja glavna junakinja - ne želi nikud da mrda dok ne dobije diplomu.” „Poznajem to osećanje. Razvod može da te iščupa iz korena jednako efikasno kao i vojna prekomanda.” „Da, pretpostavljam da je tako. Koliko si godina imao kad su ti se roditelji razveli?” „Šest kad su se zvanično razišli.” Izašao je napolje, kročivši na usijanu terasu ispunjenu primamljivom aromom paradajza koji je sazrevao na suncu, i oštrim mirisom nekog egzotičnog cveća. „Bio si mali, ali čoveku to uvek teško pada. Ti si im jedino zajedničko dete?” „Imam i rođenu sestru Kloi, ona je dve godine mlađa. Potom smo nasledili Koru i Poršu kad se naš otac ponovo oženio. S tom ženom je dobio Olivera, ali su se rastali dok je on još bio beba. Naša majka se ponovo udala i tako smo dobili Valentinu, sestru po majci, potom Estebana, i tako dalje, sve do Rajli, koja sad ima petnaest godina i koja je možda pročitala tvoju knjigu, i najmlađe Medison, koja ima četiri godine.” „Imaš sestricu od četiri godine?” „Trenutna supruga mog oca je mlađa od mene. Neki ljudi skupljaju poštanske marke, a neki...” Slegnuo je ramenima. „Kako uspevaš da pohvataš konce?” „Imam tabelu.” Osmehnuo se kad je prasnula u smeh - i pred očima mu ponovo izroni ona slika: Lajla kako se okreće ispred logorske vatre u c rvenoj lepršavoj haljini. „Ne šalim se. Kad dobiješ pozivnicu za matursku proslavu ili venčanje, dobro je da znaš da li si u nekom srodstvu s tim ljudima. Ko održava vrt?”

42

Zvoncica&neky

„Fantastična Mejsi. Tako je zovem jer je skoro savršena. Volela bih da budem kao ona.

Znaš, ona ima jednu od tvojih slika.” „Žena koja živi ovde?” „Ma, ne... izvini. Ponekad ispaljujem misli ko sačmu. Sejdž Kendal. To sam čula od Džuli.

Ona ju je poznavala, površno, kao klijenta, i kaže da je kupila jedno tvoje delo. Sliku žene koja stoji na livadi i svira violinu. Videla sam tu sliku i sećam se da sam rekla Džuli da bih je kupila kad bih imala zid na koji bih mogla da je okačim. Doduše, verovatno ne bih mogla da je priuštim, ali da sam imala zid i dovoljno para, kupila bih je kao iz topa. Divna slika. Ali sad se rastužim kad pomislim na nju, jer je i ona sigurno mislila da je to divna slika. Jebeš vodu.”

Sklonila je flašu u stranu. „Jesi li za čašu vina?” „Može.” „Odlično.” Ustala je i vratila se u stan.

Eš ponovo podiže dvogled. Možda je Oliver nagovorio svoju poslednju devojku da kupi tu sliku. Doveo ju je u galeriju da se malo pohvali. Ili je ona sama odlučila da je kupi želeći da ugodi Oliveru? Ko zna? „Jesi li nekad videla još nekog u tom stanu? Neke goste, majstore, bilo koga?” upita Eš kad se Lajla vratila na terasu noseći dve čaše crnog vina. „Nisam i sećam se da mi je to bilo čudno. Svi ljudi koje sam posmatrala povremeno su imali goste. Priređivali su zabave, pozivali prijatelje u posetu, primali pošiljke. Kod svakog je neko dolazio. Ali ne i kod njih. Doduše, oni su mnogo izlazili, skoro svake noći. Bili su odsutni i preko dana, oboje, mada su obično odlazili svako za sebe. Mislila sam da idu na posao. A opet, neko im je možda dolazio kad nisam gledala. Znam da možda deluje kao da čitav dan dreždim ovde i špijuniram komšiluk, ali ako ćemo iskreno, obično samo bacim pogled ujutru i uveče, ponekad i kasno noću, kad ne mogu da spavam.” „Kad čovek ima takav stan, rado prima goste. Oliver je voleo da priređuje zabave, da se druži, pa ne bi propustio šansu da iskoristi tako dobar prostor. Zašto to onda nisu radili?” „Ljudi preko leta obično gledaju da pobegnu iz grada. Baš iz tog razloga leti imam posla preko glave.” „Dobro. Zašto i oni nisu nekud pobegli?” „Da li je on bio zaposlen?” „Radio je za rođaka s majčine strane. Otkup i prodaja antikviteta. Ako u međuvremenu nije dao otkaz. Uglavnom je živeo od novca iz porodičnog f onda, kad mu je to dovoljno da se pokrpi. Ali mislim da je već godinu dana radio za Vinija, svog ujaka. Dobro se snašao u tom poslu. Ako ništa drugo, to je porodični biznis. Konačno je uspeo negde da se skrasi. A sada... moraću da popričam s Vinijem.” „To su teški trenuci, pogotovo kad imaš tako veliku porodicu. Toliko ljudi kojima treba da saopštiš, da popričaš s njima. A opet, u tome sigurno ima i neke utehe. Ja sam oduvek želela da imam brata ili sestru.”

Nakratko je zaćutala, primetivši da Eš ponovo zuri u zapečaćeni prozor. „Jesi li se čuo sa ocem?” „Jesam.” Eš se potišteno spusti na stolicu, zagledan u čašu s vinom. „Otišli su u Škotsku na nekoliko nedelja. Vratiće se u Konektikat kad obavim neophodne pripreme.”

43

Zvoncica&neky

„Ti si zadužen za to?” „Tako je ispalo. Njegova majka sad živi u Londonu. Još ne može da dođe sebi. Svako bi se tako osećao da izgubi dete, a... voli ona i svoje kćeri, ali Oliver je za nju bio centar sveta.” „Ima li nekog pored sebe?” „Porša živi u Londonu, a Olimpija se ponovo udala. Rik - u stvari, ne... tako joj se zvao prvi muž, pre mog oca.” Protrljao je tačku između obrva. „Najdžel! Pristojan tip, bar koliko sam uspeo da ocenim. On je trenutno s njom, ali ona je van sebe od očajanja pa je meni pripala dužnost da sredim sve i da organizujem malu privatnu službu, verovatno na porodičnom posedu.” „Imate porodični posed.” „Pripada mom ocu. Novinari jedva čekaju da se obruše na njih pa je bolje da se negde sklone do sahrane.”

I da sve svale na tvoja pleća, pomisli Lajla. „A kako ti prolaziš s ljudima iz medija?”

Eš otpi gutljaj vina i svesno opusti ramena. „Ja sam mu samo polubrat, jedan iz legije braće i sestara po krvnim i bračnim linijama. Nije tako strašno, naročito pošto se nikad nisam eksponirao u javnosti.” „Nije tako izgledalo dok si se zabavljao s onom balerinom.” Lajla se slabašno osmehnu, pokušavajući da ublaži težinu situacije. „To sam saznala preko Gugla i Džuli.” „Pažnja je uglavnom bila fokusirana na nju.” „Stvarno tako misliš?” Lajla se zavali na naslon. „Uspešni umetnik veoma dubokih džepova i zavodničkih manira.” „Zavodničkih?”

Sada je na nju došao red da slegne ramenima, zadovoljna što je uspela da ga oraspoloži. „Meni tako deluje. Nije samo ona bila u središtu pažnje, ali nadam se da će te mediji ovog puta ostaviti na miru. Imaš li nekog da ti pomogne?” „Oko čega?” „Oko tih priprema. S tako velikom i tako raštrkanom porodicom, sigurno imaš posla preko glave, pogotovo u ovakvim okolnostima, kad je sve palo na tebe jer su mu i otac i majka trenutno u inostranstvu. Znam da je možda neumesno da se mešam, ali spremna sam da ti priteknem u pomoć ako zatreba. Vešta sam u telefonskim razgovorima i dobro sledim instrukcije.”

On se zagleda u nju, ali je u tim krupnim tamnim očima nazreo samo saosećanje. „Zašto mi to nudiš?” „Izvini, možda nije lepo što se namećem.” „Ne, uopšte nisam mislio na to. To je veoma lepo i ljubazno od tebe.” „Možda zbog toga što volim da gledam kroz prozor, ili što se bavim pisanjem, lako uspevam da se uvučem u tuđu kožu. Ili je možda obrnuto. Možda baš zbog toga imam poriv da posmatram ljude i da pišem. U svakom slučaju, da sam na tvom mestu, ne bih znala šta pre da obavim. I zato, ako nekako mogu da ti pomognem, treba samo da kažeš.”

Pre nego što je stigao da odgovori, da smisli šta da kaže, pozvoni mu telefon. „Izvini.”

Blago se pridigao da izvadi mobilni iz zadnjeg džepa. „Policija. Neka, ostani”, reče kad je krenula da ustane. „Molim te.”

44

Zvoncica&neky

„Detektivko Fajn.” Nakratko je zaćutao, slušajući glas sa druge strane. „Ne, nisam kod kuće, ali mogu da svratim do vas, ili... sačekajte samo malo. Nešto su otkrili”, rekao je okrenuvši se ka Lajli. „Hoće da ponovo popričamo. Mogu da odem u stanicu ili da ih pozovem da dođu ovde. Već su svratili do mog stana i videli da nisam tamo.”

Malopre je obećala da će mu pomoći, priseti se Lajla. Stvarno je to mislila i sad joj se ukazala šansa da to i uradi. „Slobodno im reci da dođu ovde. Ne smeta mi.”

Ne skrećući pogled s njenih očiju, Eš ponovo podiže mobilni. „Trenutno sam kod Lajle Emerson, u stanu u kome radi. Imate njenu adresu. Da, sve ću vam objasniti kad dođete ovde.” Ćušnuo je telefon nazad u džep. „Ne sviđa im se što sam ovde, što sam se povezao s tobom. Mogao sam to da pročitam u njenom glasu.”

Lajla zamišljeno otpi gutljaj vina. „Pomisliće da se poznajemo odranije, da smo saučesnici, da si ti iz nekog razloga ubio svog brata, a ja pristala da te pokrivam. Ali ubrzo će shvatiti da ta verzija nije održiva u mnogo pogleda.” „Nije održiva?” „Nije, jer ih u tom slučaju ne bi pozvao da dođu kod mene, i pobudio njihovu sumnjičavost. A što je još važnije, ja sam pozvala policiju samo nekoliko sekundi nakon pada. Zar bih to uradila da pokušavam da te pokrijem? Zašto bih zvala policiju, umesto da sačekam da to obavi neki slučajni prolaznik? I zašto na saslušanju ne bih rekla da sam jasno videla da ju je tvoj brat gurnuo? Krajnje prosto. Dakle, kad malo razmisle, policajci će izvesti iste zaključke i tad će zatražiti da im objasnimo otkud to da nas dvoje zajedno pijuckamo vino na terasi Kilderbrandovih. A to je razumno pitanje na koje postoji razuman odgovor.” „Prilično logično i direktno.” „Ko se bavi pisanjem, mora da provali šta ima smisla.” Samilost, pomisli on, venčana s logikom i začinjena dobro izbrušenom maštom. „Tinejdžeri vukodlaci imaju smisla?” „Zaplet ne mora da bude moguć, ali mora da bude održiv unutar sveta koji stvoriš. U mom svetu, moji vukodlaci deluju savršeno smisleno. Ali moja logika ne može da objasni zašto sam ovako nervozna. Valjda zbog prekomernog prisustva policije.” Pridigla se sa stolice i zgrabila kanticu s vodom, mada je već zalila biljke. „Nikad u životu nisam imala ozbiljniji kontakt s policijom, ali to je sad svršena priča. Ja razgovaram s njima, ti razgovaraš s njima, nas dvoje razgovaramo, i svi smo upleteni u istu mrežu. Džuli takođe razgovara s njima, pa...” „Zato što je posredovala u prodaji one slike?” „Molim? Ma ne! Neko joj je sinoć provalio u stan. Verovatno neki klinci jer su uzeli samo manolo sandale, bočicu parfema, karmin - takve stvari. Ali svejedno je morala da prijavi provalu i policajci su došli da sačine izveštaj. A sad opet dolaze. Pogledaj šta radim. Ove biljke plivaju u vodi.” „Nema veze. Ionako je vruće. Neće im škoditi.” Ali Eš ipak ustade, uze joj kantu iz ruke i spusti je na pod. „Ako hoćeš, mogu da ih sačekam u prizemlju.” „Ne, nisam to mislila. Hoću da budem tu, da popričam s njima jer sam ponovo počela da verujem da je tvoj brat nije gurnuo. Treba li da skuvam kafu? U šteku imam ribice - znaš, 45

Zvoncica&neky

one male krekere. Mogu da ih iznesem kao posluženje. Ne znam kako treba da se ponašam.

Zašto nisam spremila čaj?” „Ponovo ispaljuješ reči kao sačmu”, zaključi on. „Treba malo da se opustiš.” Podigao je čašu s vinom i pružio joj. „Kad policajci stignu, samo ćemo popričati s njima.” ,,U pravu si. Drago mi je što si ovde”, reče ona dok su se vraćali u stan. „Mada oni ne bi ni došli da ti nisi ovde. Ali ipak mi je drago što si tu. Ah, evo ih”, reče, začuvši zvono.

Prestani da razmišljaš o tome, naredila je sebi i odmarširala ka vratima. „Detektivi.” Povukla se unazad da ih propusti. „Nismo znali da se vas dvoje poznajete”, započe Fajnova. ,,I nismo se poznavali, pre ovoga.” „Juče, kad sam svratio u stanicu, čuo sam dovoljno da shvatim da je Lajla osoba koja je pozvala policiju.” Eš se spusti na stolicu u dnevnoj sobi, sačekavši da ostali učine isto. „Dok je izlazila, uspeo sam da je stignem i zamolim da popriča sa mnom.”

Fajnova prostreli Lajlu dugim i zamišljenim pogledom. ,,I vi ste ga pozvali da dođe ovde?” „Ne. Prvo smo popričali u kafiću preko puta stanice. Eš je pitao može li da pogleda stan iz moje perspektive, s mesta s koga sam videla tragediju. Ono što sam mogla da vidim.

Zaključila sam da nema razloga da ga odbijem, naročito kad sam čula da ga Džuli poznaje.”

Voterstoun upitno izvi obrve. „Džuli?” „Moja prijateljica Džuli Brajant. Ona upravlja galerijom Ćelsi arts, gde su izložene neke od Ešovih slika. Pričala sam vam o njoj”, priseti se. „Prijavljena sam na njenoj adresi.” „Svet je zaista mali.” „Da, izgleda da jeste.” „Još manji nego što mislimo”, ubaci se Fajnova. ,,U stanu žrtve pronađena e jedna od vaših slika, gospodine Arčere. Kupljena je preko galerije Čelsi arts.” „Da, čuo sam za to, ali nisam je poznavao. Obično ne poznajem ljude koji kupuju moje slike. Ne želim da se mešam u istragu, ali u pitanju je moj brat i hoću neke odgovore. Hoću da znam šta se desilo. Recite mi kako je bio obučen”, upita odlučnim tonom. „Šta je nosio kad ste ga pronašli?” „Gospodine Arčere, ovde mi postavljamo pitanja.” „Jesi li im rekla šta si videla?” nastavi on, okrenuvši se ka Lajli. „Da, naravno. Misliš na pesnicu i taman rukav? Pomenula sam taj detalj.” Nakratko je zastala. „Oliver nije nosio tamnu košulju, je li tako?” „Videli ste samo munjevit pokret”, podseti je Voterstoun. „Pod prigušenim svetlom i kroz dvogled.” „Tačno, ali sam ipak videla taman rukav. Ako Oliver nije nosio tamnu košulju, to znači da je nije on gurnuo. Takođe bi bilo logično da mu vidim lice. Eš kaže da je Oliver bio visok metar i osamdeset pet. Kako to da ga nisam videla dok ju je pritiskao uz prozor?” „Ako se sećate svog iskaza”, strpljivo natuknu Fajnova, „sve se veoma brzo odigralo i bili ste pretežno fokusirani na nju.”

46

Zvoncica&neky

„To je tačno, ali ipak je trebalo da mu vidim lice, bar delimično. S druge strane, ne bih videla taj tamni rukav da ju je kroz prozor gurnuo Oliver Arčer.” „Takođe ste izjavili da u stanu niste primetili nikog osim njih dvoje.” ,,I nisam.”

Fajnova se okrenu ka Ešu. „Da li je vaš brat bio u nekoj nevolji? Da li vam je poznato da je neko želeo da mu naudi?” „Ne, nije mi poznato. Oliver se lako izvlačio iz svake nevolje.” „Nikad niste upoznali Sejdž Kendal, ženu s kojom je vaš brat bio u vezi, s kojom je živeo i koja je, između ostalog, kupila jednu od vaših slika po nimalo skromnoj ceni. Za pozamašan petocifreni iznos.” „Znala sam da ne mogu da je priuštim”, promrmlja Lajla. „Nikad je nisam upoznao, a on mi je tek nedavno rekao za nju, kao što sam izjavio u jučerašnjem iskazu. On je nije gurnuo. I nije digao ruku na sebe. Ja znam zašto sam siguran u to, ali zašto vi razmatrate tu mogućnost?” „Imali ste izvesnih problema s bratom”, natuknu Voterstoun. „Odnosno polubratom.” „Umeo je da mi nagazi na živac.” „Poznato je da imate plahovitu narav i da volite da zamahnete pesnicom.” „Da, to ne mogu da osporim. Ali Olivera nikad nisam udario. To bi bilo kao da udarim štene. Nikad nisam udario ni ženu, niti ću to ikad učiniti. Slobodno proverite, provršljajte po mom dosijeu, pretražite sve što želite, ali mi recite zašto više niste sigurni da je onako kako neko pokušava to da predstavi.” „Mogu da izađem napolje ili da pređem u drugu sobu ako ne želite da preda mnom pričate o tome.”

Fajnova pogleda u Lajlu, a onda ponovo u Eša. „Šta god da vam kažemo, vi ćete joj to preneti?” „Ona je postupila na najispravniji mogući način. I pokazala iskreno saosećanje prema potpunom strancu, mada je komotno mogla da mi kaže da je ostavim na miru i da je već dovoljno učinila. Zašto joj ne bih rekao? Nema razloga da napušta sobu.”

Lajli nije preostalo ništa osim da zbunjeno začkilji. Nije se sećala kad je poslednji put neko tako odlučno stao na njenu stranu - ili imao potrebu da to učini. ,,U krvi vašeg brata pronađena je mešavina alkohola i barbiturata”, prozbori Fajnova. „Već sam vam rekao da on nikad ne bi pomešao tablete s alkoholom.” „Koncentracija obe supstance bila je toliko velika da je medicinski ekspert zaključio da bi preminuo od trovanja bez hitne lekarske intervencije.

Takođe je ustanovio sa stoprocentnom sigurnošću da je vaš brat bio u nesvesnom stanju u trenutku kad je nastupila smrt.”

Na Ešovom smrknutom licu nije zaigrao nijedan mišić. Lajla je odmah shvatila šta to znači. „Oliver je ubijen!” „Istragu nastavljamo pod pretpostavkom da je reč o dvostrukom ubistvu.” „Neko ga je ubio?”

47

Zvoncica&neky

„Žao mi je.” Vodena čistim instinktom, Lajla se savi ka njemu i stegnu mu šaku. „Znam da si sve vreme i verovao da je reč o ubistvu, ali ovo je... Tako mi je žao, Eštone.” „Pogrešno mesto i pogrešno vreme?”, polako izusti Ešton. „Da li je to u pitanju? „Njega su onesvestili, a nju su tukli i maltretirali, a onda su je gurnuli kroz prozor.

Potom su rešili da i njega eliminišu, tako da izgleda kao da je izvršio samoubistvo, zbog griže savesti ili iz očajanja. Ali nju su promišljeno povredili, što znači da je ona bila glavna meta.” „Pošto tvrdite da je niste poznavali, pitanja će biti fokusirana na vašeg brata. Da li je nekome dugovao novac?” „Uvek je plaćao svoje dugove. Uzeo bi novac iz fonda, ili od našeg oca, od majke, od mene... ali uvek bi sve izmirio.” „Gde je nabavljao drogu?” „Pojma nemam.” „Prošlog meseca je otputovao za Italiju, svratio u London na nekoliko dana, potom u Pariz, a onda se vratio u Njujork. Znate li nešto o tom putovanju?” „Ne. Možda je to bio poslovni put? Majka mu živi u Londonu pa je možda svratio da je obiđe. A naša polusestra Žizela, koliko znam, trenutno živi u Parizu.” „Možete li da nam date njihove kontakt podatke?” „Da, naravno. Kažete da je bio u nesvesti?”

Lice detektivke Fajn naprasno smekša. „Da. Forenzički nalazi ukazuju na to da je bio u nesvesti u trenutku kada je nastupila smrt. Samo još nekoliko pitanja.”

Lajla je ćutala dok su detektivi postavljala pitanja, a Eš utučeno odgovarao. Ispratila je policajce kad su završili s posetom - bar zasad, pomisli. Potom se vratila u sobu i sela. „Hoćeš li još vina ili vode? Ili možda kafu?” „Ne, hvala... Moram da krenem. Moram da obavim neke pozive. I... hvala ti.” Ustao je sa stolice. „Žao mi je što... što si uvučena u ovo. Hvala ti.”

Ona odmahnu glavom, a onda ponovo posluša svoj instinkt i priđe da ga zagrli. Osetila je kako se njegove šake lagano i obazrivo spuštaju na njena leđa pre nego što se odmakla. „Ako nešto mogu da učinim, treba samo da mi javiš. Stvarno to mislim.” „Da, vidim da to stvarno misliš.” Uzeo je njenu ruku i nežno je stisnuo, a onda krenuo ka vratima.

Ubrzo je ostala sama u hodniku, tugujući zbog njega, sigurna da ga više nikad neće videti.

48

Zvoncica&neky

5 Eš je stajao ispred zgrade s rukama u džepovima. Sve do tog trenutka nije shvatao koliko mu je bilo mrsko da kroči unutra. Neki deo njega je to očigledno predosetio i šapnuo mu da pozove svog najboljeg prijatelja da krene sa njim.

Luk Talbot stajao je pored njega u gotovo identičnoj pozi. „Mogao si da sačekaš njegovu majku.” „Neću da prolazi kroz to. Već je u dovoljno lošem stanju. Daj da to obavimo. Panduri čekaju.” „Rečenica koju niko ne voli da čuje.”

Eš priđe domaru, objasni mu razlog svog dolaska i pokaza ličnu kartu da ubrza postupak. „Žao mi je zbog vašeg brata, gospodine.” „Hvala vam.” Već je bio umoran od tih reči. U protekla dva dana obavio je bezbroj razgovora s bezbroj ljudi, čuvši sve moguće varijacije saučešća. „Kad završimo s ovim, idemo negde na pivo”, predloži Luk dok su se vozili liftom do četrnaestog sprata. „Držim te za reč. Znam da će Olimpija želeti da pregleda njegove stvari pa sam mislio da je možda bolje da nešto unapred eliminišem. Ona neće primetiti razliku, a tako će joj biti bar malo lakše.” „To treba sama da odluči, Eše. Već si preuzeo dovoljno tereta na sebe. I kako ćeš, dođavola, znati da nisi eliminisao džemper koji mu je poklonila za Božić?” „Da, u pravu si.” „Zato sam ovde.” Luk izađe iz lifta zajedno s Ešom. Bio je muškarac širokih ramena, snažnih ruku, krupnih šaka. Visok metar i devedeset tri, s g ustom smeđom kovrdžavom kosom prošaranom suncem, koja je padala preko kragne jednostavne bele majice. Zakačio je naočari za sunce za pojas farmerica, na brzinu osmotrivši hodnik svojim arktičkoplavim očima. „Ovde je baš tiho”, primeti. „Da. Kladim se da imaju propise o dozvoljenom nivou buke. I gomilu drugih pravila.” „Naravno da imaju. Ne mogu svi da priušte da kupe čitavu zgradu pa da ih boli uvo za kućni red.” „Ovo je mala zgrada.” Eš zastade pred vratima koja su još bila obeležena policijskom trakom, mada je bila prosečena da bi neko ušao unutra. U tri krasna, pomisli i pritisnu zvono.

Bio je zatečen kad se detektiv Voterstoun pojavi pred vratima. „Mislio sam da ovde dežura običan policajac.” „Došao sam da još nešto obavim.” „Luk Talbot”, predstavi se Luk pruživši ruku. „Drago mi je. Ne delujete kao advokat”, natuknu Voterstoun.

49

Zvoncica&neky

,,I nisam advokat.” „Luk će mi pomoći da spakujem stvari. Ako izuzmemo odeću, nisam siguran šta bi još...”

Eš naglo zaćuta kad se osvrnuo oko sebe, spazivši bledosivu sofu zamazanu sasušenom krvlju i tamniji sivi zid prekriven mrljama koje su svedočile o stravičnom događaju. „Isuse, zar to niste mogli nekako da pokrijete?”, upita Luk. „Nažalost, nismo. Možete da popričate s rođacima Kendalove i unajmite nekog da to sredi. Daćemo vam imena nekoliko kompanija koje su specijalizovane za takve poslove.”

Fajnova kroči u sobu iz drugog dela stana. „Gospodine Arčere, tačni ste.” Začkiljila je očima, pažljivo osmotrivši Luka, a onda uperila prstom ka njegovim grudima. „Pekarsko tuce, zar ne? Pekara u Zapadnoj šesnaestoj ulici.” „Tako je. To je moja pekara.” „Viđala sam vas tamo. Vi ste zaslužni što svake nedelje provodim pet dodatnih sati u teretani.” „Hvala na komplimentu.” „Zbog vaših čokoladnih kocaka. Pogubne su za liniju. On vam je prijatelj?” upitala je Eša. „Da. Došao je da mi pomogne. Dobio sam spisak od Oliverove majke, da pronađem neke stvari koje mu je dala. Nešto iz porodičnog nasledstva. Ali ne znam da li su te stvari uopšte još kod njega i da li ih je držao ovde.” „Možete da mi date spisak pa ću proveriti.” „Spisak je u telefonu.” Eš izvadi mobilni i okrenu ga ka njoj. „Da, videla sam dugmad za manžetne i ručni sat u spavaćoj sobi. A što se tiče starinske srebrne tabakere... ne, nju nisam primetila, baš kao ni stoni časovnik. Ne, to nije ovde.

Sumnjam da bismo mogli da ih previdimo.” „Onda ih je verovatno prodao.” „Možete da se raspitate kod njegovog ujaka, on drži antikvarnicu.” „Da.” Eš uze mobilni iz njene ruke ponovo se osvrnuvši. I ugleda svoju sliku na zidu preko puta upropašćene sofe. „Fina slika”, primeti Fajnova. „Da, slika koja ima smisla.” Voterstoun slegnu ramenima, primetivši Ešov bezizražajni pogled. „Većina slika deluje besmisleno.”

Leona, setio se, tako se zove devojka koja je pozirala za tu sliku. Mekog zaobljenog tela, sanjalačkog lica i bosih stopala. I tako ju je zamislio na livadi, s raspuštenom kosom i lepršavom suknjom, kako svira na violini.

Tako naslikana, posmatrala je kako njegov brat umire.

Ne, tu stvarno nije bilo nikakvog smisla. „Voleo bih da ovo što pre obavimo. Rečeno mi je da još ne možemo da preuzmemo njegovo telo.” „Ne bi trebalo još dugo da čekate. Raspitaću se pa ću vam javiti.” ,,U redu. Pokupiću njegovu odeću i stvari sa spiska. Njegovoj majci je to važno. Što se tiče ostalog, ne znam šta je čije.” „Ako vidite nešto što vam deluje poznato, samo nam prijavite.” „Sigurno je imao neke dokumente, papire, kompjuter.”

50

Zvoncica&neky

„Laptop je kod nas. Još procesuiramo podatke. Pronašli smo i kutiju s dokumentima.

Papiri od osiguranja, od porodičnog fonda, pravna prepiska. Sve smo pregledali i ostavili u spavaćoj sobi. To možete slobodno da uzmete. Ima i nekih fotografija. Da li možda znate da li je imao sef?” „Ne, bar koliko je meni poznato.” „U njegovoj komodi pronašli smo šest hiljada četiristo pedeset dolara u kešu. I to možete da uzmete. Kad završite, treba da potpišete izjavu. Daćemo vam spisak stvari koje su uzete iz stana kao dokazni materijal ili u svrhu forenzičke istrage. Proverite kada možete da dođete po njih.”

Eš samo odmahnu glavom, krenu ka vratima kroz koja je Fajnova malopre izašla, i kroči u spavaću sobu.

Zidovi bordo boje s upadljivom belom bordurom davali su sobi stilski, gotovo kraljevski izgled, čemu je dodatno doprinosio masivni drveni krevet sa stubovima za baldahin.

Panduri su sigurno pretresli krevet sve do dušeka, prođe mu kroz glavu, Zbog forenzičke istrage. Starinska škrinja u podnožju kreveta bila je otvorena, a sadržaj ispreturan. Sve je prekrivao tanušan sloj prašine.

Umetnička dela bila su odabrana s ukusom, verovatno zaslugom žene koja je tu živela. Šuma obavijena izmaglicom, talasasti brežuljci obasjani svetlošću zvezda. Detalji koji su se savršeno uklapali u taj kraljevski ambijent - i pružali mu uvid u prirodu žene s kojom je njegov brat otišao u smrt. Ispod te glamurozne fasade imala je romantičnu dušu. „Lepo mu je pristajalo da živi ovde”, natuknu Eš. „Voleo je ovakva mesta, otmena i stilski uređena, s detaljima koji odišu duhom stare aristokratije. Oduvek je želeo tako nešto. I najzad je to i dobio.”

Luk je sklapao prvu od velikih kartonskih kutija koje su doneli. „Rekao si da je zvučao srečno kad ste se poslednji put čuli. Srećno i uzbuđeno.” „Da. Srećno, uzbuđeno, zaneseno.” Eš smušeno protrlja lice. „Zato sam eskivirao taj susret. U njegovom glasu sam čuo da ima neku novu grandioznu ideju, da se upustio u neku novu fantastičnu šemu. Nisam imao živaca za to. Ni za njega kad je u takvom stanju.”

Luk skrenu pogled ka njemu, i pošto je dobro poznavao svog prijatelja, ležerno izusti: „Ako nameravaš ponovo da bičuješ sebe, dopusti da ti bar pridržim kaput.” „Ne, mislim da sam završio s tim.”

Ali ipak priđe prozoru i zagleda se ka suprotnoj zgradi. Odmah je prepoznao Lajlin prozor, zamislio je kako stoji tamo te noći, pokušavajući da se uvuče u tuđe živote.

Da je pogledala deset minuta ranije, ili deset minuta kasnije, ne bi videla ništa.

Da se to nije desilo, da li bi se njihovi putevi ikad ukrstili? Zatekavši sebe kako se pita šta sad radi, dok on zuri u njen prozor, okrenuo se na drugu stranu. Prišao je komodi, otvorio fioku i zagledao se u gomilu ispreturanih čarapa.

Panduri, pomisli. Oliver ih nikad ne bi tako ostavio. Sve čarape bile bi pedantno sklopljene i poslagane u uredne gomilice. Pogled na ispreturanu fioku dodade još jedan sloj tuge preko njegovog srca, nalik prašini koja je padala na drveni nameštaj. „Jednom sam bio s njim u nekoj radnji, ne mogu da se setim zašto, i trebalo mu je dvadeset minuta da kupi par prokletih čarapa - par koji se idealno slaže s kravatom! Ko još vodi računa o tome?”

51

Zvoncica&neky

„Nas dvojica sigurno ne.” „Neki beskućnik uskoro će šetati naokolo u kašmirskim čarapama”, promrmlja Eš, izvukavši kompletnu fioku i sručivši njen sadržaj u kutiju.

Dva sata kasnije, imao je četrdeset dva odela, tri kožne jakne, dvadeset osam pari cipela, bezbroj košulja i kravata, kutiju punu markirane sportske garderobe, opremu za skijanje, opremu za golf, dva ručna sata, roleks i kartije, plus sat koji je Oliver nosio u trenutku smrti. „ A ja sam te ubeđivao da ti ne treba toliko kutija.” Luk se zagleda u gomilu koja je ležala na podu. „Trebaće nam još nekoliko komada.” „Ostalo može da sačeka, ili da ide bestraga. Uzeo sam sve što je njegova majka tražila.” „Kako god ti kažeš. Čak i ovako, moraćemo da unajmimo nekoliko taksija.” Luk se namršti nad kutijama. „Ili kombi za selidbe.” „Pusti to. Pozvaću nekog da sve prebaci u moj stan.” Eš uze mobilni da ugovori posao. ,,A onda idemo na to pivo.” „Utoliko bolje.”

Eš je donekle živnuo čim je napustio zgradu, ali je poseta bučnoj i dupke punoj pivnici imala još lekovitije dejstvo. Šank od tamnog drveta, miris kvasca, zveckanje čaša, žamor glasova.

Baš ono što mu je trebalo da izbriše stravičnu tišinu opustelog stana.

Podigao je čašu i zagledao se u zlatnu tečnost koja se presijavala pod svetlošću. „Ko to pije točeno pivo koje se zove Besin divlji vepar?” „Ti, čini mi se.” „Samo zato što hoću da vidim kakvo je.” Eš otpi još jedan gutljaj. „Nije loše. Zašto i ti ne služiš pivo?” „Ja držim pekaru, Eše.” „Pa šta?”

Luk prasnu u smeh i podiže čašu da proba svoje pivo - nešto što se zvalo Hopa-cupa. „Mogao bih da promenim naziv u Pivce i perece.” „Ljudi bi čekali u redu da ugrabe slobodan sto. Cenim što si danas pošao sa mnom, Luk. Znam da si teška srca ispustio poslastičarski špric iz ruke.” „Da budem iskren, prija mi da povremeno uzmem slobodan dan, da pobegnem od usijanih peći. Znaš, razmišljam da otvorim još jedan lokal.” ,,I da se satreš od posla.” „Možda, ali poslednjih osamnaest meseci nam stvarno dobro ide pa sam krenuo u potragu za novom lokacijom, uglavnom po Sohou.” „Ako ti treba finansijska podrška...” „Ovog puta ne. Ali to sigurno ne bih mogao da kažem, ni da razmišljam o proširenju biznisa, da mi prošli put nisi pritekao u pomoć. Znači, ako otvorim još jednu pekaru i sebe prerano oteram u grob, ti ćeš biti kriv.”

52

Zvoncica&neky

„Poslužićemo na sahrani tvoju pitu s višnjama.” Pošto ga je to podsetilo na Olivera, otpio je još piva. „Njegova mama hoće gajde.” „Čoveče!” „Pojma nemam otkud joj takve ideje, ali nema šanse da odustane. Zaključio sam da je bolje da joj udovoljim jer tako bar neće razmišljati o počasnoj paljbi od dvadeset jednog plotuna ili pogrebnoj lomači. A ne bi me iznenadilo da čak i to zatraži, jer je u totalnom rasulu.” „Ne brini, sredićeš ti to.”

To je bio njihov porodični moto, pomisli Eš. Eš će to srediti. „Sve je na čekanju dok nam ne isporuče telo. Pa čak i tada, kad obavimo sahranu, neće biti gotovo. Ne može da bude gotovo sve dok ne saznamo ko ga je ubio i zašto.” „Možda su panduri već odmakli sa istragom. Samo još ne žele da pričaju o tome.” „Ne mislim da je tako. Kod Voterstouna i dalje postoji crv sumnje da sam to možda ja uradio. Ne sviđa mu se što smo Lajla i ja naprasno počeli da se družimo.” „Samo zato što te ne poznaje dovoljno dobro da shvati da su tebi neophodni odgovori jer te ljudi sa svih strana saleću pitanjima. I ja imam jedno. Kako izgleda ta mala špijunka?” „Ona to ne smatra špijuniranjem, a kad je budeš čuo kako priča o tome, skapiraćeš zašto to radi. Naprosto voli ljude.” „Ma nemoj?” „Da, na razne načine. Voli da ih posmatra, da razgovara s njima i da bude s njima, što je donekle čudno jer se bavi pisanjem i provodi mnogo sati u samoći, zadubljena u svoje priče.

Ali to valjda ide podruku s čuvanjem tuđih kuća. S tim što boravi sama u tuđem životnom prostoru i vodi računa o tuđim stvarima. To joj je valjda u krvi.” „Šta to?” „Da se stara o svemu. O stvarima svojih klijenata, o njihovim domovima i kućnim ljubimcima. Dođavola, tako se ophodi čak i prema meni, mada me praktično i ne poznaje.

Tako je... otvorena. Ljudi koji su u toj meri otvoreni povremeno nagrabuse.” „Ti si se zagrejao za nju”, natuknu Luk, zavrtevši prstom kroz vazduh. „Sigurno opasno izgleda.” „Nisam se zagrejao. Samo mi deluje kao zanimljiva i pristojna osoba. Voleo bih da mi pozira.” „Sto posto! Skroz si zagoreo!” „To što slikam neku ženu ne znači da sam zagrejan za nju. Da je tako, non-stop bih bio u tom stanju.” „Moraš da budeš donekle zagrejan za svaku ženu koju slikaš, jer u suprotnom ne bi želeo da ti pozira. Kao što rekoh, sigurno izgleda da ti pamet stane.” „Ništa naročito. Ima fino lice, seksi usta, kosu dugu bar kilometar, tamnu kao topla čokolada koju služiš u svojoj pekari. Ali... stvar je u njenim očima. Ima ciganske oči, prosto te uvlače u sebe, u krajnjoj suprotnosti s tom svežinom i otvorenošću.” „Kako je vidiš?”, upita Luk, očigledno upoznat s Ešovom metodom rada.

53

Zvoncica&neky

„U crvenoj lepršavoj haljini, uhvaćenu u poluokretu, u čergarskom logoru, sa mesečinom koja se probija kroz gustu zelenu šumu.”

Eš lenjo zavuče ruku u džep da uzme olovku koju je uvek nosio sa sobom i u nekoliko brzih pokreta nacrta njeno lice na salveti. „Skica je prilično gruba, ali liči.” „Kao što rekoh, dobro izgleda, samo nije svesna toga. Hoćeš li da je pitaš?” „To mi deluje neumesno.” Eš slegnu ramenima kad je Luk izvio obrve. „Tačno, kad je posao u pitanju obično se ne obazirem na to, ali situacija je pomalo... uvrnuta. Ona to tako definiše. Kao uvrnutu situaciju. Dok bih ja pre rekao da je sjebana do pakla i nazad.” „Stvar semantike.”

Lukov odgovor natera ga da se osmehne. „Da, to su puke reči. Kako god bilo, sigurno je već sita svega, i mene i pandura. Mislim da jedva čeka da prede na sledeći posao, na neko novo mesto, da svaki put kad pogleda kroz prozor ne mora da se seća šta se tu desilo. Kad smo već kod toga, njenoj prijateljici je samo jednu noć posle nesreće neko provalio u stan. Ili bar ona tako misli.” „Šta tu ima da se misli? Jasno se vidi kad ti neko provali u stan.” „To ti misliš. Ali ja sticajem okolnosti poznajem tu prijateljicu, što potvrđuje činjenicu da smo u sjebanoj situaciji. Ona vodi jednu od galerija s kojima sarađujem. Lajla kaže da joj je neko provalio u stan i uzeo šminku i cipele.” „Ma daj!” Luk prezrivo huknu i podiže svoje pivo. „Cipele su sigurno zaturene negde u plakaru, a šminka je u nekoj torbici za koju čak i ne zna da je ima. Slučaj zaključen.” „I ja bih to rekao da ne poznajem dotičnu damu. Prilično stabilna osoba. U svakom slučaju, to neminovno podrazumeva još kontakata s policijom, 9 j oš stresa i nemira...” Eš se naprasno uspravi, napetog tela i razjarenog lica. ,,U tri krasne.” „Molim?” „Ona koristi tu adresu. To je adresa na kojoj je Lajla prijavljena. Možda je neko stvarno provalio, ali ne da bi opljačkao stan, već zato što je tražio nju. Ako sam ja saznao da je ona svedok, i drugi su mogli da joj uđu u trag.” „Tražiš nevolje, Eše.” „Ne. Da tražim nevolje, to bi mi ranije palo na pamet. Tražio sam samo odgovore. Ali sad, kad razmotrim stvari iz tog ugla, neko je ubio Olivera i njegovu devojku i potrudio se da to liči na klasično ubistvo i samoubistvo iz strasti. Ona je osoba koja je prijavila nesreću, koja je videla šta se desilo. A onda, samo jedan dan kasnije, neko slučajno provali u stan čiju je adresu navela kao svoje zvanično prebivalište?”

Luk ga zabrinuto pogleda. „Da, tako predočeno, zvuči logično. A opet, u toj teoriji ima izvesnih rupa. Zašto bi ubica uzeo šminku i cipele?” „Možda je ubica žena. Ili muškarac koji voli da se oblači kao žensko. Ili tip koji je to uzeo kao poklon za svoju ženu ili devojku. Stvar je u tome da smo možda vraški blizu istine.

Moram da svratim do nje”, odlučio je. „Da proverim da li je Džuli imala nekih problema.” „Džuli?” Luk ostavi svoje pivo. „Zar nisi rekao da se zove Lajla?” „Džuli je njena prijateljica. Tačnije, naša zajednička prijateljica.”

54

Zvoncica&neky

Krajnje usporenim pokretom, Luk spusti čašu na sto. „Džuli. Umetnička galerija. Pošto je situacija već sjebana do pakla i nazad, reci mi kako ta Džuli izgleda.” „Tražiš curu? Izgleda ko avion, mada sumnjam da je tvoj tip.”

Eš okrenu salvetu, nakratko se zamisli i napravi skicu Džulinog lica.

Luk uze salvetu i pažljivo je osmotri, bezizražajnog lica. „Visoka”, reče potom. „Dobro građena. Oči plave kao različak. Crvena kosa.” „Da, baš tako izgleda. Poznaješ je?” „Poznavao sam je.” Luk otpi pozamašan gutljaj piva. „Bio sam oženjen njome. Ali otprilike pet minuta. U nekom drugom životu.” „Zajebavaš me!” Eš je znao za Lukov impulsivan brak i munjeviti razvod u vreme kad je jedva imao dovoljno godina da legalno kupi pivo. „Džuli Brajant je cura koja je zbrisala od tebe?” „Mislim da jeste. Nikad je nisi pomenuo.” „Vodi galeriju. Znamo se zbog posla, a privatno se ne družimo. Nikad nismo izašli, ako te to brine. I ona definitivno nije tvoj tip. Ti obično padaš na drske i energične cure, a ne na otmene devojke s umetničkim šlifom.” „Zato što još nosim ožiljke.” Luk se ćušnu prstom u grudi. „Džuli Brajant. U tri lepe. Ovo je uvrnuto ako mene pitaš. Moram da drmnem još jedno pivo.” „Kasnije. Prvo moram da popričam s Lajlom, da se raspitam za tu provalu. Prošli put nisam obratio dovoljno pažnje. Treba da pođeš sa mnom.” „Ozbiljno?” „Ubica možda nosi cipele tvoje bivše supruge.” „To je apsurdno. Uostalom, od tada je prošlo dvanaest godina.” „Ipak je bolje da proverimo.” Eš baci nekoliko novčanica na sto i ćušnu salvetu ka svom prijatelju. „Eto, častio sam te pivom i portretom. Idemo.”

Lajla je razmišljala da li da ode na brzinsko tuširanje. Pošto je tog jutra prionula pravo na pisanje, a potom napravila pauzu da pusti jedan od diskova za vežbanje iz Mejsine kolekcije i zabavila Tomasa gimnastičkim egzibicijama, prijaće joj da se malo osveži.

Osim toga, ona i Džuli još nisu odlučile da li će naručiti hranu i večerati kod kuće ili izaći u neki restoran. U svakom slučaju, pošto je bilo skoro pola sedam, i pošto je Džuli uskoro trebalo da stigne, stvarno je trebalo da se sredi. „Ošamućena sam od pisanja”, rekla je Tomasu. ,,A ona kočoperna plavuša s Mejsinog diska je prava sadistkinja.”

Možda je bilo još bolje da se nakratko razbaškari u Mejsinom čarobnom džakuziju. Pod uslovom da... „Shvatam, ništa od džakuzija”, promrmlja začuvši zvono. „Ali moraće da sačeka da se istuširam.”

Odmarširala je kroz stan i otvorila vrata, uopšte ne pogledavši kroz špijunku. „Poranila si. Još nisam... Oh!” 55

Zvoncica&neky

Našla se oči u oči sa Ešom i istog časa je zatrpa lavina haotičnih misli. Tri dana nije oprala kosu, na licu nije imala ni trunku šminke, bila je obučena u znojave helanke i majicu za vežbanje, koje je trebalo da baci u kontejner još pre nekoliko meseci.

Vonjala je na pilates i doritos čips koji je ubacila u usta kao nagradu za trud. „Oh!” ponovo promuca, primetivši kako mu se usne šire u osmeh. „Trebalo je da se najavim. Bili smo u blizini pa sam odlučio da svratim da popričamo o nečemu. Ovo je Luk.” Još neko je bio s njim. Naravno da je još neko bio s njim, to je savršeno dobro videla.

Samo što je tek tad stigla da osmotri simpatičnog tipa s opasno širokim ramenima. ,,Oh”, ponovila je. „Čitav dan sam radila, a onda sam pustila DVD da isprobam neke vežbe, tako opake vežbe da mi je došlo da briznem u plač, i sad sam... Ah, svašta od mene”, rekla je, konačno se pomerivši da ih pusti u kuću.

Nema veze kako izgleda, ponavljala je u sebi. Nije došao da je pozove na sastanak. Što je još važnije, delovao je manje napeto nego kad ga je prošli put videla. „Drago mi je što sam vas upoznao.” Luk se sagnu da počeška Tomasa koji mu je revnosno njušio nogavice. ,,I tebe.” „Vi ste iz policije?” „Ne, daleko bilo. Ja sam pekar.” „Profesionalni pekar?” „Da. Imam lokal nekoliko ulica odavde. Pekarsko tuce.” „Sa mini-kapkejkovima!”

Zaintrigiran njenom reakcijom, Luk ispravi leđa. „Da, imamo i njih.” „Ne, nisam to mislila. Već sam ih probala. Oni s crvenom glazurom... tako su dobri da su mi naterali suze na oči. Pre neki dan sam svratila po još, a kupila sam i hleb od kiselog testa i karamel late. Božanstveno mesto. Koliko dugo ste u tom poslu?” „Oko tri godine.” „Uvek sam se pitala kako je raditi u pekari. Da li u nekom trenutku prestanete da primećujete kako unutra miriše, i kako divno izgledaju oni kolači i tortice poredani iza stakla... znate na šta mislim? Jeste li oduvek želeli da postanete pekar? I... oprostite.”

Zbunjeno je zabacila kosu. „Postavljam previše pitanja, a nisam vas čak ni pozvala da sednete. Hoćete li nešto da popijete? Imam vino, a najzad sam spremila i ledeni čaj”, dodala je, uputivši Ešu brz osmeh. „Nema potrebe. Malopre smo bili na pivu pa sam se nečeg setio.”

Luk se ponovo sagnu da pomazi ushićenog mačora i naočari za sunce mu padoše na pod. „Prokleti šraf”, reče, podigavši naočari i sićušni šraf koji je iskočio iz rama. ,,Oh, odmah ću to srediti. Samo minut. Vi se slobodno smestite.” „Ona će to da sredi?” ponovi Luk kad je izašla napolje. „Ništa me ne pitaj.”

Lajla se vrati nazad s nečim što je Ešu izgledalo kao nuklearna verzija švajcarskog vojničkog noža. „Dajte da sednemo”, rekla je uzevši naočare i sićušni šraf od Luka.

56

Zvoncica&neky

„Ima li nekih novosti?”, upita spuštajući se na stolicu. Eš takođe sede i Tomas mu istog časa skoči u krilo kao da su stari drugari. „I dalje ništa ne govore. Samo su me pozvali da uzmem njegove stvari iz stana.” „Sigurno ti je bilo teško. Ali nisi bio sam.” Lajla skrenu pogled ka Luku pre nego što je rasklopila alatku i izvukla sićušni šrafciger. „Dobro je kad čovek na nekog može da se osloni u teškim trenucima.” „Nisu pronašli tragove nasilnog ulaska pa pretpostavljaju da su njih dvoje sami pustili ubicu u stan, ko god to bio. Verovatno neko koga su poznavali. Ako znaju nešto više, prećutali su.” „Otkriće ko je to uradio. Nemoguće da sam ja jedina koja je nešto videla.”

Možda i nije, pomisli on, ali je verovatno jedina koja je spremna da se uplete u to. „Evo, gotovo!” Lajla isproba naočare, pomerajući dršku napred nazad. „Sad su kao nove.” „Hvala. Nikad nisam video takav pribor.” Luk pokaza glavom ka višenamenskoj alatki marke Lederman. „Trista osnovnih alatki u malom zgodnom pakovanju. Ne znam kako neko može da živi bez toga.” Sklopila je alatku i spustila je na stranu. „Ja sve rešavam izolir-trakom.”

Lajla se osmehnu. „Da, i ona ima bezbroj primena. Njen potencijal još nije potpuno istražen.” Potom se okrenu ka Ešu. „Dobro je kad imaš prijatelje.” „Da. Kad smo već kod toga, prošli put kad sam bio ovde pomenula si da je neko provalio u Džulin stan. Ima li nekih novosti u vezi s tim?” „Nema. Policajci misle da je izgubila ili zaturila te stvari. Ili bar ona misli da policajci tako misle. Promenila je brave, postavila još jednu rezu, pa joj je sad lakše, ali mislim da nikad neće preboleti što je ostala bez manolo sandala.” „Ti si prijavljena na njenoj adresi.” „Čovek negde mora da bude prijavljen, iz mnogo razloga, a pošto povremeno boravim kod nje, između dve tezge, a tamo čak čuvam i neke stvari, to mi je delovalo kao najlogičnije rešenje.” „To je tvoja zvanična adresa”, nastavi Eš, ,,a neko je provalio u taj stan samo jedan dan nakon što je moj brat ubijen. Onog dana kad si pozvala policiju, dala iskaz i razgovarala sa mnom.” „Znam. Kao da se sve pretvorilo u veliko, zamršeno...”

Primetio je kako njegova opaska konačno pogađa metu i kako njeno lice poprima zamišljen ali ne i uplašen izraz. „Misliš da su ta dva slučaja povezana. To mi nije palo na pamet, mada je trebalo. Ako neko ko me ne poznaje želi da me pronađe, to bi bio prvi i najlogičniji korak. Ja nisam videla napadača i zato ne mogu da ga prepoznam, a li neko sa strane to ne može da zna, bar ne tako brzo. Možda su provalili kod Džuli jer su tražili mene.” „Prilično mirno prihvataš tu pomisao”, primeti Luk. 57

Zvoncica&neky

„Zato što Džuli nije bila kod kuće i zato što joj niko nije naudio. I zato što su do sada verovatno shvatili da ja ne predstavljam pretnju. Volela bih da je drugačije. Volela bih da policiji mogu da pružim konkretan opis. A pošto ne mogu, nema razloga da se muče oko mene. I sigurno nema razloga da ponovo provale kod Džuli i nastave da joj prave probleme.” „Možda taj koji je ubio Olivera i njegovu devojku ne razmišlja tako logično kao ti”, natuknu Eš. „Moraš da budeš oprezna.” „Ko bi me tražio ovde? Osim toga, za nekoliko dana ću biti na drugom mestu. Niko ne zna gde se nalazim.” „Ja znam”, primeti Eš. „Luk takođe zna, i Džuli, i tvoji klijenti, i njihovi prijatelji i rođaci.

Domar takođe zna”, nastavio je. „Svako može da vidi kako izlaziš iz zgrade, šetaš po kraju, obilaziš prodavnice i restorane. Oni znaju da si te noći bila u ovom rejonu, da si morala da budeš tu. Zar nije logično da te ovde potraže?” „Ovde je prilično rastegljiv pojam.” Nervi su već počeli da joj trepere, kao i uvek kad bi neko pretpostavio da nije kadra da vodi računa o sebi. „Svako ko živi i radi u Njujorku zna da treba da bude na oprezu, u razumnoj meri.” „Otvorila si vrata a da uopšte nisi proverila ko smo.” „Obično to ne radim, ali sam očekivala... sad ćete videti koga”, reče začuvši zvono. „Izvinite me.” „Pogodio si je u živac”, tiho prozbori Luk. „Nastaviću da je gađam u živac, dokle god treba, sve dok ne shvati da mora da bude obazriva.” „Mogao bi da zaigraš na tu kartu: znaš, stvarno brinem za tebe - umesto na kartu ne ponašaj se kao idiot.” „Nisam rekao da se ponaša kao idiot.” „Nisi, ali kao da jesi. Ako stvarno nameravaš...”

Sve o čemu je do tada razmišljao odjednom se rasprši. Dosta se promenila za tih dvanaest godina, naravno da jeste, a opet... sve ga je podsećalo na onu staru Džuli. „Džuli, sigurno znaš Eštona.” „Naravno. Žao mi je, Eše.” „Dobio sam tvoju poruku. Hvala ti.” „Ovo je Ešov prijatelj Luk. Sećaš se onih fantastičnih kapkejkova? To je iz njegove pekare.” „Ozbiljno? Bili su...” Oči joj se raširiše od šoka, pomešanog s nečim što je podsećalo na zadivljenost. Prohujale godine ponovo se obrušiše na nju. „Luk!” „Džuli. Ne mogu da verujem da te ponovo vidim.” „Ali... ne shvatam. Šta ti tražiš ovde?” „Živim ovde. Mislim, u Njujorku”, pojasni on. „Već osam godina.” „Vas dvoje se poznajete? Oni se poznaju?” Lajla se okrenu ka Ešu, shvativši da njih dvoje nemaju nameru da joj odgovore. „Nekad su bili u braku.” „Oni su... misliš, on je... Čoveče, ovo postaje sve...” „Uvrnutije?”

58

Zvoncica&neky

Lajla ga prostreli pogledom. „Mogla bih da donesem ono vino”, reče vedrim tonom. „Džuli, hoćeš li da mi pomogneš?”

Uzela je svoju prijateljicu podruku i odvukla je u kuhinju. „Jesi li dobro?” „Ne znam. To je Luk!” Izgledala je kao jedina preživela nakon razornog zemljotresa, pomisli Lajla. Uzdrmana, ošamućena i pomalo zahvalna. „Potrudiću se da što pre odu. Želiš li da odu?” „Ne, nije to. Nas dvoje smo... to je bilo tako davno. Samo sam se šokirala kad sam ušla u sobu i ugledala ga. Kako izgledam?” ,,S obzirom na to kako ja izgledam, to je veoma podlo pitanje. Izgledaš fantastično. Samo reci šta želiš da uradim i biće tako.” „Mogla bi da izneseš to vino. Bićemo prefinjeni i civilizovani.” „Ako si tako rešila, onda stvarno treba da se istuširam, ali krenućemo od vina.” Lajla uze čaše s police. „Znaš, baš je sladak.” „Jeste, zar ne?” Džuli se osmehnu. „Uvek je bio sladak.” „Pošto kažeš da mogu da ostanu, serviraćemo vino, a onda ću te ostaviti da ih animiraš dok se ja malo sredim. Treba mi samo petnaest minuta.” „Mrzim te jer znam da to stvarno možeš da obaviš za petnaest minuta. U redu.

Prefinjeno i civilizovano. Daj da to obavimo.”

59

Zvoncica&neky

6 Na kraju nije ispalo tako loše. Lajla nije umela da kaže da li je bilo prefinjeno - nikad se nije dobro snalazila u tim stvarima - ali svakako je bilo krajnje civilizovano.

Bar dok Eš nije lansirao svoju teoriju o provali - koju je Džuli, na Lajlino iznenađenje, prihvatila kao iz topa. „Kako mi to nije palo na pamet?!” Džuli se zabezeknuto okrenu ka Lajli. „Da, to ima smisla. To se uklapa.” „Isto si rekla i za teoriju o obesnoj tinejdžerki”, podseti je Lajla. „Zato što sam pokušavala da se uhvatim za slamku. Ali zar bi neka luckasta tinejdžerka mogla da provali u stan a da ne ostavi ni najmanji trag? Policajci su proverili brave.” „ A zar bi neki ubica banuo u stan da pokupi tvoje manolo sandale i karmin? Zar ne misliš da bi neko ko je počinio dvostruko ubistvo imao, da se tako izrazim, drugačije prioritete?” „To su fantastične sandale, karmin ima savršenu crvenu nijansu, a taj parfem nije nimalo lako nabaviti! Osim toga, ko kaže da ubica istovremeno ne može da bude i lopov?

Ako je neko kadar da ubije dvoje ljudi, zašto bi se libio da nešto ukrade? Lajla, moraš da budeš veoma oprezna.” „Nisam videla ništa što policiji može da bude od koristi. Mislim da je taj opaki ubica na štiklama, s božanstvenim parfemom i savršenim crvenim karminom to sigurno skapirao.” „Ovo nije šala.” „Oprosti.” Lajla se brzo okrenu ka Ešu. „Ti si izgubio brata i svesna sam da to nije šala.

Ali ne treba da brineš za mene. Niko ne treba da brine za mene.” „Ako nekad uradi tetovažu”, ubaci se Džuli, „na njoj će pisati upravo to.” „Zato što je tako. A čak i da ste u pravu, što je po mom mišljenju prilično diskutabilno, ja se za nekoliko dana selim u otmeni stan na Aper Ist Sajdu, gde će mi društvo praviti minijaturna pudla Erl Grej.” „Kako dobijaš te poslove?”, upita Luk. „Kako te ljudi pronalaze?” „Uglavnom po sistemu rekla-kazala, preko klijenata koji su već koristili moje usluge. I posredstvom milostivih internet božanstava.” „Imaš veb-sajt.” „Pretpostavljam da čak i Erl Grej ima svoj veb-sajt. Ali ne”, brzo je dodala shvativši poentu, „preko njega se ne može otkriti moja lokacija. Tamo s e nalazi samo kalendar koji pokazuje u kom periodu sam rezervisana, ali ne i na kom mestu. I nikad ne navodim imena svojih klijenata.” „A tvoj blog?” upita Džuli. „Ni tamo ne navodim specifičnu lokaciju, samo šire područje. I nigde ne postavljam imena ljudi za koje radim. Čak i kad citiram njihove utiske i komentare, navodim samo inicijale. Znate šta bih ja uradila da sam ubica koji se pita da li je ta radoznala napast iz stambenog kompleksa u kome je izvršeno ubistvo videla dovoljno da me prepozna? Jednog 60

Zvoncica&neky

dana bih joj prišla na ulici i zamolila je da mi objasni kako da pronađem neku adresu. Ako bi mi, ne trepnuvši, dala uputstva, ostavila bih je na miru i nastavila da se bavim svojim ubilačkim poslom. Ali ako bi prosiktala: ‘To si ti!’, zarila bih joj kamu u butinu, pravo u glavnu arteriju, i zbrisala s lica mesta, ostavivši je da iskrvari na pločniku. U oba slučaja, problem bi bio efikasno rešen.”

Odjednom odluči da promeni temu i upita: „Da li je neko ogladneo? Ja svakako jesam.

Možemo da naručimo da nam nešto donesu.” „Bolje da vas negde izvedemo”, glatko predloži Luk. „Samo nekoliko blokova odavde nalazi se sjajan italijanski restoran. Prvoklasna hrana i sladoled da ti pamet stane.” „Eho-eho.”

Luk se okrenu ka Džuli široko se osmehnuvši. „Baš taj. Poznajem vlasnika. Pozvaću da rezervišem sto. Da li ti to odgovara?” upitao je Lajlu. „Što da ne?” Nije išla na romantični sastanak, zaključila je. To sigurno nije moglo da se definiše kao uvrnuti dvostruki sudar između nje i brata ubijenog tipa s jedne, i njene najbolje prijateljice i njenog bivšeg muža s druge strane. Samo će izaći da nešto pojedu.

A hrana je zaista bila dobra, ubrzo je otkrila, sedeći nad tanjirima s brusketima i prženim lignjama, koje su dobili kao predjelo. Vešto je vodila razgovor, što joj je uvek bio prioritet, dajući mu prijatan i postojan ritam i zasipajući Luka bujicom pitanja o poslu u pekari. „Gde si naučio da praviš peciva? Ima toliko različitih vrsta.” „Osnove sam naučio od babe. A onda nastavio da kradem zanat s raznih strana.” ,,A pravni fakultet?”, upita Džuli. „To sam batalio.” „Lepo sam ti rekla.” „Da, jesi. Ali hteo sam da pokušam. Moji roditelji želeli su da budem doktor ili advokat, a pošto je medicina još gora i teža od advokature, rešio sam da probam sa pravom. Radio sam u jednoj pekari blizu kampusa da z aradim za školarinu, za one dve godine koliko sam proveo tamo, i shvatio da mi se mnogo više sviđa da budem pekar.” „Kako su ti roditelji?” „Dobro. A tvoji?” „Takođe. Sećam se keksića s čokoladnim mrvicama - po receptu tvoje babe - i one fabulozne torte koju si mi napravio za osamnaesti rođendan.” „ A tvoja majka je rekla: Luk, mogao bi da živiš od toga!”

Džuli prasnu u smeh. „Da, stvarno je to rekla! Ali nikad nisam mislila da bi to moglo i da se obistini.” „Ni ja. U stvari, Eš je pogurao tu ideju. On to odlično radi jer uopšte ne primetiš da te gura sve dok ne stigneš tamo gde on misli da treba da budeš.” „Samo sam te pitao zašto radiš za druge kad drugi mogu da rade za tebe.” „Ili nešto u tom stilu”, dovrši Luk. ,,A ti sad vodiš umetničku galeriju? Oduvek si volela umetnost, pričala si da ćeš upisati istoriju umetnosti, ili nešto slično.”

61

Zvoncica&neky

„To sam i učinila. Vratila sam se u školu, preselila se u Njujork i zaposlila se u galeriji.

Potom sam se udala, upoznala Lajlu, razvela se i dogurala do položaja glavnog menadžera.” „Ja nisam imala nikakvog udela u tome”, ubaci se Lajla. „Malo sutra.” „Bar ne namerno.” „Upoznale smo se na kursu joge”, započe Džuli. „Mislim, Lajla i ja, a ne ja i Maksim, moj bivši muž. Počele smo da ćaskamo dok smo uvežbavale pozu podignutog i spuštenog psa i onda smo posle treninga zajedno otišle na sok. To nam je prešlo u naviku i malo-pomalo, eto nas.”

Lajla tiho uzdahnu. „Ja sam se u to vreme viđala s jednim tipom i činilo mi se da bi to moglo da preraste u ozbiljnu vezu. I kao dve žene, počele smo da pričamo o ulozi muškaraca u našim životima. Ja sam joj rekla za svog dečka, koji je bio veoma zgodan i uspešan. Mnogo je putovao, ali bio je izuzetno pažljiv kad smo zajedno. A Džuli mi je zauzvrat pričala o svom mužu.” „Koji je takođe bio zgodan i uspešan. Samo što je počeo mnogo duže da ostaje na poslu i više nije bio onako pažljiv kao ranije. Zapravo, naš brak je prolazio kroz krizu, ali trudili smo se da to izgladimo.” ,,I tako, nakon nekoliko časova joge, i nekoliko izlazaka na voćni frape, tokom kojih smo razmenile sve moguće detalje, ispostavilo se da je tip s kojim sam se viđala oženjen, i to s Džuli. Ja sam spavala s njenim mužem, glavom i bradom, ali je ona, umesto da me udavi u voćnom frapeu, rešila da sve preokrene u svoju korist.” „U našu korist.” „Da, baš tako.” Lajla se kucnu s njom. „Naše prijateljstvo zapečaćeno je njegovom krvlju.

Mislim, ne bukvalno”, brzo je dodala. „Nema potrebe da na svom mužu primenjuješ fizičko nasilje kad lepo možeš da pozoveš njegovu švalerku...” „Ups!” „Dakle, da pozoveš njegovu švalerku kući na piće i da ga upoznaš s njom, predstavivši je kao svoju novu najbolju prijateljicu. U roku od dvadeset minuta taj bilmez je spakovao kofere i iselio se iz stana. A Lajla i ja smo smazale skoro dva kila sladoleda.” „Da, ben i džeri od kafe i vanile.” Lajla se osmehnu i rupica na njenom obrazu dražesno zaigra. „To mi je i dalje omiljeni sladoled. Bila si neverovatna. Meni je došlo da se zavučem u neki budžak i svisnem od stida, ali Džuli je imala bolju taktiku. Daj da sredimo tog skota, rekla je. I tako je i bilo.” „Sutnula sam skota, a zadržala švalerku.” „A i ja sam šutnula skota”, dodade Lajla, ,,i zadržala sirotu naivnu suprugu. Neko je morao.” „Hoću da te naslikam.”

Lajla pogleda u Eša zbunjeno žmirnuvši. „Izvini?” „Hoću da dođeš u moj atelje da napravim preliminarne skice. Nekoliko sati će biti dovoljno za početak. Koji broj nosiš?” „Molim?”

62

Zvoncica&neky

„Dvojku”, odgovori Džuli. „Kao i većina švalerki.” Radoznalo je naherila glavu. „Šta si zamislio?” „Strastvena zavodljiva Ciganka u lepršavoj haljini, crvenoj kao plamen, s upadljivim karnerima smelih boja.” „Zaista?” Očarana njegovom idejom, Džuli se okrenu ka Lajli i pronicljivo je osmotri. „Da, zaista.” „Prestanite! Ne, hvala lepo. Tvoja ponuda laska mojoj sujeti, ali mi je ipak neprijatno. Ja nisam model. Ne znam da poziram.” ,,I ne moraš da znaš. Ja znam sve što je potrebno.” Pogledao je u konobara i naručio specijalitet kuće. „Šta kažeš da se vidimo prekosutra? Oko deset.” „Ne, stvarno ne... Može i meni to što je on naručio”, rekla je konobaru. „Hvala vam.

Slušaj, stvarno...” „Mogu da te plaćam na sat ili po fiksnoj tarifi. To ćemo se već dogovoriti. Znaš li kako da istakneš oči?” „Molim?” „Zna”, ubaci se Džuli. „Portret čitave figure? Ima sjajne duge noge.” „Primetio sam.” „Stvarno vas molim da prestanete.” „Lajla ne voli da bude u centru pažnje. Osvesti se, Lajla-Lu. Upravo si dobila ponudu da poziraš renomiranom savremenom umetniku čije maštovite, ponekad uznemirujuće, ponekad hirovite, ali uvek senzualne slike uživaju opšte priznanje umetničke javnosti. Biće tamo. Ja ću je dovući ako treba.” „Nema svrhe da se opireš”, reče joj Luk. „Na kraju ćeš ionako završiti tamo gde on želi da budeš.” „Svejedno ću te naslikati.” Eš slegnu ramenima. „Ali će slika imati jači efekat i veću dubinu ako i ti učestvuješ u tome. Lajla-Lu?” „Lajla Luiza. Srednje ime sam dobila po ocu, potpukovniku Luisu Emersonu. I ne možeš da me slikaš bez mog pristanka.” „Tvoje lice, tvoje telo?” Eš nehajno slegnu ramenima. „Ispred mene su.” „Biće tamo”, ponovi Džuli. „Hajde, pauza za izviđačku misiju do ženskog toaleta. Izvinite nas.” Preduhitrivši Lajlin protest, Džuli munjevito ustade, zgrabi je za ruku i podiže je sa stolice. „Ne može da me natera da mu poziram!”, prosikta Lajla dok ju je Džuli vukla ka vratima. ,,A ne možeš ni ti!” „Grešiš.” „Osim toga, ja nisam pohotna i zavodljiva Ciganka.” ,,E tu definitivno grešiš.” Džuli je povede niz uzano stepenište ka toaletima. „Imaš odgovarajući kolorit i životni stil.” „Samo jedna avantura s oženjenim tipom, za koga uopšte nisam znala da je oženjen, i odmah ispada da imam pohotljiv životni stil?”

63

Zvoncica&neky

„Mislila sam na ciganski životni stil.” Džuli je uvuče u malo kupatilo. „Ukazala ti se fantastična prilika. I šansa da stekneš zanimljivo iskustvo. Da budeš ovekovečena.” „Biću isprepadana i postiđena”, odbrusi Lajla. Kad sam već ovde, mogla bih i da piškim, pomisli ulazeći u kabinu. „Mrzim da budem postiđena.” „On će ti pomoći da prevaziđeš stid.” Povevši se za njenim primerom, Džuli uđe u drugu kabinu. „Lobiraću da mi dopusti da prisustvujem poziranju. Volela bih da posmatram kako radi i da posle razgovaram o tom procesu sa svojim klijentima.” „Onda mu ti poziraj. Ti budi pohotna i seksepilna Ciganka.” „On hoće tebe. Ima viziju i želi tebe.” Džuli zastade pored lavaboa da isproba sapun s mirisom crvenog grejpfruta i zadovoljno klimnu glavom. „Osim toga, ako pristaneš, pružićeš mu novo nadahnuće, uvući ga u nov projekat, pa će lakše preboleti svoj gubitak.”

Lajla sumnjičavo začkilji, osmotrivši Džulino lice u ogledalu. „To je prljava igra.” „Nego šta”, odvrati Džuli, popravljajući sjaj za usne. „Ali je stvarno tako. Daj sebi šansu.

Nikad nisi bila kukavica.” „To je još prljavije.” „Znam.”

Prasnuvši u smeh, Džuli je potapša po ramenu i napusti toalet. Kad su stigle do pola stepeništa, Džuli ispusti prigušen vrisak. „Šta je bilo? Miš? Šta ti je?” „Moje sandale!”

Džuli jurnu uz stepenište, obiđe pult za hostese krivudajući oko gostiju koji su upravo ušli i najzad se progura kroz vrata. Okrećući glavu levo-desno, preskočila je dva plitka ulazna stepenika i izletela na pločnik. „Prokletstvo!” „Džuli, šta se, dođavola, dešava?” „Sandale, moje sandale! Moje sandale, opasno zgodne noge, tetovaža na gležnju! Kratka crvena haljina. To je sve što sam videla.” „Džuli, to nisu jedine manolo sandale na svetu.” „Ali to je bio moj par! Hajde, razmisli malo!” Džuli se munjevito okrenu, pretvorivši se u metar i osamdeset centimetara plamteće ženske srdžbe. „Ti budeš svedok ubistva i malo posle toga neko provali u moj stan i uzme moje sandale. A onda malopre ugledam ženu koja nosi iste takve sandale i žurno napušta restoran u koji smo izašli na večeru - restoran koji se nalazi samo nekoliko ulica od mesta zločina?”

Lajla se namršti i protrlja ruke, shvativši da joj je koža naprasno postala hladna kao led, uprkos večernjoj omorini. „Hvata me jeza kad tako govoriš.” „Možda je Eš u pravu. Ljudi koji su ubili njegovog brata drže te pod prismotrom. Moraš to prijaviti policiji.” „Sad me stvarno plašiš. U redu, reći ću im, obećavam da hoću, ali sigurno će misliti da sam luda.” „Samo im reci. I večeras prisloni stolicu na vrata.” „Oni su provalili kod tebe, a ne kod mene.” ,,I ja ću prisloniti stolicu.”

64

Zvoncica&neky

Džej se uvukla u automobil samo trenutak pre nego što je Džuli stigla do vrha stepeništa. Nije joj se sviđalo što se brat onog idiota spanđao s tom nametljivom brinetom koja je posmatrala stan.

Doduše, ona verovatno nije videla dovoljno da bi im pravila probleme. Ali i dalje joj se nije sviđalo što se njih dvoje viđaju.

A njenom poslodavcu neće se svideti što su ostavili te repove za sobom.

To se ne bi dogodilo da Ivan nije gurnuo onu glupu kurvu kroz prozor, i da onaj idiot nije umro posle nekoliko pića. Nije mu stavila baš toliko pilula u burbon.

Sigurno je nešto popio i pre njenog dolaska.

Loša sreća, pomisli. Ni to joj se nije sviđalo. Ovaj posao počeo je prilično traljavo.

Možda je brat ipak nešto znao, ili imao.

Stan mu je bio osiguran kao tvrđava, ali to nije nikakva prepreka. Imaće nekoliko sati da to obavi, zaključi, dok on bude na večeri s tom nametljivicom. „Idemo do stana njegovog brata”, reče Ivanu. „Odvezi me tamo, a onda se vrati i motri na njih. Javi mi kad napuste restoran.” „Samo gubimo vreme. Ona kučka ništa ne zna. Ništa nemaju. A ako su ga i imali, onda su ga već prodali.”

Zašto je morala da radi sa moronima? „Plaćen si da radiš šta ti kažem. Zato mrdaj!”

Kucnuo je čas da sredi bar jedan rep.

Lajla se nije pobunila kad je Eš izjavio da će je otpratiti do kuće - jer je Luk insistirao da isto uradi s Džuli, samo u suprotnom smeru. „Zanimljivo, zar ne, da poznaješ i Džuli i Luka, s obzirom na njihovu zajedničku istoriju?” „Život je pun čudesa.” „Da znaš da jeste. Jesi li video ono varničenje između njih?” „Varničenje?” „Stari plamen, iznova probuđen žar, nove iskre.” Lajla zapucketa prstima oponašajući praskanje varnica. „Stari plamen i kratak usrani brak. Tu više ne može da bude varnica.” „Hoćeš da se kladimo?” „Da se kladimo?” „Ne obraćaš dovoljno pažnje jer stalno ponavljaš ono što govorim. Rekla sam hajde da se kladimo - recimo, u deset dolara - da je to praskanje novih varnica, a ne šištanje ugašenog fitilja.” „Prihvatam opkladu. On je već na dobrom putu da se smuva s drugom.” „To sigurno radi samo zbog seksa, a ta druga nije Džuli. Sjajno izgledaju kao par. Oboje su tako zgodni, zdravi i lepo građeni.” „Hajdemo do mog stana.”

65

Zvoncica&neky

„Čekaj malo. Šta?” Nešto joj zazuja u ušima - i kod nje su praštale varnice - pa zaključi da je bolje da pripazi da se ne opeče. „Znala sam da ne obraćaš pažnju.” „To je samo nekoliko ulica odavde. Nije kasno. Možeš da vidiš gde radim, da se navikneš na prostor. Nemam nameru da te startujem.” „Sad si mi upropastio veće. Izvini, samo sam se šalila”, brzo je dodala, primetivši promenu u njegovim očima. „Džuli mi se ionako neće skinuti sa kičme dok ti ne dopustim da napraviš bar nekoliko skica, a kad to učinim, videćeš da je tvoja ideja osuđena na propast.” „Dođi da vidiš atelje. Ti voliš da posećuješ nova mesta. Možda ti se svidi pa promeniš taj drkadžijski stav.” „Tako si slatkorečiv. Ali stvarno volim da posećujem nova mesta i stvarno nije kasno. A pošto znam da ne želiš da me startuješ, nemam razloga za brigu, zar ne?”

On skrenu na sledećem uglu, ka svojoj zgradi, u suprotnom smeru od njene. „Što se tiče startovanja, nisam rekao da ne želim već da ne nameravam. Kako si upoznala tog prevrtljivog skota? Onog kog si delila sa Džuli?”

Lajla je i dalje razmišljala o razlici između želje i namere. „Tip kog sam delila s Džuli?

Zvuči nedolično seksi tako predočeno. Zajedno smo uleteli u taksi po nenormalnom pljusku.

Bilo je tako romantično, nešto što može da se desi samo u Njujorku. Nije nosio burmu i ništa nije ukazivalo na to da je oženjen, pa čak ni da je u vezi. Izašli smo na piće, a onda nekoliko dana kasnije, i na večeru, i sve je krenulo svojim tokom, sve do brutalnog otrežnjenja. Ipak, zahvaljujući tome, upoznala sam svoju najbolju prijateljicu, tako da je taj skot bar nečemu poslužio.”

Iskoristivši svoju osobenu veštinu, naglo je promenila temu. „Kad si ti otkrio da imaš talenta za slikanje?” „Ne voliš da pričaš o sebi, jelda?” „Nemam ništa naročito da kažem, a tuđi životi su uvek zanimljiviji. Jesi li još u vrtiću umakao prstiće u boju i stvarao dubokoumna umetnička dela koja je tvoja majka savesno uramljivala?” „Moja majka nije baš tako sentimentalna. Doduše, druga žena mog oca jeste uramila jednu moju skicu. Crtež njenog psa koji sam napravio kad sam imao trinaest godina. Fin pas.

Evo, stigli smo.”

Prišao je staroj trospratnici s fasadom od cigle i velikim prozorima. Jedno od starih skladišta, pomisli Lajla, pretvoreno u stambeni prostor. Obožavala je takva mesta. „Sigurna sam da se tvoj stan nalazi na trećem spratu, zbog svetlosti.” „Da, treći sprat je moj.” Eš otključa masivna čelična vrata i kroči unutra, ukucavši šifru na alarmu.

Lajla ude za njim i osvrnu se zadivljena prizorom. Očekivala je mali zajednički hodnik, možda sa starim teretnim liftom, zidove i vrata stanova smeštenih u prizemlju.

Ali umesto toga obrela se u ogromnom otvorenom prostoru sa zasvodenim prolazima i zidovima od vremešne cigle. Starinski široki parket, izbrazdan tragovima vremena, ali besprekorno izglancan, prekrivao je pod u dnevnom boravku. Raskošan kolorit nasuprot neutralnim zidovima, stolice s presvlakama živih boja, raspoređene u maniru koji je pozivao na razgovor, dražesni dvostrani kamin ugrađen u bočnom zidu lučnog prolaza.

66

Zvoncica&neky

Tu je i visoka tavanica, a na drugi sprat vodilo je stepenište s elegantnom ogradom s bakarnim stubovima prekrivenim zelenkastom patinom. „Zadivljujuće.” Pošto nije učinio ništa da je spreči, krenula je u obilazak, gutajući pogledom svaki detalj: velika pravougaona kuhinja, sva u crno-belim pločicama, sa izglancanim radnim površinama, i prostor za ručavanje s crnim stolom impozantnih razmera i šest stolica s visokim naslonom.

Neutralni zidovi služili su kao pozadina za umetnička dela. Slike, skice, crteži ugljenom, akvareli. Zbirka koja bi svakog galeristu ostavila bez daha. „Sve ovo je tvoje. Čitava zgrada.”

Kročila je u sledeću prostoriju, nešto što je podsećalo na kombinaciju biblioteke, salona i dnevne sobe sa zasebnim malim kaminom. To mesto je odisalo intimnijom atmosferom, uprkos širini i otvorenosti. „Sve ovo je tvoje”, ponovila je. „Ovde bi komotno mogla da živi desetočlana porodica.” „Ponekad nas i ima toliko.” „Misliš... oh.” Prasnula je u smeh zavrtevši glavom. „Da, shvatam. Tvoja brojna rodbina ti često dolazi u posetu.” „Na mahove. Dođu i nestanu.” „Zadržao si stari lift.” Prišla je širokom liftu s rešetkastim vratima. „Dobro dođe. Ali možemo da idemo i stepenicama.” „Da, više bih volela da idemo peške jer tako mogu da ošacujem šta se nalazi na drugom spratu. Fantastično iskorišćen prostor - kolorit, tekstura, sve.” Da bi mu pokazala da to stvarno misli, prišla je zavojitom stepeništu sa starom bakarnom ogradom. „Ponekad boravim na mestima gde prosto moram da se zapitam šta su ti ljudi imali na umu. Zašto su ovo stavili tu umesto tamo, zašto su uklonili neki zid, ili zašto ga nisu uklonili. Ali ovde nema mesta za takva pitanja. Ako ti nekad zatreba kućepaziteljka, imaš moj broj.” „Da, mislim da ga imam.”

Ona podiže glavu, uputivši mu brz i ležeran osmeh. „Mislila sam na telefonski broj. Za onaj drugi ne budi tako siguran. Koliko spavaćih soba imaš?” „Četiri na ovom spratu.” „Četiri, na ovom spratu. Gospode, koliko si ti bogat? Ne misli da to pitam zato što planiram da se udam za tebe zbog para. Samo sam radoznala.” „Sad si ti meni upropastila veće.”

Ona ponovo prasnu u smeh, krenuvši ka prostoriji koja je ličila na ljupku gostinsku sobu u kojoj se nalazio krevet s otvorenim baldahinom i, što ju je još više očaralo, velika slika na kojoj je bilo prikazano polje suncokreta koje je podsećalo na eksploziju boja.

Tad naglo zastade, podozrivo se namrštivši. „Čekaj”, rekla je, šireći nozdrve.

Energično je krenula u suprotnom pravcu od stepeništa, zastavši pred vratima iza kojih se, koliko je mogla da proceni, nalazila glavna spavaća soba, s velikim gvozdenim krevetom čeličnosive boje i izgužvanim tamno-plavim prekrivačem. „Nisam planirao društvo kad sam...” „Ma pusti to.” Podigla je ruku, zakoračivši pravo u sobu. „Budoar!”

67

Zvoncica&neky

„Muškarci nemaju budoare, Lajla-Lu. Oni imaju spavaće sobe.” „Ma ne... mislim na parfem. Džulin parfem. Osećaš li taj miris?”

Trebalo mu je nekoliko trenutaka i ona shvati da je to sigurno zato što su mu čula bila zaokupljena njenim mirisom - svežim i koketnim. Ali sad je očigledno registrovao dublju i senzualniju notu, koja je lepršala u vazduhu. „Da, osećam.” „Gospode, ovo je suludo. Ovo je totalno suludo, ali bio si u pravu.” Ustreptalog srca, zgrabila je njegovu ruku. „Bio si u pravu za tu provalu kod Džuli. Ko god da je bio kod nje, bio je i kod tebe. Čekaj, možda je još tu!” „Ostani ovde!” naredi on, ali ga ona još jače stegnu, zgrabivši njegovu ruku sa obe šake. „Nema šanse, jer odvažni kavaljer koji ti kaže da ostaneš tu gde jesi obično završi isečen na rezanca kad umobolni manijak sa satarom izleti iz plakara.”

On krenu pravo ka plakaru, dok se ona i dalje držala za njega, i širom otvori vrata. „Vidiš, nema umobolnog manijaka.” „Nema ga u ovom plakaru. Ali mogu da se kladim da ovde ima bar dvadeset plakara.”

Zaključivši da nema svrhe da se raspravlja, on je uze za ruku i krenu u sistematsko pretraživanje drugog sprata. „Treba nam neko oružje.” „Nažalost, odneo sam kalašnjikov na servis. Ovde nema nikoga, baš kao ni u prizemlju, jer si tamo već obavila detaljan pretres. Osim toga, miris je najsnažniji u mojoj spavaćoj sobi.” „Da li to znači da je to poslednje mesto koje je obišla? Ili da se tu najduže zadržala?

Mislim da je dotični provalnik, odnosno ubica, odnosno potencijalni manijak, ženskog pola, jer ne mogu da zamislim da neki muškarac nosi ukradeni budoar.” „Možda. Moram da proverim atelje. Ako se plašiš, zaključaj se u kupatilu.” „Ni u ludilu. Zar nisi čitao Isijavanje?” „Za ime božje.” Eš se ozlojeđeno vrati do stepeništa i krenu naviše, osećajući kako ga njeni prsti grčevito stiskaju za kaiš.

U normalnim okolnostima bila bi očarana tim pretrpanim živopisnim radnim prostorom. Ali sad je napeto motrila na najmanji znak kretanja, spremala se za mogući napad. Pa ipak, videla je samo radne stolove, štafelaje, slikarska platna, teglice s bojama, bočice s hemikalijama, krpe, mušeme. Na jednom zidu stajala je masivna tabla od plute s prikačenim fotografijama, skicama i ponekom naškrabanom beleškom.

Duboko je udahnula, osetivši miris boje, krede i nečega što je identifikovala kao terpentin. „Ovde ima previše mirisa”, rekla je, „da bih uspela da registrujem Džulin parfem.”

Podigla je pogled ka velikoj staklenoj kupoli, potom se osvrnula ka dnevnom boravku, gde je spazila izduženu kožnu sofu, par stočića, lampu, starinsku škrinju.

Dovoljno se opustivši da pusti njegov kaiš, odmakla se za dva koraka da pažljivije osmotri atelje.

68

Zvoncica&neky

Primetila je platna naslonjena uza zid, na desetine platna. Htela je da ga pita šta ga je navelo da ih naslika i da ih potom ostavi tu. Šta je radio sa svim tim slikama? Ali činilo se da nije bio pravi čas za takva pitanja.

Tada ugleda sirenu. ,,Oh, bože! Prelepa je. I zastrašujuća. Zastrašujuća, jer je to često naličje velike lepote.

Neće ih spasti, jelda? Ona nije Arijel koja žudi za ljubavlju, koja čezne da joj izrastu noge.

More je jedini ljubavnik koga ona želi i koji j oj treba. Posmatraće ih kako se dave. Ako neko od njih i dopliva do njene hridi, zadesiće ga još gora sudbina nego davljenje. A opet, poslednje što će videti biće njena lepota.”

Došlo joj je da dodirne taj vijugavi svetlucavi rep pa skloni ruku iza leđa kako bi se obuzdala. „Kako si nazvao tu sliku?” „Ona čeka.” „Savršeno. Prosto savršeno. Pitam se ko će je kupiti. I da li će ljudi u njoj videti ono što si stvarno naslikao ili samo prelepu sirenu koja čeka na hridi nad uzburkanim morem?” „Zavisi šta žele da vide.” „Onda ne umeju da gledaju. Tvoja sirena mi je skrenula pažnju. Ovde nema više nikoga.

Bila je tu, ali više nije.” Lajla se okrenu, primetivši kako je Eš posmatra. „Treba da pozovemo policiju.” „ A šta da im kažemo? Da smo osetili miris parfema koji će nestati pre nego što stignu ovde? Ništa nije ispreturano ni ukradeno, bar ne na prvi pogled.” „Iz Džulinog stana nestale su neke stvari. Možda je i odavde nešto uzela. Neku sitnicu.

Neki suvenir, ili ratni plen, zavisi kako gleda na to. Ali to nije tako važno, zar ne?” „Nije. Sad znamo da ovde nije tražila tebe već nešto drugo. Šta je to Oliver mogao da ima, a što bi ona želela da prisvoji? Šta god to bilo, ovde ga nije pronašla.” „Što znači da će nastaviti s potragom. Znaš, Eše, ne treba ja da budem oprezna, već ti.”

69

Zvoncica&neky

7 Možda je Lajlina poenta bila na mestu, ali Eš je svejedno insistirao da je otprati do stana i da zajedno pretraže svaku sobu, jednu za drugom, pre nego što ju je ostavio samu.

Potom je krenuo kući gotovo priželjkujući da ti zlotvori nešto pokušaju. Bio je vraški raspoložen da nekome razbije njušku - pa neka to bude i žena, kao što je Džuli tvrdila, koja je nosila markiranu obuću i tetovažu na gležnju.

Ko god da je ubio njegovog brata - ili bio saučesnik u dvostrukom ubistvu - uspeo je da se uvuče u njegovu kuću, da se provuče kroz vraški dobar s igurnosni sistem i da promaršira kroz čitav stan, pomisli, isto kao što je Lajla malopre učinila. Slobodno i nesputano.

A ako je tako, zar to ne znači da ga neko drži pod prismotrom? Ta žena je sigurno znala da joj je put čist. Takođe je znala kad treba da zbriše. Otišla je bukvalno nekoliko minuta pre nego što je on došao s Lajlom. Da je prošlo još malo vremena, miris parfema bi izvetrio, zar ne?

Trenutno stanje? Dva ubistva, dve provale i neka vrsta prismotre.

U šta se, dođavola, Oliver uvalio?

Ovog puta u pitanju nije bila kocka, a ni droga. Nijedna od tih opcija nije se uklapala.

Sigurno se upleo u neku krupnu i opasnu šemu, ubeđen da je to šansa koja se ukazuje samo jednom u životu.

O čemu god da je reč, Oliver je tu tajnu odneo u grob. Ta žena, s kime god ili za koga god da je radila, mogla je da ga prati do mile volje, da pretraži sve što joj padne šaka. Ali ništa neće pronaći jer on ništa nije imao.

Ništa osim mrtvog brata, ožalošćene porodice i neizrecive količine besa i griže savesti.

Ponovo je otključao vrata svog stana. Promeniće šifru, ako to bude od neke koristi.

Takođe treba da pozove ljude iz servisa da provere sigurnosni sistem.

Ali prvo će pregledati kuću da proveri je li nepozvani posetilac odneo neki suvenir.

Nakratko je zastao, prošavši prstima kroz kosu. Ogroman prostor, pomislio je. Voleo je da živi u takvom prostoru, da ima dovoljno mesta da se razbaškari, da svakom kutku podari određenu svrhu. I da obezbedi smeštaj za brojne članove svoje porodice.

A sad će sve morati temeljno da pretraži, svestan da je neko uspeo da se prošvercuje unutra.

Trebalo mu je više od sat vremena da sastavi kratak i vrlo neobičan spisak nestalih stvari.

So za kupanje koju je njegova majka naročito volela, minđuše koje je njegova sestra (polusestra iz majčinog drugog braka) ostavila tu pre nekoliko nedelja kad je s majkom prenoćila kod njega, viseći svetlucavi ukras od bojenog stakla koji mu je sestra (zapravo ćerka maćehe iz očevog četvrtog braka) napravila za jedan Božić, i srebrna dugmad za manžetne, još uvek upakovana u Tifanijevu malu plavu kutiju.

70

Zvoncica&neky

Nije se potrudila da uzme novac koji je sigurno pronašla u fioci njegovog radnog stola.

Samo nekoliko stotina dolara, ali zašto da ih ne pokupi kad su joj bili nadomak ruke? Uzela je so za kupanje, ali ne i pare.

Možda zato što je novac bezličan, pomisli, pa joj nije delovao privlačno? Dođavola, ko to može znati?

Obuzet dubokim nemirom, izbačen iz ravnoteže, popeo se do ateljea. Sad nije mogao da radi na sireni - bio je u potpuno pogrešnom elementu - ali se pažljivo zagleda u sliku, razmišljajući s kakvom je preciznošću Lajla predočila njegove misli i osećanja. Nije očekivao da ona vidi isto što i on, a još manje da to shvati.

Nije očekivao da ga toliko očara. Žena s ciganskim očima, koja je izvadila onu glomaznu alatku iz tašne kao da vadi karmin i potom je jednako lako upotrebila. Žena koja je delila njegovu viziju još nedovršene slike i pružila utehu potpunom strancu. Žena koja je pisala o tinejdžerskim jadima vukodlaka i koja nije imala vlastiti dom - jer je sama tako odabrala.

Možda je bila u pravu, možda još nije imao njen pravi broj, još je nije prokljuvio.

Ali hoće kad je naslika.

Razmišljajući o tome, o njoj, postavio je novi stalak i počeo da priprema platno.

Lajla je stajala ispred Ešove kuće, posmatrajući je pod blistavom dnevnom svetlošću.

Deluje sasvim obično, razmišljala je. Stara zgrada s fasadom od cigle, nekoliko stepenika iznad nivoa ulice. Neki slučajni prolaznik bi, poput nje, sigurno pomislio da se unutra nalazi bar pet-šest zasebnih stanova.

Sasvim pristojnih stanova koje su ugrabili mladi profesionalci u središtu zbivanja.

Ali u stvarnosti nije bilo tako. U stvarnosti, Eš je tu napravio dom koji je verno odražavao njegovu ličnost. Dom umetnika i čoveka privrženog porodici. Muškarca u kom su se besprekorno stapala ta dva aspekta, koji je umeo da napravi mesta za oba.

Po njenom mišljenju, to je zahtevalo bistro oko i pozamašnu dozu samosvesti. Ešton Arčer je čovek koji odlično poznaje sebe i koji zna šta želi.

A sada je, iz nekog nepojmljivog razloga, želeo i da je naslika.

Prišla je vratima i pritisnula dugme na interfonu.

Verovatno je bio kod kuće. Zar nije pomenuo da treba da radi? I ona je trebalo da radi, ali nije mogla da se koncentriše. Sad će ga sigurno prekinuti u poslu. Možda bi bilo pametnije da mu je poslala poruku... „Molim?”

Doslovno je odskočila kada je začula nabusiti i gotovo optužujući ton koji je zapucketao iz zvučnika. „Izvini. To sam ja, Lajla. Htela sam...” „Trenutno sam u ateljeu.” „Oh, izvini... mislila sam...”

Nešto zazuja pa škljocnu. Pažljivo je pritisnula dugme na masivnoj bravi. Kad su se vrata otvorila, to je shvatila kao poziv da ude.

71

Zvoncica&neky

Obazrivo je kročila unutra, zatvorivši vrata za sobom. Nešto ponovo škljocnu, jasno i nepogrešivo. Krenula je ka stepeništu, potom se predomislila i prišla velikom liftu s rešetkama.

Ko ne bi želeo da se provoza u tom liftu, pomislila je. Ušla je u lift, povukla rešetku i pritisla dugme za treći sprat, oduševljeno se iskezivši kad je lift zaškripao i krenuo naviše.

Kad se lift zaustavio, uz još škripe i čangrljanja, kroz rešetke je spazila Eša kako stoji ispred štafelaja skicirajući nešto na platnu.

Ne, ne na platnu, primeti dok je pomerala rešetku, već na ogromnom bloku za skiciranje. „Morala sam da izađem, da nešto obavim. Usput sam kupila kafu. I mafin.” „Dobro.” Nije je ni pogledao. „Spusti to negde i stani tamo, preko puta.” „Bila sam u policiji pa sam svratila da ti nešto kažem.” „Stani tamo pa ćeš mi onda reći. Ne, prvo spusti kesu.”

Munjevito je prišao, praktično joj otevši kesu iz ruke i spustivši je na pretrpan radni sto, a onda ju je odvukao do zida prekrivenog prozorima. „Stani pod ovim uglom, ali gledaj u mene.” „Nisam došla da poziram. To smo zakazali za sutra.” „Možemo i danas. Samo gledaj u mene.” „Nisam planirala da ti poziram. Štaviše, ne osećam se baš prijatno...”

On promrmlja jedno šššš, jednako odsečno kao onaj pozdrav preko interfona. „Možeš li da zaćutiš na minut? Ne, ne valja tako”, reče pre nego što je ugovoreni minut istekao.

Ona odahnu od olakšanja. Čak i tih pola minuta osećala se kao leptir priboden za papir. „Rekla sam ti da nemam smisla za poziranje.” „Ne, nije do tebe. Atmosfera nije dobra.” Bacio je olovku i začkiljio očima. Srce joj brže zalupa. Grlo joj postade suvo.

Prošao je rukama kroz kosu. „Koji si mafin uzela?” „Ovaj... francuski, s nadevom od jabuka. Deluje kao sjajna kombinacija. Dok sam se vraćala iz policije svratila sam do Lukove pekare. A onda mi je palo na pamet da te posetim i da ti saopštim novosti.” „Dobro. Da čujem.” Eš zavuče ruke u kesu, izvadivši dve kafe i ogroman mafin.

Zario je zube u mafin i primetio njeno namrgođeno lice. „To je prilično veliki mafin.

Mislila sam da ga podelimo.” On odgrize još jedan komad. „Sumnjam da ću pristati. Dakle, šta je bilo u policiji?” „Otišla sam tamo i zatekla Fajnovu i Voterstouna praktično na vratima. Ali bili su dovoljno ljubazni da zastanu pa sam im rekla za tvoju teoriju... i da smo u tvom stanu osetili miris Džulinog parfema.”

Ne skidajući pogled s nje - krajnje fokusiran, kao malopre dok je držao olovku - Eš proguta kafu. ,,A oni su ti zahvalili i rekli da će proveriti, jasno mi stavivši do znanja da nemaju vremena za gubljenje.”

72

Zvoncica&neky

„Bili su ljubazni, ali me nervira što su me otkačili. Kako je moguće da tebe to ne nervira?” „Zato što ih razumem. Čak i da veruju u našu teoriju, što je malo verovatno, šta bi dobili da istragu usmere na to? Ništa. Ni ja ni ti nemamo ništa. I onaj koji je provalio kod Džuli, a potom i kod mene, to je već sigurno shvatio. U šta god da su se Oliver i njegova devojka upetljali, mi nemamo nikakve veze s tim. Raspitaću se kod rodbine, da vidim da li je nekom pomenuo šta smera. Ali sumnjam da je pričao o tome, pogotovo ako je u pitanju neka mutna ili nezakonita radnja, a verovatno jeste.” „Žao mi je.” „Nema razloga da ti bude žao. Možda je hteo da se pohvali, pa je otkrio neki detalj našoj braći i sestrama. Možda nešto skrpim ako popričam s njima.” Prelomio je ostatak mafina i pružio joj polovinu. „Baš ti hvala.” „Odličan je. Trebalo je da kupiš dva.” Zgrabivši kafu, odmarširao je preko ateljea i otvorio dvokrilna vrata. ,,Oh! Tu držiš kostime!” Lajla ushićeno pohita ka plakaru. „Pogledaj samo! Haljine, marame, bižuterija. I krajnje oskudan donji veš. U srednjoj školi sam išla na dramsku sekciju - doduše, samo kratko, jer je moj otac dobio prekomandu - i najviše od svega volela sam da isprobavam kostime.” „Ovde nema ničega što ti odgovara, ali ovo će poslužiti svrsi, bar zasad.” Izvukao je nežnoplavu letnju haljinu. „Pogrešna boja i pogrešna dužina, ali gornji deo može da prođe.

Hajde, obuci je. I izuj se.” „Neću da je obučem!” pobuni se Lajla, ali ipak dodirnu meko lepršavo platno. „Stvarno je lepa.” „Obuci tu haljinu, samo na sat, i posle možeš da je uzmeš.” „Ne možeš da me podmitiš... oh, ovo je prada.” „Tvoja je, za samo sat posla.” „Treba da obavim još neke poslove, a Tomas je...” „Pomoći ću ti da obaviš proklete poslove. Ionako treba da pokupim poštu. Danima nisam išao po nju. A Tomas je mačak. Snaći će se i bez tebe.” „On je mačak koji voli društvo.”

Prada, pomisli ponovo opipavši haljinu. Svojevremeno je kupila par crnih Pradinih cipela, ubedivši sebe da će joj nekad zatrebati. Osim toga, bile su na rasprodaji. Štaviše, morala je da se upusti u opaku bitku na Saksovoj godišnjoj rasprodaji na osmom spratu da bi ih se dočepala.

Marka nije važna, podseti sebe, dok joj je tanušni lukavi glasić uporno šaputao na uho: Prada, Prada... „Zašto moraš da pokupiš poštu?” upita, ne samo zbog urođene radoznalosti, već i da skrene misli sa haljine. „Zar ti poštu ne donose na kućnu adresu?” „Ne. Imam poštanski fah. Daj mi samo sat pa ću ti posle pomoći da obaviš sve što treba.” „Dobro.” Lajla se vragolasto osmehnu i sićušna rupica na njenom obrazu ponovo zaigra. „Treba mi nekoliko artikala s odeljenja za žensku intimnu higijenu. Daću ti spisak.”

73

Zvoncica&neky

On je prostreli prodornim zelenim očima. „Za slučaj da si zaboravila, ja imam majku, sestre i nekoliko maćeha, plus legiju tetaka i ostalih rođaka. Misliš li da mi to teško pada?” „Onda samo jedan sat”, reče ona, spremna da potpiše kapitulaciju. ,,I zadržavam haljinu.” „Dogovoreno. Tamo možeš da se presvučeš. I skini tu stvar sa kose. Hoću da bude raspuštena.”

Krenuvši u naznačenom pravcu, ušla je u prostrano kupatilo u crno-beloj kombinaciji, isto kao kuhinja, ali s trostranim ogledalom. Istim onim ogledalom koje ju je dovodilo na ivicu suza kad god bi ušla u kabinu u nekom otmenom tržnom centru.

Obukla je nežnoplavu haljinu, uživajući u čaroliji trenutka, ne samo zato što je imala tu divnu stvar na sebi - i ranije je probala markiranu odeću, čisto zabave radi - već i zbog spoznaje da ona može da postane njena.

Bila joj je malo šira na grudima - veliko iznenađenje - ali nije joj loše stajala. Mogla bi da je prepravi. Shvativši da opako želi tu haljinu, izula je sandale i skinula gumicu s kose.

Kad je napustila kupatilo, Eš je stajao pored prozora. „Nisam ponela šminku”, rekla je. „Ne treba ti šminka. Ovo je samo uvodni deo.”

Okrenuo se, pažljivo je odmerivši. „Ta boja ti ne stoji loše, ali bolje ti pristaju smeliji tonovi. Dođi ovde.” „Voliš da komanduješ kada si u ulozi umetnika”, primeti ona. Dok je prolazila pored štafelaja, nešto je natera da zastane. Na papiru je ugledala svoje lice, nacrtano iz različitih uglova i s različitim izrazima. „To sam ja, na svim tim skicama. Deluje tako čudno.” Ponovo se osetila izloženo. „Zašto ne angažuješ onu devojku koja ti je pozirala kao sirena? Stvarno je lepa.” „Postoje razne vrste lepote. Hoču tvoju kosu...” Naprasno je prišao, pokazao joj da se izvije struku, prošao rukama kroz njenu kosu i vratio je u početni položaj. „Zabaci kosu”, naredio je.

Ona ga posluša i nešto joj sevnu u očima - ne bes, već čisto zadovoljstvo. „To mi treba!” Spustio je prste na njenu bradu i pažljivo joj namestio glavu. „Baš to. Ti znaš mnogo više od mene, više nego što bilo koji muškarac može da zna. Mogu da te posmatram na mesečini, pod zvezdama, pod svetlošću logorske vatre, ali nikad neću saznati ono što ti znaš, ono što ti misliš. Oni misle da mogu da te imaju, muškarci koji te gledaju dok igraš. Ali nikad te neće imati, osim ako to sama ne odabereš. Ti ne pripadaš nikome, sve dok to sama ne odlučiš. U tome je tvoja moć.”

Vratio se do štafelaja. „Brada podignuta, glava blago unazad. Gledaj me.”

Srce joj ponovo poskoči, a grlo se steže. Ovog puta je stvarno osetila kako joj kolena klecaju.

Kako je to postizao? „Da li se sve žene koje slikaš zaljube u tebe?” „Neke me i zamrze. Ili im postanem odbojan.” Otkinuo je stranicu sa skicama i počeo nov crtež.

74

Zvoncica&neky

„Ali tebe se to ne tiče jer na kraju dobiješ ono što želiš, a to nisu one.” „Naravno da jesu, bar jedan deo njih. Gledaj u mene. Zašto baš romani za tinejdžere?” „Zato što su zabavni. Tinejdžersko doba je veoma dramatično. Sva ta žudnja, otkrivanje sveta, užasna potreba da negde pripadaš, užasan strah da nisi poput ostalih. Ako tome dodaš vukodlake, a to je čista alegorija, sve postaje još zabavnije.” „Da, vukodlaci su uvek zabavni. Mojoj sestrici Rajli se stvarno dopala tvoja prva knjiga.” „Ozbiljno?” „Kejli je prava carica, Ejden je opako zgodan, ali najviše joj se sviđa Mel.” ,,Oh, baš slatko. Mel je smotani štreber i najbolji ortak glavne junakinje.” „To ima smisla, jer je i ona štreberka i uvek navija za slabije. Već sam joj obećao da ću joj kupiti sledeću knjigu. I da ću te zamoliti da je potpišeš.”

Lajla procveta od zadovoljstva. „Za mesec dana dobijam prve primerke, one pretprodajne. Napisaću posvetu pa ćeš je odneti svojoj sestrici.” „Odlično. Postaću joj omiljeni brat.” „Kladim se da već jesi. Ti imaš razumevanja i uvek pronađeš način da je usrećiš, čak i kad ne joj ništa ne ide od ruke.” „Okreni se.” „Molim?”

On zavrte prstom, ne prestajući da skicira. „Ne, ne tako. Okreni se oko svoje ose.” Još brže je zavrteo prstom.

Mada se glupo osećala, Lajla napravi brz okret. „Još jednom, s podignutim rukama. Uživaj dok to radiš.” Sledeći put će pustiti muziku da je opusti, da joj razbije tremu. „Tako je već bolje. Ostani tako, ruke gore. Je li tvoj otac nekad bio stacioniran preko okeana?” „Nekoliko puta. Bio je u Nemačkoj, ali tad sam bila beba pa se ničeg ne sećam. Posle smo otišli za Italiju. Tamo nam je bilo lepo.” „Je li bio i u Iraku?” „Jeste, ali tamo nije bilo nimalo lepo. Mama i ja smo ostale u Fort Liju u Virdžiniji, jer smo se u to vreme tamo zatekli.” „Da, to je nezgodno.” „Vojnički život nije za sekaperse.” ,,A sada?” „Trudim se da ne budem sekapersa. Ali ti sigurno pitaš za mog oca. Sada je u penziji pa su se preselili na Aljasku. Dopada im se tamo. Drže malu bakalnicu i jedu pljeskavice od losovog mesa.” „Dobro, opusti se. Možeš li ponovo da zabaciš kosu? Ideš li tamo nekad?” ,,U Džuno? Bila sam nekoliko puta. Našla sam jednom posao u Vankuveru, pa sam nakratko svratila i u Džuno, posle sam imala posao u Misuli, pa sam ponovo svratila. Jesi li ti nekad bio tamo?” „Da. Zapanjujuće iskustvo.”

75

Zvoncica&neky

„Slažem se.” Setila se tamošnjeg života. „Kao drugi svet, u bukvalnom smislu. Kao neka nova planeta. Ne baš kao ledena planeta Hot, ali blizu.” „Kao šta?” „Kao Hot. Ledena planeta iz Ratova zvezda. Imperija uzvraća udarac.” ,,U redu, kapiram.”

Očigledno nije upućen u Ratove zvezda, zaključi Lajla. „Šta si slikao na Aljasci?” upita vrativši se na prethodnu temu. „Pejzaže, jer bi samo lud čovek mogao da propusti takvu priliku. I portret jedne Inuitkinje koja izgleda kao ledena kraljica. Ili vladarka ledene planete Hot”, ispravio se izmamivši joj osmeh. „Zašto žene imaju posebno mesto na tvojim slikama? Znam da slikaš i druge motive, ali uglavnom si fokusiran na žene, žene iz nekog izmaštanog sveta, bilo dobroćudne poput one veštice koja svira violinu na livadi obasjanoj mesečinom, ili zloćudne poput one sirene koja proždire muškarce.”

Izraz u njegovim očima naprasno se promeni, prešavši iz napete usredsređenosti u smirenu radoznalost. „Po čemu si zaključila da je žena na livadi veštica?” „Zato što iz nje izbija moć u kojoj uživa jednako kao u muzici koju stvara. Ili sam ja to tako videla - valjda sam zato i poželela da kupim tu sliku.” ,,U pravu si. Ona je tu prikazana u trenutku zagrljaja sa svojom muzikom i magijom. Da još imam tu sliku, mogli bismo da sklopimo pogodbu jer je tako dobro razumeš. A opet, gde bi je stavila?” „Da, to je glavna začkoljica”, složi se ona. „Ali nisi mi odgovorio. Zašto najčešće slikaš žene?” „Zato što žene poseduju moć. One daruju život koji poseduje vlastitu magiju. Dobro, zasad je dovoljno.” Ne skidajući pogled s nje, spustio je olovku. „Moram da pronađem pravu haljinu, nešto lepršavo i fluidno.”

Pošto nije bila sigurna kako će joj odgovoriti ako ga upita može li da vidi šta je naslikao, naprosto je prišla i bacila pogled.

Toliko uglova, pomisli. Toliko različitih aspekata njenog lica i tela. „Nešto nije u redu?”, upita on. „Kao da gledam u trostrano ogledalo u kabini za presvlačenje.” Slegla je ramenima. „Previše vidiš.”

Još više bi video kad bi je nagovorio da mu pozira za akt - ali korak po korak. „Dakle”, rekao je, podigavši svoju kafu, „sad treba da ti pomognem da obaviš te posliće.” „Ne treba ništa da mi pomažeš. Dobila sam novu haljinu.” „Svejedno treba da pokupim poštu.” Osvrnuo se po ateljeu. ,,I da izađem odavde. Mogla bi da se obuješ.” „Da, naravno. Samo minut.”

Nakon što je ostao sam, ponovo je uključio mobilni, osetivši munjevit nalet glavobolje kad ga je dočekalo bar petnaestak mejlova, zvučnih poruka i SMS-ova.

Da, stvarno je trebalo da izađe.

76

Zvoncica&neky

Uprkos tome, na brzinu je odgovorio na nekoliko poruka, po prioritetu, i ćušnuo telefon nazad u džep kad je Lajla izašla iz kupatila, u majici i kratkim pantalonama u kojima je došla. „Samo da znaš da sam ubacila haljinu u tašnu, ako si se slučajno predomislio.” „To nije moja haljina.” „Da, svakako je prekratka za tebe, ali... oh...” Nešto je stegnu oko srca. „Hoćeš da kažeš da pripada nekom drugom? Odmah ću je vratiti.” „Ne, slobodno je zadrži. Kloi ju je ostavila ovde - ili možda Kara - pre nekoliko meseci. Čija god bila, obe znaju pravila.” „Postoje neka pravila?” „Ako nešto ostaviš ovde duže od dva meseca”, objasni on povevši je ka liftu, „računaj da ta stvar ide u plakar s kostimima ili u đubre. U suprotnom bih bio zatrpan njihovim stvarima.” „Strogo ali pošteno. Kara? To ti je sestra? Ili model? Ili devojka?” „Polusestra po ocu.” A pošto je jedna od pristiglih poruka bila od Kare, misli mu se ponovo vratiše na Olivera. „Sutra će nam predati telo.”

Lajla mu dodirnu ruku dok je povlačio rešetkasta vrata u prizemlju. „To je dobro. To znači da ćete uskoro moći da održite bdenje, da se oprostite s njim.” „To znači da sledi emocionalni cirkus, ali ne možeš da počistiš arenu dok slonovi ne završe svoju tačku.” „Da, mislim da te razumem”, reče ona nakon kratke ćutnje. „Mada to nije baš laskavo reći o porodici.” „Trenutno sam malo umoran od porodice.” Zgrabio je ključeve, naočare za sunce i malu platnenu torbu. „Ubaci ovo u tašnu ako ti nije teško. Za poštu.”

Nije joj bilo jasno zašto bi nosio torbu za poštu, ali ipak ga posluša.

On ubaci ključeve i džep i stavi naočare. „Prolaziš kroz težak period”, prozbori ona. „Kad bi samo znala.” Izveo ju je napolje. „Znaš, i ti bi trebalo da dođeš. Na sahranu.” ,,Oh, nisam sigurna da...” „Apsolutno. Ti ćeš im okupirati pažnju. Osim toga, umeš da ostaneš pribrana u kriznim situacijama. A toga će sigurno biti napretek. Poslaću šofera po tebe. Recimo u deset.” „Ali ja ga nisam poznavala.” „Ipak, na izvestan način povezana si s njim i poznaješ mene. Luk će poći s tobom. U nedelju? Ako ti to ne predstavlja problem?”

Slaži, naredila je sebi, iako je znala da to neće učiniti. „Tog dana imam prazan hod, između Kilderbrandovih i Louenstajnovih, ali...” „Onda smo se dogovorili.” Eš je uhvati za ruku, povevši je ka istoku umesto ka jugu. „Krenula sam u drugom pravcu.” „Samo da svratimo do jednog mesta. Eno, tamo.” Pokazao je ka luksuznom ženskom butiku.

77

Zvoncica&neky

Dok je čekala da se pojavi zeleno svetio, slušajući tandrkanje ogromnog kamiona za dostavu robe i žamor ushićenih glasova koji su po svoj prilici pripadali nekoj turističkoj grupi, uspela je da dođe do daha. „Eštone, zar tvoja porodica neće smatrati da je nametljivo da se na sahrani tvog brata pojavi radoznala komšinica koja je prijavila nesreću?” „Lajla, ja imam dvanaestoro braće i sestara, a većina njih ima žene i muževe, bivše supružnike, decu i pastorke. Takođe imam čitavu legiju tetaka, ujaka, stričeva, baba i deda.

U takvoj porodici niko ne može da bude nametljiv.”

Eš je energično povede preko ulice, obilazeći ženu koja je gurala kolica iz kojih se orio dečji plač, i uvuče je u butik koji se odlikovao raskošnim koloritom i neospornim stilom. I, naravno, astronomskim cenama. „Džes.” „Eše.” Vitka plavuša u crno-belom miniću i vrtoglavo visokim crvenim sandalama obiđe oko pulta, ponudivši mu svoj obraz. „Drago mi je što te vidim.” „Treba da svratim na još neka mesta, ali prvo sam došao ovde da vidim jesi li nešto pronašla.” „Prionula sam na posao čim si me pozvao. Imam dve-tri stvarčice koje će ti možda odgovarati. Ovo je tvoj model? Ja sam Džes.” „Lajla.” ,,U pravu si za crveno”, rekla je Ešu. „Mislim da imam dobitnu kombinaciju. Pođite za mnom.”

Plavuša ih povede ka skladištu koje je bilo tako pretrpano da je unutra jedva bilo vazduha, priđe stelaži s točkićima i uze dve crvene haljine sa širokim lepršavim donjim delom. „Ne ta, već ova.” „Upravo tako.”

Pre nego što je Lajla stigla da osmotri obe haljine, Džes baci jednu nazad na raf i pruži im drugu.

Eš raširi lepršavu suknju i zadovoljno klimnu. „Da, mislim da ovo može da prođe, ali treba mi i podsuknja, s upadljivim koloritom.” ,,I to je rešeno. Ovo sam pronašla u jednom komisionu pre nekoliko nedelja i odmah se setila tebe, pomislivši da će ti pre ili kasnije zatrebati nešto u tom stilu. Kao poručena, zar ne? Vidiš, ima ove šarene kamere na dnu. To je bolje nego da kombinuješ nekoliko slipova ili podsukanja. Ako ti ne odgovara, objasni krojačici kakvu podsuknju želiš pa će ti je sašiti.” „Sad ćemo videti.” Uzeo je obe stvari i gurnuo ih Lajli u ruke. „Probaj ovo.” „Pošli smo da ja nešto obavim”, podseti ga ona. „I to će doći na red.” „Odvešću te do kabine. Hoćeš li nešto da popiješ?”, učtivo upita Džes, izguravši Lajlu iz skladišta i povevši je ka kabini s prokletim trostranim ogledalom. „Možda čašu kisele vode?” „Što da ne? Hvala.”

Ponovo se presvukla. Podsuknja joj je bila preširoka oko struka pa je izvukla spajalicu iz tašne da je pričvrsti. Ali haljina joj je stajala kao u snu.

78

Zvoncica&neky

Naravno, nije bila u njenom stilu. Previše crvena, previše nametljiva, s predubokim dekolteom. Ali je spušteni struk uspeo da joj izduži figuru pa se činilo da je dobila na visini, a to je svakako bio plus. „Jesi li se obukla?” „Da, samo... dobro, uđi”, rekla je primetivši da se Eš već spremao da upadne unutra. „Da, to je ono što nam treba.” Ponovo je zavrteo prstom. Ona zakoluta očima, ali se poslušno okrenu. „Skoro. Moraćemo...” Pružio je ruku, zadigavši donji deo haljine. „Hej!” „Opusti se. Pridrži platno ovde, malo otkrij noge, da boje dođu do izražaja.” „Podsuknja je preširoka. Morala sam da je pričvrstim.” „Džes.” „Nema problema. Trebaće joj i bolji brusthalter. Hmmm... 32A?” Ponižavajuće precizno, pomisli Lajla. „Da.” „Samo malo”, promrmlja Džes otperjavši ka skladištu. Pokušavajući da povrati ravnotežu, Lajla otpi gutljaj vode pod Ešovim studioznim pogledom. „Skloni se.” „Samo još malo. Okrugle zlatne minđuše i puno...” Zalupkao je prstima po njenom ručnom zglobu. „Narukvica?” „Da.” „Izvini nas na trenutak.” Džes se vrati s plamenocrvenim brusthalterom i izgura Eša iz kabine. „Da to nisam uradila, ne bi ni pomislio da se pomeri”, rekla je srdačno se osmehnuvši. „Probaj ovo, a ja ću uzeti meru za podsuknju.”

Lajla tiho uzdahnu i spusti čašu s vodom, pokušavajući da ignoriše činjenicu da treba da se svuče do pojasa pred potpuno nepoznatom ženom.

Petnaest minuta kasnije napustili su butik noseći haljinu i brusthalter - kao i odgovarajuće gaćice, koje je pristala da uzme u trenutku slabosti. „Kako sam dogurala do ovoga? Samo sam bacila pogled kroz prozor.” „Zakon fizike?” predloži on. „Akcija i reakcija?” Lajla ozlojeđeno huknu. „Dakle, nauka je kriva?” „Šta treba da obaviš?” „Plašim se da sam zaboravila.” „Hajde, seti se. Usput možemo da svratimo do pošte.” „Do pošte.” Zavrtela je glavom. „Kupio si mi donji veš.” „To je kostim.” „To je donji veš. I to crveni. Poznajem te tek... koliko? Jedva nedelju dana, a već si mi kupio crveni donji veš. Jesi li uopšte pogledao koliko te stvari koštaju?” „Rekla si da se ne udaješ za mene zbog para.”

Lajla prasnu u smeh i tad se seti. „Igračka za mačku. Treba da kupim igračku za Tomasa.” „Mislio sam da ima igračke.”

79

Zvoncica&neky

Muškarac u dugom kišnom mantilu promaršira pored njih mrmljajući opscene reči i ostavljajući oblak nepodnošljivog vonja. „Volim Njujork”, reče Lajla, posmatrajući kako mu se prolaznici sklanjaju s puta. „Stvarno volim ovaj grad.” „Živi tu negde”, objasni Eš. „Viđam ga - ili osećam njegov miris - nekoliko puta nedeljno.

Nikad ne skida tu kabanicu.” „Zato tako zaudara. Za danas su prognozirali 34 stepena i čini mi se da smo već dostigli taj limit. A što se tiče tvog pitanja... da, Tomas ima igračke, ali hoću da mu poklonim nešto za rastanak. Takođe treba da kupim flašu vina za Kilderbrandove. Cveće ću naručiti u subotu.” „Ostavljaš im vino i cveće?” „Da, iz pristojnosti. Čudi me da to nisi naučio od svoje majke ili neke od maćeha.”

Udahnula je miris hot-dogova s uličnih kolica - daleko prijatniji od mirisa čoveka u kišnoj kabanici. „Zašto idem u poštu s tobom?” „Zato što nam je pred nosom.” Uzevši je za ruku, Eš je uvuče kroz vrata i priđe zidu s poštanskim pretincima. Izvadio je ključ, otvorio jednu od kutija i progunđao: „Sranje!” „Puna je”, primeti ona. „Nisam bio nekoliko dana. Možda i čitavu nedelju. Obično je neko smeće. Zašto ljudi ubijaju šume da bi slali reklame koje će završiti u đubretu?” „Konačno se u nečemu slažemo.”

Na brzinu je pregledao sadržaj, ubacio nekoliko pošiljaka u platnenu torbu koju mu je Lajla pridržavala, a potom izvukao masivan koverat. I zastao kao ukopan. „Šta je to?” „Od Olivera.” „Oh!” Lajla se zajedno s Ešom zagleda u koverat i krupan zaobljen rukopis. „Sudeći po pečatu...” „Poslato je dana kad je ubijen.” Eš presu sadržaj kutije u platnenu torbu i otvori koverat.

Unutra je pronašao ključ i rukom ispisanu poruku na kartici s monogramom.

Hej, Eše, Zovem te za dan-dva da ovo pokupim. Neka do tada bude kod tebe, dok ne sredim neke stvari. Naleteo sam na nezgodnog klijenta pa ću ti javiti ako nakratko budem morao da se sklonim iz grada. U tom slučaju treba da pokupiš robu i da mi je doneseš na posed. Roba se trenutno nalazi u Vels Fargu, blizu mog stana. A pošto sam falsifikovao tvoj potpis na kartici kao u stara vremena! - nećeš imati problema da dođeš do sefa. Unapred hvala, burazeru. Čujemo se uskoro.

Oliver. ,,U tri krasne.” „Kakva roba? I kakav klijent?” „To tek treba da otkrijem.”

80

Zvoncica&neky

„Misliš da otkrijemo”, ispravi ga ona. „Sad sam i ja u toj priči”, dodala je kad je skrenuo pogled ka njoj. ,,U redu.” Ubacio je poruku u torbu, a ključ u džep. „Idemo u banku.” „Možda tamo leži odgovor.” Lajla ubrza korak, pokušavajući da održi njegov tempo. „Zar nije bolje da taj ključ odneseš u policiju?” „On ga je poslao meni.”

Lajla ga zgrabi za ruku, da ga malo uspori. „Šta znači ono da je falsifikovao tvoj potpis kao u stara vremena?” „Klinački nestašluci. Lažan potpis u školskoj knjižici i slične stvari. Uglavnom.” „Ali ti nisi bio njegov zakonski staratelj, zar ne?” „Ne. Ne baš. Komplikovana priča.”

Ne staratelj, zaključi Lajla, već brat na koga je mogao da računa. „Znao je da se uvalio u nevolju”, nastavi Eš. „Ali on je često bio u nevolji. Nezgodan klijent u stvari znači opako zajeban klijent. Šta god da je imao, nije želeo da to nosi sa sobom niti da ga ostavi u stanu. Zato ga je spakovao u sef i poslao mi ključ.” „Jer je znao da ćeš ga ti sačuvati.” „Da, stavio bih koverat u fioku i sačekao da dođe kod mene, a onda bih mu bacio taj ključ u lice i rekao da neću ništa da znam o tome. Znao je da bih tako postupio i baš zato ga je i poslao meni. Ne samo zato što ništa ne bi morao da objašnjava, već zato što mu ne bih ni dopustio da bilo šta objasni.” ,,U tome nema tvoje krivice.” „Ne, naravno da nema. Gde je, dođavola, ta banka?” „Treba da skrenemo levo na sledećem uglu. Ako ideš u deo sa sefovima, neće me pustiti da pođem s tobom. Za to je potrebno ovlašćenje.” ,,U pravu si.” Eš uspori korak, grozničavo razmišljajući. „Uzeću to što je ostavio, a onda ćemo videti šta ćemo dalje. Idem do banke da to obavim, a ti uđi u neku od prodavnica da nešto kupiš. Gledaj me.”

Naterao ju je da zastane, okrenuo je ka sebi, još malo se približio. „Možda nas neko drži na oku - oboje, ili jedno od nas. Zato se potrudi da deluješ što ležernije. Kao da smo izašli da obavimo neki rutinski posao.” „Tako smo i planirali.” „Onda se drži plana. Kupi to što ti treba, a kad završim taj posao u banci, idemo do tvog stana. U finu opuštenu šetnju.” „Stvarno misliš da nas neko drži pod prismotrom?” „Moguće. I zato...” Savio se ka njoj i nežno joj okrznuo usne. „Ovo obično ide uz crveni donji veš”, podseti je. „Hajde sad, briši u šoping.” „Ja... ovaj... idem do male pijace, tamo preko puta.” „Procunjaj okolo dok ne dođem po tebe.” „Važi.”

81

Zvoncica&neky

Sve podseća na neki čudan i neuhvatljiv san, rekla je sebi dok je odmicala ka pijaci.

Poziranje za sliku, crveni donji veš, poruka od mrtvog brata, poljubac na pločniku samo zato što ih je neko možda posmatrao.

Ako je već tako, mogla je da kupi to vino i da vidi šta će se sledeće desiti u tom čudnom i neuhvatljivom snu.

82

Zvoncica&neky

8 Nije dugo trajalo. Eš je često mislio da je Oliver mogao komotno da živi od svoje falsifikatorske veštine. Potpisi su se savršeno poklapali - kao što se Oliverov potpis tako često poklapao s potpisom njihovog oca i toliko drugih ljudi. Ključ je odgovarao, i nakon što je službenica ubacila njen ključ, izvadila kasetu i izašla, Eš je ostao sam u privatnoj odaji, tupo zureći u metalnu kutiju. Šta god se nalazilo unutra, Oliver je za to platio životom, zajedno sa ženom koju je možda voleo, bar onako kako je umeo. Šta god da se krilo u toj kutiji, to je dovelo ubicu u njegov dom, i u dom njegove prijateljice.

Bio je siguran u to.

Otvorio je kasetu.

Ugledao je svežnjeve novčanica od po sto dolara, hrskavih kao zelena salata, i debeli koverat od manile. I kutiju unutar kutije, pažljivo ušuškanu u sredini. Elegantna smeđa kožna kutija s dubokim tiskom i zlatnim šarkama.

Otvorio je kutiju.

I zagledao se u nešto sjajno i svetlucavo, u raskoš koja je treperila na mekom tapaciranom ležištu.

Zbog ovoga? - pomisli. Zbog ovoga je umro?

Uzeo je koverat, izvadio papire i pročitao koliko je mogao na brzinu. Zbog ovoga? ponovo pomisli. Jedva potiskujući bes, zatvorio je kutiju i spustio rezu. Iz kese za šoping izvadio je odeću umotanu u pak-papir, spustio kutiju unutra, prekrio je viškom papira, a haljinu prebacio u torbu s poštom. Koverat i novac takođe je nagurao u kesu, pažljivo ih sakrivši ispod papira. Potom podiže kesu i torbu, i krenu ka izlazu ostavivši praznu kasetu na stolu.

Moraće nešto da proveri na kompjuteru, što pre.

Lajla je šetala po pijaci dokle god je u tome bilo nekog smisla. Kupila je vino, dve divne krupne breskve i mali trougao sira Por sali. Da bi prekratila vreme, temeljno je prostudirala sve izložene vrste maslina, kao da joj je to najvažnija stavka na dnevnom redu. Možda čak i u čitavoj godini.

Na kraju je dopunila korpu raznim sitnicama i tričarijama. Kada je stigla do kase, žacnula se kad je shvatila koliko ju je taj šoping koštao, ali naterala je sebe da se osmehne trgovcu i potom se, ne skidajući osmeh s lica, okrenula na stranu i spazila zavodljivu Azijku u smaragdnozelenim sandalama sa visokim svetlucavim platformama. „Imate božanstvene sandale”, rekla je ležernim tonom, podižući svoju kesu, kao što bi učinila pod najnormalnijim mogućim okolnostima. „Hvala.” Ženine egzotične oči prikovaše se za Lajline lepe, višebojne, ali i već čestito iznošene ravne sandale. ,,I vaše su veoma lepe.” „Jesu, ali sad su samo za pijacu.” Zadovoljna sobom, prošla je kroz vrata i nastavila ka banci.

83

Zvoncica&neky

Grozne i dosadne sandale, zaključi Džej, za grozan i dosadan život. Ali zašto se brat tako dugo zadržao u banci? Neće škoditi da ih još malo drži na oku, pogotovo pošto je plata tako dobra, a Njujork tako primamljiv.

Eš izađe iz banke baš dok se Lajla premišljala da li da uđe ili da ga sačeka ispred. „Dojadio mi je šoping” rekla je. „U redu. Brišemo odavde.” „Šta si pronašao u kutiji?” „Pričaćemo kad se sklonimo s ulice.” „Daj mi neki nagoveštaj”, nastavi ona, ponovo pruživši korak da bi održala njegov ritam. „Krvave dijamante, kosti dinosaurusa, španske zlatnike, mapu s lokacijom Atlantide - jer ona je sigurno tu negde.” „Ne.” „Jeste kad ti kažem. Okeani prekrivaju najveći deo planete pa je logično...” „Hteo sam da kažem da u sefu nisam pronašao ništa od toga. Moram nešto da proverim na tvom kompjuteru.” „Šifre za lansiranje nuklearnih projektila, formula za besmrtnost, lek za ćelavost.”

To ga natera da najzad pogleda u nju. „Jesi li ozbiljna?” „Gađam naslepo. Čekaj, on se bavio antikvitetima. Mikelanđelovo omiljeno dleto, mač Ekskalibur, tijara Marije Antoanete.” „Sad si već bliže.” „Stvarno? Šta od ta tri? Zdravo, Itane, kako si danas?”

Ešu je trebalo nekoliko sekundi da shvati da razgovara s domarom. „Nije loše, gospođice Emerson. Bili ste u šopingu?” „Da, kupila sam novu haljinu”, odgovori ona s blistavim osmehom. „U zdravlju da je nosite. Nedostajaćete nam kad odete.”

Itan otvori vrata, učtivo klimnu i Eš uzvrati pozdrav. „Ovde je već jedanaest godina”, objasni Lajla dok su išli ka liftu. „Zna praktično sve o svim stanarima, ali je krajnje diskretan. Kako bi neko znao da je to bilo Mikelanđelovo omiljeno dleto?” „Nemam pojma. I ovako mi je dovoljno teško da pratim lavirint tvojih misli.” „Uznemiren si.” Nežno mu protrlja ruku. „Vidim da jesi. Šta si pronašao? Nešto loše?” „Umro je zbog toga. To je dovoljno loše.”

Ne pokušavaj da ga oraspoložiš, naredila je sebi, mada joj je to više pomagalo da primiri vlastite nerve. Dok se lift otvarao, izvadila je ključeve i ćutke krenula ka stanu.

Odvojila je trenutak za Tomasa, koji je jurnuo da je pozdravi kao da je bila odsutna nedeljama. „Znam, znam. Zadržala sam se duže nego što sam planirala. Ali sad sam tu. Treba da mu nabave neko mače”, rekla je unoseći kesu u kuhinju. „Mrzi da bude sam.” Želeći da se oduži Tomasu, uzela je keksiće za mačke, pozvala ga i pružila ruku. „Hoćeš li sad da mi kažeš?” „Pokazaću ti.”

84

Zvoncica&neky

Eš spusti kesu na sto, skloni zaštitni papir i izvadi kožnu kutiju. „Baš lepa kutija”, promrmlja ona. „Nekako posebna. To znači da je ono što se nalazi unutra takođe lepo i posebno.”

Zadržala je dah dok je Eš podizao poklopac. ,,Oh! Prelepo. Deluje starinski. Sve što je tako ukrašeno mora da bude staro. Da li je to zlato - mislim, pravo zlato? Pogledaj koliko ga ima. I jesu li to pravi dijamanti? I pravi safir?” „Uskoro ćemo saznati. Treba mi kompjuter.” „Samo izvoli.” Pokazala je rukom ka kompjuteru. „Mogu li da ga uzmem?” „Da, slobodno.” Dok se Lajla nadvijala nad kutijom, Eš pokrenu pretraživač i ukuca reči anđeoska kočija. „Neverovatna izrada.” Lajla podiže svetlucavu stvarčicu iz kutije, držeći je kao malu bombu - sa neizmernom brižnošću. „Pogledaj kako je ukrašeno. Možda previše nakindureno za moj ukus, ali svejedno božanstveno, kad pomisliš koliko je truda i veštine uloženo u njega. Zlatni anđeo vuče zlatnu kočiju sa skupocenim jajetom. Gospode, pogledaj kako svetluca. To su sigurno pravi dragulji, zar ne? Ako zaista jesu...”

Tada je ošinu munjevita spoznaja. „To je Faberže? Zar on... ili oni... ne znam baš mnogo o tome, ali čula sam za ruske juvelire koji su pravili ta skupocena jaja. Samo što nisam znala da su baš toliko lepa i prefinjena - mnogo više od kitnjastog ukrasa u obliku jajeta.” „Možeš da kažeš i on i oni”, odsutno objasni Eš, držeći ruke s obe strane laptopa dok je iščitavao tekst. „Kolekcionari skupljaju ta jaja, je li tako? A neka se nalaze u muzejima. Bar ona stara i originalna. Ovo sigurno vredi na hiljade dolara. Ili na stotine hiljada...” „Više.” „Milion?”

On odmahnu glavom i nastavi da ćita. „Ma, daj! Ko bi dao milion dolara za ukrasno jaje - makar i ovakvo? To je ipak... oh, vidi, može da se otvori... Pogledaj, Eše!”

Njena štreberska duša poskoči od radosti, kao kod deteta koje je otkrilo neku čudesnu spravicu. „Unutra se nalazi sićušan sat. Anđeoski sat! Božanstveno! Fantastično, kad ti kažem! U redu, možda vredi i čitavo milionče, s obzirom na sat.” „Iznenađenje, tako to zovu. U svakom jajetu skriva se neko iznenađenje.” „Božanstvena stvarčica. Prosto mi dođe da se malo poigram.” Prsti je doslovno zasvrbeše od želje da ispita kako je napravljeno. „Što, naravno, neću učiniti, jer je možda pravo i vredi milion dolara.” „Verovatno vredi bar dvadeset puta više.” „Molim?” Lajla munjevito povuče ruke iza leđa. „Sasvim moguće. Zlatno jaje s ugrađenim časovnikom”, pročita Eš, „ukrašeno brilijantima i safirom, na zlatnim čezama koje vuče zlatni heruvim. Napravljeno je 1888. godine, pod nadzorom Petra Karla Faberžea, za ruskog cara Aleksandra Trećeg. Jedno od takozvanih carskih jaja. Jedno od osam izgubljenih carskih jaja.” „Izgubljenih?”

85

Zvoncica&neky

„Sudeći po ovome što ovde piše, Faberže je za ruske careve Aleksandra i Nikolaja napravio pedesetak takvih jaja. Četrdeset dva nalaze se u muzejima i privatnim zbirkama.

Osam je izgubljeno. Među tih osam nalazi se i Anđeoska kočija.” „Ako je ovo jaje autentično...” „To je prvo što moramo da proverimo.” Eš lupnu prstima po kovertu od manile. „Ovde su neki dokumenti, verovatno na ruskom. A opet, koliko mogu da zaključim, ovo jeste jedno od carskih jaja. Osim ako i jaje i dokumenti ne predstavljaju falsifikat.” „Previše je prefinjeno za falsifikat. Ako neko poseduje talenat da napravi ovako nešto, da u to uloži toliko vremena i truda, zašto bi se bavio falsifikatima? A opet, ljudi to često rade”, dodala je pre nego što je Eš stigao da odgovori. „Jednostavno ne shvatam.”

Sela je na stolicu i pognula glavu tako da joj oči budu u ravni s jajetom. „Ako je u pitanju falsifikat, potencijalni kupac je sigurno zahtevao da se proveri njegova autentičnost. Znam da je moguće da izvanredno vešta kopija prođe takve testove, ali šanse za to su veoma male.

A ako je pravo... stvarno misliš da vredi dvadeset miliona?” „Verovatno i više, sudeći po ovome ovde. Ali to ćemo lako otkriti.” „Kako?” „Oliverov ujak, taj za koga je radio... on je vlasnik antikvarnice Stari svet. Ako Vini ne bude znao da nam kaže, znaće bar kome da se obratimo.”

Jaje je svetlucalo pred njima, svedočeći o prohujalom dobu raskoši i izobilja. To nije samo umetničko već i istorijsko blago, pomisli Lajla. „Eše, ovo treba da odneseš u neki muzej.” „Da ušetam u Metropoliten i kažem: Narode, čik pogodite šta sam našao!” „Onda ga predaj policiji.” „Još ne. Hoću odgovore, a oni nisu voljni da mi ih pruže. Oliver se nekako dočepao tog jajeta - moram da saznam kako je stigao do njega. Da li je u pitanju neka pogodba? Da li ga je ukrao ili stekao legalnim putem?” „Misliš da ga je možda ukrao?” „Sigurno nije provalio u nečiju kuću da ga mazne.” Eš smušeno prođe prstima kroz kosu. „Ali možda ga je dobio na prevaru. Možda je nekog slagao ili izmanipulisao. Ne bi se libio da to učini. Rekao je da ima klijenta. Da li je taj klijent osoba od koje je dobio jaje? Ili osoba kojoj je trebalo da ga isporuči?” „Jesi li pogledao sve dokumente u tom kovertu? Možda pronađeš kupoprodajni ugovor ili neku priznanicu.” „Ne, nema ničeg sličnog, ali još nisam pregledao sve papire iz njegovog stana. U sefu sam pronašao šeststo hiljada dolara, u kesu.” „Šeststo hiljada?” „Otprilike”, odvrati Eš tako odsutnim tonom da se Lajla izbeči na njega. „Ako je Oliver imao tolike pare, to može da znači samo da nisu dugo bile kod njega, ili da je imao neke planove. Verovatno nije želeo, ili nije smeo, da prijavi taj novac. Možda mu je neko platio da nabavi to jaje, a on je onda zaključio da to nije dovoljno i pokušao da izvuče više.”

86

Zvoncica&neky

„Ako to jaje stvarno vredi toliko koliko pretpostavljaš, mogli su da mu plate i više. Zašto da zbog toga ubiju dvoje ljudi?”

Ešu je bilo mučno da joj objašnjava da su postojali ljudi koji su spremni da ubiju i za sitniš. Ili naprosto zato što vole da ubijaju. „Možda su još od samog početka planirali da ga ubiju. Ili je možda stao na žulj nekom opasnom klijentu. Ali prvo moram da proverim autentičnost. Da saznam gde ga je Oliver nabavio i za koga.” „A onda?”

Ešove zelene oči sevnuše poput sečiva. „A onda će neko platiti što mi je ubio brata i gurnuo tu ženu kroz prozor.” „Da li to znači da ćeš, kad otkriješ to što te zanima, otići u policiju?”

Eš je nakratko oklevao, preplavljen besom koji ga je naterao da zamisli kako lično naplaćuje taj dug i uživa u tome. Ali tada je pogledao u Lajline oči i shvatio da to ne bi mogao da učini - i da bi ona promenila mišljenje o njemu kad bi mogao.

Bio je iznenađen koliko mu je to bilo važno. „Da, onda ću otići u policiju.” ,,U redu. Sad ću da spremim nešto za jelo.” „Za jelo?” „Da. Da bismo trezveno razmišljali, moramo da jedemo.” Podigla je jaje i pažljivo ga vratila na ležište u tapaciranoj kutiji. „Ti ovo radiš zato što si ga voleo. Ponekad je umeo užasno da te iznervira, nekad si čak bio postiđen zbog njega, i duboko razočaran, ali si ga svejedno voleo, i zato ćeš dati sve od sebe da otkriješ zašto se to desilo.”

Nežno se zagledala u njega. „Srce ti je puno bola, pomešanog sa žestokim emocijama.

Razumljivo je da se tako osećaš.” Želeći da prodre kroz njegovu tugu, stegla mu je šaku. „To je normalna reakcija. Čak i da poželiš da lično kazniš osobu koja je to učinila, i to je normalno, ali ti to nećeš učiniti. Zato što ti čast to ne dopušta. I zato ću ti pomoći, za početak, tako što ću ti spremiti ručak.”

Otišla je u kuhinju i počela da pretura po namirnicama koje još nije raspakovala. „Zašto mi ne kažeš da odem odavde, da se tornjam, da se držim što dalje od tebe?” „Zašto bih to rekla?” „Zato što sam ti u kuću doneo...” „Ovo nije moja kuća.” „Dobro, u kuću u kojoj radiš”, ispravi se on. „Došao sam ovde s predmetom koji verovatno vredi milione, i koji je gotovo sigurno stečen nepoštenim, a možda čak i nelegalnim putem. Moj brat se uvalio u sumnjiv posao koji je nekog naveo da provali u stan tvoje prijateljice, očigledno tražeći tebe ili neke informacije o tebi, što nas logično navodi na zaključak da će t a osoba, koja očigledno ne zazire čak ni od ubistva, motriti na tebe dokle god si povezana sa mnom.” „Zaboravljaš na tragičan gubitak Džulinih cipela.” „Lajla...” „Teško mogu da pređem preko toga”, reče ona, pristavljajući vodu za makarone.

Brzinska salata s testeninom delovala je kao savršen izbor. „A odgovor na tvoje pitanje glasi: zato što ti nisi tvoj brat.”

87

Zvoncica&neky

„Da, tačan odgovor.” „Prvi deo odgovora”, pojasni ona. „Da sam ga poznavala, možda bi mi bio simpatičan.

Mislim da bi. Takođe mislim da bi me užasno nervirao jer stičem utisak da je uludo traćio veliki potencijal, da je toliko prilika bacio niz vetar. Ti nisi takav, i to je drugi deo odgovora.

Ti ništa uludo ne trošiš, što je meni lično veoma važno. Ni stvari, ni vreme, ni ljude, ni šanse.

Ti mu nećeš okrenuti leđa, iako veruješ da je uradio nešto što nije samo glupo ili opasno, već i krajnje pogrešno. Uprkos tome, staćeš uz njega, iz čiste lojalnosti. Ljubav, poštovanje, poverenje? Sve je to važno, ali nijedno ne znači ništa bez lojalnosti. U tome počiva ostatak odgovora.”

Zagledala se u njega tamnim raširenim očima punim emocija. „Zašto bih ti onda rekla da odeš?” „Zato što ga nisi čak ni poznavala, a ovo ti užasno komplikuje život.” „Poznajem tebe, a komplikacije su sastavni deo života. Osim toga, ako ti dam šut-kartu, nećeš hteti da me slikaš.” „Ti ne želiš da te slikam.” „Nisam želela. Doduše, i dalje nisam baš sigurna, ali sad postajem radoznala.” „Ja već imam ideju za još jednu sliku.” „Vidiš, ništa ne bacaš niz vetar. Kako izgleda?” „Ti ležiš u baštenskoj kućici, okružena raskošnim zelenilom, u suton. Budiš se, kosa ti je rasuta na sve strane.” „Budim se u suton?” „Kao vila, pre nego što prione na noćne dužnosti.” „Biću vila?” Lice joj se ozari od te pomisli. „Sviđa mi se ta ideja. Kakav kostim nosim?” „Smaragde.”

Lajla prestade da meša testeninu koju je taman ubacila u ključalu vodu i zapilji se u njega. „Smaragde?” „Da, smaragde, kao kapi iz čarobnog mora, niske smaragda koji ti leže između grudi i vise sa ušiju. Mislio sam da malo sačekam s tim predlogom, a li možda je bolje da odmah bacim karte na sto, dok još imaš vremena da se predomisliš.” „Uvek mogu da se predomislim.”

On se osmehnu i priđe bliže. „Sumnjam. Ako nameravaš da pobegneš, bolje da to učiniš odmah.” „Nikuda ja ne bežim. Spremam ručak.”

On uze drvenu viljušku iz njene ruke da promeša testeninu. „Sad ili nikad.”

Ona se diskretno izmaknu. „Treba mi cediljka.”

On spusti šaku na njenu mišicu i povuče je unazad. „Sad.” Nije bio kao onaj poljubac na pločniku - lagani i ležerni dodir dva para usana. Bio je to dug, sočan i opojan posednički poljubac, nabijen električnim udarima želje, šokantan i zavodljiv u isto vreme.

Jesu li joj noge zaklecale kad ju je onako pogledao u ateljeu? Sad su se prosto rastopile, iščupavši je iz korena, ostavivši je bez bilo kakvog oslonca.

88

Zvoncica&neky

Morala je da se uhvati za nešto ili da padne u ambis.

Uhvatila se za njega.

Video je to u njoj, još kad joj je prvi put pogledao u oči. Čak i kroz izmaglicu šoka, kroz slojeve sirovog bola, mogao je to da vidi. Moć davanja. Sjaj koji je tinjao u njoj, koji je mogla da podari ili uskrati. Sad ga je uzeo, to tamno i sneno središte unutar pulsirajuće svetlosti, dopustivši mu da se svije oko njega kao život. „Ovako ćeš izgledati”, promrmlja gledajući je u oči. „Kad se probudiš u čarobnom vrtu.

Zato što znaš šta možeš da uradiš u mraku.” „Zato si me poljubio? Samo zbog slike?” „A ti? Da li mi zbog ovoga - zato što si znala kuda ovo vodi - nisi rekla da odem?” „To je možda jedan od razloga. Ne glavni, ali jedan od njih.” Sklonio joj je kosu iza ramena. „Upravo tako.” „Moram da...” Izvukla se iz zagrljaja da skloni lonac sa šporeta pre nego što voda počne da kipi. „Da li spavaš sa svim ženama koje slikaš?” „Ne. Naravno, u tome uvek ima intimnosti, pa čak i pritajene seksualnosti. Ali to je samo posao. Poželeo sam da te naslikam još u onom kafiću, dok si sedela preko puta mene.

Poželeo da spavam s tobom. Kad sam prvi put došao ovde, prišla si da me zagrliš na rastanku. Naravno, to nije bio fizički kontakt. Nisam baš tako lak.”

Primetio je kako joj se usne šire u brz osmeh dok je prebacivala testeninu u cediljku. „Bio sam očaran velikodušnošću i jednostavnošću tog gesta. Želeo sam to da uradim, da budem s tobom. Možda sam u tome pronašao utehu. Ali ovo nije uteha.”

Ne, to nije uteha, pomisli ona. Ni za jedno od njih. „Oduvek me privlače snažni muškarci.

Snažni i komplikovani. Ali uvek se loše završavalo.” „Zašto?” „Misliš zašto loše?” Slegla je ramenima, izručivši proceđenu testeninu u činiju. „Zato što im brzo dosadim.” U činiju je ubacila nekoliko malih ljupkih čeri paradajza i zacakljenih crnih maslina, iseckala nekoliko listova svežeg bosiljka i dodala malo ružmarina i bibera. „Nisam naročito uzbudljiva. Nisam voljna da se zarobim u kući da spremam ručak i održavam vatru, a nisam spremna ni da svake večeri izlazim u provod. Ja sam negde između, pomalo od oba, ali se uvek ispostavi da nešto radim ili previše ili premalo.” „Evo, još malo pa gotovo. Sad ću izvesti malu prevaru i upotrebiti gotov preliv.” „Zašto bi to bila prevara?” „Pravi se da ništa nisam rekla.” „Ja ne tražim ženu koja će mi kuvati i održavati vatru, a ni ženu koju ću svake noći izvoditi u provod. A što se tiče ovog sada? Ti si najuzbudljivija žena koju poznajem.”

Uzbudljiva? Apsolutno niko, uključujući i nju samu, nije u njoj video bilo šta uzbudljivo. „To je sigurno zbog situacije. Napete situacije stvaraju uzbuđenje - i tenziju. Ponekad i čireve, mada se ljudi danas sablažnjavaju takvih teorija. Pa ipak, bila bi šteta da protraćimo to uzbuđenje i napetost.”

Promešavši salatu, otvorila je fioku za hleb. „Imam još jednu.” Podigla je kiflu od kiselog testa. „Hoćeš li da je podelimo?”

89

Zvoncica&neky

„Dogovoreno.” „Zamoliću te da se još nešto dogovorimo. Da mi ostaviš vremena da duboko udahnem i dobro razmislim pre nego što zaronim. Zato što obično skačem na glavu i na kraju potonem.

Ako tome dodamo trenutnu situaciju, koja nije nimalo naivna - to s tvojim bratom, i tim spektakularnim jajetom, i ono što treba da učinimo - radije bih obazrivo zagazila u vodu nego da odmah skočim u dubinu.” „Koliko si duboko zagazila?” „Da budem iskrena, kad si počeo da me skiciraš, voda mi je već bila iznad kolena. A sad je stigla do kukova.” „U redu.” Njen odgovor - svež, jednostavan, direktan - bio je tako seksi, još zavodljiviji od crne svile. Žudeo je da je dodirne, ali samo je opipao k rajeve njene kose, mrseći ih prstima, zadovoljan što ju je ostavila raspuštenu. „Hoćeš da ovo pojedemo na terasi? Da šmugnemo napolje i da situaciju ostavimo unutra?” „Odlična ideja. Baš to ćemo i uraditi.”

Situacija je bila previše ozbiljna da bi stvarno mogli da uteknu od nje, shvatila je, ali sad je htela samo da uživa u suncu, laganom obroku i zagonetnom muškarcu koji ju je želeo.

I drugi muškarci su je želeli, na kratke sprinterske staze, ponekad čak i na nekoliko krugova. Ali nikada nije iskusila maraton. A opet, njen život bio je sačinjen od kratkih i brzih deonica. Tako dugo nije mogla da se ustali u bilo čemu da je želja za postojanošću u njenim očima postala deprimirajuća.

Uspela je da izgradi svoj život na temeljima nestalnosti, i to na veoma produktivan i zanimljiv način.

Isto je mogla da primeni na svoju vezu s Ešom. „Da smo se upoznali preko Džuli - možda na tvojoj izložbi - sve ovo ne bi bilo tako čudno. A opet, da smo se tako sreli, možda te ne bih zanimala.” „Grešiš.” „Drago mi je što to čujem. Kako god bilo, nismo se spojili preko nje.” Skrenula je pogled ka stanu preko puta i zapečaćenom prozoru. „Čeka te toliko teških poslova, Eše.” „I više od toga. Nisi iskoristila šansu da me otkačiš pa si sad u istom sosu.” „Ja sam kraljica balansiranja. Za nekoliko dana imaću pogled na reku, malog psa, orhideje na terasi i kućnu teretanu koja će me ili prestraviti ili podstaći na vežbanje. Moraću da poradim na romanu, da sredim svoj blog i da smislim šta da kupim majci za rođendan verovatno jedno od onih malih limunovih stabala, jer će sigurno biti oduševljena idejom da uzgaja vlastiti limun usred Aljaske. A povrh toga, moraću da se pozabavim potencijalno ukradenim carskim jajetom koje vredi više nego što se usuđujem i da zamislim, pritajenim strahom da mi za vratom dahće opaki ubica i mogućnošću da se upustim u fantastičnu seksualnu avanturu s tipom koga verovatno nikad ne bih upoznala da nije izgubio brata.” „Sve to zahteva ozbiljno žongliranje”, zaključila je, „pa ću morati da budem vešta.” „Zaboravila si poziranje.” „Samo zato što me to plaši još više od kućne teretane ili seksa.” „Nemoj mi reći da te seks plaši?”

90

Zvoncica&neky

„Ja sam žena, Eštone. Pomisao da treba prvi put da se skinem pred nekim tipom i više je nego zastrašujuća.” „Potrudiću se da ti skrenem pažnju.” „To bi mogao da bude veliki plus.” Nacrtala je sićušno srce na zamagljenoj čaši s vodom. „Šta ćemo s tim jajetom?”

I tako se njihova situacija vratila na velika vrata, pomisli Eš. „Pokazaću ga Oliverovom ujaku - onom za koga je radio. Čak i ako Vini ne bude mogao da potvrdi njegovu autentičnost, znaće ko to može.” „Da, to je dobra ideja. Kad ustanovi njegovu vrednost... jer ono je svakako vredno, bilo u razumnoj meri, zbog tako prefinjene izrade, ili jezivo i basnoslovno vredno. Dakle, kad napravi procenu, šta ćeš uraditi s njim?” „Sutra ću ga odneti na porodični posed. Tamošnji bezbednosni sistem može da se meri s onim u Američkoj kovnici novca. Tamo će biti bezbedno dok ne sredimo ostalo.” „Kako ćeš to srediti?” „Smisliću nešto. Vini sigurno poznaje kolekcionare - krupne kolekcionare. Ili nekog ko može da nas poveže s njima.”

Oslonivši se na svoju maštu, Lajla pokuša da zamisli nekog ekscentričnog kolekcionara opsednutog hobijem koji košta na milione dolara. Poznaje dva geja, za koje radi svake godine, koji skupljaju antikvitetne kvake. A dvostruka udovica, kojoj zimi čuva kuću, ima fascinantnu zbirku erotskih nacuke skulpturica.

Ali neko ko je bio spreman da u svoj hobi uloži na milione dolara? Moraće malo više da se pomuči da bi to zamislila. Treba joj kompletna slika - lice, poreklo, čak i ime, da bi se njena mašta razmahnula. „Među njegovim papirima i dokumentima sigurno postoji neki detalj o tom klijentu.” „Pretražiću sve što imam.” „Mogu da ti pomognem. Stvarno”, dodala je suočena s njegovom ćutnjom. „Klijenti mi ponekad plaćaju dodatni honorar da sredim njihovu dokumentaciju dok su odsutni. U svakom slučaju, ona je morala znati za to. Mislim na Sejdž, Oliverovu devojku. Ona je sigurno znala. Svi ti žučni razgovori”, nastavi, zureći u zapečaćen prozor, prebirajući po sećanju. „Sve one svađe, napetost, uzbuđenje. Mislila sam da su to lične stvari, da naprosto imaju burnu vezu, ali sad... to je sigurno bilo zbog tog jajeta, i tog klijenta, i zbog posla u koji se on upustio, ili su se možda zajedno upustili.” „Ona je sigurno nešto znala”, složi se Eš, „ali ne dovoljno. Kažeš da je plakala, molila i bila prestravljena. Mislim da bi im otkrila gde je Oliver sakrio jaje da je znala.” „Verovatno si u pravu. Znala je o čemu se radi, šta je Oliver planirao, ali nije znala gde je sakrio jaje. I zato nije mogla da im kaže, a nije ni on, jer je bio u nesvesti. Ko god da ih je ubio, napravio je grešku što ga je drogirao, pretpostavivši da će ona biti lakša meta, da će im sve priznati ako je dovoljno uplaše.”

Lajla ustade da pokupi posude. „Treba da obaviš mnogo toga, da se vidiš s mnogo ljudi.”

On ustade zajedno s njom, uze joj posuđe iz ruku i vrati ga na sto. Potom sklopi prste oko njenih mišica. „Sigurno joj je rekao da mora tako da postupi da bi je zaštitio. Slušaj, 91

Zvoncica&neky

lepotice, ono što ne znaš ne može da te povredi. Samo pokušavam da te zaštitim. I jednim delom duše je verovao u to.” „Onda je to delimično istina.” „Ali zaista joj nije rekao zato što joj nije verovao i nije želeo da joj prepusti kontrolu nad situacijom. To je bio njegov posao i hteo je da ga odradi na svoj način. A nju je to koštalo života.” ,,I njega je koštalo života, Eštone. Reci mi nešto.” Stegla je njegove mišice, isto kao što je on učinio njoj, dodir za dodir. „Da je bio pri svesti, da li bi im rekao? Da li bi tom klijentu dao to što želi da bi je spasao?” „Da.” „Onda je to dovoljno.” Podigla se na prste, prislonivši svoje usne uz njegove. Istog časa osetila je kako je nešto vuče ka njemu, kako ponovo tone, kako joj srce treperi dok je privija uz sebe. „Mogao bih odmah da ti skrenem misli.” „Ne sumnjam. Da nema jednog ali.”

Skliznuo je prstima niz njene ruke. „Ali.” Kucnuo je čas da se vrate u stan. Posmatrala je kako Eš vraća kožnu kutiju nazad u kesu, kako je prekriva zaštitnim papirom, kako ubacuje koverat i novac. „Sutra moram da krenem. Moram lično da dovršim neke pripreme. Pošto sam te naterao da dođeš na sahranu, zašto ne pitaš Džuli da u nedelju pođe s tobom, da ti bude lakše?” „To bi bilo nezgodno. Znaš, zbog njenog odnosa s Lukom.” „Oni su odrasli ljudi.” „To ti misliš.” „Ne škodi da je pitaš. I pošalji mi svoju adresu kad pređeš na novi posao. Rekla si da je to negde na Aper Ist Sajdu?” „Da. U Tjudor Sitiju.”

On se namršti. „To je poprilično udaljeno od mog stana. Možeš da računaš na ličnog šofera kad budeš dolazila na poziranje.” „Znaš, postoji nešto što se zove metro, ako si čuo za to. Vozovi koji prolaze kroz čitav grad. Baš kao i taksiji i autobusi. Čudo masovnog transporta.” „Poslaću ti šofera. I učini mi jednu uslugu. Nemoj više da napuštaš kuću.” „Nisam ni planirala, ali...” „Odlično.” Podigao je svoj prtljag i krenuo ka vratima. „Trebalo bi da uzmeš taksi ili kola, umesto da bazaš okolo noseći tu stvar u glupavoj kesi za šoping. Štaviše, trebalo bi da ideš blindiranim džipom.” „Moj blindirani džip mi još nisu poslali iz prodajnog salona. Vidimo se za dva dana. Javi se Džuli. I ne mrdaj iz kuće.”

Ispaljuje naređenja kao iz topa, pomisli ona dok je odlazio. Ali radio je to tako vešto i suptilno kao da joj čini uslugu ili daje zdravorazumski savet.

92

Zvoncica&neky

„Trebalo bi da istrčim nekoliko krugova oko zgrade, iz čistog inata”, rekla je Tomasu. „Ali nije vredno truda. Dakle, prvo sudovi, a onda knjiga. I nek mu bude, posle ću pozvati Džuli.”

93

Zvoncica&neky

9 Eš ubaci visoku čašu u rashladnu komoru. Brutalno hladan džin-tonik bio je Vinijevo omiljeno piće u letnjoj sezoni, a s obzirom na šok koji je morao da mu priredi, mogao je bar da ga posluži pristojnim pićem.

Kad ga je Eš pozvao, Vini ništa nije pitao. Bez reči je pristao da svrati kad zatvori radnju.

Eš je čuo tugu u njegovom glasu i spremnost da mu pomogne, i znao je da će morati da se osloni na oba aduta kad uvuče Vinija u tu... situaciju.

Vini je dobar čovek, razmišljao je pretražujući internet za još podataka o dragocenom jajetu. Muškarac koji je živeo u srećnom braku već četiri decenije, prevejani biznismen s nepogrešivim okom za stvari od vrednosti, otac troje dece i obožavani deka šestoro unučadi. Možda je do sada dobio i sedmo.

Moraće da pogleda porodično stablo.

Vini je pristao da zaposli Olivera, jedinog sina svoje sestre, mada je znao da je bio kapriciozan i ne naročito pouzdan. Ali činilo se da su stvari ovog puta štimale. Doduše, Vini se sa svima dobro slagao, ali očekivao je da mu ljudi koji rade za njega uzvrate istom merom, što se najčešće i dešavalo.

Kad god bi Eš pozvao Vinija da se raspita za brata, on mu je govorio da se Oliver dobro snalazi, da polako staje na noge, da ima šlifa za posao i da ume s klijentima.

To što je umeo s klijentima, pomisli Eš, možda je i bila srž problema.

Zavalio se na naslon zagledavši se u jaje. Gde se do sada skrivalo, zapita se, taj prefinjeni kapriciozni poklon napravljen za rusko plemstvo? Ko je sve zurio u njega i klizio prstima preko njegovih istančanih ukrasa?

I ko ga je toliko želeo da bude spreman da ubije za njega?

Začuvši pištanje interfona, odgurnuo se od stola. „Arčer”, prozbori u mikrofon. „Zdravo, Eše. Ja sam, Vini.” „Izvoli.” Otključao je bravu, napustio dnevnu sobu i krenuo da ga dočeka.

Vini je stajao pred njim s kožnom aktovkom u ruci, u prvoklasnom sivom odelu s belim prugama i snežnobeloj košulji - uprkos vrućini i dugom danu provedenom na poslu - i precizno vezanom Ermesovom kravatom oko vrata.

Cipele su mu bile besprekorno izglancane, kosa začešljana unazad, poput belih krila, otkrivajući preplanulo lice istaknuto urednom kicoškom špicastom bradom.

Ešu se oduvek činilo da je više voleo da izgleda kao neki od imućnih klijenata u njegovoj antikvarnicu nego kao čovek koji se cenjkao s njima.

Skrenuo je pogled ka stepeništu dok se Eš spuštao u prizemlje. „Eše.” Kroz glas mu je još provejavao akcenat Džerzija, kraja u kome je odrastao. „Strašno vreme.” Spustivši aktovku, stegao je Eša u snažan medveđi zagrljaj. „Kako se držiš?” „Imam mnogo posla. To mi donekle pomaže.”

94

Zvoncica&neky

„Da, bolje je kad se čovek nečim okupira. Šta mogu da učinim? Olimpija večeras stiže, ali ide pravo na posed. Rekla mi je da nema potrebe da dolazim pre nedelje, ali mislim da će Endži i deca sutra otići tamo, da budu s njom.” „Ona i Endži su veoma bliske.” „Kao sestre”, složi se Vini. „Više voli da bude s Endži nego sa mnom - pa čak i s Najdželom, ako ćemo pravo. Reci kako možemo da ti pomognemo, šta možemo da uradimo kad stignemo tamo?” „Možeš li da je ubediš da otkaže gajde?”

Vini prasnu u tihi promukli smeh. „Ni za sto godina. Utuvila je sebi u glavu da bi Oliver to želeo. Da li je policija saznala još nešto?” „Ako jesu, neće da mi kažu.” „Ko bi uradio tako nešto? Ta cura Sejdž... činilo mi se da pristaju jedno drugom. Mogli su da budu srećni, da su ostali živi. Jedino što mi pada na pamet je ljubomorni bivši dečko. To sam rekao i policajcima kad su došli da popričaju sa mnom.” „Je li imala nekog takvog?” „Takva žena, s takvim izgledom i životnim stilom? Sigurno. Oliver to nikad nije pominjao, ali sigurno je imala nekog pre njega. Ali bio je srećan, to stalno treba da imamo na umu. Poslednjih nedelja prosto je pucao od energije. Pričao je da će je odvesti na neko putovanje. Mislim da je nameravao da je zaprosi. Bio je tako uzbuđen i nestrpljiv, kao čovek koji se sprema da napravi neki krupan korak.” „Mislim da se stvarno spremao za takav korak. Hoću nešto da ti pokažem. Gore.” „Naravno.”

Eš krenu ka liftu. „Da li ti je možda pominjao neki novi posao, nekog specijalnog klijenta?” „Ništa naročito. Poslednjih meseci je dobro radio. Stvarno dobro. Preuzeo je dve porodične zaostavštine, nabavio neke izvrsne komade i unapred je znao kome da ih ponudi.

Stvarno je imao šlifa za taj biznis, umeo je da oseti dobar posao.” „Da, stalno si to govorio. Hoćeš li da ti spremim piće?” „Kako da odbijem? Prolazimo kroz teške dane. Znaš, tamo u radnji... svi su potreseni.

Svi su obožavali Olivera. I, pokoj mu duši, i on je sve voleo. Čak i kad te izvede iz takta, morao si ga voleti. Znaš kakav je bio.” „Znam.” Eš povede Vinija ka kompaktnoj kuhinji i uze čašu iz rashladne komore ispod šanka. „Džin-tonik, je li tako?” „Znaš šta volim. Divno si ovo sredio, Eše. Znaš, kad si kupio ovu kuću, pomislio sam, za ime božje, zašto to ne pretvori u apartmane i zgrne pare? Šta ću kad ne umem drugačije da razmišljam?” „Ni ja.” Eš pomeša sastojke, ubaci krišku limete u čašu i uze pivo za sebe. „Živim u bučnom i pretrpanom gradu, a opet imam svoj mir i privatnost. Idealna kombinacija.” „Da, baš to si dobio.” Vini se kucnu s njegovim pivom. „Ponosim se tobom. Jesi li znao da je Sejdž kupila jednu od tvojih slika? To sam čuo od Olivera.” „Da, video sam tu sliku kad sam otišao da pokupim njegove stvari. Većinu stvari. Hoćeš li da pođeš sa mnom da ti nešto pokažem? Da mi kažeš šta misliš o tome.”

95

Zvoncica&neky

Eš napusti atelje i krenu ka prostoriji s druge strane hodnika, koju je opremio kao svoj kabinet.

Jaje je stajalo na radnom stolu.

Vini je imao pokeraško lice. Pošto je mnogo puta izgubio od njega, Eš je to odlično znao.

Ali sad je primetio kako se na Vinijevom licu pomalja m ešavina zapanjenosti i ushićenja, kao kod novajlije koji u prvom deljenju izvuče četiri asa. „Gospode! Milostivi Gospode!” Vini se ustremi ka stolu i pade na kolena, kao da se klanja.

Ipak, veoma je brzo prevazišao šok i sad je naprosto izgledao kao čovek koji studiozno posmatra neki predmet. „Odakle ti ovo, Eštone? Gde si ovo nabavio?” „Šta sam nabavio?” „Nemoj mi reći da ne znaš?” Vini se odgurnu od stola i obiđe oko jajeta, potom se nagnu nad njim, tako blizu da je nosom skoro okrznuo zlato. „Ovo je definitivno Faberžeova Anđeoska kočija. Ili najveličanstvenija kopija koju sam u životu video.” „Možeš li da kažeš šta je tačno od ta dva?” „Gde si ovo nabavio?” „Uzeo sam ga iz sefa koji je Oliver iznajmio. Poslao mi je ključ i poruku da mu to sačuvam dok mi se ne javi. Rekao je da ima nezgodnog klijenta i da sprema neki krupan posao. Mislim da je bio u nevolji, Vini. I da ta nevolja sad leži na mom stolu. Mislim da ga je ta stvar koštala života. Možeš li da mi kažeš da li je ovo original?”

Vini se spusti na stolicu i protrlja lice. „Trebalo je da znam. Trebalo je da znam. Ta energija, to uzbuđenje i napetost. Ali ne zbog te cure, već zbog ovoga. To je bio razlog.

Ostavio sam aktovku u prizemlju. Treba da je uzmem.” „Otići ću po nju. Žao mi je.” „Zbog čega?” „Što sam te uvukao u ovo.” „On je bio moj koliko i tvoj, Eše. Moja krv, jedini sin moje sestre. Ja sam ga uputio u te stvari. U antikvitete, zbirke, njihovu vrednost. Naučio ga da kupuje i prodaje. Normalno je da si me pozvao.” „Doneću ti aktovku.”

Znao je da će Viniju biti još teže kad to sazna, pomisli Eš. To je cena koju su morali da plate. Ali članovi porodice treba da se oslanjaju jedni na druge. Nije znao drugi način.

Kad se vratio sa aktovkom, Vini je stajao pored stola, povijen nad jajetom, s naočarima naherenim na vrhu nosa. „Stalno gubim ovo čudo”, rekao je, skinuvši naočare i spustivši ih na stranu. „Ne uspevam da ih sačuvam duže od mesec dana, obično ni toliko. Ali ovu juvelirsku lupu imam već dvadeset godina.” Otvorio je aktovku.

Izvadio je tanke bele pamučne rukavice i stavio ih na šake. Potom je uključio stonu lampu i počeo da ispituje jaje kroz lupu, delić po delić, sa brižljivošću hirurga, piljeći u sićušne mehanizme i svetlucave kamenčiće.

96

Zvoncica&neky

„Do sada sam uspeo da nabavim dva jajeta - naravno, ne carska, već dva ljupka komada nastala oko 1900. godine. I imao sam sreće da vidim, pa čak i da lično ispitam, carsko jaje iz jedne privatne zbirke. Ali svakako nisam neki ekspert na tom polju.” „Za mene jesi ekspert.”

Vini se slabašno osmehnu. „Po mom mišljenju - a to je samo mišljenje - ovo je Faberžeova Anđeoska kočija, jedno od osam izgubljenih carskih jaja. Postoji samo jedna fotografija autentičnog jajeta, i to prilično slaba, kao i određene protivrečnosti u opisima savremenika. Ali majstorstvo izrade, kvalitet materijala, dezen... a tu je i Perhinov pečat. On je bio Faberžeov vodeći majstor u tom periodu. Meni se čini da tu nema greške, ali svakako treba da potražiš mišljenje pravog eksperta.” „Imao je i neke dokumente. Većina je na ruskom.” Eš izvadi papire iz koverta i pruži ih Viniju. „Ovo teško mogu da prevedem”, reče on prelistavši papire, „ali ovo svakako izgleda kao kupoprodajni ugovor, sačinjen 15. oktobra 1938. godine. Evo i potpisa. Cena je naznačena u rubljama. Tri stotine rubalja, koliko mogu da zaključim. Nisam siguran kako se kretao kurs 1938. godine, ali rekao bih da je neko sklopio opasno dobar posao.”

Vini ponovo sede. „Poznajem nekog ko bi mogao da prevede te papire.” „To bi mi mnogo značilo. Oliver je znao šta je to i koliko vredi. U suprotnom bi došao kod tebe da se raspita.” „Da, i ja mislim da je znao. Ili je znao dovoljno da sam prikupi informacije.” „Imaš li nekog klijenta koji pokazuje zanimanje za ovakve stvari?” „Ne, nikog određenog, mada svaki kolekcionar koga zanimaju antikviteti sanja Faberžeova jaja. Pod uslovom da može da izruči trideset miliona, ili nešto više, koliko danas vredi. Kad bi se ovo iznelo na aukciju ili ponudilo osobi koja ima naročit pik na takve raritete, mogla bi da se postigne i daleko veća cena. A Oliver je to sigurno znao.” „Rekao si da je poslednjih meseci bio angažovan na otkupu stvari iz dve porodične zaostavštine.” „Da. Samo da razmislim.” Vini protrlja slepoočnicu. „Bio je na imanju Svonsonovih na Long Ajlandu, i imanju Hil-Klejbornovih u Park Sloupu.” „Svonsonovi.” „Da. Ali ni na jednom spisku nije bilo jaje.” „Ko je sačinio te spiskove?” „Oliver, u oba slučaja, zajedno s klijentima. Nije mogao da priušti da ga otkupi zasebno, na vlastiti račun, a sigurno bih primetio da je moja firma isplatila milionski iznos za neku stavku.” „Mogao je da priušti da ga sam kupi ako je imao određenog klijenta na umu, ili ako prodavač nije znao vrednost te stvari.” „Moguće. Neki ljudi imaju prilično nerealna očekivanja od vrednosti Vedžvudovog servisa koji su nasledili od svoje babe, dok drugi misle da im prvoklasna Domova vaza s motivom ždrala samo pravi gužvu u kući.” „U njegovim ličnim papirima pronašao sam kupoprodajni ugovor. Za antikvitetnu figuru anđela sa kolicima. Kupio ju je od izvesne Mirande Svonson za dvadeset pet hiljada.”

97

Zvoncica&neky

„Milostivi bože! Miranda Svonson - to je bila ta klijentkinja. Ona nam je ponudila da otkupimo zaostavštinu njenog oca. Htela je da proda sve, ili skoro sve, stvari iz njegove kuće i Oliver je preuzeo taj posao. Nije pomenuo...”

Vini se ponovo zagleda u jaje. „Misliš li da je znao šta je to?” „Čak i da nije bio siguran, morao je da se zapita, da proveri. To je verovatno i učinio.

Dvadeset pet hiljadarki za ovo?” „Vraški dobar posao”, reče Eš. „Ako... ako je znao, ako je samo i sumnjao, onda se ozbiljno oglušio o etiku. Mi ne poslujemo na taj način. Tako se ne postupa s klijentima. Ali... da sam znao da je to pronašao, i prepoznao o čemu se radi, bio bih ponosan na njega. Da ga je doneo, bio bih ponosan na njega.” „Nije ti rekao jer ti ne bi dopustio takvu transakciju. Doduše, to nije krađa, bar ne otvorena krađa. Neki to čak ne bi smatrali ni prevarom. Ali ti bi. I zato nije smeo da ti kaže.”

Eš poče da šparta po sobi dok je Vini ćutao. „Rekao je svojoj devojci. Ona mu je verovatno nabavila novac za kupovinu. Povezao se s nekim kolekcionarom, bilo preko nje ili preko ljudi koje je upoznao zahvaljujući svom poslu. Pokušao je da unovči plen. Da zgrne bogatstvo. Znao je šta bi ti mislio, šta bi ti učinio s tim, ali video je samo sjaj.” ,,I skupo je platio za nepoštovanje etike. Nećeš reći njegovoj majci?” „Ne. Neću reći nikome iz porodice. Nikome osim tebi.” „Tako je najbolje. Stvarno bih bio ponosan na njega”, promrmlja Vini, a onda ispravi leđa i pogleda u Eša. ,,I sad je tebi ostavio da sređuješ haos, zar ne? Nažalost, stalno je to radio. Kopiraj te papire. Neću da uzimam originale.

Pokušaću da nabavim prevod i diskretno ću se raspitati za nekog pouzdanog eksperta koji bi mogao da izvrši procenu.” „Malo ćemo sačekati s tim.” „Ne znam baš mnogo o njegovom istorijatu. Znam da je naručeno ukupno pedeset carskih jaja, i da je Lenjin naredio pljačkanje palata i oduzimanje blaga za vreme revolucije.

Staljin je tridesetih godina prodao nekoliko jaja, verovatno da bi došao do novca, do strane valute. Ovo jaje je kompletno, sa sve iznenađenjem, što mu povećava vrednost. U velikom broju slučajeva, komadima koji se nalaze po privatnim i muzejskim zbirkama nedostaju iznenađenje ili određeni elementi. Osam jaja je izgubljeno nakon revolucije. Ne zna se da li su ukradena, prodata, sakrivena, ili su možda završila u privatnim kolekcijama zatvorenog tipa.” ,,I ja sam obavio malo istraživanje. Jedan od opisa potiče iz inventara o zaplenjenom blagu sačinjenom 1917. godine. Izgleda da ovo jaje nije stiglo do Lenjinove riznice - ili ga je neko kasnije maznuo odatle.”

Eš ponese papire ka foto-kopiru. „Gde ćeš ga čuvati dok ne završiš sa istraživanjem?” „Odneću ga na porodični posed.”

98

Zvoncica&neky

„To ti je pametno. To je još bolje nego da ga stavimo u moj trezor. Ali ako ga staviš u glavni sef, čak i da svom ocu kažeš da je to nešto privatno, nešto što ne treba da se dira, on te neće poslušati.” „Znam nekoliko mesta na kojima će biti bezbedno.” Pronašao je još jedan koverat i ubacio kopije unutra. „Daj da ti spremim još jedno piće.” „Bolje nemoj. Endži će osetiti ako popijem dva. Ima radar za to. Jedno je prihvatljivo između posla i kuće. Ali ako drmnem dva, završio sam karijeru.” Ton mu je bio lak, žustar, ali Eš je u njegovom glasu nazirao tugu - još gore, razočaranje. „Osim toga, treba da krenem. Čim stignem kući, raspitaću se za prevod. Možda ti ga donesem na imanje ako do tada bude gotov. Ti sutra ideš tamo?” „Da.” „Ponuda još važi. Sve što je u našoj moći.” Vini se pridiže na noge i zatvori aktovku s dokumentima. „Ovo je veliko postignuće. Oliver je otkrio nešto veliko, nešto važno za čitav svet. Samo to nije uradio na pravi način.” „Znam.” „Ne moraš da silaziš”, reče Vini još jednom ga zagrlivši. „Sakrij to jaje na bezbedno mesto. Pazi na njega, i na sebe. Javiću ti se pre nego što krenem, ako nešto saznam.” „Hvala ti, Vini.” „Pošto nije ukradeno, ne mora da bude vraćeno prethodnom vlasniku. Trebalo bi da pripadne nekom muzeju.” „Pobrinuću se za to.” „Znam da hoćeš.”

U Vinijevim očima ponovo zatitra plamičak tuge. Potapšao je Eša po leđima i napustio kuću.

Sakriće tu stvar na bezbedno mesto, odluči Eš, ali će pre toga pokušati da iskopa još neke podatke.

Miranda Svonson, pomisli. Kucnuo je čas da otkrije još nešto.

Spustio se za sto, na kome je još stajalo tajanstveno svetlucavo jaje, i ukucao to ime u pretraživač.

Džej se nosila s mišlju da ponovo provršlja po bratovljevom stanu. Onaj odlazak u banku pobudio je njenu radoznalost. Ali poseta njegovog ujaka delovala joj je još zanimljivije.

Možda će biti korisnije da prvo svrati do njega. „Treba da nahvatamo brata, da ga malo stisnemo. Reći će nam sve što zna.”

Džej je birala nakit, odlučivši se za minđuše od žada i bisera. Otmeno i tradicionalno, zaključila je, u skladu s kratkom perikom koju će staviti za tu priliku. Skrenula je pogled ka Ivanu. „Kao što nam je i ona kurva rekla pre nego što si je gurnuo kroz prozor?” „Nisam je gurnuo. To se otrglo kontroli. Treba da uhvatimo brata, da ga dovučemo ovde. Na mali informativni razgovor. Neće dugo trajati.”

99

Zvoncica&neky

Ivan je namerno forsirao ruski akcenat. Džej je znala - zato što se uvek trudila da što bolje upozna svoje poslovne saradnike - da je Ivan rođen u Kvinsu, kao sin drugorazrednog ruskog mafijaša i striptizete koju je ljubav prema heroinu prerano oterala u grob. „Taj idiot Oliver nedeljama nije bio u kontaktu sa svojim bratom. Pretresla sam sve podatke iz mobilnog i kompjutera. Nije imao nijedan poziv ni mejl od njega. Ali ujak bi mogao nešto znati. On mu je bio poslodavac.”

Mada nije volela da Ivan bude u sobi dok se spremala, Džej odabra karmin Crveni tabu i pažljivo ga nanese na usne.

Ivan je jednom pokušao da je dodirne, ali kad mu je prislonila nož uz jaja, shvatio je da s njom nema zezanja.

To ga je naučilo pameti, pa je sad bila pošteđena takvih problema. „Ujak se bavi antikvitetima, i to prilično uspešno”, nastavila je. „Zahvaljujući njegovom biznisu, idiot se i dočepao tog jajeta.” ,,A ujak nije imao pojma o tome.” „Tada”, složi se Džej. „Ali sada možda nešto zna. Brat je posetio banku, a onda je ujak posetio njega. Mislim da idiotov brat, koji kreše onu žgoljavu kučku koja je videla kako ona kurva leti kroz prozor, pokušava nešto da iščeprka. Možda Oliver nije bio baš takav idiot kao što smo mislili, možda je ostavio jaje u banci.” „Rekla si da brat nije izašao s jajetom.” „Koliko sam mogla da vidim. Ako je jaje bilo u banci, možda ga je tamo i ostavio. Ili je tamo pronašao informacije o njegovoj lokaciji. Informacije koje su za nas veoma bitne.

Potom je rešio da se konsultuje s Oliverovim ujakom i poslodavcem. Šta misliš, zašto bi to učinio?”

Izvadila je burmu iz kutije. Šteta što je taj masivni četvrtasti petokaratni dijamant lažnjak, pomisli u sebi. Ali vrhunski lažnjak, gotovo kao pravi. Stavila je prsten na ruku. „Ujak sigurno zna više o Faberžeovim jajima. Osim toga, više nije ni mlad ni okretan. On je daleko češće bio u kontaktu s idiotom. Zato ću prvo posetiti njega.” „Samo gubiš vreme.” „Gazda je meni poverio komandu”, odgovori ona ledenim tonom. „Ja sam ta koja odlučuje. Javiću ti ako mi zatrebaš.”

Zastala je pred ogledalom, pažljivo odmerivši svoj odraz. Haljina konzervativnog kroja, s letnjim dezenom, elegantne ružičaste cipele, bež tašna, nenametljiv nakit - detalji koji nisu otkrivali ništa o ženi koja se krila unutra.

Izgledala je baš onako kako je želela. Kao imućna Azijka tradicionalnog kova - i uzorna udata žena.

Još jednom je proverila sadržaj tašne. Novčanik, futrola s karticama, neseser, mobilni, rasklopivi borbeni nož, dva para steznika i zig od devet milimetara.

Krenula je na zadatak, uopšte se ne osvrnuvši. Ivan će raditi ono što mu kaže ili će glavom platiti svoju neposlušnost - oboje su to znali.

Samo što on nije znao da je ona svejedno nameravala da ga ubije. Poslušnost je samo odlagala ono što je odavno neizbežno.

100

Zvoncica&neky

Vini se fokusirao na svoj posao, klijente i osoblje, i to mu je donekle pomagalo da prebrodi teške trenutke. U njegovom srcu i umu vodila se neprestana borba između bola zbog gubitka sestrića koga je iskreno voleo, i uzbuđenja zbog otkrića davno izgubljenog jajeta.

U međuvremenu je poslao kopije dokumenata starom prijatelju, koji je mogao da ih prevede. Razmišljao je da Ešu pošalje poruku, ali se uzdržao. Sutra će se ionako videti na sahrani. Bolje da njihova komunikacija u vezi s jajetom ostane što privatnija i isključivo verbalna.

Bilo mu je krivo što sa svojom ženom nije mogao da podeli ono što se dogodilo. Kad saznaju nešto više, onda će joj reći, ali zasad je bolje da se ne upuštaju u spekulacije. Da dodatno ne komplikuju stvari. Šta god da je učinio, Oliver je zaslužio dostojanstven oproštaj, gde će bliski ljudi oplakati njegov odlazak bez dodatne težine.

Vini je tu težinu preuzeo na svoja pleća. Poslednje dve noći nije mogao oka da sklopi i svi ti budni sati, i dugo špartanje po kući, dodatno su ga iscrpli.

Voleo je svog sestrića, video je potencijal koji je ležao u tom momku. Ali nije bio slep za njegove mane, i sad je sve čvršće verovao da je Oliverova sklonost ka prečicama - ka brzoj zaradi i munjevitom uspehu, ka krupnim i zaslepljujućim postignućima - bila faktor koji ga je i odveo u smrt.

Ali čemu to? - pitao se. Čemu?

Otkriće izgubljenog Faberžeovog jajeta odjeknulo bi kao bomba, vinulo bi njegovu reputaciju u nebesa, donelo bi mu i novac i slavu. Vini se plašio da je njegov sestrić želeo mnogo više od toga, mnogo više. I tako je na kraju ostao bez ičega. „Gospodine Vi, treba da krenete kući.”

Vini pogleda u Dženis i nemoćno odmahnu glavom. Ona je već petnaest godina radila za njega i uvek mu se obraćala sa gospodine Vi. „Lakše mi je kad se nečim okupiram”, odgovori. ,,A osim toga, Dženis, moja sestra više voli da bude s Endži nego sa mnom. Zato ću tek sutra otići tamo, da im ne smetam. Ako sad napustim radnju, samo ću se razvlačiti po kući.” „Ako se predomislite, Lu i ja ćemo zaključati. Možda je ipak bolje da večeras odete tamo, da budete s porodicom.” „Razmisliću o tome. Stvarno. Ali zasad... preuzeću ovu ljupku mladu damu”, rekao je primetivši Džej kako ulazi u radnju. „Ona će mi skrenuti misli s problema.” „Ah, Vi!” Dženis se zakikota, zato što je on očekivao takvu reakciju, ali joj se oči ispuniše brigom dok je posmatrala kako njen poslodavac kreće ka vratima. Bio je smožden od tuge, pomisli, i trebaće mu vremena da to prebrodi. „Dobar dan. Želite li nešto da pogledate?” „Ah, ovde ima toliko divnih stvari.” Džej oslobodi akcenat koji je obično pokušavala da obuzda, dodavši mu glanc obrazovanja. „Dok sam prolazila p ored izloga, primetila sam ovaj komad. Ali sad vidim da unutra ima još mnogo zanimljivih stvari.” „Ovo vam je zapalo za oko?” „Da, zapalo mi je za oko.” Džej prasnu u smeh, dodirnuvši ugao oka. „Ako se tako kaže.”

101

Zvoncica&neky

„Imate izvanredno oko. Ovo je komoda iz doba Luja Četrnaestog. Prvoklasna izrada, prelepe intarzije.” „Mogu li da je dodirnem?” „Naravno.” „Ah, tako je lepa.” Džej skliznu prstima preko gornje površine. „Prilično je stara, jelda?” „Potiče s kraja XVII veka.” „Znate, moj muž... imamo stan u Njujorku i on želi da ga opremi antiknim nameštajem.

Ja ću lako pronaći šta ja želim, ali šta on želi... Shvatate? Molim vas da mi oprostite zbog mog engleskog. Znam da nije baš najbolji.” „Vaš engleski je veoma dobar. I krajnje šarmantan.”

Džej koketno zatrepta. „Tako ste ljubazni. Mislim da bi mu se ovo dopalo. Mogla bih...

Oh, a ovo ovde?” „To je takođe Luj Četrnaesti. Komoda ukrašena intarzijama, s elementima od mesinga i kornjačevine. Savršeno očuvana, kao što vidite.” „Da, deluje potpuno novo, a opet starinski. Moj muž traži upravo to. Ali svejedno, ne mogu sama da odaberem, ako me shvatate? To što kupimo, to mora da...” „Da se uklapa?” „Da, baš tako. Mislite li da se ta dva slažu?”

Vini pogleda u komodu koja joj je zapala za oko i osmehnu se. „Da, odlično se slažu.” „A tek ovo! U stanu imamo malu biblioteku, a pogledajte ovaj krasan sto, s fiokom koja podseća na poslagane knjige. Oh, tako mi se sviđa!” „To je tulipanovac...”, započe Vini. „Tulipanovac. Baš ljupko. Tako mi se sviđa. A ova lampa? Lepo bi stajala na... na ovoj komodi, kako vi to zovete.” „Imate izvanredan ukus, gospođo...” „Gospođa Kasi. Zovem se gospođa Kasi i stvarno mi je drago što sam vas upoznala.” „Vinsent Tarteli.” „Gospodine Tarteli.” Ona napravi blagi naklon i pruži mu ruku. „Molim vas, hoćete li da mi pomognete? Da odaberem nameštaj za naš stan. Ovde i ma toliko divnih komada”, ponovila je čežnjivo se osvrnuvši. „Pozvaću muža da dođe. Ne mogu ništa da kupim bez njegovog pristanka, ali znam da će želeti da uzme mnogo toga. Recimo, ovo.” Ponovo se okrenula ka komodi. „Ovo će mu se sigurno dopasti. Je li to izvodljivo?” „Naravno.” „Onda ću nešto odabrati i pozvati ga da dođe. Biće oduševljen.”

S lakoćom ga je uvukla u razgovor dok su obilazili radnju. Dok joj je on strpljivo pokazivao komad po komad, ona je ispuštala ushićene povike i zamuckivala na engleskom.

Usput je locirala sve sigurnosne kamere i osmotrila svaki kutak u prizemlju i na spratu.

Diskretno je napustila deo s nameštajem i krenula ka vitrinama gde su se nalazili kolekcionarski primerci i umetnički predmeti. „Htela bih da kupim i poklon za svoju majku. Da ima uspomenu od mene. Ona voli lepe stvari. Šta imate u ovoj vitrini? Je li ovo žad?”

102

Zvoncica&neky

„Jeste. Ovo je izvanredna bombonjera od zada, izrezbarena u kineskom stilu.” „Ah, to bi joj se baš dopalo”, prozbori Džej dok je Vini otključavao vitrinu i spuštao kutiju na baršunasto jastuče. „Je li stara?” „Pozni XIX vek. Faberže.” „Iz Francuske?” „Ne, iz Rusije.” „Ah, da, svašta od mene. Čula sam za njega. Ali on je Rus, a ne Francuz. On je pravio i ona čuvena jaja.” Osmeh joj splasnu kad se zagledala u Vinijeve oči. „Rekla sam nešto pogrešno?” „Ah, ne, nipošto. Da, Faberže je pravio čuvena ukrasna jaja, prvobitno po narudžbini ruskog cara, kao uskršnje poklone za njegovu suprugu i majku.” „To je tako ljupko. Skupoceno jaje za Uskrs. Imate li ta jaja?” „Ja, ovaj... Imamo neke reprodukcije i jedno jaje s početka XX veka. Ali većina carskih jaja, i jaja nastalih u tom periodu, nalaze se u muzejima i privatnim zbirkama.” „Shvatam. Možda moj muž jednog dana nabavi neko od tih jaja, ali sad... ova kutija... ova... bonbunjera?” „Bombonjera.” „Da... bombunjera”, pažljivo ponovi ona. „Mislim da bi se strašno dopala mojoj majci.

Možete li da mi je sačuvate s ostalim stvarima koje odaberem? Ali nju ću lično kupiti, razumete, za moju majku?” „Naravno da vas razumem.”

I ja tebe razumem, pomisli ona. On zna za jaje. Zna gde se nalazi. „Već sam vam oduzela previše vremena”, reče. „Ni najmanje.” „Pozvala bih muža da svrati, da mu pokažem šta sam odabrala. On možda primeti još nešto, razumete, ili zaključi da nešto što sam odabrala nije po njegovom ukusu. Ali smatram da sam napravila veoma dobar izbor uz vašu dragocenu pomoć. Nadam se da se nećete uvrediti, ali moram da vam kažem da će on sigurno hteti da se cenjka. Znate, on je biznismen.” „Naravno. Biće mi zadovoljstvo da pregovaram s njim.” „Ah, tako ste ljubazni. Odmah ću ga pozvati.” „Ostaviću vas da nasamo popričate.”

Kad se povukao u stranu, Dženis je taman dovršavala posao s drugom mušterijom. „Mislite li da je ozbiljna?”, promrmlja. „Mislim da jeste. Videćemo kakav je muž, ali ona ima pronicljivo oko. I mada izigrava pokornu suprugu, vidi se ko tu vodi glavnu reč.” „Ostavlja utisak otmenosti i bogatstva, mada na pritajen način. Očigledno je navikla da povlađuje sebi. Osim toga, fantastično izgleda. Kladim se da ste u pravu, da će ga nagovoriti da kupi većinu stvari, ako ne i sve. A vi ćete sklopiti sjajan posao, gospodine Vi!” „Nije loše za subotu po podne.” „Zatvaramo za trideset minuta.” „Vi slobodno idite, ti i Lu. Ovo neće moći da se završi za pola sata.”

103

Zvoncica&neky

„Mogu da ostanem. Nije problem.” „Ne, samo ti idi, a ja ću zatvoriti radnju. Ako me predosećaj ne vara, i ako ovo ispadne kao što očekujem, možda večeras ipak krenem za Konektikat. To će mi pomoći da malo živnem. U utorak se vraćam u Njujork. Ako vam u ponedeljak nešto zatreba, slobodno zovi.” „Čuvajte se, gospodine Vi.” Dženis ga snažno zagrli. „Čuvajte se.” „Hoću. Vidimo se u utorak.”

Džej krenu ka njima vraćajući mobilni u tašnu. „Oprostite. Moj muž bi rado svratio, ali nije baš blizu. Trebaće mu dvadesetak minuta. Vi uskoro zatvarate, jelda?” „Da, radno vreme se uskoro završava, ali ostaću u radnji da sačekam vašeg muža.” „Privatni pregovori? Oh, ali ne želim da vas mučim.” „Biće mi zadovoljstvo, verujte mi. Šta kažete da spremim po šolju čaja dok čekamo? Ili bi vam možda više prijala čaša vina?” „Vino?” Džej mu uputi iskričav osmeh. „Da unapred proslavimo?” „Odmah stiže.” „Znate, vaš poslodavac...” Džej se okrenu ka Dženis dok je ispod oka posmatrala gde Vini ide i kako se tamo stiže. „Tako je upućen u svoj posao. I tako strpljiv.” „Najbolji antikvar na svetu.” „Sigurno ste srećni što radite ovde, što ste svakog dana okruženi ovim divnim umetničkim predmetima.” „Volim svoj posao, i svog gazdu.” „Ako nisam previše nasrtljiva... ovaj, nametljiva... mogu li nešto da vas pitam? Malopre, na spratu, pronašla sam jednu bombonjeru koju bih volela da kupim za svoju majku... znate, kao poklon? Je li to Faberže?” „Ona ukrašena žadom? Da, jeste. Stvarno je prelepa.” ,,I ja tako mislim, i znam da će moja majka biti oduševljena. Ali kad sam počela da se raspitujem za tog Faberžea, i kad sam gospodina Tartelija upitala da li ima neko od tih čuvenih jaja, učinilo mi se da se odjednom rastužio. Da možda nisam rekla nešto što ga je uznemirilo?” „Sigurna sam da niste. Možda mu je bilo krivo što ćete se razočarati kad čujete da mi nemamo nijedno Faberžeovo jaje.” „Ah, tako.” Džej zaklima glavom. Ta predusretljiva prodavačica nema pojma o tome, zaključila je. Ljupko se osmehnula. „Ako je to u pitanju, onda mi je lakše. Ali uopšte nisam razočarana.”

Vini se vrati nazad noseći poslužavnik s vinom, sirom i malim krekerima. „Evo, da proslavimo, kao što rekoste.” „Hvala vam. Tako ste ljubazni. Kao da sam došla kod starih prijatelja.” „Mi upravo tako i gledamo na svoje klijente. Molim vas, sedite i poslužite se. Dženis, ti sad možeš kući. I ti i Lu.” „Evo, odmah. Drago mi je što sam vas upoznala, gospođo Kasi. Nadam se da ćete nam ponovo doći.”

104

Zvoncica&neky

„Želim vam prijatan vikend.” Džej se smesti na ljupku malu stolicu i podiže čašu s vinom boje rubina. „Tako mi je drago što sam u Njujorku. Obožavam Njujork. I drago mi je što sam danas naišla na vas, gospodine Tarteli.” ,,I meni, gospođo Kasi.” Kucnuo se s njom. „Koliko ste dugo u Njujorku?” ,,Oh, svega nekoliko dana, ali nije mi prvi put. Moj muž ovde ima mnogo posla pa planiramo tu i da živimo, i da povremeno putujemo za London, jer i tamo ima mnogo posla.

Naravno, ići ćemo i za Hong Kong, jer ja tamo imam porodicu, i jedva čekam da ih vidim, ali stvarno volim da živim ovde.” „Čime se bavi vaš muž?” „Finansijama i nekretninama. Ja se baš i ne razumem u to. Kad nam dođu gosti, treba da imamo nešto unikatno, kao ove stvari ovde. To je strašno v ažno. Takođe, on mora da ima stvari koje mu gode da bi bio srećan u svom domu i svom poslu.” „Mislim da je vaš muž veoma srećan čovek.” „Nadam se da i on tako misli. Evo ga!”

Džej skoči i pohita ka Ivanu. Zavukla je ruku u tašnu u slučaju da Ivan nešto zabrlja pri upoznavanju. „Ovo je moj muž. A ovo je izuzetno ljubazni gospodin Tarteli.” „Gospodine Kasle.” Vini pruži ruku. „Činite mi čast svojom posetom. Bilo mi je zadovoljstvo da vašoj supruzi pomognem da odabere nameštaj za vaš njujorški dom.

Gospođa Kasi ima izvanredno oko.” „Ne sumnjam u to.” „Imaćemo privatni sastanak”, objasni mu Džej. „Gospodin Tarteli je bio tako ljubazan da nas primi posle radnog vremena.” „Zaključaću vrata da nas niko ne ometa.” „Imamo i vino.” Kad im je Vini okrenuo leđa, Džej pokaza ka zadnjem delu radnje.

Oboje krenuše u tom pravcu, sklonivši se od izloga dok je Vini zaključavao vrata. „Odabrali smo nekoliko komada koji čekaju na vaše odobrenje”, započe Vini, krenuvši ka njima.

Džej se izmače u stranu i prisloni pištolj Viniju u leđa. „Idemo pozadi!” Onaj lepršavi akcenat i šarm naprasno nestadoše iz njenog glasa. „Na privatne pregovore.” „Stvarno nema potrebe za ovim.” Vini oseti kako ga obliva hladan znoj, kao druga koža. „Uzmite sve što želite, ionako je sve osigurano.” ,,I hoćemo.” Džej ga grubo gurnu. „Hajde, idemo pozadi. Ako sarađuješ, sve ćemo brzo i lako obaviti. Ali ako odbiješ saradnju, moj pomoćnik će morati da te propusti kroz šake. A veruj mi, uživa u tome.” Ćušnula je Vinija kroz vrata u zadnji deo radnje. Malopre je samo virnula, ali dobro je pretpostavila. Tu se nalazilo skladište koje je istovremeno služilo kao kancelarija.

Brzo i efikasno, vezala mu je ruke iza leđa konopcem koji je izvadila iz tašne, a zatim ga je gurnula na stolicu. „Treba da odgovorite na samo jedno pitanje i odmah ćemo otići. Nećemo vam nauditi.

Gde je jaje?”

On se zablenu u nju. „Jaje? Ne znam o čemu govorite.”

105

Zvoncica&neky

Ona uzdahnu. „Pogrešan odgovor na prvo pitanje.”

Dala je znak Ivanu.

Ivan zamahnu pesnicom i krv šiknu iz Vinijevog nosa, a stolica polete unazad. Džej podiže prst pre nego što je Ivan stigao ponovo da zamahne. „Da ponovim - gde je jaje?” „Ne znam o čemu govorite.”

Džej sede na ivicu radnog stola i prekrsti noge. „Stani kad ti budem rekla”, rekla je Ivanu.

Ivan razgiba ramena, privuče stolicu i prionu na omiljeni posao.

106

Zvoncica&neky

10 Dok je posmatrala kako Ivan radi, Džej nije mogla da potisne divljenje i poštovanje. Ne prema Ivanu, spodobi koja se kroz život probijala tim opakim pesnicama i obrijanom glavom, već prema tom vremešnom antikvaru koji je, po njenoj proceni, bio pravi gospodin, i to gospodin s čvrstim etičkim principima. Ona se divila etici na isti način na koji se divila i veštim žonglerskim tačkama. Zanimljiva veština, svakako, ali krajnje izlišna u poslu kojim se ona bavila.

Pošto je Vinijevo držanje bilo vredno divljenja, učiniće mu milost i likvidirati ga na što brži i bezbolniji način, čim im pruži informacije po koje su došli.

Na svakih nekoliko udaraca prilazila je da zaustavi Ivana i ponovo se obraćala Viniju tihim i staloženim tonom. „Jaje, gospodine Tarteli. Naravno, to je izuzetno lepa i vredna stvar, ali nije dostojna tvog bola, tvog života, tvoje budućnosti. Samo nam recite gde je i ovo će odmah prestati.”

On zakoluta desnim okom ka njenom glasu. Iz levog oka, modrog i zatvorenog od otoka, curila je krv pomešana sa suzama. Ali mu je desno oko još bilo delimično otvoreno, kao krvavi prorez. „Vi ste ubili Olivera?”

Ona se savi ka njemu da je bolje vidi. „Kao što znate, Oliver je bio budala, ali vi to sigurno niste. Bio je pohlepan i to ga je koštalo glave. Mislim da vi niste pohlepni, gospodine Tarteli. Mislim da još želite da živite. Dakle, gde je jaje?” „Faberže? Hoćete da kažete da je Oliver imao Faberžeovo jaje?” „Znate da jeste. Ne iskušavajte moje strpljenje.” Sagnula se još bliže. „Znate, postoji nešto gore čak i od smrti. Želite li da iskusite to?” „Nemam to što tražite.” Počeo je da se guši, kašljući krv, i Džej se vešto izmaknu u stranu. „Slobodno proverite. Slobodno sve pretražite, uzmite šta god hoćete. Ali ne mogu da vam dam ono što nemam.” „Šta je brat uzeo iz banke, ako ne jaje?” „Ja nemam brata.”

Ona klimnu Ivanu i pomeri se u stranu da izbegne štrcanje krvi. „Oliverov brat. Ešton Arčer. Bili ste kod njega.” „Eš.”

Vinijeva glava se zaklati. Ivan ga ošamari, nateravši ga da se osvesti. „Pusti ga malo”, brecnu se Džej. „Ešton Arčer”, rekla je blagim, ohrabrujućim tonom. „Oliverov brat. Zašto ste u četvrtak bili kod njega?” „Kod Eša? Pa zbog sahrane. Zbog Olivera. Da pomognem Ešu.” „Da, da pomognete Ešu. Jeste li tamo videli zlatno svetlucavo jaje? Gde ga je sakrio?

Treba samo to da mi kažete, gospodine Tarteli, i vaš bol će prestati.”

On je ponovo pogleda kroz otečeni prorez na desnom oku i procedi kroz slomljene zube: „Nikad nisam imao to jaje.”

107

Zvoncica&neky

Ivan istog časa skoči i uputi mu brutalan udarac u stomak. Dok je Vini povraćao, Džej utonu u razmišljanje.

Videla je nešto u tom poluzatvorenom zakrvavljenom oku. Strah, neosporno, ali i čeličnu odlučnost. Ne ćuti zbog sebe, shvatila je.

Nego zbog koga? Zbog polubrata svog sestrića? Baš čudno. Takva lojalnost bila je izuzetno retka. Ona je bila još snažnija od etike i možda je trebalo da zaigra na tu kartu. „Moram da telefoniram. Ostavi ga malo”, naredila je Ivanu. „Jesi li me shvatio? Doneću mu vode. Pusti ga da se oporavi.”

Pozvaće svog poslodavca, odlučila je, krenuvši ka radnji. Mada joj je dao odrešene ruke, nije želela da navuče njegov bes time što će promeniti strategiju bez njegovog dopuštenja.

A taj ujak - taj odlučni, lojalni i etični ujak - mogao bi da im bude od veće koristi kao zalog za cenjkanje. Da li bi brat trampio jaje za njegov život?

Možda.

Možda je i on patio od lojalnosti i etičkih principa.

Nameravali su da ga ubiju. Mada ošamućen od agonije, Vini je shvatao tu neporecivu činjenicu. Šta god ta žena rekla, neće ga ostaviti živog.

Srce mu je bilo puno tuge, zbog supruge i dece, zbog unučića koji će odrastati bez njega.

Rado bi trampio to jaje za svoj život, za još vremena sa s vojom porodicom. Ali oni bi ga svejedno ubili. A ako im kaže da je jaje kod Eša, i njega će ubiti.

Baš kao što su ubili Olivera i curu koja ga je možda volela.

Mora da bude jak. Šta god da mu urade, mora da ostane jak. Molio se Bogu da mu da snage da prihvati svoju sudbinu i da zaštiti porodicu. „Reko sam ti da začepiš, đavo da te nosi!” Ivan ga zgrabi za gušu, cimnuvši mu glavu naviše. „Misliš da je ovo strašno? Misliš da ovo boli? Čekaj samo da dobijem zeleno svetio!

Prvo ću da ti slomim sve prste!”

Ivan skloni šaku s njegovog grla i uhvati ga za levi mali prst dok se Vini gušio i soptao boreći se za vazduh. Cimnuo je prst unazad, slomivši kost, a onda ga ponovo ščepao za grlo da uguši prodoran krik.

Ona kosooka kučka čuće šta se dešava i banuti da ga zaustavi. Prokleta kučka misli da je bolja od njega. Zamislio je kako je treska pesnicom u lice, kako je siluje, kako je satire, delić po delić.

I pošto mu se tako prohtelo, slomi Viniju još jedan prst. ,,A onda ću da ih sečem, jedan po jedan!”

Vini iskolači ono jedno oko. Telo poče da mu drhti, da se grči. „Reci gde je jebeno jaje!”

Zaslepljen besom i morbidnim uzbuđenjem, Ivan spusti i drugu šaku na Vinijevo grlo i poče da steže, zamišljajući Džejino lice. „Uopšte se ne zajebavam. Reci mi ili ću te iseći na komadiće. A onda ću da pobijem tvoju ženu i decu. I tvog jebenog psa.”

Ali dok je Ivan besneo, sve čvršće ga stežući, postajući sve zadihaniji od gneva i uzbuđenja, Vinijevo otvoreno oko već je zurilo uprazno.

108

Zvoncica&neky

„Drkadžijo!” Ivan ga konačno pusti i odskoči unazad. Osetio je miris svog znoja i Vinijevog urina. Upišao se, prođe mu kroz glavu. Pička! Upišao se od straha!

Propevaće on! Ako mu ona kučka dopusti da uradi po svom, nateraće matorog drkadžiju da razveže jezik.

Džej se vrati unutra noseći flašicu s vodom koju je pronašla iza pulta. I ona je osetila zadah znoja i mokraće.

I zadah smrti, taj specifični miris koji je tako dobro poznavala. Ne prozborivši ni reči, prišla je Viniju i podigla mu glavu. „Mrtav je.” „Ne seri. Samo se onesvestio.” „Mrtav je”, ponovi ona istim bezizražajnim tonom. „Rekla sam ti da mu daš pauzu.” A ne da mu lomiš prste, pomisli u sebi. „Dao sam mu jebenu pauzu! Sigurno je doživeo srčku, ili tako nešto!” „Srčka, kažeš?” Polako je udahnula pa izdahnula. „Ti baš nemaš sreće.” „Nisam ja krv što je drkadžija riknuo!” „Naravno da nisi.” Primetila je modre tragove na Vinijevom grlu. „Ali ipak nemaš sreće.” „Nije imao pojma. Da je nešto znao, sve bi istrtljao posle nekoliko šamara. Samo gubimo vreme. Bolje da nahvatamo brata, kao što sam rekao.” „Moram da obavim još jedan poziv. Telo ćemo ostaviti ovde. Antikvarnica sutra ne radi pa imamo dan lufta.” „Sredićemo da izgleda kao pljačka. Treba da razbacamo stvari, da pokupimo nešto od ovog sranja.” „Da, može i tako. Ili...” Džej zavuče ruku u tašnu, ali umesto mobilnog izvadi pištolj i upuca Ivana pravo između očiju pre nego što je stigao i da trepne. „Ili ovako, što mi deluje daleko razumnije.”

Bilo joj je žao Vinija. Bio je zanimljiv čovek i mogao je da posluži svrsi. Ali pošto je sad mrtav, nije joj bio ni od kakve koristi, pa je, ne obazirući se na njegov leš, prišla Ivanovom telu da mu iz džepova pokupi novčanik, mobilni i oružje. Kao što je i pretpostavljala, unutra je pronašla i bočicu amfetamina.

Odlično, zaključila je. Njen poslodavac nije voleo da se njegovi plaćenici drogiraju. Čak i ako mu ne bude milo zbog njene odluke, lakše će je prihvatiti ako mu kaže za drogu. Vratila se u radnju, uzela kesu i zaštitnu pucketavu foliju. Potom je otišla na sprat da pokupi onu bombonjeru.

Ta stvar će se sigurno svideti njenom poslodavcu - u dovoljnoj meri da ublaži njegovo nezadovoljstvo zbog Ivanove likvidacije.

Pažljivo je umotala bombonjeru i spustila se u prizemlje. Na svoje zadovoljstvo, pronašla je finu kutiju i tanku otmenu zlatnu traku. Stavila je poklon u kutiju i vezala mašnu.

Ubacila je Ivanov mobilni, novčanik, nož i pištolj u kesu, prekrila ih zaštitnim papirom, dodala kutiju, pa još papira.

109

Zvoncica&neky

Nakon kratkog razmišljanja otključala je jednu od vitrina i odabrala nešto što je podsećalo na žensku tabakeru. Svideo joj se taj sedefasti sjaj i dezen sa sićušnim cvetićima, koji je podsećao na paunovo perje.

Koristiće je kao futrolu za kartice, odlučila je, ubacivši je u tašnu.

Palo joj je na pamet da pokupi trake s video-snimcima i uništi sistem za nadzor, ali prvo bi morala da obavi proveru, da bude sigurna da takav pokušaj neće automatski alarmirati policiju. Bolje da što pre zbriše, da iskoristi vremensku prednost. Ona prodavačica ju je svakako videla, i ona i čuvar, kao i nekoliko klijenata koji su se zatekli u radnji, pa će policija ionako i mati njen opis. Nije imala ni vremena ni nerava da krene u lov na svakog od njih i da im zapuši usta.

Vratiće se u zgradu s fasadom od smeđeg peščara, gde se, ljubaznošću njenog poslodavca, nalazio stan koji je koristila kao svoju njujoršku bazu. Makar Ivan više neće biti tamo, da je vreba iz prikrajka čekajući da je vidi golu.

Bolje da peške pređe nekoliko ulica pre nego što uhvati taksi. A dok bude šetala, imaće dovoljno vremena da razmisli o izveštaju koji će podneti svom poslodavcu.

Lajla je pažljivo rasporedila raskošne cvetove suncokreta - gest srdačne dobrodošlice za njene klijente - i prislonila rukom pisanu poruku uz ivicu plave vaze.

Pre toga je savesno pospremila i počistila čitav stan - svaku sobu po dva puta, u skladu sa svojom politikom, štiklirajući stavku po stavku sa spiska.

Sveža posteljina na krevetima, svezi peškiri u kupatilu, sveže voće u činiji. Bokal limunade u frižideru i činija rashlađene salate s testeninom.

Ko želi da se bakće oko spremanja ili naručivanja hrane čim se vrati s odmora?

Ostavila je hranu i vodu za Tomasa, zalila biljke, obrisala prašinu s nameštaja, usisala podove.

Pozdravila se s mačkom, dugo ga mazeći i tetošeći. „Oni stižu za nekoliko sati”, obećala je. „Jedva čekaju da te vide. Budi dobar dečko.

Možda ponovo dođem da te čuvam.”

Još jednom se osvrnuvši, prebacila je torbu s lap topom i tašnu preko ramena.

Rasklopila je ručke na svoja dva kofera i s veštinom stečenom višegodišnjim iskustvom izvukla prtljag kroz vrata.

Njen boravak u domu Kilderbrandovih došao je kraju. Uskoro će krenuti u novu avanturu.

Ali prvo je morala da ode i na sahranu.

Domar je primeti čim se izvukla iz lifta. Usplahireno pohita ka njoj. „Gospođice Emerson! Zašto me niste pozvali da vam pomognem?” „Navikla sam. Imam dobro razrađen sistem.” „Ne sumnjam u to. Vaša kola su upravo stigla. Sigurno ste već krenuli kad su vas pozvali na interfon.” „Tačni ko švajcarski sat.” „Vi uđite u kola, a mi ćemo utovariti prtljag.”

110

Zvoncica&neky

Osetila se malo čudno kad je ugledala limuzinu. Nipošto razmetljivu, ali svejedno izduženu, tamnu i svetlucavu. „Hvala na svemu, Itane.” „Nema na čemu. Dođite nam u posetu.” „Obavezno.”

Uvukla se u kola, pogledavši u Džuli i Luka dok je šofer zatvarao vrata. „Ovo je baš uvrnuto. Izvini, Luk, ti si ga poznavao, ali situacija je stvarno čudna.” „Ja sam ga jedva poznavao. Ali...” „Ali svi poznajemo Eša.” Lajla spusti tašnu na tapacirano sedište pored sebe. „Ako ništa drugo, bar je dan lep. Kad razmišljam o sahranama, uvek očekujem kišu.” „Kladim se da u tašni imaš i kišobran”, dobaci Džuli.

Lajla slegnu ramenima. „Za svaki slučaj.” „Ako se ikad zatekneš na pustom ostrvu, u zaraćenoj zoni ili snežnoj lavini, dobro bi ti došlo da pored sebe imaš Lajlu i njenu tašnu. Ako ti nešto otfikari ruku ili nogu, ona bi iz te tašne garantovano izvukla neku stvarčicu koja može da prišije odsečeni ud nazad za telo.

Jednom mi je popravila tester pomoću pincete i šrafcigera dugačkog kao moj mali prst.” „Bez izolir-trake?” „Imam i nju”, samouvereno odgovori Lajla. „Mini-rolnu. Možeš li donekle da nas uputiš u situaciju? Da nam kažeš ko će sve biti tamo?” „Svi će biti tamo.” „Kompletna porodica?” „Možeš da računaš da će skoro svi doći.” Luk se promeškolji na sedištu, kao da mu nije baš prijatno u tom tamnom odelu i kravati. „Okupljaju se za sve važne događaje. Za sahrane, venčanja, diplomske proslave, ozbiljne bolesti, rođenja. Ne bih baš rekao da je njihov porodični posed demilitarizovana zona, ali je svakako blizu toga, u maksimalnoj meri koju oni mogu da postignu.” „Jesu li ratovi česti?” „Dešavaju se. Ali u ovakvoj situaciji? Možda poneka tričava čarka, ali bez većih sukoba.

S druge strane, na venčanjima je sve dopušteno. Na jednoj od skorašnjih svadbi, nevestina majka i trenutna partnerka nevestinog oca su se tako dokačile da su počele da se grebu, čupaju za kosu, cepaju odeću, sve dok nisu pale u bazen s japanskim šaranima, gde su nastavile da se lemaju.”

Luk opruzi noge. „Imamo čak i video-snimak.” „Onda će biti zabavno.” Lajla se savi unapred i podiže poklopac ugrađene rashladne komore da proveri čega ima. „Hoće li neko pivo od đumbira?” * * *

Eš je sedeo ispod pergole zaklonjene debelim viticama visterije. Trebalo je da se vrati unutra, da se uhvati u koštac sa svim tim ljudima i stvarima, ali trenutno je želeo samo malo vazduha i tišine, bar na nekoliko minuta.

111

Zvoncica&neky

Uprkos impozantnim razmerama, kuća je delovala skučeno, pretrpano i prebučno.

Odatle je video elegantne obrise gostinske kuće okružene živopisnim vrtom. Oliverova majka još nije izašla iz te kuće. Sve vreme je bila zaključana unutra, sa svojom snajom, kćerkom i ostatkom svog jata, kako je to definisao njegov otac.

Možda je tako bolje, zaključio je. Bolje da još neko vreme ostane pod njihovim brižnim utešnim okriljem pre nego što krenu na sahranu.

On je dao sve od sebe da realizuje njenu viziju oproštajne ceremonije. Isključivo belo cveće - koje se pružalo preko čitavog poseda. Desetine belih stolica poredanih u nizovima na severnom kraju travnjaka, beli podijum za govornike. Oliverove fotografije u belim ramovima. Gudački kvartet - Isuse Hriste! - čijim je članovima bilo naloženo da se pojave u beloj odeći, za razliku od ostalih, kojima je bilo naloženo da dođu u crnini.

Samo će gaj daš moći da nosi odeću u boji.

Eš je smatrao - a njegov otac se, na njegovo olakšanje, složio s tim - da majci koja sahranjuje svog sina treba dopustiti da to obavi onako kako je zamislila.

Mada se Eš nadao da će to biti pre svega porodični obred, sada je shvatio da će sahrani prisustvovati više od tri stotine ljudi. Većina rodbine i neki od prijatelja stigli su na porodični posed dan ranije i sad su bili raštrkani po ogromnoj glavnoj kući, gostinskoj kući, kućici pored bazena i ostatku imanja.

Svi su hteli da pričaju s njim, da mu postavljaju pitanja na koja nije mogao da odgovori, da jedu i spavaju, da se smeju i plaču. Isisali su svaki atom vazduha.

Nakon više od trideset šest sati provedenih u toj ludnici, Eš je želeo samo da se vrati u svoj atelje, u svoj privatni prostor. Uprkos tome, osmehnuo se kad se njegova polusestra Žizela, lepotica vrane kose, provukla ispod senovite loze.

Sela je sa strane i naslonila glavu na njegovo rame. „Morala sam da pobegnem jer je malo falilo da šutnem Katrinu sa Džulijetinog balkona pravo u bazen. Nisam bila sigurna da mogu dovoljno daleko da dobacim, pa sam zaključila da je pametnije da prošetam. I onda sam nabasala na tebe.” „Mudar izbor. Šta je uradila?” „Plakala i zapomagala na sav glas. Ona i Oliver praktično nisu ni pričali, a čak i kad jesu, samo su razmenjivali uvrede.” „Možda zato plače. Više nema koga da vređa.” „Valjda su uživali da jedno drugom kidaju nerve.” „Znam da ti nije lako.” Eš prebaci ruku preko njenih ramena. „Stvarno sam ga volela. Bio je bitanga, ali sam ga volela. Baš kao i ti.” „Mislim da sam ga nedavno nekom opisao na identičan način. Znaš, tebe je naročito voleo.” Žizela se okrenu i prisloni lice uz njegovo rame. „Đavo da ga nosi. Tako sam besna što je mrtav.” „Znam. I ja sam besan. Jesi li videla njegovu majku?” „Jutros sam svratila do nje. Malo smo popričale. Ne odvaja se od Endži, a nekojoj je dao valijum. Moraće to nekako da pregura. Baš kao i mi. Strašno će mi nedostajati. Uvek je umeo 112

Zvoncica&neky

da me nasmeje. Da me sasluša kad počnem da šizim, i da me na kraju natera da prasnem u smeh. A Sejdž... i ona mi se sviđala.” „Poznavala si je?” „Dođavola, ja sam ih spojila.” Žizela izvuče maramicu iz džepa na Ešovom sakou i potapka oči. „Upoznale smo se prošle godine u Parizu i shvatile da se dobro slažemo. Kad smo se vratile u Njujork, izašle smo na ručak. U stvari, ja sam izašla na ručak. Ona je pojela samo list salate i jednu jagodu. Tačnije, pola jagode.”

Vešto je sklopila maramicu, okrenuvši vlažnu stranu ka unutra, i vratila je u Ešov džep. „Onda me je pozvala na neku zabavu pa sam rešila da povedem i Olivera. Mislila sam da će se fino uklopiti. I nisam pogrešila.” „Sad se kajem što sam ga odvela tamo.” Žizela ponovo zagnjuri lice u Ešovo rame. „Ne treba ništa da mi kažeš, znam da je to glupo, ali kamo sreće da nikad nismo otišli tamo.

Možda bi oboje sad bili živi da ih nisam spojila.”

Eš je nežno poljubi u kosu. „Rekla si da ne treba da ti govorim da je to glupo, ali osećam se dužnim da to učinim.” „Uvalio se u nešto strašno, Eše. Sigurna sam u to. Neko ga je ubio, što znači da se uvalio u neku opasnu rabotu.” „Da li ti je nešto pominjao? Neki posao? Nekog klijenta?” „Ne. Kad smo se poslednji put čuli... javio se samo nekoliko dana pre... pre nego što je umro. Rekao je da je sve sjajno, fantastično, i da će uskoro doći da me vidi. Da mogu da mu pomognem da pronađe neki stan u Parizu. Da planira da kupi stan u Parizu. Sumnjala sam da će se to stvarno desiti... a opet, razmišljala sam, bilo bi tako zabavno da živimo u istom gradu.” Žizela ispravi leđa i zatrepta da zaustavi nadiruće suze. „Ti znaš više nego što govoriš.

Neću ništa da te pitam - sumnjam da sam spremna da to čujem, ali ti sigurno znaš više nego što govoriš ostalima. Pomoći ću ti ako mogu.” „Znam da hoćeš.” Eš je poljubi u obraz. „Javiću ti ako mi nešto zatreba. Sad moram da proverim da li je sve u redu s cvećem i gajdama.” „Ja ću da pripazim na Olimpiju. Ljudi će uskoro početi da pristižu.” Ustala je zajedno s njim. „Pozovi Boba da ti pomogne. Bob je naša stena.”

Tačno, pomisli Eš kad su se razišli. Već je zadužio Boba - svog polubrata s majčine strane - da pripazi da neki od prisutnih ne preteraju s alkoholom.

Nije želeo da neko završi u bazenu s japanskim šaranima.

Lajla je zaključila da je izraz „porodična baza”, kako su Arčerovi nazivali svoj posed, imao previše militaristički i restriktivan prizvuk. Tačno, zidovi su bili masivni i visoki, ali kamen je svetlucao s kraljevskim dostojanstvom. Tačno, kapije su bile čvrste i zaključane, ali delovale su tako otmeno, s veličanstvenim livenim ukrasima oko stilizovanog slova A. Upadljivi narandžasti tigrasti ljiljani štrcali su oko temelja šarmantne stražarske kućice.

Dvojica čuvara u crnim odelima proverili su njihove akreditive pre nego što su propustili limuzinu. Taj deo se možda poklapao sa terminom „baza”, ali to je bilo sve.

113

Zvoncica&neky

Visoka graciozna stabla nadvijala su se nad baršunastim travnjacima. Gusto grmlje i prefinjene biljke okružene raskošnim zelenilom pružali su se duž besprekorno prave staze koja je vodila ka masivnoj kući.

Prizor bi delovao čak previše impresivno da nije bilo tog smeđežutog kamena raspoređenog u obliku slova U, koji je svemu davao srdačnu atmosferu i suptilnu mekoću.

Ljupki balkoni i kosi krovovi na bočnim delovima kuće odisali su šarmom i dobrodošlicom.

Primetila je mali ukrasni vrt - s rastinjem potkresanim u obliku zmaja, jednoroga i krilatog konja. „Za to je zaslužna trenutna gazdarica”, objasni Luk. „Voli ekstravagantne stvari.” „Božanstveno!” Šofer se zaustavi pred natkrivenim tremom. Guste lozice posute purpurnim cvetovima, krupnim kao tacne, verale su se uz stubove i preplitale iznad balkona. Takvi detalji su to gotovo zastrašujuće zdanje pretvarali u toplo i pristupačno mesto.

Pa ipak, da je mogla da vrati kazaljke unazad, kupila bi novu haljinu. Njena svenamenska crna haljina - koju je nosila već četvrtu sezonu - nije delovala dovoljno dobro.

Nadala se da će njena kosa, skupljena u ljupku nisku punđu, donekle popraviti utisak, da će njenom izgledu podariti dašak dostojanstvenosti.

Kad joj je vozač pomogao da izađe, zastala je na stazi diveći se veličanstvenom zdanju.

Trenutak kasnije neka plavuša izlete kroz masivna ulazna vrata, zastade u podnožju širokog stepeništa i ustremi se pravo ka Luku. „Luk”, promuca kroz jecaje. ,,Oh, Luk.” Lajla podozrivo izvi obrve, razmenivši pogled s Džuli. „Naš Oliver! Oh, Luk!” „Tako mi je žao, Rina.” Luk joj utešno protrlja leđa dok se privijala uz njega u kratkoj crnoj haljini, s koketnim čipkastim gornjim delom. „Više ga nikad nećemo videti. Tako mi je drago što si ovde.”

I više nego drago, pomisli Lajla, primetivši kako Luk pokušava da se iskobelja iz njenog zagrljaja.

Devojka je imala oko dvadeset dve godine, bar po njenoj proceni, ravnu plavu kosu, duge preplanule noge i besprekornu kožu orošenu savršenim kristalnim suzama koje su joj klizile niz obraze, skoro kao deo koreografije.

Nije lepo da tako razmišlja, opomenu sebe. Mada je to istina, ipak nije lepo.

Prebacivši ruke oko Lukovog struka, plavuša se još više pribi uz njega i pronicljivo odmeri Lajlu i Džuli. „Ko ste vi?” „Ovo je Katrina Kartrajt, a ovo su Džuli Brajant i Lajla Emerson. One su Ešove prijateljice.” ,,Oh. Malopre je obavljao nešto na severnoj strani. Pokazaću vam posed. Gosti već pristižu. Ah, svi ti ljudi”, dodala je, zamišljeno pogledavši u još jednu limuzinu koja se bližila kući. „Svi su došli da se oproste s Oliverom.” „Kako je njegova majka?”, upita Luk. 114

Zvoncica&neky

„Danas je nisam videla. Zatvorila se u gostinsku kuću. Sluđena je od očajanja. Svi smo sluđeni.” Posesivno je stiskala Luka dok ih je vodila uz popločanu stazu. „Ne znam kako ćemo da živimo bez njega. Bilo ko od nas.” „Postavili smo šank na tremu.” Nehajno je pokazala ka stolu s dugim belim stolnjakom, pored koga je stajala žena u belom žaketu.

S druge strane ogromnog trema pružao se veliki travnjak. Nizovi belih stolica bili su okrenuti ka senici prekrivenoj ružama. Ispod lučnog svoda bio je postavljen visok sto na kome je ležala urna.

Sve je bilo nevestinski belo, pomisli Lajla, uključujući stalke na kojima su bile izložene velike uramljene fotografije Olivera Arčera.

Gudački kvartet sedeo je ispod druge senice, svirajući tihu klasičnu muziku. Ljudi obučeni u dostojanstvenu crninu šetali su naokolo. Neki su već svratili do bara, primetila je, noseći čaše s vinom i koktelima. Drugi su sedeli i razgovarali prigušenim glasovima.

Neka žena nosila je šešir čiji je obod bio širok i okrugao poput meseca. Tapkala je oči snežnobelom maramicom.

Kroz ljupki šumarak naziralo se nešto što je podsećalo na teniski teren, a južno odatle tropskoplava voda bazena, koja se presijavala na suncu. U blizini je stajala mala kamena kuća.

Neko se smejao neumereno glasno. Neko drugi brbljao je na italijanskom. Žena u beloj uniformi kretala se nečujno poput duha, skupljajući prazne čaše. Druga je prišla ženi sa šeširom, očigledno da joj donese šampanjac.

Kad samo pomisli da nije htela da dođe, prođe joj kroz glavu. Bio je to čudesan prizor, skoro kao pozorište, kao scena iz nekog dramskog komada.

Htela je da piše o tome - sigurno je nešto mogla da iskoristi u svojoj knjizi - i već je počela da memoriše lica, ambijent, razne sitne detalje.

Tada je ugledala Eša. Delovao je tako umorno i tužno.

To nije igra, pomislila je. To nije pozorište.

To je smrt.

Krenula je ka njemu, naprasno prestavši da razmišlja o bilo čemu drugom.

On je uze za ruku. Na trenutak je samo stajao i držao je za ruku. „Drago mi je što si došla.” ,,I meni. Sve je... nekako jezivo lepo, u ovoj crno-beloj kombinaciji. Dramatično. Po onome što sam čula od tebe, tvom bratu bi se ovo sigurno dopalo.” „Da, i ja tako mislim. Olimpija... njegova majka... sad shvatam da je bila u pravu.

Dođavola, Rina se okomila na Luka. Moram da ga oslobodim. Luda je za njim još od tinejdžerskih dana.” „Mislim da će se Luk snaći. Mogu li nekako da ti pomognem?” „Sve je već gotovo. Ili će uskoro biti. Dajte da vas negde smestim.” „Sami ćemo pronaći mesta. Ti imaš važnijeg posla.” „Moram da dovedem Olimpiju ili da pošaljem nekog po nju. Brzo se vraćam.” „Ne brini za nas.”

115

Zvoncica&neky

„Drago mi je što si došla”, ponovi on. „Stvarno to mislim.”

Morao je da se probije kroz gužvu, između ljudi koji su želeli da mu izjave saučešće ili da naprosto razmene koju reč. Krenuo je ka kući - proći će kroz kuću, odlučio je, i izaći na bočna vrata - ali ukopao se u mestu kad je ugledao Endži.

Delovala je iscrpljeno. Pritisnuta bremenom vlastitog bola i pokušajem da bar malo olakša bol svoje zaove. „Hoće da vidi Vinija.” Endži prođe šakom kroz kovrdžavu kosu. „Jesi li ga negde video?” „Nisam. Bio sam zauzet pa mi je sigurno promakao.” „Probaću da ga ponovo pozovem na mobilni. Trebalo je da stigne pre sal vremena. U stvari, pre dva sata.” Ispustila je slabašan uzdah. „Vozi kao neka baba i neće da koristi spikerfon. Ako još putuje, nema šanse da se javi.” „Potražiću ga.” „Nemoj. Obavi to što treba pa da počnemo sa sahranom. Sad se malo pribrala, ali to neće dugo potrajati. Ako Vini kasni, nema svrhe da ga čekamo. Kaži organizatoru da smesti ljude. Da li je tvoj otac spreman?” „Idem po njega. Je li vam dovoljno deset minuta?” „Dogovoreno. Za deset minuta biće ovde.” Endži izvadi mobilni iz male ženske tašne koju je nosila sa sobom. „Dodavola, Vini”, promrmlja dok je kretala nazad.

Vini je možda unutra, nagađao je Eš. Otići će da proveri i da kaže svom ocu da bdenje može da počne.

Dao je signal organizatoru i lično otpratio Oliverovu babu po majci do stolice pre nego što se ustremio ka kući.

Usput je spazio Lajlu. Sedela je pored Luka, s njegove leve strane, dok je Džuli sedela s desne. Levo od Lajle sedela je Katrina, čvrsto stiskajući Lajlinu šaku dok joj je ispredala neku svoju priču.

Punu uzvičnika, pretpostavio je.

Uprkos tome, taj prizor ga donekle uteši.

Da, stvarno je dobro što je došla, još jednom pomisli, a onda pohita ka kući da pozove svog oca. Kucnuo je čas da Oliveru kažu poslednje zbogom.

116

Zvoncica&neky

Drugi deo Rođake nam daruje sudbina, a prijatelje biramo sami. Žak Delil

117

Zvoncica&neky

11 Lajla nikad nije iskusila ništa slično. Uprkos čudnim detaljima, poput otvorenog šanka i pejzaža preplavljenog zaslepljujućom belinom, tuga je bila stvarna i duboka. Videla je to na prebledelom iskrivljenom licu Oliverove majke, mogla je da čuje to u drhtavim glasovima ljudi koji su izlazili na beli podijum da održe oproštajni govor. Praktično je osećala kako se vazduh ugiba pod bremenom bola, dok je sunce blistalo na nebu, a miris ljiljana i ruža lepršao na povetarcu.

A opet, to jeste bilo svojevrsno pozorište, s unapred osmišljenim scenarijom, kostimima i koreografijom, predstava u kojoj su glumili ljudi zapanjujuće dobrog izgleda, koji su paradirali po prefinjenoj pozornici.

Kada je Eš stao za govornicu, mogla je lako da pomisli da je pred njom neki glumac visok, tamnokos, naočit. Besprekorno doteran, primetila je, sveže obrijan, obučen u savršeno crno odelo. Možda joj se više sviđao u onom sirovom i nehajnom svakodnevnom umetničkom izdanju, ali glamur mu je neosporno pristajao. „Zamolio sam Žizelu da održi govor u Oliverovu čast. Od svih nas, ona je imala najprisniji odnos s Oliverom. Mada smo ga svi voleli, i mada će svima nedostajati, Žizela ga je najbolje razumela i najviše je umela da ceni njegov večni optimizam. U ime njegove majke i našeg oca, hvala vam što ste danas došli ovde da se zajedno oprostimo s našim sinom, bratom i prijateljem.”

Da li je čitav klan Arčerovih tako volšebno izgledao, upita Lajla dok je zapanjujuće lepa mlada žena ustajala sa stolice. Zagrlila se s Ešom i potom se okrenula ka publici.

Glas joj je bio snažan i jasan. Nijednog časa nije zadrhtao. „Dugo sam prebirala po mislima pokušavajući da pronađem svoja najranija sećanja na Olivera, a onda sam shvatila da je to nemoguće. On je oduvek b io sastavni deo mog života, bez obzira na to koliko bi vremena prošlo otkako ga poslednji put vidim. On je, u toliko pogleda, oličavao smeh, zabavu i onu dozu ludosti koja je neophodna svakom životu.” „Večni optimista.” Slabašno se osmehnula, pogledavši u Eša. „Da se poslužim tvojom definicijom, Eše. Neki od nas su realisti, neki cinici, a neki, da budemo iskreni, obične drkadžije. Većina nas u sebi nosi pomalo od svega. Ali što se Olivera tiče, Eš je potpuno u pravu. Optimizam je predstavljao njegovu glavnu crtu. Umeo je da bude nehajan, ali nikad okrutan. I zaista, za koliko ljudi to možemo iskreno da kažemo? Bio je impulsivan i beskrajno velikodušan. Bio je druželjubiv i samoću je shvatao kao neku vrstu kazne. A pošto je bio tako šarmantan, tako vedar, tako lep, retko je bio sam.”

Neka ptica prolete iza njenih leđa, poput blistavoplave zastavice koja je zalepršala iznad belih cvetnih brežuljaka i nestala bez traga. „Olimpija, treba da znaš da te je Oliver voleo, duboko i iskreno. I tebe je voleo, tata.”

Nešto joj zaiskri u očima, samo na trenutak, kao blesak plavičaste munje. „Toliko je želeo da budeš ponosan na njega da je možda otišao predaleko u toj želji. Hteo je da bude poseban, da postigne nešto spektakularno. Oliver nije priznavao prosečnost i osrednjost. Čak i kad je grešio, to je činio spektakularno. Ali nikad nije bio težak i okrutan. Uvek je izgarao od optimizma. Ako bi mu neko od nas nešto zatražio, bilo šta, ne bi oklevao ni trenutak.

118

Zvoncica&neky

Njegova priroda mu naprosto nije dopuštala da kaže ne. Možda je to što nas je prerano napustio, na tako strašan način, dok je još bio tako mlad i lep i blistav, bilo neminovno. I zato više neću pokušavati da pronađem to prvo sećanje na Olivera niti se zaustaviti na poslednjem. Biću naprosto zahvalna što je on oduvek bio deo mog života, što mi je poklanjao smeh i radost i neophodnu dozu ludosti. A sad ćemo prirediti zabavu jer je Oliver najviše od svega voleo dobar provod.” Čim je Žizela sišla sa podijuma, gajdaš je zasvirao. Kao na tajni znak, dok su se tužne note Prekrasne milosti razlegale s malenog brežuljka, na stotine belih leptirova prhnu ka nebu iznad senice prekrivene ružama.

Očarana prizorom, Lajla primeti kako se Žizela osvrće za belim oblakom, skreće pogled ka Ešu i praska u smeh.

Pošto je to izgledalo kao najdoličnije, Lajla uze čašu s vinom i otpi nekoliko gutljaja.

Konobari su raznosili zakusku i pozivali goste da priđu izduženim belim stolovima gde su imali bogatiji izbor. Ljudi su stajali u grupama ili šetali naokolo, obilazeći posed i ulazeći u kuću. Mada je bila radoznala, Lajli se činilo da je neumesno da se vrzma po kući.

Pokušavajući da proceni pravi trenutak, krenula je ka Oliverovoj majci da izjavi saučešće. „Nadam se da vam ne smetam. Znate, ja sam Eštonova prijateljica. Molim vas da primite moje saučešće.” „Eštonova prijateljica”, promrmlja žena. Lice joj je bilo bledo kao krpa, oči staklaste, ali ipak je pružila ruku. „Ešton se za sve pobrinuo.” „Da, bio je to lep i dostojanstven oproštaj.” „Oliver mi je uvek poklanjao belo cveće za Dan majki, zar ne, Endži?” „Nikad nije zaboravljao.” „Da, divno cveće. Hoćete li da vam donesem čašu vode?” „Vode? Ne, ja...” „Šta kažeš da uđemo u kuću, mila? Tamo je svežije. Hvala vam”, reče Endži, okrenuvši se ka Lajli, a onda prebaci ruku oko Olimpijinog struka i povede je ka kući. „Ti si Eštonova prijateljica?”

Lajla je odmah prepoznala devojku koja je održala oproštajni govor. „Da, iz Njujorka.

Govor je bio divan. I veoma dirljiv.” „Dirljiv?” „Da, jer si stvarno mislila to što si rekla.” Žizela se zagleda u nju, otpivši gutljaj šampanjca kao da je rođena s čašom u ruci. ,,I jesam. Jesi li poznavala Olivera?” „Nažalost, nisam.” „Ali te je Eš ipak pozvao da dođeš. Zanimljivo.” Žizela je uhvati za ruku i povuče ka grupi zvanica. „Monika. Izvinite nas na minut”, rekla je ostalima, povevši sa sobom riđokosu damu koja je predstavljala oličenje glamura u punom cvetu. „Ovo je Ešova prijateljica.

Pozvao ju je da danas dođe.”

119

Zvoncica&neky

„Ozbiljno? Drago mi je što te upoznajem, čak i pod ovakvim okolnostima.” Prodorne zelene oči pronicljivo je odmeriše. „Ja sam Eštonova majka.” „Oh. Gospođa...” „Krompton trenutno. Ume da bude zbunjujuće. Kako si se upoznala s Ešom?” „Ja... ovaj...” „Da čujemo vašu priču”, samouvereno nastavi Monika. „Mi obožavamo dobre priče, zar ne, Žizela?” „Nego šta.” „Daj da pronađemo neko fino mestašce, pa da nam sve potanko ispričaš.” Ulovljena u zamku, Lajla se zbunjeno osvrnu. Kud je, dođavola, nestala Džuli? „Samo sam...”

Ali nije bilo svrhe da se raspravlja jer su je dve žene u visokom stilu već vukle ka ogromnoj impozantnoj kući. „Eš nije pomenuo da ima novu devojku.” Monika otvori vrata iza kojih se, sudeći po velikom klaviru, violončelu i violini, nalazio muzički salon. „Ne bih baš rekla da...” ,,A opet, Eš skoro nikad ne priča o tome.”

Dok je Lajla pokušavala da dođe sebi, Monika je povuče dalje, pored salona za zabavu obloženog tamnom lamperijom, gde su dvojica muškaraca igrali bilijar, dok ih je neka žena posmatrala sedeći za šankom, potom pored odaje iz koje je dopirao ženski plač, kroz spektakularni hodnik s visokim svodom, pravim pravcatim stubovima, dvostranim gracioznim stepeništem i raskošnim lusterima, i na kraju pored biblioteke u dva nivoa, iz koje je dopirao prigušeni žamor. „Evo, možemo ovde”, objavi Monika kad su stigle do botaničkog čuda od letnje terase, sa staklenim zidovima kroz koje se pružao pogled na veličanstvene vrtove. „Ovo je baš zgodno. Umesto tipičnog kardiotreninga, koji podrazumeva pet kilometara pešačenja dnevno, vama je dovoljno da prošetate od jednog do drugog kraja kuće.” „Da znaš da je tako.” Monika se spusti na bež sofu i potapša jastuče pored sebe. „Hajde, sedi ovde i sve mi ispričaj.” „Nemam ništa naročito da vam kažem.” „Je li te već naslikao?” „Nije.”

Monikine obrve se hirovito izviše, zajedno sa usnama namazanim savršenom nijansom ružičastog karmina. „Priznajem da sam iznenađena.” „Uradio je neke skice, ali...” „I kako te vidi?” „Kao Ciganku. Ne znam zašto.” „Zbog očiju.” „Da, i on tako kaže. Sigurno ste ponosni na njega. Pravi divne slike.” „Kad sam mu poklonila prve voštane bojice, nisam ni slutila u šta će se to izroditi. Dakle, kako ste se upoznali?”

120

Zvoncica&neky

„Gospođo Krompton...” „Zovi me Monika. To se nikad ne menja, šta god da se desi.” ,,U redu. Monika. Žizela.” Lajla izbaci vazduh, naredivši sebi da to što brže prevali preko usana. „Eša sam upoznala u policijskoj stanici. Videla sam kad je Sejdž Kendal pala kroz prozor.” „Ti si žena koja je pozvala policiju”, prozbori Žizela, stegavši Monikinu šaku i preplevši svoje prste s njenim. „Da. Žao mi je. Sad vam je sigurno neprijatno.” „Ne, uopšte mi nije neprijatno. A tebi, Žizela?” „Ni meni. Štaviše, zahvalna sam ti što si pozvala policiju. I još zahvalnija što si pričala s Ešom, jer bi drugi ljudi u takvoj situaciji naprosto okrenuli leđa.” „Želeo je da čuje šta sam tačno videla. I ne mislim da bi mu drugi okrenuli leđa.” Žizela pogleda u Moniku, i dalje ne puštajući njenu ruku, i značajno izvi obrve. „Zaboravljaš šta sam malopre rekla u onom govoru. Znaš, onaj deo o drkadžijama...” „Srećna sam što ne spadam među njih, ali...” „Medijima nisu saopštili tvoje ime”, prekinu je Žizela. „Nema razloga da me pominju po medijima. Nisam videla ništa važno za istragu.” „Pomogla si Eštonu.” Monika ispruži slobodnu ruku i steže Lajlinu šaku, tako da su sad sve tri bile povezane. „On oseća potrebu da pronađe odgovore, da razreši šta se desilo, a ti su mu pomogla.” „Trebalo bi nešto da popiješ”, ubaci se Žizela. „Doneću vino.” „Ne, stvarno nema potrebe. Ja...” „Donesi nam malo šampanjca, dušo.” Kad je Žizela pohitala ka vratima, Monika još čvršće stegnu Lajlinu ruku, kao da se plašila da će joj pobeći. „Eš je strašno voleo Olivera. Svi smo ga voleli, mada nas je često dovodio do ludila. On je veoma savestan - mislim na Eša.

Misli da je odgovoran za to što se desilo. Ako je već počeo da te skicira, i danas te pozvao ovde, to znači da si mu pomogla da pregura ono najgore.” „Ponekad je lakše razgovarati s nekim nepoznatim. A onda se ispostavilo da imamo zajedničku prijateljicu, što je ubrzalo stvari.” „Tvoje oči sigurno imaju nekog udela u tome. I ostatak tvoje ličnosti.”

Monika naheri glavu, ponovo je odmerivši. „Ne mogu baš da kažem da si njegov tip mada on i nema neki određeni tip. Ali ta balerina... možda si čula da su bili u vezi. Prelepa mlada žena, sa izuzetnim talentom. I naravno, sa snažnim egom i nezgodnim temperamentom. Eš takođe ima plahovitu narav kad ga pogode u živac. Mislim da je uživao u strasti - ne mislim na seks, već na pravu strast. Na dramatičnost. Ali to je moglo da opstane samo na kratke staze. U dubini duše, Eš voli mir i samoću. Ti deluješ krotkije, manje hirovito.” „Umem i ja da budem kučka kad mi neko nagazi na žulj.”

Monika joj uputi munjevit osmeh i Lajla u tome spazi odraz Ešovog osmeha. „Nadam se da je tako. Ne podnosim slabe žene. One su, po meni, još gore od slabih muškaraca. Čime se baviš, Lajla? Jesi li zaposlena?”

121

Zvoncica&neky

„Jesam. Bavim se pisanjem i čuvanjem tuđih kuća.” „Kućepaziteljka. Kunem se da bih se i ja bavila time, da sam u tvojim godinama. Možeš da putuješ, da vidiš kako drugi ljudi žive, da uživaš na novim mestima, u novim prizorima.

Prava avantura.” „Baš tako.” „Ali ako živiš od toga, ako imaš dovoljno klijenata, to sigurno znači da si odgovorna i pouzdana. Dostojna poverenja.” „Da, kad čuvate nečiju kuću, ti ljudi vam poveravaju svoju imovinu, svoje biljke, svoje kućne ljubimce. Ako nemaju bezrezervno poverenje u vas, avantura se brzo okonča.” „Da, ništa ne može da opstane bez poverenja. A šta pišeš?” „Romane. Serijal za tinejdžere. Znate već, avanture jedne srednjoškolke, sa puno dramatike, intriga, romanse i okršaja između zaraćenih klanova vukodlaka.” „Nije valjda Pun mesec?” Monikin glas poprimi oduševljen i iznenađen prizvuk. „Nemoj mi reći da si ti L. L. Emerson?” „Da. Dakle, čuli ste za taj serijal? Ah, pa naravno... Rajli”, priseti se Lajla. „Eš mi je rekao da se njegovoj sestrici Rajli svidela moja knjiga.” „Svidela? Zaljubljena je u tu knjigu. Moram da vas upoznam. Biće raspamećena od sreće.”

Monika skrenu pogled i blago naheri glavu. „Spense.”

Ešov - i Oliverov - otac, pomisli Lajla. Izuzetno naočit, preplanule kože i skladne građe, s gustom tamnom kosom savršeno prošaranom sedim vlasima i prodornim ledenoplavim očima. „Lajla, ovo je Spens Arčer. Spense, ovo je Lajla Emerson.” „Da, znam. Gospođice Emerson, svi smo vam veoma zahvalni.” „Primite moje saučešće, gospodine Arčere.” „Hvala. Dopustite da vam naspem šampanjca”, rekao je kada je konobar u beloj bluzi doneo srebrno vedro. „Onda ću morati nakratko da je ukradem od tebe, Monika.” „Ne bi ti bilo prvi put da otperjaš s nekom zgodnom mladom curom.” Monika odmahnu glavom i pomirljivo podiže ruke. „Izvinjavam se. Navika. Ali danas nećemo o tome, Spense.”

Ustala je i poljubila ga u obraz. „Neću da vam smetam. Vidimo se, Lajla. Naša mala Rajli jedva čeka da ti se baci pred noge.” Stisnula je Spensovu mišicu i diskretno se udaljila. „Lepo je što ste danas došli”, započe Spens, pruživši joj čašu sa šampanjcem. „Znam da Eštonu to puno znači.” „Da, shvatam.” Seo je preko puta nje.

Delovao je umorno i turobno - što je bilo sasvim razumljivo - i Lajla zažali što nije mogla da utekne odatle. Šta je mogla da kaže ocu ubijenog mladića koga čak nije ni poznavala, i ocu muškarca s kojim je delila čudnu i opasnu tajnu? „Bio je to divan oproštaj u divnom ambijentu. Znam da je Ešton želeo da sve bude... što utešnije za vas i Oliverovu majku.” „Na Eša uvek možemo da se oslonimo. Koliko ste dugo poznavali Olivera?”

122

Zvoncica&neky

„Nisam ga poznavala. Oprostite, znam da je čudno što sam ovde, a da ga pritom nisam čak ni poznavala. Ali te noći sam... naprosto sam gledala kroz prozor...” „Tačnije, kroz dvogled.” „Da.” Lajla oseti kako joj krv navire u lice. „Puka slučajnost? Meni se pre čini da ste motrili na Oliverov stan kao jedna iz legije devojaka koje su jurcale za njim. Ili još gore, da ste na neki način povezani s njegovim ubicom.”

Te reči, izgovorene tim podrazumevajućim tonom, bile su tako neočekivane i zapanjujuće da nisu odmah uspele da joj se probiju do mozga. „Gospodine Arčere, shvatam da ste skrhani od tuge zbog svog sina. Da ste besni i da želite odgovore. Ali ja nemam odgovore koje tražite. Nisam poznavala Olivera i ne znam ko ga je ubio.”

Spustila je još nedirnut šampanjac. „Trebalo bi da krenem.” „Vi ste nagovorili Eša da vas danas pozove ovde, u naš dom. Čujem da provodite dosta vremena s njim nakon slučajnog susreta u policijskoj stanici, samo jedan dan posle Oliverove smrti. Da je Ešton već počeo da vas slika. Prilično ste brzi, gospođice Emerson.”

Ona polako ustade sa stolice, baš kao i on. „Ja vas uopšte ne poznajem”, obazrivo je rekla. „Ne znam da li ste po prirodi takvi da uživate u tome da nekog vređate. A pošto to ne znam, vaše ponašanje ću pripisati šoku i bolu. Znam kako smrt deluje na one koji ostaju.” „A ja znam da ste vi dama bez stalne adrese, koja živi po tuđim kućama i piše fantastične priče za naivne tinejdžere. Veza s Eštonom Arčerom, sa njegovim imenom i bogatstvom, svakako bi predstavljala krupan korak u vašoj karijeri.”

Poslednji tračak saosećanja iščeznu iz nje. „Ja se sama probijam kroz život, vlastitim koracima. Postoje ljudi kojima novac i društveni status ne predstavljaju jedinu motivaciju. A sad vas molim da me izvinite.” „Verujte mi”, dobaci on dok je napuštala prostoriju, „kakvu god igru da igrate, iz nje nećete izaći kao pobednik.”

Ona zastade da ga još jednom pogleda, tako naočitog i uglađenog, tako slomljenog i surovog. „Stvarno vas žalim”, promrmljala je i izašla napolje.

Zaslepljena besom, krenula je na pogrešnu stranu, ali brzo se pribrala. Morala je da izađe, da utekne odatle. Bilo joj je mrsko da prizna da je Spens Arčer uspeo da joj nabije osećaj krivice pomešan s besom. Moraće ozbiljno da razmisli zašto se tako osećala, ali na nekom drugom mestu.

Bilo gde, samo što dalje od tog ogromnog zadivljujućeg poseda punog ljudi povezanih čudnim i zamršenim nitima.

Neka se nosi dođavola, zajedno sa svojom ogromnom veličanstvenom kućom, prostranim travnjacima, bazenima i prokletim teniskim terenom. Otkud mu samo pravo da je proglasi za sponzorušu koja preko tuđih leđa pokušava da se progura na društvenoj lestvici?

Probijala se ka izlazu, setivši se da je Luk bio zadužen da kasnije pozove šofera i da je njen prtljag ostao u prokletoj limuzini. Nije želela da priča ni sa Lukom, ni sa Džuli, ni sa bilo 123

Zvoncica&neky

kim. Pronašla je momka koji je radio na parkingu i zamolila ga za broj nekog taksi udruženja, kako bi mogla da se vrati u Njujork.

Ostaviće svoj prtljag u limuzini - ionako je planirala da ga ostavi kod Džuli. Kasnije će poslati poruku svojoj prijateljici da joj kaže da je otišla i da je zamoli da prebaci njene kofere u svoj stan.

Sigurno neće ostati tu da je neko ponižava, napada i okrivljuje za nešto što nije učinila.

Neće to trpeti ni minut duže nego što je neophodno.

Primetila je kako se taksi približava kapiji i ispravila ramena. Ona se sama probijala kroz život, podsetila se. Sama se izdržavala i vodila svoj život onako kako je želela. „Lajla!”

Osvrnula se, zastavši pred otvorenim vratima taksija, i primetila kako Žizela hita ka njoj. „Odlaziš?” „Da, moram da krenem.” „Ali Eš te traži.” „Moram da idem.” „Taksi može da sačeka.” Žizela je odlučno uhvati za ruku. „Daj da se vratimo i...” „Stvarno ne mogu.” Jednako odlučno, Lajla skloni Žizelinu ruku i stegnu je u znak pozdrava. „Stvarno mi je žao zbog tvog brata.” Ušla je u taksi i zatvorila vrata. Kad je šofer krenuo, utučeno se naslonila na sedište, trudeći s e da ne razmišlja o dugoj vožnji do grada i rupi koju će taj trošak napraviti u njenom budžetu. Žizela užurbano krenu nazad i zateče Eštona ispred gostinske kuće kako priča s vidno uzrujanom Endži. „Znaš da to ne liči na njega, Eše. Ne javlja se na telefon - ni kod kuće, ni na mobilni, ni u radnji. Plašim se da mu se nešto desilo.” „Ja ću uskoro krenuti nazad, ali do tada možemo da zamolimo nekog da proveri da li je kod kuće.” „Mogu da pozovem Dženis i da joj kažem da uzme rezervne ključeve iz Vinijeve kancelarije. Danas sam se već čula s njom. Nije ga videla otkako je juče otišla kući.” „Onda ćemo to prvo da uradimo. Posle ću te odvesti nazad.” „Ne želim da ostavim Olimpiju, ali stvarno brinem. Da, odmah ću pozvati Dženis i reći Olimpiji da moram da idem.” „Ti nisi jedini koji mora ranije da ode”, natuknu Žizela kad je Endži ušla u gostinsku kuću. „Tvoja prijateljica Lajla upravo je otišla taksijem.” „Šta? Zašto?” „Ne znam baš tačno, ali znam da je tata malopre prišao da popriča s njom i sledeće što sam videla bilo je kako Lajla ulazi u taksi. Delovala je besno. Videla sam da pokušava da se kontroliše, ali bila je ozbiljno uzrujana.” „Dođavola! Ostani s Endži, važi? Treba mi par minuta da ovo sredim.”

Izvadio je telefon, krenuvši zaobilaznim putem ka glavnoj kući, kako bi izbegao gužvu.

Poziv je bio preusmeren na govornu poštu.

124

Zvoncica&neky

„Lajla, kaži taksisti da okrene auto i da se vrati. Ako želiš da odeš, ja ću te odvesti.

Prepusti to meni.”

Gurnuo je telefon u džep i krenuo kroz jutarnji salon, gde je zatekao svoju majku. „Jesi li videla tatu?” „Malopre sam ga videla kako se penje na sprat. Možda je u kancelariji. Eše...” „Nemoj sad, molim te.”

Popeo se uz stepenice, skrenuo ka desnom krilu, prošao pored spavaćih soba, dnevnog boravka i glavnog salona, sve dok nije stigao do očeve privatne kancelarije.

Po dugogodišnjoj navici, prvo je pokucao, mada tek reda radi, jer je odmah otvorio vrata.

Spens podiže ruku. Sedeo je za masivnim hrastovim stolom koji je nekad pripadao Ešovom pradedi. „Javiću se kasnije”, promrmljao je u slušalicu i prekinuo vezu. „Treba da obavim još nešto i onda silazim.” „Čini mi se da nešto što si naumio da obaviš ima veze i s Lajlom. Šta si joj rekao da je oteraš?”

Spens se zavali na stolici, spustivši šake na tapacirane bočne kožne naslone. „Samo sam joj postavio nekoliko logičnih pitanja. Mislim da smo za danas imali dovoljno dramatike, Eše.” ,,I više nego dovoljno. Koja logična pitanja?” „Zar ti nije sumnjivo što je ta žena - koja je slučajno povezana s upravnicom galerije koja izlaže tvoja dela - jedini svedok tragedije koja se odigrala u tom stanu one noći kad je Oliver ubijen?” „Ne, nije.” ,,I što je njena prijateljica iz galerije ranije bila udata za tvog najboljeg prijatelja?”

Eš je istog časa shvatio u kom pravcu plovi taj sumanuti brod. Nije želeo da se ukrca na njega, pogotovo ne danas. „Ljudi mogu da se povežu na čudne načine. Ova porodica je živi dokaz za to.” „Da li ti je poznato da je Lajla Emerson bila ljubavnica bivšeg muža Džuli Brajant?”

Ešova krv poče da ključa od besa koji je dotad pokušavao da potisne. ,,U ovom slučaju pogrešno koristiš reč ljubavnica, ali mi je savršeno poznato da je Lajla neko vreme bila u vezi s Džulinim bivšim. A pošto je to i tebi poznato, mogu samo da zaključim da si unajmio privatne detektive da pročeprkaju po Lajlinom životu.” „Naravno da sam ih unajmio.” Spens otvori fioku i izvadi fasciklu i CD. „Kopija izveštaja.

Možda ćeš želeti da ga pročitaš.” „Zašto to radiš?” Trudeći se da obuzda svoj temperament, Eš se zagleda u oca i shvati da se ponovo obreo pred onim starim neprobojnim zidom. „Ona je pozvala policiju. Pristala je da popriča sa mnom, da odgovori na moja pitanja, mada to nije morala da uradi, mada skoro niko to ne bi uradio da je bio na njenom mestu.”

125

Zvoncica&neky

Spens lupi prstom o sto, kao da je to dokazivalo njegovu poentu. ,,I ti joj sad kupuješ odeću, provodiš vreme s njom, planiraš da je slikaš, dovodiš je ovde, i to baš danas od svih dana.”

Neprobojan, ponovo pomisli Eš, ali pritisnut teškim bolom. „Nisam dužan da ti bilo šta objašnjavam, ali pošto se ovo dešava baš danas od svih dana, reći ću ti sledeće. Kupio sam joj odeću za poziranje, što je uobičajena praksa.

Provodim vreme s njom zato što mi je pomogla i zato što mi prija njeno d ruštvo. Pozvao sam je da dođe ovde vođen vlastitim razlozima. Ja sam prišao njoj, a ne ona meni - i tog prvog puta, u policijskoj stanici, i kasnije. Ja sam je nagovorio da mi pozira, i to prilično teško, jer se žestoko opirala toj ideji. I nagovorio sam je da dođe ovde, ponovo na jedvite jade, jer sam ja želeo da bude tu.” „Sedi, Eštone.” „Nemam vremena za sedenje. Trenutno imam prečeg posla nego da stojim ovde i da se ubeđujem s tobom.” „Radi kako hoćeš.”

Spens ustade od stola, priđe izrezbarenom stočiću i nasu dva prsta viskija iz flaše. „Ali me prvo saslušaj. Žene određenog soja umeju da navedu muškarca da poveruje da sam o nečemu odlučuje, mada su one zapravo te koje vuku konce. Kao prvo i najvažnije, možeš li da budeš stvarno siguran da ona nema nikakve veze s onim što se desilo Oliveru?”

Spens izvi obrve i podiže čašu, kao da nazdravlja, pre nego što otpi prvi gutljaj. „Ona, koja je bila svedok fatalnog pada te manekenke jer se baš u tom trenutku zatekla pored prozora, sa sve dvogledom, očigledno zato što je špijunirala šta se dešava u njihovom stanu?” „Kako se usuđuješ to da kažeš, ti koji si platio privatne detektive da je špijuniraju?”

Spens se vrati do radnog stola i spusti se na stolicu. „Samo štitim ono što je moje.” „Ne, u ovom slučaju zloupotrebljavaš ono što je tvoje da bi napao ženu koja je samo pokušala da pomogne. Ona je došla ovde zato što sam je ja zamolio. I otišla, kako se sad ispostavlja, zato što si je ti uvredio.” „Potuca se po svetu kao čergarka, jedva sastavlja kraj s krajem. I bila je u vezi - bar u jednoj vezi - s oženjenim muškarcem koji je u finansijskom smislu stajao mnogo bolje od nje.”

Osetivši kako se njegov bes povlači pred iznurenošću, Eš ćušnu ruke u džepove. „Nećeš valjda ti nekom da držiš pridike o bračnom neverstvu?”

Spensove oči sevnuše od besa. „Ne zaboravi da sam ti ja otac.” „Jesi, ali to ti ne daje pravo da vređaš ženu do koje mi je stalo.”

Spens se zavali na naslon, okrećući se s jedne na drugu stranu dok je pažljivo odmeravao svog sina. „Koliko ti je stalo do nje?” „To je moja stvar.” „Eštone, odbijaš da se suočiš s realnošću. Postoje žene koje tipuju određene muškarce zbog njihovog bogatstva i položaja.” „Koliko si se puta ti ženio, bar do sada? Koliko si ljubavnica ti isplatio?”

126

Zvoncica&neky

„Nemoj tako da razgovaraš sa mnom!”, prasnu Spens, skočivši sa stolice. „Ni ti sa mnom!” Ošinut munjevitim naletom besa, Eš je svojski pokušavao da se obuzda. Ne ovde, naredio je sebi. Ne danas. „Sad shvatam da sve to nijednog časa nisi radio zbog Olivera. Policijski izveštaj i ta fascikla na tvom stolu bili bi dovoljni da te uvere da Lajla nema nikakve veze s Oliverom ni onim što mu se desilo. To radiš zbog mene i moje veze s Lajlom.” „Suština se ne menja”, natuknu Spens. „Nalaziš se u veoma ranjivom položaju.” „Ti možda misliš da si, kao čovek koji se nekoliko puta ženio, koji za sobom ima gomilu ljubavnica, bračnih neverstava, nepristojnih flertova i raskinutih veridbi, postao ekspert za ta pitanja. Ali ja ne delim tvoje mišljenje.” „Dužnost roditelja je da svoju decu zaštiti od grešaka koje je sam pravio. Ta žena nema šta da ti pruži. Iskoristila je tragediju koja nas je zadesila da bi stekla tvoju naklonost i poverenje.” „Grešiš, u svakom pogledu. Zaboravljaš da je Oliver bio taj koji je žudeo za tvojim odobravanjem i želeo da budeš ponosan na njega. Meni je drago kad dobijem tvoje priznanje, ali ne živim za to kao što je on živeo. A sad si prešao granicu.” „Još nismo završili!” procedi Spens kad je Eš krenuo ka vratima. „I tu grešiš!”

Kipeći od besa, izleteo je napolje i sjurio se niz stepenice. Već je bio pred vratima kad ga je majka sustigla. „Eše, za ime božje! Šta se dešava?” „Misliš, osim toga da je tata unajmio privatne detektive da čeprkaju po Lajlinom životu i što se potom okomio na nju, nateravši je da pozove taksi i pobegne odavde? I osim toga što smo došli ovde da se oprostimo sa Oliverom i da Vini nije bio na sahrani jer je naprasno nestao i još ne znamo šta je s njim? Ako to izuzmemo, ne dešava se apsolutno ništa, osim tipičnog porodičnog skupa u režiji Arčerovih.” „Spens... Zaboga, trebalo je da pretpostavim. Ostavila sam tu siroticu nasamo s njim.”

Monika sevnu očima ka spratu. „Ne brini, sredićete vas dvoje to. Ta cura mi se sviđa, ako ti to nešto znači.” „Znači mi.” „Šta se dešava s Vinijem?” „Još ne znam. Moram da se vratim kod Endži. Sluđena je od brige.” „Kako ne bi bila? To uopšte ne liči na Vinija. Otišla bih do nje, ali Kristal je upravo krenula tamo”, objasni Monika, misleći na trenutnu suprugu svog bivšeg muža. „Bila je veoma pažljiva prema Olimpiji pa sam rešila da se držim na distanci i da joj ne stajem na žulj.” „Da, bolje da uradiš tako.” „Mogla bih da popričam sa Spensom.” „Nemoj.” „Da, bolje da se ne mešam.” Monika ga uhvati podruku, nateravši ga da uspori korak i da smiri uzavrelu krv. „Hoćeš li da Maršal i ja vratimo Endži u grad?” „Neka, ja ću je odvesti. Hvala na ponudi, ali ionako moram nazad.”

127

Zvoncica&neky

„Kad vidiš Lajlu, reci joj da bih volela da je izvedem na ručak nekom prilikom.” „Naravno.” Zastao je kad su mu Luk i Džuli preprečili put. „Čuli smo da je Lajla otišla”, započe Džuli. „Da, mala čarka, da tako kažemo. Ako je vidiš pre mene, reci joj... reci joj da ću joj sve objasniti.” „Ja moram da idem.” Džuli pogleda u Luka. „Lajla treba da prenoći kod mene pa je bolje da krenem.” „Onda idemo zajedno. Hoćeš li da te povezemo?” upita Luk Eša. „Ne, moram nešto da obavim. Čućemo se.”

Monika se diskretno okrenu ka Luku i Džuli. „Ispratiću vas.”

Niko to nije radio bolje od majke, pomisli Eš, prošavši ispod pergole i ponovo izašavši na sunce. Trebalo mu je malo mira, pomisli, makar na trenutak, a onda se upita da li da ponovo okrene Lajlin broj. Dok se premišljao, zazvonio mu je mobilni.

Ponadavši se da je to poziv od Lajle, bacio je pogled na ekran i zbunjeno se namrštio. „Dženis?” „Eše... oh, bože... Eše... nisam... nisam mogla da zovem Endži.” „Šta je bilo? Šta se desilo?” „Gospodin Vi... gospodin Vi... policija... zvala sam policiju. Uskoro će stići.” „Čekaj malo. Hajde, udahni i reci mi gde si sada.” „U radnji. Došla sam da uzmem ključeve od stana. Iz kancelarije gospodina Vija. Eše...” „Diši”, ponovi on kad je Dženis zajecala s druge strane. „Moraš da mi kažeš šta se desilo.” Ali grč u stomaku mu je dovoljno govorio. „Hajde, reci mi!” „Mrtav je. Gospodin Vi. U kancelariji. Neko ga je povredio. Tamo je i neki čovek...” „Čovek?” „I on je mrtav. Leži na podu, sav krvav. Mislim da je neko pucao u njega. Gospodin Vi... on je vezan za stolicu, a lice mu je... ne znam šta da radim.”

Emocije su morale da sačekaju. Morao je da se uhvati u koštac sa nezamislivim, i to što pre. „Zvala si policiju?” „Da, na putu su. Ali nisam mogla da pozovem Endži. Nisam mogla... pa sam zato pozvala tebe.” „Sačekaj napolju dok ne stigne policija. Izađi napolje i sačekaj policiju. Odmah krećem.” „Požuri, molim te. Možeš li da požuriš? Možeš li ti da joj kažeš? Ja ne mogu. Ne mogu.” „Ja ću joj reći, Dženis, a ti sačekaj policiju napolju. Odmah dolazimo.” Prekinuo je vezu i tupo se zagledao u telefon.

Da li je on to učinio? Da li je on uzrokovao da se to desi jer je zatražio Vinijevu pomoć?

Lajla.

Okrenuo je njen broj. „Javi se na prokleti telefon!” procedio je kad se uključila govorna pošta. „Slušaj me. Vini je ubijen. Ne znam šta se tačno desilo, ali odmah krećem za Njujork.

Idi u neki hotel. Zaključaj vrata i nikom ne otvaraj. I kad te sledeći put pozovem, javi se na jebeni telefon.”

128

Zvoncica&neky

Gurnuo je mobilni u džep i prstima pritisnuo oči. I ponovo se zapitao kako da Endži saopšti da joj je muž mrtav.

129

Zvoncica&neky

12 Nije želela ni sa kim da priča - a telefon joj je neprestano zvonio u energičnom ritmu pesme We Will Rock You. Prvom prilikom promeniće prokletu melodiju. Bilo je dovoljno loše što je bila zaglavljena u tom taksiju nakon ponižavajućeg razgovora s trulim bogatašem, koji je sticajem okolnosti bio otac muškarca s kojim je nedavno odlučila da spava. Nije mogla da podnese da je Kvin povrh toga uporno bombarduje svojim treštavim megahitom.

Mada je volela Kvin.

Nakon tridesetak kilometara, krv joj se donekle ohladila pa je ostatak vožnje provodila u lepljivom blatištu samosažaljenja.

Bolje se osećala dok je bila besna.

Ignorisala je Kvin, afričku plemensku muziku koju je taksista pustio na radiju i uvodni gitarski rif pesme Highway to Hell, koji je postavila kao signal za poruku.

Pribranija i trezvenija - mada i dalje nadurena - donekle se opustila kad su najzad ušli u grad. Dovoljno da izvadi mobilni i proveri poruke i propuštene pozive.

Tri poziva od Eša, dva od Džuli. I po jedan SMS od oboje. Polako je izdahnula, zaključivši da je Eš bio uporniji.

Preslušala je prvu zvučnu poruku i zakolutala očima.

Da njemu prepusti da to sredi.

Muškarci.

Ona je sama vodila računa o sebi i sređivala sve što bi iskrslo. To je bilo prvo pravilo Lajle Emerson.

Potom je preslušala poruku koju joj je Džuli ostavila nakon prvog poziva. „Lajla, upravo sam nabasala na Žizelu Arčer. Kaže da si otišla. Šta je bilo? Šta se desilo?

Jesi li dobro? Javi se.” ,,U redu, u redu. Kasnije.”

Potom je pustila Ešovu drugu poruku. Podrugljivo se osmehnula začuvši njegovu naredbu da odgovori na poziv. A tada se sve u njoj sledi. Prsti joj zadrhtaše dok je ponovo puštala poruku. „Ne, ne, ne”, promrmljala je, brzo otvorivši njegov SMS. Javi se, dođavola. Krenuo sam nazad helikopterom. Javi mi u kom si hotelu odsela.

Zaključaj vrata i nikom ne otvaraj.

Lajla se instinktivno nagnu ka šoferskom sedištu. „Promena plana. Treba da me odvezete do...” Koja je prokleta adresa? Nakratko se zamislila, priseti se imena antikvarnice koju je Eš pomenuo i ukuca tu reč u pretraživač na mobilnom.

Potom je taksisti saopštila novo odredište. „To će vas više koštati”, reče on. „Samo me vozite tamo.”

130

Zvoncica&neky

Eš je stajao pred vratima Vinijeve kancelarije, pored uniformisanog policajca. Njegov bes, pomešan s bolom i grižom savesti, tinjao je ispod debelog sloja parališuće obamrlosti.

Kratak pakleni let od porodičnog imanja do Njujorka, sav taj haos i panika, sve je naprasno izbledelo dok je gledao u klonulo telo čoveka koga je poznavao i voleo.

Vinijevo kicoško odelo bilo je natopljeno krvlju i mokraćom. Njegovo lice, uvek tako naočito i uglađeno, bilo je prekriveno modrim podlivima i stravičnim otocima koji su ukazivali na opako mučenje. Jedno oko beživotno je zurilo u njih, prekriveno koprenom smrti. „Da, to je Vinsent Tarteli. Taj čovek na stolici”, obazrivo je dodao. ,,A ovaj drugi?”

Eš duboko udahnu. Sa sprata su dopirali jecaji njegove ujne, strašni zvuči koji će mu, bio je ubeđen u to, čitavog života odzvanjati u glavi. Jedna policajka odvela ju je gore, da ne gleda taj prizor. I nju i Dženis, ispravi se u sebi. Hvala bogu što su ih sklonili odatle.

Eš natera sebe da osmotri telo opruženo na podu. Čvrsto građen tip, širokih ramena i krupnih šaka. Šake su mu bile modre, s poderanom kožom na zglobovima prstiju. Obrijana glava, četvrtasto lice kao u buldoga.

I pedantna crna rupa tačno između obrva. „Ne poznajem ga. Mislim da ga nikad nisam video. Njegove šake... on je prebio Vinija.

Pogledajte kakve su mu ruke.” „Odvešćemo vas gore, kod gospođe Tarteli. Detektivi će uskoro doći da popričaju s vama.”

Fajnova i Voterstoun, pomisli on. Lično je pozvao policiju iz helikoptera i zahtevao da pošalju njih dvoje. „Ne sme ovo da vidi. Mislim Endži... gospođa Tarteli. Ne sme da vidi Vinija u ovakvom stanju.” „Pobrinućemo se za to.” Policajac povuče Eša ka glavnom delu radnje. „Možete da sačekate gore dok...” Zaćutao je, primetivši kako mu drugi policajac domahuje sa glavnog ulaza. „Ostanite ovde.”

A gde bi mogao da ode, upita se Eš dok je policajac išao ka vratima. Osvrnuo se po radnji na koju je Vini bio tako ponosan - uglancano drvo, iskričavo staklo, pozlaćeni glamur.

Stare i prilično vredne stvari. Ali koliko je mogao da primeti, sve je bilo praktično nedirnuto. Ništa nije bilo slomljeno i ispreturano.

To nije bila obična pljačka. To nije uradio neki drkadžija koji je hteo samo da se domogne para ili dragocenosti koje će odneti u zalagaonicu.

To je ponovo imalo veze s Oliverom. I s tim jajetom. „Neka žena traži da vas vidi. Zove se Lajla Emerson.” „Ona je...” Šta tačno? Nije znao kako to da definiše. „To mi je prijateljica. Danas smo zajedno bili na sahrani mog brata.” „Imate stvarno loš dan. Ne smemo da je pustimo unutra, ali vi možete da izađete i popričate s njom.” ,,U redu.”

131

Zvoncica&neky

Ne bi trebalo da bude tu. A opet, ni Endži nije trebalo da bude na spratu, gušeći se u jecajima. Ništa nije bilo kako bi trebalo da bude pa nije imao drugog izbora nego da se suoči sa situacijom, takvom kakva jeste.

Lajla je nervozno marširala po pločniku, zastavši kad je primetila kako Eš izlazi iz radnje. Stegla mu je šake i, kao onog dana kad ju je prvi put sreo, video je saosećanje koje je zračilo iz tih krupnih i tamnih očiju. „Eše.” Još čvršće mu je stegla ruke. „Šta se desilo?” „Šta ti tražiš ovde? Rekao sam ti da ideš pravo u hotel.” „Dobila sam tvoju poruku. Neko ti je ubio ujaka. Oliverovog ujaka.” „Mučki su ga prebili.” Setio se stravičnih podliva na Vinijevom vratu. ,,I na kraju ga verovatno zadavili.” „Oh, Eše.” Mada je osetio da joj ruke drhte, nije popustila stisak. „Tako mi je žao.

Njegova supruga... danas sam je upoznala, nakratko.” „Ona je unutra. Na spratu. Odveli su je na sprat, da je sklone. Ni ti ne treba da budeš ovde.” „Ne smeš da budeš sam u ovome. Daj mi neko zaduženje, reci mi kako da ti pomognem.” „Ovde nema ničeg što možeš da učiniš.”

Njeni prsti sklopiše se oko njegovih. „Ti si tu.”

Pre nego što je stigao da odgovori, pre nego što je mogao da smisli šta da kaže, spazio je detektive. „Tražio sam da pošalju Voterstouna i Fajnovu. Evo ih, dolaze. Moraš da odeš u neki hotel. U stvari, idi kod mene.” Zavukao je ruku u džep tražeći ključeve. „Doći ću čim završim s ovim ovde.” „Zasad ostajem ovde. Videli su da sam tu”, tiho odvrati ona. „Ispalo bi kao da bežim. I neću da dopustim da sam prolaziš kroz ovaj haos.”

I zato se samo okrenula i stala pored njega. „Gospodine Arčere.” Fajnova ga prostreli dubokim i pronicljivim pogledom. „Molim vas da još jednom primite naše saučešće. Popričaćemo unutra. I vi pođite s nama, gospođice Emerson.”

Ušli su u radnju, sklonivši se od letnje žege i zahuktalog saobraćaja, kročivši u svet sumorne svežine i neutešnog plača. „Njegova supruga”, započe Eš. „Znam da morate da popričate s njom, da joj postavite neka pitanja. Smem li da vas zamolim da to ne traje dugo? Bolje da se vrati kući, da pobegne odavde.” „Gledaćemo da to što brže obavimo. Pozornice, pronađite neko mirno mesto za gospođicu Emerson. Gospodine Arčere, vi možete gore, kod gospođe Tarteli. Doći ćemo da popričamo s vama čim budemo mogli.”

Namerno su nas razdvojili, pomisli Eš. Lajla mu brzo stisnu ruku pre nego što je krenula za policajcem.

Pretpostavljao je da je to bila standardna procedura, ali ipak je bio smožden osećanjem krivice i prilično isfrustriran.

132

Zvoncica&neky

Popeo sa na sprat, seo pored Endži i prebacio ruke oko njenog uzdrhtalog tela. Stegao je Dženisinu šaku, primetivši da se jedva obuzdavala da ne brizne u plač.

I zamislio se nad onim što je morao da uradi.

Tada su pozvali Dženis, koja ga tužno pogleda crvenim podbulim očima pre nego što je krenula niz stepenište. „Dženis kaže da se zadržao s nekom mušterijom.” „Molim?”

Endži sve do tada nije bila u stanju suvislo da govori. Samo je jecala, drhteći i očajno se njišući. Ali sada se naslonila na njega i počela da priča glasom promuklim od plača. „Juče, kad je Dženis krenula kući, on je ostao s nekom mušterijom. Sa nekom ženom koja je navodno tražila nameštaj za stan. Odabrala je mnogo stvari, sve fine komade. Rekla je da će njen muž kasnije doći da odobri transakciju. Zato se Vini duže zadržao u radnji.

Neko je upao ovde pre nego što je zaključao ili ga uhvatio dok je zatvarao radnju. Bio je ovde, Eše, potpuno sam. Ja sam sve vreme mislila da kasni jer se nečim zamajao, a on je sve to vreme bio ovde, potpuno sam. Sinoć mu se nisam čak ni javila. Čitavog dana tešila sam Olimpiju i bila sam tako iscrpljena da ga nisam čak ni pozvala da se čujemo.” „Pusti to”, nemoćno promrmlja Eš. „Kad je juče krenuo na posao, opomenula sam ga da ne ostaje predugo, da ne zaboravi na vreme. On je sklon tome. Znaš da ume da se zaboravi. Bio je tako utučen zbog Olivera.

Hteo je malo da se osami, da mu niko ne smeta, ali kad je krenuo na posao, rekla sam mu da vodi računa o vremenu. Dao bi im šta god da su tražili.” Suze su joj lile niz obraze dok je gledala u Ešove oči. „Stalno smo pričali o tome. Ako neko bane u radnju da nas opljačka, treba da im da šta god hoće. I osoblju je stalno ponavljao da treba tako da postupe. Ništa od tih stvari nije vredno nečijeg života, ni patnje onih koji ostaju. Nisu morali da ga povrede.

Nisu morali to da mu urade.” „Znam.” Držao ju je u naručju sve dok njene suze nisu presahnule, a onda je čuo kako se detektivi penju uz stepenište. „Gospođo Tarteli, ja sam detektivka Fajn, a ovo je detektiv Voterstoun. Primite naše saučešće.” „Mogu li sad da ga vidim? Nisu me pustili da ga vidim.” „Moći ćete, uskoro, samo da još nešto obavimo. Znam da vam ovo teško pada, ali moramo da vam postavimo neka pitanja.”

Fajnova se spusti na stolicu od palisandrovog drveta, sa sedištem ukrašenim izrezbarenim ružama. Glas joj je bio blag, baš kao onog dana, priseti se Eš, kada je sa svojim kolegom došla da mu saopšti da je Oliver mrtav. „Da li poznajete nekoga ko je možda želeo da naudi vašem mužu?” „Čoveku kao što je Vini? Možete da pitate sve koji ga poznaju. Niko ne bi mogao čak ni da pomisli da povredi Vinija.” „Kad ste se poslednji put videli ili čuli s njim?”

Eš ju je držao za ruku dok je detektivima govorila otprilike isto što je rekla i njemu, odgovarajući na dodatna pitanja i objašnjavajući zašto je Vini ostao u gradu kad su ostali otišli na porodični posed.

133

Zvoncica&neky

„Morala sam da budem tamo zbog Olimpije - zbog Oliverove majke. Ona je Vinijeva sestra, ali nas dve smo veoma bliske. Kao sestre. Bila sam joj potrebna.” Drhtala je. „Otišla sam s našom i njihovom decom. Vini je trebalo da dođe sinoć ili jutros, zavisno od toga kako se bude osećao. Mogla sam da ga nagovorim da pođe s nama. Da sam insistirala, sigurno bi pošao. Ali nisam, i sad...” „Ne radi to, Endži”, promrmlja Eš. „Ne smeš to da radiš.” „Dao bi im šta god da zatraže. Zašto su morali to da mu urade?” „Naš posao je da to saznamo”, reče Fajnova. „Ovde ima mnogo vrednih stvari. Imate li trezor?” „Da. U skladištu na trećem spratu. Tamo uglavnom držimo stvari koje su rezervisane za određene klijente. I stvari koje čekaju na procenu.” „Ko je imao pristup trezoru?” „Vini i Dženis. I ja mogu da uđem.” „Treba da pogledamo trezor. Da li biste mogli da primetite ako nešto nedostaje?” „Ne, ali Vini je sigurno vodio evidenciju. Ima sve podatke u kompjuteru. A i Dženis sigurno zna.” „Dobro. Sad treba da se vratite kući. Možemo li nekog da pozovemo, da bude uz vas?” „Eš je već pozvao... moju decu. Našu decu.” „Čekaju te kod kuće”, reče Eš. „Došli su da budu s tobom.” „Ali Vini više nikad neće biti sa mnom.” Suze joj ponovo navreše na oči. „Mogu li da vidim Vinija?” „Moramo još nešto da uradimo pa ćemo vam javiti kad možete da dođete. Neko od naših ljudi će vas odvesti kući. Učinićemo sve što je u našoj moći, gospođo Tarteli.” „Eše...”

Eš joj pomognu da ustane. „Hajde, Endži, idi sad kući. Ja ću se pobrinuti za sve, obećavam ti. Šta god da ti zatreba, šta god mogu da učinim, treba samo da kažeš.” „Ispratiću vas, gospođo Tarteli.” Voterstoun je uhvati za ruku. „To su rođaci vašeg polubrata”, reče Fajnova kad je Endži sišla u prizemlje. „Čini mi se da ste prilično bliski, s obzirom na to da niste u direktnom srodstvu.” ,,U porodici kao što je moja svi se smatraju bliskom rodbinom.” Naslonio je glavu na šake. „Bili su u braku još pre nego što sam se rodio. Šta će sad bez njega?” Utučeno je spustio ruke. „Kamera je sigurno bila uključena. Znam da su ovde instalirali dobar sigurnosni sistem.” „Imamo diskove.” „Onda ste videli ko je to uradio. Bilo ih je najmanje dvoje.” „Otkud vam to?” „Zato što Vini sigurno nije pucao u muškarca koji leži u njegovoj kancelariji. Muškarca koji je, sudeći po tragovima na šakama, pretukao Vinija. Čovek ne mora da bude detektiv da bi to provalio”, dodao je. „Treba samo da se osloni na osnovnu logiku.” „Kad ste poslednji put videli pokojnika?” ,,U četvrtak uveče. Svratio je do mene. Dopustite mi da pogledam te diskove.”

134

Zvoncica&neky

„Osnovna logika vam ne daje za pravo da se ponašate kao detektiv.” „Vi sigurno sumnjate da je Vinijevo ubistvo povezano s Oliverovim. I ja isto mislim.

Nikad nisam video tog tipa koji leži u njegovoj kancelariji, ali možda sam video onog drugog, ili druge. Detektivko Fajn, zar stvarno mislite da bi se Endži toliko oslanjala na mene da smo Vini i ja imali bilo kakav sukob? To što je malopre rekla, to je apsolutno tačno. Vinija su svi voleli. Bio je dobar čovek, dobar prijatelj... I mada se to ne uklapa u vašu definiciju, bio je deo moje porodice.” „Zašto je u četvrtak bio u vašem stanu?” „Izgubio sam brata, a on sestrića. Ako želite nešto više, dajte da vidim te trake.” „Cenjkate se sa mnom, gospodine Arčere?” „To nije cenkanje, već molba. Dva člana moje porodice su ubijena. Moj brat je radio za Vinija, ovde, u ovoj radnji. Učiniću sve što je u mojoj moći da vam pomognem da otkrijete ko je to uradio.” „Da li je Vini čuvao nešto što je pripadalo vašem bratu?” „Nije, ali neko je možda mislio da jeste. Vini je bio besprekorno pošten čovek. Naravno, ne očekujem da mi verujete na reč, ali sigurno postoji način da to proverite pa ćete sami videti.” „A Oliver?”

Tutnjanje u njegovoj glavi dostiže takav intenzitet da je skoro zaglušilo njen glas. „Oliver je umeo da prilagodi granice poštenja u skladu s okolnostima i da pritom uopšte ne primeti - bukvalno da ne shvati - da je prekoračio dozvoljenu liniju. Znate, moja porodica je potpuno slomljena.”

Pomislio je na svog oca - krutog i neprijemčivog u srdžbi i bolu. „Tek pošto otkrijemo ko je to učinio, moći ćemo ponovo da je sastavimo.” „Dakle, porodica je najvažnija?” „Da, mora biti tako. Čak i kad je u totalnom rasulu.” Ponovo je prislonio dlanove na oči. „Tad možda više nego ikada.”

Detektivka ustade sa stolice. „Neće škoditi da vam pokažemo. Šta gospođica Emerson traži ovde?” „Bila je na sahrani. Krenula je nazad pre mene.” „Bila je na sahrani vašeg brata?” „Ja sam je zamolio. Želeo sam da bude tamo. Kad se Dženis javila, nakon što je pronašla Vinija, pozvao sam Lajlu. Ako je ovo povezano s Oliverom, i ona bi mogla da se nađe u opasnosti.” „Kako biste opisali vaš odnos?” „Kao odnos u fazi razvoja”, odgovori on. „Pozvaćemo je da pogleda snimak. Ako vam to ne smeta?” „Ni najmanje.” Odmahnuo je glavom dok su silazili u prizemlje. „Štaviše, mislim da je bolje da ga i ona pogleda.” „Urnisana porodica može loše da se odrazi na tek začetu vezu.”

I te kako, pomisli on. „Videćemo.”

135

Zvoncica&neky

Još policajaca, primetio je. Još tehničara i forenzičara koji su došli da obave svoj posao povezan sa smrću i krvlju. Fajnova mu pokaza da sačeka i krenu ka jednom od policajaca.

Dok je čekao, Eš priđe kancelariji i virnu unutra.

Negde tokom beskrajnog interludijuma čekanja, tešenja i ponovnog čekanja, islednici su odneli Vinijevo telo i leš onog muškarca. „Moraće da ga vidi onako kako sam ja video Olivera”, prozbori Eš kad se Fajnova vratila. „Na kamenoj ploči, prekrivenog čaršavom. Kroz staklo. Nikad neće moći da izbriše tu sliku, da je prekrije novim sećanjima. Nikad neće moći da potisne taj prizor.” „Pođite sa mnom.” Fajnova je nosila laptop i zapečaćenu kesu u kojoj se nalazio CD. „Da li gospođa Tarteli ima svog sveštenika, duhovnika ili rabina?” „Nikad nisu bili naročito religiozni.” „Onda mogu da vas uputim na nekoliko psihologa savetnika koji su specijalizovani za ovakve situacije.” „Da, to joj možda pomogne”, odgovori on, prihvativši tu ideju. „Hvala vam.”

Krenuli su nazad kroz radnju probijajući se između stolica, stolova, polica i zastakljenih vitrina.

Lajla je sedela s Voterstounom za starinskim trpezarijskim stolom. Voterstoun je nešto pričao, a Lajla ga usredsređeno slušala.

Voterstoun podiže pogled, obliven blagim rumenilom. Tiho se nakašljao, zavalivši se na naslon. „Pokazaću im snimke”, objavi Fajnova.

Voterstoun začuđeno podiže obrve. Ešu se učinilo da će nešto reći, da će izustiti neki prigovor ili pitanje, ali on samo slegnu ramenima, verovatno pročitavši prećutni signal koji mu je uputila partnerka. „Krenućemo od dela dok se u radnji nalaze samo gospodin Tarteli i zasad neidentifikovana ženska osoba.” ,,U pitanju je žensko?” Lajla je napeto posmatrala kako Fajnova podiže poklopac i uključuje laptop. „To je uradila neka žena? U stvari, glupo je da budem tako šokirana”, brzo je dodala. „Žene rade užasne stvari, isto kao i muškarci.” Pružila je ruku i dodirnula Ešovu šaku kad je zastao iza stolice. „Kako je Endži?” „Pustili su je da ide kući, da bude s porodicom.”

Fajnova ubaci CD i pronađe željeni deo.

Eš je posmatrao kako Vini pruža čašu s vinom ženi u lepršavoj letnjoj haljini i cipelama s visokim štiklama. Kratka tamna kosa, glatke mišićave ruke, sjajne noge. Kad se okrenula, uhvatio je njen profil. Azijka, primetio je. Pune i lepo oblikovane usne, istaknute jagodične kosti, bademaste oči, guste šiške. „Primetićete da ne mari za kamere, mada je svesna gde se nalaze. Na prethodnom snimku vidi se kako obilazi radnju, sprat po sprat, zajedno sa žrtvom. Dodirnula je mnogo stvari, što znači da nije brinula da li će ostaviti otiske.” „Ne mogu dobro da joj vidim lice”, reče Lajla. „Samo još malo pa ćete ga videti.”

136

Zvoncica&neky

Ali Eš je mogao da ga vidi. Zahvaljujući izoštrenom umetničkom oku, njemu je bilo dovoljno da vidi profil i da sklopi ostatak. Egzotično lice upadljive lepote, sa skladnim i besprekornim crtama.

Mogla je da mu pozira kao sirena, ona koja je mamila mornare pravo u smrt. Žena sa ekrana se osmehnu, okrenuvši se ka kameri. „Čekajte. Samo malo. Možete li da se vratite malo unazad i da zaustavite snimak?”

Stisnutih usana, Lajla se savi ka ekranu. „Videla sam tu ženu! Negde sam je videla, ali... Da! Na pijaci! Na pijaci između banke i stana koji sam čuvala. Samo je tad imala dugu kosu. Bila je na pijaci. Čak sam pričala s njom.” „Pričali ste s njom?”, upita Fajnova. „Da. Taman sam krenula napolje, natovarena kesama, a ona je stajala tamo. Rekla sam joj da ima božanstvene sandale. I jesu bile lepe. Ona je uzvratila komplimentom, rekavši da su i moje lepe, ali nije to stvarno mislila. Imala sam obične sandale za šetnju.” „Sigurni ste da je to ta žena?”, upita Voterstoun. „Pogledajte to lice. Impresivno, zar ne? Koliko žena može da se pohvali takvim licem?” „Da li je govorila s akcentom?” upita Fajnova. „Ne. Nosila je haljinu, kraću nego ova ovde, više seksi. Prilično otvorenu haljinu i sandale s visokim platformama. Delovala je iznenađeno kad sam joj to rekla, ali ljudi često tako reaguju kad im se obrati potpuni neznanac. Ali bila je učtiva. Imala je fantastičnu kožu, kao porcelan posut zlatnom prašinom.” „Gde se nalazi ta pijaca?”

Lajla mu odgovori i Voterstoun pribeleži taj podatak u notes. ,,A vi? Da li vama deluje poznato?” „Ne.” Eš odmahnu glavom. „Sigurno bih zapamtio takvo lice. Visoka je. Vini ima preko metar i osamdeset, a ona je u tim štiklama iste visine kao on. Možda čak i koji centimetar viša. Što znači da ima, tu negde, oko metar sedamdeset šest. Vitka je, ali mišićava. Ne bi mogla da mi promakne da je negde spazim. Izigrava klijentkinju s bogatim mužem, nekoga ko namerava da tu ostavi velike pare.” „Po čemu to zaključujete?” „Dženis je to rekla Endži, a Endži meni. Vini je ostao posle radnog vremena da zajedno sačekaju njenog muža.”

Ništa ne odgovorivši, Fajnova pusti nastavak.

Vini je popio vino sa ženom koja je došla da ga ubije, pomisli Eš, a potom krenuo ka vratima da pusti njenog saučesnika.

Tada se sve promenilo. Vinijev pogled postade prestravljen. Podigao je ruke, kao da se predaje, kao da hoće da pokaže da je voljan da sarađuje, ali onda su ga, pod pretnjom pištoljem, gurnuli u kancelariju. Na ekranu se sad videla samo prazna radnja. „Da li prepoznajete tog muškarca?” upita Fajnova okrenuvši se ka Lajli. „Ne. Sumnjam da sam ga ikad videla. Ne deluje mi poznato. Za razliku od nje.”

Fajnova izbaci CD, vrati ga nazad u zapečaćenu kesu i ponovo nalepi etiketu. „Njih dvoje su došli po nešto. Po svemu sudeći, nepoznati je batinama pokušao da izvuče neke informacije od žrtve. Otprilike pola sata nakon što su ušli u kancelariju, žena je izašla 137

Zvoncica&neky

napolje da telefonira. Pričala je nekoliko minuta, delovala je zadovoljno, i potom se vratila nazad. Četiri minuta kasnije ponovo je izašla, sama. Više nije delovala zadovoljno već ljutito.

Otišla je na sprat, gde su kamere snimile kako uzima neku kitnjastu kutiju s police i umotava je u zaštitnu foliju. Potom se vratila u prizemlje, ubacila tu stvar u kutiju za poklon, stavila čak i ukrasnu mašnu. Uzela je još jednu stvar, nešto što liči na tabakeru, iz staklene vitrine iza pulta, pomalo hirovito, kao da to nije unapred planirala. Potom je ubacila sve u kesu i izašla na glavna vrata.” „Prodavačica je identifikovala tabakeru”, ubaci se Voterstoun. „Kaže da potiče iz Austrije, s početka XX veka, i da njena vrednost iznosi oko tri hiljade. Ona kitnjasta kutija je daleko vrednija. U pitanju je Faberžeova bombonjera čija cena iznosi oko dvesta hiljada.

Znate li nešto o toj kutiji?” „Apsolutno ništa. Ne znam čak ni čemu služi.” „To je kutija u kojoj se drže bombone ili slatkiši”, ubaci se Lajla. „Starinske bombonjere mogu da poseduju veliku vrednost. Iskoristila sam taj detalj u jednoj knjizi”, objasnila je. „Nisam objavila tu knjigu, ali jedan od junaka koristi takvu bombonjeru u jednoj zaveri, da u nju stavi otrovne bombice sa rumom. Dakle, u pitanju je Faberže?”, rekla je. „Eše?”

On klimnu glavom. „Ne znam ništa o toj kutiji. Tabakeru je možda uzela kao suvenir, vodena trenutnim hirom, kao što je učinila s Džulinim sandalama i parfemom. Bombonjeru je nekom namenila za poklon, zašto bi je inače upakovala u kutiju s mašnom? Međutim, odabrala je baš Faberžeovu bombonjeru, što verovatno nije slučajno. Oni su došli ovde tražeći nešto drugo, nešto što je takođe napravio Faberže, ali što vredi daleko više od te kutije. Stvar čija se vrednost meri u milionima. Jedno od izgubljenih carskih jaja. Poznato je pod nazivom Anđeoska kočija.” „Otkud vi to znate?” „Preko Olivera. Koliko sam uspeo da skapiram, on je to jaje kupio od jedne klijentkinje na legalan način. Otišao je na njen posed da otkupi porodičnu zaostavštinu u ime Vinijeve firme, ali jaje je kupio za sebe, ispod žita, da tako kažem. Viniju ništa nije pomenuo. Vini uopšte nije znao za to jaje sve dok mu ja nisam rekao u četvrtak uveče.” „Ali se niste potrudili da to kažete i nama”, progunđa Voterstoun. „Zato što nisam znao za njega. To sam otkrio samo dan ranije, kad sam otišao da proverim poštu. Oliver mi je poslao neki paket. Sigurno je hteo da se osigura, da ostavi mogućnost da mu priteknem u pomoć ako nešto krene naopako.” „Hoćete da kažete da vam je preko pošte poslao Faberžeovo jaje koje vredi milione dolara?” „Ne. Poslao mi je ključ - ključ od sefa - s porukom da ga pričuvam dok mi se ne javi.” „Ja sam bila s njim.” Lajla zaključi da je kucnuo čas da otvore karte, pa kud puklo da puklo. „Tog dana sam videla tu ženu na pijaci. Eš je otišao do banke da proveri šta je Oliver ostavio u sefu, a ja sam svratila do pijace da nešto kupim.” „Kad sam shvatio o čemu se radi, pozvao sam Vinija da svrati do mene. Kopirao sam dokumente koja sam pronašao zajedno s jajetom - pretežno na ruskom - i kupoprodajni ugovor sačinjen između Olivera i izvesne Mirande Svonson iz Saton plejsa, s naznakom da su u pitanju stvari iz zaostavštine njenog oca, s porodičnog poseda na Long Ajlandu. Vini je potvrdio da je to bio jedan od poslova koje je Oliver vodio pre samo nekoliko nedelja. Vini je 138

Zvoncica&neky

rekao da ima nekoga ko može da mu prevede te dokumente. Nisam ga pitao na koga tačno misli.” „Gde je jaje?” upita Fajnova. „Na sigurnom.”

Ništa nije rekao Lajli, nije čak ni pogledao u nju, ali ona je očigledno shvatila poruku. Taj detalj je morao da ostane u tajnosti. „I tamo će ostati sve dok ta žena ne bude uhapšena i spakovana iza rešetaka”, dodade Eš. „To je dokazni materijal, gospodine Arčere.” „Što se mene tiče, uprkos sumnjivom etičkom aspektu te transakcije, to jaje zakonski pripada mom bratu. Ima i kupoprodajni ugovor, potpisan, datiran i overen u prisustvu svedoka. Ako vam ga predam, izgubiću jedini adut kojim raspolažem u slučaju da se ta kučka okomi na mene ili nekog od mojih. Zato je bolje da ostane na sigurnom.”

Zavukao je ruku u unutrašnji džep sakoa i izvadio fotografiju. „To je stvar koju sam pronašao. Ako vam to nešto znači, mogu da napravim kopije svih dokumenata, ali jaje ostaje u šteku. Naravno, možete da me pritisnete”, dodao je, „ali tad ću biti prinuđen da se obratim advokatima. Mislim da je pametnije da to izbegnemo, i za mene, a još više za vas.”

Voterstoun se zavali u naslon i zalupka zdepastim prstima po površini prefinjenog stola. „Dajte da ponovo pročešljamo sve detalje i hronološki poredak, počevši od noći kad je vaš brat ubijen. I molim vas da ovog puta ništa ne izostavite.” „Ni prošli put ništa nisam izostavio”, podseti ga Eš. „Čovek ne može da izostavi ono što ne zna.”

139

Zvoncica&neky

13 Lajla je odgovarala na pitanja, predočavajući stvari iz svoje perspektive, i bukvalno odahnula od olakšanja kad su im policajci najzad rekli da su slobodni. Zasad. „Prosto mi dođe da im pošaljem zahtev za prijateljstvo preko Fejsbuka.”

Eš je zamišljeno pogleda, zgrabi je za ruku i povuče ka uglu zgrade. „Mislim, Fajnovoj i Voterstounu. U poslednje vreme provodim toliko vremena s njima da mi se čini da treba da ostanemo u kontaktu. Ili možda ne. Eše, tako mi je žao zbog Vinija.” ,,I meni.” Prišao je ivičnjaku i podigao ruku da pozove taksi. „Ne mogu čak ni da zamislim s čim sve moraš da se hvataš u koštac. Ja ću se spustiti do metroa, da uhvatim prevoz do Džulinog stana. Prespavaću kod nje, a sutra idem na novo radno mesto. Ako ti bilo šta zatreba, samo mi javi.” „Šta? Ne dolazi u obzir. Tačno je da treba da se uhvatim u koštac sa mnoštvom obaveza, ali i ti si deo toga.” Zaustavio je taksi i praktično je ugurao unutra pre nego što je šoferu dao svoju adresu. „Idemo kod mene.”

Svesna ozbiljnosti situacije, Lajla obuzda poriv da se pobuni što joj se ponovo obraća tim zapovednim tonom. „U redu, ali moram da pozovem Džuli, da joj objasnim šta se dešava.

Ona očekuje da prespavam kod nje.” „Poslao sam poruku Luku. On je trenutno s njom. Oboje znaju šta se dešava.” „Dakle, sve si već organizovao?”

On samo slegnu ramenima, previdevši ili naprosto ignorišući sarkazam koji joj je izbijao iz glasa. „O čemu ste ti i Voterstoun razgovarali kad sam sa Fajnovom sišao u prizemlje?” „Oh, o njegovom sinu. Brenon ima šesnaest godina i dovodi ga do ludila. Ofarbao je kosu u narandžasto, kao šargarepa, i odlučio da postane totalni v egetarijanac - ako se izuzme pica sa sirom i milkšejk. Svira bas u garažnom bendu i kaže da hoće da napusti školu da bi se posvetio muzičkoj karijeri.” Eš se nakratko zamisli. „Rekao ti je sve to?” „Sve, a onda smo prešli na njegovu kćerku. Džozi ima trinaest i neprestano lupka po tastaturi razmenjujući poruke s drugaricama s kojima se u stvarnom životu rastala pre samo deset minuta. To je sigurno opako iskustvo - imati dvoje tinejdžera u kući.” „Mislio sam da je on tebe ispitivao.” „I jeste. Mislim, postavio mi je neka pitanja, ali nisam imala mnogo toga da mu kažem.

Onda sam ga upitala da li ima porodicu. Sigurno je teško biti policajac, naročito u Njujorku, i uporedo voditi porodični život. Osim toga, svesno sam ga navela da mi priča o svojoj deci da bih skrenula misli sa onog što se tamo desilo. Znaš, bilo mi je drago da vidim koliko voli svoje klince, samo što je trenutno zbunjen njihovim ponašanjem.” „Kako meni nije palo na pamet da se kod Fajnove raspitam za njenu porodičnu situaciju?”

140

Zvoncica&neky

„Ona je razvedena i bez dece.” Lajla odsutno ćušnu olabavljenu šnalu nazad u punđu, zaključivši da je to jalov trud i da je možda bolje da raspusti kosu. „Ali trenutno se vida s nekim i to deluje ozbiljno. Bar tako Voterstoun kaže.” „Samo da znaš da planiram da te vodim na svaku koktel-zabavu i policijsko saslušanje do kraja života.” „Nadam se da ćemo smanjiti učestalost policijskih saslušanja.” Htela je da ga upita šta namerava da uradi s tim jajetom, ali je zaključila da zadnje sedište taksija nije najbolje mesto za to. „Jesi li stvarno doleteo helikopterom iz Konektikata?” „To je bio najbrži način da se Endži vrati u grad. Imamo platformu za sletanje iza teniskih terena.” „Nisam ni sumnjala.” „Treba da joj se javim”, dodade Eš, izvadivši novčanik dok je šofer skretao na ivičnjak ispred njegove kuće. „I svojoj majci. Time ću obaviti veliki deo posla. Čim joj ispričam šta se desilo, ona će to razglasiti svima koji treba da znaju.” „Planiraš li da joj ispričaš... baš sve?” „Ne.” Eš plati vožnju i otvori joj vrata. „Još ne.” „Zašto?” „Jer sam rekao Viniju za jaje i sad je mrtav.” „Nisi ti kriv za to. Stvarno nisi”, odlučno je rekla. „Oliver je nabavio to jaje i on je radio za Vinija. Štaviše, nabavio ga je dok je radio za Vinija. Zar s tvarno veruješ da ta žena ne bi... da to ne bi uradila čak i da Viniju ništa nisi rekao? Ona nije mogla da zna šta mu ti jesi ili nisi rekao, ali je garantovano znala da je Oliver radio za njega.” „Možda.” „Ne možda, već sigurno. To je čista logika. Ako izbaciš emocije, što je teško učiniti, stižeš do sušte logike.” „Jesi li za pivo?” upita on kad su ušli u kuću. „Naravno, pivo... Što da ne?” Krenula je za njim ka kuhinji. „Eše, kažem ti, u svemu ima neke logike, a ja sam verovatno prva stigla do toga baš zato što nisam poznavala ni Olivera ni Vinija.” Zastala je dok je on uzimao dve korone iz frižidera. „Hoćeš li da čuješ moju teoriju?” „Naravno, tvoja teorija... Što da ne?” „Pišem ti poen za duhovitost. Dakle, logika nam govori da je ta žena poznavala Olivera.

On ili Sejdž su ih te noći verovatno pustili u stan. Policija kaže da nije bilo tragova nasilnog ulaska. U njegovoj poruci piše da je imao nekog klijenta - a to je sigurno bila ona. Možda ju je upoznao preko Sejdž, jer se meni čini da je Sejdž bila glavna meta. Ona mrtva baraba... to je sigurno bio tip koga sam videla kako je udara. Ali ona nije mogla da mu kaže gde se nalazi to jaje jer joj Oliver nije rekao. Kako ti deluje, bar zasad?”

On joj pruži otvoreno pivo. „Logično.” „I jeste. Onaj siledžija je preterao i Sejdž je izletela kroz prozor. Našli su se u škripcu i morali su brzo da delaju. Oliver je već bio u nesvesti jer su ga drogirali - što takođe ukazuje na to da su mislili da Sejdž ima informaciju, ili da će nju lakše naterati da progovori. Morali 141

Zvoncica&neky

su da pobegnu s lica mesta, a nisu mogli da povedu Olivera sa sobom, i zato su lažirali njegovo samoubistvo. Žao mi je.” „To je svršena stvar. Nastavi.” „Mislim da su ostali u blizini da motre na situaciju. Možda su proverili Oliverov mobilni, videli da te je zvao pre nekoliko dana. Aha, pomislili su, možda brat nešto zna.”

Uprkos iscrpljenosti, Eš se slabašno osmehnu. „Aha?” „Ili tako nešto. Pošli su za tobom kad si krenuo u policiju i videli te kako razgovaraš sa mnom. Dakle, ja sam svedok, i to ih tera da se zapitaju šta sam tačno videla i koliko sam upletena. U svakom slučaju, njih dvoje - ili možda samo ona - potom odlaze do Džuli, misleći da ja živim tamo, ali ništa ne pronalaze. Ona uzima suvenire i stavlja prst na čelo. Potom ja dolazim ovde da se vidim s tobom i ona logično zaključuje da se nešto dešava. Prati nas i potom nastavlja za mnom. Onda se srećemo na pijaci i ja iznosim k omentar o njenim sandalama. Nešto kasnije primećuje kako zajedno ulazimo u zgradu Kilderbrandovih.

Shvata da ima dovoljno vremena da se vrati ovde, da provali u tvoj stan i proveri čega tu ima. Ali ovde nije mogla da pronađe jaje, niti bilo šta drugo što bi je zanimalo. Možda se zapitala zašto si bio u banci, ali je zaključila da iz nje ništa nisi izneo, osim stvari koje si već imao kod sebe. Možda i dalje misli da si ti upleten u to - možda čak i da smo oboje upleteni ali rešava da prvo svrati do Vinija.” „Ako je videla da je bio kod mene, to je zapečatilo njenu odluku.” „Da, moguće, ali ona bi ga svejedno posetila. Činjenica da je iz antikvarnice pokupila onaj Faberžeov komad sugeriše da je s Vinijem verovatno zapodenula priču o Faberžeovim jajima, čisto da ispipa teren. Misliš li da je moja pretpostavka ispravna?” „Kad bih se pretvarao da sam bogati klijent... da, i ja bih sigurno pitao za Faberžea.” „Logično”, potvrdi Lajla. „Potom je pozvala onog sadistu, ali on je ponovo preterao pa je rešila da ga se otarasi.”

Eš nagnu flašu s pivom, fokusirano posmatrajući kako Lajla vadi šnale iz kose. „U afektu ili hladnokrvno?” „Možda oba. On je bio umobolni sadista, ali ona je predator.”

Zaintrigiran tom opaskom, pošto je imao istu viziju, Eš otpi još jedan sporiji gutljaj. „Zašto to kažeš?” „Način na koji je odigrala svoju ulogu pred Vinijem, šetajući po radnji, birajući stvari?”

Pošto nije imala džepove na haljini, spustila je šnale na kuhinjski pult, prošla prstima kroz kosu, razgibala vrat. „Znala je šta će se desiti s njim - možda ne kako će tačno završiti, ali, Eše, oni bi ga sigurno ubili čak i da je imao to jaje i da je pristao da im ga da. Ona je kao pauk.

Uživala je dok je ispredala mrežu oko Vinija. To se vidi.” „Da, neosporno. Postavila si prilično dobru teoriju. Ne slažem se samo u jednom.” „Kojoj?” „Žena-pauk nije klijent koga Oliver pominje.” „Deluje savršeno smisleno da...” „Koga je onda pozvala?” „Oprosti... na šta misliš?”

142

Zvoncica&neky

„Koga je pozvala kad je ostavila onog umobolnog sadistu nasamo s Vinijem? Izašla je da s nekim popriča. Koga je mogla da zove u takvom trenutku, dok su pokušavali da izvuku informacije iz jednog bespomoćnog čoveka?” ,,Oh... previdela sam taj detalj.”

Sklonila je kosu s vrata i ramena, utonuvši u razmišljanje. To nije bio promišljen gest, pomisli on. Umeo je da prepozna promišljene gestove. Podigla je kosu i pustila je da ponovo padne jer joj je prijao taj osećaj, to što se konačno oslobodila te stisnute punđe.

Mada to nije namerno uradila, njen gest ga ošinu pravo u slabine. „Možda je pozvala... svog dečka”, predloži Lajla. „Ili svoju majku. Ili ženu koja joj hrani mačku kad nije kod kuće. Ali... sranje! U pravu si. Pozvala je gazdu.” „Eto, vidiš.” „Ona nije klijent.” Prosvetljena tom idejom, Lajla zamaha pivom koje je jedva okusila. „Ona radi za klijenta. Neko ko je dovoljno bogat da kupi to jaje - čak i da je nameravala da ga ukrade od Olivera - sigurno ima pouzdane izvore koji su ga uverili da je ona kadra za taj posao. Ako čovek može da priušti tako nešto, neće sam vršljati po Njujorku, provaljivati u tuđe stanove i prebijati ljude do smrti. Unajmiće nekog da to obavi umesto njega. Dođavola, to mi je promaklo. Ali mislim da smo zajedničkim snagama uspeli da skujemo prilično dobru teoriju.” „Jasno je da se njen poslodavac ne libi da finansira čak i ubistvo. Možda si u pravu kad kažeš da je Sejdž bila karika između tog klijenta, njegove žene-pauka i Olivera. Sad treba da otkrijemo kako su se povezali i ko stoji iza toga.” „Eše.” Lajla spusti pivo. Po njegovoj proceni, otpila je tri sićušna ženska gutljaja. „Hoćeš nešto drugo? Možda čašu vina?” „Ne, u redu je. Eše, troje ljudi je mrtvo - bar koliko znamo - zbog tog jajeta. A ono je sada kod tebe.” „Tako je.” „Možeš da ga predaš policiji ili Federalnom birou. Da to lansiraš u javnost. Da daš nekoliko intervjua, da tu vest objaviš na velika zvona. Da im staviš do znanja da si to retko i neprocenjivo blago predao vlastima na čuvanje.” „Zašto bih to uradio?” „Zato što onda ne bi imali razloga da te ubiju, a ja stvarno ne želim da neko pokuša da te ubije.” „Nisu imali razloga ni Vinija da ubiju.” „On ih je video.” „Lajla, šta kažeš da ponovo uključiš logiku? Oni su bili svesni - ili bar ona, u najmanju ruku - da će se njihova lica jasno videti na kamerama. Ali nije marila za to. Ubili su Sejdž, Olivera i Vinija zato što su oni ljudi koji to r ade. Onog časa kad ostanem bez tog jajeta, ja ću u njihovim očima izgubiti svaku vrednost. Ali sve dok imam to jaje, ili dok oni sumnjaju da ga možda imam, mogu da im budem od koristi.”

Lajla otpi još jedan ženskasti gutljaj. „Mrsko mi je da priznam da si u pravu. Zašto to nisi rekao policiji?”

143

Zvoncica&neky

„Zato što bi bili užasno loši detektivi ako to nisu i sami skapirali. A ako su toliko loši, nema svrhe da im ja bilo šta objašnjavam.” „Mislim da nisu loši.” „Ako su dobri, takođe nema svrhe, jer to već znaju.” Otvorio je rashladnu komoru za vino i izvadio širaz. „Nemoj da je otvaraš samo zbog mene.” „Hoću da mi poziraš, možda sat vremena. Bićeš opuštenija uz čašu vina. Što znači da je otvaram i zbog sebe.” „Eše, mislim da sad nije pravo vreme za to.” „Nije trebalo da raspustiš kosu.” „Šta? Zašto?” „Sledeći put obrati više pažnje na ono što radiš”, predložio je. „Osim toga, to će mi pomoći da skrenem misli” - izvukao je čep iz flaše - „isto kao tebi dok si s Voterstounom pričala o njegovoj porodici. Ostavićemo vino da prodiše dok se presvučeš”, rekao je uzevši čašu. „Kostim je u garderobi u mom ateljeu. Ja ću za to vreme obaviti par poziva.” ,,S obzirom na sve što se desilo, sumnjam da će ovo poziranje uspeti. Osim toga, narednih dana boraviću na drugom kraju grada pa bi...” „Nećeš valjda dopustiti da te moj otac zaplaši?” Naherio je glavu, primetivši da je bila toliko iznenađena da je nakratko zanemela. „Pričaćemo o tome, ali prvo moram da telefoniram. Ti idi da se presvučeš.”

Ona polako udahnu i izbaci vazduh. „Pokušaj nekad i ovako: Znaš, Lajla, treba da obavim neke pozive. Da li bi bila ljubazna da se presvučeš i da mi poziraš naredni sat? Bio bih ti veoma zahvalan.” ,,U redu, može i tako.” Eš se osmehnu, primetivši njen ledeni i postojani pogled, a onda joj nežno podiže bradu i poljubi je, polako i duboko, taman toliko duboko da se iz njenog grla otme dahtaj zadovoljstva. „Stvarno bih ti bio zahvalan.” ,,U redu. Onda bih mogla da popijem to vino kad se vratiš.”

Dakle, znao je zašto je napustila posed. Utoliko bolje, zaključila je, penjući se stepeništem ka ateljeu na trećem spratu. Možda se u međuvremenu predomisli i odluči da mu ipak ne pozira, ali ne zato što se uplašila.

Već zato što je pobesnela. I stvarno, zašto bi se uplitala u seksualnu vezu s tim tipom jer je ovo očigledno vodilo u tom pravcu - ako ju je njegov otac već pri prvom susretu izbacio iz takta, a ona isto učinila s njim? „Zbog seksa”, promrmlja, odgovarajući na vlastito pitanje. Seks je bio razlog, bar delimično. Glavni razlog počivao je u samom Eštonu. On joj se neosporno dopadao. Volela je da razgovara s njim, da bude s njim, da gleda u njega, da razmišlja kako će spavati s njim.

Sama situacija je toj želji davala dodatni intenzitet, a kad se ta situacija razreši, i želja će se verovatno raspršiti.

Pa šta i ako je tako, pomisli dok je ulazila u garderobu. Ništa ne traje večno. Zato je bilo još važnije da istisne ono najsočnije iz sadašnjeg trenutka.

144

Zvoncica&neky

Uzela je haljinu sa stelaže, zagledavši se u crveno platno i šarenu podsuknju. Haljina je bila prepravljena brzinom munje, ali kad je Eš bio u pitanju, ljudi su valjda sve radili brzinom munje. Srećom po njega - ili po nju - tog dana je na sebi imala jedan od novih brusthaltera.

Polako se svukla, okačila svoju svenamensku crnu haljinu na vešalicu, izula crne cipele.

I obukla cigansku odeću.

Sad joj je savršeno pristajala, graciozno padajući ispod upadljivo podignutih grudi.

Puka iluzija, pomisli, ali prilično laskava. Gornji deo joj je prianjao uz torzo, iznad lepršave vatrene suknje. Samo jedan okret i smeli šareni kameri na podsuknji sevnuće u punom koloru.

Tačno je znao šta hoće, prođe joj kroz glavu. I uspeo je to da dobije.

Poželela je da u tašni ima nešto više od sjaja za usne i tufera za šminku - i da može da stavi nakit koji je on zamislio.

Naglo se okrenula kad su se vrata otvorila. „Izvoli vino.” „Treba da kucaš.” „Zašto? Haljina je odlična”, nastavi on, ne obazirući se na njeno huktanje. „Kao salivena.

Treba više da istakneš oči - da budu senzualne, tajanstvene - i da staviš tamniji karmin.” „Nisam ponela šminku.” „Ovde imam dobar izbor.” Pokazao je na komodu s dvanaest fioka. „Nije ti palo na pamet da pogledaš?” „Ne otvaram tuđe fioke.” „Ti si verovatno jedna od petoro ljudi na svetu koji mogu da izgovore tu rečenicu i da to stvarno misle. Slobodno pogledaj i uzmi sve što ti treba.”

Otvorila je prvu fioku i oči joj umalo ne iskočiše iz duplji. Senke, olovke, ajlajneri - u tečnom, praškastom i kremastom obliku - i maskare s četkicama za jednokratnu upotrebu.

Sve složeno po vrstama i nijansama.

Potom otvori sledeću - podloge, rumenila, bronzeri, četkice, i još četkica. „Blagi bože!

Džuli bi zaplakala od sreće da ovo vidi!” Nastavi da otvara fioke. Karmini, sjajevi za usne, ajlajneri. „Imam puno sestara koje redovno obnavljaju zalihe.” „Mogao bi da otvoriš parfimeriju.”

U drugim fiokama pronašla je nakit: minđuše, priveske, lančiće, narukvice. „Ala šljašti.”

On stade pored nje i prođe šakama kroz nakit. „Probaj ovo, i ovo, i da... može i ovo.”

Kao devojčica koja se igra prerušavanja, pomisli ona i stupi u akciju. Dođavola, možda se čak snađe u tome.

Odabrala je bronzer, rumenilo, osmotrila paletu šminke za oči, a onda se namrštila. „Ostaćeš tu da piljiš u mene?” „Zasad.”

Slegnula je ramenima, okrenula se ka ogledalu i počela da se igra. „Treba li da ti se izvinim zbog ispada mog oca?”

Ona ga pogleda u ogledalu. „Ne. To će morati sam da uradi. Ne očekujem da ga ti pravdaš.”

145

Zvoncica&neky

„Nisam to ni planirao. On ume da bude prilično težak, čak i u najboljim okolnostima, a ove su svakako bile daleko od dobrog. Ali apsolutno nije imao prava da se tako ponaša prema tebi. Trebalo je da dođeš do mene.” ,,I šta onda? Da briznem u plač i kažem: Buahaha, tvoj tata mi je povredio osećanja? To je njegova kuća, a on očigledno nije želeo da budem tamo. Koji muškarac bi poželeo da se njegov sin spanđa s lukavom i pohlepnom piranom koja želi samo da ga iskoristi, pošto me on očigledno tako doživljava?” „Nema opravdanja”, ponovi Eš. „Pogrešio je u svakom mogućem pogledu.”

Lajla je mešala senke, pažljivo posmatrajući dobijeni efekat. „Posvađao si se s njim.” „Ne bih baš rekao da smo se posvađali. Samo smo prilično jasno izložili svoja krajnje suprotstavljena stanovišta.” „Ne želim da dovedem do razdora između tebe i tvog oca. Pogotovo ne sada, kad svi treba da pronađete oslonac u porodici.” „Ako dođe do razdora, to će biti njegovom zaslugom. Moraće da se suoči s posledicama.

Trebalo je da dođeš i da mi kažeš.”

Nanela je rumenilo na obraze. „Umem da se izborim za sebe.” „To nije samo tvoja bitka. Izađi kad završiš. Idem da pripremim pribor.”

Nakratko je prestala sa šminkanjem, podigla čašu s vinom i otpila gutljaj, jer je sad ponovo bila besna, obuzeta istim emocijama kao kad je napustila grandioznu kuću u Konektikatu.

Pa ipak, karte su bile na stolu. On je znao, ona je znala, oni su znali, i to je bilo dovoljno.

Postojale su daleko važnije stvari, daleko ozbiljniji problemi od činjenice da je njegov otac gajio prezir prema njoj. „Ne planiraš da spavaš s njegovim ocem”, promrmljala je, grozničavo iscrtavajući oči. „Ne treba njemu da pomogneš da razreši ubistva i da odluči šta da uradi s tim fatalnim Faberžeovim jajetom.” Šta god da se desi, to se ticalo samo nje i Eštona - i tačka.

Završila je sa šminkanjem, zaključivši da je pristojno odradila posao.

I zarad vlastitog zadovoljstva, okrenula se pred ogledalom.

Ugledavši svoj odraz, prasnula je u smeh, a onda pokupila vino i izašla napolje. Kad se Eš okrenuo od štafelaja, zadigla je suknju i koketno zanjihala kukovima. „Dakle?”

On se zagleda u prizor, šarajući očima preko nje i kroz nju. „Skoro savršeno.” „Skoro?” „Pogrešna ogrlica.”

Ona napući usne i podiže privezak. „Meni se sviđa.” „Ne odgovara, ali to trenutno nije važno. Stani tamo, pored prozora. Više nema svetlosti, ali može i ovako.”

Skinuo je sako i kravatu i zavrnuo rukave na košulji. „Nećeš valjda da slikaš u tome? Zar ne treba da imaš slikarsku kecelju ili tako nešto?”

146

Zvoncica&neky

„Keceljice su za devojčice koje trčkaraju po livadi. Danas ne slikam. U stvari, večeras”, ispravio se. „Dovrši to vino ili spusti čašu.” „Voliš da naređuješ kad se prebaciš u ulogu umetnika”, progunđa ona, ali ipak spusti čašu. „Okreni se. Ruke gore, pogled ka meni.”

Poslušala je. Istini za volju, bilo je zabavno. Ta haljina, ti lepršavi kameri - osećala se nekako zavodljivo u tome, kao žena koja ima moć. Zadržala je pozu, ponovo se okrenula kad joj je rekao, pokušavajući da zamisli sebe pod punim belim mesecom, ispred zlatnog plamena logorske vatre. „Hajde, ponovo podigni bradu. Muškarci te gutaju pogledom, žele da te imaju. Pusti ih da te žele. Nateraj ih da te žele. Gledaj u mene. Pravo u mene.”

Okretala se sve dok soba nije počela da se okreće zajedno s njom, držala ruke uvis sve dok nisu počele da je bole - a njegova olovka je crtala, crtala, crtala. „Ako napravim još jedan okret, tresnuću nosom o pod.” ,,U redu. Pauza.” „Jupi!” Ustremila se pravo ka vinu, ovog puta otpivši pozamašan gutljaj. „I još jednom jupi!”

Ponela je čašu i krenula ka njemu. I uspela da promuca samo jedno: ,,Oh!” Izgledala je tako sveže, vatreno i ženstveno - sve odjednom. Lepršave kose, uskovitlane suknje, s telom izvijenim u bokovima, s nogom koja proviruje ispod namreškanih kamera.

Njene oči gledale su s platna, samouverene, drske, tajanstvene. „Zadivljujuće”, promrmljala je. „Potrebno je još dosta rada.” Eš baci olovku. „Ali dobro je za početak.” Ponovo ju je osmotrio očima koje su prodirale pravo kroz nju, sve do kičme. „Umirem od gladi.

Naručićemo nešto.” „Da, mogla bih nešto da pojedem.” „Idi da se presvučeš, a ja ću naručiti večeru. Šta želiš?” „Bilo šta, samo da nema pečuraka, inćuna ili krastavaca. Što se ostalog tiče, nisam probirljiva.” ,,U redu. Čekam te dole.”

Vratila se u garderobu i skinula haljinu, nevoljnije nego što je očekivala. Kad ju je okačila na vešalicu, prionula je na uklanjanje šminke, svela je na gotovo normalan nivo i vezala kosu u rep.

Kad je pogledala u ogledalo, ponovo je bila ona stara Lajla. „Predstava završena, bar za večeras.”

Kad je sišla, on je bio u dnevnoj sobi. Pričao je telefonom. „Javiću ti kad saznam. Da, sve što možeš. Hoću, naravno. Čujemo se kasnije.” Spustio je telefon. „Moja sestra.” „Koja?” „Žizela. Rekla je da te pozdravim.” ,,Oh, pozdravi i ti nju. Šta imamo za večeru?”

147

Zvoncica&neky

„Specijalitet iz mog omiljenog italijanskog restorana. Spremaju opako dobru pohovanu piletinu s napolitanskim sosom. Bez pečuraka.” „Fino zvuči.” „Sipaću ti još vina.” „Prvo mi daj čašu ledene vode. Ožednela sam od onolikog okretanja.” Prišla je prozoru i zagledala se u ljude koji su promicali duž pločnika: neki su šetali, neki hitali, neki razmetljivo paradirali. Ulične svetiljke stvarale s u jezerca blistavobele svetlosti, u koja su šetači nakratko zaranjali i potom nastavljali dalje.

Uopšte nije primetila koliko je kasno, pomisli. Kako čudan dan - dug, čudan i užasno komplikovan dan. „Odavde imaš maestralan pogled”, rekla je kad je začula njegove korake. „Kao praznična parada. I uopšte ti ne treba dvogled. Toliko ljudi koji hitaju svojim poslom. Hvala.” Uzela je čašu s vodom. „Obožavam da posmatram Njujork više od bilo kog grada u kome sam boravila. Tu uvek ima šta da se vidi. Ljudi neprestano promiču u svim pravcima.

Iznenađenje vreba na svakom uglu.”

Naslonila se bokom na široki sims. „Nisam primetila da je tako kasno. Samo da nešto pojedem i brišem.” „Ostaješ ovde.”

Ona se naglo okrenu od prozora. „Ozbiljno?” „Ovde je bezbedno. Pozvao sam majstore da pojačaju sigurnosni sistem. Luk će prespavati kod Džuli. Iz čiste predostrožnosti.” „To se tako zove među učtivim svetom?” „On je tako rekao.” Eš se slabašno osmehnu. „Kaže da će spavati u sobi koja je obično rezervisana za tebe.” „Što znači da sam ostala bez kreveta. Ili da sam dobila krevet, ovde kod tebe, ali ostala sam bez prtljaga.” „Javio sam da ti ga donesu.” „Ti... ti si javio da donesu moj prtljag?” „Ne mora daleko da putuje. Momak iz dostavljačke firme treba da stigne za nekoliko minuta.” „Tako znači. Ponovo si sve sredio?”

Lajla se odgurnu od simsa i odmaršira preko sobe. „Gde ćeš?”

Ona ozlojeđeno odmahnu rukom i nastavi da maršira. „Po vino. Sama ću ga doneti.” „Onda donesi jednu čašu i za mene.”

Osmehnuo se u sebi. Nije prestajala da ga fascinira, morao je to da prizna. Puna saosećanja, tako otvorenog uma, s okom koje primećuje svaki detalj. I kičmom koja ume da se ukruti poput gvozdene šipke.

Sigurno je tako marširala i nakon onog incidenta s njegovim ocem, pomisli. S ognjem u očima i čeličnom šipkom u leđima.

148

Zvoncica&neky

Kad se vratila nazad, noseći dve čaše, oganj u njenim očima više nije plamteo već tinjao. „Mislim da treba da razjasnimo neke...” „Ah, to je sigurno večera, ili prtljag”, reče on začuvši pištanje interfona. „Zapamti šta si htela da kažeš.”

Ispostavilo se da je stigao prtljag. Momak iz dostavljačke firme ukotrljao je Lajline stvari i ubrzo išetao na ulicu, s bakšišom koji mu je Eš dao, o kom god iznosu da se radilo. „Kao što vidiš, i ja plaćam svoje troškove.” „Kad nešto ugovoriš, onda treba i da platiš. Nema problema.”

Nije mu smetao oganj, plamteći ili tinjajući, ali postao je umoran od sukoba pa je rešio da isproba drugi metod. „Slušaj, Lajla, za nama je opako težak dan. Lakše ću dočekati jutro ako znam da si ovde, na sigurnom. Mogla si i sama da odeš u hotel, ali nisi.” „Ne, nisam, ali...” „Došla si pravo kod mene jer si želela da mi pomogneš. Sad dopusti da ja pomognem tebi. Večeras prenoći ovde, a ujutru ću te odvesti do novog stana. Ili po podne. Kad treba da budeš tamo?”

On se tog dana oprostio od svog brata, pomislila je, pod onim oblakom belih leptirova. I izgubio ujaka, na najužasniji mogući način. I posvađao se sa ocem zato što se ona isprečila između njih.

Kad se sve sabere, mogla bi malo i da olabavi. „Cenim tvoju želju da mi pomogneš. Ali prvo treba da pitaš.” „Mislim da sam to već negde čuo.” „Onda se drži toga. Idem da se presvučeni pre nego što stigne večera. Čini mi se da danima nisam skinula ovu haljinu.” „Ovo ćemo poneti gore.” Eš povuče kofere ka liftu. „Možeš da odabereš sobu koju god želiš. To što ćeš prenoćiti ovde ne podrazumeva da moraš da spavaš sa mnom.” „Utoliko bolje. Ne volim kad se nešto podrazumeva.” Sačekala je da pomeri rešetkasta vrata. „Ali ako je to jedna od opcija, onda je sasvim prihvatijivo.”

On se okrenu ka njoj. „To je definitivno jedna od opcija.” I povuče je ka sebi.

Bila je zanesena poljupcem - ovog puta žešćim i posesivnijim - i još nisu sasvim ušli u lift, a već joj je zvonilo u ušima. „Dođavola. Naša piletina”, promrmlja on nadomak njenih usana. „Baš su brzi.” ,,Oh. Mislim da treba da primimo isporuku.” „Dolazim za minut.”

Eš priđe vratima, virnu kroz špijunku i otvori niskom tipu s bejzbol kačketom. „Vozdra, gospodine Arčere. Kako ste?” „Dovoljno dobro, Toni.” „Evo vašeg pilećeg parmiđana, dve porcije, plus dve salate, i vaši omiljeni grisini. Sve je stavljeno na vaš račun, ko što ste tražili.” „Hvala.”

149

Zvoncica&neky

Eš uze veliku papirnu kesu i pruži mu bakšiš. „Hvala, gospodine Arčere. Uživajte u večeri.” „Hoću.” Eš zatvori i zaključa vrata, pogleda prikovanog za Lajlu. ,,I te kako hoću.”

Lajla se osmehnu. „Mislim da ta piletina može da se podgreje u mikrotalasnoj. Kasnije.” „Videćemo.” Kad je Lajla zamahala prstom ispred rešetkastih vrata, spustio je kesu na sto i krenuo ka njenom izazovnom osmehu.

150

Zvoncica&neky

14 Povukao je rešetku i lupio šakom po tabli s dugmićima. Dok je lift brektao, vozeći ih na treći sprat, pribio je njena leda uz bočni zid. Ruke mu krenuše naviše, ka njenim kukovima, struku, rebrima, grudima, paleći munjevite plamsaje želje, sve dok nisu stigle do lica. Tada se savio ka njenim usnama. Žudeo je za njom, možda još od prvog dana, dok su zajedno sedeli u onom malom kafiću, dok se utapao u vrtlogu šoka i bola, a ona pružila ruke da ga izbavi.

I onog dana kad je uspela da mu izmami osmeh kroz uragan tuge i nemogućih pitanja, dok je pozirala u njegovom ateljeu, zapljusnuta svetlošću, ustreptala od treme i nelagodnosti.

U tim teškim trenucima ona mu je pružila utehu i odgovore, zapalila vatru koja mu je pomogla da sagori taj razdirući bol.

Ali tek sada, dok je pod lifta podrhtavao pod njihovim nogama, shvatio je istinsku dubinu želje. Želje koja se širila kroz njega kao neka živa stvar, stežući mu slabine, utrobu i grlo, dok se ona podizala na prste, izvijala se oko njega, grčevito mu mrsila kosu.

I zato je prestao da razmišlja i prepustio se žudnji.

Spustio je šake s njenog lica, uhvatio bretele haljine i povukao ih s ramena. To joj je nakratko sputalo ruke, dalo mu dovoljno vremena da joj o buhvati grudi. Glatka koža, namreškana čipka, brzi ustreptali otkucaji njenog srca.

Tada se izvila, brzo i gipko, svukavši haljinu niz bokove, ali umesto da iskorači iz nje, podigla se uvis i svila obnažene butine oko njegovog struka, gole ruke oko njegovog vrata.

Lift zabrunda i stade. „Sačekaj”, rekao je, sklonivši ruke s njenih bokova da povuče rešetku. „Ne brini”, odgovori ona, ispustivši onaj grleni dahtaj i zubima mu nežno okrznuvši vrat. „Pazi da se ne sapleteš.”

Dok ju je iznosio iz lifta, skinuo je gumicu s njene kose. Hteo je da bude raspuštena.

Zagnjurivši prste u baršunastu raskoš, povukao joj je glavu unazad i ponovo se obrušio na njene usne.

U mraku obasjanom prigušenom plavičastom svetlošću sa ulice, poneo ju je ka spavaćoj sobi, preko glatkog širokog parketa, i spustio je na krevet koji nije namestio otkako je poslednji put spavao u njemu.

Ona se vešto okrenu, obori ga na leđa i opkorači ga nogama. Kosa joj se prostrla poput zavese kad se nadvila nad njim i obesno mu gricnula donju usnu. Prstima je već raskopčavala dugmiće na njegovoj košulji. „Prošlo je mnogo.” Zabacila je kosu, koja joj poput svile skliznu niz jednu stranu lica. „Ali valjda se sećam kako se to radi.” „Ako zaboraviš neki korak...” Skliznuo je šakama uz njena bedra. „Podsetiću te šta sledi.”

151

Zvoncica&neky

Ona mu rastvori košulju i pređe šakama preko njegovih grudi. „Fina građa, pogotovo za muškarca koji radi s bojama i četkicama.” „Ne zaboravi i špatulu.”

Prasnuvši u promukli smeh, skliznula je prstima preko njegovih ramena. „Lepo.”

Ponovo se spustila, ovlaš mu okrznuvši usne - dodir, povlačenje, dodir - a onda nastavila niz vrat i duž ramena. „Kako napredujem?” „Ništa nisi propustila.”

Okrenuo je glavu tražeći njene usne. Kad ga je poljubila, skotrljao se u stranu, prebacivši se iznad nje, i vazduh zacvrča od požude.

Htela je da ovaj put, njihov prvi put, sama uspostavi ritam, da se lakše prepusti onome što sledi. Da krene polako, nehajno i da gradi na tom temelju.

Ali on je u tren oka osujetio njene planove.

Kako je mogla da planira pokrete i ritam dok su mu šake šarale po telu, dodirujući je i uzimajući kao i dok su crtale po papiru, sigurnim snažnim potezima, s veštinom koja je umela da probudi strast koju je želeo da dobije.

Dok je ta strast nadirala kroz njeno telo, žudela je da dobije još, izvijajući se pod njim, nudeći mu sebe, svijajući se oko njega, uzimajući to što je želela. Čvrsti zategnuti mišići, izduženi muževni obrisi, sve to je sad bilo njeno, mogla je sve da istraži i prisvoji pod tom mekom plavičastom svetlošću.

Sad su se zajedno valjali po postelji, pomalo mahnito, tražeći se u tami, dok im je puls postajao sve brži, a krv sve grozničavije strujala ispod uzavrele kože.

Raskopčao joj je brusthalter, bacio ga u stranu, a potom se podigao i sklopio usne oko njene dojke.

Telo joj se izvi kao mačje, predeći od užitka, a prsti zariše u njegova ramena dok je plovila na talasu čulnosti. Jezikom je palacao po tom telu, njegovi zubi stavljali su je na slatke muke, laserski fokusirani na samo jednu tačku, sve dok svaki atom njenog tela ne poče da drhti i treperi.

Bila je otvorena, tako otvorena za zadovoljstvo, za brzinu kojom su se slojevi užitka redali jedan preko drugog, preko nje.

Dok su im se tela grčevito pripijala, a udovi preplitali, prsti joj se spustiše na dugme na njegovim pantalonama. Njegove usne skliznuše niz njen torzo, spuštajući se sve niže, sve dok se njen svet ne rasprsnu u paramparčad.

Vrisnula je od ekstaze, prigrlivši taj veličanstveni šok, bez daha ploveći ka vrhuncu, držeći se za njega, opijajući se tim beskrajnim padom.

Sad, oh bože, sad! Čitavo telo jecalo joj je za tim rečima, ali samo je prodahtala njegovo ime dok ga je grčevito stiskala, moleći ga da se vrati, da se ponovo spusti ka njoj. Da je uzme, najzad i potpuno.

On je očarano zurio u nju, u te tamne ciganske oči, kao dva crna meseca u noći. Gledao kako joj se vrat graciozno izvija dok je prodirao u nju. Telo mu zadrhta dok se borio da ostane na površini, da uhvati taj blaženi trenutak otkrića. Ulovljen u njoj, hipnotisan njenim očima i divljom kosom rasutom preko čaršava.

152

Zvoncica&neky

Zadrhtala je pod njim, a onda ga zgrabila za ruke i čvrsto stegla.

Sjedinjeni u strasti, otisnuli su se još dalje, prepustivši se neumoljivoj potrebi, tom ubrzanom ritmu, kretanju i vrelini koja je pretila da ih proguta.

Ležala je pored njega, totalno istrošena, mlitavo klizeći šakama preko njegovih glatkih ramena sve dok ih nije spustila na zamršene čaršave. Osećala se blaženo iskorišćeno i želela je samo da uživa u tome dok ne prikupi snagu da mu se ponovo preda. „Čoveče!” rekla je.

On ispusti tih brektav zvuk, koji je shvatila kao odobravanje. Opružio se preko nje, čitavom težinom, nateravši je da se rastopi od miline. Osećala je g alopirajući ritam njegovog srca na svojoj koži, obrise njegovog opuštenog i zadovoljenog božanstvenog tela preko sebe. „Da li ovako okončavaš svako poziranje?” „Zavisi od modela.”

Ona prezrivo huknu, poželevši da ga ćušne ili uštine, samo da je mogla da pomeri ruke. „Obično popijem pivo. Ponekad izađem na trčanje ili odradim nekoliko serija na trenažeru.” „Ne kapiram zašto ljudi vole trenažere. Znoj lipti s tebe, a nikuda ne stižeš. Ali seks? To je druga priča. Znoj lipti sa tebe i stižeš gde god zamisliš.”

On podiže glavu, zagledavši se u nju. „Hvala ti. Sad ću razmišljati o seksu kad god priđem trenažeru.” „Nema na čemu.”

On prasnu u smeh i skotrlja se s nje, prebacivši se na leđa. „Stvarno si jedinstvena.” „To mi je jedan od glavnih životnih ciljeva.” „Zašto?” Pošto ništa nije odgovorila, prebacio je ruku oko nje i okrenuo je ka sebi. „Zašto bi ti to bio cilj?” ponovio je. „Ne znam. Valjda zato što sam odrasla u vojničkoj porodici. U okruženju gde je sve uniformisano, disciplinovano. Možda to predstavlja moju malu ličnu pobunu.” „Onda ti je upalilo.” ,,A ti? Zar ti ne treba da budeš neka krupna zverka, ambiciozni bogataški sin koji želi još više da proširi porodičnu imperiju? I koji letuje u Monte Karlu sa svojim džet-set društvom? Čoveče! Možda stvarno letuješ u Monte Karlu?” „Više volim jezero Komo. Ne, nisam tip koji odlazi na džet-set letovanja, ni tipičan bogataški sin. Doduše, nisam morao da prođem kroz stadijum izgladnelog umetnika, ali podneo bih i tu žrtvu.” „Zato što slikanje ne shvataš kao posao već kao suštinu svog postojanja. Dobro je kad je talenat združen s ljubavlju. To ne mogu svi da postignu.” „Jesi li ti iz istog razloga morala da postaneš pisac?” „Čini mi se da jesam. Obožavam da pišem i čini mi se da postajem sve bolja. Ali da ne čuvam tuđe kuće, ja bih definitivno bila izgladnela književnica. Međutim, volim i taj posao i mislim da ga dobro radim.” ,,I nikad ne vršljaš po tuđim fiokama.”

153

Zvoncica&neky

„Apsolutno tačno.” „Ja ne bih odoleo”, natuknu on. „Poput većine ljudi. Iz čiste radoznalosti.” „Ako popustiš pred radoznalošću, rizikuješ otkaz. Osim toga, to je nepristojno.” „Da, nepristojnost je na lošem glasu.” Nežno je dodirnuo sićušnu jamicu pored njenih usta. „Hajde da podgrejemo večeru.” „Kad smo već kod toga, priznajem da umirem od gladi. Haljina mi je ostala u liftu.”

On ostade na krevetu. „Prozori su prekriveni folijom koja sprečava pogled s ulice, što uveliko frustrira ljude poput tebe.” „Svejedno. Imaš li bademantil? Ili neku košulju? Ili moj prtljag?” „Ako baš insistiraš.”

Ustao je i ona pomisli da sigurno ima mačje oči kad se tako lako kreće kroz tu pomračinu. Otvorio je plakar, koji je očigledno bio ogroman jer je praktično ušao u njega.

Potom se vrati nazad i dobaci joj košulju. „Biće ti prevelika.” „Što znači da će mi pokriti zadnjicu. Ne možemo gologuzi da sedimo za stolom.” „Previše strogo pravilo.” „Nemam mnogo pravila”, objasni ona navlačeći košulju, „ali striktno se držim onih koje imam.”

Košulja joj je stvarno pokrila zadnjicu, kao i gornji deo butina, i kompletne šake.

Pažljivo je zakopčala dugmiće i zavrnula rukave.

Mogao bi da je naslika u tom izdanju, prođe mu kroz glavu. Tako meku i razbarušenu od polnog užitka, snenih očiju, obučenu u njegovu košulju. „Eto”, prozbori ona, zagladivši donji kraj košulje. „Sad imaš šta da mi skineš posle večere.” „Ako je već tako, pravila su pravila.”

Uzeo je trenerku i majicu.

Zajedno su sišli niz stepenice. „Nakratko si uspela da mi skreneš misli sa svega. Dobro to radiš.” „Možda je dobro da svoje probleme privremeno lansiramo na neko drugo mesto, jer ćemo tako lakše smisliti šta da radimo.” Zagnjurila je nos u kesu s hranom. „Gospode. Još uvek bajno miriše.”

On prođe prstima kroz njenu kosu. „Kad bih mogao da se vratim unazad, ne bih te uvlačio u ovo. I dalje bih želeo da budeš ovde, ali ne bih dopustio da se nađeš usred ovog haosa.” „Ali već jesam u tom haosu, zajedno s tobom.” Podigla je kesu i pružila je ka njemu. „Hoćemo li da večeramo? Možda usput smislimo sledeći potez.”

On je već imao par ideja i pokušavao je da izbistri misli dok su podgrevali hranu i smeštali se u kutak za ručavanje. ,,U pravu si”, reče ona nakon prvog zalogaja. „Ovo je stvarno ukusno. Dakle, šta imaš na umu? Vidim da ponovo imaš taj zamišljeni izraz lica”, dodala je. „Kao kad smišljaš šta da naslikaš i kako to da izvedeš. Ne onaj potpuno fokusirani i opako intenzivni izraz koji ti lebdi na licu dok crtaš, već onaj izraz koji nabaciš dok se spremaš da prioneš na posao.”

154

Zvoncica&neky

„Imam određen izraz lica dok to radim?” „Naravno. To bi i sam video kad bi pokušao da napraviš autoportret. Da čujem, šta ti se vrzma po glavi?” „Čak i da panduri uspeju da identifikuju opako vrelu Azijku, to ih možda nikud neće odvesti.” „Ali ti sumnjaš da će uspeti, baš kao i ja. Opako vrela Azijka - prikladni epiteti, nema šta - uopšte nije marila da li će je kamere uhvatiti, što može da znači samo da je boli uvo da li će je neko prepoznati, ili da u sistemu za identifikaciju uopšte nema njenih podataka.” „Kako god bilo, očigledno ne brine da bi policija mogla da je uhapsi pod sumnjom da je učestvovala u višestrukom ubistvu.” „Sigurno joj nije prvi put. Gospode, ovo je baš uvrnuto, jesti pohovanu piletinu i pričati o višestrukim ubistvima.” „Ne moramo to da radimo.” „Moramo.” Lajla usredsređeno namota testeninu oko viljuške. „To što je nešto uvrnuto, ne znači da treba da dignemo ruke. Pokušala sam da to sagledam kao književni zaplet, s blage distance. Ali ta metoda ne pali. Ovo se stvarno dešava i moramo da pronađemo način da se nosimo s tim. To joj sigurno nije prvi put da nekog ubije.”

Eš se priseti pedantne crne rupe između zgrčenih obrva njenog saučesnika. „Da, očigledno ima iskustva u tome. Ako je naša teorija ispravna, njen gazda sigurno ima duboke džepove. Ne bi unajmio amatera.” „Ako ju je unajmio da nabavi to jaje od Olivera, onda još nije obavila posao.” „Baš tako.”

Lajla uperi viljušku ka njemu. „Razmišljaš kako da je nateraš da izađe iz skrovišta, da je namamiš tim jajetom. Ako ga ne isporuči, mogla bi izgubiti posao ili obećani honorar. Ili završiti još gore, pošto njen poslodavac očigledno ne haje da li će neko izgubiti glavu da bi dobio to što želi.” „Ako želi da dobije to jaje - a šta bi drugo želela? - već je ispucala sve opcije. Ne znam šta joj Vini jeste ili nije rekao pod onako stravičnom prinudom. Ali pošto sam ga poznavao, gotovo sam siguran da im nije rekao apsolutno ništa. Čak i da su ga naterali da progovori, on je znao samo da sam jaje odneo na porodični posed, jer će tamo biti najsigurnije, ali ne i gde sam ga tačno stavio.” „Ako nekako i prokljuvi gde se jaje nalazi, to joj neće biti od naročite pomoći. Taj posed je ogroman. Čak i kad bi uspela da se uvuče unutra...” „Što je teško ostvarivo, s obzirom na očev sistem obezbeđenja. A čak i da je dovoljno pametna da se uvuče tamo, recimo da se zaposli na imanju, ili da nekako izdejstvuje da je neko pozove u posetu, i dalje ne bi znala odakle da krene s potragom. Jaje sam stavio...” „Ćuti.” Lajla instinktivno pritisnu uši. „Šta ako...” „Šta ako se situacija još više pogorša i ona nekako uspe da dođe do tebe? Ako se to desi, reći ćeš joj da se Anđeoska kočija nalazi u malom sefu u kancelariji pored konjušnice.

Trenutno ne držimo konje, pa niko ne zalazi tamo. Šifra se sastoji od pet cifara. Tri-jedanosam-devet-nula. To je datum Oliverovog rođenja, mesec, dan i godina. Da sam to rekao Viniju, možda bi još bio živ.”

155

Zvoncica&neky

„Ne bi”, odgovori ona, uhvativši ga za ruku. „Oni su još od samog početka planirali da ga ubiju. Da su ga ostavili živog, stupio bi u kontakt s tobom ili policijom. Čak i da je imao to jaje, i da je pristao da im ga preda, ubeđena sam da bi ga svejedno ubili.” „Da, znam.” Eš uze štapić od testa i prelomi ga napola, više iz želje da nešto slomi nego da ga pojede. Uprkos tome, ponudi joj jednu polovinu. „Samo mi je teško da to prihvatim. Ali ti moraš da znaš gde se nalazi.” „Da bih ga upotrebila kao adut ako se obruši na mene? Ili da bih mogla da ga pokupim ako se dočepa tebe?” „Nijedno od ta dva, nadam se. Oliver je imao to jaje. Sigurno je prekršio pogodbu ili pokušao da promeni uslove kako bi izvukao više novca. Njemu nikad ne bi palo na pamet da bi neko mogao da ga ubije zbog toga, zajedno s njegovom devojkom, koju je sigurno koristio kao kontakt.” „Večni optimista”, tiho prozbori Lajla. „Optimista uvek veruje da će se desiti ono najbolje, a ne najgore.” „Da, on bi sigurno tako razmišljao. Naravno, bio je svestan da će ih to naljutiti pa je pokušao da se osigura tako što mi je poslao ključ. Ali očigledno je verovao da će uspeti da izvuče još novca. Možda je čak nagovestio da bi dotičnom klijentu mogao nabaviti još stvari koje bi ga zanimale.” „To je budalasta igra.” „Oliver je bio takav.” Eš se zagleda u vinsku čašu. „Mogao bih da pokušam nešto slično.” ,,U kom smislu?” „Oliver je sigurno imao način da stupi u kontakt s tom ženom ili njenim gazdom. Ili je poznavao nekog ko je mogao da ih poveže s njima. Moram d a otkrijem kako je to funkcionisalo. Onda ću kontaktirati s njima i ponuditi im novu pogodbu.” „Kad saznaju da imaš to jaje, šta će ih sprečiti da krenu ulov na tebe, da urade isto što su uradili s Oliverom i Vinijem? Eše.” Spustila je šaku preko njegove. „Sećaš li se kad sam ti rekla da ne želim da te ubiju? Stvarno sam to mislila.” „Jasno ću im staviti do znanja da je jaje na sigurnom. Recimo, na nekom mestu odakle mogu da ga pokupim samo ja lično, i to u prisustvu ovlašćenog predstavnika. Ako mi se bilo šta desi - ako me neko ubije, ako doživim neku nesreću, ako nestanem - sadržaj sefa će, u skladu sa mojim uputstvima, momentalno biti prebačen u muzej Metropoliten kao direktna donacija.”

Lajli se činilo da je to previše lako prevalio preko usana - čitav monolog, a naročito reči ako me neko ubije. „To bi moglo da upali. Ali moramo dobro da razmislimo.” „Prvo treba da smislim kako da njoj ili njenom gazdi poručim da sam spreman da se nagodimo. Do tada ćemo imati dovoljno vremena za razmišljanje.” „Ili bi mogao odmah da ga doniraš, da podigneš prašinu u javnosti, pa onda ne bi imali razloga da krenu za tobom.” „Ona bi u tom slučaju nestala, da bi utekla od vlasti, a moguće i od čoveka koji ju je angažovao. Troje ljudi je mrtvo, a dvoje od njih su mi mnogo značili. Ne mogu tek tako da se povučem.”

156

Zvoncica&neky

Morala je malo da zastane. Gajila je izvesna osećanja prema njemu - štaviše, spavala je s njim. Bila je upletena u tu mrežu, na mnogo različitih nivoa. A opet, nije bila sigurna kako da mu priđe po tom pitanju. Što direktnije, reče sebi. To je uvek najbolji način. „Mislim da si verovatno u pravu kad kažeš da bi nestala. A zajedno s njom nestala bi sva ova briga i rizik.” „Možda. A možda i ne.” „Hajde da zauzmemo optimistički pristup, bar zasad. Ali čak i da se to desi, nikad ne bi imao osećaj da je pravda zadovoljena, da si stavio tačku na to. Taj slučaj više ne bi bio u tvojim rukama. A baš u tome počiva suština, zar ne? Ti želiš da oni tebi padnu šaka, ili bar deo te ekipe. Želiš da se obračunaš s njom na isti način na koji se obračunavaš s pijancima koji prave gnusne ispade na javnim mestima.” „Ne bih je udario. Ona je ipak žena. U mom slučaju, neki principi su preduboko ukorenjeni.”

Lajla se zavali na naslon, pažljivo osmotrivši njegovo lice. Umeo je da ostavi utisak pribranosti i trezvenosti, ali ispod toga je počivala čelična o dlučnost. On je već doneo odluku i čvrsto je rešio da je sprovede u delo, pristala ona da mu pomogne ili ne. „U redu.” „Šta to?” „Uz tebe sam. Samo prvo moramo da se saberemo, da pažljivo razradimo svaki korak, jer takve prevare sigurno nisu na tvom redovnom repertoaru.” „Možda je bolje da prvo odspavamo.” Ona podiže svoje vino i osmehnu se. „Da, možda si u pravu.”

Džuli nije mogla da spava, što nije bilo čudno s obzirom na okolnosti. Taj dan je započela odlaskom na sahranu, koju je njena najbolja prijateljica napustila kipeći od besa zbog uvrede koju joj je naneo pokojnikov otac, i završila ga vrativši se u stan sa svojim bivšim mužem, koji je sad spavao u gostinskoj sobi.

Povrh svega, u međuvremenu se desilo još jedno ubistvo, a da bude još strašnije, na jednoj od Ešovih izložbi imala je prilike da lično upozna Vinsenta Tartelija i njegovu suprugu.

A kad se tome doda činjenica da je sve to bilo povezano s otkrićem jednog od izgubljenih carskih jaja, čitav slučaj poprimao je fascinantne razmere. Žarko je želela da može da vidi to jaje, mada je bila svesna da ne treba da bude tako ushićena zbog izgubljenog blaga koje je odnelo već nekoliko ljudskih života.

Pa ipak, razmišljanje o tome bilo je daleko manje neprijatno od razmišljanja o činjenici da je Luk spavao u susednoj sobi.

Prevrnula se u postelji - po ko zna koji put - i zatekla sebe kako zuri u tavanicu pokušavajući da je iskoristi kao pozadinu na kojoj će konstruisati sliku Anđeoske kočije.

Ali kompas njenih misli momentalno se vrati na sever, ka sobi u kojoj se nalazio Luk. Te noći su zajedno večerali, kao dvoje odraslih civilizovanih ljudi koji su, nad tanjirima s tajlandskom hranom, pričali o surovim ubistvima i neprocenjivom ruskom blagu. Nije se usprotivila kad je rekao da će prespavati kod nje. Bila je uzrujana, govorila je sebi, i to s 157

Zvoncica&neky

dobrim razlogom. Sad je bilo potpuno jasno da je žena koja je ubila Olivera, a sad i sirotog gospodina Tartelija, provalila i u njen stan.

Neće se vratiti tu, naravno da neće, tešila se. Ali ako se vrati... Džuli je zdušno podržavala ženska prava i jednakost - ipak, kad se sve uzme u obzir, osećala se bezbednije s muškarcem pored sebe.

Ali pošto je taj muškarac bio Luk, njegovo prisustvo neminovno je pokrenulo lanac uspomena. Uglavnom lepih i krajnje intimnih uspomena. A takve uspomene umele su da poremete san.

Očigledno nije trebalo tako rano da legne, ali u tom trenutku mislila je da je to pametnije i bezbednije rešenje, da je bolje da se povuče u vlastitu sobu i ostavi Luka da se razbaškari na nekom drugom mestu.

Mogla je da uzme svoj ajped, da odradi neki poslić, da odigra neku igricu. Ili da nešto pročita. To će joj skrenuti pažnju s tekućih problema. Zato će se odšunjati do kuhinje, uzeti tablet i napraviti šolju biljnog čaja, koji joj je preporučio nutricionista koga je otpustila, jer je uporno pokušavao da joj nametne krajnje nerazuman režim - njenom telu bile su neophodne redovne infuzije kofeina i veštačkih zaslađivača. Ali čaj je uspevao da je opusti.

Ustala je i, zarad predostrožnosti, prebacila kućni mantil preko spavaćice. Odškrinuvši vrata, obazrivo kao lopov, zatapkala je na vrhovima prstiju ka kuhinji.

Upalivši samo neonku iznad šporeta, nasula je vode u lonče i stavila je da proključa. Da, to je sigurno bilo bolje, daleko bolje, od prevrtanja u krevetu i proživljavanja starih seksi uspomena, zaključila je dok je otvarala viseći ormarić da uzme limenu kutiju s čajem. Popiće fino opuštajuće piće, odraditi neki poslić i na kraju uzeti neku stvarno dosadnu knjigu.

Posle toga će garantovano zaspati kao beba.

Zadovoljna svojim planom, izvadila je mali ljupki čajnik s pastelnozelenom glazurom i bledoljubičastim cvetovima, koji je uvek unosio radost u njenu dušu. Taj jednostavan kućni zadatak - grejanje vode, odmeravanje čaja, traženje cediljke - pomogao joj je da se na nešto fokusira. ,,I ti ne možeš da spavaš?”

Na svoju sramotu, Džuli prestravljeno ciknu i ispusti kutiju s čajem - koju je, srećom, upravo zatvorila - a onda se zapilji u Luka.

Na sebi nije imao ništa osim elegantnih pantalona - sa zakopčanim rajsferšlusom ali otkopčanim dugmetom - pa je teško mogla da krivi sebe što je prva pomisao koja joj je prošla kroz glavu bila da se taj momak, za koga je nekad bila udata, u međuvremenu stvarno dobro popunio.

Druga pomisao bila je prožeta kajanjem što je požurila da skine šminku. „Nisam hteo da te prepadnem.” Luk priđe i podiže limenu kutiju. „A ja nisam htela da te probudim.” „Nisi me probudila. Čuo sam da se neko vrzma po kuhinji pa sam hteo da se uverim da si to stvarno ti.”

Civilizovano, podsetila je sebe. Zrelo. „Nikako ne uspevam da isključim mozak. I ne znam šta da mislim ili osećam zbog tih ubistava koja se dešavaju oko nas. A onda i to jaje. Ni 158

Zvoncica&neky

njega ne mogu da izbacim iz glave. To je neverovatno otkriće, prava senzacija za umetnički svet, a moja najbliža prijateljica direktno je umešana u to.”

Verglaš kao navijena, opomenu sebe. Ali nije bilo šanse da uspori.

Zašto je imala tako skučenu kuhinju? Bili su praktično pribijeni jedno uz drugo, kao sardine. „Eš će se pobrinuti za Lajlu.” „Niko ne može da se pobrine za Lajlu. Ali da... znam da će pokušati.”

Prošla je rukom kroz kosu. Sigurno je bila skroz raščupana nakon tolikog prevrtanja u krevetu.

Nenašminkano lice, grozna frizura. Hvala bogu što nije uključila sijalicu na plafonu. „Hoćeš li malo čaja? To je biljna mešavina macine trave, šiška, kamilice i malo lavande.

Odlična je za nesanicu.” „Često patiš od nesanice?” „Ne baš. Više od bazičnog stresa i napetosti.” „Treba da probaš s meditacijom.”

Ona se zablenu u njega. „Nemoj mi reći da ti meditiraš?” „Ne. Nikako ne uspevam da isključim um.”

Ona prasnu u smeh, krenuvši da dohvati još jednu šolju. „Ja sam nekoliko puta pokušala, ali moje ooom uvek se pretvori u neku ometajuću misao. Oh, trebalo je da kupim onu fabuloznu tašnu u „Barniju”. Ili: Možda je bolje da promenim taktiku za promovisanje tog umetnika? Ili: Zašto sam morala da pojedem taj kapkejk?” ,,U mom slučaju, vrtlog misli obično kreće od toga kako da rasporedim radnike, a onda prelazi na sanitarnu inspekciju i filovanje kapkejkova.”

Džuli spusti poklopac preko čajnika i ostavi tečnost da odstoji. „ A večeras neprestano razmišljam o tim ubistvima i Faberžeu i...” „I?” ,,I o još ponečemu.” „Čudno. I ja sam razmišljao o ubistvima i Faberžeu, i tebi.”

Ona pogleda u njega, munjevito okrenuvši glavu kad je shvatila da je bilo dovoljno da im se pogledi samo na trenutak sretnu pa da odmah oseti leptiriće u stomaku. „Pa, s obzirom na okolnosti...” „Puno sam razmišljao o tebi, svih ovih godina.” Skliznuo je prstom od njenog ramena ka laktu - stara navika koje se tako dobro sećala. „Postavljao r azna pitanja u čijem središtu si uvek bila ti. Šta da smo u nekom trenutku postupili drugačije? Šta da smo rekli nešto drugo? Šta da sam te nešto pitao ili zamolio, umesto što sam to prećutao?” „Normalno je da se čovek preispituje.” „Da li i ti to radiš?” „Naravno. Hoćeš li meda? Ja pijem nezaslađen čaj, ali imam meda ako...” „Da li se nekad pitaš zašto nam nije uspelo? Zašto smo oboje pravili gluposti, umesto da pokušamo da pronađemo neko rešenje?”

159

Zvoncica&neky

„Ja sam pokušavala da budem besna na tebe. Bilo mi je lakše da budem besna nego da se grizem što sam rekla to što sam rekla, ili što si ti uradio to što si uradio. Bili smo klinci, Luk.” On je uze za ruku i okrenu je ka sebi, tako da stoje licem u lice. „Više nismo klinci.” Šake su mu bile tako čvrste i tople. Osećala je njihov dodir kroz tanku svilu kućnog mantila dok ju je gledao pravo u oči. Sva ta pitanja, sve te misli i uspomene naprasno probiše granicu koju je nametao zdrav razum. „Ne”, rekla je. „Nismo.”

Oslobodivši se svih stega, krenula je ka njemu, privila se uz njega, da uzme ono za čim je žudela.

A nešto kasnije, dok je zaboravljeni čaj ležao na kuhinjskom pultu, a njeno telo se blaženo pripijalo uz njega, zaspala je kao beba.

160

Zvoncica&neky

15 Svesna da mora da nadoknadi zaostatak i da nema drugo mesto za rad, Lajla je spremila kafu i postavila privremenu kancelariju u Ešovom kutku za ručavanje.

Smestivši se za laptop, naterala je sebe da ponovo zaroni u svoju priču - koju je poprilično zanemarila u poslednjih nekoliko dana.

Obučena u Ešovu košulju, odagnala je sve druge misli i vratila se srednjoškolskim intrigama i ratovima između vukodlačkih klanova.

Radila je dva puna sata pre nego što je čula kako Eš ulazi u kuhinju. Podigla je prst, pokazavši mu da ćuti, i dovršila poslednju misao.

Pritisnula je komandu sačuvaj, skrenula pogled ka njemu i osmehnula se. „Dobro jutro.” „Zdravo. Šta radiš?” „Pišem. Morala sam da ispunim normu, a ti si savršeno procenio vreme. Sad mogu da napravim pauzu.” „Zašto onda plačeš?” „Oh.” Lajla obrisa suze. „Upravo sam ubila jednog simpatičnog junaka. Morala sam, ali ipak se loše osećam. Nedostajaće mi.” „Ljudsko biće ili vukodlak?”

Izvukla je papirnu maramicu iz malog pakovanja, koje je uvek držala pri ruci dok je radila. ,,I vukodlaci su ljudi, osim tri noći mesečno, bar po mojoj verziji. Ali da, on je vukodlak. Moja glavna junakinja biće skrhana od bola.” „Saučešće. Želiš li još kafe?” „Ne, hvala. Već sam popila dve. Mislila sam da je najbolje da se smestim ovde, da ću ti tu najmanje smetati”, nastavi ona dok je Eš uključivao aparat za kafu. „Ne mogu da predem u novi stan sve do podneva, a mislim da trenutno nije zgodno da banem kod Džuli. Nisam sigurna šta se tamo dešava.” „Nisi mi na smetnji.” „Nešto nije u redu?” „Ništa nije u redu dok ne popijem kafu.” Otpio je prvi gutljaj crne tečnosti. „Ako hoćeš, mogu da napravim kajganu.”

Lajla pogleda u njega tako razbarušenog, neobrijanog i obuzetog nepogrešivom jutarnjom mrzovoljom. „Kajgana je jedno od nekoliko jela koje zaista umem dobro da spremim. Možemo da se trampimo, da ja tebi spremim kajganu, a da ti meni dopustiš da ostanem ovde do dva.” „Prihvaćeno.” Eš otvori frižider i izvadi kutiju s jajima. „Ti sedi da popiješ kafu dok ja ispunim svoj deo pogodbe.”

Umesto da sedne, Eš je stojeći posmatrao kako Lajla prilazi frižideru da uzme malo sira i putera. Naslonjen na kuhinjski pult, pijuckao je jutarnju kafu dok je ona vršljala po kredencu tražeći tiganj, činiju i žicu za mućenje - za koju uopšte nije ni znao da je ima. „Lepo izgledaš ujutru”, rekao je.

161

Zvoncica&neky

„Ah, kafa počinje da deluje?” Lajla se osvrnu preko ramena, uputivši mu dražestan osmeh, svež i veseo kao prolećna lala. „Ujutru se obično dobro osećam. Tad sve kreće iz početka.” „Nešto ostaje. Zar ne postoji mogućnost da otkažeš tu tezgu? Da ostaneš ovde dok ne razbijemo jedino jaje o kome trenutno treba da razmišljamo?” „Ne postoji. Nemam dovoljno vremena da pronađem zamenu, a moji klijenti računaju na mene. Osim toga”, nastavila je, lupajući jaja i sipajući ih u činiju, „opako vrela Azijka ne može da zna gde ću se preseliti.” „Imaš veb-sajt.” „Tamo piše samo kada sam rezervisana, a ne gde i za koga radim. Neće imati razloga da me traži u Tjudor Sitiju.” „Možda, ali ako se nešto desi, to je prilično daleko odavde.”

Dodala je sir u umućena jaja, prstohvat soli, malo bibera. „Brineš što nećeš moći da paziš na mene, ali ja prilično dobro umem da vodim računa o sebi. Samo nisi imao prilike da me vidiš na delu.” Sručila je smesu u tiganj u kome je prethodno rastopila komadić putera. „Hoćeš li malo tosta uz ovo? Imaš li hleba u kući?”

On donese hleb i ubaci dve kriške u toster. Kasnije će nastaviti sa ubeđivanjem i rešiti taj problem. „Koliko još vremena treba da provedeš s tim vukodlacima?” „Ako uspem da napišem početnu verziju sledeće scene - u kojoj Kejli pronalazi Džastinovo osakaćeno telo - biću zadovoljna učinkom. Sve već imam u glavi pa mi neće trebati više od dva-tri sata.” „To znači da će ti ostati luft od sat-dva između pisanja i odlaska na novi posao. Taman da mi još malo poziraš.”

Dovršio je kafu i odmah napravio drugu, a zatim izneo dva tanjira. „Da li ti to odgovara, Lajla?” „Probaj”, predloži ona.

Eš izvadi prepečen hleb i spusti po krišku na oba tanjira. „Da li ti to odgovara, Lajla?” „Ne vidim zašto mi ne bi odgovaralo.” Lajla izruči kajganu na tanjire, podelivši je na jednake polovine, i pruži mu njegovu porciju. „Ali prvo treba da završim s vukodlacima.” „Pošteno.”

Nekoliko blokova dalje Džuli se probudi iz sna. Osećala se fantastično, čudesno slobodno, blaženo odmorno, pa ispusti dug zadovoljan uzdah i protegnu ruke iznad glave.

Raspoloženje joj neznatno splasnu kad je shvatila da Luk nije pored nje, ali brzo se pribrala.

On ima pekaru, podsetila se. Rekao je da će morati da krene najkasnije u pet.

Prošli su oni dani kada je Džuli smatrala da je pet ujutru normalno vreme za odlazak u krevet posle ludog provoda, ali još je bila daleko od toga da to smatra normalnim vremenom za ustajanje i odlazak na posao.

Bila je zadivljena Lukovom radnom etikom, ali ne bi škodilo da su mogli da priušte malo lenjog jutarnjeg seksa. Naročito ako bi posle toga usledio z ajednički doručak, što bi joj pružilo šansu da se pohvali vlastitom veštinom u kuhinji. Tačno, donekle ograničenom, ali umela je da napravi opako dobre prženice.

162

Zvoncica&neky

Shvativši da je već počela da mašta o dokonim jutrima i dugim noćima, naterala je sebe da se trgne. Ti dani ostali su iza nje, podsetila se, baš kao i zabave koje su trajale do ranih jutarnjih sati.

To je bio samo seks. Stvarno dobar seks između dvoje ljudi sa zajedničkom istorijom, ali ništa više od toga.

Nema svrhe da to komplikuje, opomenula se kad je ustala iz kreveta i krenula ka lampi na noćnom stočiću, da pokupi kućnu haljinu koja je tu završila tokom sinoćne predigre. Sad su oboje odrasli ljudi, ljudi koji su kadri da se prema seksu ophode na razuman i odgovoran način - bilo da se radi o avanturi za jednu noć ili na duže staze.

Nije htela da razmišlja o bilo čemu što je sezalo dalje od toga.

I zato će sada, kao razumna i odgovorna odrasla osoba, popiti kafu i pojesti đevrek - ili samo malo jogurta, jer je zaboravila da kupi pecivo - i potom se spremiti za posao.

Ušetala je u kuhinju, tiho pevušeći, i zastala kao ukopana.

Na kuhinjskom pultu, na ljupkoj porcelanskoj tacni za kolače, stajao je veliki zlatni mafin sa svetlucavom šećernom glazurom. Providna činija bila je naopačke spuštena preko tacne kao staklena kupola.

Polako, vrlo pažljivo, podigla je činiju. Savila se ka tacni i lagano udahnula.

Borovnica. Pronašao je borovnice koje je kupila pre neki dan i upotrebio ih za mafin.

Mada joj je narušavanje savršenih proporcija Lukovog mafina delovalo skoro kao svetogrđe, otkinula je jedan komadić sa vrha i ubacila ga u usta.

Ukus mu je bio jednako savršen kao i izgled. Luk joj je napravio mafin. Praktično ni od čega. Šta to treba da znači?

Da li je taj mafin govorio: hvala za stvarno dobar seks? Ili je to značilo da su ponovo u vezi? Ili možda...

Kako je, dođavola, mogla da zna šta to treba da znači? Pre toga joj niko nije ispekao mafin, niko osim bake. Povrh svega, ostavio je taj mafin tu da je obori s nogu čim kroči u kuhinju, pre nego što stigne da razbistri glavu šoljom jake jutarnje kafe.

Otkinula je još jedan komadić, počela da žvaće i utonula u razmišljanje. * * *

U suterenu pekare Luk je mesio testo na brašnjavoj radnoj površini. Imao je mašinu koja je efikasno obavljala taj deo posla, ali kad god je bio u mogućnosti, voleo je da umesi testo vlastitim rukama.

To su bili sati kad je mogao da se prepusti svojim mislima, ili totalnom odsustvu misli, da se stopi s ritmom svojih šaka i mišica, da pod prstima oseti teksturu testa. Prve ture jutarnjeg peciva bile su još odavno zamešene, ostavljene da dvaput narastu i ubačene u veliku zidanu peć iza njegovih leđa.

Povrh toga, danas je trebalo da napravi dodatnu turu hlepčića po posebnoj porudžbini.

On i njegov glavni pekar su od prve ture testa ispekli mafine, kifle, dansko pecivo, krofne i đevreke za najraniju klijentelu, da bi potom, tokom mešenja druge ture, prešli na kolače, pite, lepinjice i kapkejkove.

163

Zvoncica&neky

Kad testo dovoljno nadođe, ubaciće ga u peć i izaći gore da pomogne u pekari.

Bacio je pogled na sat koji je zauzimao istaknuto mesto na izglancanim čeličnim policama na suprotnom zidu. Bilo je skoro osam, primetio je, što je značilo da je Džuli do sada sigurno ustala.

Zapitao se da li je pronašla mafin koji joj je ostavio. Oduvek je volela borovnice.

I tamnu čokoladu. Moraće da joj napravi nešto stvarno posebno.

Gospode, kako mu je nedostajala. Mnogo više nego što je svih tih godina želeo da prizna. Čeznuo je da je vidi, da je čuje, da je oseti.

Posle fijaska s Džuli, zakleo se da više nikad neće imati posla s riđokosim curama. Da će se kloniti visokih crvenokosih devojaka sa sjajnim telom i drskim plavim očima. Međutim, mesecima nakon raskida, a možda čak i godinama, počeo bi da čezne za njom u krajnje čudnim trenucima - kada bi video nešto što bi njoj delovalo smešno, dok se batrgao kroz pakao pravnog fakulteta. Čak i na otvaranju Pekarskog tuceta mislio je na nju, poželeo da joj pokaže da je pronašao svoj put, da je napravio nešto od sebe.

Sve žene koje su promarširale kroz njegov život posle Džuli bile su tu samo u prolazu.

To su bile privremene površne veze koje su mu služile samo da skrene misli, da se malo razonodi, koliko god se trudio da to pretvori u nešto čvrsto i stvarno. Ona je sve vreme bila prisutna, na rubovima njegovog uma, u središtu njegovog srca.

I zato je morao da smisli kako da je ponovo uvuče u svoj život i da je u njemu zadrži. „Skoro sam završio”, doviknu kad je začuo kako se neko spušta niz stepenice. „Još pet minuta.” „Rekli su mi da smem da siđem. Mislim, devojka s purpurnom kosom”, pojasni Džuli kad je skrenuo pogled s testa. „Naravno. Slobodno siđi.”

Istog časa ga je obasjala svojim prisustvom, tom plamenom kosom pričvršćenom srebrnim češljićima i fantastičnim telom spakovanim u haljinu modroplave boje, nalik borovnicama koje je tog jutra ubacio u njen mafin. „Nisam očekivao da te vidim ovde, ali dobro došla u moju pećinu. Još malo i završavam.

Ajpod je tamo, na onoj polici, ako želiš da utišaš muziku.”

Ona priđe polici i utiša Springstina, setivši se da je Luk oduvek obožavao Gazdu. „Provodim dosta vremena ovde u suterenu, ili u glavnoj kuhinji, ili u kancelariji. Sigurno te zato nikad nisam video kako svraćaš po pecivo. Možeš da uzmeš neko piće iz frižidera”, dodao je gledajući u nju dok je mesio testo. „Ako hoćeš, skoknuću gore da ti donesem kafu.” „Hvala, ali ne treba. Htela sam samo da te pitam šta ono znači.” „Na šta misliš? Na generalno značenje života?” Vešto je uhvatio testo i ćušnuo ga dlanovima da proceni teksturu. Još samo nekoliko minuta. „Još nisam stigao do konkretnih zaključaka po tom pitanju.” „Mislim na onaj mafin, Luk.” „Koje je značenje malina?” Gospode, tako je lepo mirisala, pomisli, svestan da će mu se ta kombinacija, njen miris pomešan s mirisom testa i kvasca, zauvek urezati u sećanje. „Njegovo značenje i celokupna svrha njegovog postojanja sažeti su u dve reči: pojedi me.

Jesi li?” „Hoću da znam zašto si mi ispekao mafin. Jednostavno pitanje.”

164

Zvoncica&neky

„Možda zato što sam pekar?” „Da li to znači da ujutru ispečeš mafin svakoj ženi s kojom spavaš?”

Odlično je poznavao taj osorni ton, tako dobro da je mogao da pročita svaku nijansu.

Nervoza i ljutnja, pomisli. Zbog jednog mafina? „Neke više vole dansko pecivo... ali ne, nemam naviku da to radim. Nisam video ništa loše u tome da ti ispečem mafin. To je samo kolač.”

Ona prebaci ogromnu žensku tašnu preko ramena i čvrsto je stegnu. „Sinoć smo spavali zajedno.” „Da, neosporno.” Nastavio je da mesi testo - trudeći se da uposli ruke - ali njegovo uživanje u radu, u tom blaženom jutru, u njoj, naglo splasnu. „Šta je od ta dva diskutabilno, to što smo spavali zajedno ili što sam ti ostavio mafin?” „Mislim da je bolje da odmah razjasnimo na čemu smo.” „Izvoli, razjasni.” „Ne obraćaj mi se tim tonom! Juče smo imali užasno težak dan, a naši prijatelji obreli su se u jezivoj i zbunjujućoj situaciji. Nas dvoje imamo i storiju i... sinoć nismo mogli da spavamo pa smo pronašli pribežište u seksu. U dobrom seksu, kao dvoje odraslih zrelih ljudi. Bez bilo kakvih... komplikacija. A onda si mi ti ispekao mafin.” „Ne poričem. Ispekao sam ti mafin.” „Hoću samo da se uverim da oboje znamo šta... šta se sinoć desilo. Da smo oboje svesni da ne treba da komplikujemo, pogotovo zato što se, preko Lajle i Eša, i sami nalazimo u veoma složenoj situaciji.” „Sve je savršeno jednostavno. Sve što se desilo, uključujući i taj mafin.” „Dobro, onda smo to raščistili. Hvala ti. Sad moram na posao.”

Nakratko je zastala, kao da je očekivala da on kaže još nešto, a onda je krenula uz stepenice. Otišla je, ostavivši ga u mukloj tišini, kao što je učinila i pre više od deset godina.

Kada je Eš insistirao da Lajlu lično odvede do novog radnog mesta, ona se nije usprotivila. Ako će mu to što će videti stan i dobiti priliku da lično proven sigurnosni sistem pomoći da se bolje oseća, zašto bi mu to uskratila? „To su mi stari klijenti”, objasnila je dok se taksi probijao kroz grad. „Dvaput sam već radila za njih, ali ne na toj lokaciji. Tu su se doselili pre samo nekoliko meseci. Erl Grej takođe predstavlja nov detalj, ali deluje stvarno umiljato.” „Dobro je što su promenili adresu.” „Veličanstven stan, s divnim pogledom. I fin kraj za šetnju kad Erl Grej i ja poželimo da protegnemo noge. Jutros sam dobila mejl od Mejsi.” „Mejsi?” „Mejsi Kilderbrand, prethodna klijentkinja. Kaže da su izuzetno zadovoljni mojim uslugama i da joj se čini da nedostajem Tomasu. Narednog januara planiraju da odu na skijanje pa su želeli da me odmah rezervišu. Dakle, uprkos svemu što se desilo, poen za mene.” „Ali ovaj posao je kraći.”

165

Zvoncica&neky

„Da, Louenstajnovi sebi mogu priuštiti samo kratko odsustvo. Ukupno osam dana, da posete prijatelje i pogledaju neki posed u Sent Bartsu.”

Kad se taksista zaustavio u Istočnoj četrdeset prvoj ulici, pred ulazom u masivni stambeni kompleks u neogotskom stilu, Lajla izvadi kreditnu karticu. „Dopusti da ja platim.”

Ona odmahnu glavom, ukucavajući i bakšiš. „Moj posao, moji troškovi. Možda imam bogatog ljubavnika, ali s njim sam samo zbog seksa.” „Pravi srećković.” „Da znaš da jeste”, odgovori ona, ubacivši priznanicu u džep i izvukavši se iz kola. „Dobar dan, Dvejne.” Uputila je blistav osmeh vrataru koji se žurno ustremi ka taksiju. „Ja sam Lajla Emerson. Možda se ne sećate, ali...” „Naravno da se sećam, gospođice Emerson. Bili ste u poseti kod Louenstajnovih. Treba da vam uručim ključ. Stigli ste tačno na vreme.” „Trudim se da budem tačna. Jesu li Louenstajnovi otputovali?” „Lično sam ih ispratio pre sat vremena. Dopustite meni.” Podigao je drugi kofer iz gepeka pre nego što je Eš stigao da ga uzme. „Mogu li da vam pomognem da to odnesete gore?” „Neka, hvala, sami ćemo. Ovo je moj prijatelj Ešton Arčer. Došao je da mi pomogne oko useljenja. Da li možda znate kad su poslednji put prošetali Erla Greja?” „Gospođa Louenstajn ga je izvela malo pre nego što su krenuli. Neko vreme će biti miran.” „Odlično. Veličanstvena zgrada. Sigurna sam da ću uživati ovde.” „Ako vam bilo šta zatreba, ako imate nekih pitanja, ili želite da pozovete taksi, treba samo da mi javite.” „Hvala.” Uzela je ključeve od domara i zakoračila u predvorje obasjano katedralnom svetlošću koja se probijala kroz vitražne prozore. ,,I sada mi kaži da nemam fantastičan posao”, rekla je Ešu dok su ulazili u lift. „Kako bih inače mogla da provedem nedelju dana u luksuznom penthausu u Tjudor Sitiju? Jesi li znao da se ovde nekad nalazio mali teren za golf? I teren za tenis na kome su igrali neki slavni ljudi. Ne mogu da se setim ko tačno, jer ne pratim tenis.” „Moj otac je sa svojim partnerima hteo da kupi ovu zgradu - kad je Helmsli rešio da je proda.” „Ozbiljno? Vau!” „Ne sećam se detalja, ni zašto je želeo da je kupi ni zbog čega je odustao. Sećam se samo da je pričao o tome.” „Moji roditelji kupili su mali kamp na Aljasci. U njihovom slučaju, bilo je mnogo priče i grickanja noktiju. Volim da radim u ovakvim zgradama starinskog karaktera”, rekla je dok su izlazili iz lifta. „Nemam ništa protiv modernih mesta, ali ovakve zgrade su nešto posebno.”

Otključala je brave i otvorila vrata. „Vidiš o čemu govorim?” Pokazala je rukom ka stanu pre nego što je ukucala šifru za alarm.

166

Zvoncica&neky

Prozori od poda do tavanice, okrenuti ka glamuroznom pročelju Krajslerove zgrade, puštali su Njujork unutra. Visoki plafoni, svetlucavo tvrdo drvo i meki raskošni sjaj antikviteta služili su kao pripremna faza za spektakularan pogled. „Divno, zar ne? Mogli smo da odemo pravo na drugi nivo - ovo je tripleks - ali htela sam da ti priuštim ovaj vau efekat.” „Uspela si.” „Moram da proverim kuhinju. Erl Grej je verovatno tamo ili se krije u spavaćoj sobi.”

Krenula je ka prostoru za ručavanje, gde se nalazio izduženi sto od mahagonija, mali plinski kamin i vitrina s dražesnim asortimanom rasparenog porcelanskog posuda, a potom ušla u kuhinju koja je odražavala karakter same zgrade, s ljupkim zidom od cigle, tamnim izrezbarenim plakarima od orahovine i mnoštvom bakarnih detalja.

Tamo, na podu boje škriljca, stajao je mali beli krevetić za psa. U njemu je šćućureno ležao najmanji pas koga je Eš - koji to stvorenje ni u ludilu ne bi nazvao psom - u životu video.

Beo poput svog krevetića, imao je dlaku podšišanu u tradicionalnom stilu pudle i minijaturnu leptir-mašnu umesto ogrlice. I to s belim i purpurnim tufnama.

Drhtao je kao list na vetru. „Hej, mališa.” Lajla se trudila da zvuči veselo, ali dovoljno tiho. „Da li me se sećaš?”

Skinula je poklopac sjarkocrvene limene posude na kuhinjskom pultu i izvadila pseći biskvit koji nije bio duži od njegovog palca. „Hoćeš keksić?” Čučnula je pored psića.

Drhtanje prestade i psić zamaha repom - odnosno onim što je imao na mestu gde je trebalo da mu se nalazi rep. Pas koji je jedva zasluživao to ime iskoči iz sićušnog kreveta, podiže se na zadnje noge i veselo zacupka.

Eš je morao da se osmehne, a Lajla se glasno nasmeja i pruži mu biskvit. „Mislim da nemaš za šta da brineš kad pored sebe imaš ovu opaku kreaturu od psa”, reče Eš. „Mislim da je sigurnosni sistem dovoljno dobar da oboje budemo bezbedni - i ja i Erl Grej.” Lajla podiže psića i privi ga uza sebe. „Hoćeš da ga uzmeš?” „Radije bih propustio to zadovoljstvo. Pravo da ti kažem, zazirem od takvih stvorenja.

Nisam znao da pas može da se spakuje u džep košulje.” „Jeste mali, ali je opasno bistar.” Lajla poljubi psića u njušku i spusti ga na pod. „Hoćeš li da te povedem u obilazak pre nego što se raspakujem?” „Nemam ništa protiv.” „Uglavnom zato što ćeš tako moći da ošacuješ teren, u slučaju da treba da upadneš ovde i da me spaseš.” „Pa šta i da je tako? U svakom slučaju, treba da prebacimo tvoje kofere na sprat.”

Još dok su obilazili glavni nivo, pretpostavio je da će Lajla svoj radni punkt smestiti u trpezariju, odakle će moći da uživa u pogledu. Pre nego što je stigla da podigne jedan od kofera, on zgrabi oba da ih ponese na sprat.

167

Zvoncica&neky

„Da li to radiš zato što si muškarac ili zato što imaš lepe manire?” „Zato što sam muškarac s lepim manirima.” „Ovo je stambena jedinica s liftom. Malim, ali adekvatnim.” „Pričaj mi o tome.” „Tri spavaće sobe, svaka sa zasebnim kupatilom, njegov radni kabinet, opremljen u mačo-stilu, i njena soba, koja više podseća na dnevni boravak, gde drži svoje orhideje. Lepe da ti pamet stane. Ja ću koristiti ovu sobu.”

Kročila je u kompaktnu gostinsku sobu s nežnim plavo-zelenim koloritom, upadljivo belim nameštajem i slikom koja je prikazivala polje crvenih makova, a koji su razbijali tu kompoziciju mirnih boja.

Došlo joj je da cikne od radosti. Narednih osam dana sve to će biti njeno, samo njeno. „Ovo je najmanja soba u kući, ali ima prijatnu i opuštenu atmosferu. Možeš da spustiš prtljag tamo pa ćemo pogledati treći nivo.” „Kreni, a ja ću za tobom.” „Imaš li mobilni kod sebe?” „Da.” „Idemo liftom, čisto da proverim da je sve u redu. Znam da se unutra nalazi dugme za hitne slučajeve, ali uvek je dobro imati mobilni pri ruci.” Lift je bio vešto dizajniran, sakriven iza vrata koja su podsećala na plakar. „Nije tako zabavno kao u tvom liftu”, primeti Lajla dok su se vozili naviše. „Ni tako bučno.” „Mogla bih da sredim to tandrkanje.” „Nemoj reći da onom čudnom alatkom popravljaš čak i liftove?” „To je Ledermanova višenamenska alatka. Genijalan izum kad ti kažem. Ti bi mi bio prva mušterija za lift, mada ja zapravo volim da čujem kako lift škripi i tandrče. Tako mi stavlja do znanja da radi.”

Kada se lift zaustavio, izašli su pravo u sobu za razonodu - koja je, po Ešovoj proceni, bila veća od većine garsonjera.

Tu se nalazio razmetljivi ekran za projekcije, šest luksuznih kožnih fotelja, još jedno polukupatilo i šank s ugrađenom rashladnom komorom za vino. „Imaju fantastičnu DVD kolekciju koju mogu slobodno da koristim. Ali znaš šta mi se najviše sviđa?”

Uzela je daljinski upravljač i zavese se momentalno pomeriše, otkrivši široka staklena vrata i ljupku terasu sa zidovima od cigle, sa sve fontanom u sredini, mada je voda trenutno bila isključena. „Ništa lepše od terase u srcu Njujorka.”

Otključala je vrata i povukla ih ka sebi. „Ovde nema paradajza ni začinskog bilja. Samo saksije pune cveća. I mala ostava u kojoj drže baštenske alatke i rezervne stolice.”

Automatski je opipala zemlju u saksijama, zadovoljno registrujući da je još blago vlažna. „Fino mestašce za piće pre ili posle večere. Hoćeš da kasnije zajedno večeramo?” „Kao što znaš, s tobom sam samo zbog seksa.”

Ona prasnu u smeh i okrenu se ka njemu. „Onda ćemo nešto da naručimo.”

168

Zvoncica&neky

„Treba da obavim neke poslove. Mogao bih da dođem oko sedam ili pola osam i da donesem večeru.” „Zvuči savršeno. Iznenadi me.”

Krenuvši u posetu kod Endži, Eš je napustio taksi nekoliko ulica pre njenog stana i nastavio peške. Šetnja mu je prijala, ali to je uradio iz sasvim drugog razloga. Ako ga ta žena posmatra, može da pribeleži broj taksija i da preko tog podatka stigne do Lajline nove adrese, do mesta gde Lajla, kako se nadao, treba da bude bezbedna.

Možda je postao paranoičan, ali zašto da rizikuje?

Proveo je teški i tužni sat s Endži i njenom porodicom, a potom rešio da se peške vrati do stana.

Pitao se da li njegov unutrašnji radar radi. Da li bi osetio da ga ta žena prati, da ga drži na oku. Sigurno bi je prepoznao, mogao je da se kladi u to, kad bi je negde spazio, pa je delimično priželjkivao - tačnije, i više nego delimično - da će pokušati da mu se približi.

Primetio je čoveka u kišnoj kabanici na pločniku, kako mrmlja sebi u bradu, i ženu koja gura dečja kolica. Setio se da je pre nekoliko nedelja video istu tu ženu, tada u poodmaklom stadijumu trudnoće. Ali nigde nije primetio onu visoku i opako zgodnu Azijku.

Usput je svratio u jednu knjižaru i prošetao između polica, motreći na ulazna vrata.

Pronašao je i kupio salonsku knjigu o Faberžeovim jajima, i još jedan istorijski naslov, a potom zapodenuo razgovor s prodavačicom, kako bi ga zapamtila ako se neko bude raspitivao za njega.

Smatrao je da je time bacio mamac.

Da li mu se samo učinilo ili je stvarno osetio neko peckanje u zadnjem delu vrata kada je prešao ulicu koja se nalazi samo blok od njegovog stana? Izvadio je mobilni iz džepa, kao da se sprema da odgovori na poziv, prebacio kesu u drugu ruku da promeni ugao i krišom pogledao iza sebe.

Ali i dalje nije video tu ženu.

Pre nego što je stigao da vrati mobilni u džep, on mu zazvoni u ruci. Nije prepoznao broj na ekranu. „Arčer, izvolite.” „Gospodine Arčere. Ovde Aleksej Kerinov.”

Eš uspori korak. Akcenat je bio jedva primetan, zaključio je, ali definitivno istočnoevropski. „Gospodine Kerinov.” „Ja sam prijatelj Vinsenta Tartelija... Vinija. Tek nedavno sam saznao šta se desilo, kad sam pozvao njegov broj. Ja sam... bio sam šokiran.” „Odakle poznajete Vinija?” „Bio sam mu klijent, a povremeno i savetnik. Nedavno me je zamolio da mu prevedem neke dokumente s ruskog na engleski, i tad mi je dao vaše ime i broj telefona.”

To nije poslodavac one Azijke, pomisli, već Vinijev prevodilac. „Da, rekao mi je da će vam proslediti te dokumente. Jeste li imali prilike da ih pogledate?” „Da, jesam. Još nisam sve završio, ali pronašao sam... Hteo sam odmah da popričam s Vinijem, ali kad sam ga pozvao, javila se Endži i rekla... oprostite, ovo je strašan šok.”

169

Zvoncica&neky

„Da, za sve nas.” „O vama je govorio s velikom naklonošću. Rekao je da ste vi nabavili te dokumente i da vas zanima šta u njima piše.” „Da. Hteo je da mi učini uslugu.” I sad će čitavog života nositi to breme. „Zato vam je prosledio te papire.” „Moramo da popričamo o tim dokumentima. Možemo li lično da se sretnemo? Ja ću tek sutra biti u Njujorku. Morao sam da otputujem do Vašingtona pa sam poneo te papire sa sobom. Sutra se vraćam nazad. Možemo li da se nađemo?”

Stigavši do svoje kuće, Eš izvadi ključeve i obavi složen proces otvaranja ulaznih vrata, ukucavajući nove šifre. „Nema problema. Jeste li nekad bili kod Vinija?” „Da, mnogo puta.” „Jeste li nekad bili na večeri?” „Da. Zašto?” „Šta je Endžin specijalitet?” „Pečena piletina sa žalfijom i belim lukom. Molim vas, pozovite Endži. Shvatam da ste zabrinuti. Ona će vam reći ko sam.” „Probali ste Endžinu piletinu. To mi je dovoljno. Možete li bar da mi nagovestite šta ste otkrili?”

Eš ude u kuću i prede pogledom preko sobe i novog monitora, da se uveri da je sve u redu, a onda je zaključao vrata za sobom. „Znate li nešto o Faberžeu?”

Eš spusti knjigu na sto. „Kad već pitate, da, znam ponešto.” „Znate li nešto o carskim jajima?” „Da, znam i o njima. I za osam izgubljenih komada, uključujući i Anđeosku kočiju.” „To vam je već poznato? Shvatili ste sadržaj tih dokumenata?” „Ne, ne tih dokumenata.” Kako to da objasni? „Bilo je i nekih papira na engleskom.” „Onda znate da se preko tih dokumenata može ući u trag tom jajetu. To je otkriće od ogromnog značaja. Isto važi i za drugo jaje.” „Koje drugo?” „Drugo izgubljeno jaje. U tim papirima se pominju dva jajeta. Anđeoska kočija i takozvano Neseser jaje.” „Dva”, promrmlja Eš. „Kad stižete?” „Nešto posle jedan po podne.” „Molim vas da ovo nikome ne pominjete.” „Vini je zahtevao da o tome pričam samo s njim ili s vama, da to ne pominjem čak ni svojoj ili njegovoj supruzi. On mi je bio prijatelj, gospodine Arčere. Veoma dobar prijatelj.” „Shvatam, i cenim vašu lojalnost. Daću vam adresu pa ćemo se sutra naći tamo. Čim stignete u grad.”

170

Zvoncica&neky

Dao je Kerinovu Lajlinu adresu u Tjudor Sitiju. Tako će biti bezbednije, zaključio je. Što dalje od njegovog stana i Vinijeve radnje. „Imate moj broj. Ako se bilo šta desi, ako iskrsne bilo kakva neprijatnost, odmah mi se javite. Ili zovite policiju.” „Da li to ima neke veze s onim što se desilo Viniju?” „Mislim da ima.” „Sutra ću doći pravo kod vas. Znate li kolika je vrednost tih jaja, ako su zaista pronađena?” „Imam prilično dobru predstavu.”

Pošto je prekinuo vezu, Eš zgrabi obe knjige i ponese ih ka svom kabinetu. Zatim krenu u grozničavu potragu za podacima o drugom jajetu.

171

Zvoncica&neky

16 Dok se raspakivala, Lajla je, kao i uvek, uživala u obećanju nove avanture. Njeni klijenti ostavili su joj nešto namirnica, i bila je zahvalna na takvoj ljubaznosti, ali kasnije će izvesti Erla Greja u šetnju da kupi još neke potrepštine. Neko vreme igrala se sa psićem, koji je, kao na reklami, oduševljeno jurcao za malom crvenom gumenom loptom koju je kotrljala preko poda. Isprobali su nekoliko igara, uhvati i donesi, a potom i pronađi loptu, sve dok se Erl Grej nije odvukao do jednog od svojih krevetića i utonuo u dremku.

Okružena mirom i tišinom, Lajla je organizovala svoj novi radni kutak, nasula visoku čašu vode s limunom i potom sela za laptop da ažurira blog, odgovori na mejlove i zakaže termine za još dva posla.

Taman je nameravala da ponovo zaroni u svoj roman kad joj pozvoni kućni telefon. „Rezidencija Louenstajnovih.” „Gospođice Emerson, ovde Dvejn, domar. Izvesna Džuli Brajant čeka vas u predvorju.” „To mi je prijateljica. Slobodno je pošaljite gore. Hvala vam, Dvejne.” „Nema problema.”

Lajla pogleda na sat, blago se namrštivši. Prekasno za Džulinu pauzu za ručak, a opet prerano za uobičajeni kraj radnog dana. Ali njena poseta bila je kao naručena - morala je da kaže Džuli za Eša, za nju i Eša, za noć posle onog groznog dana.

Prišla je vratima, otvorila, sačekala. Nema svrhe da čeka da Džuli pritisne zvono i probudi psa.

Tek kad je čula brujanje lifta i videla kako se vrata otvaraju, nešto joj sevnu u glavi. Šta ako to nije Džuli, već opako vrela Azijka koja se poslužila Džulinim imenom da bi ušla u zgradu? Baš kad je krenula da zalupi vrata, prestravljena tom pomišlju, Džuli iskoči iz lifta. „Ah, to si ipak ti.” „Naravno da sam ja. Uredno sam se predstavila vrataru.” „Ma pusti. Mala smicalica mog uma.” Lajla se lupnu po slepoočnici. „Ranije si klisnula s posla?” „Samo sam odvojila malo vremena za mentalno zdravlje.” „Došla si na pravo mesto.” Lajla ispruži ruku. „Čaroban pogled, zar ne?” „Da, zaista.” Osmotrivši prostor, Džuli baci glomaznu tašnu na fotelju s debelim tapaciranim naslonom. „Prošle godine bila sam u ovoj zgradi, na jednoj zabavi, ali taj stan nije ni prineti ovom - a bio je veoma impresivan.” „Čekaj samo da vidiš terasu na trećem spratu. Mogla bih čitavo leto da provedem tamo.

Donela si vino”, dodala je kad je Džuli izvukla flašu iz tašne, vešto kao što mađioničar izvlači zeca iz šešira. „Dakle, došla si u vinsku posetu?” „Apsolutno.” „Odlično, jer treba da ti kažem nešto što ide uz vino.” ,,I ja tebi”, reče Džuli, krenuvši za njom ka bifeu. „luče smo imali užasan i totalno sumanut dan, ali onda...”

172

Zvoncica&neky

„Znam! Baš to sam htela da ti kažem.” Lajla dohvati otmeni vadičep montiran na kuhinjskom pultu. „Šta se onda desilo.”

Izvadila je čep. „Spavala sam s njim”, rekoše u isti glas. Potom se zapanjeno pogledaše. „Ozbiljno?”, prozbori Lajla. „Ozbiljno?”, ponovi Džuli, uperivši prstom ka njoj. „Ti sigurno misliš na Luka, jer sam ja spavala s Ešom pa bih morala da primetim da si i ti bila sa njim. Dakle, spavala si s Lukom. Fufo.” „Fufa? Ti više odgovaraš tom opisu. Ja sam bila udata za Luka.” ,,U tome i jeste poenta. Spavala si s bivšim?” Uživajući u verbalnom duelu, Lajla zacokta jezikom i podiže ruku da dohvati čaše. „To apsolutno dolikuje jednoj fufi. I kako je bilo? Kao šetnja niz aleju sećanja?” „Ne. U stvari, da, na neki način. Zato što ga poznajem, što mi je prijatno s njim. Ali oboje smo u međuvremenu odrasli, tako da nije ličilo na reprizu. Učinilo mi se... ne znam ni sama... da je to bilo nešto kao dostojan završetak, onoga što smo ranije propustili. Kad smo raskinuli, oboje smo bili tako tužni i besni. Tako mladi i glupavi. Kad se sad osvrnem na te dane, shvatam da smo se ponašali kao deca koja hoće da se igraju braka, da nismo bili svesni da ćemo uglavnom biti švorc, da nećemo moći da skrpimo čak ni za kiriju, a njegovi roditelji su pritom uporno pokušavali da ga nateraju da studira prava. Uleteli smo u brak kao muve bez glave, bez bilo kakvog usmerenja”, dodala je, slegnuvši ramenima. „Pobegli od kuće da se venčamo, sasvim ignorišući stvarnost, sve dok se oboje nismo zapitali šta nam je činiti, i to tek pošto smo to obavili.” „Da, stvarnost ume da tresne po nosu.” „Čovek mora da se uhvati u koštac s realnošću, a mi nikako nismo uspevali da shvatimo kako možemo da želimo jedno drugo, a da pritom želimo r azličito. Kako da imamo jedno drugo i sve ostalo što nam je potrebno. Valjda... na kraju sam zaključila da je on kriv za sve, mada nije bilo tako. On je verovatno zaključio da sam ja kriva, mada to nikad nije izgovorio naglas. To je bio drugi ključni faktor. On je samo ponavljao kako god želiš, a mene je to dovodilo do ludila. Dodavola, stisni petlju i kaži to što misliš.” „Hteo je da budeš srečna.” „Znam. I ja sam želela da on bude srećan, ali nismo bili srećni, ni on ni ja, prvenstveno zato što nismo bili sposobni da se suočimo s realnošću. Sitne svađe su se gomilale, sve dok nisu dostigle kulminaciju. Tada sam se spakovala i otišla. Nije pokušao da me zaustavi.” ,,A ti si želela da te zaustavi.” „Gospode, kako sam to samo želela. Ali užasno sam ga povredila, pa je digao ruke i pustio me da odem. Još ne mogu da...” „Još ne možeš da prežališ što je tako ispalo”, dovrši Lajla umesto nje. „Mislim, ne to što ste se razišli, već način na koji se to desilo. Jednom prilikom si mi to pomenula, posle dva čokoladna martinija.” „Čokoladne martinije treba zabraniti... ali da, i dalje se kajem što se naša veza tako završila i pitam se šta bi se desilo da je ispalo drugačije. A sada...” Uzela je čašu koju joj je Lajla pružila. „ A sad se sve ponovo zamrsilo i zapetljalo, i potpuno sam zbunjena.”

173

Zvoncica&neky

„Zašto? Nemoj odmah da odgovaraš. Idemo gore. Ponesi flašu pa ćemo se smestiti na terasi.” „Možemo na terasu, ali flašu ostavi ovde”, opomenu je Džuli. „Moram da sredim još gomilu papira jer sam ranije zbrisala s posla. Mogu da se častim samo jednom čašom. To je kazna za dezerterstvo.” „Pošteno.”

Lajla zaobiđe beli krevetić, pustivši lava da spava i povevši Džuli ka terasi. ,,U pravu si. Čovek bi mogao da živi ovde. Moram da se preselim”, zaključi Džuli. „Da pronađem neki stančić s terasom. Ali prvo moram da se dočepam povišice. Pozamašne povišice.” „Zašto?” ponovi Lajla, spustivši se na stolicu i podigavši lice ka nebu. „Mislim na Luka, a ne na povišicu.” „Ispekao mi je mafin.”

Pogledavši u nju, Lajla se osmehnu. „Opa!” „Znam. To nešto znači. To nije nešto u stilu izvolite vaše pecivo. Ispekao je taj mafin za mene. U cik zore. Možda još pre svanuća. To nešto znači.” „To znači da je mislio na tebe, još pre svanuća, i da je želeo da i ti misliš na njega kad se probudiš. Baš slatko.” „Zašto mi to onda nije rekao kad sam ga pitala?” „Šta je rekao?” „Da je to običan mafin. Otišla sam do njegove pekare i zatekla ga tamo dole.” Džuli ozlojeđeno zamaha rukama. „Kako stoji u toj usijanoj pećini meseći brdo testa. Dođavola!

Zašto mi je to izgledalo tako seksi? Kako muškarac koji stoji u usijanom suterenu s rukama zagnjurenim u testo može da deluje seksi?” „Zato što je on seksi u svakoj situaciji, a to što si ga zatekla u nekoj vrsti pećine nosi dodatnu draž. Ako tome dodaš vešte ruke koje mese, dobijaš trostruku pretnju.” „To nije u redu, to je sve. Prvo seks, onda taj mafin, onda ta seksi usijana pećina. Otišla sam tamo samo zato što sam želela prost odgovor.” „Oh!” „Šta znači to oh? Poznajem to oh.” „Onda nema potrebe da objašnjavam, ali dobro. Luk ti je ispekao mafin - što, priznajem, ima određeno značenje. A ti si onda banula na njegovo radno mesto da ga pitaš šta to znači.” „Tako je. Šta je loše u tome?” „Možda je naprosto trebalo da pojedeš taj mafin i da mu se kasnije zahvališ.” „Htela sam da znam.” Džuli se stropošta na stolicu pored Lajle. „Razumem. Ali iz njegove perspektive... hoćeš da čuješ kako to izgleda iz njegove perspektive?” „Verovatno neću. Izvesno neću. Ali treba da čujem, i zato kaži.” „Uradio je nešto lepo, nešto pažljivo. A pošto mu je posao da pravi peciva, i nešto krajnje primereno. Hteo je da ti izmami osmeh, da te natera da pomisliš na njega, pošto je i 174

Zvoncica&neky

on mislio na tebe, i sigurno se smeškao dok je pravio taj mafin. Ali ti si u tome pronašla razlog za brigu.” „Naravno da brinem - moram da brinem - mada mi glas razuma vrišti na uvo: Prestani da se ponašaš kao glupača! Prestani, prestani, prestani!” Podigla je čašu s vinom. „Htela sam da to bude avantura za jednu noć. Nešto jednostavno, lako, dostojno dvoje zrelih ljudi. Ali kad sam videla prokleti mafin...” „Još si zaljubljena u njega?” „Još sam zaljubljena u njega. Ono sa Maksimom nikad ne bi upalilo - znala sam to još kad sam se udala za njega, mada sam odbijala da to priznam. Ne bi upalilo čak ni da ga ti nisi odvukla u krevet. Droljo grabežljiva.” „Naivna gusko.” „Luk me nikad ne bi prevario. To naprosto nije u njegovoj prirodi. Znaš, ono sinoć... imala sam osećaj kao da sam se vratila kući, ali je ovog puta sve bolje štimalo, imalo je više smisla...” „Zašto onda nisi srećna?” „Zato što ne želim da budem u takvoj situaciji, Lajla. Ne želim da se pretvorim u glupaču koja ne može da se odrekne”, ponovo je zamahala rukama, „te varljive penušave iluzije prošlosti. Seks je mogao da prođe. Mogla sam da se snađem s tim.” „Ali taj mafin je sve promenio.” „Znam da zvuči apsurdno.” „Ne, ne zvuči apsurdno.” Lajla joj nežno stisnu šake. „Ni najmanje.” „Valjda mi je trebalo da to čujem. Da shvatim da to treba da prihvatim kao sladak gest pažnje - što to zapravo i jeste - i da stvari ostavim na tome, umesto da se pitam da li to znači još nešto. Dođavola, umesto da priželjkujem da u tome ima nečeg više, mada sam prestravljena i od same pomisli na to.” „Druga šansa nas uvek ispunjava većim strahom jer tada znamo šta stavljamo na kocku.” „Da.” Džuli zatvori oči. „Znala sam da ćeš ti to shvatiti. Moraću da izgladim to s njim, naročito zbog toga što je on Ešov prijatelj, a ja tvoja prijateljica. Prilično usrana prijateljica jer se nisam setila čak ni da te pitam kako se ti osećaš zbog svega ovoga. Zbog toga što se dešava između tebe i Eša.” „Osećam se sjajno, samo što ja nisam dobila mafin. Ali jutros sam spremila doručak kajganu za dvoje.” „Delujete kao divan par. Nisam ti to ranije rekla, jer bi ti odmah počela da dižeš blokadu.” „Ne, ne bih. U stvari, bih”, ispravi se Lajla pre nego što je Džuli stigla da interveniše. „Verovatno. Kažeš da delujemo kao fin par? Stvarno to misliš? On je divan, u oba izdanja.” „U oba izdanja?” „Kao umetnik - u farmericama i majici, zamrljan slikarskim bojama, s bradom koju nije obrijao nekoliko dana. I kao bogati naslednik, besprekorno skockan, u armani odelu. Ili bar liči na armani. Otkud bih znala?” „Ono od juče? Tom ford. Definitivno.”

175

Zvoncica&neky

„Ti se bolje razumeš u to.” „Naravno da se razumem. I, da... delujete kao divan par. Oboje fantastično izgledate.” „To može da kaže samo moja najbolja drugarica, i možda moja majka. Ali mogu sasvim pristojno da izgledam kad uložim malo vremena i truda.” „Imaš fantastičnu kosu - metre fantastične kose, čarobne oči, totalno seksi usne i savršenu kožu. Zato zaveži.” „Laskaš mom egu. Ono sinoć je takođe prijalo mom egu. Mislim da je bio spreman da napravi prvi korak - znaš, žena to može da vidi.” „Pa kud puklo da puklo.” „Ali ja sam ga preduhitrila, odškrinula vrata, da tako kažem. A on je prošao kroz njih i...

U mom slučaju, to nije ličilo na povratak kući. Pre je izgledalo kao otkrivanje novog kontinenta. Ali...” „Eto, ponovo dižeš blokadu.” Džuli podiže čašu ka Krajslerovoj zgradi. „Ne, to nije blokada. Samo još istražujem taj novi svet. Vidiš, Džuli, stvar je u tome što ga muči taj užasan osećaj krivice. Nije u redu da na sebe preuzme takav teret. Ali pošto sam ga donekle upoznala, i pošto sam juče videla kako izgleda njihova porodična dinamika, shvatila sam da je on prava glava porodice. Njegov otac samo prividno igra tu ulogu. Eš je onaj na koga se svi oslanjaju.” „Sudeći po Lukovoj priči, tako je već godinama. Njegov otac vodi poslove, ali Eš brine o porodici. Luk kaže da rečenica Eš će to srediti predstavlja nešto poput porodičnog gesla.”

Lajla izbaci vazduh i otpi još malo vina. „To je još nešto što treba da razmotrimo, a ne ta blokada o kojoj govoriš”, odlučno nastavi Lajla. „On je rešio da preuzme brigu o meni - to mu je valjda u krvi. I zaključio je da treba da ostanem kod njega zato što je Luk otišao kod tebe što je, u datoj situaciji, imalo smisla. Ali umesto da samovoljno donese takvu odluku, trebalo je da se konsultuje sa mnom. A on je unapred poslao čoveka po moj prtljag a da mi ništa nije pomenuo.” „Hoćeš da ti predočim situaciju iz njegove perspektive?” ,,U redu, zaslužila sam.” Lajla podiže glavu i lupnu se prstom po bradi. „Hajde, udri.” „On je navikao da vodi računa o svakom detalju. I naravno, želi da brine o tebi. Nije loše da imaš nekog ko će brinuti o tebi, pod uslovom da je on voljan da prihvati određene granice, i da si ti voljna da olabaviš neka od svojih pravila.” „Možda. Već je počeo da me slika i, mada sam se isprva opirala toj ideji, sad to i sama želim. To me tera da se zapitam da li stvarno želim da me taj tip naslika, ili sam naprosto uvučena u to? Ne znam ni sama. Ali znam da želim da budem s njim, da mu pomognem da sredi haos s tim Faberžeovim jajetom i da ponovo spavam s njim. To su tri stavke koje neizbežno moram da štikliram.”

Spustivši vino, Džuli se nagnu ka njoj i potapša je po obrazima. „Pogledaj to lice. Deluješ stvarno srećno.” ,,I jesam srećna. To mi nešto govori, ne znam tačno šta, ali... možda da mogu da budem srećna uprkos svemu što se dešava. Troje ljudi je mrtvo, a dvoje od njih su Ešu mnogo značili, a tu je i to basnoslovno vredno Faberžeovo jaje. I nenormalno zgodna Azijka, koja je 176

Zvoncica&neky

zbog tog jajeta ubila, ili učestvovala u ubistvu, troje ljudi. Koja zna za mene i koja nosi tvoj parfem.” „Plašim se da će mi zbog nje presesti taj miris. Znam da želiš da pomogneš Ešu. Svi to želimo. Ipak, mada mi se Eš dopada, ti si mi na prvom mestu. Moraš da budeš pažljiva.” „Jesam. Biću. Ta žena nas možda traži, i nas i to jaje, ali i policija nas sigurno drži na oku.

Osim toga, razmisli malo. To što je ubila Olivera i njegovu devojku nije joj pomoglo da se dočepa onoga što želi. Zašto bi dvaput napravila istu grešku?” „Ne znam, možda zato što je rođeni ubica. Možda i psihopata. S takvima se ne možeš osloniti na logiku, Lajla.”

Lajla se nakratko zamisli i klimnu. Džulina poenta bila je na mestu. „Onda ću biti pametnija od nje. Mislim da jesam pametnija - i ne kolutaj tim očima. Svakako jesam. Nije joj bilo pametno da uzme one stvari iz tvog stana. Da to nije uradila, uopšte ne bismo ni znali da je bila kod tebe. Takođe joj nije bilo pametno da nosi tvoj parfem kad je provalila kod Eša - mada smo u tom slučaju imali i malo sreće, jer smo upali tamo odmah posle nje, pre nego što je parfem stigao da izvetri. Nije joj bilo pametno ni da ostavi onog monstruma samog s Vinijem, jer je u prethodnom slučaju, s Oliverovom devojkom, već pokazao opasan nedostatak kontrole. Sve to govori da je ta žena arogantna i impulsivna, Džuli, a ne pametna.

A ja ću biti pametna.” „Samo se čuvaj. To je jedino što me zanima.” „Sedim na krovu izuzetno sigurne zgrade i samo šačica ljudi zna gde se trenutno nalazim. Mislim da sam dovoljno bezbedna.” „Neka tako i ostane. Sad moram da krenem, da se bacim na one papire.” ,,I razmisliš kako da razmrsiš odnos s Lukom.” ,,I to.” „Krenuću s tobom. Ionako treba da prošetam psa i kupim neke sitnice.” „Kog psa? Nisam primetila psa.” „Njega je lako prevideti. Znaš da slobodno možeš da doneseš svoje papire i ovde, ako ne želiš da budeš sama”, dodade Lajla, krenuvši nazad ka malom liftu. „Ovde ima dovoljno mesta.” „Treba mi malo vremena da razbistrim neke stvari, a osim toga, pretpostavljam da će Eš večeras svratiti do tebe.” „Da, sa sve večerom. Ali kao što sam rekla, stan je dovoljno veliki. A ti si meni na prvom mestu.”

Džuli prebaci ruku preko njenih ramena dok su izlazile na glavni nivo. „Večeras treba da radim i da razmišljam. Ali za koji dan bih mogla da iskoristim tvoju ponudu.”

Spustila je praznu čašu na bife i pokupila svoju tašnu dok se Lajla vraćala iz kuhinje, držeći mali plavi povodac posut cirkonima. „Oh!” očarano je izustila kad je Lajla podigla malu belu pufnu po imenu Erl Grej. „Tako je sićušan. I tako sladak.” ,,I veoma umiljat. Hajde, slobodno ga uzmi.”

Džuli prihvati psića i poče razneženo da mu tepa i šalje poljupce dok je Lajla uzimala tašnu. „Oh, hoću i ja ovakvu kucu! Pitam se da li bih mogla da ga nosim na posao. Sigurna sam da bi totalno razoružao klijente i da bi na kraju kupili više nego što su planirali.”

177

Zvoncica&neky

„Uvek razmišljaš o biznisu.” „Kako inače da se domognem te povišice, stana s terasom i sićušnog psa koga mogu da nosim u tašni? Baš mi je drago što sam svratila”, dodala je dok su napuštale stan. „Kad sam došla, bila sam potpuno napeta i frustrirana, a sad mi se čini kao da se vraćam s dobro odrađenog časa joge.” „Namaste!”

Rastale su se na pločniku, nakon čega je Džuli uskočila u taksi koji je već čekao pred zgradom zahvaljujući predusretljivom domaru. Rekla je šoferu da vozi ka centru i izvadila mobilni da proveri mejlove. Ništa od Luka. Zar je očekivala da će biti drugačije? Smisliće neki način da mu priđe, ali zasad je imala dovoljno poslovnih poruka da skrene misli s romantičnih problema.

Odgovorila je svom asistentu, a potom i jednom klijentu koji je želeo da popričaju o nekoj slici. Bacivši pogled na sat, zaključila je da će biti najbolje da se odmah čuje i s dotičnim umetnikom, koji se nalazio u Rimu. Kad bi neki klijent stupio u pregovore, njen posao je bio da izdejstvuje najbolju pogodbu za sve tri strane - za galeriju, umetnika i klijenta.

Ostatak vožnje provela je smirujući umetničku ćudljivost, i podstičući umetnički ponos i neophodnu dozu praktičnosti. Potom je predložila umetniku da popije nešto u čast predstojeće pogodbe, jer je verovala da može da ubedi dotičnog klijenta da kupi još jednu sliku koja mu je zapala za oko, ali ako to izvedu dovoljno vešto da on stekne utisak da će time napraviti dobar posao. „Moraš da kupiš boje”, promrmljala je sebi u bradu kad je prekinula vezu. ,,I moraš da jedeš. Zahvaljujući meni, uskoro ćeš postati bogataš... Gospodine Barnselere! Džuli ovde.

Mislim da imam izuzetno dobru ponudu za vas.”

Dok je ispredala svoju priču, pokazala je taksisti da stane na uglu i izvadila novčanik. „Da, upravo sam se čula s Roderikom. On je izuzetno vezan za Ekspres restoran. Rekla sam vam da je radio na tom mestu kako bi mogao da plati školarinu za umetnički koledž? Da, naravno... ali sam mu onda pomenula vašu reakciju na tu sliku, i onu drugu, Narudžbina spremna, iz istog serijala. Obe slike su fantastične i kad se posmatraju svaka za sebe, ali kad se izlože jedna pored druge poseduju neverovatan šarm i upečatljivost.”

Platila je vožnju i izvukla se iz taksija, jednom rukom pridržavajući tašnu a drugom mobilni. „Pošto se Roderik opire ideji da razdvoji te slike, pokušala sam da ga nagovorim da ih proda u paketu, uz donekle prilagođenu cenu. Da budem iskrena, bilo bi mi strašno žao da neko drugi ugrabi tu drugu sliku - Narudžbina spremna, a naročito zato što čvrsto verujem da će vrednost Roderikovih dela u najskorije vreme značajno porasti.”

Pustila je svog klijenta da se nakratko prenemaže, da joj objašnjava kako nije baš siguran, ali je u njegovom glasu pročitala da su već sklopili posao. On je želeo te slike. Sad je još samo trebalo da ga navede na zaključak da će time napraviti stvarno dobar posao. „Biću iskrena, gospodine Barnselere. Roderik ne želi da razdvoji te slike pa sigurno neće pristati da spusti cenu ako želite da kupite samo jednu. Ali uspela sam da ga ubedim da pristane na cenu od dvesta hiljada za obe - a sigurna sam da će, uz malo truda, pristati da još više spusti cenu, recimo na sto osamdeset pet hiljada, pa makar to značilo i da naša galerija prilagodi svoju proviziju da bi obe strane bile zadovoljne.”

178

Zvoncica&neky

Nakratko je zastala, veselo zacupkavši na pločniku i istovremeno se trudeći da joj glas ostane hladan i profesionalan. „Imate odličan ukus i izvanredno oko za umetnost. Znam da ćete biti ponosni kad god pogledate u te slike. Odmah ću pozvati galeriju i reći im da te slike označe kao prodate. Potom možemo da ih spakujemo i pošaljemo na vašu adresu. Da, naravno, možete to da sredite s mojim asistentom telefonom, ili da sutra svratite do moje kancelarije da se lično vidimo. Čestitam, gospodine Barnselere. I drugi put. Ništa mi nije draže nego kad pravu umetnost prosledim u ruke prave osobe.”

Još jednom je zacupkala od sreće, a onda pozvala umetnika. „Kupi šampanjac, Roderiče.

Upravo si prodao obe slike. Izvukli smo sto osamdeset pet hiljada. Da, rekla sam da ću ciljati sto sedamdeset pet, ali nije bilo potrebe da idem tako nisko. Taj tip obožava tvoje slike, što znači da imaš dodatni povod za slavlje, osim tih četrdeset procenata koji idu na tvoj račun.

Hajde sad, proslavi lepu vest sa Džordži, a sutra počni da slikaš nešto novo, da zamenimo prodate eksponate. Da, i ja tebe volim. Ćao!”

Sa širokim kezom na licu, poslala je poruku svom asistentu, sa uputstvima za prodaju, instinktivno zaobilazeći ostale pešake. Ne skidajući p ogled s mobilnog, skrenula je ka kratkom stepeništu ispred zgrade. I gotovo se saplela na Luka.

Sedeo je na ulaznom stepeništu skoro sat vremena, čekajući da se ona pojavi. Video je kako maršira ka zgradi - vodeći rafalni razgovor, zastajući da zacupka od sreće, s tim ogromnim ushićenim osmehom na licu.

I video je kako je poskočila od iznenađenja kad ga je ugledala. „Bio sam u galeriji, ali su mi tamo rekli da si ranije izašla pa sam rešio da te sačekam.” ,,Oh. Bila sam kod Lajle.” ,,I dobila dobre vesti dok si se vraćala kući.” „Da, sklopila sam odličan posao. Odličan za galeriju, umetnika i klijenta. l,ep je osećaj kad uspeš da usrećiš sve tri strane.” Nakon kratkog oklevanja, spustila se na stepenik pored njega i neko vreme su zajedno posmatrali prolaznike koji su odlučno koračali njujorškim pločnikom.

Gospode, pomislila je, kako jedna urbana i ambiciozna žena, koja za sobom ima dva braka i dva razvoda, može da se oseća isto kao kad je imala osamnaest godina i sedela na stepeništu ispred roditeljske kuće u Blumfildu u Nju Džerziju, očarano zureći u svoju srednjoškolsku ljubav, zatreskana kao šiparica? „Šta radimo ovde, Luk?” „Smislio sam odgovor na pitanje koje si mi jutros postavila.” „Ah, to. Htela sam da ti se javim, da to raščistimo. Glupo sam se ponela. Ne znam šta me je spopalo, ali sam...” „Volim te još od onog dana kad sam te prvi put ugledao - od prvog dana srednje škole i prvog ubitačnog časa američke istorije u kabinetu gospođe Gotlib.”

Da, stvarno je bilo ubitačno, prođe joj kroz glavu, ali je samo stisnula usne da zadrži reči, emocije i suze. „To znači da te volim otprilike pola svog života. Možda smo bili previše mladi pa smo zeznuli stvari.”

179

Zvoncica&neky

„Da, jesmo.” Vid joj se zamagli od suza. Više nije pokušavala da ih zaustavi. „Jesmo sve zeznuli.” „Ali nikad nisam prestao da te volim. I nikad neću. Od tada sam se prilično dobro snašao - čak vraški dobro. Ali sad smo se ponovo sreli i shvatio sam da za mene i dalje postojiš samo ti. Da ćeš uvek postojati samo ti. To je moj odgovor.” Pogledao je u nju. „To je ono što sam zaključio.”

Klupko uzavrelih emocija krenu iz njenog srca i zastade u grlu. Pustila je suze da teku, ali one su sad bile tople i slatke. Ruke joj zadrhtaše dok je spuštala prste na njegove obraze. „Ti si bio onaj pravi, još od prvog dana. I uvek ćeš biti. Za mene ćeš uvek postojati samo ti.”

Prislonila je svoje usne uz njegove, tople i slatke, dok je Njujork promicao pored njih, i setila se majčinih hortenzija - krupnih, okruglih, dražesno plavih - koje su rasle pored stepeništa na kome su provodili ona davna leta.

Sve je ponovo procvetalo. „Hajdemo unutra.”

On prisloni svoje čelo uz njeno i ispusti beskrajno dug uzdah. „Da, hajdemo unutra.”

Lajla je planirala večeru uz vino i sveće, s ljupkim tanjirima i čašama, serviranu na terasi. Šta god budu imali za jelo, biće to ljupka i romantična večera, uz odgovarajuće propratne detalje. A letnje veče u Njujorku predstavljalo je ubedljivo najlepši od tih detalja.

A onda je počela kiša.

Na brzinu je promenila plan. Večera u prijatnoj ušuškanoj trpezariji, ispred prozora zapljusnutih kišom. Ništa manje romantično, naročito kad su gromovi zatutnjali preko neba.

Takođe je stigla da se malo sredi, da očešlja i veže kosu u nizak opušten rep, da nanese malo šminke, tako da ne deluje kao da se previše trudila oko toga, mada joj je bila potrebna čitava večnost da postigne taj efekat. Uzane crne pantalone i tanka majica boje bakra - koja je, kako je verovala, isticala zlatni plamsaj u njenim očima - navučena preko čipkanog prslučeta.

Ako je nameravala da nastavi da se vida s Ešom, pomisli, moraće da obnovi svoju prilično monotonu garderobu.

Takođe je pomislila kako Eš kasni.

Zapalila je sveće, pustila odgovarajuću muziku, nasula sebi čašu vina.

Oko osam sati, kad je već bila u ozbiljnom iskušenju da ga pozove, zazvonio je kućni telefon. „Gospođice Emerson, ovde Dvejn, domar. Traži vas izvesni gospodin Arčer. Čeka vas u predvorju.” ,,Oh, možete li... mogu li da ga čujem, Dvejne?” „Lajla.” „Htela sam samo da proverim. Vrati telefon Dvejnu pa ću mu reći da te pošalje gore.”

Eto, tako treba, pomislila je. Pažljivo. Pametno. Bezbedno.

Kad je otvorila vrata, Eš je stajao pred njom, mokar od kiše, držeći kesu sa večerom. „Taj čarobni osmeh ne može da te zaštiti od kiše. Hajde, uđi. Doneću ti peškir.”

180

Zvoncica&neky

„Naručio sam biftek.”

Ona pomoli glavu iz toaleta. „Dostava bifteka?” „Poznajem osoblje i tražio sam da mi spakuju biftek. Nisam znao kakav biftek voliš pa sam za tebe naručio srednje pečen. Ako više voliš sirov, možeš da uzmeš moj.” „Srednje pečen mi odgovara.” Lajla se vrati nazad i ćušnu mu peškir u ruke, a uze kesu. „Imam otvoreno vino, ali sam kupila i pivo ako ti više odgovara.” „Pivo bi mi baš prijalo.” Protrljao je kosu peškirom, krenuo za njom i zastao u trpezariji. „Ti si se baš potrudila.” „Lepi tanjiri i romantične sveće. Nijednoj ženi nije teško da se potrudi oko toga.” „Divno izgledaš. Trebalo je da ti kažem još na pragu. I da ti donesem cveće.” „Rekao si mi sada. A doneo si biftek.”

Kad mu je pružila pivo, on ga prihvati i spusti na stranu. I uze nju.

Eto, ponovo, prođe joj kroz glavu. To zujanje, komešanje u krvi, dodatno naglašeno nadolazećom grmljavinom.

On joj nežno stisnu mišice i odmaknu od sebe. „Postoji i drugo jaje.” „Šta?” Njene krupne, zlatom obrubljene oči, raširiše se od zaprepašćenja. „Postoje dva jajeta?” „Taman što sam se vratio kući, pozvao me je Vinijev prevodilac. Kaže da se u dokumentima pominje još jedno jaje, takozvano Neseser jaje, i misli da bismo mogli da mu uđemo u trag.” Povukao ju je ka sebi, ponovo je poljubivši. „Sad imamo dodatnu prednost.

Satima sam proveravao podatke. Prevodilac se sutra vraća u Njujork pa ćemo se naći ovde.

Da krenemo u potragu za drugim jajetom.” „Čekaj, treba mi malo vremena da to svarim.” Lajla prisloni šake uz glavu. „Da li je Oliver znao za to? Da li opako vrela Azijka zna?” „Ne znam, ali čisto sumnjam. Da je tako, zar bi Oliver propustio priliku da i njega unovči? Zar ne bi krenuo u potragu za njim, ili upotrebio te dokumente za cenkanje? A opet, pojma nemam.”

Eš opet podiže pivo. „Mogu samo da pokušam da razmišljam onako kako bi Oliver razmišljao. Da, sigurno bi krenuo u potragu za njim. Ne bi odoleo iskušenju. Dođavola, čak ni ja ne mogu da odolim, a nisam ni približno tako impulsivan. Trebalo je da te pitam pre nego što sam Kerinova pozvao da dođe.” „Kerinov je taj prevodilac?” „Da. Trebalo je prvo da pitam. Valjda sam mahinalno zaključio da će biti bezbednije, i korisnije, da pravo sa stanice dođe ovde.” „Ne smeta mi da dođe. Samo još ne mogu da se saberem. Još jedno jaje? Iz carske zbirke?” „Da. Moram da popričam sa ženom od koje je kupio prvo jaje. Sigurno je od nje dobio te dokumente. Ona očigledno nije znala šta ima, ali možda nešto može da nam kaže. Njena kućna pomoćnica tvrdi da je trenutno van grada. Nisam uspeo da saznam gde se tačno nalazi, ali sam ostavio svoje ime i broj telefona.”

181

Zvoncica&neky

,,I jedno je previše, ali dva?” Pokušavajući da apsorbuje tu informaciju, Lajla sede na naslon fotelje. „Kako izgleda? To drugo jaje?” „Po izgledu podseća na ženski neseser - mala dekorativna kutija za ženski toaletni pribor. Ukrašeno je dijamantima, rubinima, safirima i smaragdima - bar po mom istraživanju. Unutra se, po svoj prilici, skriva iznenađenje u vidu malog kompleta za manikir, ali nema poznatih fotografija. Koliko sam saznao, prvobitno se nalazilo u Gatčinskom dvorcu, odakle je zaplenjeno 1917. godine i poslato u Kremlj, da bi 1922. godine bilo prebačeno u Sovnarkom.” „Šta je to?” „Lenjinov Savet narodnih komesara pod boljševičkom vlašću. Nakon tog transfera gubi mu se svaki trag.” „Pribor za manikir”, promrmlja Lajla. „Vredan na milione dolara. Ponovo se radi o milionskom iznosu, zar ne?” „Verovatno.” „Deluje nekako nestvarno, sve to. Jesi li siguran da smeš da veruješ tom Kerinovu?” „Vini mu je verovao.” „U redu.” Lajla klimnu glavom, polako ustajući. „Treba da podgrejemo biftek.” „Unutra imaš i nekoliko pečenih krompira i malo špargle.” „Onda ćemo podgrejati večeru i prionuti na jelo - ne sećam se kad sam poslednji put jela biftek - a usput ćemo skovati plan.” Otvorila je kesu. „Znaš, dobro se snalazim u kovanju planova.”

Podigla je pogled kad je skliznuo šakom niz njenu kosu. „Šta?” „Ništa, samo mi je nešto palo na pamet. Znaš, uprkos čitavoj ovoj situaciji, koja nije nimalo naivna, drago mi je što sam ovde i što ću večerati s tobom. I što ću te posle odvesti gore, da budem s tobom, da osetim tvoj dodir.”

Ona se okrenu i sklopi ruke oko njega. „Šta god da se desi.” „Šta god da se desi.”

A to je, pomisli ona, prepustivši se čaroliji trenutka, najviše što čovek može da traži.

182

Zvoncica&neky

17 Lajla žmirnu na jedno oko kad je mobilni na noćnom stočiću zapevušio poznatu melodiju.

Dodavola, ko joj je slao poruku u tako rane sate? Njen bunovni um nije mogao da se seti apsolutno nikoga ko bi mogao biti u budnom i funkcionalnom stanju pre sedam ujutru.

Rekla je sebi da ignoriše poruku i da se ponovo uljuljka u san. I odustala je od toga za trideset sekundi.

Na kraju krajeva, ona je žena. Nije poznavala nijednu ženu koja bi mogla da ignoriše činjenicu da joj je neko poslao poruku. „Pogledaćeš kasnije”, promrmlja Eš, povukavši je ka sebi dok je ustajala da dohvati mobilni. „Ja sam rob komunikacije.” Priljubivši glavu uz njegovo rame, otvorila je poruku.

Luk me je sačekao ispred zgrade kad sam se vratila kući, i spremio mi dansko pecivo za doručak pre nego što je otišao na posao. On je moj kolačić. „Vau!” promrmlja Lajla i odgovori porukom identičnog sadržaja. „Šta je bilo?” „Poruka od Džuli. Ona i Luk su zajedno.” „Odlično. Bolje da neko bude s njom dok se ovo ne završi.” „Ne... mislim, da... ali on nije tamo samo da bi pazio na nju.” Lajla spusti mobilni i ponovo se privi uz Eša. „Naravno, paziće na nju, ali... htela sam da kažem da su sad zajedno.” „To si mi već rekla.” Njegova ruka skliznu niz njena leđa i zadnjicu. „Ne mislim samo u bukvalnom smislu.” „Aha.” Skrenuo je ka njenom boku i nastavio ka grudima. Potom je naglo zastao. „Čekaj, šta si rekla?” „Rekla sam ti da su sad zajedno, kao par. I nemoj da pitaš kao par čega. Par kao dvoje ljudi u vezi.” ,,U seksualnoj vezi?” ,,I u tome, definitivno, ali to nije sve. Oni se i dalje vole, što mi je Džuli priznala kad je juče svratila do mene. Ali nije ni morala da mi prizna jer sam to već znala.” „Ti si već znala.” „To se vidi iz aviona. Pod uslovom da imaš oči.” „Ja imam oči.” „Ali nisi gledao. Razmišljao si o nečemu drugom. Uključujući...” Njena ruka se nestašno spusti, zavuče se između njihovih priljubljenih tela i zaključi da je njegova muškost čvrsta i spremna. „Ovo ovde.” „Da, to ume da skrene misli.” „Nadam se da je tako.”

Usne joj zadrhtaše dok se saginjao ka njoj - tople, blago razmaknute, podatne.

183

Zvoncica&neky

Osećala se tako meko. Njena koža, kosa, obrazi, sve na njoj postade meko pod dodirom njegovih šaka i usana. Sinoć, pošto je navukla zavese, ostavila je blagi razmak kroz koji su se sad provlačili tanušni snopovi sunca.

On ju je dodirivao pod tom lenjom i snenom svetlošću, budeći njeno telo, a ona mu je uzvraćala dodirima koji su raspirivali njegovu žudnju i potrebu. Nije bilo žurbe pod tom prigušenom svetlošću, jer su osećali jedno drugo u tami. Nije bilo potrebe da hitaju ka vrhuncu. Umesto toga, prepustili su se dugom i laganom užitku, plutajući na plimi senzacija, priljubljenih tela, milujući se jezicima, dodirujući se vrhovima prstiju, sve dok nisu poželeli još više.

Samo još malo.

I još malo kad je zaronio u nju, podižući se i spuštajući kao u nekom usporenom pospanom plesu. Spustila je šake na njegovo lice, nežno ga milujući i gledajući mu pravo u oči. I primetila je kako je posmatra kao da na čitavom svetu nije postojalo ništa osim toga.

Samo ovo sad. Samo ona.

Samo ovo sad, ponovi u sebi, izvivši se da mu pruži još. Samo on, pomisli, povukavši njegovo lice ka sebi i ulivši sve što je imala u taj poljubac.

Meko, nežno i tiho zadovoljstvo teklo je poput vina, sve dok se, opijeni i omamljeni, nisu otisnuli preko poslednjeg talasa.

Nešto kasnije, još uvek pospana i ošamućena, krenula je niz stepenice da napravi kafu, dok je Erl Grej veselo tapkao za njom. „Samo me pusti da ovo odnesem dole, važi? A onda te vodim u šetnju.” Žacnula se čim je izgovorila reč šetnja. Kao što je bila upozorena, psić poče da kevće na sav glas i da šeni od radosti i nestrpljenja. ,,U redu, u redu, moja greška. Samo minut.”

Otvorila je vratanca na ormariću da uzme povodac, plastične kese i japanke koje je tu držala isključivo u tu svrhu. „Šta se dešava?”, upita Eš, banuvši unutra. „Je li dobio fras?” „Ne, nije fras. Samo je srećan. Greškom sam izgovorila reč š-e-t-nj-a i sad snosim posledice. Moram da ga izvedem pre nego što ga strefi srčka od ovolikog cupkanja.” Zgrabila je šolju i napunila je crnom kafom. „Neću dugo.” „Mogu ja da ga izvedem.” „To je moj posao” podseti ga ona, izvadivši šnalu iz džepa i prikačivši kosu u par brzih ekspertskih poteza. „Ali za slučaj da si zaboravio, juče sam ja napravila kajganu.” Skrenula je pogled ka njemu dok je stavljala povodac skoro histeričnom psu. „Luk je juče napravio mafin za Džuli, praktično ni od čega. A jutros joj je spremio dansko pecivo.” „Ma pusti Luka, samo se hvali. Ko da ja ne umem da napravim doručak. Štaviše, pravi sam majstor za sipanje pahuljica u činiju. To mi je specijalnost.” „Srećom po tebe, u gornjem ormariću levo od frižidera nalaze se pahuljice sa kakaoom.

Brzo se vraćamo.” „Pahuljice sa kakaoom?” „Slaba sam na njih”, doviknu Lajla zgrabivši ključeve, i psić munjevito pojuri ka vratima.

184

Zvoncica&neky

„Pahuljice sa kakaoom”, ponovi Eš u naprasno pustoj kuhinji. „Nisam to jeo još od... zapravo, mislim da nikad nisam jeo pahuljice s kakaoom.”

Pronašao je kutiju, otvorio je, zagledao se u sadržaj. Nehajno slegnuvši ramenima, zavukao je ruku unutra i ubacio nekoliko komada u usta.

I shvatio da se čitavog života ponašao kao snob, bar kad su pahuljice s kakaoom u pitanju.

Popio je malo kafe i nasuo pahuljice u dve činije. Tada se prisetio koliko je truda Lajla sinoć uložila u serviranje večere i, shvativši da se sad takmiči i s Lukom, servirao je doručak i na poslužavnik.

Pronašao je notes i olovku, i napravio svoju verziju poruke za dobro jutro pre nego što je sve preneo na terasu na trećem spratu.

Lajla ulete u kuću jednako haotično kao što je i izletela napolje, samo što je ovog puta nosila Erla Greja u naručju. „Ovaj pas je nemoguć! Pokušao je da zaskoči lasu - da bi se tukao ili pario s njom, ne znam ni sama. Nakon takvog cirkusa, oboje smo mrtvi od gladi pa bi... zaboga, pričam sama sa sobom”, iznenada je shvatila.

Blago se namrštivši, podigla je cedulju koja je stajala na kuhinjskom pultu. I njen namrgođeni izraz lica se istog časa pretvori u blistavi osmeh.

Eš ih je skicirao kako sede za stolom na terasi, kucajući se šoljama s kafom. Nacrtao je čak i Erla Greja kako šeni na zadnjim nožicama i maše prednjim šapama. „Ah, ovo je baš slatko”, promrmljala je dok joj je srce poskakivalo od sreće, skoro isto kao psić na Ešovom crtežu. „Ko bi pomislio da ujutru može da bude tako šarmantan? Koliko vidim, Erle, imaćemo doručak na terasi. Čekaj samo da uzmem granule.”

Eš je stajao pored visokog zida, gledajući ka zapadu, ali se okrenu čim je Lajla kročila na terasu, noseći malog psa i dve sićušne činije. „Sjajna ideja, nema šta.” Spustila je psića u hladovinu, stavila činiju s granulama ispred njega, i nasula mu vode u drugu činiju. „Ah, divno si to aranžirao. Ti i tvoje umetničko oko.”

Na stolu su stajale dve plave činije s pahuljicama, još jedna s jagodama, čaše sa sokom, beli rebrasti bokal s kafom, iz istog servisa kao posude za šećer i pavlaku, i bele salvete s plavim prugama. Aranžman je upotpunio grančicom zevalice - očigledno maznutom iz neke od saksija - koja je razmetljivo štrcala iz izdužene graciozne vaze. „Nije dansko pecivo, ali...”

Lajla mu priđe i podiže se na prste da ga poljubi. „Prosto otkidam na pahuljice.” „Ja ne bih išao baš tako daleko, ali nisu loše.”

Ona ga povuče ka stolu i sede. „Posebno mi se dopao onaj crtež. Zapamtiću da se sledeći put očešljam pre nego što izvedem psa u šetnju.” „Volim kad si razbarušena.” „Da, muškarci padaju na divljakuše. Mleko?”

On se sumnjičavo zagleda u sadržinu svoje činije. „Šta se dešava kad ovome dodaš mleko?” „Magija”, obeća ona i nasu mleko u obe činije. „Gospode, kakav divan dan. Kiša je sve sprala i rasterala omorinu. Kakvi su ti planovi za danas?”

185

Zvoncica&neky

„Mislio sam da nastavim sa istraživanjem, ali sad mi se čini da je to gubljenje vremena.

Možda je bolje da sačekam Kerinova i vidim šta on ima da nam kaže. Možda ostanem ovde da malo skiciram. Njujork iz ptičje perspektive. A treba da obavim i neke pozive.”

Zagnjurio je kašiku u pahuljice. „Nije loše”, ponovio je. „Ne izgleda baš sjajno, ali ako ne gledaš šta jedeš, sasvim je prihvatljivo.” „Ja ću pokušati malo da radim. A kad taj tip stigne, videćemo šta nam je činiti. Možda treba da razmotrimo mogućnost da oni - ko god to bio - već imaju to drugo jaje. To u obliku nesesera?” „Moguće.” To mu uopšte nije palo na pamet. „Samo što ga nisu dobili od Olivera, a on je imao dokumente. Detaljno sam pročešljao njegove papire. Ali čak i da imaju drugo, još uvek žele ono koje je kod mene. Pa ipak, poznajući Olivera, mislim da je on planirao da zgrne dobre pare na prvom jajetu, i da potom tim novcem finansira pronalaženje drugog jajeta, koje bi mu donelo još veći profit. Što više to bolje. To je bio Oliverov modus operandi.” ,,U redu. Onda ćemo krenuti od te pretpostavke. To jaje verovatno više nije u Rusiji. Po svoj prilici, da je ostalo u Rusiji, više se ne bi smatralo izgubljenim. Neko ga je verovatno prošvercovao, ili prodao na crnom tržištu, ili tako nešto. Šanse da se nalazi u posedu osobe od koje je tvoj brat otkupio prvo jaje prilično su slabe. Teško je poverovati da je jedna osoba mogla da ima oba jajeta. A čak i da jeste, on bi u tom slučaju sigurno odlučio da kupi oba, zar ne? Što više to bolje, jesi li tako rekao?”

Gricnula je jednu jagodu. „Znači, to verovatno eliminiše Rusiju i dotičnog klijenta iz Njujorka. Napredujemo.” „Bolje da sačekamo Kerinova.” „Naravno. Ali mrzim da čekam.” Lajla nasloni bradu na ruku. „Volela bih da znam ruski.” „I ja.” „Donekle se snalazim na francuskom. Prilično slabo. U srednjoj školi sam pohađala časove francuskog samo zato što sam maštala da se jednog dana preselim u Pariz i da živim u nekom ljupkom stanu na mansardi.”

Da, lako je mogao da je zamisli tamo, shvati Eš. Mogao bi da je zamisli na bilo kom mestu pod kapom nebeskom. „Šta bi radila u Parizu?” „Naučila da nosim ešarpe na milion različitih načina, kupovala savršene bagete i napisala briljantni tragični roman. Ali sam se kasnije predomislila, shvativši da zapravo želim samo da posetim Pariz. Mislim, zašto bih želela da napišem briljantni tragični roman kad ja lično nikad ne bih poželela da čitam takve stvari?” „Koliko si godina imala kad si to shvatila?” „Bila sam na drugoj godini koledža, gde nas je jedna matora i zatucana profesorka engleske književnosti terala da besomučno čitamo briljantne tragične romane. Iskreno rečeno, uopšte nisam kapirala šta je bilo tako briljantno u nekima od njih. Preokret je nastupio kad sam uspela da prodam jednu kratku priču časopisu Zapanjujuće priče - priču koja me je lansirala u ovaj biznis, jer se iz nje razvio serijal na kome sada radim. Bila sam ludački uzbuđena zbog toga.” „Koliko si tada imala godina? Devetnaest, dvadeset?” Moraće da pronađe i pročita tu priču, pomislio je, da stekne neki uvid u ono što je nekad bila. „Normalno je da si bila uzbuđena.”

186

Zvoncica&neky

„Baš tako. Čak je i mom ocu bilo drago.” „Čak?” „Nije trebalo baš tako da kažem.” Slegla je ramenima i zahvatila još pahuljica. „Znaš, po njegovom mišljenju, pisanje romana predstavlja lep hobi. Ali on se nadao da ču zasukati rukave i postati profesor na koledžu. U svakom slučaju, ta vest je dospela do ušiju moje profesorke, koja je potom pred čitavim razredom nadobudno objavila da je to loše napisano popularno smeće i da svako ko čita ili piše popularno smeće samo gubi vreme na njenim predavanjima - štaviše, i na samom koledžu.” „Ljubomorna kučka.” „Bila je kučka, to je neosporno, ali ona je verovala u to. Sve što je bilo napisano u poslednjih sto godina za nju je bilo smeće. Bilo kako bilo, njene reči su me opasno pogodile i zato sam napustila njena predavanja, a potom i koledž. Na silno razočaranje svojih roditelja.

I tako...”

Krenula je da ponovo slegne ramenima, ali on je uhvati za ruku. „I tako si im svima pokazala.” „Nisam baš sigurna u to. Kako si ti...” „Ne, ne pitaj kako je meni bilo na koledžu. Šta se desilo kad si napustila studije?” „Počela sam da pohađam tečajeve popularne fikcije i da blogujem. Pošto je moj otac počeo da zvoca kako bi mi vojska pružila pravo usmerenje i disciplinu, rešila sam da se zaposlim kao konobarica, da se ne osećam krivom što živim na njegov račun kad apsolutno nisam imala nameru da prihvatim njegov savet. Sad je ponosan na mene. I dalje očekuje da napišem nešto briljantno, ako ne i tragično, ali prihvata to što radim. Uglavnom.”

Eš nije hteo da razmišlja o njenom ocu, bar zasad. Odlično je poznavao očeve koji nisu bili naročito zadovoljni što su njihova deca odlučila da se bave time čime se bave. „Kupio sam tvoju knjigu.” „Nisi valjda?” Usplahirena, Lajla se zagleda u njega. „Ozbiljno?” ,,I pročitao je. Zabavna je i duhovita. I neverovatno vizuelna. Umeš da napraviš fantastične slike pomoću reči.” „To je ogroman kompliment pošto dolazi od slikara. Naravno, povrh komplimenta da si zbog mene rešio da pročitaš roman namenjen tinejdžerskom uzrastu.” „Ja svakako nisam tinejdžer, ali uspela si da me uvučeš u priču. Shvatam zašto Rajli ne može da dočeka sledeću knjigu. Nisam ti to ranije pomenuo”, dodao je, „jer bi pomislila da to kažem samo zato što hoću da te odvučem u krevet. Sad se ne izlažem tom riziku.” „To je tako... pažljivo. Da, verovatno bih to pomislila... mada bi svejedno dobio neki poen. Ali ovako si dobio mnogo više. Ovde je baš lepo”, rekla je pokazavši ka obrisima grada. „Urbano, ali normalno. Dok sedim ovde čini mi se da je ovaj grad nespojiv s nemilosrdnim kolekcionarima i izgubljenim carskim jajima, da su to stvari koje postoje samo u romanima.” „Kejli bi mogla da pronađe neko od njih.”

Pomislivši na svoju glavnu junakinju, Lajla zavrte glavom. „Ne, ne Faberžeovo, ali mogla bi da pronađe jaje iz neke mistične legende. Zmajevo jaje ili čarobno kristalno jaje. Hmm. To bi moglo da bude zanimljivo. A da bi bilo šta pronašla, treba da prionem na posao.”

On ustade zajedno s njom. „Hoću da večeras ponovo prenoćim ovde.”

187

Zvoncica&neky

,,Oh! Zato što želiš da spavaš sa mnom, ili zato što ne želiš da me ostaviš samu?” „Oba.” „Više mi se sviđa prvi razlog. Ali ne možeš da se useliš ovde kao kuće-paziteljkin pomoćnik, Eše.”

On je uhvati za ruku dok je prebacivala posuđe na poslužavnik. „Neka zasad ostane na tome da ću večeras prenoćiti ovde.”

Kratkoročni planovi se lakše ostvaruju, zaključi ona. ,,U redu.” ,,A sutra možeš da mi pokloniš nekoliko sati u ateljeu. Možeš da poneseš i psa.” „Stvarno?” „Usput možemo da svratimo do Lukove pekare.” „Da me podmitiš kapkejkom. To mi je omiljeni mito. U redu. Videćemo kako će se situacija razvijati. Ali pre toga treba da se vidimo s Kerinovom. To nam je prva stavka na spisku.”

Eš je voleo spiskove i dugoročne planove i sve korake koji su potrebni da bi se stiglo od tačke A do tačke B. Voleo je da bude tu s Lajlom. Ali već je počeo da razmišlja kako bi izgledalo - i šta bi sve bilo potrebno - da stignu do tog drugog mesta.

Kada je kročila u zgradu, vrativši se iz popodnevne šetnje s Erlom Grejom, Lajla je zatekla domara kako razgovara s niskim mršavim muškarcem s t rbuhom poput fudbalske lopte i dugom sedom pletenicom. Nosio je izbledele farmerke, majicu s amblemom grupe Grejtful ded i pohabanu torbu prebačenu preko ramena.

Izgledao je kao kurir, i Lajla bi se sigurno samo osmehnula i nastavila svojim putem da nije čula kako neznanac, s jedva primetnim akcentom, izgovara ime koje joj je zvučalo poznato. „Aleksej Kerinov.” „Gospodin Kerinov?” Očekivala je nekog starijeg, svakako starijeg od pedeset i kusur godina, koliko je taj čovek po njenoj proceni imao, nekog u otmenom odelu, s urednom sedom kosom, možda i malom kicoškom bradom.

On je obazrivo odmeri kroz naočare s tamnim staklima. „Da.” „Ja sam Lajla Emerson. Prijateljica Eštona Arčera.” „Ah, da.” Pružio je ruku meku kao dečja guza. „Drago mi je.” „Možete li da mi pokažete neku ispravu?” „Naravno.” On izvadi novčanik i pruži joj vozačku dozvolu. Sa položenim i za motocikl, primetila je. Ne, uopšte ga nije tako zamišljala. „Povešću vas gore. Hvala vam, Dvejne.” „Nema na čemu, gospođice Emerson.” „Mogu li da ostavim prtljag?” Kerinov pokaza na putni kofer koji je stajao sa strane. „Naravno”, odgovori Dvejn. „Negde ću ga skloniti.” „Hvala vam. Upravo stižem iz Vašingtona”, rekao je Lajli dok su išli ka liftu. „Kratko poslovno putovanje. To je minijaturna pudla?” Ispružio je ruku da je Erl Grej onjuši. „Moja tašta ima takvog psa. Zove ga Kivi.” „Ovaj se zove Erl Grej.” „Otmeno.”

188

Zvoncica&neky

„Koliko vidim, volite Grejtful ded?” Pokazala je na majicu, nateravši ga da se osmehne. „To je bio prvi koncert na koji sam otišao kad smo stigli u Ameriku. Bio sam preobražen.” „Koliko ste dugo ovde?” „Imao sam osam godina kad smo napustili tadašnji Sovjetski Savez.” „Pre nego što je pao Berlinski zid.” „Da, pre toga. Moja majka je bila balerina u Boljšom teatru, a otac nastavnik istorije, veoma pametan čovek, koji je tako vešto skrivao svoja politička uverenja da čak ni njegova deca nisu znala za njih.” „Kako ste se izvukli iz zemlje?” „Sestra i ja dobili smo dozvolu da prisustvujemo londonskoj izvedbi Labudovog jezera.

Naš otac je u Londonu imao neke prijatelje i kontakte. On i majka mesecima su planirali to bekstvo, ništa ne govoreći ni Talji ni meni. Jedne noći, posle jedne predstave, ušli smo u taksi, moja sestra i ja, misleći da idemo na večeru. Ali čovek za volanom nije bio taksista, već očev prijatelj koji je ludački nagazio gas i jurnuo preko londonskih ulica, sve do ambasade, gde smo dobili azil. Odatle smo otišli u Njujork. Bilo je veoma uzbudljivo.” „Kladim se da je vama bilo uzbudljivo, jer ste tad imali samo osam godina, ali to je za vaše roditelje sigurno bilo zastrašujuće iskustvo.” „Tek pošto se sve završilo, shvatio sam kakvom su se riziku izložili. Vidite, nama je bilo lepo u Moskvi. Imali smo dobar, čak i privilegovan život.” „Ali oni su želeli slobodu.” „Da. Više zbog svoje dece nego zbog njih samih. I uspeli su to da nam podare.” „Gde su oni sada?” „Žive u Bruklinu. Otac je u penziji, a majka ima malu plesnu školu.” „Ostavili su sve za sobom”, reče Lajla dok su izlazili iz lifta, „da bi svojoj deci podarili život u Americi. Oni su pravi heroji.” „Da, vi to shvatate. Njima dugujem... Džerija Garsiju i sve ostalo. Jeste li i vi poznavali Vinija?” „Ne, ne baš. Ali znam da ste mu vi bili dobar prijatelj.” Otključala je vrata stana. „Žao mi je.” „Bio je divan čovek. Sutra je sahrana. Ko je mogao da pretpostavi... Čuli smo se pre samo nekoliko dana. Kad sam pročitao dokumente, pomislio sam: Vini će biti raspamećen kad ovo čuje. Jedva sam čekao da popričam s njim, da se vratim u grad i da zajedno isplaniramo šta da radimo. A sad...” ,,A sad treba da sahranite svog prijatelja.” Lajla mu utešno stegnu ruku i uvede ga u stan. „Ah, divan stan! Kakav pogled! Ovo je Džordž Treći.” Ustremio se pravo ka pozlaćenoj komodi. „Prelepo! Savršeno! Kraj XVIII veka, možda 1790. Vidim da sakupljate burmutice.

Ovo je opal naročitog kvaliteta. A ovo ovde... oprostite.”

Okrenuo se ka njoj, pokajnički raširivši ruke. „Toliko sam se zaneo da sam zaboravio na pristojnost.”

189

Zvoncica&neky

„Delili ste ista interesovanja s Vinijem.” „Da. Upoznali smo se na aukciji, dok smo se nadmetali za jednu berzer stolicu, od satenskog drveta.” Čula je prizvuk naklonosti i tuge u njegovom glasu. „Ko je pobedio?” „On. Bio je opak borac. Imate izvanredan ukus, gospođice Emerson. I briljantno oko.” „Molim vas, zovite me Lajla. I ne mogu baš da kažem...”

Eš izađe iz lifta, odmerivši Kerinova munjevitim pogledom, a onda se ustremi ka Lajli i zakloni je telom. „Eše, ovo je Aleksej Kerinov. Srela sam ga u predvorju kad sam se vratila iz šetnje s Erlom.” „Poranili ste.” „Da, voz je ranije stigao i brzo sam uhvatio taksi. Došao sam pravo ovde, kao što ste tražili.” Kerinov podiže ruke, kao da se predaje. „Shvatam vašu obazrivost.” „Pokazao mi je vozačku dozvolu pre nego što smo krenuli gore. Koliko sam videla, vozite motocikl.” „Da, harli, s vrhunskim performansama. Doduše, moja supruga nije naročito srećna zbog toga.” Blago se osmehnuo, ne skidajući pogled s Eša. „Znate, video sam vašu sliku”, reče, ,,s Oliverom i vašom sestrom Žizelom, među slikama Vinijeve dece, na prelepom stolu ukrašenom intarzijama, iz perioda Vilijama i Meri, u dnevnoj sobi na prvom spratu Vinijeve kuće. On vas je voleo kao sopstveno dete.” ,,I ja sam gajio ista osećanja prema njemu. Hvala vam što ste došli.” Eš konačno pruži ruku. „Malo sam nervozan”, priznade Kerinov. „Od onog razgovora nisam mogao oka da sklopim. Podaci iz tih dokumenata izuzetno su važni. Znate, u mom svetu uvek ima nekih priča, nekih šaputanja koja se tiču izgubljenih carskih jaja. U Londonu, u Pragu, u Njujorku.

Ali ničeg što bi nas odvelo do nekog od njih. A ovo? Vi ovde imate svojevrsnu mapu, nešto kao maršrutu. Nikada ranije nisam naišao na tako konkretan trag.” „Treba da sednemo”, predloži Lajla. „Želite li da spremim čaj? Ili kafu? Ili možda nešto hladno?” „Da, može nešto hladno.” „Sešćemo u trpezariji”, odluči Eš. „Tamo ćemo lakše pogledati to što imate.” „Možete li da mi kažete koliko policija zna? O Viniju. I o Oliveru. Oprostite, trebalo je da vam izjavim saučešće, zbog brata. Upoznao sam ga u Vinijevoj radnji. Bio je tako mlad”, rekao je glasom iz koga je izbijalo istinsko žaljenje. ,,I veoma šarmantan.” „Da, jeste.” „Dokumenti su bili kod njega? Kod Olivera?” „Da.” Eš mu pokaza da sedne za izduženi sto. „Ona su ga koštala glave, baš kao i Vinija. Obojica su umrli zbog blaga do koga ona mogu da odvedu. Ta jaja vrede nebrojene milione dolara. A u istorijskom smislu? Njihov pronalazak je od ogromnog značaja. Za nekog kolekcionara, njihova vrednost je neprocenjiva. Postoje ljudi koji bi, van svake sumnje, bili spremni da ubiju samo da ih se 190

Zvoncica&neky

dočepaju. A opet, posmatrano iz istorijske perspektive, ta jaja su već poprskana carskom krvlju.”

Smestivši se za sto, Kerinov otvori torbu i izvadi koverat od manile. „Ovo su dokumenti koje sam dobio od Vinija. Stavite ih na sigurno mesto.” „Hoću.” „A ovo su moji prevodi.” Izvadio je još dva koverta. „Po jedan za svako jaje. I njih treba da stavite na sigurno. Dokumenti su pretežno napisani na ruskom - kao što ste vi i Vini verovatno zaključili. Ali ima i nekih na češkom. Za njih mi je trebalo više vremena. Mogu li?”, upitao je pre nego što je otvorio jedan od koverata. „Ovde se nalazi opis, podaci koji su nam već poznati iz Faberžeove fakture, iz inventara zaplenjenog carskog blaga koji je sačinjen 1917. godine, u vreme revolucije.”

Eš pročita otkucani prevod u kome se nalazio opis Anđeoske kočije. „To jaje je naručio Aleksandar Treći, za svoju suprugu Mariju Fjodorovnu. Tada je koštalo dve hiljade i trista rubalja. Pozamašna svota za to vreme, a neki bi čak rekli i prilično razmetljiva, s obzirom na stanje u kome su se nalazili država i narod. Pa ipak, to je ništa u poređenju s vrednošću koju ono danas ima.” „Hvala vam”, reče kad se Lajla vratila nazad noseći poslužavnik s bokalom limunade i visoke čaše s ledom. „Limunada mi je omiljeno piće.” ,,I meni.” Čim je Lajla spustila čašu, Kerinov je podiže i otpi veliki gutljaj. „Grlo mi se osušilo. Ovo je istovremeno uzbudljivo i zastrašujuće.” „Kao i bekstvo iz Sovjetskog Saveza posle baletske predstave.” „Da.” Kerinov polako udahnu. „Dakle, car Nikolaj, koji je nasledio presto od svog oca, poslao je milione seljaka u Veliki rat. Zemlja i narod platili su strašan danak, i seme revolucije počelo je da klija. Radnici su počeli da se organizuju želeći da zbace vladu.

Privremena vlada, sačinjena od bankara i njima sličnih, naišla je na žestoku osudu Sovjeta.

Lenjin je preuzeo vlast krvoprolićem u jesen 1917. godine, zaplenio carsku riznicu i posede i pobio sve članove carske porodice. Nešto od blaga je prodao, o čemu postoje pisana svedočanstva. Hteo je da državnu kasu napuni stranom valutom i da okonča rat. Znam da ovo liči na čas istorije, ali istorijska pozadina je veoma važna.” „Otac vas je naučio da cenite istoriju.” Lajla pogleda u Eša. „Otac mu je bio nastavnik istorije u Sovjetskom Savezu pre nego što su prebegli.”

Eš nije bio nimalo iznenađen što je Lajla već detaljno upoznata s porodičnom istorijom Kerinovih. „Da, moj otac. Učili smo istoriju naše zemlje - i drugih zemalja, naravno, ali prvenstveno svoje otadžbine.” Kerinov otpi još jedan gutljaj. „I tako se rat nastavio, a Lenjinovi pokušaji da izdejstvuje mir s Nemačkom su propali. Izgubio je Kijev, a neprijateljska vojska stigla je na svega nekoliko kilometara od Petrograda kada je najzad potpisan sporazum, i kada je Istočni front prestao da bude ratna zona.” „Strašno vreme”, promrmlja Lajla. „Zašto ništa ne naučimo iz toga?” „Moj otac bi rekao da onima koji su na vlasti nikad nije dosta. Rusija je svojom krvlju i blagom platila dva rata, građanski i svetski, a i mir je imao svoju cenu. Deo carskog blaga bio 191

Zvoncica&neky

je direktno ponuđen na prodaju, a druge stvari otišle su na diskretniji način. Nešto je ostalo u Rusiji. Od pedeset carskih jaja, skoro sva, osim osam izgubljenih komada, završila su u muzejima i privatnim zbirkama. Bar koliko je poznato”, dodao je.

Lupnuo je prstom po otkucanom prevodu. „Ovde vidimo da je Anđeoska kočija prodata 1924. godine, dakle, posle Lenjinove smrti, tokom borbe za prevlast u tročlanom komitetu, neposredno uoči Staljinovog dolaska na vlast. Rat i politika. Čini se da je jedan od funkcionera iz tročlanog komiteta imao pristup carskom blagu i da je, možda zarad lične koristi, prodao to jaje Vladimiru Starskom za dve hiljade rubalja. Daleko ispod njegove istinske vrednosti, ali i to je bila ogromna svota u Sovjetskom Savezu. Ovde dalje stoji da je Starski preneo to jaje u svoj dom u Čehoslovačkoj, kao poklon za svoju suprugu.” „Ali to nije zvanično dokumentovano, jer je to jaje, striktno posmatrano, bilo ukradeno?” upita Lajla.

Kerinov klimnu glavom. „Da. Po kulturnim zakonima tog doba, to blago pripadalo je Sovjetskom Savezu. Ali to jaje je ipak otputovalo u Prag i ostalo tamo sve do 1938. godine, kada je ponovo prodato. Nacisti su te godine okupirali Čehoslovačku i Hitlerov cilj bio je da asimiluje tu zemlju i njen narod, da je liši intelektualne klase. Sin pomenutog Starskog prodao je jaje jednom Amerikancu, Džonasu Martinu iz Njujorka, za iznos od pet hiljada američkih dolara.” „Taj Starski je to sigurno učinio iz pukog očaja”, prozbori Lajla. „Rešio je da proda sve dragocenosti koje je imao, samo da se sa svojom porodicom izvuče iz Čehoslovačke i pobegne od rata. Da putuje bez prtljaga, ali sa dubokim džepovima, i da se skloni s puta prokletom Hitleru.” „Da, delim vaše mišljenje.” Kerinov lupnu pesnicom o sto da naglasi poentu. „Novi rat, još krvi. Koliko sam uspeo da saznam, taj Džonas Martin bio je imućan američki bankar.

Novac mu nije predstavljao nikakav problem. Mislim da je u tom jajetu video samo kitnjasti svetlucavi suvenir. A i mladi Starski ga je možda prodao i ne znajući čitavu istinu o njegovom poreklu i vrednosti. Tako je jaje dospelo u Njujork, u dobrostojeću kuću u Saton plejsu.” „Gde mu je Oliver ušao u trag preko naslednice Martinovih, Mirande Svonson.” „Unuke Džonasa Martina. Taj deo priče završava se prodajom jajeta Martinu. Ali...”

Kerinov otvori drugi koverat. „Tu je i Neseser jaje. S priloženim opisom, isto kao i za Anđeosku kočiju. I sličnim istorijatom. Rat, revolucija, promena vlasti. Konfiskacija, s poslednjim zvaničnim zapisom iz 1922. godine i prebacivanje u Sovnarkom. Odatle je krenulo na put zajedno s prvim jajetom - u paru da tako kažemo - od Rusije do Čehoslovačke, i odatle do Njujorka. Od Aleksandra do Marije, potom do Lenjina i lopova iz trojnog komiteta, i na kraju preko Starskog i njegovog sina do Martina.” „Oba su završila u Njujorku.” Eš pogleda u Lajlu. „Omašili smo po tom pitanju.” „Oba”, potvrdi Kerinov, „sve do 12. juna 1946. godine, kada je Neseser jaje krenulo na novo putovanje. Taj deo... samo malo.”

Otvorio je koverat s ruskim dokumentima. „Evo, ovde.” Lupnuo je na jedan pasus. „Ovo je ponovo na ruskom, ali donekle nepravilnom. Mislim u gramatičkom i pravopisnom pogledu. Ovo je napisao neko ko nije baš vičan ruskom jeziku, ali zna dovoljno da se sporazume. Tu se pominje to jaje, ne po tačnom nazivu, već po opisu, kao kutija u obliku 192

Zvoncica&neky

jajeta, ukrašena draguljima. S damskim priborom za manikir od trinaest delova. Tu takođe piše da je Antonio Bastone dobio to jaje od Džonasa Martina Juniora u nekoj igri na pet karata.” „Dobio ga je na pokeru”, promrmlja Lajla. ,,I ja sam to tako protumačio. Kao što rekoh, u tekstu ima grešaka, ali je dovoljno razumljiv. A taj Martin Junior...” „Kad mu je nestalo kesa, Martinov sin je rešio da na talon baci nešto što mu je delovalo kao svetlucava tričarija, verovatno misleći da ima karte koje obećavaju sigurnu pobedu.”

Kerinov klimnu glavom, okrenuvši se ka Ešu. „Da, sasvim moguće. Vidite ovo ovde?

Njegova vrednost je tom prilikom procenjena na osam hiljada. Kao da kaže: Baš si baksuz, Džoni. Pronašao sam mlađeg Martina u zborniku Ko je ko? objavljenom te godine. Tada je imao dvadeset godina i s tudirao prava na Harvardu. Što se tiče Antonija Bastonea, nisam odmakao dalje od imena.” „Kao u nekom vicu”, ubaci se Lajla. „Imali su taj dokument na ruskom, ali uopšte nisu pokušali da saznaju šta u njemu piše. A tog Džonija je očigledno bolelo uvo. Bacio je jaje na talon, kao kućnu tričariju koje je hteo da se otarasi.” „I Oliver bi isto postupio”, tiho dodade Eš. ,,S jednakom nehajnošću. To zatvara neki krug, zar ne?”

Lajla ga uhvati za ruku i preplete prste s njegovim. „Oliver nije dobio šansu da nešto nauči iz svojih grešaka. Ali mi sad imamo šansu da ispravimo stvari.” „Možemo da ih pronađemo.” Kerinov se nadvi preko stola, revnosno, urgentno. „Apsolutno verujem u to. Moramo temeljno da istražimo istorijat tih jaja, da popunimo praznine. Pomislite samo gde su sve bila, kuda su putovala. Šta su sve preživela. Ta jaja nisu izgubljena, jer mi možemo da ih pronađemo. Vini... da je sad ovde, nasuli bismo po čašu votke i nazdravili u čast predstojeće potrage.” „Šta biste učinili kad biste ih pronašli?” upita Eš. „Njima je mesto u muzeju. Ovde. U najvećem gradu na svetu. Rusi bi se možda bunili, ali imamo dokumente. Sve je tu, crno na belo. Papiri koji svedoče da je jaje već dvaput prodato.

To su vrhunska umetnička dela, istorijski komadi. To je svetska baština.”

Kerinov ponovo podiže čašu, potom je naglo spusti. „Valjda ne mislite da ih zadržite? Da ih zaključate u svoju vitrinu? Gospodine Arčere, vi ste imućan čovek, možete da priuštite takvu velikodušnost. Vi ste umetnik. Sigurno shvatate koliko je važno da takva umetnička dela budu svima dostupna.” „Mene ne morate da ubeđujete. Samo sam hteo da proverim kakvo je vaše stanovište.

Lajla?” „Da.” ,,U redu. Oliver je nabavio te dokumente i Anđeosku kočiju.” „Oprostite? Rekli ste dokumente i Anđeosku kočiju? Sigurno ste mislili dokumente za Anđeosku kočiju?” „Ne, dobro ste čuli”, reče Eš. „Nabavio je i dokumente i jaje.”

193

Zvoncica&neky

Kerinov se zabezeknuto stropošta na naslon. Lice mu prvo postade bledo kao krpa, potom rumeno kao bulka. „Gospode. Blagi bože. Vi... vi ga imate? Jedno od izgubljenih carskih jaja? Ovde? Molim vas, moram...” „Nije ovde. Stavio sam ga na sigurno mesto. Mislim da je Oliver sklopio pogodbu s nekim klijentom, a onda pokušao da izvrda, da izvuče više novca. To je njega i njegovu devojku koštalo glave. A onda se isto desilo sa Vinijem, kad je pokušao da mi pomogne da pohvatamo konce. Ovo je daleko ozbiljnije od klasične potrage za blagom.” „Shvatam. Molim vas, samo malo.” Kerinov ustade, priđe prozoru, polom se vrati do stola, pa ponovo krenu ka prozoru. „Srce mi lupa kao ludo. Pitam se šta bi moj otac rekao, kao čovek koji proučava prošlost i koga ne zanimaju bogataške igračke. Šta bi on rekao kad bi saznao da njegov sin ima nekog udela u pronalaženju takvog istorijskog blaga?”

Vratio se do stola i polako se spustio na stolicu, pažljivo i obazrivo, skoro kao neki starac. „Možda je budalasto da u ovakvom trenutku razmišljam o svom ocu.” „Ne, nipošto.” Lajla zavrte glavom. „Svi želimo da naši očevi budu ponosni na nas.” „Toliko toga mu dugujem.” Kerinov se potapša po majici. „Za mene, čoveka koji na bogataške igračke gleda kao na umetnost, ovo je životno dostignuće. A za Vinija...”

Zaćutao je, utučeno pritisnuvši oči. Potom spusti šake na sto i preplete prste. „Vi ste mi ukazali svoje poverenje i ja sam vam neizmerno zahvalan zbog toga. Zahvalan i dirnut.” „Vini vam je verovao.” „Pomoći ću vam na svaki mogući način, isto kao što bih učinio za njega. Sve što je u mojoj moći. On je na vas gledao kao na sina”, ponovi Kerinov. „I zato ću učiniti sve što mogu.

Vi ste videli to jaje. Dodirnuli ga.”

Ništa ne rekavši, Eš izvadi mobilni iz džepa i pronađe fotografije. „Bože. Milostivi bože. Izvanredno, i više od toga. Koliko znam, vi imate jedinu jasnu fotografiju tog umetničkog dela. Njemu je mesto u muzeju, u Metropolitenu. Ono više ne sme da bude skriveno od očiju sveta.” „Kad završimo s ovim, više neće biti skriveno. Ljudi koji su želeli da se domognu tog jajeta ubili su dva člana moje porodice. To nije samo umetničko delo i istorijsko blago, već i moj glavni adut. A sad se ispostavlja da postoji još jedno jaje. Moramo da ga pronađemo pre njih. Da bismo to učinili, moramo da uđemo u trag Antoniju Bastoneu ili njegovim naslednicima. On bi sad trebalo da ima preko devedeset godina, što znači da su šanse da je još živ prilično slabe.” „Ali zato postoji sasvim realna šansa da je on prodao to jaje, ili ga i sam izgubio na pokeru, ili ga poklonio nekoj ženi.” Lajla podiže ruke. „Pa ipak, mislim da se čak ni bogataškim sinovima - ako je taj Bastone bio sličnog kova kao malerozni Džoni - ne dešava baš svakog dana da na pokeru osvoje tako neobičnu stvarčicu punu svetlucavih dragulja. Ta priča je možda p reneta narednim generacijama, zajedno s pričom o daljoj sudbini tog jajeta.

To bi moglo da nam posluži kao dobra odskočna daska.” „Znamo da je Martin 1946. godine studirao prava na Harvardu. Možda su zajedno išli na fakultet. Možda je Miranda Svonson čula za tu priču. Probaću da nešto iščeprkam” odluči Eš. „Ja ću nastaviti sa istraživanjem. Treba da obavim neke poslove, ali to može da sačeka.

Ovo je sad prioritet. Hvala vam što ste mi pružili šansu da učestvujem u ovome, da budem deo istorije.” Uputivši mu dug i ozbiljan pogled, Kerinov mu vrati mobilni.

194

Zvoncica&neky

„Samo malo.” Lajla brzo ustade i krenu kroz stan. „Ovo mora da ostane u strogoj tajnosti”, započe Eš. „Shvatam. Imate moju reč.” „Niko ne sme da zna za to, čak ni vaša porodica.” „Da, čak ni oni”, složi se Kerinov. „Poznajem neke kolekcionare i ljude koji bi mogli da znaju nešto više. Preko svojih veza mogu da se raspitam koji klijenti pokazuju naročito zanimanje za Faberžeova jaja ili ruske antikvitete.” „Raspitajte se, ali pažljivo. Oni su već tri puta okrvavili ruke. Neće se libiti da ponovo ubiju.” „Moj posao je da se raspitujem za takve stvari, da prikupljam informacije o kolekcionarima i umetničkim zbirkama. Neću pitati ništa što bi moglo da pobudi sumnju.”

Lajla se vrati noseći poslužavnik s tri niske čaše i zamagljenom flašom ketel votke.

Kerinov je razneženo pogleda. „Veoma ste ljubazni.” „Mislim da situacija to nalaže.” Nasula je tri čaše ledene votke i podigla svoju. „Za Vinija!” „Za Vinija!” promrmlja Kerinov i navrnu čašu. „Još jednom.” Lajla ponovo nasu votku. „Za opstanak umetnosti! Kako se na ruskom kaže živeli?” „Ako želim da vam nazdravim, reći ću зa baшe зdopobьe.” ,,U redu. 3a baшe зdopobьe!” „Imate odličan sluh. Za opstanak umetnosti, za naše zdravlje i uspeh!” Kucnuli su se čašama, tri jasna zveketa stopljena u jedan. Da, pomisli Lajla naginjući čašu s votkom, došlo je vreme da predu na sledeći korak.

195

Zvoncica&neky

18 Lajla je privremeno batalila pisanje i zamislila se nad prednostima moderne tehnologije. Dok je Eš zvao svoje poznanike s Harvarda, ona je rešila da okuša sreću na društvenim mrežama. Čovek koji je bio nadomak stote, pod uslovom da je još živ, verovatno nije visio na internetu, ali su njegovi potomci sigurno imali profile na Fejsbuku.

Možda njegov unuk, koji je dobio ime po dedi. Ili unuka, koja se možda zove Antonija.

Neće škoditi da provršlja po Guglu i Fejsbuku koristeći ono malo podataka kojima su raspolagali.

Ako tome doda Džonasa Martina, razmišljala je, mogla bi da začeprka još dublje i proveri da li potencijalni kandidati imaju zajedničke prijatelje, nekog ko ih povezuje.

Primetivši kako Eš okleva pred širokim zasvođenim vratima trpezarije, Lajla mu pokaza da ude. „Trenutno ne pišem. Samo sprovodim svoju verziju istraživanja. Da li se tebi posrećilo da nešto saznaš?” „Zamolio sam jednog prijatelja za uslugu i dobio link za godišnjak pravnog odseka na Harvardu. U periodu od 1943. do 1945. godine, univerzitet nije objavljivao godišnjake, ali je 1946. godine objavljena skromnija verzija, bez fotografija. Proveriću šta tamo može da se pronađe, a pogledaću i izdanja iz narednih godina.”

Lajla se zavali na naslon. „Dobar početak.” „Mogao bih da unajmim nekog detektiva da to obavi.” „I da nam uskratiš tako sjajnu zabavu? Ja sam rešila da prošvrljam po Fejsbuku.” „Po Fejsbuku?” ,,I ti imaš Fejsbuk stranicu”, podseti ga ona. „Kad smo već kod toga, malopre sam ti poslala zahtev za prijateljstvo. Štaviše, rekla bih da imaš dva profila, privatni i profesionalni.

Nisi ažurirao profesionalnu stranicu duže od dva meseca.” „Zvučiš kao moj agent”, promrmlja on. „Postavim nove slike kad se setim. Zašto vršljaš po Fejsbuku?” „Zašto si napravio privatni profil?” „Koliko se sećam, zato što mi to pomaže da proverim šta se dešava u mojoj porodici.” „Eto vidiš. Kladim se da u porodicama Bastone i Martin ima ljudi koji rade isto što i ti.

Bastone - to je italijansko prezime. Kladim se da nisi znao da je Italija deveta zemlja na svetu po broju korisnika Fejsbuka.” „Priznajem da nisam.” „Takođe treba da znaš da na Fejsbuku postoje šezdeset tri osobe registrovane pod imenom Antonio Bastone, plus tri Antonije. Trenutno proveravam Tonije, u obe verzije, sa i ili ipsilon na kraju. Potom, tu je i kombinacija sa amerikanizovanim Entoni. Proveriću sve te ljude i probati da pristupim spiskovima njihovih prijatelja. Ako negde naiđem na prezime Martin ili Svonson, kako se preziva Martinova naslednica, mogla bih da ubodem premiju.”

196

Zvoncica&neky

„Fejsbuk”, ponovi on nateravši je da prasne u smeh. „Tebi to nije palo na pamet jer ti je zamorno čak i da ažuriraš vlastiti profil.”

On sede preko puta nje. „Lajla.”

Ona skloni laptop u stranu i sklopi šake preko stola. „Eštone.” „Šta ćeš da radiš s tih šezdeset šest imena?” „Mislim da će ih biti mnogo više kad ubacim i Tonije u obe verzije. Kao što sam rekla, tad prelazim na spiskove prijatelja. Nezavisno od toga da li pronađem neku vezu između njih, počeću da ih kontaktiram preko Fejsbuka, raspitujući se da li oni slučajno nisu potomci izvesnog Antonija Bastonea, koji je tokom četrdesetih studirao na Harvardu. Doduše, ko zna da li je stvarno bio na Harvardu - dođavola, mogli su komotno da se upoznaju i u nekom striptiz baru - ali to ćemo iskoristiti kao potencijalni trag. Možda mi se posreći, naročito ako to iskombinujem s paralelnom potragom na Guglu.” „Prilično kreativno.” „Kreativnost je božanstvo kome se klanjam. A tehnologija moj obožavani ljubavnik.” „Ti uživaš u ovome.” „Znam. Neki glasić u glavi mi govori da ne bi trebalo toliko da uživam, jer bi neko, u slučaju da nabasam na pravi trag, mogao da mi skine glavu zbog toga. Ali ne mogu da odolim. Sve ovo je prosto fascinantno.”

On pruži ruku preko stola, stegavši joj šaku. „Neću dopustiti da ti se bilo šta desi. I molim te, ne govori da umeš da vodiš računa o sebi. Sad si sa mnom.” „Eše...”

On joj još čvršće stegnu šaku. „Sada smo zajedno u tome. Možda nam treba vremena da se naviknemo na tu činjenicu, ali tako stoje stvari. Pričao sam s Bobom.”

Njene misli se naprasno prestrojiše. „Sa kim?” „Sa mojim bratom Bobom.”

Dakle, zajedno sa Žizelom, Rajli i Estebanom, na tom spisku se nalazio i neki Bob? „Moraćeš da mi napraviš kopiju svog porodičnog stabla.” „Trenutno je kod Endži. On i Frenki - to je Endžin i Vinijev najstariji sin - prilično su bliski. Rekao sam mu da zamoli Frenkija da iz Vinijeve evidencije prikupi podatke o posedu Svonsonovih i poslovima koje je Oliver vodio.” „Da proveriš da li ćeš tamo pronaći neki podatak o Neseser jajetu ili tom Bastoneu.” „Šanse mi nisu baš velike, ali vredi pokušati. Ponovo sam pokušao da pronađem Svonsonove, a onda sam došao na ideju da pozovem svoju majku. Ona poznaje praktično sve u gradu, pa je stigla da površno upozna čak i Mirandu Svonson, koju opisuje kao luckastu pomodarku. Pristala je da okrene nekoliko brojeva i da se raspita gde su Miranda Svonson i njen muž Bif otišli na odmor.” „Nemoguće da se zove Bif. Niko ne može da se zove Bif.” „Moja majka misli da može.” Spustio je pogled ka mobilnom, koji je pozvonio na stolu. „Eto, vidiš. Kako se ranije nisam setio svoje majke? Mama”, prozbori u slušalicu prihvativši poziv. „Ti ne gubiš vreme.”

197

Zvoncica&neky

Lajla ga ostavi da na miru obavi razgovor i krenu na sprat da uzme sandale, kačket i naočare za sunce. Usput je u džep ćušnula torbicu u kojoj je držala ključ, nešto novca i ličnu kartu. Krenuvši nazad ka prizemlju, na stepeništu je srela Eša koji je očigledno krenuo da je potraži. „Gde si nestala?” upita on. „I gde ideš?” „Otišla sam da pokupim stvari za šetnju, pre nego što izađem s Erlom Grejom. Ili još bolje, pre nego što izađemo svi zajedno. Prijaće ti da malo prošetaš, a usput možeš da mi ispričaš šta si saznao od majke.” „Dobro.” Eš začkilji, zagledavši se u njen kačket. „Navijaš za Metse?”

Ona ponosno podiže pesnicu. „Hajde, samo probaj.”

Eš zavrte glavom. „Ovo je ozbiljan test za našu vezu. Idem po povodac.” „Ne zaboravi higijenske kese”, doviknu ona.

Naoružani potrebnim priborom, jedva obuzdavajući raspamećenog psića, izašli su na ulicu i krenuli stepeništem koje je povezivalo Tjudor Siti sa obližnjim parkom. „Da li je ovo neki znak?”, prozbori Lajla. „To što silazimo niz Stepenište Šaranskog, nazvano po ruskom disidentu.” „Mislim da, kad završimo s ovim, dugo neću želeti da pomislim na bilo šta što ima veze s Rusijom. Ali u pravu si što se tiče šetnje. Stvarno mi prija.”

Uživao je u prijatnom strujanju svežeg vazduha i tutnjavi saobraćaja iz Prve avenije, dok su koračali iza sićušnog psa koji je ushićeno cupkao niz široku stazu, sporadično zaklonjenu bagremovim krošnjama.

Potom su nastavili kružnom stazom oko prostranog travnjaka, zašavši u mirnu i tihu urbanu oazu. Park je bio pun šetača. Neki su gurali kolica s malom decom, neki su šetali pse ili vodili telefonske razgovore, a neki - poput tipa sa žgoljavim belim nogama i mobilnim zadenutim ispod pojasa uzanog crnog biciklističkog šortsa - poskakivali u ritmu muzike koja je dopirala kroz slušalice. „Dakle, je li tvoja majka uspela nešto da postigne?”, upita Lajla dok je Erl Grej njuškao po travi zanoseći se levo-desno. „Pogledala je u svoj tefter. Ako misliš da moje porodično stablo predstavlja impresivan prizor, treba da vidiš njen telefonski imenik. Iscrpan kao regrutni spisak. Pozvala je jednu prijateljicu koja se druži s Mirandom Svonson. Miranda i njen muž trenutno su u Hemptonsu i ostaće tamo sve do Praznika rada, mada se povremeno vraćaju u grad, ona da se nađe s prijateljicama, a on da obavi neke poslove. Sve u svemu, nabavila je Mirandinu adresu i broj mobilnog.” „Pozovi je.” Lajla ga zgrabi za ruku, povukavši ga ka najbližoj klupi. „Odmah.” „Nema potrebe. Moja majka je to već obavila.” „Stvarno je brza.” „Kao munja. Vidiš, moja majka, koja je trenutno takođe u Hemptonsu, uspela je da izdejstvuje pozivnicu za koktel-zabavu, koja se večeras održava na posedu Svonsonovih.

Pozivnica važi za mene i pratilju. Hoćeš li da popiješ koktel na plaži?” „Večeras? Nemam odeću za koktel na plaži, i to ni manje ni više nego u Hemptonsu!” „Zaboga, to je plaža. Opuštena varijanta.”

198

Zvoncica&neky

„Muškarci”, promrmlja ona. „Treba mi nešto pristojno.” Bankrotiraće ako nastavi da se zabavlja s njim, pomisli. „Vrati Erla kući, važi?” Izvadila je ključ i pružila mu ga zajedno s povocem. „Ja moram u šoping.”

Već sledećeg časa odjurila je ka gradu, ostavivši ga u oblaku prašine. „Ali to je samo zabava na plaži!”, ponovi on za njom.

Uspela je da napravi čudo, bar po njenim standardima. Otmena ružičasta haljina za plažu, s dubokim izrezom na leđima, prekrivenim izukrštanim uzanim trakama, tirkizne rimljanke s visokim potpeticama i slamnata torba s ružičastim i tirkiznim prugama, dovoljno velika da u nju spakuje sve što joj je potrebno. Plus šarmantna minijaturna pudla.

Mobilni joj zazvoni baš dok je dodavala završni sloj maskare. „Jesi li spremna?” upita Eš. „Stižem za dva minuta.” Prekinula je vezu, iznervirana što je on uspeo da se vrati do svog stana, da se spremi i stigne nazad brže nego što je njoj trebalo da se obuče. Spakovala je stvari za Erla Greja u novu slamnatu torbu, a onda ubacila i psića. Sklopila je ešarpu koju je kupila na nagovor prodavačice - tirkiznu s jarkoružičastim šarama - ćušnula je pored psa i izjurila napolje, kako ne bi prekoračila ugovoreni limit od dva minuta.

Napolju je zatekla Eša kako ćaska s domarom, naslonjen na haubu starinske korvete čak je i ona mogla da prepozna taj auto. „Dopustite meni, gospođice Emerson”, predusretljivo ponudi domar otvorivši vrata automobila. „Lepo se provedite.” „Hvala.” Lajla se spusti na sedište i radoznalo osmotri enterijer dok je Eš obilazio oko haube, idući ka šoferskim vratima. „Imaš auto.” „Da, mada ga ne vozim često.” „Opasno zgodan auto.” „Ako sam rešio da odvezem opasno zgodnu curu na koktel-zabavu na plaži, onda to moram da učinim u opasno zgodnom autu.” „Dobar odgovor. Malo sam nervozna.” „Zbog čega?” Eš se probijao kroz saobraćajnu gužvu kao da je svakodnevno sedeo za volanom - s nemilosrdnom odlučnošću. „Zbog svega. Neprestano puštam filmove u glavi. Čujem kako ta Miranda kaže: Oh, Antonio! Naravno, tako mio dekica. Smestili smo ga u ćošak, eno tamo. Slobodno skoknite do njega i javite mu se.” „Sumnjam da će se to desiti.” „Naravno da neće, ali svejedno razmišljam o tome. Mi potom odlazimo da se javimo tom matorcu, a on kaže - ili urla, jer je sigurno gluv ko top - Poker, kažete? S maleroznim Džonijem? Ah, to je bio život! Onda nam priznaje da je to jaje poklonio curi s kojom je tada spavao - kako se ono zvaše? - praska u promukli smeh i pada mrtav.” „Bar će umreti sećajući se lepih dana.” ,,U drugoj verziji opako vrela Azijka upada unutra - obučena u neku kreaciju Aleksandera Makvina, sigurna sam u to - vadi pištolj i drži sve na nišanu dok njen gazda ide 199

Zvoncica&neky

za njom. Tip izgleda kao Marlon Brando. Ali ne zgodni Brando iz starih crnobelih filmova, već matori debeli Brando. Nosi belo odelo i panamu.” „Naravno kad je došao na letnju zabavu na plaži.” „Pošto se to dešava u mojoj mašti, slučajno znam kung-fu pa se opako vrela Azijka i ja hvatamo ukoštac. I ja je totalno razbucam, istresem je iz gaća pred svim onim ljudima, a ti uspevaš da učiniš isto s njenim gazdom.”

Eš je odmeri ispod oka, vešto se provlačeći između dva taksija. „Dakle, ti ulaziš u klinč s opako zgodnom ženskom, a meni prepuštaš debelog Branda? Nije pošteno.” „Ali tako je ispalo. Međutim, taman što smo odahnuli, pomislivši da je sve u redu, dešava se nešto strašno. Ne mogu da pronađem Erla Greja. Svuda ga tražim, ali kao da je u zemlju propao. Grozan osećaj, kad ti kažem. Još ne mogu da se povratim.” „Onda je dobro što se ništa od toga nije stvarno desilo. Niti će se desiti.” „Svejedno bih volela da znam kung-fu.” Lajla zaviri u torbu, gde je Erl Grej blaženo dremao sklupčanog tela. „Šta imaš unutra? Nisi valjda ubacila psa u torbu? Povela si psa?” „Nisam mogla da ga ostavim samog. Ja sam odgovorna za njega. Osim toga, žene čuvaju ovako sićušne pse upravo zato da mogu ih spakuju u svoje otmene bogataške tašne i da ih svuda nose sa sobom.” Ljupko se osmehnula. „Misliće da sam naprosto ekscentrična.” „Otkud im samo takve ideje?”

Lajla je obožavala nova mesta, i mada za sebe nikad ne bi odabrala kuću kakvu su Svonsonovi imali u Hemptonsu, morala je da oda priznanje njenom izgledu. Kuća je bila kompletno bela, s ogromnim staklenim površinama, otmena i ultramoderna, s belim terasama i belim saksijama punim crvenog cveća.

To svakako nije bio ležeran i ušuškan dom, zaključila je, već kuća koja je svedočila o bogatstvu i nepokolebljivo savremenom stilu svojih vlasnika.

Gosti su već stajali na terasama - žene u lepršavim haljinama i muškarci u svetlim odelima i sportskim sakoima. Svetlost je još bila blistava, a šuštanje talasa mešalo se s muzikom koja je dopirala kroz otvorene prozore.

Videla je konobare koji su nosili poslužavnike s nečim što je podsećalo na koktele belini, čaše sa šampanjcem i pilsnerom i tanjire sa zakuskom.

Nebo i more dominirali su čak i u samoj kući, zahvaljujući ogromnim staklenim zidovima. Ali je sva ta belina štipala za oči i ledila kožu.

Nameštaj sa srebrnim i metalnim odsjajima, u kombinaciji sa stolicama i sofama upadljivih crvenih, plavih i zelenih tonova, i umetnička dela identičnog kolorita u srebrnim ramovima na belim zidovima.

Nigde nije bilo apsolutno ničeg što bi omekšalo utisak, pomislila je. „Nikad ne bih mogla da radim u ovakvom prostoru”, šapnula je Ešu. „Non-stop bih patila od glavobolje.”

239 200

Zvoncica&neky

Neka žena - i sama sva u belom, niska i doterana - pohita ka njima. Imala je bujnu ledenoplavu kosu i oči koje su bile tako sablasno zelene da je Lajla taj detalj pripisala u zaslugu nijansiranim kontaktnim sočivima. „Ah, ti si sigurno Ešton!” Zgrabila je Ešovu ruku i okrenula glavu očekujući tipičan evropski poljubac u oba obraza. „Tako mi je drago što ste došli na zabavu! Ja sam Miranda.” „Zahvaljujemo na ljubaznom pozivu. Miranda Svonson. Lajla Emerson.” „Ah, tako ste slatki i svezi, kao parfe s jagodama. Treba nešto da popijete.” Uopšte se ne osvrnuvši, mahnula je prstom kroz vazduh. „Mi pijemo belini. Naravno, vi možete da uzmete i nešto drugo, šta god vam prija.” „Ja bih mogla jedan koktel.” Lajla promišljeno raširi usne u blistav osmeh, osetivši dašak saosećanja.

Po njenoj proceni, Miranda je bila otprilike istih godina kao Ešova majka, samo što je stesala stas u toj meri da je podsećala na zašiljeni štapič, koji je kao glavno gorivo koristio adrenalin i penušavu tečnost koja se mreškala u čaši. „Morate sa svima da se upoznate. Ovde smo svi krajnje opušteni. Tako sam se obradovala kad mi se javila tvoja majka, Eštone. Nisam imala pojma da i ona letuje ovde.”

Lajla uze čašu s poslužavnika. „Imate veličanstveno imanje.” „Da, obožavamo ovo mesto. Prošle godine, kad smo kupili ovu kuću, sve smo potpuno preuredili. Divno je kad čovek može da pobegne iz grada, od one gužve i omorine. Sigurno znate na šta mislim. Dopustite da vas upoznam sa...”

Erl Grej iskoristi šansu da proviri iz slamene torbe.

Miranda obesi usta, a Lajla zadrža dah, spremivši se za preneražen vrisak.

Ali Miranda samo ciknu. ,,Oh, imaš malu kucu! Vidi je, ko plišana igračkica.” „To je mali mužjak. Zove se Erl Grej. Nadam se da vam ne smeta što sam ga povela.

Nisam imala srca da ga ostavim samog.” „Taman posla! Tako je sladak! Presladak!” „Želite li da ga uzmete?” ,,Oh, baš bih volela.” Miranda prihvati psića i poče razneženo da mu tepa.

Lajla se osmehnu, krišom osmotrivši Eša. „Postoji li ovde neko mesto gde mogu da ga izvedem u šetnju?” „Ah, naravno! Odmah ću ti pokazati. Hoćeš malo da prošetaš, kućo?” zaguguta Miranda protrljavši nos o pseću njuškicu i oduševljeno se zakikotavši kad ju je psić liznuo po licu.

Lajla se okrenu ka Ešu i teatralno zatrepta, a potom krenu za očaranom Mirandom ka zadnjim vratima.

Noseći čašu s koktelom, Monika priđe sinu. „Imaš pametnu devojku.” On se savi da je poljubi u obraz. „Još ne znam da li je imam, ali stvarno je pametna.” „Moj sin je uvek znao da dobije ono što želi.” Monika ga cmoknu u obraz. „Treba malo da proćaskamo s ostalim gostima, a posle ćemo pronaći neko fino i mirno mestašce u ovoj apsurdnoj kući, da mi ispričaš zašto si tražio da te upoznam s Mirandom Svonson.” „Pošteno”, odvrati on, krišom pogledavši ka vratima.

201

Zvoncica&neky

„Mislim da Lajla može da se snađe i bez tebe.” „I ona mi to stalno govori.” „Što tebi sigurno deluje neshvatljivo, jer si navikao da se svi neprestano oslanjaju na tebe. Daj da se malo promuvamo.” Uzevši ga za ruku, Monika krenu ka grupi koja se okupila u glavnom salonu. „Tuts, mislim da nisi upoznala mog sina.”

Tuts? - pomisli Eš i prepusti se dokonom ćaskanju.

Za to vreme Lajla je šetala širokom belom stazom između oštrih vlati ukrasnih trava i bodljikavih ružinih grmova. I čekala svoju šansu. „Bif i ja tako često putujemo da nikad nisam razmišljala da nabavim psa. Oni su prilično zahtevni. Ali sad...” Miranda je držala povodac dok je Erl Grej njuškao po travi. „Možeš li da mi zapišeš ime odgajivača od koga si ga kupila?” „Naravno, proslediću vam ime i ostale podatke. Stvarno sam vam zahvalna što ste nas pozvali da večeras dođemo i što imate toliko razumevanja za Erla Greja. Znate, uopšte nisam znala, sve dok Eš to nije pomenuo, da ste poznavali njegovog polubrata Olivera.” „Koga?” „Olivera Arčera. On je bio zadužen za otkup stvari iz vaše porodične zaostavštine. Preko antikvarnice Stari svet.” ,,Oh! Uopšte nisam povezala da su oni braća. Doduše, Oliver je pomenuo da je sin Spensa Arčera, ali sam potpuno zaboravila na to. Ah, to je tako naporan i dosadan posao.

Mnogo mi je pomogao.” „Sigurna sam da jeste.” „Bif i ja zaključili smo da nema svrhe da zadržimo staru kuću, sa svim tim starudijama.

Moja baba je sakupljala sve i svašta.” Miranda zakoluta očima. „Kuća je ličila na muzej pun starudija koje su se ubuđale od stajanja.” „Pa ipak, sigurno vam nije bilo lako što morate da prodate porodičnu baštinu.” „Da budem iskrena, ja više volim da živim u sadašnjosti. Antikviteti su samo starudije koje je neko već koristio, polovna roba, zar ne?” „Pa...” Najkraće rečeno, pomisli Lajla. „Da, pretpostavljam da je tako.” ,,A te stvari su uglavnom tamne i masivne ili previše nakindurene. Bif i ja volimo čiste moderne linije. Oliver - naravno da se sećam Olivera - on nam je bio od ogromne pomoći.

Trebalo bi da ga pozovem da nam dođe u posetu, možda za neki vikend.” „Oprostite... mislila sam da znate. Oliver je preminuo pre nekoliko nedelja.”

Mirandine oči ispuniše se šokom i nemirom. „Ali... to je strašno! Ah, bio je tako mlad i zgodan. Prava tragedija. Kako se to desilo?” „Ubijen je. Zar niste čuli? Bilo je na svim vestima.” „Nikad ne slušam vesti. Uvek me bacaju u depresiju.” „Da, to je tačno”, složi se Lajla. „Ubijen kažeš?” Miranda se strese od jeze. „Neka pljačka, ili provala, pretpostavljam?” „Tako nešto. Vi ste mu prodali jedno jaje.” „Tako, dečko! Stani tu i piški! Molim?” Ponovo se osvrnula ka Lajli. „Jaje? Zašto bih nekome prodala jaje?”

202

Zvoncica&neky

„Mislim, ukras u obliku jajeta. Sa anđelom koji vuče zlatnu kočiju.” „Baš čudno. Stvarno ne znam... u stvari, čekaj. Da, sad se sećam. Gospode, bilo je tako nakinđureno i staromodno. Bili su tu i neki papiri, napisani na nekom čudnom stranom jeziku. Ali Oliver je bio očaran tim jajetom pa je pitao mogu li odmah da mu ga prodam.

Nisam videla zašto bih ga odbila.” „U papirima se pominju dva takva jajeta.” „Ozbiljno? Kao što sam rekla, ta kuća je bila pretrpana starudijama. Bif i ja smo pobornici minimalističkog stila.” „Eš je saznao za to jer vodi poslove oko bratovljeve zaostavštine. Znate već kako to ide.”

Miranda umorno zakoluta očima. „Da, to proždire i vreme i energiju.” „Da. I dok je prelistavao sve te papire, naišao je na podatak da je Džonas Martin Junior izgubio to drugo jaje u partiji pokera. I da je ono pripalo izvesnom Antoniju Bastoneu.” „Bastone?” Miranda se naprasno ozari. „Zaista? Da, čula sam neku porodičnu legendu o nekom blagu koje je izgubljeno na kartama. Moj deda Džonas Martin bio je crna ovca u porodici, kockar i ženskaroš.” „Da li poznajete Bastoneove?” „Izlazila sam s Đovanijem jednog omamljujućeg leta, kad smo bili u Italiji. Imala sam nepunih osamnaest godina i bila sam luda za njim, verovatno zato što moj otac nije odobravao tu vezu, valjda zbog tog pokeraškog biznisa.” ,,U kom delu Italije ste bih, ako smem da pitam?” „U Firenci. Tamo smo provodili najviše vremena. Vila Bastoneovih je u Toskani. Đovani se kasnije oženio nekom italijanskom manekenkom koja mu je izrodila čopor dece. Nisam ga videla godinama, ali i dalje razmenjujemo čestitke za Božić. Na kraju krajeva, žena ima samo jednu prvu ljubav.” ,,A samo zaista srećna žena za prvu ljubav ima Italijana s vilom u Toskani. Jeste li nekad pričali o tom jajetu koje je njegov deda dobio na kartama od vašeg dede?” „Imali smo važnija posla nego da pričamo o tome. Sad moram da se vratim, mada bih mogla čitave noći da ostanem ovde s ovim malim slatkišem.” Podigla je psića u naručje. „Misliš li da mu je dosta?” „Da, mislim da jeste.”

Dok su se vraćale ka kući, Lajla skrenu razgovor u drugom pravcu, pomenuvši svoje klijente, koji su takođe imali kuću u Istočnom Hemptonu. Ubrzo se rastala od svoje domaćice, nakon što ju je ona predstavila - kao Lilu - skupini gostiju koje su srele na istočnoj terasi.

Lajla je nije ispravila, rešivši da nakratko usvoji identitet Lile, bogate naslednice koja se iz hobija bavi modnim dizajnom, a onda se, nakon nekoliko minuta ćaskanja, diskretno izvinila i krenula u potragu za Ešom.

On joj neopaženo priđe otpozadi i zagrli je oko struka. „Tu si. Moraš da vidiš pogled s drugog sprata.” „Ozbiljno?” upita ona dok ju je Eš žustrim korakom sprovodio ka svetlucavom belom stepeništu.

203

Zvoncica&neky

„Da, jer je moja majka tamo i jer sam dobio izričito naređenje da te dovedem gore.

Morao sam da joj ispričam ključne detalje”, tiho je dodao. „Zaista?” „Većinu toga. Možeš malo da je animiraš dok ja potražim Bifa Svonsona da se raspitam da li zna nešto o tom jajetu.” „Nema potrebe da ga tražiš. Gospođo Krompton, drago mi je što se ponovo srećemo.” „Molim te, zovi me Monika. Daj da vidim tog malog diverzanta.” „Diverzanta?” „Čuvenog Erla Greja.”

Začuvši svoje ime, psić proviri iz slamnate torbe i veselo zakevta. „Više volim krupne i snažne pse, ali ovaj mališa je stvarno sladak. I ima tako srećno lice.” „Da, to i mene najviše šarmira. To srećno lice.” „Pre nego što pređemo na priču”, Monika je uhvati za ruku i povede u stranu, dalje od ostalih gostiju, „želim da ti se izvinim zbog Eštonovog oca.” „Nema potrebe da mi se izvinjavate.” „Ne bih te ostavila samu s njim da sam znala kakve mu se nebuloze motaju po glavi. A pošto sam rodila dva deteta s njim, trebalo je da znam, ili bar da pretpostavim. Njegova trenutna supruga i ja nemamo skoro ništa zajedničko, niti gajimo naročite simpatije jedna prema drugoj, ali i ona bi se sablaznula kad bi čula kako se poneo prema devojci koja je došla kao gošća u njihov dom. Isto važi i za sirotu Oliverovu majku, i Izabelu, Spensovu treću suprugu. Zato, u ime Spensovih bivših žena, i njegove sadašnje supruge, hoću da ti se izvinim što se tako sramno poneo prema tebi.” „Hvala vam. Bio je to težak dan za sve.” „Da, užasan dan, koji se završio još gore nego što je počeo. Eš mi je ispričao šta se dešava, ili bar ono što je odlučio da mi ispriča. Mogu samo da kažem da sam strašno volela Vinija. On i Endži, i njihova porodica, svi oni su deo moje porodice, i to veoma drag deo. Zato želim da zlikovci koji su odgovorni za njegovu smrt i Endžinu patnju budu uhvaćeni i kažnjeni. Ali ne želim da moj sin zbog toga rizikuje život, ni on ni mlada žena koja mi je već postala veoma draga.” „Shvatam. Suštinski, mi trenutno samo prikupljamo informacije.” „Ja nisam Oliver, mama”, ubaci se Eš. „Hvala bogu da nisi.” Blagi vetrić zaduva iznad njih, razbarušivši Monikinu zlatnocrvenu kosu. „Ti se razlikuješ od njega u mnogo pogleda, između ostalog, i po tome što nisi ni pohlepan, ni sujetan, ni glup. Oliver je bio sve to, često i u isto vreme. Apsurdno je kad ljudi kažu da ne treba pričati loše o pokojnicima. Jednog dana ćemo svi biti mrtvi. O čemu onda da pričamo?”

Iz Lajlinih grudi ote se prigušeni smeh pre nego što je uspela da se obuzda. „Eš kaže da će paziti na mene. A dok on bude pazio na mene, ja ću paziti na njega.” ,,I treba da se pazite.” „Pošto sad znate o čemu je reč, mogu da vam kažem - oboma - da je moj mali diverzant vrhunski odradio svoj posao. Izložiću vam sažetu verziju. Miranda ne zna apsolutno ništa o 204

Zvoncica&neky

jajetu koje je Oliver kupio. Ona je u njemu videla samo staromodnu nakinđurenu tričariju.

Samo jednu iz gomile bezvrednih stvari u staroj kući, kojih je htela da se što pre otarasi.” „Posed Martinovih jedan je od najlepših na Long Ajlandu”, reče Monika. „Doduše, odavno je zapušten jer je Mirandina baba - nakon smrti Mirandinog oca, koji je preminuo pre nekoliko godina - dugo bila sama i bolesna. Ali nekad, u stare dane, tamo su se priređivali božanstveni prijemi. Bila sam trudna s tobom, Eše, kad sam prvi put otišla na to imanje.” „Živimo u malom i izopačenom svetu. Jesi li saznala nešto o Bastoneovima?” „Kad smo već kod malog izopačenog sveta, Miranda se upustila u svoju prvu ljubavnu avanturu s izvesnim Đovanijem Bastoneom, jednog davnog leta u Toskani. Bastoneovi tamo imaju vilu. Sigurno negde blizu Firence, jer je Miranda pomenula da su ona i Đovani tamo provodili dosta vremena. Takođe se maglovito seća porodične legende o Džonasu Martinu, koji je bio crna ovca njihove porodice. Po toj priči, Džonas je izgubio neku porodičnu dragocenost u kartanju s Antonijem Bastoneom, zbog čega Mirandin otac nije bio baš oduševljen njenom vezom s mladim Bastoneom. Đovani se kasnije oženio nekom manekenkom koja mu je izrodila brojno potomstvo.”

Monika je osmotri pogledom iz koga je zračilo zadovoljstvo pomešano sa odobravanjem. „Uspela si sve to da saznaš dok si šetala tog psića?” „Naravno. Takođe sam saznala i da ona nije imala pojma šta se desilo s Oliverom, a čak i kad je čula da je ubijen, to nije dovela u vezu s jajetom koje je kupio od nje. Ona je veoma fina žena. Pomalo luckasta, ali fina. Treba da joj prosledim naziv odgajivačnice u kojoj su moji klijenti kupili Erla Greja, jer želi da nabavi takvo kučence. Tom prilikom bih mogla da se raspitam kako možemo da stupimo u kontakt s Đovanijem Bastoneom. Ali možda to i sami otkrijemo.”

Zadovoljna svojim izlaganjem, Lajla zgrabi još jedno piće s poslužavnika u prolazu. „Obožavam koktel-zabave, a vi?” „I ja.” Monika se kucnu s njom. „Ali siroti Eš ostaje na ovakvim mestima samo dok ne pronađe izlaz. Pogledaj, već razmišlja kako da pobegne. Strpi se još pola sata”, rekla je svom sinu. „Da vidiš i da budeš viđen, a onda možeš da šmugneš. Ja ću te pokrivati. I tebe, mila.”

Monika prebaci ruku oko Lajlinog struka, kao što je njen sin često radio. „Ali apsolutno moraš da mi obećaš da ćemo izaći na veoma dug ručak prvom prilikom kad svratim u Njujork.”

Još trideset minuta, pomisli Eš, a onda pogleda na sat i povede svoje dve dame nazad ka prizemlju.

205

Zvoncica&neky

19 Kad su se vratili u Njujork, uprkos čvrstom ubeđenju da nijedan muškarac ne bi smeo da dozvoli sebi da se nađe na ulici sa psom veličine hrčka, Eš zaključi da je njegov red da izvede Erla Greja u šetnju. Prihvativši njegov plan, Lajla uđe u kuhinju da proveri šta joj je ostalo od namirnica. Lagana zakuska na Mirandinoj koktel-zabavi samo joj je otvorila apetit.

Kada se Eš vratio iz šetnje, njeno omiljeno utešno jelo - makaroni sa sirom - bilo je spremno za serviranje, a ona je već sedela za kompjuterom tražeći potencijalne odgovore na Fejsbuku. „Spremila si makarone sa sirom.” „Iz kutije. Uzmi ili ostavi.” „Iz plave kutije, je li tako?” „Naravno. Ja sam žena od principa.”

Eš uze pivo iz frižidera. Pošto je te večeri vozio, morao je da izgura čitavu usranu zabavu na samo jednom pivu. Apsolutno je zaslužio da drmne još jedno pre spavanja. „Makaroni iz te plave kutije bili su mi jedina hrana kad sam počeo da živim sam. Samo sam to umeo da napravim. To i egos smrznute galete”, priseti se sa dozom sete. „Kad bih radio do kasno, na brzinu bih spremio nešto od ta dva. Nema ničeg ukusnijeg od makarona sa sirom u tri sata ujutru.” „Mogli bismo to da proverimo, ali previše sam gladna da čekam do tri. Oh, Isuse!

Eštone, ubola sam premiju!” „Kakvu premiju?” „U vršljanju po Fejsbuku. Dobila sam odgovor od Antonije Bastone. Kao odgovor na moje pitanje - jeste li možda u nekom srodstvu s Antoniom Bastoneom koji je četrdesetih godina igrao poker s Džonasom Martinom? - ona odgovara: Ja sam praunuka Antonija Bastonea, koji se družio s Amerikancem Džonasom Martinom. A ko ste vi?”

Eš zabode viljušku u činiju s makaronima. „Iza tog imena mogao bi da se krije sredovečni tip s pivskim stomakom, koji pokušava da obrlati neku naivnu curu koja vršlja po internetu.”

Povijena nad ekranom laptopa, Lajla skrenu pogled ka njemu. „Tip koji je slučajno odabrao baš to ime kao kamuflažu? Pokaži malo vere - i donesi mi viljušku. Ako ćemo da jedemo iz činije, hoću bar svoju viljušku.” „Cepidlako.” Pre nego što je ustao, Eš zahvati još jedan zalogaj. „Gospode, ovo me vraća u prošlost. Sećam se kako sam spremao ove makarone posle duge noći sa... ah, da, viljuška”, reče, krenuvši ka kuhinji. „Rekla bih da to sećanje uključuje makarone sa sirom i golu ženu.” „Možda.”

Eš se vrati nazad noseći viljušku i salvete. „Za tvoju informaciju, moja sećanja uključuju i gole muškarce.”

206

Zvoncica&neky

„Onda smo kvit.” Spustio se pored nje. ,,U redu, moja hipoteza o sredovečnom zadriglom tipu nije održiva. Ona u svom odgovoru pominje Amerikanca - možda zato što je prethodno proverila tvoju stranicu. Ali dobro, moguće je da si pogodila u metu. Ti neosporno umeš da budeš od koristi, Lajla. Meni ne bi palo na pamet da upotrebim ni tog psa ni društvene mreže. A ti si poentirala na oba polja.” „Mogu da kažem da mi se naprosto posrećilo, ali čemu lažna skromnost? Koliko toga treba da joj otkrijem, Eše? Nisam očekivala da ću tako brzo dobiti odgovor, pa još nisam osmislila sledeći korak. Ne mogu da joj kažem da sam prijateljica tipa čiji je polubrat čovek koji je ubijen zbog Faberžeovog jajeta, koje njen predak nije uspeo da mazne od Džonasa Martina. Ali moram nešto da joj kažem, bar toliko da nastavimo dijalog.” „Ti si spisateljica. Pišeš dobre dijaloge. Tvoji tinejdžeri stvarno zvuče kao tinejdžeri.” „Znam da sam spisateljica - i hvala na komplimentu - ali još nisam osmislila taj deo.” „Reci joj da si spisateljica, što je istina. To je podatak koji može da proven. Pomeni da poznaješ Mirandu Svonson - što je takođe tačno - koja je unuka Džonasa Martina i koja još održava prijateljske veze s Đovanijem Bastoneom. I to je istina. Potom objasni da se baviš istraživanjem porodičnih istorija i da te naročito zanima veza između porodica Martin i Bastone i legenda o njihovom pokeraškom duelu, jer to želiš da iskoristiš kao potencijalnu gradu za knjigu. To nije baš tačno, ali je održivo.” „Prilično dobar zaplet, napravljen u hodu.” Lajla ponovo zagnjuri viljušku u činiju. „Možda na kraju stvarno napišem knjigu o ovome pa mogu da krenem u tom pravcu. Dakle, bavim se istraživanjem. Da, to je dobro. Istina i moguća istina.”

Brzo je otkucala odgovor, okončavši ga rečenicom: „Da li ste vi, ili neko od članova vaše porodice, voljni da popričate sa mnom?” a onda pritisnula pošalji. „A sada...” Još revnosnije je prionula na makarone. „Sad nam ostaje samo da čekamo.” „Možemo da uradimo i nešto bolje. Kako ti izgleda raspored?” „Raspored? Ovde sam do ponedeljka po podne, onda imam dva dana lufta pre nego što preuzmem kuću u Bruklinu, a posle toga...” „Dva dana neće biti dovoljna. Možeš li da angažuješ nekog da preuzme taj posao u Bruklinu?” „Možda, ali...” „Otkači Bruklin”, reče on. „Idemo za Toskanu.”

Ona se zablenu u njega. „Ti stvarno znaš kako se makaroni sa sirom podižu na viši nivo.” „Krećemo u ponedeljak, čim završiš s ovim poslom. Imaćemo dovoljno vremena da lociramo vilu Bastoneovih, a uz malo sreće možda čak dobijemo zvaničan poziv za posetu.

Ako nas sreća izneveri, nešto ćemo već smisliti.” „Ali tek tako...” Lajla zamaha rukama kroz vazduh. „Da krenemo za Toskanu?” „Ti voliš putovanja.” „Naravno da volim, ali...” „Moram što pre da obavim sledeći korak, da proverim da li se Neseser jaje stvarno nalazi tamo. Ne mogu da idem bez tebe, Lajla. Više te ne ostavljam samu, sve dok se ovo ne 207

Zvoncica&neky

završi. Znam da ne voliš da ti postavljam uslove, ali nemam drugog izbora. Zato razmišljaj kako to radiš da bi mi učinila uslugu.”

Blago se namrštivši, Lajla bočnu zalogaj narandžaste testenine. „Ti baš umeš da odabereš pristup, Eštone.” „Priznajem, kriv sam, ali znam da želiš da pođeš sa mnom. Da učestvuješ u tome.

Sigurno ne želiš da ostaneš ovde dok ja pokušavam da razmrsim klupko u Italiji.”

U Bruklinu bi imala mačku, psa, akvarijum s morskom vodom pun ribica i dražestan vrt.

Sa radošću je čekala na dvonedeljni boravak u tom stanu.

Ali ako na drugi kraj vage stavi putovanje u Toskanu, još jedan deo slagalice, i Eštona... „Moram prvo da pronađem zamenu za Bruklin tako da moji klijenti budu zadovoljni.” „Dogovoreno.” „Videću šta mogu da uradim.”

Pre nego što je kročila u Džulinu galeriju, Lajla virnu da proveri Erla Greja, koji je ushićeno putovao u njenoj slamenoj torbi. Primetila je nekoliko turista - koji su po svoj prilici došli u razgledanje bez namere da nešto kupe - i jednu od službenica koja je revnosno razgovarala s ozbiljnim zamišljenim parom, koji je stajao pred skulpturom žene koja je gorko plakala držeći ruke preko lica.

Nije joj bilo jasno zašto bi neko želeo da stavi tako tužnu skulpturu u svoj životni prostor, ali umetnost je očigledno umela da pronađe put do onih koji su prijemčivi za nju.

Kao što je nagovestila u porukama koje joj je poslala tog jutra, Džuli se nalazila u pomoćnoj prostoriji u zadnjem delu galerije, gde je brižljivo pakovala jednu od slika za isporuku. „Sklopila sam još jedan dobar posao, pa sam obećala da ću lično spakovati i poslati sliku.” Džuli oduva zalutali pramen s očiju. „Sjajna tašna. Kad si je nabavila?” „Juče. Zašto si bosa?” „Jutros, kad sam krenula ovde, štikla mi je zapela za šaht. Naprsla je i sad se klima. Čim završim smenu, idem kod obućara.”

Lajla odmah otvori torbu i izvadi paketić šmirgle i superlepak. „Ja ću to da ti sredim.”

Uzela je cipelu - veoma lepu cipelu Džimija Čua, s otvorenim palcem - i prionula na posao. „Što se tiče torbe”, rekla je, pažljivo šmirglajući oštećenu štiklu, „morala sam da skoknem do Hemptonsa na koktel-zabavu, pa mi je trebalo nešto u čemu ću poneti Erla Greja.” „Povela si psa na koktel-zabavu u Hemptonsu?” „Da. Bilo bi bolje da imam obućarski lepak, ali...” Lajla povuče tek prilepljenu štiklu. „Držaće i ovako. Dakle, ispričaću ti najnovije detalje, a onda hoću da čujem tvoj savet.”

Lajla joj ukratko predoči situaciju, predusretljivo se pomerajući u stranu dok je njena prijateljica razmotavala rolne zaštitne pucketave folije. „Samo tebi može da padne na pamet da preko Fejsbuka tražiš umetnička dela i potencijalne ubice.”

208

Zvoncica&neky

„Ta žena nije odgovorila na moju poslednju poruku, što možda znači da se ipak samo folirala. Ali kako god bilo, Eš je rešio da krene za Toskanu sledeće nedelje. I hoće da pođem s njim.” „Hoće da te vodi u Italiju?” „To nije romantično bekstvo, Džuli. Ne bih smela čak ni da razmišljam o tome kad imam ugovoreni posao.” „Oprosti, možda nije bekstvo, ali putovanje u Italiju - u Toskanu - prosto mora da bude romantično.” Džuli je prostreli strogim pogledom, prislonivši šake uz bokove. „Reci mi da ideš.” „Htela sam da čujem tvoj savet pre nego što donesem ishitrenu odluku. Mogu da pronađem zamenu za sledeći posao. Doduše, to će se donekle odraziti na moj budžet, ali ta devojka je stvarno dobra i moji klijenti će sigurno biti zadovoljni. Hoću da krenem s njim zato što... iz mnogo razloga. Moram to da mu kažem, na ovaj ili onaj način. Posle treba da se nađemo. Jutros, kad je krenuo na Vinijevu sahranu, morala sam praktično da ga izguram na vrata i da se zakunem da ću kasnije, kad krenem kod njega, obavezno uzeti taksi.” „To su razumne mere predostrožnosti.” „I da ću taksi uhvatiti bar deset ulica dalje od stana u kome radim. Počinjem da se osećam kao Džejson Born.”

Nervozno je zabacila kosu. „Džuli, u šta sam se to uvalila?” „Mislim da si s Ešom bezbedna, mada je situacija opasna. Ako si nervozna ili nesigurna zbog...” „Ne mislim na taj deo. Od toga ne mogu da pobegnem.” Ne, pomislila je, ta opcija uopšte nije postojala. ,,U to sam uletela još one noći kad sam pogledala kroz prokleti prozor. Mislim na ovo s Ešom. U šta sam se to upetljala?” „Mislim da je to prilično jasno. Uletela si u romantičnu vezu i sad pokušavaš da pronađeš neki problem.” „Ne tražim problem. Nije to u pitanju. Stvar je u tome što volim da sve unapred predvidim, da budem spremna. Ako nisi spremna za promenljive okolnosti, to može da ti se obije o glavu.” „Ti znaš da uživaš u trenutku bolje od svih ljudi koje poznajem, sve dok to nije lično.

Voliš da budeš s njim, gajiš izvesne emocije prema njemu. Očigledno je da i on oseća isto.

Zašto bi onda očekivala nevolju?” „Zato što stalno lebdi oko mene.” „Situacija tako nalaže, ako mene pitaš.” „U redu, pošteno. On je navikao da vodi računa o svakom detalju, da upravlja ljudima i situacijama. Zamisli kako se onda oseća što nije uspeo da kontroliše tu situaciju sa Oliverom. Sve je previše napeto. On ima talenta da ostvari sve što je naumio i...” „ A ti voliš da vodiš računa o vlastitim detaljima, da sve držiš na labavoj uzdi.”

Zadovoljna paketom, Džuli izvadi pak-traku. „Odgovor je ponekad u tome da svoj život vežeš za još nečiji, da zajedno sređujete sve te detalje. To je takođe svojevrsna avantura.” „Imaš zvezde u očima”, prozbori Lajla blago optužujućim tonom. ,,I mesec.”

209

Zvoncica&neky

„Znam. Još od petnaeste godine sam zaljubljena u Luka. Dugo sam to poricala, ali za mene je oduvek postojao samo on.” „To je tako romantično.” Lajla položi šaku na srce. „Kao Elizabet i Darsi.” „Meni deluje potpuno stvarno.” „Što je još romantičnije.” „Da, valjda.” Osmehnuvši se u sebi, Džuli pričvrsti zaštitnu foliju. ,,A opet, i do sada mi je bilo dobro. Mogu da budem srećna - baš kao i ti - i kad sam sama. Mislim da je ovo što se dešava zbog toga još posebnije, još snažnije, to što možemo da napravimo taj korak, što možemo da kažemo: u redu, ovo je neko kome verujem, s kim mogu da budem, s kim mogu da planiram.” „Već si stigla do toga?” „Pričala sam o tebi, ali da. Idemo polako. Mislim, sporije nego prošli put.” Džuli se osmehnu kad je Lajla začkiljila očima. „Ali ostaje činjenica da smo bacili poslednjih dvanaest godina. Izgubili smo dovoljno vremena. Hoćeš li moj savet? Ne odbacuj nešto što vredi samo zato što u svom umu projektuješ promenljive okolnosti i izlaze za bekstvo. Idi u Toskanu, budi bezbedna, reši tu misteriju i uživaj u ljubavi. Zato što jesi zaljubljena.” „Ne znam šta da radim. Nisam navikla da budem zaljubljena.” „Samo se prepusti osećanjima. Ti bi i ti meni rekla.” „To sve može da promeni.”

Džuli prekorno zavrte prstom. „Uprkos činjenici da stalno živiš na novim mestima i da bar deset puta godišnje menjaš adresu, ti imaš fobiju od promena. Oduzmeš se od straha pri pomisli da možeš da izgubiš kontrolu nad situacijom. Pokušaj nešto novo. Prepusti volan još nekom.” „Da prepustim volan, da otputujem za Toskanu, da poziram u njegovom ateljeu, mada to isprva uopšte nisam želela, a sad jedva čekam da vidim tu sliku. Da budem zaljubljena.

Kad sve sabereš, naš pokušaj da uhvatimo počinioca trostrukog ubistva deluje kao dečja igra.” ,,I ne zaboravi da pritom moraš da ostaneš bezbedna. Ozbiljno to mislim, Lajla. Javljaj mi se mejlom svakog dana dok budeš tamo. U stvari, bar dvaput dnevno. Izaći ćemo u šoping pre nego što kreneš na put.” „Ne mogu da priuštim šoping. Ostala sam bez honorara za Bruklin.” „Zaboga, ideš u Italiju. Ne možeš da priuštiš da ne odeš u šoping.”

Džuli se neće smiriti dok je ne odvuče u šoping, zaključi Lajla dok je napuštala galeriju.

Onda će tako i učiniti. Poslaće svoj letnji budžet dođavola i udovoljiti sebi. Prošlo je dosta vremena otkako je sebi poslednji put priuštila tu vrstu ludila - što je postalo primetno po sadržaju njenih kofera.

Uživaj u životu, rekla je sebi, rešfvši da peške krene ka Ešovom stanu i da usput ošacuje izloge. Nove letnje haljine i kraće pantalone, nekoliko majica i lepršavih bluza.

Dotrajalu odeću za šetnju iskoristiće kao odeću za rad, a dotrajalu radnu odeću izbaciće u kontejner. Dođavola, kupice sve što može stati u kofere.

Jedan od izloga joj privuče pažnju - bela lutka bez lica, s lepršavom haljinom s upadljivim šarenim dezenom, i smaragdnozelene sandale sa kaiševima.

210

Zvoncica&neky

Šta će joj zelene sandale? Treba joj nešto neutralno, nešto što se lako kombinuje, nalik obući koju je trenutno nosila.

Ali i zelena može da bude neutralna. Zeleno je zeleno. Kad bolje razmisli, ide praktično uz sve.

Dok se raspravljala sa sobom, oseti kako joj neko zastaje iza leđa i, pre nego što je stigla da se izmakne, nešto je bočnu u slabinu. „Budi mirna jer ovaj nož može da sklizne još dublje, dok kažeš piksla. Klimni ako si razumela.”

U tom trenutku Lajla spazi odraz u staklenom izlogu, upečatljivo žensko lice, slapove crne kose. Klimnula je. „Dobro. Treba malo da popričamo, ti i ja. Moj pomoćnik ima auto odmah iza ugla.” „Ubila si svog pomoćnika.” „Lako se nađu novi. Prethodni... nije zadovoljio moja očekivanja. Zato ti savetujem da sarađuješ, da ne prođeš kao on. Idemo polako do kola, kao dve prijateljice koje uživaju u šetnji.” „Nemam to što tražiš.” „Ne žuri. Pričaćemo na nekom mirnijem mestu.” Žena prebaci ruku oko njenog struka, čvrsto je stegavši, kao da su najbolje prijateljice, ili ljubavnice. Na boku je i dalje osećala vrh noža, kao opaki podsetnik. „Samo sam pogledala kroz prozor.” Ostani pribrana, naredila je sebi. Bile su na ulici, usred bela dana. Sigurno je nešto mogla da uradi. „Nisam čak ni poznavala Olivera Arčera.” „Bila si na njegovoj sahrani.” „Zbog njegovog brata.” „Koga odlično poznaješ. Nema potrebe da komplikujemo. Njegov brat treba samo da mi preda ono što mi je obećano i sve će biti sređeno.”

Dok su hodale, Lajla je šarala pogledom preko lica u prolazu. Pogledajte u mene! vrištala je u sebi. Pozovite policiju!

Ali svi su prolazili kao da ništa ne primećuju, hitajući za svojim poslom. „Zašto ovo radiš? Zašto ubijaš ljude?” ,,A zašto ti živiš po tuđim kućama?” Džej se osmehnu spustivši pogled. „Zato što tako zarađujemo za život. Na tvom sajtu ima mnogo pohvala i preporuka. Obe smo dobre u tome što radimo.” „Dakle, ti to doživljavaš kao posao?” „Postoji jedna američka izreka. Nije to posao, već avantura. Moj poslodavac dobro plaća i očekuje vrhunsku uslugu. Ja mu to pružam. Moj pomoćnik sigurno kruži oko bloka. Njujork je tako užurban, tako pretrpan. Sviđa mi se što je takav. Mislim da se to i tebi sviđa. Takođe, obe često putujemo zbog posla. Kao što vidiš, imamo mnogo zajedničkog. Ako obavimo fin i pristojan razgovor, možeš da se vratiš nazad i kupiš onu lepu haljinu koju si videla u izlogu.” „A ako ne?” „Onda ću ja morati da obavim svoj posao. Ti sigurno shvataš odgovornost prema poslodavcu.”

211

Zvoncica&neky

„Ja nikad ne bih ubila da udovoljim poslodavcu. Policija zna kako izgledaš. Ne možeš...”

Nož se zari malo dublje, pecnuvši je poput žaoke. „Ne vidim policiju u blizini. A ti?” „Ne vidim ni tvog pomoćnika.” Džej se osmehnu. „Budi strpljiva.”

Lajla primeti čoveka u kišnoj kabanici kako grabi tačno ka njima. On bi mogao da joj pomogne, prođe joj kroz glavu. Mogla bi da iskoristi taj bes koji je ključao u njemu, taj stav koji je čitavom svetu govorio da se nosi dođavola. Treba samo da proceni najbolji trenutak i onda...

U tom času Erl Grej promoli glavu iz Lajline torbe i veselo zakevta, kao da je hteo da kaže: „Hej, i ja sam tu!”

Samo na delić sekunde, Džej poskoči od iznenađenja, blago popustivši stisak, i Lajla munjevito zgrabi svoju šansu.

Otrgla se iz njenog stiska, odgurnuvši je leđima, i Džej zatečeno ustuknu. Lajla zamahnu pesnicom, tresnu je posred tog upečatljivog lica. Džej izgubi ravnotežu i tresnu zadnjicom o pločnik.

Lajla munjevito potrča.

Isprva je trčala naslepo, raspamećena od panike, dok joj je srce mahnito lupalo, a krv tutnjala u ušima. Bacila je pogled preko ramena, videvši kako Džej srdito gura muškarca koji je zastao da joj pomogne.

Ima štikle, prođe joj kroz glavu, i tračak nade probi se kroz lavinu panike. Taština će je skupo koštati.

Trčala je iz sve snage, grčevito stiskajući tašnu i psića koji se preplašeno šćućurio unutra. Bila je predaleko da se vrati u Džulinu galeriju, a ako krene ka Ešovom stanu, morala bi da pređe ulicu.

Ali pekara. Lukova pekara.

Punom brzinom pretrčala je još jedan blok, izbegavajući pešake, probijajući se kroz gužvu i ignorišući psovke onih koji se nisu na vreme sklonili s puta. Isprekidanog daha, usijanih mišića, skrenula je za ugao i uletela u Pekarsko tuce.

Svi zastadoše kao ukopani, blenući u nju preko pita s breskvama i tortica s kivijem, ali ona nastavi da trči, mahnito zaobišavši pult, gde je jedan od radnika počeo da viče za njom, i upade u ogromnu kuhinju ispunjenu mirisom kvasca i šećera.

Krupan muškarac okruglog i neobrijanog lica namrgođeno pogleda u nju, prestavši da istiskuje šlag duž ivica troslojnog kolača. „Gospođo, ne smete da ulazite ovde!” „Luk!”, prodahta ona, boreći se za vazduh. „Treba mi Luk!” „Još jedna.” Žena s purpurnom kosom izvadi pleh s čokoladnim kockama iz rerne. Kroz vazduh zaleprša miris rastopljene čokolade.

Ali očigledno spazivši izraz na Lajlinom licu, žena brzo spusti pleh i privuče jednu stolicu. „Bolje sedite ovde. Odmah ću ga pozvati.”

Lajla polako udahnu, zavuče ruku u torbu da uzme mobilni i napipa drhtavo telašce Erla Greja. ,,Oh, dušice, izvini!”

212

Zvoncica&neky

„Ne smete to da unosite ovde!” Majstor za kolače razjareno spusti špric, podigavši glas za dve oktave. „Šta je to, dođavola?! Sklanjajte to stvorenje iz kuhinje!” „Oprostite. Ekstremna situacija.” Lajla privi uzdrhtalog psića na grudi i ponovo zavuče ruku u torbu da uzme mobilni.

Pre nego što je stigla da okrene policiju, Luk se pojavi na stepeništu. „Šta se desilo? Gde je Džuli?” ,,U galeriji. Džuli je dobro. Imala je nož.” „Džuli?” „Ne, nego ona Azijka. Imala je nož. Morala sam da pobegnem. Ne znam da li je videla da sam uletela ovde. Nisam smela da se osvrnem. Možda su me pratili kolima. Pojma nemam.” „Hajde, sedi.” Luk je bukvalno podiže uvis i posadi je na stolicu. „Sajmone, donesi joj vode.” „Šefe, ušla je sa životinjom. Životinje ne smeju da ulaze u kuhinju.” „To je minijaturna pudla.” Lajla još čvršće privi psića. „Zove se Erl Grej. Malopre mi je spasao život. On mi je spasao život”, ponovila je, osvrnuvši se ka Luku. „Moramo da pozovemo policiju. I Eštona.” „Ja ću se pobrinuti za to. Popij malo vode.” „Dobro sam. Samo sam se uspaničila. Nisam trčalo tako brzo i tako daleko još od krosa u srednjoj školi.” Popila je nekoliko gutljaja. „Mogu li da dobijem neku činiju da Erlu dam malo vode? I on se potresao.” „Donesite joj činiju”, naredi Luk. „Ali, šefe!” „Donesi prokletu činiju! Odvešću te kod Eša pa ćemo pozvati policiju. Tad ćeš nam ispričati šta se desilo.” „Dobro.” Lajla uze činiju iz ruku namrgođenog Sajmona. „To nije pas”, progunđa Sajmon. „On je moj heroj.” „To uopšte ne liči na... Gospođo, vi krvarite!” „Ja...” Lajla uspaničeno spusti pogled i primeti krv na košulji. Zadigla je porub i stresla se od olakšanja. „Samo me je nekoliko puta bocnula nožem. To je samo ogrebotina.” „Hali, donesi komplet za prvu pomoć!” „Ma nije to ništa, stvarno... osim što sad imam poderotinu na ovoj finoj beloj košulji, i mrlju od krvi.” „Gospođo, dajte mi tog psa! Ja ću mu dati vode!” „Prestravio se od jurnjave.” Lajla pogleda Sajmona u oči, koje odjednom postadoše neobično blage. „Lajla. Mislim, zovite me Lajla. A on se zove Erl Grej.” Pažljivo je pružila psa i činiju Sajmonu. „Treba da ti očistim ranu”, reče joj Luk. Glas mu je bio blag, a ruke nežne kao kod majke koja teši uplašeno dete. ,,I da ti stavim zavoj.” ,,U redu. Ja ću pozvati detektivku Fajn i zamoliti je da dođe kod Eša. On me očekuje.

Sigurno već brine što kasnim.”

213

Zvoncica&neky

Zemlja joj se njihala pod nogama, primetila je. Kad je adrenalin splasnuo, telo joj je postalo nekako lako, nestabilno. Bila je zahvalna što je Luk prebacio ruku oko njenih ramena dok su išli ka Ešovom stanu. Bez tog oslonca bi lako mogla da otpluta.

Luk je u pekari bio tako smiren i pažljiv, ali sad je bio čvrst kao stablo koje bi odolelo svakoj oluji.

Nije bilo čudno što se Džuli zaljubila u njega. „Ti si njeno stablo.” „Molim?” „Ti si Džulino stablo. S dobrim i dubokim korenjem.” „Ako ti tako kažeš.” Ne sklanjajući ruku s njenih ramena, Luk joj nežno protrlja mišicu, da je smiri i uteši.

Tada je primetila kako Eš trči ka njima, tako brzo da joj se slika mutila pred očima.

I osetila kako je steže u zagrljaj, praktično je podigavši s pločnika. „Dobro sam”, čula je svoj zamuckujući glas. „Moram da skoknem do Džuli”, reče Luk. „Da se uverim da je sve u redu.” „Slobodno idi. Ona je sad u mojoj nadležnosti.” „Mogu da hodam, stvarno. Ovo je luckasto. Pretrčala sam tri bloka. Otprilike. Mogu valjda da hodam.” „Ne sada. Trebalo je da te sačekam. Ili da dođem po tebe.” „Prestani s tim.” Ali pošto nije imala snage da se raspravlja, samo je naslonila glavu na njegovo rame dok ju je Eš nosio ka svom stanu.

Kad su ušli u kuću, poneo ju je pravo ka sofi. „Da vidim gde si povređena.” „Luk mi je već sredio ranu. Samo me je okrznula, ništa strašno. Htela je samo da me uplaši, i uspela je. Stvarno jeste. Ali nije postigla ništa više od toga. Nije dobila ono što je želela. Kučka. Upropastila mi je košulju.” „Lajla.”

Kada je prislonio svoje čelo uz njeno, ispustila je dug uzdah i osetila kako vrtoglavica prolazi.

Ponovo je bila usidrena, shvatila je. Neće otplutati jer ju je on držao. „Erl Grej je ponovo poentirao.” „Šta?” „Provirio je iz moje tašne i prepao je. Pre toga sam videla onog tipa u kišnoj kabanici i pomislila da bi on mogao da mi pomogne, ali onda je Erl Grej maestralno stupio u akciju. Ko bi očekivao da vidi pseću njušku kako proviruje iz tašne, naročito ako nekog pokušava da kidnapuje s ulice usred bela dana? Bila je šokirana pa sam uspela da je gurnem, a onda sam je tako snažno tresnula posred lica da je pala pravo na dupe. Potom sam počela da trčim.

Ona je nosila štikle, što govori da je sujetna i preterano samouverena. Kučka me je očigledno potcenila. Moram da ustanem.”

Lajla se odgurnu s kauča, izvadi psića iz torbe i poče da šparta po sobi, držeći ga u naručju kao uznemireno dete.

214

Zvoncica&neky

Ponovo je osećala bes, i bilo joj je lakše zbog toga. Bes i uvredenost ključali su u njoj, sagorevajući ostatke straha. „Nije očekivala da ću joj praviti bilo kakve probleme. Mislila je da ću poslušno krenuti za njom, prestravljena i nemoćna - i glupa. Prišla mi je usred jutra, nasred Čelsija, ubeđena da joj neću pružiti nikakav otpor?”

Okrenula se na peti i krenula u suprotnom pravcu, sevajući očima. Lice joj se zažari od pravedničkog besa. „Za ime boga! Ja sam kćerka penzionisanog potpukovnika američke vojske. Možda ne znam kung-fu, ali znam osnovne tehnike samoodbrane. Znam da baratam oružjem. Znam da vodim računa o sebi. Ona je tresnula na dupe. Ko je sad kučka?” „Uspela je da te poseče.” „Ona mi se rugala!” Panika, blagi šok, drhtavica, sve to se naprasno preobratilo u puki uzavreli bes. „Treba da obavimo mali razgovor, rekla je onim odvratnim nadmenim glasom.

A ako ne bude zadovoljna, moraće da obavi svoj posao. Što znači, da me ubije. Htela je da drhtim i plačem i preklinjem k ao ona sirota manekenka. Ali nije to dobila, je li tako? Možda mi je upropastila najbolju belu košulju, ali će narednih dana morati da pomisli na mene kad god se pogleda u ogledalo ili sedne na dupe.”

Eš priđe i zastade ispred nje, s rukama u džepovima. „Jesi li završila?” „Skoro. Gde je Luk?” „Otišao je kod Džuli, da proveri da li je sve u redu.” „Dobro je što je tamo. Samo što će Džuli sad još više brinuti.” Spustivši pogled, primeti da je Erl Grej utonuo u san, s glavicom naslonjenom na njene grudi. „Jadničak, komirao se od straha.”

Prišla je torbi da uzme ćebence, a onda ga raširila preko kauča i ušuškala uspavanog psića. „Svejedno sam planirala da to uradim - da se otrgnem i pobegnem. Ali bih verovatno završila u hitnoj pomoći s nekoliko kopči. Ona bi sigurno pokušala da efikasnije upotrebi taj nož. Ali je ovaj lepotan provirio iz torbe i skrenuo joj pažnju, taman toliko da stupim u akciju i prođem bez ozbiljnijih povreda. Čim se probudi, odvešću ga u pet-šop da mu kupim šta god poželi.” „Kako ćeš znati šta želi?” „Mi sad imamo telepatsku vezu. Skoro kao džedaji.” Donekle se smirivši, spustila se na naslon kauča, dežurajući nad psićem i gledajući u Eša. „Znaš, ja umem da pročitam ljude. Umem da ih posmatram. Oduvek to radim, jer smo se stalno selili pa sam bila večiti autsajder, nova u školi i nova u gradu. U takvoj situaciji čovek mora da nauči - ili sam bar ja naučila - da posmatra, da pročita šta se drugima vrzma po glavi. Prilično sam dobra u tome. Da je uspela da me odvuče na to mirno mesto, gde je planirala da obavimo razgovor, na kraju bi me sigurno ubila šta god da joj kažem. I uživala bi u tome. Zato što je to njen posao. I njen poziv.” „Daću joj to Faberžeovo jaje i završićemo s tim.”

215

Zvoncica&neky

„Njoj to neće biti dovoljno. Upravo to i pokušavam da ti kažem. Njen poslodavac bi se možda zadovoljio time, a definitivno ima poslodavca, jer ga je pomenula. Ali njoj to neće biti dovoljno, pogotovo ne sada.”

Ustala je i krenula ka njemu, konačno spremna da se prepusti njegovom zagrljaju, da i ona njega zagrli. „Ima besprekornu kožu. Posmatrano izbliza, lice joj je zadivljujuće lepo, sa skladnim crtama i savršenim tenom, ali oči su joj nekako pogrešne. Ne same oči, već ono što izbija iz njih”, ispravila se. „Znaš, u mom romanu postoji takav lik. Jedna divlja, opaka i krvožedna devojka, bilo da se nalazi u ljudskom ili vukodlačkom obliku. Ta žena ima iste oči kao moja opaka junakinja.” „Saša.” „Da.” Skoro da je prasnula u smeh. „Stvarno si pročitao knjigu. Danas, kad sam joj pogledala u oči, odmah sam znala u šta gledam. Ona je ubica. Ne samo zato što se bavi tim poslom već je po prirodi takva. Divlja i opaka. I mesec je za nju uvek pun.”

Polako je izbacila vazduh, postavši neobično hladna i pribrana. „Eše, čak i da joj poklonimo to jaje sa sve mašnom na vrhu, ona će i dalje želeti da me ubije, i mene i tebe, i sve koji su joj se isprečili na putu. Njoj je to potrebno, baš kao što je tebi potrebno da slikaš, a meni da pišem. Možda još potrebnije.” „Meni je najpotrebnije da budeš bezbedna.” „Onda ovo moramo da izguramo do kraja, jer sve dok to ne učinimo, sve dok ona ne bude u zatvoru, ni ti ni ja nećemo biti bezbedni. Veruj mi, Eše. Videla sam to u njenim očima.” „Verujem ti. A ti meni veruj kad ti kažem da, sve dok je ona na slobodi, više nikud nećeš izaći sama. I bez rasprave, moliću”, procedio je pre nego što je stigla da se pobuni. „Sledeći put te neće potceniti.”

Ta opaska ju je pogodila u živac, ali bila je surovo tačna. „Plašim se da je tvoj zaključak na mestu.” „Na šta si mislila kad si rekla da umeš da barataš oružjem?” „Ja sam vojničko dete”, podseti ga ona. „Otac me je naučio da rukujem pištoljem i da pucam. Možda nisam vežbala poslednjih petšest godina, ali mogla bih da se snađem kad zatreba. Takođe znam pomalo da boksujem. I, što je još važnije, poznajem osnovne i veoma efikasne tehnike samoodbrane. Neki drkadžija je pokušao da mi otme tašnu kad sam se doselila u Njujork, ali sam ga tako tresnula u prepone da sam mu lansirala jaja pravo u grlo.

Mislim da se još nisu vratila na mesto.” „Ne prestaješ da me iznenađuješ.”

Eš je ponovo zagrli, pokušavajući da uteši i nju i sebe. Nadao se da joj neće trebati pištolj ako ponovo nabasaju na tu ženu. On nikad u životu nije digao ruku na žensko i mislio je da to nikad ne bi mogao da učini. Ali sada je shvatio da bi se oglušio o to pravilo jer se ta žena drznula da prolije Lajli krv.

A on je čuvao ono što je njegovo.

Podigao je njeno lice ka sebi i nežno joj okrznuo usne. „Ja ću”, reče kad je interfon zapištao. To je sigurno policija, pomisli, ili Luk. U svakom slučaju, kucnuo je čas da pređu na sledeću fazu. Bio je i više nego spreman da to učini.

216

Zvoncica&neky

20 Džuli usplahireno ulete u sobu i ustremi se pravo ka Lajli. „Jesi li dobro? Oh, bože...

Lajla.” „Dobro sam. Zar ti Luk nije rekao da sam dobro?” „Jeste, ali...” Džuli popusti stisak, taman toliko da se zagleda u nju. „Ta žena te je napala.” „Ne baš.” „Imala je nož. Oh, bože! Pa ti si povređena! Krvariš.” „Nisam.” Lajla spusti šake na njene obraze i podiže joj lice. „Samo me je ogrebala. Luk je sredio ranu. Ali ona je dobila pesnicu u nos i tresnula na dupe.” „Sigurno je krenula za tobom kad si napustila galeriju.” „Ne znam. Možda se samo vrzmala po tom kraju misleći da će me negde sresti. I imala je sreće, sve dok je nisam nokautirala. Ali s obzirom na moju upropašćenu belu košulju, trebalo je i gore da prođe.” „Da, trebalo je”, složi se Džuli. „Mislim da je bolje da odeš kod tvojih, bar na neko vreme.

Aljaska je predaleko da bi krenula za tobom.” „Nema šanse. Eš i ja ćemo vam objasniti zašto, nakon što...”

Zastala je, začuvši pištanje interfona. „Policija”, objavi Eš, skrenuvši pogled ka monitoru. „Pričaćemo kasnije.” Lajla joj stisnu šaku dok je Eš išao ka vratima. „Veruj mi.”

Dvoje detektiva kročiše unutra i odmeriše ih kratkim i uzdržanim pogledom.

Detektivka Fajn potom prikova pogled za krvavu mrlju na Lajlinoj košulji. „Povređeni ste?” „Ništa strašno. Jeste li za kafu? Ili možda za neki hladan napitak? Meni bi prijalo da se malo osvežim.” „Ja ću se pobrinuti za to.” Luk krenu ka kuhinji. „Znam gde šta stoji.” „Šta kažete da sednemo?” Pazeći na Lajlinu povredu, Eš je obgrli oko struka. „Lajla treba da sedne.” „Dobro sam, ali mogla bih da sednem.”

Pošto ju je Eš i dalje držao oko struka, sela je na kauč zajedno s njim, a dvoje detektiva smestiše se preko puta. „Možete li da nam ispričate šta se tačno desilo?” započe Fajnova. „Svratila sam do galerije da se vidim s Džuli i potom krenula ovamo. Eš je želeo da mu danas poziram.” Potom je sela na kauč i ispričala im ostatak, trudeći se da bude što detaljnija.

Kad im je pokazala Erla Greja, Fajnova zapanjeno raširi oči, ali se Voterstounovim licem razli ozareni osmeh. „Ovo je najljupkije stvorenje koje sam u životu video.”

217

Zvoncica&neky

„Da, stvarno je sladak.” Lajla spusti psića na pod da upozna teren. „On je moj heroj. Kad je iskočio iz torbe, ta žena je bila tako zatečena da sam uspela da se otrgnem. Tresnula sam je iz sve snage i potrčala koliko me noge nose.” „Niste videli tog pomoćnika kog je pomenula?” Fajnova obazrivo odmeri psa kad je prišao da joj onjuši cipele. „Ne. Njujorška gužva takođe zaslužuje medalju. Nije mogla da me uhvati peške. Nosila je štikle, a ja sam imala značajnu prednost. Kad mi se mozak razbistrio, rešila sam da krenem ka Lukovoj pekari.”

Osmehnula se, podigavši pogled ka Luku, koji se vratio noseći visoke čaše s ledenim čajem. „Mislim da sam bila pomalo histerična.” „Nisi”, odvrati on, dodajući čašu po čašu. „Dobro si se držala.” „Hvala. Onda sam pozvala policiju i evo nas ovde. Ta žena ima dugu kosu, otprilike do pola leđa. Visoka je oko metar i sedamdeset pet, bez štikli, i ne govori akcentom. Ritam joj je pomalo čudan, ali sasvim dobro govori engleski. Ima zelene oči, svetlozelene, i bavi se ubijanjem. To joj je posao, ali i zadovoljstvo.”

Usledila je kratka pauza. „Ali vi to već znate”, rekla je. „Znate ko je ta žena.” „Zove se Džej Medok. Majka joj je kineska državljanka, a otac joj je bio Britanac.”

Fajnova napravi pauzu, kao da razmišlja, a onda nastavi: „Raspisana je poternica za njom u nekoliko država. Specijalnost su joj atentati i krađe. Pre tri godine namamila je u zamku dva agenta MI6, koji su je pratili po zadatku, i obojicu ubila. Od tada je primećena na nekoliko mesta. Informacije o njoj prilično su oskudne, ali inspektori koji rade na njenom slučaju tvrde da je nemilosrdna, izuzetno sposobna i da se ne zaustavlja dok ne postigne željeni cilj.” „Da, složila bih se s tim opisom. Ali sposobnost nužno ne podrazumeva i razboritost.”

Lajla se ponovo priseti onih bledozelenih očiju. „Ona je narcisoidni sociopata.” „Nisam znala da ste diplomirali psihologiju”, reče Fajnova.

Lajla je ošinu hladnim pogledom. „Znam šta sam danas videla. Uspela sam da pobegnem zato što nisam glupa i zato što je ona bila previše samouverena.” „Žena koja je uspela da eliminiše dva vrhunski obučena agenta ima pravo da bude samouverena.” „To je bila planirana akcija”, ubaci se Eš, pre nego što je Lajla stigla da odgovori. ,,U pitanju je bio njen opstanak. Znala je da mora da se uhvati u koštac s dvojicom agenata, čiju je veštinu sigurno poštovala.”

Lajla klimnu glavom, blago se osmehnuvši. On je to shvatao, pomisli. Tačno je znao šta je mislila, šta je osećala. „Ali ovo danas, s Lajlom? Sigurno je mislila da je ona lak plen pa tome nije pristupila dovoljno ozbiljno.” „Ne računajte da bi ponovo ispalo tako”, ubaci se Voterstoun. „Danas ste imali sreće.” „Ne računam da bilo ko može dvaput da napravi istu grešku”, odgovori Lajla. „Pa čak ni ja.” „Onda je najbolje da nam date to jaje. Čim to učinite, daćemo saopštenje za javnost. Kad jaje više ne bude kod vas, ona neće imati razloga da vas juri.”

218

Zvoncica&neky

„Znate da nije tako”, reče Lajla okrenuvši se ka Fajnovoj. „Mi smo nepoželjni svedoci kojih mora da se reši. Osim toga, ja sam joj danas povredila ponos i ona neće dopustiti da to tek tako prođe. Ako vam damo to jaje, tada će moći bez oklevanja da nas ubije.”

Voterstoun se zamišljeno nagnu preko stola. Njegov ton i držanje odisali su strpljenjem koje mu je - kako je Lajla pretpostavila - sigurno bilo neophodno u razgovoru s dvoje tinejdžera. „Lajla, možemo da vam pružimo zaštitu, zajedno s kolegama iz Federalnog biroa i Interpola. Za ovaj slučaj su sada zaduženi operativci iz različitih službi.” „Verujem da možete, i da biste to učinili. Bar neko vreme. Ali pre ili kasnije, postaviće se pitanje budžeta - novca i ljudskih resursa. Ona komotno može da sačeka. Koliko dugo radi kao plaćeni ubica?” „Od svoje sedamnaeste, možda čak i šesnaeste godine.” „Dakle, ceo život.” „Otprilike.” „Vi imate određene podatke o njoj”, ubaci se Eš, „ali ne znate za koga trenutno radi.” „Još ne, ali radimo na tome. Imamo prvoklasan tim koji to pokušava da otkrije”, žustro odvrati Fajnova. „Stići ćemo do čoveka koji je plaća, ko god on bio.” „Čak i da to uradite, čak i da uspete da ga uhvatite, nju to ne bi zaustavilo.” „Što dodatno svedoči o potrebi da vas stavimo pod zaštitu.” „Lajla i ja uskoro krećemo na put, na nekoliko dana. I vi treba da pođete sa nama”, dodao je, okrenuvši se ka Luku i Džuli. „Pričaćemo kasnije.” „Gde putujete?” upita Fajnova. ,,U Italiju. Da se nakratko sklonimo iz Njujorka. Ako uspete da je uhvatite dok nismo tu, problem je rešen. Molim vas da me razumete. Hoću da Lajla bude bezbedna. Hoću da ponovo uzmem svoj život u svoje ruke. I hoću da osoba koja je odgovorna za Oliverovu i Vinijevu smrt bude uhapšena i iza brave. A ništa od toga neće se dogoditi ako ne zaustavimo Džej Medok.” „Morate da nam ostavite određene podatke pre nego što krenete na put, da znamo gde ćete biti, i kada planirate da se vratite.” „Daću vam sve podatke koji su vam potrebni”, pristade Eš. „Ne želimo da vam otežavamo posao”, ubaci se Lajla.

Fajnova je prostreli pogledom. „Možda, ali ne trudite se ni da ga olakšate.”

Kada su detektivi otišli, Lajla se zamisli nad tom opaskom. „Šta očekuju da uradimo? Da se negde sakrijemo dok je oni ne pronađu i ne smeste iza brave - mada to nikom nije pošlo za rukom čitavu deceniju? Mi to nismo ni započeli ni tražili. Ja sam samo pogledala kroz prozor. A ti si otvorio pošiljku koju si dobio od brata.” „Ako bi to rešilo problem, odmah bih te odvukao u neko skrovište i ubedio te da ostaneš tamo. Ali...” Eš zaključa vrata, vrati se nazad i sede pored nje. ,,U pravu si kad kažeš da ona ima vremena napretek - i da bi to verovatno i učinila. Ako nam sad umakne, niko ne može da pretpostavi kada i gde bi ponovo mogla da se obruši na tebe.” „Ili na tebe.” „Ili na mene. Dakle, idemo u Italiju.”

219

Zvoncica&neky

„Da, pravac Italija”, složi se Lajla, skrenuvši pogled ka Džuli i Luku. „Možete li i vi da pođete?” „Ne znam. Nisam planirala slobodne dane, mada bih rado krenula s vama”, odgovori Džuli. „Ali ne znam šta bismo nas dvoje tamo radili. „Mogli bismo da pokrijemo veću teritoriju”, ukaza Eš. „Četvoro može da uradi više nego dvoje. Posle ovog danas, ne želim da Lajla bilo gde mrdne sama. To što umeš da vodiš računa o sebi”, brzo je dodao, preduhitrivši njen protest, „ne znači da to uvek treba da radiš.” „Da, bezbednost počiva u brojnosti. Možda bih uspeo da se organizujem”, zamišljeno reče Luk. Potom, pročitavši poruku u Ešovim očima - treba mi tvoja pomoć - odlučno zaklima glavom. „Da, mogu to da sredim. Džuli?” „Ja bih to mogla da iskoristim u poslovne svrhe. Da obiđem tamošnje galerije, da pogledam slike uličnih umetnika. Mogu da popričam s vlasnicima, da im to predstavim kao poslovnu posetu, a pošto sam nedavno sklopila par odličnih poslova, mislim da nema razloga da me odbiju.” „Odlično. Ja ću se pobrinuti za ostalo.”

Lajla se okrenu ka Ešu. „Kako to misliš za ostalo?” „Moramo da odemo do tamo, da negde boravimo, da pročešljamo teren kad stignemo.

Ja ću se pobrinuti za takve detalje.” „Zašto baš ti?”

On spusti svoju šaku preko njene. „Zato što je on bio moj brat.”

Shvativši da ne može osporiti tako jednostavan i iskren argument, Lajla mu nežno stisnu ruku. ,,U redu, ali ne zaboravi da sam ja stupila u kontakt sa Antonijom Bastone. Zato taj deo prepusti meni.” „Što znači?” „Kad stignemo tamo, kad se smestimo i ošacujemo teren, biće nam od koristi da dobijemo pristup u vilu Bastoneovih. To ću ja da sredim.” „Kladim se da hoćeš.” „Računaj na to.” „Mislim da ste nas ubedili. Sad moram da se vratim u pekaru”, reče Luk. „Ako vam više ne trebam.” „Sad mogu i sam.” Eš ustade sa stolice, skliznuvši šakom niz Lajlinu kosu. „Hvala ti. Za sve.” „Rekao bih i drugi put, ali se nadam da više neću morati da viđam rane tvojoj curi.” „Odlično si to obavio.” Lajla takođe ustade i priđe da ga zagrli. „Ako mi ponovo zatreba vešt i smiren vidar, znam kome treba da se obratim.” „Kloni se ludih žena s noževima.” Luk je poljubi u obraz, razmenivši još jednu prećutnu poruku s Ešom. „Otpratiću te do galerije”, rekao je Džuli. „I doći ću po tebe kad završiš s poslom.”

Džuli nakrivi glavu. „Dobila sam telohranitelja?” „Izgleda.”

220

Zvoncica&neky

„Odgovara mi.” Prišla je da zagrli Lajlu. „Čuvaj se.” „Hoću, obećavam.” ,,I postupi u svom maniru. Spakuj samo neophodan prtljag. Ostalo ćemo kupiti u Italiji.”

Potom zagrli Eša. „Pazi na nju, koliko god se bunila.” „Dogovoreno.”

Dok su išli ka vratima, Džuli se osvrnu i uperi prstom ka Lajli. „Čujemo se kasnije.”

Lajla sačeka da Eš zaključa brave i podesi alarm. „Znaš, ja nisam nesmotrena.” „Nisi. Sklonost ka preuzimanju rizika ne podrazumeva nužno nesmotrenost. Baš kao što sklonost ka detaljnoj organizaciji ne podrazumeva nužno kontrolu.” „Hmm. Ali može tako da deluje nekome ko je navikao da sam vodi računa o sebi.” „Verovatno, baš kao što nekome ko je navikao da preuzima rizik može delovati nesmotreno kad neko odluči da saučestvuje u tom riziku.” „To je donekle diskutabilno.” „Možda, ali sad treba da razmotrimo važnije stvari.” Eš joj priđe i nežno spusti ruku na njen povređeni bok. „Moj trenutni prioritet je da se postaram da se više nikad ne desi ovako nešto. A da bih to učinio, moram da pronađem način da Džej Medok smestimo iza rešetaka.” ,,A putovanje u Italiju bi moglo da nam pomogne da to učinimo.” „Da, u tome je suština plana. Da sam znao da će se ovo desiti, da ćeš biti povredena, nikad ti ne bih prišao u policijskoj stanici. Ali bih svejedno razmišljao o tebi. Zato što, uprkos svemu što se desilo, nisam mogao da te izbacim iz glave. Još od časa kad sam te prvi put ugledao.” ,,A da sam ja znala da će se ovo desiti, sve ovo, svejedno bih krenula za tobom.” „Ali to ne znači da si nesmotrena.” „Ponešto je vredno rizika. I dalje ne znam šta će se dogoditi u sledećem poglavlju, Eše, i zato moram da nastavim dalje, sve dok ne saznam.” ,,I ja”, reče on, ali nije razmišljao o tome. Razmišljao je samo o njoj. „Trampiću Bruklin za Italiju, prepustiću ti da obaviš svoj deo posla, a ja ću smisliti kako da uspostavimo kontakt sa Bastoneovima. Ostalo ćemo srediti u hodu.” „Može. Jesi li raspoložena da mi malo poziraš?” „Zato sam i došla. Ostalo je predstavljalo samo digresiju.” ,,U tom slučaju, na posao.”

Lajla priđe psiću i uze ga u naručje. „On ubuduće svuda ide sa mnom.” „Posle ovog danas, ko bi mogao da mu zabrani?”

Dok je slikao, blokirao je sve druge misli. Svaki delić njegovog bića bio je fokusiran na posao, to se jasno videlo. Po gracioznim potezima njegove četkice, po uglu pod kojim je držao glavu, po položaju nogu. U jednom trenutku ćušnuo je jednu četkicu među zube i zgrabio drugu, praveći kružne pokrete, mešajući boje na paleti.

Htela je da ga upita kako je znao koju četkicu treba da upotrebi i kako treba da pomeša boje. Da li je to naučena tehnika ili nešto što mu je instinktivno dolazilo? Nešto što je jednostavno znao?

221

Zvoncica&neky

Ali brzo je zaključila, dok je bio tako usredsređen, dok je gledao u nju kao da može da prozre njene najskrivenije tajne - svaku tajnu koju je imala i koju će ikad imati - da je bolje da oboje ćute.

On je svakako ćutao, ne progovarajući ni reči dok je muzika tutnjala, a njegova ruka vešto klizila ispred štafelaja, doterujući sićušne detalje.

Neko vreme zeleni laser njegovog pogleda bio je fokusiran isključivo na platno. Imala je utisak da je potpuno zaboravio na nju. Da je pred sobom imao samo sliku koju je želeo da stvori, samo boje, teksture i oblike.

A tada se njegove oči ponovo prikovaše za nju i pogledi im se stopiše, sve dok joj se nije učinilo da je sav vazduh nestao iz nje. Samo jedan vreli treperavi trenutak, pre nego što je ponovo preusmerio pažnju na platno.

Imala je osećaj kao da se vozi na emocionalnom ringišpilu. Doduše, ona je volela brza, žestoka i vrtoglava iskustva - ali muškarac koji je uspevao da je ostavi bez daha a da ne prozbori ni reč, da je čak i ne dodirne, posedovao je zapanjujuću moć. Da li je on uopšte bio svestan kako deluje na nju, kako joj srce poskakuje, kako joj nervi bride od siline njegovog prisustva?

Sada su bili ljubavnici i dobro se snalazila u tom lagodnom fizičkom aspektu. Ali taj emocionalni vrtlog, to je bilo nešto sasvim novo, omamljujuće i pomalo uznemirujuće.

Ruke su joj već drhtale od napetosti kada se psić probudi, zacvile i doskakuta do nje. „Nemoj”, procedi Eš kad je krenula da ga uzme. „Eše, ruke su mi teške kao olovo, a on hoće napolje.” „Zadrži pozu, samo još minut.”

Pas nastavi da cvili i ruke joj ponovo zadrhtaše. Njegova četkica kretala se u dugim laganim potezima. „Dobro. U redu.” Odmakao se od platna, začkiljivši očima i skupivši obrve da osmotri dnevni učinak. ,,U redu.”

Lajla podiže psa i protrlja ukočena ramena. „Mogu li da vidim?” „Zašto ne bi mogla? To si ti.” Eš slegnu ramenima i krenu ka radnom stolu da očisti četkice.

Na platnu je ugledala svoje telo, dugu lepršavu haljinu, koketno mreškanje podsuknje.

Videla je naznačene obrise ruku i lica, ali to je tek trebalo da naslika. Samo linije, uglovi, otkrivena noga s podignutim stopalom oslonjenim na prste. „Ovo može da bude bilo ko.” „Ali nije.” „Obezglavljena Ciganka.” ,,I to će doći na red.”

Pozadina je bila delimično odrađena - narandžasti i zlatni plamsaji logorske vatre, lelujavi dim iza njenih leđa, delić neba posutog zvezdama. Za to neće morati da mu pozira, shvatila je. „Zašto odmah ne nacrtaš lice?”

222

Zvoncica&neky

„Tvoje lice”, ispravi je on. „Zato što je ono najvažnije. Linije, boje, obline - naravno, sve je to važno, sve to nešto govori. Ali tvoje lice treba da kaže apsolutno sve.” „Šta to?” „Videćemo. Sad možeš da se presvučeš. Uzmi nešto iz garderobe ako hoćeš da promeniš košulju. Ja ću izvesti psa. Posle ću pokupiti neke stvari i onda se vraćamo u tvoj stan.

Prespavaću kod tebe.” „Tek tako?”

Na njegovom licu sevnu plamičak ozlojeđenosti. „Mislim da smo već prešli tu granicu, Lajla. Ako želiš da se vratiš unazad, slobodno mi kaži da prespavam u drugoj sobi. Naravno, ja ću te, uprkos tome, zavesti, ali možeš bar da pokušaš.”

Pošto nije mogla da zaključi da li ju je taj podrazumevajući ton iritirao ili uzbuđivao, ostavila je to na tome i krenula ka garderobi.

Zamislila se nad raspoloživim opcijama, odabravši tamnozelenu majicu i osmotrivši zavoj na boku pre nego što se obukla. A onda se zagledala u svoje lice. Šta će ono reći? - upitala se. Da li je on to već znao? Ili je čekao da sazna? Želela je da ga što pre naslika, kako bi znala šta je video kad pogleda u nju.

Kako je mogla da se smiri, da se skrasi, dok ne dobije odgovore? Dok ne sazna kako će sve to ispasti, i s tom slikom, i s njim?

Uklonila je dramatičnu šminku pitajući se zašto se mučila da je stavi kad je na platnu umesto njenog lica zjapila samo praznina. Možda je postojao neki umetnički razlog koji je zahtevao da ona u potpunosti podseća na lik koji je zamislio.

Zavođenje? - upitala se. Ne, nije želela da bude zavedena. To je podrazumevalo neravnotežu moći, neku vrstu nevoljnog prepuštanja. Ali bio je u pravu, oni su već prešli tu granicu. Oboje su znali da je želela da on ostane s njom, da bude pored nje.

To poziranje ispunilo ju je nekom nervozom, primetila je. Ali bolje da to ostavi po strani, pomisli, jer bog zna da postoji i ono zbog čega bi trebalo da bude mnogo nervoznija.

Krv na upropašćenoj košulji svedočila je o tome. Zagledavši se u mrlju, ponovo se prisetila napada. Možda je trebalo da bude obazrivija, da obrati v iše pažnje. Da je bila obazrivija, ta žena je ne bi zatekla nespremnu - i sad ne bi imala upropašćenu košulju i zavoj na boku. Mogla je, i morala, to da ispravi. Pa ipak, imala je osećaj da je dobila tu malu bitku.

Džej joj je pustila malo krvi, ali to je sve što je dobila.

Sklopila je košulju da je ubaci u torbu. Bolje da je baci u đubre u svom nego u Ešovom stanu. Ako Eš nađe tu košulju, to će dodatno osnažiti njegov fanatički zaštitnički poriv.

Izvadila je telefon i nagurala košulju u torbu. I pošto joj je telefon već bio u ruci, rešila je da proveri poruke.

Pet minuta kasnije jurnula je niz stepenice da dočeka Eša, koji je upravo ulazio u kuću sa psićem. „ Antonija je odgovorila. Riba se upecala na udicu, Eše. Razgovarala je sa svojim ocem onim koji se nekad davno zabavljao s Mirandom Svonson. Dobro je što sam pomenula njeno ime. Osim toga, Antonija ima prijateljicu koja je pročitala moju knjigu. Upalilo je.” „Šta njen otac kaže?”

223

Zvoncica&neky

„Želi da sazna nešto više o tome što radim i za čime tragam. Rekla sam da sledeće nedelje dolazim s nekim društvom u Firencu i upitala da li je moguće da se sretnem s njenim ocem, kad god i gde god mu odgovara. Potom sam pomenula i prezime Arčer... jer novac ima sopstveni jezik.” ,,U ovom slučaju treba da ima i uši.” „To je otprilike isto.” Zadovoljna sobom, Lajla izvuče lopticu iz tašne i zakotrlja je ka psiću da ga malo zabavi. „Krećem na putovanje s dvostrukim motivom, zarad istraživanja i ličnog zadovoljstva, s tobom i još dvoje prijatelja. Mislim da smo najzad odškrinuli vrata.” „Možda. Bastoneovi sigurno znaju šta imaju. Miranda Svonson možda nije imala pojma, ali teško ću nasesti na priču da tip poput Bastonea ne zna da ima izuzetno retko umetničko delo koje vredi čitavo bogatstvo.”

Erl Grej ushićeno zatapka ka njima, spustivši lopticu pred Ešove noge, i on je ponovo šutnu preko poda. „Pod uslovom da ga i dalje ima”, dodade kad je psić potrčao za lopticom. „Ako ga... sranje! Možda su ga prodali. To mi uopšte nije palo na pamet.” „Bilo kako bilo, porodični biznis - vinogradi i maslinjaci - donosi mu milionske prihode, a on je glava porodice. Naivan i neupućen čovek ne može da se bavi tako krupnim poslovima. Ali čak i da je to jaje još kod njega, zašto bi nam to rekao, ili ga pokazao?” „Prepustio si se pesimizmu dok si šetao psa.”

On ponovo šutnu lopticu. „Mislim da se to pre može opisati kao realizam.” „Ćušnuli smo nožni prst kroz odškrinuta vrata. Sad treba da vidimo šta će se sledeće desiti.” „To ćemo i uraditi, ali sa realističnim očekivanjima. Samo da ubacim neke stvari u kesu i idemo u tvoj stan.” Prišao je i obujmio joj obraze šakama. „Sa realističnim očekivanjima.” „Što znači?”

Okrznuo je njene usne, lagano, samo na trenutak. A potom zaronio, brzo i duboko, povukavši je sa sobom, ne ostavljajući joj bilo kakvog izbora. I navevši je da poželi da to što duže potraje. „Nas dvoje imamo nešto”, rekao je, ne odmičući se od nje. „Mislim da bismo to imali kad god i gde god da smo se sreli. To zahteva određenu pažnju.” „Dešava se toliko toga.” „A ovo je deo. Ta vrata su otvorena, Lajla, i rešio sam da prođem kroz njih. I da te povedem sa sobom.” „Ne treba da me vodiš.” „Onda ćeš morati da me sustigneš. Brzo dolazim.”

Dok je posmatrala kako se Eš penje uza stepenice, svaki delić tela joj je treperio, od njegovog poljupca, od njegovih reči, od tog postojanog odlučnog pogleda koji zrači. ,,U šta sam se, dođavola, uvalila?” promrmljala je, okrenuvši se ka psu. „A ako to sama ne mogu da prokljuvim, šta ti možeš da mi kažeš?”

Uzela je povodac, i dok ga je stavljala u torbu, primeti smotanu košulju. Moraće da obrati više pažnje, na sve strane, opomenu sebe.

224

Zvoncica&neky

Ako je ponovo zateknu nespremnu, to bi moglo skupo da je košta.

Nije imala ništa protiv kada su ka njenom stanu krenuli zaobilaznim putem. Bilo je to nešto poput safarija. Izašli su kroz vrata za poslugu i spustili se metroom do centra grada, gde je Eš svratio do Saksa da joj kupe novu košulju. Potom su nastavili ka istoku, sve do Park avenije, odakle su uhvatili taksi. „Ova košulja košta dvaput više od one koju sam imala”, reče Lajla dok je otključavala stan, u kom se Erl Grej oduševljeno ustremi ka svojoj obožavanoj gumenoj kosti. „Osim toga, ne možeš stalno da mi kupuješ odeću.” „Ne kupujem ti odeću.” „Prvo ona crvena haljina...” „To je kostim za poziranje. Hoćeš li pivo?” „Neću. A sad si mi kupio košulju.” „Krenula si kod mene kad se to desilo”, objasni on. „Da sam ja krenuo kod tebe, ti bi meni kupila košulju. Planiraš li da radiš?” „Možda... u stvari, da”, brzo se ispravila. „Bar dva-tri sata.” „Onda ću ovo odneti gore da obavim još neke pripreme za putovanje.” „Bila sam kod tebe da ti poziram za sliku.” „Baš tako. A ja sam sad došao ovde da bi ti mogla na miru da radiš.” Skliznuo je rukom niz njenu kosu, nežno je čupnuvši za krajeve. „Tražiš nevolju, Lajla, ćak i kad je nema.” „Zašto onda imam osećaj da sam u nevolji?” „Dobro pitanje. Biću na trećem spratu, ako ti zatrebam.”

Možda je ona htela da bude na trećem spratu, namrgođeno je pomislila. To mu nije palo na pamet. Naravno, njen kutak za rad bio je postavljen na glavnom nivou, ali šta da je, vođena trenutnim kreativnim hirom, rešila da radi na terasi?

Nije, ali moglo je da bude i tako.

Možda se ponašala kao moronka - još gore, kao prava gadura - ali nije mogla da se obuzda.

Tako ju je lako spakovao tamo gde je zamislio da uopšte nije primetila zidove koji su se podigli oko nje. Zidovi su je terali da se oseća klaustrofobično i zato nije želela ni da ih poseduje ni da ih iznajmljuje. Tako je sve bilo jednostavnije, labavije i praktičnije, s obzirom na njen životni stil.

Ali on je to promenio, shvatila je, i sad se obrela u potpuno novom životnom aranžmanu. Umesto da uživa u tome, neprestano je proveravala da li su vrata dovoljno blizu da šmugne. „Moronko”, promrmlja.

Izvadila je upropašćenu košulju iz torbe i nagurala je među kuhinjsko smeće, koje će kasnije izbaciti. Napravila je bokal hladne limunade i smestila se na svoje radno mesto.

Glavna prednost pisanja bila je u tome što je lako mogla zaroniti u neki drugi svet, onda kada njen privatni svet postane previše komplikovan.

Ostala je u tom svetu, stigavši do one slatke tačke u kojoj reči i slike nesputano teku.

Izgubila je predstavu o vremenu, prelazeći sa strašnog gubitka na čeličnu odlučnost i želju 225

Zvoncica&neky

za osvetom, završivši na mestu gde se njena junakinja Kejli spremala za odlučujuću bitku - i završne školske ispite.

Zavalila se na naslon, protrljala umorne oči i razgibala napeta ramena.

I tek tada je primetila da je Eš sedeo u dnevnoj sobi, držeći blok za skiciranje, okrenut ka njoj, sa psićem sklupčanim pored nogu. „Nisam čula da si sišao.” „Bila si zauzeta.”

Ona opipa kosu smotanu u ležernu punđu. „Jesi li mene crtao?” „Još nisam završio”, ležerno odgovori on. „Kad radiš, izgledaš drugačije. Napeto. Kao da ćeš u trenu briznuti u plač, a već sledećeg zapeniti od besa. Mogao bih da uradim čitavu seriju.”

Nastavio je da skicira. „Sad ti je neprijatno, a to ne valja. Mogu da se vratim gore, dok ne završiš s pisanjem.” „Neka, za danas sam gotova. Moram da ostavim misli da malo lutaju, da vidim šta će se sledeće desiti.”

Lajla ustade i priđe. „Mogu li da vidim?” upita uzimajući mu blok. Prelistavši stranice, ugledala je sebe, povijenu - krajnje neprivlačno, pomisli, automatski se ispravivši - s raščupanom kosom i licem koje je odražavalo raspoloženje o kom je pisala. „Gospode.” Podigla je ruku da izvadi šnalu iz kose, ali on je zaustavi. „Nemoj. Zašto to radiš? Tako izgledaš dok pišeš, okupirana onim što vidiš i što pokušavaš da preneseš na papir.” „Delujem sumanuto.” „Ne, već samo zaokupljeno.” Stegao je njenu šaku i povukao je ka sebi, sve dok se nije spustila na njegovo krilo, zajedno s blokom. „Možda oba.” Prasnula je u smeh, pronašavši sledeću skicu, sa zabačenom glavom i zatvorenim očima. „Ovaj crtež bi mogao da nazoveš Spavanje na poslu.” „Ne. Pre bih ga nazvao Maštanje. O čemu si pisala?” „Danas sam napisala dobru podužu sekvencu. Dosta toga se desilo. Kejli je donekle odrasla - brzo i surovo. Žao mi je zbog nje, ali to je moralo da se desi. Da izgubi nekog s kim je bila tako bliska i sazna da je neko ko pripada njenoj vrsti kadar da to uradi, da ubije nekog koga je volela - štaviše, da to uradi da bi nju kaznio - to je... Oh! Pa to je ona.”

Kad je okrenula stranu, tamo ju je sačekao crtež njene Kejli, u vukodlačkom obliku, u dubokoj senovitoj šumi.

Divlje lepa, s glatkim mišićavim vučjim telom i dubokom tugom koja zrači iz jezivih ljudskih očiju. Pun mesec izlazio je iznad ogoljenih krošanja. „Baš sam je tako zamislila. Kako ti to možeš da znaš?” „Pa pročitao sam knjigu.” „Da, ali... to je ona. Mlada, izvajanog tela, tužna, zatočena između sukobljenih strana svoje prirode. Sad je prvi put zaista vidim, dosad je postojala samo u mojoj glavi.” „Uramiću ti crtež pa ćeš moći da je vidiš kad god poželiš.”

226

Zvoncica&neky

Spustila je glavu na njegovo rame. „Nacrtao si jednu od najvažnijih osoba u mom životu kao da je lično poznaješ. Da li je to neka vrsta zavođenja?” „Ne.” Nežno je skliznuo prstima uz njen bok. „Ali ću ti pokazati šta jeste.” „Tek pošto prošetam psa.” „Šta kažeš da zajedno prošetamo psa, izađemo na večeru i potom se vratimo ovde da te zavedem?”

Novi životni aranžman, priseti se Lajla, trebalo bi ga istražiti i isprobati. ,,U redu. Ali pošto sam sad videla na šta ličim, daj mi deset minuta.” „Sačekaću.”

Eš ponovo dohvati blok i olovku kad je Lajla otrčala uz stepenište. I poče da je crta po sećanju - nagu, ispod zamršenih čaršava, sa osmehom na usnama.

Da, naravno da će sačekati.

227

Zvoncica&neky

Treći deo Imetak kad izgubiš, malo gubiš.

Kad izgubiš čast, gubiš mnogo više.

Kad izgubiš hrabrost, gubiš sve.

Stara nemačka poslovica

228

Zvoncica&neky

21 Lajla je živela po spisku. Ona je bila čvrsto uverena da se reči s papira pretvaraju u stvarnost. Ako nešto zapiše, time omogućava da se to i desi. Dobar spisak pojednostaviće iznenadno putovanje u Italiju, doprineti efikasnijem pakovanju, olakšati sve što treba da se obavi pre polaska.

Obuzeta nestrpljenjem, napravila je spisak za pakovanje i počela da slaže stvari na zasebne gomile na krevetu u gostinskoj sobi.

Na jednu gomilu stavila je stvari koje idu s njom, na drugu ono što će prebaciti kod Džuli, a na treću stvari koje će donirati. Olakšala je svoj prtljag i ostavila mesta za šoping u koji će je Džuli sigurno odvući kad stignu u Italiju.

Eš uđe u sobu. „Sad sam se čuo s Kerinovom. Svratiće do nas.” „Sada?” „Uskoro. Hoće da nam prosledi neke informacije. Šta to radiš? Krećemo tek za tri dana.” „Planiram šta treba da spakujem. Ovo nije selidba pa ne moram da nosim sve stvari.

Osim toga, treba malo da pretresem garderobu. Plus, trebaće mi mesto da ostavim stvari koje ne mogu da unesem u avion.”

Podigla je pouzdanu Ledermanovu višenamensku alatku, koju je obično nosila u tašni. „Recimo ovo. Potom mirišljave sveće koje uvek nosim sa sobom, upaljač, skalpel...” „Razumem, ali na privatnom letu ne postoje takva ograničenja.” „Na privatnom... šta?” Ispustila je Ledermanovu alatku. „Hoćeš da kažeš da u Italiju putujemo privatnim avionom?” „Glupo je da ga ne koristimo kad ga već imamo.” „Ti... ti imaš avion?” „To je porodični avion. Tačnije, imamo dva aviona i svako od nas ima pravo na određen broj sati godišnje - pod uslovom da termin nije već rezervisan. Rekao sam da ću se pobrinuti za detalje, zar ne?” „Da, to je baš detalj.” Lajla zaključi da je bolje da sedne. „Smeta ti što ćeš moći da uneseš svoju zastrašujuću alatku i skalpel?” „Ne. Pomisao da letim privatnim avionom deluje uzbudljivo... da, sigurno će biti uzbudljivo. Samo si me izbacio iz ravnoteže.”

Eš sede pored nje. „To je krenulo od mog pradede. On je bio sin velškog rudara koji je želeo bolju budućnost za svoju decu. Njegov najstariji sin dobro je poslovao, potom se preselio u Njujork, gde mu je još bolje krenulo. U narednim generacijama, neki od nas su rasipali, a neki uvećavali to bogatstvo. I zato ću biti duboko razočaran ako dopustiš da se loše osećaš zbog bilo čega što je moj otac rekao.” „Ja sama plaćam svoje troškove. Nisam navikla na privatne avione.” „Hoćeš li da rezervišem mesta na nekom komercijalnom letu?”

229

Zvoncica&neky

„Neću.” Lajla se najzad osmehnu. „Nisam baš toliko neurotična. Samo ti kažem da meni ne trebaju privatni avioni. Uživaću u tom iskustvu, ali ne želim da pomisliš da to shvatam zdravo za gotovo.” „Teško mi je da poverujem u to kad si izgledala kao da sam rekao da u Italiju idemo čamcem za spašavanje, a ne privatnim avionom.” „Grešiš. Bila sam u čamcu za spašavanje. Da sam to pomislila, postala bih zelena od muke.” Lajla podiže Ledermanovu alatku i okrenu je u rukama. „Onda ću promeniti strategiju. I spremiti nešto za večeru.” „To bi bilo lepo.” „Mislim, za Kerinova.” „Sumnjam da planira da se toliko zadrži. Svratiće kad završi neki sastanak, a posle treba da se nađe sa svojom suprugom zbog nekih porodičnih poslova. Možeš da mu ispričaš dokle smo stigli sa Bastoneovima.” „Onda ću spremiti večeru za nas.” Lajla se osvrnu ka gomilama poslagane odeće. „Moraću ovo da presložim.” „Naravno”, odgovori Eš, izvadivši mobilni koji mu je zazvonio u džepu. „Moj otac. Idem dole.” „Tata”, rekao je, napuštajući sobu.

Ona ostade gde je bila. Mrzela je taj grozni osećaj krivice, ali Spens Arčer ju je terao da se baš tako oseća.

Zaboravi, naredila je sebi i počela da pravi nov spisak.

Dok je Lajla revidirala svoju putnu strategiju, Eš je zurio u njujoršku panoramu razgovarajući sa svojim bratom Estebanom. Ponekad je dobro i mati toliko braće i sestara, jer ste preko njih mogli da se povežeš praktično s bilo kim i bilo čim. „Stvarno sam ti zahvalan. Da, mislio sam da bi to mogao da mi središ. Ne znam koliko je daleko Oliver otišao. Da, svakako predaleko. Znam, u pravu si... sumnjam da bih uspeo da ga sprečim. Ne brini, biću pažljiv.”

Skrenuo je pogled ka stepeništu, pomislivši na Lajlu i shvativši da je imao mnoštvo razloga da bude pažljiv. „Stvarno si mi pomogao. Javiću ti kako je ispalo. Čujemo se”, dodao je kad je začuo interfon. „Da, obećavam. Kasnije.” Ćušnuo je mobilni u džep i dohvatio daljinski da pusti Kerinova da uđe.

Stvari su se sve brže odvijale. Osećao je kako se situacija zahuktava. Ni sam nije znao kuda će ih to odvesti, ali vetar mu je najzad duvao u leđa.

Krenuo je da otvori vrata. „ Alekseju. Drago mi je što vas vidim.” „Eše, sad sam se čula sa...” Lajla zastade. ,,Oh, zdravo, Alekseju.” „Nadam se da nisam došao u nezgodan čas.” „Taman posla. Doneću vam piće.” „Nema potrebe da se mučite. Žurim na porodični sastanak.” „Dajte da sednemo”, predloži Eš. „Sreli smo se na Vinijevoj sahrani”, započe Kerinov kad su se smestili u dnevnoj sobi, „ali to nije bilo pravo mesto za razgovor.”

230

Zvoncica&neky

„Da, bio je to težak dan.” „Došlo je toliko ljudi.” Kerinov se zagleda u svoje šake, raširi ih, preplete prste. „Dobro je kad čovek u teškim danima može da se osloni na porodicu.”

Tiho uzdahnuvši, Kerinov rasplete prste. „Imam neke nove informacije.” Zavukao je ruku u torbu i izvadio koverat od manile. „Evo, ovde sam ponešto pribeležio. Popričao sam s nekim kolegama koji su dobro upućeni u Faberžeova jaja i carsku eru. Znate, kad su takve stvari u pitanju, uvek postoje glasine. Jedno od izgubljenih jaja navodno se nalazi u Nemačkoj. Logično je pretpostaviti da su nacisti mogli da zaplene neko od carskih jaja, zajedno sa ostalim blagom. Možda iz Poljske, Ukrajine, Austrije. Ali nijedan od tih slučajeva nije dokumentovan. Nema nikakvih zapisa ni mape, kao i u slučaju ova dva jajeta.” „Jedno je u Njujorku”, ubaci se Lajla, ,,a drugo u Italiji - ili se bar nadamo da je tamo.” „Da, Ešton mi je rekao da putujete za Italiju i da ćete pokušati da uđete u trag Neseser jajetu. Tamo ima mnogo umetničkih zbirki, i javnih i privatnih. Što se tiče ovih drugih, neke od njih su krajnje privatne, kao što smo već ustanovili. Ali ja sam u svom tefteru pribeležio neka imena. Neke mogućnosti. Jedno od njih se naročito izdvaja.”

Kerinov se savi ka stolu i zamaha rukama između kolena. „Saznao sam za izvesnog Vasilija Vasina, koji se predstavljao kao sin velike vojvotkinje Anastasije, kćerke cara Nikolaja i Aleksandre. To je bilo mnogo pre nego što je dokazano da je Anastasija pogubljena zajedno s ostatkom carske porodice. Decenijama nakon što su boljševici likvidirali carsku porodicu, kružile su glasine da je ona uspela da preživi i da pobegne.” „Snimili su čak i film o tome”, priseti se Lajla. „S... s kim ono beše? Ingrid Bergman?” „Da”, potvrdi Kerinov. „Ona je u tom filmu glumila Anu Anderson, najpoznatiju od žena koje su se predstavljale kao Anastasija, ali ne i jedinu. Vasin je zaigrao na tu kartu i prevario mnoge koji su želeli da poveruju u to. Bio je veoma naočit i šarmantan, i dovoljno ubedljiv da se oženi bogatom naslednicom, damom Anamarijom Haf, daljom rođakom engleske kraljice. Ona je iz ljubavi prema njemu, i poštovanja prema njegovoj porodici, počela da prikuplja ruska umetnička dela, uključujući i Faberžeova jaja. Najviše od svega želela je da pronađe izgubljena carska jaja, ali to joj nije pošlo za rukom - bar ne javno.” „Mislite li da je možda krišom uspela da nabavi neko?”, upita Eš. „Ne mogu ništa izričito da tvrdim. Moja istraživanja pokazuju da su živeli raskošno, na visokoj nozi, često se razmećući njenom kraljevskom krvlju i njegovim pretenzijama na carsko poreklo.” „Sudeći po tome”, umeša se Lajla, „da su stvarno nabavili neko od tih jaja, to bi oglasili na sva zvona.” „Da, i ja tako mislim, ali ko će ga znati? Imali su sina jedinca, koji je nasledio njihovo celokupno bogatstvo, uključujući i umetničku zbirku. A koliko sam saznao, i njihovu strast prema izgubljenim carskim jajima.” „On je sigurno saznao da su tvrdnje njegovog oca da vodi direktno poreklo od Romanovih sumnjive”, ukaza Eš, „kad je pronađeno Anastasijino telo i urađena DNK analiza.” „Ljudi veruju u ono što žele da veruju”, promrmlja Lajla. „Koji bi sin želeo da poveruje da mu je otac bio lažov i prevarant? Niko godinama nije mogao da ustanovi pravu istinu - i 231

Zvoncica&neky

ja sam obavila neka istraživanja - što objašnjava zašto su izvesne žene mogle s relativnom verodostojnošću da preuzmu Anastasijin identitet ili da se predstavljaju kao njeni potomci.

Nova ruska vlada je posle revolucije pokušavala da izdejstvuje mirovni sporazum s Nemačkom, pa su tvrdili da su devojke iz carske porodice zapravo prebačene na bezbednu lokaciju.” „Da, tako je.” Kerinov zaklima glavom. „Hteli su da zataškaju brutalno ubistvo nemoćnih žena i dece.” „Glasine lansirane s ciljem da se prikriju ubistva prerasle su u glasine da je bar ona uspela da preživi. Ali na kraju su pronašli grobove”, dodade Eš. „Samo što naučni dokazi za neke nisu dovoljni.” Ne, za neke ljude to definitivno nije dovoljno, pomislio je, momentalno se setivši Olivera. „Da, neki ljudi veruju u ono u šta žele da veruju.” Aleksej se slabašno osmehnu. „Bez obzira na naučne ili istorijske dokaze.” „Kada je zvanično dokazano da je ona pogubljena zajedno s ostatkom porodice?” upita Lajla. „Dve hiljade sedme godine. Tada je pronađena druga grobnica i naučnici su ustanovili da su u njoj posmrtni ostaci Anastasije i njenog mlađeg brata. Bili su surovi prema njima, čak i posle smrti”, dodade Aleksej, „jer su ih razdvojili od ostatka porodice, kako bi prikrili da su i oni ubijeni.” „Dakle, njegov sin je tad bio u zrelim godinama. Sigurno je bio užasno ponižen ili besan - verovatno oba - kad su njegova porodična istorija i plemićko poreklo raskrinkani kao laž.” „On i dalje pretenduje na carsko poreklo.” Aleksej lupnu kažiprstom po koverti. „Kao što ćete ovde videti. Mnogi su skloni da veruju da su ta otkrića i dokazi falsifikovani. Tvrdnja da je Anastasija preživela mnogo je romantičnija.” „A njihova smrt tako brutalna”, dodade Lajla. „Mislite da je on - taj Vasin - klijent za koga je Oliver nabavio jaje?” „Postoje i druge mogućnosti. Ovde sam pribeležio podatke o ostalim kandidatima. Tu je jedna Francuskinja koja je zaista dokazala da je u krvnom srodstvu s Romanovima. I Amerikanac koji, po nekim glasinama, ne zazire od kupovine ukradenih umetničkih dela. Ali taj čovek, Nikolaj Romanov Vasin... misli mi se neprestano vraćaju na njega. On ima razvijene međunarodne poslove, finansije i industrija, ali živi kao samotnjak, izolovan od sveta. Ima kuće na raznim mestima, u Luksemburgu, Francuskoj, Pragu i Njujorku.” ,,U Njujorku?”

Kerinov klimnu, pogledavši u Eša. „Da, na Long Ajlandu, na severnoj obali. Retko izlazi među ljude, većinu poslova obavlja sa distance - preko telefona, mejlova, videokonferencija. Šuška se da pati od mizofobije - patološkog straha od bacila.” „Dakle, ne voli da prlja ruke”, promrmlja Eš. „To se uklapa. Zato unajmljuje plaćenike da obavljaju prljave poslove.” „Uspeo sam da prikupim ta imena i podatke, ali nisam načuo apsolutno ništa o tome da je neko u skorije vreme uspeo da otkrije ili nabavi neko od tih jaja. Voleo bih da mogu da vam pružim nešto konkretnije.” „Dali ste nam značajne podatke i usmerenje. I imena koja možemo da pomenemo Bastoneu kad se sretnemo s njim.”

232

Zvoncica&neky

„Što će se desiti u četvrtak po podne” objavi Lajla. „Malopre, pre nego što sam sišla, čula sam se s Antonijom”, objasnila je. „Njen otac je pristao da popriča s nama. Javiće nam detalje, ali pozvani smo da sledećeg četvrtka dođemo u vilu Bastoneovih.” ,,U dva sata”, dovrši Eš. „Moj brat Esteban bavi se istim biznisom pa sam ga zamolio da malo pogura stvari.” „Utoliko bolje.” „Dakle, to je sledeća tačka na mapi”, prozbori Kerinov. „Javićete mi kako napredujete?

Rado bih krenuo s vama, ali narednih nedelja moram da budem u Njujorku, zbog poslovnih i porodičnih obaveza. Kad smo već kod toga, moram da krenem.” Polako je ustao. „Mogu samo da vam kažem ydaчu - srećno!”

Rukovao se s Ešom i blago pocrveneo kad ga je Lajla zagrlila pred vratima. Isprativši gosta, Lajla se okrenu ka Ešu i zadovoljno protrlja ruke. „Daj da ukucamo tog Nikolaja Romanova Vasina u pretraživač. Znam da imamo Aleksejeve beleške, ali neće škoditi da iščeprkamo još nešto.” „Imam ja bolji izvor od Gugla. Pozvaću svog oca.” ,,Oh.” Novac govori sopstvenim jezikom, pomisli ona. Sama je to rekla. „Odlična ideja. Ti to obavi, a ja ću za to vreme spremiti večeru, kao što sam obećala. Mislim da treba da proverimo i druga dva kandidata. Možda i njih poznaje.” „Ili zna nešto o njima. Nisam zaboravio da ti duguje izvinjenje, Lajla.” „Ta stavka trenutno nije na spisku prioriteta.” „Za mene jeste.” Eš uđe u kuhinju i nasu dve čaše vina. „Za kuvaricu”, reče, pruživši joj piće. „Neću da ti smetam.”

Ostavši sama, Lajla se zagleda u vino, slegnu ramenima i popi gutljaj. Njegov otac bi mogao da pronađe konkretnije podatke, a to je sad bilo najvažnije. Nije smela da se obazire na činjenicu da je nedavno morala da smisli izgovor da ne prisustvuje Vinijevoj sahrani - i da su oboje znali da je to bilo upravo to, samo izgovor. Trenutno nije bilo bitno šta je njegov otac mislio o njoj.

A kasnije... Ko je sad mogao da zna šta će biti kasnije?

Ali u ovom trenutku morala je da smisli šta da spremi za večeru.

Prošao je gotovo sat pre nego što se Eš vratio u kuhinju. „Sjajno miriše. Šta je to?” „Ne znam ni sama. Nisu ni škampi ni lingvine, ali tu su oba sastojka. Recimo, nešto kao škampine. U mislima sam već u Italiji. Šta god bilo, skoro je gotovo.”

Večeru je servirala u širokim plitkim činijama, s kriškama hleba s ružmarinom, koji je Eš kupio u Lukovoj pekari, i po još jednom zasluženom čašom vina.

Probala je jelo i klimnula glavom. Beli luk taman koliko treba, zaključi, i fina citrusna aroma. „Nije loše.” ,,I više od toga. Odlično je.” „Kad smišljam novo jelo, obično dobro ispadne, ali kad omašim, to bude promašaj za Ginisa.” „Trebalo bi da zapišeš recept.”

233

Zvoncica&neky

„To eliminiše spontanost.” Nabola je škampe i namotala testeninu. „Dakle, može li tvoj otac da nam bude od neke pomoći?” „Poznaje Vasina, u smislu da se jednom sreo s njim pre skoro deset godina. Po njegovoj priči, Vasin ni tada nije bio naročito društven, ali nije bio ni pustinjak kao poslednjih godina.

Nikad se nije ženio, nikad nije bio u ozbiljnoj vezi s nekom ženom, a ni muškarcem, kad smo već kod toga. Čak i tada je odbio da se rukuje - mada je to bio susret na visokom nivou, kom su prisustvovali brojni državni zvaničnici. Došao je sa asistentom koji mu je čitavo veče donosio specijalnu flaširanu vodu. Po priči mog oca, delovao je kao pompezni sitničavi ekscentrik bez trunke šarma, mada veoma privlačan u fizičkom pogledu.” „Visok, tamnokos i naočit. Na brzinu sam pretražila Gugl i pronašla neke fotografije iz osamdesetih i devedesetih. Glamurozan kao holivudski glumac.” „Neko vreme bio je zagrejan za to. Finansirao je nekoliko filmova i čak planirao da finansira novu verziju Anastasije - već je naručio scenario i krenuo u potragu za glumcima.

Ali tada je obavljena DNK analiza i javnost je u većini ipak prihvatila da je Anastasija poginula zajedno sa ostatkom svoje porodice, pa je taj projekat otkazan.” „To je sigurno bio težak udarac za njega.” „Negde u to vreme povukao se iz filmskog biznisa, bar koliko se moj otac seća. A taj sastanak na kome su se upoznali bio je jedan od poslednjih skupova tih razmera kom je Vasin prisustvovao. Nakon toga je počeo sve više da se povlači i da svoje poslove obavlja s distance, kako nam je Kerinov i rekao.” „Imati takvo bogatstvo, a ne iskoristiti ga da vidiš svet, da uživaš u životu, da se srećeš sa ljudima.” Lajla odsutno namota još testenine na viljušku. „Sigurno je ozbiljan klicofob.” „Možda, ali je u poslovnom pogledu stekao reputaciju nemilosrdnog biznismena. Često ga optužuju za korporativnu špijunažu, mada njegovi advokati vešto uspevaju da obore te tvrdnje ili da zataškaju sve pomoću mita - moj otac nije baš siguran na koji se metod više oslanja. U svakom slučaju, specijalizovan je za nasilna preuzimanja.” „Zvuči kao pravi princ.” „On očigledno misli da to i jeste.” „Ha.” Naprasno živnuvši, Lajla nabode još jednog račića. „Ranije je ponekom i dopuštao da vidi njegovu umetničku zbirku - obično novinarima koji su pisali članke o tome - ali ona je već godinama nedostupna za javnost.” „Dakle, sada živi izolovan od sveta, zgrće umetnička dela i upravlja svojom imperijom pomoću visoke tehnologije - što može da priušti jer je truli bogataš.” „Toliko je bogat da niko zapravo ne zna tačne razmere njegovog bogatstva. Postoji još jedan detalj koji me, baš kao i Alekseja, navodi da Vasina označim kao glavnog kandidata.” „Uf.” „Bar dvojica njegovih poslovnih konkurenata napustili su ovaj svet nesrećnim slučajem.” „Dakle, izuzetno nemilosrdan biznismen”, primeti ona. „Povrh toga, sredinom devedesetih jedan novinar navodno je počeo da piše knjigu o Vasinovom ocu, koji je tad još bio živ. Jednom prilikom, kad je otišao da izveštava o 234

Zvoncica&neky

bombaškom napadu u Oklahoma Sitiju, nestao je u akciji. Niko ga više nikad nije ni čuo ni video. Telo nikad nije pronađeno.” „Sve to si saznao od svog oca?” „Isprva je oklevao, sigurno zbog onog što se desilo Oliveru. Ne zna za čim tačno tragam...” „Još mu nisi rekao? Za jaje? Eše...” „Ne, nisam mu rekao. Dovoljno je pametan da shvati da je moje interesovanje za Vasina povezano s Oliverom. A pošto je već dovoljno zabrinut, bolje da mu ne otkrivam detalje.” „Kad bi mu otkrio detalje, imao bi bar neki odgovor. Doduše, nemam prava da ti solim pamet.” Lajla odmahnu rukom. ,,I ja sam svojim roditeljima rekla samo da idem na mali odmor.” „Tako je možda i najbolje.” ,,I ja sebi govorim isto, a ipak me grize savest. Ali rekla bih da ti ne osećaš krivicu.” „Ni najmanje”, ležerno odgovori on. „Što se tiče druga dva kandidata koje je Aleksej pomenuo, tata ne poznaje tu ženu, ali zna Amerikanca, i to prilično dobro. Taj tip se zove Džek Piterson i, po onome što sam čuo, ne bi se libio da kupi ukradenu robu, da vara na kartama ili da učestvuje u finansijskim malverzacijama, jer to shvata kao igru. Ali ubistvo, a posebno ubistvo mladića čijeg oca lično poznaje, definitivno nije u njegovom stilu. Po priči mog oca, Piterson voli da se igra i da pobeđuje, ali takođe ume i dostojanstveno da prihvati poraz.” „Ne pripada onom soju ljudi koji bi unajmili plaćenog ubicu.” „Ne, ne deluje mi tako.” „Dakle, zasad treba da se fokusiramo na Nikolaja Romanova Vasina. Šta misliš, šta bi moglo da se desi ako Bastoneu, onako slučajno, pomenemo to ime?” „Videćemo. Jesi li rešila dilemu oko pakovanja?” „Da, sve je pod kontrolom.” „Odlično. Šta kažeš da ovo raščistimo? Onda možemo da izvedemo psa u šetnju, a posle bih voleo još malo da te crtam.” Želeći da produži taj trenutak, i odloži pranje sudova i šetanje psa, Lajla podiže čašu i zavali se na naslon. „Već si počeo da me slikaš.” „Ovo je zaseban projekat. Hteo bih da uradim nekoliko novih slika za zimsku izložbu.”

Ustao je od stola, pokupivši obe činije. „Hoću da mi poziraš za bar još dve, a na prvoj ćeš biti prikazana kao šumska vila.” „Ah, da. To si mi već pomenuo. Uspavana vila prekrivena smaragdima. Kao svetlucava Zvončica.” „Ne, nikako kao Zvončica. Pre te zamišljam kao Titaniju dok se budi iz sna letnje noći.

Naga.” „Molim? Ne dolazi u obzir.” Lajla prasnu u smeh, a onda se priseti da je isto rekla i za Ciganku. „Ne”, ponovila je. „Ne, nikako”, dodala je i po treći put. „Pričaćemo o tome. Sad idemo u šetnju. Kupiću ti sladoled, u kornetu.” „Ne možeš sladoledom da me podmitiš da se skinem.”

235

Zvoncica&neky

„Znam čime mogu.” Naglo ju je zgrabio, pribivši je uz frižider. Njegove usne naprečac je osvojiše, a ruke krenuše preko njenog tela, posesivno, zavodljivo. „Neću da ti poziram za akt. Neću da visim gola u Džulinoj galeriji.” „To je umetnost, Lajla, a ne pornografija.” „Znam da napravim razliku. Ali ipak treba da budem... gola”, promuca kad joj njegovi palčevi okrznuše bradavice. „Imaš savršeno telo za akt. Vitko, delikatno, ali ne i slabo. Uradiću nekoliko skica, da vidiš kako to zamišljam. Ako ti se ne budu svidele, odmah ću ih pocepati.” „Pocepaćeš ih, nego šta!”

Sagnuo se ka njoj izazivajući je novim poljupcem. „Štaviše, daću ti da ih lično pocepaš.

Ali prvo moram da te dodirnem, da vodim ljubav s tobom. A onda ću te skicirati, dok su ti oči još zamagljene od strasti, a usne meke. Ako ne uspeš da vidiš koliko si savršena, koliko moćna, koliko čarobna, možeš odmah da ih pocepaš. Mislim da je to poštena pogodba.” „Ja... ovaj... pa dobro...” „Odlično.” Ponovo ju je poljubio, polako i bez žurbe, a onda se povukao. „Idem po psa.”

Još uvek omamljena, Lajla priđe plakaru da uzme povodac. I zastade u pola pokreta.

Tek tada je shvatila da je u tren oka prevalila put od kategoričnog ne do uslovnog da. „Smotao si me na brzinu!” „Zadržala si mogućnost da me odbiješ”, podseti je on, uzevši povodac. „A dobićeš i sladoled.” „Ti si opak pregovarač za jednog umetnika.” „Krv Arčerovih.” Eš zakači povodac i spusti psića na pod. „Idemo u šetnju”, objavio je, široko se osmehnuvši dok je psić cupkao od nestrpljenja.

Pošto više nije morala da brine zbog nedostatka prostora, Lajla podeli stvari koje su joj bile potrebne za put u dva kofera. U jednom će ostaviti mesta za nove stvari, odlučila je.

Mada je isprva nameravala da torbu sa stvarima koje ne putuju za Italiju pošalje Džuli, Eš ih je odneo u svoj stan, zajedno sa stvarima za doniranje. On će se pobrinuti za to.

Morala je da prizna da je tako lakše, čak i efikasnije, ali nije mogla tačno da odredi trenutak kad je počela da se navikava na: ja ću se pobrinuti za to.

Osim toga, popustila je u još jednom pogledu, pristavši da mu pozira naga. Imala je tremu i bilo joj je neprijatno - sve dok joj nije pokazao prvu skicu.

Gospode, izgledala je prelepo, čarobno. I mada je vila u koju se pretvorila neosporno bila naga, način na koji ju je namestio, i krila koja joj je podario, odisali su smernošću koja joj je pomogla da se opusti.

Smaragdi su joj blistali u kosi kao kapi rose, lišće svetlucalo u krošnjama koje su se svijale oko nje.

Nagost je na toj slici delovala nekako prirodno, pomislila je, mada nije bila sigurna šta bi gospodin potpukovnik imao da kaže na to ako ikada vidi tu sliku.

Nije pocepala skice. Zaboga, kako da ih pocepa?

236

Zvoncica&neky

„Znao je da neću moći”, rekla je Erlu Greju dok je nameštala cvetni aranžman, koji će ostaviti klijentima u znak dobrodošlice. „Znao je da će dobiti to što želi. Još ne mogu da ustanovim kako se osećam zbog toga. Ali njegova veština je prosto zadivljujuća, zar ne?” Čučnula je pored psića koji je među šapicama zaštitnički držao malo gumeno mače, koje mu je kupila kao oproštajni poklon. „Stvarno ćeš mi nedostajati, moj sićušni heroju.”

Začuvši zvono, prišla je vratima, virnula kroz špijunku i otvorila Ešu. „Mogao si samo da pozoveš.” „Možda sam hteo da se pozdravim i s Erlom Grejom. Vidimo se, druškane. Spremna?”

Dva spakovana kofera, laptop i tašna čekali su pored vrata. „Ostani tu i budi dobar”, rekla je psiću. „Tvoje gazde uskoro stižu.” Još jednom se osvrnula, da proveri da je sve na mestu, a onda podigla tašnu i zgrabila jedan od kofera. „Usput sam pokupio Luka i Džuli pa možemo pravo na aerodrom. Jesi li ponela pasoš?

Oprosti”, dodao je, ošinut njenim pogledom. „Navika. Jesi li nekad putovala za Evropu sa šestoro braće i sestara, od kojih troje tinejdžera?” „Ne mogu da se pohvalim time.” „Veruj mi, ovo će biti daleko lakše, uprkos razlozima koji nas vode tamo.”

Skliznuo je šakom niz njenu kosu, sagnuo glavu i poljubio je dok je lift kretao ka prizemlju.

Stalno je to radio, pomisli ona. Sve je bilo praktično, organizovano, sređeno, a onda bi je samo na trenutak dodirnuo ili pogledao i sve u njoj bi postalo haotično i nepraktično.

Podigla se na prste i povukla ga ka sebi da uzvrati na poljubac. „Hvala.” „Za šta?” „Kao prvo, što si smestio višak mog prtljaga u svoj stan i odneo stvari za doniranje.

Nisam stigla čak ni da ti se zahvalim.” „Bila si zauzeta objašnjavanjem da ne treba da se mučim oko toga.” „Znam. Imam taj problem, ali sad ti se zahvaljujem. Potom, hvala za ovo putovanje.

Uprkos razlozima koji nas tamo vode, putujem u Italiju, a to mi je jedno od omiljenih mesta na svetu. Idem tamo sa svojom najboljom drugaricom i njenim dečkom, koji mi se zaista dopada. I naravno, s tobom. Hvala ti i za to.” „Ja takođe putujem sa svojim najboljim drugom, njegovom devojkom i s tobom. Hvala tebi.” „Još jedno hvala, ovog puta unapred. Hvala ti što nećeš promeniti mišljenje o meni kad se ukrcamo na privatni avion i kad zacičim od sreće. Plus, tamo će sigurno biti gomila dugmića i komandi za razne uređaje - pogledala sam specifikacije za taj model - pa ću sigurno hteti sve da isprobam. I da pričam s pilotima, da ih nagovorim da me puste da malo sedim s njima u kabini. A tebi će možda biti neprijatno što se tako ponašam.” „Lajla.” Eš je izvede iz lifta. „Vodio sam čitavo jato tinejdžerki na turneju po Evropi.

Nema te situacije u kojoj bih mogao da se osećam neprijatno.” „Utoliko bolje. Onda nam samo ostaje da sebi poželimo buon viaggo.”

Lajla mu stisnu ruku i zajedno napustiše zgradu.

237

Zvoncica&neky

22 Nije vrištala, ali igrala se svakom stvarčicom koja joj je pala šaka. Pre nego što se stajni trap podigao, već je prešla na ti s pilotom, kopilotom i stjuardom.

Nedugo po ukrcavanju, krenula je za stjuardom ka kuhinji da ošacuje čega sve tamo ima. ,,U kuhinji se nalazi konvekciona rerna”, objavila je. „Ne mikrotalasna, već prava profesionalna pećnica.” „Valjda ne nameravaš da nam nešto spremiš?” upita Eš. „Mogla bih da smo u onom filmu Dve hiljade dvanaesta, i da letimo ka Kini. Imamo i BBML. Nisi pomenuo da imaš BBML.” „Verovatno zato što nemam pojma šta je to.” „Multilink širokog opsega. Možemo da šaljemo mejlove dok letimo iznad Atlantskog okeana. Moram da pustim neki mejl. Obožavam tehnologiju.”

Osvrnula se između sedišta. „Videla sam čak i cveće u kupatilu. Fin detalj, nema šta.”

Prasnula je u smeh kad je čep izleteo iz flaše sa šampanjcem. „Nek ide život!”, rekla je.

I cugnula pozamašan gutljaj.

Tako se spontano upustila u novu avanturu, pomisli Eš. Možda je to nesvesno primetio još pri onom prvom susretu, čak i kroz izmaglicu bola, besa i šoka. Njenu otvorenost za novo, zanimanje za svaku stvar koja joj se pojavi na putu. I apsolutno odbijanje da bilo šta prihvati zdravo za gotovo.

Uživao je u tom međustadijumu s njom i svojim prijateljima. Njujorško crnilo ostalo je iza njih, a Italija je još bila daleko, šta god da ih je čekalo tamo. Ali ti sati su bili tu, tu i sada, kao blaženi predah.

Negde iznad Atlantskog okeana, nakon fine zakuske i vina, Lajla krenu ka pilotskoj kabini.

Eš uopšte nije sumnjao da će, pre nego što izađe odatle, znati kompletnu životnu priču svakog člana posade. Ne bi ga iznenadilo čak i da joj nakratko dopuste da preuzme kontrolu nad avionom. „Neće izaći odatle dok joj ne dopuste da ona upravlja”, prozbori Džuli. ,,I ja sam isto pomislio.” „To znači da si je već dobro upoznao. I ona je počela da se navikava na tebe.” „Ozbiljno?” „Njoj je užasno teško da uzme nešto što nije sama zaradila, da prihvati liečiju pomoć, a najviše od svega, da dopusti sebi da se na nekog osloni. Ali polako se navikava na tebe.

Pošto je mnogo volim, drago mi je što je tako. A sad me izvinite jer hoću malo da čitam.”

Džuli ustade i krenu ka prednjem delu kabine, obori sedište i zauze položaj za čitanje. „Pitaću je da se uda za mene. Ponovo.”

Eš zbunjeno začkilji, okrenuvši se ka Luku. „Šta?”

238

Zvoncica&neky

„Rekli smo da ovog puta nećemo žuriti.” Luk je gledao ispred sebe, u njenu plamenu kosu. „Ako odbije, ako kaže da je bolje da sačekamo, mogu to da prihvatim. Ah će se pre ih kasnije udati za mene. A pošto je tako, bolje da to bude pre.” „Pre samo mesec dana zaklinjao si se da se više nikad nećeš ženiti. I pritom si bio potpuno trezan.” „Zato što na ovom svetu postoji samo jedna Džuli, a tad sam mislio da sam zauvek raskrstio s njom. I ona sa mnom”, dodao je. ,,U Firenci ću kupiti prsten i onda ću je zaprositi.

Mislio sam da treba da ti kažem. Znam da nas tamo čeka mnogo posla, ali biću tu za sve što treba. Moram samo da ugrabim malo vremena da kupim taj prsten.”

Nasuo je ostatak šampanjca u čaše. „Poželi mi sreću.” „Srećno. Znam da ne treba da te pitam jesi li siguran. Zato što se to vidi.” „Nikad nisam bio sigurniji.” Luk pogleda ka prednjem delu kabine. „Lajli ništa ne pominji. Znam da bi pokušala da drži jezik za zubima, ali žene imaju neku tajnu frekvenciju.” „Moja usta su zapečaćena. Samo što ćeš Katrini slomiti srce.”

Luk prasnu u smeh, zavrtevši glavom. „Ti to ozbiljno?” „Najozbiljnije. I hvala ti zbog toga. To znači da mi više neće slati poruke, nagovarati me da te povedem u izlazak, ili na jedrenje, ili bilo koje mesto gde bi najzad mogla da te smota.” „Nemoj reći da to stvarno radi. Zaboga, ona ima samo dvanaest godina.” „Nema dvanaest već dvadeset. I stvarno to radi. Bio sam tvoj pancir, čoveče. Samo da znaš da si mi dužnik.” „Možeš da mi budeš kum.” „Smatraj da već jesam.”

Razmišljao je o osećaju da radi pravu stvar, da treba da nastavi dalje, da prihvati.

Razmišljao je o svom bratu, koji je uvek pokušavao da zgrabi previše i na kraju ostajao bez ičega.

Utonuo je u blagu dremež kada se Lajla najzad umorila i opružila pored njega. Kad se probudio u mračnoj kabini, osetivši njeno telo pored sebe, istog časa je znao šta želi.

Oduvek je znao šta želi i pronalazio način da to dobije.

Samo što sada nije želeo nešto već nekog. Da bi osvojio Lajlu, trebalo mu je nešto više od njenog pristanka, ali nije znao šta je to. Kako je to mogao jasno da sagleda kad mu je toliko toga blokiralo vidik?

Njih dvoje spojila je smrt. Uspeli su da se izdignu iznad toga, ali to je ostalo polazna tačka. Smrt i ono što je usledilo, a sad i ta zajednička potraga u koju su se upustili.

Morali su da stave tačku na to, oboje, da bi mogli jasno da vide put pred sobom.

Bacio je pogled na sat, primetivši da je za pola sata trebalo da slete. Taj blaženi međustadijum bio je skoro završen.

Izašli su iz aviona, pravo na italijansko sunce, gde ih je dočekao mladi šarmantni šofer Lanco. Poželeo im je srdačnu dobrodošlicu u Firencu na odličnom engleskom jeziku i zakleo se da će im stajati na raspolaganju u bilo koje doba dana i noći, dokle god budu u poseti.

239

Zvoncica&neky

„Moj rođak drži tratoriju blizu vašeg hotela. Daću vam pozivnicu. Računajte na prvoklasnu uslugu. Moja sestra radi u galeriji Ufici pa će vas rado povesti u obilazak. Možete čak da ugovorite i privatnu posetu ako želite.” „Imaš li veliku porodicu?” upita Lajla. „Oh, si. Imam dva brata, dve sestre i mnogo, mnogo rođaka.” „Svi su u Firenci?” „Većina je tu, a ni ostali nisu daleko. Imam rođake koji rade za Bastoneove. Za dva dana ću vas odvesti do njihovog poseda. Oni su veoma važna i ugledna porodica i žive u prelepoj vili.” „Bio si tamo?” „Si, si. Radio sam... ovaj, kao konobar na važnim prijemima. Moji roditelji, oni drže cvećaru. Ponekad im nosim cveće.” „Dakle, ti si majstor za sve.” „Scusi?” „Obavljaš razne poslove. Vešt si u mnogo čemu.”

Lanco je vozio kao manijak, ali tu su svi tako vozili. Uživajući u njegovom društvu, Lajla ga je zagovarala čitavim putem od aerodroma, dok su odmicali kroz Firencu ka hotelu.

Obožavala je taj grad, gde je svetlost bila zlatna i raskošna poput suncokreta, a vazduh mirisao na umetnost. Firenca se baškarila pod blistavoplavom kupolom, motocikli su zujali i vijugali kroz uzane ulice, između divnih starih građevina i oko šarenih pjaca.

A tek ljudi, pomislila je. Toliko ljudi različitog porekla, koji su zajedno sedeli u kafeima, vrzmali se po radnjama, obilazili čudesno lepe stare crkve.

Krovovi prekriveni crvenim crepom svetlucali su na avgustovskoj vrelini dok su nad njima lebdeli zavojiti obrisi Firentinske katedrale. Korpe pune bujnog cveća, žardinijere i debeljuškaste saksije poredane duž suncem okupanih zidova.

Uhvatila je tračak lenje vijugave reke Arno, upitavši se da li će imati vremena da prošetaju njenim obalama, da stoje na njenim mostovima - da naprosto budu tu. „Odseli ste u prvoklasnom hotelu”, objavi Lanco. „Tamo ćete imati bogovsku uslugu.” „Ima li i tu tvojih rođaka?” „Moj ujak tu radi kao portir. Lepo će brinuti o vama.” Lanco joj namignu, skrenuvši ka hotelu.

Visoki masivni prozori od tamnog drveta na zidovima okrečenim u belo. Čim se automobil zaustavio, muškarac u besprekornom sivom odelu izađe da ih dočeka.

Lajla duboko udahnu, upijajući svaki detalj. Dok se upravnik hotela rukovao sa ostalima i izgovarao reči dobrodošlice, ona je samo stajala i uživala u ambijentu - u toj ljupkoj ulici punoj prodavnica i restorana, brujanju saobraćaja, osećaju da je dospela na neko novo i drugačije mesto.

Na mesto, morala je da prizna, na kom nije mogla ništa da kontroliše. Prošetala je po predvorju dok je Eš sređivao neophodne detalje. Sve je bilo tako mirno i otmeno: velike kožne fotelje, ljupke lampe, cveće na sve strane.

240

Zvoncica&neky

Džuli joj se pridruži sa čašom u ruci. „Đus od crvenog grejpfruta. Ima božanstven ukus.

Da li je sve u redu? Nešto si se ućutala.” „Opijena sam prizorom. Ovo je tako lepo, gotovo nadrealno. Stvarno smo ovde, svi zajedno.” „Da, najzad smo tu. Jedva čekam da se istuširam. A čim se sredim, krećem u šetnju, da obiđem galerije i zaradim svoju platu. Sutra ćemo odvojiti malo vremena za šoping. Moramo da delujemo ležerno, da ostavimo utisak kao da svakog dana idemo u posetu uglednoj firentinskoj porodici.” „Slušala si onaj razgovor u kolima.” „Da, i laknulo mi je što sam to mogla da prepustim tebi, umesto da se lično upuštam u razgovor s našim neosporno šarmantnim šoferom - koji, osim legije rođaka, sigurno ima i legiju obožavateljici.” „Znaš, kad priča s tobom, gleda te pravo u oči - što me je pomalo brinulo jer je to radio tokom vožnje. Ali bilo je tako... mmm”, rekla je u nedostatku prave reči.

Tada je shvatila da je Eš radio isto. Kad je pričao s njom, kad ju je slikao, gledao ju je pravo u oči.

Odvezli su se na sprat sićušnim liftom i Lajli je bilo drago što se upravnik hotela u razgovoru usredsredio uglavnom na Eša. Zastavši pred vratima, graciozno je ispružio ruku i poželeo im dobrodošlicu u apartman koji je obuhvatao dve zasebne jedinice.

Prostran i prozračan, apartman je savršeno objedinjavao šarm starog sveta i luksuz modernog doba.

Zamislila je sebe kako piše za malim radnim stolom, okrenutom ka prozorima kroz koje se pružao pogled na gradske krovove, kako doručkuje na sunčanoj terasi, kako čita na kauču naslonjena na meke jastučiće bež boje.

Kako se privija uz Eša na veličanstvenom krevetu pod pozlaćenom tavanicom.

Uzela je jednu savršenu breskvu iz činije s voćem i radoznalo je omirisala dok je kretala ka kupatilu u kome se nalazila ogromna staklena tuš-kabina, duboka kada s mlaznicama i pod popločan belim mermerom s tamnim šarama.

U glavi joj odmah izroni romantični prizor - sveće i gradska svetla, koja blistaju nasuprot neba obasjanog raskošnom mesečinom. I njih dvoje kako se baškare u toploj i penušavoj vodi.

Morala je da se raspakuje, da rasporedi stvari, da se orijentiše. Imala je ustanovljenu rutinu za useljenje u novi životni prostor. Ali je svejedno nastavila da luta po apartmanu, udišući miris breskve i otvarajući prozore kako bi unutra pustila vazduh, svetlost i aromu Firence.

Vratila se u dnevni boravak baš kada je Eš zatvarao ulazna vrata. „Bila sam na mnogim impresivnim mestima”, reče mu, „ali ništa ne može da se meri sa ovim. Gde su Džuli i Luk? Možemo da se izgubimo u ovolikom prostoru.” „Oni su u svom delu. Džuli hoće da se raspakuje i osveži. Treba da obiđe ovdašnje galerije, da se vidi s nekim ljudima.” „Dobro.” „Nisi pitala upravnika za bračni status, političku opredeljenost i omiljenu razonodu.”

241

Zvoncica&neky

Lajla prasnu u smeh. „Znam. Baš nekulturno od mene. Malo sam otplutala i utonula u vlastiti svet. Tako je lepo ponovo biti u Firenci. Nikad je nisam videla na ovaj način. A znaš li šta je još bolje? To što sam ovde s tobom. I, još bolje od toga, što ovde ne moramo da se osvrćemo preko ramena. Zbog toga mi sve deluje još lepše i vedrije.” „Kad završimo posao zbog koga smo došli, više nikada nećemo morati da se osvrćemo preko ramena. Tad ponovo možemo da dođemo ovde, ili da odemo na neko drugo mesto, gde god želiš.”

Osetivši kako joj srce preskače, Lajla zakotrlja breskvu između dlanova i zagleda se u njega. „To je krupno obećanje.” „Ako nešto obećam, onda to i održim.” „Bolje da bude tako.”

Spustila je breskvu - kasnije će uživati u njoj - jer je sad želela da se prepusti drugačijem zadovoljstvu. „Treba da budem praktična, da se raspakujem i sredim, ali ako me pitaš šta stvarno želim, volela bih dugo opuštajuće tuširanje u tom čarobnom kupatilu. Dakle...” Krenula je ka vratima, pogledavši ga preko ramena. „Hoćeš li da mi se pridružiš?”

On izvi obrvu. „Samo bi budala odbila takav poziv.” ,,A ti nisi budala.” Izula je cipele i nastavila ka kupatilu. „Deluješ prilično sveže za nekog ko je upravo preleteo Atlantski okean.” „Jesi li nekad putovao jeftinom klasom?” ,,U redu, sad si me upecala.”

Da, jesam, pomisli ona. „Čak i kad putujem jeftinom klasom, ja sam kao džerzi.” Skinula je gumicu s kose i bacila je na izdužen elegantan pult. „Da, sveža kao iz Džerzija.” „Mislim na tkaninu, a ne na državu. Laka za održavanje i dobro podnosim put.” Otvorila je šampon iz korpe s kozmetikom i zadovoljno udahnula. Skrenula je pogled ka njemu, osmehnula se, svukla košulju i pantalone i čipkasti top koji je nosila umesto brusthaltera. „Možeš da me nosiš do mile volje a da se ne pohabam.”

Uzela je šampon i kupku i krenula ka tušu. „Svila je božanstvena, ali džerzi je izdržljiviji.”

Pustila je vodu i ušla u tuš-kabinu, ostavivši otvorena vrata. „Usput rečeno, mislila sam na stvarno dugo i stvarno vrelo tuširanje.” „Da, shvatio sam.”

Dok se svlačio, nije skidao pogled s nje. Očarano je posmatrao kako joj voda pada preko lica i sliva se niz kosu, sve dok nije postala glatka poput fokine kože.

Kad je stao iza nje, ona se okrenu i prebaci mu ruke oko vrata. „Znaš, ovo je treće mesto na kome vodimo ljubav otkako smo ovde.” „Jesam li bio u komi?” „To se desilo samo u mojoj glavi, ali bilo je odlično.” „Koja su druga dva mesta?” „Veruj mi.” Ona se podiže na prste, ka njegovim usnama. „Uskoro ćeš saznati.”

242

Zvoncica&neky

Osetio je miris breskve kad je skliznula prstima preko njegovog obraza, dok je pripijala toplo vlažno telo uz njegovo.

Setio se one Ciganke, kako izaziva muškarce da je uzmu, i vilinske kraljice koja se budi iz blaženog sna nakon ljubavnog užitka s muškarcem kog je odabrala.

Setio se nje, tako sveže i otvorene - s džepovima punim tajni, u kojima se krilo mnogo više nego što je želela da otkrije.

Para se dizala, voda pulsirala. A njene šake lutale po njemu mameći ga i prizivajući.

U krvi mu je neprestano zamorila žudnja za njom. Ali sada, dok je osećao blizinu njenog tela, ta žudnja poče da buja i raste, da se zgušnjava poput pare koja se svijala oko njih na tom vlažnom i uzavrelom mestu.

Još malo ju je podigao, držeći je kao plesačicu na vrhovima prstiju, harajući po njenim ustima i grlu, sve dok ga nije zgrabila za kosu, pokušavajući da održi ravnotežu. Oslobodila je nešto u njemu - osetila je to po divljem dobovanju njegovog srca, po grubom osvajačkom pohodu njegovih šaka.

Drhtava i usplahirena, prepustila se toj žestini zajedno s njim.

Uzimanje, grabljenje, sva ta pohota i požuda, i nezasita glad za mesom. Mišići koji se ugibaju pod pohlepnim šakama, ukus strasti pod žudnim jezicima. Zadihan od nestrpljenja, zgrabio ju je za bokove i još više je podigao.

I zaronio u nju, tako žestoko i očajnički da je vrisnula od šoka i trijumfa.

Pre toga nije mogla čak ni da zamisli da bi neki muškarac mogao toliko da je želi - van granica zdravog razuma - i da bi ona mogla s jednakom strašću da uzvrati tu želju. Pribila se uz njega, boreći se za dah dok je njegova vlažna koža šljapkala uz njenu.

Primila ga je u sebe i svila se oko njega, žudeći da bude apsolutno njen i da ona bude apsolutno njegova.

I najzad, kad je zadovoljstvo prostrujalo njenim telom, kroz njenu krv i kosti, oseti kako mu se u potpunosti predaje.

Privila se uz njega, tako iscrpljena da bi skliznula na poplavljen pod tuš-kabine da je nije zadržao svojim telom.

Izgubila je predstavu o vremenu i prostoru, jedva se sećala ko je i šta je, samo se grčevito držala za njega dok joj je srce mahnito galopiralo, a krv tutnjala u ušima.

On bi je odneo u krevet, da je imao snage za to. Ali samo se držao za nju, baš kao i ona za njega, dok je voda prštala po njima. U potpunosti zasićen njome.

Kada je najzad povratio dah, naslonio je obraz na njenu glavu. „Da li je bilo dovoljno vrelo?” „Apsolutno.” „Samo što nije dugo trajalo.” „Ljudima se ponekad žuri.” „A ponekad ne.” Odmakao se od nje i otvorio flašicu sa šamponom.

Posmatrao joj je lice dok je sipao šampon na dlan i nanosio ga na njenu kosu, raščešljavajući zamršene pramenove. Tada ju je okrenuo ka sebi, podigao joj kosu i počeo nežno da utrljava šampon.

243

Zvoncica&neky

Koža joj zabride od novog uzbuđenja. „Gospode. Mogao bi da živiš od ovoga.” „Nije loše imati dodatno zanimanje.” Ovog puta trajalo je mnogo duže.

Probudio se u tihoj pomračini i pružio ruke ka njoj. To mu je već prešlo u naviku, pomisli, a onda se skotrlja u stranu, razočaran što je nije zatekao pored sebe.

Bacio je pogled na sat, primetivši da je jutro već odmaklo. Rado bi ostao tu gde jeste - da je ona bila pored njega - da ponovo utone u dremež ili to blaženo stanje između jave i sna.

Ali pošto je bio sam, ustade iz kreveta, povuče zavese i dopusti da ga zapljusne sjaj italijanskog sunca.

Ranije je slikao prizore koji su uveliko podsećali na to - oblike, teksture i boje koje se presijavaju na suncu. Prizore koji odišu neospornom lepotom, ali previše tipične za slikarsko platno - za njegovo platno.

Ako im se pak dodaju žena na krilatom konju, kosa koja leprša na vetru i podignut mač, to bi bila sasvim drugačija slika. Armija žena - u koži i svetlucavim oklopima - koje lete preko antičkih zidina. Kuda su krenule, gde će se odigrati ta ljuta bitka?

Mogao bi to da sazna ako napravi tu sliku.

Napustio je spavaću sobu i kročio u veliki salon, prazan kao i njegova postelja. Ali u vazduhu je osetio miris kafe, i krenuvši za njim, pronašao Lajlu u manjoj pomoćnoj spavaćoj sobi, kako se nadvija nad laptopom na malom pisaćem stolu s povijenim nogarima. „Radiš?”

Ona poskoči kao preplašen zec i prasnu u smeh. „Bože! Sledeći put napravi neki šum ili odmah zovi hitnu pomoć. Dobro jutro.” „Da znaš da jeste. Čini mi se da osećam miris kafe?” „Pozvala sam sobnu uslugu. Nadam se da je to u redu.” ,,I više nego u redu.” „Do sada se sigurno ohladila. Ja sam se odavno probudila.” „Zašto?” „Valjda sam tako programirana. A onda sam pogledala kroz prozor i stvar je bila svršena. Ko može da troši vreme na spavanje na ovakvom mestu? Doduše, Luk i Džuli očigledno mogu, jer nisam čula ni najmanji šum iz njihove sobe.”

Eš otpi gutljaj kafe. Bila je u pravu, ohladila se. Ali poslužiće, bar zasad. „Drago mi je što smo sinoć izašli”, nastavi Lajla. „Da malo prošetamo, da isprobamo italijanske specijalitete, da popijemo po čašu vina na terasi. Znaš, izgledaju kao divan par.”

Eš tiho huknu - pomislivši na tajnu koju je zaključao u svoj trezor. „Hoćeš da doručkujemo ili možda želiš da još malo radiš? Ja svakako moram da naručim još kafe.” „Mogla bih nešto da pojedem. Završila sam s poslom zasad. Knjiga je gotova.” „Šta? Dovršila si celu knjigu? Pa to je sjajno.” ,,U stvari, nisam se dobro izrazila. Još nije skroz gotova, jer treba da je ponovo pročitam i sredim, ali praktično je gotova. Završila sam knjigu u Firenci. Prvu sam završila u Sinsinatiju. Sigurno ne nose isti pečat.” „To je stvar koju treba proslaviti.” „Zaboga, nalazim se u Firenci. To je samo po sebi slavlje.”

Ali on svejedno naruči šampanjac i bokal đusa za mimoze. Nije mogla da prigovori njegovom izboru - naročito kad je Džuli bunovno izašla iz sobe i promrmljala: „Mmmm.”

244

Zvoncica&neky

Tako je lepo uživati u malom slavljeničkom doručku s prijateljima, pomisli Lajla. U Sinsinatiju, kada je završila prvi roman, bila je potpuno sama, a isto se ponovilo i u Londonu, s drugim romanom. „Ovo je baš lepo.” Okrenula se ka Luku, dodavši mu korpicu s pecivom. „Nikad nisam bila u Italiji s prijateljima. Prelepo, zar ne?” „Tvoja prijateljica namerava da te odvuče u šoping za... za sat vremena”, objavi Džuli. „Posle toga ću malo prošetati, da bacim pogled na ulične u metnike. Da vidim zaslužuje li neko od njih da ga učinim bogatim i slavnim. Kasnije možemo da se nađemo ovde, ili negde u gradu”, rekla je Luku. „Samo opušteno. Ja ću malo da izigravam turistu.” Luk značajno pogleda u Eša. „Unajmiću Eša kao ličnog vodiča. Danas imamo slobodan dan, je li tako?” „Da.” Samo jedan dan, pomisli Eš. Mogli su to da priušte. Sutra ih ponovo čeka legija pitanja, nastavak potrage, fokusiranje na tekuće probleme. Ali zaslužili su bar jedan normalan dan.

A ako je njegov prijatelj želeo da taj dan provede u potrazi za prstenom kako bi ponovo uskočio u brak, nije imao ništa protiv da mu posluži kao odskočna daska. „Šta kažete da se nađemo oko četiri?” predložio je. „Da izađemo na piće i razmotrimo šta dalje.” „Gde?” „Znam jedno mesto. Poslaću vam poruku.”

Tri sata kasnije Lajla je zacakljenih očiju zurila u impresivnu gomilu cipela, kao dete pred poslastičarnicom. Cipele s visokom štiklom, baletanke, sandale svih zamislivih boja. I miris kože koji je zavodio čula. „Ne, ne smem to da radim. Moram da se zaustavim.” „Ne moraš”, odlučno odvrati Džuli merkajući metalik plave salonke sa svetlucavim srebrnim štiklama visokim bar kilometar. „Mogla bih da kupim garderobu koja ide uz njih. Šta misliš? Kao nakit za stopala, zar ne?” „Više ih čak i ne vidim. Oslepela sam od ove raskoši.” „Uzeću ih. I one narcis-žute sandale. I one s ravnom petom - vidiš, one pletene. Eto, rešeno.”

Ponovo je sela i uzela jednu od crvenih sandala koje je Lajla probala pre nego što je oslepela. „Treba da ih uzmeš.” „Šta će mi? Ne treba mi sve to, Džuli! Imam dve pune kese! Kupila sam čak i kožnu jaknu! O čemu sam, dođavola, razmišljala?” „Da se nalaziš u Firenci - a zar postoji bolje mesto za kupovinu kožne robe? I fantastično ti stoji. I upravo si završila svoj treći roman.” „Ne upravo, već skoro.” „Kupićeš te sandale!” Džuli izazovno zamaha jednom ispred Lajlinog lica. „A ako nećeš, onda ću ti ih ja kupiti.” ,,E vala nećeš.” „Ne možeš da me sprečiš. Crvene cipele su klasika. Žena se lepo oseća kad ih nosi, a ove su vrhunskog kvaliteta, i to ne samo lepe, već i izdržljive. Nosićeš ih godinama.”

245

Zvoncica&neky

„Da, to stoji.” Lajlina odlučnost poče da slabi. „Znala sam da ne smem da krenem u šoping s tobom. Gde ću da držim sve te stvari? Kupila sam belu haljinu i malu belu jaknu - a ništa nije tako nepraktično kao belo.” „Ali ti obe stvari fantastično stoje, a ta haljina je kao stvorena za sutrašnju posetu.

Recimo, uz ovo.” Džuli podiže još jedan par obuće - svetlozelene sandale s kaiševima i visokom štiklom.

Lajla stavi ruke preko lica i virnu kroz raširene prste. „Tako su ljupke.” „Žena koja poseti Firencu a ne kupi ništa od obuće praktično ne zaslužuje da se nazove ženom.” „Hej!” „Osim toga, znaš da kod mene možeš da ostaviš šta god poželiš. Štaviše, razmišljam da potražim veći stan.” „Molim? Otkud to?” „Mislim da će nam trebati više mesta kad zaprosim Luka.” „Čoveče!” Lajla zaprepašćeno skoči, otvorenih usta, a onda se vrati na stolicu. „Ti to ozbiljno?” „Jutros sam se probudila i pogledala u njega, i shvatila sam da je to ono što želim.” Setno se osmehnuvši, Džuli spusti ruku preko srca. „On je sve što sam oduvek želela. Hoću da bude tu, pored mene, svakog jutra, i da ja budem pored njega. I zato sam rešila da ga zaprosim.

Uopšte nisam nervozna zbog toga. Ako me odbije, gurnuću ga pod kola.” „Nema šanse da te odbije, Džuli.” Lajla ispruži ruke i stegnu je u ushićen zagrljaj. „Tako mi je drago. Moraš da mi dopustiš da ti pomognem oko venčanja. Znaš da sam dobar organizator.” „Znam, i hoću. Ovog puta želim pravo venčanje - u belom.” „Naravno da ćeš biti u belom”, kategorično objavi Lajla. „Apsolutno!” „Dobro, onda u apsolutno belom. Mislim, to ne mora da bude neko veliko i besno venčanje, ali mora da bude pravo.” „Sa cvećem i muzikom i gostima koji tapkaju oči.” „Da, ovog puta hoću sve to, prošli put sam pobegla od kuće da se venčam u opštini.

Hoću da zajedno stojimo pred porodicom i prijateljima, i da pored mene bude moja najbolja drugarica, u svojstvu deveruše. I da svi čuju kako polažemo bračni zavet, koji ćemo ovog puta održati.” „Tako sam srećna zbog tebe.” „Još ga nisam zaprosila, ali nadam se da je to praktično završeno, kao što ti kažeš za svoju knjigu.” Blistajući od sreće, Džuli se nagnu ka njoj i cmoknu je u obraz. „Ali prvo treba da kupimo cipele.” „Da, da kupimo cipele.”

Sad je imala tri kese, pomisli Lajla dok su napuštale radnju. Pre toga se zaklela da će kupiti samo praktične i neophodne stvari, kvalitetnu zamenu za ono što je izbacila iz kofera.

Izneverila je sebe, shvatila je, ali dođavola, osećaj je tako dobar.

246

Zvoncica&neky

„Kako ćeš ga zaprositi?” upita. „Kada? I gde? Hoću da čujem sve detalje pre nego što se nađemo na piću.” „Večeras. Neću da odlažem.” „Na terasi, u suton.” Lajla je trebalo samo da zatvori oči pa da vidi kako će to izgledati. „Zalazak sunca u Firenci. Veruj mi, umem da osmislim scenografiju.” „Zalazak sunca.” Džuli tiho uzdahnu. „Zvuči savršeno.” „I biće savršeno. Potrudiću se da vam Eš i ja ne smetamo. Popićete malo vina, a ti ćeš obući nešto fabulozno, i onda, kad sunce počne da zaranja, a nebo postane preplavljeno crvenim i zlatnim odsjajima, možeš da ga zaprosiš. Potom dođite pravo kod nas da nam saopštite vest i da svi zajedno nazdravimo - a posle idemo u tratoriju Lancovog rođaka da proslavimo.” „Ne moramo odmah u tratoriju.” „Najmanje što možeš da uradiš nakon što si me naterala da kupim tri kese garderobe jeste da se uzdržiš od vereničkog seksa dok to dolično ne proslavimo.” „U pravu si. Baš sam sebična. Šta kažeš na...”

Lajla je zgrabi za ruku. „Džuli, pogledaj!” „Šta? Gde?” „Tamo, napred. Upravo skreće za... Hajde, požuri.” Lajla je zgrabi za ruku i poče da trči. „Šta? Šta? Šta?” „To je ona žena, ona Kineskinja. Džej Medok. Valjda.” „Ali Lajla... to je nemoguće! Uspori, molim te!”

Ali ona nastavi da juri preko kaldrme, skrenu za ugao - i ponovo je spazi. „To je ona!

Drži ovo!” Ćušnula je kese u Džuline ruke. „Idem za njom!” „Ne, ne ideš!” Iskoristivši fizičku nadmoć, Džuli se odlučno ispreči pred njom. „Kao prvo, to nije ona, jer otkud ona ovde? A čak i da jeste, ne smeš sama za njom.” „Hoću samo da budem sigurna - i da vidim gde ide. Pusti me!” Sitnija ali lukavija, Lajla napravi fintu i vešto se progura pored Džuli. „O, za ime božje!” Natovarena kesama, Džuli uspaničeno potrča za njom, usput izvukavši mobilni. „Luk, slušaj me! Jurim za Lajlom, a ona misli da juri za ubicom! Za onom ženom. Prebrza je za mene i ne mogu... ne znam čak ni gde se nalazim.

Gde sam? Čekaj malo. Evo, sad je uletela na neki trg, veliki trg. Sudaram se s turistima.

Tu je... tu je neka fontana, Neptunova fontana. Slušaj, svakog časa će mi šmugnuti s vidika.

Pjaca dela Sinjorija! Vidim Bandinelijevog Herkula i Kaka! Požuri!”

Džuli je svojski pokušavala da je stigne, jureći pored fontane, ali Lajla je već odmakla.

247

Zvoncica&neky

23 Lajla uspori korak i šmugnu iza neke statue. Žena koju je pratila išla je odsečnim i odlučnim korakom. Bila je to Džej Medok, mogla je da se zakune u to. Način na koji se kretala, visina, kosa, građa. Lajla izađe iz zaklona, stavi naočare za sunce i stopi se s grupom turista, a potom se razdvoji od njih, prešavši još delić puta dok je njen plen prolazio kroz široke arkade i nastavljao ka ulici koja se - kao što je znala iz prethodnih poseta - nalazila sa suprotne strane. Lajla je odlično znala gde se obrela.

Krenula je za njom i izašla s druge strane, držeći se na distanci otprilike pola bloka. Ako se ta žena okrene, moraće ili da se bori ili da beži. Videće šta će uraditi ako i kada se to desi.

Ali Džej nastavi da korača, skrenu za još jedan ugao, spusti se niz ulicu i uđe u elegantnu staru građevinu.

Privatne rezidencije - apartmani, zaključi Lajla - i izvadi mobilni da ukuca adresu.

Taman što je to učinila, telefon pozvoni. „Gde si, dođavola?”, upita Eš. „Stojim na Vija dela Kondoti blizu Pjaca dela Sinjorije. Upravo sam videla kako Džej Medok ulazi u neku zgradu. U zgradu s apartmanima, rekla bih.” „Odmah se vraćaj na trg! Smesta! Ja krećem ka tebi!” „Naravno. Možemo...” Žacnula se kad je prekinuo vezu. „Ups!” promrmlja, još jednom pogledavši u zgradu pre nego što je pohitala nazad ka trgu.

Videvši ga kako prilazi, zaključila je da „Ups!” neće biti dovoljno da se izvuče. Čak i s te razdaljine, sirovi uzavreli bes, koji mu je plamteo na licu, osinu je poput šamara. „O čemu si, dođavola, razmišljala?” „Mislila sam: hej, eno one žene koja želi da se dočepa onog što imamo i koja se neće libiti da nas ubije zbog toga.”

On je zgrabi za ruku i povuče je nazad u pravcu iz koga su došli. „Olabavi, Eštone!” „Otkud ti ideja da mi kažeš da olabavim? Ostavim te samu samo jedno popodne i ti odmah kreneš u poteru za ženom koja je pokušala da te ubije. Ili koja liči na nju.” „To jeste bila ona. A još važnije od toga je pitanje otkud ona ovde. Kako je saznala da smo u Firenci? To sigurno nije prokleta slučajnost!” „Ne, sad je najvažnije to što si ti rešila da se izložiš idiotskom riziku. Šta da je ponovo krenula za tobom?” „Prvo bi morala da me uhvati, a već sam dokazala da sam brža. A ovog puta bih ja nju zatekla nespremnu, umesto obrnuto. I ako te baš zanima, nije me videla. Htela sam samo da vidim kuda je krenula i uspela sam. Zapisala sam adresu. Ti bi sigurno učinio isto.” „Ne možeš tek tako da otperjaš! Ona je već pokušala da te povredi! Moraš da mi pokažeš da mogu da imam poverenja u tebe, Lajla!”

Ponašao se kao da razgovara s jogunastim detetom, pomisli Lajla, i to je bilo dovoljno da se nakostreši. „To nije stvar poverenja. Nemoj to tako da predstavljaš. Slučajno sam je 248

Zvoncica&neky

spazila na ulici i rešila da iskoristim šansu. I sad imam njenu adresu. Čuješ li me? Znam gde se trenutno nalazi!” „Jesi li joj videla lice?” ,,U dovoljnoj meri. Nisam tako glupa da se direktno suočim s njom. Videla sam dovoljno od njenog lica. Ako tome dodam njenu visinu, građu, kosu, način na koji se kreće... sve se uklapa. Ta žena nas prati. Ipak je trebalo da gledamo preko ramena.” „Hvala bogu!” Džuli se odgurnu s klupe kod Neptunove fontane i jurnu ka Lajli, bacivši joj se u zagrljaj. Potom se odmaknu i protrese je za ramena. „Jesi li ti poludela?” „Nisam. Izvini što sam te napustila, ali morala sam da je stignem.” „Ne smeš to da mi radiš, Lajla! Izludela sam od brige!” „Izvini. Dobro sam.” Tada je uhvatila Lukov pogled. „I ti si ljut na mene?”, promrmlja, tiho uzdahnuvši. ,,U redu. Troje protiv jednog, a većina je uvek u pravu. Izvinite. Žao mi je što sam nasekirala troje ljudi koji su mi veoma dragi. Znam da ste besni i uznemireni, ali možemo li to nakratko da ostavimo po strani i da pozovemo policiju? Znam gde se trenutno nalazi žena za kojom je raspisana međunarodna poternica.”

Ništa ne prozborivši, Eš izvadi mobilni. Lajla otvori usta da nešto kaže, ali on se pomeri u stranu. „Bio je raspamećen od brige”, objasni Luk. „Nisi se javljala na telefon, nismo znali gde si, ni šta se dešava s tobom.” „Nisam čula telefon. Mobilni mi je bio u tašni, a na ulici je užasno bučno. Izvadila sam telefon da ukucam adresu i javila se čim sam čula da zvoni. Žao mi je.”

Eš se vrati do nje. „Daj mi adresu.” Čim mu je saopštila adresu, on se ponovo udalji. „Da li ga bes dugo drži?” upitala je Luka. „Zavisi od situacije.” „Prosledio sam informaciju detektivki Fajn”, reče Eš. „Oni če se brže probiti kroz sistem nego neki strani turista. Treba da se vratimo u hotel, da proverimo da li je tamo dovoljno bezbedno.”

Shvativši da je ponovo nadglasana, Lajla nije ni pokušala da se pobuni.

Eš zastade da se raspita na recepciji i potom ih povede ka liftu. „Niko nas nije tražio ni zvao telefonom - nikog od nas. Osoblje neće prosledivati bilo kakve pozive ni posete i neće davati podatke o tome da smo odseli ovde. Ako je ta žena stvarno tu, i ako nas traži, tako će nam teže ući u trag.” „Jeste ovde. Nisam pogrešila.”

On ju je i dalje ignorisao. „Dao sam im njen opis. Hotelsko obezbeđenje će motriti na nju.”

Napustili su lift i krenuli ka apartmanu. „Moram da obavim neke pozive”, objavi Eš, ustremivši se pravo ka terasi. „Kako može tako brutalno da me ignoriše?”

249

Zvoncica&neky

„Pokušaj da zamisliš kako bi se osećao da ti se nešto desilo”, reče Luk. „Činjenica da si dobro prošla ne može da poništi tih deset minuta straha da ti se nešto desilo ili da je moglo da ti se desi.”

Uprkos tome, Luk se dovoljno razljutio da je poljubi u teme. „Mislim da bi nam prijalo da nešto popijemo.”

Lajla se utučeno spusti na stolicu dok je Luk otvarao flašu vina. „Nemaš prava da se duriš.” Džuli uperi prstom u nju i stropošta se na stolicu. „Ne durim se. U stvari, durim se. I ti bi se durila da su svi besni na tebe.” „Ja nikad ne bih odjurila za osvedočenim ubicom kao pomahnitali zec.” „Nisam odjurila već sam krenula za njom, obazrivo i promišljeno. I već sam rekla da mi je žao što sam vas nasekirala. A meni niko nije rekao svaka čast, Lajla, što si je otkrila.” „Svaka čast.” Luk joj donese čašu vina. „Ali nemoj to više nikad da radiš.” „Ne ljuti se na mene”, rekla je okrenuvši se ka Džuli. „Kupila sam one sandale.” „Da, i to. Utrapila si mi one kese pa nisam mogla da te stignem. Da si mi pružila šansu, krenula bih s tobom. Tako ne bi bila sama, u slučaju da se nešto desi.” „Nisi verovala da sam je stvarno videla.” „Isprva nisam, a onda sam užasnuto shvatila da možda stvarno jesi. Ali tačno, kupila si sandale. Kad smo već kod toga”, dodala je, ustavši sa stolice kad je primetila da se Eš vraća, „treba da raspakujem svoje trofeje. Luk, dođi da vidiš šta sam kupila.”

Bekstvo ili diskrecija? - upita se Lajla. Verovatno pomalo od oba, zaključila je dok je Luk nosio Džuline kese ka drugom kraju apartmana. „Iskoristila sam priliku da im se još jednom izvinim”, započe Lajla. „Hoćeš li da se i tebi izvinim?” „Zvao sam upravu aerodroma na kome držimo porodične avione.” Njegov ton, hladan i odsečan, bio je u izričitom neskladu s varnicama koje su mu sevale iz očiju. „Neko ko se predstavio kao lični asistent mog oca pozvao je aerodrom da potvrdi informacije o našem letu. Samo što to nije bio asistent mog oca.” „Dakle, tako nam je ušla u trag.” „Po svoj prilici.” Eš priđe stolu i nasu čašu vina. „Zasebno sam rezervisao hotel i šofera, po preporuci koju mi je dala moja sestra Valentina pre više od godinu dana. Mislim da joj neće biti lako da sazna i te podatke, ali ako se dovoljno potrudi, moglo bi da joj uspe.” „Treba da kažemo Lancu.” „Već jesam.” „Možda si ljut zbog načina na koji sam to izvela, ali zar nije bolje da znamo na čemu smo? Bilo ko od nas mogao je da krene po sladoled i da nabasa na nju. Sad bar znamo da je tu.” „Ti si se uvalila u ovaj haos zbog mene. To niko ne može da porekne. Oliver je mrtav zbog vlastitih postupaka, ali to ne poništava činjenicu da nisam obratio dovoljno pažnje.

Potom sam i Vinija uvukao u to, ne predvidevši katastrofalne posledice. To ne sme da se ponovi i s tobom.”

250

Zvoncica&neky

Kad se okrenuo ka njoj, bes mu je i dalje sevao iz očiju. „To se neće desiti s tobom.

Moraš čvrsto da mi obećaš da više nikud nećeš zbrisati sama, šta god i koga god da vidiš, inače ću te spakovati na prvi avion za Njujork.” „Ne možeš nigde da me spakuješ. Možeš da mi kažeš da napustim hotel, ali ništa više od toga.” „Hoćeš da proveriš?”

Ona skoči sa stolice i poče da šparta po sobi. „Zašto pokušavaš da me sateraš u ugao?” „Zato što mi previše značiš da bih mogao da se ponašam drugačije. Znaš da je tako.” „I ti bi uradio isto što i ja.” „Onda bismo vodili drugačiji razgovor. Hoću da mi obećaš.” „A šta je trebalo da uradim? Da nonšalantno kažem: Hej, vidi, eno je Džej Medok, međunarodni ubica koji želi našu smrt, i da potom nastavim šoping sa Džuli?” „Trebalo je da kažeš: Mislim da je ono Džej Medok, i da potom izvadiš mobilni i okreneš moj broj. Da si to uradila, mogao bih da ti priskočim u pomoć u slučaju da kreneš za njom. I sve vreme bismo bili na telefonskoj vezi, pa ne bih mislio da te je možda presrela i prosula ti utrobu dok sam ja šetkao po gradu da ti kupim jebenu ogrlicu.” „Ne moraš da psuješ, mada si u pravu. U redu, priznajem da si u pravu. Nisam navikla da bilo kome podnosim raport.” „Onda se navikni.” „Pokušavam! Ti imaš džinovsku porodicu, pola miliona braće i sestara. Ti si navikao da budeš u kontaktu sa svima. Ja sam godinama prepuštena samoj sebi, zato što sam tako odabrala. Nisam htela da te prestravim, nikog od vas. I meni... i meni je stalo do tebe. Ne mogu da podnesem pomisao da sam zeznula stvari... s tobom... sa svima.” „Tražim samo da mi daš reč. Možeš li to da uradiš ili ne?”

Nadglasana sam, priseti se Lajla boreći se s vlastitim temperamentom. Ako je troje ljudi koji su marili za nju sagledavalo situaciju na isti način, to znači da mora da prilagodi svoje gledište. „Mogu samo da ti obećam da ću pokušati da se setim da imam nekog kome treba da se javim i da je njemu važno da to učinim. To je najviše što mogu.” ,,U redu.”

Ispustila je zadržavani vazduh, tek tada shvativši koliko ju je to potreslo. Ne bi joj smetalo da ukrste koplja, ali kako to da uradi kad je jasno videla gde je pogrešila? „Grozno se osećam što sam te toliko nasekirala, što nisam čula glupi mobilni dok si pokušavao da me dobiješ. Da je situacija obrnuta, i ja bih bila besna i prestravljena. Valjda sam tako reagovala jer sam tako navikla i... kupio si mi ogrlicu?” „To mi je tad izgledalo kao dobra ideja. Sad nisam tako siguran.” „Ne možeš da ostaneš ljut na mene. Previše sam šarmantna.” „ A ja sam poprilično ljut.”

Ona zavrte glavom i privi se uz njega. „Veoma sam šarmantna. I stvarno mi je žao.” „Ona ubija ljude, Lajla! Ne trepćući!”

251

Zvoncica&neky

I iz zabave, pomisli ona. „Mogu da ti kažem da sam pazila, ali ti nisi bio tamo pa to ne znaš. Imala je veliku stilsku tašnu. Ovog puta nije nosila kese i štikle. Nijednom se nije osvrnula. Kretala se kao da na umu ima jasno odredište. Ili boravi u toj zgradi, ili je trebalo da se nađe s nekim. Možemo da uputimo anoniman poziv lokalnoj policiji.” „Fajnova i Voterstoun će to već obaviti.” ,,A mi treba samo da čekamo?” „Baš tako. Sutra idemo kod Bastonea, kao što smo planirali.” Eš pogleda preko njene glave, ka spuštenim kesama. „Sve ovo je tvoje?” „Da, Džulinom krivicom. Treba malo da ih ostavimo same. Znam da je htela da prošeta, da pogleda dela uličnih umetnika.” „Idemo u kompletu. Odsad pa nadalje, moramo da se držimo zajedno.” ,,U redu.” Prilagodi se, opomenula se. „Onda idemo zajedno.”

Možda su ponovo morali da se osvrću preko ramena, ali Lajli se činilo da je svima prijalo da malo izađu, da prošetaju, da budu zajedno. Krenuli su preko mosta, iznad reke koja je spokojno proticala, kako bi Džuli mogla da pogleda slike koje su nastajale na licu mesta i da proćaska s umetnicima.

Lajla se nasloni na Luka. „Pojma nemam o čemu govori kad se prebaci na umetnički režim”, reče Lajla. „A sad je i Eš s njom.” „Ne razumem šta govore, ali sviđa mi se ta slika koju gledaju.”

Lajla se zagleda u dražesni prikaz dvorišta ispunjenog mnoštvom cveća koje se preliva iz saksija, i raskošnih puzavica koje prekrivaju grubi gipsani zid. Kao neka mala drama, s dečakom koji je povijene glave zurio u slomljenu saksiju i ženom koja je stajala ispred vrata, s rukama na bokovima. „Pogledaj izraz na njenom licu, tobože smrknutom, ali s tim pritajenim smeškom”, primeti Lajla. „Ona voli tog tužnog i skrušenog dečkića. Nateraće ga da počisti nered, a onda će zajedno zasaditi novo cveće.” „Čini mi se da ti to razumeš mnogo bolje od mene. Ali Džuli se očigledno dopada ta slika, jer je rešila da pogleda i ostala dela.” „Ne smemo da zanemarimo ni tvoj posao. Treba da posetimo nekoliko pekara pre nego što se vratimo u Njujork. To će nam sigurno teško pasti.” „Jutros sam bio na nekoliko mesta. Probao sam cornetto al cioccolato i mislim da bih mogao da ga kopiram. I saznao sam za nekoliko tajnih pekara.” „Zašto bi neka pekara bila tajna?” „Zato što se nalaze u zabačenim krajevima pa ih je teško pronaći. To su industrijske pekare”, objasni Luk. „Rade preko noći i prave peciva za ugostiteljske objekte. Ne bave se maloprodajom, ali ipak možeš ponešto da kupiš.” „Noćna potraga za tajnim pekarama. Računaj na mene. Džuli kaže da planiraš da otvoriš još jednu radnju. Kako napreduješ s tim biznisom?”

Lajla ga uhvati podruku i krenu pored postrojenih umetnika i njihovih slika, sve dok se Džuli ne ustremi ka njima, zajapurena od ushićenja. „Možda sam upravo promenila nečiji život. Vlasnik galerije dao mi je zeleno svetio da potpišem ugovor s njim - s umetnikom koji je naslikao onog klinca sa slomljenom saksijom.

252

Zvoncica&neky

To je on, na slici. Slikao je po sećanju, i prikazao svoj dom, majku i mali incident s fudbalskom loptom jednog davnog letnjeg popodneva.” „Tako ljupka slika. Stvarno mi se sviđa.” „Njegovo delo obiluje dinamikom i naracijom. Uzećemo tri slike. Kad smo sklopili posao, prvo me je poljubio, a onda pozvao svoju ženu.” „Baš slatko.” „Fabulozni nakit za stopala i nova umetnička zvezda.” Džuli se zvonko nasmeja i podiže ruke. „Savršen dan!”

Luk je uhvati za ruku i okrenu je oko sebe, nateravši je da se još glasnije nasmeje. „Ništa nije savršeno bez đelata. Jeste li raspoloženi?” upita Eša. „Naravno.” „Ako je đelato na dnevnom redu, moraću još malo da prošetam da bih ga zaslužila.”

Džuli pogleda u Luka, pa u Eša. ,,I tebi se dopala ta slika.” „Da, možeš da osetiš miris cveća, toplotu koja titra u vazduhu, majčinu pomirljivu ozlojeđenost i dečakovu spremnost da se suoči s posledicama. Taj momak slika srcem. To nije puka tehnika.” „Da, i ja sam stekla isti utisak. Nema čak ni agenta. Nadam se da će učiniti nešto po tom pitanju.” „Dao sam mu neka imena”, reče Eš. „Kad dođe sebi, valjda će ih pozvati.” „Da li se sećaš prve slike koju si prodao?”, upita ga Lajla. „Svako se seća prve prodate slike.” „Šta je to bilo?” „Slika koju sam nazvao Sestre. Tri šumske vile koje krišom posmatraju konjanika koji ide ka njima. Samo što sam završio to platno, stojeći pred štafelajem na porodičnom posedu, moj otac je banuo da me upozna sa ženom s kojom se u to vreme zabavljao. Ona je odmah izjavila da želi tu sliku”, nastavi Eš dok su šetali. „ A on je izjavio da odmah može da je dobije.” „Tek tako.” „On u to vreme još nije shvatao šta radim ili šta pokušavam da uradim. Ali ona jeste, jer je bila umetnički agent. Još uvek sam ubeđen da ju je tog dana doveo samo da bi mi rekla da dignem ruke od slikanja. Ali ona mi je umesto toga dala svoju posetnicu, ponudila da bude moj posrednik i odmah kupila tu sliku. Ta žena je i danas moj agent.” „Ah, obožavam srećne završetke. I đelato. Ja častim”, objavi Lajla. „Opipljivo izvinjenje za pretrpljen stres.”

Krenuli sa ka parku i nastavili širokom stazom na Boboliju. Eš je usmeri ka jezeru gde je stajao kip Andromede, okružen tamnozelenim rastinjem. „Sedi tamo i prekrsti noge.”

Ona ga posluša, misleći da želi da je fotografiše, i uspaničeno zamaha rukama kad je primetila kako vadi blok za skiciranje. „Kamera je brža!” „Imam nešto na umu. Samo pet minuta. Okreni glavu, samo glavu, ka vodi. Tako.”

Lajla smerno popusti dok su Džuli i Luk odmicali parkom. „Ovo će potrajati”, reče Džuli.

253

Zvoncica&neky

„Znam kakav je dok radi.” Luk joj zanjiha ruku, kao što su radili dok su bili tinejdžeri, i poljubi joj vrhove prstiju. „Ovde je divno. Daj da sednemo i uživamo u pogledu.” „Fantastičan dan, uprkos dramatičnom početku. Lepo izgledaju ovako zajedno, zar ne?

Ne poznajem Eša tako dobro kao ti, ali nikad nisam videla da neko tako fokusirano posmatra neku ženu kao on Lajlu. Ali nju poznajem. Luda je za njim kao nikad u životu.” „Džuli.” „Mmm.” Naslonila je glavu na njegovo rame, blaženo se osmehnuvši dok je posmatrala kako Eš skicira njenu prijateljicu. „Volim te.” „Znam. I ja tebe volim. I tako sam srećna.” ,,I želim još više da te usrećim, Džuli.” Luk se promeškolji, okrenuvši je ka sebi. „Želim da usrećimo jedno drugo, za čitav život.”

Izvadio je kutijicu iz džepa i otvorio je. „Udaj se za mene pa da odmah počnemo s tim.” ,,Oh, bože! Luk!” „Nemoj samo da kažeš ne. Kaži da bi trebalo još malo da sačekamo, ako baš moraš, ali nemoj da me odbiješ.” „Da te odbijem? Kako bih mogla da te odbijem? I ja sam tebe htela da zaprosim, večeras.

U suton. Sve sam isplanirala.” „Htela si da me zaprosiš?” „Ne želim da čekam.” Džuli ushićeno sklopi ruke oko njegovog vrata. „Ne želim da čekam. Hoću da se udam za tebe, ponovo. Kao prvi put, kao da nam je prvi put. Kupio si mi prsten.” „Nisam hteo da bude s dijamantom. Ovo je nov početak pa sam odabrao ovo.” Stavio je prsten s četvrtastim smaragdom na njenu šaku. „Za danas, i za sutra, i za sve dane koji su pred nama.” „Ponovo smo se pronašli.” Oči joj zasuziše dok je spuštala dlanove na njegovo lice, a smaragd je svetlucao na beličastom suncu. „Savršen je, Luk.” Podigla je usne ka njemu. „Mi smo savršeni.”

Posle skoro dvadeset minuta, umesto predviđenih pet, Eš najzad krenu ka Lajli, čučnu pored nje i pokaza joj blok.

Ona prelete pogledom preko skica na kojima je bila prikazana iz različitih uglova, kako sedi među zelenilom, s jezerom u pozadini, kao boginja koja se izdiže iz vode.

Ruka joj je bila podignuta, s dlanom okrenutim naviše. „Šta ovde predstavljam?” „Modernu boginju, koja crpi novu moć iz drevnog božanstva. Mogao bih to da uradim ugljenom, bez kolorita, s nagoveštajem oluje na zapadnom nebu.” Ustao je i pružio joj ruku. „Sve to video si u meni?” „To si ti”, odgovori on jednostavno, a onda se osvrnu oko sebe. „Eno ih.” Uzeo ju je za ruku i krenuo ka klupi. „Oprostite. Malo smo se zaneli.” ,,I mi.” Džuli ispruži ruku. ,,Oh, kako divan prsten. Kad si ga... Oh, blagi bože!” „Rešili smo da se venčamo.” Džuli uzbuđeno skoči, zagrli Lajlu, pa Eša. ,,A ona prosidba u suton?”

254

Zvoncica&neky

„Bio je brži.” „Čestitam.” Lajla srdačno zagrli Luka. „Tako sam srećna. Treba da nazdravimo.” „Znam jedno mesto”, reče Eš. „To smo već čuli. Hajde, vodi nas tamo. Da nazdravimo u ime prave ljubavi, izgubljene i ponovo nađene.” „Izvinite”, reče Eš kad mu zazvoni telefon. „Moram da se javim.” „Je li to...”

On samo podiže prst i diskretno se udalji.

Fokusiraj se na sadašnji trenutak, naredi Lajla sebi. „Treba da isplaniramo venčanje.” ,,I to brzo. Krajem septembra.” „To je stvarno brzo, ali dorasla sam tom zadatku. Prvo treba da odlučimo gde.

Napraviču spisak i... Šta je bilo?”, upita kad se Eš vratio. „Nije bila tamo. Medokova.” „Mogu da se zakunem da je to bila ona. Videla sam kad je ušla.” „Znam da si je videla. To jeste bila ona. Ali nisu je zatekli tamo. U stanu je pronađen Frederik Kapeli, trgovac umetninama. S prerezanim grkljanom.”

Sedeći u svom ljupkom firentinskom apartmanu, Džej pusti poruku svom poslodavcu.

Paket poslat.

I to bez ikakvih problema, pomisli dok je spuštala mobilni, spremajući se da temeljno očisti nož. Taj mali uzgredni poslić doneće joj dodatne prihode, a gazda će biti zadovoljan njenom efikasnošću. Trebalo joj je nešto tako da povrati poljuljano poverenje nakon onog debakla u Njujorku.

Ona žgoljava kučka nije smela da joj se izmigolji. Morala je da prizna da nije bila dovoljno pažljiva. Ko je mogao da pomisli da će ta mršava šmizla stisnuti petlju da joj pobegne, pa čak i da je tresne.

Neće joj to zaboraviti.

Ona nije bila kriva za ono što se desilo Oliveru i njegovoj kurvi i matorom lojalnom ujaku. Nije ona tražila da joj kao saradnika dodele onu usijanu glavu, onog morona Ivana.

Ali je istovremeno znala i da njenog gazdu ne zanimaju opravdanja.

Spustila je pogled na nož. Očišćena srebrnasta oštrica zablista na svetlosti koja je prodirala kroz prozore. Taj trgovac je bio lak plen. Samo jedan rez i stvar je bila gotova.

Kad mu je krv šiknula iz vrata, to joj je ulepšalo dan, mada je samo ubistvo bilo patetično i nimalo izazovno. Skrenula je pogled ka stvarima koje je pokupila kao bonus.

Njegov novčanik, sa nešto finih svežih evra, ručni sat - antikvitetni kartije - i prsten koji je delovao donekle pretenciozno, mada je dijamant dražesno svetlucao i imao dovoljno karata.

Natenane je pretražila stan i pokupila stvari od vrednosti koje je mogla da ponese sa sobom. Vodena trenutnim hirom, uzela je i jednu Ermesovu kravatu.

Kasnije će se otarasiti tih stvari, svega osim kravate, koju će staviti u svoju zbirku.

Obožavala je svoje male suvenire.

Policija će, bar u početku, pretpostaviti da je to pljačka koja je pošla po zlu.

255

Zvoncica&neky

Ali Kapeli je bio mrtav zato što je ona odlučila da bude tako, zato što nije našao jaje, kao što je obećao, dopustivši da ga Oliver Arčer preduhitri.

Niko neće primetiti njegov nestanak bar do ponedeljka, što joj je ostavljalo dovoljno vremena da nađe Arčera i njegovu kučku.

Do sada je uspevala da im uđe u trag, zar ne? Bilo je dobro što je - o vlastitom trošku iznajmila stan iz koga je mogla da motri na Arčerovu kuću u Njujorku. I što joj se potom posrećilo da vidi kako se ona limuzina zaustavlja na pločniku i kako Arčer izlazi s koferom.

Ali sreća nije mnogo vredela bez veštine. Onaj izlet do aerodroma, gde je uspela da iščeprka podatke o njegovom letu, zahtevao je zavidnu veštinu. Njen gazda je bio zadovoljan njenim učinkom, u dovoljnoj meri da joj pošalje privatni avion za let do Firence.

Krenuli su na mali odmor, pretpostavila je, da uteknu od smrti koje su se dešavale u Njujorku. Pozvali su i svoje prijatelje da krenu s njima. Uopšte nisu slutili da ih je ona i dalje držala na nišanu, pa će sigurno zaboraviti na obazrivost.

Tip poput Arčera, s džepovima punim para, sigurno će odsesti u nekom luksuznom hotelu ili iznajmiti grandiozni privatni smeštaj. Posetiće tipične turističke destinacije, s naročitim fokusom na umetničke lokalitete.

Pošto je poslala paket, mogla je da krene u lov.

A nakon lova je nužno sledilo i ubijanje plena. Jedva je čekala.

Otvorila je ručno napravljenu futrolu u kojoj je držala svoj pribor i vratila očišćen nož na mesto. Nameravala je da upotrebi bar nekoliko sečiva na toj gaduri koja joj je raskrvarila usnu.

Sedeli su u bašti restorana, u slavljeničkoj atmosferi, podižući čaše s penušavim vinom, dok su firentinski zvuci i prizori promicali pored njih.

Džej Medok nije bila u blizini, pomisli Lajla, držeći se na oprezu i šarajući pogledom, dok je sa svojom prijateljicom kovala planove o prostoru za venčanje i cvetnim aranžmanima. „Shvatam”, reče, lupivši prstom po stolu. „Želiš jednostavnu eleganciju i dobru zabavu.

Venčanje u belom, sa svim pratećim detaljima, pa luda žurka.” „Otprilike.” Džuli se osmehnu Luku. „Da li se to uklapa u tvoju viziju?” ,,U moju viziju uklapa se sve što te čini srećnom.” „Čoveče, ti baš znaš da zaradiš poene”, reče Lajla dok se Džuli naginjala da ga poljubi. „Dobro je da imam naočare za sunce, jer oboje tako blistate da bih mogla da oslepim. Možda treba da spremimo naočare i za zvanice. Pribeležiću to u tefter.” „Zeza se”, reče Džuli. „Možda. Ali uopšte se ne zezam što se tiče venčanice. Moramo da obiđemo ovdašnje salone. To je jedan od ključnih elemenata, a gde češ pronaći bolju venčanicu nego u Firenci?” „Čitaš mi misli.”

Lajla ćušnu Eša. „Zašto si tako ćutljiv?”

256

Zvoncica&neky

„Po mom iskustvu, muškarci nemaju šta da traže u planiranju venčanja. Njihov posao je samo da se pojave i da rade ono što im se kaže.” „Hajde, razmisli malo”, odvrati Lajla. „Spremiću poseban spisak za tebe, gospodine kume. Sad ćeš morati da uneseš nove stavke u svoju čuvenu tabelu. Mislim...”

Zaćutala je kad mu je mobilni pozvonio. „Arčer”, javi se on. „Da. U redu. Nije se predstavila? Ne, dobro ste postupili. Hvala vam.

Da, sve je u redu. Još jednom hvala.”

Završio je razgovor i ponovo podigao čašu. „Neka žena je zvala hotel i tražila da je povezu s mojom sobom. U skladu s mojim uputstvima, službenik je rekao da nisam na spisku gostiju. Isto je rekao i kad je pitala za tebe”, dodao je, okrenuvši se ka Lajli. „Sigurno zove sve hotele redom.” „ A da je ti nisi spazila, ja ne bih upozorio osoblje da svima koji se raspituju za nas, lično ili preko telefona, kažu da nismo odseli tu.” ,,I ona bi saznala gde može da nas pronađe. Mislim da sam najzad i sama zaradila neki poen.” „Jedno je primetiti ubicu, a sasvim drugo pojuriti za njim. Ali uspela si da me smekšaš.

Daj da naručimo još jednu turu, a onda možeš da nastaviš sa prismotrom i da ponovo jurneš za njom ako je negde spaziš.” „Bila sam prilično suptilna, ako te baš zanima.”

On se samo osmehnu i mahnu konobaru.

257

Zvoncica&neky

24 Kada je obukla belu haljinu i obula nove sandale, Lajla je morala da prizna da je Džuli, kao i uvek, pogodila pravo u metu. Otmen i klasičan letnji stil, zaključila je pre nego što je prionula na poslednju stavku, uplevši kosu u dugu pletenicu, koju je smotala u labavu punđu na potiljku.

Niko neće moći da nasluti, ako je to uopšte bilo važno, da je tog dana prvi put kročila u neku italijansku vilu, a da to nije imalo veze s njenim poslom. „Izgledaš skoro savršeno”, primeti Eš kad je ušao u spavaću sobu. „Skoro?” „Skoro.” Otvorio je gornju fioku na komodi i izvadio jednu kutiju. „Probaj ovo.”

Lajla ushićeno podiže poklopac i zagleda se u futrolu koja je ležala unutra. Ogrlice koje se kupuju kao suveniri ne pakuju se u kožne kutije. „Nešto sam pogrešno uradio?” „Ne.” Bilo je glupo da bude toliko nervozna zbog poklona. „Samo pokušavam da pogodim šta je unutra.” Izvadila je futrolu i otvorila je.

Privezak u obliku suze zasvetluca nežnim plavičastim sjajem u tankom okviru od sićušnih dijamanata. Bio je okačen na dva lančića, delikatna poput paukove mreže, posuta sa još malenih dijamanata, koji su svetlucali kao kapi rose. „Bože... tako je lepa. To je mesečev kamen.” „Deluje mi kao prikladan poklon za ženu koja je praktično završila svoj treći roman iz serijala o vukodlacima. Čekaj.”

Otkačio je ogrlicu, izvadio je iz futrole i prebacio je oko njenog vrata. Kad ju je pričvrstio, pažljivo je osmotrio rezultat u ogledalu ispred njih. „Sad je savršeno.” „Predivna je”, reče Lajla, ali nije gledala u ogrlicu već pravo u njegove oči. „Pogrešno je reći da je ovo prikladan poklon. Reč prikladan ukazuje isključivo na to da čovek ima lepe manire. Ali ovo je gest duboke i iskrene pažnje, čin koji govori da si želeo da pronađeš nešto što će za mene imati poseban značaj. Sviđa mi se, ne samo zato što je predivna, već i zbog pažnje koju si mi ukazao. Hvala ti. Ne znam šta da kažem.” „Upravo si sve rekla. Dobro je što smo iskoristili jučerašnji dan da proslavimo Lukovu i Džulinu veridbu. A ovo shvati kao naše malo intimno slavlje, u čast onoga što si učinila.”

Ona se okrenu i prisloni svoj obraz uz njegov. „Ovo je najlepši poklon koji sam u životu dobila. I poklon koji mi najviše znači.”

On je blago odmaknu od sebe i pređe šakom preko njenih ramena, zagledan u njeno lice. „Treba da popričamo o nečemu kad se vratimo u Njujork.” „Zar o tome ne možemo da pričamo u Italiji?” „Danas idemo u tu vilu. Zato smo i došli ovamo, pa to treba prvo da obavimo. Štaviše, treba da krenemo. Pozvaću Lanca.” „Samo da uzmem tašnu i spremna sam.”

Kada je Eš izašao iz sobe, Lajla se ponovo okrenu ka ogledalu i prede prstima preko mesečevog kamena. Zatim se osvrnu ka dvogledu koji je spustila pored prozora.

258

Zvoncica&neky

Zar nije čudno što ju je baš taj dvogled doveo do ovog trenutka? I šta da radi s tim osećanjem kao da postojano klizi kroz beskrajni tunel ljubavi?

Bez ikakvog uporišta, pomisli, bez štrčećih stena za koje bi mogla da se uhvati da dođe do daha i uspori pad. Mada je to bio uzbudljiv i očaravajući pad, nije imala ni najblažu predstavu šta će se desiti kad se prizemlji.

Možda je najbolje da pusti da se sve spontano odvija, dan po dan, pomisli dok je uzimala tašnu. Da obave to zbog čega su došli i potom pređu na ono što sledi. To je bio jedini način za koji je znala.

Ali uprkos tome, još jednom baci pogled u ogledalo i svoju ogrlicu. Tako ju je dobro poznavao, razumeo je šta joj je zaista važno. A to je, shvatila je, jednako lepo kao i kamenčić koji joj je poklonio.

U Lajlinim očima vožnja kroz toskanski pejzaž podsećala je na eksploziju boja. Plavo nebo i žuti suncokreti koji plešu na poljima duž puta. Tamno-zeleni brežuljci, maslinjaci i čempresi, krošnje preplavljene citrusnim nijansama limuna, limeta i narandži, čokoti vinove loze koji se povijaju pod težinom purpurnih grozdova.

Bašte koje se kupaju u raskoši jarkocrvenih i purpurnih cvetova, plamtećih žutih i narandžastih tonova, svetlucave na suncu, nasuprot belim fasadama i masivnim zidovima od cigle. Nepregledni kilometri uredno postrojenih vinograda na terasastim brežuljcima i talasastim poljima.

Kad bi umela da slika kao Eš, razmišljala je, sve to bi prenela na platno - sve te boje zapljusnute blistavim suncem.

Lanco je usput raspredao lokalne tračeve i postavljao pitanja o Americi, gde je čvrsto naumio da otputuje jednog dana, čim mu se ukaže prilika. Kao Eš tokom onog leta preko Atlantskog okeana, Lajla je tu vožnju doživela kao blaženi predah. Imala je osećaj da putuje kroz umetnička platna, od jednog do drugog pejzaža.

Kroz slike koje su u trenu bile prigušene i prašnjave, a potom naprasno zablistale od boja i živosti. Kroz lepotu očaravajućih predela zasutih herojskom svetlošću.

Skrenuli su s glavnog puta i nastavili strmom i uzanom pošljunčenom stazom kroz maslinjake.

Videla je grube stepenike usečene na padinama brežuljaka, kao da ih je neki antički džin isklesao ogromnim šakama. Divlje cveće probijalo se kroz pukotine, da se napije sunca tik ispod male zaravni na kojoj je stajala gvozdena klupa.

Kad bi sela na tu klupu, pomisli, mogla bi da vidi čitavu Toskanu kao na dlanu. „Ovo je posed Bastoneovih”, objasni Lanco. „Đovani Bastone, kod koga ste krenuli u posetu, tu ima veličanstvenu vilu. Njegova majka i sestra takođe žive na imanju, u veoma lepoj kući. Brat mu živi u Rimu, gde vodi računa o... kako vi to kažete... porodičnim interesima. Takođe ima sestru koja živi u Milanu. Ona je ugledna sopranistkinja, peva u operi. Imali su još jednog brata, ali on je poginuo mlad, u saobraćajnoj nesreći.”

Ušao je u blagu krivinu iza koje se ukaza gvozdena kapija obrubljena belim zidovima. „Ovo je zbog bezbednosti, što sigurno razumete. Očekuju vašu posetu, si, i sigurno će prepoznati moj auto.”

259

Zvoncica&neky

Baš kada je to rekao, kapija se širom otvori.

Zeleni šumarci i besprekorni terasasti vrtovi vodili su ka glamuroznoj vili.

Vila je istovremeno ostavljala utisak veličine i finoće, sa visokim zasvođenim prozorima, zavojitim tremovima i prostranim terasama. Bez tih ublaženih linija i šarmantnih lozica, koje su se spuštale s terasa, to zdanje bi dominiralo pejzažom. Ali zahvaljujući tim detaljima, primeti Lajla, vila je bila kao venčana sa okruženjem.

Iskošen krov prekriven crvenim crepom štrčao je nad bledožutim zidovima. Staza je kružila oko središnje fontane, s vodom koja se hirovito slivala iz sklopljenih šaka sirene na hridi. „Pitam se da li im ponekad zatreba neko da im pričuva kuću.”

Džuli zakoluta očima. „To bi ti došlo ko kec na deset.”

Lanco iskoči da otvori vrata baš u trenutku kada se muškarac u svetlo-smeđim pantalonama i beloj košulji pojavio pred ulazom.

Kosa mu je bila seda, prošarana dramatičnim crnim pramenovima, iste boje kao guste izvijene obrve. Bio je dobro uhranjen, ali ne i gojazan, sa zlatnosmeđim očima koje su blistale na preplanulom licu oštrih crta. „Dobro došli! Dobro došli u moj dom. Ja sam Đovani Bastone.” Pružio je ruku Ešu. „Ličite na oca.” „Sinjor Bastone, hvala vam na gostoprimstvu.” „Nema na čemu. Raduje me što ste ovde.” „Ovo su moji prijatelji. Lajla Emerson, Džuli Brajant i Luk Talbot.” „Drago mi je.” Đovani poljubi dve dame u ruku i pruži šaku Luku. „Izvolite unutra, da se sklonite sa sunca. Lanco, Marijeta te čeka u kuhinji. Spremila ti je nešto što voliš.” „Ah, grazie, Signore Bastone.” „Prego.” „Vaš dom deluje kao da je izrastao pod ovim suncem pre mnogo stotina godina.”

Bastone joj uputi blistav osmeh. „Ah, to je pravi kompliment. Vidite, originalno zdanje staro je dvesta godina.” Šarmiran njenim nastupom, Bastone je uhvati podruku i uvede u kuću. „Moj deda je proširio vilu. Bio je veoma ambiciozan i sposoban čovek.”

Ušli su u široko predvorje s podom prekrivenim zlatnim pločicama, sa bež zidovima i tamnim gredama na tavanici. Zavojito stepenište vodilo je na sprat, ponovo ostavljajući utisak mekoće, sa zasvodenim prolazima koji su bili dovoljno široki da četvoro ljudi rame uz rame prođu kroz njih. Umetničke slike, u starinskim zlatnim ramovima, prikazivale su različite prizore, od toskanskih pejzaža, preko portreta, pa sve do mrtvih priroda. „Moramo da popričamo o umetnosti”, izjavi Bastone. „To mi je velika strast. Ali prvo treba nešto da popijemo, zar ne? Za prijatelje uvek ima dobrog vina. Nadam se da je vaš otac dobro.” „Dobro je, hvala na pitanju, i šalje vam srdačne pozdrave.” „Putevi nam se odavno nisu ukrstili. Upoznao sam i vašu majku. U skorije vreme.” „Nisam znao za to.” „Una bella donna.” Bastone poljubi vrhove prstiju. „Da, slažem se.”

260

Zvoncica&neky

„I izuzetna dama.”

Bastone ih izvede na terasu smeštenu ispod pergole obrasle raskošnim bugenvilijama.

Cveće je štrcalo i prelivalo se iz ogromnih visokih saksija od terakote. Žuti pas dremao je u hladovini. A toskanski brežuljci, polja i šumarci pružali su se u pozadini kao raj za oči. „Sigurno se osećate opijeno kad god kročite ovde. Mislim, zbog pogleda”, brzo pojasni Lajla kad se njihov domaćin namršti. „Deluje omamljujuće.” „Ah, naravno. Opojno kao vino. Vešti se na rečima. Vi ste spisateljica, je li tako?” „Da.” „Izvolite, smestite se.” Bastone pokaza ka stolu na kome su već stajale vinske čaše i živopisni poslužavnici s voćem, sirom, maslinkama i hlebom. „Morate da probate naš sir. To je posebna vrsta. Ah, evo i moje supruge. Đina, ovo su naši gosti iz Amerike.” Žena vitkog stasa, s kosom prošaranom suncem i tamnim očima dubokog pogleda, krenu ka njima žustrim korakom. „Molim vas, ne zamerite što vas nisam dočekala.”

Izbrbljala je nešto na italijanskom, nateravši svog muža da se tiho nasmeje. „Kao što rekoh Đovaniju, pričala sam telefonom sa svojom sestrom. Neka mala porodična drama, pa sam se zadržala.”

Njen muž obavi formalno upoznavanje i lično nasu vino. „Jeste li lepo putovali?” upita Đina. „Ah, vožnja je bila očaravajuća”, odgovori Džuli. „Kako vam se dopada Firenca? Nadam se da uživate u tamošnjoj hrani, šopingu i umetnosti?” ,,U svemu.”

Potom su se upustili u ćaskanje, prijatno i prilično živahno, bar po Lajlinim merilima.

Dok je posmatrala Bastoneove, videla je dvoje ljudi koji su zajedno proveli čitav život, i koji su još umeli da uživaju u svom braku i da čuvaju to što imaju. „Koliko sam shvatila, upoznali ste bivšu draganu mog muža”, reče Đina, okrenuvši se ka Lajli.

Bastone se tiho zacereka, podigavši pogled ka nebu. „Ah, mlada Amerikanka. Bilo je tako strasno, tako neumoljivo. Njen otac nije odobravao tu vezu, pa je sve bilo još strasnije i žurnije. Pisao sam joj ode i sonete, komponovao pesme u njenu čast. Agonija i zanos prve ljubavi. A onda je otišla.” Pucnuo je prstima. „Nestala kao san.”

Stegao je šaku svoje supruge i nežno je poljubio. „ A onda se pojavila jedna prelepa Toskanka, koja me je s prezirom odbila, nateravši me da je preklinjem i preklinjem, da joj se očajnički udvaram sve dok se najzad nije sažalila na mene. S njom sam proživeo sve svoje ode i sonete, pesmu svog života.” „Koliko ste dugo u braku?” upita Lajla. „Dvadeset šest godina.” „Ali vaš život je i dalje pesma.” „Svakog dana. Doduše, muzika ponekad izleti iz ritma, ali to je uvek pesma koju vredi pevati.”

261

Zvoncica&neky

„To je najbolji opis srećnog braka koji sam u životu čula”, zaključi Lajla. „Jeste li čuli? Ne prestajte da pevate”, rekla je Džuli i Luku. „Oni su bd juče vereni.” Đina ushićeno zapljeska i - u tipičnom ženskom maniru - savi se da osmotri Džulin prsten.

Bastone podiže čašu. „Neka vaša muzika bude slatka! Salute!”

Eš diskretno preusmeri razgovor na stari kolosek. „Naš susret s Mirandom bio je veoma zanimljiv. Lajla i ja bili smo očarani pričom o vašem dedi i njegovom pokeraškom duelu s Džonasom Martinom.” „Njih dvojica su ostali prijatelji, mada su se retko viđali nakon što se moj deda vratio kući da se posveti porodičnom biznisu. Džonas Martin voleo je da se kocka, tako sam bar čuo od dede, ali nije bio naročito vešt u tome. Zvali su ga... ah, kako ono beše?” „Malerozni Džoni”, odgovori Eš. „Da, baš tako.” „Tom prilikom je na talon bacio porodično blago? Da li je to često radio?” „Da, to nije bilo neobično za njega. Bio je... da tako kažem, razmažen. Imao je burnu mladost, bar po priči mog dede. Od njega sam čuo da je Martinov otac bio strašno besan zbog te partije, ali čast je čast. Vi želite da pišete o tom događaju?” „Da, žarko”, odgovori Lajla. „Miranda nije znala u šta su se tačno kladili - kakvo je porodično nasleđe Martin izgubio. Možete li vi to da mi kažete?” „Mogu da uradim i više od toga. Mogu da vam ga pokažem. Želite li da vidite?”

Lajlino srce poskoči do grla. Klimnula je glavom, progutavši knedlu. „Da, sa zadovoljstvom.” „Izvolite.” Bastone ustade i pokaza im da krenu za njim. „Ponesite čaše. Moj deda je voleo putovanja i umetnost. Uglavnom je putovao zbog posla, da razvije biznis, kako mi to danas kažemo.”

Krenuo je nazad preko pločica od travertina, ispod zasvođenih prolaza. „Gde god da je išao, tragao je za zanimljivim i intrigantnim umetničkim delima. Tu strast preneo je na mog oca, a moj otac na mene.” „Imate divnu zbirku”, reče Džuli. „Ovo ovde.” Zastala je pred ženskim portretom, sanjalačkim i romantičnim. „Ovo je iz ranog opusa Umberta Bočonija?” „Pogodili ste.” „ A ovo ovde...” Džuli priđe drugoj slici, sa raskošnim koloritom i čudnim stopljenim obličjima u kojima je Lajla maglovito prepoznala ljudske figure. „Ovo je jedno od njegovih poznijih dela, nakon što je pristupio italijanskom futurizmu. Obe slike su božanstvene.

Divno je što ste ih izložili zajedno, da prikažete evoluciju i istraživački pohod jednog umetnika.” „Odlično poznajete umetnost.” Bastone je uhvati podruku, isto kao što je ranije učinio s Lajlom. „Vi imate umetničku galeriju?” „Vodim poslove u umetničkoj galeriji.” „Dobar menadžer je isto što i vlasnik. A čini mi se da ste vi veoma dobar menadžer.”

Kad su prošli kroz sledeći zasvođeni prolaz, Džuli se ukopa u mestu.

262

Zvoncica&neky

Ta prostorija se teško mogla nazvati dnevnim boravkom, pomisli Lajla. To bi bio previše običan i ležeran termin. Reč salon bi možda zvučala primerenije. Ali ni reč galerija ne bi bila pogrešna.

Unutra su se nalazile stolice i sofe tapacirane materijalom mirnih i opuštajućih boja.

Stolovi, vitrine i komode, od krajnje jednostavnih do kitnjastih, prekriveni svetlucavom patinom. Mali kamin s okvirom od malahita i vaza puna jarkonarandžastih ljiljana.

I umetnička dela, na sve strane.

Zidovi su bili prekriveni slikama, od izbledelih ikona, preko dela starih majstora, pa sve do stvaralaštva savremenih umetnika. Brojne skulpture, izrađene od glatkog mermera, izglačanog drveta i grubog kamena, bile su izložene na postoljima i stolovima.

Neosporno umetničko blago blistalo je u vitrinama i na policama. ,,Oh!” Džuli ushićeno spusti ruku preko grudi. „Moje srce!”

Bastone se tiho nasmeja i uvede je u sobu. „Umetnost je još jedna pesma koja zaslužuje da bude pevana. Slažete li se, Eštone? Bila to pesma o jadu ili radosti, ljubavi ili očajanju, ratu ili miru, ona mora biti puštena u svet.” „Umetnost tako nalaže. A ovo što vi imate nije pesma već opera.” „Tri generacije strastvenih ljubitelja umetnosti, mada među nama nema nijednog umetnika. A pošto nismo stvaraoci, moramo da budemo pokrovitelji.” „Umetnost može da postoji i bez pokrovitelja”, reče Eš, „ali umetnik retko može da opstane bez njihove vizije i velikodušnosti.” „Moram da pogledam vaša dela kad sledeći put dođem u Njujork. Ono što smo videli na internetu podstaklo je moju radoznalost i izmamilo Đinine uzdahe. Koju si ono sliku želela da imaš, cara?” „Sliku Šuma. Drveće na toj slici ima ženska obličja i na prvi pogled se čini da su one zarobljene, začarane. Ali kad se dublje zagledaš, shvatiš da nije tako, da su one...” Đina zastade, okrenuvši se ka Bastoneu i prozborivši nešto na italijanskom. „Da, da su one te koje bacaju čini, da magija počiva u njima. Da su one ta šuma. Zaista moćna slika. I tako... feministička. Da li je moje tumačenje ispravno?” „Nijedno tumačenje nije pogrešno, ali vi ste svakako videli ono što sam želeo da prikažem, a to je ogroman kompliment.” „Možete da mi se odužite tako što ćete naslikati moje kćeri.” „Ah, Đina.” Đina odgurnu svog muža. „Đovani misli da ne treba to da pitam, ali ako se čovek uzdržava, kako će dobiti ono što želi?” Namignula je Ešu. „Pričaćemo o tome.” „Ali vi ste došli ovde da vidite kockarski plen.”

Bastone ih povede ka oslikanoj vitrini sa zaobljenim policama, na kojima je stajala zbirka emajliranih i draguljima ukrašenih kutija.

Pružio je ruku i uzeo jednu kutiju. „Divan komad. Tabakera optočena zlatom, od emajliranog citrina, izgravirana, s kabošon safirom na ležištu za palac. Videćete da su na njoj urezani inicijali Faberžeovog majstora Mihaila Perhina. Ogroman gubitak za Martinove.” „Prelepa je.” Lajla podiže pogled ka Bastoneovim očima.

263

Zvoncica&neky

„To je bila jabuka razdora između dve porodice, inače bih danas bio oženjen Amerikankom.” Namignuo je Đini. „Sinjor Bastone.” Lajla mu dodirnu šaku. „Ponekad treba imati vere.” Blago se promeškoljila, pogledavši u Eša. „Treba da imate vere. Sinjor Bastone, da li možda poznajete izvesnog Nikolaja Vasina?”

Mada mu je lice ostalo potpuno pribrano, Lajla oseti kako mu se šaka grči. I primeti kako Đinini obrazi postaju bledi kao kreč. „Ne, to ime mi nije poznato.” Bastone pažljivo vrati tabakeru na mesto. „Zaista smo uživali u vašem društvu”, reče. „Sinjor Bastone...” „Zahvalni smo vam na ukazanom gostoprimstvu”, ubaci se Eš. „Uskoro treba da se vratimo za Firencu. Ali pre nego što to učinimo, treba da znate da je moj brat Oliver nabavio određene dokumente i jedan umetnički predmet dok je radio na otkupu porodične zaostavštine Mirande Svonson, stvari koje su pripadale njenom ocu, i njenom dedi pre toga.

Moj brat je otkupio taj predmet za sebe lično, a ne za svog ujaka, koji je bio vlasnik antikvarnice za koju je radio.”

Eš nakratko zastade, zagledavši se u Bastoneovo napeto i smrknuto lice. „Porodica Martin je svojevremeno, u svojoj privatnoj zbirci, posedovala dva izgubljena Faberžeova carska jajeta. Jedno je bilo prokockano na pokeru, a drugo je otkupio moj brat, jer Miranda po svoj prilici nije znala šta ima niti ju je to zanimalo. Moj brat, žena s kojom je živeo, i ujak za koga je radio, svi su sad mrtvi zbog tog jajeta.” „Žao mi je što to čujem.” „Dotični dokumenti, koji su sada kod mene, jasno opisuju jaje koje je Antonio Bastone osvojio na pokeru. To je takozvano Neseser jaje.” „Nemam to što tražite.” „Vaša supruga je znala o kome govorimo kad smo pomenuli Nikolaja Vasina. Plaši se tog imena. I to s dobrim razlogom. Verujem da je on naručio ubistvo mog brata jer je Oliver imao drugo jaje - Anđeosku kočiju - i jer je budalasto pokušao da se nagodi s njima kako bi izvukao više novca. Naravno, postupio je nesmotreno, ali bio mi je brat.” „Doživeli ste veliku tragediju. Primite moje saučešće.” „Vi poznajete mog oca i moju majku. Sigurno ste se dobro raspitali za sve nas pre nego što ste nas pustili u svoj dom, znajući da nas zanima ta davna opklada. I verujte da sam se i ja jednako ozbiljno raspitao za vas i vašu porodicu pre nego što sam svoje prijatelje doveo ovde.” „Uvek ću vas rado primiti u svoj dom, ali mi ne znamo ništa o tome o čemu govorite.” „Izvesna Džej Medok je plaćeni ubica Nikolaja Vasina. Ona je povredila ženu do koje mi je stalo. Zarila joj nož u bok.” Skrenuo je pogled ka Lajli. ,,I zauzvrat dobila pesnicu u lice.

Moramo da im uzvratimo, sinjor Bastone. Policija, njujorška i međunarodna, zna za nju, i za Vasina. Njih dvoje moraju da plate za to što su učinili mojoj porodici. Da li ste voljni da mi pomognete?” „Nemam to što tražite”, započe on, ali mu Đina ulete u reč. Govorila je na brzom rafalnom italijanskom, zažarenog lica, plamtećeg pogleda.

264

Zvoncica&neky

Dok su se raspravljali, oči su joj bile svetlucave od suza, ali glas joj je ostao snažan, pun gneva, sve dok joj Bastone najzad ne stisnu šake i podiže ih ka svojim usnama. Nešto je mrmljao, klimajući glavom. „Porodica je sve”, konačno prozbori. „Moja Đina me je naterala da se prisetim toga. Vi ste došli ovde zbog svoje porodice. A ja sam učinio ono što sam morao zbog svoje. Treba mi vazduha. Dođite.”

Izašao je napolje, vrativši se istim putem kojim su došli.

Dok su bili odsutni, neko je raščistio sto. Prošao je pored njega i zastao na kraju terase, odakle se pružao pogled na veličanstveno toskansko leto. „Znali smo da su Martinovi imali dva jajeta, pošto je moj deda video oba. Džonas mu je ponudio da bira koje će uzeti za opkladu. U vreme kada je dobio Neseser, moj deda je bio mlad i još se nije razumeo u to. Ali brzo je učio. Vidite, to je bio prvi umetnički predmet koji je nabavio, prva stvar u koju se zaljubio. Razdor između naših porodica postao je još snažniji. Opklada je opklada, to je neosporno, ali nije bilo u redu da jedan mladić založi ili izgubi takvu stvar. Međutim, moj otac je odbio da ga vrati, čak i kad su mu ponudili dvostruko veći iznos od prvobitne opklade. To je za njega postala stvar ponosa i principa, a na meni nije da sudim ko je bio u pravu a ko nije. Jaje je tako prešlo u naše vlasništvo. Moj deda ga je držao u svojoj s obi. To je bilo blago koje ni sa kim nije hteo da deli. Kad ga je nasledio, moj otac je nastavio da se ponaša u istom maniru. I tako je na kraju pripalo meni.

To jaje je bilo naše, naša privatna dragocenost, pune tri generacije.” „Dakle, to je početak”, prozbori Lajla. „Sve ostalo, njegova ljubav prema umetnosti i prikupljanje umetničkih predmeta, krenulo je od tog jajeta.” „Da. Nakon smrti mog oca, kako je vreme prolazilo, a moja deca odrastala, počeo sam da razmišljam o tome. Da li to jaje treba da predam svojim sinovima i kćerima, koji će ga preneti u nasledstvo svojoj deci? Đina i ja smo mnogo puta razgovarali o tome. I zaključili smo da to ne može da bude privatna stvar. To jaje je nekad pripadalo nekoj drugoj porodici, ljudima koji su izgubili i sve svoje blago i svoje živote. Planirali smo da ga doniramo nekom muzeju - da ga možda ustupimo na trajnu pozajmicu u ime svoje porodice i porodice Martin.

Bila bi to dobra i zanimljiva priča. Dva mladića i pokeraški duel. Morali smo da odlučimo kako to da izvedemo, kom muzeju da ga poklonimo. A onda smo pomislili, prošlo je toliko vremena, kako možemo da budemo sigurni da je jaje original? Morali smo najpre da potvrdimo autentičnost jajeta - diskretno, u krajnjoj privatnosti.” ,,I tako stižemo do Frederika Kapelija”, prozbori Lajla, nateravši Bastonea da se iznenađeno okrene ka njoj. „Otkud znate za to?” „Kapeli je juče ubijen. To je učinila ista žena koja je ubila i ostale.” „Tako mu i treba.” Đina prkosno podiže bradu. „Kapeli nas je izdao. Umro je zbog vlastite pohlepe. On je rekao tom Vasinu za Neseser. Vasin je poslao tu ženu kod nas, najpre s ponudom da kupi jaje. Mi smo pre toga odlučili da učinimo ono što smo smatrali poštenim i ispravnim, pa smo odbili da ga prodamo. Ona se potom vratila da nam ponudi veći iznos, a zatim je prešla na pretnje.” „Moja supruga, moja deca, moji unučici”, nastavi Bastone. „Zar je ta tričarija vrednija od njihovih života - to jaje za koje smo mogli da dobijemo pozamašnu svotu? Rekao sam joj da 265

Zvoncica&neky

napusti moj posed i zapretio da ću se obratiti vlastima. Te noći se javila telefonom. Imala je našeg unuka. Ušunjala se u kuću moje kćerke i kidnapovala njihovo najmlađe dete dok su spavali. Našeg Antonija, koji ima samo četiri godine. Dala mu je telefon, da čujemo kako doziva svoju majku, i mene, i zapretila da će ga ubiti, da će mu naneti strašan bol ako joj ne damo to jaje. I da će potom oteti još neko od naše dece i da će i njega ubiti, sve dok ne joj ne predamo jaje. Rekla je da možemo slobodno da se obratimo policiji, ali da će u tom slučaju dečaku naprosto rasporiti stomak i nastaviti dalje. I da će se potom vratiti po sledeću žrtvu.”

Džuli priđe Đini i pruži joj papirnu maramicu da obriše suze koje su joj lile niz obraze. ,,I tako ste joj dali jaje. Niste imali drugog izbora.” „To je bio čist posao, tako je rekla. Puttana!”, procedi Bastone. „Dali su nam samo polovinu iznosa koji su prvobitno ponudili.” „Rekli smo im da zadrže svoje pare i da se udave u njima, ali je ta žena rekla da moramo da uzmemo novac i da potpišemo ugovor o prodaji, jer će u suprotnom doći po još nekoga.” Đina prekrsti ruke ispred grudi. „Po još neko od naše dece.” „To je samo posao, rekla je. Čist posao. Antonio je imao modrice od njenog stiska, ali bio je živ i zdrav. Pre jutra je ponovo bio kod kuće, pod našim okriljem. A oni su dobili to prokleto jaje.” „Uradili ste što ste morali”, ubaci se Luk. „Zaštitili ste svoju porodicu. Ako je taj Kapeli otišao kod Vasina, sigurno je znao za tu priču... o toj partiji pokera.” „Da. Rekli smo mu sve što smo znali.” „Što je Vasina sigurno odvelo do Mirande, koja je drugo jaje u međuvremenu prodala Oliveru. Kada se sve to desilo?” upita Lajla. „Osamnaestog juna. Nikad neću zaboraviti noć kad ga je otela.” „Odavde su krenuli pravo za Njujork.” Lajla pogleda u Eša. „Vreme se uklapa. Sigurno su skapirali da Miranda nema pojma koliko to jaje vredi i da ga je nedavno prodala. Možda je Kapeli pokušao da izdejstvuje pogodbu sa Oliverom.” „Onda je Džej uskočila u igru, da obradi njegovu devojku. Ugovorili su cenu, ali se Oliver potom predomislio i pokušao da izvuče više. Jeste li se obratili policiji, sinjor?” „Dobili su to što su hteli. Više nisu imali razloga da povrede moju decu.” „Zadavila bih ga rođenim rukama, samo da sam mogla.” Đina stisnu pesnice i nemoćno podiže ruke. ,,I njega i tu kučku. Ostavila je modrice na telu mog čeda, uzela mu malo plišano jagnje s kojim je spavao. Plakao je i tražio da mu ga vratimo, sve dok nismo pronašli isto takvo.” „Da, ona voli suvenire”, promrmlja Eš. „Eštone, reći ću vam isto što bih rekao i rođenom sinu.” Bastone spusti šaku na njegovu mišicu. „Vašeg brata više ništa ne može da vrati. Dajte im to što žele. To je samo stvar. Vaš život, život vaše devojke i vaše porodice - to je mnogo važnije od tog jajeta.” „Kad bih bio siguran da bi to stvarno bio kraj, možda bih i razmislio o tome. Ona nije morala da povredi vašeg unuka. Ostavila je modrice na njegovom telu zato što uživa u tome.

Ali moj slučaj je drugačiji. Nije uspela da dobije to jaje od Olivera, a potom ni od mene. I sad hoće da nam naplati z a sve. Jedini način da se ovo završi jeste da je zaustavimo. Da nju i Vasina izvedemo pred lice pravde.”

266

Zvoncica&neky

„Da li zaista žudite za pravdom? Ili možda za osvetom?” „Za oboje.”

Bastone uzdahnu i klimnu. „Da, shvatam vas. Ali plašim se da je praktično nemoguće stići do Vasina.” „Niko nije nedostižan. Samo mu treba pronaći slabu tačku.”

Dok su se vozili nazad ka Firenci, Lajla je većinu vremena provela praveći beleške u svom notesu. Čim je ušla u apartman, ustremila se pravo ka laptopu.

Još uvek je radila kad je Eš banuo unutra s visokom čašom gaziranog soka koji je obožavala. „Hvala. Rešila sam da sve stavim na papir, da napravim nešto poput skice. Da popišem glavne likove, ono što znamo o njima, događaje, hronologiju, međusobne veze. Tako ću se lakše organizovati.” „Kao kad ja pravim porodično stablo.” „Da, pretpostavljam da je tako.” Otpila je gutljaj soka posmatrajući kako se Eš spušta na ivicu kreveta. „Izgleda da Džuli i ja nećemo imati vremena da potražimo venčanicu u Firenci.” „Žao mi je.” „Ne treba da ti bude žao. Već sam se pomirila s tim. A osim toga, Eše... ovde smo proveli nekoliko fantastičnih dana, divnih i produktivnih. Planiraš li da večeras krenemo? Ona to sigurno ne očekuje. Mi ćemo već biti u Njujorku dok nas ona bude tražila po Firenci. Tako ćemo dobiti malo dragocenog prostora za manevrisanje.” „Možemo da krenemo za tri sata, ako ti je to dovoljno da se spakuješ.” „Pakovanje je moja specijalnost.” „Kad se ovo završi, doći ćemo ponovo.” „Ne mogu da te odbijem jer sam već planirala da provedem jednu noć u potrazi za tajnim pekarama koje mi je Luk pomenuo. Znaš, Luk je u pravu. Bastoneovi su uradili ono što su morali da bi zaštitili porodicu. Da je povredila tog dečaka...” „Reći ću ti nešto, mada već znam tvoj odgovor. Ali ipak moram da ti kažem i hoću da dobro razmisliš pre nego što mi odgovoriš. Mogu da te prebacim na neko bezbedno mesto, negde gde neće moći da te pronađu. Kad bih verovao da bi pogodba s Vasinom stavila tačku na ovo, pristao bih na dogovor.” „Ali ne veruješ da bi bilo tako, kao ni ja.” „Ne, ne verujem.” I to ga je najviše grizlo. „Ona je otkrila najslabiju tačku Bastoneovih i udarila na to. Sigurno je otkrila i moju slabu tačku.” „Da, to je tvoja porodica. Ali...” „Ne. Ona je već ubila dva člana moje porodice, ili učestvovala u tome. Ali to je nikuda nije odvelo. Ti si moja slaba tačka, Lajla.” „Ne treba da brineš za mene. Mogu...”

On joj stegnu šake, nateravši je da začuti. „Neće krenuti direktno na mene. To nije u njenom stilu. U Oliverovom slučaju išla je preko Sejdž. Sa Bastoneovima preko unuka. A jednom se već obrušila na tebe.”

267

Zvoncica&neky

Lajla podiže pesnicu. „Ali ni to je nikud nije odvelo.” „Ti si moja slaba tačka”, ponovi on. „Morao sam da se zapitam zašto sam poželeo da te naslikam još kad sam te prvi put ugledao. Zašto sam osećao neumoljivu potrebu da to učinim, uprkos svemu što se dešavalo. I zašto, kad god pomislim na novu sliku, pomislim na tebe.” „Ljudi u kriznim situacijama...” „To je zbog tebe. Zbog tvog lica, tvog tela, tvog glasa u mojoj glavi. Zbog osećanja koje me obuzme kad te dodirnem, kad te čujem. Zbog tvog osećaja za ispravno i pogrešno, zbog toga što neprestano paziš da ne kažeš previše o sebi, zbog čega još više želim da zavirim u tebe, da te oljuštim sloj po sloj i otkrijem šta se skriva unutra. Pa čak i zbog tog zbunjujućeg dara da sređuješ i popravljaš stvari. Sve to te čini takvom kakva jesi. Ti si moja slaba tačka jer te volim.”

Nešto je steže oko srca, mešavina straha i radosti, koliko god to delovalo nespojivo. „Eše, stvarno...” „Znam da te to brine. Lakše je ako sve svedemo na seks, uzajamnu naklonost i rešavanje situacije u koju smo oboje upleteni. Ljubav ostavlja ožiljak koji se teško briše. Štaviše, s obzirom na moju porodičnu istoriju, sebi sam odavno obećao da, ako i kada se to konačno desi, to mora da bude za sva vremena. A to te brine najviše od svega.” „Sad stvarno ne možemo da razmišljamo o tome.” Grlo joj se stisnu od panike, a misli joj postadoše smućene. „Ne dok smo usred... ovakve situacije.” „Ako usred ovakve situacije ne mogu da kažem da te volim, kad to treba da učinim?

Doduše, možda se ukaže i bolja prilika, ali šanse su prilično male, posebno zbog toga što imam posla sa ženom koja se patološki plaši vezivanja.” „Ne plašim se vezivanja.” „Plašiš se, ali ako će ti tako biti lakše, to možemo da definišemo i kao otpor prema vezivanju.” „Sad već počinješ da mi ideš na nerve.” „Dobro, daj da dopišemo i nervozu i stavimo tačku na dalju raspravu.” Podigao joj je šake i nežno ih poljubio. Potom ih je vratio nazad. „Dobiću to što želim, jer mi ništa što sam do sada želeo nije značilo ni mrvu od toga što mi ti značiš. I zato moram da dobijem to što želim. Ali dok se to ne desi, mogu da te smestim na neko sigurno mesto, negde gde ćeš biti sklonjena od svega, čak i ovoga. Tako ćeš imati vremena da razmisliš.” „Ja nisam bespomoćna šmizla koju možeš da zatvoriš u neku visoku nepristupačnu kulu.” ,,U redu.” ,,I neću dopustiti da manipulišeš...”

On se nagnu ka njoj, prekinuvši je u pola rečenice, a onda je povuče ka sebi i strasno poljubi. „Volim te”, ponovio je pre nego što je ustao i pustio je iz zagrljaja. „Moraćeš da se navikneš na to. Sad odoh da se pakujem.”

Napustio je sobu, ostavivši je da blene za njim.

268

Zvoncica&neky

U čemu je, dođavola, njegov problem? Zašto je njegovu zaljubljenost doživljavala kao pretnju? I zašto je, dođavola, i dalje propadala kroz taj tunel ljubavi, čak i dok je bila sluđena od besa?

U čemu je, dođavola, i njen problem?

269

Zvoncica&neky

25 Probudio se u Njujorku, u neko gluvo doba, jer mu je telesni časovnik potpuno prolupao zbog učestalih promena vremenskih zona dok je prelazio sa kontinenta na kontinent.

Tama i relativna tišina govorili su da mu se neće dopasti ono što bude video kad baci pogled na sat.

Pogodio je u oba pogleda, zaključio je kad je podigao sat s noćnog stočića i začkiljio u fluorescentni brojčanik. Četiri i trideset pet ujutru. To je stvarno bilo bezbožno vreme. I nije mu se dopalo.

Mogao bi dobro da iskoristi te bezbožne sate da je Lajla bila tu - ali ona se očigledno već probudila i šmugnula iz kreveta.

Relativno lako ju je ubedio da je pametnije da ostane u njegovom stanu nego da se gura s Džuli i Lukom, ili da iznajmi sobu u nekom hotelu, dok ne preuzme sledeći posao.

Već ju je doveo na ivicu nerava upornim ponavljanjem da je voli i da namerava da s njom ostane na duge staze. Ali to mu nije smetalo. Više je v oleo da još na samom početku baci karte na sto, kad god je to moguće. A ona je trebalo da se navikne na to.

Odlično je shvatao da je bila zbunjena njegovim ponašanjem, i time što joj je jasno izložio svoje namere i onda je ostavio da se slegne. Ali ni to mu nije smetalo. Na osnovu iskustva s nebrojenim članovima svoje porodice, zaključio je da takav pristup obično donosi zadovoljavajuće rezultate. Nije imao nameru da forsira - ne previše, i ne prebrzo. Svaki cilj koji je vredan truda zahteva izvesnu... strategiju i taktiku.

Isti princip mogao se primeniti i na osvajanje ženskog srca.

Moraće još da smisli pravu taktiku, ali trenutno je bilo najvažnije da Lajla ostane bezbedna. Da bi se to desilo, morao je da zaustavi Džej Medok i Nikolaja Vasina.

Ključ za ostvarenje tog cilja bio je sakriven u staroj staji na porodičnom posedu.

Pošto više nije bilo šanse da zaspi, bilo mu je potrebno da pronađe Lajlu, i da popije kafu.

Krenuo je niz stepenište i začuo muziku. U stvari, ne muziku već pevanje, shvatio je.

Lajla je pevala... o nekakvom valjanju i odbegloj teladi? Zastavši u pola koraka, bunovno je protrljao lice.

Kiša i vetar i... Sirova koža, pomisli. Bila je u njegovoj kuhinji, u cik zore, pevajući Sirovu kožu, i to zavidnim glasom.

Zašto bi neko pevao kaubojsku pesmu o teranju stoke u pola pet ujutru?

Kročio je u kuhinju dok je ona gonila imaginarno krdo za kuhinjskim šankom, u kratkoj tankoj spavaćici s nacrtanim cipelama koje su marširale po butinama. Golim nogama mlatarala je u ritmu pesme. Nokti su joj bili nalakirani tirkiznoplavom bojom, a kosa podignuta u haotičnu punđu. Čak i bez kafe, pomisli Eš, bio bi apsolutno zadovoljan da je zatekne u takvom izdanju svakog jutra do kraja života. „Šta to radiš?”

270

Zvoncica&neky

Ona blago poskoči, spustivši svoju višenamensku alatku. „Moram da ti kupim ogrlicu sa zvoncetom. Sanjala sam uvrnut san, kako me moj otac, u kompletnoj borbenoj uniformi, ubeđuje da moram da naučim da mušičarim, i tako smo stajali u nekom brzaku, do kolena u vodi, a ribe su...”

Zamahala je rukama kroz vazduh, pokušavajući da predoči kako ribe iskaču iz vode. „Ali te ribe su izgledale kao da su izašle iz crtaća, što je bilo još uvrnutije. Jedna je pušila cigaru.”

On je samo blenuo u nju. „Molim?” „To što si čuo. Moj tata je nekad gledao stare kaubojce na nekom starinskom kanalu za vestern filmove. I sad ne mogu da izbacim Sirovu kožu iz glave jer sam u snu učila kako da mušičarim. Pomozi mi.” „Kapiram to za Sirovu kožu.” Uspeo je da pohvata konce, bar što se ticalo tog sna. „Ali šta radiš s tom alatkom u pola pet ujutru?” „Vratanca na kredencu su ti rasklimana, što me prosto izluđuje, pa sam rešila da ih sredim. Takođe, vrata na ostavi škripuckaju - to jest, škripuckala su. Nisam pronašla WD-40 sprej u ormariću sa alatom pa sam morala da uzmem svoj. Eše, u ovom svetu je nemoguće funkcionisati bez WD-40 spreja. I izolir-trake. I superlepka.” „Zapisaću to u tefter.” „Ozbiljno. Jednom sam čak pisala proizvođaču - onima iz WD-40 - da im zahvalim što su izbacili putnu verziju. Uvek nosim taj sprej u tašni, jer čovek nikad ne zna šta može da iskrsne.”

On joj priđe i nasloni se na kuhinjski šank, zagradivši je rukama. „Sad je pola pet ujutru.” „Nisam mogla da spavam - zbog poremećenog telesnog časovnika i uvrnutih riba koje puše cigare. A ne mogu ni da radim jer mi je mozak još smućen od putovanja, tako da sam rešila da malo majstorišem po kući. Shvati to kao malu uslugu, na ime kirije.” „Niko ti ne traži kiriju.” „Ali tako se bolje osećam. Isto radim i kad sam kod Džuli.” „Dobro.” On je podiže uvis, skloni sa šanka i spusti na pod. „Još nisam završila.” „Blokiraš mi aparat za kafu.” ,,Oh. Ja sam već sručila dve kafe, jednu za drugom. Doduše, malo sam se predozirala i postala hiperaktivna.” „Ozbiljno?” Proverio je ima li kafe u aparatu i zaključio da je dopunila posudu. „Nisam primetio.” „Čak i smućeni mozak ume da prepozna sarkazam. Da li ti je možda palo na pamet da okrečiš gostinski toalet u prizemlju? Znaš, razmišljala sam o onim divnim starim zgradama i fasadama u Firenci. Postoji dekorativna tehnika koja dočarava izgled starinskih gipsanih zidova. To bi moglo da posluži kao sjajna umetnička pozadina. Mislim da bih to mogla da izvedem, a gostinski toalet je dovoljno mali, u slučaju da nešto zabrljam.”

On je i dalje zurio u nju dok je aparat mleo kafu i zagrevao vodu. Od Sirove kože i spreja protiv rđe do krečenja kupatila.

Zar taj aparat za kafu nije mogao malo da požuri?

271

Zvoncica&neky

„Hoćeš da kažeš da u cik zore razmišljaš o krečenju kupatila? Zašto?” „Zato što sam praktično završila knjigu i zato što mi sledeći posao počinje tek za dve nedelje i zato što sam sručila dve šolje kafe. Ako se nečim ne uposlim, eksplodiraću od hiperaktivnosti.” „Zar te pokušaj da utekneš iz kandži žene koja radi kao plaćeni ubica za nekog umobolnog bogataša ne čini dovoljno uposlenom?”

Trudila se da ne razmišlja o tome. „Ako se nečim okupiram, to mi pomaže da lakše podnesem činjenicu da sam već imala bliski susret s profesionalnim ubicom i da sam uspela da je tresnem posred lica. To mi je drugi put u životu da nekog tako tresnem.” „Ko je bila prva žrtva?” „Oh, Trent Vans. Imali smo trinaest godina i mislila sam da mi se dopada sve dok me nije pribio uz drvo i zgrabio za grudi. Doduše, tad još nije imao šta da zgrabi, ali je ipak pokušao...” Podigla je pesnice. „Tako da sam morala da ga tresnem.”

Mada njegov mozak još nije dobio neophodnu dozu kofeina, Eš pokuša da zamisli taj prizor. ,,U oba slučaja, pesnica u lice bila je apsolutno zaslužena.” „Normalno je da to kažeš kad i ti rado koristiš pesnice. Ali slažem se s tobom. U svakom slučaju, ako ostanem uposlena, i odlučna da što efikasnije upotrebim svoje pesnice, jasnije ću sagledati šta možemo da preduzmemo, šta treba, a šta ne treba da radimo.” „Krečenje kupatila će ti pomoći u tome?” „Moguće.” „Onda slobodno izvoli.” Sručio je nekoliko gutljaja kafe i zahvalio bogu. „Stvarno?” „Ti ćeš gledati te zidove i koristiti to kupatilo - sigurno češće od mene - pošto ćeš živeti ovde između dva posla.” „Nisam rekla da...” „Poigraj se s tim kupatilom”, prekinu je on, „pa ćemo videti kako nam se dopada.” ,,A do tada?” ,,A do tada, pošto nam panduri nisu od naročite pomoći, pokušaću da stupim u direktan kontakt s Vasinom.” „Direktan? Ali kako?” „Ako treba da vodimo ozbiljan razgovor, treba mi ozbiljna hrana.” Otvorio je frižider, zagledavši se u krajnje ograničen izbor. Potom otvori i zamrzivač. „Imam zamrznute galete.” „Prodato. On živi kao pustinjak i ne možemo da budemo sigurni čak ni gde se trenutno nalazi. Šta ako je u Luksemburgu? Da možda nećeš da kažeš da ćemo naprosto da uskočimo u tvoj zgodni privatni avion i zapalimo za Luksemburg? Nikad se neću navići na to.” „To nije moj avion, već porodični.” „Svejedno. S tolikim bogatstvom, taj tip sigurno živi iza neprobojnih bedema. U metaforičkom smislu.” „Metaforički bedemi obično su sačinjeni od ljudi - advokata, računovođa, telohranitelja.

Posluge koja mu sređuje kuću i sprema hranu. Sigurno ima i svoje lekare. Zatim, on sakuplja umetničke predmete, što znači da neko mora da posreduje i u tome. Sigurno ima legiju ljudi na platnom spisku.”

272

Zvoncica&neky

„Uključujući i ženu koja ubija za njega.” „Uključujući i nju”, potvrdi Eš, ubacivši dve smrznute galete u toster. „Ali za početak, biće mi dovoljan samo jedan od njih.”

Srce joj preplašeno preskoči. „Ne misliš valjda da kontaktiraš s njim preko njegovog plaćenog ubice?” „To bi bio najdirektniji put. Ali pošto je ona verovatno još u Italiji, mislim da je bolje da krenemo od advokata. On ima razvijene poslove i nekretnine u Njujorku. Sigurno ima i advokate.”

Počeo je da vršlja po ormariću, s popravljenim i podmazanim vratancima, i izvadio sirup.

Lajla obazrivo osmotri flašu. „Koliko dugo to stoji tu?” „To je samo javorov sirup, nema veze koliko stoji.”

Uzeo je galete kad su iskočile iz tostera, bacio po jednu na svaki tanjir, nasuo sirup preko njih i pružio joj jednu.

Ona namrgođeno osmotri nedopečenu galetu, koja se davila u jezeru sumnjivog sirupa. „Uvek si imao kuvare, zar ne?” „Da. Takođe poznajem dosta ljudi s Long Ajlanda koji imaju kuvare pa bi to mogla da bude još jedna opcija.” Zgrabio je dve viljuške i dva noža, dodao joj escajg i, stojeći za kuhinjskim pultom, odsekao komad svoje galete. „Ali biće diskretnije ako to obavimo preko advokata. Naši advokati će stupiti u kontakt s njegovim i obavestiti ih da želim da popričam s njim. Videćemo šta će se onda desiti.” „On sigurno ne očekuje da stupiš u kontakt s njim. To bi moglo da ga iznervira, ili zaintrigira. Možda oba.” „Još bolje”, zaključi Eš.

Shvativši da nečim mora da spere te gnjecave i preslatke galete, Lajla otvori frižider. „Imaš V8. Sa mangom.” Njeno omiljeno piće za dobro jutro, pomisli dok je mućkala još neotvorenu flašu.

On je pažljivo posmatrao svaki njen pokret - što je, u njenim očima, bilo još romantičnije od ruža i poezije. „Hoćeš i ti malo? Prijaće ti.”

On progunđa nešto nerazumljivo dok je uzimala čaše za sok. ,,A šta ako je ipak u Luksemburgu? Vasin sigurno neće priznati da ima bilo kakve veze s onim što se desilo Oliveru. Bio bi lud da prizna.” „On je samotnjak koji angažuje plaćene ubice da bi se domogao umetničkih predmeta koje nikom ne sme da pokaže. Mislim da smo već ustanovili da je lud.” „Opaska na mestu.” Lajla spusti čašu na pult ispred njega. „Ali nekako moram da ga navedem da istupi s ponudom za jaje. Ne možemo da blefiramo da imamo oba jer znamo da se drugo već nalazi kod njega. Dakle, treba da se oslonimo na ono što znamo. Čak i samo jedno od tih jaja predstavlja neviđen plen, vrhunsko postignuće za svakog kolekcionara.”

273

Zvoncica&neky

„A kad bi se domogao dva carska jajeta, to bi bio uspeh koji prevazilazi granice mašte.”

Galeta nije bila tako loša kao što je izgledala, zaključi Lajla. Ali ako se tu zadrži malo duže, moraće da preuzme nabavku na sebe. „Ali šta bi postigao čak i da ga navedeš da istupi s ponudom? U tome nema ničeg protivzakonitog. Ako napravite kupoprodajni ugovor, to će biti savršeno legalna pogodba.” „Odbiću da ga prodam. Jasno ću mu staviti do znanja da postoji samo jedna stvar koju želim u zamenu za to jaje. Medokova.” „Njegova opako vrela Azijka? Zašto bi odlučio da ti je preda? I zašto bi ona dopustila da bude trampljena za jaje?” „Pitanje po pitanje. Kao prvo, ona radi za njega. On sigurno ceni njene kvalitete, ali ona je ipak obična plaćenica.” „Ona je ljudsko biće”, pobuni se Lajla. „Grozno ljudsko biće, ali nije u tome stvar.” „Ne razmišljaš kao čovek koji je kadar da ubije da bi se domogao zlatnog jajeta.” ,,U pravu si.” Lajla nakratko odbaci vlastiti moral i senzibilitet, pokušavši da se uvuče u Vasinovu kožu, da razmišlja i oseća kao on. „Ona je samo sredstvo za ostvarenje cilja, obična alatka.” „Upravo tako. Frederik Kapeli je takođe radio za njega, ili je bar pristao da odradi taj posao. Vasin se nije libio da ga se otarasi.” ,,U redu. Slažem se da to jaje za njega poseduje veću vrednost od ljudskih života. Ali ne sme da rizikuje da ti je izruči, Eše. Ona bi mogla da ga otkuca, da se nagodi s policijom, da im sve ispriča. Moraće to da uzme u obzir.”

Pošto mu je sok bio ispred nosa, Eš reši da ga ipak proba i zaključi da je iznenađujuće dobar. „Ne tražim je da bih je predao policiji i pružio joj šansu da se nagodi sa njima. Zašto bih rizikovao da joj daju imunitet ili da joj ponude zaštitu u zamenu za svedočenje?” „Pa šta će ti onda?”

On naglo spusti čašu na pult. „Hoću da se osvetim. Hoću da mi plati za sve. Da jebeno plati za sve što je uradila. Ta kučka mi je ubila brata. Prolila je moju krv. I sad ja hoću da prolijem njenu.”

Lajlino srce ponovo preskoči, stegavši se od zebnje. „Ne misliš valjda stvarno... ne, ne bi to mogao da uradiš.” „Na trenutak si pomislila da bih mogao.” Mahnuo je viljuškom, nabovši još jedan zalogaj natopljene galete. „Ti me svakako poznaješ mnogo bolje nego što on može da me poznaje, a opet si skoro poverovala. I on mora da poveruje. Da, poverovaće”, ponovio je, „jer jednim delom duše stvarno to želim.” „Čak i da ti poveruje i kaže: Važi, smatraj da smo sklopili posao, ona to neće prihvatiti.

Ubila je dva vrhunski obučena agenta kad su joj se previše približili.” „To je njegov problem. Ako hoćeš to jaje, daj mi kučku koja mi je ubila brata. To je sve što tražim. Inače ću ga uništiti.” „Nema šanse da poveruje da bi to stvarno uradio.” „Malo sutra ne bih.” Eš se razjareno odgurnu od kuhinjskog pulta, nateravši je da ustukne. „Ta stvar koštala je života dva člana moje porodice. Njihova krv je na tom jajetu.

Neću više da se osećam kao progonjena zver, zbog policije, i zbog njega i njegovih plaćenih 274

Zvoncica&neky

ubica. I sve zbog neke tričave igračke koju je neki mrtvi car napravio za svoju razmaženu ženu. Dođavola s tim. Ovde je reč o mojoj porodici. Ja nisam Oliver i boli me uvo za pare. Ta kučka mi je ubila brata i sad ću ja da ubijem nju ili ću da uzmem čekić i da razbucam to jaje.” ,,U redu. U redu.” Lajla drhtavom rukom podiže šolju s kafom, ponovo se žacnuvši. „Bio si prilično ubedljiv. Skroz si me isprepadao.” „To nije daleko od istine.” Eš se ponovo nasloni na pult i protrlja oči. „Boli me uvo za to jaje, pogotovo otkako je nožem nasrnula na tebe.” ,,Oh, Eše, to je bila samo...” „Ne pričaj da je to bila samo ogrebotina, Lajla! Dođavola s tim pričama! Da je imala šansu, ubila bi te dok kažeš piksla. Dobro to znaš. Ne staj mi na ž ivac kad sam već dovoljno besan. Hoću... moram da učinim sve što mogu da zlikovci koji su odgovorni za Oliverovu i Vinijevu smrt, pa čak i za smrt te žene, koju nikad nisam upoznao, budu kažnjeni. Spakovani iza rešetaka. To jaje je važno zbog svoje istorije, zbog onoga što simbolizuje, zbog onoga što znači u umetničkom svetu. Njemu je mesto u nekom muzeju i pobrinuću se da završi tamo gde pripada. Zato što bi Vini to želeo. Da nije toga, ovog časa bih zgrabio čekić.”

Oči mu opasno sevnuše, oštre i prodorne, kao u trenucima dok ju je slikao. „Zgrabio bih čekić i razbio bih ga, Lajla, jer mi ti značiš mnogo više.” „Ne znam šta da kažem ili uradim.” Kako je mogla da zna, kad je sve u njoj drhtalo i bolelo? „Niko nikad nije gajio takva osećanja prema meni. I niko me nikad nije naveo da osećam to što osećam kad sam s tobom.” „Onda pokušaj to da prihvatiš.” „Nikad nisam dobila ništa što stvarno vredi, a da se za to nisam sama izborila. Naprosto je tako. Nikad nisam dopustila sebi da se previše čvrsto vežem za nešto, jer sam bila svesna da ću možda to morati da ostavim za sobom. Kad ti nešto previše znači, onda previše i boli.” „Mislim da ovo dovoljno vredi.” Stegao je njenu šaku i spustio je na svoje srce. ,,I sama si se izborila za to.”

Osetila je otkucaje njegovog srca, snažnog i postojanog, srca koje je pripadalo njoj, kad bi samo smela da ga prihvati. „Ne shvatam čime sam to zaslužila.” „Osvojila si moje srce još onog časa kad si pružila ruke i dopustila mi da se oslonim na tebe, mada me tad praktično nisi ni poznavala. I zato mi sad dopusti da ja budem tvoj oslonac.”

Kao da je želeo da demonstrira svoje reči, Eš je privuče uz sebe. „Ne moramo ništa da ostavljamo za sobom. Ti ćeš okrečiti kupatilo, a ja ću pozvati advokate. Ti ćeš se baviti svojim poslom, a ja svojim. I čekaću dok ne budeš spremna.”

Zatvorila je oči, nateravši se da se smiri. Uzeće to što joj je nudio, prihvatiće to što je osećala. Bar zasad.

Priprema gostinskog kupatila, istraživanje nove tehnike za krečenje, nabavka materijala, dogovaranje oko osnovne boje - a trebalo je da zna da će jedan umetnik imati čvrst i nepokolebljiv stav po tom pitanju - pomoglo joj je da ostane uposlena. Naterala je sebe da sačeka još jedan dan, da joj čitav postupak krečenja odleži u glavi, iskoristivši to vreme da sedne za laptop i počne da doteruje svoju knjigu.

Potom je napravila pauzu u pisanju, ovog puta ostavivši knjigu da odleži, pa je ponovo zavrnula rukave i dohvatila četku i valjak.

275

Zvoncica&neky

Eš je većinu vremena provodio u ateljeu. Očekivala je da je ponovo pozove da mu pozira, ali nije. Tanjir mu je sigurno bio pun, da se tako izrazi. Bio je okupiran drugim stvarima, razgovorima s advokatima i postavljanjem pozornice za konačni obračun s Vasinom.

Više nije načinjala tu temu. Mogla je da osmisli bar pet-šest različitih scenarija - što je i činila - ali ništa od toga nije moglo da upali dok ne naprave prvi korak. Zato će Ešu prepustiti da organizuje stvari, a ona će potom uskočiti sa svojim doprinosom i idejama, da obavi završno poliranje.

I njen tanjir je bio pun, a njena i njegova osećanja predstavljala su glavnu stavku na meniju. Možda je mogla da odgurne taj tanjir - hvala, stvarno lepo izgleda, ali... Da li je želela da to učini? Ili je možda trebalo da okusi nekoliko zalogaja i da onda kaže: hvala lepo, ali to mi je sasvim dovoljno. Ili da svim srcem prione na jelo?

Ipak, ako bi to učinila, zar se tanjir na kraju ne bi ispraznio? Ili bi možda bilo kao u onom biblijskom čudu s hlebom i ribom? „Prestani!”, naredila je sebi. „Prestani s tim!” „Ako sad prestaneš, to kupatilo će ostati neupotrebljivo.”

Osvrnula se preko ramena.

On je stajao iza nje, fokus svih njenih misli, s božanstveno razbarušenom crnom kosom, prelepim licem obraslim kratkom čekinjom, zbog averzije prema svakodnevnom brijanju, zgodnim telom u izbledelim farmericama - s tanušnom prugom grimizne boje na levom boku - i crnoj majici.

Ponovo je bio u tom umetničkom izdanju i, kao i uvek kad bi ga videla takvog, njeni sokovi momentalno se uskomešaše.

Zakačivši palčeve za prednje džepove, on uzvrati na njen ispitivački pogled. „Što me tako gledaš?” „Pitam se zašto su muškarci seksi čak i kad uopšte ne vode računa o svom izgledu, dok nemarne žene odmah budu proglašene za zapuštene ili aljkave. Mislim da to ima neke veze s Evom. Ona je ionako za sve kriva.” ,,S kojom Evom?” „Adamovom Evom. Kako god bilo, ne nameravam da prestanem s krečenjem. To se odnosilo na neke filmove u mojoj glavi. Ne mršti se.”

Mahnula je zamazanim valjkom ka zidu, pomalo rizično. „Ovo je samo osnovni sloj.

Tehnika venecijanskog gipsanog maltera ima mnogo koraka. Odlazi i ne smetaj!” „To sam i planirao. Moram da izađem, da nabavim neke stvari. Treba li ti nešto?” „Ne. U stvari...” Zamislila se, prislonivši slobodnu ruku na stomak. „Kasnije bih mogla da ogladnim. Hoćeš li da podelimo jednu kalconu? Dok se vratiš, završiću s osnovnim slojem.” „Jede mi se kalcona, ali neću da je delim.” „Ja ne mogu da pojedem celu.” „Ja mogu.” „Nema veze. Onda mi uzmi pola delikatesnog sendviča. S ćuretinom, provolone sirom i još čime god da stavljaju. Neka ga dobro napune, ali hoću samo pola.”

276

Zvoncica&neky

„Mislim da je to izvodljivo.” Sagnuo se da je poljubi. I osmotrio zid koji je ponovo farbala. „Shvataš li u čemu je suština osnovnog sloja?” „Da, slučajno shvatam.” Takođe je shvatao šta je značilo kad se boja nađe u amaterskim rukama. To je samo kupatilo, podseti sebe, koje je pritom veoma retko koristio. „Zaključaj vrata, ne mrdaj odavde i drži se što dalje od mog ateljea.” „Ako budem morala...” „Neću dugo.” Ponovo ju je poljubio. „Ideš sam na ulicu”, doviknu ona za njim. „Možda je bolje da sačekaš da zgrabim kuhinjski nož i pođem s tobom.”

On se osmehnu preko ramena. „Neću dugo.” „Neću dugo”, progunđa ona i prionu na posao, kako bi dala oduška svom besu. „Zaključaj vrata, ne mrdaj odatle. Drži se što dalje od mog ateljea. Uopšte mi nije palo na pamet da idem tamo dok mi to nije rekao.”

Podigla je pogled ka tavanici. Treba za inat da se popne i da malo provršlja po ateljeu.

Možda bi to i uradila da njena radna etika nije odmah zavrištala na uzbunu. Kloni se privatnog prostora, poštuj granice.

Osim toga, htela je da završi sa osnovnim slojem i da izbrusi sliku koju je imala u glavi.

Možda će biti bolje ako promeni ugao gledanja.

Još neko vreme se zabavljala mašući valjkom i četkom, posmatrajući svoje delo iz različitih uglova. Kasnije će napraviti rotaciju poslova, odmah posle pauze za ručak, i ponovo sesti za tastaturu.

Odmakla se za nekoliko koraka da osmotri učinak. Fina topla toskanska žuta boja suptilna i obogaćena diskretnim narandžastim notama. Sad će morati da sačeka dobrih dvadeset četiri sata pre nego što počne s nanošenjem g ipsane boje - koja je imala dublju i raskošniju narandžastosmeđu nijansu. Time će preći na zanimljiviju i izazovniju fazu tog poduhvata.

Do tada će morati da sredi haos - sve te četke i valjke, i samu sebe.

Još uvek zagledana u zidove, začula je pulsirajući signal za dolazni poziv i izvukla mobilni iz džepa. „Halo? Lajla ovde.” „Jesi li uživala u odmoru u Italiji?”

Krv joj se istog časa sledi u žilama. Bilo joj je mrsko da pomisli da je njena prva reakcija na taj glas bila parališući strah. „Jesam, i te kako.” Počela je mahnito da se osvrće, proveravajući vrata i prozore, gotovo očekujući da s druge strane stakla ugleda to zapanjujuće egzotično lice. „Ne čudi me. Privatni avion, luksuzni hoteli. Upecala si krupnog svetlucavog šarana, zar ne?”

Trudeći se da obuzda svoj temperament i uvređenost, Lajla prasnu u prigušeni smeh. „Da, i neviđeno zgodnog. A ti? Kako si se ti provela u Italiji? Videla sam te na Pjaci dela Sinjorija. Stekla sam utisak da si imala neki važan posao.”

277

Zvoncica&neky

Kratko zatišje s druge strane navede je na zaključak da je pogodila pravo u metu, što joj je pomoglo da donekle smiri pomahnitalo srce. I da se priseti da na mobilnom ima aplikaciju za snimanje glasa. ,,I dalje mi se sviđaju tvoje sandale”, brzo je dodala, prelistavajući ikonice na ekranu da uključi snimanje. „Kupila sam nekoliko pari fantastične obuće dok smo bili tamo.” „Šteta što te nisam videla.” „Bila si zauzeta. Trebalo je da obiđeš neka mesta, i da kokneš neke dilere umetninama, a?” Grlo joj postade brutalno suvo, vapeći za vodom, ali nije mogla da natera svoje noge da se odlepe od poda. „Šta misliš, Džej, ko je javio pandurima?”

Još jedan poen, pomisli u sebi. Tačno, bila je prestravljena, ali ne i bespomoćna. I nipošto glupa. „Panduri me ne brinu, biao zi. I ne teši se da će ti oni pomoći. Sledeći put me nećeš ni videti. Ni mene ni moj nož, sve dok ga ne zarijem u tebe.”

Lajla zatvori oči, naslonivši se na okvir vrata, ali natera sebe da zvuči kao da ne haje za te pretnje. „Ti i tvoj nož prošlog puta niste odradili posao. Kako ti je usna? Da li je zarasla? Ili još moraš da je kamufliraš karminom koji si maznula od Džuli?” „Molićeš me da te ubijem. Znaš, jaje je posao... ali ti, bi, ti ćeš mi doći kao zadovoljstvo.” „Da li tvoj gazda zna da si me pozvala da me zasipaš takvim pretnjama? Sumnjam da bi mu se to dopalo.” „Kad god zatvoriš oči, značeš da ću možda biti tu kad ih sledeći put otvoriš. Uživaj u životu dok još možeš, jer život je užasno kratak, ali smrt, biao zi, može da bude veoma, veoma duga. Jedva čekam da ti pokažem koliko duga. Ćao!”

Lajla prisloni mobilni uz pomahnitalo srce. Nekako je uspela da se otetura do gostinskog kupatila i isprska prebledelo lice ledenom vodom, a onda je polako skliznula na pod, osetivši kako je noge izdaju.

Morala je da pozove policiju - bilo neke vajde od toga ili ne - čim prestane da se trese.

Ali uspela je da joj pokaže zube, zar ne? Koliko ljudi je moglo da se pohvali time da su pokazali zube osvetoljubivom profesionalnom ubici? I da su pritom ostali dovoljno pribrani da to snime?

Spisak je sigurno bio prilično kratak.

Ovo je bilo krajnje lično, shvatila je. To je bilo direktno povezano s onom pesnicom u lice. ,,U redu.” Polako je udahnula, izbacila vazduh, prislonila glavu uz podignuta kolena. „Sad je već bolje. Sad treba samo da pozoveš policiju i...” Ne, ne njih, shvatila je, već Eša.

Nije ga pozvala u Firenci i pogrešila je. Malopre se dobro držala, ali to nije značilo da treba da stoji - ili sedi - sama u tom kupatilu.

Spustila je mobilni i zagledala se u svoju ruku da se uveri da je prestala da drhti.

Ali ruka joj preneraženo pade na krilo kad je začula pištanje interfona.

Zgrabila je mobilni, skočila na noge i zapiljila se u vrata. Naravno, vrata su bila osigurana - mada nije zaključala unutrašnju bravu kad je Eš izašao. Ali prozori su bili od stakla. To je bila ranjiva tačka.

278

Zvoncica&neky

Prvo na šta je pomislila bila je samoodbrana - da zgrabi neko oružje. Pogleda prikovanog za vrata, krenula je ka kuhinji. Tamo se nalazila gomila stvari koje su mogle da posluže kao oružje.

Interfon ponovo zapišta, nateravši je da se ponovo žacne.

Interfon, prođe joj kroz glavu. Nećeš videti ni mene ni nož. Neko ko je dolazio da je ubije ne bi zvonio na prokleti interfon.

Glupačo! - rekla je sebi. Ne ponašaj se kao moronka samo zato što neko zvoni. „Samo proveri ko je”, prošaputala je. „Idi do vrata i vidi ko je, umesto što stojiš tu drhteći kao prut.”

Naterala je sebe da se pomeri i da otvori ormarić u koji je - uz Ešovu saglasnost prebacila monitor. I prepoznavši posetioca, pomisli da bi možda bilo bolje da je to bio neko s ubilačkim namerama. „Dođavola! Sranje! Prokletstvo!” Ćušnuvši mobilni nazad u džep, stavila je ruke preko lica, jedva potiskujući suze olakšanja.

Niko nije došao da je ubije. Tom posetiocu bi možda bilo drago da više nikad ne čuje za nju, ali svakako nije želeo da je vidi kako leži u lokvi krvi.

Pa ipak...

Nabila je kačket preko skupljene podignute kose. Zašto je Ešov otac baš sad morao da dođe? Zašto nije odabrao neki trenutak kad je Eš tu, a ona nije?

Zašto je morao da se pojavi baš sada, kad je bila na ivici nervnog sloma, raspamećena od straha i panike?

Zar je morao da upadne baš u trenutku dok je na sebi imala svoju najgoru odeću, majicu i šorts koje je zadržala isključivo za obavljanje prljavih poslova? „Sranje, sranje, sranje!” Došlo joj je da ignoriše interfon i gosta, ali nije mogla da bude baš tako nekulturna - ili, da bude iskrena, tako opasno sama u trenutku kad je čak i čovek koji ju je prezirao iz dubine duše predstavljao dobrodošlo društvo.

Ispravila je ramena i krenula kroz stan. Obavi to, naredila je sebi, i otključala vrata. „Gospodine Arčere.” Nije se potrudila da nabaci izveštačen osmeh. Maniri su jedno, a licemerje nešto sasvim drugo. „Oprostite što ste toliko čekali. Nešto sam farbala.” „Ah, počela si da se baviš slikanjem?” „Nisam slikala već krečila. Žao mi je, ali Eš nije tu. Izašao je da nešto obavi. Želite li da uđete, da ga sačekate?”

Umesto da odgovori, on naprosto zakorači preko praga. „Koliko vidim, prešla si kod njega?” „Ne. Samo boravim ovde do sledećeg posla. Želite li nešto da popijete?” „Prešla si ovde”, ponovi on, „posle onog vrtoglavog putovanja za Italiju.” „Da, bili smo u Italiji. Rado ću vam doneti piće, a ako želite sami da se poslužite, sigurno znate gde šta stoji. Ja moram da pospremim pribor.” „Hoću samo da znam šta se dešava.”

U njemu je videla nešto što ju je podsećalo na Eša. I pomalo začuđujuće, na njenog oca.

279

Zvoncica&neky

Bio je to autoritet, shvatila je. Delovao je kao čovek koji poseduje neosporni autoritet, koji ume da ga koristi i koji očekuje da mu se svi povinuju.

Ali ona to neće učiniti. „Krečim gostinski toalet tehnikom venecijanskog gipsanog maltera.” To nije bio prvi put da je neko osmotri s visine, pomisli Lajla, ali Spens Arčer imao je ubedljivo najbolju tehniku. „Ne budi smešna.” „Nisam smešna. I svojski se trudim da ne zaboravim da ste vi, šta god mislili o meni, ipak Ešov otac.” „Kao njegov otac, zahtevam da mi kažeš šta se ovde dešava.” „Moraćete da budete određeniji.” „Hoću da znam zašto ste posetili Đovanija Bastonea. A pošto si tako brzo uspela da se infiltriraš u život mog sina, i njegov dom, hoću da znam koliko daleko nameravaš da ideš.”

Osetila je neko tutnjanje u glavi, postojano tras-tres-tras u slepoočnicama i potiljku. „Prvo pitanje treba da postavite Ešu. A što se tiče drugog, nisam dužna da vama polažem račune. Možete da pitate svog sina koliko daleko on namerava da ide, pošto se radi o njegovom životu i njegovom domu. S obzirom na to da ste vi njegov otac, i da očigledno ne želite da me vidite ovde, skloniću se dok ne popričate sa Ešom.”

Zgrabila je rezervne ključeve iz činije, koja je stajala u istom ormariću gde i monitor, odmarširala ka vratima i besno ih otvorila.

I zastala kao ukopana, primetivši kako se Eš penje stepeništem.

280

Zvoncica&neky

26 „Koji deo rečenice ne mrdaj odavde nisi shvatila?”, upita on, a onda začkilji, proučavajući joj lice. „Šta se desilo?” „Ništa. Moram samo da izađem na vazduh. Otac ti je došao u posetu.”

Pre nego što je stigla da se progura pored njega, on je uhvati za ruku i okrenu je u suprotnom pravcu. „Ne želim da budem tu. Ako me ne pustiš, postaćeš treća osoba koju sam tresnula posred face.” „Žao mi je. Uradi ono što moraš, ali neću dopustiti da odeš zbog njega. To oboje morate da shvatite.” „Idem u prokletu šetnju.” „Posle ćemo zajedno da prošetamo”, reče on, uvukavši je u kuću. „Tata.” Klimnuvši glavom, prišao je stolu i spustio kese koje je držao u rukama. „Moram da popričam s tobom, Eštone. Nasamo.” „Nismo sami. Znam da ste se vas dvoje već sreli, ali nisam imao priliku da vas zvanično upoznam. Lajla, ovo je moj otac, Spens Arčer. Tata, ovo je Lajla Emerson, žena koju volim.

Mislim da ćete oboje morati da se naviknete na to. Da li je neko za pivo?” „Jedva je poznaješ”, započe Spens. „Ne, ti je jedva poznaješ, jer si odlučio da veruješ da je ona sa mnom samo zbog novca što, usput rečeno, predstavlja isključivo moju stvar.”

Ton mu je bio tako brutalno hladan da Lajla oseti kako je podilazi jeza. Radije bi se suočila s onim ognjem, u bilo koje doba bilo kog dana. „Takođe si odlučio da poveruješ da ona juri za tvojim novcem”, nastavi Eš, „što jeste tvoja stvar, mada to nema blage veze sa istinom. I rešio si da poveruješ da ona želi da se domogne našeg prezimena, što je potpuno apsurdno. U stvarnosti, ona ne mari ni za šta od toga. Štaviše, svaka od tih stavki predstavlja negativan poen na moj račun, što mi užasno ide na nerve. Ali pokušaću da eliminišem te negativne recke, jer nameravam da s njom provedem ostatak svog života.” „Nikad nisam rekla da...”

On je prostreli tako ledenim pogledom da se momentalno smrzla. „Ćuti.”

Kada je šokirano zatvorila usta, ponovo se okrenuo ka svom ocu. „Ničim nije zaslužila da se prema njoj ophodiš na takav način. Naprotiv, treba da joj budeš zahvalan što je pokazala takvu saosećajnost i velikodušnost prema jednom od tvojih sinova dok je pokušavao da se nosi sa smrću tvog drugog sina.” „Slušaj, Eštone, došao sam ovde da popričamo, a ne da slušam tvoja predavanja.” „Moja kuća, moja pravila!” odbrusi Ešton. ,,A što se tiče mojih planova s Lajlom, oni su dugoročni. Za razliku od tebe, ja to nameravam da uradim samo jednom. Bio sam daleko pažljiviji nego što ti možeš da zamisliš, jer ja to shvatam kao aranžman za čitav život. Lajla nije učinila apsolutno ništa što bi opravdalo tvoje ponašanje, koje je zapravo samo odraz 281

Zvoncica&neky

tvog ličnog iskustva. Nije u redu da kroz svoje iskustvo procenjuješ moj život i moje izbore.

Znaš koliko te volim, ali ako nisi kadar da se prema Lajli ponašaš sa razumnom učtivošću pridržavajući se osnovnih normi ponašanja koje očekuješ od mene i svih ostalih - ovde više nećeš biti dobrodošao.” „Nemoj... ne radi to.” Suze koje su joj navrle na oči bile su jednako zapanjujuće kao Eštonove reči. „Ne pričaj tako sa svojim ocem.” „Misliš da nisam spreman da stanem uz tebe?” Bes koji je plamteo u njemu poče da se probija kroz ledenu fasadu. „Ili je to možda još nešto što nikom ne dopuštaš?” „Ne, nije... Eše, on ti je otac. Ne smeš da mu govoriš takve stvari. To nije ispravno.

Možemo naprosto da se klonimo jedno drugog, zar ne?”, rekla je, okrenuvši se ka Spensu. „Možemo li da se dogovorimo da se jednostavno izbegavamo? Ne želim da budem zaslužna za razdor između vas. Ne želim to da uradim.” ,,U tome nema tvoje zasluge i svi u ovoj sobi to znaju, zar ne?” upitao je svog oca. „Sve dok sam na čelu ove porodice, imam obavezu da se staram o porodičnim interesima.” „Ako misliš na finansijske interese, uradi sve što smatraš za shodno. Neću ti reći ni reč.

Ali ovo je moj privatni život i nemaš prava da se mešaš. Ja se nikad nisam mešao u tvoj život.” „Hoćeš da ponoviš moje greške?” „Neću. Šta misliš, zašto sam ovoliko čekao? Ali kakvu god grešku da napravim, to će biti moja greška. Lajla nije deo te priče. Možeš da olabaviš i popiješ pivo ili...”

Kao čovek koji se čitavog života bavio biznisom, Spens je znao kad treba da promeni strategiju. „Zanima me zašto ste bili u Italiji da se nađete sa Đovanijem Bastoneom.” „Ta poseta je povezana s onim što se desilo Oliveru, ali stvari su prilično komplikovane.

To prepusti meni. Mislim da tebe ne zanimaju detalji, tata, jer te nisu zanimali ni ranije, dok je Oliver besomučno rasipao novac iz porodičnog fonda ušmrkavajući ga kroz nos i gutajući ga s pilulama i alkoholom.”

Osetio je neku gorčinu dok je izgovarao te reči. Bilo je surovo i nepošteno da tako razgovara s njim, jer je često i sam priželjkivao da bude pošteđen detalja o Oliverovom životu. „Čak i da Olivera ostavimo po strani, na porodičnom rublju ima mnogo fleka.

Jednostavno nas ima previše da bi moglo biti drugačije. Trudim se da sredim ono što mogu i kad mogu. I žao mi je što nisam poveo više računa o Oliveru dok sam imao prilike da to učinim.”

Spens proguta knedlu koja je, po Lajlinom mišljenju, bila sačinjena od mešavine tuge i ponosa. Glas mu postade promukao od nataloženih emocija. „Ti nisi kriv za ono što se desilo Oliveru. To se desilo njegovom zaslugom, a delimično i mojom.” „To u ovom trenutku nije naročito važno.” „Dopusti da ti pomognem u tome što nameravaš da uradiš. Dopusti mi da učinim bar toliko. Uprkos našim čarkama, ti si i dalje moj sin. Zaboga, Eštone, ne želim da izgubim još jednog sina.”

282

Zvoncica&neky

„Već si mi pomogao. Dao si mi avion da posetim Bastonea i dopustio mi da se pozovem na tebe. Unapred si mi rekao sve što znaš i misliš o njemu. To mi je omogućilo da dospem na njegov posed.” „Ako je umešan u Oliverovo ubistvo...” „Nije. Garantujem ti da nije.” „Zašto mu ne kažeš?” pobuni se Lajla. „Oliver mu je bio sin. Nije pošteno da od njega skrivaš ono što si saznao, samo zato što ste se zakačili zbog mene. Grešiš, Eštone. Obojica grešite i ponašate se kao glupači jer ste previše tvrdoglavi da popustite. Idem gore.”

Eš pomisli da joj kaže da ostane, ali ipak je pusti da ode. Predugo je bila u procepu između njih. „Ne libi se da kaže ono što misli”, primeti Spens. „Da, uglavnom”, odgovori Eš, shvativši da će ipak morati da podeli tu kalconu. „Daj da popijemo to pivo, a ako nisi jeo, možemo da podelimo kalconu. A onda ćemo da popričamo.”

Skoro sat kasnije, Eš krenu na sprat. Dobro je poznavao žene - morao je da ih poznaje, s toliko ljubavnica i sestara, maćeha i ostalih dama koje su bile deo njegovog života. I zato je umeo da prepozna kad malo tetošenja nije naodmet.

Stavio je njen sendvič na tanjir, sa sve lanenom salvetom. Potom je na poslužavnik dodao čašu vina i cvet iz aranžmana koji je Lajla kupila za dnevnu sobu.

Pronašao ju je u jednoj od gostinskih soba, kako sedi ispred laptopa na radnom stolu. „Mogla bi da napraviš pauzu.”

Ona je i dalje kucala, uopšte se ne osvrnuvši. „Moram da odradim normu.” „Prošlo je dva. Nisi ništa okusila još od jutros. Odmori malo, Lajla.” Savio se ka njoj i poljubio je u teme. „Bila si u pravu. A ja nisam.” ,,U vezi sa čim?” „Kad si rekla da treba da popričam s ocem. Nisam mu otkrio baš sve detalje, ali sada zna dovoljno.” „Dobro si postupio.” „Nije mu bilo lako da to čuje, ali bila si u pravu. Trebalo je da mu kažem. Zaslužuje da zna zašto je izgubio sina.” „Žao mi je.” Grčevito preplevši prste na krilu, Lajla je zurila u ekran praznog pogleda.

Eš spusti poslužavnik na krevet i vrati se do nje. „Molim te, napravi pauzu.” „Kad sam uzrujana, žderem slatkiše dok mi ne pozli ili ne mogu ništa da stavim u usta.

A sad sam uzrujana.” „Znam.”

On je podiže sa stolice, povuče je ka sebi i spusti je na krevet. Potom sede preko puta nje, prekrštenih nogu, s poslužavnikom između njih. „Imaš naviku da svakog postaviš tamo gde želiš da bude.” »Da, i to znam.” „To mi užasno ide na nerve.” „Shvatam, ali to štedi vreme. On shvata da je pogrešio, Lajla. Čak mi se izvinio, i ne samo reda radi. Znam kad to misli iskreno, a kad ne. Još nije spreman da se izvini i tebi, osim možda formalno. Ali ti to sigurno ne želiš.”

283

Zvoncica&neky

„Ne, ne želim.” „Ali ako mu ostaviš malo vremena, siguran sam da će ti se izviniti i da će to iskreno misliti. Ti si malopre stala na njegovu stranu. Ne možeš da zamisliš koliko je bio zatečen tim gestom. Uspela si da ga nateraš da se postidi, a to je tvrd zalogaj za Spensa Arčera.” „Ne želim da se isprečim između vas. Ne bih mogla da živim s tim.” „Mislim da smo danas rešili taj problem.” Pružio je ruku i protrljao joj koleno. „Možeš li da mu ostaviš malo vremena da ti se izvini, da ti se oduži za nepravdu koju ti je naneo?” „Da, naravno. Ali nisam ja važna. Ne želim da se sve vrti oko mene.” „Ponaša se tako jer oseća grižu savesti zbog onoga što se desilo Oliveru. Zato što je digao ruke od njega. Zato što više ništa nije hteo ni da čuje ni da vidi. Bilo mu je lakše da prosledi nešto novca na njegov račun i da ne razmišlja na šta će taj novac biti potrošen. Zna da je bilo tako i to ga sad izjeda.”

Eš prođe šakama kroz kosu. „Mogu to da razumem jer sam i ja često primenjivao istu taktiku s Oliverom.” „Tvoj otac je u pravu kad kaže da u tome nema tvoje krivice. Ni tvoje ni njegove, Eše.

Oliver je sam tako odlučio, koliko god to surovo zvučalo. Sam je napravio takav izbor.”

Znam, ali...” „Bio ti je brat.” „Da, a njemu je bio sin. Mislim da se onako okomio na tebe jer je hteo da spreči da još jedan od njegovih sinova krene pogrešnim putem. Osim toga, ja sam mu prvenac”, dodao je. „Nadao se da ću krenuti njegovim stopama, a mene to uopšte nije zanimalo. Naravno, to ga ne opravdava, ali delimično objašnjava njegovo ponašanje.” „On nije razočaran u tebe. Grešiš ako tako misliš. Samo strahuje za tebe i pati zbog Olivera. Ja ne znam kako je to kad izgubiš nekog ko ti je tako blizak, ali znam kako je kad strahuješ da bi to moglo da se desi. Kad god bi moj otac krenuo u vojnu misiju... U svakom slučaju, dopustili smo da nas emocije ponesu. Znaš, meni nije važno da se baš svima dopadnem.” „Već mu se dopadaš.” Eš joj ponovo protrlja koleno. „Samo ne želi to da prizna.”

To je možda bilo tačno, ali nije želela da to pitanje, ili ona sama, ostane u središtu pažnje. „Rekao si mu za jaje? I Vasina?” „Da, u dovoljnoj meri. Sad mogu da mu prepustim da organizuje stvari kad kucne čas da to jaje pređe u Metropoliten.”

Pružiće mu šansu da učestvuje u tome, pomisli Lajla, umesto da ga u potpunosti isključi. „Ali nisi mu rekao da nameravaš da se lično sretneš s Nikolajem Vasinom?” „Rekao sam mu dovoljno”, ponovi Eš. ,,A kako stoje stvari s nama? Da li je sad sve u redu?”

Ona gurnu tanjir sa sendvičem. „Rekao si mi da ćutim.” „Ozbiljno? To sigurno nije poslednji put. I ti meni možeš da kažeš isto, kad god zatreba.” „Ponašao si se kao muška sirovina.”

284

Zvoncica&neky

„Čisto sumnjam.” On nakrivi glavu, zagledavši se u nju. „Pojedi taj sendvič, pa ću ti pokazati šta je muška sirovina.”

Ona promišljeno šmrcnu, trudeći se da potisne osmeh. Krišom je pogledala u njegove oči. U njima je bilo toliko toga što je želela, shvatila je, a što je više želela, sve se više plašila. „Nisam sigurna da mogu da ti pružim to što očekuješ, da mogu da budem ono što želiš.” „Ti već jesi ono što želim. Samo ostani takva kakva jesi i biću srećan.” „Pričao si o vezi na duge staze, za čitav život...” „Volim te.” On joj nežno dodirnu obraz. „Zašto bih prihvatio manje od toga? I ti mene voliš, Lajla, svaki delić tvog bića govori da je tako. Voliš me. Zašto bi onda i ti prihvatila manje?” „Ne znam da li treba da smažem čitavu porciju u nekoliko pozamašnih zalogaja ili da budem umerenija, da grickam malo-pomalo? I šta će se desiti kad sve pojedem? Otkud znaš da će tanjir uvek biti pun?”

On je pažljivo osmotri. Očigledno nije mislila na tanjir sa sendvičem koji je stajao pred njom - već na neki metaforički tanjir koji je sadržao ljubav, obećanja i posvećenost. „Znaš kako ja gledam na to? Što više jedeš, tanjir postaje sve puniji, naročito ako to s nekim deliš. Kad smo već kod toga, ipak sam morao da podelim prokletu kalconu.

Nameravaš li da smažeš čitav sendvič?”

Ona ga studiozno osmotri. Nakon nekoliko trenutaka, izvadi svoju višenamensku alatku iz džepa, rasklopi nož i pažljivo preseče sendvič napola. „Znao sam da ćeš na kraju shvatiti.” „Pokušaću. Ali ako zabrljam, seti se da si dobio ono što si tražio.” Podigla je polovinu sendviča i pružila mu je. „Dok sam bio napolju, čuo sam se s advokatom.” „Šta je rekao? Muško ili žensko?” „Muško. Kaže da je uspeo da kontaktira Vasinove advokate iz Njujorka i da im prenese da želim da se sastanem s Vasinom povodom zajedničkog posla.” „Ali naravno, biranim advokatskim rečnikom.” „Neosporno. Vasinov advokat je, ponovo biranim advokatskim rečnikom, pristao da o tome obavesti svog klijenta.”

Krupan korak, shvatila je, šta god usledilo. ,,I sad nam ostaje samo da čekamo.” „Mislim da nećemo dugo čekati.” „Ne, zato što on opako želi to jaje. Samo što si upotrebio pogrešnu zamenicu. Ne želiš samo ti da se sastaneš sa Vasinom. Ne ti, već mi.” „Nema potrebe da...” „Ne želiš da završiš tu rečenicu.”

Promeni taktiku, opomenuo se. „Moraš da uzmeš u obzir s kim imamo posla, da se prisetiš njegovog porekla. On sigurno smatra da je bolje da takvu pogodbu sklopi s muškarcem.” „Ali je ipak angažovao ženu za prljave poslove.”

285

Zvoncica&neky

„Za nezgodne poslove.” Eš podiže njenu čašu i otpi gutljaj vina, odlučivši da batali taktiku i pređe na suštu istinu. „Mogao bi da te povredi, Lajla. Da me tako natera da mu dam to što želi. Da primeni istu metodu koju je upotrebio s Oliverom i njegovom devojkom.” „Mislim da čovek njegovog kova ne bi dvaput ponovio istu grešku. Možda bi pre pokušao da povredi tebe kako bi izvršio pritisak na mene.”

Zagrizla je sendvič, odlučno klimnuvši glavom. „Ja idem, a ti ostaješ.” „Jesi li stvarno tako tvrdoglava, ili naprosto pokušavaš da me izvedeš iz takta?” „Nijedno od ta dva. Tražiš da sedim skrštenih ruku dok ti sam ideš mečki na rupu.

Možda ti mene pokušavaš da izvedeš iz takta?” Uzela je čašu iz njegove ruke i otpila jedan gutljaj. „Ne možeš da pričaš o dugoročnim planovima i vezi za čitav život, a da me potom ćušneš u stranu. Idemo zajedno, Eše. Ako sam rešila da budem s tobom, s bilo kim, moram da budem sigurna da smo ravnopravni partneri.”

Nakratko je oklevala, a onda nastavila. „Moja majka čekala je čitavog života. U očima svih koji su nas poznavali, izgledala je kao prava vojnička supruga, čvrsta kao stena. Ali ja odlično znam koliko joj je teško padalo to čekanje. Koliko god bila ponosna na njega, koliko kod snažno delovala, bilo joj je užasno teško da čeka. Ja nisam kao ona.” „Idemo zajedno. Uz određene mere predostrožnosti.” „Kakve mere?” „Ako se tebi... ako se bilo kome od nas”, ispravio se, „nešto desi, ostavili smo instrukcije da jaje bude uništeno.” „Nije loše. Stara klasična metoda, ali... pitam se da li stvarno treba da zapretimo da ćemo uništiti jaje. Ne sumnjam da bi ti ubedljivo odigrao svoju ulogu. Videla sam generalnu probu. Ali razmažena deca bi pre slomila igračku nego što bi je s nekim podelila, zar ne? On bi mogao da ima taj poriv.” „Da, samo napred, slomi je”, zamisli se Eš. „Ako ja ne mogu da je imam, onda niko neće.

To mi nije palo na pamet.” „Možda je bolje da kažemo da smo - u slučaju da naudi bilo kome od nas - ostavili instrukcije da u medijima istog časa bude lansirana vest o otkriću tog jajeta. I da će ono, u najkraćem mogućem roku, i pod maksimalnim obezbeđenjem, biti predato muzeju, čije će ime biti naknadno objavljeno.” „Pretnja da ćemo ga uništiti deluje privlačnije, ali tvoja poenta je na mestu. To je više od puke predostrožnosti. To je istina”, zaključi on i ponovo podiže čašu, da podele vino na isti način kao što su podelili sendvič. „Da, mislim da je najbolje da to tako izvedemo.” „Ozbiljno?”

Eš vrati čašu na poslužavnik i obujmi joj lice dlanovima. „Znam da to ne želiš da slušaš, ali neću dopustiti da ti se bilo šta desi. Uradiću sve što je potrebno da ostaneš bezbedna, želela ti to ili ne. Ako se bilo šta desi, ako pomislim da bilo šta može da ti se desi, pritisnuću dugme.” „Zahtevam da i ja dobijem istu opciju, ako zaključim da si ti ugrožen.” ,,U redu.” „Čije ćemo dugme pritisnuti?”

286

Zvoncica&neky

On ustade i poče da šeta po sobi. To je trebalo da bude Vini, pomisli. Trebalo je. „ Aleksejevo, s našeg porodičnog poseda. Veruj mi, to možemo tamo da organizujemo. Moj otac će to srediti. Tamo ima vrhunsko obezbeđenje.” „Dobra ideja. Dobra i pametna. Ali kako ćemo da pritisnemo to dugme?” „To ćemo već smisliti.” Stao je, zagledavši se kroz prozor. „Moramo da stavimo tačku na ovo, Lajla.” „Znam.” „Hoću da započnem novi život s tobom.” Pošto ona ništa nije odgovorila, zagledao se u nju. „To ću i dobiti, ali ništa ne možemo da uradimo dok ovo ne završimo. Šta god da se desi s Vasinom, stavićemo tačku na to.” „Na šta tačno misliš?” „Nećemo blefirati u vezi s Medokovom. Ako odbije da je preda u zamenu za jaje, pritisnućemo dugme i izvući se sa poseda. Ostalo ćemo prepustiti policiji.” „Oboje znamo da će se ona, ako ostane na slobodi, obrušiti na nas. To je delimičan razlog zašto smo se upustili u sve ovo.” „Prvo mora da nas pronađe. Ti možeš da pišeš na bilo kom mestu. Isto važi i za moje slikanje. Otići ćemo negde, bilo gde. Ti voliš da putuješ. Ići ćemo od mesta do mesta. Još kad sam te prvi put sreo, video sam Ciganku u tebi. Živećemo kao čergari.” „Ti to ne želiš.” „Želim tebe. Iznajmićemo neki kućerak u Irskoj, vilu u Provansi, starinski zamak u Švajcarskoj. Mnogo novih mesta za tebe, mnogo novih slika za mene.”

I ona, pomisli, u kuhinji svakog jutra. U kratkoj tankoj haljini, s tom višenamenskom alatkom u rukama. „Pre ili kasnije, ona će biti zatvorena ili likvidirana”, nastavio je. „ A do tada, ako stvari ne ispadnu onako kako smo planirali, imamo drugu opciju. Pođi sa mnom, Lajla, da zajedno putujemo po svetu.” „Ja, ovaj...” Mehurići panike zašištaše joj u grlu. „Znaš, imam posao.” „Možemo da počnemo odatle. Nastavi da se baviš svojim poslom, ako baš želiš. Ali što dalje od Njujorka, čim uspemo da se sklonimo odavde. Razmisli o tome”, predložio je. „Svet je tako veliki. Pozvaću Alekseja, da počnemo s pripremama, a potom ću odraditi nekoliko sati u ateljeu. Šta kažeš da se javimo Luku i Džuli, da vidimo jesu li raspoloženi da kasnije izađemo na večeru? Da malo pobegnemo odavde?” „Da, i meni bi prijalo da izađemo. Ali zar te to ne brine? Mislim, da napustimo stan?” „Ne vidim zašto bi me brinulo. Trenutno nema razloga da pošalje svoju kučku za nama.

Pošto sam mu predložio da se sastanemo, sigurno ga zanima šta ću mu ponuditi. Da li ti odgovara u osam?” „Da, odgovara mi. Mislim da bi... oh, bože.” Lajla grčevito pritisnu oči. „Njegova kučka.” „Šta s njom?” „Ne ljuti se, molim te... zato što me plašiš kad si ljut. A onda i ja mogu da se naljutim i da uplašim tebe. A i bez toga je dovoljno zastrašujuće.” „O čemu, dođavola, pričaš?”

287

Zvoncica&neky

„Zvala je. Džej Medok... zvala je, na moj mobilni. Javila se.” Njegov blago ozlojeđeni izraz momentalno pređe u ledenu razjarenost. „Kada?” „Dok si bio napolju. Ali ne odmah pošto si izašao, što znači da nije promišljeno čekala da ostanem sama. Mislim da joj to nije bilo važno.” „Zašto mi, dođavola, nisi rekla? Dođavola, Lajla!” „Trebalo je da ti kažem. Htela sam, ali... taman sam krenula da te pozovem kad sam čula interfon... tad je došao tvoj otac. Primetila sam da mu nije baš drago što me vidi, a onda si se ti vratio i... Dođavola, Eštone. Imali smo dramatičan dan, pa sam skroz zaboravila na to.

Osim toga, sad ti govorim. Svakako nisam planirala da držim to u tajnosti. Samo nisam...”

On ponovo sede i položi šake na njena ramena. „Polako. Diši.”

Uvukla je vazduh i zagledala se u njegove oči dok joj je masirao ramena. I osetila kako mehurići histerije u njenom grlu počinju da se raspršuju. „Taman sam završila s nanošenjem osnovnog sloja. Telefon mi je pozvonio i začula sam njen glas. Htela je da me uplaši i uspela je. Drago mi je što nije zvala preko Skajpa pa nije mogla da mi vidi lice. Pitala je da li sam se lepo provela u Italiji. Tad sam se setila svoje junakinje Kejli i rešila da se ponašam kao ona - znaš, da uzvratim istom merom. Pitala sam je kako se ona provela i usput sam pomenula onog ubijenog umetničkog dilera. Možda nije trebalo to da radim, ali uspela sam da je izbacim iz ravnoteže, bar nakratko.” „Daj mi mobilni.” ,,Oh... stvarno sam guska. Nisam čak ni broj proverila. Sve se desilo tako brzo. Ali snimila sam većinu razgovora. Setila sam se da imam aplikaciju za snimanje.” „Naravno da si se setila”, odgovori on. „I naravno da imaš aplikaciju.” „Znaš, za svaki slučaj? Nikad se ne zna. A onda je zapištao interfon, čim je prekinula vezu, i sve se sručilo na mene kao lavina.” Lajla mu pruži telefon. „Nepoznat broj”, pročita on, prelistavši spisak dolaznih poziva. „Sumnjam da je želela da uzvratim poziv da ponovo proćaskamo. Sigurno je bacila telefon. Svi koji čitaju krimi-romane i gledaju TV znaju da se to tako radi. Baciš telefon i niko ne može da ti uđe u trag. Htela je samo da me prestravi. I uspela je.” „Reci mi šta ti je tačno rekla.” „Tu imaš snimak. Možeš sve da čuješ.” „Prvo mi ispričaj, a onda ću da čujem.” „Rekla je da planira da me ubije, bez trunke uvijanja, što znači da je naša procena bila ispravna. I sigurna sam da me je nazvala nekim pogrdnim imenima na kineskom. Moraću da proverim šta tačno znače te reči. To za nju više nije samo posao. Ja sam joj pomrsila konce i tresnula je u lice, i još sam joj to natrljala na nos jer sam bila raspamećena od straha. Htela sam da te pozovem, kunem ti se, i tebe i policiju, ali onda je banuo tvoj otac, a ja sam na sebi imala groznu zamazanu radnu odeću i situacija prosto nije mogla da bude gora.” »Ne razumem. Kakve veze odeća ima sa ovim?” „Da si žensko, shvatio bi da na ovom svetu nema većeg poniženja nego da se pred nekim pojaviš u takvoj odeći.” ,,U redu.”

Nekoliko suza najzad je probilo branu. On ih obrisa palcem i nežno je poljubi u usta.

288

Zvoncica&neky

Potom se zagleda u mobilni. „Gde je ta aplikacija?” „Evo, ovde. Daj meni.” Pronašla je snimak i pritisnula plej.

Nije dopustila sebi da zadrhti kad je začula Džejin glas, kad je ponovo čula njene pretnje. Videla je plamen koji je sevnuo u Ešovim očima i nastavio da bukti čak i kad se snimak završio i kad je pogledao u nju. „Malo sam joj natrljala na nos. Nisam zvučala prestravljeno ni uspaničeno. Ali...”

On je snažno zagrli kad mu se bacila u naručje. „Bila sam prestravljena, priznajem. Prestravljena do srži. Sve je odjednom postalo stvarno, užasno stvarno. Njen glas s druge strane veze, potvrda da stvarno želi da me ubije.

Htela je da mi se naruga, ali sam nazrela bes koji je ključao ispod toga. Stravičan bes. Mogla sam jasno da ga čujem, da ga osetim.” „Otići ćemo negde.” On je ponovo povuče ka sebi. „Gde god želiš. Još večeras. Ništa drugo nije važno.” „Ne, ne, nikako. Ne možemo tako da živimo. Bar ja ne mogu. Ne možemo naprosto da pobegnemo od svega. To nikad ne pali. Nije upalilo ni Džejsonu Bornu. Znaš, znaš već...”

Naterala je sebe da prestane s tim nesuvislim brbljanjem, primetivši kako se gnev u njegovim očima meša sa zbunjenošću. „Znaš, one knjige i film. S Metom Dejmonom.” „Znam.” Imala je čudesan um, pomisli on, mazeći je po kosi. „Shvatam.” „To je razlog više da stavimo tačku na to. Ne smem da dopustim da se zbog nje pretvorim u pihtijastu masu koja neprestano drhti i strepi. Da dozvolim da nam ona diktira kako ćemo živeti. Ovo je postalo stvarno, Eše, i neću joj dopustiti da me pretvori u osobu kakva ne želim da budem, koju više ne mogu da prepoznam. Ne traži to od mene.”

On prisloni usne uz njeno čelo. „Pozvaću Fajnovu.” Ponovo je pogledao u mobilni. „Ja ću se pobrinuti za telefon.” „Treba mi taj telefon. Pola mog života je u tom telefonu.” „Dobićeš ga nazad.” Ponovo je skliznuo šakom niz njenu kosu, polako ustavši. „Malopre, kad sam se vratio, krenula si napolje. Sama.” „Bila sam besna, uvređena. Glupa. Gospode, nisam ponela čak ni tašnu.” ,,U redu ako shvataš da je to bila neviđena glupost i da tako nešto ne sme da se ponovi.

Sad ću pozvati Fajnovu, da joj objasnim šta se desilo. Možeš li nakratko da ostaneš sama?” „Da, sad mi je dobro. Moram da se vratim svom romanu. Da zaronim u taj izmaštani svet i da nakratko pobegnem od svega.” „Dobro, onda uradi tako. Ja ću biti u prizemlju ili u ateljeu. Tu sam”, rekao je, „šta god da ti zatreba.” „Eše.” Polako se pridigla s kreveta. Pošto joj je utroba podrhtavala, htela je to što pre da izbaci iz sebe. „Znaš, moj otac je stvarno dobar čovek.” „Ne sumnjam u to.” Tu ima nečega, pomislio je, sklonivši joj kosu sa lica. „On je čitav život proveo u vojsci. Naravno, to ne znači da mu je posao bio važniji od porodice, ali dužnost mu je uvek bila na prvom mestu. Nikad ga neću kriviti zbog toga jer ga to čini takvim kakav jeste. Veruj mi, on je stvarno dobar čovek. Ali tako često nije bio tu. Nije mogao da bude.”

289

Zvoncica&neky

,,I to ti je teško padalo.” „Jeste, ponekad, ali shvatala sam da mora da služi svojoj zemlji. Moja mama je sjajna.

Naučila je da živi bez njega kad nije mogao da bude tu, a kad jeste, sve se vraćalo na staro, kao da nikad nismo bili razdvojeni. Ona stvarno dobro kuva - ja, nažalost, nisam nasledila taj talenat od nje. Može, i ume, da žonglira s deset različitih stvari u isto vreme, u čemu sam i ja prilično vešta. Doduše, nije umela da promeni sijalicu. Dobro, malo preterujem, ali ništa više od toga.” ,,I tako si ti naučila da popravljaš stvari.” „Neko je morao, a ja sam volela da majstorišem. Da prokljuvim kako nešto može da se sredi. On je bio ponosan zbog toga. Prepusti to Lajli, tako je govorio. Ako ona to ne uspe dapopravi, onda niko neće.” To mi je mnogo značilo. Uprkos tome, kad je bio kod kuće, ponašao se kao vrhovni komandant. Valjda je navikao da izdaje naređenja.” ,,A ti nisi volela da ti naređuje.” „Kad se stalno seliš, moraš da se navikavaš na promene, da ponovo budeš novo lice u školi, da se ponovo uklapaš u novo okruženje. Tako naučiš da budeš samostalan. On je voleo to što umem da vodim računa o sebi - šta-više, od njega sam naučila mnogo toga. Da pucam, da čistim oružje, da ga poštujem, da primenjujem osnovne tehnike samoodbrane i prve pomoći, sve to. Ali da, umeli smo da se zakačimo kad bih htela da uradim nešto što ja želim.

Ti u tom pogledu donekle podsećaš na njega, ali imaš suptilniji pristup. Gospodin potpukovnik puca pravo u metu.” „Dobro je da se ponekad zakačiš s nekim. Da nema toga, život bi bio užasno monoton.”

Ona prasnu u smeh. „Da, valjda je tako. Ali poenta je u tome da ga ja stvarno volim. I ti voliš svog oca. To se vidi, mada si danas bio užasno ljut na njega, pa čak i razočaran.

Dopuštaš mu da misli da je on glava porodice, mada zapravo nije. Ti si glava porodice. Ali ti ga puštaš da veruje u to zato što ga voliš. Slično tome, ja sam naučila da prihvatim činjenicu da moj otac ne može da bude uz mene u nekim važnim trenucima, kao što je matursko veče ili dodela diploma. I volim ga, mada toliko puta - u trenucima kad mi je to bilo stvarno potrebno - nije mogao da mi kaže: Tu sam, pored tebe.”

Znači, najzad su stigli do samog središta, pomisli Eš. „Ali ja ću biti tu.” „Ne znam šta da radim kad se neko veže za mene, kad poželi da ostanemo zajedno i kad shvatim da i ja to želim.” „Treba samo da se navikneš.” Skliznuo je prstom niz njen obraz. „Bilo bi mi drago da ih upoznam. Tvoje roditelje.”

To nije bila baš panika, shvati ona, već neki grč u stomaku. ,,Oh. Pa dobro. Oni žive na Aljasci.” „Imam privatni avion. Kad god poželiš. Hajde, prioni na posao”, rekao je. „I ne zaboravi da sam tu, Lajla. Možeš da računaš na to. A jednog dana i hoćeš.”

Kada je konačno ostala sama, naredila je sebi da se lati svog posla, da naprosto zaroni u knjigu i izbaci sve druge misli.

Koji bi muškarac bio spreman da ostavi sve za sobom i krene s njom u beli svet, samo da bi je zaštitio i da bi joj podario nova mesta? On je u njoj v ideo Ciganku, a i ona je sebe često zamišljala na taj način, kao ženu u neprestanom pokretu.

290

Zvoncica&neky

Zašto onda to i ne uradi? Mogla je odmah da se spakuje i da krene, kao bezbroj puta ranije, samo što bi sad to uradila s nekim s kim je želela da bude. Mogla bi da živi iz dana u dan, od mesta do mesta, iz avanture u avanturu.

Mogla bi da prihvati tu šansu, shvatila je, i da svoj kućepaziteljski posao postepeno pretvori u biznis međunarodnih razmera. Ili da digne ruke od toga i da se prepusti isključivo pisanju i putovanjima.

Ali zašto je oklevala? Štaviše, da li bi stvarno mogla da se navikne - da sebi dopusti da se navikne - da se na nekog oslanja, kad je dovoljno dobro poznavala sebe da shvati kako je ona funkcionisala na sasvim suprotan način? Da je navikla da se drugi oslanjaju na nju.

Da joj poveravaju svoje domove, ljubimce, biljke i stvari. U njenoj prirodi bilo je da pazi i neguje. Ona je bila ta na koju su se ljudi oslanjali, na koju su mogli da računaju, sve dok im je bila potrebna.

Previše toga odjednom, rekla je sebi. Mora da ostane fokusirana na trenutnu situaciju na to jaje, i Vasina, i Medokovu. Sad nema vremena za slatke maštarije.

Prvo mora da se uhvati u koštac sa stvarnošću.

Vratila se do radnog stola i iščitala stranicu na kojoj je stala.

Ali joj je u glavi neprestano lebdela pomisao da je mogla da otputuje gde god poželi.

Samo što nije mogla da zamisli gde.

291

Zvoncica&neky

27 Eš je zamolio Fajnovu i Voterstouna da dođu do njegove kuće. Bio je to promišljen i proračunat potez. Ako je Vasin i dalje motrio na njegov dom, to će ga uveriti da su policajci počeli da ga proganjaju, kao što je i nameravao da mu kaže.

Bio je zahvalan što su dvoje detektiva strpljivo saslušali njegove planove i što je Lajla uspela da snimi telefonski razgovor s Džej Medok. „Napravila sam kopiju.” Lajla se okrenu ka Voterstounu, pruživši mu memorijsku karticu koju je stavila u sićušnu označenu kesicu. „Ne znam da li će vam taj snimak biti od koristi, ali pomislila sam da treba da ga imate.

Za evidenciju. Nisam se oglušila o zakon što sam snimila taj razgovor, zar ne, pošto sam ja učestvovala u njemu? Proverila sam.”

Voterstoun uze karticu i stavi je u džep sakoa. „Dobro ste zaključili.”

Fajnova se promeškolji na stolici i prostreli Eša onim strogim pandurskim pogledom. „Nikolaj Vasin je osumnjičen za brojne međunarodne zločine, uključujući i plaćeno ubistvo.” „Da, svestan sam toga, pošto se moj brat nalazi na spisku njegovih žrtava.” „Žena koja radi kao njegov plaćeni ubica ostvarila je lični kontakt s vama. Dva puta”, rekla je, okrenuvši se ka Lajli. „Ona to sad shvata lično.” „Znam. To mi je potpuno jasno. Hmm. Biao zi na mandarinskom znači kučka, što zvuči gotovo smerno u poređenju sa onim drugim izrazom. Bi... bi znači...pička.” Jedva je naterala sebe da naglas izgovori tu reč. „To je stvarno ružno i ukazuje da je u ličnom sukobu sa mnom.” „Ali ste vas dvoje ipak smislili plan da se lično obračunate s Vasinom.” „Da se sastanemo s njim”, pojasni Eš. „Što nama može da pođe za rukom, za razliku od vas.” „A šta mislite da postignete time - pod uslovom da vas ne likvidira na licu mesta?

Mislite da će vam tek tako izručiti Medokovu? Da će odbaciti jedan od glavnih aduta kojima raspolaže?” „Ja poznajem ljude koji poseduju bogatstvo i moć”, ležerno odgovori Eš. „Moj otac je jedan od njih. Čovek Vasinovog kova uvek može da nabavi novi adut, jer nema toga što novac ne može da kupi. Štaviše, neki tako dokazuju svoju nadmoć. On želi to jaje, ono što ja imam, što mi imamo”, ispravio se. „Medokova radi za njega i on verovatno ceni njene kvalitete. Ali to jaje mu je sigurno vrednije od nje. To je veoma dobra pogodba, a on je biznismen. Neće prokockati takvu priliku.” „Stvarno mislite da će pristati na trampu?” „To je za njega čist biznis. A moji uslovi ga ne koštaju ni prebijene pare. Nijedan saradnik nije nezamenjiv, pogotovo kad kao mamac bacimo Faberžeovo jaje. Medokova će ovog puta izvisiti.”

292

Zvoncica&neky

»Vi niste policajci.” Fajnova ispruži prste, nabrajajući stavke koje im nisu išle u prilog. „Niste obučeni za taj posao. Nemate nikakvog iskustva. Ne možemo čak ni da vas ozvučimo jer će on to sigurno proveriti.”

Voterstoun se počeška po obrazu. „To nam možda ide naruku.”

Fajnova ga osinu pogledom. „Hari! Šta to, dođavola, trabunjaš?” „Ne kažem da će biti lako, ali mi nemamo šanse da mu priđemo. Njih dvoje možda imaju. Oni nisu panduri i neće biti ozvučeni. Samo dve ptičice za čerupanje u njegovim očima, ako mene pitaš.” „Bili bi upravo to.” „Ali ptičice koje nose zlatno jaje. Treba samo da ustanovimo koliko mu je stalo do tog jajeta.” „Četvoro ljudi izgubilo je glavu zbog njega, uključujući i onog dilera iz Firence”, reče Lajla. „Na mojoj skali, to ukazuje da mu je vraški mnogp stalo do njega. S druge strane, onaj napad na mene ukazuje da je ta Kineskinja nešto htela da dokaže. Nije se baš sjajno pokazala na ovom zadatku. Zato bi, po mom mišljenju, mogao da zaključi da mu nudimo dobru pogodbu.” „To bi mu možda delovalo kao dobra pogodba”, složi se Fajnova, „sve dok ne pomisli šta sve Medokova zna o njemu i šta bi sve mogla da nam ispriča.” „Ali mi ne planiramo da je izručimo vama”, podseti je Lajla. „Bar po priči koju ćemo njemu složiti.” „Zašto bi poverovao da čovek koji nikad nikog nije ubio može naprasno odlučiti da postane ubica? I da ste vi spremni da ga podržite u tome?” „Nema razloga da ne poveruje. Kao prvo, zato što on lično ne zazire od ubistva da bi dobio ono što želi, a kao drugo, zato što Eš zastrašujuće dobro ume da se uživi u ulogu. A što se mene tiče...” Slegnula je ramenima. „Ja sam samo pogledala kroz prozor. Samo želim da se to završi. Imala sam sreće da upecam Eštona Arčera, finog krupnog svetlucavog šarana, i želim da izvučem neku korist iz toga, umesto da brinem da li će mi neko skinuti glavu.”

Eš izvi obrvu. „Svetlucavi šaran?” „Tako te je Džej nazvala, pa mogu da zaigram na tu kartu. Renomirani umetnik sa zvučnim prezimenom i dubokim džepovima. Fantastičan ulov za šmizlu iz vojničke porodice, koja živi po tuđim kućama i koja je objavila delimično uspešan roman namenjen tinejdžerima. Zamisli samo šta bi veza s Eštonom Arčerom mogla da znači za moju književnu karijeru. Prilično ljupko, zar ne?”

On se kiselo osmehnu. „Dobro si to smislila.” „Samo pokušavam da razmišljam kao biznismen i bezdušni ubica. Osim toga, sve je potpuno tačno, činjenično precizno. Nedostaju samo osećanja, ali ona ionako ne poseduje bilo kakva osećanja. Isto važi i za njega, inače je ne bi plaćao da ubija ljude. A ako nemaš osećanja, onda ne možeš ni da ih razumeš, zar ne? Ti dobijaš osvetu, ja dobijam svetlucavog šarana, a Vasin dobija zlatno jaje.” „I šta onda?” upita Fajnova. „Pod uslovom da ne budete mrtvi u roku od pet minuta, i da dogurate do tačke u kojoj će vam on reći: Naravno, računajte da smo sklopili posao. Šta ćete onda?”

293

Zvoncica&neky

„Da ugovorimo mesto i vreme za razmenu”, objasni Eš. „Mi ili naši zastupnici”, brzo je dodao, zaključivši da ni u ludilu ne sme dopustiti da Lajla učestvuje u tom delu. „Nakon toga vi uzimate stvari u svoje ruke. Naše je samo da uspostavimo kontakt i sklopimo pogodbu.

Ako Vasin pristane, to može da se okarakteriše kao saučesništvo u ubistvu. Imate nas kao svedoke. A dobićete i nju, jer će ona svakako morati da se pojavi na ugovorenom mestu. A jaje će završiti tamo gde pripada. U muzeju.” „A šta ako ne pristane? Šta ako vam kaže: Daj mi to jaje, ili ću narediti da ti siluju devojku, da je stave na paklene muke, i da joj na kraju prosviraju mozak?” „Kao što sam rekao, unapred će mu biti stavljeno do znanja da će, u slučaju da naudi bilo kome od nas, vest o otkriću tog jajeta biti momentalno objavljena, i da će ono biti sklonjeno van njegovog domašaja. Osim ako ne planira da ga ukrade iz Metropolitena. Što je donekle moguće”, rekao je pre nego što je Fajnova stigla da se umeša, „ali do sada nije pokušao da organizuje krađu bilo kog carskog jajeta koje se nalazi u nekom muzeju ili privatnoj zbirci.” „Bar koliko znamo.” ,,U redu, ta mogućnost nije isključena, ali sigurno će zaključiti da je mnogo lakše, čistije i direktnije da se nagodi s nama.” „Mogao bi da preusmeri pretnju na članove vaše porodice, kao što je učinio s Bastoneom.” „Mogao bi, ali dok mi budemo na sastanku s njim, svi iz moje porodice biće na našem privatnom posedu. Još jednom vas podsećam da mu nudim čistu i direktnu pogodbu, u kojoj ne mora da plati ni prebijene pare da bi dobio to što želi. Treba samo da trampi pokretnu imovinu, koja mu u poslednje vreme ne donosi naročit profit.” „Da, to bi moglo da upali”, promrmlja Voterstoun. ,,I ranije smo koristili civile.” „Ozvučene i zaštićene.” „Možda nešto smislimo. Popričaćemo s ljudima iz tehničkog odseka, da vidimo šta mogu da nam predlože. A tu je i Federalni biro. I oni će imati neki savet.” „Mi ćemo se naći s njim”, ukaza Eš, ,,s vama ili bez vas. Ali više bismo voleli da to uradimo zajedno.” „Pružate mu šansu da dobije dva taoca”, ukaza Fajnova. „Ako planirate da to stvarno izvedete, bolje da idete sami, bez nje.” „Veoma bih voleo da je vi ubedite u to”, odgovori Eš. „Idemo zajedno.” Lajla joj se zagleda u oči, jednako oštro i strogo kao što je Fajnova gledala u nju. „To je jedino na šta pristajemo. Vasin bi u suprotnom mogao da odluči da jedno od nas uzme kao taoca, a da drugo - onog koji ostane napolju, što će reći mene primora da im izruči jaje. Šta ću dobiti ako mom svetlucavom šaranu raspore utrobu?” „Možeš li da smisliš neku lepšu metaforu?” progunđa Eš. „Slabe su šanse da pristane da se nađe s vama”, ukaza Fajnova. „Poznato je da on sve obavlja s distance. U najboljem slučaju, poslaće nekog od svojih advokata ili asistenata.” „Ja sam već izložio svoje uslove. Ili da se sretnemo s njim lično, ili ništa od pregovora.”

Telefon mu u tom trenutku zazvoni i on baci pogled na ekran. „Moj advokat. Možda odmah dobijemo odgovor. Samo trenutak.”

294

Zvoncica&neky

Ustao je sa stolice, ponevši mobilni i krenuvši ka suprotnom kraju dnevne sobe. „Ubedite ga da odustane od toga.” Fajnova je ponovo prostreli strogim pogledom. „Ne bih mogla, sve i da hoću. Ali sad kad smo dogurali dovde, neću čak ni da pokušavam. To mu daje šansu - i njemu i meni - da okončamo ovu agoniju. Moramo da završimo s tim, ali Eš smatra da to ne može da se završi sve dok oni koji su zaslužni za smrt njegovog brata i ujaka ne budu izvedeni pred lice pravde. Ako to ne uradi, do kraja života će osećati odgovornost za to što im se desilo.” „Mislim da ne shvatate kakvom se riziku izlažete.” „Detektivko Fajn, ja trenutno imam osećaj da rizikujem kad god izađem napolje. Koliko dugo biste mogli vi da živite tako? Ta žena želi da nas vidi mrtve - nezavisno od želja svog poslodavca. Videla sam to, videla i osetila. Mi samo tražimo šansu da nastavimo sa svojim životom, da imamo neku budućnost. To je vredno rizika.” „Sutra.” Eš se vrati nazad i spusti telefon na sto. ,,U dva. Na njegovom posedu na Long Ajlandu.” „Toliko o Luksemburgu”, prozbori Lajla, nateravši ga da se osmehne. „Manje od dvadeset četiri sata?” Voterstoun zavrte glavom. „To je vraški kratak rok.” „Mislim da je poenta baš u tome. Zato sam pristao, da mu pokažem da želim da to obavimo, i to što pre.” „On misli da ćeš tražiti milione”, ubaci se Lajla. „I biće totalno zatečen kad čuje tvoju ponudu. To će ga sigurno zaintrigirati.”

Eš čučnu pored njene stolice. „Idi kod mojih, na porodični posed. Pusti da ja to obavim.”

Ona položi šake na njegove obraze. „Ne.” „To ostavite za kasnije”, umeša se Voterstoun. „Sad treba da se dogovorimo šta smete, a šta ne smete da radite. I ako stignete dotle gde i kad treba da ugovorite razmenu.” Skrenuo je pogled ka Fajnovoj. „Bolje zovi šefa, vidi kako možemo da ih ozvučimo, ako je to uopšte izvodljivo, i šta možemo da uradimo da im pomognemo dok su unutra.” „Ovo mi se uopšte ne sviđa.” Fajnova ustade. „Zato što mi se oboje dopadate, mada bih volela da nije tako.” Uzela je mobilni i udaljila se da pozove nadređenog.

Kad su najzad ostali sami, Lajla ispusti dubok šišteći uzdah. „Čoveče, mozak mi je totalno spržen. Svi ti kontrolni punktovi, šifrovane reči i procedure. Naneću još jedan sloj u kupatilu - manuelni rad dobar je za sprženi mozak - pre nego što dođu federalci i njihovi tehničari. Idemo u tajnu misiju za FBI. Stvarno moram da napišem knjigu o tome. Ako ja to ne učinim, neko sigurno hoće. Neću da dopustim da neko sa strane pokupi kajmak.”

Ustala je sa stolice. „Šta kažeš da kasnije naručimo picu? Pica je idealna hrana za smoždeni mozak. Samo jedeš i ni o čemu ne razmišljaš.” „Lajla. Volim te.”

Ona zastade i pogleda u njega, osetivši kako joj srce poskakuje i kako je nešto steže u grudima. „Ne govori to da bi me ubedio da odustanem od misije. Neću da budem tvrdoglava, ni da mašem feminističkom zastavom - mada bih mogla. Činjenica da idem sa tobom, da apsolutno moram to da uradim, treba sama da ti kaže šta osećam prema tebi.” „Šta osećaš prema meni?”

295

Zvoncica&neky

„To još nisam potpuno raščistila sa sobom, ali znam da na ovom svetu ne postoji apsolutno niko drugi za koga ili s kim bih to uradila. Niko osim tebe. Sećaš se one scene iz Povratka džedaja?” „Šta?”

Ona zatvori oči. „Molim te, nemoj mi reći da nisi gledao te filmove. Zato što će se sve raspasti ako nisi gledao Ratove zvezda.” „Naravno da sam ih gledao.” „Hvala ti, bože”, promrmlja ona, ponovo otvorivši oči. „Znaš, ona scena na šumovitom Endoru. Kad su Leja i Han saterani u škripac ispred logora galaktičkih jurišnika. Situacija ne sluti na dobro. On spušta pogled, ona mu p okazuje svoje oružje, on ponovo gleda u nju i govori joj da je voli. A ona kaže - osmehne se i kaže - znam. Ne govori mu da i ona njega voli.

Doduše, ona je to prva rekla u Imperija uzvraća udarac, pre nego što ga Džaba Hat zamrzne u karbonitu, ali ako razmotrimo samo tu scenu s Endora, ona pokazuje da su njih dvoje zajedno bili u tome - igrajući na sve ili ništa.” „Koliko si puta gledala taj serijal?” „To nije važno”, odvrati ona pomalo uštogljeno. „Dakle, mnogo puta. Da zaključimo, ti si princeza Leja, a ja sam Han Solo.” „Samo u svrhu ilustracije. On ju je voleo i ona je to znala. I obrnuto. Oboje su zbog toga postali hrabriji. I snažniji. I ja se osećam snažnije kad znam da me voliš. Nikad nisam očekivala tako nešto. Ali sad pokušavam da se naviknem, kao što si tražio.”

Prebacila je ruke oko njega, blago se zanjihavši. „Kad ti to budem rekla, znaćeš da to stvarno mislim, da bih to mislila čak i kad bi nas galaktički jurišnici saterali u škripac na pošumljenom mesecu Endoru - štaviše, naročito tada - i kad ne bismo imali nikakvo oružje, nikakvu šansu da se izbavimo, osim tog blastera.” „Iz nekog razloga, mislim da je to najdirljivija stvar koju mi je iko ikad rekao.” „To što si dirnut mojom izjavom... znaš, stvarno pokušavam da se naviknem na činjenicu da me voliš i razumeš.” „Više mi se sviđa da budem Han Solo nego svetlucavi šaran.”

Ona prasnu u smeh i odmaknu se da ga bolje osmotri. ,,A meni se više sviđa da budem princeza Leja nego šmizla koja pokušava da upeca bogatog šarana. Zato ću sad da nastavim s krečenjem toaleta, da obavim pregovore s federalcima i da potom smažem picu. Nas dvoje trenutno vodimo fascinantan život, Eše. I naravno, mada oboje želimo da što pre otkačimo tu središnju stavku, ja duboko verujem da čovek treba da izvuče ono najbolje iz svega što mu se dešava. I veruj mi”, ponovo se privila uz njega, da ga još jednom zagrli, „ovo će upaliti.

Mora da upali, baš kao s Lejom i Hanom.” „Samo što ti nećeš imati... kako se zove njeno oružje?” „Vidim da neke večeri treba da organizujemo filmski maraton, da osvežiš sećanje na Ratove zvezda. Zove se blaster.” „Ti nećeš imati blaster.” „Imam nešto važnije od toga. Dobar instinkt i lični Han Solo.”

Nije pokušao da joj se usprotivi, jer je jednim delom duše verovao da je bila u pravu.

Zajedno će biti jači. Razmišljajući o tome, i o njoj, krenuo je ka ateljeu da dovrši portret.

296

Zvoncica&neky

* * *

Lajla je čvrsto rešila da sledećeg jutra poseti Džulinu galeriju. Eš je insistirao da pođe s njom, a onda se diskretno povukao, ostavivši ih da nasamo popričaju u Džulinoj kancelariji. „Došla si da mi kažeš nešto što ne želim da čujem.” „Verovatno. Eš će svratiti do pekare da popriča s Lukom. Ti si mi najbolja drugarica na čitavom svetu, pa moram da ti kažem šta planiram i da te nešto zamolim.” „Ideš na sastanak s Vasinom.” „Da, danas.” „Danas? Ali to je prebrzo.” Džuli uspaničeno ispruži ruke i zgrabi njene šake. „Još nisi spremna. Ne možeš...” „Sve je ugovoreno. Dopusti da ti objasnim.”

Sprovela je Džuli kroz sve korake, kroz sve detalje plana koji su skovali, uključujući i bezbednosne mere. „Lajla, volela bih da se ne upuštaš u to. Bilo bi mi draže da se negde skloniš, zajedno s Ešom, čak i kad bi to značilo da te nikad više neću videti. Ali znam da nema šanse da me poslušaš. Poznajem te i znam da to nećeš uraditi, ali ipak bih volela da se predomisliš.” „Razmotrila sam tu ideju. Sinoć sam u glavi premotala sve moguće opcije, iznova i iznova. I dok sam mozgala o tome, shvatila sam da se tu više ne radi samo o seksu, zabavi i naklonosti. Mislim da se nikad i nije svodilo isključivo na to. Ali gde god da odemo, to bi bilo kao kućni pritvor. Nikad se ne bismo osećali sasvim sigurno, stvarno bezbedno.” „Ali biste svakako bili sigurniji i bezbedniji nego sada.” „Čisto sumnjam. Počela sam da razmišljam u stilu šta ako. Čak i da ne uspe da nas pronađe, šta ako se onda obruši na naše porodice? I na naše prijatelje? Ta žena bi mogla da pronađe moje roditelje, Džuli, i da ih povredi. Mogla bi i tebe da povredi. Ne mogu da živim u strahu, da se stalno pitam: a šta ako?” „Znam da ne možeš, ali volela bih da možeš.” „To ćemo izvesti u saradnji s policijom i Federalnim biroom. Imaćemo te ultramoderne mikrorekordere. Plus, kao najveći plus, Eš će tom tipu ponuditi upravo ono što želi. Nema razloga da nas povredi ako pristanemo da mu damo ono što ga zanima. Treba samo da ga ubedimo da prihvati pogodbu. A onda ćemo klisnuti odatle i policija će preuzeti stvari.” „Ne smeš da veruješ da će biti baš tako jednostavno. Ne smeš da misliš da je to neka avantura.” „To nipošto nije avantura, već neophodan i pažljivo proračunat korak. Ne znam kako će na kraju ispasti, Džuli, ali vredi pokušati, ako želimo da ponovo vodimo normalan život.

Moram da prihvatim taj rizik. Ako se ponovo desi da se po čitavu noć prevrćem u krevetu, hoću da to bude samo zato što razmišljam o svojoj vezi s Ešom, o onome što želim da dam i da dobijem.” „Da li ga voliš?” „On misli da ga volim.”

297

Zvoncica&neky

„To nije odgovor.” „Pa dobro, i ja to mislim. I, čoveče...” Prstima je protrljala tačku na sredini grudi. „To je veliki korak za mene, moram ti priznati. Ali ne mogu da znam šta to znači za bilo koga od nas sve dok ovo ne bude gotovo. A uskoro će biti. Onda ću ti pomoći da isplaniraš venčanje sa svojim bivšim i budućim mužem. I pokušaću da prokljuvim šta da radim sa svojim životom. I završiću ovu knjigu, ne samo praktično, već izvesno.” ,,U koliko sati je taj sastanak?” „Treba da se nađemo u dva. Džuli, čvrsto verujem da ćemo samo otići tamo, sklopiti pogodbu i vratiti se nazad, kao što sam ti malopre objasnila. Ali ako nešto krene naopako, napisala sam pismo za svoje roditelje. Ono je u mom putnom neseseru, u gornjoj desnoj fioci u Ešovoj komodi. Moraš to da im proslediš.” „Ne razmišljaj o tome.” Džuli je zgrabi za šake, tako čvrsto ih stegavši da ju je zabolelo. „Ne smeš tako da pričaš.” „Moram da razmišljam. Ne verujem da će ispasti tako, ali moram da razmotrim i tu mogućnost. Poslednjih godina dopustila sam da mnoge stvari između mene i mojih roditelja ostanu nedorečene. A ovo što mi se dešava sa Ešom nateralo me je da se zamislim nad tim.

Kad se ovo završi, otići ću tamo, na nedelju dana, i pozvaću Eša da pođe sa mnom, da ih upozna, što je veliki džinovski korak za nekog kao što sam ja. Mislim da ću se odvažiti na taj korak. Mislim da želim da ga napravim. Ako se nešto desi, hoću da znaju za to.” „Odvešćeš Eša da se upozna s njima? I jasno i glasno im reći da ih voliš?” „Verujem da hoću, ali moram još da razmislim. A od tebe tražim da se postaraš da to saznaju, u slučaju da se nešto desi.” „Ništa se neće desiti.” Zacakljenog pogleda, Džuli čvrsto stisnu usne. „Ali dobro, obećavam. Šta god treba.” „Hvala ti. Sad mi je lakše. Drugo se tiče knjige. Treba mi još nekoliko nedelja da je doteram, ali ako se nešto desi...” Izvadila je USB iz džepa. „Snimila sam rukopis, da ga odneseš mom uredniku.” „Zaboga, Lajla!” „Ti si jedina koju mogu, i koju želim, da pitam. Moram da znam da ćeš mi to učiniti... oba. Onda mogu da precrtam tu stavku i da se nadam da nikad nećeš morati da ispuniš to što sam tražila.”

Džuli pritisnu slepoočnice, jedva obuzdavajući emocije. „Računaj na mene. Neće biti potrebe za tim, ali možeš da računaš na mene.” „To je sve što mi treba. Šta kažeš da sutra izađemo na slavljeničku večeru, nas četvoro?

Večeras će biti previše haotično.”

Brzo klimnuvši, Džuli zgrabi papirne maramice iz kutije na radnom stolu. „Pričaj mi o tome.” „Znaš onaj italijanski restoran gde smo prvi put izašli u kompletu? Mislim da to treba da postane naše mesto.” „Rezervisaću sto pa ćemo se naći tamo. Recimo u pola osam?” „Savršeno.” Lajla priđe i snažno je zagrli. „Vidimo se sutra uveče. I čujemo se večeras, obećavam.”

298

Zvoncica&neky

A ako se slučajno ne čuju, pomislila je, Džuli će u istoj fioci, pored pisma za roditelje, pronaći i pismo za sebe.

299

Zvoncica&neky

28 Lajla je obukla plavu haljinu, koju je dobila od Eša onog dana kad mu je prvi put pozirala, uverena da će joj to doneti sreću. Potom je, kao dodatnu amajliju, oko vrata stavila firentinsku ogrlicu s mesečevim kamenom.

Posvetila je dosta vremena šminki. Nije svakog dana odlazila na poslovni sastanak s međunarodnim kriminalcem koji je unajmljivao plaćene ubice za svoje prljave poslove.

Proverila je sadržaj svoje tašne - kao što ju je upozorio specijalni agent zadužen za njihov slučaj, Vasinovo obezbeđenje će to sigurno učiniti. rešila je da sve uobičajene stvari ostavi u tašni. Tako će ostaviti utisak normalnosti, zar ne?

Okrenula se pred ogledalom, pogledavši u Eša.

Glatko izbrijan, s donekle pripitomljenom kosom, u čeličnosivom odelu koje je, do najsitnijih detalja, zamorilo o moći - jer istinska moć ne mora da vrišti. „Moja haljina je previše ležerna u poređenju s tim odelom.” „Ozbiljan sastanak, ozbiljno odelo.” U par veštih pokreta, vezao je kravatu boje kabernea, a onda skrenuo pogled ka ogledalu, pažljivo je odmerivši. „Izgledaš sjajno.” „Previše ležerno”, ponovi ona. „Ali moja ozbiljna odeća je previše dosadna. Zato je i držim kod Džuli, jer je nosim samo u dosadnim prilikama, a ovaj sastanak sigurno ne spada u tu kategoriju. I kunem se, neću sve vreme brbljati kao navijena.”

Zavukla je ruke u svoj deo plakara i izvadila kratku belu jaknu koju je kupila na Džulin nagovor. „Ovako je već bolje”, rekla je, prebacivši je preko ramena. „Zar ne?”

On joj priđe, dodirnu joj obraze i nežno poljubi. „Biće sve u redu.” „Znam. Sad fanatički verujem u to. Ali želim da izgledam kako dolikuje. Moram da budem pristojno obučena ako hoću da razbucam tu bandu lopova i ubica. Nervozna sam”, priznala je. „Ali bilo bi suludo da ne budem nervozna. Neću da pomisli da sam neka ludača.

Neka misli da sam pohlepna ili droljasta, ili osvetoljubiva, ali nipošto da sam luda.” „Izvini, ali meni deluješ sveže, ljupko i pomalo usplahireno.” „Dobro, to može da prođe. Treba da krenemo, zar ne?” „Da. Otići ću po kola, a onda se vraćam ovde da te pokupim. Nema potrebe da ideš peške u tim cipelama”, istakao je. „Ako neko motri na stan, izvešće isti zaključak. Stižem za dvadeset minuta.”

To vreme iskoristila je za marširanje po stanu i uvežbavanje hladnokrvnih odlučnih pogleda u ogledalu. Takođe, to joj je pružilo šansu da se poslednji put zapita da li bi naprosto mogla pobeći od svega.

Otvorila je fioku koju je privremeno prisvojila, i neseser koji je tu ostavila. Prešla je prstom preko pisama koja je ćušnula unutra.

Bolje da veruje da ta pisma nikad neće biti otvorena, da će se ona i Eš vratiti nakon obavljenog posla - živi, zdravi i bezbedni. Pocepaće ta pisma, i prvom prilikom će naglas izgovoriti ono što je pisalo u njima, zato što neke reči ne treba da ostanu neizrečene.

300

Zvoncica&neky

Ali bolje se osećala znajući da ih je napisala, svesna da reči na papiru imaju moć i da će ljubav zablistati kroz njih.

Kad je Eš zakočio ispred kuće, izašla je napolje.

Odgovor je bio odričan. Nije mogla da ode.

U glavi je zamišljala kako ih federalci prate kroz zakrčene ulice. Možda je i Vasin poslao nekog da ih prati. Laknuće joj kad ponovo bude sama, kad se otarasi tog osećaja da joj je neko neprestano za petama. „Hoćeš malo da vežbamo?” upitala je. „Misliš, da se preslišamo?” „Ne, ne baš. Ako se previše preslišavamo, delovaće uvežbano i inscenirano.” „Treba samo da zapamtiš da imamo ono što želi.” ,,I da tebi prepustim vodstvo, jer on to očekuje. Mada mi to ide na živce.”

On joj nakratko dodirnu šaku. „Budi to što jesi. Uvuci ga u priču. To je tvoja specijalnost.” „Da, mogu to da uradim.” Nakratko je zatvorila oči. „Mislim da mogu.”

Htela je da mu kaže još nešto, bilo je toliko ličnog što je želela da mu kaže. Ali osim što su ih pratili, federalci su im instalirali i prislušne uređaje.

Zato je zadržala te reči u svojim mislima, i u srcu, dok su se vozili preko Ist Rivera. „Kad je ubiješ, otići ćemo na neko fabulozno mesto da proslavimo. Samo sam se uživela u ulogu”, dodala je kad ju je ošinuo pogledom. „Može. Šta kažeš na Bali?” „Bali?” Lajla se uspravi na sedištu. „Stvarno? Nikad nisam bila tamo.” „Ni ja, tako da smo jednaki.” „Bali. Indonezija. Obožavam indonežansku hranu. Mislim da tamo imaju i slonove.”

Izvukla je mobilni da proveri, a onda zastala. „Samo igraš ulogu ili stvarno želiš da me vodiš na Bali?” „Oboje, ako želiš.” „Onda možda negde preko zime. Moj kućepaziteljski biznis obično uspori tokom februara. Ali to nije svojstveno mom liku. Zašto bih brinula za posao kad sam upecala krupnog svetlucavog šarana? Čuvanje tuđih kuća je prevaziđena stvar. Zima je stvorena za putovanje na Bali - a mogli bismo da skoknemo i do Švajcarske, da se malo skijamo.

Naravno, moraću da budem propisno opremljena za obe destinacije. Ti ćeš se pobrinuti za to, jelda, dušo?” „Šta god poželiš, luče.” „Nadam se da bi ti bilo mrsko da ti neka žena to kaže u stvarnom životu, ali zarad moje uloge, da li bi mogao da mi središ kreditnu karticu za kupovinu u Barnisu, a po mogućstvu i u Bergdorfu? Mogla bih da kupim neke stvari, da te iznenadim. Dobra devojka voli to da radi za svog muškarca.” „Stvarno si se uživela.” „Zamišljam kako bi se Saša ponašala kad još malo odraste - znaš, moja razmažena i pohlepna junakinja vukodlačke krvi. Kejlina zakleta suparnica. Izvukla bi od tebe sve što 301

Zvoncica&neky

može, a kad joj dosadiš, bez trunke oklevanja bi ti pregrizla grkljan i nastavila dalje. Kad bih uspela da razmišljam kao ona, mogla bih ovo da izvedem.”

Lajla glasno huknu. „Mogu da razmišljam kao ona. Ja sam je stvorila. Mogu ovo da izvedem. Ti ćeš nabaciti onaj zastrašujući izgled, kao kad ti neko opasno stane na žulj, pa ćemo ovo isterati do kraja.” „Lajla, već su mi dovoljno gazili po žulju.”

Ona ga odmeri ispod oka. „Deluješ prilično smireno.” „Mogu istovremeno da igram obe uloge. Kao i što ste tiče Balija.”

Eš skrenu ka posedu, vozeći duž visokog kamenog zida, i Lajli se učini da je primetila trepćuće crveno oko sigurnosnih kamera. „Stigli smo, zar ne?” „Kapija je pravo napred. Dobro ćeš se snaći, Saša.” „Šteta što nije pun mesec.”

Kapija, koja je bila dovoljno široka da kroz nju istovremeno prođu dva automobila, svetlucala je pod popodnevnim suncem. Na sredini se nalazio reljefni prikaz grifona s mačem i štitom. Čim se automobil zaustavio, dva muškarca pojaviše se pred vratima na debelim stubovima od cigle.

Počinje, pomisli Lajla dok je Eš spuštao prozor. „Gospodine Arčere, gospođice Emerson. Molimo vas da izađete iz kola, zbog bezbednosne provere.” „Bezbednosna provera?” Lajla se tobože naduri dok je jedan od stražara otvarao suvozačeva vrata. Ozlojeđeno huknuvši, izvukla se iz kola.

Pretresli su auto od poda do krova mašući skenerima, a onda su ispod automobila zavukli nešto što je podsećalo na kameru montiranu na šipku.

Potom su otvorili haubu i gepek. „Sve je čisto. Možete ući.”

Lajla se vrati u kola, trudeći se da razmišlja kao Saša. Izvadila je ogledalce iz tašne da dotera karmin, ali joj pogled skliznu s ogledala kad je spazila deo kuće koja se nazirala među gustim krošnjama.

Kad su skrenuli u krivinu, kuća izroni pred njima u punoj veličini.

Bila je masivna i veličanstvena, u obliku obrnutog slova U, napravljenog od zlatnog kamena, sa središnjim ispupčenjem koje se izdizalo nad bočnim nosačima. Snopovi sunca odbijali su se o prozore koji posmatraču nisu dopuštali da dokuči šta se krije iza njih. Na vrhu su se nalazile tri kupole, a ispod njih tri kružna balkona.

Potom je spazila ružičnjak pun bodljikavih grmova iskićenih krupnim cvetovima, postrojenih kao pod konac preko bujnog zelenog travnjaka.

Ispred izrezbarenih dvokrilnih ulaznih vrata stražarila su dva kamena grifona s mačevima i štitovima. Oči su im, nalik otvorima na sigurnosnim kamerama, bile crvene i svetlucave. Ispred statua dežurala su još dva stražara, nepomični kao da su i sami sazdani od kamena. Lajla primeti blesak oružja kad je jedan od njih krenuo ka kolima. „Molim vas, izađite iz kola i pođite za mnom.”

302

Zvoncica&neky

Krenuli su duž staze popločane zlatnim kamenom, koja je vodila ka nečemu što je podsećalo na elegantnu baštensku kućicu. Unutra je sedeo neki muškarac, pogleda prikovanog za čitav niz monitora.

Sigurnosni punkt, shvati Lajla, gotovo se izbečivši - bar u sebi - kad je videla sve te uređaje. Šta bi samo dala da može da se poigra tim stvarčicama. „Moram da proverim sadržaj vaše tašne, gospođice Emerson.”

Ona privi tašnu uz sebe, tobože ozlojeđena. „Svi posetioci moraju da budu skenirani i pretreseni pre ulaska u kuću. Da li kod sebe imate neko oružje ili uređaj za snimanje?” „Ne.” Muškarac klimnu, pruživši ruku ka Lajlinoj tašni. Ona mu tobože nevoljno pruži tašnu, dok je neka žena prolazila kroz druga vrata noseći nešto što je podsećalo na detektore za metal koji se koriste na aerodromu. „Molim vas, podignite ruke.” „Ovo je apsurdno!” progunđa Lajla, ali ipak je posluša. „Šta to radite?” upitala je kad je muškarac iz tašne izvadio njenu višenamensku alatku, mini-bočicu sa sredstvom za dezinfekciju, WD-40 sprej i upaljač. „Ove stvari zabranjeno je unositi na posed.” Otvorio je kutiju u kojoj je držala drugi priručni materijal - dvostranu lepljivu traku, izolir-traku, pak-traku i providni selotejp.

Potom ju je zatvorio. „Ovo će vam biti vraćeno kad krenete nazad.” „Brusthalter s fišbajnom”, objavi žena koja je držala detektor. „Molim vas, dođite ovde da vas ručno pretresem.” „Molim? Eše...” „Ako ne želiš da se podvrgneš bezbednosnoj proveri, draga, možeš da sačekaš ispred kapije.” „Ali za ime božje... neću da mi opipava brusthalter!”

Bila je upozorena, pomisli, ali kad se ta prognoza obistinila, srce poče da joj lupa poput čekića. Stisnula je usne, zapiljivši se u zid, dok je žena žustro prelazila prstima preko gvozdenih fišbajna na njenom brusthalteru. „Još malo pa će tražiti da se skinem do gole kože.” „Nema potrebe za tim. Čista je”, objavi žena i krenu ka Ešu. „Gospođice Emerson, pošto se u vašoj tašni nalazi mnoštvo stvari koje ne smeju da se unose na posed, stavićemo tašnu, s kompletnim sadržajem, u naš sef, dok ne krenete nazad.”

Taman kad je Lajla krenula da se pobuni, žena povika, „Rekorder”, izvadivši olovku iz Ešovog džepa. Prezrivo se osmehnula, bacivši olovku na poslužavnik. „To je obična olovka”, procedi Lajla namrgođenog čela, ali Eš samo slegnu ramenima. „Bar sam probao.” ,,Oh? To je neka špijunska spravica?” Lajla pruži ruku, namrštivši se kad je žena sklonila poslužavnik van njenog domašaja. „Samo sam htela da vidim.” „Sve će vam biti vraćeno pre nego što krenete nazad. Sad možete da uđete u kuću.

Molim vas, pođite za mnom.”

303

Zvoncica&neky

Stražar ih izvede iz kontrolnog punkta i skrenu ka glavnom ulazu.

Dvokrilna vrata otvoriše se iznutra. Žena u strogoj crnoj uniformi klimnu glavom. „Hvala, Vilijame. Sad možeš da ih prepustiš meni. Gospodine Arčere, gospođice Emerson.”

Povukavši se za par koraka, žena se vrati u foaje koji je staklenim zidovima bio odvojen od širokog ulaznog hodnika s visokim tavanicama i centralnim stepeništem, širokim bar četiri metra, duž koga se pružalo vijugavi gelender, koji je svetlucao poput ogledala.

Negde iza toga počivao je svet umetničkih slika i skulptura. „Ja sam gospođica Karlajl. Da li je neko od vas u poslednjih dvadeset četiri sata konzumirao proizvode koji sadrže duvan?” „Ne”, odgovori Eš. „Jeste li u poslednjih dvadeset četiri sata bili u kontaktu s nekom životinjom?” „Ne.” „Jeste li u poslednjih nedelju dana patili od neke bolesti ili bili u poseti lekaru?” „Ne.” „Jeste li bili u kontaktu s decom mlađom od dvanaest godina?” „Vi to ozbiljno?” Lajla zakoluta očima, rešivši da ovog puta sama odgovori. „Ne, nismo.

Ali bili smo u kontaktu s drugim ljudskim bićima, plus i jedno s drugim. Šta je sledeće?

Analiza krvi?”

Ništa ne odgovorivši, žena iz džepa izvadi bočicu s raspršivačem. „Molim vas, ispružite ruke i okrenite dlanove. Ovo je antiseptično sredstvo, potpuno bezbedno. Gospodin Vasin se neće rukovati s vama”, nastavila je, prskajući im šake. „Molim vas, sad okrenite ruke. I nemojte previše da mu se približavate. Pokažite dužno poštovanje i dodirujte što manje stvari u kući - i ništa bez dozvole gospodina Vasina. Molim vas, pođite za mnom.”

Kad se okrenula ka staklenim panelima, oni se automatski otvoriše. Krenula je preko popločanog zlatnog poda na čijoj je sredini stajao umetak s grbom Romanovih.

Potom svi zajedno krenuše na sprat - sredinom stepeništa, kako ničije ruke ne bi mogle da dodirnu raskošni svetlucavi gelender.

Zidovi na spratu su, poput onih u prizemlju, bili prekriveni umetničkim delima. Svaka vrata pored kojih su prošli ostala su čvrsto zatvorena i svaka su imala instalirani skener.

Atmosfera više nije bila otvorena i prozračna, već donekle klaustrofobična. Kao muzej, pomisli Lajla, u kome je čuvao svoju zbirku. I zamena za dom.

Kod poslednjih vrata, Karlajlova izvadi elektronsku karticu i nagnu se unapred, postavivši oko ispred malog skenera. Taj tip bio je opasno paranoičan, pomisli Lajla, kad je u vlastitom domu instalirao uređaj za skeniranje mrežnjače. „Molim vas, smestite se ovde.” Karlajlova pokaza na dve kožne stolice s visokim naslonima, boje merloa. ,,I ostanite tu. Dobićete posluženje, a gospodin Vasin će vam se uskoro pridružiti.”

Lajla pređe pogledom preko sobe. Ruske babuške - starinske prefinjene izrade ispunjavale su čitavu jednu vitrinu. U drugoj vitrini stajale su obojene lakirane kutije.

Prozori s nijansiranim bledozlatnim oknima propuštali su blagu svetlost, otvarajući pogled na voćnjak, po svoj prilici ispunjen stablima jabuke i kruške.

304

Zvoncica&neky

Tužne oči sa sumornih portreta, sigurno promišljeno postavljenih na tom mestu, žalosno su piljile u posetioce. Lajla nije mogla da potisne osećaj nelagodnosti, pa čak i deprešije, zbog tih pogleda.

U središtu sobe stajala je velika stolica. Svetlucavi kožni tapacir bio je za nekoliko nijansi tamniji nego na ostalim, a naslon viši, s masivnim ramom od rezbarenog drveta.

Stolica je takođe bila izdignuta u odnosu na ostale, primetila je, postavljena na nogarima u obliku grifona.

Njegov presto, zaključila je, mesto koje ga ispunjava osećanjem moći. Ali rekla je samo: „Fantastična kuća. Još grandioznija od vaše porodične rezidencije u Konektikatu.” „Rešio je da se poigra s nama u velikom stilu. I da nas natera da ga čekamo.” „Polako, Eše, ne gubi nerve. Obećao si.” „Ne volim takve igre”, progunđa on, samo nekoliko sekundi pre nego što se vrata otvoriše. Karlajlova kroči unutra, uvevši još jednu uniformisanu ženu, koja je gurala kolica s ljupkim čajnim servisom s kobaltnoplavim šarama na beloj podlozi. Pored servisa je stajao tanjir sa kolačićima, dekorisan sićušnim komadima voća, i činija s blistavozelenim grožđem.

Umesto salveta, tu je bila staklena posuda sa zasebnim servijetama, na kojima je bio utisnut žig u obliku grifona. „Čaj s jasminom, mešavina koja se pravi specijalno za gospodina Vasina. Videćete, ima divno osvežavajuće dejstvo. Grožđe je organsko, uzgaja se ovde na posedu. Ovo ovde su tradicionalni ruski, liciderski kolači. Izvolite, poslužite se. Gospodin Vasin će stići svakog časa.” „Izgledaju izvrsno. Čajni servis je takođe prelep.”

Karlajlova nije ni pokušala da se osmehne. „To je ruski porcelan, veoma star.” ,,Oh. Biću pažljiva.” Sačekavši da se Karlajlova i servirka udalje, Lajla zakoluta očima. „Nije lepo da pred čoveka izneseš posluženje i da ga onda tako isprepadaš da ne sme ništa da pipne.” Dok je govorila, stavila je male cediljke preko šolja i podigla čajnik. „Neću prokleti čaj.” „Ja hoću. Baš lepo miriše. Videćeš, Eše, naše strpljenje će se isplatiti. Kad se otarasiš tog glupavog jajeta koje nam je stvorilo toliko problema, možemo da krenemo na naše malo putovanje.”

Nestašno se osmehnula. „Videćeš, tvoje strpljenje će biti nagrađeno. Opusti se, dušo.

Uzmi jedan kolačić.”

Kada je Eš namrgođeno odmahnuo glavom, ona nehajno slegnu ramenima i gricnu jedan medenjak. „Ne smem da pojedem više od jednog ako hoću lepo da izgledam u novom bikiniju. Možemo li da iznajmimo jahtu? Znaš, u novinama stalno gledam kako se slavne ličnosti i članovi kraljevskih porodica provode na ogromnim belim jahtama. I ja bih volela to da isprobam... mislim, da putujem na jahti. Hoćeš li mi to omogućiti?” „Šta god poželiš.”

Mada je dosada koja je izbijala iz Ešovog glasa bila teška poput kamena, Lajlino lice zablista. „Tako si dobar prema meni. Čim se vratimo kući, i ja ću biti dobra prema tebi. Šta kažeš na...”

305

Zvoncica&neky

Naprasno je zaćutala, primetivši kako se deo zida pomera u stranu. Tajna vrata, shvatila je, vešto prikrivena gipsanim ukrasima.

I tada najzad ugleda Nikolaja Vasina.

Kao avet, bila je prva stvar koja joj je prošla kroz glavu. Ostaci nekadašnje filmske lepote i dalje su bili prisutni, ali sad je delovao kao ispijena ljuštura. Imao je grivu bele kose, tako bujne i guste za to mršavo lice da se činilo da će mu se vrat slomiti pod njenom težinom. Oči iznad upalih obraza bile su izrazito crne, toliko u kontrastu s bledom kožom da se činilo kao da plamte.

Poput Eša, na sebi je imao elegantno odelo, tamnobež, s prslukom i kravatom identične nijanse.

Krajnji rezultat bio je praktično bezbojan, izuzev tih prodornih crnih očiju, i, pomisli Lajla, krajnje promišljen.

Broš u obliku grifona ukrašen sićušnim dijamantima svetlucao mu je na reveru. Oko tanušnog koščatog ručnog zgloba nosio je zlatni sat. „Gospođice Emerson, gospodine Arčere, dobro došli u moj dom. Oprostite, ali nemam naviku da se rukujem.”

Kad je čula njegov glas, kao šapat paukovih nožica koje klize preko svile, jeza joj zastruja uz kičmu.

Da, svaki detalj bio je krajnje promišljen.

Seo je na fotelju i spustio šake na masivne naslone. „Kad sam bio dete, naša kuvarica je uvek servirala prjanike uz čaj.” „Izvrsni su.” Lajla podiže tanjir. „Želite li da se poslužite?”

On odmahnu rukom. „Ja se pridržavam makrobiotičke ishrane. Ali volim da ugodim gostima.” „Hvala vam”, odgovori Lajla dok je Eš nepomično sedeo, utonuo u kamenu tišinu. „Imate divnu kuću i toliko prelepih stvari - mada smo mi, naravno, videli samo delić. Koliko primećujem, sakupljate babuške. Tako su ljupke.” „To su matrjoške”, ispravi je on. „Stara ruska tradicija. Ljudi treba da poštuju svoje korene.” „Obožavam stvari koje se rasklapaju. Zato što sam radoznala i volim da vidim šta se krije unutra.” „Počeo sam da ih sakupljam još kao dete. Te matrojške i one lakirane kutije, to su stvari koje su podstakle moju kolekcionarsku strast i zato ih čuvam u svom privatnom dnevnom boravku.” „Da, to su vaše intimne dragocenosti. Mogu li izbliza da ih pogledam?”

Vasin velikodušno ispruži ruku.

Lajla ustade i priđe vitrini. „Nikad nisam videla tako prefinjene... matrjoške. Naravno, uglavnom sam viđala one lutkice koje se prodaju kao suveniri, ali... oh!” Osvrnula se ka njemu, obazrivo uperivši prst ka staklu t ako da ništa ne dodirne. „Je li ovo carska porodica?

Nikolaj, Aleksandra i njihova deca?” „Da. Imate oštro oko.”

306

Zvoncica&neky

„Strašno je što su tako završili. Bilo je to tako brutalno, naročito zbog dece. Mislila sam da su svi bili postrojeni i streljani, što je dovoljno užasno, ali kad je Eš pronašao ono... mislim, nedavno sam pročitala neke istorijske prikaze o tome šta se desilo. Ne shvatam kako je neko mogao da bude tako okrutan i brutalan prema deci.” ,,U njihovim venama tekla j e carska krv. To je boljševicima bilo dovoljno.” ,,I oni su se možda igrali ovakvim lutkicama... mislim, ta deca. Sakupljali ih, poput vas.

To je još jedna od stvari koje vas povezuju s njima.” „Baš tako. Ali vi više volite kamenčiće.” „Oprostite?” „Po jedan kamenčić sa svakog mesta koje ste posetili, još od ranog detinjstva. Kamenčić ili oblutak?” „Da... tako je. Tako sam mogla da sa sobom ponesem nešto kad kucne čas za novu selidbu. Moja majka ih danas čuva u tegli. Otkud vi znate za to?” „Trudim se da što bolje upoznam svoje goste i njihova interesovanja. Što se vas tiče”, nastavi Vasin, okrenuvši se ka Ešu, „vi ste oduvek bili usredsređeni na umetnost. Možda ste nekad voleli autiće i ostale igračke za dečake, ali niste pronašli za shodno da sačuvate bilo šta od tih stvari. Ali umetnost - vaša umetnost i dela drugih umetnika koja uspevaju da izmame vašu reakciju - to su za vas stvari koje vredi posedovati.”

Spojio je vrhove izduženih koščatih prstiju čekajući Ešov odgovor, ali on je i dalje ćutao. ,,U svojoj zbirci imam nekoliko vaših dela. Jednu sliku iz ranog perioda, zove se Oluja.

Gradski pejzaž, s kulom koja štrči nebu pod oblake, iznad svega ostalog, a na najvišem prozoru stoji neka žena.”

Dok je govorio, spojio je prste ispred sebe, kao da pravi simboličnu zašiljenu kulu. „Na nebu besni oluja - izvanredan kolorit, koji ostavlja utisak snage i dubine. Munje sevaju kroz oblake stvarajući čudnu nadzemaljsku atmosferu. Sve se kreće i vrtloži. Čovek bi na prvi pogled mogao pomisliti da je ta žena, izvanredne lepote, obučena u devičanski belu odeću, zatočena u toj kuli, kao žrtva oluje koja besni oko nje. A onda, kad malo bolje pogledate, shvatate da ona upravlja tom olujom.” „Nije baš tako. Ona je oluja.” „Ah.” Osmeh zaigra na Vasinovim usnama. „Očaran sam vašim shvatanjem ženskog obličja - tela, uma, duha. Imam još jedno vaše delo, koje sam n edavno nabavio. Napravljeno ugljenom, s atmosferom koja odiše radošću, radošću usled moći oličenoj u ženi koja stoji na polju obasjanom mesečinom svirajući violinu. Ta slika me tera da se zapitam koga - ili šta njena muzika treba da prizove?”

Portret iz Oliverovog stana, pomisli Lajla, naprasno se umirivši. „To zna samo ona”, odgovori Eš ledenim glasom. ,,U tome je poenta. Analiza mojih dela neće vam doneti to što želite.” „Ali ipak je zabavno. Znate, ja retko primam goste, a još rede one koji dele moja interesovanja.” „Zajednički interes je druga stvar.”

307

Zvoncica&neky

„Da, tu postoji suptilna razlika. Ali mi takođe delimo svest o važnosti porodične loze i krvnih veza, znamo da su to stvari koje treba da poštujemo, da im se klanjamo, da ih čuvamo.” „Porodica i krvna loza su dva različita pojma.”

Vasin raširi ruke. „Vi imate jedinstvenu porodičnu... situaciju. Za mnoge od nas, i za mene lično, porodica je isto što i krvna loza. Mi razumemo tragediju, gubitak, potrebu za uspostavljanjem ravnoteže, da tako kažemo. Moja porodica pobijena je samo zato što je bila nadmoćna, zato što se nalazila iznad ostalih. Zato što je bila predodređena da vlada. Mali i beznačajni ljudi uvek će napadati moć i privilegovanost, pozivajući se na neki uzvišeni cilj.

Ali iza toga počiva čista pohlepa. Kakva god uzvišena opravdanja ljudi navodili da bi započeli ratove i revolucije, na kraju se uvek ispostavlja da oni to rade samo zato što žele da prigrabe nečiju moć.” „Zato ste se zatvorili u ovu tvrđavu, da se zaštitite od pohlepnih ljudi?” „Vaša gospa je mudro odlučila da ostane u svojoj kuli.” „Ali po cenu samoće”, ubaci se Lajla. „Po cenu izolovanosti od sveta? Na mestu odakle može da ga posmatra, ali ne i da bude deo njega. Strašno je biti tako usamljen.” „Vi ste, duboko u sebi, jedna romantična duša”, zaključi Vasin. „Ljudi nisu jedino društvo koje postoji na ovom svetu. Kao što rekoh, retko imam goste, pa ću vam pokazati neke od stvari koje obitavaju sa mnom, u čijem se društvu najbolje osećam. Potom možemo da pređemo na posao.”

Ustao je i ispružio ruku. „Samo trenutak, molim vas.”

Vratio se do skrivenih vrata. Još jedno skeniranje mrežnjače, shvati Lajla. Nije primetila uređaj ispod ukrasa na zidu. „Gosti retko dolaze u moj dom”, nastavi Vasin, „a još ređe dobijaju šansu da kroče kroz ova vrata. Ali nakon što to učinite, mislim da ćemo bolje r azumeti jedni druge i posao zbog koga smo se našli.” Izmakao se u stranu i pružio ruku. „Izvolite.”

Eš priđe vratima, obazrivo zastavši ispred Lajle, kako bi proverio šta se nalazi unutra.

Potom, osmotrivši Vasinovo zadovoljno lice, uze Lajlu za ruku i uvede je u prostoriju.

Zlatna svetlost probijala se kroz zasenčene prozore, raskošna i fluidna, obasjavajući Vasinovu zbirku. Unutar staklenih zidova, ostrva i kula, obitavao je blistavi, iskričavi i svetlucavi Faberžeov svet.

Vitrine sa satovima, kutijama, nakitom, činijama, čuturama. Pažljivo raspoređeni eksponati, u skladu s vrstom i kategorijom.

Nije primetila nijedna vrata osim onih kroz koja su ušli, i mada je tavanica bila visoka, a podovi popločani blistavobelim mermerom, imala je utisak da se obrela u pozlaćenoj i bezdušnoj Aladinovoj pećini. „Od svih zbirki koje sam prikupio, ova me ispunjava najvećim ponosom. Da nije bilo Romanovih, Faberže bi ostatak života proveo stvarajući dražesne ukrase za plemiće i imućne građane, možda čak i za prost narod. Naravno, umetnici koji su ovo stvorili, Faberže lično i njegov veliki majstor Perhin, zaslužuju apsolutno priznanje za svoju viziju i veštinu, pa čak i za rizik kome su morali da se izlože da bi jednu relativno uspešnu juvelirsku radionicu pretvorili u umetničku imperiju. Ali bez pokroviteljstva carske porodice, bez 308

Zvoncica&neky

Romanovih, većina ovih stvari nikad ne bi nastala. A ono što bi bilo stvoreno svelo bi se na puku fusnotu u istoriji umetnosti.”

Na stotine eksponata - štaviše, na hiljade, pomisli Lajla. Od sićušnih prazničnih jaja posutih šarenim perlicama do prefinjenih čajnih servisa, nečega što je ličilo na pribor za piknik, pobedničkih pehara, vaza, još jedne vitrine u kojoj su stajale samo životinjske figurice. „Zadivljujuće. Tek sada shvatam raspon njihove vizije i majstorstva - takva raznolikost na jednom mestu. Zadivljujuće”, ponovi Lajla. „Sigurno su vam trebale godine da sakupite sve ovo.” „Sakupljam ih još od detinjstva”, potvrdi Vasin. „Vidim da vam se sviđaju satovi”, primetio je, krenuvši ka njoj, ali zadržavši pristojnu distancu. „Vidite, taj lepezasti oblik, tako primeren za radni sto ili za policu iznad kamina, prozirnost emajla, blaga a opet raskošna narandžasta boja. Onda ti detalji - zlatne rozete u donjim uglovima, ruža usečena na dijamantskoj borduri. A ovo ovde, to je delo istog majstora, Perhina. Krajnje jednostavan elegantan sat kružnog oblika, bledoplave boje, sa izrezbarenim obodom.” „Svi su lepi.” I zarobljeni, što umetnost nikad ne bi smela da bude, dostupni samo njegovim očima, i očima onih kojima dopusti pristup u svoje svetilište. „Sve ovo su antikviteti? Neki deluju prilično savremeno.” „Svi eksponati su stari. U svojoj zbirci ne želim stvari koje bilo ko može da kupi pomoću kreditne kartice.” „Svi su podešeni na ponoć.” „Da, na ponoć, kad su krvnici zarobili carsku porodicu. To bi bio apsolutni kraj da Anastasija nije uspela da pobegne.”

Lajla ga razrogačeno pogleda. „Ali zar nisu dokazali da je i ona pogubljena, zajedno sa ostatkom porodice? One DNK analize i...” „To su laži.” Vasin ozlojeđeno odmahnu rukom kao sekirom. „Boljševici su stalno lagali.

Ja sam poslednji od loze Romanovih - poslednji u čijim venama teče krv Nikolaja i Aleksandre, preko njihove kćeri, i preko mog oca, sve do mene, kao poslednjeg izdanka. Ono što je pripadalo njima sada s punim pravom pripada meni.” „Ali zašto ovde?”, upita Eš. „Zašto svoju zbirku ne smestite u Rusiju?” „Rusija nije ono što je nekad bila, niti će ikada više biti. Stvaram vlastiti svet i živim u njemu onako kako sam odaberem.”

Vasin krenu ka sledećoj vitrini. „Ovde stoje eksponati koje definišem kao praktični luksuz. Recimo, ovaj operski dvogled od zlata i dijamanata, kutija za šibice napravljena od jaspisa i optočena zlatom, emajlirani obeleživač za knjige - savršenstvo oblika, tamnozelena gled. I naravno, bočice za parfeme, evo ovde. Svaka od njih predstavlja umetničko slavlje, gozbu za oči.” „Poznajete svaki komad?” začudi se Lajla. „Ja bih se izgubila u takvom mnoštvu.” „Poznajem ono što je moje”, hladno odgovori Vasin. „Čovek nešto može da prisvoji a da nije svestan šta ima, ali ne može da poseduje neku stvar ako je ne poznaje. Ja poznajem ono što je moje.”

309

Zvoncica&neky

Naglo se okrenuo, ustremivši se ka velikoj staklenoj vitrini u središtu prostorije. Unutra se nalazilo osam belih postolja. Na jednom je stajala stvar koju je Lajla, na osnovu opisa koje je čitala, prepoznala kao Neseser jaje. Zlatno, iskričavo, prefinjeno - i otvoreno tako da posmatrač može da vidi unutra dijamantima optočen pribor za manikir.

Pružila je ruku i stegla Ešovu šaku, gledajući pravo u Vasinove oči. „Izgubljena carska jaja. Imate tri.” „Uskoro ću nabaviti i četvrto. A jednog dana ću imati sve.”

310

Zvoncica&neky

29 „Kokoška s priveskom od safira”, započe Vasin. U glasu mu je zamorio prizvuk gotovo religijskog obožavanja, kao kod ljudi koji izgovaraju molitvu. „Potiče iz 1886. godine. Zlatna kokoška, ukrašena dijamantima sečenim u obliku ruže, koja u kljunu - kao privezak - drži jaje od safira. Čini se da ga je upravo podigla iz gnezda. Kao što vidite, iznenađenje je sićušno pile od zlata i dijamanata koje se tek izleglo.” „Zapanjujuće”, promrmlja Lajla. Bilo joj je lako da to kaže, jer je to stvarno mislila. „Do najsitnijeg detalja.” „Što se tiče samog jajeta”, nastavi Vasin, pogleda prikovanog za svoje privatno blago, ,,u pitanju nije samo oblik već i simbol. Simbol života i ponovnog rođenja.” „Odatle tradicija ukrašavanja jaja za Uskrs, kao čin u slavu vaskrsenja.” „Šarmantna praksa, svakako, ali to svako može da uradi. Međutim, Romanovi - moja krvna loza - bili su ti koji su tu jednostavnu tradiciju pretvorili u vrhunsku umetnost.” „Zaboravljate na umetnika”, dodade Eš. „Ne, nipošto. Ali kao što sam rekao, carska vizija i pokroviteljstvo omogućili su umetniku da stvara. Sve ovo, sve što ovde vidite, treba pripisati u zaslugu mojoj porodici.” „Svaki komad je fantastičan. Čak su i šarke savršene. Šta je ovo?”, upita Lajla, pažljivo pokazavši na drugo jaje. „Ne mogu da ga prepoznam.” „To je takozvano Purpurno jaje, iz sledeće godine. Ponovo ukrašeno dijamantima sečenim u obliku ruže, a tu su još i biseri, smaragdi i rubini. Unutra se skriva iznenađenje u obliku srca, ram napravljen od crvenog, zelenog i belog emajla, ukrašen biserima i rozetama od dijamanata. Kao što vidite, kad se rasklopi, ram poprima oblik deteline sa tri lista. Na svakom listu nalazi se minijaturni portret, akvarel na slonovači. Nikolaj, Aleksandra i Olga, njihovo prvo dete.” ,,A ovo je Neseser jaje. Njega sam dobro proučila”, ubaci se Lajla. „Iznenađenje je pribor za manikir. Sve što sam pročitala bilo je zasnovano na pukim spekulacijama. Ali... šta god da sam pročitala ne može da se meri s ovim što vidim.” „Koga ste ubili da se domognete toga?”, zapita Eš.

Vasin se samo osmehnu. „Nije bilo neophodno da bilo koga ubijem. Kokoška je bila ukradena, potom upotrebljena kao mito za izlaz iz Poljske, za bekstvo od Hitlerovog holokausta. Ali porodica dotičnog lopova ipak je završila u logoru, gde su svi umrli.” „Strašno”, tiho prozbori Lajla. „Istorija se piše krvlju”, jednostavno odgovori Vasin. „Čovek koji je izdao tu porodicu da bi se domogao jajeta kasnije je bio diskretno ubeđen da mi ga proda, umesto da rizikuje da istina o njegovom nedelu procuri u javnost.” ,,A Purpurno jaje - ponovo lopovi. Imali su sreće da ga se dočepaju, ali vreme nije moglo da spere ljagu krade s njihove krvne loze”, rekao je. „Platili su za svoje nedelo kad je njihov sin jedinac doživeo tragičnu nesreću. Nakon toga sam uspeo da ih nagovorim da mi prodaju jaje i da tako speru ljagu sa svog imena.” „Vi ste naložili ubistvo”, reče Eš. „To je isto kao da ste ga lično ubili.”

311

Zvoncica&neky

Vasinovo lice ostade ravnodušno. Lajli se učini da je na njemu čak nazrela plamsaj pritajenog zadovoljstva. „Čovek plaća za obrok u finom restoranu, ali nije odgovoran za posudu u kojoj se taj obrok priprema.”

Lajla spusti šaku na Ešovu mišicu, kao da je htela da umiri njegov temperament. Ali to je zapravo učinila zato što je osetila neumoljivu potrebu da ga dodirne. „Neseser jaje takođe je ukradeno, a kasnije ga je kupio čovek koji je umeo da prepozna njegovu vrednost i lepotu, ali ono je potom, usled nehajnosti, završilo u tuđim rukama. I njega sam uspeo da dobijem, ponovo putem diskretnog ubeđivanja i poštene isplate.”

Zagledao se u svetlucava jaja, a potom se osvrnuo po sobi, sa izrazom plamtećeg zadovoljstva. „Sad idemo nazad, da se dogovorimo oko poštene isplate.” „Ne želim vaš novac.” „Čak ni imućnom čoveku novac nije naodmet.” „Moj brat je mrtav.” „Da, nesrećan gubitak”, reče Vasin naglo ustuknuvši. „Molim vas da imate u vidu da ne smete da mi prilazite niti da pravite preteče pokrete. U slučaju da to uradite...” Iz džepa je izvukao mali tejzer. „Moraću da se zaštitim. Osim toga, ova soba se nalazi pod neprestanim nadzorom. Moji telohranitelji će upasti unutra na najmanji znak pretnje, s daleko... efikasnijim oružjem.” „Nisam došao da pretim. Niti sam došao zbog novca.” „Onda da sednemo, kao civilizovani ljudi, i popričamo zbog čega ste došli.” „Hajde da sednemo, Eše”, reče Lajla umiljatim glasom, pomazivši ga po ruci. „Nema svrhe da se uzrujavaš. Treba da popričamo. Zato smo došli. Ti, ja i Bali, sećaš se? Važi?”

Na trenutak je pomislila da će se otrgnuti od nje, da će se obrušiti na Vasina i okončati čitavu stvar. Ali on klimnu glavom i krenu s njom.

Ispustila je uzdah olakšanja dok su se vraćali u dnevni boravak.

Neko je u međuvremenu sklonio poslužavnike i čajni servis. Umesto toga, na stolu je sad stajala otvorena flaša barola i dve čaše. „Izvolite, poslužite se.” Vasin se smesti na svoju fotelju dok su se vrata skrivene riznice zatvarala iza njegovih leđa. „Vi možda znate, a možda i ne, da je vaš brat - ili, da budem precizniji, polubrat - pre nekoliko meseci sedeo na istom mestu na kom vi sada sedite.

Obavili smo iscrpne pregovore i bio sam uveren da smo postigli sporazum.”

Vasin nasloni šake na kolena i nagnu se ka njima, lica iskrivljenog od ledenog gneva. „Imali smo dogovor.”

Ponovo se zavalio na naslon, a lice mu se donekle opusti. „Ponudio sam mu isto što nameravam da ponudim i vama - i on je u to vreme pristao na pogodbu. Bio sam strašno razočaran kad je malo kasnije pokušao da mi iznudi veću svotu. Doduše, to nije trebalo da me iznenadi. Priznaćete da on nije bio naročito pouzdan čovek. A ja sam bio u zanosu, možda čak i preteranom zanosu, zbog pomisli da ću uskoro dobiti Anđeosku kočiju.” ,,I Neseser”, dodade Eš. „Od njega ste saznali da može da vam nabavi oba. Nije se držao pogodbe, ali niste ni vi, Vasine, jer ste unajmili Kapelija da vam nabavi Neseser jaje.”

Zavaljen na naslon, Vasin ispruži šake i zalupka vrhovima prstiju, zureći pravo u njih svojim vranim očima. „Informacije o Neseser jajetu dobio sam nedugo nakon susreta s vašim 312

Zvoncica&neky

bratom. Nije bilo svrhe da idem preko posrednika ako sam mogao lično da ugovorim kupovinu. Ponuda za Anđeosku kočiju ostala je nepromenjena.” „Bio je izbačen iz igre pa je podigao ulog. A žena? Njegova devojka? Ona je bila kolateralna šteta?” „Njih dvoje su bili partneri, oboje su tako rekli. Baš kao i vas dvoje, rekao bih. Tragično je što su tako završili. Koliko sam čuo, smrt je nastupila usled predoziranja alkoholom i narkoticima. Možda se posvađao sa svojim dobavljačem, sa osobom koja mu je nabavljala te pilule koje je tako nesmotreno koristio, pa su se stvari otrgle kontroli.” ,,A Vini?” „Ah, stari ujak. Još jedna tragedija. On je, po svemu sudeći, bio potpuno nedužan.

Njegova smrt bila je izlišna i nepotrebna. Treba da imate u vidu da smrt tih ljudi meni ništa nije donela. Ja sam biznismen. Nemam razloga da se upuštam u poduhvate od koje nemam nikakve koristi.”

Eš se nagnu ka njemu. „Džej Medok.”

Nešto zatitra u Vasinovim očima, ali Lajla nije mogla da ustanovi da li je to bila iznenađenost ili ozlojeđenost. „Zamoliću vas da budete određeniji.” „Ona je ubila Sejdž Kendal, mog brata, Vinija, a pre nekoliko dana i Kapelija.” „Kakve to veze ima sa mnom?” „Ona radi za vas. Došao sam ovde, na vašu teritoriju”, procedi Eš, pre nego što je Vasin stigao da progovori. „Imam to što želite. Ali nećete ga dobiti ako me lažete i vređate.” „Uveravam vas da nikom nisam naredio da ubije vašeg brata, njegovu devojku i ujaka.” ,,A Kapelija?” „On vama ništa ne znači, a ni meni. Oliveru sam ponudio četrdeset miliona dolara da mi isporuči ta dva jajeta, dvadeset po komadu. Pošto sam jedno uspeo sam da nabavim, ostala je ponuda za dvadeset miliona. Tražio je kaparu - deset procenata. Dao sam mu novac, na poverenje. Sklopili smo pogodbu, on je uzeo kaparu, a onda pokušao da udvostruči ugovoren iznos. Njega je ubila vlastita pohlepa, gospodine Arčere, a ne ja.” „Njega je ubila Džej Medok. A ona je na vašem platnom spisku.” „Na mojim platnim spiskovima ima na stotine ljudi. Ja teško mogu da budem odgovoran za njihove zločine i nesmotrenost.” „Vi ste je poslali da sredi Vinija.” „Ja sam je zadužio da razgovara s Vinsentom Tartelijem, da ustanovi da li je njemu poznato gde se nalazi moje - i ponavljam, moje vlasništvo. Odatle svakako ne proističe da sam je poslao da bilo koga sredi.” „Ali on je ipak mrtav, a Faberžeova kutija koju je uzela iz njegove antikvarnice sad se nalazi u vašoj zbirci.” „To sam dobio na poklon od osobe koja radi za mene. Nisam odgovoran za to kako je ona nabavila tu kutiju.” „Takođe je napala i Lajlu, preteći joj nožem. Čak ju je i posekla.”

Vasin je bio iznenađen tim saznanjem, shvati Lajla, jer mu se usne momentalno stisnuše. Dakle, Medokova svom poslodavcu nije prenosila baš sve detalje.

313

Zvoncica&neky

„Žao mi je što to čujem. Neki saradnici su previše revnosni. Nadam se da vas nije ozbiljno povredila.” „Priznajem da me je više prestravila nego povredila.” Lajla dopusti svom glasu da blago zadrhti. „Ali da nisam uspela da se otrgnem i pobegnem... ta žena je opasna, gospodine Vasin. Bila je ubeđena da znam gde se nalazi to jaje, mada ja nisam imala pojma o tome.

Rekla je da niko ne mora da sazna da sam joj rekla, da će ga samo uzeti i nestati, ali... bila sam tako prestravljena, mislila sam da će me ubiti. Eše...” „Smiri se.” On brižno spusti svoju šaku preko njene. „Više te nikad neće pipnuti.” ,,I dalje drhtim kad se setim toga.” Nasula je čašu vina, postaravši se da Vasin primeti kako joj ruke drhte. „Eš me je posle toga odveo u Italiju, na nekoliko dana, ali sam i dalje tako prestravljena da ne smem da izađem na ulicu. Čak i kad sam kod kuće... znate, skoro je zvala i pretila. Sad ne smem da se javim čak ni na telefon jer je rekla da će me ubiti. Da to za nju više nije samo posao, već lična stvar.” „Smiri se. Znaš da sam ti obećao da ćemo staviti tačku na to.” „Žao mi je što vam moja saradnica priređuje takve neprijatnosti.” Boja se donekle vratila na Vasinovo lice, bledunjavo rumenilo koje je ukazivalo na rastući bes. „Ali ponovo moram da kažem da ja nisam odgovoran za njene postupke. Kako bismo izbegli dalje neprijatnosti, spreman sam da vam ponudim isto što sam ponudio Oliveru. Dvadeset miliona.” „Možete da mi ponudite i deset puta više, ali neću prihvatiti.” „Eše, možda bi trebalo...” „Ne!” brecnu se on. „To je moj način, Lajla! Odlučio sam da ovo obavim na svoj način!” „Mogu li da pitam kako izgleda taj vaš način?” upita Vasin. „Prvo mi dopustite da nešto razjasnim. Ako vaš posed ne napustimo nepovređeni, i sa sklopljenom pogodbom, ovlastio sam svog zastupnika da momentalno lansira saopštenje za javnost. Točkici su već počeli da se okreću, i kako smo već izgubili previše vremena, ako se ne javim svom zastupniku za...” - bacio je pogled na sat - „tačno dvadeset dva minuta, moje instrukcije će biti sprovedene.” „Na kakvo saopštenje mislite?” „Saopštenje o otkriću izgubljenog carskog jajeta koje je moj brat otkupio u ime antikvarnice Vinsenta Tartelija. Naravno, u saopštenju će biti pomenuto da su vodeći eksperti u tom polju potvrdili autentičnost jajeta, koja je potkrepljena i odgovarajućim dokumentima. Jaje će istog časa biti p rebačeno na sigurnu lokaciju i donirano muzeju Metropoliten - kao trajna pozajmica porodice Arčer. „Ali ja ne želim to usrano jaje!”, prasnu Eš. „Što se mene tiče, ono je prokleto. Ako ga želite, prihvatite moju cenu. Ili nastavite po svom i pokušajte da ga ukradete iz Metropolitena. Kako god bilo, to više neće biti moj problem.” „A šta je vaša cena ako nije novac?” „Džej Medok!”

Vasin se tiho zacereka. „Mislite da možete da je predate policiji? Da će je oni dovoljno pritisnuti da im izruči dokaze protiv mene?” „Ne želim da je predam policiji. Hoću da je vidim mrtvu!” ,,Oh, Eše!”

314

Zvoncica&neky

„Prestani. Već smo prošli kroz to. Dokle god je živa, ona predstavlja pretnju. To ti je i sama rekla, zar ne? Da je ovo za nju sada lično. Ona je plaćeni ubica i planira da te ubije. Već je ubila mog brata.” Eš se razjareno okrenu ka Vasinu. „A šta su panduri uradili? Okomili se na mene, počeli su da šikaniraju Lajlu. Prvo su zaključili da se radi o ubistvu i samoubistvu, potom da je u pitanju svađa sa narko-dilerom. Čitava moja porodica trpi zbog toga. Onda je na red došao i Vini, koji nikad mrava nije zgazio. A panduri? Oni sumnjaju da sam ja upleten u to, da smo oboje upleteni. I zato sam rešio da ih oteram u tri krasne. Ako želite to jaje, vaše je ako mi izručite Džej Medok.” „Očekujete da poverujem da biste vi bili u stanju da počinite hladnokrvno ubistvo?” „Hladnokrvnu pravdu. Ja štitim ono što je moje. Svoju porodicu, i Lajlu. Platiće zato što se drznula da digne ruku na moju ženu. I neće dobiti priliku da to ponovo učini.” ,,Oh, dušo!” Lajla ovog puta pokuša da joj glas zazvuči drhtavo, ali ne naročito uspešno. ,,S tobom se osećam tako bezbedno, tako posebno.” „Niko ne sme da dira ono što je moje!”, procedi Eš. „Hoću pravdu za svoju porodicu. A vas to ništa ne košta.” „Sasvim suprotno. To bi me koštalo veoma korisne saradnice.” „Imate na stotine saradnika”, podseti ga Eš. „Možete da imate i više. Ona je obična gadura”, nastavi, oslonivši se na Lajlinu improvizaciju, „koja se ne bi libila da vam ukrade to jaje ispred nosa, samo da je Lajla znala gde sam ga sakrio.”

Eš izvadi fotografiju iz džepa i spusti je na sto između njih. „To je slikano u mom stanu što možete lako da proverite, jer je ta gadura bila unutra. Naravno, jaje više nije tamo već na mestu gde niko ne može da ga pronađe.

Sat otkucava, Vasine. Prihvatite pogodbu ili odlazimo. Uskoro ćete moći da vidite to jaje u Metropolitenu, zajedno sa ostalim turistima.”

Vasin izvuče bele rukavice iz džepa i stavi ih na šake pre nego što je podigao fotografiju.

Boja mu zapljusnu lice, nešto nalik munjevitoj divljoj radosti, dok je posmatrao fotografiju Anđeoske kočije. „Vidite ovaj detalj? Ovo ovde?” Eš baci još jednu fotografiju. „Iznenađenje.” „Ah! Sat! Da, baš kao što sam i mislio. Maestralno, i više od toga. Čudesno umetničko delo. Ovo je stvoreno za moju porodičnu lozu. To pripada meni.” „Dajte mi tu ženu i biće vaše. Ja imam dovoljno novca. Imam posao koji me ispunjava. I ženu koju volim. Nedostaje mi samo pravda. To je ono što želim. Dajte mi to što želim, a ja ću vama dati ono što vi želite. Ona je sve uprskala. Da nije sjebala stvari s Oliverom, to jaje bi već bilo vaše. Dobili biste ga za avans. Umesto toga, panduri sad imaju njen snimak s Vinijevih sigurnosnih kamera, i Lajlinu izjavu o napadu. Veoma brzo će shvatiti da ste povezani s njom, ako već nisu. Ona mora da plati za smrt mog brata. Ako se to ne desi, ostaćete praznih šaka. Zgrabiću čekić i smrskati prokleto jaje pre nego što dospe u vaše ruke.” „Prestani, Eše! Obećao si da nećeš to da uradiš! Neće on to da uradi!” Glumeći paniku, Lajla molećivo ispruži ruke ka Vasinu. „Neće. Samo je uzrujan. Krivi sebe za ono što se desilo Oliveru.” „Dođavola, Lajla!” „Smiri se, dušo! Znate, on to mora da okonča, da sredi stvari. A onda...”

315

Zvoncica&neky

,,A vi, gospođice Emerson? Vi podržavate njegovo viđenje pravde?” „Ja, ovaj...” Lajla se ugrize za usnu. „On mora da pronađe mir”, pomirljivo reče. ,,A ja... ja ne mogu zauvek da živim u strahu da će ona odnekud da iskoči. Kad god zatvorim oči...

Znate, kad se ovo završi, planirali smo da negde otputujemo. Prvo na Bali, a onda, možda... ne znam ni sama... gde god poželimo. Njemu treba da pronađe mir, a meni da se osećam bezbedno.”

Njen svetlucavi šaran, podseti se, pruživši ruku ka Ešu. „Ja želim ono što Eš želi, šta god to bilo. A on želi ono što ja želim. Mislim, ja imam karijeru, a on veruje u mene. Je li tako, dušo? Investiraće u mene, možda čak sklopim ugovor za snimanje filma. Pun mesec bi mogao da stane rame uz rame sa sagama Sumrak i Igre gladi.” „Ali ruke će vam biti krvave.” „Ne!” Ona užasnuto poskoči, razrogačenih očiju. „Ja ništa ne bih učinila. Ja sam samo... ja sam s Ešom. Ta žena je pokušala da me povredi. Ne ž elim više da živim zatvorena između četiri zida. Bez uvrede, ali ja stvarno ne želim da živim kao vi, gospodine Vasin, da nigde ne izlazim, da se ne zabavljam, da se ne viđam s ljudima, da ne posećujem nova mesta. Vi biste dobili to što želite, a Eš bi dobio ono što mu je potrebno. Svi bismo bili... srećni i zadovoljni.” „Kad bih pristao, kako biste to obavili?”

Eš se zagleda u svoje šake - snažne umetničke šake - a onda ponovo u Vasinove oči, pruživši mu prećutan ali savršeno jasan odgovor. Lajla munjevito skrenu pogled. „Molim vas, ja ne želim da znam. Eš je obećao da više nikada nećemo pričati o tome pošto se ovo završi. Samo želim da to zauvek izbacim iz glave.” „Krvne veze”, jednostavno odgovori Eš. „Šta biste vi uradili ljudima koji su ubili vaše pretke?” „Ubio bih i ja njih, i to jednako brutalno. Pobio bih i njihove porodice, njihove prijatelje.” „Mene zanima samo ona. Boli me uvo za njenu porodicu, ako je uopšte ima. Hoću samo nju. Da ili ne, Vasine? Vreme prolazi. Kad istekne, ni vi ni ja nećemo dobiti to što želimo.” „Dakle, predlažete da se trampimo. Jedna stvar za drugu. Kada?” „Što pre.” „Zanimljiva ponuda.” Vasin zavuče prste ispod bočnog naslona stolice. U roku od nekoliko sekundi vrata se otvoriše i Karlajlova se pojavi pred njima. „Gospodine?” „Dovedi mi Džej.” „Odmah.” ,,Oh.” Lajla se prestravljeno šćućuri na stolici. „Neće te ni pipnuti”, obeća Eš. „Imate moju reč. Pravi domaćin nikad ne bi dopustio da neko ili nešto naudi njegovom gostu. Osim što nije pristojno, to takođe donosi lošu sreću. Ali u slučaju da sklopimo pogodbu, i da vi, poput vašeg brata, ne ostanete verni svojoj reči, mogu odmah da vam kažem da će to gospođicu Emerson skupo koštati.”

Eš iskezi zube. „Ako nastavite da pretite mojoj ženi, Vasine, ostaćete bez svog trofeja.” „To su uslovi, a ne pretnja. Treba da shvatite šta se dešava onima koji prekrše dogovor ili pruže neadekvatnu uslugu. Uđi!” reče kad je neko žustro zakucao na vrata.

316

Zvoncica&neky

Džej je bila obučena u crnu odeću - pripijene pantalone, strukiranu košulju, elegantan blejzer. Oči joj sevnuše kad je primetila Lajlu. „Baš zanimljivo što te srećem ovde. I tebe i njega. Gospodin Vasin je pomenuo da ćete ga danas posetiti. Gospodine, želite li možda da... da ih ispratim?” „Još nismo završili. Koliko shvatam, već si se upoznala s gospođicom Emerson.” „Kratak susret na pijaci.” Džej brzo spusti pogled. „Danas imaš lepše sandale.” „Imale ste još jedan susret, koji nisi prijavila u svom izveštaju. Gde ono beše, gospođice Emerson?”

Lajla samo odmahnu glavom, zapiljivši se u pod. ,,U Čelsiju”, odgovori Eš. „Par ulica od galerije u kojoj izlažem svoja dela. Pretila si joj nožem.” „Preteruje.” „Nisi mi pomenula taj susret.” „Smatrala sam da je to beznačajno.” „Tresnula sam te. Pravo u lice.” Kad ju je Džej ošinula pogledom, Lajla skrušeno obori glavu, kao da se njena hrabrost raspršila. „Eše.” „Znaš da računam na detaljnost, Džej.” „Oprostite, gospodine. Napravila sam previd.” „Da, previd. Siguran sam da je tvoja telefonska pretnja gospođici Emerson takođe previd. Gospodin Arčer i ja postigli smo sporazum u vezi s mojom imovinom. Možeš smatrati da je tvoj zadatak završen, bar što se tiče ovog slučaja.” „Kako god želite, gospodine Vasin.” „Nisi postupila onako kako sam želeo, Džej. Moram ti reći da sam strašno razočaran.”

Vasin izvuče tejzer. Džej je munjevito reagovala, skoro uspevši da zgrabi oružje koje je nosila ispod blejzera, ali je elektrošok bio brži, i njeno telo zadrhta i sruči se na pod. Iz svoje fotelje, Vasin uputi još jedan šok, a onda, savršeno pribrano, pritisnu taster ispod naslona.

Karlajlova otvori vrata, ravnodušno pređe pogledom preko Džej i pogleda u svog poslodavca. „Nosite je napolje i vežite je. I obavezno joj oduzmite oružje.” „Naravno.” „Ja ću ispratiti naše goste. Gospođice Emerson, gospodine Arčere.” Lajli zaklecaše noge.

Imala je osećaj da gaca kroz blato dok su išli preko besprekorno izglancanog poda i spuštali se niz graciozno stepenište. „Najbolje da to obavimo još večeras”, ležerno prozbori Vasin. „Recimo, u dva po ponoći.

Na nekom mirnom mestu, ako se slažete. S obzirom na Džejine sposobnosti, što pre obavimo razmenu, utoliko bolje za sve.” „Vaše vreme, moje mesto. Moj zastupnik će se naći sa vašim zastupnikom u dva po ponoći u Brajantovom parku.” ,,S obzirom na vrednost koja je u igri, smatram da je najbolje da lično obavite razmenu.

Ako to poverite nekom ko radi za platu, ta osoba bi mogla da se nađe u ozbiljnom iskušenju da iščezne s plenom.”

317

Zvoncica&neky

„Medokova za mene poseduje jednaku vrednost. Da li i vi planirate da je lično isporučite?” ,,U mojim očima, njena vrednost je isključivo u tome što je vi želite.” „Ja bih to isto mogao da kažem za to jaje”, odvrati Eš. „To je za mene čist posao, ništa više. Kad dobijem to što želim, zaboraviću da sam vas ikad sreo i da je to jaje ikad postojalo.

Bilo bi poželjno da vi učinite isto u vezi sa mnom i mojim plenom.” Eš ponovo pogleda na sat. „Nemamo još mnogo vremena, Vasine.” „Dva po ponoći, Brajant park. Reći ću svom zastupniku da mi se javi u dva i pet. Ako jaje ne bude isporučeno, kao što smo se dogovorili, nećete se dobro provesti. Ni vi ni vaša porodica.” „Dovedite Medokovu i posao će biti obavljen.”

Eš uhvati Lajlu podruku i izađe. Jedan od stražara stajao je pored njegovog automobila.

Pružio je Lajli oduzetu tašnu, otvorio suvozačeva vrata i ćutke sačekao da Lajla uđe.

Ona nije prozborila ni reč, jedva da je i disala, sve dok nisu prošli kroz kapiju i krenuli putem duž visokog zida. „Ti treba da obaviš taj poziv, a ja... možeš li nakratko da staneš? Muka mi je.”

Kada je skrenuo ka ivičnjaku, Lajla odgurnu vrata i istetura se napolje. Savila se napola i zatvorila oči dok se sve vrtelo oko nje, a onda oseti njegovu šaku na krstima. „Polako, smiri se.” „Samo mi je potrebno malo vazduha.” Nešto sveže i čisto. „On je još gori od nje. Nisam verovala da neko može da bude gori, ali tako je. Sumnjam da bih izdržala još pet minuta u toj sobi, na tom mestu. Mislila sam da ću se ugušiti.” „Bila si prilično uverljiva.” Ali sada je plaćala danak, shvatio je, po drhtajima koji su joj potresali telo, po bledilu koje joj je preplavilo lice. „Ne bi oklevao da je ubije sopstvenim rukama, pred našim očima, samo da se domogne tog jajeta. A onda bi se naprosto okrenuo, pucnuo prstima i naredio nekom od posluge da raščisti haos.” „Ona mi je trenutno najmanja briga.” „Nikad ne bismo živi izašli odande da nemaš to što želi. Sigurna sam u to. Apsolutno sigurna.” „Održaće reč. Bar zasad.” „Zasad”, složi se ona. „Jesi li mu video lice kad si mu pokazao one slike? Kao da je video Boga.” ,,I jeste. To je jedno od božanstava kojima se on klanja.”

Ona se privi uz njega i ponovo zatvori oči. ,,U pravu si. On nije lud, bar ne onako kao što sam zamišljala. On apsolutno veruje u sve što je rekao, o Romanovima i o krvnim vezama.

Sve te prelepe stvari, smeštene iza stakla, kao pod konac. Samo za njega. Samo zato da može da ih poseduje. Isti je slučaj i s tom kućom, koja je njegov dvorac, gde može da živi kao car, okružen ljudima koji su spremni da urade šta god im kaže. Bilo koja od onih ljupkih kutija znači mu daleko više od ljudi koji ispunjavaju njegove zapovesti. A ta jaja, ona su mu najvažnija od svega.” „Uskoro će sve biti gotovo i on će ostati praznih šaka.”

318

Zvoncica&neky

„To će za njega biti još gore od smrti. Drago mi je zbog toga. Drago mi je što će se tako osećati. Kad je stavio one idiotske rukavice, došlo mi je da se nagnem i da mu kinem u lice, čisto da vidim njegovu reakciju. Tako bih i učinila, da se nisam plašila da bi neko mogao da upadne unutra i da mi skine glavu zbog toga.” „Vidim da ti je bolje.” „Mnogo bolje.” „Treba da se javim Alekseju, ako panduri nisu imali dobar prijem.” „Dobro. Ja ću za to vreme proveriti tašnu i kola. Imali su dovoljno vremena da instaliraju uređaj za prisluškivanje ili praćenje.”

Pronašla je sićušni prisluškivač u kaseti za rukavice i pokazala ga Ešu. Ništa ne rekavši, on ga uze iz njene ruke, baci ga na zemlju i zdrobi petom. ,,Oh! Htela sam malo da se poigram.” „Kupiću ti drugi.” „To nije isto”, promrmlja ona, a onda izvadi ogledalo iz tašne. Čučnula je pored kola i iskrenula ogledalo. „Znaš, kad ne bih verovala nikom živom, i kad bi neko imao stvar koja za mene poseduje status božanstva, sigurno bih... evo, tu je.” „Šta to?” „Uređaj za praćenje. Čekaj, samo da... Lepo sam rekla Džuli da belo nije praktično.”

Svukla je jaknu i ubacila je u kola. „Imaš li neko ćebe u kolima? Stvarno volim ovu haljinu.”

Očaran njenom preduzimljivošću, Eš izvadi veliki stari peškir, koji je držao u gepeku za svaki slučaj, i zastade sa strane, posmatrajući kako se Lajla zavlači ispod automobila naoružana svojom višenamenskom alatkom. „Stvarno ćeš to da uradiš?” „Samo ću da ga onesposobim. Oni neće znati šta se desilo, je li tako? Kasnije mogu da ga skinem i vidim kako radi. Deluje moćno. Ovi uređaji različito funkcionišu ili postoje različiti modeli za klasične automobile. Rekla bih da su Vasinovi bezbednjaci spremni na sve.” „Hoćeš da promeniš i ulje kad si već dole?” „Drugi put. Evo, gotovo.”

Lajla se izvuče ispod kola, prebaci se u sedeći položaj i zagleda se u njega. „Misli da smo glupi.” „Ne samo da nisam glup, već sam dovoljno pametan da krenem u akciju sa ženom koja ima vlastiti alat i zna kako se njime barata.” Eš je uhvati za ruku i povuče je ka sebi. „Udaj se za mene.”

Ona prasnu u smeh, a onda svet ponovo poče da se okreće oko nje, kad je shvatila da je to ozbiljno rekao. ,,Oh, bože!” „Razmisli o tome.” Spustio je šake na njene obraze i poljubio je. ,,A sad idemo kući.”

Bio je to samo trenutni poriv, ponavljala je u sebi. Koji bi muškarac stvarno zaprosio ženu pošto je upravo onesposobila uređaj za praćenje instaliran po nalogu kriminalca opsednutog iluzijama o carskom poreklu?

Bio je to samo trenutni poriv, ponovo je pomislila, zato što je njihov deo posla u tom zamršenom, krvavom i nadrealnom košmaru bio praktično odrađen.

319

Zvoncica&neky

Tajni agenti otići će na zakazani randevu u Brajantovom parku. Dok oni budu hapsili Džej Medok i Vasinove zastupnike, Fajnova i Voterstoun će, u zajedničkoj akciji s federalcima, otići po Vasina. Saučesništvo u pokušaju ubistva i angažovanje plaćenog ubice naći će se na vrhu optužnice.

Uspeli su da sruše međunarodnu zločinačku organizaciju i da se izvuku praktično bez ogrebotine.

Ko ne bi bio ošamućen?

I nervozan, priznade u sebi dok je unezvereno koračala po spavaćoj sobi, umesto da sedne za laptop i proveri svoju veb-stranicu, da poradi na knjizi, da ažurira blog. Ali naprosto nije mogla da se skrasi.

Koliko se često dešavalo da se dvoje ljudi slučajno upoznaju - i to pod tako stravičnim okolnostima - i da pravo s toga predu na obostrane simpatije, seks, ljubav, pa čak i brak, i sve u roku od nekoliko nedelja?

A opet, koliko se često dešavalo da se dvoje ljudi late tako ozbiljnog zadatka kao što je rešavanje ubistva, da usput nabasaju na neprocenjivo umetničko blago, da navrat-nanos odlete za Italiju i da se potom vrate nazad da bi promišljeno zakoračili u opaku paukovu mrežu i ulovili glavnog krivca?

I sve to dok praktično dovršavaju novi roman, slikaju umetnička dela i prepuštaju se stvarno dobrom seksu. I krečenju kupatila u venecijanskom stilu.

A opet, ona je volela da bude uposlena.

Kako će se snaći kad se stvari uspore i vrate normalnom koloseku? Kad nestane sva ta akcija, kad im preostane da samo rade, žive i postoje?

On tada kroči u sobu. U međuvremenu je skinuo sako i kravatu, i zavrnuo rukave na košulji. Razbarušena kosa i rendgenski prodorne oči. Ponovo je izgledao kao umetnik.

Umetnik - ono što je zaista bio - koji je u njoj budio žudnju za stvarima koje sebi nikad nije dopustila da poželi. „Sve je sređeno”, rekao je. „Sređeno?” „Imaju nalog. Sačekaće ugovoren termin, a onda će istovremeno krenuti u akciju.

Prenos nije bio baš najbolji, veza je povremeno pucala, ali čuli su dovoljno.” „Transmiter sakriven u brusthalteru stvarno je Q.” ,,Q?” „Definitivno treba da organizujemo filmski maraton. Bond, Džejms Bond. Znaš, onaj izraz kad je nešto strava? Q.” „Ah, da. Q. Nemoj reći da ga još imaš na sebi?” „Ne. Skinula sam ga, ali potajno se nadam da će zaboraviti da ga traže nazad. Volela bih da ga malo ispitam. Ona olovka s rekorderom poslužila je svrsi. Bio je to sjajan mamac za odvraćanje pažnje, ali već sam pomislila da će ona srdačna žena napipati žicu dok mi pipka grudi.” „Čak i da jeste, ipak bismo dobili Medokovu. Ona je za njega već bila otpisana.”

Koliko god da je prezirala tu ženu, Lajla oseti kako joj se utroba grči. „Znam. On ju je otpisao čim sam mu rekla da me je napala i zvala telefonom - a njemu to nije prijavila.”

320

Zvoncica&neky

„ A kad si ubacila onu spontanu opasku, kako je tobože pokušala da prigrabi to jaje za sebe, to nam je donelo dodatne poene.” „Da, trenutak inspiracije. On bi je svakako ubio, pa joj zapravo činimo uslugu. Da, ta opaska je predstavljala pun pogodak”, priznade ona. „Ali da budem iskrena, nikom ne bih poželela da ima posla s Vasinom. Pa čak ni njoj.” „Sama je tako odlučila, Lajla. Panduri očekuju da sutra damo kompletan iskaz. Čak i ako Medokova ne ocinkari Vasina, imaće dovoljno da podignu optužnicu protiv njega. Za Olivera, Vinija i Oliverovu devojku. Fajnova kaže da su italijanski inspektori već otišli da popričaju s Bastoneom.” „Utoliko bolje. Ti ljudi mi se stvarno sviđaju. I oni će biti srećni što je pravda zadovoljena.” „Aleksej će prenoćiti na našem posedu. Anđeoska kočija sutra ide u Metropoliten.

Sačekaćemo sa saopštenjem za javnost, dok panduri ne obave posao, ali jaje će biti prebačeno tamo gde pripada. I gde će biti bezbedno.”

Zasad sve ide glatko, pomisli Lajla. Sve je na svom mestu. „Stvarno je gotovo.” „Praktično”, dodade on, izmamivši joj osmeh. „Zamolili su nas da večeras ostanemo kod kuće, da se pritajimo u slučaju da nas Vasin još drži pod prismotrom. Da ne skrećemo pažnju na sebe.” „Mislim da je to ispravan pristup, s obzirom na situaciju. Ionako sam previše nervozna.” „Sutra ćemo proslaviti s Lukom i Džuli, kao što smo planirali.” Prišao joj je i uzeo je za ruke. „Gde god želiš.”

Gde god želim, pomisli ona, svesna da je to bukvalno mislio. „Zašto?” „Valjda zato što smo zaslužili.” „Ne, ne mislim na to. Zašto si me ono pitao? Proveli smo sat pretvarajući se da smo nešto što nismo i stomak mi se od stresa tako vezao u čvor da sam se uplašila da ću ti ispovraćati čitava kola. A onda sam se zavukla ispod auta, za ime božje, svesna da bi Vasin bio presrećan da nas oboje vidi mrtve, ovakve kakvi smo sada ili onakve kakvi smo bili u njegovoj vili, njemu bi bilo svejedno, u oba slučaja bi nas rado likvidirao.” „To je dovoljno dobar razlog.” „Ali jednostavno nema smisla. Četvrtog jula nismo čak ni znali da ono drugo postoji, a sad smo jedva dogurali do Praznika rada, a ti već pričaš o...” „Slobodno reci. Neće ti oprljiti jezik.” „Ne znam kako je došlo do toga. Mogu da provalim kako funkcioniše bilo koja spravica na svetu, ali ne znam kako se ovo desilo.” „Ljubav nije pokvareni toster. Ne možeš da je rasklopiš na sastavne delove, da zameniš ono što ne valja i provališ kako sve ponovo da sklopiš. To naprosto mora da se oseti.” „Ali šta ako...” „Ne treba da se pitaš šta, već zbog čega”, predloži on. „Zavukla si se ispod mog auta u toj predivnoj plavoj haljini. Pružila si mi utehu kad sam bio slomljen od tuge i očajanja. Rekla si mom ocu da se nosi dođavola kad je bio nedopustivo grub prema tebi.”

321

Zvoncica&neky

„Nisam baš...” „Jesi, samo biranim rečima. Umeš da popraviš vratanca na kredencu, da okrečiš kupatilo, da proćaskaš s domarom i da se raspitaš za njegovu porodicu, da se osmehneš konobaru. Kad te dodirnem, sve drugo prestaje da postoji. Kad te pogledam, vidim život koji tek treba da preživim. Oženiću se tobom, Lajla. Samo ti ostavljam malo vremena da se navikneš na tu pomisao.”

Do tog trenutka već je uspeo u potpunosti da je smekša, ali kad je čula tu poslednju rečenicu, sve u njoj se naprasno ukruti. „Ne možeš naprosto da kažeš oženiću se tobom, kao da kažeš večeras ću jesti kinesku hranu. Možda ja ne želim kinesku hranu. Možda sam alergična na nju. Možda mi ne prijaju rolnice s nadevom od povrća.” „Onda ćemo naručiti rižoto sa svinjetinom. Bolje pođi sa mnom.” „Još nisam završila”, pobuni se ona kad ju je povukao ka vratima. „Ja jesam. Završio sam sliku. Mislim da treba da je vidiš.”

Ona prestade da se opire. „Završio si sliku? Nisi mi rekao.” „Sad ti kažem. Pošto se ti baviš pisanjem, neću se razmetati parolom da jedna slika vredi hiljadu reči, ali voleo bih da je pogledaš.” „Umirem od želje da je vidim, ali ti si mi strogo zabranio da ulazim u tvoj atelje. Ne shvatam kako si mogao da je završiš kad ti danima nisam pozirala. Kako si...”

Zastala je kao ukopana pred vratima njegovog ateljea, naprasno zanemevši.

Slika je stajala na štafelaju, ispred staklenog zida, okrenuta ka njoj, obasjana ranom večernjom svetlošću.

322

Zvoncica&neky

30 Polako je zakoračila ka slici. Znala je da je umetnost subjektivna, da može - i treba - da odražava viziju umetnika i posmatrača.

Da svaka slika ima mnogo zasebnih života jer se menja od oka do oka, od uma do uma.

Od Džuli je naučila da prepozna tehniku i formu, ravnotežu ili promišljeno odsustvo ravnoteže.

Ali sada je sve to izletelo kroz prozor, ustuknuvši pred talasom emocija i zadivljenosti.

Nije shvatala kako je postigao da noćno nebo bude tako blistavo, kako je stvorio svetlost tog savršenog meseca koji visi u tmini. I kako je izveo da ta vatra gotovo pucketa od vreline i energije.

Nije znala kako je mogao da je vidi na taj način, tako treperavu, tako lepu, uhvaćenu u tom okretu, s crvenom suknjom koja leprša oko nje, i šarenom podsuknjom koja prkosno poskakuje oko njene obnažene noge.

S narukvicama koje joj zveckaju oko ruku - gotovo da čuje to zveckanje - i alkama koje joj svetlucaju na ušima, provirujući ispod divlje, slobodne i raspuštene kose. Umesto lančića koje je nosila na poziranju, oko vrata joj visi mesečev kamen. Onaj koji je dobila od njega.

Koji je čak i u tom trenutku imala na sebi.

Tik iznad njenih podignutih ruku lebdi kristalna kugla, puna svetlosti i senki.

Shvatila je šta to znači. To je budućnost. Drži budućnost u svojim rukama. „Tako je... tako je živa. Skoro da očekujem da vidim kako dovršavam taj okret. Ovo je veličanstveno, Eštone. Prosto mi zastaje dah. Tako si me lepo naslikao.” „Slikam ono što vidim. Još od početka sam te tako video. Šta ti vidiš?” „Radost. Seksualnost, ali ne vatrenu, već radosnu i poletnu. Slobodu i moć. Ona je srećna, samouverena. Poznaje sebe i zna šta želi. A u toj kristalnoj kugli vidi sve što može da bude.” „Šta želi?” „To je tvoja slika, Eše.” „To si ti”, ispravi je on. „Tvoje lice, tvoje oči, tvoje usne. Ta Ciganka... to je priča, scenografija, kostim. Devojka koja pleše oko vatre, muškarci koji j e posmatraju, koji žude za njom. Koji čeznu da iskuse tu radost, tu lepotu, tu moć, makar samo na jednu noć. Ali ona ne gleda u njih - pleše za njih, ali ih ne vidi. Ne gleda čak ni u kuglu, drži je iznad sebe.” „Zato što moć nije u znanju, već u izboru.” „ A ona gleda samo u jednog muškarca, jedan izbor. Tvoje lice, Lajla, tvoje oči i usne. To što zrači iz tebe, to je ljubav. Ona je u tvojim očima, u obrisima tvojih usana, u načinu na koji si nakrivila glavu. Ljubav. Sva ta radost i moć i sloboda koje proističu iz nje. Video sam to na tvom licu, za mene.”

Zastao je, okrenuvši je ka sebi. „Ja umem da prepoznam zanos, požudu, flert, proračunatost. Zato što sam u životima svojih roditelja viđao sve to, kako se sporadično pomalja i nestaje. I umem da prepoznam ljubav. Misliš da ću dopustiti da nam to izmakne, 323

Zvoncica&neky

da ću ti dozvoliti da se sakriješ od toga samo zato što ti, koja nipošto nisi kukavica, stalno postavljaš to kukavičko pitanje: šta ako?” „Ne znam šta da radim s tim, kako da se postavim prema tome. Prema tebi.” „Saznaj.”

Podigao ju je na prste i obrušio se na njene usne u dugom poljupcu koji je mirisao na logorsku vatru i noći obasjane mesečinom.

Krenuo je rukama preko njenog tela, skliznuvši s kukova na torzo, i potom nastavivši ka ramenima, pre nego što ju je pustio iz naručja. „Ti umeš da saznaš kako šta funkcioniše.” „Ali ovo nije pokvaren toster.”

On se osmehnu, prepoznavši vlastiti argument. „Volim te. Kad bi imala petnaestak braće i sestara, bilo bi ti lakše da to kažeš, i osetiš, u svakoj mogućoj situaciji. Ali ovde je reč o tebi i meni. Vidiš, ono si ti”, rekao je, okrenuvši njeno lice ka slici. „Saznaćeš sve što treba.”

Spustio je usne na njeno teme. „Idem po večeru. Jede mi se nešto kinesko.”

Ona naheri glavu, uputivši mu ispitivački pogled. „Ozbiljno?” „Da, ozbiljno. Svratiću i do pekare da se vidim s Lukom, ako je tamo. U svakom slučaju, kupicu ti kapkejk.”

Pošto ništa nije odgovorila, nežno joj je stisnuo ramena. „Hoćeš da pođeš sa mnom, da malo prošetaš?” „To bi mi baš prijalo, ali mislim da je bolje da ostanem ovde i pokušam da razmrsim stvari. I da malo poradim na svom romanu.” „Dogovoreno.” Krenuo je ka vratima. „Rekao sam Fajnovoj da nam javi, u bilo koje doba, kad ih oboje uhapse. Tad ćeš moći mirno da spavaš.”

Tako ju je dobro poznavao, pomisli ona. Treba da bude zahvalna zbog toga. „Kad se bude javila, kad oboje budu iza brave, spremi se da te zajašem kao divljeg pastuva.” „Držim te za reč. Neću dugo. Sat uvrh glave.”

Prišla je vratima ateljea da ga isprati pogledom.

Sad će uzeti svoje ključeve, pomislila je, proveriti novčanik i mobilni. Prvo će svratiti do pekare, da popriča s Lukom. Potom će pozvati restoran da naruči večeru, da bude spremna kad stigne, ali će se ipak zadržati nekoliko minuta, da popriča sa vlasnicima i momkom koji dostavlja hranu, ako bude tamo.

Ponovo je prišla slici. Njeno lice - njene oči i usne. Ali kad je skrenula pogled ka ogledalu, nije videla tu blistavost. Zar nije zadivljujuće što je on to video?

Sad je shvatala zašto odmah nije naslikao lice. Morao je da sačeka da vidi taj izraz na njemu - i uspeo je u tome. Slikao je ono što je video.

Bacila je pogled ka drugom štafelaju i, iznenađena prizorom, prišla da ga bolje osmotri.

Za ploču je bilo prikačeno mnoštvo skica. I sve su prikazivale nju.

Vila u čarobnom vrtu, kako se budi iz sna, boginja pored vode, u tankoj beloj odori, s dijademom u kosi. Jaše na krilatom konju iznad nekog grada - Firenca, shvatila je obnaženih nogu, visoko podignute ruke. A iznad njenog ispruženog dlana svetluca ognjena lopta.

324

Zvoncica&neky

On joj je podario moć, shvatila je, i hrabrost i lepotu. Stavio je budućnost u njene šake.

Prasnula je u smeh kad je videla seriju crteža na kojima je sedela ispred tastature, napetog pogleda, razbarušene kose i, najbolje od svega, tela uhvaćenog usred preobražaja u glatko vučje obličje. „Mora da mi pokloni jednu od ovih skica.”

Poželela je da i ona ima umetničkog talenta, pa da može da ga nacrta onako kako ga je videla i da mu to pokloni. Pred naletom inspiracije, štrčala je niz stepenište i uletela u malu spavaću sobu. Nije umela da crta, ali je vraški dobro znala da slika rečima.

Vitez, odlučila je. Ne u svetlucavom oklopu, jer ga je koristio, ali ni potamnelom, jer je vodio računa o njemu. Visokog stasa i dostojanstvenog držanja. Častan i neustrašiv.

Kratka priča, razmišljala je, nešto zabavno i romantično.

Radnju je smestila u mitski svet Jornjuk - dopašće mu se taj anagram - u svet po kome su leteli zmajevi i slobodno jurili vukovi. A on, ratnik kraljevske krvi, branio je čast svog doma i porodice iznad svega ostalog. Svoje srce poklonio je mladoj Ciganki, koja je jahala rame uz rame s njim i govorila jezikom vukova. Ako tome doda zlog tiranina koji je pokušavao da ukrade čarobno zmajevo jaje, i da uzurpira presto, i opaku čarobnicu koja je slušala njegove zapovesti, mogla bi nešto da napravi.

Nakon nekoliko strana vratila se na početak i započela nov uvod. Shvatila je da bi, umesto kratke priče, mogla da napiše i priču. I da je prešla čitav put - od skiciranja glavnih junaka, do ideje za kratku priču, a potom i priču - za samo dvadeset minuta. „Još sat i već ću razmišljati o romanu. Hej, a što da ne?”

Ponesena novom idejom, odlučila je da siđe u prizemlje, da naspe čašu vode s limunom i da natenane razmotri to što joj se vrzmalo po glavi. „Samo nekoliko grubih stranica”, obeća sebi. „Moram da se usredsredim na knjigu, ali nekoliko brzinski napisanih stranica, čisto zabave radi.”

Napustila je kuhinju zamišljajući bitku - zveket mačeva i bojnih sekira, i jutarnju izmaglicu koja se podiže s krvlju natopljene zemlje.

Osmehnula se kad je čula kako se ulazna vrata otvaraju. „Zar sam izgubila predstavu o vremenu? Samo što sam...”

Prekinuta usred misli, sledila se na vrhu stepeništa kad je primetila kako Džej zatvara vrata za sobom.

Njena izvanredna lepota bila je narušena purpurnim modricama ispod desnog oka i duž vilice. Šav na ramenu strukirane crne košulje bio je poderan.

Iskezivši zube, prebacila je ruku iza leđa i izvukla pištolj, procedivši: „Kučko!”

Lajla potrča, prigušivši vrisak kad je čula kako se metak odbija o zid. Uletela je u spavaću sobu, zalupila vrata i unezvereno zaključala bravu.

Zovi policiju, naredi sebi, a onda se setila da je mobilni ostavila pored tastature u sobi u kojoj je radila.

Nema načina da pozove pomoć. Jurnula je ka prozoru, izgubivši dragoceno vreme dok je pokušavala da ga otvori, kasno shvativši da je zabravljen. Začula kako Džej svom snagom šutira u vrata.

Morala je da pronađe neko oružje.

325

Zvoncica&neky

Zgrabila je svoju tašnu, istresla sadržaj i počela da pretura po stvarima. „Misli, misli, misli!” ponavljala je u sebi dok je drvo pucalo. Zgrabila je sprej sa suzavcem koji joj je majka poslala pre godinu dana i koji nikad nije upotrebila. Pomolila se da mu nije istekao rok.

Sklopila je prste oko Ledermanove alatke - osetivši njenu utešnu solidnu težinu. Zaćuvši kako vrata popuštaju, pojurila je ka njima i pribila leđa uz bočni zid.

Budi jaka, budi pametna, budi brza, naredila je sebi, ponavljajući te reči kao mantru kad su se vrata gromoglasno otvorila. I potisnula je novi vrisak kad je kiša metaka zafijukala kroz vazduh.

Zadržavši dah, naglo je iskočila, i dok je Džej ulazila u sobu, uperila je suzavac ka njenim očima. Njen urlik zapara vazduh poput skalpela. Razmišljajući samo o bekstvu, Lajla zamahnu rukom u kojoj je držala višenamensku alatku, pogodivši Džej u rame i snažno je odgurnuvši. Dok je Džej naslepo pucala, pojurila je koliko je noge nose.

Beži dole i napolje!

Bila je na polovini stepeništa kad je začula bat koraka u trku. Osvrnula se preko ramena, iščekujući hitac, ali se Džej u tom trenutku munjevito baci na nju.

Silina udarca obori je s nogu i izbi joj sav vazduh iz pluća. Dok se svet okretao, osetila je kako joj bol seva u ramenu, boku, glavi, dok su zajedno padale niz stepenice, kotrljajući se kao kockice bačene iz čaše.

Osetila je ukus krvi, svetleće pruge sevale su joj vidnim poljem. Nemoćno se batrgajući, pokušala je da puzi dok joj je mučnina ključala u utrobi, podižući se ka grlu. Vrisak joj se otrgnu iz grudi kad ju je par neumoljivih šaka povukao unazad. Prikupivši preostalu snagu, ponovo je zamahnula i osetila kako njen udarac pogađa metu. Podigavši se na šake i kolena, duboko je udahnula i pokušala da ustane, a onda je Džejina pesnica tresnu u vilicu i telo joj se ponovo sruči na pod, a svetleće pruge pretvoriše se u zvezde.

Džej se baci preko nje i zgrabi je za grlo.

Više nije bila lepa. Oči su joj bile vlažne i crvene, lice modro, izubijano, krvavo. Ali ruka koja joj je blokirala vazduh bila je teška poput olova. „Znaš li koliko sam ih do sada ubila? Ti si ništa! Ti si samo sledeća na spisku! A kad se tvoj muškarac vrati, biao zi, prosuću mu creva i gledati ga kako krvari! Ti si obična nula, a ja ću se potruditi da postaneš i manje od toga.”

Nije mogla da diše, crvena koprena već je počinjala da joj se navlači preko očiju.

Ugledala je Eša kako stoji ispred štafelaja, kako jede podgrejane galete, kako joj se smeje u oči, u suncem okupanom kafiću.

Videla je njega - i sebe - kako zajedno putuju, kako zajedno uživaju u svom domu, kako zajedno provode svoje dane.

Videla je budućnost koja joj leži u rukama.

Eš! Hoće da ubije i Eša!

Adrenalin joj pokulja kroz vene, poput električnog šoka. Naglo se propela, ali stisak oko njenog grla postade još snažniji. Zamahnula je rukom i videla kako se Džejine usne izvijaju u opaki kez.

Ruka joj je bila teška, shvatila je. Još je držala svoju alatku. Nije je ispustila dok je padala. Gonjena mahnitim očajanjem, pokušala je da je rasklopi jednom rukom.

326

Zvoncica&neky

„Jaje...”, prodahta. „Misliš da je meni stalo do jebenog jajeta?” „Jaje... ovde... ovde je.”

Opaki stisak popusti za mrvu. Vazduh joj oprlji grlo kad je konačno udahnula. „Gde?” „Daću ti ga. Biće tvoje. Molim te.” „Reci mi gde je!” „Molim te.” „Reci mi ili ćeš umreti!” „Ono je... u...” Ostatak se rasplinu u žestokom napadu kašlja koji joj natera suze na oči.

Džej je ošamari. „Gde... je... jaje?” upita, šamarajući je između svake reči. „Ono... ono je... u...” promuca Lajla promuklim zadihanim glasom i Džej se nagnu malo bliže.

U glavi je začula vrisak, ali njeno namučeno grlo ispusti samo šišteći soptaj dok je zarivala nož u Džejin obraz. Džejina težina nestade joj s grudi, samo na trenutak, i Lajla se očajnički izvi i ponovo zamahnu sečivom. Boljoj sevnu niz ruku dok joj je Džej uvrtala zglob, pokušavajući da joj otme nož. „Moje lice! Moje lice! Iseckaću te na rezance!”

Istrošena, poražena, Lajla se spremala da umre.

Eš se vraćao kući noseći kinesku hranu, malu kartonsku kutiju iz pekare i buket gerbera, šarenih i blistavih poput šećerlema. To će joj sigurno izmamiti osmeh.

Zamišljao je kako otvaraju flašu vina, kako dele večeru, a potom i postelju. Kako jedno drugom skreću misli sve dok konačno ne stigne taj poziv, dok ne čuju da je sve gotovo, da je završeno.

A onda će najzad moći da se posvete zajedničkom životu.

Razmišljao je o njenoj reakciji na onu prosidbu pored puta. Nije planirao da je to pita tamo i tada, ali je spontano zaključio da je to pravi čas. Njen i zgled, i njeno držanje, to kako su jedno drugom čitali najskrivenije misli tokom one šarade s Vasinom.

Njih dvoje imali su nešto posebno. Znao je to. A sad je trebalo da se potrudi da i ona poveruje u to.

Mogli su da putuju gde god ona poželi, dokle god bude želela. Njemu nije bilo važno gde će biti. Mogli su da koriste njegovu kuću kao bazu dok ne bude spremna da negde pusti korene.

A pre ili kasnije će biti spremna, pomisli, čim stvarno poveruje u to, čim shvati šta imaju. Što se njega ticalo, imali su sve vreme ovog sveta.

Dok je kretao uz stepenište, prebacio je kese u jednu ruku da izvuče ključeve.

Primetio je da su lampice na alarmu i kameri isključene. Kad je otišao, lampice su svetlele, zar ne? Zar nije proverio?

327

Zvoncica&neky

Dlake na potiljku mu se nakostrešiše kad je primetio ogrebotine na bravama, uzanu pukotinu između dovratka i vrata.

Već je bacio kese kad je čuo vrisak.

Jurnuo je ka vratima. Ona zaškripaše, zastenjaše, ali nisu popustila. Povukao se unazad i ponovo se obrušio na njih, upotrebivši svu svoju snagu i svoj bes.

Vrata se otvoriše i pred njim se ukaza prizor iz njegovih najcrnjih košmara.

Nije znao da li je mrtva ili živa, video je samo krv, njenu krv, njeno mlitavo telo i staklaste oči. I Medokovu kako sedi preko nje, stiskajući je nogama, s podignutim nožem.

Bes pokulja kroz njega poput električnog naboja. Krv mu momentalno proključa, a kosti zacvrčaše od vreline. Mahnito se bacio na nju, ne usporivši čak ni kad je njeno telo odskočilo, uopšte ne osetivši ujed noža koji mu se zario u meso.

Samo ju je zgrabio, podigao uvis i bacio u stranu. Stajao je između nje i Lajle, ne usuđujući se da spusti pogled, u nekom međustanju između napada i odbrane.

Džej nije mogla da ustane, samo se nemoćno pridigla u čučeći položaj, izronivši iz krhotina u koje se pretvorio antikni Pembrukov stočić koji je nasledio od babe. Krv joj je u potocima lila niz obraz i šikljala iz nosa. U zabačenom kutku svog uma, Eš se upita da li je zato plakala. Oči su joj bile crvene, otečene, pune suza.

Ponovo se obrušio na nju, poput razjarenog bika, ali ona se teturavo izmaknu u stranu, napravi drhtavi okret i ruka joj polete naviše, zamahnuvši nožem koji ga je promašio za dlaku.

On je zgrabi za šaku i uvrnu joj zglob, zamišljajući kako joj kosti pucaju poput suvog granja. Obuzeta bolom i panikom, Džej se mahnito ritnu, umalo uspevši da ga obori, ali on ostade na nogama i iskoristi njen zamah da odbije napad.

I tad ugleda Lajlu kako se njiše kao da je pijana, razjarenog lica, stiskajući lampu u rukama, kao da se sprema da zamahne palicom ili buzdovanom. Olakšanje i bes stopiše se u njemu. „Beži!”, naredio je, ali ona nastavi da se približava.

Džej se mahnito opirala, pokušavajući da se otrgne. Koža joj je bila klizava od krvi, pa je umalo uspela da se iskobelja iz njegovog stiska. Eš skrenu pogled sa Lajle i zagleda se u Džejine oči.

I prvi put u životu stisnu šaku u pesnicu i tresnu jednu ženu posred lica. I to ne jednom, već - dvaput.

Nož pade na pod, tupo zazvečavši. Džejina kolena posustaše i telo joj se sruči poput vreće. Eš podiže okrvavljenu Ledermanovu alatku i prebaci ruku oko Lajle kad se zateturala ka njemu. „Je li mrtva? Je li mrtva?” „Nije. Jesi li ozbiljno povređena? Daj da vidim.” „Ne znam. Ali ti krvariš. Ruka ti krvari.” „Ništa strašno. Pozvaću policiju. Možeš li da odeš do kuhinje, do ormarića s priborom?

Tamo ćeš pronaći konopac.” „Da, konopac. Moramo da je vežemo.” „Ja ne mogu da odem po konopac jer ne smem da te ostavim samu sa njom. Možeš li da ga doneseš?”

328

Zvoncica&neky

„Da.” Ona mu pruži lampu. „Polomila sam utičnicu kad sam je cimnula iz zida. Kasnije ću to da popravim. Ali prvo moram po konopac. I pribor za prvu pomoć. Ruka ti krvari.”

Znao je da ne smeju da gube vreme, ali nije mogao da odoli. Spustio je lampu i povukao je ka sebi, nežno, beskrajno nežno. „Mislio sam da si mrtva.” ,,I ja. Ali živi smo.” Prešla je šakama preko njegovog lica, kao da hoće da zapamti svaki obris. „Živi smo, oboje. Ne daj joj da se probudi. Ako počne da se mrda, ponovo je tresni.

Odmah se vraćam.”

On izvadi mobilni i primeti kako mu ruka drhti dok je zvao policiju.

Procedura je trajala satima koji su izgledali kao dani. Uniformisani policajci, bolničari i tehničari, Fajnova i Voterstoun, agenti iz Federalnog biroa. Ljudi s u dolazili i odlazili, dolazili i odlazili. Tu je bio i neki lekar, s lampicom uperenom u njene oči, koji ju je ćuškao i bockao i pitao da li zna ko je predsednik Sjedinjenih Država. Mada joj je mozak još bio smućen od šoka, upitala se otkad su lekari dolazili u kućne posete dok je policijska istraga u toku. „Kakav ste vi to lekar?”, upita ga. „Dobar.” „Mislim, koji lekar dolazi u kućnu posetu u ovakim situacijama?” „Neko ko je stvarno dobar. I ko je pritom Ešov prijatelj.” „Ona ga je ubola nožem. U stvari, nije ga ubola, već posekla, i to poprilično. Ja sam samo pala niz stepenice.” „Imali ste sreće. Dobro ste se ugruvali, ali ništa niste slomili. Kladim se da vas grlo opako boli.” „Kao da sam jela slomljeno staklo. Eš treba da ode u bolnicu zbog te ruke. Toliko krvi...” „Mogu da ga zašijem.” „Ovde?” „To mi je posao. Sećate li se kako se zovem?” „Džad.” „Odlično. Imate blagi potres mozga i herojske podlive. To je medicinski izraz”, dodao je, nateravši je da se osmehne. „Ne bi škodilo da prenoćite u bolnici, čisto da budete na posmatranju.” „Ja bih se radije istuširala. Mogu li? Čitavo telo mi zaudara na nju.” „Možete, ali ne sami.” „Čisto sumnjam da sam trenutno sposobna za seks pod tušem.” On prasnu u smeh, stisnuvši joj ruku. „Vaša prijateljica je ovde. Džuli, tako beše? Šta kažete da vam ona pomogne?” „To bi bilo sjajno.” „Idem po nju. A vi sačekajte ovde, važi? Kupatilo je kao minsko polje.” „Vi ste pravi prijatelj. Oh, sad se sećam. Mi smo se već sreli... na Oliverovoj sahrani.

Doktor Džadson Doneli, lekar opšte prakse. Kao onaj tip sa TV-a.” „To je dobar znak da vam mozak nije totalno zbrkan - još jedan popularan medicinski termin. Prepisaću vam lekove, s uputstvom za upotrebu, a sutra ću svratiti da vas oboje 329

Zvoncica&neky

obiđem. Za to vreme odmarajte, stavljajte hladne obloge na modrice i izbegavajte seks u tuškabini narednih dvadeset četiri sata.” „Mislim da je to izvodljivo.”

Lekar spakova svoju torbu i krenu ka vratima. „Eš vas opisuje kao ženu zadivljujućih kvaliteta”, rekao je, osvrnuvši se preko ramena. „Sad vidim da nije pogrešio.”

Oči joj se ispuniše suzama, ali nije im dopustila da poteku. Nije smela da se slomi, ne sada. Ako makar na trenutak popusti pred tim porivom, plašila se da više neće moći da se zaustavi.

I zato, kada je Džuli usplahireno upala u sobu, umesto suza nabaci nešto što je moglo da prođe kao osmeh. ,,Oh, Lajla.” „Nisam baš u vrhunskoj formi, a ispod ove urnisane haljine sigurno izgledam još gore.

Ali imam neke stvarno dobre pilule, zahvaljujući Džadovoj ljubaznosti, pa se zaista osećam mnogo bolje nego što izgledam. Kako je Eš?”

Spustivši se na ivicu kreveta, Džuli je uze za ruku. „Pričao je s policajcima koji su došli da izvrše uviđaj, ali ga je njegov lekar onda odvukao da mu pogleda povrede. Luk je takođe tamo. Ostaće s njim.” „Dobro. Luk se sjajno snalazi u kriznim situacijama. Stvarno mi se sviđa taj tvoj Luk.” „Izludeli ste nas od brige.” „Dobro došla u klub izludelih. Možeš li da budeš pored mene dok se istuširam? Treba da... moram...”

Nešto je stegnu u grudima, ostavivši je bez vazduha.

Ponovo je osetila one šake na svom grlu, kako je stežu bez prestanka. „Upropastila mi je haljinu.” Osetila je kako joj glas podrhtava, nije mogla da se zaustavi. „To je bila Pradina haljina.” „Znam, dušo.” Džuli je privi uza se kad je konačno pukla, njišući je kao bebu dok je tiho jecala.

Nakon tuširanja, kada je analgetik konačno počeo da deluje, Džuli nije trebalo mnogo truda da je nagovori da malo prilegne. Kad se probudila, svetio je bilo prigušeno, a njena glava naslonjena na Ešovo rame.

Naglo se uspravila, a bolno žiganje u telu momentalno je razbudi. „Eše.” „Tu sam. Hoćeš li još jednu pilulu? Mislim da je vreme.” „Hoću. U stvari, neću. Ovaj, ipak hoću. Koliko je sati? Prošla je ponoć. Kako ti je ruka?” „Dobro.”

Uprkos bolnom žiganju, pružila je ruku i uključila lampu, da se sama uveri. Ruka mu je od ramena do lakta bila obmotana zavojem. „Dobro sam”, ponovi on, začuvši njen uznemireni uzdah. „Nemoj slučajno da kažeš da je to samo ogrebotina.” „Nije samo ogrebotina, ali Džad tvrdi da čak ni bretanjske kaluđerice ne bi uspele tako dobro da me zakrpe. Doneću ti lek pa možeš još malo da se odmoriš.”

330

Zvoncica&neky

„Pusti lek. Moram da siđem. Moram da vidim - gospode, deluješ tako umorno.” Spustila je šake na njegove obraze, zagledavši se u njegove iznurene oči. „Moram to da vidim, da se suočim s tim, da se uverim da je gotovo.” ,,U redu.” Žacnula se dok se izvlačila iz postelje. „Čoveče, znaš kad neko kaže da se oseća kao da ga je pregazio kamion? Sad shvatam da to nije običan kliše. Veruj mi, ne zazirem od lekova.

Samo hoću jasno da sagledam stvari, bistre glave i bistrih očiju. A onda ćemo oboje da se nagutamo lekova i da se komiramo.” „Dogovoreno. Džuli i Luk su ostali ovde”, rekao je dok su napuštali sobu, oslanjajući se jedno na drugo. „U gostinskoj su sobi.” „Pravi prijatelji vredniji su od dijamanata. Džuli se umalo nije utopila u mojim suzama, moram to da priznam. I tebe bi mogla da zadesi ista sudbina, mada sam trenutno prilično stabilna.”

Zastala je na vrhu stepenica i zagledala se ka prizemlju.

Sve je u međuvremenu bilo počišćeno. Na podu više nisu ležale razbacane krhotine slomljenog stola preko koga je Džej tresnula punom težinom. Tokom zastrašujuće borbe, pod je bio prekriven slomljenom grnčarijom, smrskanim staklom i krvlju. Njenom, njegovom, Džejinom. Ali sad je sve najvećim delom bilo izribano. „Imala je i pištolj. Kad je upala ovde.” „Našli su ga. Rekla si već policiji da je imala pištolj.” „Jedva se sećam tog razgovora s policijom. Da li me je Voterstoun držao za ruku? Mislim da se toga sećam, kao kroz maglu.” „Da, jeste.” „Ali našli su pištolj? I odneli ga?” „Da. Bio je prazan. Ostala je bez metaka.”

Začuvši napetost u njegovom glasu, Lajla ga uhvati za ruku dok su silazili ka prizemlju. „Vasinovo obezbeđenje očigledno ju je potcenilo. Ubila je dvojicu, uzela im pištolj i kola.” „Bila je povređena kad je stigla ovde. Srećom po mene. Mislila sam da nema potrebe da se bakćem oko unutrašnjih brava. Ispala sam užasno glupa.” „Bili smo nesmotreni. Ne sećam se da li sam podesio alarm kad sam otišao. U svakom slučaju, uspela je da isključi sistem i da stigne do tebe. A ja nisam bio tu.” „Ne smemo to da radimo.” Lajla se okrenu i položi šake na njegovo lice. „Ne smemo to da radimo sebi, nijedno drugom.”

On prisloni čelo uz njeno. „Suzavac i tvoj obožavani lederman.” „Nisam mogla da smislim kako da upotrebim izolir-traku. Dupe sam joj pomerila, bar mislim, kad sam joj poprskala oči suzavcem. Nije trebalo da dolazi ovde, da pokuša da se obračuna sa nama. Mogla je da pobegne.” „Ali nije, valjda zbog ponosa. To ju je skupo koštalo. Fajnova i Voterstoun svratili su dok si spavala. Neće videti dnevnu svetlost, osim kroz rešetke, do kraja života. Ionako je besna na Vasina, tako da ga je u potpunosti ocinkarila. Već su ga uhapsili.”

331

Zvoncica&neky

„Dakle, sad je stvarno gotovo.” Odahnula je od olakšanja, osetivši kako joj suze ponovo naviru na oči.

Ne, još ne, opomenula je sebe. „Znaš, ono tvoje pitanje? Ono o čemu je trebalo da razmislim?” Izmakla se u stranu da ispita lampu s pokidanom utičnicom. Da, mogla bi to da sredi. „Razmislila sam. Večeras si mi spasao život.” „Ako je to dovoljno da te ubedi da se udaš za mene... biće mi zadovoljstvo.”

Ona odmahnu glavom. „Pale smo niz stepenice. Sve je bilo nekako zamućeno. Počela je da me davi. Mislila sam da mi nije ostalo još mnogo vremena. Život mi nije prošao pred očima, bar ne sve što mi se izdešavalo u prošlosti, kao što ljudi obično pričaju. U tom trenutku setila sam se tebe i tvoje vizije za nas dvoje. I pomislila da je to zauvek izgubljeno, taj život sadržan u kristalnoj kugli, i sve što ide uz to. Bila sam nadomak toga da dignem ruke, a onda je ona rekla da će i tebe ubiti kad se vratiš nazad. I nekako sam pronašla još snage. Još nešto osim vernog ledermana u ruci. Nešto moćnije od toga. Zato što te volim. Čoveče... daj mi malo vremena.”

Ispružila je ruku da ga zadrži na distanci dok sve ne izbaci iz sebe. „Nisam mogla da podnesem pomisao da napustiš ovaj svet, da ti ona oduzme život, da nam oduzme budućnost koju smo snevali. I zato sam pronašla još snage - ne dovoljno, ali još malo. Samo trenutak pre nego što si upao unutra, kad mi se učinilo da je sve gotovo, jedino o čemu sam razmišljala bilo je kako ti nikad nisam rekla da te volim. Kakav idiotski propust. A onda mi je moj vitez u ne tako svetlucavom oklopu spasao život. Naravno, ja sam odšrafila poklopac.” „Poklopac?” „Kao na tegli s turšijom. Ja sam je donekle smekšala, moraš priznati.” „Dok su je odvodili iz stana, psovala te je i mrmljala tvoje ime.” „Ozbiljno?” Lajla se gorko osmehnu. „To će mi ulepšati dan.” „Hoćeš li ti da ulepšaš moj dan? Da mi kažeš da ćeš se udati za mene?”

Na meni je, pomisli. Nije morala čak ni da pogleda da bi znala. Trebalo je samo da veruje - i da napravi takav izbor. „Imam određene uslove. Zaista želim da putujem, ali mislim da je kucnuo čas da prestanem da se probijam kroz život sa svega dva putna kofera. Želim ono što sam se plašila da poželim, sve dok mi potencijalna budućnost nije proletela ispred očiju. Hoću da imam dom, Eše, dom u kome ću živeti s tobom. Želim da putujem, da obilazim nova mesta, zajedno s tobom, ali želim i negde da se skrasim. Mislim da bih mogla da stvorim lep i ušuškan dom.

Hoću da odradim ugovorene poslove i da se potom usredsredim na pisanje. Imam novu priču koju stvarno želim da ispričam.”

I novu priču, shvatila je, koju želi da proživi. „Možda ću povremeno prihvatiti da nekom pričuvam kuću, kao uslugu nekom od prijatelja ili vernih klijenata, ali ne želim da provedem svoju budućnost živeći po tuđim stanovima. Želim da je provedem u svom domu. U našem domu.”

Duboko je udahnula. ,,I želim da pođeš na Aljasku sa mnom, i da upoznaš moje roditelje, što mi deluje pomalo zastrašujuće jer ih nikada ni sa kim nisam upoznala. I želim...” Obrisala je uplakane obraze. „Ne želim više da se nećkam. Hoću psa!”

332

Zvoncica&neky

„Kakvog psa?” „Ne znam, ali hoću psa. Oduvek sam želela psa, ali nisam mogla jer smo se stalno selili.

Ne želim više da živim kao čergarka. Hoću dom, psa, decu i tebe. Toliko te želim. Dakle, da li i dalje želiš da se udam za tebe, sad kad si čuo šta sve ide uz to?” „Moraću da razmislim.” Eš prasnu u smeh, nakratko se zaboravivši i privivši je uza sebe, a onda brzo popusti stisak kad je zaječala od bola. „Izvini. Izvini, molim te.” Približio se njenom licu i zasuo ga nežnim poljupcima. „Prihvatam tvoje uslove, apsolutno.” „Hvala bogu. Volim te, a sad kad sam videla koliko se lepo osećam kad to kažem, trudiću se da ti to govorim što češće.” Prošla je prstima kroz njegovu kosu. „Ali ništa pre proleća mislim, što se tiče venčanja. Prvo moramo da se pobrinemo za Džuli i Luka.” „Na proleće. Dogovoreno.” „Eto, prošli smo to. Doterali smo ga do kraja.” Naslonila je glavu na njegovo rame. „Sad smo tamo gde treba da budemo - kao zlatno jaje.” Okrenula je glavu, prislonivši usne uz njegovo grlo. „Kako je moguće da me sve boli, a da se ipak tako divno osećam?” „Hajde da popijemo te lekove i onda će biti još divnije.” „Čitaš mi misli.” Držeći jedno drugo oko struka, krenuli su uz stepenice. ,,Oh, znaš šta bih još volela? Hoću da okrečim glavno kupatilo. Imam jednu ideju koju bih volela da isprobam u njemu.” „Pričaćemo o tome.”

Naravno da hoće, pomisli ona dok su odmicali ka spratu oslonjeni jedno na drugo.

Pričaće o svemu i svačemu. Imali su sve vreme ovog sveta.

333