Bijaric
To nije naslov. To je jedina precizna odrednica koja mi je ostala sa putovanja za koje bih, da nije ovog kišobrana koji još uvek nosim sa sobom, mislio da je bilo samo san.
Žak, direktor malene, nezavisne i, naravno, već iščezle izdavačke kuće, koja je prevela na francuski jezik moj prvi roman, insistirao je da odem:
To je jedna od najlepših banja u Francuskoj.
Novembar je – rekao sam mu.
Žak je odglumio gest iznenađenja, kojim se obično služio dok mi je davao savete, i odgovorio mi je:
Zapamti da više ne živiš na Karibima. U ovoj zemlji sunce i more imaju neko drugo značenje.
Ovim neodgonetljivim argumentom me je ubedio.
Avion je poletao iz Orlija u dva popodne. Proverio sam vremensku prognozu na internetu i video sam da je za taj dan u Bijaricu bilo devedeset posto šanse za kišu.
Ponesi kišobran – rekla je Lus Marina.
– A šta ako mi ne budu dali da ga unesem u avion?
– Misliš?
– Ne znam. U svakom slučaju, sačekaće me neko tamo.
Rešio sam da ga ne ponesem.
Kako je to bio prvi put da sam leteo s tog aerodroma, izašao sam iz kuće ranije nego što je bilo potrebno. Naravno, nije bilo nikakvih problema i imao sam vremena na pretek pre ulaska u čekaonicu.
Potražio sam kiosk sa hranom i kupio porciju tortilje i pivo. Seo sam za sto, pojeo tortilju i otpio prvi gutljaj. Izvadio sam mobilni telefon i, otpivši drugi gutljaj piva, uslikao sam se i poslao fotografiju preko Votsapa svom bratu Ričardu, koji je u to vreme živeo u Sidneju. Iako je skoro bila ponoć, odgovorio mi je. Objasnio sam mu da idem u Bijaric da predstavim svoj roman.
– Kakva si ti mašina!
I zaista, ispijajući to pivo na aerodromu Orli, čekajući avion, čekajući da se to ponovi i sutradan, ali u suprotnom smeru, pošto je to putovanje bilo kao grom iz vedra neba, osećao sam se kao značajan pisac.
Let je trajao sat vremena. Izlazeći iz aviona, još uvek je kroz mene strujao poslednji gutljaj piva, koje je prestalo da isparava kada sam video da me niko ne čeka. Pozvao sam Žaka i on mi je rekao da ga to čudi.
Zapiši adresu hotela i idi taksijem. Po povratku ću ti vratiti novac. Tako je lakše. Hotel u kome ćeš odsesti nalazi se baš ispred medijateke u kojoj će biti promocija. To mi je rekla moderatorka Rafaela.
U taksiju, kiša mi nije dozvolila da dobro osmotrim grad. Stigli smo za nešto manje od petnaest minuta. Ne sećam se ni vozačevog lica ni imena hotela. Na recepciji nije bilo nikoga. Sačekao sam deset minuta i ponovo sam nazvao Žaka. Odjednom se u pozadini upalilo svetlo i pojavio se neki mladić. Prišao sam.
Pogledavši moj pasoš, mladić mi se obratio glasnim, pofrancuženim španskim.
Plašio sam se da će mi reći da nema rezervacije na moje ime, ali to je na svu sreću bilo u redu.
– Gospodine Sarkos, directrice medijateke Vam je ostavila poruku. Vaš događaj će biti u šest popodne. Dovoljno je da dođete pet minuta ranije. To je ovde ispred.
Kiša je postajala sve jača, te sam odlučio da ostanem u svojoj sobi. Spavao sam dva sata. Sanjao sam da šetam kroz Bijaric, po kiši, tražeći kišobran. Niko me nije razumeo i nisam uspeo da se sklonim pod nadstrešnicu. Probudio sam se deset minuta pre promocije. Imao sam dva propuštena poziva od Žaka i govornu poruku, verovatno isto od Žaka. Odlučio sam da je poslušam kasnije. Oprao sam zube, obuo cipele, uzeo šal i kaput i izašao sam.
Pokvasio sam se samo malo pošto je medijateka stvarno bila tik ispred hotela. Te kapi kiše su učinile da mi se malo razbistri u glavi, ali su istovremeno izazvale osećaj da sam još uvek u snu.
Otvorio sam staklena vrata glavnog ulaza i propustio sam ženu sumnjivog izgleda sa cigaretom u ustima da izađe.
Gospodine Sarkos?
Žena je izvadila cigaretu i pružila mi ruku.
Ja sam Rafaela. Kako ste? Kako je prošao let?
Dobro, hvala.
Dajte mi dva minuta da ispušim cigaretu.
Špankinja ste?
– Moji roditelji su Španci. Ja sam Francuskinja.
– Aha.
– Pretpostavljam da savršeno govorite francuski, zar ne?
– Je me débrouille – rekao sam, prisiljavajući se na osmeh.
Nije delovala baš ubeđeno.
Jedva da je povukla tri dima, kada je krenula da gasi cigaretu.
Ispušite cigaretu na miru - rekao sam joj.
Ne, ljudi će postati nestrpljivi.
Puno ih je?
Jedva da ima nekog. Bila je užasna ideja odabrati ovaj dan.
Zasmetao mi je ton prebacivanja. Pomislio sam na Žaka i hteo sam da ga pozovem i izvređam, ali setio sam se da je on bio jedini koji je pokazao interesovanje za moj roman, do te mere da ga je sam preveo za izdavačku kuću koju su vodili on i njegova supruga.
U sali su bile četiri osobe. Tri starice koje su sedele jedna do druge i jedan mladić od dvadeset pet godina, koji se nalazio u ćošku i izgledao kao moj zemljak.
Pripremio sam se na najgore. Međutim, iznenadilo me je što je Rafaela održala veličanstvenu promociju. Ne samo da je pročitala roman, već je pripremila i oko šest stranica beležaka grupisanih po temama. Na početku je rezimirala moju knjigu na način na koji ni sam, do dana današnjeg, nisam uspeo. Potom je, između mojih izjava, imala zapažanja koja su pokazivala da je razrešila niz šifri i misterija kojima sam glavnu priču povezao sa sporednima.
– Postoji i još jedan aspekt tvoje knjige koji bih želela da istaknem – najavila je Rafaela, zaključujući razgovor.
U tom trenutku mladić je ustao i izašao iz sale.
Ne sećam se šta je bio taj poslednji aspekt koji je Rafaela komentarisala. Sećam se pak da je imala toliko takta da nije ni pokušala da dȃ reč „publici“, tog neprijatnog trenutka u kome se nagomilava tišina dok sa smeškom pridržavaš zavesu koja vodi do fantastične zadnje odaje, koju skriva delo svakog velikog pisca i za koju, duboko u sebi, niko ne mari.
Završio sam ispijanje flašice vode, dok je Rafaela uzimala svoju knjigu i beleške.
Što se večere tiče, biću iskrena prema tebi
rekla je iznenada, prelazeći na ti.
Imam sina i on zahteva stalnu pažnju. Da li bi ti smetalo da pobegnem? Moći ćeš da večeraš sam?
Nisam imao pojma o čemu mi priča.
– Da, naravno. Nema problema – rekao sam.
Napolju je i dalje padala kiša. Ušao sam u hotel i recepcija je ponovo bila prazna. Popeo sam se u sobu i, ne skidajući kaput, preslušao sam glasovnu poruku. Bio je to Žak, da se uveri da li je sve u redu i da mi kaže da ne brinem, da će me posle događaja moderatorka odvesti na večeru.
Zakrčao mi je stomak. Ono parče tortilje sa pivom i snovi o ostvarenosti delovali su mi kao veoma daleka uspomena.
Ponovo sam sišao. Mladić sa recepcije se vratio. Kiša je još uvek padala.
– Imate li možda kišobran koji biste mogli da mi pozajmite? – upitao sam.
– Šta?
– Kišobran.
Činilo se da nije razumeo.
Un parapluie – rekao sam.
Ah! D’accord. Ambrel.
Otišao je do ostave i doneo veliki kišobran boje crvenog vina.
Zahvalio sam mu se i izašao.
Naravno, rekoh sebi, zbog ovoga me u snu niko nije razumeo.
Recepcioner mi je objasnio da, kako bih stigao do centra, samo treba da idem niz ulicu hotela nekih deset minuta.
Pala je noć. Kiša se čas pojačavala, čas smirivala. Sve je bilo zatvoreno. Bijaric je bio prazan. Od tolikog pravolinijskog spuštanja stigao sam do obale i video crnu masu mora. Okrenuo sam se prema nekakvom ogromnom, prelepo osvetljenom balkonu. Plaža se protezala nekih pedesetak metara ka dole. Sa leve strane, nalazilo se nešto što je izgledalo kao najznačajniji hotel u gradu, velik, takođe osvetljen i prazan. Sa desne strane, bio je drugi hotel, manje raskošan, ali takođe pust. Vratio sam se na glavnu ulicu i nastavio da hodam.
Skoro odmah, video sam trg zaklonjen drugim vidikovcem. Umesto luksuznih hotela, na ovom delu obale, nalazila se crkva. Pored crkve, upaljena svetla jedinog restorana koji je bio otvoren u ovo vreme. Ali koliko je bilo sati? Proverio sam telefon i video da je jedva bilo osam uveče.
Jelovnik je bio skup, ali to je išlo na Žakov račun. Tako da sam naručio jelo dana i flašu najboljeg crvenog vina.
Konobar je bio Španac.
Iskoristio sam priliku da ga pitam zbog čega je sve bilo tako pusto.
Konobar je bio iznenađen mojim pitanjem.
Utorak je. Osim toga, novembar i januar su ovde mrtvi meseci.
Hrana i vino bili su odlični. Sat i po vremena kasnije, još uvek sa ukusom grilovanih lignji u ustima, i malo ili malo više pripit, izašao sam iz restorana.
Kiša je sipila. U svakom slučaju, otvorio sam kišobran i krenuo nazad ka hotelu. Prazan grad i to besmisleno putovanje sada su u meni izazivali neobjašnjivu euforiju, u skladu sa okruženjem.
Na ćošku pre hotela, video sam otvoren lokal. Bila je to apoteka. U prolazu sam video prodavca sa jednim mladićem. Krajičkom oka prepoznao sam momka koji je bio na promociji. Prepoznao je i on mene i pozdravio me je. Zaustavio sam se i načinio par koraka unazad.
– Kako je? Malo u šetnjicu? – upitao me je.
Zaista, bio je zemljak.
– Da, šetnjica.
– I, kako ti se čini?
Možda zbog toga što je bio pijan, rekao sam mu kako mi je sve izgledalo. Pažljivo me je slušao i rekao:
– Hoćeš li kod mene na piće?
– Naravno - rekao sam mu.
Momak je platio prodavcu i ovaj mu je dodao kesicu sa lekovima. Počeli smo da šetamo i nakon nekoliko minuta, malo dalje od hotela, zastali smo ispred ulaza zgrade. Podigao je kesicu i rekao:
Za mog starog su. Mnogo je bolestan. Nadam se da ti ne smeta.
Pomislio sam na problematičnog Rafaelinog sina. Sada nisam tako siguran da se moderatorka zvala Rafaela. Ne sećam ni mladićevog imena.
– Ne, nipošto. Siguran si da to nije problem?
– Nikakav. Idemo gore.
Stan je bio na prvom spratu i zbog toga su plafoni bili veoma visoki. Soba je bila puna knjiga i maketa aviona koje su visile na nekim nevidljivim nitima.
– Dolazim – rekao je mladić i ušao u hodnik koji je vodio do soba.
Čuo sam razgovor. Jedna žena od četrdeset godina, crna i obučena u beli mantil, izašla je i pozdravila me. Ušla je u kuhinju, poslužila se čašom vode, ponovo je prošla kroz sobu, načinila učtiv gest i nestala niz hodnik.
O njemu brinemo bolničarka i ja – rekao je mladić kada se vratio.
Nema drugih članova porodice? – upitao sam.
– Ne. Bilo je teško. Ali neće još dugo.
Otac je imao rak. Nije želeo da prima hemoterapiju. Oni su, suštinski, čekali.
Pre nedelju dana otac je izgubio razum. Metastaze su zahvatile mozak. Periodi prisebnosti bili su kratki. Starac je najveći deo vremena provodio spavajući ili stenjući, vrišteći i plačući.
– Jedino što ga smiruje jesu Jasminine masaže. Takođe, voli i da mu se čita.
Šta mu čitaš?
Ratne romane. Ali ni to mu se više ne dopada. Stalno mu tražim nove stvari. Zbog toga sam prišao kad sam video vest da dolaziš da predstaviš knjigu.
– Pretpostavljam da si se razočarao.
– Nimalo. Samo što je, na osnovu onoga što sam razumeo iz razgovora, tvoj roman malo komplikovan. A kad moj tata ne razume nešto što mu čitam, on se uznemiri, počne da se žali i da plače.
Mladić je otvorio flašu vina i ispričao mi je priču o svom kratkom životu. Verovatno mi je ispričao i o očevom, ali se ne sećam ničega što mi je rekao. Zato me ponekad spopadne mučni osećaj da je sve bio san, i to putovanje, i ta noć, kao i knjige koje sam zahvaljujući tom putovanju napisao.
Na pola druge flaše starac je počeo da se žali. Mladić je skočio na noge.
Dolazim.
Ponovo sam napunio čašu i počeo da proučavam avione. Bili su to modeli iz Drugog svetskog rata.
Jaukanje je prestalo, a da nisam ni primetio. Čuo se samo mladićev glas, koji je delovao kao da se obraća ocu. Zavalio sam se na kauč i nastavio sam da čekam.
Prošlo je pola sata, a mladić se nije vraćao. Više se nije čuo zvuk njegovog glasa. Ustao sam, ostavio čašu na sto u dnevnoj sobi i pogledao u hodnik. U mraku sam pratio svetlo koje je vodilo ka starčevoj sobi. Soba nije imala vrata, već zavesu. Malo sam je pomerio i video glomazni bolnički krevet i njegove niklovane cevi. Dozer za infuziju i cevčice koje su se gubile u koži pacijenta. Uz njegovo krilo nalazio se mladić, koji je spavao na knjizi. Hteo sam da se povučem unazad i da odem, ali škripavi parket me je odao.
Otac i sin su se probudili.
Koliko je sati? – upitao je mladić uznemireno.
Ne brini, već sam krenuo.
Starac je počeo da mumla i da jadikuje. Mladić je ustao i knjiga je pala na pod. Prišao sam, sagnuo se i podigao je.
Zemlja ljudi – pročitao sam. – Jedna od mojih omiljenih.
Moj otac je obožava. Pošto je bio pilot...
Starac je počeo da se žali još glasnije, skoro je zavijao.
Sačekaj još deset minuta i ispratiću te do vrata. Da ne bismo probudili Jasminu.
Pusti me da mu čitam. Mogu li?
Zaista ne moraš.
Ne, ali želim. Gde ste otprilike stali?
I počeo sam da čitam starcu. Sin nas je slušao nekoliko minuta i zatim se povukao.
Sve je bilo kako je mladić i rekao. Starac je ćutao, poluzatvorenih očiju i u nezvesnosti, dok je slušao priče o pilotima i beduinima koji su zajedno živeli u pustinji. Za razliku od toga, kada bi Sent Egziperi opisivao ili objašnjavao funkcionisnje motora aviona, ili propisa vazdušne poštanske službe, otac bi počeo da se žali i stenje, jer na rubu smrti nije mogao da gubi vreme na tehničke detalje niti da priušti sebi luksuz da odloži suštinu lepe priče, koja je bila kao dašak svežeg vazduha u jednoj noći koja bi uvek mogla biti poslednja.
– Hvala – rekao je iznenada.
Bio je to kameni glas. Starac je delovao svesno i posmatrao me je.
– Nema na čemu – rekao sam, zaklapajući knjigu.
Znam da sam razmenio nekoliko reči sa mladićevim ocem. Međutim, sećam se samo odgovora na jedino pitanje koje sam mu postavio.
– A ti ožiljci? Jesu li iz rata?
Imao je dva identična ožiljka na obe ruke. Prava, vertikalna linija, desetak centimetara dugačka, počinjala je ispod ramena i sezala do malo iznad podlaktica.
Starac je blago okrenuo glavu i kada je pogledao deo svog tela na koji sam pokazivao, razvukao je osmeh.
To sam obećao da ću prestati da pijem – rekao je i zaspao.
Vrativši se u sobu, video sam da je već pokupio flaše i čaše. Mladić je bio zavaljen na kauču.
– Znaš, ranije nije bio takav. Čitao mi je tehničke opise i uvek je preskakao refleksije
Samo da bi mi dokazao da je Sent-Egziperi bio pilot koji je uz to i pisao. A ne obrnuto.
– Tvoj stari je bez sumnje mudar čovek. Mora da je imao veoma zanimljiv život.
– Jedan jako sjeban čovek, eto šta je on.
– Ne sumnjam u to. Ta priča o ožiljcima i obećanju je impresivna.
– Kakva priča?
Prepričao sam mu kratki razgovor koji sam imao sa njegovim ocem.
To ti je rekao?
Zevnuo sam i klimnuo glavom.
Ozbiljno?
Mladić se počešao po glavi i otpratio me do vrata zgrade.
Sve dok je bio na nogama, moj otac je bio okorela pijanica – rekao je mladić.
Slegnuo sam ramenima.
– Odjednom se prebacio na nešto drugo – rekao sam, tek da nešto kažem.
Sledećeg jutra sam zaključao hotelsku sobu i sišao sa svojim malim koferom. Mladića sa recepcije nije bilo. Okačio sam ključ na tablu i stavio kišobran na pult.
Napolju je pržilo sunce, kao da jučerašnje kiše i hladnoće nije ni bilo.
Vratio sam se, uzeo kišobran, otvorio ga i spustio se ka centru Bijarica.
Tamo ću, nadao sam se, naći taksi koji će me odvesti do aerodroma.
Prevele Jovana Todorović, Suzana Milošević, Miljana Đurđić, Katarina Mihailović