PREVARANTI
(odlomak)
KRIPTOMNEZIJA (AUTOR)
PRVA SCENA
AUTOR: Zdravo, šta ima? Kako ste? Nadam se da ste dobro. Sad počinje drugi deo. Počinje sa mnom.
Ja sam pisac. Pisac, onaj pravi koji je stvorio delo koje gledate. Da, znam. Znam. To komplikuje stvari. Predstavlja prekid, parentezu. Suočen s tim, samo mogu unapred da se izvinim.
Godinama sam profesor kreativnog pisanja, pa sam upoznat s rizikom koji nosi ovakav potez: prvo, to da se pisac pojavi u delu. To je baš onako… Osim toga, neću se više ni pojavljivati. Sad sam s vama nekih petnaest minuta, četrnaest i po, kao na poslednjim probama, i ja se više ne pojavljujem.
Kasnije ćemo nastaviti s pričama o glumici i reditelju.
Kad mi neki učenik dođe i predloži ovako nešto u delu, kažem mu: „O ovome… razmisli”. Ne, ali ozbiljno. „Dobro razmisli”. Šta ja radim ovde?
Istina je da sam prinuđen. I ne mislim na neku dramsku ili narativnu obavezu, jer nje, zapravo, nema. Mislim na onu pravnu obavezu. Ovde sam zbog rešenja Suda za zaštitu konkurencije i intelektualne svojine, koje se odnosi na optužbe za plagijat koje su se pojavile u raznim medijima. Verovatno su vam poznate, a ako nisu, možete ih lako pronaći na internetu. Optužen sam da sam plagirao čitave fragmente ovog dela. Želim čvrsto da negiram ovu optužbu i saopštim svoju verziju dešavanja.
DRUGA SCENA
AUTOR: U januaru 2021. godine Nacionalni dramski centar poziva me da napišem jedan komad. Baš ovaj koji čitate: Prevaranti
NDC 1: Mi, kao uprava NDC-a, voleli bismo da ovde predstavimo tvoj rad.
NDC 2: Bila bi nam čast.
NDC 1: I više od časti. Bila bi privilegija, bila bi…
NDC 2: Bilo bi nešto što daje smisao, ne samo našem programu, to svakako, nego verovatno i našim karijerama…
NDC 1: Našim životima.
NDC 2: Našim životima, upravo tako. Za to smo rođeni..
NDC 1: Naravno, ceo Nacionalni dramski centar u potpunosti…
NDC 2: Nacionalni institut za scenske umetnosti i muziku u potpunosti…
NDC 1: I celo, Ministarstvo kulture…
NDC 2: Celokupna Vlada…
NDC 1: …podržava ovaj poziv.
NDC 2: Upravo sada dok razgovaramo, predsednik i njegovi savetnici sa uzbuđenjem prate ovaj razgovor u Monkloi preko video-prenosa.
NDC 1: I, na neki način, svi smo svesni onoga što bi zaokružilo ovaj mandat…
NDC 2: ... Ono što bi mu dalo smisao, oblik, značenje
NDC 1: …Bilo bi da ga napišeš ovde. Molim te. Molim te.
AUTOR: Ne mogu da odbijem; retko kada imam priliku da usrećim toliko ljudi. Dakle, prihvatam i bacam se na posao.
Polazim od svog već postojećeg materijala, dela koje se zvalo Fikcije i koje sam prekinuo zbog pandemije.
Moram priznati da mi korišćenje sopstvenog materijala stvara određenu nelagodu, kao da sam sebe plagiram Ali, kopiranje samog sebe je, koliko ja znam, dozvoljeno. U tom smislu, nema problema.
Držim radionicu 21. septembra u Višoj kraljevskoj školi dramskih umetnosti. Među studentima, na drugoj godini dramaturgije, nalazi se i Violeta Kanals. Upoznao sam Violetu na jednoj radionici, pre nekoliko godina. Ona mi je tada poslala delo koje je pisala, čini mi se, poprilično nesrećnog naslova, Srce nastavlja da kuca.
VIOLETA: (Ispravlja.) Srce i dalje kuca
AUTOR: Srce i dalje kuca. Dobro, kako god. Na potpuno profesionalan način kažem vam šta mislim u jednom mejlu i zaboravim na to. Zapravo, da budem iskren, nikada ni ne pročitam delo. Vrlo često to radim sa studentima, mada me zbog toga često kritikuju, ali… kada dobiješ toliko tekstova… Onda tipski odgovor, koji već imam napisan, uštedi vreme.
Dok sam bio u Višoj kraljevskoj školi dramskih umetnosti, studenti su me poslednjeg dana pitali šta pišem i ja sam im pričao o Prevarantima:
(Studentima na času) To su dve paralelne radnje, u odvojenim poglavljima, poput poglavlja u nekom romanu. Glavni likovi su glumica i reditelj; priča o glumici se odigrava u ovom donjem delu, a o reditelju u gornjem… I na kraju ima jedna božanstvena scena gde se ona nalazi s konobarom…
Dok to pričam, vidim da je Violeta prebledela. Po izlasku, sačekala me je u hodniku:
VIOLETA: Slušaj, ono što si ispričao… Šališ se ili šta?
AUTOR: Koje?
VIOLETA: Delo o kojem si nam pričao.
AUTOR: Ne, zašto?
VIOLETA: Ozbiljno? Šališ se, zar ne? Ispričao si moje delo.
AUTOR: Kako tvoje delo? Koje delo?
VIOLETA: Srce i dalje kuca… Ono koje sam ti poslala.
AUTOR: Ma šta pričaš? Ne. Ovo je delo na kome ja radim – Prevaranti
VIOLETA: Ali isto je…
AUTOR: Ma daj, ne znam o čemu pričaš. Ne razumem te. Osim toga, moram da idem.
Izvukao sam se. Stižem kući i tražim njen imejl. Otvaram dokument, počinjem da čitam i nailazim na ovu scenu:
REBEKA: Tata, šta radiš ovde?
REBEKIN OTAC: A ti? Šta ćeš ti ovde, Rebeka?
REBEKA: Vidi, dobila sam Zlatnu školjku na festivalu u San Sebastijanu.
REBEKIN OTAC: Baš si me obradovala, stvarno… Ali svakako ću morati da ti je oduzmem, znaš?
REBEKA: Ti radiš ovde kao čuvar?
REBEKIN OTAC: Moguće je da ti nisam rekao. Moraću ovo da uzmem, važi?
REBEKA: Želela sam da je dobijem za tebe, tata. Da me ti vidiš.
REBEKIN OTAC: Pa evo vidim te, ali pravila su takva.
PISAC: Ništa ne razumem. Nastavljam da čitam. Nekoliko stranica kasnije:
REBEKIN OTAC: A ti… pogledaj se, glumica… Kakva sreća, kakav ponos…
REBEKA: Ne preteruj. Ne ide mi baš najbolje. Ponekad mislim da sam sve pogrešno uradila.
REBEKIN OTAC: Život je, Rebeka, neprestani brodolom.
REBKA: Šta je to? Iz nekog filma?
REBEKIN OTAC: Da, iz mog. Zemljotresi u zoru
REBEKA: Onog o duhu?
REBEKIN OTAC: Zar ne kažeš da ih ne gledaš?
REBEKA: To je laž. Naravno da ih gledam. Kako ih ne bih gledala?
REBEKIN OTAC: I ja sam video tvoj rad. Video sam te u onoj seriji…
REBEKA: Onoj o seoskoj školi? Bila je to mala uloga…
AUTOR: I tako… čitavo delo. Naravno, počinjem da paničim. Proživljavam trenutak potpunog straha, gubim osećaj za stvarnost. Kako je moguće da toliko liči? Obraćam se onima koji me najbolje poznaju. Pričam svojoj ženi da bih video kako ona to tumači:
AUTOROVA ŽENA: Pa, u potpunosti si ga prekopirao.
AUTOR: Molim? Ali ne sećam se ni da sam ga pročitao.
AUTOROVA ŽENA: Oduševilo te je. Pričao si mi koliko ti se dopalo to delo, kako je talentovana ta devojka…
AUTOR: Možda sam ga i pročitao, letimično…
AUTOROVA ŽENA: Letimično? Ali… danima nisi zaklapao o tom tekstu o srcu.
AUTOR: Ne znam… Možda i jesam, ponešto…
AUTOROVA ŽENA: Pa… Na kraju bi te uhvatili. Jednom, pa drugi put, i naravno…
AUTOR: Kako?
AUTOROVA ŽENA: Čoveče, to je tvoj manir. Evo, pitaj svog brata.
AUTOR: Kaži mi, od onog što smo zajedno napisali…
AUTOROV BRAT: Da.
AUTOR: Da li si nekad imao osećaj… da ja možda… nesvesno… nešto kopiram?
AUTOROV BRAT: Često. Vrlo često.
AUTOR: (Pauza.) Ali onda, kad smo pisali zajedno, da li si ti možda više pisao?
AUTOROV BRAT: Sve, sve sam ja. Ti… imao si dobru volju, dolazio si svakog dana, častio doručak… A baš samim pisanjem… bavio sam se ja.
AUTOR: Ništa mi nije jasno. Da li je moguće da sam ja, nesvesno, plagirao ovo delo…samo ovo? Dokle onda sežu moji plagijati? Da li se to odnosi i na pesme koje sam pisao Merće, svojoj prvoj devojci, koja je živela u Lugu?
MERĆE: (Galisijski akcenat.) Meni je… iskreno, nekako zvučalo poznato sve što mi je govorio taj momak…
AUTOR: „Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove”, Merće. “Napisati, na primer, noć je posuta zvezdama, trepere modre zvezde u daljini.” 1 Merće.
MERĆE: … Ali… ljubav je slepa. Tako se kaže, zar ne? A ja, pošto sam bila zaljubljena, nisam to videla, ili nisam htela da vidim.
AUTOR: I tako redom. Samo pronalazim kopiju, plagijat, redundancu… Šta da radim?
1 Prevod preuzet iz: Pablo Neruda, „Noćas bih mogao napisati stihove“, u 20 ljubavnih pjesama i jedna očajna (Preveo Zvonimir Golob), Zagreb: Zora, 1977, str. 38.
Prvo i prvo: imam poručeno delo za dva meseca. Ne mogu sada sve da menjam. Posle će biti vremena za preispitivanje savesti. Sad moram da razgovaram s Violetom, da joj objasim situaciju, da pronađemo rešenje kao odrasli ljudi…
(Violeti.) Violeta, molim te, preklinjem te. Nemoj ovo nikome da kažeš. Uništićeš me. Pomisli na moju karijeru, na mog sina…
VIOLETA: Molim te, ustani…
AUTOR: Platiću ti, daću ti šta god želiš…
VIOLETA: Ne, ne. Kakva sramota…
AUTOR: Ne smeš me prijaviti, Violeta, ne… ne, ne smeš, jer… jer sam zaljubljen u tebe. … Da. Da. Da. To je istina, prava istina. Otkad sam te upoznao, ne mislim ni na šta drugo.
VIOLETA: Šta to pričaš?
AUTOR: Ne spavam, ne jedem. Samo tebe vidim. Što bi mene bilo briga za delo? Delo je najmanje važno: pripada i tebi i meni i ovome što se rađa među nama. Pobegnimo. Pobegnimo odavde. Idemo da živimo u Kastro Urdijales.
VIOLETA: Zašto u Kastro Urdijales?
AUTOR: To je raj na zemlji, Violeta. Svako mesto bi s tobom bilo raj. Ti me, molim te, molim te, nemoj prijaviti.
Naravno, nije upalilo. Sledećeg dana Violeta je kontaktirala sa NDC i pozvali su me u upravu. Kakva sramota. Kako ću se opravdati? Stavljam sve na kocku i pozivam se na intertekstualnost: (NDC-u.) Još su Horacije i Kvintilijan preporučivali imitaciju forme i sadržaja najboljih dela. I Petrarka – obratite pažnju – Petrarka je rekao da je u mladosti pročitao toliko klasika da posle nije mogao da razlikuje da li je to što piše njegovo ili tuđe. Tako je, Petrarka. Da ne pričamo o Bartu… Hoćemo li da pričamo o Bartu? O smrti autora? Hoćemo li? Ako uopšte… Ko je autor nekog teksta? Šta danas znači biti autor nekog teksta?
Ni to nije uspelo. Tog istog dana otkazali su komad.
TREĆA SCENA
Dnevna soba jedne seoske kuće. Autorov deda, u jakni i sa kravatom, puši i kuca na pisaćoj mašini iz osamdesetih.
AUTOR: Od ovog trenutka ulazim u depresivan i... komplikovan proces. Ne promiče mi ironija činjenice da u delu naslovljenom Prevaranti, najveći prevarant ispadam ja. Tako počinjem da odlazim kod terapeutkinje. Uz njenu pomoć, prisećam se trenutka u kome sam počeo da pišem: Nalazimo se u kući mog dede. Imam osam ili devet godina. Moj deda je sekretar u Opštini. Ima pisaću mašinu, a ja se ne odvajam od njega u letnjim poslepodnevima, dok ostali spavaju. Puši cigarete Rex i kuca.
Tišina. Deda piše. Autor ga posmatra.
Ne znam šta kuca na toj mašini – verovatno opštinske dokumente; podrazumeva se da ne piše fikciju, ali mene privlači njegov svet: uvek okružen papirima, olovkama, heftalicama... Prvenstveno me privlači mašina. Zvuk dugmića, metalne poluge, trake s mastilom. Za brisanje koristi korektor za papir marke Tipp-Ex. Kad pogreši neko slovo, samo treba da stavi Tipp-Ex, da opet pritisne dugme i slovo nestaje. Moj deda je, u mojim očima, mađioničar.
Jednog dana mi je rekao:
AUTOROV DEDA: Hoćeš da probaš?
AUTOR: Šta to?
AUTOROV DEDA: Hoćeš li da probaš da kucaš... Piši nešto, hajde.
AUTOR: Mogu li?
AUTOROV DEDA: Dođi... Slobodno.
Autor i njegov deda razmenjuju uloge: Autor seda za mašinu. Šakom prelazi preko dugmića, pritiska jedno dugme, pomera skretnicu. Stavlja prazan papir.
AUTOR: A šta da pišem, tato?
Ne znam što, ali zvao sam ga Tato. Zvao se Kalisto, što je ime koje ne bih mogao da smislim čak i kad bih probao. Povukao je jedan dim i ostatak pepela mu je pao na kravatu, a on nije ni trepnuo. Zbog tih trenutaka sam ga voleo. Jesam li to već rekao? Voleo sam ga.
AUTOROV DEDA: Kako šta da pišeš?
AUTOR: Pa, šta da kucam ovde?
Mogao je da mi kaže da izmislim nešto. Onda bi sve bilo drugačije. Ali ne, moj deda nije bio profesor kreativnog pisanja, već sekretar u jednom aragonskom selu. Tako mi je rekao:
AUTOROV DEDA: Evo, baš ovo.
Daje mu otvorene novine sa stola.
AUTOR: ABC. On je uvek čitao ABC. Bile su otvorene na stranici gde je bila kritika o borbi s bikovima.
Počinje da kuca, dvama prstima, prepisujući nešto sa stranice.
I to je bilo prvo što sam napisao u životu:
AUTOROV DEDA: (Čita.) „Tri velike kapije na svečanom zatvaranju koride u Anjoveru u Tahu”. Vrlo dobro, vrlo dobro.
AUTOR: Kad sam završio, potpisao sam se, kao što sam video da to radi.
To je bio, sad shvatam, moj prvi plagijat. Od tada sam toliko toga prepisao.
Mislio sam da sam pisac; ma, kakav pisac. Ja sam pisar.
ČETVRTA SCENA
AUTOR: Moja terapeutkinja Anheles me je navela na trag o tome šta bi moglo da mi se dešava: kriptomnezija.
Prema Britanskom psihijatrijskom rečniku, kriptomnezija je bolest pri kojoj...
VIOLETA: Majko mila...
AUTOR: Molim te, Violeta, kad te molim...
Bolest pri kojoj, kaže, mozak doživljava stara sećanja kao sopstvena. Psiholog Teodor Flornoj...
VIOLETA: Daj bre, čoveče...
AUTOR: ... je 1874. uveo naziv bolesti, a niko drugi do Karl Jung je...
VIOLETA: Karl Jung? Jesi ozbiljan?
AUTOR: Da, da. Karl Jung ju je proučavao u svom diplomskom radu.
VIOLETA: Ajde, molim te, kakva glupost... Očigledno je budalaština... Kripto... Kako beše?
AUTOR: Kriptomnezija. Potraži, potraži je na internetu.
VIOLETA: Inače, to može da se odglumi... Mislim, nema dokaza, nema ničeg.
AUTOR: E to, to je problem sa kojim se suočavamo mi kriptomnestičari. Konstantna sumnja, stigma...
VIOLETA: Slušaj, stvarno...
AUTOR: Ovo je prepoznala i SZO, a imam lekarsko uverenje...
VIOLETA: Dobro, ako mu je to uverenje izdala njegova psihološkinja...
AUTOR: Izdao mi ga je pravi pravcati profesionalac.
Ne, NDC, naravno, čim su saznali da se radi o mentalnom zdravlju, obnovili su saradnju. Samo mi je još to falilo. Dogovorili smo se, doduše, da se među saradnicima istakne i ime Violete Kanals, kao što možete videti... Tako da mislim da time... (Zatvara temu.)
VIOLETA: Ne, ne, to ne. Ali, šta sad da radim sa svojim komadom?
AUTOR: Ne znam, Violeta, promeni ga. Promeni ga malo.
VIOLETA: Ma, nosi se...
PETA SCENA
AUTOR: Želeo bih da kažem nešto za kraj. Jednu stvar koju nisam hteo reći.
Danas još uvek ne znam da li sam žrtva te čudne bolesti ili sam, jednostavno, plagijator. Ta sumnja me izjeda. Nastavljam da pišem, ne znam ništa drugo da radim, ali u sve sumnjam.
Jesu li ove reči koje sada izgovaram zaista moje? Ili su samo ponavljanje tuđih reči? Iskreno, ne znam.
I ja sam ponekad plagijat svog dede, u nekim situacijama. A katkad i svog oca. Ponavljam rečenice koje su oni izgovarali, njihove gestove, reakcije. Moje lice, recimo, sve više liči na mog strica Hosea Luisa, koji je život proveo preoravajući polja u Sinko Viljasu, u Aragonu, a sad gleda zapadnjačke filmove s Peruankom koja ga pazi u staračkom domu.
Mi smo plagijat onih koji su bili pre nas.
Možda su naše reči, naše misli, za koje mislimo da su originalne, samo eho tuđih reči, tuđih misli, koje su drugi izgovorili sto puta, pre mnogo godina.
Možda ovo ne govorimo mi, nego kroz nas govore mrtvi.
Možda smo svi mi kriptomnestičari.
Ta pomisao me teši. Uz tu pomisao, nastavljam da pišem.
Preveli:
Anđela Ris, Jovana Todorović, Lana Stojiljković, Matija Milošević, Milica Milivojević, Jelena Adamović, Stevan Milovanović, Dunja Bojanić, Anđelina Pazarkić, Tijana Petković, Dunja Živić, Nikola Kolarov, Darija Stefanović, Romana Roganović i Sara Vučanović.