207424253 žoržet hejer veniša

Žoržet Hejer VENIŠA

Opaska ga razvedri i pre nego što je ponovo uzeo knjigu dodade da bi za razliku njihov otac to naredio i više ne bi obraćao pažnju.

Pošto je poznavala navike brata nije pokušala da ponovo privuče njegovu pažnju.

Parče hleba s buterom, što je tog jutra od hrane uzeo, ležalo je upola pojedeno na lanjiru, a da se raspravlja ili pita kako je, samo bi ga naljutila.

Bio je mršav, omanji dečak, ni u kom slučaju ružan, ali oštrih crta, naboran pre vremena. Stranac bi teško shvatio to nerazvijeno telo koje je neobično odudaralo od lica i ponašanja. U stvari, tek je ušao u sedamnaestu godinu, ali bolovi su izbrazdali lice, a snažan intelekt, druženje sa starijima i sklonost ka studiranju uticali su da se razvije pre vremena. Nije se školovao u Itonu kao stariji brat zbog

bolesnog kuka, a posledica te bolesti (ili, kako je sestra mislila, posledica različitog lečenja) bila je jedna kraća noga. Ružno i upadljivo je hramao. Kuk ga je boleo po hladnom vremenu ili naprezanju, mada su saopštili da je bolest zaustavljena.

Sportovi u kojima je brat uživao njemu nisu bili dostupni, pa ipak je bio dobar jahač, gađao precizno i samo je on znao, a Veniša nagađala, s kolikom je gorčinom mrzeo svoju slabost.

Po prirodi je bio sklon učenju, a i prisilna neaktivnost je uticala. Kad je napunio četrnaest godina, prevazišao je svog učitelja ako ne u znanju onda u razumevanju; i taj valjani čovek sam je priznao da mu je potreban neko ko bi mogao više da mu pruži. Srećom, taj neko bio je u blizini. Rektor parohije, poznat po učenosti, prilično dugo je sa oduševljenjem pratio napredak Obrija Lenjona. Ponudio se da sprema dečaka za Kembridž. Ser Fransisu Lenjonu je laknulo što ne mora da primi u kuću novog učitelja i pristao je. Obri je u to vreme mogao da jaše, te je provodio veći deo dana u parohijskom domu. Proučavao je tekstove u mračnoj biblioteci prečasnog Julijusa Aperseta, željno je upijao široko znanje svog blagog učitelja i polako sticao sve veće samopouzdanje. Prijavio se na Triniti koledž i trebalo je da bude primljen o Miholjdanu iduće godine. G. Aperset nije sumnjao da će uskoro postati naučnik iako je još bio vrlo mlad. Nisu sumnjali ni sestra ni brat. Veniša je znala da je vrlo uman, a Konvej, mladi snažni sportista, kome je i pisanje pisma bilo nesnosan napor, gledao ga je sa strahopoštovanjem i sažaljenjem. Postati član univerzitetskog koledža bila je za Konveja neobična ambicija, ali iskreno se nadao da će Obri to postići, jer šta bi drugo (jednom je rekao Veniši) jadni dečak radio do držao se knjige.

Veniša je mislila kako se suviše rano vezao za nju od mladih dana, i imao sve znake da će postati isto tako tvrdoglavi usamljenik kao i njihov olac. U ovom trenutku trebalo je da uživa u raspustu, jer se g. Aperset oporavljao u Batu od ozbiljne bolesti, a srećom zamenjivao ga je rođak. Svako drugi bi odgurnuo knjige, stavio ih na policu i snabdeo se štapom za pecanje. Obri je čak i za vreme doručka donosio knjige, ostavljao kafu da se hladi, sedeo buljeći u njih, naslonivši svoje lepo čelo na ruku, toliko zanesen da je čovek mogao bezbroj puta da ga doziva i ne dobije odgovor. Nije mu padalo napamet kako je, tako odsutan, bio loš družbenik.

Ali Veniši jeste, međutim, odavno je znala da je sebičan kao i otac ili drugi brat i savršeno mirno je prihvatala njegove čudne navike, volela ga i dalje i nije patila razočarana.

Devet godina je bila starija, najstarija od troje dece prilično imućnog zemljoposednika stare loze iz Jorkšira. Kad je izgubio ženu, pre nego što je Obri

izašao iz pelena, ser Fransis se povukao na svoje imanje kao u tvrđavu, nekih petnaest milja od Jorka, odrekavši se društva. Nije se intere-sovao za dobro svog potomstva. Veniša je pretpostavljala da je on po prirodi naginjao samoći i nije verovala da je takvo neobično ponašanje dolazilo zbog slomljenog srca. Ser Frensis je bio krut, ponosan čovek, nikad nežan, a da je njegov brak bio nepomućeno blaženstvo bila je prijatna fikcija u koju njegova bistra kći nije verovala. Kao kroz maglu sećala se majke, i prizvuka gorkih svađa, lupanja vratima i bolnih napada histerije. Sećala se majčine sobe, finog mirisa, gledala kako se sprema za bal u zamku Hauard. Sećala se divnog, ali nezadovoljnog lica, mnoštva skupih haljina, francuske sobarice, mada nije bilo uspomena na materinsku brigu i ljubav. Sigurno ledi Lenjon nije delila muževljevu ljubav prema životu na selu. Svakog proleća ovaj rđavo sklopljen par mogao se videti u Londonu, u rano leto u Brajtonu, a u Anderšou poštovana gospa bi ubrzo postala potištena i, kad bi se spustila zima u Jorkšir, nije mogla podneti oštru klimu već bi s mužem odlazila prijateljima. Niko nije ni pomišljao da takav život ptica selica odgovara ser Fransisu, pa ipak kad ju je iznenada ugrabila bolest, vratio se kući slomljen, nije mogao da vidi ni njen portret na zidu ili čuje pomen njenog imena. Deca su rasla u pustinji koju je on stvorio, samo je Konvej pobegao u svet, prvo u Iton, a posle u pešadijski puk. Ni Veniša, ni Obri nisu bili dalje od Skarboroa, a njihova poznanstva su se svodila na nekoliko porodica koje su živele u neposrednoj blizini Anderšoua. Ni jedno se nije žalilo, Obri zato što se klonio nepoznatog sveta, Veniša što joj to nije ležalo u prirodi. Samo je jednom

bila

neutešna,

i

to

kad

joj

ser

Frensis

nije

dozvolio

kao

sedamnaestogodišnjoj devojci da ode u London njegovoj sestri da je predstavi i uvede u društvo. Bilo joj je teško i nešto suza je prolila. Međutim, dovoljno je bilo da malo razmisli i ubedi se kako plan i nije bio praktičan. Ne bi mogla ostaviti bolešljivog Obrija od osam godina da se samo dadilja stara o njemu; odanost te izvanredne osobe oterala bi ga u ludnicu. Tako je ona obrisala oči i pomirila se.

Otac, uostalom, nije bio nerazuman; mada nije pristao na boravak u Londonu, nije se protivio da prisustvuje zabavama u Jorku ili čak Harougejtu, kad god bi je ledi Deni i gđa Jardli pozvale da ide s njima, što je često bivalo, jedna iz dobrote, druga pod pritiskom odlučnog sina. Nije otac bio škrt: nikad je nije pitao za troškove domaćinstva, davao joj lep džeparac i na njeno čuđenje ostavio je posle smrti prilično zaveštanje.

To se desilo tri godine ranije, onog meseca slavne bitke kod Vater-loa, sasvim neočekivano, posle jednog sudbonosnog napada. Bio je to udar za decu, ali ne i bol. ,,U stvari", Veniša je zapanjila dragu ledi Deni „mnogo nam je bolje bez njega."

„Zaboga" zgranu se poštovana gospa, koja je došla spremna da prigrli siročad na svoje sentimentalne grudi. „Ti si premorena!" „Zaista nisam" smejala se Veniša. ,,Oh, gospođo, koliko ste puta samo vi izjavili da je najsvirepiji roditelj." „Ali on je mrtav, Veniša!" „Jeste, mada ne mislim da nas više voli sad, nego kad je bio živ, gospođo. Nikad nije pokazao ni trunčicu želje da pridobije našu ljubav i ne može se. od nas očekivati da ga žalimo."

Pošto nije znala šta da odgovori, ledi Deni je molila Venišu da ne govori takve stvari i požurila da upita šta namerava. Veniša je smatrala da sve zavisi od Konveja. Dok se on ne vrati i ne preuzme svoje nasledstvo, nije joj ostalo ništa sem da nastavi kao do sad. „Naravno, sad ću moći da primam prijatelje, a to je daleko ugodnije nego pre, jer otac nije dozvoljavao da iko, sem Edvarda Jardlija i dr Bentvorta pređe prag."

Tri godine docnije Veniša je i dalje čekala Konvejev povratak, a ledi Deni nije prestajala da grdi njegovu sebičnost, što je svalio sav teret svojih poslova na njena pleća. Niko u početku nije bio iznenađen što se ne vraća u Englesku, jer bez sumnje i u Francuskoj i u Belgiji morao je vladati haos, a svi naši pukovi žalosno su desetkovani posle krvave bitke kod Vaterloa. Ali kako su meseci prolazili, a jedine vesti od Konveja bile kratke škrabotine u kojima je uveravao Venišu da ima veliko poverenje u njenu sposobnost da uradi ono što treba u Anderšou i da će ponovo pisati kad bude imao vremena da se posveti tom zadatku. Počeo je da se stiče utisak kako produženo odsustvo ne potiče od osećanja dužnosti već od ustezanja da napusti život koji se uglavnom sastojao (sudeći po napabirčenim pričama onih koji su posetili okupatorsku armiju) od utakmica kriketa i balova.

Prema poslednjoj vesti, Konvej je imao sreće, postao je član pratnje lorda Hila i bio stacioniran u Kambreju. Nije mogao na dugačko da piše Veniši jer su očekivali velikog čoveka, a trebalo je da se izvrši i smotra trupa, zatim večera, što je značilo da su svi vrlo zaposleni. Znao je da će ona razumeti kako stvari stoje i ostao je njen ljubljeni brat Konvej.

P. S. Ne znam na koje polje misliš - uradi onako kako Povik smatra da treba...baš njega briga što će ona možda da proživi sve svoje dane u Anderšou i umre kao usedelica", plačljivo izjavi ledi Deni. „Verovatnije je da će se udati za Edvarda Jardlija", na to će lord prozaično.

„Nemam šta da zamerim Edvardu Jardliju - zaista, verujem da je poštovanja vredan - ali uvek sam govorila i uvek ću govoriti da bi to bila velika šteta! Da je samo naš dragi Osvald deset godina stariji, ser Džone."

Tad razgovor naglo skrenu, zao duh ser Džona natera ga da kaže kako lepa devojka ima pametnija posla da radi nego da gleda najluđe štene u grofoviji. A pošto još napomenu kako je krajnje vreme da prestane hrabriti Osvalda da od sebe pravi budalu svojim zamišljenim ulogama, zaboraviše Venišu u vrlo duhovitoj razmeni suprotnih mišljenja.

Niko ne bi porekao da je Veniša lepa devojka; većina bi je bez oklevanja nazvala lepoticom. Medu najlepšim početnicama u Almaku sigurno bi privukla pažnju; u užem krugu u kome se kretala nije joj bilo ravne. Nisu samo veličina i sjaj očiju izazivali divljenje, ni lepota bakarno-zlatne kose, ni zanosan luk lepih usana; bilo je nečega vrlo privlačnog na licu što nije imalo veze sa lepotom crta; neki izraz nežnosti,

iskra

neuzdržljive

radosti,

neobično

otvoren

pogled

bez

trunke

bojažljivosti.

Podsmešljiv sjaj se pojavi u njenim očima dok je gledala Obrija, još uvek izgubljenog u antici. „Obri, mili moj, užasni Obri! Čuj me dragi, makar na pola uveta!" On podiže oči i pogleda je šeretski. „Ne, ako je nešto što mrzim!" „Veruj mi, nije", nasmeja se ona. „Ako nameravaš da jašeš, molila bih te, svrati na prijemno odeljenje i raspitaj se da li je neki paket stigao za mene iz Jorka. sasvim mali paket, mili. Nije uopšte glomazan, časna reč!" „Dobro, hoću - ako nije riba. Ako je riba, pošalji Bakstona, draga moja'' „Ne, muslin je - nešto izvanredno."

Ustade i priđe prozoru nespretnim, tromim korakom. „Mislim, suviše je toplo da se izlazi, oh - ipak ću izaći, svakako, i to odmah! Draga moja, oba tvoja udvarača dolaze u jutarnju posetu." „Nije valjda", uzviknu Veniša „ne, opet." „Jašu alejom. Osvald izgleda namrgođen kao medved." „Ne, Obri, nemoj tako da kažeš. To je njegov mračni pogled. Pre bih rekla da razmišlja o bezimenim zločinima. Pomisli samo kako bi ga to obeshrabrilo kad bi njegove mračne misli protumačio kao napad durenja." „Kakvim bezimenim zločinima?" „Otkud ja znam - ili on? Jadnik! Sve je to Bajronova greška! Osvald ne može da se reši da li da liči na njegovo gospodstvo ili 'Gusara' njegovoj', gospodstva. U svakom slučaju jadna ledi Deni je jako uznemirena, i Iverena je da pati od poremećaja u krvotoku i stalno ga moli da uzme Džejmsov prašak."

„Bajron" izusti Obri i nestrpljivo slegnu ramenima. „Ne razumem kako možeš čitati tako nešto." „Naravno da ne razumeš, mili - moram priznati da bih volela da i Osvald nije mogao. Pitam se kakav će izgovor Edvard naći za ovu posetu. valjda nije opet neko kraljevsko venčanje ili opšti izbori?" „Ili da pomisli zanimaju li nas takve koještarije. Hoćeš li se udati za njega?" „Ne, oh, ne znam. Verujem da bi bio dobar muž, ali ako se resim i pored najbolje volje mogla bih samo da ga poštujem." „Zašto se rešavati uopšte?" „Pa moram se za nekog udati. Konvej će se sigurno oženiti, a tad šta će bili sa mnom? Da nastavim da živim ovde i pretvorim se u tetku, ne bih volela - verujem ne bi odgovaralo ni mojoj nepoznatoj snahi." ..Možeš kod mene da živiš. Neću se ženiti i nikad ne bih imao išta protiv toga; ti me ne gnjaviš!"

Oči joj veselo zaigraše ali mu ozbiljno zahvali. „Biće ti bolje nego da se udaš za Edvarda!" „Jadni Edvard! Zar ga toliko ne trpiš?" „Kad je s nama, nikad ne zaboravljam da sam bogalj, draga moja." Neki glas se ču s one strane vrata: ,,U sobi za doručak? Nemojte me najavljivati. Znam put." „I ne trpim što zna put", dodade Obri. „I ja, i te kako! Ne možemo sad umac'i", okrete se da pozdravi posetioce.

Dva sasvim različita gospodina uđoše, stariji, tridesetih godina, zdravog izgleda, išao je prvi kao neko ko ne sumnja da je dobrodošao; mlađi, mladić od devetnaest godina, nevešto skrivajući nesigurnost nehajnim hodom. „Dobro jutro, Veniša! Zdravo Obri", i g. Jardli se rukova. „Kakav par lenjivaca, tako mi Boga. Bojao sam se da vas neću naći kod kuće i došao sam s nadom da će Obri hteti da okuša sreću u mom jezeru. Šta misliš, Obri? Možeš iz čamca da pecaš da se ne zamaraš." „Hvala, ne verujem da bi zagrizla po ovom vremenu." „Ipak bi bilo dobro za tebe, a možeš i da se dovezeš u dvokolicama, na nekoliko metara od jezera."

Mada je Obri odbio ljubazno, bilo je izvesnog prizvuka škripe zuba. Jardli koji je to primetio, pomisli sažaljivo da ga boli kuk.

U međuvremenu, mladi g. Deni obaveštavao je domaćicu, uzbudljivije nego što je prilika zahtevala, kako je došao da je vidi. Tad se namršti na Obrija, koji ga je podrugljivo gledao i sav rumen u licu zaćuta. Skoro je tri godine bio stariji od Obrija i mnogo više video sveta, ali ga je Obri uvek mogao da zbuni bilo mirnim

pogledom, bilo recima ljutim kao guja. Nije mogao biti spokojan u dečakovom prisustvu, prvo, što mu duhovno nije bio ravan, drugo, što je kao svaka mlada životinja osećao odvratnost prema telesnoj unakaženosti i mislio da to Obri bedno iskorišćava. 'Da nije te ćopave leve noge, lako bih ga naučio da se učtivo ponaša prema starijima. Zna on da je siguran sa mnom,' mislio je Osvald, stisnuvši usne.

Na poziv da sedne, zauze nemarnu pozu na maloj sofi. Tad primeti kako ga njegov saputnik netremice posmatra, i očigledno ne odobrava. S jedne strane, razdirala ga je nada da izgleda kao romantični junak, a s druge, da je malo preterao u tom nehajnom položaju. Kad se uspravi Edvard prenese svoj pogled na Venišu.

G. Jardli nije želeo da se prikaže romantičnim, i nikad ga ne bi optužili da leškari u prisustvu dame. Niti bi on došao u jutarnju posetu u lovačkom kaputu sa svilenom maramom vezanom oko vrata, čiji krajevi neuredno vise. Bio je obučen uredno i pristojno u ozbiljnom jahaćem kapulu i pantalonama od jelenske kože, nešto kraće ošišane kose nego što je bilo u modi, a da namešta loknu da mu padne na obrvu ni na pamet mu no bi palo. Mogao bi da posluži kao primer seoskog plemića, solidnog, valjanog, ne mnogo ambicioznog; niko ko nije znao ne bi pogodio da je on, a ne Osvald, jedinac koga njegova majka obožava.

Pošto mu je otac umro pre nego što je napunio deset godina nasledio je rano imanje. Nije bilo baš veliko, ali pristojno, dovoljno da omogući razboritom čoveku izvesne udobnosti u životu, čak i gotov novac za bilo kakvu priliku. Za mladića iz visokog društva, koji bi želeo da prednjači, bilo bi oskudno, ali Edvard nije imao rasipničkih sklonosti. Njegov posed udaljen nešto manje od deset milja od Anderšoua, ni po veličini ni po važnosti nije mogao da se meri sa Anderšouom, ali vladalo je mišljenje da je lo lep posed, koji je davao vlasniku priznat položaj u Severnom Rajdingu, što je bio vrhunac njegovih ambicija. Po prirodi ozbiljan imao je jako osećanje dužnosti. Osujetio je sve napore majke da mu preteranim popušlanjem uništi karakter, prerastao je brzo u ozbiljnog mladog čoveka punog vrlina.

Ako nije bio živahan ili duhovit, bio je razborit, i ako je zbog svoje dominantne prirode bio autokrata u kući i čvrsto vladao nad majkom i potčinjenima, iskreno je verovao da je sposoban da odluči šta je najbolje za svakog od njih u datoj prilici. Želeći da ublaži Obrijevu šturu učtivost Veniša reče: „Kako je lepo od tebe što si mislio na Obrija. Ipak nije trebalo da se toliko trudiš, imaš sigurno hiljadu poslova." „Ne baš hiljadu" smešio se on „čak ni sto, iako sam dosta zauzet, priznajem. Ali, ne pomišljaj da sam neki hitni zadatak zapostavio, za to sebe ne mogu optužiti,

nadam se. Sve što je bitno uradio sam, dok si ti spavala, kladim se. Sa malo umešnosti uvek se može naći vremena. Došao sam da te vidim zbog nečeg drugog.

Doneo sam primerak Morning Posta, a od utorka i verujem, obradovaćeš se.

Obeležio sam pasus, tiče se, videćeš, okupacionih snaga. Izgleda da nezadovoljstvo Francuza prema našim vojnicima koji su i dalje tamo, sve više raste. Nije čudo, mada kad se čovek seti - međutim, to je manje važno za tebe nego činjenica da ćeš uskoro dočekati Konveja. Mislim, doći će do kraja godine."

Veniša uze novine i zahvali se glasom koji je podrhtavao od uzdrža-nog smeha, dobro pazeći da ne pogleda u Obrija. Od kad je Edvard otkrio da Lenjonovi dobijaju nedeljne novine Liverpool Mercury, počeo je da donosi svoj dnevni londonski list i to mu je bio izgovor za česte posete Anderšou. Dolazio bi samo kad bi se pojavila neka zapanjujuća vest, kao smrt starog kralja Švedske i izbor maršala Bernadota na presto; a u letnjim mesecima novine su ga verno služile sa navalom kraljevskih venčanja. Najpre je to bila, stvarno za čuđenje, vest da se princeza Elizabeta, dobro zašla u godine, udaje za princa od Hesse Homburga i tek što su prestali opisi mladinih haljina i slavopojke o njenoj veštini kao umetnice, kad ništa manje nego tri njena sredovečna brata sledila su primer. I sve zbog toga što je naslednica Engleske, sirota princeza Šarlota nedavno umrla sa detetom na porođaju. Čak je i Edvard priznao da je zabavno, jer su dvojica vojvoda iz kraljevske porodice imali preko pedeset godina i izgledali tako; a svako je znao da je najstariji - otac mnogobrojne porodice vanbračne dece, koja su bila puna nade. Međutim, posle Klarensovog venčanja u junu Edvard je teško mogao da nađe vest koja bi zainteresovala Lenjonove. Više puta je morao da pribegne izveštajima dvorskih lekara u kojima ih je zabrinjavalo kraljičino zdravlje, ili neslozi među Vigovcima zbog Tjernovog produženog vodstva u partiji. Ni najzagriženiji optimista ne bi pomislio da ovakve glasine zanimaju Lenjonove, ali razumno je bilo što je očekivao da će oni Konvejev povratak pozdraviti kao vrednu vest.

Međutim, Veniša samo reče da će poverovati da je Konvej napustio vojsku tek kad ga vidi kako ulazi na vrata; a Obri, pošto je promislio namršti se i dodade, na žalost optimističkim glasom, da nema potrebe očajavati, pošto će Konvej svakako naći još neki izgovor da ostane u vojsci. „I ja bih" na to će Osvald i tad, shvativši da to baš nije kompliment domaćici, bi na muci i reče „to jest, ne mislim - mislim da bih, da sam ser Konvej. Biće mu ovde đavolski dosadno. Dešava se kad čovek vidi svet." „Smatraš da je dosadno posle puta u Zapadnu Indiju, je li?" zapita Obri.

Na to se Edvard nasmeja a Osvald, rešen da ignoriše Obrijevu pakost, nepotrebno naglasi „Video sam više sveta od tebe, u svakom slučaju. Nemaš pojma - bio bi zapanjen kad bih ti ispričao koliko je sve drukčije na Jamajci." „Da, i bili smo" složi se Obri i ustade sa stolice.

Edvard zabrinuto skoči u pomoć, koju je Obri tako malo cenio. Kako nije mogao da strese jak stisak na laktu, Obri procedi samo jedno ledeno hvala, ali ne pokuša da se pomakne dok Edvard ne ukloni ruku. Tada poravna rukav i obrati se sestri: „Odoh po paket, draga moja. molim te napiši Teplou, kad ugrabiš trenutak, i javi mu da želimo da nam ubuduće šalje jedan od londonskih listova. Mislim da nam je potreban, a ti?" „Nema potrebe" upade Edvard. „Verujte mi, biću srećan da svoj delim s vama."

Obri zastade na vratima, osvrnu se i reče umilnim glasom: „Ali ako imamo svoj, ti ne bi morao da jašeš tako često ovamo, zar ne?" „Da sam znao da želite, jahao bih svakog dana s očevim primerkom" ozbiljno će Osvald. „Gluposti" na to će Edvard više uznemiren ovim nego otvorenom Ob-rijevom zlovoljom. „Sigurno bi i ser Džon imao nešto na to da kaže. Veniša zna da na mene može da računa." Ova prezriva primedba natera Osvalda da izjavi kako Veniša može da računa na njega u daleko opasnijim situacijama nego što je isporuka novina. Bar je to bila srž onoga što je hteo da kaže, ali govor koji mu je lako zvučao u glavi, kad ga izgovori, pretrpe nesrećnu transformaciju. Bio je toliko zapetljan da je i samom tvorcu izgledao 'osakaćen dok se ne istopi pred trpeljivim prezirom Edvardovog pogleda.

Tad je ušla dadilja Lenjonovih, tražila Venišu i skrenula njihovu pažnju. Kad je videla g. Jardlija, koji joj se dopadao, s njenom gospodaricom, izvini se, reče da posao može da čeka i povuče se. Ali Veniša se diže i najljubaznije ih otpusti, rekavši da će biti u nemilosti ako ostavi dadilju da čeka, jer joj je bila draža i domaća međuigra, čak kad bi bila primorana da pregleda dotrajale čaršave ili da sluša žalbe na lenost mlađe posluge, od društva rđavo uklopljenih obožavalaca. „Zapostavila sam svoje dužnosti i ako ne obratim pažnju, strašno će me izgrditi" nasmeši se i pruži ruku Osvaldu. „Moram se oprostiti sa obojicom. Nemojte se ljutiti. Vi ste stari prijatelji i ne treba da budete formalisti." Čak ni Edvardovo prisustvo nije moglo da odvrati Osvalda da vatreno poljubi njenu ruku. Primila je to mirno i staloženo i, kad je pružila ruku Edvardu, on se nasmeši i reče „Trenutak" i otvori vrata. Kad je prošla pored njega u hol, on zatvori

vrata i ostavi svog rivala u sobi za doručak. „Ne bi trebalo da hrabriš ovog glupaka da trči za tobom." „Da li ga ja hrabrim", iznenađeno ga upita „mislila sam da se ponašam prema njemu kao prema Obriju. Tako ga i smatram - sem", na to će zamišljeno „što Obri ima pameti i izgleda mnogo stariji od jadnog Osvalda." „Draga moja Veniša, ne optužujem te da flertuješ s njim" odgovori i blago se osmehnu. „Niti sam ljubomoran, ako na to misliš?" „I ne mislim. Znam da nemaš ni razloga ni prava da budeš ljubomoran." „Svakako ne razloga. Sto se tiče prava, složili smo se, zar ne, da ne bi bilo pristojno o tome više govoriti sve dok se Konvej ne vrati. Pogađaš sa kakvim interesovanjem sam čitao onaj članak u novinama."

To reče i lukavo je pogleda, što je natera da uzvikne: „Edvarde, molim te nemoj mnogo da očekuješ od Konvejevog povratka! Počinješ da govoriš o tome kao da ću tad biti spremna da ti padnem u naručje. Molim te prestani!" „Nadam se - u stvari, uveren sam - da se nikad nisam tako izrazio." „Ne, nikad!" složi se sa vragolastim osmehom na usnama. „Edvarde molim te zapitaj sebe pre nego što mi Konvej toliko dosadi da prihvatim bilo kakvu ponudu, da li zaista želiš sa mnom da se oženiš. Jer ja mislim da ne želiš."

On je zaprepašćeno pogleda, skoro šokiran, ali ubrzo se nasmeši i reče: „Znam da voliš da se šališ. Uvek si vrlo zabavna, pa ako zbog svoje veselosti ponekad kažeš nešto čudno, mislim da te i suviše dobro poznajem da bih poverovao da tako misliš." „Edvarde, molim te - pokušaj da se bar napregneš i oslobodiš iluzija" molila ga je ozbiljno Veniša. „Uopšte me ne poznaješ, ako to misliš, a tek kakav će strašan udarac biti kad otkriješ da ja zaista mislim kad kažem nešto čudno." „Možda te znam bolje nego ti sebe" odgovori veselo, ali i dalje sasvim siguran. „To je trik koji si naučila od Obrija. Obično ne prelaziš granicu, ali kad govoriš o Konveju, izgleda kao da ga ne voliš." „ I ne volim ga" iskreno reče. „Veniša, pomisli šta govoriš!" „Ali to je savršeno tačno" insistirala je ona. „0, ne budi toliko uzbuđen. Ne mrzim ga - mada bih mogla, kad bi bila primorana da budem s njim duže, jer iako ga baš briga za ičiju udobnost sem svoju, užasno je dosadan." „Ne bi trebalo to da kažeš" na to će on obuzdavajući se. „Ako govoriš o svom bratu sa tako malo umerenosti, nije nikakvo čudo što se Obri ne ustručava da kaže o njegovom povratku onako kao maločas."

„Dragi moj Edvarde, malopre si rekao da sam ja od Obrija naučila taj trik" naruga mu se ona. Njegov izraz lica bio je strog i ona dodade zabavljajući se „istina je - kad bi ti shvatio - da mi nemamo nikakvih trikova, mi govorimo ono što mislimo. I moram priznati da je pravo čudo kako često isto mislimo, jer nismo mnogo slični - bar što se našeg ukusa tiče."

Edvard poćuta nekoliko trenutaka i onda reče: „Možda je dopustivo što osećaš izvesnifljutnju. Osećao sam je i ja za tebe. Tvoja situacija, od kako je otac umro, vrlo je neprijatna, a Konvej se nije dvoumio da svoj teret - u stvari, svoje dužnosti svali na tvoja pleća. Ali sa Obrijem je drukčije. Bio sam u iskušenju da ga dobro izbrusim kad sam čuo kako govori o svom bratu. Kakve god da su Konvejeve mane, vrlo je dobroćudan, a prema Obriju je uvek bio pažljiv." „Da, ali Obri ne voli ljude zato što su pažljivi." „Sad ti govoriš gluposti." „O, ne! Kad Obri voli ljude, onda to nije zbog onog što oni rade, već zbog onoga što imaju u glavi, bar ja tako mislim." „Biće bolje za Obrija kad se Konvej vrati" prekide je on. „Ako su jedini ljudi koje on voli, po njegovom glupom mišljenju, poznavaoci klasike, krajnje je vreme..." „Kakva glupost kad ti je poznato da mene voli!" „Izvini, bez sumnje sam to pogrešno razumeo" ukočeno će on. „I jesi! Pogrešno si razumeo i ono što sam za Konveja rekla. Uveravam te da se ni najmanje ne ljutim zbog svoje situacije - oh - kako si smešan! Svakako da nije neprijatna." Kad vide da je uvređen, uzviknu „Sad se ljutiš! E, pa, suviše je toplo za svađu, prema tome nećemo više da se prepiremo, ako nemaš ništa protiv. U svakom slučaju moram da vidim šta dadilja hoće. Zbogom - i hvala ti što si bio tako ljubazan i doneo nam svoje novine."

2 Pobegavši od dadilje koja je pored pohabanih čaršava pokazala i dve Obrijeve košulje s pocepanim manžetama zbog nepažljivog glačanja i očekivala da Veniša to osudi, upade u kandže domaćice. Tobožnji cilj gđe Gurnard bio je da je podseti kako je krajnje vreme da se kuva žele od kupina, a njena stvarna svrha, posle mnogo zaobilaženja, bila je da odbrani novu pralju, svoju nećaku, koju je dadilja optuživala. Kako su te dve pomoćnice, ljubomorne jedna na drugu, živele zajedno dvadeset i pet godina, Veniša je znala da će pripisani nedostaci pralji neizbežno

odvesti do čitave li-tanije žalbi protiv dadilje; posle čega će je dadilja, podozriva što se dugo zadržala u sobi domaćice, napasti da bi otkrila potankim ispitivanjem kakve je pakosne laži napričala; tako je, poučena dugom praksom, vesto skrenula razgovor na žele od kupina i odvratila pažnju gde Gurnard obećavši da će log istog dana doneti punu korpu kupina i šmugnula u svoju spavaću sobu pre nego što se ova strašna gospa setila još nekih dadiljinih nepravdi.

Svukla je haljinu od francuskog lanenog platna i iz ormana izvukla Staru pamučnu, izašlu iz mode, čija je plava izbledela boja izgledala neodređeno siva, ipak sasvim dobra za branje kupina; čak je ni dadilja neće grditi ako se zaprlja.

Jači par cipela i letnji šešir upotpunili su toaletu. Ubrzo je napustila kuću naoružana velikom korpom i požurila svojim putem, kad joj Ribi batler prenese vest da g. Deni, pošto je odjahao u Tirsk poslom, namerava da, pri povratku, ponovo poseti Anderšou, u slučaju da gđica Lenjon želi nešto da poruči njegovoj majci.

Jedini pratilac u ovoj ekspediciji bio je dobrodušni ali glupi prepeličar, koga joj je Obri poklonio kad je otkrio da se štene vrlo lako uzbuđuje i neizlečivo boji pucanja.

Ni kao pratnja damama na usamljenim šetnjama nije bio idealan, jer je pored svoje nesrećne mane voleo da se igra, i prvih stotinak metara ometao ju je pri hodu, skakućući, jurišajući na nju, histerično kevćući, jednom rečju ponašao se kao pas koga retko puštaju s lanca, čas bi odjurio gluv na bilo kakvo protivljenje, na mahove se pojavljivao isplaženog jezika, kao da je jedva odvojio trenutak od svojih važnih poslova, kako bi se uverio da je s njom sve u redu.

Kao većina devojaka svoje generacije odraslih na selu Veniša je bila energičan šetač; za razliku od otmenih savremenika nije se ustručavala da sama šeta. Stekla je tu naviku u školskim danima, kad joj je bio cilj da pobegne od učiteljice. Po mišljenju gđice Podemor, jedan čas šetnje stazama u šikari dovoljna je vežba za svaku ledi; a kada bi je u retkim prilikama neka okolnojj. ili ubeđivanje nateralo da krene u dužu šetnju do najbližeg sela udaljenog jednu milju, njenu učenicu bi razbesneo umeren korak kao i navika da je putem zabavi poučnim razgovorom.

Iako nije bila učena kao poznata gđica Selina Trimer, koju je jednom srela i posle celog veka poštovala, bila je dobro obrazovana. Na žalost, nije imala ni jačinu karaktera ni sposobnost gđice Trimer da izazove ljubav kod svojih učenika. Kad je Veniša napunila sedamnaest godina, bila je toliko sita nje da je obavestila oca kako može, pošto je odrasla i bila sposobna da vodi domaćinstvo, bez usluga gđice Podemor, i tako je izašla iz učionice i ušla u devojaštvo. Od tog vremena nije imala ni jednu družbenicu do dadilje, ali kao što je objasnila ledi Deni, pošto nije išla u društvo ni primala posete u Anderšou, teško je bilo videti od kakve bi koristi bila

družbenica. Ledi Deni nije mogla da kaže kako je neprikladno za mladu devojku da živi u kući svog oca bez družbenice, stoga prestade da se raspravlja, samo je zamolila da se sama ne šeta po okolini. Veniša bi se nasmejala i vragolasto objasnila da je ista gđica Podemor, kojoj nije nikad bilo dosta da pominje primer ledi Harijet Kavendiš, jedne od učenica poštovane gđice Trimer, koja se dok je boravila u zamku Daglas pre venčanja nije usudila da napusti park bez pratnje sluga. Kako nije bila kći vojvode, smatrala je da nije dužna da se ugleda na ledi Harijet. „Sem toga, gospođo, to se moralo dogoditi bar desetak godina ranije. A da vučem jednu od devojaka sa sobom kad bi one radije nešto drugo radile, sigurno bi mi pokvarilo svako zadovoljstvo. Ne, ne, nisam se otresla gđice Podemor zbog toga!

Uostalom, šta bi moglo da mi se desi, kad svi znaju ko sam."

Uzdahnuvši, ledi Deni se morala zadovoljiti obećanjem da njena nezavisna štićenica neće otići u Jork ili Tirsk bez pratnje. Kad je ser Fransis umro ponovo ju je molila, mada se nije nadala da će je poslušati. Bolelo ju je kad bi Veniša govorila da je njeno devojaštvo prošlo, iako to nije mogla poreći; tad je Veniši bilo dvadeset i dve godine i opasno se približavala dobu usedelice. ,,A da je nikad nisu uveli u društvo, ser Džone - sada to nije ono što sam htela da kažem, samo je užasna sramota, tako divna, puna života i sa najboljom naravi koja se samo zamisliti može! Što se mene tiče, smatram da je i ona tetka bedna.

Nikad nije ni pokušala da ubedi ser Fransisa da pusti Venišu u London bar za jednu sezonu, kada se jadno dete zadevojčilo i sad kad je on mrtav, da ju je bar pozvala. Ja bih o tome nešto čula! Mislim da je ona isto tako sebična kao i njen brat, i da se ne radi o izdatku i o našim devojkama koje treba uvesti u društvo - jer i ako ispadne ne-Sto od one simpatije između Klare i Konveja, na šta uopšte ne računam, odlučila sam da ih svih pet moram predstaviti na dvoru - eto da nije toga bila bih u velikom iskušenju da je ja odvedem u London i ne bih se čudila ako bi se vrlo pristojno udala mada nije više u prvom cvetu mladosti, ledino što bi ona, u to budi siguran, odbila da ostavi Obrija", dodade obeshrabreno. ,,A uskoro će biti isuviše dockan, kad bi samo ona to znala."

Veniša je to dobro znala, ali kako nije videla izlaza dogod je Konvej tvrdoglavo sedeo u inostranstvu, nastavila je da živi što je bolje mogla. Ledi Deni bi bila iznenađena da joj je Veniša dozvolila da sazna sa koliko je strepnje gledala u budućnost.

Za bilo koju ženu u njenom položaju budućnost je zaista izgledala sumorno, kao da joj nije nudila drugi izbor sem udaje za Edvarda Jardlija ili život usedelice koja bi verovatno nepoželjna polako starila u bratovljevoj porodici. Kako je imala lep

prihod samo bi je pristojnost, a ne zavisnost naterala da ostane u Anderšou.

Neudate devojke nisu živele same. Sestre koje se nisu udale, mogle su. Pre mnogo godina ledi Elinor Batler i njena draga prijateljica gđica Sara Ponsombi tako su uradile, ali protiv volje svojih roditelja. Pobegle su u malu kuću u Velsu, odrekavši se sveta, baš kao da su bile kaluđerice, ali kako i sad žive tamo i nikada, koliko je poznato, nisu izašle iz tog zaklona, može se zaključiti da su zadovoljne. Veniša nije bila čudak i da je imala prisnu prijateljicu ipak ne bi ni za trenutak pomislila da s njom vodi domaćinstvo; udaja za Edvarda bila bi bolja od toga. I ne zanoseći se devojačkim snovima o otmenom i lepom prascu, Veniša je osećala da bi brak bilo s kim sem sa Edvardom bio najprijatnije rešenje teškoga.

Nikad nije bila zaljubljena; u dvadeset i petoj njena očekivanja nisu letela visoko.

Jedino poznanstvo sa romansom ležalo je između korica knjiga koje je čitala; a ako je nekad samouvereno očekivala dolazak ser Čarlsa Grandisona, vrlo brzo bi njen zdrav razum oterao takav optimizam. U one dane kada je tu i tamo išla na balove u Jork, privukla bi mnoge obožavaoce, i ne jednom bi neki uspešan mladi gospodin, očaran u prvom trenutku lepotom, a zatim osvojen otvorenošću i čarima nasmejanih očiju, bio vrlo srećan da nastavi poznanstvo sa bala. Na žalost, nije bilo moguće nastaviti na uobičajen način, i mada su neka osetljiva gospoda gorko grdila varvarstvo roditelja, koji nije dozvoljavao da iko poseti njegovu kuću, ni jedan nije bio toliko slomljenog srca, posle jedne igre sa ljupkom gđicom Lenjon, da bi odbacio svako pravilo pristojnosti (pored užasnog straha da ne ispadne budala) i odjahao iz Jorka u Anderšou da se ili vrti oko kapije poseda u nadi da će uspeti da se potajno vidi sa Venišom, ili da prodre u kuću.

Samo je kumčetu ser Fransisa, Edvardu Jardliju, bilo prećutno dozvoljeno da pređe prag. Nije bio dočekan dobrodošlicom, ser Fransis je retko izlazio iz biblioteke za vreme posete, ali kako mu je bilo dopušteno da seta i govori sa Venišom, verovalo se da bi njen mrzovoljni otac dao pristanak kad bi zaprosio njenu ruku.

Za Edvarda niko ne bi mogao reći da je nestrpljivi ljubavnik. Veniša je bila magnet koji ga je privlačio u Anderšou i bilo je potrebno da prođu četiri godine da se izjasni, a i tada skoro je verovala kako je to učinio protiv svoje volje. Nije mogla da ga zavoli iako je cenila njegove dobre osobine i bila zahvalna za razne usluge koje joj je činio, te je bez oklevanja odbila njegovu ponudu. Milije bi joj bilo da se prijateljstvo nastavilo pod starim uslovima, ali Edvard koji se najzad resio bio je očigledno i odlučan i samouveren. Nije uopšte bio nesrećan zbog odbijanja; pripisivao je to stidljivosti, devojačkoj skromnosti, iznenađenju, čak i odanosti

prema obudovelom ocu; ljubazno ju je uveravao da je savršeno razumeo takva osećanja i bio zadovoljan da čeka dok ona ne bude načisto sama sa sobom i od tog dana počeo je da se ponaša kao da je ona njegov posed, što ju je često izazivalo da uradi suprotno njegovom savetu i da kaže štogod bi joj palo na pamet samo da ga zaprepasti. Nije pomagalo. Videlo se da ne odobrava, ali bi blago popuštao. Njena živahnost ga je opčinjavala i nije sumnjao u svoju sposobnost da će je jednom kad bude njegova, formirati po svojoj želji.

Kad je ser Fransis umro, Edvard ju je ponovo zaprosio. Opet ga je odbila. Ovog puta bio je uporniji, što je Veniša i očekivala. Ali nije očekivala da će pretpostaviti kako njeno opiranje da ga prihvati potiče, po njegovim recima, od naročito delikatne situacije. Rekao joj je da poštuje njeno uzdržavanje, koje je ona u sebi smatrala glupim i da je neće prisiljavati sve dok ne dođe Konvej, njen zaštitnik. Ko mu je takvu ideju usadio u glavu nije bila u stanju da otkrije i, mozgajući, samo je dva rešenja videla kao moguća: prvo da, iako ga je privlačila, nije bio ubeđen da će oženjen njom imati udobniji život; drugo, da je to predlog njegove majke. Gđa Jardli je bila mala, bezbojna žena, uvek potčinjena njegovoj volji i samo bi se u njegovom prisustvu blago zagrejala. Prema Veniši je bila uvek učtiva, ali Veniša je sasvim sigurno znala da ona ne želi da se Edvard oženi njome.

Na vest da postoji stvarna nada da će se okupacione snage uskoro povući iz Francuske, problem budućnosti ponovo je iznenada iskrsnuo. Dok je koračala kroz mali park Anderšoua, prebirala po glavi, ali kao što je žalosno priznala sebi, uzalud. Bilo je sve samo nagađanje ili u najboljem slučaju verovatnoća, jedino je bilo izvesno da će, kad se Konvej vrati, Edvard očekivati povoljan odgovor i neće se lako okaniti ako bude drukčije. Bila je to njena greška, naravno, što je suviše spremno prihvatila predah koji joj je ponudio sve zbog svoje čudne ideje o pristojnosti; složila se, mada samo prećutno, da neće biti odluke do Konvejevog povratka. Teško bi Edvard prihvatio kako njen odgovor uveliko zavisi od onog šta Konvej namerava da učini. Postojala je donekle detinjasta sentimentalna simpatija između Konveja i Klare Deni, pre nego što je stupio u vojsku, kojoj je bar Klara pripisivala neku važnost. Ako i Konveju bude isto tako važna, naći će se sa snahom koja će i suviše lako ustupiti vođenje domaćinstva onoj koju je celog života gledala sa skrušenim divljenjem. To će, mislila je Veniša, biti rđavo za nju a i za mene, ali ne verujem da mogu da budem podređena jadnoj maloj Klari u Anderšou.

Brak sa Edvardom bio bi siguran i udoban. Bio bi dobar muž i svakako bi je štitio od hladnih vetrova. Ali Veniša se rodila puna želje za životom što je njemu bilo nepoznato, i velikom hrabrošću, spremna da gleda u oči opasnostima, da ne

ustukne pred njima. Pošto se nije žalila na svoju prisilnu usamljenost, Edvard je mislio da je zadovoljna, kao što je on bio zadovoljan da provodi dane u senci Klivden brda. Daleko od toga da bude zadovoljna, nije nikad zamišljala da joj je tako suđeno. Želela je da vidi svet. Za mladu devojku rođenu u otmenoj porodici brak je bio zanimljiv samo kao jedino sredstvo za bekstvo.

Zaista, mislila je Veniša kad je izašla iz parka na uzan put koji ga je odvajao od susednog imanja Eliston Prajori, jasno mi je da nema spasa, ostaje mi samo da se odlučim da li da budem tetka Konvejevoj deci ili majka Edvardovoj - a imam mračno predosećanje da će Edvardova deca biti užasno dosadna, siročići. Gde li je taj grozni pas? „Flari, Flari!"

Zvala ga je nekoliko minuta sve više ozlojeđena dok najzad njen prijatelj preljubazan ne dođe galopirajući, dok su mu se bokovi nadimali, a jezik oklembesio. Kako je bio skoro bez daha, smilovao se i ostao sve dok nisu, nekoliko stotina metara niže, ušli na tle Prajorija, kroz okretni prolaz postavljen pored teške seoske kapije. To je bio prilaz starom privatnom drumu, ali Veniša, u savršenom odnosu sa nadzornikom lorda Demerela, mogla je da luta po posedu gde joj je volja, što je Flari dobro znao. Osvežen kratkim predahom on otrča u pravcu šume koja se širila niz blagu padinu do potoka koji je krivudao kroz teritoriju Prajorija. S one strane potoka ležala je sama Prajori, prostrana kuća sazidana u vreme Tjudora na temeljima starijeg manastira. Docnije je bila proširena i, kako kažu, ispunjena pravim bogatstvom duboreza ali i mnogim neudobnostima. Venišu nije zanimala kuća, ali zemljište je godinama bilo najomiljenije svratiste troje mladih Lenjonovih.

Ser Fransis i pored svoje nastranosti nije zapustio imanje već ga je držao u odličnom stanju. Njegova deca su više volela da traže avanture u manje sređenoj okolini. Šume Prajorija imale su nešto od prirodne divljine i tačno su odgovarale mladalačkim snovima; ako je Veniša kao odrasla osećala da je šteta što je mesto toliko zapušteno, ono je i dalje za nju imalo čara i često se tuda šetala, a pošto je vlasnik retko dolazio, mogla je dozvoliti neposlušnom Flariju da luta po volji, tera zečeve, goni fazane iz zaklona, bez opasnosti da navuče gnev na sebe. Zli baron, kako je ona davno krstila lorda Demerela, neće ni znati, a ni marili; jedino društvo koje je ikad dovodio svakako nije bilo lovačko.

Porodica mu je bila stara i istaknuta, ali sadašnjeg nosioca titule smatrali su ugledni da je jedina mrlja u susedstvu. Bilo je skoro nepristojno pomenuti njegovo ime u učtivom društvu. Na pitanja bezazlene dece, koja su želela da znaju zašto lord Demerel nikad ne živi u Prajoriju, nisu odgovarali. Rekli bi kako su suviše mala da razumeju te nema potrebe da misle na njega, a još manje govore o njemu:

bojali su se da njegovo gospodstvo nije dobar čovek; i to je istina, a oni mogu da odjure i igraju se.

Tako je gđica Podemor govorila Veniši i Konveju, a ovi sasvim prirodno, razmišljali o mogućoj, a često i nemogućoj prirodi zločina njegovog gospodstva, stvarali mračnu, romantičnu ličnost prema iskazima gđice Podemor. Trebalo je da prođu godine i da Veniša otkrije da nevaljalstvo Demerela nije bilo neko grozno ubistvo, izdaja, piratstvo ili drumsko razbojništvo, već pre nisko, a ne romantično.

Jedinac prilično starih roditelja tek što je započeo diplomatsku karijeru, kad se preko glave zaljubio u udatu ženu - plemkinju i pobegao s njom; tako je upropastio svoju budućnost, slomio majčino srce, a kod oca izazvao paralitičan udar od koga se nikad nije oporavio. A kad je posle tri godine sledio fatalni udar nije preterano ako se kaže da ga je ova sramna afera zaista ubila. Svaki pomen imena njegovog naslednika bio je zabranjen u kući; a posle njegove smrti udovica koja je, kako je Veniši izgledalo, imala mnogo sličnosti sa ser Fransisom Lenjonom, živela je skoro usamljena u Londonu i retko posećivala imanje u Jorkširu. Što se tiče novog lorda Demerela, mada se mnogo govorilo o njegovim docnijim delima, niko zapravo nije znao šta se desilo s njim, jer je njegovo skandalozno ponašanje palo u vreme kratkog mira u Amiensu, kad je iz zemlje odveo svoju ukradenu gospu. Posle toga se samo znalo da muž odbija da da razvod. Koliko je dugo ostala sa svojim ljubavnikom, kuda su pobegli kad je ponovo izbio rat i kakva je bila njena potonja sudbina, bili su problemi o kojima se mnogo nagađalo. Najomiljenija od svih bila je kako ju je ljubavnik napustio, a ona postala plen besnih Bonapartinih vojnika, što je po mišljenju seoskih žitelja i zaslužila, a oni nisu propuštali da kažu grešnim kćerima šta se obavezno događalo mladoj devojci koja ne vodi brigu o svojoj vrlini.

Kakva god da je istina, jedna stvar je bila sigurna: gospa nije bila sa Demerelom kad se, posle nekoliko godina, vratio u Englesku. Od tog dana (ako je samo polovina priča bila istinita) izgleda da se posvetio svim rasipničkim oblicima razonode, što je znatno doprinelo rasturanju nekad ne baš malog bogatstva, i nije propuštao ni jednu priliku, koja bi mu se ukazala, da ubedi kritičare da je onoliko crn koliko su ga ocrnili. Do prethodne godine povremene posete Prajoriju bile su suviše kratke da bi dopustile njegovim susedima išta sem da bace pogled na njega, a svega nekolicini je to i uspelo. Ali u avgustu proveo je nedelju dana u zaista sramnim okolnostima. Nije došao sam; doveo je društvo. Naravno, došli su zbog trka, Demerelov konj je trčao u jednoj. Jadni Imber, stari sobar, godinama upravitelj u Prajoriju, bio je do krajnjih granica ucveljen, jer nikada takve raskalašne i razuzdane goste nije Prajori ugostila. A tek gđa Imber, kad je videla da

se od nje očekuje da kuva za nekoliko bučnih muškaraca i tri ženske, koje je, već na prvi pogled ocenila šta su, izjavila je da će pre napustiti Prajori nego pasti toliko nisko. Samo ju je odanost porodici naterala da popusti i gorko je zbog toga žalila, kad kao što se moglo i očekivati, niko od seoskih žitelja nije dozvolio svojim kćerima da rade tamo gde je maltene bilo kao u Sodomi, morali su u Jorku da angažuju tri devojke, daleko od pristojnih, da poslužuju zloglasno društvo. A da ne govorimo o zabavama tih veselih bećara i njihovih lakih žena, njegovo pokojno gospodstvo bi se, izjavio je Imber, sigurno prevrnulo u grobu da je videlo takvo nepristojno ponašanje u domu svojih otaca. Ako se gosti nisu prepuštali prostačkom đipanju, kao što je igra „Ulovi vevericu" sa onim drskim devojčurama koje su tako cičale da bi mogle i grede sa tavanice da sruše i navodile gospodu da se ponašaju na sraman način, onda su pretvarali kuću u kockarnicu ili pili dok nisu ispraznili podrum.

Nije samo jednog gospodina njegov sluga morao da strpa u krevet, a što lord Aterbaj, kome očigledno fali jedna daska u glavi, nije spalio Prajori do temelja, ima da se zahvali samo slučaju što je ženska g. Ansforda osetila miris paljevine i nije se ustručavala da ga prati do izvora, mada je imala samo spavaćicu -za koju se ne bi moglo reći da je bila pristojnija na njenoj obloj figuri od haljine koju je nosila dan ranije - i zderala zavese s kreveta, koje su gorele, a sve vreme vrištala na sav, nimalo kultivisan glas.

Orgije su trajale sedam dana, ali susedstvu su bile mesecima hrana za ogovaranje.

Međutim, ništa se više nije čulo o Demerelu. Ove godine nije dolazio na sever zbog trka u Jorku, sem ako nije mislio da docnije dođe u lov na fazane, što je prema zapuštenom stanju njegovog lovišta izgledalo malo verovatno. Severni Rajding mogao je da se smatra slobodnim od njegovog kužnog prisustva još godinu dana. Zbog toga je bilo pravo iznenađenje za Venišu, koja je mirno punila kupinama korpu, kad je otkrila da je on mnogo bliže nego što je iko pretpostavio.

Išla je ivicom šume i zaustavila se da oslobodi haljinu od grančica kupine koje su se zakačile, kad neko veselim glasom reče: ,,Oh, kako je trnja pun ovaj radni dan!"

Trgla se, okrenula glavu i videla kako je visok čovek na lepom sivom konju posmatra. Bio je stranac, ali glas i odelo odavali su njegov položaj, nije bilo potrebno mnogo vremena da pogodi kako pred njom mora da je zli baron. Gledala ga je naivno i radoznalo i nesvesno mu pružila čarobnu sliku. On podiže obrve, sjaha i dugim i lakim koracima priđe. Nije poznavala mondene, ali mada je bio obučen kao i svaki seoski plemić, bilo je neosetne razlike u njegovim kožnim pantalonama i kaputu od grubog sivog štofa. Ni jedan provincijski krojač nije ih mogao skrojiti niti

ih seoski kicoš nositi sa toliko nemarne elegancije. Bio je viši nego što je Veniša u prvom trenutku mislila, dosta opušten, držao se sa jedva primetnom razmetljivom ohološc'u. Dok joj se približavao, primetila je da je crn, mršav u licu i skoro taman, sa borama koje su odavale raspusnički život. Osmeh mu je lebdeo na usnama, ali Veniša pomisli da nikad nije videla oči tako cinične od dosade. „Pa, lepa prestupnice, tako ti i treba, zar ne? Stani mirno."

Poslušno je stala mirno dok je on oslobađao njenu suknju od kupine. Kad se uspravio reče: „Sad je sve u redu. Ali ja uvek naplaćujem kaznu od onih koji kradu moje kupine. Daj da te pogledam."

Pre nego što je došla sebi od zaprepašćenja zbog načina na koji joj se obratio, obujmi je oko pasa i slobodnom rukom zabaci unazad letnji šešir. Više ljuta nego uplašena, pokuša da ga odgurne, besno se protiveći. Nije uopšte obratio pažnju, samo ju je njegova ruka jače stegla i nešto što nije bilo do sada blesnu mu u očima: „Oličenje lepote je ona", izusti.

Veniša tad oseti kako je nemilosrdno ljubi. Jako rumenih obraza, očiju koje su gorele, žestoko se borila da se oslobodi od stiska jačeg nego što je ikad upoznala, ali na njene napore Demerel se nasmeja i samo Flariju ima da zahvali što se oslobodila. Kad je prepeličar izašao iz šiblja, zatekao je svoju gospodaricu kako se bori u rukama stranca, bio je u velikoj duhovnoj nedoumici. Instinkt ga je terao da je spašava, ali nejasno shvaćen propis zabranjivao mu je da ugrize bilo šta što ide na dve noge. Pokušao je kompromis, histerično je lajao. A pošto nije bilo odgovora, instinkt odnese pobedu.

Kako je Demerel nosio visoke čizme, Flarijev herojski napad ne izazva krv, ali ga je naterao da pogleda prepeličara, olabavivši stisak dovoljno da se Veniša istrgne. „Sedi" naredi Demerel.

Flari prepozna glas gospodara i brzo se spusti, obori uši i stade ponizno da maše repom. „Šta, do vraga, misliš s tim, a?" reče Demerel, uhvati ga za donju vilicu i diže mu glavu.

Flari prepozna i taj glas i uveliko odahnu, pokuša da objasni da je žalosni događaj nastao iz nesporazuma. Veniša umesto da ugrabi priliku i po-begne, veza ljutito vrpce svog šešira i uzviknu: ,,Oh, zar ne vidiš razliku, ti idiotski stvore!"

Demerel koji je tapšao pokajničkog Flarija pogleda je i oči mu se suziše. ,,A što se tiče vas, gospodine" na to će Veniša, i pogledi im se sretoše, njegov ispitujući, a njen kao vatra, „sa vašim citatima nećete ništa postići kod mene i oni me neće zavarati da mislim da niste ništa drugo do 'kužni opasni nitkov'."

„Bravo! Gde ste to našli?" prsnu u smeh.

Veniša koja se iznenada seti ostalog citata, odgovori: „Ako ne znate svakako vam neću reći. Ta fraza sasvim odgovara, ali kontekst ne." „Oho! Probudili ste moju radoznalost. Prepoznajem ruku i vidim da moram pažljivo proučiti mog Šekspira." „Mislim da ste retko provodili vreme valjanije." „Ko ste vi?" iznenada je zapita. „Mislio sam da ste seoska devojka - jedna od mojih zakupaca - možda." „Zaista? E, pa ako mislite tako da se ponašate sa seoskim devojkama, nećete ovde biti omiljeni." „Ne, ne, opasnost je da bih mogao biti suviše omiljen. Ko ste vi? Ili treba prvo da vam se predstavim? Ja sam Demerel." „Da, tako sam i pretpostavila na početku našeg bajnog susreta. Naravno docnije, bila sam i sigurna." „Oho, moj dobar glas, Jago, moj dobar glas" i nasmeja se. „Lepa sudbino, vi ste najneobičnija žena koju sam sreo za svojih trideset i osam godina." „Ne možete da verujete koliko sam duboko polaskana. Mislim, glava bi mi se zavrtela kad ne bih sumnjala da ste među tolikima bar jedno tuce ispustili." „Pre stotinu. Zar neću nikad doznati vaše ime? Hoću, bez obzira hoćete li reći ili ne." „Bez i malo teškoće. Mene mnogo bolje poznaju u ovom kraju nego vas. Ja sam Lenjonova iz Anderšoua." „Impresivno. Anderšou? O, da, vaše imanje graniči se s mojim, je l' tako? Imate li vi običaj da se šetate bez ikakve pratnje, gđice Lenjon?" „Da, sem naravno, kad me upozore da ste vi u Prajoriju." „Prkosna mala mačko" zadivi se on. „Kako sam, do vraga, mogao prepoznati gđicu Lenjon od Anderšoua u izgužvanoj haljini i sa šeširom za sunce i to bez pratnje svoje devojke." „Treba li da mislim kako me tada ne biste uznemirili da ste znali moje gospodstvo? Kakve li galantnosti!" „Ne, ne, nisam galantan", podsmehnu se, „prisustvo vaše devojke bi me sprečilo, a ne vaše gospodstvo. Ne žalim se, ali se čudim da se takva mala lepotica usuđuje sama da luta po okolini. Ili ne znate koliko ste lepi." „Da", na to će Veniša preduhitrivši ga. „Prva tačka, dve usne, neodređeno crvene."

„0, ne, grdno grešite, sem toga, otišli ste pogrešnom pesniku. One su kao rutini pupoljci puni snega." „Je li to iz Zrelih trešanja?"

On klimnu glavom, zabavljen njenim ozbiljnim pogledom. Oči joj najednom sinuse od trijumfa, prigušeno se nasmeja i odvrati: „Onda znam šta sledi. 'Ni plemić, ni princ ne može ih kupiti, dok one same ne uzviknu'. Neka vam to bude lekcija da pazite kog pesnika birate!" „Pa vi ste čarobni!"

Ona brzo ispruži ruke da ga udalji od sebe. „Ne!" On je uhvati za ruke i sastavi ih na leđima i tako ju je držao prsa uz prsa. Srce joj je brzo tuklo; bila je bez daha, ali ne uplašena. „Da", reče i opet se podsmehnu. „Trebalo je da pobegnete, zlatna moja devojko, dok ste imali priliku!" „Znam da je trebalo i ne znam zašto nisam" odgovori neizlečivo iskreno. „Mogao bih da pogađam."

Ona odmahnu glavom. „Ne, ne, ako mislite da je to stoga što sam že-lela da me ponovo poljubite, jer nije. Ne mogu vas sprečiti, nisam tako snažna kao vi. Ne morate se ni bojati da ćete odgovarati za to. Moj brat je srednjoškolac i - hrom.

Možda to već znate?" „Ne, vrlo sam vam zahvalan što ste mi rekli! Ne treba da se uzdržavam, vidim."

Pogleda ga ispitivački i pokuša da mu pročita misli; iako se ismejavao mislila je kako njegov glas ima neki gorki prizvuk. Tada ga pogleda u oči, vide ih nasmejane pa ipak divlje i jedan Bajronov stih sinu joj u glavi: „U njegovom ruganju bilo je đavoljeg snieha" ,,Oh, pustite me!" molila je. „Iznenada mi je pala vrlo smešna misao. Bože, jadni Osvald."

Zaprepašćen ne samo što se iskreno nasmejala već i onim što je rekla, on je pusti. „Pala vam je na pamet smešna misao?" ponovi on. „Hvala", reče Veniša otresavši izgužvanu haljinu. „Da, stvarno jeste, mada mislim, možda vama neće biti smešna, ali to je zato što ne znate Osvalda." „Ko je, do vraga? Vaš brat?" „Zaboga, ne! Sin je ser Džona Denija, a vrhunac njegovih želja je da izgleda kao 'Gusar'. Kosa mu je u rasutim loknama, oko vrata svilena marama, a tamne strasti u duši." „Lepo, zaista! I šta to štene misli?"

Ona podiže korpu: „Samo ako vas sretne, biće zelen od jeda, jer vi ste tačno ono što bi on želeo da bude, mada se ne oblačite tako upadljivo."

Bio je kao gromom pogođen jednog trenutka i onda viknu: „Bajronov tip. O, Gospode! E, pa vi ste užasni." Zastade jer se začu fazan u šumi i nastavi ljutito: „Mora li onaj vaš bedni pas da mi plaši ptice, prokletstvo?" „Da, jer moj brat ne voli da to radi u Anderšou, zbog toga sam ga danas i povela.

Naročito uživa da rasteruje divljač, a pošto je sasvim neupotrebljiv kao lovački pas, jadnik, ima malo prilike za to. Imate li šta proI„Nisam nikad dosad! Međutim, ova godina je sasvim drukčija. Priznajem da nisam imao nameru da ostanem u Jorkširu više od nekoliko dana, ali to je bilo pre nego što sam vas upoznao. Zasad ostajem u Prajoriju." „Sjajno!" ljubazno će Veniša. „Opšte uzevši ovde je malo dosadno i, ako ostanete među nama, više neće biti!" Tad ugleda Flarija, dozva ga, blago se nakloni i izusti „Zbogom!" „O, ne zbogom!" bunio se. „Nameravam da vas bolje upoznam, gđice Lenjon od Anderšoua!" „Svakako, šteta je samo što nećete, jer život je, znate, pun razočaranja i vrlo verovatno, moram vas opomenuti, biće i ovog puta."

Pratio ju je ukorak, dok je prilazila prelazu u ogradi. „Uplašeni?" izazva je on. „Hajte, kakvo glupo pitanje! Pretpostavljam da morate znati da ste čudovište koje napada svako nevaljalo dete u okolini!" „Zar tako rđav?" skoro poskoči. „Ne bi li bilo bolje da pokušam da popravim taj tako loši glas, šta mislite?"

Stigli su do prelaza i ona pređe. „0, ne, ne bismo imali više o čemu da pričamo!" „Zloćo! E, pa ispričajte svom hromom bratu kako sam se sramno poneo prema vama i ne bojte se ničega. Neću ga napasti!"

3 Veniša se vraćala kući sasvim zbunjena, što joj nije bio običaj. Osećala je da joj je, posle ovako uzbudljivog iskustva, potrebno vreme da mirno razmisli. Išla je polako i mislila o okolnostima prvog susreta sa zavodnikom; najpre se zadržala na nepristojnom Demerelovom ponašanju i bila srećna što je izbegla goru sudbinu, sa užasom je zatim zaključila kako je i sama pokazala da nema osećajnosti. Jedna

lepo vaspitana devojka bi (ukoliko sve knjige ne lažu) pala u nesvest od potresa što ju je nepoznati čovek poljubio, ili bi, u najmanju ruku, uveliko bila ucveljena, potpuno savladana nesrećom, a njen mir ugrožen. Uradila je baš ono što nije trebalo, ostala je i prepirala se sa drskim napadačem. Pristojna devojka ne bi bila svesna osećanja razdraganosti. Veniša je bila vrlo svesna. Nije uživala kad je bezobzirno postupao s njom, ali je u jednom trenutku osetila želju da mu uzvrati i kao kroz maglu ljutine sagledala je na časak kakav bi život mogao da bude.

Naravno, nije želela da nepoznati ljudi budu grubi prema njoj. Ali da ju je Edvard ikad tako poljubio! Sama pomisao je zasmeja, jer bilo je neverovatno, skoro apsurdno videti Edvarda bez svoje ukočenosti i pristojnosti. Edvard je savršeno vladao svojim strastima; i ona se prvi put zapita da li su one zaista jake ili je on, u stvari, hladan. Pitanje i nije bilo od neke važnosti i ostalo je bez odgovora; Demerel je grubo ušao na pozornicu, dominirao njom, a da li je podlac ili samo sporedna ličnost, bilo bi uzaludno poricati da nije uneo život u dosadan komad.

Teško joj je bilo da odluči šta reći Obriju. Ako otkrije sastanak sa Demerelom, mogao joj je postaviti pitanja na koja bi jedva mogla odgovoriti; a s druge strane, ako ne kaže ništa, a Demerel uspe da produbi poznanstvo s njom, sigurno će se upoznati sa Obrijem; mada ne bi verovatno bio toliko bestidan da napravi aluziju na način kako su se upoznali, mogao bi da spomene da se s njom ranije sreo i Obri bi sigurno smatrao čudnim što mu ništa nije ispričala o tako neobičnom doživljaju.

Tada pomisli da najverovatnije Demerel nema ozbiljnu nameru da ostane u Prajoriju i reši da sve sačuva za sebe.

Kako su se događaji okrenuli, bilo joj je od sveg srca milo što nije. Obri joj je prvi rekao da se Demerel vratio, ali kako su ga malo zanimali susedi, pogotovu čovek koga nikad nije video, spomenuo ga je sasvim uzgred, dok je sedao za ručak tog dana: „Znaš šta je novo? Čuo sam u selu da se Demerel vratio - ali bez prostitutki.

U stvari, sam." „Šta, neće biti skandala? To se neće dopasti ljubopitljivcima. Pitam se zašto je došao ovamo?" „Posao, pretpostavljam" odgovori Obri nezainteresovano. „Krajnje je vreme da se pozabavi svojim poslovima ovde."

Složila se ali nije nastavila razgovor. Ponovo je bilo govora, ali ne sa Obrijeve strane. Naravno, takva uzbudljiva vest brzo se proširila po okolini, i pre mraka, i dadilja i gđa Gurnard sklopiše prisilno privremeni savez kako bi zajedno vršile pritisak na Venišu da se ponaša sa najvećom obazrivošću. Nikako ne sme da

korakne van bašte bez pratnje. Ko zna šta bi joj se moglo desiti ako ne radi kao što joj je rečeno, mračno će dadilja.

Veniša umiri bojazan dveju dobronamernica, ali kad je Edvard Jardli došao u Anderšou sledećeg dana, zamalo što sasvim ne izgubi strpljenje. „Verujem da će ostati u Prajoriju dan dva, ali dok je ovde najbolje će biti za tebe da ne ideš u samotne šetnje" reče Edvard mirno, arogantno samopouzdan, što ju je toliko naljutilo da je morala da uguši brzoplet odgovor. „Znaš", dodao je s neskrivenim osmehom „nikad nisam voleo taj tvoj običaj."

I Osvald Deni je došao u posetu, ali je njegova zabrinutost bila dramatična, uveravao ju je da, ako se Demerel usudi i dosađuje joj, on će znati kako s „tim čovekom" da izađe na kraj. A kad je značajno stavio ruku na dršku zamišljenog mača, bilo je suviše za Venišu, ona prsnu u smeh, što ga natera da uzvikne: „Vi se smejete, ali ja sam živeo tamo gde je život jevtin! Obećavam da neću žaliti da ga izazovem na dvoboj, ako vas i najmanje uvredi!"

Posle ovoga Veniša se nimalo nije iznenadila kada je, dva dana docnije, iz Denijevih kočija iskočila ledi Deni u Anderšou. Ubrzo je izbilo na videlo da cilj njenog gospodstva nije bio toliko da upozori svoju mladu prijateljicu da se pazi susreta sa ozloglašenim raspusnikom, koliko da uživa u prijatnom ogovaranju.

Razgovarala je sa njim, zaista! Pa čak i više od toga: ser Džon ga je slučajno sreo i ugrabio priliku, da pridobije njegovu potporu oko nekog posla u parohiji; i kako je ovaj bio izvanredno ljubazan, doveo ga je u Ebersli da porazgovaraju o tom poslu, a završio time što ga je pozvao na ručak. „Možeš da zamisliš moje zaprepašćenje kad su obojica ušetali. Moram priznati, draga moja, nisam baš bila zadovoljna, jer su i Klara i Emili sedele sa mnom, i mada mislim da Klara nije devojka kojoj neko može lako da zavrti mozak, Emili je baš u tom dobu kad se devojka zaljubljuje u najneprikladnije ljude. Međutim, nema bojazni, jer kako je ispalo, obe devojke su izjavile da se nikad nisu tako razočarale, sasvim je star i nimalo lep!" „Star?" uzviknu Veniša nehotice. ,,E, pa tako je izgledao devojkama" objasni ledi Deni. „Mislim ne može imati više od četrdeset, ako i toliko. Nisam sigurna, znaš kao dete retko je bio u Prajoriju zato što je ledi Demerel mrzela Jorkšir i nije htela da dolazi ovamo, sem kad su imali goste za trke. Ti se nje ne sećaš, draga moja, bila je vrlo ponosna, neprijatna žena i ja ću ti reći ovo za njenog sina: ne izgleda uobražen - ne, naravno, jer i nema ni najmanje razloga da digne nos! Sem što su Demereli vrlo stara porodica, a otac ovog čoveka, iako uvek savršeno učtiv, kažu da je bio pun svog dostojanstva. Kod njega se to uopšte nije videlo - čak sam pomislila da skoro nema ničeg posebnog.

Ne mislim da kažem da je njegovo ponašanje prosto, ali ima jedan čudan način, nagao, koji je za mrvicu nemaran da bi se dopao. Sto se tiče devojaka, nije kod njih na visokoj ceni - mada verujem da bi, da se prema njima ponašao lepše. Jedva je nekoliko reči izmenjao - i to sasvim nezanimljiv razgovor." „Bedno", na to će Veniša. „On je - mislim - izgleda da je grozan." „Da, bila sam mu zahvalna" ozbiljno nastavi njeno gospodstvo. „Pomisli kako bih se osećala da se udvarao! A što ser Džon izjavljuje da Klara nije dovoljno lepa da privuče takvog čoveka kao što je Demerel, nema nikakve veze, a da i ne govorim kako je to najneprijatnija stvar reći za svoju ćerku! Da je Demerel pokušao da zavede Klaru, dobio bi ser Džon ono što je tražio, tako nešto, dovesti ga u kuću, kao što je on uradio! Ali na sve to on kaže kako ne namerava da bude u rđavim odnosima sa svojim susedima i kako je velika glupost pretpostaviti da bi se Demerel toliko zaboravio i ponašao neprikladno sa kojom ženom u Klarinim prilikama. Bogami, lepa priča, kad svako zna da se nije uzdržavao da zavede jednu ledi pred nosom muža." „Ko je bila ona?" prekide je Veniša radoznalo. „Šta je s njom?" „Ne znam, ali ona je jedna od Rendišlemovih devojaka - bilo ih je tri i sve prave lepotice, što je bila srec'a, jer je Rendišlem bio siromašan kao crkveni miš, ipak su se sve tri bogato udale! Ne mislim da kažem da su to bile dobre partije, i ja ih lično nikad tfe bih poželela svojim kćerima, čak i da je ser Džon tako strahovita pijaflica kao što kažu da je Rendišlem bio. E, na prvom mestu imao je najobičnije ime: Vobster! Mislim da nije došao na svet go i bos, ali otac mu je bio odvratan skorojević, a što se tiče dede, uverena sam da niko nije znao ko je. Govorilo se da ima neku radnjicu, dva sa jedan, moj brat je tako govorio - ali verujem da je to bila izmišljotina. Svakako je bio bogat kao' Mida, zbog čega ga je lord Rendišlem prihvatio. Sećam se, imao je običaij da izigrava ekselenciju, ali kad je bio u škripcu, nije se uopšte pokazao. Ništa ga nije moglo naterati da pristane na razvod! Poneo se bedno, želeo je samo da se osveti i, da nije slomio vrat prevrnuvši se s kolima na druimu za Njumarket, znaj ta bi nesrećna žena i dalje bila za njega udata. Stvair je u toma, draga moja, što se desilo tri godine po odlasku i, mada ne znam zašto, sigurno je da se nije udala za Demerela, što je, naravno, svako očekivao. Vrlo bedno mišljenje imam o njemu zbog toga, nikako ga ine primam rado u kuću. Šta više, ako je napustivši ledi Sofiju, očekivao da će se pomiriti sa svojom porodicom, mnogo se prevario, jer oni su ga se sasvim odrekli i tek kad je ledi Demerel umrla, vratio se u Englesku. U stvari, da nije nasledio starog Metju Stona - čije je kumče bio, a koga su zvali kralj pilića - verujem da bi pao u bedu - pogotovo ne bi bio u

stanju da pobegne sa ledi Sofijom. Sto pokazuje da je ludost ostavljati imladim ljudima nasledstvo." „Odrekli ga se!" uzviknu Veniša. „Bolje da su se sebe odrekli." „Sebe odrekli!" ponovi ledi Deni. „Da, što su se tako loše poneli prema njennu i dozvolili da od sebe napravi budalu zbog ledi Sofije. To se desilo kadi je imao 22 godine, je li tako? E, pa, mogla bih se zakleti da je ona bila jstarija od njega. Je li istina?" „Mislim, bila je nekoliko godina starija od njega. Ali..." „Tada možete biti sigurni da je to bila njena greška, a ne njegova, gospođo. I mada smatram da je trebalo da se njome oženi na kraju, mislim da je to zaslužila kad je nije uzeo. Stvarno počinjem da žalim zlog barona. Da li namerava da se duže zadrži u Jorkširu? Da li ćemo morati da ga pozdravimo?" „Ja to moram učiniti ako se slučajno sretnemo, ali sam odlučila da to bude samo učtiv naklon; da ga pozovemo na večeru na redovan način, molila sam ser Džona da to ne traži od mene. I molim te, koga od naših poznanika da pozoveš s njim rekoh. Jardlijeve? Tejnove? Jadnu gđicu Metkoum? Ili možda misliš našu milu Venišu? Srećna sam što mogu da kažem da je video kako bi to bilo sasvim neprikladno. Dobra je okolnost što Demerel nije oženjen pošto ne želim da budem uvučena ni u najmanju bliskost. Ako gospoda žele da ga posete, mogu: on ne može pozvati dame na svoje zabave."

Sa ovim pobedonosnim zaključkom ledi Deni ode i ostavi svoju milu prijateljicu da čeka događaje, toliko uznemirenu, da ne bi mogla da kaže želi li da Demerel nađe neki način da je vidi, ili bi radije da sazna kako je napustio Prajori. Bilo bi svakako dosadno biti interniran u granicama parka, a to, odlučila je, mora biti njena sudbina ako ne jaše sa Obrijem, jer ma koliko malo pažnje poklanjala opomenama dadilje, bila je svesna kako je moguće da Demerel čeka u zasedi i, ako je zatekne da se sama šeta, nema sumnje, poverovaće kako ona želi da joj se udvara. Sve u svemu, mislila je, biće joj milo kad sazna da je otišao. Bio je opasan; njegovo ponašanje neoprostivo; a ponovo ga sresti moglo je demoralisati nekog ko je vodio tako manastirski život kao ona.

Ali kad je nedelja promilela bez znaka s njegove strane, naljuti se. Bio je još u Prajoriju, nije uopšte pokušavao da se upozna sa svojim susedima. Seoske ogovaruše, vrlo iznenađene izvestile su da se on zaista zanima za poslove na imanju; Krojd, njegov nadzornik - paćenik, kome je prvi put dozvolio da mu izloži sve preke potrebe koje nikad nisu bile ispunjene, počeo je da gleda vedrije; iako njegovo gospodstvo još nije odobrilo izdatak, bar je slušalo savete i videlo svojim

očima polaganu propast dobre zemlje pod lošim rukovodstvom. Edvard, skeptik, rekao je da bi jedina stvar, koja bi mogla da natera Demerela da potroši i paru na popravke i unapređenja, bila nada da bi mogao da iscedi iz imanja veći prihod i proharči ga na svoja zadovoljstva. Veniša bi posumnjala kako naglo zanimanje za svoje nasledstvo nije bilo ništa drugo već opravdanje da ostane u Prajoriju, da je pokušao da je potraži. Smatrala je da mu ne bi bilo teško da nade izgovor i poseti Anderšou; pošto je bila isuviše naivna, nije shvatila da Demerel, ekspert u ljubavnoj igri koju niko nije znao bolje od njega, upotrebljava taktiku da je muči i morala je da zaključi kako ga nije tako jako privukla kao što je pretpostavila. Ništa njegovo gospodstvo nije moglo da očekuje u Anderšou sem ukora, zato je bila razočarana što nije imala prilike da to učini. Hvatala je sebe kako zamišlja drugi susret; gadila se same sebe i ljutila na Demerela što ju je tako jevtino procenio, bila je skoro besna, pa ju je Obri pitao da li se dobro oseća.

A na kraju, do sastanka je došlo ne zbog nje ili Demerela, već zbog Obrija.

Demerel je jahao kući sa Krojdom posle jednog obilaska kada ga neki slab uzvik za pomoć prekide u govoru i on pogleda unaokolo. Uzvik se ponovi i Krojd, stojeći u uzengijama da bi video preko živice koja je rasla uz put, uzviknu: „O, Gospode, to je g. Obri. To sam i mislio - taj maljavi mladi vranac pao je zajedno s njim, uvek sam govorio da će tako biti! Neka me vaše gospodstvo izvini, moram da mu pomognem." „Svakako, postoji li kapija ili da se proguramo kroz živicu?"

Kapija je bila nešto dalje i kroz nekoliko trenutaka obojica sjahaše, Krojd kleče pored Obrija koji je ležao pored samog jarka. Nešto malo dalje stajao je njegov konj.

Kad mu je Demerel prilazio videlo se da hramlje dok se uplašeno povlačio.

Obri je bio bled kao smrt i u velikim mukama. Šapnuo je: „Pao sam na bolesnu nogu. Ne mogu da ustanem. Mislim da sam se onesvestio. Gde je Rufus? Pao je na prednje noge. Samo da nije slomio kolena!" „Vrlo važno za tu nespretnu životinju, gospodine" reče Krojd svadljivo. „Šta ste vi slomili, to želim da znam." „Ništa. Zaboga, ne dirajte me, jer ću se ponovo onesvestiti. Uganuo sam članak na drugoj nozi - do đavola." Pokuša da se podigne na lakat, grizući usne, lice mu posive kao pepeo. Krojd ga pridrža i posle jednog trenutka uspe da kaže: „Moći ću za minut. Moj konj..." „Vaš konj je gadno povredio gležanj" reče Demerel. „Ne možete da ga jašite, ali nije slomio nogu. Pitanje je da li ste sasvim sigurni da niste slomili svoju."

Obri podiže zamagljene oči. „Nisam slomio. Samo moj kuk! Imam bolestan kuk.

Biće mi ubrzo bolje, verujem. Kad biste samo javili u Anderšou da pošalju kola."

„To je mladi g. Lenjon, milorde", objasni Krojd. „Mislim da bi najbolje bilo da dovezem čeze iz Prajorija, jer do Anderšoua ima dobrih šest milja." „I đavolski rđav put, pun rupčaga", reče Demerel i zamišljeno pogleda Obrija. „Odvešćemo ga u Prajori. Reci im da pripreme krevet i dovedi Nida da preuzme konje. Evo, stavi ovo pod dečakovu glavu!" Skide kaput dok je govorio, uvi ga i dade Krojdu i pošto je bacio pogled na Obrijevo lice dodate, „donesi i rakije - požuri, molim te."

Seo je pored Obrija na Krojdovo mesto i stao da mu odvezuje maramu oko vrata.

Obri otvori oči. „Šta - o, hvala vam. Jeste li vi lord Demerel, gospodine?" „Da, ja sam Demerel, ali ne moraš da razgovaraš." „Zašto ne?" „Pa, mislim da si imao lak potres i biće bolje da mirno ležiš." „Ne znam. Čak ni koliko sam dugo ovde. Osvestio sam se jednom, a posle, čini mi se da sam se ponovo onesvestio. Pokušao sam da ustanem. Vidite, ne mogu."

Demerel oseti gorčinu u glasu, ali sve što je rekao bilo je: „Ne, i sa bolesnim kukom i uganutim člankom bio si prava pravcata budala što si pokušao, je li?"

Obri se slabo nasmeši i opet zatvori oči. Nije ih otvarao sve dok se Krojd nije vratio s kolima, ali Demerel je znao po nabranim veđama i izvesnoj ukočenosti oko usta da niti spava niti je onesvešćen. Promrmlja nešto kao da bi mogao da hoda uz malu pomoć, kad su ga podigli, ali kad mu narediše da stavi ruke oko Demerelovog vrata, posluša i zatim posveti svu svoju energiju na vrlo težak zadatak da zadrži pristojnu hrabrost. Nositi tako malo i mršavo telo preko polja nije bilo teško, ali je bilo nemoguće staviti ga u čeze, a da se ne podvrgne bolu u velikoj meri, i mada je bilo potrebno preći nešto manje od jedne milje pre nego što se stigne u Prajori, drum je bio rdav tako da je put postao neizdrživa muka. Nije se uopšte žalio, samo kad su ga iznosili iz kola ponovo se onesvestio. „Dobro je" reče Demerel unoseći ga veselo u kuću. „Ne, ne, mirišljave soli nisu potrebne, gdo Imber! Skinuću mu čizme pre nego što se osvesti, jadni dečko!

Donesite brijač, Marstone."

Kad su mu skidali čizme Obri se ponovo osvesti, ali tek pošto su mu skinuli odelo i obukli jednu od domaćinovih spavaćih košulja, mogao je da se pribere.

Hladan oblog na desnom članku doneo mu je olakšanje i malo ublažio oštar bol koji je izbijao iz levog kuka, mirišljava so koju su mu ubacili u grlo omogućila mu je da posle napada gušenja pogleda unaokolo. Mrštio se na Demerela i njegove sluge ne prepoznavši ih, tek kad mu oči odlutaše do zabrinutog lica gđe Imber, seti se i

promuklo uzviknu: „O, sećam se sad! Pao sam! Grom i pakao! Jahati kao prokleti kočijaš!" „O, i najbolji od nas padaju" reče Demerel. „Nemoj sad od brige da dobiješ groznicu."

Obri okrete glavu na jastuku i pogleda ga. Naglo mu se zacrveneše obrazi i usiljeno reče: „Vrlo sam vam zahvalan, gospodine. Oprostite. Toliko nevolje oko mene zbog jednog pada. Sigurno mislite da sam slabić." „Naprotiv, mislim da si izvanredno hrabar. Više tvrdoglav nego razuman. Ti smešni šašavko! Znaš da si lak kao pero. Kako si mogao pretpostaviti da možeš da vladaš takvim žestokim konjem kao što je tvoj vranac?" „Nije mi se oteo" planu Obri. „Pustio sam ga da juri, jahao sam pažljivo - ali nema konja u štali koga ne mogu da jašem." „Više tvrdoglav nego razuman" reče Demerel, zadirkujući ga, ali sa takvim osmehom razumevanja u očima da se Obri nije uvredio. „Verujem tla su ti goti glupači rekli, medu njima i moj nadzornik, da je konj i suviše jak za tebe, što je bilo dovoljno naterati te da jurcaš po okolini. Priznajem da bi i sam to uradio zato te neću propustiti kroz šake. Gde treba da nađem kasapina koji te leci kad ti nije dobro?" „Nigde! Ne želim ga, on će samo da me mrcvari i biće mi deset puta gore. Nije to ništa - proći će ako mirno ležim neko vreme." ,,E, pa, g. Obri, znate da bi gđica Lenjon pozvala doktora, nema prepiranja" umeša se gđa Imber. ,,A da će vam biti gore, šta, kako možete tako da govorite kad svako zna da je on isto tako dobar doktor kao bilo koji od londonskih velikana, a vrlo verovatno i bolji! Milorde, to je dr Bentvort i da nije Krojd odveo Nida, poslala bih ga odmah u Jork po njega." „Dobro, ako je do sada doveo konje, može odmah da krene čim napišem cedulju za doktora. U međuvremenu..." „Radije nemojte" osorno će Obri. „Ubeđen sam da ću biti dovoljno dobro i moći da krenem kući pre nego što on prevali ceo taj put. Kad bi me samo ostavili na miru! Ne volim da se ovolika gužva pravi oko mene. Mrzim to iznad svega."

Na te neprijatne reči gđa Imber se izgleda jako potrese, ali Demerel mirno odgovori: „Da, užasno. Niko neće praviti nikakvu gužvu oko tebe. Pokušaj da zaspiš ako možeš."

Obriju je ovaj predlog izgledao tako bezosećajan, osećao se kao da su mu svi udovi rastegnuti na točku, i s teškom mukom se uzdrža da ne odgovori žučnom opaskom. Ostavljen samom sebi i svojim mislima, pokušavao je da ih skrene, ali

zbog bolova i tištanja nije mogao i ubrzo ga obuze sve jači i jači strah da je padom toliko ozledio kuk da će postati pravi bogalj ili, u najmanju ruku, biti mesecima privezan za sofu. Međutim, pre nego što ga je briga dotukla, Demerel uđe u sobu s čašom u ruci. Čim ga je pogledao reče: „Dosta neudobno, a? Popij ovo!" „Nije važno, mogu da podnesem" promrmlja Obri. „Ako je laudanum neću hvala." „Podseti me da pitam šta hoćeš, ako ikad zaželim da znam" na to će Demerel. „Zasad, ne želim! Hajde uradi to što ti kažem, gora sudbina može da te zadesi." „Ne može" uzdahnu Obri i nerado uze čašu. „Ne budi tako siguran! Nemam ni strpljenja, a ni milosti. Da l' je moguće da ne znaš da si u jazbini čudovišta?"

Obri se nasmeja i gledajući s gađenjem napitak reče: „Ne uzimam ove stvari ukoliko baš ne moram. Nisam mekušac, znajte, čak iako sam lak kao pero." „Ti si tvrdoglavo štene. I ko sad pravi gužvu voleo bih da znam, i to sve zbog leka koji će te umiriti dok te doktor ne sredi! Odmah popij! Neću više da čujem gluposti."

Obri se malo ukoči, potpuno nenaviknut na stroge naredbe; i pošto je gledao trenutak u Demerela opasno suženih očiju, kapitulira i reče s usiljenim osmehom: „Pa, dobro." „Tako je bolje" reče Demerel i uze praznu čašu. Nešto u Obrijevom mršavom i nepomičnom licu natera ga da doda: „Ubeđen sam da ti ništa ne fali, uz modrice i rđavo raspoloženje. Imao bi gore bolove da si se ozbiljno povredio, zato se razvedri, ti mali šupljoglavče!"

Obri se naglo okrete prema njemu: „Da, i hoću. Nisam na to mislio. Hvala vam vrlo sam vam zahvalan. Nisam hteo da budem neučtiv - ipak sam bio - molim vas oprostite, gospodine." „Eh, eh, spavaj." „Vrlo verovatno i hoću, pošto sam popio ovu groznu stvar" složi se Obri i stidljivo se osmehnu; iznenada je izgledao mlađi. „Samo moja sestra biće malo zabrinuta, verujem. Mislite li..." „Ne boj se, već sam poslao jednog momka u Anderšou s pismom za nju." „O, hvala vam. Niste joj valjda rekli nešto da je uplašite, jeste li?" „Ne, zašto bih? Rekao sam joj tačno ono što sam i tebi, samo sam je zamolio da spakuje sve što ti je potrebno kao spavaće košulje, četkice za zube i da preda momku da donese." „Dobro" na to će Obri s olakšanjem. „Ne mogu zbog ovoga da se uzbuđuju."

4 Pismo koje je Veniša primila bilo je puno elegantnih uobičajenih fraza, ali dok ga je pisao, nije se zabavljao baš kao svetac. Vrlo mnogo se trudio i pitao kakav će utisak ostaviti na nju. Oslovio ju je kao da je ne poznaje, ali je bio ubeđen da se ona neće prevariti i pomisliti kako se on ne seća, i to vrlo dobro, ko je ona. Mada je pazio da ne napiše ni jednu reč koja bi mogla da oda kako uživa u ovoj situaciji, sigurno će zapaziti kako je sudbina pakosno bila na njegovoj strani. Mogla je doći u Prajori kipteći od besa, ali nije verovao da bi se uzdržala da ne vidi nežnog mlađeg brata, o kome je, po svemu sudeći, jedino ona vodila brigu; a nije sumnjao u svoju sposobnost da će uspeti da zagladi njeno nakostrešeno perje. Završio je pismo sa Vaš itd., i poželeo, dok je pečatio, da može da vidi njeno lice kad bude čitala.

U stvari, ništa od ovoga što je zamišljao nije joj proletelo kroz glavu. Kad je pismo stiglo, bila je više zabrinuta nego što je htela da pokaže pred dadiljom, koja je predskazivala propast od trenutka kad su otkrili da Obri nije došao da ruča sa sestrom. Ta okolnost je nije uplašila; nije joj rekao kuda ide, a mogao je to biti i Tirsk ili čak Jork, gde je bila knjižara koja je uživala njegovo pokroviteljstvo. Ali u četiri sata je bila tako očajna, pitala se da li da pošalje svoju poslugu da pretraže okolinu ili, ako to uradi, da li daje maha strašnoj ludosti, koja bi razbesnela Obrija.

Kad je Ribi doneo pismo u pratnji dadilje koja je kršila ruke i izjavljivala kako je sve vreme znala da njeno milo jagnje leži mrtvo, polomljenih kostiju, u Prajoriju, nije bilo mesta u njenoj glavi za bilo kakvu pomisao na Demerela. Prsti su joj drhtali dok je otvarala pismo; od straha je osećala muku i, u brizi da čuje najgore, nije ni primetila ironičnu formalnost na koju je toliki trud uložen. Preletevši očima preko celog lista zahvalno uzviknu: „Ne, nije teško povređen. Rufus je pao s njim, ali nema slomljenih kostiju. Uganut članak - dosta modrica - ukoliko uopšte ima povrede levog kuka - oh, kako je to lepo od njega! Slušaj, dadiljo, lord Demerel je već poslao po dr Bentvorta u Jork za Obrija. Piše, mada Obri veruje da je pao na tu nogu, on misli, zato što je uganuo desni članak, kako nije tako već je samo uzdrmao bolesni kuk. Molim Boga da bude u pravu! Smatrao je da je bolje Obrija odvesti u Prajori nego ga podvrći muci dužeg puta do kuće - zaista je tako! I ako bih bila dobra da spakujem Obriju potrebne stvari i predam nosiocu pisma da ih odnese u Prajori. Kao da ja sama neću krenuti do Obrija." „To nećete" izjavi dadilja. „Gospod može smatrati potrebnim predati jednu staru ženu nečastivom. Biblija kaže da su velike muke pravednika, i još, da će ih

podržati, nadam se da ću ja biti ta, mada nikad nisam pomislila kako ću morati da stanem na put grešniku! Ali da dozvolim da vi kročite u bezbožničku kuću, gđice Veniša, nikad!"

Po iznenadnom skretanju razgovora na Bibliju prepoznala je koliko je njen čuvar uzbuđen, te Veniša provede sledećih dvadeset minuta umirujući je. Isticala je da imaju više razloga da Demerela porede sa dobrim Samarićaninom nego sa grešnikom, objašnjavala je kako je njena odluka da poseti Obrija isto toliko bezopasna koliko i neizbežna. Sve u svemu, delimično je uspela, jer je dadilja dobro znala kako nema snage da je spreči kad se Veniša jednom odluči, i bila je primorana

da

prizna

neke

jedva

vidljive

sličnosti

Demerela

sa

dobrim

Samarićaninom, i dalje praveći aluzije na njega kao bezbožnika, i pripisujući njegovo milosrdno ponašanje nekoj nejasnoj ali rđavoj pobudi.

Bila je bliže istini nego što je znala ili mogla naterati Venišu da poveruje: Veniša nije bila ni lukava ni pritvorna; poznavala je ljude samo kroz knjige koje je pročitala; iskustvo je nikad nije učilo da sumnja u iskrenost bilo koga ko joj učini dobro delo. Tek, kad je Demerel video kola kako dolaze iza okuke u aleji i pošao u susret gostu, nije besna boginja ni dostojanstvena mlada žena iskočila iz kočija i pružila mu obe ruke, već divno, plemenito stvorenje, nimalo zbunjeno, sa toplim sjajem zahvalnosti u iskrenim očima.

Dok je prihvatao njene ruke, ona uzviknu: „Koliko sam vam zahvalna! Želela bih da vam mogu kazati koliko, ali izgleda da mogu samo reći hvala." Bojažljivo se smešeći dodala je „Tako ste me umirili svojim pismom! Bilo je to lepo od vas! Da li ste pogodili da sam umirala od straha? Oh, molim vas, recite mi da je istina, da se nije mnogo povredio!"

Prošlo je nekoliko trenutaka pre nego što je odgovorio i oslobodio joj ruke. U staroj izbledeloj haljini, sa neurednom kosom ispod letnjeg šešira i lica zažarenog od gneva, mislio je da je neobično Iepa devojka, sada je bila obučena jednostavno ali ukusno, u žutom muslinu, sa šeširom od slame čiji je visoki obod uokvirio ljupko lice, koje nije bilo ni zažareno ni besno, već nasmejano s neskrivenim prijateljstvom, i dah mu se oduže. Jedva svestan da još drži njene ruke, i to u suviše jakom stisku, stajao je i gledao dok ga dadilja ne povrati upadljivo i zastrašujuće pročistivši grlo. Tad dođe sebi i reče: „Da, da, gđice Lenjon. Sasvim sam uveren da je tačno, mada imam neka iskustva sa lomljenjem kostiju, ne znam ništa o bolesti vašeg brata i zato sam smatrao da se mora poslati po njegovog doktora. Nadam se da će uskoro stići. U međuvremenu, ubeđen sam da ste sigurno nestrpljivi da vidite dečaka. Odvešću vas odmah njemu."

„Hvala. Dovela sam našu dadilju, kao što vidite; ako može, ona želi da ostane ovde i brine se o njemu." „Pa to je sjajno!" nasmeši se, zabavljen neprijateljskim pogledom ovog ukočenog moraliste. „Vi ćete tačno znati šta treba da se uradi, a pored vas on će se mnogo više osećati kao kod kuće." „Da li ga jako boli?" brinula se Veniša, dok ju je Demerel vodio u kuću. „Ne, ne sad. Dao sam mu laudanum i izgleda prilično smiren - ali bojim se zateći ćete ga malo pospanog." „Dali ste mu laudanum" uzviknu Veniša. „Ah, ako je to progutao, sigurno ga je onda strahovito bolelo. Neće uopšte da uzima lekove - čak ni najblaža sredstva za umirenje, samo da ga uspavaju kad ga kuk boli." „Nije rado progutao, verujte mi" reče i povede je preko popločanog hola do stepenica. „Poštujem njegovo odbijanje, ali dozvolite mu da izigrava Spartanca, bila bi ludost, kad je trpeo, ukoliko se ne varam, isto toliko od straha da se nije sasvim obogaljio koliko od modrica. Ili tako nešto, mislio sam." „Bili ste u pravu, ali ako mu niste silom sasuli u grlo, što, nadam se, niste učinili, ne vidim kako ste ga privoleli da uzme, jer ne poznajem nikoga tako tvrdoglavog." „Ne, ne, nisam morao da pribegnem sili" nasmeja se, otvori vrata Obrijeve sobe i stade ustranu da je propusti.

Obri je ležao usred velikog kreveta sa četiri stuba, u spavaćoj košulji daleko većoj od njegove i izgledao kao senka od dečka, mada je povratio nešto od svoje boje. Probudio se kad su se prsti njegove sestre spustili na ruku, otvorio je oči, pospano se nasmešio i promrmljao: „Glupo moje, samo sam dobio nekoliko modrica, ništa ozbiljno, draga moja. Mislim da sam ga forsirao. Rufusa, znaš." „Siledžijo" reče s ljubavlju. „Znam. Demerel je rekao, tvrdoglaviji nego pametniji." Zatim se njegov pogled zaustavi na dadilji koja je skidala šešir, pošto je spustila poveću torbu, sa izrazom osobe koja se odlučila da ostane uz njega, makar kakve posledice bile, i promuklo reče: „Ne, ne, Gospode! Kako si mogla, Veniša? Odvedi je. Proklet da sam, ako ostane pored mene i počne da hukti i brine se kao da sam beba!" „Nezahvalno derle" na to će Demerel. „Baš bi trebalo da te tvoja dadilja bukvalno shvati i ostavi meni na milost i nemilost! Stvarno bih te tukao!" Ova intervencija, na veliko iznenađenje Veniše, umesto da ga uvredi, natera Obrija da se nasmeje.

Okrete glavu na jastuku da bi mogao da vidi Demerela i reče: „Pa, je l' bi vam se to dopalo, gospodine?"

„I te kako bi! Srećniji si nego pametniji!"

Obri se uozbilji, ali kad Demerel napusti sobu, dodade: „Dopada mi se, a tebi? Ti ćeš reći sve što se pristoji, hoćeš li? Mislim da ja nisam, a trebalo je."

Ona ga smiri i on sklopi oči. Zaspao je vrlo brzo i Veniši nije ostalo ništa drugo do da sedne i čeka dolazak dr Bentvorta dok je dadilja s negodovanjem raspakivala torbu, stegnutih usta, i otvarala ih je samo da šapatom opomene Venišu da ne padne u zamku pokvarenjaka. Ubrzo ju je gđa Imber odvukla u susednu sobu i ostavila Venišu da provede vreme kako je najbolje umela. Jedino su joj misli ostale kao zabava, nije imala nikakav vidik s prozora sem zapuštene bašte koja se kupala u jesenjem suncu. Pošto je u mašti oplevila i posadila leje svog najomiljenijeg cveća i naredila nekolicini ljudi da pokose travnjak, pitala se koliko će dugo biti primorana da sedi dokona. Bojala se da se to mnogo ne otegne, jer je Jork bio udaljen dvanaest milja, a vrlo verovatno zaposleni lekar neće moći bili slobodan i odmah doći do Obrija.

Kad se dadilja vratila, Veniši bi milo što je njen strog i nepodmitljiv izraz malo popustio. Mišljenje o Demerelovom moralu i ubeđenje da će njegov kraj biti lekcija ostalim grešnicima, ostalo je nepromenjeno, ali bilo je nešto malo blaže kad je otkrila da je naredio gđi Imber ne samo da pripremi krevet u sobi pored, već da posluša sve naloge dadilje koje ona bude smatrala prikladnim. Dalje, njegov sluga nije bio, kao što se moglo pretpostaviti, bezobrazni uobraženko, već vrlo pristojan čovek, koji se prema njoj ponašao s najvećom uljudnošću, popuštao pred njenim prevashodnim sudom i molio da mu dozvoli kao uslugu da s njom podeli dužnosti oko bolesnika. Izgledalo je da mu je dadilja milostivo podarila tu čast, ali da li je to učinila zato što ju je pridobio svojim taktom ili zato što je znala da će se Obri energično odupreti svakom pokušaju da ga svede na status dečje sobe, ostalo je tajna. Taman je vrlo ubedljivo objašnjavala Veniši kako je nepotrebno da i dalje ostane u Prajoriju, kad se Obri probudi, prilično ljut, žaleći se da mu je toplo i neudobno i da je žedan. Dadilja je to smatrala odličnom prilikom da promeni kužnu Demerelovu spavaću košulju Obrijevom i pozvala Marstona da joj pomogne i, dok je bila zauzeta, Demerel ude u sobu da pozove Venišu da s njim večera. Pre no što je dadilja shvatila skandaloznu prirodu njegovog poziva, Veniša prihvati i Demerel je izvede iz sobe klanjajući se. „Hvala vam" reče Veniša dok je zatvarao vrata. „Znate, došli ste u pravi čas, kad je jadna dadilja bila zaokupljena grđenjem Obrija što je tako dosadan, te nije mislila šta bih ja mogla da radim."

„Da, nisam mislio da ću proći tako glatko" složi se on. „Biste li poslušali njene prigovore?" „Ne, ali jako je uzbuđena i vrlo verovatno bi vam kazala nešto neučtivo, zbog čega bih se stidela." „O, neka vas to ne muči" nasmeja se on. „Recite mi samo, kako da je oslovim." „Pa mi smo je uvek zvali dadilja." „Bez sumnje. Ali nije u redu da i ja tako radim. Kako se zove?" „Pridi. Pomoćna posluga je zove gđa Pridi, mada ne znam zašto kad se nikad nije udavala." „Biće onda gđa Pridi. Nećete mi valjda reći da me ceni više od pomoćne posluge!"

Prijatan smeh koji nije mogla da zadrži, natera ga da je pogleda, i vide oči pune veselja i zapita: „Šta sad? Da li sam iznad njih?" „Ne verujem" oprezno će ona, „bar je nikad nisam čula da kaže čak i pralji da će je žabe pojesti." „O, Bože" prsnu u grohotan smeh, „zar me takva sudbina čeka?"

Ohrabrena što je otkrila da i on uživa u apsurdu, nasmeja se na njega i reče: „Da, i vaš će priraštaj biti prepušten gusenicama." „Nemam ništa protiv toga. Gusenice su dobro došle mom priraštaju." „Ne, kako možete biti tako surovi. Priraštaj mora da znači - vaša deca." „Nema sumnje. Gusenice mogu imati bilo koje kopile s mojim odobrenjem." ,,Jadničići! Nije lako nazreti kakvo im zlo mogu one naneti." „Znate li vi da ste neobična devojka?" iznenada će on. „Zašto? Da li sam rekla nešto što nije trebalo?" na to će ona zabrinuto. „Naprotiv! Mislim da sam ja bio taj." „Jeste li?" nabra čelo. „Kopilad? Pa to je bila moja greška što sam uopšte spomenula vašu decu, kad znam da niste oženjeni. Imate li - ne."

Usne mu zadrhtaše, ali ozbiljno reče: „Ne, koliko znam." „Da, baš sam to htela da vas upitam", priznade dok su joj se oči sijale. „Izvinite.

Stvar je u tome, vidite, što retko razgovaram bilo s kim sem sa Obrijem i zaboravljam da pazim šta govorim kad odem u društvo." „Nemojte se ustezati preda mnom", reče i uvede je u trpezariju. „Dopada mi se vaša iskrenost - prezirem gospođice koje crvene i dižu nos."

Ona sede na stolicu koju je Imber držao. ,,E pa, ne verujem da sam to radila čak i u sasvim mladim danima." ,,A to je bilo davno" podsmehnu joj se. „Pa i jeste. Dvadeset pet mi je godina."

„Moram vam poverovati na reč, ali objasnite mi. Mrzite li muškarce, ili ste se zakleli da se ne udajete?" „Nemojte me zasmejavati baš kad jedem supu. Skoro sam se ugušila! Naravno da ne!" „Kakvi tupoglavci moraju biti momci u Jorkširu! U ovoj supi kao da je sami luk.

Ne čudim se što se gušite. I koliko mogu da vidim" reče gledajući kroz monokl na razna jela poredana na stolu, „još gora slede. Šta je ovo do vraga, Imber?" „Teletina, milorde, sa bešamel sosom - gđa Imber nije očekivala društvo" odgovori Imber i izvini se. „Ali posle ovog dolazi pita s mesom i par jarebica, sa francuskom boranijom i pečurkama - i voće, zbog čega se gđa Imber izvinjava, jer kako njegovo gospodstvo ne voli slatkiše, nije pri-premila krem, ni žele, a kao što znate, gospođice, za takve stvari treba vremena." „Čudim se da je jadna gđa Imber stigla da pripremi i pola ovih jela" smesta odgovori Veniša „sa takvom uzbunom u kući nije imala ni trunke vremena! Molim vas, recite joj da naročito volim teletinu i mrzim žele."

Demerel ju je posmatrao sa smeškom u očima. Kad je Imber izneo prazne tanjire od supe, reče: „Sve je na vama lepo! - vaše lice, vaše ime i vaše ponašanje! Pričajte mi o sebi! Zašto vas nikada ranije nisam video? Zar ne odlazite u London?"

Ona mahnu glavom. „Ne, mada ću možda, iduće godine, kad Obri ode u Kembridž. A što se tiče mog života - eto, postoji jedan odgovor - praznina, milorde." „Treba li da razumem da venete u mislima? Nadam se da ne nameravate da mi kažete kako vas grize melanholija, jer, kunem se, ne izgledate tako." „Pobogu, ne! Samo nema šta da se priča! Provela sam ceo svoj život u Anderšou i ništa nisam uradila što je vredno pomena. Želela bih da mi vi ispričate bar nešto šta ste vi radili."

Naglo je podigao oči s činije iz koje je nju posluživao i uozbiljio se. Srete njegov pronicljiv pogled, podiže obrve i vide kako mu se usta skupljaju u prezriv osmeh, koji je tako ličio na „Gusara". „Mislim da neću" odgovori suvo. „Rekla sam bar nešto", uzviknu buneći se. „Niste valjda proveli ceo svoj život padajući u idiotske neprilike?"

Ružni pogled iščeze i on prsnu u smeh. „Najveći deo, verujte mi. Šta želite da znate?" „Volela bih da čujem nešto o mestima u kojima ste bili. Putovali ste dosta, zar ne?" „Da, da."

„Zavidim vam na tome. Uvek sam čeznula za tim. verujem da nikad neću, jer samoj ženi sve je tako užasno uskraćeno, pa ipak, prepuštam se planiranju tura po svim neobičnim mestima o kojima sam čitala." „Ne, ne, ne, ne radite to" molio je. „Takvi snovi, verujte mi, seme su iz kojih čudaci klijaju. Završićete kao ona luda žena Stenhoup, koja kraljuje nad hordama smrdljivih Beduina." „Obećavam vam da neću! Zvuči vrlo neprijatno i sasvim dosadno kao i ovaj život koji vodim. Mislili ste, čini mi se, na ledi Hester; da li ste je ikada sreli?" „Da, u Palmiri - zaboravio sam - trinaeste, četrnaeste, nije važno." „Jeste li bili u Grčkoj kao i na Levantu" prekide ga ona. „Bio sam, zašto? Da niste možda klasičar?" „Ne, nisam, ali Obri jeste. Molim vas pričajte mu o spomenicima koje ste videli u Atini. Obri može da razgovara samo sa g. Apersetom o onome što najviše voli, i mada je g. Aperset - sveštenik je, znate - vrlo učen, nikad nije svojim očima video ono što ste vi."

Reći ću Obriju što god želi, ako mi vi, tajanstvena gđice Lenjon, budete hteli da kažete ono što ja želim da saznam." „Dobro, hoću" na to će ona prijatno „mada šta tu ima da se kaže, ili zašto me nazivate tajanstvenom, zagonetka mi je." „Zovem vas tajanstvenom jer" zastade, zabavljen njenim nevinim izrazom punim iščekivanja u očima. „O, zato što imate dvadeset pet godina, neudati ste i, koliko mogu da otkrijem, niko vas nije prosio." „Naprotiv" odgovori Veniša i prihvati igru. „Imam dva obožavaoca. Jedan je neverovatno romantičan, a drugi je..." „Kakav?" podsticao je dok je ona oklevala. „Valjan" reče i gromko se nasmeja, a on spusti glavu u ruke. ,,A vi bez premca." „Ne, zar sam? Istina je da nema nikakve misterije: moj otac je bio osobenjak." „To mi zvuči kao non sequitur." „Ne, u tome i jeste stvar." „Ali zaboga, da li vas je zatvorio zajedno sa sobom?" „Ne baš sasvim, mada sam često podozrevala da bi voleo da je to uradio. Znate, moja majka je umrla. Verujem da ju je morao očajnički voleti, pošto je pao u najžalosniju letargiju i postao isti Henri Prvi; nikad se nije smejao. Ne mogu da vam opišem kako je to bilo, nije spominjao njeno ime; a povrh svega bilo mi je deset godina i u to doba nisam poznavala ni jedno ni drugo, u stvari, jedva mogu da se setim kako je izgledala, sem što sam sigurna da je bila lepa i nosila divne haljine. U

svakom slučaju otac je posle njene smrti postao krajnje sumoran, i sve do sedamnaeste godine nisam izmenjala ni reči sa nekim van našeg domaćinstva." „Gospode Bože! Da li je bio lud?" ,,Oh, ne. Samo čudak. Nisam poznavala nekoga koji je toliko pazio na svoju udobnost kao on, mada mi se čini da to čudaci ne rade. Ipak, kad sam odrasla, dozvolio je ledi Deni i gđi Jardli da me tu i tamo odvedu na zabave u Jork; jednom je čak pristao da provedem nedelju dana u Harougejtu, sa tetkom Hendred. Nadala sam se da će mi dozvoliti da je posetim u Londonu, da bi me mogla uvesti u društvo kao što je običaj. Ponudila se, ali nije dao, verujem ni ona nije mnogo želela, jer nije navaljivala." „Jadna Veniša!"

Ako je i primetila da ju je oslovio imenom, nije pokazala, samo se nasmešila i rekla: „Priznajem, bila sam jako ojađena u to vreme, ali posle svega, ne verujem da bih i mogla da odem, čak i da je otac bio rad, jer je Obri bio još vezan za postelju, a ja ga ne bih mogla ostaviti." „I tako niste nikuda išli dalje od Harougejta. Ne čudim se da sanjate o putovanju. Kako ste podneli takvu nesnosnu tiraniju?" „0, samo je u tom pogledu bio tvrd kao kamen. Što se drugih stvari tiče, mogla sam kako sam htela. Nisam bila nesrećna - zar ste mislili da jesam? Nimalo!

Ponekad sam mogla da se dosađujem, ali sve u svemu, imam dosta posla oko vođenja kuće i Obrija o kome se brinem." „Kad vam je otac umro? Sigurno pre nekoliko godina? Zašto živite ovde? Zar je navika tako jaka?" „Ne, ali okolnosti jesu. Moj stariji brat član je štaba lorda Hila, i dok ne napusti vojsku, neko mora da vodi računa o Anderšouu. Tu je Obri. Ne verujem da bi pristao da ode, jer bi to značilo da ne bi mogao da radi sa g. Apersetom, a ne bi valjalo ostaviti ga samog." „Mogu da shvatim da mu nedostajete, ali..."

Ona se nasmeja. „Obriju? O, ne! Obri voli knjige više nego ljude. Slvar je u tome što se bojim da bi ga dadilja razbesnela, jer pokušava da ga zamota u vatu, a on to ne može da podnese." Namršti se. „Samo da ga ne namuči do iznemoglosti dok je ovde. Morala sam da je dovedem, a i da nisam, ona bi ipak došla. Sem toga ona zna šta da radi kad je bolestan, a ja nisam mogla da ga sasvim prepustim vama. Možda će dr Bentvort reći da može da se vrati kući."

Ali kad je doktor stigao, iako je smirio bojazan da je Obri ozbiljno povredio kuk, bez dvoumljenja je odbio dadiljin predlog da bi mu bilo bolje kod kuće. Što više

miruje, reče dr Bentvort, brže će pokidane tetive zarasti. Dadilja je nerado prihvatila ovu presudu dok je Obri, čija je trpeljivost visila o koncu zbog lekarskog pregleda, dočeka s velikim olakšanjem.

Poučena iskustvom, Veniša nije otišla s doktorom u bolesničku sobu. Zamolila je Demerela da ode umesto nje, a on je klimnuo glavom i kratko rekao: „Hoću. Ne brinite." Prošlo je nekoliko minuta pre nego što joj je palo na um da mu se obratila kao starom prijatelju. Zatim, malo začuđena, razmišljala je o toj otegnutoj večeri, kako su sedeli i razgovarali dugo, pošto je Imber raspremio sto, Demerel naslonjen na naslon izrezbarene stolice, držeći dugim prstima čašu portoa, ona naslonjena laktovima na sto sa upola pojedenom jabukom u ruci; a sumrak se neopaženo uvlačio u sobu, dok Imber nije doneo svece u visokim potamnelim svećnjacima i stavio ih na sto, stvarajući krug svetlosti u kome su sedeli, a senke tamnele van njega. Pokušala je da se seti šta su razgovarali za vreme tog udobnog časa, izgledalo joj je, govorili su o svemu, ili možda ni o čemu: nije znala koje od tog dvoga, sem da je našla prijatelja.

Kad joj je doktor rekao da ne može da je savetuje da preseli Obrija iz Prajorija, izgledao je i iznenađen i zadovoljan njenim mirnim prihvatanjem odluke. Zvuk izvinjenja u njegovom glasu najpre ju je začudio, ali pošto je razmislila, shvatila je šta je morao misliti kad je govorio o smetnji i nezgodnoj situaciji; a kad se Demerel vratio u sobu pošto je otpratio doktora do kola, pogledala ga je zabrinuto i rekla sa izvesnom teškoćom: „Bojim se - nisam ni mislila - da li će vam biti tegobno da zadržite Obrija dok mu ne bude bolje?" „Ni najmanje", razvedri je odgovorom. „Otkuda vam tako luda pomisao?" „Pa, dr Bentvort reče da mu je žao što je primoran da me ostavi u tako neugodnoj situaciji. Mislio je svakako kako je neugodno uvaliti jadnog Obrija vama i savršeno je u pravu. Ne znam kako nisam ranije pomislila na to, ali..." „Ništa od svega toga nije mislio", grubo je prekide Demerel. „Nije se uznemirio zbog mene, već zbog vas. Vidi svu nepriličnost ovog na silu poznanstva sa čovekom razuzdanih naklonosti. Moral i medicina sukobili su se u njegovim grudima, i medicina je odnela pobedu - ali verujem da će mu moral prirediti besanu noć." „Je li to sve?" uzviknu raspoloženo. „Sve" odgovori ozbiljno. „Sem ako se ne boji da mogu da pokvarim Obrija. Rđav utkaj, znate." „Mislim, ne biste mogli" reče mirno pošto je razmotrila stvar. Vide kako mu usne podrhtavaju i njena ozbiljnost iščeze. ,,Oh, ne mislim da ćete pokušati! Znate vrlo dobro da ne mislim! Stvar je u tome što čak i kada biste priredili orgije, vrlo

verovatno bi ih on smatrao da nisu ni prineti onima u Rimu, a da i ne pominjem bahantkinje, koje su, koliko sam otkrila, bile ona vrsta žena o kojima jedan dečak ne bi trebalo da zna."

Takvo gledanje na stvar bilo je isuviše za njega i trebalo je da prođe koji trenutak da zavlada glasom i kaže: „Obećavam vam da neću prirediti orgije pod mojim krovom dok je Obri tu." „O, ne, znam da nećete. Mada moram reći", dodade nasmejanih očiju, „vredelo bi, ako ni zbog čega drugog, ono da vidimo dadiljino lice!"

Na to se on nasmeja od sveg srca, „Zašto, oh zašto vas ranije nisam sreo?" „Stvarno šteta" složi se ona. „Mislila sam i ja tako jer sam uvek želela prijatelja da se smejem s njim." „ Da se smejete s njim" ponovi polako. „Možda imate prijatelje koji se smeju s vama" reče stidljivo. „Ja nemam, a to je važno, mislim važnije nego saosećanje u žalosti, što možete da nađete i u nekom koga izrazito mrzite." „Ali kad delite s nekim osećanje za smešno tu nema mržnje? Da, tačno je. I retko! 0, Bože, koliko retko! Da li bulje u vas, vaši valjani susedi, kad se smejete?" ..Da. Ili me pitaju, kad se šalim, šta sam mislila." Pogleda na sat iznad praznog kamina. „Moram da idem." „Da, morate ići. Poslao sam poruku u konjušnicu. Dosta je još svetio za vašeg kočijaša da razazna put, ali biće mrak kroz jedan sat ili ranije.'' Uze njene ruke i stavi ih dlan uz dlan držeći ih obema rukama. „Sutra ćele opet doći - da posetite Obrija! Nemojte dozvoliti da vas odgovore, naši valjani susedi! Van svojih kapija ništa ne obećavam: nemojte imati poverenja u mene. Unutar kapija..." zastade, njegov osmeh se iskrivi u nešto šio nije bila grimasa već poruga. ,,0h, unutar kapije" reče ismejavajući sebe „setiću se da sam vaspitan kao džentlmen."

5 Veniša otvori oči ka suncu koje se naziralo kroz kretonske zavese na prozorima.

Ležala je tako nekoliko minuta između jave i sna, svesna, prvo nejasno a zatim sve jače i jače, osećanja blagodeti i očekivanja, kao kad se, u detinjstvu, budila sa znanjem da je osvanuo dan kad su joj obećali neko zadovoljstvo. Negde u bašti veselo je pevao drozd, umilni zvuk lako u skladu s njenim raspoloženjem kao deo

njene sreće. Bila je zadovoljna i slušala ga nekoliko trenutaka i nije se pitala za izvor svoje sreće; ali ubrzo se osvesti i seti da je našla prijatelja.

Kad je krv odjednom prostrujala njenim žilama; telo joj je bilo lako i pokretno; a neobično oduševljenje preplavi celo njeno biće kao eliksir, bilo je nemoguće da ostane mirna. Nikakav zvuk sem ptičje pesme ne dopre joj do uha; tišina je zavijala kuću. Mora da je vrlo rano, mislila je i okrenu glavu na jastuku pokuša ponovo da uhvati san. Bežao je od nje; sunčeva svetlost zamrljana šarom na kretonu peckala je očne kapke; otvori ih, prepusti se nagonu upornijem od razuma. Novi dan, svež, s novim obećanjem, zagolica je; drozdov triler mamio je, zvao; diže se iz gušeće mekote perjanog kreveta i priđe prozoru gipkim korakom, raširi zavese i otvori okno.

Jedan fazan koračao je preko travnjaka, na trenutak je zastao nepomično kao smrznut, glave visoko uzdignute na svetlucavom vratu i tad, kao da je znao da je bezbedan još nekoliko nedelja, nastavi otmeno da korača. Jesenja magla se dizala iz dubina; teška rosa sijala na travi, a iznad, nebo zamagljeno parom koja se vukla.

Bilo je svežine u vazduhu i koža joj se naježi čak i na suncu, ali biće još jedan vruć dan, bez trunke kiše i slabog vetra da otkine lišće s grana.

S one strane parka i puta koji je vodio ivicom Anderšoua prema istoku, s one strane prostranih rasadnika, ležala je Prajori: ne tako daleko u ptičjem letu, ali pet milja drumom. Veniša pomisli na Obrija, da li je spavao preko noći, koliko časova treba protraćiti pre nego što krene da ga poseti. Tad shvati da to što je bila nestrpljiva da stigne u Prajori, nije bila uznemirenost zbog Obrija, njena prva briga tolikih godina, već želja da bude sa svojim prijateljem. Njegova je slika izagnala Obrijevu i donela takvu navalu topline. Pitala se da li je i on svestan toga; da li je budan, možda i on gleda sa svog prozora, kao ona, misli na nju i nada se da će uskoro biti s njim. Pokušala je da se seti šta su razgovarali, ali nije mogla; se-ćala se samo da se osećala kao kod svoje kuće, kao da ga je poznavala celog života. Činilo joj se nemoguće da i on ne oseća privlačnost isto tako jako; ali kad se setila kako su različite bile njihove sudbine, shvatila je da ono što je njoj bilo novo iskustvo njemu je moglo da ne znači ništa više do varijacije na staru temu. Imao je mnogo ljubavi; možda je imao i mnogo prijatelja čiji se duh slagao s njegovim više nego što je ona mislila da se njen slaže. Oni su je zabrinjavali, a ne ljubavi. Njegove ljubavi su se slabo ticale nje, kao i onaj prvi susret s njim. Bila je ljuta, ali ne potresena i zgađena. Muškarci - dokazuju sve istorije - podložni su iznenadnoj požudi i nasilju, stvari koje su u neobičnom raskoraku sa srcem i glavom, a često i sa njihovim pravim karakterom. Za njih nevinost nije glavna vrlina: setila se svog

zaprepašćenja kad je otkrila da tako jedan ispravan džentlmen i muž kao ser Džon Deni nije uvek bio veran svojoj ženi. Da li je ledi Deni zamerala? Malo, možda, ali nije dozvolila da to uništi njen brak. „Muškarci su, draga moja, drukčiji od nas" rekla je jednom „čak i oni najbolji. To ti kažem jer smatram da je vrlo pogrešno odgajati mlade devojke u uverenju da je lice, koje muškarci pokazuju ženama koje poštuju, jedino lice. Verujem, kad bismo ih videli kako prate neko užasno, prostačko rvanje i u društvu žena izvesne klase, ne bismo prepoznali svoje muževe i braću. Sigurno bi nam bili odvratni! Što u nečemu i jesu, samo ne bi bilo pravo grditi ih za nešto gde su bespomoćni. Treba biti zahvalan što bilo kakva veza koju oni mogu imati u, kako oni nazivaju, lakšem društvu, ne menja njihovu pravu ljubav ni najmanje. U stvari, mislim, da ljubav ne igra nikakvu ulogu u tim avanturama. Tako čudno! - jer mi, znaš, ne bismo mogli da se prepustimo njima bez većeg uticaja na naše živote. Ali tako je to s muškarcima! Zbog toga se i kaže da dogod vaš muž pokazuje nežnost prema vama nemate razloga da se žalite i bili biste budala da padnete u očajanje zbog nečega što je njemu bila samo mala slabost.

'Nikad nemoj da istražuješ nešto što te se ne tiče, već gledaj na suprotnu stranu' rekla mi je jednom moja draga majka i smatram da je to dobar savet. Govorila je naravno o džentlmenu od karaktera i soja, kao što ja sad radim - jer što se tiče kicoša i raskalašnih ljudi, žene naše klase, milo mi je što mogu da kažem, nemaju ništa s njima; mi ih ne srećemo."

Ali Demerela su srele i mada nije bio kicoš, bio je sigurno raskalašan čovek. Ledi Deni je bila primorana da ga primi bar sa prividnom uljudnošću, ali neće da nastavi tako nepoželjno poznanstvo; nije bilo sumnje da bi se užasnula da je otkrila kako je njena mlada štićenica ne samo bila u najboljim odnosima s njim već mu i otišla u posetu. Da li bi mogla da shvati da i on, kao i toliki bezimeni muževi, ima dva lica? Veniša je mislila da ne bi mogla. Najbolje čemu se nadala bilo je da će razumeti što će, dok Obri leži u Prajoriju, njegova sestra ići tamo pa makar Demerel bio ljudožder.

Zvuk otvaranja kapaka na prozorima u salonu ispod njene sobe trže je iz tog neizvesnog razmišljanja. Ako se posluga kreće onda nije suviše rano: možda oko šest časova. Dok je tražila izgovor što je ustala sat ranije pre uobičajenog vremena, setila se nekoliko ne baš hitnih poslova koje je ostavila prethodnog dana i resila da ih odmah uradi.

Nije bila brza domaćica, ali pre nego što je ušla u sobu za doručak, posetila je mlekaru i štale; razgovarala o zimskoj setvi sa nadzornikom; prenela malo prečišćen prigovor gđe Gurnard ženi koja se brinula o živini; slušala za uzvrat

jadikovke o opštoj i posebnoj pokvarenosti kokošaka; uputila starog ali tvrdoglavog baštovana da veže dalije. Nije verovala mnogo da će to uraditi, jer je na njih gledao kao na skorojeviće i uljeze, o kojima se u njegovim mladim danima nije ni čulo, i uvek je bio, na žalost, gluv kad god bi ih Veniša spomenula.

Gđa Gurnard, na Venišino veliko olakšanje, držala je kao sigurno da će se Veniša odvesti da vidi jadnog gospodina Obrija, ali kad je Veniša odbila da ponese poveću korpu prepunu hrane dovoljne za banket, bila je dostojanstvena ali ozlojeđena. Kad ju je u šali pitala da li misli da je Obri na pustom ostrvu, odgovorila je da ih ima mnogo koji bi se smatrali u boljem položaju na pustom ostrvu nego prepušteni kuvanju gđe Imber. Gđa Imber je, reče gđa Gurnard, nesposobna, spora i nespretna žena u koju nikad nije imala poverenja. „Nikad nisam zaboravila mlade kokoške, gospođice, ako vi jeste, ja nikad neću, čak i ako doživim stotu." „Mlade kokoške" na to će Veniša zbunjeno. „Detliće" izusti gđa Gurnard, a oči joj zasvetleše.

Kako Veniša nije mogla da vidi nikakve veze između petlića i kuvanja gđe Imber, ostala je odlučna i otišla da pokupi razne sitnice za dadilju, koje je ona u uzbuđenju zaboravila da spakuje. Tu je bila i košulja koju je sila za Obrija i njeno kukičanje, koje je našla u korpi za ručni rad, zajedno sa iglama, makazama, srebrnim naprstkom i komadom voska. Trebalo je da to sve lepo zavije u salvet da ne bi zaboravila nešto od toga, ali kako je znala da će dadilja sigurno reći da je donela pogrešan konac i baš makaze koje nije želela, uzela je celu korpu, uprkos priličnim dimenzijama.

Bilo je teže ispuniti Obrijeve zapovesti, jer nije želeo samo sitnice, kao olovke i hartiju, već i nekoliko knjiga. Rekao joj je da će naći Fedona na stolu u biblioteci, i tako je i bilo, ali Gaja Meneringa je našla posle iscrpnog traženja, neka revnosna devojka kojoj je prizor knjige kako lezi otvorena na stolici bio uvreda, ugurala je naopačke na policu posvećenu stručnim knjigama i leksikonima. Vergilije nije bio problem; Obri je sigurno tražio Eneidu; ali Horacije je učtivo nudio izbor od nekoliko tomova i Veniša nije mogla da se seti da li je Obri želeo Ode, Satire ili čak Pisma. Na kraju je dodala sve tri knjige gomili, a Ribi ih odnese do dvokolice koje su čekale, na šta je Fingl, sredovečan konjušar, dok ih je primao, dao šaljivo prognozu da će sledeći put gospodin Obri sigurno dobiti zapaljenje mozga od učenosti.

Veniša se odvezla u Prajori i osećala da se ponela na dostojanstven način kao sestra jednog učenjaka, ali tamo su se nade, koje je možda gajila, da će zaslužiti

pohvalu raspršile. „O, nije trebalo da ih uopšte donosiš! Demerel ima izvrsnu biblioteku - prvoklasnu - dovoljno veliku za katalog! Našao mi je i doneo sve knjige koje sam naročito želeo. Opomenuo sam ga, kad sam video kakvu sjajnu kolekciju ima, da će me se teško otarasiti, a on mi je rekao da mogu uvek da pozajmim bilo koju knjigu. O, ti si, Fingl? Dobro jutro, da li si video Rufusa? Konjušar lorda Demerela se brine o njemu, ali verujem da bi ti voleo da vidiš tu prednju nogu. Ne, ne ostavljaj te knjige, nisu mi potrebne!" „Strašan si, strašan", sagnu se Veniša da ga poljubi u čelo. ,,A ja sam samo Gaja Meneringa tražila pola sata i donela celog Horacija, jer se nisam mogla setiti koji si tom tražio." „Glupo moje" reče smešeći se na nju, „zadržaću ipak Gaja Meneringa, ako budem hteo noću da čitam."

Ona ga odvoji iz gomile koju je Fingl još držao i dade mu znak da ide zgledajući se s njim, na šta se on usudi da zapita Obrija kako je spavao. „Prilično dobro." „Ne govoriš istinu, mili. Čujem da si odbio da popiješ sirup od maka koji je dadilja, uvek tako pažljiva, donela." „Posle laudanuma koji mi je Demerel dao! Mislim da jesam. Složio se i on da će biti bolje bez toga, te je dadilja otišla da legne uvređena, što mi je od srca milo.

Demerel je doneo šah i odigrali smo dve partije. Odličan je igrač; dobio sam samo jednom. Tad smo počeli da pričamo - o, do posle ponoći! Da li si znala da je studirao klasičnu filologiju? Bio je oksfordski đak - kaže da je sve zaboravio što je znao, ali to je varka! Mislim da je bio vrlo dobar student. Bio je i u Grčkoj i mogao je da mi opiše stvari - stvari koje je vredno videti! Ne kao onaj čovek koji je odseo kod Apersetovih prošle godine, koji o Grčkoj nije imao šta da kaže sem da nije mogao da pije vino zbog smole u njemu i da su ga živog pojele stenice!" „Znači uživao si prošle noći!" „Da, da nije te proklete noge! Međutim, da nisam pao, ne verujem da bih sreo Demerela, zato ne žalim." „Mora da je prijatno razgovarati s nekim ko ulazi u stvari koje najviše ceniš." „Da" iskreno će on. „Šta više, on zna, a da me ne pita dvadeset puta na sat, kako se osećam ili da li bih hteo još jedan jastuk. Ne mislim da ti to radiš, ali dadilja bi i sveca razbesnela. Kamo sreće da je nisi dovela! Marston može da uradi sve što mi treba - a da me ne naljuti", dodade sa svojim tužnim ukočenim smeškom. „Mili moj, nisam mogla da je zadržim. Reci mi samo kako se osećaš ovog jutra i obećavam ti - Lenjonova časna reč - neću te više pitati."

„Eh, dosta dobro" oštro će on. Ona ne reče ništa, ali malo posle popu-sli i nasmeši se. „Ako baš moraš da znaš, osećam se đavolski loše, kao da sam iščašio svaki zglob u telu. Mada me Bentvort uverava da nisam, prema lome moji bolovi nisu važni, uskoro će proći, verujem. Hajde da igramo karte - tj. ako misliš da ostaneš malo duže. Naći ćeš ih negde na stolu, mislim."

Bila je prilično zadovoljna, mada joj je izgledao bled i iscrpen kad je ušla u sobu.

Međutim, nije moglo ni da se očekuje da dečak takve nežne kondicije neće biti jako potresen padom; kako nije bio razdražljiv i nepristupačan, počela je da se nada da i nije pretrpeo nešto ozbiljno. A kad je dadilja ušla u sobu da stavi svež oblog oko natečenog članka, Veniša je videla na prvi pogled da i ona gleda na celu stvar s optimizmom i još se više razveseli. Dadilja je mogla, na žalost, da bude bez takta sa Obrijem, ali je znala njegovo stanje bolje nego iko i, kad je ona sa iskustvom tolikih godina našla više razloga za grdnju nego za brigu, uznemirena sestra mogla je da odagna rđave slutnje.

Kad je Marston ušao s čašom mleka za invalida, Veniša je povukla dadilju u susednu sobu i rekla pošto je zatvorila vrata: „Znate kakav je. Ako misli da nam je stalo da popije, on će odbiti da ga takne, samo da nas nauči da se ne ponašamo prema njemu kao da je beba." „Da, da" gorko će na to dadilja. „Bilo šta da mu Marston ili njegovo gospodstvo kaže, uradiće, kao da su se oni brinuli o njemu od njegovog rođenja. Što se tiče koristi od mene, mogla sam mirno ostati kod kure - to ne znači da nameravam da napustim ovu kuću dok on ne ode -niti sam ikad nameravala, tako da je njegovo gospodstvo moglo sebi da uštedi trud." ..Kako, da l' je pokušao da vas pošalje kući?" iznenadi se Veniša. „Ne, i ja se nadam da je pametnije nego da pomisli kako može. Rekla sam g.

Obriju da, ako više voli da ga dvori Marston, radije bih se spakovala i otišla - pa, gospođice, bio je toliko čangrizav i mučan sinoć, svako bi mogao da se opravda ako bi se naljutio. Ali da sam imala stvarno nameru, njegovo gospodstvo bi trebalo da bude pametnije i da zna kako nije bilo uopšte potrebe ni podsećati me da ne bi bilo dobro za vas da dolazite u posetu ako ja nisam u kući. To i ja dobro znam. Najbolje nikako ne dolazite, gđice Veniša. Uverena sam da g. Obri ne bi mario kad mu se ni jedna od nas ne bi približila, sve dok može da zatrpa svoj krevet bez-božnim knjigama i razgovara, dok leži, sa njegovim gospodstvom o nečistim paganskim bogovima." „Tražio bi vas da je stvarno bolestan" umiri je Veniša. „Mislim, u dobu je kad nije više ni dete ni odrastao čovek, a vrlo sujetan na svoje dostojanstvo. Sečate li se

koliko je Konvej bio neučtiv prema vama nekako u ovim godinama? A kad se vratio iz Spanije, nije mario koliko god da ste ga mazili ili grdili."

Kako je Konvej imao glavno mesto u njenom srcu, dadilja ne bi ni u kom slučaju priznala da se ikad ponašao na bilo koji način sem savršeno, ali je otkrila da je njegovo gospodstvo reklo otprilike isto za g. Obrija što i Veniša. Dodala je da niko bolje od nje ne razume mržnju g. Obrija prema svojoj bolesti i strastvenu želju da se pokaže isto tako krepak i nezavisan kao njegovi srećniji vršnjaci. Jedna nečuvena izjava, zbog koje je" Veniša stekla prilično tačno mišljenje o veštini njegovog gospodstva da rukuje neprijateljskim starijim ženama. Nije bilo sumnje, uspeo je da znatno smekša dadilju. Može da se ljuti na Obrija što više voli njegovo društvo, ali ne može sasvim da osudi nekoga koji, pored prave pažnje za Obrijevo dobro, uspeva da ga održi u dobrom raspoloženju u okolnostima sračunatim da baš izazovu bes i neraspoloženje. „Nisam od onih koji opravdavaju greh, gđice Veniša" strogo će ona „ali nisam ni od onih koji odriču ono što je pravo i ovo ću reći: ne bi se mogao ponašati bolje prema g. Obriju, pa da je čak i prečasni." A posle unutrašnje borbe dodade: „I nije bilo potrebe da mi kaže kakva je moja dužnost prema vama, gđice Veniša, to je bio znak milosti i nisam mislila da ću je u njemu naći, možda će se gospod i smilovati na njega, ako napusti svoj način života - mada je spas dalek za grešnika, kao što sam vam bezbroj puta govorila, gospođice."

Uprkos ovom padanju u pesimizam, Veniša se ohrabrila misleći da se dadilja prilično pomirila sa svojim boravkom pod grešnim krovom. Obri, koji je uživao u ovom događaju, reče da je do promené u srcu moglo doći samo zato što je Demerel odjahao u Tirsk u izričitoj nameri da kupi rolnu zavoja. ,,U stvari, nije zbog toga, otišao je svojim poslom, ali kad je dadilja stala da gunđa zbog zavoja - za moj zglob - rekao je da će ga nabaviti i ona je uvrtela sebi u glavu da je otišao u Tirsk samo zbog toga. Do tada nije govorila o njegovoj dobroti, veruj mi! Rekla je kako on riče na verskom skupu." „Nije valjda" uplašeno će Veniša. „Da, rekla je. Znaš li odakle dolazi? Mi nismo mogli da nađemo, mada smo tražili i tražili." „Ti si to ponovio Demerelu?" „Naravno da jesam! Znao sam da ne zarezuje šta dadilja kaže o njemu." „Mora da je uživao. Kad je otišao za Tirsk?" „O vrlo rano. Sad sam se setio, ostavio ti je poruku: nešto tako kao da je morao da ode u Tirsk i da se nada da ćeš ga izviniti. Zaboravio sam! Rekao sam mu da

nema ni najmanje potrebe. Dodao je da misli da će se vratiti do podne - ah, da! i nada se da nećeš otići dotle. Veniša, molim te, pogledaj na onaj sto i vidi da li je Tytler tamo. Mora da ga je dadilja sklonila kad je zavijala moj zglob, čitao sam i samo što sam ga spustio kad si ušla. Nije u stanju da mi priđe, a da se ne meša!

'Esej o principima prevođenja' - da, to je, hvala." „Ako nemaš ništa protiv, ja bih te ostavila i prošetala se po bašti" reče Veniša, dade mu knjigu i pogleda ga razonođena kako traži gde je stao. „Dobro, uradi to" odsutno će Obri. „Uskoro će me mučiti s ručkom, a ja želim da ovo završim."

Ona se nasmeja i taman htede da ga ostavi kad se začu tiho kucanje na vratima i Imber uđe i najavi g. Jardlija. ,,0h" uzdahnu Obri nezadovoljno.

Koračajući oprezno Edvard uđe sa izrazom krajnjeg negodovanja. „Pa, Obri, milo mi je što te vidim krepkijim nego što sam očekivao." Zatim zgrabivši Venišinu ruku dodade tišim glasom: ..Ovo je stvarno nesreća! Nisam znao šta se desilo sve dok mi Ribi nije rekao pre pola sata. Nikad nisam bio toliko zaprepašćen u životu!" „Zaprepašćen što sam pao" na to će Obri. „Gospode, ne budi toliko tupoglav, Edvarde!"

Edvardovo lice se ne otpusti, pre bi se reklo da se ukoči. Nije preterao, bio je duboko zapanjen. Odjahao je u Anderšou u srećnom neznanju, da bi čuo alarmantne vesti o Obrijevom nesrećnom slučaju i uplašio se najgoreg; tek što ga je Ribi razuverio, kad ga ošamuti sledeća vest da Obri leži pod Demerelovim krovom i da ga dvori ne samo dadilja već i Veni-ša. Nedoličnost takvog stanja stvari zaista ga je užasnula; čak i kad je shvatio da Veniša ne spava u Prajoriju, nije mogao da izbegne pomisao da bi bilo kakva nesreća (sem možda Obrijeva smrt) bila manje štetna od slučaja koji je gurnuo nju u društvo jednog zavodnika, čiji je način života godinama sablažnjavao Severni Rajding. Nesreća njene situacije, po Edvardovom mišljenju, bila je neprocenjiva; a najgore je što će takav čovek kao Demerel pogrešno shvatiti neiskusnost, koja ju je navela da se ponaša tako nesmotreno i smatrati da je to hrabrost jedne rođene pobornice boginje Venere i uvrediti je neoprostivo.

Uravnotežen čovek kao Edvard nije pretpostavljao da je Demerel bio tako bez uma ili toliko ogrezao u nevaljalstvo da će pokušati da zavede nevinu i otmenu devojku, ali se veoma bojao da bi Venišino otvoreno i poverljivo ponašanje, zbog koga je on uvek žalio, moglo ohrabriti da poveruje kako su joj njegova udvaranja

dobrodošla; a neobične okolnosti u kojima je živela svakako će ga navesti da misli kako nema drugog zaštitnika do sakatog učenika.

Edvard je sasvim jasno shvatio svoju dužnost; shvatio je takođe da će njeno izvršenje vrlo verovatno imati posledice odvratne čoveku osećajnom, od ukusa, ali nije ustuknuo; odlučio se i odjahao u Prajori, ne u viteškom raspoloženju kao što bi Osvald Deni učinio, već nadahnut odlukom trezvenog čoveka da zaštiti dobar glas jedne ledi, koju je izabrao za ženu. U najboljem slučaju, nadao se da će je osvestiti da vidi svoju nedoličnost; u najgorem, Demerel mora tačno da shvati Venišinu pravu situaciju. Taj zadatak nije mogao biti drukčiji do neukusan onome ko se ponosio svojim ispravnim i dobro sređenim životom, a moglo bi, ako Demerel ne haje za javno mnjenje, kao što se govori, sebe da uplete u takvu vrstu skandala, koji bi on, po svojoj prirodi, želeo da izbegne. Nije oskudevao u hrabrosti, ali nije imao ni najmanju želju, makar kakve bile Demerelove uvrede, da se sukobi s njim, jednog ranog jutra, s pištoljem u ruci i dvadeset jardi hladne zemlje između njih.

Ako bi došlo do toga, bilo bi to zato što bi ga Obrijeva nemarnost i Venišina nepopravljiva nepromišljenost priterale uza zid, odakle, kao zaista častan čovek, ne bi mogao da se povuče čak i kad bi smatrao da ju je zadesilo zlo, pošto je prekoračila granice stroge pristojnosti i tako dala takvim ljudima kao Demerel lažno mišljenje o svom karakteru.

I tako nije jahao s romantičnom toplinom iz Anderšoua do Prajorija, već sa osećanjem besa u ljutitom raspoloženju, pre grubom no razneženom, zbog stroge kontrole nad samim sobom.

Stigao je skoro u isto vreme kad i Demerel iz Tirska. Pošto je sjahao, Demerel je krupnim koracima obišao kuću i s paketom i bičem pod miškom skidao rukavice kad je ugledao Edvarda, iznenađen, zastao je i nekoliko trenutaka gledali su se u tišini, jedan sa žestokim podozrenjem u očima dok drugi očigledno zabavljen. Tad Demerel podiže upitno jednu obrvu, a Edvard suvo reče: „Lord Demerel, verujem?"

To su bile jedine pripremljene reči koje je nameravao da izusti. Od log trenutka susret je krenuo drugačije nego što se on nadao. Demerel polako koraknu napred i reče: „Da, ja sam Demerel, ali mislim vi imate prednost nada mnom. Pogađam da ste prijatelj mladog Lenjona. Kako ste?"

Smešio se dok je govorio i pružio ruku. Edvard je bio primoran da se rukuje i taj prijateljski gest natera ga da napusti zvaničan stav koji je bio rešen da prihvati. „Dobro" odgovori učtivo, ali bez topline. „Vaše gospodstvo je tačno pogodilo; prijatelj sam Obrija Lenjona - mogu reći dugogodišnji prijatelj. Ne verujem da vam je moje ime poznato, Jardli - Edvard Jardli od Nederfolda."

Prevario se. Demerel se na trenutak namršti i onda se razvedri i reče: „Da li vaše imanje leži nekoliko milja na jugozapad od mog? Da, tako sam mislio. Laskam sebi da napredujem u upoznavanju susedstva. Jeste li po-setili Obrija?" „Ovog trenutka sam stigao, milorde - iz Anderšoua, gde me je sluga obavestio o nesrećnom slučaju - rekao mi je da je i gđica Lenjon ovde." „Je li" ravnodušno će Demerel. „Nisam bio ovde celog jutra. Ako je ovde, onda je kod svog brata. Želite li da se popnete?" „Hvala" reče Edvard i malo se nakloni. „Voleo bjh, ako je Obri dovoljno dobro i može da prima posetioce." „Ne verujem da će mu naškoditi" odgovori Demerel i uvede ga kroz otvorena vrata u kuću. „Nije mnogo povređen, nema prelom kostiju. Poslao sam po doktora sinoć, verovatno ne bih to uradio da mi nije rekao da ima bolestan kuk. Nije mu prijatno, ali izgleda da je Bentvort zadovoljan i misli, ako neko vreme bude mirovao nikakve rđave posledice ne treba očekivati. Čim je otkrio da postoji moja biblioteka, video sam da nema teškoća oko toga."

Bilo je smeha u njegovom glasu, ali ne i u Edvardovom kad je odgovorio „Njegova glava je uvek nad knjigom."

Demerel priđe izlizanom gajtanu koji je visio pored kamenog kamina i, dok ga je vukao, baci brz pogled na Edvarda da ga oceni. Zabavljen, dok mu oči još jače sinuse, samo reče: „Vi ga, pretpostavljam, odlično poznajete da bi bili iznenađeni širinom i snagom njegove sasvim posebne inteligencije. Ja sam, međutim, bio nemaran i, na žalost, dosta zaboravio, i prošle noći sam, sedeći nekoliko sati s njim, uz najveći napor izdržao raspravljanje počev od spornih tekstova do uma koji shvata, i povukao se ubeđen da ono što preti dečaku nije bolesna noga nego haos u glavi." „Mislite li da je tako pametan?" na to će Edvard prilično začuđen. „Često sammislio da mu nedostaje zdrav razum. Ali ja nisam knjiški moljac." „O, verujem da nema zdravog razuma uopšte." „Smatram da je šteta što nije imao dovoljno razuma da odustane da jaše konja koga ne može da savlada" reče Edvard i neprimetno se nameši. „Upozorio sam ga šta može da bude, kad sam prvi put video tog vranca. Čak sam ga i najozbiljnije molio da ne pokušava." „Jeste li? I on vas nije poslušao? Iznenađujete me!" „Mnogo je razmažen. Naravno, bilo je donekle neizbežno, zbog bole-iljivosti; ali dozvolili su mu da radi šta hoće i ono što nije u redu, zbog prilika u kojima je

vaspitavan" i Edvard poče brižljivo da objašnjava Lenjonove. „Njegov otac, pokojni ser Fransis Lenjon, mada u mnogo čemu Vrlo cenjen čovek, bio je osobenjak." „Tako me je i gđica Lenjon obavestila. Mislio bih pre da je bio prokleti, glupi čudak, ali nećemo da se svađamo oko izraza." „Čovek okleva da rđavo govori o mrtvima" nije popuštao Edvard, „ali za svoju decu nije pokazao ni malo interesovanja, ili pažnje. Na primer, ovek bi očekivao da će svojoj kćeri pribaviti pratilju, ali to nije bio slučaj. Možda ste se čudili slobodi ponašanja gđice Lenjon i, nepoznavajući okolnosti, mislili da je čudno što ona ide sasvim slobodno bez pratnje." „Verovatno bih, da sam je sreo kao mladu devojku" odgovori hladni Demerel.

Kad je Imber ušao u hol, okrete glavu i reče: „Imber, ovo je g. Jardli, došao je u posetu našem invalidu. Odvedite ga gore - i pazite da gđa Pridi dobije ovaj paket zavoja, molim vas." Mahnu glavom Edvardu da prati slugu i uđe u jedan od salona u koji se ulazilo iz hola.

Edvard krenu širokim plitkim stepenicama za Imberom, osećanja su mu bila podeljena, s jedne strane mu je laknulo kad je video da je Demerel očigledno ravnodušan prema Veniši, a s druge, bio je uvređen zbog načina na koji ga je otpustio.

Obično nije obraćao pažnju na neuljudnost Obrijevu, ali ovog puta prezriva izjava da ne bude tvrdoglav toliko ga je uvredila te se s teškom mukom uzdržao da ne odgovori oštro. Nikad nije sebi dozvoljavao da naglo govori, zbog toga je posle jednog trenutka odmerenim glasom rekao: „Dozvoli da podvučem, Obri, da nisi bio tako tvrdoglav ovaj nesrećni slučaj se ne bi desio." „Na kraju i nije bio tako nesrećan" umeša se Veniša. „Kako je lepo od tebe što si došao da ga obiđeš." „Moram ga smatrati nesrećnim - da ne kažem nešto jače - svaki slučaj koji te stavi u nezgodan položaj..." „Dobro, nemoj da se uzbuđuješ oko toga" na to će ona umirujući ga. „Sigurno bih više volela da je Obri kod kuće, ali znaš, mogu da ga posećujem svakodnevno, a on, ubeđena sam, nema ni najmanje želje da bude kod kuće. Moram ti reći Edvarde, da ne postoji čovek ljubazniji prema Obriju od Demerela ili dobrodušniji, pošto je dozvolio da dadilja može da zapoveda ovde kako hoće. Ti znaš nju!" „Vrlo si zahvalna njegovom gospodstvu" ozbiljno će on „ne poričem, ali nećeš očekivati od mene da mislim da tvoja zahvalnost nije ništa drugo do zlo, čije posledice, bojim se, mogu biti dalekosežne."

„Kakve posledice? Nadam se da ćeš mi reći šta misliš, jer veruj mi, ne znam!

Jedina posledica koju ja vidim jeste da smo sklopili jedno prijatno poznanstvo i zaključili da je zao baron mnogo manje crn nego što se priča." „Opraštam ti nepoznavanje sveta, Veniša, ali sigurno moraš biti sve-sna zla koje je skopčano sa poznanstvom čoveka reputacije lorda Demerela! Ne bih želeo da mi je prijatelj, a u tvom slučaju - koji je izuzetno delikatan - svako osećanje se buni protiv takvog poznanstva." ,,Quouque tandem abutere, Catilina, patientia nostra" besno promrmlja Obri.

Edvard ga pogleda. „Ako želiš da te razumem, Obri, bojim se mora-ćeš da govoriš engleski. Ja ne izigravam učenog čoveka." „Tada ću ti dati znak sasvim u tvojoj moći da ga prevedeš. Non amo te, Sabidi." „Ne, Obri, molim te, nemoj" molila ga je Veniša. „To je čista glupost i besneti zbog toga je najgluplja stvar. Edvard je samo u svom džandrljivom raspoloženju zbog pristojnosti - a takav je, dozvoli da ti kažem, i Demerel. Jer kad si iznervirao jadnu dadilju da je pretila da će te ostaviti, mdi moj, bio je primoran da joj kaže kako mora ostati ovde da bi sačuvala moj dobar glas. Svako bi pomislio da sam devojčica koja je tek izašla iz klupe."

Edvardov izraz se malo opusti i reče s neprimetnim osmehom: „Umesto staložene, sredovečne žene. Njegovo gospodstvo je bilo u pravu i ne oklevam da kažem da imam bolje mišljenje o njemu. Ali želim da prestaneš da obilaziš Obrija.

Nije tako strašno povređen da mu je tvoje prisustvo potrebno, a ako dolaziš samo da ga zabaviš - e, pa, moram reći, makar koliko se ljutio, smatram Obri da si zaslužio da ostaneš sam i sam se zabavljaš. Da si slušao starijeg i pametnijeg savetodavca, nikakve nezgode li se ne bi dogodile. Niko od mene nema više saosećanja za bespomoćnost zbog koje je nerazborito, bojim se da zaista moram reći, bezumno, pokušati da jašeš tako svojeglavu životinju kao što je tvoj vranac.

Rekao sam ti na početku, ali..." „Zamišljaš li ti da mi se Rufus oteo?" prekide ga Obri, dok mu je iz očiju izbijala hladna mržnja. „Varaš se. Prava pravcata istina je da sam ga preterano gonio. Loš primer jahačke veštine koji nema nikakve veze sa mojom invalidnošću. Svestan sam je - nema potrebe da mi se gura pod nos." „Svakako je to priznanje" reče Edvard povlađujući. „Sve ili ništa, je li? Pa, ne mislim da te grdim. Nadajmo se da će ti taj pad biti dobra lekcija, koju nisi hteo da naučiš od mene."

„Vrlo verovatno" brzo će Obri. „Nikad se nisam usudio da od tebe učim Edvarde, jer bi pored tvoje obazrivosti mogao da postanem i loš jahač - quod avertat Deusl" Baš u tom trenutku pojavi se Demerel i reče veselo: „Mogu li da uđem? Ah, vaš sluga, gđice Lenjon." Pogledi im se ukrstiše i on nastavi lakšim tonom. „Rekao sam Marstonu da donese i za vas ručak da s Obri-jem jedete, a moj posao je bio da otkrijem da li hoćete i čaj - i da odvedeni vašeg posetioca da sa mnom ruča."

Nasmeši se Edvardu. „Haj'te pravite mi društvo, Jardli!" „Vrlo sam zahvalan vašem gospodstvu, ali nikad ne jedem u ovo vre-me" hladno će Edvard. „Tad dođite i popijte čašu serija" na to će Demerel i dalje vrlo ljubazan. „Ostavićemo našeg neugodnog invalida nezi njegove sestre i dadilje - zaista moramo, jer gđa Pridi, pošto ima veliku rolnu zavoja na raspolaganju, spustiće se na nas naoružana melemima, oblozima i rastvorima, a vi i ja, dragi moj gospodine, nećemo biti dobrodošli."

Edvard je izgledao ljut, ali kako je jedva mogao da odbije da krene, ništa mu nije ostalo do da se oprosti. Nije ga ni Veniša ohrabrila da ostane, već je otvoreno rekla: „Da, molim te idi, Edvarde! Znam da je to u najboljoj nameri, ali ne mogu dozvoliti da Obri padne u vatru! Još nije sasvim dobro, i dr Bentvort mi je naročito naglasio da bude na miru."

Edvard poče da govori kako nije imao nameru da izaziva Obrija, ali moralista u njemu natera ga da istakne koliko Obri greši što se razbesni samo zato što neko, ko mu iskreno želi dobro, misli da je njegova dužnost da ga ukori. Međutim, pre nego što je i pola izgovorio, Veniša, videći kako se Obri s mukom podiže na laktove, prekide ga i žurno reče: „Da, da, ali ne mari! Molim te, idi!"

Ona ga gurnu prema vratima koja je Demerel držao otvorena. Edvard je imao nameru da je otprati do Anderšoua, ali pre nego što je mogao da to uradi nezadrživo je bio ispraćen iz sobe i Demerel zatvori vrata za sobom i reče utešnim glasom: „Znate, dečko je vrlo iscrpen." „Treba se nadati da će mu to biti lekcija!" „Verujem da hoće."

Edvard se nasmeja. „Da, kad bi neko mogao da ga natera da shvati da bolove ima zbog svoje ludosti što i dalje nastoji da jaše konje kojima ne može da vlada. Sto se mene tiče, smatram krajnjom nepromišljenošću preskakati uopšte, jer s tom bolesnom nogom znate..." „Ali kakav bi bio mlakonja, kad bi to radio!" reče Demerel. „Da li sle ikad videli žutokljunca koji je smatrao da je opreznost vrlina?"

„Pretpostavio bih da kad zna kakve bi posledice od pada mogle biti ipak, uvek je isto s njim. Nikad neće da podnese kritiku - razbesni se na najmanju opasku. Ne zavidim vam na brizi oko njega." „0, ja ga neću kritikovati! Uostalom, nemam nikakva prava na to."

Edvard ne odgovori, samo reče dok je silazio niz stepenice: „Ne znam kad misli gđica Lenjon da se vrati u Anderšou. Voleo bih da je otpratim, ,i nameravao sam da joj se ponudim."

Očigledno je bilo nezadovoljstva u njegovom glasu, Demerelove usne su se trzale, ali on ozbiljno reče: „Bojim se da i ja ne znam. Hoćete li da saznam?" „0, nije važno, hvala. Verujem da ga neće ostaviti dok ga ne odobrovolji i zlovolja mu ne prođe - mada bi bilo bolje za njega da ga ostavi." „Dragi moj gospodine, ako mislite da njen konjušar nije dovoljan kao pratilac, molim vas, osećajte se kao kod svoje kuće koliko god hoćete" reče Demerel. „Ja bih se ponudio da je pratim mesto vas, ali znate, možda neću biti tu i, priznajem, nisam smatrao da je potrebno. Međutim, ako mislile..." „Ne, ne! Bilo je to samo - ali ako ima svog konjušara, naravno da nije potrebno da ostanem. Vaše gospodstvo je vrlo ljubazno, imam mnogo posla, već sam dosta izdangubio."

Tada se zvanično oprosti, odbijajući sve ponude da se osveži i vrlo preciznim frazama izrazi svoju zahvalnost za ljubaznost prema Obriju i nadu da će se uskoro njegovo gospodstvo osloboditi tako neželjenog tereta.

Demerel je učtivo slušao, ali sa jednim uznemirujućim sjajem u oku i na svoj nemaran način, kojim je prethodno uvredio Edvarda, reče: „O, Obri me neće uznemiravati" i pošto je mahnuo rukom u znak pozdrava, okrenu se pre nego što je Edvard stavio nogu u uzengiju, uđe u kuću i pope se ponovo u Obrijevu sobu.

6.

Kad je ušao zatekao je Obrija kako još kipti od besa, suviše svetlih očiju, užarenih obraza, te reče veselim glasom: „Ono, ponašaš se prema svojim gostima kao kabadahija, je li?" „Gde je?" ,Abiit, excessit..." „Šta, već? Vuc victis. Jeste li ga izbacili?" „Naprotiv! Pozvao sam ga da se oseća u ovoj kući kao u svojoj."

„0, Gospode, ne." „Ne, tako nešto je i on mislio - mada se nije tako izrazio. Mislim da mu se nimalo ne dopadam - ali ništa nije moglo da prevaziđe njegovu učtivost" Pogleda nasmejanim očima Venišu. „Valjan je tačno pravi epitet." „0, pogodili ste", nasmeja se na njega. „Naravno da jesam. Jadni čovek, od srca mi ga je bilo žao." „Žalite tog konja" eksplodira Obri. „Sačekajte i videćete koliko mu je potrebno da tretira vašu kuću kao svoju. On to radi s našom stalno,od kako nam je otac umro.

Meša se i drži pridike. Ovo tebi kažem, Veniša, ako se udaš za njega, neću nikakve veze da imam s tobom." ,,De, de, ne nameravam da se udam za njega, zato prestani da padaš u vatru."

Bio je nemiran i malo se trzao. „Radije ću živeti sa Konvejem. Ne, Jupitera mi, više volim Konveja od tog dosadnog naduvenka punog svoje sopstvene važnosti, koji nikad nije ništa preskočio u životu sem puža. On meni da čita lekcije! Pa on je najgori jahač u sedlu, ima gore ruke od bilo kog u grofoviji i zaobilazi polja milje samo da nađe prolaz u živici, koju bi njegov konj mogao usput da preskoči. Čovek bi pomislio da je pešak. A što se tiče njegove arogancije, ušetati ovamo, grditi i držati pridike, možeš mu reći, Veniša. da to može samo Konvej i niko više!" „Gospode Bože, on će još tražiti od mene zadovoljenje" uzviknu Demerel. ,,G. Lenjone, dozvolite mi da vam ponudim svoje najponiznije izvinjenje."

Obri okrete glavu na jastuku i pogleda ga nestrpljivo ali dosta podozrivo. „Da li se to vi meni podsmevate?" „Ne bih se usudio. Molim da mi oprostite što sam bio prokleto drzak i grdio vas.

Kako sam mogao tako da se ponašam..." „Trice" preseče ga Obri ljutito, ali sa nagoveštajem smeška ne baš radog. „Sve što ste rekli bilo je da sam prokleta budala i tvrdoglaviji nego pametniji, i ne marim za to." „Ne, stvarno! Sasvim besprekomo" odobri Veniša. „Znam da je njegovo gospodstvo moralo reći sve što je lepo i učtivo da bi bio u milosti." „Pa nije mi držao pridike" odvrati Obri i pokuša da se nasmeje. „Ali da je u milosti, kad je pustio onog klovna da dođe ovamo?" „Ej, ti nezahvalno derište, ko te je spasao od njega? Da nisam došao sa izmišljenom pričom o dadilji i rolni zavoja, bio bi još ovde. Pazi da to ne okrenem u istinitu priču! Hoću, ako ne prestaneš da se vređaš." „Dobro" na to će Obri i uzdahnu. „Izvinite. Nisam mislio - o Bože, ne znam, do vraga, zašto sam pao u vatru zbog takvog glupaka. Obično to ne radim."

Crvenilo od besa poče da se povlači. Kad je Marston uneo poslužavnik s hladnom piletinom, voćem i čajem, potpuno se smirio; mada je odbio piletinu, ubedili su ga bez mnogo teškoće da popije čaj i pojede hleb s buterom. Demerel izađe kad unesoše ručak, ali baš kad je dadilja htela da promeni oblog oko Obrijevog članka i namaze neke modrice sa vrhunskim le-kom svoje proizvodnje, vrati se da pozove Venišu da se prošeta po bašti.

Prihvatila je vrlo rado, ali nije očekivala da će se izvući bez protivljenja dadilje.

Međutim, sve što je dadilja rekla, bilo je da ne može da izađe bez šešira. Iznenadila se isto tako kad je propustila da primeti kako Obri izgleda iscrpeno. Obično bi u takvoj situaciji uzvikivala, prekorevala, iscrpno pitala i grdila sve i sva, ali ovog puta, mada je pažljivo posmatrala, nije ništa rekla.

Za to uzdržavanje Obri je imao da zahvali svom domaćinu. Demerel je presreo dadilju kada se penjala u sobu i ispričao joj o strahovitim rezultatima Edvardove posete.

Kao ugledni Venišin prosac Edvard je dotle uživao dadiljinu milost, ali nema tog čoveka koji se mogao nadati da će zadržati njeno poštovanje ako je uzrok pogoršanju Obrijeve slabosti. Kad je čula da je Obriju čitao bukvicu, njene oči blesnuše od besa, jer je čitanje bukvice Obriju bila privilegija na koju je samo ona imala pravo. Da je bila prisutna Edvard bi čuo šta ona misli. Nije bila prisutna, ali u njenom odsustvu Demerel (mada grešnik) delovao je brzo i prikladno i namah zadobio njeno odobravanje. Tako se pokazao zaslužan da je poslušala njegov savet i čak se složila da bi bilo nerazborito pomenuti tu epizodu Obriju. Demerel je mislio da bi Obri uspeo da zaspi ako bi ga ostavila samog, zbog čega je predložio da udalji njegovu sestru na časak. Možda bi volela da se prošeta po bašti; šta je o tome mislila gđa Pridi?

Zadovoljna ali ipak sumnjičava, dadilja reče da više nije potrebno da Veniša ostane u Prajoriju, na šta se Demerel nasmešio i rekao: „Sasvim nepotrebno, ali nikako ne možemo da je ubedimo da ode kući dok ne vidi da joj je brat opet dobro."

To je bilo tačno, a kako je njegovo gospodstvo izgledalo više kao učtiv domaćin kome je pomalo dosadno nego napasnik na nevine devojke, dadilja nije imala dalju zamerku njegovom planu. „Kako ste, za ime sveta", pitala je Veniša dok je sa Demerelom silazila „uspeli da tako odobrovoljite dadilju?"

Pogledao ju je podsmešljivo: „Zar ste mislili da ne mogu?" „Dobro, znam da možete da zavedete mlade žene - veruje se da možete - ali uverena sam, kod dadilje flertovanje ne pali."

„Znači, smatrate me sposobnim za flertovanje! Potcenjujete moje talente, gđice Lenjon! Pošto sam napravio proboj kroz njene odbrambene položaje, pokazujući brigu za Obrija i propisno poštovanje prema njenom sudu po svim pitanjima u vezi s njim, prodro sam unutar spoljnih zidina služeći se đavoljom strategijom. U stvari, žrtvovao sam vašeg valjanog prasca i napravio juriš na tvrđavu preko njegovog leša.

Bila je toliko zadovoljna što sam oslobodio Obrija da ne samo što je dozvolila da bude obmanuta dajući svoj pristanak za ovu opasnu ekspediciju već se složila da uf diže nikakvu prašinu oko Obrijevog izmrcvarenog izgleda." „Kako, dadilja je s vama bila zadovoljna što ste oterali Edvarda" uzviknu Veniša ne verujući. „Ali on je njen miljenik!" „Zar je? Pa, ako bude umeo da se ponaša, što sumnjam, možda će ponovo moći da osvoji taj položaj, ali ne, ako joj se može verovati sve dok mu ona dobro ne očita.

A svakako ne pre nego što Obri napusti gostoprimstvo mog doma; postaraću se za to. Zaista, mlad čovek za poštovanje - i to s kojim nemam ništa zajedničko.

Dozvolio sam mu da može da dolazi i odlazi kad hoće - imam nameru da nađem načina da razumno potpirim vatru besa vaše izvanredne dadilje, da osiguram da se ne koristi molom curte blanche. Neizmerno žalim, gđice Lenjon, nalazim da sam sit vašeg valjanog prasca." „Pa ne možete kazati to tako kao da mislite da sam želela da dođe" ljutnu se Veniša. „Nikad nisam bila zahvalnija nego kad ste slučajno ušli u sobu baš u pravi čas." „Slučajno, stvarno! Došao sam zato da ga uklonim pre nego što otera Obrija u besnilo!" „Nije trebalo da mu dozvolite da se uopšte popne" na to će strogo Veniša. „Znam da nije. Na žalost, rekao sam da može pre nego što sam ga ocenio!

Međutim, kad je Imber došao da ga povede, znao sam s kim imam posla."

Ona se nasmeja, ali reče zabrinuto: „Bojim se da je Obri više povređen padom nego što sam mislila. Ne voli Edvarda, ali ga nikad ranije nije tako napao." „Možda ga nikad nije sreo posle rđavog potresa i neprospavane noći" sugerira Demerel, držeći joj vrata da prođe u baštu. „Ako se ceni po vrlo uspešnom razgovoru s kojim me je udostojio, rekao je tačno ono što bi neko ko ima i zrno takta ostavio nerečeno." „Da, jeste. Kao da je Obrijev otac!" „Ili stariji brat. Izgleda da misli da je već to, jer mi se zahvalio na, kako reče, dobroti prema Obriju."

„Vama se zahvalio! - E, pa" reče Veniša dok su joj oči sevale „to je suviše! U stvari, velika drskost, jer jedina osoba koja je ikada rekla da ću se udati za njega, bila je moj otac, a on ne može, valjda, pretpostaviti da ću poslušati očeve želje! Moja je greška što sam mu dozvolila da misli da ću ga prihvatiti kad se moj brat Konvej vrati. Istina je, rekla sam da od toga nema ništa, ali on ne veruje i sad gledajte na šta se to svelo!" „Koliko sam video, ubediti tog mladog čoveka da veruje bilo šta što on neće da veruje, Herkulovi su podvizi" primeti on. „Da, ali istina je da i ja nisam valjano pokušala da ga ubedim" iskreno će ona. „Nećete mi reći da ste pomišljali makar i na časak da prihvatite takvog glupaka.

Gospode bože, čovek je oličenje dosade!" „Jeste, naravno, al" to ne znači da neće biti dobar muž, jer je vrlo ljubazan, častan i - i ugledan, a takve osobine su odlične za muža." „Nema sumnje. Ali ne vašeg muža." „Ne, verujem da bismo oterali jedno drugo u smrt. Vidite, stvar je u tome, njemu je, kao kumčetu mog oca, bilo dozvoljeno da nas posećuje, tako smo ga dobro upoznali i, kad je hteo da se oženi sa mnom, pitala sam se (mada to nije ono što sam želela) da li bi mi bilo možda bolje da ostanem stara devojka, koja se hvata Konveju za rukav. Ipak, ako ga Ob-ri toliko mrzi, ne bi bilo dobro. 0, Bože, pustili ste baštu da podivlja. Pogledajte samo ona ružina drveta. Nisu potkresana godinama." „Vrlo verovatno. Da 1' da naredim čoveku da to uradi? Hoću ako bi vam se to svidelo."

Smejala se. „Ne sad u ovo doba godine. Ali docnije, volela bih. Mogla bi da bude divna bašta. Kuda me vodite?" „Dole na potok. Ima jedna klupa u senci, a možemo da posmatramo kako pastrmke plivaju uzvodno." „Hajdemo! Jeste li pecali ove godine? Obri je jednom uhvatio kilogram i po." „Oho, uhvatio je li?" „Da, ali nije bespravno pecao. Verujte mi. Krojd mu je dozvolio - on to radi svake godine. Naposletku, vi ne pecate." . „Sad znam zašto uvek slabo prolazim kad izvučem udicu. Kakav ste vi to par!

Prvo moje kupine, a sad moje pastrmke."

U očima mu se pojavi đavolski osmeh, ali ona ga nije gledala, već odgovori bez trunke smetenosti. „Kako sve to izgleda kao da je bilo davno." ,,A, koliko ste bili ljuti."

„Verujem da jesam. Bože uraditi nešto tako užasno." „Ja tako nisam mislio."

Na to ona okrete glavu i pogleda ga kao da je pokušavala da pročita na njegovom licu odgovor na taj problem. „Ne, mislim da niste. Kako je to čudno, zaista." „Šta je čudno?"

Ona nastavi da korača i malo nabra čelo. „Želeti da poljubite nekoga koga u životu niste sreli. Izgleda mi sasvim ludo, pored toga pokazuje, na žalost, da nemate osećanje za posebno" Ali tada dodade samilosno. „Ipak, verujem da je to osobina gospode, čak i onih iz najuglednijeg kruga, koja se ne može razumeti, zbog toga i ne obraćam veliku pažnju na to."

On se gromko nasmeja. „O, ne iz najuglednijeg kruga."

Tog momenta kroz luk isečen u živici izbiše iz ružičnjaka na talasaste travnjake koji su se spuštali do vode. Veniša zastade i uzviknu: „Divnog li pogleda! Ne bi se reklo da imate ovako izvanredan vidik kad se gleda na Prajori s druge strane reke.

Nikad nisam bila ovde." „Retko sam i ja bio. Ali više volim bliži vidik." „Kako? Samo ovo zelenilo drveća." „Ne, zelenu devojku. Zato sam i ostao ovde. Zar ste zaboravili?" „Mislim da nisam nezrela. Istina je da znam samo ono što sam čitala u knjigama, ali pročitala sam vrlo mnogo knjiga - i verujem da flertujete sa mnom." „Avaj, ne. Samo pokušavam." „Više bih volela da ne pokušavate. Nagađam da ste u Jorkšir došli da se 'okrepite'. Ne kaže li se to tako kad ostanete bez prebijene pare?" „Pa niste tako zeleni. Tako je lepa sudbina." „Ako je samo pola istinito od onoga što se priča o vama, mora da živite na visokoj nozi", primeti zamišljeno. „Da li držite konje1 na svim glavnim drumovima?" „Da mogu to, trebalo bi da sam Krez. Samo na putu za Brajton i Njumarket, u stvari. Šta se još priča o meni? Ili se ne može ponoviti?"

Ona ga pusti da je odvede do kamene klupe pod jednim brestom, sede i sklopi ruke u krilu. „O, ne! Nijedna od onih koje su mi ispričali, naravno." Okrenu se prema njemu očiju punih nestašluka. Uvek je bilo 'mogli bismo kad bismo hteli' kad god smo pokušavali Konvej i ja - da otkrijemo zašto ste zao baron. Tako smo vas zvali. Ali niko nam nije hteo da kaže, te smo bili primorani da pribegnemo mašti. Nećete verovati kakve smo vam sve zločine natovarili na leđa. Ništa nas nije zadovoljavalo sem piratstva, dok Konvej, koji je uvek bio manje romantičan od mene, nije izjavio da je to sigurno nemoguće. Htela sam tada da vas pretvorim u

hajduka, ali mu ni to nije odgovaralo. Rekao je da ste verovatno ubili nekog u dvoboju i da ste zato morali da napustite zemlju."

Slušao ju je zabavljajući se, ali se na to njegov izraz promeni. Još se smešio, ali ne prijatno i, mada je ležerno rekao, bilo je nekog tvrdog prizvuka u glasu: „Kako je Konvej oštrouman! Stvarno sam ubio nekoga, ali ne u dvoboju. Mog oca!"

Bila je duboko pogođena. „Ko vam je to rekao?" zapita. A kad on samo sleže ramenima, reče: „Sramno je reći tako nešto! I idiotski!" „Ni govora. Vest o mom bekstvu izazvala je srčani udar, od koga se nikad nije oporavio. Zar to niste znali?"

Bogat svet je držao svoje konje po poštanskim stanicama da bi mogao brže putovati i menjati ih tamo. „Svako to zna! A i da je posle tri godine umro, prilikom drugog udara. Da li ste odgovorni i za to? Naravno da je žalosno što niste znali da će da dobije udar i tako ste ne hoteći bili uzrok, ali ako mislite da on ne bi podlegao tome ranije ili kasnije, onda vi vrlo malo znate o tome! I moj otac je imao udar, njegov je bio smrtonosan.

Nikakav šok nije bio uzrok i nije mogao da ga izbegne." Nagonski stavi svoju ruku na njegovu i reče ozbiljno „Verujte mi."

Pogledao ju je čudno se smešeći, ali da li je sebe ili nju ismejavao, ne bi znala da kaže. „Nemam besane noći, draga moja! Nismo se baš mnogo voleli i u najbolje vreme." „Ni ja nisam volela svog. U stvari, nije mi se dopadao. Ne možete da zamislite koliko je prijatno to reći i ne plašiti se da će vam saopštiti da ja to ne mislim, ili da je moja dužnost da ga volim! Takva glupost, kad se nikad nije ni pravio da mu je stalo do bilo koga od nas!" „Vaš otac vam, izgleda, nije davao ni malo razloga da ga volite", primeti on. „Međutim, poštenje mi nalaže da kažem da je moj otac imao slabu potporu u svom jedincu." „Eh, da ja imam jedinca - ili tuce dece, ako hoćete - ja bih našla nešto pametnije da uradim za njega kad bi bio u škripcu nego da ga se odreknem", izjavi Veniša. „Zar ne biste i vi?" „O, Bože, ko sam ja da bacam kamenje? Mogao bih se truditi da ga zaustavim da ne upadne u nezgodu - mada ako bi bio i pola zanesen kao ja, ne verujem da bih uspeo" reče zamišljeno.

Posle malog zastoja, dok joj je izgledalo kao da u mislima prelazi godine ne baš sa velikim zadovoljstvom, usudila se da zapita: „Da li je umrla?"

Malo se trgnuo i pogledao je u lice. „Ko? Sofija? Ne, koliko znam. Otkud vam ta pomisao?" „0 tome izgleda niko ne zna - a vi se niste oženili njom - jeste li?" „Ne." Ugleda njen uznemiren pogled i napravi grimasu. „Želite da znate zašto, zar ne? Pa ako vas stara priča zanima, ona nije u vreme Vobsterove smrti živela pod mojim okriljem. 0, ne gledajte me tako užasnuto." „Nisam užasnuta, ne" promuca ona. „Aha, osećate samilost. Nepotrebno, draga moja. Naša obostrana strast bila je žestoka, dok je trajala, ali ubrzo se istrošila. Nismo još bili dosadili jedno drugom jer, srećom na vreme pojavio se na sceni jedan savršen Venecijanac." „Savršen Venecijanac." „Za divljenje! I lep i sav kao iz kutije. Držanje i ophođenje sasvim van mog domašaja." ,,A bogatstvo?" „I to. Mogao je sebi da dozvoli i najskupoceniji hir. Terao je i jahao sive konje, nikad nije nosio ništa drugo sem crnih kaputa i uvek, bilo leti ili zimi, belu kameliju u rupici." „Bože, kakav osobenjak. Kako je mogla - ledi Sofija - da ga zavoli?" „O, nemojte da padate u grešku. Bio je šarmantan čovek. Sem toga, jadnici je bilo užasno dosadno. Ko bi mogao da je okrivi što je više volela iskusnog kicoša od goluždravog diplomca kakav sam bio tih dana? Života mi, ne mogu da shvatim kako je tako dugo uspela da izdrži moje oduševljenje i ljubomoru. Nije bilo granica mojoj ludosti; ako možete da zamislite Obrija do ušiju zaljubljenog, mislim da sam izgledao nešto slično tome. Pile nabijeno znanjem, bez imalo zdravog razuma, dovodio sam je do histerije svojim klasičnim aluzijama. Čak sam pokušao da je učim latinski, ali jedinu lekciju koju je naučila od mene bila je veština u bekstvu.

To je primenila u praksi pre nego što smo došli dotle da jedno drugo ubijemo - za tu razboritost zahvalan sam joj. I ona je dobila svoju nagradu, Vobster joj je učinio veliku uslugu i slomio vrat pre nego što joj se navika da menja pohabala i njen Venecijanac morao je da se oženi njom. Verujem da mu je pretila da će ga ostaviti, a on možda očajavao što neće naći nekoga ko bi se tako savršeno uklapao u crnobelo prema njegovom ukusu. Imala je kao mleko beo ten, a crnu kosu - kao gavran crnu - oči tako tamne da su i one izgledale crne. Mala punačka lepotica! Rekli su mi da je više nikada nisu videli napolju sem u belim haljinama i crnim ogrtačima, a mogu se zakleti da je utisak morao biti neverovatan."

Očigledno se podsmevao, ali to je nije obmanulo. Nije mogla da se pouzda u svoj glas i ništa nije rekla, bojala se da na svom licu ne pokaže gnušanje koje se kupilo

u njoj, držala je oborene oči. Otkrila je nešto strašno, da se tanki prsti jedne ledi mogu da saviju u kandže i brzo ih je ispravila. Ali možda to nije uradila dovoljno brzo, ili ju je ćutanje izdalo, jer nešto malo docnije Demerel reče još podrugljivije: „Zar ste mislili da u sebi nosim tragediju? Ništa tako romantično, bojim se! Bila je to farsa ni jedan deo nije nedostajao, čak i neizbežni susret u zoru, gde su obojica učesnika izašli neozleđeni - za šta sam mu od srca zahvalan! Svojim ostalim odlikama dodao je i izvrsnu veštinu u streljanju i mogao je da me pogodi i na duplo većoj razdaljini, verujem. U stvari, pucao je u vazduh!"

Ispričao joj je sve što je želela da zna. Mogao je da se podsmeva uspomeni kad je bio mlad, ali ona kao da je propatila, osetila tako jaku ranu, koju su njegovom ponosu zadali laka žena i iskusni kavaljer. Imala je braću i znala je da je dečak najranjiviji kad je ponos u pitanju. Jasno je mogla da vidi kakav je bio; sigurno fini mladić, visok, prav, širokih ramena kao i sad, ali bez bora, očiju punih radosti, ne dosade. Morao je bili nagao, vatren i verovatno očajno ozbiljan. Iskustvo ga je pretvorilo u cinika, ali nije bio cinik u vatrenoj mladosti. Tad nije mogao ni da se na-smeši na svoju glupost.

Sve što je uradio od dana kad je video kako je ismejan (a ona nije znala, a ni marila, koliko je nisko mogao da se sroza) bio je to deo kalupa, neizbežnog posle izdaje raskalašne žene. Da li su njegovi besprekorni roditelji zamišljali da će se vratiti u ulozi bludnog sina? Trebalo je da znaju više. Mogao se vratiti oženjen tom bludnicom i prkositi svojim kritičarima, ne kao prevareni ljubavnik, iako je sebe uništio bez povratka. Njegova porodica ga je proglasila Išmaelom i on se resio da ostane Išmael,1 prihvatajući perverzno zadovoljstvo da pruži zainteresovanim, pogađala je, mnoštvo dokaza svoje izopačenosti. I sve zbog jedne male, punačke, crno-oke drolje, starije od njega, koja je burmom i plemenitim poreklom krila dušu kurtizane. „Suviše loše. Umesto da umrem herojski za ljubav ostao sam neutešan - mada priznajem, ne dugo."

Na to ona podiže oči i toplo reče: „Neobično mi je milo što to čujem i nadam se da je vaša sledeća ljubavnica bila koliko lepa toliko i zabavna."

Poruge nestade s lica, osmeh koji ga ozari bio je pun veselja. „Divna mala dragana" uveravao ju je. „Dobro, kakav srećan ishod, zaista. Mislim, možda vam nije palo na um, ali ni malo ne sumnjam, da se do sada ledi Sofija na žalost ugojila. Dešava se to malim punačkim ženama. Verujem da Talijani troše mnogo ulja u kuhinji, što bi bilo fatalno. Nadam se da nije predebela." Njegova ramena stadoše da se tresu. „Možete

se smejati, ali sigurno je tako. Šta više, da vas je otac upozorio na to, mesto što se poneo vrlo glupo i neobično, tačno kao kod Sekspira, bilo bi daleko korisnije. Molim vas, kakvu je korist imao Kapulet što se onako smešno razbesneo! Ili Lir, ili Hermijin glupi otac? Možda lord Demerel nije bio naklonjen Sekspiru."

Glavu je obuhvatio obema rukama i isprekidano rekao: „Izgleda da nije bio."

Ona se sabra i izvini: „Nije trebalo to da kažem. Baš moja najgora navika Obrijeva takođe. Kažemo tačno ono što mislimo i ne zastanemo da razmislimo.

Izvinite."

On podiže glavu gušeći se od smeha i reče: „O, ne, ne! Slatki duše, slobodno govori."Upitno ga pogleda i namršti se. „Šta, u škripcu načitana gđice Lenjon" izazivao ju je; „napisao je to Ben Džonson i jednoj drugoj Veniši. Prošle noći sam pronašao pošto ste otišli."

1

U Starom zavetu Išmael je sin Abrahamov i robinje Hagar. Njegova žena Sara prisilila je na tu

vezu jer nije imala (lece. Kad je ona rodila sina Isaka, naterala je Abrahama da otera Išmaela i Hagar u divljinu, odakle ih je Bog spasao.

„Zaista" iznenađeno ali zadovoljno će ona. „Nikad ranije nisam čula. Stvarno nisam znala da ima pesama napisanih Veniši. Kakva je bila?" „Kao vi, ako se Džonu Obriju može verovati, divno poželjno bide." Sasvim mirno posle ove pohvale reče ozbiljno: „Nadam se da nećete l'.isli u kićenu banalnost.

Zvučite kao oni nazovi kicoši na zabavama u Jorku." „Zloćo." ,,E, to je mnogo bolje - među prijateljima." „Znači mislite da vam nudim prijateljstvo, je li? Ne mogu da zamislim zašto biste, jer znate koliko ste lepi. Vi ste mi sami rekli." „Ja" promuca. „Nikad nisam tako nešto rekla." „Ali jeste! Brali ste moje kupine." ,,E, pa to je bilo samo da vas ukrotim" reče i malo porumene. „Bože, devojko, i vi rekoste da imate ogledalo!" „I imam ga i ono mi kaže da dosta dobro izgledam. Mislim da ličim na svoju majku, donekle - bar, dadilja mi je jednom rekla, kad sam bila malo više sujetna, i da joj neću nikad biti ravna." „Prevarila se."

„Ah, zar ste je sreli? Umrla je kad mi je bilo samo deset godina, je-đvn mogu da se setim. Malo smo je viđali, i ona i otac su uvek bili odurni, a njen portret nikad nije bio naslikan. Ili, ako jeste, otac ga je uništio kad je umrla. Nije mogao da podnese da joj se i ime spomene - zabranio je svaki pomen na nju. I niko je nikad nije spomenuo u Anderšou, scm dadilje tom prilikom. Mislim, čudan je to način da se pokaže odanost, uostalom i bio je čudak. Da li uopšte ličim na nju?" „Verujem da bi neko tako mislio. Njene crte - koliko se sećam - bile su savršenije od vaših, ali vaša kosa je zlatnija, oči tamnije plave, a osmeh daleko ljupkiji." „Jao, opet se vraćate na bezvezne gluposti! Nemoguće je setiti se posle takve vremenske razdaljine koliko su plave bile njene oči i kako je zlatna bila njena kosa, zato prestanite da zbijate šalu sa mnom!" ,,Da, gospo. Radije bih govorio o vašim očima, ili čak o vašim lepim usnama, koje ste sasvim pogrešno opisali kao obično crvene." „Ne mogu da shvatim" prekide ga ona sa izvesnom strogošću „zašto nastavljate da spominjete jednu epizodu koju bi bilo bolje da zaboravite!" „Možete li vi?" Ispruži ruku i uhvati je za bradu svojim dugim prstima i podiže je. „Možda, draga moja, da vas podsetim da, iako sam primoran za sada da se ponašam pristojno kao domac'in, to je samo tanka prevlaka - i sam Bog zna zašto vam ovo govorim!"

Ona skloni njegovu ruku i nasmeja se; „Ne verujem da se vaše mišljenje o pristojnosti slaže sa onim iz najuglednijeg kruga! A drugo, dragi moj prijatelju, krajnje je vreme da prestanete ubeđivati ljude oko sebe da ste mnogo crnji nego što ste. To je navika koju ste stekli kad ste bili mladi i ludi, i savršeno shvatljiva u onim prilikama. Takođe, vrlo ste slični Konveju, kad mi se hvalio svojim sablažnjivim lakrdijama koje je počinio u Itonu. Izmišljene priče, većina njih." „Hvala vam! AI' ja nikad nisam to radio, nije bilo potrebe za izmišljenim pričama.

Koje neverovatne vrline hoćete da mi pripišete? Izvanredna osećajnost! Delikatnost principa?" „0, ne, ništa te prirode" odgovori ustajući. „Dozvoljavam da imate sve poroke koje želite da imate - zaista. Znam da ste kockar i skandalozno razuzdani i, na žalost, čovek nesigurnog karaktera, ali nisam tako nezrela da ne mogu da prepoznam u vama bar jednu vrlinu i jednu lepu osobinu." „Sta, je l' to sve? Razočaran sam. Koje su to?" „Vrlo obrazovan i sa mnogo dobrote" reče stavljajući svoju ruku na njegovu i polako krenu s njim kući.

7 Edvard Jardli se vratio nezadovoljan u Nederfolt, ali bez straha da bi Demerel mogao postati njegov suparnik. Nije mu se dopao i nije mogao da vidi u ophođenju ni u spoljašnosti šta bi moglo, ako se razumno promisli, da privuče Venišinu pažnju. Cepidlaka u svim vidovima učtivosti, Edvard je smatrrao da Demerelova laka nemarnost ne odgovara čoveku od ranga, a njegov prilično nagao način govora mogao je da izazove odvratnost. Što se tiče: izgleda, naposletku, nije bio ništa naročito; stas mu je dobar, ali lice oštro, crte ni u kom slučaju pravilne a ten taman; nije bilo ničeg pomodnog mi u njegovom odevanju. Edvard je verovao da su žene često zasenjene miodom; da je Demerel nosio žute pantalone, visoke čizme sjajne kao ogledalo, kaput tesno pripijen u struku, ogromnu kravatu, preterano velike špiceve na košulji, prstenje na rukama i drangulije koje su visile iz malih džepova na struku, Edvard bi još pomislio da je to opasan čovek. Ali Demierel je nosio jednostavan kaput za jahanje, kožne pantalone. sasvim skromnu kravatu i nikakve ukrase sem prstena sa žigom i monokl; nije pratioi poslednju modu; čak nije izgledao ni kao trkač s kolima, mada ga je bio glas da je prvoklasan vozač, jedan od vrhunskih, u stvari, lidvard, koji je očekivao Epikurejca, bio je voljan da ga potceni; mnogo vike ni oko šta, mislio je setivši se nekih egzotičnih priča koje su dospe-le do Jorkšira. Laskao je sebi da nije nikad verovao ni pola; na primer o onoj rimskoj otrnenoj dami, za koju se reklo da je napustila muža i decu da bi sa Demerelom obilazila Mediteran jahtom, koju je on tako drsko nazvao Korint; ili o onoj zasenjujućoj kurtizani čiji se meteorski uspeh u oslobođenoj Evropi, pod njegovim okriljem, pamti po količini svežih ražinih latica koje je prosuo po podu njenih odaja i po moru crvenog šampanjca na njenim zakuskama. Edvard pokuša svečano da proračuna cenu tog rasipničkog defa i zaista nije verovao u tu priču i sad, kad je Deme-rela sreo licem u lice, sasvim je odbacio. Nije se bojao da će se razumna žena uhvatiti na mamac takve tričave veličine; ali dok je jahao iz Prajorija, osećao je olakšanje u svojim grudima iako nije hteo da prizna. Demerel je mogao da pokuša da se udvara Veniši (mada kao da nije bio impresioniran njenom lepotom), ali Edvard koji je znao svoju vrednost, nije mogao da oseti da je u opasnosti da ga takvo osorno lice, kao od kamena isklesano, pomrači u njenim očima. Prirodno, žene mogu da sude, a Edvard je smatrao da Veniša razume stvari bolje nego većina njenog pola, mada je malo ljudi srela, poznavala trojicu dobro oca, Konveja i njega - i oni su joj morali pružiti merilo pristojnog ponašanja, tako da je imala dovoljno razuma da proceni Demerela.

Najgora strana ovog događaja, smatrao je Edvard, bila je šteta nanesena njenom dobrom glasu ako bi se doznalo za svakodnevne posete Prajoriju; i ta mogućnost ga je tako mučila da je ispričao majci celu priču.

Gđa Jardli, mlaka, mala žena, tako je bila bezbojna da niko ne bi posumnjao kako je duboko i ljubomorno obožavala svoje jadno dete. Kože kao pergament, tankih, beskrvnih usana, bledoplavih očiju, uredno očešljane kose ispod udovičke kape, neodređene boje žutosivog peska. Nije bila pričalica, pažljivo je slušala Edvarda bez komentara, skoro bez izraza. Samo, kad joj je rekao, onako uzgred, da Veniša posećuje svakodnevno Obrija u Prajoriju, pojavila se iskra uzbuđenja u našim očima, pa i tad više kao hitar gušterov pogled, koji je iščezao brže nego što se pokazao. Nije ga primetio, već je nastavio da objašnjava sve okolnosti i nije je pitao za mišljenje, pre podučavajući je po svom običaju. Kad je zastao, rekla je „Da" mirnim glasom koji nije otkrivao njene misli. Obično bi bio zadovoljan ovim mršavim odgovorom, ali ovog puta mu nije bio dovoljan, jer dok je objašnjavao da nema šta da se prebaci Veniši što posećuje Prajori kad ima dadilju za pratilju, govorio je protiv svog ubeđenja i želeo je podršku. „Moglo je i da se očekuje da će to uraditi. Znaš kako je odana Obliju" „Da, zaista. On joj je vrlo zahvalan. Uvek sam to govorila." „O, što se toga tiče - voleo bih da tako mislim, ali on je od onih koji smatraju da se to podrazumeva. Stvar je u tome da nema nikakvog zla što ga Veniša posećuje." ,,0h, ne!" „Pod tim okolnostima, znaš, i sa dadiljom tamo - a naposletku ona i nije baš mlada devojka. Ne vidim išta što bi navelo svet da priča." „O, ne, ubeđena sam da neće." „Naravno, ne volim što je bila primorana da se upozna s takvim čovekom, ali mislim da sam mu jasno izložio kako stvari stoje – preduhitrio ga, znaš, u slučaju da ima neke namere da pokuša da je pridobije. Ne, da nešto strahujem od toga verujem da sam prilično dobar poznavalac i čini mi se da se uopšte nije njom zaneo." „Sigurno nije njegov tip."

Njegovo lice se razvedri. „Vrlo verovatno nije. Bez sumnje su mu dosadile nevine devojke. A ona, znaš, ima razuma. Pod tim veselim nestašlukom krije se pravi delikatan karakter, a njen duh je suviše fin da bi ohrabrio njegovo gospodstvo da pređe meru." „O, ubeđena sam da to ne bi uradila."

Izgleda da mu je laknulo; ali pošto je vrteo kanap nekoliko trenutaka, uznemireno reče: „Ipak je vrlo nezgodna situacija. Nimalo nisam rad da budem primoran da stupim u prisnije veze sa lordom Demerelom, čak i da živimo bliže Prajoriju - što bi omogućilo češće posete. U tom slučaju bila bi mi dužnost, možda.

Ali da jašim trideset milja svakog dana - tamo i natrag znaš - ne dolazi u obzir." „O, da, dragi moj, u pravu si. Mislim da ne treba nikako da ideš. Verujem da će Obri biti sasvim dobro za dan dva i moći da se vrati kući, a ne očekuje se da će lord Demerel dugo ostati u Prajoriju. On to nikad ne radi, zar ne?"

Ovakav spokojan pogled na stvari smirio je mnogo njegovu nelagodnost. Bilo mu je lakše sledeće večeri kad je otkrio, prateći majku na večeru u Ebersli, da je njihova domaćica gledala na celu stvar kao sasvim običnu.

Tu se prevario, jer ledi Deni nije volela mlade ljude koji morališu i trudila se da sakrije svoj strah koji je osećala od trenutka kad je ser Džon doneo vest. Ser Džon je čuo od Demerela koga je sreo u Tirsku i preneo sasvim uzgred. Kad je užasnuta uzviknula, gledao ju je uzdignutih obrva, a kad je zapitala šta da se radi, tražio je prvo da objasni na šta misli i dobio je vrlo otvoreno objašnjenje, nastavio je da bulji u nju dobar minut, kao da je govorila nerazumljivo, i najzad se ponovo vratio svojoj knjizi i suvo joj preporučio da ne bude luda. Nije ona bila luda, kao što mu je smesta istakla. Mogao je da kaže šta hoće, velikodušna dozvola za koju nije pokazivao raspoloženje da je iskoristi, ali ona je vrlo dobro znala šta će se verovatno desiti kad se jedna neiskusna devojka baci u ruke ozloglašenog zavodnika. Nema potrebe da ser Džon kaže kako se Demerel neće nepristojno ponašati prema jednoj ledi u Venišinoj situaciji: vrlo verovatno neće - mada se nikad ne zna šta može čovek na takvom glasu da uradi - ali, molim, da li je on pomišljao kako je moguće da će navesti jadno nevinašce da se zaljubi u njega i onda ostaviti je slomljena srca?

Tako doveden u škripac, ser Džon je rekao ne, nije na to pomišljao. Nije smatrao da je Veniša jadno nevinašce; imala je dvadeset i pet godina, bila vrlo pametna žena staložene naravi; a po njegovom mišljenju sasvim sposobna da se o sebi brine.

Dodao je da ima poverenja u njeno gospodstvo da će se uzdržati da ne pravi od komarca magarca i ne meša se u nešto što je se ne tiče.

Ova glupa vrsta indiferentnosti nije mogla da prođe bez ukora: ali pošto se ledi Deni zadržala na tome, počela je da misli kako možda ima zrnca istine i ništa strašno se na kraju neće dogoditi zbog Venišinog poznanstva sa raspusnikom. U svakom slučaju, nije htela da ohrabri pretenzije Edvarda Jardlija kad je ozbiljnim glasom rekao da je sigurno čula o Obri-jevoj nesreći; primila je celu stvar olako, čak

išla tako daleko i bila zahvalna što se srećnim slučajem Demerel našao na licu mesta i bio toliko razuman da pošalje po dr Bentvorta.

To je bilo suviše, i Edvardovo lice dobi strog izraz. Ledi Deni se tad okrenu gđi Trejn, ali mladi potomak kuće, primetivši kako mu se gornja usna izdužila, pogleda ga ljutito i mračnim prigušenim glasom reče: „Nema potrebe da se uzrujavaš, gđica Lenjon zna da može na mene da računa!"

Pošto Edvardu pristojnost nije dozvoljavala da izgrdi mladog g. Denija, morao je da se pravi kao da nije čuo ove reči. Raspoloženje mu se pokvari, a sumnje povratiše; ali tokom večeri donekle ga je utešila gđica Deni, koja mu se poverila da iskreno žali Venišu. U njenim očima, koje su bile ispunjene sentimentalnom vizijom plavuše i mladog vojnika, Demerel je bio užasno ružan, sasvim star i nimalo razgovorljiv. „Jadna Veniša" reče nežna Klara. „Iznuriće je učtivost i dosađivaće se do suza, verujem. Jedva je razgovarao sa Emili ili sa mnom, kad ga je jednom tata doveo, i to u najobičnijim stvarima. Veniši to neće odgovarati, zar ne? Ona je tako živa, navikla je da priča s vama i Obrijem. Vi ste svi veoma pametni."

Edvard je bio zadovoljan, ali je na žensku jednostavnost blago odgovorio s osmehom: „Nadam se da je moj razgovor razuman, jer ne pretendujem na učenost.

Na tom polju, bojim se, Obri me je sasvim prevazišao." „Naravno, on je pravi knjiški moljac, nije li tako?" „Tako bih ga i ja opisao, priznajem, ali lord Demerel, kako sam shvatio, smatra njegov intelekt izuzetnim." „Da li? Verovatno jeste, jer ne razumem ni pola što priča. Ali i vi ste vrlo obrazovani i izražavate se mnogo jasnije, te mogu da pratim vaše argumente, čak iako nisam dovoljno pametna da uzmem učešća u njima."

Razuverio ju je jer je imao suviše poštovanja prema istini, ali je dodao vrlo ljubazno da ne voli mnogo učene žene i zabavio je jednim paradoksom da najmudrije njenog pola ne teže da budu pametne. Od srca se smejala i uzviknula „Tačno! Na to sam i mislila kad sam rekla da će Veniša smatrati lorda Demerela dosadnim. Sumnjam da bi on ikad pomislio da kaže nešto tako duhovito."

I dok je ledi Deni pokušavala da ubedi sebe kako Veniša ima zdravog razuma da se ne zaljubi u raspusnika, Edvard je otišao kući raspoložen slikom kako se dosađuje u Demerelovom društvu. A pošto je nijedno nije videlo prilično dugo, taj prijatan mir nije uznemirilo znanje o sreći koja je zračila i davala lepoti ljupke gđice Lenjon novu draž.

Obri je ostao deset dana u Prajoriju; čak se i vreme urotilo da pruži blage dane njegovoj sestri. Samo je jedan od deset bio hladan i vlažan -a tad zlatasta boja zrele

prirode uvlačila se polako u kuću. Demerel je naredio da se vatra naloži u biblioteci i od njene svetlosti, koja je treperela, poleđine knjiga, poredanih duž zidova od karniše do podnožja, presijavale su se kao jesenje lišće.

Nosio je Obrija, polegao ga na sofu, sve troje bi igrali karte, buljili u knjige i bakroreze, otkrivali retke dragocenosti na krcatim policama i vatreno raspravljali o svakom mogućem predmetu od esse materijalnih stvari do tvrdnje da crn konj bez ikakvog belega mora donositi zlo i nesreću. Zatim bi Demerel donosio svoje skice iz Grčke i zapalio Obrija; a dadilja bi sedela kraj prozora sa svojim beskrajnim kukičanjem i zadovoljno gledala preko naočara grupu pokraj vatre. Lenjonovi su razgledali slike glavu uz glavu, Veniša na podu pored sofe, Obri joj objašnjavao, a oboje bi s vremena na vreme pogledali njegovo gospodstvo i obasipali ga pitanjima dok je stajao naslonjen na naslon sofe. Dadilja je gledala na njih kao na decu a na Demerela kao odraslu osobu, koja dobroćudno dozvoljava da mu dosađuju svojim pitanjima. Možda je bilo pogrešno dozvoliti im tako lak odnos sa grešnikom, i mada je sveto pismo opominjalo da su zli kao nemirno more čije vode bacaju blato i prljavštinu, pružalo je takođe neke vrlo oštre opomene protiv zajedljivaca i nepravednih svedoka. A sused će šetati oklevetan rekao je prorok Jeremija, i trebalo je samo pogledati po okolini i videti kako je to tačno. Dadilja je bila sklona da misli kako je njegovo gospodstvo bilo žrtva lažnih priča. Da ju je iko pitao, sve što bi mogla da kaže, bilo bi: da prima ljude onakve kako ih ona vidi, a ona ga je videla kao svakog drugog pravog džentlmena njegovog doba, koji se ponaša pre kao stric gđice Veniše i g. Obrija nego kao zavodnik, koji razume mnogo bolje nego većina gospode koliko je teška dužnost voditi brigu o takvom tvrdoglavom paru. Ako je istina da je jednom pobegao sa udatom damom - pa to se desilo pre mnogo godina, a dadilja je znala šta da misli o takvim damama; obesne devojke, to su one bile i nek' nebo sačuva mladića koji padne u njihove kandže. Ako je istina da je bilo dosta gnusnih događaja u Prajoriju samo pre godinu dana - pa, sveto pismo zahteva od rđavih da napuste takav put, a možda je njegovo gospodstvo to i uradilo.

Nije bilo nikakvih gnusnih događaja sada, to je sve što je dadilja znala.

Tri dana je bilo potrebno Demerelu da dadilju savije oko malog prsta: Obri je to nazvao dodvoravanje i zamalo što ga nije odao prsnuvši u prigušen smeh kad je čuo kako se Demerel slaže s njom da nema svrhe prekriti sav nameštaj platnenim navlakama i nadati se da će na taj odstraniti moljce, i svakako treba da se izglačaju i stolice i komode i stolovi u salonima koji se ne upotrebljavaju: bilo mu je vrlo milo kad bi se cela kuća mogla da uredi. Dadilji nije trebalo više reći, jer u Anderšou gđa Gur-nard joj nikad nije dozvolila da upadne u njenu teritoriju. Ali gđa Imber je bila

nesposobno, skrušeno biće, koje je radilo ono što joj se naredi i bila zahvalna na savetu i uputstvima. Dadilja je došla u Prajori s krajnjom odbojnošću, sad je uveliko uživala i nije nameravala da ode dok uz pomoć Imberovih, baštovanove žene i jedne jake devojke iz sela (kako je Imber to u ljutini rekao) ne izbaci celu kuću napolje. Prvi put od dana kad je nad dečjom sobom u Anderšou imala neprikosnovenu vlast i čim je počela da smatra da nema čega da se plaši od Demerela, popustila je u svom bdenju, tumarala po velikoj prostranoj kući, kinjila svoje robove, toliko obuzeta domaćinstvom da nije ni primetila sjaj u Venišinim očima; kad je mislila da je otišla kući nije ni sumnjala da je Veniša sa Demerelom možda sedela u bašti ili se šetala obalom reke ili dozvoljavala da je otprati do Anderšoua najdužim mogućim putem.

Demerelov konjušar i njegov lični sluga znali su, ali Nid nije rekao dadilji koliko je časova ostajao u konjušnici Prajorija pored Venišine kobile, ili konja, ako bi se dovezla u dvokolicama; ni Marston nije rekao, kad ga je pitala da li je Veniša otišla kući, da je to uradila u pratnji njegovog gospodara.

Za Nida je to bio neobičan početak, ali kad je to spomenuo Marstonu, nije dobio nikakav odgovor sem praznog pogleda. I Marston je mislio da je čudno, nije ličilo na njegovo gospodstvo da zavodi nevine mlade devojke, a još manje da jede iz njihovih ruku. Bio je malo na svoju ruku ali ne toliko da ne zna šta radi. Ili je možda bio i suviše oprezan u to vreme da se upušta sa gospodskim devojkama. Marston nije znao, ali je znao da ga za sve ove godine koliko je u službi njegovog gospodstva, nije nikad video da se vrti oko takve ledi kao što je gđica Lenjon. Niti ga je video da se ponaša prema svojim ljubavnicama kao što se ponaša prema njoj, ili bio ovako miran i trezan. Nije više bio napet od kako je uneo g. Obrija u kuću, a to je bio siguran znak da mu nije dosadno, ili je u jednom od svojih mračnih raspoloženja. Čak nije bio ni nespokojan, mada nije imao nameru da se zadrži u Prajoriju više od dan dva. Krenuli su bili u lovačku kuću lorda Flevela, ali na kraju nisu otišli; rekao je Marstonu da je otkazao. Da li se vraćaju u London kad g. Obri napusti Prajori?

Njegovo gospodstvo nije imalo planova, ali je mislilo da će se zadržati u Jorkširu neko vreme.

Možda mu je bila zabavna ova nova vrsta flertovanja, ali kod svakog drugog čoveka to bi izrazito bilo udvaranje. Ako je to. Marston se pitao da li gđica Lenjon zna kakav je život njegovo gospodstvo vodilo, a šta će njen stariji brat reći za taj brak.

Bio bi zapanjen da je pogodio koliko je mnogo Veniša znala i koliko se zabavljala raznim Demerelovim avanturama, koje su mogle da se ispričaju; još bi više bio

iznenađen da je znao u kakvim lakim drugarskim odnosima je bio ovaj vrlo čudan par.

Bili su dobri prijatelji; stranac bi mogao pretpostaviti da su rođaci, tako je iskrena, bez ceremonija, bila njihova razmena mišljenja, tako daleko od čistog zabavljanja. Prihvatio je kao stvar taktike ulogu Fidus Achates u igri koju je malo ko znao da igra bolje od Demerela i koja mu je bila nametnuta. Demerel je vrlo brzo davao savete Veniši u vezi sa iskrslim zamršenim problemima oko upravljanja imanjem njenog brata, ili je raspravljao s njom o posebnim teškoćama, što ih je zadavao njen mlađi brat, koji kao da se resio da sa svojim moćnim umom iscrpe nežni organizam. Dao joj je bolje savete nego što je ikad on primenio, ali joj je rekao otvoreno da će teško moći da odvrati Obrija od njegove nezajažljive pasije. „Suviše je bio sam. Da je mogao da ide u Iton, sigurno bi stekao prijatelje, ali po svemu sudeći on ima samo dva prijatelja: vas i starog učitelja – onog sveštenika o kome mi je pričao; zaboravio sam mu ime. Ono što mu je potrebno jeste da se meša sa mladićima svog doba i ukusa - da savlada strah od sažaljenja ili prezira."

Njen pogled je bio rečit: „Da li znate, vi ste prva osoba koja je zapazila da mrzi svoju hromost na takav način? Čak ni dr Bentvort sasvim ne razume, a ja samo nagađam jer o tome ne govori. Ali on je razgovarao s vama, nije li? Rekao mi je ono što ste mu kazali - da ako bi trebalo da birate između izvanrednog uma i izvanrednog tela, vi biste izabrali um, jer će uveliko preživeti telo. Znam da je vrlo mnogo pogođen, inače mi ne bi pričao o tome i bila sam tako zahvalna da bih vas zagrlila." „Svakako! Uradite to."

Nasmejala se, ali je zavrtela glavom. „Ne, ne, šalim se. Vidite, to je lačno ono što je trebalo reći, a pošto je razgovarao s vama o tome pokazuje koliko vas voli. U većini slučajeva, znate, vrlo je krut sa strancima, a kad ga neko kao ledi Deni pita za zdravlje ili mu Edvard pomogne da ustane sa stolice, ukoči se od besa." „Mogu da zamislim. Da l' to onaj glupak radi?" „Da, i mogu da govorim koliko hoću, on i dalje to radi. Sve je to ljubaznost, znam, ali..." „Mnogo vaš neprijatni deran mari za ljubaznost." „To sam rekla Edvardu, ali on smatra to glupim. A za vašu vrstu ljubaznosti on mari; ne mislim što ulazite u ono što ga zanima, već ga grdile, nazivate ga pogrdnim imenima, pretite mu da će ga zadesiti gore stvari ako ne proguta taj grozni valerijan." „Je l' to vaš pojam o ljubaznosti?" pitao je prilično zabavljen.

„Da, i vaš takođe, jer to ne biste radili. Mislim da se tad Obri oseća kao i svaki drugi dečak - ili bar da ne marite za njegovu sakatu nogu, kao za lanski sneg.

Mnogo mu znači što je s vama - mnogo više nego što sam mu ikad pružila jer sam žena. I sestra, što još otežava stvar." „Vi ste dobra sestra, nadam se da će vam se vratiti - ali sumnjam. Ne dozvolite da vas povredi. On vas voli, ali je egoist, draga moja." „Znam, znam" reče veselo. „Ali on nije rđav kao što je otac bio, verujte mi, ili Konvej! Obri bi se vrlo verovatno i potrudio za mene, ako bi ikad pomislio na to, ali otac ne bi, a što se tiče Konveja, ne verujem da može da misli o bilo kome sem o sebi."

Takve primedbe, rečene savršeno ozbiljno, razdragale bi ga i naterale da je nazove svojom dragom radosti. Prihvatila je mirno naziv, ali mu je rekla da pazi i ne kaže to u dadiljinom prisustvu. „Bilo bi ubistveno videti kako propada vaše ulagivanje, pored toga i naš komfor biste uništili." „Kladim se, ne bi se naljutila. Veruje da sam u stanju milosti." „Ne, samo da se približavate - i to zato što ste je podržali protiv Imbera! Možda niste znali, ali juče ste pali u nemilost kad joj niste hteli dozvoliti da istrese tepih iz biblioteke. Ponovo je počela da priča o bezbožnicima, a Obri se kune da mu je rekla kako jedan grešnik razara mnoga dobra." „Međutim, od tada sam se divio kukičanju i ponovo se visoko popeo u njenim očima" odvrati on. „Volela bih da se popnete dovoljno visoko da vam ih pokloni. Ima toga na milje, od kad se sećam ona to radi i retko kome daje. Strašno je što misli da da onome ko se prvi od nas oženi ili uda. Preteča misao!" „Možda", reče zamišljeno. „Bolje da ne idem previsoko. Šta predlažete? Da l' da priredim orgije, da maltretiram Obrija ili da vas nazovem svojom dragom radosti u njenom prisustvu?" „To bi vas suviše srušilo u njenim očima. Recite joj, kad ste joj nagovestili kako ste došli u Jorkšir da otklonite nevolje svojih zakupaca - a sigurna sam da ste joj vi, jer ko bi drugi mogao tako apsurdnu misao da joj utuvi u glavu - da je to čista laž! Ipak, možda bi bilo bilje ne reći joj da ste došli zbog one stvari u Teterselu, jer smatra trke grešnim!" „Koje stvari u Teterselu?" zapita je. „Još me nisu oborili s čekićem ako na to mislite!" „Ne, ne! U stvari, ne znam šta to znači, ali nije bilo to! Konvej je pričao jednom o tome - crni ponedeljak!"

„Dan plaćanja računa! Ne, neću joj to reći. Uvek sam manje više dužan, ali ova poseta nije pokušaj da izbegnem poverioce! Bežim od svojih tetaka!" „Kako, šta one hoće? Vi mi se podsmevate?" „Nikako! One žele da me rehabilituju. Ima ih tri i sve su rugobe. Dve su neudate i žive zajedno - jedna je debela i zdepasta, a druga kao isceđen rak; najstarija je udovica i najstrašnija žena koju ste ikad videli. Živi u jednom mauzoleju u Grovner skveru, retko izlazi ali drži prijeme vrlo slične kraljičinim salonima. Tvrdica je, nije ni duhovita ni ljubazna, pa ipak, ne znam kako - sem ako ne snagom svog karaktera, a priznajem da ga ima - ubedila je društvo da je ona druga ledi Kork u čije salone je čast biti pozvan." „Izgleda vrlo neprijatna!" „Ona jeste vrlo neprijatna. Prava aždaja!" „Ali zašto želi da vas rehabilituje?" „O, iz dva razloga! Prvi je što sam, bez obzira koliko su crni moji grehovi, glava porodice - okolnost koju ona vrlo visoko ceni; drugi, pošto je poslala kraljevsko naređenje mom rođaku Alfredu, koji je i moj naslednik, da se pojavi u Grovner skver na inspekciju, napravila je zapanjujuće otkriće da je član dendija - zaista je kicoš nad kicošima iz prve ruke! Nemajući pojma da stara dama gleda na svakog kicoša iz Bond strita sa krajnjim užasom, smešni paun obukao se po poslednjoj modi i odskakutao do Grovner skvera i izgledao kao iz kutije: pantalone najnežnije boje jagorčevine, kaput od Šulca, čizme od Hobija, šešir - visoki cilinder - od Bakstera, kravata - a la oriental, zapažena zbog svoje visine - njegova kreacija. A svemu tome dodajte maramicu iz Barcelone, u rupici cvet veliki kao glavica kupusa, jak miris kavkaskog ulja za kosu, držanje učitelja igranja i vrskanje, koje mu je oduzelo godine i godine, da bi ga dovelo do savršenstva, prema tome, vidite Alfred nije baš najobičniji!" ,,0h, kad bih mogla da ga vidim!" reče smejući se. „Jeste li ga videli ili je to varka?" „Zaista nije! Nisam ga video, ali ono što on meni nije opisao, moja tetka jeste.

Jadnik! Želeo je da se dopadne, ali sve su njegove nade propale. Trebalo je da se izgladi razdor - nisam vam spomenuo, jesam li -da su se moje tetke posvađale s njegovom majkom? Verujem, uvredila ih je na pogrebu moga strica, ali kako ja nisam bio prisutan, ne znam kakav je zločin počinila, mada bih se mogao kladiti da nije ukazala posebnu pažnju njihovim visostima. U svakom slučaju, Alfred je poslušno došao na poziv tetke Avguste, ubeđen da će sa malo pažnje - zajedno, naravno, sa izvanrednom pojavom - uticati da ga ne samo ona već i tetke Džejn i

Elaj-za odrede za naslednika - što mu je od daleko veće važnosti nego da bude moj naslednik, pour causel Ali, avaj, suočene s izborom između kicoša i raskalašnog čoveka, izabrale su raskalašnog - ili one bi - kad bih se ja povinovao." „Ponašao dolično?" „Gore. Oženio jednu krezubu žensku sa zatubastim nosem i užasnim stasom!" „Pa, verujem da žele da se oženite, zato što bi to bila najpristojnija stvar koju biste mogli da učinite, naravno, zbog dece, tako da vaš rođak bude izbačen sasvim iz sedla - ali ne vidim razlog zašto ona mora biti za-tubastog nosa ili krezuba?" „Ni ja, ali ona je i jedno i drugo, verujte mi. Šta više, bar je deset godina najstarija usedelica. Da li se čudite što sam pobegao?" „Ne, ali se čudim što su vaše tetke guske da vam predlažu takav brak. Mora da su sasvim neuračunljive kad pretpostavljaju da ćete pogledati bilo koga sem najčarobnijih žena, jer ste navikli da volite samo lepotice čitav niz godina! Krajnje je nerazumno očekivati da će ljudi promeniti svoje navike za tren oka." „Sasvim tačno!" složi se i uspe da zadrži isti izraz lica. „A gđica Amelija Ubli ima sjajno oko kao u ribe." „Tad nikako ne smete da je zaprosite!" ozbiljno će ona. „Žalim je vrlo mnogo, jadnica, ali biće daleko srećnija kao stara devojka nego kao vaša žena. Ne bih se čudila da pobegnete s nekom drugom pre nego što se završe sve posete rmladencima, a zamislite kakvo bi to bilo poniženje za nju! Kako su vaše tetke nabasale na tako neprikladnu ženu? Mora da imaju dugu kosu, a kratku pamet."

Njegove usne su drhtale ali odgovori ozbiljno: „Mislim, smatraju da srnu već prošao doba za romantične izgrede. Moja tetka Elajza mi je rekla đn je i onako vreme da se skrasim. Opisala mi je vrlo dirljivu sliku preimućstva mog ponovnog vraćanja u otmeno društvo." „Mogu da zamiislim. To vas je toliko dirnulo da ste došli u Jorkšir. Molim vas, koje su vrline gđice Ubli?" „Pa - vrlina!" „To ne može, uopšte! Ne, ako mislite da je puritanka, a zvuči mi kao da jeste." „Baš mi je tako zvučala, a i izgledala. Međutim, moje tetke su me obavestile da, sem išto je puna dostojanstva, ima vrlo mnogo zdravog razuma, pristojan ukus i može čovek imati poverenja da će se uvek ponašali kako treba. Imetak joj je dovoljan jer ja nemam prava da očekujem više; moram da imam na umu da kad ne bi bila preko trideset godina stara i rugoba, ni ona, a ni njeni roditelji ne bi ni sekundu razmišljali o mojoj prosidbi." „Kakva glupost!" uzviknu Veniša ozlojeđeno.

„Ne, to je istina" reče s podrugljivim osmehom. „Mislim pri vrhu sam liste nepoželjnih neženja - što ima svoje preimućstvo: ne moram se brinuti da ću postati plen neke majke. Ona je ta koja opominje svoju kćer da, ako se slučajno nađe u mom društvu, mora da se drži na pristojnoj razdaljini." „Znači vi idete na zabave?" pitala ga je. „Ništa ne znam o društvu, naročito o onom koje vi nazivate ton. Kad ste rekli da ste izgnani iz društva, mislila sam da to znači da ne odlazite u otmene krugove." „0, ne, nije tako strašno!" razvedri je on. „Svakako me ne pozivaju u kuće gde ima kćeri za udaju i ne dolazi u obzir da pređem sveti prag Almaka - ukoliko, naravno, ne promenim način života i ne oženim se gđicom Ubli i ako me ne podrži tetka Avgusta da uđem u to svetilište - ali samo one najveće cepidlake idu tako daleko da me ne poznaju. Da ne postoje zamerke zbog kojih idu tako daleko da me ne poznaju. Da ne postoje zamerke zbog kojih bih pobegao od gđice Ubli, onda bi to bio strah da ću biti uvučen baš u te krugove iz kojih sam na moju veliku sreću isključen!" „Moram reći iz onoga što mi je ledi Deni ispričala mislim da su zabave kod Almaka užasno dosadne" primeti ona. „Bila mi je najveća ambicija, kad sam bila mlada devojka, da im prisustvujem, ali sada verujem bile bi mi bljutave."

S ovim se nije hteo da složi. Grdio ju je što govori o svom devoja-štvu kao o nečemu prošlom i dodao: „Kad se vaš brat vrati kući, otiđite u posetu tetki, zabavljaćete se mnogo. Bićete veseli do iznemoglosti, draga moja radosti, ići ćete na sve pomodne gužve, slomićete mnoga i mnoga srca i svaki dan će vam biti prekratak za sva zadovoljstva koja biste želeli da strpate u taj dan." „0, kad taj dan osvane, ja ću dotle vrlo verovatno izlapeti", odgovori ona.

8 Edvard Jardli, siguran u svoju vrednost, mogao je da potceni Demerela, ali mladi g. Deni, ni u kom slučaju toliko samouveren kao što se trudio da izgleda, prepoznao je u njemu model i opasnost. Kao i Edvard, od-jahao je u Prajori da se raspita kako je Obri; ali za razliku od Edvarda, samo što je bacio pogled na Demerela, obuzela ga je duboka mržnja puna zavisti.

Imber ga je odveo u biblioteku, gde su Demerel i Obri igrali šah, a Veniša sedela na stoličici pokraj sofe i posmatrala igru. Ova prijatna scena nije mu pružila nikakvo zadovoljstvo; a kad se Demerel digao i video koliko je visok, sa kakvom se

nemarnom skladnošću kretao, koliko se lenjog podsmeha krilo u njegovim očima, znao je da su ga sestre uveliko prevarile, smatrale su njegovo gospodstvo dosadnim i sredovečnim; Osvald I zapazio na prvi pogled da je opasan razbojnik.

Njegova poseta nije bila duga, ali je trajala dovoljno dugo da je mo-gao da vidi u kakvom su odnosu lake intimnosti Lenjonovi bili sa svojim domaćinom. Ne samo da su se osećali u njegovom domu savršeno kao kod svoje kuće već su se ponašali kao da su s njim proveli ceo život. Obri ga je čak znao Džasper i, mada Veniša nije išla tako odvratno daleko, razgovarala je s njim bez ikakvih ceremonija. Što se tiče Demerela, dadilja posmatrati da se on ponaša kao stric, ali Osvald. čije je zapažanje bilo izoštreno ljubomorom, nije bio obmanut. Kad bi se njegove oči zaustavile na Veniši, bilo je u njima izraza daleko od stričevskog, a kad bi joj se Obraćao, glasom ju je milovao. Osvald ga je besno gledao i uzalud pokušavao da smisli neki zgodan način da sa Venišom izađe iz sobe. Nije mogao da nađe ni jedan, zato je morao da upotrebi direktnu taktiku i kada se rukovao na odlasku, prilično promuklim glasom, crvenih obraza reče: ,,Mogu li da govorim s tobom jedan trenutak?" „Naravno, možeš" ljubazno će Veniša. ,,U čemu je stvar?" „Ne budi guska, draga moja" umeša se Obri, a Osvald zažele da mu zavrne šiju. „Imate sigurno neku poruku od ledi Deni, koju biste voleli da isporučite u četiri oka, zar ne" priskoči Demerel u pomoć, ali sa grešnim sjajem u oku.

U jednom otmenijem dobu na takvu drskost mogao bi da opali šamar njegovom gospodstvu, koji je držao otvorena vrata, i primorati ga da traži zadovoljenje. Ili su se možda u tom dobu uzdržavali da šamaraju ljude u vratima u prisustvu dame?

Pre nego što je resio to pitanje pošao je za Venišom u hol, a Demerel zatvori vrata za njima. „Koliko poznajem sebe, biće obračuna među nama jednog dana" reče sav napet.

Veniša je bila navikla na njegove dramatične nastupe, ali ovaj je iznenadi. „Medu nama?" pitala je. „Za ime sveta Osvalde, šta sam uradila da se vređaš?" „Ti! Nikad" izjavi on. „Nije važno - nije trebalo da kažem, ali dođe vreme kada čovekova osećanja ne mogu da se potisnu!" Gledao ju je gladno. „Daj mi samo pravo da te nazovem svojom!" „Šta, jesi li zbog toga hteo da sa mnom razgovaraš nasamo?" uzviknu ona. „Kakav smešan uvod! - Hoćeš li jednom poverovati da kad kažem NE, tačno to i mislim! Kako možeš biti toliko lud? Ja sam više od šest godina starija od tebe! Sem toga, ti u stvari, i ne želiš da se oženiš sa mnom!" ,,N-ne ž-želim da se oženim s tobom" mucao je kao gromom pogođen.

Oči joj zaigraše. „Naravno da ne želiš. Samo pomisli kako bi bilo dosadno biti primoran i skrasiti se kao dostojanstven oženjen čovek, pre nego što doživiš mnoge i mnoge avanture!"

Nikad ranije nije gledao na stvar u takvom svetlu i bio je impresioniran. Ipak, ozbiljno zanet dečačkom ljubavlju, nije hteo da prizna njeno zapažanje razumnim. „Ne tražim veću sreću nego da te zadobijem" uveravao ju je.

Njene usne su podrhtavale neodoljivo, ali uspela je da uguši smeh. Samo se surov čovek smeje dečaku u prvim ljubavnim mukama. „Pa, izvanredno je lepo od tebe Osvalde i zaista sam polaskana, iako ne mogu da uzvratim na tvoja osećanja.

Molim te ne govori više o tome! Reci mi da li je ledi Deni dobro? A tvoje sestre?"

Nije obratio pažnju na to, već je rekao mračnim glasom: „Neću više ništa reći, sem što te molim da mi veruješ da se moja odanost ne može promeniti. Nisam zbog toga došao, već da ti kažem kako možeš računati na mene. Nisam pompezni uobraženko kao Jardli! Ne bojim se da idem protiv pravila lepog ponašanja - u stvari, ne dajem ni prebijene pare na takve trice, a s druge strane, video sam više sveta..." „Osvalde, o čemu ti to govoriš?" prekide ga Veniša. „Ako te je Edvard razbesneo..." „Ta kukavica" izusti on s krajnjim prezirom. „Neka se zanima za svoje korenje i stoku, za drugo i nije sposoban!" ,,E, pa, moraš priznati da je vrlo sposoban", razumno će Veniša. „Mogu reći, njegova zemlja je u boljem stanju nego bilo koja na dan hoda. Znaš, ni Povik ne prezire njegov savet kad je obdelavanje u pitanju." „Nisam došao da govorim o Jardliju! Samo sam spomenuo - nema veze! Veniša, ako te taj čovek uvredi, javi mi." „Edvard - uvredi - o Bože, ti misliš na Demerela? Ludi stvore, idi kući i pokušaj da se zainteresuješ za korenje, stoku ili bilo šta, samo ne za mene! Lord Demerel je naš vrlo dobar prijatelj i ljuti me kad čujem da govoriš o njemu tako glupo." „Suviše si naivna, suviše božanski čista, da bi mogla da pročitaš čo-veka njegovog kova" reče mršteći se. „On može da prevari Jardlija, ali znao sam kakav je čim sam ga ugledao! Zavodnik! Skrnavljenje je pomisliti da ti samo dodirne ruku!

Kad sam video kako te gleda - o Bože, samo što mu nisam opalio šamar."

Na to se ona nasmeja. „Volela bih da pokušaš! Ne, nemoj se više buniti. To što si rekao i suviše je! Zaista je vrlo nepristojno. Lord Demerel je džentlmen, a da nije, nisam takvo nevinašce da ne znam voditi računa o sebi. Sem toga, sve su to prazne reči! Tvoj otac bi rekao da izigravaš tragediju, a to i radiš! Ako želiš da praviš scene,

to je tvoja stvar, ali nećeš na moj račun! Zbogom. - Najsrdačnije pozdravi ledi Deni, molim te, i reci joj da je Obriju mnogo bolje, da se nadam da će dr Bentvort reći, kad ga poseti, da mogu da ga vratim kući."

Sa ovim oštrim recima ona mu klimnu glavom i vrati se u biblioteku, pre nego što je mogao išta shodno da odgovori.

Jahao je kući u Ebersli kao plen raznih osećanja, njegovo samoljublje bilo je toliko ranjeno Venišinim oproštajnim govorom i bar jednu milju je bio obuzet dalekosežnim planovima da se okane svoje vernosti i odrekne društva njenog pola ili možda ga neguje na vrlo ciničan način, dajući povoda njenim članovima da pokušaju sva poznata im lukavstva ne bi li otkrili kakva se mračna tajna krije iza njegovog kao mramor isklesanog čela i podrugljivog osmeha. Ovaj plan, iako privlačan, imao je, međutim, izvesnih teškoća, glavna među njima bila je uobičajeno bedno konvencionalno ponašanje koje je preovlađivalo u Ebersliju i zapažene naklonosti ledi Deni da svakog ko pati od duševnih muka prisili da popije plave pilule. Niti je Severni Rajding pružao pravu pozadinu za tajanstvenog, mračnog stranca. Na prvom mestu, oblast gde se nalazi Ebersli bila je retko naseljena; na drugom, celo plemstvo ga je vrlo dobro znalo, čak i u Jorku imao je najmanje nade da izigrava stranca, a još manje tajanstvenog i mračnog. Biće primoran da posećuje zabave sa svojom majkom i starijom sestrom jer, ako odbije da ide, one bi digle takvu galamu da bi stvar došla do ušiju oca, a on bi mu sigurno rekao da uradi kako mu je naređeno. A što se tiče romantičnog stajanja po strani u tim prilikama i odbijanja ponude ceremonijal majstora da ga predstavi željenim partnericama, nije bilo nade da i to učini. Balska dvorana bi bila puna mladih devojaka koje je znao celog života i ako ih ne bi pozvao da igraju s njim majka ne samo što bi ga grdila zbog neučtivosti već bi bila u stanju da ga izvini kod svojih prijateljica pripisujući to žuči ili zubobolji. U boljem sređenom svetu otac bi bio dužan da svom sinu, mladom džentlmenu koji nije više bio u školi, da platu dovoljno pristojnu i omogući mu da živi u Londonu i zasija u modernom svetu; ali ovaj svet je rđavo uređen, a ser Džon tako neprosvećen roditelj koji je mislio (i izjavio) kako će se njegov naslednik, posle posete stricu na Jamajci, skrasiti kod kuće i naučiti da upravlja prilično velikim posedom, koji će mu kad dođe vreme i pripasti.

Srećom, pre nego što se dugo zadržao na svojim turobnim izgledima, Osvald se setio da su, u jednom plemenitijem dobu koje je prethodilo ovom surovom veku, dame inspirisale vitezove i trubadure da izvrše herojska dela. Sto su dame pokazivale više prezira, da ne kažemo uvreda, tim veća je bila njihova odanost i još

veći krajnji trijumf kad bi podvizima ubedili ljubljene lepotice u svoje prave kvalitete.

Vizija, koju je dočarao, kako izaziva Venišino divljenje bila je dovoljno prijatna te trenutno napusti nameru da postane ženomrzac, vrati se u Ebersli u vedrom raspoloženju, koje je trajalo dok se nije setio da, bez obzira na slavu koju mu možda budućnost drži u pripravnosti, sadašnjica je bila zamračena senkom lorda Demerela i nesrećno se podudarila sa zahtevom ser Džona da promeni svoju Belcher maramu za uljudniju kravatu pre nego što sedne za sto sa majkom i sestrama. Ove dve okolnosti vratile su, prirodno, mračno raspoloženje i, da nije pukim slučajem ledi Deni naredila da se za večeru spremi ćurka s pečurkama, kako je bio neraspoložen, ništa mu se ne bi dopalo što bi izneli. Međutim, čim je ugledao ćurku, njegov klonuo apetit ožive i on se dobro založi. Nameru da ponovo padne u turobnu melanholiju osujetio je ser Džon izazivajući ga na jednu partiju bi-lijara. Nije baš voleo tako sporu igru, ali u uzbuđenju da pobedi oca, i to s najboljim rezultatom koji je ikada postigao, zaboravi svoje nevolje, postade živahan i brbljiv, naročito kad je docnije opisivao slavnu pobedu majci i sestrama. Bio je toliko ushićen da je skoro verovao, kad je otišao u krevet, da se nepotrebno uzbudio zbog opasnog prisustva lorda Demerela n okrugu. Čim se Obri vrati u Anderšou, njegovo gospodstvo će svakako napustiti Prajori i neće ga niko videti u Jorkširu bar dvanaest meseci.

Veniša je javila ledi Deni dva dana docnije prijatnu vest da je Obri ponovo kod kuće i, kao da je proviđenje iznenada resilo da izdašno obaspe mladog g. Denija milošću, posle ove došla je vest da je Edvard Jardli, koji se loše osećao nekoliko dana, u krevetu zbog malih boginja. Kad je video čist put bez suparnika, Osvald odjaha u Anderšou da iskoristi priliku i, kad je stigao, zateče Venišu kako šeta sa Demerelom u šikari.

Bio je to težak udarac, a još gore otkriće da Demerel nema neposredne namere da napusti Prajori. Tobožnji razlog što je produžio boravak morao je biti, kao što se njegov nadzornik nadao, da popravi pustoš koju su godine nemarnosti stvorile od njegove zemlje, ali pravi cilj bio je drsko jasan: Veniša je bila njegov plen i on ju je nemilosrdno lovio, rešen, Osvald je bio ubeđen, da zadovolji svoju prolaznu požudu.

Pričalo se o stotinama ljupkih žrtvi, a Osvald nije našao razlog da ne sumnja u istinitost, ni da će ga griza savesti i poštovanje prema javnom mnjenju zaustaviti da ispuni svoju želju. Čovek koji je počeo karijeru otmicom ugledne udate žene i družio se uz to sa takvim droljama koje su Prajori pretvorile u burdelj, samo pre godinu dana, bio je spreman na bilo kakvu niskost, a Demerel je pokazao pre mnogo

godina koliko je malo mario šta svet misli. Ako ga njegova ranija dela nisu izdala, samo jedan pogled, mislio je Osvald, bio je dovoljan da obavesti bilo kog, sem takvih geaka kao Edvard Jardli, da je on bezobziran gusar koji neće prezati, ako bude mogao da je uhvati u zamku, da odvede Venišu u strane zemlje, baš kao što je odveo svoju prvu ljubavnicu; a posle toga, kad se bude zasitio njene ljupkosti, da je napusti. Već ju je upola omađijao; što bi i oni koji su utešno govorili o njenom zdravom razumu sigurno morali da shvate da su samo videli njene oči kad ih ona podiže prema njemu. Tako je vesele oči imala, ali nikad se nisu tako nežno smejale kao sada. U jednom trenutku, uzbuđeni Osvald oseti da je postala sasvim druga osoba i seti se jedne priče, možda Obri-jeve, o statui koju je neka boginja, ili tako nešto, oživela. Ni govora da je Veniša ikad bila kao statua, ali ispod svoje živahnosti bila je hladna i razumna, nežna ali nikad zaslepljena ljubavlju, čak je Obrija, koga je vole-la, gledala sa zabavom, ne pružajući nikome išta sem prijateljstva. Ova umerenost dopadala se Edvardu Jardliju, koji je verovao da je to znak skromnosti i dobrog odgoja; dopadala se i Osvaldu, ali zbog nečeg sasvim drugog: ona je preobražavala najlepšu ledi u okrugu u princezu iz bajke, čiju ruku može zadobiti samo najhrabriji, najplemenitiji i najlepši od njenih mnogih prosaca. U svojim romantičnim trenucima Osvald je često zamišljao sebe u toj ulozi, kako raspaljuje njenu ljubav svojom duhovitošću i šarmom, ili je spašava (dok Edvard Jardli stoji po strani ne usuđujući se da svoj život izloži opasnosti) iz zapaljenih kuća, od konja u begu, ili surovih nasilnika. U tim snovima ona bi se odjednom strasno zaljubila u njega, Edvard bi se posramljen i poražen odšunjao, a svi, koji su se prethodno ponašali prema mladom g. Deniju kao prema učeniku, gledali su ga od tad sa strahom, govorili o njemu s poštovanjem i smatrali da je čast ugostiti ga na svojim zabavama. To su bili prijatni snovi, ali samo snovi. Nikad nije očekivao da će se obistiniti. Bilo je vrlo malo verovatnoće da će Veniša biti uhvaćena u kući koja plamti, a još manje da će tom prilikom on biti u blizini i spase je; bila je izvrstan jahač; a iznenadni dolazak surovog nasilnika u mirnu okolinu koja poštuje zakone i u snu je izgledalo neprirodno.

Pa ipak se baš to desilo, jer Demerel, mada nije odgovarao biću iz sna, bio je sigurno nasilnik. I umesto da traži zaštitu od odvratnog udvaranja, Veniša, obmanuta maskom koju je nosio, zaista ga je hrabrila. Kao u statuu, i u nju je udahnuo život budući zavodnik, ne boginja ili mladi herojski obožavalac.

Dok je posmatrao kako im se oči susreću i slušao taj lak, veseo razgovor i nazirao skoro neprimetnu bliskost među njima, Osvaldu se smučilo od mržnje prema Demerelu, nije mogao prihvatiti pokušaje da ga uvuku u razgovor, već je

samo odgovarao na takav način da je i sebi samom zvučao prostački i ubrzo se naglo oprostio od domaćice. Ova mržnja, daleko jača od one koju je osećao prema Edvardu Jardliju, ili od ljubomore s kojom je gledao svakog drugog suparnika, pojavila se jer je u Demerelu, iako nije priznavao, prepoznao romantični lik koji je on želeo da bude. Bio je to đavolski, bezbrižni otpadnik, koji je lutao svetom pun mračnih tajni u grudima, bezbrojnih bezimenih zločina u duši; a da Veniša nije postojala, Osvald bi sigurno podržavao njegov način odevanja, neusiljeno ponašanje i trudio bi se iz sve snage da stekne držanje nemarne sigurnosti. Takvim stvarima se divio ovaj mladić, koji se bunio protiv stega jednog učtivog doba, ali kad ih je našao u suparniku, gorko ih je mrzeo jer je znao da gubi igrajući gusara pred samim gusarom.

Da je ser Džon imao tu privilegiju da zna kakva su osećanja besnela u grudima sina, možda bi zažalio što se odlučio da ga ne šalje u Oksford ili Kembridž, ali poznavao je dobro Osvaldove zlovolje da bi davao ikakav značaj napadima natmurenosti koji su poticali od dečje ljubavi prema Veniši. Verovao je da će ova faza biti utoliko kraća ukoliko je žešća i nije obraćao pažnju, sem što mu je preporučivao da ne pravi budalu od sebe. Ledi Deni bi pokazala više saučešća da je imala vremena da ga proučava, ali Edvard Jardli, nezadovoljan što je i sam dobio male boginje, preneo ih je na Anu, najmlađe dete u Denijevoj porodici, koju je sreo u šetnji sa ostalom školskom decom istog dana kada je nešto docnije pao u krevet, Bio je toliko dobar, jahao je s njom da joj udovolji, jer je voleo decu i verovatno se tad dogodilo zlo. Ana ih je vrlo brzo prenela na sestru Lujzu i dadilju, a ledi Deni je očekivala svakog časa da vidi osip na Elizabeti, te nije imala oči za duhovne muke svog sina.

Kako nije imao nekog posebnog prijatelja u okolini, a prezirao društvo svojih sestara, Osvald nije znao šta da radi već je mislio o nesrećnoj posledici Demerelovog produženog boravka u Prajoriju; ubedio je sebe vrlo brzo da je pre Demerelovog dolaska na scenu bio na dobrom putu da zadobije Venišu. Setio se svake ranije pažnje i preuveličavao je, a povremene uvrede umanjio i, uporedivši ih sa sadašnjim stanjem, bio je ubeđen da ga je Demerel namerno istisnuo i dobar deo dana proveo smišljajući kako da je ponovo osvoji.

Nije našao zadovoljavajuće rešenje, ali je postao nesumnjiv svedok jedne epizode koja je dovela otrovnu mržnju do vrhunca. Pošto je dojahao u Anderšou pod nekim slabim izgovorom, prvo što je ugledao bilo je kako Obrijev konjušar vodi Demerelovog velikog sivog konja u štalu. Fingl mu je rekao, uz neprimetan, mrgodan smešak, da je njegovo gospodstvo stiglo pre par minuta i donelo neku

knjigu g. Obriju. Osvald ga nije udostojio odgovorom, izgledao je tako natušten, da se neprimetni smešak konjušara preobrazi u širok osmeh dok ga je gledao kako korača prema kući.

Kad je Ribi otvorio vrata Osvaldu, mislio je da je gđica Veniša u bašti; ali kad je Osvald preteći zapitao za lorda Demerela, mahnuo je glavom. Nije video njegovo gospodstvo tog dana. „O, zaista" na to če Osvald. „Ipak je njegov konj u konjušnici."

Ribi nije bio iznenađen, izgledao je malo zabrinut i odgovorio je posle male pauze da njegovo gospodstvo često došeta do kuće kroz baštu i uđe u biblioteku na vrata koja je ser Fransis otvorio. Ribi je dodao, dok je Osvald frktao od besa: „Njegovo gospodstvo često donosi knjige g. Ob-riju, gospodine, i ostaje podosta u razgovoru s njim - o studijama koliko sam razumeo."

Glas mu je zvučao zabrinuto, ali Osvald to nije čuo, ni shvatio da Ribi pokušava sebe da razuveri. Smatrao ga je lakovernom, starom budalom, te se okrenu na petama i reče da će potražiti gđicu Lenjon ako je u bašti, pošto je došao njoj u posetu, a ne g. Obriju. Otišao je kipteći od besa. Čak i Edvard Jardli, kome je godinama bilo dozvoljeno da posećuje Anderšou, nikad nije to uradio, već je ulazio na glavni ulaz, međutim, taj beskrupulozni stranac očigledno je dolazio slobodno kad god je hteo, bez ikakve ceremonije.

Nije bilo ni traga od Veniše ni u bašti ni u šikari i, baš kad je Osvald hteo da krene Demerelovim primerom - da ude u kuću kroz predsoblje, setio se voćnjaka.

Nije bila ni tamo, ali je Osvald čuo njen glas kako se buni smejući se, dolazio je iz starog ambara, u kome je nekad bila stoka, a poslednjih godina baštovanski alat i Obrijeva radionica, gde se s vremena na vreme zabavljao rezbarenjem. Nije bilo greške čiji je glas odgovorio i, kad ga je čuo, Osvald pade u takav grozničavi bes pun sumnji i, ne razmišljajući koliko je neprikladno takvo ponašanje, prišunja se ambaru, stade pored velikih duplih vrata da ga ne opaze i čuje šta se dešava.

Oprezno je provirio, nije otkrio Venišu, ali je video Demerela s leđa kako stoji u sredini podignute glave kao da je Veniša bila negde iznad njega.

Osvald, nenaviknut na ambare, bio je zbunjen, a u stvari se Veniša bila popela kraćim merdevinama na otvoren tavan da izbavi nakot gladnih mačića, čiji je roditelj izgleda našao prerani kraj i nije se pojavio na dužnost čitav dan i noć.

Demerel je jednostavno naišao dozivajući je, a ona ga odmah pozvala u pomoć. „Jer one merdevine nisu uopšte stabilne, a ja nisam rada da silazim s mačićima u ruci" objašnjavala je ona. „Jesu li oni u toj korpi? Kako su se, do vraga, popeli gore?"

„Ovde su rođeni. To je mačka iz kuhinje. Tu se uvek koti. Al ' ovog puta, bojim se, nešto joj se desilo, jadničići crkavaju od gladi. Ne mogu to podneti, mada ako ne budu mogli da jedu, moraće da ih udave." „Pa, ta sudbina je bolja od gladovanja" reče on. „Dodajte mi siročiće."

Klekla je na ivicu tavana i pružila korpu. Uhvatio je i stavio na pod i pogledao gore šeretski se smejući: „Da pridržim merdevine radosti moja draga!" „Ne, nikako" odsečno će Veniša. „Ali rekli ste da su nesigurne." „Jesu, ali kad sam mogla de se popnem, mogu i da siđem." „Uradite to" reče srdačno. „Uganuću vrat ako budem morao s vama da razgovaram na tom nivou. Ili da se i ja popnem?"

Gledala ga je nasmejanih očiju, ali je oštro rekla: „Ne, nećete se peti! Strašni stvore! Znate vrlo dobro da ne mogu da siđem niz merdevine dok stojite i gledate me." „Zar ne možete? O, to ćemo lako proveriti" odvrati on, ukloni merdevine i položi ih.

I taj vraški potez izmamio je protest koji je Osvald čuo. „Zloduše! Vratite ih i otiđite!" „Ne, ja" nasmeja se na nju. „Ali to je sasvim nekavaljerski." „Ne, ne, naprotiv. Merdevine su očigledno nesigurne."

Pokušala je da se uozbilji i nije uspela. „Znate li, dragi moj prijatelju, da pored toga što niste kavaljer, strahovito ste lažni?" „Ne, zar sam? Ah, kako je vaše lice zanosno viđeno iz ovog ugla?"

Još je klečala, oslonjena na ivicu ambara i gledala pravo u njega. „Naopačke? E, pa, tako nešto nije lepo reći. A sad, Demerele, hoćete li biti ljubazni i prestati da se ponašate kao grozni srednjoškolac? Vratite mi merdevine!" „Ne, dragi moj mučitelju, neću." „Zloćo! Mislite li vi da me držite ovde kao zarobljenika? Opominjem vas, onog momenta kad okrenete leđa, skočiću." „O, ne čekajte na to! Skočite sad! Uhvatiću vas!" „Hvala, radije bih da me ne uhvatite." „Šta, zar se plašite da ću vas pustiti da padnete? Mala kukavice! I vi ste Lenjonova od Anderšoua!" „Pih!" Veniša napravi grimasu, tad promeni položaj, skupi nabore na suknji oko članaka, spusti noge preko ruba tavana i skliznu u Demerelovo naručje.

On je uhvati držeći je čvrsto, ali kakva god da mu je bila namera, Osvald ju je osujetio, jer je u tom trenutku otkrio svoje prisustvo i krenuo besno proklinjući.

Cilj mu je bio da naredi Demerelu da pusti Venišu i, ako je potrebno, iščupa je iz njegovog zagrljaja, ali kako ju je Demerel, nimalo iznenađen, a još manje nespokojan, već spustio na zemlju i oslobodio, nije bilo potrebe da to uradi. U tom trenutku nije mogao da se seti šta da kaže, stajao je i besno gledao Demerela.

Na njegovu iznenadnu pojavu Veniša se bila trgla, ali nije pokazala više nelagodnosti od Demerela, samo je rekla: „O, to si ti Osvalde! Šteta što nisi došao minut ranije! Mogao si biti vitez spasilac gospi u nevolji. Da li veruješ, našavši me zauzetu milosrdnim delom, lord Demerel je izdajnički uklonio merdevine." Smejala se na Demerela. ,,U stvari, mnogo me podsećate na mog brata Konveja." ,,A gore ne možete reći ni o kome, izgleda." Njegov leni ali prodorni pogled zaustavi se na trenutak na Osvaldovom zajapurenom licu. Bilo je dosta zabave u očima, ali i ljubaznog razumevanja. „Odoh da potražim utehu kod Obrija."

Osvald koji je stajao u vratima oklevao je, ali nešto docnije nerado se sklonio u stranu i dozvolio mu da prođe.

Veniša se saže da uzme korpu. „Moram da odnesem ove nesrećne mačiće u kuću. Bar su im oči otvorene, možda će moći da se hrane." „Čekaj" izusti Osvald.

Ona ga upitno pogleda. „Zašto?" „Moram i hoću da razgovaram s tobom! Taj čovek..." „Ako misliš na Demerela, a verujem da misliš, volela bih da tako kažeš i ne zoveš ga 'taj čovek'. Ne priliči govoriti tako o čoveku koji je toliko stariji od tebe, a naročito jer nemaš razloga za to." „Nemam razloga" uzviknu Ijutito. „Kad ga ovde nalazim kako nasrće na tebe" „Gluposti!"

On se zacrvene. „Kako možeš tako govoriti? Kad sam video - i čuo" dodade mirno. „Ti ne razumeš. Ti..." „Da, ja razumem."

Buljio je u nju skoro zbunjeno. „Ti ništa ne znaš o ljudima njegovog kova!

Dozvolila si da te obmane svojim prokletim laskanjem i misliš ne želi ti zlo, ali kad bi znala kakav ga bije glas..." ,,E, pa znam bolje nego ti, verujem." „Tip je raspusnik! Ni jedna žena nije sigurna s njim!"

Ona se nehotice nasmeja. „Baš je strašno. Osvalde, prestani da lupaš. Ne možeš zamisliti koliko je to glupo."

„Ali istina je" ozbiljno će on. „Da, tačno, raspusnik je, ali veruj mi, nije potrebno da brineš o mojoj sigurnosti.

Pretpostavljam da ti to činiš u najboljoj nameri i bila bih ti vrlo zahvalna ako ništa više ne kažeš."

Posmatrao ju je besno i odvratio je: „Omađijana si."

Najčudniji smešak svetlucao je u njenim očima. „Jesam li? E, pa, ne mari! To je samo moja stvar, naposletku. Sad moram da odnesem ove mačiće u kuhinju i vidim šta se može uraditi za njih."

Odlučno joj prepreci put. „Ti ćeš me saslušati! Nadaš se da ćeš me zavarati, ali uzalud."

Gledala ga je odmereno neko vreme i tad sede na Obrijevu klupu, sklopi ruke u krilu i rezignirano reče: „Vrlo dobro, reci šta želiš, ako baš moraš."

To nije bilo ohrabrujuće, ali Osvald je goreo od želje da kaže mnogo štošta, zaista se nekoliko puta preslišavao, te nije bio nimalo bojažljiv. Mucajući, zagnjurio se u govor koji je počeo kao savet svetskog čoveka širokog iskustva jednoj naročito lakovernoj nevinoj devojci, ali ubrzo sve se to pretvori u paljbu protiv Demerela i u raspaljenu izjavu večite ljubavi prema Veniši. Trajalo je prilično dugo i Veniša nije pokušavala da ga zaustavi. Nije se smejala, jer bilo je očigledno da je njen mladi obožavahu: dospeo u opasno napeto stanje i verovao kako je daleko zaljubljeniji u uju nego što je mislila. Shvatila je iz jedno dve opaske da je bio ubeđen kako je ona bila na putu da mu uzvrati ljubav sve dok Demerel nije bacio čini na nju; i mada je znala da ga nikad nije ni najmanje ohrabrila, bila je ljuta na sebe što nije opazila da je jedan buntovan dečak, pun žudnje za romantikom i istaknutom naklonošću za dramom, bio u stanju da preuveličava čisto sestrinsku ljubaznost u nešto mnogo toplije. Zato ga je pustila da izgovori sve što ima na duši, nije ga prekidala, misleći da će se verovatno bolje osećati i malo postideti kad ih istrese, pošto je mnoštvo zapletenih i divljih osećanja trovalo grudi. Međutim, kad je stigao do ženidbe i počeo da je saleće ističući u zanosu fantazije o svadbenom putu, koji bi obuhvatio udaljene krajeve sveta i trajao, računajući od oka, tri godine, smatrala je da treba da se umeša, malo ga lupi po nosu i ohladi, kao što se iznenada i zagrejao. Čim je zastao i željno posmatrao kakav je utisak njegova rečitost ostavila na nju, ona se diže, uze korpu i reče: ,,E, pa, Osvalde, ako si završio sa svojim glupostima, čuj šta ja imam da kažem, a posle toga možeš da ideš kući. Bio si preterano drzak, ali te zato neću grditi jer vidim da si samog sebe obmanuo i poverovao da sam ti maltene obećana pre nego što je Demerel došao u Prajori. Kako možeš biti tako uobražen da pretpostaviš da bih mogla da imam tendre prema jednom dečaku ne

mnogo starijem od Obrija, ne mogu da shvatim! Želela bih da pokušaš i izlečiš se od opsena i naučiš da budeš malo razumniji. Čini mi se da si se toliko zaneo i sve ti to izgleda kao stvarnost, što te nagoni da govoriš najsmešnije stvari, veruj mi. Samo razmisli, na primer, šta bi se desilo da sam i ja tako šašava kao ti i pristanem da se udam za tebe. Ako trezveno razmisliš, pretpostavljaš li da bi ser Džon i ledi Deni imali šta da kažu na taj smešan brak?" „Ništa što oni kažu neće me odvratiti od cilja!" „Oho, neće, je li? Pobegli bismo na granicu, verujem, pošto nisi pu-noletan i venčali se oko vrbe! Stvarno sjajno za mene! Šta bi dalje uradili? Krenuli na taj tvoj izvanredan put, koji mi zvuči vrlo neudobno, jer bi brzo ostali bez prebijene pare. Ili si uspeo da se ubediš da će ser Džon biti tako ljubazan i staviti ti na raspolaganje priličnu svotu?" Zastala je i nije mogla da se ne nasmeje na iznenadnu promenu izraza. Zbunjen i ljut pogled uperio je na nju kao osujećeni srednjoškolac, izgledao je već prilično ohlađen. Ona krenu napred i reče: „Vidiš, sve je ludo! Nemojmo više o tome govoriti! Kad budeš u mojim godinama, nadam se, nećeš izigravati ljubav, zaljubićeš se u devojku koja u ovom trenutku radi ručni rad u učionici, a ako me se uopšte setiš, što vrlo verovatno nećeš, pitaćeš se kako si mogao da budeš tolika budala. Idi sad kući i ne trči više za mnom, molim te."

Koliko ju je pre toga obožavao, Osvald ju je sad mrzeo; nije bio sklon u svojim stalnim promenama raspoloženja da razmotri koje je pravo stanje njegovih osećanja, nije mogao u krajnjem uzbuđenju da napravi taj podvig. U toj zbrci besa, bola i poniženja, izazvanoj hladnim Venišinim ismevanjem, video je jasno samo jednu stvar - da ga je gledala kao srednjoškolca. I glasom koji se tresao od gneva rekao je: „Misliš da sam mlad za ljubav, je li? E, pa, grešiš!"

Kad je izgovorio ove gorke reči i pre nego što je imala vremena da shvati njegove namere, uhvati je i uspe, mada nevešto, da je obujmi oko pasa.

Veniša, više zabrinuta zbog nesrećnih mačića, koji su skoro ispali iz korpe u tom iznenadnom napadu, nego zbog sebe, oštro viknu: „Pazi, ti idiotski dečače, smesta me pusti!"

Ali Osvald, koji nikad ranije nije držao devojku u naručju, bio je zahvaćen novim i uzbudljivim čuvstvom, prigrli je još jače i poljubi prvo u oko, onda u obrvu i tad jagodice i pokuša tvrdoglavo da dođe do usana. Između tih nasrtaja reče zadihano u trijumfu: „Dete, je li? Pokazaću ti ja!" „Osvalde, stani! Kako se usuđuješ - o, hvala Bogu!"

Ako se Osvald čudio šta ju je navelo da nešto tako uzvikne neočekivano i prestane da se bori, nije ostao dugo u nedoumici. Jedna ga je ruka grubo zgrabila

za okovratnik, stegla kao klješta, a druga za sedište jahaćih pantalona, iščupala ga, okrenula i neodoljivo hitnula kroz vrata napolje gde se ispružio nauznak.

9 Pošto se tako resio Osvalda, Demerel upitno pogleda Venišu, „Šta ste, do vraga, radili i doveli dečaka u takvu groznicu?" ,,E, možete se čuditi" odgovori ljutita i prilično raščupana. „Pokušala sam da ga izlečim od te glupe ljubavi prema meni!" „Oho, to je bilo to?" na to će on zabavljen. Pogleda Osvalda koji je baš ustajao. „Pa, bolje da ostanete diskretno po strani, Iepa nevoljo, jer kako mi se čini vaš momak usijane glave tek što se nije ustremio na mene i srčano pokušao da me obori u travu." „O, ne, neće" na to će Veniša s ratnim sjajem u oku. „Ostavite to meni, Demerele!

U stvari, naređujem vam da to uradite!"

Ona projuri pored njega baš kad je Osvald, savladavši posledice po-lugušenja, pošao prema Demerelu stegnutih pesnica. Zatekavši Venišu na putu, morao je da se zadrži i pre nego što je mogao da je odgurne, jer je u svom šlepom besu baš to nameravao da uradi, ona izgovori reči koje su pale na njega kao hladan tuš: „Nameravaš li da započneš prostačku tuču da me razonodiš? Lepo te opominjem, Osvalde, ako budem morala da pretrpim još nešto zbog tvog nevaspitanog ponašanja, reći ću tvom ocu šta se desilo i sa kakvim si se nedostatkom lepog vaspitanja i pristojnosti ponašao! Vrlo ću nerado naneti takvo poniženje njemu ili uznemiriti tvoju majku, i ako ne želiš da se izviniš za svoju grubost, nateraćeš me da to učinim."

Sav crven u licu, promuca: ..Žao mi je - to nije bilo - nisam mislio..." „Vrlo dobro, ne moraš ništa više reći" prekide ga. „Neću o tome nikome govoriti, a neće, možeš biti siguran, ni lord Demerel. Najbolje sad idi kući."

Moramo priznati, uspeo je da proguta razne uvredljive odgovore koji su mu bili na vrhu jezika i čak da se ukočeno pokloni, mada ga je napor skoro ugušio. „Molim - molim vas primite moje skrušeno izvinjenje, verujte, neću vas više uznemiravati, gospo!" Tad upravi svoj kipteći pogled na Demerela i njegovo dostojanstvo pretrpe mali pad. „A što se vas tiče" reče besno, „ja ću" zastade mu dah i on završi običnim glasom: „Javiću se vašem gospodstvu!"

Onda se ponovo pokloni i udalji se. „Avaj, jadni Joriče" primeti Demerel. „Srce mi se malo steže." „Da, i meni", složi se Veniša i namršti se zabrinuto. „Osećam se krivom što ga nisam strogo izgrdila čim je počeo da trči za mnom. Da sam imala iole pojma da je ovo nešto dublje od napada dečje ljubavi, koja brzo izbledi, naravno uradila bih to." „Nije ništa dublje. Ako se ne varam, ja sam odgovoran za današnji ispad, ne vi.

Smešni mladi petlić želi da me ubije od trenutka kad me je ugledao." „O, bože, nadam se da neće napraviti neku glupost!" On se nasmeja. „Tu nema leka, ali ne misli svoj život da dokrajči! Ne budite tako zabrinuti! Koliko sam video, kladio bih se u veliku svotu da će, pre nego što stigne u Ebersli, njegove najgore muke proći, uveliko će uživati u prizoru mog beživotnog tela ispruženog na zemlji na rastojanju od dvadeset koraka. Ili čak u svom sopstvenom. Gospode, naravno u svom! To bi vam osiguralo doživotnu grizu savesti, moja surova lepotice, a meni mržnju svih. Bio bih primoran da pobegnem iz zemlje i to bih i zaslužio! Čak bi me se i moji sekundanti klonili, jer ako ne bih opalio pre nego što maramica padne, ili tako nešto podlo, budite sigurni da bih na bilo koji način postao ličnost za prezir, dok bi on zadobio njihovo sažaljenje i divljenje svojom neuzdrmanom mirnoćom i otmenim držanjem."

Morala je da se nasmeje, ali je ipak zabrinuto rekla: „Znam da je tako mislio kad je rekao da će vam se javiti, ali valjda neće uraditi nešto lako glupo? Jer, kad o tome razmisli... Ne, baš to neće uraditi! Ako vas izazove na dvoboj, morate li ga prihvatiti?" „Šta, prihvatiti izazov jednog šteneta koje još ni umnjake nije dobilo? Ne, smešni stvore! Nikako, ne smem!" „Hvala bogu" laknu joj. „Nije da ne zaslužuje dobru lekciju! Skoro sam ispustila ove nesrećne mačiće, kad me je tako odvratno stegao! Ništa mi nije mrskije od toga!" „Slažem se da mu je potrebna lekcija. Pretpostavljam, to mu je bio prvi pokušaj.

Trebalo je, naravno, da se reši životinjica" reče Demerel i uze korpu iz njenih ruku i spusti je na zemlju, „jer dok ste bili zaokupljeni njihovom sigurnošću, šta je mogao da očekuje do odbijanje? Jednom kad ih se otarasio trebalo je da vas uzme u naručje, ovako, a ne kao medved da vas skoro udavi grleći. Niti mi se dopada obasipanje poljubaca preko celog devojačkog lica. Ako ne može da je ubedi lukavstvom da pogleda nagore, onda treba to uraditi rukom ispod brade - ovako, draga moja radosti."

Nije se opirala, podigla je lice bez pritiska njegove ruke. Malo je po-rumenela, ali ga je voljno pogledala u oči bojažljivo se smešeći.

I on se smešio i, dok je gledao u nju, ona opazi kako mu osmeh iščezava i zamenjuje ga jedan prodorni ispitivački pogled. Još ju je držao, ali kao da se ukočio. Čula je kako je oštro udahnuo i sledećeg trenutka Obrijev glas kako ga doziva i tad nije više bila u njegovom naručju, udaljio se i odgovorio na poziv.

Pogledala ga je sa sumnjom, činilo joj se da ga nije Obrijev glas zadržao da je poljubi, već neka promena u njemu.

Obri se pojavio hramljući između drveća. ,,Šta to, do vraga, radite? Ribi mi je rekao da si pitao za mene." „Tačno, ali kako je mislio da si u biblioteci, a ja znao da nisi, napustio sam traganje. Hteo sam da ti dam Ridovu knjigu 'Intelektualne moći', ostavio sam je na tvom pisaćem stolu." „Dobro. Hvala. Bio sam u puškarnici, kao što je Ribi mogao da pogodi, da se malo potrudio i mislio. Uzgred budi rečeno, našao sam onaj pasus: bio je to Vergilije. ali u Georgici, ne u četvrtoj eklogi. Hajdemo kući, pokazaću ti." „Verujem ti na reč. Ne mogu sad da ostanem. Imam vrlo neprijatno osećanje da, ako se zadržim, mogu biti pozvan da udavim okot mačića, a ja više volim da tu dužnost ostavim tebi." „Jesi li zbog toga došla ovamo?" zapita sestru. „Da, sećam se, rekla si nešto o tome za doručkom, je li?" baci površan pogled na siročiće i dodade „Daj ih Finglu, on će ih udaviti." „Sramota! Zar nisi osećajan?" na to će Demerel. Pruži ruku Veniši. „Moram da idem. U pravu je; nikad ih nećete odgojiti." Zadržao je trenutak duže njenu ruku u svojoj i, kao podlegavši sili, podiže je i poljubi. Njihove oči se sretoše u letu i ona vide u njima odgovor na pitanje u svom srcu i sićušna sumnja, koja je pomutila njenu sreću, iščeze.

Finglu je palo u oči, međutim, dok je krišom posmatrao Demerela kada je za njega osedlao konja, da njegovo gospodstvo izgleda neobično namrgođeno. Obično je imao lepu reč i osmeh za svakoga ko ga usluzi, ali ovom prilikom izgleda nije imao šta da kaže sem jedno kratko hvala, kad je uzeo uzde u ruke i ubacio se u sedlo. Nije zaboravio da kao obično da napojnicu Finglu, ali bez osmeha: kao da je mislio o nečem drugom, ne baš prijatnom, sudeći po mrštenju, mislio je Fingl.

Demerel je jahao polako u Prajori, dobar deo puta pustio je uzde i dozvolio zelenku da ide. Bio je i dalje namršten, čak i više, i tek kad je Krstaš, uplašen iznenadnim letom fazana, zastao zabacujući glavu i frkteći, bio je izbačen iz svog

razmišljanja. Opomenuo je Krstaša, ali se i nagnuo da ga potapše po vratu, jer je znao da je njegova greška. „Stara budalo! Kao tvoj gospodar - koji je gori od budale.

Da li bi od mene mogla da napravi sveca, ili ja od nje grešnicu - ko je to, do vraga, napisao? Ne znaš, a ja sam zaboravio, u svakom slučaju nije važno. Prvo suviše je kasno, stari prijatelju, suviše je kasno! A drugo - bila je tačno moja namera i redak trenutak da se otkrije da iako bih mogao, ne bih hteo! Hajde!"

Krstaš pođe kasom sve dok se ne ukazaše, posle jedne okuke, glavne kapije Prajorija. Demerel vide usamljenog jahača kako vodi konja i izbaci „Prokleti dečak!"

Mladi g. Deni pogleda preko ramena, ohrabri se i zauze mesto nasred druma sa očiglednom namerom da raspravlja o pravu na put ako njegov plen pokuša da izbegne. Ratoborno je stegao vilice, ali je takođe izgledao kao da mu je vrlo neprijatno, što je, u stvari, i bilo. Žestina ga je izdala i stavila u lažni položaj iz koga nije video načina da se časno izvuče. Kad je napustio Anderšou u krajnjem besu, prepustio se neko vreme vrlo sličnim razmišljanjima koja je Demerel opisao Veniši; ali čak i takav bes ne može dugo da se održi u grozničavoj vrelini. Zahvaljujući Demerelovom otegnutom povratku u Prajori, bes se stišao i prešao u ljutinu pre nego što je sivi konj bio na vidiku, i pola sata pokušavao je da reši šta da radi, a da ni jednom nije dozvolio sebi da odluta u svet mašte. Od trenutka kad je shvatio da je poniženje koje je pretrpeo bilo direktan rezultat sopstvenog rđavog ponašanja stvar je bila i suviše ozbiljna za veličanstvene snove. Opazio je da je Demerel odigrao ulogu koju je zamišljao za sebe: bio je to nevaljalac koji spašava damu od heroja. Kad je to shvatio, toliko se užasnuo da nekoliko minuta nije mogao da vidi nikakvo drugo rešenje svojih nevolja do da smesta pobegne iz Jorkšira i budućnost provede u mraku, prvenstveno na drugom kraju sveta. Njegov sledeći i razumniji potez bio je da napusti plan da izazove Demerela na dvoboj; zaista je krenuo kući kad mu strašna misao pade na pamet -on je uputio sudbonosne reči Demerelu i, ako ih ne ispuni, Demcrel će ve-rovati da se bojao. Tako se ponovo vratio, jer ma šta Demerel rekao o njemu, resio je da to ne bude kako nije imao više hrabrosti od pevca na đubrištu. Mora ga izazvati, ali uprkos pokušaju Osvald nije mogao da vrati onu vatrenost. Jedna neprijatna sumnja nagrizala ga je: da bi ljudi, koji bolje poznaju pravila časti, osudili njegov postupak kao vrlo nepristojan; i kad je stao Demerelu na put, dao bi sve što je imao da je sto milja daleko.

Demerel zaustavi konja i odmeri svog neprijatelja podsmešljivo. „Samo još maska i par pištolja nedostaju da upotpune sliku" primeti on. „Čekam vas, milorde" reče Osvald škrgućući zubima. „Vidim."

„Mislim da vaše gospodstvo zna zašto! Rekoh - kazah da ću vam se javiti!" „Jeste, ali ste imali dovoljno vremena da razmislite. Pokušaj malo da budeš razuman i idi kući!" „Mislite li da vas se bojim?" Osvald je besno pitao. „Ne bojim se, milorde!" „Ne vidim razloga zašto bi. Moraš znati da nema ni najmanje mogućnosti da prihvatim izazov!"

Osvald porumene. „Ne znam ništa! Ako mislite da kažete da sam nedostojan vašeg mača, slobodan sam da izjavim, gospodine, da sam iz isto tako dobre porodice kao i vi." „Ne hvališi se. Koliko ti je godina?"

Osvald ga ljutito pogleda. Bilo je podrugljivog sjaja u očima koje su ga tako ravnodušno posmatrale da mu dođe iskonska želja da ga udari pesnicom među oči. „Moja starost nije važna!" brecnu se on. „Naprotiv, itekako je važna." „Možda ovde! Ne obazirem se na to, a i vi ne morate! Bio sam malo u svetu i posetio mesta gde..." zastade setivši se iznenada da govori čoveku koji je mnogo putovao. „Ako si posetio mesta gde ljudi mojih godina prihvataju izazove dečaka koji bi im mogli biti sinovi, mora da si zalutao u vrlo neobično društvo" primeti Demerel. „Bez obzira, smatraju da dobro gađam!" „Utera mi strah u kosti. Na osnovu čega misliš da me izazoveš?"

Ljutite oči mladića gledale su ga trenutak i onda skretoše. „Neću da ti iznudim odgovor." „Stanite" dreknu Osvald, kad Krstaš krenu napred. „Nećete me se ovako otresti!

Znam da nije trebalo - nisam nikad mislio - ne znam kako sam ali nije bilo potrebno da vi..." „Nastavi" hrabrio ga je Demerel, kad Osvald stade. „Nije bilo potrebe da izbavim gđicu Lenjon iz situacije u kojoj ona jasno nije uživala. Da li to misliš?" „Prokleti bili! Ne" Osvald je tražio reči da izrazi beznadežan haos misli, nijedna mu ne dođe, sem večiti uzvik mladeži „Vi ne razumete". „Možeš pripisati zapanjujuću uzdržanost moga raspoloženja činjenici da razumem", neočekivano je odgovorio. „Strpljenje, međutim, nije nikad bilo jedna od mojih malobrojnih vrlina, te što se pre rastanemo tim bolje. Mnogo te žalim, ali ne mogu ništa da pomognem da se iščupaš iz svojih muka. A još i to što nisi u stanju da otvoriš usta, a da ne počneš da se razmećeš, prilično umanjuje moje saosećanje, znaj!"

„Ne tražim vaše prokleto saosećanje" izbrecnu se Osvald nepodnošljivo uvređen. „Jednu stvar možete da uradite, milorde! Prestanite da zavaravate Venišu." Kad vide da Demerelove oči sevnuše, nastavi bezobzirno. „Ulazite u kuću kao da je vaša, laskajući joj na vaš zavodnički način, ulagujući joj se zato što je i suviše nevina da zna da je to komedija, a vi je vučete za nos! Govorite meni kao da sam ja raspusnik!

Možda sam i izgubio glavu, ali ja imam poštene namere prema njoj! I nemojte misliti da ja ne znam da je neučtivo reći ovo vama, znam, i baš me briga i, ako hoćete da se mačujete, možete - u stvari, nadam se da hoćete! - I ni briga me nije ako kažete ocu da sam bio drzak prema vama."

Demerel je bio ljut, ali ovaj iznenadni antiklimaks rastera ljutinu i on se nasmeja. „O, neću ići tako daleko! Da je ovde neko pojilo za konje pri ruci! - Ali ga nema, bar ste održali govor bez bombastih fraza. Ali ako ne želite da sledećih nekoliko dana jedete večeru stojeći, nemojte više da držite takve govore."

Osvaldu stade dah od besa „Samo sjašite i pokušaćemo to!" „Moj zaneseni mladiću, to znači biti više detinjasto hrabar nego muški mudar: uveren sam da si pun hrabrosti, ali isto tako sam uveren da bi za manje od dva minuta bio gotov. Ja nisam početnik, znaj! Biću sasvim kratak, a verujem i vrlo jasan! Imao sam strpljenja zato što nisam zaboravio muke prve ljubavi, ili kakva sam budala ispao u tvojim godinama; savršeno razumem i tvoju želju da me ubiješ.

Ali kad imaš toliko drskosti da mi kažeš da pokušavam da zavedem gđicu Lenjon, znaj da si otišao predaleko i to neću da trpim. Samo njen brat ima prava da pita za moje namere. Ako bude hteo, ja ću mu odgovoriti, ali jedini odgovor tebi je u peti moje čizme!"

Njen brat nije ovde! Da je ovde, bilo bi drukčije!" Šta, do vraga - o, ti govoriš o njenom starijem bratu? Ja nisam..."

Obri?" uzviknu Osvald ne verujući. „Taj kržljavi mladi majmun? Šta može on čak i da pokuša! Šta on zna o bilo čemu sem o plesnivim klasicima? Ako bi uopšte i mislio o tome, ne bi imao pojma kakvu igru igrate."

Demerel uze svoje uzde i reče suvo: „Nemoj ga prezirati! Ti nemaš pojma!" „Znam da ne mislite na brak!"

Demerel ga pogleda na trenutak čudnim uznemirujućim osmehom u očima „Da li?" „Da, tako mi boga, znam!" Kako je Krstaš krenuo napred, Osvald povuče svog konja i polazeći za Demerelom, iznenada užasnut, promuca: „Brak? Vi i Veniša!

Ona ne bi htela - ona ne bi mogla!"

U glasu se neosporno osećao preokret, ali jedini odgovor koji je izvukao iz Demerel bio je smeh, dok je okretao Krstaša da prođe kroz kapiju Prajorija i gaJopirao dugom avenijom obraslom u korov.

Da je Demerel otvoreno izjavio da ima nečasne namere, Osvald bi bio manje zapanjen.

Postao je plerJ sumnje i neverice, a jedini otvoren put bio je da krotko odjaše kući u Eibersli. Bilo je to dosadno dugo jahanje, a u glavi samo misli pune poniženja, čak i činjenica da su njegove poslednje reči ranile Demerela u srce nije mogla da mu podigne raspoloženje, obuzela ga je takva beznadežnost.

Marston pokupi Demerelov odbačen kaput i pantalone i pogleda ga zamišljeno, ali nije - rekao ništa ni tada, a ni mnogo docnije kada je zatekao Imbera sa mučeničkim izrazom lica kako sipa rakiju u bocu. „Propast!" reče on. „Znao sam da neće dugo trajati i da će opet po starom.

Završio je Diabolino, šta više, ako mu ne prija ono što je uvek bilo dobro za pokojnog gospodara, ne vredi da me grdi. Rekao sam mu neki dan kako je bilo."

Imber dunu kroz nos, ali ne prigovori. Bio je star, bolele su ga noge. Uvek je prihvatao Marstonove usluge, mada je loše mislio o njemu zato što vrši dužnosti koje nisu bile u njegovoj nadležnosti. Neke od njih, sasvim služiteljske: nije pravio pitanje kad je trebalo doneti panjeve za vatru ili ih čak testerisati; a znao je da skida sedlo s gospodarevog konja i timari ga kad Nid nije tu. Ne biste mogli uhvatiti ličnog slugu pokojnog gospodara u takvom poniženju, mislio je Imber, i upoređivao ga, na njegovu štetu, sa najkorektnijim džentlmenima džentlmena. Kakav gospodar, takav sluga. Pokojni gospodar bio je krut, znao je šta priliči njegovom dostojanstvu i znao je da se drži na propisnoj razdaljini. Nikad se niko nije usudio da bude malo slobodniji s njim, niti je ikada govorio sa svojim slugama prisno kao sadašnji lord. A ovo što je došao u Prajori bez upozorenja, i to samo u pratnji ličnog sluge i konjušara, i produžio boravak u kući čija je dobra polovina bila zatvorena, bez ijednog lakeja radi ugleda, čovek se ohladi i na pomisao da se tako nešto desilo za vreme pokojnog gospodara. A sve zato što je živeo u stranim zemljama, među ljudima koji jedva da su bolji od divljaka. Baš je to sadašnji gospodar i rekao kad se usudio da mu spomene da njegovi odnosi sa Marstonom ne odgovaraju džentlmenu na njegovom položaju. „Marston i ja smo stari prijatelji!" rekao je. „Bili smo zajedno vrlo često u škripcu da bi obraćali pažnju na formalnosti." Nije ni čudo što Marston smatra da je iznad svog društva, suviše je ohol da bi se upustio da malo ogovara njegovo gospodstvo. Ljubazan je na svoj tih način, ali je ćutao kao grob i imao je jedan trik da se pravi da ne čuje kad nije hteo da odgovori. Ako ga tako nerazumno

voli, zašto ga ne brani, umesto što se ukipio, ljutio se Imber i gledao ga kako uzima poslužavnik i odlazi popločanim hodnikom koji je vodio u glavni hol.

Demerel se nije pridržavao gradskog reda u Prajoriju; dozvolio je Imberu da servira večeru u šest časova, od kako je Obri došao napustio je dotadašnju naviku da se zadržava u trpezariji uz čašu portoa, već ju je nosio u Obrijevu sobu, dok je Obri bio vezan za krevet, a docnije bi je obično popio u biblioteci. Međutim, večeras nije pokazivao nikakvo raspoloženje da napusti sto, sedeo je zavaljen u velikoj izrezbarenoj stolici kao da je nameravao da tu ostane celu noć.

Marston ga je odmerio pre nego što je izašao iz senke dovratka u svetlost svece na stolu. Gledao je ukočeno ispred sebe, izgubljen u mislima, malo zamagljenih ženica. Nije davao znaka da je primetio ulazak Marstona, ali jedan pogled bio je dovoljan Marstonu da se uveri da je Imber ipak preterao. Možda je malo više popio, ali nije bio pijan; nešto malo, ali nikako mrtav pijan. U vrlo retkim prilikama bi podlegao, bio je od onih koji su mogli druge da obore pod sto, kako se kaže.

Marston spusti bocu i priđe kaminu, stavi još jedan panj na potamne-lu žeravicu. Lepo vreme je i dalje trajalo, ali kad bi zašlo sunce uvlačila se hladnoća i bilo je vrlo prijatno sa navučenim zavesama na prozorima i vatrom koja je gorela u kaminu.

Marston skupi pepeo na gomilu i diže se s kolena. Jedna sveca poče da treperi i on je useknu. Demerel podiže oči. „O, to si ti! Šta se desilo Imberu? Je l' pao niz stepenice u podrumu?"

Marstonovo beživotno lice se razvuče u blagi osmeh. „Ne, milorde." „Da F ti je rekao da sam gotov?" zapita Demerel i otvori flašu da naspe rakiju u čašu. „Navukao je mučenički izraz, dovoljno da čovek dobije napad depresije." „Star je, milorde" i Marston useknu i drugu svecu. „Ako imate name-ru da ostanete ovde, trebalo bi uzeti više posluge."

Govorio je bezizrazno kao i obično, ali Demerel podiže oči s čaše koju je držao obema šakama. „Verujem da se nećemo vraćati ovamo posle Drugog jesenjeg skupa" nastavi Marston i dalje usredsređen na svece. „Sad sam se setio, milorde, da bi bilo dobro da obavestim Hemberija kad mislite da dođete u lovačku kuću i da li ćete dovesti društvo." „Nisam o tome mislio." „Ne. milorde. Pored ovako toplog vremena čovek i ne shvata da ćemo uskoro ući u novembar" složi se Marston. ,,A jesenji skup, mislim..."

„Ne idem u Njumarket." Demerel otpi rakiju i nešto docnije se na-smeja: „Ne prevari me, znaj. Misliš da treba da odem, je li tako?" „Pretpostavljao sam da ste hteli, gospodine - kad vaš konj trči." „Dva sam konja prijavio, ali nema nade ni za jednog." Demerel opet otpi i isprazni čašu. Usta mu se skupiše, pre bi to bilo cerenje, a ne osmeh. „Ima li još kakvih planova?" pitao je. „Njumarket - Lesteršir - tad šta?" Marston ga pogleda i ne reče ništa. „Hoćemo li u Bruk strit ili ćemo krenuti do nekog mesta koje nismo videli? Možemo se dosađivati i ovako i onako." „Ne, koliko poznajem vaše gospodstvo", odgovori Marston s iskrom veselja. „Sećam se da, gde god smo upadali u neku nezgodu, ja nisam imao vremena da se dosađujem. Ako nisam očekivao brodolom, onda sam molio boga da uspemo da ubedimo gomilu neznabožaca ubilačkih namera da smo prijateljski raspoloženi, ili se pitao koliko će vremena proći pre nego što me ušiju u vreću i bace u Bosfor!" „Tamo zamalo što nisam nastradao", reče Demerel i nasmeja se kad se seti. „Uvukao sam te u more nevolja u svoje vreme - ala čovek stari, Marstone." „Da, milorde, ali ne toliko da me nećete uvući u još mnoge, verujem." „Ili sebe? Misliš li da sam sad u jednoj, zar ne? Možda si u pravu: proklet da sam ako znam!" Ispruži ruku za flašom i proli rakiju po stolu. „O, zaboga! Obrisi, jer će Imber biti siguran da sam pijan. Nisam, samo sam nepažljiv." Naslonio se ponovo i nekoliko minuta razmišljao u tišini, dok je Marston pažljivo sređivao posuđe na kredencu i tako našao izgovor da se zadrži. Krajičkom oka uspeo je da posmatra Demerela, nije mu se dopao izraz lica i malo ga je zbunjivao. Ozbiljno je primio ovu stvar, a to nije ličilo na njega, bio je lak u ljubavi, ulazio je površno u razne avanture predviđajući kraj na početku svake, i nije pravio nikakvu razliku u izboru.

Bio je divan zaštitnik i zadovoljavao sve želje svojih ljubavnica; ali niko ko je video nehajnost na rastanku ili cinično prihvatanje laži nije mogao da sumnja da je potcenjivao žene. Ovo je Marstonu bila gorka melan-holija, uznemiravala ga je.

Demerel je ponovo podigao čašu i zamišljeno pijuckao. „Kralj Vavilona ili crnac?

Koji, Marstone? Koji?" „Ne mogu vam reći koji, gospodine, pošto nisam blizak sa kraljem Vavilona." „Zar nisi? Stajao je na raskršću puteva, ali kojim putem je pošao ili šta ga je zadesilo. Nemam pojma. Gđa Pridi nam je potrebna da nas izvede na pravi put. Ne mislim da ima nade za moj slučaj, niti da ima i najmanje nade da bi godine koje je crv izeo mogle da se povrate. Ona bi me obeshrabrila svojim jezgrovitim izrekama o paklu i vihorima ili me podse-tila da kako čovek seje tako će i žnjeti. Da li bi ti žnjeo žetvu moje setve, Marstone? Proklet da sam ako bi!" Ispi, spusti i odgurnu

čašu. „Do vraga s čašom! Opijam se! Daću ti bolju izreku nego što ćeš je dobiti od gđe Pridi. Shvati da je samo sadašnji čas čovekov - nemoj me više pitati kad ću da napustim Jorkšir! Ne mogu ti reći. Namera mi je da ostanem dok ser Konvej Lenjon ne dođe kući, ali ko zna? Mogu da prestanem da volim isto tako lako kao što sam zavoleo; to te ne bi iznenadilo, je li?" „Ne znam, gospodine." „Bolje se moli da mogu to da uradim! Čak i kad bih sredio svoju kuću - koliko sam dužan? Da li i tebi dugujem, Marstone?" „Ništa što vredi pomenuti, milorde - od kako je Ameritus pobedio u Notingemu."

Demerel prsnu u smeh i ustade. „Lud si što ostaješ sa mnom, znaj. Šta te tera?

Navika?" „Ne baš" odgovori sa jednim od retkih osmeha. „Služiti vas, milorde, ima svojih mana ali i preimućstava." „Proklet da sam ako znam koja su", otvoreno će Demerel. „Sem ako (o što neredovno dobijaš platu i upadaš u neprilike ne svojom krivicom ne smatraš preimućstvima?" „Ne" reče Marston uputivši se vratima i otvarajući ih. „Pre ili posle vi mi platite i ako me uvalite u nezgode, ne zaboravljate da me izbavite - jedno dvaput pod priličnim rizikom po vas. Vrlo je prijatna vatra u biblioteci, milorde, i Nid je doneo londonske novine iz Jorka pre jednog sata."

10 Vest da je njen sin na krv i na nož posvađan sa Demerelom i da je Veniša preko glave zaljubljena u njega, došla je do ledi Deni iz treće ruke, iz usta najstarije kćeri.

Klara je bila vrlo razumna devojka, nimalo podložna preuveličavanju kao njen otac, ali čak ni njen umereni opis onoga što je Osvald poverio Emiliji, a Emilija ponovila njoj, nije mogao da je do krajnjih granica ne uznemiri.

Osvald je nameravao da ćuti kao zaliven o svim događajima koji su poljuljali njegovu veru u žene i preobrazili ga jednim udarcem od vatrenog ljubavnika u neizlečivog ženomrsca; a da su njegovi roditelji ili čak starije sestre bile dovoljno osetljive i da su mogle opaziti da je tog jutra odjahao od kuće kao bezbrižni mladić, a vratio se ogorčeni cinik, on bi odbio da odgovori na njihova zabrinuta pitanja i sračunato ih zavaravao ubedivši ih da je prošao kroz jedno iskustvo gde mu je srce otvrdnulo. Na žalost, osećajnost ove četvorke bila je tako tupa da nisu primetili ništa neobično u iscrpljenom izgledu i jednosložnim odgovorima, već su za vreme

večere veselo razgovarali o najobičnijim stvarima, zbog čega je morao da se zapita kako se desilo da se rodio u takvoj bezosećajnoj porodici. Odbijanje da proba ijedno jelo izazvalo je komentare majke, ali kako je ona pripisivala gubitak apetita pretovarenom stomaku od ušećerenih šljiva, mogao je samo da žali što je uopšte njegovo uzdržavanje.

Tek sledećeg dana na slučajnu primedbu Emilijinu, nije mogao da se uzdrži.

Netaktična kao svaka petnaestogodišnja devojka, čudila se što ne odjaši u posetu Veniši, a on se gorko nasmejao i rekao da nikad više neće preći prag u Anderšou.

Opomenuo je da ne postavlja nikakva pitanja, na šta ga je ona molila da joj ispriča šta se desilo.

Nije hteo sve da joj kaže, ali od cele porodice bila mu je najbliža po duhu puna saosećanja, i ubrzo joj je poverio nešto od svojih nevolja u nizu kratkih primedbi koje su se, iako nisu pružale vrlo detaljnu sliku događaja prethodnog dana, dopale njenom romantičnom srcu. Gutala je svaku reč, a praznine ispunila maštom, isto tako dramatično kao što je bila i njegova, i završila tako što je ispričala Klari u najvećoj tajnosti. „Ali mada je, verujem, sve to bombastično, osećala sam se primorana da ti kažem, bilo bi pogrešno ne reći" rekla je Klara. „Tačno", uzviknula je ledi Deni potpuno uplašena. „Izazivao lorda De-merela na dvoboj? Blagi Bože! Mora da je poremetio pameću! Ništa slično nisam čula, a drhtim od pomisli šta će tvoj otac reći! Oh, ne može biti tačno! Kladim se da je to neko Emilijino fantaziranje!" „Mislim da nije sasvim tako, mama" reče savesna Klara. „Bojim se da se Osvald sigurno posvađao sa lordom Demerelom, mada je druga stvar da li ga je pozvao na dvoboj. Znaš kako i on i Emilija preuveličavaju. Mislila bih da je nemoguće, ali ako lord Demerel progoni Venišu udvaranjem, onda može biti. Zbog toga sam smatrala da mi je dužnost da ti kažem, jer je Osvald zaista u jednom od svojih neobičnih raspoloženja i kad se to desi, ne može se imati pouzdanja da će se ponašati razumno. Ako je bio toliko nesmotren i prisilio lorda Demerela na svađu..." „Ne govori o tome!" molila je ledi Deni, stresajući se. „Ah, avaj, avaj, zašto je taj mrski čovek došao ovamo? I napravio takvu pometnju! Progoni Venišu - jesi li rekla da svakodnevno odlazi u Anderšou?" „Pa, mama, tako je Osvald rekao Emiliji, ali nisam dala veliku važnost tome, jer je isto tako rekao da je Veniša potpuno poludela i da hrabri lorda Demerela da se ponaša krajnje neprilično, a to mora da je glupost, zar ne?"

Ledi Deni, nimalo razuverena, poblede i izusti: „Mogla sam pretpostaviti šta će se desiti! I baš sad je Edvard Jardli našao da se razboli od boginja! Ne mislim da bi bio od neke koristi, ali mogao je sprečiti Demerela da često dolazi, umesto što pušta svoju majku da šalje po g. Hantspila svaki put kad ona uobrazi da mu je ubrzan puls i pravi toliku buku kao da ima velike boginje!" „O, mama" bunila se Klara ožalošćena njenom strogošću. „Znaš da nam je g.

Hantspil rekao da je Edvardov otac bolovao od sušice, te nije nikakvo čudo što je gđa Jardli zabrinuta. A rekao je da je kod Edvarda mnogo ozbiljnije nego kod mojih sestara." „Ono što je g. Hantspil rekao" odvari ledi Deni nemilosrdno „bilo je da su ljudi kao Edvard Jardli, koji imaju izvanredno zdravlje i jedva znaju šta znači ne osećati se dobro, najgori pacijenti, jer uobražavaju da su na pragu smrti ako ih samo malo zaboli stomak! Ne govori mi o Edvardu! Moram smesta da razgovaram s tvojim ocem, jer ma kako da je ljut, Osvald je njegov sin i njegova je dužnost da nešto uradi u vezi sa ovom strahotom."

Ali ser Džon, kad mu je priča prvi put prenesena, nije bio sklon da joj prida neku važnost i nije pokazao ni traga besa, samo je rekao da nema više strpljenja za Osvaldove detinjarije. Tek kad je Klaru ispitao, pomislio je da ima više istine u priči nego što je pretpostavljao. Čak i tad je izgledao više uznemiren nego potresen, ali kad je razmislio, rekao je da ako Osvald nema dovoljno razuma, nego pravi budalu od sebe zbog Veniše, jedina stvar koja ostaje jeste spakovati ga i poslati u drugi kraj dok se ne opameti. „Najbolje bi bilo da ode kod tvog brata Džordža. Tamo če misliti o nečem drugom a ne na svoju ludost!" „Kod Džordža? Ali..." „Ne želim da rizikujem da ovde napravi neki pakleni džumbus. Ne znam koliko mogu verovati priči, ali ako je ljubomoran kao što Klara misli, ne zna se šta može da uradi, a tebi kažem, draga moja, neću dozvoliti da ovo mlado štene uznemirava Demerela ili kog drugog!" „Ne, ne. Samo pomisli kako bi strašno bilo da prisili tog čoveka na svađu!" ,,E, neće to uraditi, možeš biti mirna. Ako je zaista pokušao juče, iskreno se nadam da ga je Demerel mlatnuo po glavi za taj bezobrazluk! Jedino ja ostalo da ga pošaljemo tvom bratu." „Da, ali možda im nije zgodno da dođe u Krosli sad u sezoni. I Džordž i Elinor su svakako dobroćudni, ali se bojim da će imati punu kuću gostiju, jer je uvek tako kad počne lov."

„Nije potrebno da se brineš zbog toga. Nisam ti ništa rekao pre neki dan, jer baš ne volim da šaljem Osvalda u taj mondenski krug, ali dobio sam pismo od Džordža prošle nedelje, gde kaže da bi voleo da ih on poseti, ako bih bio voljan da ga pustim. Pa, baš i ne bih bio, ali radije ću ga poslati tamo nego držati ovde. Nadam se da će biti razuman." „Džordž će se već postarati", uvereno će ledi Deni. „Sigurna sam, ser Džone, baš k'o poručeno za Osvalda, a ništa nije bolje nego biti sa rođacima. Samo kako ga privoleti da ide?" „Privoleti? Privoleti ga da prihvati poziv da boravi u srcu Kocmora? U kući, gde zna da će se naći u mondenskom krugu? Ne, ne, draga moja, neće biti potrebno!"

Nije bila ubeđena, ali ser Džon je bio u pravu. Kad je poziv prenesen Osvaldu, rezultat je bio skoro smešan, iznenada ga je potpuno preobrazio od mrzovoljnog mučenika u oduševljenog dečka koji u zadovoljstvu, blaženom iščekivanju i s nešto malo treme nije imao više mesta za manje važne stvari, kao što je bilo Venišino neverstvo, Demerelovo nevaljalstvo ili sopstveno slomljeno srce. Ošamućen sjajem uživanja koje mu se nudi, u prvi mah nije bio u stanju išta da kaže, već promuca: ,,D-da l' b-bih v-voleo d-da i-idem u Krosli? S-s-svakako bih!" Zatim je sve vreme večere sedeo kao u transu, docnije je bio u tako vedrom raspoloženju da čak nije zamerio ocu kad ga je opomenuo da mora pristojno da se ponaša, ako mu dozvole da ide u Krosli. „Da, da, naravno da hoću" obećao je ser Džonu. Proveo je srećno veče raspravljajući s njim važne stvari kao koliku napojnicu da da u Krosliju, kako je najbolje da odvede lovačke pse, da li se očekuje od njega da nosi dokolenice uveče. Ser Džon ga razuveri, ali ugrabi priliku da mu zabrani nošenje šarenih, labavo vezanih marama umesto jednostavnih kravata. Mada to nije bilo potrebno jer ovo zamamno iščekivanje da uđe u mondenske krugove oteralo je iz Osvaldovog mozga svaku želju za živopisnim odevanjem, a ser Džon je morao da zabrani kupovinu jahaćih čizama s belim gornjim delom. Osvald je bio razočaran, ali lako neuobičajeno poslušan da ga je ser Džon hrabro posavetovao da se skromno ponaša kao novajlija, ako želi da zadobije pohvalu okorelih spor-iista koji su bili u samom vrhu u svetu haut ton-a. Pre ove malo hladnije pridike, rekao je da se ne bi ni trenutka razmišljao da mu dozvoli da ide u Krosli, jer je bio zadovoljan što ne mora da crveni zbog veštine jahanja svog sina, te je Osvald mogao da proguta sve mirno. Mesecima ser Džon nije bio u takvoj ljubavi sa svojim jedincem, kako je docnije obavestio ledi Deni, i dodao, dok je gasio svecu kraj uzglavlja, da ako se dečak bude lepo ponašao u Krosliju, ujak i ujna će sigurno biti zadovoljni njime.

Pošto se oslobodila svoje najteže brige, ledi Deni je mogla da razmišlja o drugoj nevolji. Kako je ser Džon sasvim jasno odbio predlog da nagovesti Demerelu da se udalji iz Anderšoua, odlučila je, uprkos poslu oko bolesne dece, da se odveze do Anderšoua i lično vidi ima li istine u Osvaldovom tvrđenju i, ako je potrebno, preduzme korake koji bi prekinuli tu vrlo opasnu situaciju. Kakve korake bi ona mogla da preduzme, nije znala, niti je ozbiljno razmišljala, jer što je više mislila o tome, sve se više nadala da će ova zastrašujuća priča biti samo plod Osvaldove grozničave mašte.

Ali kad je sledećeg dana stigla u Anderšou, videla je na prvi pogled da njenom optimizmu nema osnove. Veniša je zračila, bila je ljupkija nego ikad pre, u očima joj je blistala sreća, a obrazi ponovo procvetali.

Pozdravila je svoju nežnu prijateljicu kao i uvek s ljubavlju i izrazila veliko zadovoljstvo što ju je posetila, ali ledi Deni nije bila obmanuta: živela je u svom sopstvenom tihom svetu i mada se raspitivala za bolesnike u Ebersliju, slušala sa saučešćem o razvoju bolesti, smejala se opisu svakodnevnog strahovanja gde Jardli i izgledala kao da se iskreno zanima za ove i razne druge teme razgovora, njena učtivost je samo bila na površini. Ledi Deni je pokušavala, dok je održavala prijatan tok razgovora, da pronađe način da počne o pravom cilju svoje posete, a da ga ne otkrije suviše upadljivo i našla se u retkoj situaciji da nije znala kako. Resila je da će najprirodniji pristup biti kroz razgovor o Obrijevoj nesreći i mada je stigla dotle da kaže kako je Veniša bila u nezgodnoj situaciji kada ovaj gambit, koji je mnogo obećavao, propade. Veniša se vragolasto nasmeši na nju i odgovori: „Draga gospođo, to zvuči kao Edvard! Oprostite, moram da se nasmejem! Ni najmanje nije bila nezgodna."

Ledi Deni dade sve od sebe. „Draga moja, milo mi je što to čujem, ali mislim da ne razumeš da je situacija bila izvanredno delikatna." „Ne", složi se Veniša uznemireno. „Mogu da razumem, naravno, da je moglo biti neugodno, mada sam u početku bila toliko zabrinuta zbog Obrija da nisam mislila o tome, a docnije bilo bi smešno misliti. Prajori mi je izgledao kao rođena kuća, a Demerel - oh, prijatelj koga sam znala celog života! Mislim da ni Obri ni ja nismo proveli srećnijih deset dana. Čak je i dadilji, verujem, bilo potajno žao što napušta Prajori!"

Iznenađena neočekivanom otvorenošću ovog odgovora, ledi Deni nije mogla baš ništa da kaže. Pre nego što se sabrala, Veniša ju je zabavljala živo opisujući dadiljino ponašanje u Prajoriju. Nada da će naći priliku da ispuni svoju misiju čvrsto je izmicala i sasvim iščeze kad joj Veniša ispriča koliko je Demerel bio dobar

prema Obriju i koliko je Obri dobio od tog prijateljstva. Nije bila budala, videla je jasno da, ako spomene Veniši da Demerel koristi Obrija kao sredstvo, ne bi postigla ništa korisno sem što bi je udaljila. Njenog raspoloženja nestade; ozbiljno se uplašila jer je osećala da je Veniša van njenog domašaja, a tako zaslepljena da nije mogla da se osloni na njen miran zdrav razum, koji joj je ranije bio svojstven.

Najednom se vrata otvoriše i Obri pogleda u sobu i reče: „Veniša, idem u Jork sa Džasperom. Imaš li..." zastade videći ledi Deni i hramajući pređe sobu da se s njom rukuje. „Izvinite, gospođo. Kako ste?"

Ona vide Demerela na pragu i dok je pitala Obrija da li se sasvim oporavio od posledica pada, uspe da osmotri i njega i Venišu. Da je ijedno od njih pokazalo bar trunku nelagodnosti, bila bi manje uzbuđena. Ni jedno nije; da je i nedostajalo nešto da je ubedi da Osvald nije preterivao kad je rekao da Demerel svakodnevno posećuje Anderšou, bilo bi potvrđeno odsustvom svake ceremonije koju je Veniša pokazala. Umesto da se digne i rukuje, kao što bi trebalo da domaćica uradi, ona je samo okrenula glavu i nasmešila mu se. Ledi Deni videvši taj osmeh brzo pogleda Demerela i opazi da joj osmehom odgovara. Mogli su se i poljubiti, mislila je, iznenada svesna opasnosti u koju dotle nije sumnjala. „Nije potrebno da vas predstavim ledi Deni, zar ne?" „Ne, imao sam tu čast" odgovori Demerel i priđe da se rukuje s njom, io je ledi Deni osećala kao smelu drskost ..Kako ste?"

Odgovorila je učtivo zato što je bila lepo vaspitana žena, ali dlan ju je svrbeo, želela je da pljesne to lice oštrih crta, koje joj se hladno smešilo. Činilo joj se da je otkrila podsmeh u njegovim očima, kao da je sasvim svestan da ona ne odobrava već je izaziva da pokuša, ako može, i stavi se između njega i Veniše, s naporom je odgovorila na njegovo pitanje o njenom mužu. „Želiš li da ti nešto donesem iz Jorka?" pitao je Obri sestru. „Došao sam da te to pitam." „Jesi li, mili? Vrlo sam ti zahvalna. Mnogo sam dirnuta što ti je takva ideja pala na pamet."

Nasmejao se nimalo postiđen. „I nije." „Kakav si neprijatan mangup. Mogao si bar da se praviš." primeti Demerel. „Zašto bih, kad me ona zna" reče Obri preko ramena dok se opraštao od ledi Deni. „Zbogom, gospođo, da li mislite da je neučtivo što odlazim? Ne, jer ste došli da vidite Venišu, znam. Sad ću ja, za minut, Džaspere, ne mogu da idem u Jork u ovim patikama, mogu li?"

„Ne, u mom društvu, nikako" reče Demerel. Pogledao je Venišu dok je Obri zatvarao vrata za sobom i opet je ledi Deni ugledala osmeh koji su izmenjali. Bio je tako tanan, skoro neprimetan; jedva nešto blaži izraz, nežnost u očima. Osetila je da je to nehotice i znala da je stvar mnogo ozbiljnija nego što je sanjala da može biti, jer Demerel, kakve god da su mu namere, nije se zabavljao beznadežnim flertom: bilo je isto tako ozbiljno kod njega kao kod Veniše. Govorio je samo o Obriju, ali tako da je otkrivao koliko su bliski. „Neću mu dozvoliti da satima zuri u knjigu" reče. „Vožnja mu neće smetati." „Ne, naprotiv. Kakav vas je anđeo čuvar naveo? Ne bih mogla da ga izmamim iz biblioteke! Skoro je bila ponoć kad sam ga sinoć čula da ide u krevet, a kad sam se jutros usudila da prigovorim, obavestio me je da je izgubio mnogo vremena posle nesrećnog slučaja i da se mora ozbiljno latiti studiranja! Mislila sam da je to i radio!" „O, ne" Demerel će ironično. „Dok je bio u mojoj kući, bavio se lakom lektirom kao što je Berkli i Hjum - sa izletima u dela Dugalda Stjuarta. Čisto osveženje!"

Pogledao je na časovnik na zidu. „Ako treba da ga vratim do ručka, bolje da vidim šta radi. Hoćete li da se kladite da ću ga zateći s čizmom na jednoj nozi, patikom na drugoj, a nosem u leksikonu, jer se iznenada setio da je skoro pronašao poreklo neke nejasne reci, kad sam ga grubo prekinuo?"

Okrete se da se oprosti od ledi Deni i, uradivši to, rukova se kratko sa Venišom govoreći: „Želite li da donesemo nešto iz Jorka?" „Ne - čak ni ribu u korpi od rogoza, što Obri najviše mrzi!"

On se nasmeja i ode. Veniša reče na svoj iskren način: „Milo mi je što ga je slučaj naneo dok ste vi bili ovde, gospođo." „Je li? A zašto?" zapita ledi Deni. „O - zato što sam videla da se čudite što mi se sviđa, jer se vama nije dopao, kad ste ga ranije sreli, zar ne?"

Ledi Deni je oklevala, zatim reče: „Savršeno razumem zašto ti se dopada, Veniša.

Bila bih zaista iznenađena da nije uspeo, jer ljudi njegovog njegovog kova znaju kako da očaraju žene." „Da, mora da su imali veliko iskustvo, mada ne mislim da je sve to samo zbog iskustva, a vi? Nikad ranije nisam srela zavodnika, niti sam o lome mislila, ali pretpostavljam da teško može čovek da postane takav - ne baš vrlo uspešan, u svakom slučaju - ako po prirodi nije privlačan." „Sasvim tačno", reče ledi Deni skoro nečujno. „Zbog toga i jesu opasni. Ti, ubeđena sam, imaš i suviše razuma i prefinjenog duha da se prevariš, zato bih

želela da budeš na oprezi, mila moja. Nema sumnje da nalaziš društvo lorda Demerela prijatnim i osećaš da si mu vrlo mnogo zahvalna, ali priznajem - i ne smeš mi zameriti što ti to govorim, jer pozna-jem svet, a ti ne - priznajem da mi se mnogo ne dopada što se on ovde oseća kao kod svoje kuće. Nije u redu, znaj, da neudate dame tvojih godina primaju gospodu u goste."

Veniša se slatko nasmeja. „Želela bih da kažete to Edvardu!" molila je. „On o tome pojma nema! Čak i ruča ovde, ako uspe da se zadrži duže dok me ne primora da ga zaustavim na ručku iz čiste učtivosti." ,,E, draga moja - to je nešto drugo'" na to će ledi Deni pokušavajući da skupi snagu. „Vaše prijateljstvo je tako staro - sem toga, i tvoj otac ga je voleo." „Ne, ne, gospođo, kako možete da budete nepravedni prema ocu", bunila se Veniša. „Kad sigurno znate da nije nikoga voleo! Međutim, znam šta hoćete da kažete: mislio je da bi mi Edvard odgovarao!" „O, Veniša..."

Veniša se nasmeja. „Oprostite! Nisam mogla da se uzdržim. Ali nema ni najmanje potrebe za nelagodnošću, jer Demerel ima iste poglede kao i vi. Verujem da ste primetili da ga nisam zapitala hoće li da ostane na ručku, kad je rekao da će dovesti Obrija na vreme? Znam da bi to bilo uzalud, on to nikad neće. Kaže da će, ako dolazi samo u jutarnje posete, ljubopitljiv svet reći da trči za mnom, ali ako ruča ovde, onda će reći da hrabrim njegovo neprilično udvaranje. Da li vam je sad lakše, draga gospođo?"

Ovo je sasvim suprotno delovalo na njenu dragu prijateljicu, koja se jako zabrinuta odvezla natrag u Ebersli i smesta ispričala ser Džonu o svojoj poseti. Da je manje bila obuzeta, izraz pun krivice i bojazni na licu njenog sina mogao je, kad je pogledala u sobu gde je sedeo sa ser Džonom i zamolila ser Džona da dođe u njen budoar, da izazove dalje nevolje. Srećom, nije pogledala Osvalda, a on je ostao sav očajan i zamišljao kako otkriva ocu da se skandalozno ponašao u Obrijevoj radionici-ambaru, međutim, kad mu se posle otac pridružio, shvatio je da ga Veniša nije odala i tako mu je laknulo da se resio da napiše učtivo izvinjenje pre nego što ode u Krosli iz Eberslija.

Ser Džon je izgledao ozbiljan dok je slušao šta njegova supruga priča, ali je ostao čvrsto rešen da se ne meša. Ledi Deni, koja je smatrala to malodušnim, reče glasom koji je optuživao: „Molim te, da li bi oklevao da razgovaraš s lordom Demerelom, da je tvoja kći u pitanju?" „Ne, svakako, ne, ali Veniša nije moja kći" odgovori „niti ima osamnaest godina.

Njoj je dvadeset i pet i sama je svoj gospodar. Ako se zaista zaljubila u lorda

Demerela, žao mi je, jer se bojim da će pretrpeti mnogo jada. Ali, ako se plašiš da će napraviti neku ozbiljnu nepromišljenost, ubeđen sam da dozvoljavaš da tvoja briga prevagne nad razumom. Što se mene tiče, Veniša je devojka odličnih principa i vrlo razborita i ne mogu da pretpostavim da Demerel - koji, kakvi god da su mu principi, ima zdravog razuma - misli na bilo šta dublje sem flerta." Vide kako ledi Deni odmahuje glavom i dodade oštrije: „Dozvoli, draga moja, da i ja znam nešto bolje od tebe, kako se od takvog čoveka kao što je Demerel očekuje da se ponaša prema devojci u Venišinom položaju. On je raspusnik, ne poričem, ali stvar je u tome što si ti puna predrasuda. Kakve god da su njegove ludosti, on je plemenitog roda, uveliko svetski čovek i možeš biti sigurna da u glavi nema ništa sem prijatnog flerta sa vrlo lepom devojkom. Nije pravo, veliko je zlo, jer će je zaboraviti za nedelju dana kad napusti Prajori i ona će vrlo verovatno mnogo propatiti, ali ako si u pravu da ona ima tendre prema njemu, to se ne može izlečiti nikakvim mojim mešanjem, ili, moram dodati - nikakvim tvojim pokušajem da je upozoriš da se Demerel samo poigrava s njom." „O, ser Džone, nije potrebno da mi to kažeš", uzviknu ona. „Nisam takva budala, odmah sam videla da je uzalud govoriti joj. Ali ti grešiš! Priznajem da sam i ja, kad sam jutros krenula - ali kad sam ga videla, taj pogled u njegovim očima svaki put kad bi sa zaustavio na njoj, najstrašnija slutnja me je obuzela! Jedna stvar je sigurna, on se ne poigrava, on je isto tako zaljubljen u nju kao ona u njega! Ser Džone, ako se ništa ne uradi da se zaštiti od njega, oženiće se njom!" „Gospode bože" ote mu se uzvik. „Misliš da mi kažeš - Ne, ne verujem! On nema nameru da se ženi Venišom ili nekom drugom ženom! Sigurno mu je trideset i osam godina i njegov način života je određen; to je sasvim jasno pokazao svetu! Da se mislio ženiti, možda zbog nasledni-ka, teško da bi vodio tako poguban život niz godina. Da imanje nije za-veštano, sumnjam da ga ne bi prodao, baš kao što je straćio čitavo bogatstvo, a po tome možemo suditi da mu je malo stalo ko će ga naslediti. A što se tiče javnih skandala koji su ga pratili, čovek bi mogao da pomisli da je hteo od sebe da stvori nepoželjnu partiju za brak." „Sve što kažeš bez sumnje je tako i nema veze sa ovim slučajem. Kakve su mu bile namere - zaboravi, dragi moj, pošto ih je i on zaboravio! Znam kako izgleda čovek koji se zabavlja i kako govori, veruj mi, nisam danas to videla! Jako je zaljubljen u nju i ako joj ne ponudi carte blan-che - ili ako ona nije toliko zaluđena i ne htedne da sasluša tako skandalozan predlog - zaprosiće je i ona će ga prihvatiti!"

Skoro je bila zadovoljna što je po promeni na licu ser Džona videla da je uspela da

ga ube-di da njen strah nije bio proizvod pomućenog uma, te ga zapita: „Hoćeš li sad razgovarati sa Demerelom?"

Ostao je nepokolebljiv. „Svakako ne! Molim te, šta bi htela da mu kažem? Moje poznanstvo s njim je sasvim površno; niti je Veniša u srodstvu sa mnom, niti meni odgovara za svoje postupke. Svako mešanje bilo bi prostačko i nepristojno, gospođo! Ako ti ne možeš da je urazumiš da shvati koliko će taj brak biti poguban, tu se onda ništa ne može učiniti."

Po glasu je videla da je s tim zaključio i nije htela da mu nameće svoje gledište, samo dodade da se nešto mora uraditi, jer je nerazumno pretpostaviti da se, zato što ima dvadeset pet godina, Veniši može poveriti da sama vodi svoje poslove. Kako imati poverenja u devojku koja ni na prste jedne ruke ne može izbrojati neženje koje je upoznala i, prirodno, zaljubiće se u prvog čoveka koji naiđe i zna da se ophodi. ,,A znaš šta će svet reći, ser Džone! A ona nije kao njena majka, bez obzira koliko liči na nju i ne srne se dozvoliti da upropasti svoj život! Kad bi samo Obri pokazao i najmanje interesa za nešto osim svojih knjiga - ali budi siguran da on ne vidi šta se dešava pred njegovim nosem i ne bi mi verovao kad bih mu rekla."

Tu se prevarila. Obri ne samo da je video već je posvetio posebnu pažnju ovom događaju i dan-dva docnije otkrio to sestri. Bio je vrlo ljubazan i poveo je u Tirsk u kupovinu. U povratku, kad su spomenuli De-merela što se često dešavalo, uplašio je kad je onako uzgred upitao: „Hoćeš li se udati za njega, draga moja?"

Bila je zapanjena, jer je inače bio ravnodušan prema svemu što je bilo van njegovog delokruga; pomislila je, kao i ledi Deni, da mu ni na pamet ne pada da Demerel posećuje Anderšou da radije vidi nju, a ne njega. Zastala je za trenutak i kad on dodade: „Možda nije trebalo da te pitam? Ne moraš da odgovoriš ako nećeš." „Pa i ne mogu da odgovorim", reče iskreno. „Nije me zaprosio." „Znam to, glupo moje! Morala bi mi reći da si se verila!" „Obri, ko te je nagovorio da me to pitaš? To nije mogla biti ledi Deni! Je li dadilja?" „Zaboga, ne! Niko nije. Zašto bi iko?" „Mislila sam da ti je neko rekao da pokušaš da me ubediš da ne dozvolim Demerelu da dolazi u Anderšou." „Baš bih na to obratio pažnju! Da li ledi Deni zna? Zašto ne bi že-lela da se viđaš sa Demerelom? Zar joj se ne dopada?" „Ne - to jest, ne zna ga, već samo po čuvenju, a čini mi se da misli da me možda obmanjuje."

„O", namršti se Obri zadržavajući malo kola dok su se približavali kapiji s čuvarevom kućicom. „Ne znam mnogo o tim stvarima, ali ne verujem da te obmanjuje. Treba li da pitam Džaspera kakve su mu namere?"

Morala je da se nasmeje. „Molim te, nemoj!" „Pa i ja radije ne bih", priznade. „Sem toga, ne vidim mnogo smisla: ne bi mogao da mi kaže kako namerava da te zavede, čak i da hoće, u Kvakom slučaju, kakva šašava ideja! Pa kad sam hteo da se resim dadilje, on je rekao da mora ostati u Prajoriju radi pristojnosti! Nikad nisam mnogo mislio o pričama o njemu, verovatno ti više znaš o njima i, ako ti ne mariš, zašto bih ja?"

Prošli su već kapiju i, dok su se vozili alejom koja je zavijala, Veniša reče: „Ne znam zašto se iko brine i misli da, zato što sam proživela svoj život u ovom mestu, moram da budem glupo nevinašce sa više nego pameti. Milo mi je što ti to ne misliš, mili. Ne mogu ti reći šta da se desi, ali ako Demerel želi da se sa mnom oženi - ti bar neće biti protiv, je li?" „Ne, mislim da bih se radovao" odgovori. „Otići ću u Kembridž, naravno iduće godine, ali znaš biće raspusta, a ja bih daleko više voleo da ih provedem u Demerelovoj kući nego u Konvejevoj."

Takvo gledanje na stvari natera je da se nasmeši, ali više o tome nije bilo reći, jer u tom trenutku posle poslednje okuke u aleji, ugledaše kuću i ona, iznenada, vide natovarene četvoroprežne kočije kako se zaustavljaju ispred vrata. „Oho, šta je ono?" uzviknu Obri. „Gospode, mora da je Konvej!" „Ne, nije", reče Veniša ugledavši šešir s perjem. „To je žena! Ali za ime sveta - da li je tetka Hendred?"

Kad je Obri zaustavio kola iza kočije i posetilac se okrenuo, Veniša ugleda sasvim nepoznatu osobu. Iznenadi se još više kad otkri da nepoznata osoba nadgleda skidanje ogromne hrpe kovčega i kutija za šešire. Zbunjeno je pogledala Ribla i nemo ga zapitala dižući obrve, ali izgledao je ošamućen i pre nego što je stigla da pita za objašnjenje strankinju, sredovečnu ženu obučenu po poslednjoj modi, ova istupi napred i sa ljubaznom sigurnošću reče: „Gđica Veniša Lenjon? Ne treba ni da pitam! I jadni mali hromi dečak! Ja sam gđa Skorier, što ste verovatno pogodili - mada vaš sluga kao da nije obavešten o našem očekivanom dolasku!" „Oprostite, gospođo", reče Veniša silazeći s kola, „Mora da je neka greška! Bojim se da ne razumem!"

Gđa Skorier ju je gledala trenutak sa izrazom na licu nimalo ljubaznim. „Mislite li da je istina što je ovaj čovek rekao, da niste primili pismo od - mogla sam i da

pretpostavim! - trebalo je da pogodim kad sam doznala u Londonu da još oglas nije poslat u Gazetu." „Oglas" ponovi Veniša „Gazeta?"

Pošto je povratila svoju ljubaznost, gđa Skorier se nasmeja malo: „Tako nevaljao i zaboravan! Dobro ću ga izgrditi, obećavam vam! Verujem da ste iznenađeni. E, pripremila sam vam iznenađenje, ali ne, nadam se, neprijatno! Šarlota, mila moja!"

Kao odgovor na ovaj poziv, koji je bio upućen otvorenim vratima, jedna vrlo plava devojka, svetloplavih, bojažljivih očiju i s mnoštvom lokni, mekih jako osećajnih usana, pojavi se i zadihanim, nervoznim glasom reče: „Da, mama?" ..Dođi ovamo, ljubavi moja!" pozva je gđa Skorier. „Drago dete! Bila si toliko željna da upoznaš svoju novu sestru i malog hromog brata, zar ne? Evo ih oboje!

Da, gđice Lenjon, ovo je ledi Lenjon!"

11 Nekoliko trenutaka Veniša je bila nema od zaprepašćenja, što je možda bila sreća, jer prva misao koja joj je proletela kroz glavu bila je da ova izjava ne može biti tačna. Odmah je shvatila da to ipak mora biti tačno i, kad je pojmila neobičnu prirodu situacije, počela je da se smeje. ,,Oh, kako je užasan Konvej i kako to liči na njega" uzviknu ona. Ispruži ruku Šarloti i reče: „Kako ste? Kakvu ste strašnu dobrodošlicu dobili u svom domu! Morate nam oprostiti, jer zaista nismo imali pojma da ćemo imati to zadovoljstvo. Shvatam da Konvej nije s vama? Gde - vi ćete nam sve uskoro reći, ali pre svega moram da vidim gđu Gurnard - našu domaćicu, da joj kažem koje sobe da pripremi. Molim vas uđite! Verujem da ste obe umorne od puta."

Povela ih je u kuću, u salon gde je vatra gorela i zamolila obe gospođe da sednu. Šarlota, izgleda jako stidljiva, podigla je oči na trenutak, promrmljala nešto o ljubaznosti i kako joj je jako žao, na šta se Veniša nasmeja i odgovori: „Sad kad smo se jedna drugoj izvinile, mislim, treba zajednički da grdimo pravog krivca, zar ne? Verujem, Konvej bi pre uradio bilo šta samo da ne napiše pismo - za njega je to podvig jednog Her-kula! - zaista je strašno da nas izneveri ovom prilikom! Hoćete li

skinuti šešir i ogrtač? Sigurno biste voleli neko osveženje posle puta: hoćete li čaj?

Odmah ćete ga imati i tad ću vas odvesti gore." „Hvala vam. Tako ste ljubazni! Ako vam nije teško!"

Gđa Skorier, koja je gledala oko sebe sa odobravanjem, nasmeja se na to i uzviknu: „Ti ćeš naterati gdicu Lenjon da pomisli da si guska, mila moja, ako tako govoriš! Moraš zapamtiti da si ti u sopstvenoj kući, je li tako, gđice Lenjon? Čaj će vrlo prijati, iako sa ja ne prepuštam tom luksuzu u ovo vreme. Ali moram vam reći Šarlota je u delikatnom stanju i, mada smo prošlu noć noćili u Donkasteru, verovatno je premorena." ,,U delikatnom stanju!" Veniša pogleda Šarlotu zapanjeno. „Tad ste već duže venčani!" ,,U julu" šapnu Šarlota crveneći. „Konvej je bio na odmoru, znate -u Parizu." „Ne čudim se da ste zaprepašćeni, gđice Lenjon!" reče gđa Skorier, namesti se na sofi pored vatre i skide rukavice. „Uveravam vas bila sam toliko iznenađena i dozvolila da me ser Konvej ponese. Takva romansa kao vihor. Ljubav na prvi pogled, ništa ser Konveju nije odgovaralo sem da svoje blago odvede u vrhovnu komandu. Verujem da sam odbila da dam pristanak za brak, on bi sigurno pobegao s njom." „O, mama" slabo se pobuni Šarlota. „Ali - niste se ranije poznavali? Mislila sam - to je svakako bila romansa! Jedva čekam da mi sve ispričate - kad popijete čaj!"

Ljupko se izvini i ode da se posavetuje sa gđom Gurnard. Kad je ulazila u kuću, videla ju je kako stoji u podnožju stepenica i znala je, iako se nije usudila da je pogleda, da je nezadovoljna. Sada je dobila pojačanje u dadilji i Riblu i samo jedan pogled na ovo troje odanih ukućana bio je dovoljan da obavesti Venišu kakve nevolje je čekaju. Nije se gubilo vreme na otkrivanju uzroka: pošto ju je zamolila da pošalje čaj pridošlicama, gđa Gurnard je ledeno odgovorila: „Već sam naredila da se to uradi, gđice Veniša - majka njenog gospodstva tražila je da to uradim. Nije..." dodala je pažljivo „bilo potrebno da o tome govori, jer mi je bilo na vrhu jezika da upitam njeno gospodstvo hoće li čaj ili čašu vina da se osveži posle puta." „Gđice Veniša!" upade dadilja. „Čula sam kad je ta gđa Skorier, ili kako god da se zove, rekla gđi Gurnard da pazi da kreveti budu dobro prošireni! Da se usudila meni to da kaže, ja bih joj u lice rekla kako je ovo dom jednog džentlmena, a ne obična gostionica." „Ne bih se toliko spustila, dadiljo" reče oholo gđa Gurnard. „Ali kad je rekla da najbolja soba mora smesta da se pripremi za njeno gospodstvo..."

„I da nas obavesti da jedna od naših devojaka mora da dvori njeno gospodstvo dok njena lična sobarica ne dođe iz Londona" umeša se dadilja. „Bila sam primorana, gospođice, da joj kažem kako ćete mi sigurno vi dati naredbe koje smatrate pogodnim." „To sam baš i ja rekao, gospođice" klimnuo je glavom Ribi odobravajući. „Gospođa izgleda da oseća, gđice Veniša, da, ako se ona ne postala, ovde se niko neće setiti da ode u Jork i dočeka mladu ženu koja, kako sam razumeo, došla poštanskim kolima. Mislim, uspeo sam da je smirim. Uveravao sam je, gospođice, da neću propustiti da vas zapitam šta treba da se uradi."

Sa srcem u petama Veniša polako smiri duhove. Postigla je umereni uspeh samo sa jednom od ovih uvređenih stranki: činjenica da je mlada u drugom stanju mnogo je doprinela da dadilja sasvim prihvati Šarlotu, što je i pokazala fanatičnim sjajem u očima. Iako je, na žalost, nedostojna položaja koji treba da zauzme, moglo bi se podneti za ljubav deteta nad kojim je dadilja nameravala da ima punu kontrolu. Gđa Gurnard, predviđajući da će srećni događaj podići dadilju još jednom na upražnjeno mesto, poče zloslutno da govori o svojim poodmaklim godinama, kako nije u stanju da se prilagodi novim običajima; a Ribi, ne usuđujući se da komentariše tako delikatnu stvar, dodao je još mračniju notu simpozijumu tražeći da mu se dozvali da zapita hoće li gđa Skorier ostati duže u Anderšou.

Pošto je uspela da umilostivi ove važne članove domaćinstva, Veniša je imala daleko teži zadatak pred sobom, da ubedi Obrija da se bar pristojno ponaša prema svojoj snahi i njenoj majci. Odvezao se do konjušnice bez reci, Veniša je smatrala da je razumnije ne pokušavati i ne zadržavati ga. Pogodila je da je ušao u kuću kroz baštenska vrata i potraži ga u biblioteci; dok je koračala širokim hodnikom koji je vodio iz glavnog hola, razmišljala je kako je dovoljan vrlo mali deo moćne ličnosti gđe Sko-rier da pretvori Obrija u isto tako tvrdoglavog pustinjaka kao što je bio njihov otac. Bio je u biblioteci, kao što je očekivala. Čekao je s velikim nestrpljenjem da se pojavi, jer je zapitao skoro pre nego što je zatvorila vrata od predsoblja: „Šta si s njima uradila? Veruješ li ti u takvu priču? Ja, ne! Čak ni Konvej ne bi mogao tako nešto da nam priredi!" „To sam i ja mislila" priznade ona, „ali nije tako, mili, mora da je tačno! Strašan udarac! Još ne znam kako ćemo sve ovo prebroditi, ali moramo." „Zar ne znaš? Ja ću ti reći! Živećemo u svojoj kući - tačno kao što si planirala." „Da, prirodno, ali ne možemo odmah, dragi moj! Moraš shvatiti da je to nemoguće! Dok se Konvej ne vrati ja sam odgovorna za Anderšou."

„A ako nema tebe, onda je Mičet" na to će on brzo. „Konvej vas je oboje opunomoćio da ga zastupate. Sećam se da je Mičet dolazio da razgovara o delovima punomoći s tobom pre nego što ga je poslao Konveju na potpis!" „Jeste, ali zato što je znao da je daleko sposobniji da se brine o uloženom kapitalu i naravno o pravnim poslovima koji mogu da iskrsnu. Nije tražio da mu se nature svakodnevni poslovi na imanju. Sem toga, Obri, ne bismo mogli napustiti Anderšou onog momenta kad Konvejeva žena ude. Bilo bi vrlo nepristojno i neljubazno." „Isto kao što je nepristojno i neljubazno natovariti je nama bez reči upozorenja!" „Dobro, ali mislim to nije njena greška. U stvari, sigurna sam. Jadnica, njoj je tako neprijatno, ne usuđuje se da govori glasno, samo šapće! Mnogo je žalim. Nema šta da joj se zameri, mili; čini mi se da je nežna, plašljiva devojka i verujem da ćemo joj uskoro biti mnogo privrženi." „Hoćeš li? A što se tiče majke, sigurno ćemo poludeti od ljubavi prema njoj."

Nasmejala se. „Ne, ne, ja neću. Odvratna žena - naljutila je već poslugu, a i mene malo! Nameravam da budem samo učtiva i molim te budi i ti!"

Pogledao ju je ispod oka, ali nije ništa rekao. Najviše što je mogla da iscedi iz njega bilo je obećanja da neće reći ništa neučtivo gđi Skorier ako ga ona ne izazove i sa tom je morala da se zadovolji. Ali šta bi Obri mogao da smatra izazovom uveliko je zavisilo od njegovog raspoloženja, te njeno očekivanje nije bilo na visini: i sa priličnom slutnjom povela ga je u salon da ga zvanično predstavi.

Zatekli su obe dame u razgovoru o čaju i puslicama. Gđa Skorier je dočekala Venišu s ljubaznim osmehom i rekla: „Tako izvanredan čaj, gđice Lenjon! Moram zaista da pitam domaćicu gde ga nabavlja." Tad vide da je Obri ušao u sobu za sestrom i uključi i njega. Prilično se ukočeno pokloni, rakova se s njom pre nego što se okrete Šarloti i reče: „Kako ste? Kako je moj brat? Hoće li on skoro za vama?" „Ne znam - nadam se - nisam želela da ga ostavim, ali mama je mislila..." „Mama je mislila da bi njenoj kćeri bilo mnogo bolje dalje od meteža u Kambreju" prekide je gđa Skorier sa smehom koji je već počeo da nervira Venišu. „Vaš brat će se sigurno vratiti do kraja godine, jer vojvoda ima nameru da povuče armiju početkom idućeg meseca. Gđice Lenjon, baš sam govorila Šarloti kako je lepa ova soba! Zaista divna i ništa joj ne nedostaje sem novih zavesa da bi bila isto tako elegantna kao i druge koje sam videla."

Veniša, malo iznenađena ovim, odgovori pribrano nadajući se da bi, ako uvuče gđu Skorijer u razgovor, Obri i Šarlota mogli da se upoznaju, te sede pored nje na sofu.

Gđa Skorier je bila savršeno spremna da govori i ubrzo je pokazala da je sposobna da se pored velikog učešća u jednom razgovoru povremeno upliće u drugi. Što god je bilo upućeno njenoj kćeri, odgovarala je ona i što god bi Šarlota rekla, ili bi je ispravljala ili proširila. Bio je to dobroćudan način, smešila se sve vreme, ali Veniši nije trebalo dugo da shvati da na nju gleda podozrivo i neprijateljski. Gđa Skorier ju je obasipala komplimentima, u isto vreme je uspevala da je omalovažava; Veniša, koja do tada nije srela nikog sličnog, nije znala kako da objasni njen stav. Kao da je bila rešena da vidi u zaovi svoje kćeri neprijatelja koga je trebalo savladati; i govoreći o promenama koje će Šarlota svakako da preduzme u Anderšou, uveravala je Venišu kako dobro razume njena osećanja što mora da preda vlast drugoj, jasno je bilo da je ljubomorna na Šarlotina prava i spremna da vodi bitku u njihovu odbranu.

Skoro posle jednog sata, kad je gđa Gurnard ušla vrlo dostojanstveno da se ponudi i obe dame odvede u njihove spavaće sobe, Veniša je znala da je došao kraj prijatnom životu u Anderšou i bliska budućnost nije obećavala ništa do trvenja i briga. Pored neprijateljstva, gđa Skorier, pravi diktator, imala je nesavladivu želju da svakom, počev od Veniše do pomoćnika baštovana, pokaže bolji način izvođenja bilo kakve dužnosti, bilo to vođenje domaćinstva ili održavanje smrdljevka. Čak i kuvarica, čije je puslice ocenila da su dobre kao kod Gantera, treba da dobije recept koji će svakako biti bolji; a kao da taj prizor nije bio dovoljno strašan, obećala je Veniši da će joj dati ime odličnog hirurga koji će, besumnje, znati kako da izleći Obrijevu hromost. Veniša je verovala da to nije bilo iz pakosti, ali je odmah shvatila zašto su se mnogi (po njenim rečima) vrlo često ponašali neprijatno prema njoj.

Kada se uverila da je spavaća soba, pripremljena za Šarlotu, pripadala njenoj prethodnici, zadovoljno ju je pohvalila, ali kad se Veniša nasme-jala na Šarlotu i rekla: „Kazaćete mi, hoćete li, ako vam šta nedostaje?" zapretila je prstom i rekla šaljivim tonom: „Ne, ne, gđice Lenjon, nemojte, molim vas, hrabriti moju lenju mačkicu da zavisi od vas! Govorila sam joj da, sad kad je udata gospođa i gospodarica u svojoj sopstvenoj kući, mora da nauči sama da zapoveda i da se ne oslanja ni na mene ni na vas."

Kad je ubrzo zatim Veniša napustila svoju sobu i sišla, zatekla je Šarlotu samu u salonu. Bila je elegantno obučena u večernju haljinu s malim šlepom, izgledala je pre kao uplašena učenica nego udata moderna žena i instinktivno je ustala kad je ugledala Venišu. Radosna što joj se ukazala prilika da razgovara s njom bez mešanja gđe Skorier, Veniša se trudila da je oslobodi nelagodnosti. Samo je

delimično uspela i skoro je shvatila da Šarlota jako želi da se dopadne pošto ima savitljivu i blagu narav, ali da zbog tih istih osobina ne može da se odupre dominaciji svoje jake majke. Da je otvoreno rekla (podvig za koji nije bila sposobna) da ju je gđa Skorier upozorila da se pazi svoje zaove, bilo bi više nego očigledno činjenica, a kako nije imala smisla za humor niti navikla da govori iskreno, Venišina molba, uz osmeh, da na nju ne gleda kao na neko čudovište, preterano ju je zbunila. Samo kad je govorila o Konveju bila je prirodna i zaboravljala svoju stidljivost jer je obožavala heroja. Bio je polubog koji se čudesno zaljubio u nju i na samu pomisao o njegovom sjaju obrazi joj porumeneše i blage oči zasijaše; a kad je prepričavala njegove smele podvige, mudre izreke, potpuno je oživela.

Venišu je zabavljao ovaj neprepoznatljiv portret brata, ali i dirnuo, shvatila je šta je privuklo Konveja ovoj donekle praznoj devojci. Ljubazno je rekla: „Mora da ste bili vrlo nesrećni kad ste bili primorani da ga ostavite. Najiskrenije saosećam s vama!"

Suze se pojaviše u Šarlotinim očima. „O, bilo je užasno! Nisam želela da odem, ali smatrao je da je to jedini izlaz, jer je pukovnik Skidbi bio neučtiv prema mami, a Konveju je bilo vrlo neugodno. Mama, naravno, nije mogla da podnese da je vređaju, te nismo mogli da pozivamo pukovnika na naše zabave, što je bilo vrlo neprijatno za Konveja. Samo zamislite! Taj strašan čovek širio je najneistinitije priče o jadnoj mami i vrlo mnogo sveta mu je verovalo i bili su svi na njegovoj strani, ponašali se vrlo neljubazno i ona je bila primorana da ispriča celu priču lordu Hilu, što je Konveja nateralo da kaže - nateralo ga da smatra da bi najbolje bilo da se vratimo u Englesku!" Završila je svoj impulsivni govor bojažljivim tonom i dodala žurno: ,,A, sem toga, meni nije bilo dobro!" „Ne čudim se!" reče Veniša s iskrom veselja u oku. „Na vašem mestu, mislim da bih legla u krevet! Ne mogu da zamislim ništa gore nego da se nađem između dve vatre." „O, bilo je užasno!" na to će Sarlota nehotice i strese se pri pomisli. „Bila sam skoro histerična, a naravno mama nije htela da me ostavi - nije to bilo u pitanju sigurna sam da ne bih podnela da se od nje odvojim, naročito kad se ne osećam dobro!" Presavijala je maramicu i dodala oklevajući: „Mama - mama ponekad kaže stvari - ali ne misli tako - i vrlo je mnogo propatila, jer tata nije bio bogat, a njegova porodica se pone-la vrlo neprijatno, stali su na stranu tetke Elizabete kad je bila gruba prema mami i nisu je naterali da se izvini, tako je morala da prekine vezu. A kad je tata umro od groznice koju je dobio na poluostrvu, bio je vojnik kao Konvej, znate, mama je živela samo za mene i moju sestru."

„Samo jednu sestru imate?" pitala je Veniša, nesposobna da bilo šta pogodno kaže o iskušenjima gđe Skorier. „Da, sestru Fani. Starija je od mene, bile smo najbolje prijateljice! Vrlo je žalosno! Udala se pre dve godine, ima divnu bebu, koju nikad nisam videla, jer moj zet, smatrale smo ga najljubaznijim čovekom, ima vrlo ljubomornu narav, bio je neprijatan prema mami, kad smo otišle kod njega i Fani, i nije dozvolio da se ona meša i dodijava u kući, samo zato što je mislila kako je njena dužnost da savetuje sestru da otkaže domaćici koja je bila užasno rasipna, a mama je čak sumnjala i nepoštena."

Pre nego što je Veniša došla sebi od utisaka ovog bezazlenog govora, gđa Skorier je ušla u sobu i Veniša nije mogla da upozori Šarlotu da bi svaki pokušaj da se oslobodi svoje domaćice u Anderšou mogao dovesti u nezgodu samo njenu mamu.

Gđa Skorier, sušta ljubaznost, bila je puna hitnih planova za budućnost. Od devojke, koju je gđa Gurnard poslala da je dvori, izvukla je izgleda sve pojedinosti o organizaciji u Anderšou i videla kako dosta stvari treba popraviti. Ono što je bilo dobro za neudatu devojku koja povučeno živi sa bratom, neće nikako odgovarati ledi Lenjon. Njeno gospodstvo naročito zahteva dvojicu uniformisanih lakeja pod nadzorom glavnog sluge; ali gđica Lenjon ne sme da misli da ova potreba znači veliko povećanje lashoda, jer (ako sme da izjavi) smatra da je broj ženske posluge preveliki. „Mislim, vodili ste domaćinstvo vrlo uspešno, gđice Lenjon" uveravala je ljubazno Venišu. „Zaista moram priznati, vrlo sam prijatno iznenađena svim što sam videla i mogu iskreno da kažem da ne morate da crvenite." „I ne moram!" složi se Veniša, a glas joj je podrhtavao od smeha. ,,Mada bih mogla da porumenim primajući kompliment koji pripada drugom. Gđa Gurnard je domaćica u Anderšou od pre mog rođenja." Okrete glavu i obrati se Šarloti: „Mislim da bi želela da vas sutra provede kroz sve prostorije kuće. Nemojte zameriti ako vam bude izgledala malo ukočeno! Brzo će vas zavoleti kad vidi da ne nameravate da promenite sve njene uštede i red. Govorite joj o Konveju! Obožava ga, znate, čak mu dozvoljava da je zove svojom dragom starom Gurni, što ja nikad ne bih smela da uradim. Vrlo verovatno će vam dati svoje ključeve. Nema potrebe da vas upozoravam, mislim, da je morate zamoliti da ih ona čuva!" „O, ne, ni u snu..." ,,A što se toga tiče, draga moja" prekide je gđa Skorier „verujem da je najbolje početi onako kako misliš da nastaviš. Sasvim je razumljivo da se gđica Lenjon ustručava pošto zna ženu toliko dugo, ali za tebe je to drukčije. Uvek je to isto sa

starom poslugom! Oni su brzi da iskoriste priliku i da postanu pravi tirani. Ako hoćeš da te ja savetujem, draga moja..." „Bolje da je savetuje moja sestra" reče Obri, koji je ušao u sobu u pravi čas i čuo ovaj razgovor. „Bože, kakvu bi galamu digao Konvej pri povratku kad bi saznao da je gđa Gurnard napustila Anderšou ljuta."

Na pomisao da je Konvej nezadovoljan Sarlota preblede i kao da je gđa Skorier zastala. Zadovolji se recima: „Dobro, videćemo" i mada je osmeh i dalje bio čvrsto prikačen za njene usne, pogled koji je bacila na Obrija nije bio nimalo ljubazan.

Veniši je ostalo samo da se moli da mu ne pruži izazov.

Molba joj nije bila uslišena i dosta pre svršetka večere moralo je biti jasno svakom ko je poznavao Obrija da se odlučio za rat. Kad je ušla u trpezariju i videla da očekuju da sedne u čelo stola, Šarlota je nagonski zastala mucajući dobrodušno: „Molim vas - vi ste navikli da sedite tu, gđice Lenjon, zar ne? Molim vas nikako ne bih uzela vaše mesto!" „Ali ja nikako ne bih htela da uzmem vaše?" odgovori Veniša. „Sem toga, volela bih da me zovete Veniša!" „Da, hvala, biće mi vrlo milo! Ali molim vas da li biste..." „Draga moja Šarlota, gđica Lenjon će misliti da si glupa ako ne paziš" reče gđa Skorier. „U pravu je i veruj mi ne treba da se ustručavaš." Naročito se široko osmehnu na Venišu i dodade: „Takva je sudbina sestara da budu na drugom mestu kad im se brat oženi?" „Svakako, gospođo." „Varaš se, draga moja" reče Obri sa sjajem u oku. „Ti ćeš i dalje biti prva u Anderšou čak i ako jedeš u kuhinji i ti to dobro znaš!" „Kakav odan brat!" primeti gđa Skorier uz mali kikot. „Kako nerazuman" odvrati Veniša. „Da li volite da sedite pokraj vatre, ili hoćete..." „Gđa Skorier treba da sedi u dnu stola", reče Obri odsečno. „Vi mislite u pročelju, suprotno čelu, razumete", poduči ga gđa Skorier. „Naravno", Obri je izgledao iznenađen. „Da l' sam rekao u dnu? Pitam se šta me nagnalo!"

Veniša je pitala Šarlotu da li je uživala u poseti Parizu. Bila je to prva od mnogih hitnih intervencija, koje je morala da preduzme tokom večere, koju je docnije sa gorčinom opisala kao zaista značajnu večeru, jer Obri, iako nije neizazvan napadao, bio je vrlo hitar da se osveti na trunku agresije. Pošto je jasno pokazao da je sebe odredio zaštitnikom svoje sestre i pobedio u svakom susretu sa neprijateljem,

Veniša je mislila da je gđa Skorier ili vrlo glupa, ili je njen zao duh tera da podjaruje neprilike. Kao da nije bila u stanju da se odupre iskušenju da pobije Venišine zamišljene pretenzije, te ubrzo trpezarija postade bojno polje, na kome je peša-dija (mislila je Veniša pomalo se zabavljajući) pokazala neosporno nadmoć-nost nad bojnim brodom.

Kako nije mogla da se suprotstavi Obrijevoj lukavoj taktici, gđa Skorier pokuša da ga strogo ukori. Ustremi se na njega svojim odlučnim osme-hom i reče da niko ne bi pomislio da su on i Konvej braća, toliko su se razlikovali. Kakvo je neprijatno poređenje mislila da izvuče iz toga ostalo je tajna, jer Obri istog trenutka reče malo zabrinuto: „Ne, ne verujem da bi iko mogao, da l' bi vi, gospođo? U našoj porodici on je snaga, ja mozak, a Veniša lepota."

Posle toga nije ni čudo što se gđa Skorier digla sa stola u žalosnom raspoloženju.

Kad se u salonu namestila na stolici pored vatre, čelični pogled u njenim očima potresao je kćer, ali njenu očiglednu nameru da bude krajnje neprijatna osujetila je Veniša rekavši da bi trebalo hitno da napiše dva pisma i da se nada da će joj Šarlota oprostiti ako je ostavi da provede tiho veče u društvu svoje majke do čaja.

Tad napusti sobu i ode u biblioteku da se pridruži Obriju. Dok je ulazila u to utočište reče vrlo uzbuđena: „Đavo!"

On razvuče usne: „U koliko hoćeš da se kladiš sa mnom da ću u roku od nedelje dana osloboditi kuću?" ,,U šta! Opljačkala bih te, jer ti to nećeš učiniti! Stvarno, mili, mogao bi malo da misliš na Šarlotina osećanja! Ona može biti glupača, ali nije kriva i ubeđena sam da ima vrlo prijatnu meku narav." „Tako ljupko sentimentalna i tako učtivo glupa, hoćeš da kažeš!" „Dobro, bar je ljupkost nešto za šta čovek treba da bude zahvalan! Je li ti potreban pisaći sto? Moram da napišem pismo tetki Hendred i ledi Deni, a nisam zamolila da se u malom salonu ili u jutarnjoj sobi naloži vatra." „Ti nisi zamolila" podvuče on reč ti. „Ako ne želiš da dobijem napad histerije, ćuti!" reče Veniša i sede za veliki pisaći sto. „o, Obri, kakvo užasno pero. Zareži ga, molim te!"

On ga uze i podiže mali nož sa stola. Dok ga je sekao, iznenada reče: „Hoćeš li napisati tetki i Denijevima da se Konvej oženio?" „Naravno i molim boga da bar ledi Deni javim prva. Sigurno će tetka pročitati u Gazeti - verovatno i jeste, jer mi je ova odvratna žena rekla da je poslala oglas pre nego što je napustila London! Mogla je baš sačekati neki dan duže kad već nisu uradili za tri meseca!"

„Konvej se nije verio sa Klarom Deni, je li" reče vraćajući joj pero. „Ne - to jest, svakako ne javno! U to vreme ledi Deni mi je rekla da su oboje suviše mladi, da ser Džon ne bi pristao na veridbu pre Konvejevog punoletstva i Klarinog uvođenja u društvo ali bi sigurno rado prihvatio taj brak, a nema sumnje da Klara misli da se obećala Konveju." „Kakve su budale devojke! Konvej je mogao napustiti vojsku kad je otac umro, da je hteo! Morala je to znati!" „To ti misliš. Ali po nečemu što mi je jednom rekla, bojim se da ve-ruje da je ostao u vojsci jer je smatrao da mu je to dužnost." „Konvej? Čak i Klara Deni ne bi mogla da veruje u takvu glupost!" „Veruj mi da bi. Moraš priznati da bi svako ko ga dobro ne poznaje, jer pored toga što sam veruje u to i što uvek može da nađe izvanredne razloge da uradi baš ono što mu najbolje odgovara, izgleda plemenit!"

Složio se, ali je dodao zamislivši se malo: „Da li i ja to radim, draga moja?" „Ne, mili" veselo će ona otvarajući mastionicu. „Ti samo radiš ono što tebi najbolje odgovara, ne trudeći se da nađeš plemeniti razlog. To je zato što si strašno uobražen i ne daješ ni pet para na ono šta drugi misle o tebi. A Konvej ne!" „Dobro, radije volim da sam uobražen nego hipokrita" reče Obri i mirno prihvati ovo objašnjenje svog karaktera. „Priznajem da s nestrpljenjem očekujem da čujem kakav je bio razlog ovom brzopletom venčanju. Stvarno, kakav je bio razlog? Zašto nam, do đavola, nije pisao i javio? Znao je da će morati na kraju krajeva! Prava budala!"

Veniša podiže oči s pisma koje je počela da piše. „Da, i ja se pitam. Mislila sam o tome dok sam se oblačila za večeru, čini mi se da znam kako je bilo. Zato se i plašim da će ova vest zadati težak udarac jadnoj Klari. Verovatno je Konvej imao nameru da zaprosi Klaru. Ne mislim da je i dalje bio u onom idiotskom raspoloženju u kome nam je dosađivao, kad je poslednji put bio kod kuće, ali voleo je još dovoljno i mislio da će mu biti prijatna žena. Čak pretpostavljam da je bilo obećanja s obe strane, iako Denijevi u to sumnjaju. Ako je Konvej mislio da je zbog časti obavezan da zaprosi Klaru, onda mi je jasno što nam nije nikad pisao." „Meni nije!" „Zaboga, Obri, poznaješ Konveja! Kad god je trebalo da izvrši neki zadatak, odgađao bi koliko je god moguće. Pomisli samo kako mu je teško bilo da napiše da je za vreme odmora sreo, zaljubio se i oženio devojkom koju pre toga nije ni video u životu i još odbacio Klaru."

„Znao sam da će od sebe napraviti budalu. Da, on to ne bi voleo. Mislim da ga je Šarlota uhvatila", zamišljeno će Obri. „Ne ona, već gđa Skorier najsigurnije - i nije imala nameru da ga pusti da joj sklizne kroz prste. Za ovo venčanje na brzinu ona je odgovorna, a ne Konvej čestitam joj što je bila toliko mudra i pogodila da bi vrlo verovatno za mesec dana zaboravio Sarlotu, da nije tada svezala čvor. A kad se to zbilo, možda je hteo da piše - ne tog dana, već sledećeg! I tako se to nastavilo, isto kad je odlagao ceo jedan raspust da saopšti ocu da želi da mu kupi vojnički čin umesto da ga pošalje u Oksford, a na kraju krajeva, ja sam morala da razgovaram s ocem, pošto se Konvej vratio u Iton. Ovom prilikom nije imao nikoga da to uradi i odlagao je pisanje, uverena sam, sve dok mu najzad nije izgledalo sasvim nemoguće da piše. Možda je ubedio sebe da je bolje da ne piše, već da dovede Sarlotu kući uzdajući se ili u slučaj, ili u naše zadovoljstvo što se čitav vratio. Ali je gđa Skorier pokvarila plan, posvađala se s nekim pukovnikom ili tako nešto, dovela Konveja u nepriliku i jedino što mu je ostalo bilo je da se, po svaku cenu, otrese nje. Sigurno bi podigla galamu da je pokušao da je pošalje bez Šarlote, a to nije mogao da dozvoli u njihovoj komandi." „Tako je poslao i Sarlotu s njom kući", reče Obri i skupi usta. ,,Pogrešila si, glupo moje! Opet se našao neko da saopšti vest umesto njega! Baš je za preziranje!"

Na to on ispruži ruku i dohvati knjigu koja je ležala otvorena na stolu i sav joj se odmah predade, a Veniša, zabavljena i malo ljubomorna na njegovu odsutnost, zamoči pero i nastavi da piše pismo gđi Hendred.

12 Sledećeg jutra Veniša se probudi sa osećanjem pritiska, koje postade još teže kad je nešto docnije videla da joj je jedina družbenica za doručkom bila gđa Skorier, Šarlota je bila u krevetu, a Obri je rekao Riblu da mu donesu kafu, hleb i buter u biblioteku. Gđa Skorier je pozdravila, rešena da bude ljubazna, ali je ipak izazvala u njoj navalu besa, koji nije bio uobičajen, kad ju je zapitala, kao da je ona domaćica, da li želi šlag u kafi. Veniša jedan trenutak nije imala poverenja u sebe kako će da odgovori, ipak je uspela da savlada bes koji je, po njenim recima, bio preteran i reče gđi Skorier ne treba da se trudi da nju dvori. Iznenadna vatra u Venišinim očima, inače punim smeha, trenutno savlada gđu Skorier te ona ne nastavi, već poče da obasipa hvalama krevet u kom je spavala, pogled s prozora i

odsustvo ulične buke. Veniša je odgovarala prilično ljubazno, ali kad je gđa Skorier izrazila čuđenje što dozvoljava Obriju da doručkuje kad i gde hoće, ton kojim je odgovorila obeshrabrio bi svakoga. „Zaista, gospođo?" „Možda sam staromodna, ali ja sam za apsolutnu tačnost. Ipak, mogu da razumem da vam je jadni dečak bio veliko breme. Kad ser Konvej dođe kući, svakako će znati kako da postupa s njim."

Na to se Veniša nasmeja. „Draga moja gospođo, govorite kao da je Obri dete.

Uskoro će napuniti sedamnaest godina i pošto je godinama bio svoj gospodar, bilo bi uzaludno sada se mešati. Da budem pravedna prema Konveju, neće ni pokušati." „Sto se toga tiče, gđice Lenjon, usuđujem se da kažem kako bih bila vrlo iznenađena ako bi ser Konvej dozvolio Obriju da naređuje gde da mu se pošalje jelo na poslužavniku čak 'sa vašim dopuštenjem' sad kad Anderšou ima gospodaricu, jer to onda nije red. Oprostićete mi što govorim s vama ovako otvoreno, sigurna sam." „Svakako ću, gospođo, jer mi omogućava da i ja govorim otvoreno" brzo će Veniša. „Molim vas napustite svaku ideju da možete promeniti Obrija, jer ni vi, ni vaša kći nemate ni najmanje prava da se mešate u njegove stvari! To se tiče samo njega i donekle mene!" „Zaista! Čudno, izgleda da sam rđavo obaveštena tad, jer sam verovala da je staratelj ser Konvej!" „Ne, niste rđavo obavešteni, ali Konvej će biti prvi koji će vam reći da ostavite Obrija meni. Pravo je da vas upozorim, gospođo, da dok Konvej duboko žali Obrija zbog njegove telesne nesposobnosti, on se i nerazumno boji njegove duhovne superiornosti. Šta više, mada on ima dosta mana, on je ne samo preterano dobroćudan već ima izvesnog viteštva u sebi i ne može prema njemu da se ponaša drukčije, već mu popušta - možda glupo, pa bio Obri deset puta nesnosniji nego što je! To je sve što sam htela da kažem, gospođo, nadam se da ćete mi oprostiti iskrenost, kao što sam ja oprostila vašu. Molim vas izvinite što vas sad ostavljam.

Imam mnogo posla ovog jutra. Zamolila sam gđu Gurnard da bude na raspolaganju Šarloti: da li biste bili tako dobri da kažete Šarloti da samo pošalje poruku u sobu domaćice kad bude gotova?"

Napustila je salon ne davši vremena gđi Skorier da odgovori i, mada je znala da je Povik već sigurno čeka u kancelariji, nije mu se pridružila nekih desetak minuta.

Bila je poražena saznanjem da ju je bes toliko potresao; pre nego što je mogla da se

suoči s nadzornikom bilo joj je potrebno da mirno razmisli i ne otkrije mu svoje uzbuđenje. Uspela je da ovlada sobom, ali ne i da gleda na blisku budućnost bez crnih slutnji. Krivila je sebe što je dozvolila gđi Skorier da je izazove, ipak je osećala da bi ranije ili kasnije morala da se odupre ženi čija će strast za vladanjem, ako se ne spreči, izazvati svađu u ćelom domaćinstvu. Nije se zavaravala da gđa Skorier neće naneti zlo; videla je neumoljivo neprijateljstvo u očima te žene i znala je da će vrebati priliku da je napadne i uvredi.

Prošlo je podne kad je napustila Povika. Jutro provedeno u društvu tog tvrdoglavog i flegmatičnog Jorkširca povratilo joj je ravnotežu duha bolje nego bilo kakvo dugo razmišljanje, čak i vrlo mirno; a pregled računa delovao je na nju isto tako umirujuće kao studiranje Platona na Obrija.

Nije bilo ni traga od Šarlote i njene majke u glavnom delu kuće. ali Rib], koji je baš ušao u hol kad je Veniša htela da ode u baštu, poverio joj je da obe gospođe pregledaju kuhinjsko krilo pod vodstvom gđe Gurnard. Dao je Veniši zapečaćenu poruku koju je dečak doneo sa sobom iz Eberslija; čekao je dok je Veniša čitala.

Bila je kratka, samo potvrda na njeno pismo, ali napisana vrlo ljubazno. Ledi Deni nije htela da zadržava dugo glasnika već je molila Venišu da dođe u Ebersli što je moguće pre. Dodala je u Post scriptum da uveliko pakuje Osvalda, koji odlazi iz Eberslija sledećeg dana da poseti ujaka u Ratlandširu.

Veniša podiže oči i vide Ribla kako je zabrinuto gleda. Trenutak nije govorila, ali odmah zatim reče saosećajno: „Znam, Ribi, znam! U škripcu smo - ali prebrodićemo!" „Verujem, gospođice", reče duboko uzdahnuvši. Nasmešila mu se. „Jeste li vi u njenoj nemilosti? I ja sam, verujte mi!" „Da, gospođice - to sam se usudio da kažem gđi Gurnard. Da je ona čula ono što sam ja, znala bi gde je udarac bio najžešći. Ako smem da kažem, prošle noći jedva sam se uzdržao da ne prekipim! Oh, gđice Veniša, šta se to desilo ser Konveju?

Anderšou nikad neće biti isti!" „Biće Ribi, biće zaista! Samo sačekajte da se Konvej vrati kući! Pred vama nije potrebno da se uzdržavam i priznam da smo u gadnom sosu, a gđa Skorier odvratna žena, ali verujem - oh - sigurna sam - da ćete ubrzo zavoleti ledi Lenjon kao - što volite mene!" „Ne, gospođice, to ne bih mogao. Stvari će biti drukčije u Anderšou i njeno gospodstvo će želeti da uvede promene! Sasvim razumljivo, svakako! Nisam više mlad kao što sam bio, ne poričem, i ako njeno gospodstvo oseća da..."

„Ona to neće! Da, znam tačno šta hoćete da mi kažete, a to je vrlo glupo! Kako možete pomisliti da moj brat može da poželi drugog glavnog slugu umesto našeg dragog Ribla?" „Hvala vam, gospođice, to je lepo od vas!" Glas mu je podrhtavao.

Nadali smo se, gđa Gurnard i ja, da ako nameravate da živite odvojeno sa g, Obrijem, kao što ste uvek govorili da hoćete, možda biste voleli da pođemo s vama, što bismo sa zadovoljstvom uradili."

Bila je dirnuta, ali je šaljivim tonom rekla: „Ne, ne! Šta bi oni bez vas u Anderšou? Zar bih ja mogla da vas ukradem bratu? Neću da mislim na lako nešto!

I ma koliko srećna da sam u novim okolnostima, vi biste luli nesrećni daleko od Anderšoua. Znam to, i vi to dobro znate." ..Da, gospođice, zaista nikad nisam ni pomišljao da odem a ni gđa Gurnard, ali osećamo da ne možemo ostati, ne sa gđom Skorier. Mi osećamo - pa, gospođice, da vam kažem otvoreno, oprostite za slobodu, svaku može videti kako vetar duva, a mi ne bismo želeli da budemo izbačeni bez preporuke, ne u našim godinama, a to se može desiti, pre nego što ser Konvej iskrsne, kao što bi on rekao. Suviše sam star da učim nov red, a kad mi se kaže da ne smem da primam naređenja od g. Obrija pre nego što se njeno gospodstvo složi s tim - pa, gospođice, jednog od ovih dana neću biti u stanju da držim jezik za zubima, a to je, znam dobro, baš ono što gđa Skorier čeka, da bi mogla da utiče na njeno gospodstvo da me izbaci." „Pustite je" reče Veniša, a oči počeše da joj se žare. „Uverena sam da će se opeci.

Ne verujem da bi ledi Lenjon mogla da pristane, ali ako pristane, moraću joj reći da nije u njenoj moći da vam otkaže. Dok se ser Konvej ne vrati kući i dalje ću biti gospodarica, a kad se on vrati - dajem gđi Skorier jednu nedelju, pre nego što joj on kaže da se pakuje! Samo budite strpljivi, Ribi!"

Razveselio se, a kad mu još Veniša poveri, što nije bilo u redu, kako je Konvej već udaljio gđu Skorier iz Kambreja, sasvim se ohrabrio i otišao smejuljeći se.

Sigurno će preneti ovaj kolačić gđi Gurnard, a verovatno i dadilji, ali pošto nije bilo izgleda da će ikome od mlađe posluge poveriti ovo o njihovim pretpostavljenima, Venišu nije mučila griza savesti.

Izašla je u baštu i sekla suve cvetove nekih kasnih biljaka kad je ugledala svoju snahu kako izlazi iz kuće, zastaje i okleva gledajući plašljivookolo kao^ da se boji da će neko čudovište skočiti na nju. Mahnula joj je i kad je Šarlota krenula, pođe prema njoj. Šarlota je bila zavijena u šal, izgledala bleda, skoro iscrpena. „Dobro jutro, gđice Lenjon - Veniša" dodade nervozno. „Pomislila sam da se prošetam po bašti, ili sednem možda na časak na sunce. Malo me boli glava, a u kuhinji je bilo

tako toplo, a ja ne znam da kuvam - ni recepte ne znam, te sam se iskrala. Mama govori vašoj kuvarici francuski način kako da napravi teleći paprikaš!" „Baš je pametno što ste se iskrali!" reče Veniša smejući se. „Mogu da zamislim scenu, samo se nadam da ne bude negde u blizini satara." „Mama misli da je ona vrlo dobra kuvarica!" reče Šarlota brzo. „Pohvalila je njeno testo, i - i..." „Draga moja, samo sam se šalila! Jesu li vas vodili po celoj kući i da li ste sasvim iscrpeni?" „O, ne!" Šarlota odgovori spuštajući se mlitavo na klupu. „To jest -vrlo je velika i prostrana, a ja ništa ne znam o vođenju kuće! Znam da me gđa Gurnard strašno prezire - mada je bila vrlo učtiva! 0, gospođice - o, Veniša, smešno je bojati se domaćice, ali ja ne znam šta da joj kažem, jer ne mogu da je pitam kao mama! Da me je mama bar naučila tim stvarima!" „To biste želeli? Tad vam mogu reći šta treba da uradite." Hrabrila ju je Veniša. „Čak se i gđi Gurnard ništa neće dopasti kao to. Jednog dana kad budete imali sat vremena, otiđite u sobu gđe Gurnard i recite joj baš ovo što ste meni rekli. Ona, naravno, zna da vi nikad niste vodili kuću i zavoleće vas još više što ste joj priznali.

Zamolite je da vas pouči! Ubrzo ćete videti da ste u najboljim odnosima s njom." „Stvarno tako mislite" sumnjala je Šarlota. „Volela bih da naučim, ali možda mama ne bi želela da ja molim gđu Gurnard..." „Možda ne bi", reče suvo Veniša, „ali bi to Konvej želeo da uradite!"

Pustila

je

da

se

to

slegne.

Šarlota

je

sedela

i

razmišljala,

zatim

je

uzdahnula. ,,0h, da je samo Konvej ovde!" Okrete glavu i malo posle reče drhtavim glasom. „Nikad nisam mislila da ću ovamo doći bez njega! Ne mislim - naravno, volim da sam u Anderšou - i vi ste bili tako..." Suze zaustaviše dalje reči. „Tačno znam šta mislite" reče Veniša, uze njenu ruku i potapša je. ..Sramno je od Konveja što vas je poslao kući ovako! Ali svi smo, Šarlota, zaista srećni što ste s nama i pokušaćemo da vas usrećimo. I Konvej će uskoro biti s vama, je li tako?" „O, da! Svi ste tako dobri prema meni! Nisam mislila da se žalim!" reče Šarlota brišući žurno suze. „Izvinite! To je samo zato što se ne osećam dobro, a morala sam da idem s mamom i gđom Gurnard - Ali sve su to glupost! Dadilja je rekla - Oh, Veniša, dadilja je jako dobra zar ne?" ,,A, znači upoznali ste dadilju, jeste li? Vrlo mi je milo - što vam se dopada!" „Da, pored nje mi je tako prijatno! Stavila mi je vruću ciglu u krevet prošle noći i pomogla da se svučem, naterala me da popijem napitak od mleka, pričala mi o Konveju kad je bio mala beba! Ona mi je donela doručak."

Zahvalna što su joj misli pošle veselijim putem, Veniša je hrabrila da nastavi, a ubrzo joj je pomogla dadilja, koja ja izašla na scenu s čašom toplog mleka za Šarlotu. Veniši je bilo odmah jasno da je dadilja odlučila da Šarlotu uvede u red svojih štićenika, jer je počela da je grdi skoro pre nego što je prišla, zahtevajući da sazna šta je to bilo što je čula da njeno gospodstvo ne misli da ruča. Na Šarlotin slab izgovor da nije gladna, odgovorila je strogo: „Ne obraćajte pažnju da li ste gladni, miledi! Vi sada hranite dvoje i uradićete šta vam dadilja kaže, bez gluposti!

Sad popijte ovu solju mleka! Dok ju je stavljala u Šarlotine ruke, pogledala je i rekla: „Ko vas je uznemirio, miledi? Gđica Veniša nije, to znam!" „O, ne, ne! Bila sam smešna - nije ništa!" „Nedostaje joj Konvej" objasni Veniša. „Svakako joj nedostaje, ali plakanje ga neće ranije dovesti kući" brzo će dadilja. „Hajdete, hajdete, miledi, popijte vaše mleko i biće vam bolje!

Ono što treba da uradite je da se prošetate po parku sa gđicom Venišom, umesto što se ovde prepuštate tuzi. Inače će majka doći da vas traži pre nego što se resite, a dosta je bilo uznemiravanja za jedan dan. Povedite je gdice Veniša, ali ne daleko, zapamtite." „Hoću rado" i Veniša ustade. „Hoćete li Šarlota?" „Da, molim - samo da nije vlaga? Mama kaže..." ,,E, šta sam vam rekla, miledi?" na to će dadilja. „Ne treba da se raz-nežite. To ne odobravam i nikad nisam, to ću reći vašoj mami." „0, dadiljo, molim vas" preklinjala je Šarlota. „Ne mučite svoju lepu glavu" posavetova je dadilja i nasmeja se iako namrgođena. „Idite sa gđicom Venišom i bez gluposti!" „Povešću pse, potrebno je da se istrče" reče Veniša nesvesna da je uterala strah u kosti Šarloti. „Nećete gospođice, jer ih je Obri odveo" dodade dadilja na veliko Šar-lotino olakšanje. „Da, možete da razrogačite oči! Odjahao je i uopšte nije obraćao pažnju na mene, sem što je rekao da ako ne pokuša, neće znati da li mu smeta ili ne.

Sledeća stvar, znamo, biće ponovo u krevetu, jer onaj ko ima neposlušno srce neće proći dobro, gđice Veniša, kao što sam mu stalno govorila." „Kad dadilja počne da navodi Bibliju znak je da je jako uzbuđena", reče Veniša dok su zajedno prelazile preko travnjaka. „Obri je pre nekoliko nedelja imao nesreću i bojim se da je još rano za jahanje zbog bolesne noge. Ipak, nadam se neće nastaviti ako ga bude boleia; u svakom slučaju ne vredi ga raznežavati. Znate, ne voli da se spomene njegova hromost."

Povela je Šarlotu u park, brbljala o najobičnijim stvarima i nadala se da će se osećati prijatno. Šarlota ju je već pitala da li je naklonjena knjizi i shvatila da je u Šarlotinoj glavi taj epitet značio nešto najužasnije. Pomislila je, dok je pričala neku anegdotu iz detinjstva, da će Šarlota imati malo razloga posle svega da veruje kako je pametna. Šarloti je izgleda prijala šetnja, ali kako je više volela da ide polako, a skoro nije učestvovala u razgovoru sem sa nekoliko banalnih primedaba na okolinu, opisom venčane haljine i nezanimljivim pričama o nekoj školskoj drugarici, Veniša se uveliko dosađivala. Taman je htela da predloži da je možda vreme da se vrate kući, kad je topot konja natera da se okrene i pogleda prema aveniji preko travnjaka.

Vide da Obri i Demerel jašu i mahnu im, rekavši Šarloti: „Hoćemo li da im pođemo u susret? Čovek sa Obrijem je lord Demerel, naš najbliži sused. Mislim da ga je Obri doveo da vas pozdravi." Šarlota pristade ali uplašenim glasom, što je Veniša pripisala stidljivosti i smatrala da je najbolje da to previdi. Šarlota, međutim, nije mislila na stranca koga je trebalo sresti, već se nadala da psi koji su skakali za konjima nisu besni.

Zaustaviše konje, Demerel prebaci uzde preko glave Krstaša i dade ih Obliju u ruke; tri grozna psa, na Šarlotin užas, potrčaše prema njoj. Instinktivno je uzmakla, ali joj laknu kad otkri da ne samo što je nisu ujeli, prepeličari nisu ni obratili pažnju na nju, već su se ulagivali Veniši sa toliko prekomernog oduševljenja kao da je nisu videli nedeljama. Tad na Obrijev zvižduk pojuriše i Šarlota radosno vide da on jaše u konjušnicu i vodi pse.

Demerel priđe damama svojim lakim korakom, zadrža oči na Veniši dobar trenutak pre nego što je pogledao lice mlade i brzo je ocenio. Kad su im se oči srele po drugi put, Veniša se teško savladala i glas joj je malo zadrhtao dok se pozdravljala. „Dobro jutro! Vidim da me je moj užasni mlađi brat preduhitrio i rekao vam našu najuzbudljiviju vest. Sve što mi je ostalo da učinim jeste da vas predstavim svojoj snahi i, mada je to vrlo prijatna dužnost, nadala sam se da ću vas iznenaditi! Ovo je lord Demerel, Šarlota, naš dobar prijatelj i sused!"

Videla je sa zadovoljstvom, dok je Šarlota davala ruku Demerelu i iz-menjala nekoliko uobičajenih reci, da je bila onoliko stidljiva koliko je to bilo pristojno. Bila je vrlo plašljiva i smetena kad je pokušavala da razgovara sa svojom zaovom i deverom i Veniša se bojala da će ostaviti bedan utisak na susedno plemstvo. Lično nije obraćala pažnju na utisak i malo je poznavala svet, ali je bila dovoljno mudra da pogodi kako će tajanstvenost kojom je Konvej zavio svoju ženidbu dati povoda gospodi u Severnom Rajdingu za ogovaranje i mislila je koliko je važno da Šarlota

ne da razlog da se kaže kako joj je nelagodno, te time potvrdi da se zaista nešto sramotno krije iza ove neobične ženidbe. Ali nije se mogla naći mana u njenom ophođenju u društvu; mogla je biti stidljiva, mogla je izgovoriti najobičnije fraze, ali Veniša je mislila da će i takvi oštri kritičari kao ledi Deni smatrati da se lepo ponaša.

Vraćali su se kući sa Demerelom i ubrzo je Šarlota srećno čavrljala o Parizu, Kambreju, o nedeljama u Longšamu, zabavama u vrhovnoj komandi lorda Hila i o onome što je on izvoleo reći o Konveju. Veniša, u prvi mah iznenađena ovim iznenadnim procvatom, shvati da to nije zbog koketerije u Šarloti, već zbog veste ruke jednog eksperta. Mogla je samo da se čudi, divi i u isto vreme zabavlja i žali. Iz sve snage je pokušavala da privuče Šarlotu bez uspeha! A Demerel je to učinio za pet minuta posle upoznavanja i bez nekog vidnog napora. Čak ju je zasmejao jer kad je pričala o uživanju u Parizu rekao je: ,,A za najelegantnije šešire, Fani!" na šta se ona nasmejala. „Da! Kako ste znali?" pitala ga je nevino.

Veniša se skoro zagrcnu i vide kako jedan mišić zadrhta na licu Demerela. Rekao je ozbiljno: „Mislim da sam morao čuti to ime kod neke ledi, moje poznanice." „Da, njeni šeširi su čarobni ali užasno skupi!" „Zaista jesu - ako je istina ono što sam čuo." „O, da, moj muž mi je kupio jedan i kad sam čula cenu, htela sam da se onesvestim i morala sam da mu mahnem glavom. Ali on je kupio i pored toga, nosila sam ga za doručak koji je priređen u čast vojvode od Velingtona, kad je došao u vrhovnu komandu."

I tako se razgovor vodio jednostavno sve dok im se kuća nije ukazala na vidiku.

Dok su se približavali zasvođenoj kapiji, kroz koju je Veniša uvela Šarlotu u park, naišao je Obri i Šarlotinom samopouzdanju dođe kraj. Postala je besmisleno nervozna kao da joj je njegovo hramanje bilo neprijatno, gledala je uvek u stranu, kad bi se kretao, i to tako vidno; Veniši je bilo jasno da Obri mora primetiti. Vukao je nogu više nego obično i moglo se zaključiti da je probno jahanje bilo preuranjeno.

Klimnuo je glavom Šarloti i rekao: „Pakston se baš vratio iz Jorka sa vašom devojkom, gospođo. Ne, pogrešio sam, sa vašom garderoberkom! Trebalo je poslati Viljema kočijaša sa kočijama, Veniša, ona nije navikla da se vozi u čezama s konjušarem." Šarlota se uzbudi i uplaši, nepovezano je uveravala Venišu da je mama angažovala gđicu Trosel u Londonu i da će ona biti prva koja će suzbiti takve pretenzije, izvinila se i požurila kući.

„Kakav srnešan početak" uzviknu Veniša. „Šta gđa Skorier zamišlja da će Šarlota da radi sa jednom garderoberkom u Anderšou" i pogleda Demerela s vražjim osmehom: „A što se vas tiče, gospodine, sa vašim modiskinjama čije su cene - čuli ste - tako preterane, kako ste se usudili..." ,,A zar je prikladno, gospođice, da pokažete kako razumete okolnosti pod kojima sam upoznao Mile Fannie" odvrati on. „Naravno, trebalo je da izgleda kako ne znam - tako bi i bilo da je neko drugi bio u pitanju, a ne vi. Kako ste vesto, uzgred budi rečeno, uspeli da se oseća prijatno." „Sasvim razumljivo" na to će on izazivački. „Šta mislite o njoj" prekide ih Obri. „Tvoj citat: Popa savršeno odgovara. Užasno dosadna ali bez lukavstva i zloće, neće uznemiriti tvoj mir." „Ne. Niti mislim da je Konvej bio primoran da se oženi, mada sam podozrevala u početku, kad sam čula da je u drugom stanju." „Da i ja sam" primeti Obri. „Ali dadilja kaže da očekuje u maju, prema tome se slaže. Ništa sumnjivo u tom pogledu." „Ne govori kao da bi više voleo da je bilo", reče raspoloženo Demerel. „Da li ću Imati čast da upoznam majku ili to ne bi bilo pametno?" „Pretpostavljam da ne bi, ako zna o vama", odgovori Veniša ozbiljno razmatrajući stvar. „Hajdemo u biblioteku - možda i ne zna, jer iako nije vulgarna..." „Baš jeste vulgarna", ubaci Obri. „Ima prostački duh", složi se Veniša, „mislila sam nije iz prostačke porodice, kao jadna gđa Hantspil, ili ona čudna žena, koju sam srela kad sam bila u Harougejtu sa tetkom Hendred, koja je sve vreme govorila o vojvotkinjama kao da su joj bile najmilije prijateljice, što nikako nije bio slučaj, uveravala me je tetka. Gđa Skorier se ne hvali na taj način i, mada nije iskrena i užasan je tiranin, nema ništa u njenim manirima što je za osudu. Ali ne verujem da je član visokog društva." „Ako je to žena za koju mislim da mora biti, kći je nekog malog seoskog plemića" reče Demerel prateći je u biblioteku. „Prema Obrijevim recima, rekao bih, vaša snaha je kći Neda Skoriera - u kom slučaju ne treba da crvenite zbog ženidbe, Skorieri su u redu: ne pripadaju visokom društvu, ali su dobrog roda, porodica je iz Stafordšira. Ned Skorier je mlađi sin, u moje vreme bio je u Itonu, mada je nekoliko godina stariji. Znam da je postao vojnik i da se u dvadesetoj loše oženio, ali šta se posle toga desilo nisam ništa čuo." „Umro je od groznice na poluostrvu" reče Veniša. „Verujem da je to isti čovek, jer je gđa Skorier nešto spomenula da porodica njenog muža živi u Stafordširu.

Posvađala se s njima", dodade mršteći se. „Bar sam tako razaznala iz onog što mi je Sarlota rekla, mada mi to izgleda idiotska stvar u njenim prilikama. Nije imućna, i ne pravi se da je. Čovek bi pomislio da će paziti da se ne posvađa s porodicom svog muža." „Jedna od prednosti povučenog života" reče Demerel smešeći se „jeste da do sada niste sreli takvu vrstu žene, koja ne može da se uzdrži i ne posvađa se sa svima koji joj pređu put. Ona uvek trpi uvrede i ima nesreću da sklapa prijateljstvo samo sa tako svadljivim osobama

koje se

ranije

ili kasnije ponašaju prema

njoj

užasno!.Nikad ne traži svađu; najljubaznije je biće i najveća mučenica. Zbog svoje poverljive prirode postaje plen pakosnika koji je, bez ikakvog razloga, uvek iskoriste ili je neoprostivo uvrede tako da je primorana da prekine vezu s njima. Jesam li pogodi. „Prilično dobro" nasmeja se Obri ukočeno. „Dodajte ljubomoru! I to sasvim nerazumnu! Onog trenutka kad me je ugledala, omrzla me je iz ljubomore i ne mogu da otkrijem zašto, jer joj zaista nisam dala povoda." „o, dali ste joj velikog povoda", reče Demerel, dok su mu se oči smešile. „Da ste neka tamnoputa lepotica, slučaj bi bio drukčiji, jer biste tada mogli biti kontrast njenoj bezbojnoj plavuši. Ali vi ste plavi, draga moja, i vi je zasenjujete. Verujte mi, zlato baca lan u zasenak, što gđa Skorier vrlo dobro zna!" „Tako mi Jupitera, u pravu si" uzviknu Obri i pogleda kritički sestru. „Pretpostavljam da je izvanredno lepa devojka! Svet tako o njoj misli, u svakom slučaju!" „A čak i ti smatraš da je podnošljiva. Nema sumnje!" „Hvala vam. Obojici sam vrlo zahvalna! Verujem, znate koliko uživam u smešnom. Bar ćete biti pravedni prema Šarloti i priznati da je vrlo lepa devojka!" „Svakako - kao lutka bez izraza." ,,E, po meni je sasvim obična", izjavi Obri. ,,A ako nije tad bio pijan, obesite me ako znam zašto ju je zaprosio!" „Ali oni će se slagati izvanredno. Znam zašto ju je zaprosio! Lepa je, nežna, neizmerno mu se divi - zaista, obožava ga - nema dve misli u glavi da mu dosađuje i uvek će misliti da je toliko pametan koliko je lep!" ,,U tom slučaju biće sasvim nepodnošljiv" reče Obri izvlačeći se iz stolice. „Moram da idem i vidim Bes: ima trn u šapi."

Odgega i, kad su se vrata zatvorila za njim, Demerel reče: „Ne zanima me Sarlota, a još manje njena majka, ali priznajem da me jako zanima vaš brat Konvej,

draga moja radosti! Šta, do vraga, znači ovaj njegov ćef? Kakav je to čovek koji može da vam priredi ovako neslanu šalu?"

Veniša se zamisli malo: „Pa on je krupan i lep mladić. Izgleda kao da ima jaku volju, ali, u stvari, je vrlo dobroćudan i samo ponekad tvrdoglav. Dobar je, takođe, i moram priznati da ima veliku vrlinu što se ne ljuti kad ga neko grdi. U stvari, kad god ga Obri saseče, vrlo je ponosan što mali jadnik ima đavolski pametnu glavu."

Demerel podiže obrve. „Ali vi mi dajete, draga moja, sliku čoveka za poštovanje." „To i jeste - u mnogo čemu", odgovori veselo Veniša. „Jedino, sebičan je, nehatan i uprkos svoj svojoj ljubaznosti ne treba misliti da bi mogao nešto uraditi za drugoga, jer umesto da bude neljubazan i odbije smesta, on će ili zaboraviti ili pronaći odličan razlog zbog čega je mnogo bolje za svakog da to ne uradi. Znate, voli udobnost. A što se tiče ostalog - odličan je jahač u lovu, prvoklasan violinista i dobro gađa! Voli obične šale i smeje se od sveg srca kad ih priča i po deseti put kao i prvi put." „Nema samo Obri oštar jezik u porodici Lenjon!" Demerel će oduševljeno. ,,A sada, molim vas, objasnite mi zašto je taj čovek, koji voli udobnost, natovario sebi ovu aždaju od tašte?" „0, želeo je Šarlotu i prepustio sve budućnosti. Kad je gđa Skorier pravila nezgode u Kambreju, otarasio se nje, sigurno bez neprijatnih scena, čisto podstičući Šarlotu da misli kako se ne oseća dobro, tad je ubedio nju i gđu Skorier, a i sebe, da je njegova dužnost da je pošalje u Englesku. Verujem, bilo bi mu milo da ja oslobodim Anderšou od gđe Skorier pre nego što se vrati, ali sumnjam da bih mogla i u svakom slučaju ne nameravam. To mora uraditi sam. I hoće - u šta ona još ne sumnja!" Veniša se nasmeja. „Prirodno je što se on nikada ne bi posvađao s njom u Kambreju, gde bi digla veliku prašinu i naterala ga da crveni, ali ovde neće hajati kakvu prašinu diže. Ne bi me začudilo ako natera Šarlotu da je odstrani i dok ona to radi otići će u lov na ceo dan."

Demerel se nasmeja ali i dodade: „U međuvremenu ona će upropastiti vaš mir, prokleta bila!" „Da", priznade ona. „Ali neće dugo, nadam se, a možda, ako je ubedim kako nemam ni najmanje želje da preotmem Sarlotino mesto, možda ćemo uspeti i nastaviti podnošljivo!"

13

Uskoro se pokazalo da je Venišin optimizam bio površan. U roku od deset minuta od Demerelovog odlaska neprijateljstva su ponovo počela. Gđa Skorier, sevajući očima, puna pravednog gneva, potražila je Venišu da je pita je li istina da je ona ne samo primila njegovo gospodstvo u Anderšou, već i bukvalno ga predstavila Šarloti. Nije mogla da veruje svojim ušima kad ju je Šarlota obavestila o užasnom događaju; a pošto je već otkrila da se gđica Lenjon ponaša, po njenim verovatno zastarelim idejama o pristojnosti, i suviše slobodno, nije pretpostavila da neće imati toliko razboritosti i finoće i dozvoliti da čovek na tako rđavom glasu kao lord Demerel kroči na tle Anderšoua i bude predstavljen nevinoj mladoj.

Ma kakva griza savesti koju je Veniša mogla osećati posle trezvenog razmišljanja, da li je bilo pametno što je upoznala Šarlotu sa Demerelom (jer teško je moglo služiti na čast u ovom kraju što ih posećuje), iščezla je u navali ljutine. Brzo je odgovorila: „Zaboga, gospođo, smatrate li da je Šarlota u opasnosti da podlegne njegovim čarima? Verovala sam da je uveliko zaljubljena u mog brata - ali moram se prikloniti vašem boljem poznavanju nje!" „Gđice Lenjon!" „Molim" reče Veniša na izgled hladna.

Gđa Skorier glasno udahnu vazduh. „Ne obazirem se na vašu drskost. Nije vredna moje pažnje. Ali hoću da znate da jedna skromna žena u situaciji moje kćeri - strankinja u ovom kraju, koja dolazi bez zaštite svog muža - prima u svoju kuću čoveka rđavog na glasu, bilo bi užasno nepristojno. O nepriličnosti neudate ženske koja je u prijateljstvu sa takvom osobom nemam ništa da kažem!" ,,A kako biste, zaista! Moj ugled neće nastradati uprkos svemu! Ali što se ostalog tiče u pravu ste: bilo je krajnje nesmotreno od mene i ja vas molim da me izvinite!

U ovim okolnostima Šarlota mora biti vrlo pažljiva, naravno. Kad čovek pomisli koliko je moralo da bruji od skandala- o ne bojte se gospođo. Reći ću Demerelu da ne srne nikome reći da je video Šarlotu!"

Sva crvena u licu, gđa Skorier reče glasom punim prigušenog besa: „Zaista!

Zaista, gđice Lenjon? Tako vi zamišljate da vaš glas neće stradati? Vi se grdno varate, dozvolite da vam kažem!" Zastade a Veniša, malo podignutih obrva, čekala je s prezrivim osmehom na usnama. Učinilo joj se da se u grudima gđe Skorier vodi borba, zaista su se zastrašujuće dizale i spuštale, ali posle jednog napetog trenutka dama se naglo okrete na petama i polako izađe iz sobe.

Veniša je drhtala, morala je da sedne. Prošlo je dosta vremena pre nego što se smirila, a još više dok je naterala sebe i priznala da prekor, makar kako uvredljivo

saopšten, nije bio bez opravdanja i bi joj žao što se nije savladala. Najzad je shvatila, posle borbe isto tako teške kao kod gde Skorier, kako mora da se izvini.

Primila ju je s hladnim naklonom i čvrsto stegnutih usana. „Nije trebalo da dozvolim da me bes savlada, gospođo", nastavila je Veniša. „Trebalo je da vam objasnim. Lord Demerel je vrlo dobar Obrijev prijatelj i napad na njega bio je suviše za moje strpljenje." „Nećemo o tome da razgovaramo, gđice Lenjon. Verujem, međutim, da ćete objasniti lordu Demerelu da njegove posete Anderšou moraju prestati." „Ne", reče Veniša tiho. „Ja to neću učiniti, ali ne treba da se plašite, gospođo, kad dođe, to će biti zbog Obrija, a ne zbog Sarlote."

Na ovo gđa Skorier nije blagoizvolela da da ikakav odgovor sem pogleda koji je uveravao Venišu da će od sada nadalje među njima biti krv i nož.

Bio je početak sedmice koja je ličila na košmar kakav Veniša nikad nije doživela.

Gđa Skorier je prestala biti ljubazna, govorila je s njom retko, samo po potrebi i tad zvanično učtivo; dok je uglavnom uspevala da je ne primećuje i nije ispuštala priliku, kad bi se ukazala, da je muči. Ako nije mogla da nađe neki običaj u domaćinstvu da ga promeni, razgovarala je sa Sarlotom u prisustvu Veniše o promenama koje moraju da se uvedu u vođenju i štednji u Anderšou. Šarloti je ta taktika bila vrlo neprijatna, ali nije imala snage da se bori. Promrmljala bi nekoliko tihih primed-bi ponekad. U retkim prilikama, kad je Obri bio prisutan, šibao bi svojim otrovnim jezikom tako da ga je Veniša molila da se drži dalje od salona.

Da stvari budu gore, posluga je toplo prigrlila Venišu i tvrdoglavo pokazivala vernost upućujući najobičnije naredbe primljene od gđe Skorier na Venišu. „Spomenuću tu stvar gđici Veniši, gospođo" bio je neizostavan odgovor koji je ona primala; a kad je nepromišljeno naredila Finglu da doveze kola do kuće i provoza njeno gospodstvo na svežem vazduhu, odgovor je bio još otvoreniji. „Ja primam naređenja od g. Obrija, gospođo" rekao je ovaj tupi Jorkširac. I pre nego što je gđa Skorier mogla da nađe Venišu i požali se, Obri ju je potražio i obavestio da je Fingl njegov lični konjušar i biće joj zahvalan ako bi ona ubuduće upućivala svoje naredbe kočijašu Viljemu, čija je dužnost bila da vozi dame, ali ne u fetonu jer je bio njegov, već u kočijama.

Na sve Venišine proteste njeni zaštitnici su ostali gluvi, odredili su svoj put i išli njime oduševljeno. Veći deo vremena Veniša je provodila ili potvrđujući naredbe gđe Skorier ili uzalud pokušavajući da izmiri ljute protivnike.

Za gđu Skorier situacija je bila još teža zbog dadilje, koja nije uopšte obraćala pažnju na nju, već vrlo brzo sticala najnepoželjniji uticaj na Sarlotu. U ovome joj je

mnogo pomogla otmena gđica Trosel, na koju je pejzaž Jorkšira bio tako nepovoljan, kao i nedostatak otmenog društva u Anderšou, da je posle dvadeset i četiri sata od svog dolaska izjavila kako nije u stanju da se suoči sa teškim uslovima života na selu, a uz to izrazito nagovestila kako je namamljena u Jorkšir lažnim tvrđenjima. Način je bio dovoljno drzak i rasplamsao gnev gđe Skorier i posle jedne burne scene razjarena gđica Trosel odvezla se u degradiranim čezama, dok je dadilja, koja ju je ispratila, uveravala da se njen gubitak neće osetiti.

Niti se osetio, jer je Sarlota daleko više volela staranje dadilje, koja ju je grdila, kinjila ali je živo brinula nad njenim dobrom, znala je šta daradi kad je osećala muku, provodila sate pričajući joj o Konveju ili budućnosti Konvejevog sina. Sarlota nije nikad bila tako srećna kao kad se odmarala u svojoj sobi iza zatvorenih vrata za nezvane goste, sa dadiljom koja se širila pored vatre. Dadilja nije imala saosećanja za bojazni ili napade depresije. Rekla bi: ,,E, sad je dosta te gluposti, miledi! Uzdajte se u gospoda, miledi, radite što vam dadilja kaže i nećete imati potrebe da se uznemiravate." Dadilja je takođe pronašla Konvejevu haljinu za krštenje i veliki broj kapa i haljinica koje su preostale od Obrija kao bebe; pravila je prijatne planove kako da se uredi dečja soba. Govorila Šarloti da se ne uzbuđuje zbog privremene bolničarke s kojom je gđa Skorier razgovarala u Londonu, jer poznaje vrlo dobro jednu pristojnu ženu koja živi u Jorku; a što se tiče doktora nije htela ni da čuje o nekom dr Najtonsu (kogod da je) zato što je dr Konverdi, takođe iz Jorka, doveo na svet toliko beba koliko i drugi otmeni londonski lekari, a vrlo verovatno i više; u svakom slučaju njeno gospodstvo će imati poverenja da dadilja zna šta je najbolje za nju i neka samo šije kapu za naslednika. Šarlota ožive pod tom zdravom negom ali bi ponovo padala u depresiju, bila napeta i nervozna, zbog odluke svoje majke da potisne Venišu. Zivela je u bolesnom strahu od takve scene koje se najviše plašila; i posle jedne večeri nešto veće napetosti, dadilja je morala uz grdnju da je povrati iz blažeg histeričnog napada.

Zbog tog događaja resila se da ozbiljno ukori gđu Skorier; kako je njena bukvica uključila i obaveštenje kako je bolji i suvi komad hleba i mir nego kuća puna svađe i sukoba, nije čudo što je došlo do oštrog čarkanja. Ljubomorna na dadiljin uticaj na Šarlotu, gđa Skorier je rekla više pretećim nego ljubaznim osmehom kako će joj biti vrlo žao ako bude primorana i preporuči svojoj kćeri da je udalji iz Anderšoua.

Stvarno nije imala nameru, jer je dobro znala da se ne može otkazati starim i vernim ukućanima, makar kako se ljutito ponašali. Rekla je nadajući se da će uplašiti dadilju. Jedina posledica je bila ta što se dadilji pružila prilika da joj

saopšti činjenicu zbog koje nije mogla danima da sretne Venišu ni prividno ljubazna. „Pa i ja bih tako mislila, gospođo!" rekla je dadilja. „Kakvog ima smisla uznemiravati njeno gospodstvo da uradi nešto na šta nema prava, a i da ga ima ne bi uradila?" Posmatrala je s mračnim zadovoljstvom kako se hir gde Skorier ukočilo, a onda je zadala još jedan udarac. „Gđica Veniši je gospodarica u Anderšou, gospođo, čak to i sudopera zna, i ima cedulju sa pečatom od advokata, koju je ser Konvej potpisao, da to dokaže."

Pošto je Konvej propustio da kaže svojoj tašti da je Veniši dao punomoć, a ona neobjašnjivom omaškom nije mislila da je to učinio, još žešći bes je ispuni što se osećala nemoćnom. Da bi se osvetila, predložila je Šarloti za večerom, jer nije mogla ništa drugo da smisli, da uzme biblioteku za sebe, pošto je najbolja soba u kući zbog svog izdvojenog položaja, suncima, s vratima koja vode u baštu, izvanredno utočište dami nežnog zdravlja. Sama Sarlota je osujetila ovaj ljubazni plan da razbesni Obrija (a preko njega i Venišu) jer se plašila Obrija više od svoje majke i žurno zamuckujući rekla kako nema želju da ga izbaci iz njegove tvrđave; još je dodala kako mnogo više voli i najmanji salon od nje. Više nije imalo šta da se kaže, sem što je Obri srdačno pozvao gđu Skorier da dođe i sama se uveri koliko je udobna.

Konvejeva pisma nisu poboljšala stvar, a zadovoljila su samo Sarlotu, koja je primila dva cela lista prekrivena i negde čak precrtana njegovim krupnim rukopisom. Danima je išla po kući sijajući od oduševljenja. Ali kako je pismo, daleko od toga da opozove onu sramnu punomoć, tražilo od Šarlote da ne mori svoju lepu glavu, već prepusti sve Veniši, na koju se on oslanja i nada da će svojoj dragani uštedeti i najmanje brige ili neprijatan trud, ni gđi Skorier nije donelo zadovoljstva, već je samo pojačalo gnev i odluku da oslobodi svoju kćer od zaove koja je i suviše uživala poverenje brata.

Veniša je takođe primila pismo od Konveja, koje bi je, rekla je Demerelu, dovelo do besa da nije bilo neodoljivo smešno. Iscrpen naporom oko sastavljanja pisma svojoj mladoj ženi, Konvej se ograničio na jednu stranu, izvinjavao se što je kratak zbog pritiska posla oko bliske evakuacije okupacionih snaga. Nije objasnio ni iznenadnu ženidbu, niti se izvinio što joj je naturio potpuno nepoznatu osobu bez reči upozorenja. Znao je da će se Veniši dopasti Sarlota i zamolio je da se brine o njoj. Nepristra-sna osoba, kad bi čitala ovu poruku, ne bi mogla da ga osudi, ako bi pretpostavila da je ser Konvej planirao celu stvar jedino da svojoj najdražoj sestri priredi izvanredno iznenađenje.

Pored Konvejevog pisma Veniša je primila još jedno, ali ne preko pošte. Doneo ga je jedan od konjušara Edvarda Jardlija iz Nederforda, bilo je na više strana i priredilo joj je još manje zadovoljstva od Konvejeve kratke poruke, jer u njemu nije bilo ničeg smešnog. Mada iznenađen i potresen vešću o Konvejevoj ženidbi, Edvard se očigledno utešio, ubeđen da Veniša mora biti srećna u društvu snahe i laknulo mu je kad je saznao da je najzad u gđi Skorier dobila dostojnu družbenicu. Pošto je dve strane ispunio bukvicom o nezgodama Venišine prethodne situacije, na sledeće dve strane dao je tačan opis stanja svog zdravlja i razumne savete (jer je odlično shvatio, uveravao je, kako joj je možda u početku teško da se navikne na promenu prilika). Završio je žaleći što nije u mogućnosti da poseti Anderšou i pozdravi ledi Lenjon, ohrabri Venišu uputstvima i savetima koje bi mogao dati: ne samo da će još jedna nedelja proći pre nego što izađe iz karantina već će joj biti žao kad čuje da kašalj, iako neznatan, veoma brine njegovu majku. Ipak, molio je Venišu da se ne plaši već pouzda u njega da neće preduzeti nikakve lude rizike. Mislio je, neće biti iznenađena ako čuje da je vest o skorom povratku Konveja mnogo ubrzala njegov oporavak kao i odlični lekovi g. Hantspila.

Veniša je odjahala u Ebersli da provede jedan dan sa ledi Deni i, mada je oduška od trvenja i neprijateljstava u Anderšou dobro prijala, njena poseta nije bila čisto zadovoljstvo. Jedan pogled na Klaru uverio je kako je veza između nje i Konveja bila nešto dublja nego što su njeni roditelji mislili. U stvari, to je i priznala, rekla je ledi Deni svojoj prijateljici. „Da, draga moja, bojim se da si bila u pravu. Ali molim te izbaci iz glave ideju da je Konvej bio u obavezi prema Klari. Ne treba ni da kažem kako sam se osećala kad sam doznala da se moja kći ponašala vrlo neprilično, a što se tiče ser Džona, uveravam te, nikad ga u svom životu nisam vide-la toliko zbunjenog. Znaš, draga moja, izmenjati obećanja sa čovekom bez dozvole ili znanja roditelja, pokazuje odsustvo lepog ponašanja, kakvo nismo mogli ni zamisliti da je moguće kod Klare. Čak je i gore, jer je ser Džon izričito zabranio slične razmene, ne zato što ne bi bio zadovoljan tim brakom, već je smatrao da su oboje suviše mladi da bi se obavezali. Da je jadna Klara tada shvatila kako njen otac najbolje zna, koliko bi joj bolova sad bilo ušteđeno! Vrlo je svesna svoje velike greške, zato je ne prekorevamo." „Konvej zaslužuje da se išiba" uzviknu Veniša. „Ne, draga moja, greška je Klarina, mada ne poričem da se i on nije poneo kako dolikuje. Ali mladi ljudi ne uzimaju takve stvari onoliko ozbiljno koliko ti pretpostavljaš, možeš biti sigurna u jednu stvar, on nije ni predložio ni pokušao da se tajno dopisuje sa Klarom!"

„O, to verujem" reče Veniša. „Kad samo pomislim da sam zahvalna što je nepismen! Mogla bih čestitati Klari na sreći, mada mi se čini ona još ne vidi šta je izbegla!" „Ne, svi smo se složili da je najbolje što manje govoriti, jer će se brže zalečiti.

Mislimo da će joj promena dobro doći i nameravamo da je pošaljemo kod njene bake. 0, bože, kad bi čovek znao koliku muku mogu deca da prirede!" uzdahnu ledi Deni. „Prvo Osvald. a sad Klara, sledeća će sigurno biti Emilija!" „Draga gospođo, ako mislite da je bilo u Osvaldovoj zanesenosti nečeg više sem dečačke gluposti, verujte mi, nije!" reče Veniša kao i uvek iskreno. „Stvarno je od sebe napravio budalu, ali mi je napisao tako lepo izvinjenje; opet je u mojoj milosti." „Ti to kažeš iz čiste dobrote, mila moja", odgovori ledi Deni trepću-ći vrlo brzo, „ali ja znam da se morao poneti prema tebi nepristojno, a još je uznemirio lorda Demerela; sama pomisao me užasava!" „Eh, to sigurno nije!" „Lord Demerel je rekao to ser Džonu. Slučajno ga je sreo neki dan i otvoreno pitao da li mu je Osvald dosađivao, a kako je odmah odgovorio 'nikako' ser Džon je ubeđen da je istina."

Veniša se morala nasmejati; ubeđivala je svoju staru prijateljicu da je Osvald više zabavio nego naljutio Demerela. Na šta je ledi Deni primetila kako je slaba uteha znati da joj je jedinac predmet šale; ipak se utešila jer je, želeći da savlada svoju malodušnost, tražila od Veniše da ispriča šta se događalo u Anderšou. Nije je prevarila šaljiva strana koju je Veniša isticala, već je iskreno izrazila svoje mišljenje o ponašanju gđe Skorier i zamolila Venišu da ne okleva, ako ta osoba postane užasna, već spakuje stvari i smesta dođe u Ebersli. „Posetiću mladu ledi Lenjon" reče mirno i dostojanstveno. „Molim te, draga moja, pozdravi je i objasni joj da sam trenutno zbog bolesti u kući sprečena da sebi priuštim zadovoljstvo da se s njom upoznam. Verovala ili ne, Veniša, kuvarica se baš danas osula."

S tom neprijatnom vešću rastale su se; tek kad je mahnula Veniši, ledi Deni je shvatila da je zbog svojih muka sasvim smela s uma nesrećnu Venišinu simpatiju prema Demerelu. Setila se da nema više na tom ljupkom licu onog pogleda koji je zračio i, mada joj je bilo žao, mogla je samo da se nada kako je zanesenost koja je obasjavala devojku bila onoliko kratka koliko je bila jaka. Iako je želela da olakša Veniši sadašnju nesreću, zapanjila bi se da je znala kako je, jedino prisustvo tog opasnog ras-pusnika u blizini, pomoglo Veniši da trpi muke hrabro se smešeći.

Kad je bila s njim i najžučnije tegobe bi iščezle kao beznačajne; kad mu je pričala o najnovijim napadima gđe Skorier na njen položaj, činilo joj se sve to smešnim.

Smatrala je sasvim prirodnim što mu se kao Obriju poveravala, a i mnogo manje opasno u sadašnjim prilikama, jer je Obri bio spreman i na zločin. Nije bilo više potrebno da opomene Demerela da ne priča Obriju, sve je mogla da mu kaže, nije morala ni da mu objašnjava misao koja se krila iza neke loše složene rečenice.

Jednog kasnog popodneva zatekao ju je samu kako sedi u biblioteci za Obrijevim stolom. Nije pisala, već sedela namrštena, čvrsto stegnutih ruku na stolu i netremice gledala u njih, potpuno odsutna. U prvom trenutku nije obratila pažnju na otvaranje vrata, kao da nije prodrlo do njenog sanjarenja, tek docnije osetila je ispitivački pogled na sebi, podigla je oči i videla Demerela na pragu. Iznenađena, čelo joj se razvedri a osmeh obasja oči. Nije ga očekivala jer je obično dolazio pre podne u Anderšou i, ustavši, reče dok mu je prilazila: „Dragi moj prijatelju! Kako sam srećna što vas vidim! Crne su me misli obuzele i želela sam toliko da ih smehom odagnate! Šta vas je dovelo ovamo? Danas vas nisam očekivala; sedam se, rekli ste mi da ćete imati posla."

Nije bio raspoložen za smeh, već je odgovorio prilično grubo: „Vi ste me doveli? Šta se desilo, drago moje radovanje?"

Uzdahnula je neprimetno, ali je mahnula glavom i nasmejano ga pogledala: „Cisto nervi. Ne brinite. Bolje mi je sad." „Ali brinem se." Držao ju je obema rukama, tad oslobodi jednu i lako prstom pređe preko njenog čela. „Ne smete se mrštiti, Veniša. Bar nikad u mom prisustvu." „Dobro neću" ljubazno će ona. „Da li ste ga izgladili, glupo moje!" „Kamo sreće da sam! Šta se desilo što su vas spopale crne misli?" „Ništa vredno pomena, ili tako obično da je užasno dosadno! Kraljevska bitka sa gđom Gurnard, od koje sam pobegla tresući se od straha, a uzrok svađe žalba na pralju, koja je sasvim opravdana, ali nesrećna devoj-ka nije niko drugi do nećaka gđe Gurnard." „Homerovski susret: trebalo je ostati i pevati himnu. To nije bio uzrok vašem mrštenju." „Ne. Ako sam se mrštila bilo je to zbog napora da rešim šta je najbolje da uradim. Vidite, ne mislim da ćemo Obri i ja moći da ostanemo do decembra ovde, a malo je nade da će se Konvej do tada vratiti." „Nikad nisam sumnjao da biste mogli. Recite mi rezultat vaših razmišljanja."

Poveo ju je ka sofi dok je govorio i seo pored nje.

„Na žalost nikakav! Čim smislim nešto, odmah prigovori dižu svoje ružne glave, a ja ponovo u nevolji. Hoćete li da me posavetujete? Uvek mi dajete dobre savete, dragi prijatelju." „Ako to radim, onda imam čast da živo opovrgnem maksimu dr Džonsona da je primer uvek efikasniji od pravila. U čemu je problem? Daću sve od sebe." „Problem je kuda otići, ako se resim da to uradim - imajući na umu da će i Obri ići sa mnom, a da ne prestane da uči kod g. Aperseta. Uvek sam govorila da ću odvojeno živeti kad se Konvej oženi i, da se verio na uobičajen način, sredila bih odmah svoje stvari i napustila Anderšou pre nego što dovede suprugu. Ono malo mojih prijatelja koje imam svesni su da je to bila moja namera i ne bi se čudili. Ali ispalo je da se slučaj izmenio - ili se tako meni čini. Šta mislite?" „Slažem se da bi se promenio i ako biste napustili Anderšou pre povratka svog brata, pretpostavilo bi se, pošto se već zna da je vama poverio vođenje imanja, da ste oterani iz kuće. Sto bi bila cela istina." „Tačno! I zbog te okolnosti mi je nemoguće da iznajmim kuću u ovom kraju." „Istina je - ako mislite da dugujete svom bratu da se zadrži spoljni izgled za koji on baš mnogo ne mari." „Dragi moj prijatelju, nemam takvu ideju u glavi, zato nemojte da prezrivo krivite svoja usta." „Ne zbog sebe, glupo moje!" „Zbog Konveja? O, onda svakako! Istina je da mu ništa ne dugujem." „Naprotiv!" „Čak ni to, ako mislite da mi je dužan. Prihvatila sam taj teret jer mi je odgovaralo. Da nisam imala Obrija ne bih to uradila, niti bih ostala ovde i jedan dan posle punoletstva." „Znači li to da nameravate da zaštitite časno ime Lenjonovih?" „Trice! Ne, uozbiljite se, Demerele! Bar vi morate znati da ne hajem za časnim imenima - dokaz, moje zadovoljstvo u vašem društvu! Moje uzdržavanje se.tiče Šarlote. Obri kaže da je sentimentalno ljupka, to i jeste, ali ne zaslužuje da ima više neprijatnosti nego što ih već ima, jadnica! Konvej je uradio sve što je mogao da ljudi steknu predrasude o njoj, a ja da zadam poslednji udarac njegovom delu, bilo bi previše! Nije mi ništa nažao učinila - ima, zaista, morbidnu želju da mi se pokorava!

I to toliko da bih ja, kad bi gđa Skorier bila ftors concours, neizostavno preuzela njenu ulogu i provela veći deo vremena podsećajući Šarlotu da je ona gospodarica u Anderšou! A ako ostavim Anderšou, moram pronaći besprekoran izgovor da to uradim i ne smem ostati u ovom kraju. Uvek sam namera-vala da odem u London, ali tek kad Obri bude u Kembridžu. A to je još jedna cela godina, a šta da se radi za

to vreme, veliko je pitanje. Mora da ima odličnih učitelja u Londonu, pa ipak sumnjam da bi Obri..." „Ostavite Obrija na časak!" prekide je on. „Pre nego što vam dam svoje mišljenje o planu u London - ili Jork - ili Timbuktu - recite mi nešto!" „Vrlo dobro - ali ja vas nisam pitala da mi date svoje mišljenje o tome!" „Imaćete ga ipak! Sta se desilo, Veniša, od kako sam vas poslednji put video, šta vas je tako potreslo da mislite da je odlazak s ovog mesta iznenadno hitan?" Ona baci brzi pogled na njega, smešio se i dodao podsmevajući se s ljubavlju: „Neću nikakve priče o domaćicama i praljama, devojko moja, ako mislite da me možete obmanuti, znate da se varate! Šta je ta sotonina ćerka uradila?"

Ona mahnu glavom. „Ništa više nego što sam vam rekla. Nikad nisam mislila da vas obmanjujem, možda sam se suviše zadržala na nečemu što je rečeno verovatno samo zato da me uznemiri." „Šta je rečeno?"

Oklevala je trenutak pre nego što je odgovorila: „Tiče se Obrija. Gđa Skorier ga mrzi isto kao i mene, mislim - a moram priznati da joj daje dosta povoda za to! On je kao ona naročito neprijatna zolja koja, što god radili, stalno izbegne vaš napor da je ubijete. Sama je kriva, jer je bila zlobna prema meni. ali ne pravdam ga: ne treba to da radi - najneprilič-nije ponašanje!" ,,Oh, do vraga i dečak!" uzviknu razdraženo Demerel. „Nadao sam se da sam sasekao tu igru."

Pogledala ga je iznenađeno. „Da li ste mu rekli da ne sme?" „Ne, samo da ono što je za njega prijatan način olakšanja vas izlaže pravoj eksploziji zlobe te žene." „Onda mi je sve jasno. Vi ste to sasekli i vrlo sam vam zahvalna! Dva poslednja dana jedva je otvorio usta u njenom prisustvu. Ali, ili je zlo začeto ili ona mrzi što se on zatvara u svoju sobu i pridružuje nam se samo za vreme večere - sa grčkim horom koji tako jako bruji u njegovim ušima da ga možete zvati bezbroj puta imenom pre nego što vas čuje! Ona to ne može da shvati, misli da to radi iz nepristojnosti. I Sarlota ga ne voli, ali zato što govori stvari koje ona ne razume, plaši ga se. Na žalost -njegova hromost joj je vrlo neprijatna i uvek gleda ustranu kad on ustaje sa stolice i hoda po sobi." „Primetio sam, kad sam vas sreo onog dana u parku, nadao sam se da će se ubrzo osloboditi te navike." „Čini mi se da pokušava. Ali stvar je u tome što je baš to pružilo gđi Skorier izgovor da kaže nešto što me je, priznajem, obeshrabrilo. Rekla mi je da se Sarlota

užasava nakaznosti pa je poželela da baš sad, dok je u tom delikatnom stanju, ako bi bilo moguće, Obri ode u posetu svojim prijateljima. Nije se izrazila tako otvoreno, a možda sam se i ja glupo uplašila."

Njegovo lice se smrači i izmenjenim glasom reče: „Ne, ne verujem. Ako je bila u stanju da vam to kaže, kladim se da će to reći i Obriju, kad je prvi put razbesni." „Toga se i ja plašim, ali da li iko može biti tako užasno svirep?" „o, gospode, može! Ta veštica, možda ne bi hladnokrvno, ali rekao sam vam ranije, nevinašce moje, da ne poznajete tu vrstu. Žene neobuzdane strasti su capabk de toutl Ako izgube strpljenje, one će reći, a posle će naći opravdanje za ono što bi iz tuđih usta osudile zgražene!" Zastao je, posmatrao je njeno lice, a oči su mu bile tvrde i namrštene. „Sta vam je još rekla?" naglo je zapita, „Bolje mi recite!" „Pa, dobro, ali sigurno ne želite da vam ponovim listu pakosnih ništarija?" „Ne. poštedite me! Taj udar na Obrija bio je sve?" „Dovoljan. Demerele, kad biste znali koliko muke on podnosi mrzeći samog sebe - nikad ih ne pominje, samo nagađam - kloni se stranaca, strahuje od sažaljevanja ili odvratnosti koju Sarlota pokušava da sakrije."

Da bi presekao njeno uzbuđenje, reče: „Znam. Mislim da ta žena ve-rovatno neće tako nisko pasti, ukoliko je naročito ne izazove, ali dečak je nenormalno osetljiv. Da ga uzmem sebi? Rekao sam mu već da može da se preseli u Prajori kad god hoće.

Odgovor mu nije bio otmen, ali može da mu služi na čast. Skoro mi je razbio nos; pitao me je da li ga ozbiljno pozivam da podmuklo pobegne i vas ostavi da primite udarce! Nije bio trenutak da mu kažem da bi udarac bio slabiji kad bi podmuklo pobegao, ali mogu to još uraditi i hoću ako mi kažete. Jedina teškoća će biti da sakrijem pravi razlog, ali verujem, bio bih u stanju."

Skoro nesvesno ona ispruži ruku i reče veselo da bi sakrila uzbuđenje: „Kakav ste dobar prijatelj, zli barone! Gde bismo mi bili u ovoj krizi, da nije vas? Ako dođe do najgoreg, znam da mogu poslati Obrija vama. Verujte, ta pomisao me je spasla od ludila! U nevolji ne bih oklevala - da li su vas ikada tako sramno iskorišćavali ali još nije nužda -možda neće ni biti, ako Obri začepi uši i prečuje uvrede i žaoke.

Ne želim da vas iskoristim ako ne moram."

Njegova ruka poklopi njenu, držao ju je i dalje, ali mu je stisak bio nekako čudno krut. Upitno ga pogleda i vide neobičan izraz u očima, a na usnama ciničan osmeh.

Mora da se čuđenje videlo na njenom licu jer tog osmeha nestade, nasmeši joj se i lako reče dok je puštao ruku: „Čikam onog ko može da me iskoristi! Radovao bih se da Obri dođe u Prajori. Volim dečaka i ne smatram da mi je teret, uopšte, ako vam

je to na umu. Niko ga ne može optužiti da je težak gost. Neka dođe meni kad vi nađete za shodno i neka ostane koliko god vam odgovara." „1 mi vam još darujemo milost" nasmeja se ona. „Hvala vam. Mislim da ne bi bilo dugo. Ledi Deni mi reče da je ser Džon čuo od g. Aperse-la kako namerava da se vrati pre sredine idućeg meseca. Podozrevam da njegov rođak - koji je bio tako ljubazan da ga zameni posle bolesti - nije zagrejan da provede zimu u Jorkširu! Pre nekoliko godina g. Aperset mi je rekao da će, ako želim da odem na neko vreme, rado primiti Obrija u svoju kuću." „Sad, pošto je Obrijeva stvar povoljno rešena, okrenućemo se vašoj 'Obožavana Veniša'. Da li ozbiljno mislite da započnete život u svojoj kući?" „Naravno." „Tad je vreme da se neko pobrine za vas" mračno će on. „Napustite dečje snove i vratite se na zemlju, draga moja. To je nemoguće." „Savršeno je moguće. Zar ne znate da sam ja gospodarica, kako to g. Mičet - naš advokat i jedan od mojih tutora - kaže, prilično velikog poseda." „1 dalje vam kažem da je to nemoguće!" „Za ime boga, Demerele, nećete mi vi valjda govoriti o pristojnosti" uzviknu ona. „Upozoravam vas nećete me lako ubediti da se išta nepristojno može prikačiti ženi mojih godina, koja radije hoće da živi u svojoj kući nego u bratovljevoj! Da sam mlada devojka..." „Ne samo da ste mladi već i zeleni!" „Zelena, dozvoljavam, ali mlada ne. Meni je 25 godina, moj prijatelju. Znam da bi se smatralo nepristojnim kad bih živela sama, mada mislim da je to glupost, neću da povredim konvencije, obećavam. Dok Obri bude u Kembridžu, angažovaću družbenicu. Kad diplomira - dobro, još ne znam, naravno, ali verujem da će postati nastavnik i stalno ostati u Kembridžu, u tom slučaju ću mu voditi kuću, ne verujem da će se oženiti, šta mislite?" ,,Nek' mi bog da strpljenja" viknu, skoči pa žurno obiđe sobu. „Veniša, hoćete li prestati da govorite kao maloumna! Angažovati družbenicu! Voditi Obrijevu kuću!

Ne zaboravite da kupite tuce kapa pogodnih za starije otmene dame i usedelice, molim vas! Slušajte, glupa gusko! Izgubili ste već šest-sedam godina života: ne gubite ih više! Kakva preimućstva, za ime sveta, zamišljate da će ta vaša kuća imati? Ko će biti vaša družbenica?" „Ne znam, od kud bih? Mislila sam da mogu angažovati neku osiromašenu damu, kao kad se radi o guvernanti - neku udovicu možda - koja bi odgovarala."

„Tad ne mislite više! Mogli biste angažovati tuce udovica ali nijedna ne bi odgovarala. Mogu da zamislim tu kuću! Gde bi bila? U Kensingtonu verujem, elegantna i povučena. Ili možda u divljini Upper Grosvenor Place, baš na ivici pomodnog sveta! Biće vam užasno dosadno, draga moja, verujte mi!"

Počela je da se zabavlja. „Tad ću putovati. Uvek sam to želela." „Kako sa osiromašenom udovicom kao pratnjom, bez poznanstva sem u Jorkširu i sa manje iskustva od devojčice koja je tek izašla iz škole? Jadno moje nevinašce, kad pomislim samo na prijateljstva koja biste sklopili u tim prilikama, koža mi se ježi! Tako to ne ide; znam šta govorim! Da biste živeli kao što predlažete, trebalo bi biti neverovatno bogat i ekscentričan uz to! Bogatstvo, drago moje radovanje, opravdalo bi vašu ekscentričnost i otvorilo mnoga vrata. Možete da iznajmite kuću u najboljem delu grada, da je namestite u orijentalnom sjaju, skrenete pažnju visokog društva na sebe dajući maha skupim ćefovima, hrabro pošaljete pozivnice -naišli biste na odbijanje i priličan broj otvorenog ignorisanja, ali..." „Smirite se, smešni stvore" prekide ga smejući se. „Takav život ne želim. Kako ste mogli da pomislite da bih?" „Ne mislim. Nameravate li da mi kažete kako želite da vodite život onako kako ste namislili. Biće vam dosadno, bićete usamljeniji nego ikad, jer bez poznanika, Veniša i pravog društva, mogli biste živeti na pustom ostrvu isto kao u Londonu." ,,Oh, šta tad da radim!" „Idite svojoj tetki Hendred." „Nameravam to - ali ne da ostanem kod nje. Ne bih volela - a ni ona, bojim se.

Niti bi njena kuća odgovarala Obriju." „Obri, Obri. Mislite jednom na sebe!" „Pa to i radim. Znate, Demerele, nikad nisam ni pomišljala da ostanem u Anderšou sa nekom drugom ženom kao gospodaricom, a sad sam otkrila da bih pod tim uslovima bila vrlo ljuta bilo gde. A da živim kod tetke i teče, da se povinujem njihovim navikama, kao što bih morala, priznajući njihov autoritet, bilo bi neizdrživo kao kad bih se ponovo našla u dečjoj sobi! I suviše dugo sam bila svoj gospodar, dragi prijatelju!"

Pogledao ju je usiljenog osmeha na usnama. „Ne biste morali dugo da trpite!" „I suviše dugo za mene" odlučno će ona. „Pet godina će biti potrebno Obriju da osnuje svoj dom, a možda i neće tad želeti! Sem toga..." „Zeleni, zeleni - najzeleniji! Idite tetki, neka vas uvede u društvo - kao što je ona u stanju - i pre nego što Obri ode u Kembridž, u Gazeti će se pojaviti objava vaše veridbe."

Nije progovorila trenutak-dva, gledala ga je pravo u oči, nešto bleđih obraza, bez osmeha u očima. Nije mogla, po izrazu lica, da mu dokuči misli i bila je začuđena ali ne uplašena. „Ne, ne tako. Da li ste mislili da mi je cilj da u Londonu nađem muža?" On samo slegnu ramenima, a ona ustade i reče: „Milo mi je što ste me opomenuli. Da li se dozvoljava neuda-toj ženi da odsedne u hotelu, ako vodi sa sobom devojku?" „Veniša..."

Ona se nasmeja i podiže obrve: „Dragi moj prijatelju, danas ste suviše glupi!

Zašto morate da me zamišljate kako tugujem u suzama, venem za društvom, dosađujem se zato što ću voditi život kakav sam navikla? Zašto ne - daleko zabavniji život! Ovde sam imala samo knjige i baštu i od kako je otac umro, imanje.

U Londonu će biti muzeja, galerija, pozorišta, opera - oh, toliko stvari koje vama izgledaju obične, verujem! Imaću Obrija za vreme raspusta, a pošto imam tetku, koja neće, nadam se, prekinuti veze sa mnom, ne očajavam da neću baš naići na nekoliko prijatelja." „Ne, o Bože moj, ne. Sve je bolje od toga" uzviknu kao da su mu se reči otele iz grla, pređe sobu u dva koraka, zgrabi je za ramena tako grubo da.se ona pobuni uplašena. On ne obrati pažnju, već strogo reče: „Pogledajte me."

Stisak popusti i ruke skliznuše niz ramena da bi uhvatio njene i jako stisnuo medu svojima. „Šta ste radili kad vam je bilo devet godina, mila moja?"

Bilo je tako neočekivano da ona samo trepnu. „Recite mi." „Ne znam. Učila, vezla pretpostavljam - i kakve, za ime sveta, ima to veze." „Velike! Da li znate šta sam ja tad radio?" „Ne, kako bih? Ne znam ni koliko ste godina imali - bar, ako ne i izračunam, što mrzim. Pa, ako vam je sad 38 a meni 25..." „Poštedeću vas truda. Bilo mi je 22 i zavodio sam udatu otmenu damu." ,,U redu" složi se ona blago.

On se zatrese od smeha i reče: „To je bila moja prva ljubavna avantura i verovatno najviše kompromitujuća. Nadam se tako. Nema ničega u mom životu na šta bih se sa ponosom mogao osvrnuti, ali dok nisam sreo vas mila moja, mogao sam bar da kažem da se uprkos pokvarenosti nikad nisam petljao s mladim i nevinim devojkama. Ničiji dobar glas nisam ukaljao sem Sofijin - ali nemojte da smatrate da je to moja vrlina. Vrlo je opasna igra zavoditi mlade devojke i one me nisu privlačile. Tad sam sreo vas i, da budem iskren prema vama, draga moja, ostao sam u Jorkširu s jednim ciljem da vas zadobijem - pod mojim uslovima."

„Da, rekli ste mi to već kad smo se rastali prvog dana" smireno će ona. „Smatrala sam da je to velika drskost! Jedino što je tad Obri pao i mi smo postali tako dobri prijatelji i sve se izmenilo." „o, ne, ne sve! Zovete me svojim prijateljem, ali vas ja nikad nisam zvao svojim i nikad neću. Ostali ste i uvek ćete biti divno poželjno biće! Jedino su se moje namere izmenile. Rešio sam da vas ne povredim, ali ostaviti vas nisam mogao." „Zašto biste? Meni to izgleda smešno." „Zato što ne razumete, dragana moja! Kad bi bogovi uništili prostor i vreme - ali oni neće, Veniša, oni neće. „Aleksandar Pop"' na to će ona mirno. „ I usreći dvoje voljenih. Obrijev najomiljeniji engleski pesnik, ali ne i moj. Ne vidim razlog zbog čega dvoje koji se vole ne bi bili srećni bez mešanja prostora i vremena."

Pusti joj ruke, ali samo da bi je zagrlio. „Praznik mi je kad se tako smešite na mene. 0, Bože, volim vas do ludila, Veniša, ali još nisam toliko lud da ne shvatam kako bi to moglo biti pogubno po vas - po nas oboje! Vi ne shvatate da bi to bilo iskorišćavanje vaše nevinosti!" Naglo zastade, trgnuvši glavu, kad se vrata koja su vodila u hodnik zalupiše s treskom. Začu se vučenje noge. Demerel brzo reče: ,,Obri, možda je i dobro. Ima tako mnogo da se kaže - ali ne danas. Sutra, kad oboje budemo hladniji."

Nije bilo vremena da se više kaže; skoro je grubo odgurnu od sebe, okrenu se kad se vrata otvoriše i nađe se s Obrijem lice u lice, koji uđe u sobu s prepeličarem za petama.

14 Demerel stade između Veniše i vrata, ali ta opreznost očigledno nije bila potrebna. Obri je bio besan, mršavi obrazi su mu se rumeneli, a sive oči hladno sevale. Površno se interesovao za bližnje, u nastupu besa nimalo, i da je zatekao sestru u Demerelovom zagrljaju, teško da bi opazio. Dok je zatvarao vrata, reče slabim glasom: „Biće ti milo da znaš, Veniša, da je imperatorka izdala novi ukaz!

Psi - moji psi - moraju ubuduće da budu vezani! Svi sem ove Bes, koja je suviše besna da se uopšte srne držati! Pazi Džasper, zar ne vidiš koliko je besna ova kučka?"

Demerel koji je nežno vukao prepeličara za uši, dok je on elegantno mahao repom s idiotskim izrazom blaženstva, nasmeja se i zapita: „Šta je uradila?"

„Dovela u opasnost naslednika" izbaci Obri. „Ušla je u kuću tražeći mene, naravno - a Šarlota je zatekla kako leži u dnu stepenica i toliko se uznemirila i uplašila da je ciknula, Bes je podigla glavu i pogledala je -prirodno." ,,oh, Bože" uzdahnu Veniša, „znam da Šarlota ne voli pse, ali ako je to sve..." „Sve! To je bio početak Besinog besnog napada! Shvati, draga moja, da je taj pogled žestoko podsetio Šarlotu na divlju zver. Nije znala šta da radi i resila je da se povuče - unazad krišom. Što je Bes, normalno, zain-teresovalo, možeš da zamisliš, te se digla i pošla prema njoj. Šarlota je tada ozbiljno vrisnula i pošla iza stolice, Bes je pratila, gđa Skorier je izletela iz jutarnje sobe da otkrije kakav to nevaljalac hoće da siluje njeno dete, stala je da grdi Bes i udara nečim što je imala u ruci kako to zovete - đerđef? Onda je Bes počela da laje. Šarlota dobi histeričan napad i..." „Obri, kako si mogao to dozvoliti" viknu Veniša i nije znala da li da se ljuti ili smeje. „Nije lepo od tebe." „Varaš se, nisam bio tamo. To što pričam čuo sam iz usta ucveljenih dama."

Podrugljivo se nasmeja na sestru. „Bio sam tvoj mali dobri brat, draga moja. Stigao sam u arenu i zatekao Šarlotu presamićenu u stolici, sa gđom Skorier koja je mahala bočicom sa sirćetom ispod njenog nosa, a Bes kako laje na obe, mašući repom da pokaže kako je, mada neće da je najure iz sopstvene kuće, suviše lepo vaspitana da ujede. Mislio sam da nema nikakve koristi da je nateram da napadne imperatorku, zato sam je pozvao. Čak sam rekao strašljivoj maloj budali da ne treba da se plaši, ali umesto da se zahvali, imperatorka me je izgrdila. Namerno sam doveo Bes u kuću da uplaši Šarlotu, moje ponašanje, karakter i naklonosti, sve je dobilo nepovoljan sud dok je Šarlota blejala ,,Oh, molim te, mama, o, ne, mama!" Mislim da sam sve dobro podneo. Jedino kad je imperatorka počela da govori o Šarlotinom delikatnom stanju, nisam mogao da se uzdržim. Ne kažem da sam pokušao, zaista nisam! Rekla je da ja možda ne shvatam, na šta sam odgovorio da stvarno shvatam, jer je i Bes u istom interesantnom stanju. Nastao je tajac jedan trenutak i ja pomislih da će je udariti kap." „Đavola!" Veniša pokuša da se nasmeje. „Da, i što je najgore, onaj ko misli da, pošto je bogalj, može reći sve", meko kao svila na to će Obri. ,,Oh, ne gledaj me tako, glupavko! Zar zamišljaš da nisam znao od početka kako im je obema odvratno moje hramanje? To im svakako ne zameram - ali dadilja da. Shvataš li, i ona se sjurila niz stepenice da sazna razlog cele te buke. Propustila si veliko zadovoljstvo, draga moja. Rekla je imperatorki da treba da se stidi, a Sar-loti da ne diže toliko vike ni oko šta, a meni da odem pre nego što

zaboravim da sam bar ja vaspitan bolje, nego da dižem tako užasnu galamu u domu jednog džentlmena." „To je bilo najneljubaznije omalovažavanje od sveg" primeti Demerel. „Kladio bih se na dadilju protiv pedeset gđa Skorier." „Pa, rezultat je bio nerešen, kad sam odlazio, ali verujem da će dadilja bolje proći" složi se Obri. „Vrhunac šale je da se ona, koja uvek kritikuje čak i Konveja kad dovede pse u kući, razbesnela kad je imperatorka izjavila da mi neće dozvoliti da držim Bes, sem u kućici, pošto je očigledno opasna. Bila je tako nesmotrena i naredila mi da je odmah vežem, čak pitala da li sam je čuo, kad sam okrenuo leđa celoj toj užasnoj regimenti i poveo Bes u moju sobu. Poslednje reči koje sam čuo s poprišta bile su dadiljine, htela je da zna kakva je prava imperatorka sasvim pogrešno pretpostavljala da ima, te da naređuje jednom Lenjonu rođenom u svojoj sopstvenoj kući." ,,Oh, Bože" uzdahnu Veniša i stidljivo se osmehnu na Demerela. „Moram da idem i vidim kako mogu da smirim svađu. Dadilja će početi da navodi citate iz Biblije; juče je to radila, sve o ženama svadalicama i ina-džijama, i kako je mnogo bolje živeti u kutu vrha kuće - ne verujem da bi ona pristala na to, ako joj to znači tavan." „Ne budi budala", oštro je prekide Obri. „Pusti je neka kaže tom hajduku šta hoće. Ako nas oslobodi nje, tim bolje!"

- „Da, kad bi mogla, ali gđa Skorier ne bi nikad dozvolila da je pobedi dadilja. A ako dadilja postane nesnosna, pomisli kako će nam tada biti teško." „Nameravaš li da kažeš toj ženi da će psi biti vezani" zapita je, a još veće crvenilo ukaza mu se na obrazima. „Lepo te opominjem da, ako to uradiš, zatvoriću Flarija u njenu spavaću sobu, s njenim najboljim šeširima, pa nek' se sekira." „o, mili, ne dovedi me u iskušenje" reče šeretski. „Naravno to neću uraditi. Ali smatram, pravedno je ako joj obećam da ćeš dovoditi pse samo u ovu sobu.

Smešno je što se Sarlota toliko plaši, ali - Obri, ne smemo da zaboravimo da je to sad njena kuća, a ne naša." „Da zaboravimo! Kad nam dopuštaju da to zaboravimo?" brecnu se on.

Nije rekla ništa, već je pošla ka vratima. Demerel krenu da ih otvori i reče dok je zastala i nemo ga pogledom pitala: „Presudno mislim. Sutra ću vas videti, ali bojim se ne pre podne. Hteo sam da vam kažem - ali nije važno. Moj agent je u Prajoriju; skoro ceo dan sam bio zatvoren s njim i mislim da ću i sutra ujutru tako biti.

Važno je, inače bih ga poslao bez traga. Ali ovako..." zastade i jedva se nasmeši. „Ali ovako se moram savladati. Ne dozvolite da vas ta žena do iznemoglosti iznervira."

Mahnu glavom, osmeh mu se odrazi u njenim očima i ona požuri u predsoblje.

Zatvorio je vrata, okrenuo se i zamišljeno posmatrao Obrija, koji je prišao vatri i divljački gurao panjeve na žar. Nije digao oči ali, kao da je osetio da ga posmatra, reče prkosno. „Nije bila moja greška." „Dobro, nemoj sad mene da rastrgneš. Nisam ni rekao da je bila. Ne uzbuđuj se za nešto što je samo bura u šolji čaja." Obri ga pogleda stisnutih usta i dve duboke bore pojaviše mu se između očiju. „Naivčino" na to će Demerel s prijateljskim podsmehom u očima.

Obri se nasmeja. „Dao bih glavu da budem prisutan kad naredi Konvoju da ne drži pse u kući! A što se tiče Sarlote, bolje će biti da se na njih navikne, jer teško da će ga videti bar bez tri psa za petama. Staviše, Konvejevi psi su najgore dresirani u ćelom susedstvu, prava napast! Dopušta im da skaču na stolice, daje im komade mesa za stolom. Ja ne pravim budale od svojih pasa! 0, grom i pakao, glupi klovn, to je on!" „Vrati se u Prajori, grdićemo ga zajedno. Imam još gorih epiteta za njega na vrhu jezika!"

Obri se nasmeja. ali odmahnu glavom. „Nisam takav bednik! Dao bih sve da sam u Prajoriju, ali rekao sam ti već, neću da se sklanjam." „Dobro, nikad ne raspravljam s mazgama, zato se sklanjam", i Demerel sleže ramenima, uze šešir i bič sa stolice na kojoj su ležali. „Hasta manana, ti nemirno štene!"

Obri ga pogleda i, kao da je oklevao, reče: „Da li se ljutiš na mene? Nisam mislio..." „Ne, ne ljutim se, glupavko!" nasmeja se Demerel. „Budi čvrst ako osećaš da moraš - verujem da bih i ja isto to uradio da sam u tvojoj koži."

S tim recima izađe, a Obri posle nekoliko minuta sede za sto i iskali bes na epigramu punom otrova, koji je sastavljao na latinskom. Posle nekoliko pokušaja koji ga nisu zadovoljili uspeo je da napiše četiri jasna i izvanredno jetka stiha, koji mu se toliko dopadaše da je seo za večeru skoro u blaženom raspoloženju. Kad je gđa Skorier izjavila da će morati da ga ne primećuje dok se ne izvini zbog svog ponašanja, samo joj je uputio jedan kratak osmeh pre nego što se bacio na večeru s neuobičajenim apetitom.

Malo se razgovaralo, posle svog ispada gđa Skorier je sedela kraljevski natmureno, a Šarlotin histeričan napad doveo je do nervozne pogruže-nosti, tako da je odgovarala na bilo kakvu njoj upućenu primedbu zaplašeno i zadihano i tako

obeshrabrila Venišu da i dalje pokušava da je razvedri od mračnih misli. Digla se od stola, izvinila i rekla da ima jaku glavobolju i otišla u krevet; a kako je Veniša u međuvremenu prihvatila Obrijev poziv da igra bilijar, gđa Skorier je ostala sama da uživa u svojoj zlovolji. Da li zbog ovakvog ponašanja, ili što je najzad shvatila da proganjanjem Lenjonovih nanosi bol samo Šarloti, sledećeg jutra pojavila se s odlučnim osmehom i silnom bujicom ljubaznih fraza, da se moglo pretpostaviti kako je pretrpela gubitak pamćenja. Venišu nije obmanula, sjaj u očima gde Skorier otkrivao je lažan osmeh i ona je odgovarala učtivo ali odsutno na sve što je govorila, suviše zauzeta svojim poslovima da opazi kako njeno povlačenje u sebe izaziva kod gđe Skorier isto toliko neprijatnosti koliko i ljutnje. Gđa Skorier je s mukom shvatila da je, u želji da osigura Šarlotino prvenstvo u Anderšou, otišla predaleko. Htela je da otera Venišu i Obrija iz Anderšoua, ali ne pod tim okolnostima gde su i ona i Šarlota izgledale odvratno; imala je bolno iskustvo da vidi ćerku, koju je na svoj diktatorski način iskreno volela, kako se ne okreće majci koja je vojevala njene bitke, već onoj mrskoj ženi koja je pretila da će sasuti bokal hladne vode na nju ako smesta ne prestane histerično da lače. Gđi Skorier nije pre toga palo na pamet da bi, kad bi oterala Lenjonove, Šarlota umesto da bude zahvalna i spremna da ubedi Konveja kako su je oni svojom neljubaznošću unesrećili, prešla na drugu stranu i vrlo verovatno rekla Konveju da njihovo izbacivanje nije bilo njeno delo.

Kad je videla da je Veniša hladna, čak i na komplimente, još više je razvukla svoj osmeh i naterala sebe, nerado, da opisuje neodoljiv nagon materinskog instinkta da jurne u pomoć svom ljubljenom čedu. Rezultat ovog velikodušnog gesta bio je pun razočaranja, jer pošto je gledala prazno u nju čitav minut, sve što je Veniša rekla bilo je: „O, Bes! Jadna Šarlota! Nadam se da će uspeti da savlada strah od pasa.

Konvejevi su toliko bučni i samovoljni, bojim se da će joj život biti jadan ako ne uspe."

Posle toga je otišla i gđa Skorier je čula kako moli Ribla da pošalje poruku u konjušnicu da joj dovedu kobilu pred kuću. Zatim iz razgovora sa Obrijem, koji je načula, gđa Skorier je shvatila da Veniša ide u posetu nekom napoličaru ili starom sluzi, koji je bio žrtva neke nesreće koja nije pomenuta; to je još više naljuti jer je osećala da Šarlota treba da se pojavi u ulozi dobročiniteljke, a i ona bi vrlo mnogo volela da prati svoju ćerku u kočijama i deli pomoć bolesnima i siromašnima, daje dobre savete nesmotrenima i, jednom rečju, pokazuje potčinjenima kako da rade.

Nije znala da ni milost ni savet nisu bili potrebni ožalošćenom domaćinstvu čiji je domaćin bio ugledni farmer; a nesreća koja je zadesila najmlađeg sina, dečaka od

deset leta, nije bila za razne meleme i jake čorbe, već pre (po mišljenju njegovih ljutih roditelja) za sasvim drukčije lečenje, jer ono što je on uradio bilo je da je slomio ruku iz neposlušnosti. Veniša je otišla u posetu iz čiste učtivosti, a verovatno ne bi ni išla, da je bila smirena ili u stanju da podnese žalbe raznih članova domaćinstva u Anderšou, koji nisu dozvoljavali da ijedan dan prođe, a da ne traže njenu pomoć protiv prekoračenja prava gđe Skorier.

Onog trenutka kad je Obri upao na scenu, koja je pripadala samo njoj i Demerelu, a ona želela da je negde daleko na drugom mestu, nije se toliko uznemirila. Morala je istog časa da se uhvati u koštac sa potpuno drukčijom krizom, ali tek mnogo kasnije, kad je imala priliku da razmisli o svemu što se desilo u biblioteci i da se pita kakvo se značenje moglo kriti u nekim Demerelovim recima, uznemirila se. Bila je sigurna da je voli kao što će sunce da se pojavi sutra, ipak, dok je ležala budna u krevetu, ono duboko zadovoljstvo do koga ni domaća svađa ni zlovolja gđe Skorier nisu mogle da dopru, strepelo je, neko osećanje isuviše nejasno da bi ga prepoznala polako je prelazilo u nemir. Sve što je rekao mogla je da pripiše skrupulama muške časti, a bilo je i suviše površno da ne bi lako savladala; ali dok se smešila na mušku ludost, strah da bi se i drukčije moglo objasniti Demerelovo opiranje da se obaveže, proletelo joj je kroz glavu u jednom vrelom trenutku. Nestao je brzo, jer se setila nežnosti za koju joj je instinkt govorio da je daleko od prolazne želje jednog slado-strasnika; pojavio se bez razloga ili zbog iracionalne bojazni umornog mozga, ili iz ljudskog sujeverja pred nepoznatim zlim bogovima, čija je zabava da uništavaju sreću smrtnika.

Izjutra ta strahovanja nestadoše. Noć je bila burna; dok je gledala kroz prozor na uvelo lišće oduvano u nanosima preko travnjaka, Veniša je mislila da su je žalosno zavijanje vetra i lako udaranje kiše o prozorska okna držali budnom i nagonili da se prepusti morbidnim mislima. Demerel će doći u Anderšou, a noćna predosećanja nisu bila ništa drugo do mračme uobrazilje zamora nametnute nepogodom. Tad se setila kako je rekao da ima posla koji će ga zadržati u kući celo jutro i ponovo se uplaši, dok se ne seti da je pozvao svog agenta u Prajori. Agent je verovatno advokat i mora da je došao iz Londona da ga usluzi, sigurno će biti rad da završi posao što brže može. I Demerel neće želeti da ga zadrži duže u Jorkširu nego što je potrebno. Zato je odbacila misao da, ako je Demerel toliko zaljubljen kao što je mislila, nikakav posao, makar kako važan, neće ga zadržati toliko časova daleko od nje; ali vedrina koja ju je kao topao ogr-lač obavijala bila je pomućena. Počela je da ispituje i ono u šta ranije nije nikad sumnjala; nije mogla da misli o drugom

problemu sem svom, niti da se naoruža strpljenjem ili podnese pokušaje gđe Skorier ili gđe Gurnard da je ometu u njenom povlačenju u sebe.

Farma koju je htela da poseti bila je u udaljenom delu imanja; kobila je bila odmorna i, mada je dan bio sumoran, a oštar vetar je podsetio da i najlepša jesen koju je pamtila polako klizi u zimu, jahanje je mnogo doprinelo da olakša neobjašnjiv pritisak. Stigla je u Anderšou nekoliko minuta pre dvanaest, znala je da danas Obri neće imati prilike da prekine njeno tete-a-lete, pošto je otišao u udaljeno lovište i poveo u čezama dva prepeličara, čuvara divljači, dragocene Manton puške i veliku korpu s jelom baš za nežnog mladića, prema mišljenju gđe Gurnard i kuvarice, koje godinama pokušavaju da ugoje mršavo telo. Nikakvo meso neće vratiti kući da ne bi povredio njihovu osetljivost, ali ako je koja od dama sumnjala da će čuvar i prepeličari uživati u piti s mesom, hladnom rolovanom mesu, golubu u želeu i kraljičinim kolačima, toplim iz pećnice, dok će Obri jesti komadić sira i jabuku, mogli ste biti sigurni da će takve žalosne misli zadržati za sebe.

Kad je Veniša skliznula iz sedla i skupila dugačku suknju, izašao je Fingl iz alatnice da prihvati kobilu. Veniša je odmah videla da ima velike novosti; tako je i bilo. Otkrio joj je da se, pola sata posle njenog odlaska iz Anderšoua, dovezao četvoropreg pred kuću iz koga je izašao niko drugi nego g. Filip Hendred.

Bila je zapanjena jer ne samo da nije primila ni najmanje upozorenje o poseti, nije stigao ni odgovor na njeno pismo koje je napisala tetki i javila o Konvejevoj ženidbi. S takvom nevericom je uzviknula „Moj teča" da je Fingl, zadovoljan senzacijom koju je izazvao, poverio da je i on zi-nuo od čuda. „Preš'o je ceo put u svojim kočijama, gospođice", rekao je očigledno osećajući da taj podatak dodaje sjaj neočekivanoj poseti ,,i svojim postiljonima, čini mi se, jer im nije platio niti dao novaca za hranu, samo ih je poslao pravo kod 'Crvenog konja'." „Poslao ih kod 'Crvenog konja'", prekide ga ona uvređena. „Kako ste mogli vi i Ribi dozvoliti tako nešto?"

Izgleda da je g. Hendred ućutkao svaki gostoljubivi protest, što se i moglo očekivati, jer onda, Fingl je podsetio Venišu, kad je proveo skoro nedelju dana u Anderšou, kad se gospodar razboleo i umro, nije hteo ni na kakvo navaljivanje da smesti ni svoje postiljone ni konje. „Već je tada poveo samo svog slugu, gospođice, što ovog puta nije."

Ovo obaveštenje, rečeno glasom prepunom uzbuđenja, nije začudilo Venišu.

Rekla je da mora odmah da ode i pozdravi gosta i požurila je baš kad se Fingl spremao da opiše do najmanjih sitnica nekoliko osobina i mana konja u zaprezi.

Nije htela da se zadržava i menja jahaću haljinu, već je pravo otišla u salon, gde će, kako ju je Ribi obavestio, naći g. Hendreda, koga su njeno gospodstvo i gđa Skorier zabavljale. Kad je ušla obraza rumenih od vetra, zastala je na trenutak na pragu i dalje držeći bič u jednoj ruci, a kraj haljine prebačen preko druge. Tad kad se g. Hendred digao sa stolice pored vatre i pošao prema njoj, ona spusti suknju da joj padne oko nogu, odbaci bič i priđe mu ispruženih ruku; „Dragi moj gospodine, kakvo divno iznenađenje! Tako sam srećna što vas vidim - ali upozoravam vas, ovo me neće sprečiti da prvo sredim neke stvari s vama. Dozvolite mi da vam kažem da se u Jorkširu vređamo kad naši gosti šalju svoje sluge da se muče u gostionici." Pre nego što je mogao da odgovori, gđa Skorier upade i reče vragolasto „Zar vas nisam uveravala, gospodine, da će se gđica Lenjon ljutiti? Vi morate znati, draga gđice Lenjon, da je u poslednje vreme pravilo u mnogim kućama, daleko većim od ove, da se ne primaju konji posetilaca kao ni više od jednog sluge." „To ne odgovara našim idejama o gostoprimstvu", odgovori Veniša. „Ali recite mi, gospodine, šta vas dovodi u Anderšou? Nadam se da će ovom prilikom vaš boravak kod nas biti pristojan i da nećete otići u velikoj žurbi pre nego što shvatimo da ste stigli."

Njegovo inače strogo lice neprimetno se osmehnu i on odgovori su-vim, jasnim glasom: „Znaj, draga moja Veniša, moje vreme nije toliko moje koliko bih ponekad želeo. Cilj moje posete tiče se tebe, što ću ti, nadam se, uskoro objasniti."

Bila je iznenađena, ali kako je on bio njen glavni staratelj, pomislila je da je morao doći da razgovara o tome. Nasmeja se na njega i reče: „Ako ste došli da mi kažete da je moje bogatstvo iščezlo u onoj misterioznoj ustanovi zvanoj 'Berza', pričekajte dok ne pribavim nagorelo perce i mirišljave soli."

On se ponovo osmehnu, ali kao po dužnosti, jer je takva primedba bila i suviše smela da bi bila duhovita. Gđa Skorier se ponovo ubaci u razgovor. „Nije lepo od vas da je držite u napetosti, g. Hendrede, naročito kad imate lakvu izvanrednu poslasticu! Ne bojte se, gđice Lenjon! Imate moju reč da je poruka vašeg teče takva da će vas pre oduševiti nego razočarati."

Dve stvari su dotle bile sasvim jasne Veniši. Po navali učtivosti koja se prelivala shvatila je da je gđa Skorier dobro upoznata s društvenim i finansijskim stanjem g.

Hendreda i da je bila rešena da mu se dodvori; a po hladnom pogledu sa kojim su njeni napori bili primljeni, da se g. Hendredu nimalo nije dopala. Smatrala je da bi bilo bolje da ga ukloni iz njene blizine pre nego što ga izazove i on je ukori zajedljivo, zato ga pozva da s njom pređe u jutarnju sobu, pošto bi volela da razgovara o nekim poslovnim pitanjima. Začudo, gđa Skorier je to dobro primila i

objasnila svoju ljubaznost ćerki, čim su ostale same, jednostavnom izjavom da g.

Hendred vredi 20 000 funti godišnje. Šarlota je širom otvorila oči, jer u pojavi g. Hendreda nije bilo ničega što bi ukazivalo na bogatstvo. Po finom kroju, iako jednostavnom, Vestonov rad, mogao je proći kao ugledan advokat skromnih prilika. Bio je mršav čovek, nešto manji od osrednje visine, listova kao vreteno, retke sede kose, oštrih crta lica koje je imalo sva obeležja hronične depresije. Uvek se oblačio uredno i pristojno, ali pošto mu je svaki vid rasipništva ili razmetanja bio mrzak, nije nosio nikakav nakit, sem prstena sa žigom i jedne skromne zlatne igle u naborima kravate, nikad nije nosio upadljive prsluke ili preterane špiceve na kragnama; neumoljivo je prešao Vestonu od Sulca, kad je g. Sulc bio toliko nerazborit i poslao kući nov kaput ukrašen dugmadima prema najnovijoj modi, dvaput većim nego što je g. Hendred smatrao uljudnim.

Iako je izbegavao preteranost u modi, g. Hendred je bio džentlmen od velikog ugleda, jer pored svih preimućstava vrlo velikog bogatstva, imao je tako dobre veze da ne bi bilo mudro omalovažavati u njegovom prisustvu ni jednog člana visokog plemstva, jer su svi izgledi bili da je na neki način u srodstvu sa dotičnim perom.

Bio je poslanik u Parlamentu, mirovni sudija, a kako je njegova izvanredna sklonost poslu bila povezana sa strogim osećanjem dužnosti, bio je prvo ime svakome kome je bio potreban staratelj ili izvršilac.

Mada nije bio škrt, voleo je da ima gotov novac za priliku ako mu se ukaže. Nije dozvoljavao nikakav nepotreban rashod u svom domaćinstvu; i dok je plaćao oko 60 funti godišnje francuskog kuvara i nikad nije putovao poštanskim kolima, njegova žena dobro je znala da ga ne bi mogla ubediti da uzme jednog slugu više nego što je on smatrao da je potrebno za glatko vođenje domaćinstva. Pored kuće na Kavendiš skveru imao je veliko imanje u Bakširu i dva manje važna u različitim krajevima zemlje, ali za razliku od vojvode od Devnšira, koji je držao deset kuća sa svom poslugom preko cele godine, održavao je svoje dobro sa vrlo malo posluge.

Veniša ga je prvi put upoznala kad ju je tetka pozvala da provede ne-delju dana u Harougejtu. G. Hendredu su savetovali da proba čuvenu mineralnu vodu ne bi li izlečio stomačne poremećaje, ali na žalost ni voda ni klima nisu prijali njegovom zdravlju i posle deset dana očajne neudobnosti povukao se s mučninom. Uprkos svojoj slabosti, bio je dobar i pažljiv domaćin, prihvatao svaki plan da se Veniša zabavi i dao joj na znanje, dok je kritikovao svog ekscentričnog šuraka ne prelazeći granice pristojnosti, da on nikako ne odobrava povučen život koji je morala da vodi i da bi bio srećan da je izbavi. To nije bilo moguće; a kad je ser Fransis umro,

ponovo je ponudio gostoprimstvo, ali je njoj izgledalo još manje moguće nego ranije.

Odbila je, složio se s njenom odlukom; a pošto je stvar sasvim legla, mislila je da je on prihvatio njeno odbijanje kao neopozivo. Zato je bila iznenađena kad je doznala da je cilj njegovog dolaska u An-deršou bio da je odmah odvede u Kavendiš skver jer se nadao da će ve-rovati da je dobrodošla u njegovu porodicu.

Mnogo je bila dirnuta, ali joj nije dozvolio da priča o obavezi. Sasta-vivši vrhove tankih prstiju, govorio je odmereno i strogo: „Ti si svesna, ne sumnjam, draga moja Veniša, kakva su moja osećanja uvek bila. Nadam se da nije potrebno da dodam da te tvoja tetka i ja volimo i cenimo. Preteranost je strana mojoj prirodi, ali ne oklevam da ti kažem da su zdrav razum i ispravni principi uvek odlikovali tvoje ponašanje, koje je takvo da izaziva poštovanje. U stvari, draga moja nećako", dodao je zagrejavši se „ti si vrlo dobra devojka, a oni kojima je tvoja dobrobit trebalo da bude prva briga, vrlo su se bedno poneli prema tebi! Dozvoli da te uverim, biće mi veliko zadovoljstvo da uradim sve što je u mojoj moći i nadoknadim ti godine koje si žrtvovala za ono što si smatrala da je tvoja dužnost." Htela je da se pobuni, ali on se namršti na nju i reče strogo: „Dozvoli da budem otvoren s tobom, molim te.

Mada nisam rad da govorim o nastranostima tvog oca, smatram pravo je da kažem, iako ne poričem da je u mnogo čemu bio čovek za poštovanje, ali mi je njegovo ponašanje posle nesrećnog događaja koji se desio u tvom detinjstvu izgledalo sebično i nesmotreno. Bio je svestan mog mišljenja; ništa više neću reći sem da sam morao priznati kako je ispravno da se ćerka pokori roditeljskoj volji. Kada si posle iznenadne smrti smatrala da je tvoja dužnost da ostaneš ovde za vreme neizbežnog odsustva starijeg brata, nisam mogao da poreknem snagu tvojih argumenata, niti da mislim da je pravo da vršim pritisak na tebe. Niti sam pokušao da te ubedim, kako je bilo očigledno da Konvej, umesto da se vrati i oslobodi te odgovornosti koje si ti u svojoj širokogru-dosti uzela na svoja pleća, ne misli ni na šta sem na svoja zadovoljstva, jer sam bio svestan da bi bilo uzalud; ti bi sigurno našla izvinjenje za njega. Kad sam, međutim, doznao za sadržaj pisma koje si napisala svojoj tetki - Veniša, ne ustručavam se da kažem retko sam kad bio toliko pogođen, smatram Konvejevo ponašanje sramnim, što ti je na takav način naturio ne samo svoju ženu već i njenu majku, i to te oslobađa svake obaveze da ostaneš u Anderšou." „Svakako" složi se Veniša vrlo zabavljena. „Ni ja se ne ustručavam! Ali, znate, nikad nisam smatrala da je moja dužnost da ostanem zbog njega. Ostala sam za ljubav Obrija - i molim vas nemojte zamišljati da je tu bilo ikakve žrtve, dragi moj

gospodine! On i ja smo najbolji prijatelji i vrlo prijatno smo vodili ovu kuću, verujte mi!"

Posmatrao ju je hladno i odobravao, ali reče najsuvljim glasom: „Teško da ćete moći sad kad se gđa Skorier uselila." „Tačno je, nećemo. Uveliko sam shvatila da što pre sredim stvari za nas oboje, biće tim bolje. Mislim da vam je gđa Skorier pokazala svoje najpomirljivije lice, tako da ne biste mogli da verujete koliko je odvratna." „Draga moja Veniša, nije potrebno da mi kažeš, odlično poznajem tu vrstu! Vrlo nametljiva, arogantna žena, kojoj i ponašanje i maniri nedostaju. Uveren sam da se ta nepristojna žurba oko venčanja samo njoj može pripisati. Uspela je da uhvati odličnu partiju za ćerku, tako mi Boga! Vrlo sam nezadovoljan što Konvej nije imao pameti, već se vezao za takvu beznačajnu devojku, koja nema ništa čime bi se mogla pohvaliti sem lepog lica i prijatne naravi. Poreklo joj je pristojno, a što se miraza tiče, sumnjam da ima više od hiljadu funti, a vrlo verovatno i manje, jer Skorierovi nisu bogati, sem toga otac joj je mlađi sin.''

Ta okolnost kao da je povećala njegovu odvratnost i nekoliko minuta nije mogao da je se oslobodi. Ali kad je izbacio razna oštra zapažanja i moralisao kratko o zlu naglih nesmotrenih odluka, vratio se predmetu svoje posete i to na način koji je pokazivao da je definitivno rešen da je smesta odvede iz Anderšoua. „Ne želim da ti dosađujem, Veniša, ali bilo bi mi vrlo prijatno ako bi mogla da budeš spremna sutra ujutro i pođeš sa mnom." „0, ne, ne bih mogla! Čak i kad - dragi gospodine, morate mi dati vremena za razmišljanje. Ima toliko mnogo problema - Obri - Anderšou - Oh, ponekad mislim da ću biti primorana da ovde ostanem dok se Konvej ne vrati, jer, ko zna šta bi ta žena mogla da uradi ako ostane da vlada ovde." ,,A, što se toga tiče, neće biti u stanju da poremeti tvoj red, draga moja. Ne sumnjam da ona ima namere da to uradi, zato sam smatrao razumnim da je obavestim kako će, pošto ledi Lenjon nema ni ovlašćenja ni iskustva da preuzme vođenje poslova svog muža, sva ovlašćenja preuzeti Mičet. Razgovarao sam s Mičetom, sve što je ostalo da se uradi jeste da mu daš potrebna obaveštenja i uputstva kakva god budeš smatrala shodnim. Usudio sam se da mu kažem da se nadam da ću te dovesti u njegovu kancelariju sutra na našem putu za London, Što se tiče Obrija, trebalo je odmah da ti objasnim da se moj poziv, sasvim prirodno, odnosi i na njega, kao i na tebe."

Veniša rasejano pritisnu čelo rukom, stvarno nije znala šta da kaže ili radi. Sve njene primedbe odbio je mirno; a kad mu poveri svoj plan da osnuje kuću, rekao joj

je, posle jednog trenutka ćutanja, da će biti srećan da razgovara s njom o budućim planovima kad bude živela pod njegovim krovom. Tad joj je nežno rekao da žali što mora tako nezgodno da je požuri, ali je ubeđen da će kad malo razmisli, shvatiti da je mudro povući se iz Anderšoua i to pod njegovom zaštitom. „Sad te napuštam" reče i diže se. „Nisam kao što znaš dobar putnik i ne mogu da pređem veću razdaljinu, a da mi se ne pojavi tik. Ledi Lenjon će morati da me izvini, nadam se, ako se povučem u svoju sobu do večere. Ne, nemoj se truditi da me pratiš, draga moja! Znam put i već sam zamolio vašu odličnu domaćicu da mi pošalje vrelu ciglu kad zazvonim. Vrela cigla na noge, znaj, često ublaži tik."

Znala ga je dobro te nije navaljivala, a on ode i ostavi je da se sabere. Nije bilo lako, jedina jasna misao u glavi posle nekoliko trenutaka bila je da, pre nego što donese odluku, mora da vidi Demerela. To je podseti na njegovo obećanje da će je posetiti rano posle podne i ona pogleda na sat. Bilo je nekoliko minuta do jedan.

Pomislila je da je možda ne čeka u biblioteci i zato odmah ode tamo. Nije ga bilo.

Oklevala je i tada se iznenada reši, napusti kuću kroz baštenska vrata i uđe u konjušnicu.

15 Nid, koji je služio Demerela skoro isto tako dugo kao Marston, prihvati Venišinu kobilu i ne pokaza da je neobično što jedna mlada dama bez pratnje posećuje kuću neženje. Na to je drukčije gledao Imber, koji ju je primio ustežući se i bez reči, svim mogućim znacima pokazivao da to nikako ne odobrava. Uveo je u jedan od salona i ostavio da čeka dok ne obavesti Demerela o njenom dolasku.

Ostala je stojeći pored prozora, ali prošlo je više minuta pre nego što je Demerel došao. Salon je izgledao hladan bez vatre u kaminu i s nameštajem zvanično poredanim. Nisu sedeli u njemu kad je Obri bio u Prajoriju, već uvek u biblioteci i ostavljao je utisak prostorije koja se nikad nije upotrebljavala. Mislila je da ju je Imber tu uveo da bi podvukao svoje neodobravanje ili zato što Demerel nije završio posao sa zastupnikom. Bila je to tužna i prilično mračna soba, možda i zato što su se tamni oblaci skupili na nebu i sitna kiša počela.

Počela je već da se pita da nije mimoišla Demerela, mogao je krenuti u Anderšou drumom umesto prečicom preko polja, kad se vrata otvoriše, on uđe i zapita je: „Šta je sad, pobogu, imperatorka uradila da vas je oterala od kuće, 'Obožavana Veniša'?"

Govorio je lako ali sa nagoveštajem grubosti u glasu kao da ga je njena poseta neprijatno prekinula. Ona se okrete, osmehnu se, pokuša da odgonetne njegove misli i blago reče: „Jeste li bili u poslu? Izgleda da vam nije milo što me vidite?" „I nije mi milo što vas vidim. Znate da nije trebalo da ovamo dođete." „Tako je i Imber izgleda mislio - ali nije mi stalo." Polako je došla do sredine sobe, zastala kod stola i skinula rukavice. „Mislila sam da je najbolje da dođem do vas, a ne da vas čekam. Ne bismo lako ostali nasamo, moram da razgovaram s vama.

Nešto sasvim neočekivano se dogodilo, potreban mi je vaš savet, dragi moj prijatelju. Došao je moj teča." „Vaš teča" ponovi on. „Moj teča Hendred - ili bolje reći muž sestre mog oca. Demerele, on želi da me vodi u London i to odmah!" „Tako" reče posle trenutka ćutanja. „Pa - tako se završi jedna čarobna jesenja idila, zar ne?" „Mislite li da sam došla to da vam kažem?" zapita.

Pogleda je, a oči mu se malo suziše. „Verovatno ne. Ipak istina je. Neprijatna, priznajem, ali ipak istina."

Oseti kao da joj se krv u žilama polako ledi. On se naglo okrete i priđe prozoru; pratila ga je pogledom, ali nije govorila. On oporo reče: „Da, kraj jedne idile. Bila je zlatna jesen. Za nedelju dana neće ostati ni jednog lista na drveću. Vaš teča je dobro podesio svoj dolazak. Ne mislite tako, je li, draga moja? Ali mislićete, verujte mi."

I dalje je ćutala, nije mogla da nađe reči i nešto kaže. Bilo joj je teško da razume smisao onog što je Demerel rekao, nije mogla da razmrsi pramenove misli koje su se sudarale i pobijale u mozgu. Kao u nekom strašnom snu u kome se svet, koji je dobro poznavala, ponašao čudnovato, a ona nemoćna da izbegne strašnu sudbinu.

Podigla je ruke da protrlja oči kao da je zaista sanjala. Glasom tihim koji joj se činio da pripada košmaru jer u košmarima. kad je pokušavala da krikne, mogla je samo šapatom da govori, reče: „Zašto ću tako misliti?''

On sleže ramenima. „Mogao bih vam reći, ali ne ubediti. Sami ćete doći do toga kad budete zreliji, draga moja, i malo bolje upoznali svet sem onog u knjigama." „Da li ćete vi misliti?" Neznatno rumenilo obli joj blede obraze i do-dade skrušeno: „Nije možda trebalo da vas pitam, ali bih želela da razu-mem, pretpostavljam da sam nezrela - ako mi se stvari objasne." „Mislim da bi bilo daleko bolje da se nikada nismo sreli" mračno će on. „Za vas ili za mene?"

„Za oboje. Od početka je bio predodređen kraj idile, bar sam ja znao, mada možda vi niste. I to što god je idila čarobnija rastanak je sve bolniji. Neće to trajati.

Srca se ne lome, znajte. Ne, vi naravno ne znate, ali prihvatite to kao istinu, jer ja znam." „Mogu biti ranjena." „Mnogo puta i nanovo isceljena, kao što sam dokazao." „Zašto to kažete? Kao da želite da me povredite, ali ne može biti tako. Osećam da ne može." „Ne, ne želim da vas povredim, Nikad nisam želeo da vas povredim. Nesreća je, mila moja radosti, što ste bili suviše dragi, suviše bajni i ono što je trebalo da bude lako, veselo flertovanje pretvorilo se u nešto mnogo ozbiljnije nego što sam nameravao - ili predvideo - ili čak želeo. Dozvolili smo sebi da se zanesemo, Veniša.

Zar nikad niste osećali da živite u snu?" „Ne tad! Sad, da! Ovo mi ne izgleda stvarno." „Suviše ste romantični. Ziveli smo u Arkadiji, zelena moja devojko. Ostali svet nije tako zlatan kao ovo povučeno mesto. Samo u mašti se svaka okolnost zaveri i postane neizbežno da se dvoje zavole! Teško da bismo bili više otcepljeni da smo bili bačeni na pusto ostrvo. Ništa se nije desilo da pokvari našu idilu, niko se nije umešao: čitav jedan čaroban mesec zaboravili smo - ili sam ja zaboravio - svaki društveni obzir, čak da ima i drugih stvari u životu, a ne samo zanosa u ljubavi." „Ali bilo je stvarno, jer se desilo, Demerele!" „Da, desilo se. Složimo se da je bila ljupka međuigra. Znajte, nikad nije mogla da bude nešto više od toga: morali smo se spustiti na zemlju možda bismo se umorili jedno od drugog. Zato i kažem da je dolazak vašeg teče došao u dobar čas: 'rastanak je tako sladak bol' - ali prestati voleti - o, ne, kakav bezbojan i gorak kraj bi to bio za našu jesenju idilu! Moramo biti u stanju da pogledamo unazad smešeći se, draga radosti moja, ne stresajući se." „Recite mi jednu stvar" molila je. „Kad govorite o društvenim obzirima, da li mislite na svoj protekli život?" „Pa, da - ali i na druge obzire! Ne verujem da bih bio dobar muž, draga moja, a ništa drugo nije moguće. Da budem iskren, proviđenje u obliku Obrija umešalo se juče baš na vreme da nas oboje spase od propasti."

Ona podiže oči i pogleda ga u lice. „Rekli ste mi juče da me volite do granice ludila. Da li ste mislili - da nije stvarno i ne bi trajalo?" „Da, to sam mislio" reče naglo, vrati se i uhvati je za ruke. „Rekao sam vam i da ćemo razgovarati o tome kad budemo hladniji: eto, mila moja, noć donosi savet! A

dan je doneo vašeg teču - i na tome neka ostane i ne recite ništa više nego 'Kad nema leka, dođi, poljubi me i idi'.'

Ona podiže glavu i nemo ga pozva, on je poljubi brzo, zatim je skoro grubo odbaci od sebe. „Dobro! Sad idite, pre nego što još gore ne iskoristim vašu nevinost!" Priđe vratima i širom ih otvori, viknu Imbera da javi Nidu da dovede kobilu gđice Lenjon pred kuću. Okrenu se i ona vide onaj ružni podsmešljivi osmeh na licu i nehotice pogleda u stranu. On se podrugljivo nasmeja i reče: „Ne gledajte tako tragično, draga moja! Verujte neće proći dugo vremena i vi ćete zahvaljivati Bogu što ste se izbavili iz kandži đavola. Nećete pasti u druge, zato me ne mrzite: budite mi zahvalni što sam malo otvorio vaše divne oči! Tako lepe - 'a koliko nežnosti u njima zapalićete London: mlaidi orlovi će reći da ste - dijamant najfinijeg kvaliteta - a to i jeste, mila moja."

Osećanje da se probija kroz cestar ponovo je obuze. Ima izlaza, vikala je sama sebi, samo kad bi mogla da ga nađe, našla bi i Demerela, svog dragog prijatelja. Ali vreme je izmicalo; za koji minut biće prekasno; a hitnost nije delovala kao mamuza već kao da je polako gušila duh i kočila jezik i zavijala očajanje u pokrov nemef tuposti.

Najednom Demerel ponovo progovori svojim glasom, tako joj se učini. „Ide li Obri s vama?"

Gledala ga je slepo kao da je pokušavala da se seti davno zaboravljenog imena „Obri..." ,,U London?" „U London" ponovi ne shvatajući. Pređe rukom preko očiju. „Pa naravno - kako glupo! Zaboravila sam. Ne znam. Izašao je. Otišao je u lov pre nego što je teča došao." „Tako. Da li vaš teča i njega poziva?" „Da. Ali on neće ići - mislim da neće ići." „Želite li da ide?"

Namršti se i pokuša da se sabere. Pomisao na Obrija otrezni je. Zamislila ga je u kući,

kao

što

je

ona

naigađala

da

je

kuća

njenog

teče,

izmrcvarenog

dobronamernim brigama tetke, ojađenog zbog pokušaja da ga zabave, punog prezira za sve ono što je ona smatrala od velike važnosti, i reče odlučnim glasom: „Ne, ne u Kavendiš skver. Ne bi bilo dobro za njega. Docnije kad sredim stvari, rekla sam vam, zar ne? Moram da iznajmim kuću - i nekoga radi pristojnosti - da stvorim dom za sebe i Obrija, jer tako je glupo reći, kao Edvard, da Obri treba da

voli ono što prezire, zato što drugi dečaci to vole. Obri je svoj i niko ga ne može izmeniti, te kakve koristi od toga kad on neće." „Nikakve. Neka dođe meni. Recite mu da može dovesti svoje pse i konja - što god hoće! Pobrinuću se da mu se ništa ne dogodi i predati ga onom tutoru - goniču, čitavog. Nećete se brinuti za njega ako bude ovde, je l' te?" „Ne." Njen osmeh se žalosno iskrivi. „O, ne, kako bih mogla? Ali..." „To je sve" prekide je grubo. „Nećete me zadužiti, znajte. Biće mi drago njegovo društvo." „Ali - ostajete li ovde?" „Da, ostajem ovde. Dođite. Nid je već morao osedlati konja do sad."

Setila se da je pozvao svog zastupnika zbog posla koji je po njegovim recima bio vrlo važan; pitala se da li je otkrio da su njegovi poslovi u gorem stanju nego što se nadao. Reče bojažljivo: „Mislim da niste nameravali da to uradite i zato se bojim da možda posao koji ste radili nije uspeo?"

Osmeh kojim je sebe ismejavao povrati se, prsnu u smeh i odgovori: „Ne brinite, to nije ni najmanje važno."

Držao je otvorena vrata i osećala se nestrpljivost u njegovom držanju. Drugi stih soneta koji je bio naveo dođe joj na pamet 'Ne, završio sam: ne dobiste ništa više od mene'. On ih nije izgovorio; nije bilo potrebno; zlatna jesen se završila burom i rominjanjem kiše, mehur duginih boja pukao je, ništa nije ostalo sem da se savlada i lepo ponaša. Pokupi rukavice i bič, izađe iz salona preko popločanog hola do otvorenih ulaznih vrata. Imber je stajao pored njih, a dalje je mogla videti Nida kako drži kobilu za uzde. Trebalo je da kaže zbogom Demerelu, svojoj ljubavi i prijatelju, pred njihovim očima i činilo joj se kao da neće biti u stanju da govori uopšte jer ju je grlo užasno bolelo. Koraknula je i okrenula mu se uz bolan uzdah.

Nije gledao u nju već u crni zlokoban oblak na zapadu. „Do đavola! Nećete stići do Anderšoua pre pljuska! Nid, ima li nade da se raščisti?"

Nid odmahnu glavom. „Biće kiše, milorde. Već je počela da pada."

Demerel se nije više podrugivao već zabrinuto i tužno pogleda Veni-šu i tihim glasom, samo da ona čuje, reče: „Morate odmah ići, draga moja. Ne mogu da vas pošaljem kući u kočijama, ne bi bilo u redu. Kad bi ta žena doznala..." „Nije uopšte važno." Pruži mu ruku; bila je vrlo bleda ali iskra ne-žnog osmeha zagreja njene oči. „Zbogom, dragi moj prijatelju!"

Nije odgovorio već samo poljubio ruku i držeći je i dalje povede je pravo kobili.

Ubaci je u sedlo kao što je bezbroj puta radio dok je dolazila da obilazi Obrija, ali danas nije bilo zadržavanja da bi se napravio plan za sutra, samo je rekao: „Idite

prečicom i ne gubite vreme. Mogu samo da se nadam da nećete biti mokri. Hajdete, dete moje!" Povukao se dok je govorio, kobila krete. nije bilo potrebno da je neko potera kući u svoju štalu. Demerel ispruži ruku na rastanku, Veniša ga nije gledala, on je spusti i naglo se okrete na peti. Njegove oči ugledaše Imbera i brzo tvrdim glasom reče: „Gđica Lenjon odlazi u London. Sutra će verovatno g. Obri doći ovamo i ostati nekoliko nedelja. Kažite gđi Imber da mu spremi sobu."

Zatim ode u biblioteku i zalupi vrata za sobom. Imber pogleda u Nida da vidi šta on misli, verovatno neće ništa reći, jer je bio isto tako zatvoren kao Marston i glup kao magarac. Nid je išao prema štalama, te nije bilo nikoga s kim bi malo ogovarao, sem gđe Imber, ali i ona je bila rđavo raspoložena jer joj testo nije naraslo, samo je rekla: „Nemoj da me uznemiravaš! Skloni mi se s puta!" Imber je želeo da je u Anderšou da vidi šta će oni da kažu kad vide gđicu koja je izgledala kao da je videla duha. Biće propisnog govorkanja, a nije ni čudo!

Ali samo troje ljudi u Anderšou videli su Venišu kad je stigla, a ni pomoćnik konjušara, ni njena devojka nisu primetili ništa više sem mokre haljine i upropašćenog šešira, sa uvrnutim perjem kako visi nakvašeno i ispravljeno preko lica mokrog od kiše. Otišla je sporednim stepenicama do svoje sobe, kad je otvorila vrata, zatekla je devojku sa dadiljom i sobu punu flis papira, kovčega, haljina, ogrtača prebačenih preko kreveta, spremnih za pakovanje, platno u kome je bilo zamotano krzno ležalo je u hrpi na podu i kisele jabuke koje su svojim mirisom odbijale moljce.

Dadilja namah poče Ijutito da grdi dok je Veniša stajala na pragu očiju koje su lutale po neurednoj sobi onim slepim pogledom koji ništa ne vidi. Tad se iznenada dadilja sruči na Dženi, naredi joj da donese kantu vruće vode i potera je iz sobe umesto što se ukočila kao prut, kad svako može da vidi da je gđica Veniša do kože mokra i može na smrt da se razboli. Povukla je Venišu do vrata i dalje grdeći, ali drukčije, baš kao što je pre mnogo godina s ljubavlju grdila malu devojčicu užasnutu zbog neke katastrofe, sve dok nije prestala da plače. Devojčica je znala da se ništa strašno ne može dogoditi dok je dadilja tu; sad je Veniša znala da je dadilja nemoćna da joj pomogne, ali ipak se malo smiri. Dadilja skide s nje mokro odelo, zavi je u domaću haljinu, posadi je pokraj vatre i dok je tumarala okolo, prvo da spremi napitak da se okrepi, natera je da ga popije, zatim joj istrlja smrznute noge, pospremi sobu, iznese večernju haljinu i sve vreme je pričala, pričala ne čekajući odgovore i samo krajičkom oka oštro gledala Venišu. Nek' gđica Veniša sedi na miru neko vreme, ima vremena na pretek pre nego što se obuče! Nema sedenja kasno, zapamtite, toliko još mnogo treba da se uradi, a g. Hendred želi da se rano

krene! 1 nema potrebe da se brine za Anderšou, mada i neće dugo, sa svim tim uzbudljivim stvarima koje je očekuju u Londonu, i tetka je vrlo dobra, i nova lica koja će videti i bog sveti zna kakva je zadovoljstva čekaju! Biće joj vrlo neobično u početku, razumljivo je da će osećati nostalgiju, nedostajaće joj ljudi koje poznaje, ali neka ima poverenja u svoju dadilju i ne bude tužna jer će uskoro biti bolje, bez bojazni!

Veniša je shvatala, pokušala je da se nasmeši i zahvalno joj stegnu ruku. „Eto, lutkice moja, golube moj!" pevušila je dadilja milujući njene zamršene lokne. „Ne plači, mila moja, ne plači!"

Dadilja je bila ta koja je plakala, ne Veniša, i kad je videla kako je mirna, ode nadajući se da će zaspati, tako je umorna bila.

Kad se dadilja vratila da joj pomogne da se obuče (nije dozvolila Dženi da joj pomaže večeras), mislila je da je morala malo odspavati jer joj se nešto boje povratilo u obraze, ličila je više na sebe, bila sposobna da odluči šta se mora spakovati za London i šta da dadilja vrati u kamfor i sačuva u Andrešou. Napravila je listu ljudi koje mora da vidi i stvari da sredi pre nego što ode; dadilja je živo učestvovala i mislila: „Bilo šta samo da ne misli, a što se manje govori o tome, pre će zaceliti."

Baš je zakopčavala Venišinu haljinu kad se začu kucanje i Obri upita da li može da ude. Veni.ša ga pozva, a dadilja oseti kako se pod njenim rukama ukočila dok je stavljala laki svileni šal preko ramena, i oštro reče kad je ušao: ,,E, nemojte sad da uzbuđujete gđicu Venišu, g. Obri. Umorna je, ima dosta preko glave da misli, samo joj treba da i vi još dodate." „Želim da razgovaram s tobom pre nego što siđeš", reče ne hajući za dadilju.

Veniša je znala po izrazu lica da će biti teškoće i srce joj siđe u pete. „Da, mili, svakako! Je li ti bilo lepo? Da li te je kiša uhvatila? Mene jeste. Hvala dadilji! Sad ću ja: niko me tako lepo ne češlja kao ti! 0, Obri, glava mi se vrti! Osećam se rastrojena i na mogu prosto da verujem da je istina i da stvarno idem najzad u London!"

Sede za stolić, da ne mora da ga gleda, i poče da bira iz kutije za nakit ukras koji je želela da stavi. Kad je dadilja zatvorila vrata za sobom, on reče: „Znači, ideš?" „Da, kako možeš i da pitaš! To je baš ono što mi najbolje odgovara, a i tebi!" „Meni ne odgovara da budem kod tetke Hendred, ako to misliš!" „Ne, ne, mada da li si video teču?" „Da, video sam ga! Rekao sam da ne bih išao ukoliko to ti naročito ne želiš." „Obri, nisi bio neučtiv?"

„Ne, ne!" nestrpljivo će on. „Rekao sam sve što se pristoji, naravno! Rekao sam da sam zaostao pošto je g. Aperset bio odsutan i sad moram da prionem. Razumeo je. U svakom slučaju nije mi stalo. Znam da bi moja tetka više volela da ne dođem.

Nije važno! Ali mi je objasnio da si mu rekao o svom planu da iznajmiš kuću - i želeo je da mu obećam da te neću podržati, jer to nije u redu!" „Mili, nadam se da to nisi učinio! Glupost je! Zato sam i srećna što mi se ukazala ova prilika. Zaključila sam da nema govora o boravku u Andrešou dok je gđa Skorier ovde, a kako mogu da nađem kuću koja nam odgovara, ako ne idem u grad? Mrziš li to? Ne bih te odvukla od g. Aperseta, ako mrziš, ali kad odeš u Kembridž, biće raspusta i..." „Nije to" prekide je. „London mora imati učitelja na pretek, mogao bih i sam da učim. Ono što ne razumem - Veniša, da li Džasper zna za ovo?" „Da, odjahala sam da mu javim - misleći da ti vrlo verovatno ne bi išao u Kavendiš skver i želela sam da budem sigurna..." „Šta je rekao na to?" mrštio se Obri. „Zar je trebalo da pitaš? Rekao je da će mu biti milo da dođeš i ostaneš kod njega koliko god želiš. O, i da treba da ti kažem da dovedeš konja i pse, sad sam se setila, ako to uradiš moraš povesti Fingla. I urazumi ga da je Nid glavni konjušar u Prajoriju; znaš ti njega!" „O, za ime sveta" ljutito je prekinu. „Pobrinuću se o svemu. Da li Džasper želi da odeš? Mislio sam, Veniša, hoćeš li se udati za njega?" „Zaboga, ne! 0, to misliš na onaj smešan razgovor koji smo jednom vodili! Želela bih da ga zaboraviš, jer mislim da se ni za koga neću udati. Jedno vreme mislila sam da bih se mogla udati za Edvarda, zatim sam se pitala da li bi mi Demerel više odgovarao, a sad - pa sad ne mogu da mislim ni o čemu drugom sem Londonu, jasno je da sam beznadežan slučaj!

Mislio sam da se volite - oboje!" „Samo flert, glupavko!"

Gledao ju je jedan minut. „Dobro, ja i dalje to mislim. Verujem da ne primećujem mnogo, ali znam kad se pretvaraš." „Ali, Obri, zaista..." ,,Oh, za uti!" brecnu se naljućen. „Ako nećeš da mi kažeš, svejedno mi je, ali prestani da igraš tu igru! Nemam nameru da se mešam; prezirem one koji se mešaju!" „Ne ljuti se na mene! Molim te nemoj!" uspela je da kaže. Odhramao je do vrta, zastao i pogledao je: „Nisam ljut. bar - ne na tebe, mislim da nisam. Pretpostavljam

da znaš šta radiš. Samo, nadao sam se da ćete vas dvoje to srediti. Volim Džaspera.

Pa dobro!" Otvori vrata i izađe izbacivši je iz glave, pomisli ona.

16 Tri dana posle nemirne noći Veniša se probudila na zvuk piskavog glasa, koji je monotono pozivao stanovnike Kavendiš skvera da kupe fini pesak za svoje kuhinje.

Gđa Hendred smestila je bratanicu u najbolju spavaću sobu za goste, koja je gledala na skver, i rekla joj da će biti izvanredno tiha za razliku od drugih soba koje gledaju na ulicu. Svakako je bilo tiše nego u sobi u Njuveku prethodne noći, ali nekome ko je navikao na seosku tišinu ličilo je pre na pakao nego na tihu kuću u reklamama prodavača nekretnina. Činilo joj se da niko nikad ne leže u Londonu; a kad bi za vreme zatišja u očigledno neprekidnoj reci saobraćaja pala u san, trzao bi je ubrzo glas noćnog čuvara, koji je govorio koliko je časova i kakvo je vreme. Mogla je samo da zaključi da su uši Londonaca neosetljive i otupele, verovala je da će se uskoro i njene navići na neprestanu buku, a kako je bila lepo vaspitana devojka, uveravala je tetku da je provela odličnu noć i oseća se savršeno sveže posle napornog puta.

Teški kapci su je odavali. U stvari, vrlo je malo spavala poslednje tri noći, a kako nije uopšte bila vična putovanju, osećala se, posle pređenih dvesta milja, slomljenom, iscrpenom i skoro nije verovala kad je ležala u krevetu da se ne ljulja i ne trucka po beskrajnom poštanskom drumu.

Putovanje koje je nekad tako želela, ostaće joj u sećanju kao mora. Od početka je sve bilo metež i uzbuna. Trebalo je razgovarati sa Povikom, srediti sve u žurbi, predati uputstva, ključeve i račune, kao i upozorenja i opomene; napisati pismo ledi Deni. Najgore je bilo opraštanje, jer su i dadilja, i gđa Gurnard, i g. Ribi plakali, a ona je morala da ih teši; a kad je, dok je teča stajao sa satom u ruci, došao poslednji trenutak da se rastane od Obrija, bila je tako ožalošćena, nije mogla da se pouzda u svoj glas, samo ga je grčevito grlila, a od suza koje su joj navirale nije mogla da vidi njegovo lice.

Nije bilo vremena da misli na sebe dok nisu napustili Jork, gde je morala da se zadrži jedan sat sa Mičetom, i kad je potpisala poslednji dokument raširen pred njom i odgovorila na poslednje pažljivo pitanje, bilo joj je svega dosta. G. Hendred, pomirivši se sa neizbežnom pojavom nervoznog tika, zavio je glavu u šal i naslonio se u ugao kočije odlučno sklopivši oči; njegova nećaka je mogla najzad da se

prepusti razmišljanju. Nevesele misli su je sasvim obuzele i, umesto da željno posmatra nepoznat pejzaž i gleda čuvena mesta, videla je samo postiljone kako se klate i skoro je nisu zanimala istorijska mesta kroz koja je prolazila. Prvi deo puta je bio relativno kratak i još 120 milja trebalo je preći. Pristala je na tečinu odluku da prespavaju jednu noć na putu; ali kad se najzad kočija zaustavila u Kavendiš skveru, bila je tako umorna da je na tetkine pažnje odgovarala automatski i naterala sebe da proguta nekoliko zalogaja elegantne večere spremljene da se okrepi. Ništa nije moglo da prevaziđe ljubaznost gde Hendred, ili izraze tople ljubavi kad je pozdravila svoju bratanicu koju nije videla sedam godina. Pažljivo je milovala, lično ju je otpratila do sobe, ostala tamo dok je njena garderoberka pomagala Veniši i nije napustila sobu dok je nije ušuškala svojim rukama, ljubeći je, šapućući joj u uvo obećanja maženja i bezbroj zadovoljstava.

Gđa Hendred je bila lepa žena, dobre naravi, ali sa vrlo malo zdravog razuma.

Glavni cilj u životu bio joj je da bude u prvim redovima pomodnog sveta i da u najkraćem mogućem roku uda pet kćeri, pošto ih jednu po jednu uvede u društvo u punom sjaju. Te iste godine uspela je izvanredno da uda Lujzu i nadala se da će isto tako dobro udati i Terezu idućeg proleća, ako uspe sadašnje lečenje kod zubnog lekara i ne bude moralo da joj se vade tri prednja zuba i nadograde lažni; i naravno pod uslo-vom da, pre nego što je uvede u društvo, nađe muža za njenu divnu rođaku. Tereza je bila lepa devojka i imaće dobar miraz, ali gđa Hendred nije imala iluzija: Veniši možda smeta što ima dvadeset i pet godina, ali ona ne samo da je bila tako lepa da se svet okretao za njom već je imala više šarma nego svih pet Hendredovih devojaka zajedno. Biće izvesnih teškoća da se uda kako treba, mislila je gđa Hendred, ali optimizam je hrabrio nadu da će uz lepotu i prilično bogatstvo biti u stanju da pronađe uglednog muža. Ipak je velika šteta što Veniša nije prihvatila ponudu Edvarda Jardlija, to bi joj baš odgovaralo, jer je g. Jardli bio srdačan čovek, a njen otac blagonaklon prema njemu. Kad joj je ser Fransis pisao pre mnogo godina i odbio ponudu da je uvede u društvo, obavestio je da je Venišina udaja bila tako reći sređena. Kad je ovu okolnost ispričala Veniši saznala je, na svoje ogromno zaprepašćenje, da ona i ne pomišlja na udaju već je došla u grad sasvim rešena da se ona i Obri nastane u Londonu u nekom mirnom delu grada, ili čak možda u predgrađu. Ne bi se više zaprepastila da je Veniša izjavila da će otići u manastir i najozbiljnije je molila da sve te planove istera iz glave. „Tvoj teča neće hteti ni da čuje za to!"

Kako je Veniši ona skoro uvek bila smešna, nasmejala se, ali ipak je ljubazno rekla: „Draga gospođo, ni za šta na svetu ne bih vas rastužila, ali kako sam

punoletna, bojim se, moj teča nema te moći da me spreči!" Najviše što je tetka mogla da izvuče iz nje bilo je neko polovično obećanje da neće misliti o kućama i družbenicama dok se ne navikne na život i običaje u gradu. Mislila je da bi bilo neuljudno praviti planove da napusti tet-kinu kuću odmah po dolasku i isto tako neuljudno pokazati koliko malo mari za divne planove pune zabave. Gđa Hendred, koju je užasavao život na selu, bila je rešena da nadoknadi Veniši godine koje je provela u Jork-širu i iskreno želela da joj pruži zadovoljstva, tako da Veniša, zahvalna i lepo vaspitana, nije mogla da nagovesti kako želi mir i samoću.

Najmanje što je mogla da uradi bilo je da se smeši i bar izgleda srećna.

Uskoro je otkrila da udobnost i razonoda, posle privrženosti modi, igraju veliku ulogu kod gđe Hendred. Veniša je mislila da je kao majka brojne porodice zaokupljena materinskim brigama i bila je, u prvi mah, iznenađena što neko ko obiluje nežnim osećanjima prepušta svoju decu guvernantama i dadiljama. Docnije je shvatila, mada ju je to zabavljalo, da je gđa Hendred bila na svoj način isto tako sebična kao i njen ekscentrični brat. Volela je nekako lako sve članove porodice i brojne prijatelje, ali najdublja osećanja gajila je prema sebi. Po prirodi nehatna, mogla je da podnese samo pola sata sa decom, jer bi je njihovo brbljanje zamorilo. Čak se i Tereza, koja tek što nije uvedena u društvo, pojavljivala sa svojom mlađom sestrom posle večere kada nije bilo gostiju, jer je gđa Hendred verovala da su dosadna domaćinstva gđe se devojkama koje još nisu uvedene u društvo dozvoljavalo da se mešaju s gostima. Što se tiče tri sina, najstariji je bio u Oksfordu, drugi u Itonu, a najmlađi u dečjoj sobi.

Uprkos slabom zdravlju, g. Hendred je retko bio u Kavendiš skveru nekoliko dana uzastopce, već je izgledalo da provodi veliki deo vremena putujući po zemlji, bilo po privatnim ili javnim poslovima. Veniši je izgledalo da ne učestvuje u podizanju svog potomstva niti u vođenju domaćinstva, ali svi su ga jako poštovali i ono malo njegovih naredbi izvršavali su odmah, bez pitanja, a bilo koji od njegovih izrečenih sudova bio bi prihvaćen kao završetak svake rasprave. Pošto je smestio Venišu u svoju kuću i rekao da se njemu obrati za novac koji joj bude potreban, ostavio je svojoj ženi da je ona ugosti, ograničivši svoju pažnju na to da s vremena na vreme izrazi nadu da ona uživa.

Do izvesne granice je i uživala. Bilo bi nemoguće da je prva poseta Londonu, gde joj je sve bilo novo i divno, ne razonodi ili zanima. Tetka je žalila što nije mogla da je vodi u Operu ili Almak i bezbroj puta u nedelji bi izjavila: „Da si samo ovde bila za vreme sezone!" - ali Veniša, odrasla na selu, čudila se kako je moguće ubaciti još zabava u dane koji su ionako bili krcati raznim obavezama. Bilo je manje sveta u

Londonu, ali dovoljno članova visokog društva koji su delili mišljenje gđe Hendred o životu na selu i pohrlili u metropolu početkom oktobra, i Veniši je izgledalo kao gužva, a pristojan broj zlatom uokvirenih pozivnica stigao je u Kavendiš skver. Čak i najgori komadi pružali su zadovoljstvo onome konikad pre toga nije bio u pozorištu; vožnja po Hajd parku nije mogla da prođe a da gđa Hendred ne pokaže neku istaknutu ličnost, a šetnja Bond stritom, najelegantnijim mestom dokolice u gradu, bila je zanimljiva i zabavna, dok su se s jedne strane mogli sresti kicoši zapanjujuće elegancije, a s druge su se mogle videti najfinije radnje na svetu, Ni Veniša nije toliko dizala nos da bi prezirala modu; imala je urođeni ukus i gđa Hendred se, kad je videla haljine koje je donela iz Jorkšira, sasvim oslobodila straha da će biti neukusno obučena, čak je i njena garderoberka hvalila, što je bilo retkost; bila je spremna da popuni svoju garderobu i zaista se sa velikim zadovoljstvom obukla po najnovijoj modi. U tetkinom društvu bilo joj je vrlo zabavno, jer kako je živela sa sebičnim ljudima celog veka, ni najmanje se nije udaljila od gđe Hendred zato što ne dozvoljava da joj išta poremeti udobnost, čak joj se i sviđala, mada joj je i dalje bila komična. Ipak, pod tom veselošću tinjao je tupi bol, uvek prisutan, koji je ponekad prelazio u pravo mučenje. Nije mogla da odagna Demerela iz glave, prestane nesvesno da misli šta bi mu rekla o katedrali Sv. Pavla, ili kako bi se smejao kad bi čuo da je gđa Hendred ubeđena da se pridržava stroge dijete za mršavljenje zato što je naredila da se prilikom svakog obroka postavi tanjir suvog keksa pokraj njenog lakta, dok se ona služila ukusnim jelima, kao što je pita s pečurkama i pašteta od langusta. I dok je vragolast osmeh još drhtao na njenim usnama, pomisao da nikad više neće uživati s njim u šali, a možda ga nikad više neće ni videti, obuzela bi je bacajući je u takvo očajanje da je razumela zašto su ljudi, kao jadni ser Samjuel Romoli, izvršili samoubistvo, i zavidela im na njihovom bekstvu iz beznadežnosti. Živela je od neredovnih Obrijevih pisama, ali slaba je to uteha bila. Bio je loš korespondent i vesti koje je slao uglavnom su se ticale Anderšoua. Kad bi i spomenuo Demerela, bilo je to samo da kaže da je išao u lov s njim ili da ga je tri puta uzastopce pobedio u šahu. Po prirodi nije ispoljavala osećanja, nije lila potoke suza, ili dobijala napade povlačenja puna letargije. Samo bi je ponekad žalostan pogled u očima odavao i tetku onespokojio.

Uglavnom se lepo slagala s gđom Hendred i gđa Hendred je bila veoma zadovoljna. Oblačila se izvanredno ukusno, bila je vrlo pažljiva družbenica, prijatno se ophodila, nije joj bilo nezgodno i nije joj se jezik saplitao među strancima, kao

što bi se moglo očekivati, bila je sigurna, mogla razgovarati i sa pametnim kao i sa ograničenim čovekom.

Gđa Hendred je nalazila samo jednu grešku u ponašanju - nezavisnost. Nije mogla da je ubedi kako nije u redu što misli da uredi život ne obazirući se na starije, a pogotovu da se šeta sama po Londonu. U svemu ostalom Veniša je bila spremna da je posluša, čak i prikloni njenom sudu, ali da se odrekne svoje slobode nije htela. Sama je odlazila u kupovinu, sama se šetala po parkovima i, čim je otkrila da tetka nerado obilazi istorijske spomenike i ne zanimaju je slike sem onih umetnika u modi, počela je da izlazi i posle podne, dok je gđa Hendred prikupljala snagu mirnim snom u krevetu, i vozila se u fijakeru na takva mesta kao što su Vest-minsterska opatija, Tauer ili čak Britanski muzej. „Što je, i ako ostavimo po strani sve druge obzire" rekla je tragično gđa Hendred „dovoljno da svako pomisli da si učena žena. Nema ničeg fatalnijeg."

Takav razgovor se vodio za vreme ručka i Veniša, koja je u čudu gledala neobične grimase na tetkinom licu kad god bi srknula vino, zapita: „Draga gospođo, da možda nešto nije u redu sa šerijem?"

Bacila je pogled na slugu. Bio je to čovek ukočenog izraza lica, ali na Venišine reči drhtaj prelete preko njegovog. Gđa Hendred uz težak uzdah objasni: „Ne šeri, najdraža, već sirće." „Sirće?" ponovi Veniša s nevericom. „Da", klimnu tetka glavom i pogleda je obeshrabreno. „Brendpoul je morala da mi proširi satensku haljinu boje lavande, onu s francuskim gornjim delom i šlepom, s francuskim duplim ukrasima i čipkom oko vrata - pet santimetara!

Moram da oslabim i najbolje je sirce za to! Znaš, Bajron je držao tu dijetu, naklonjen je gojaznosti, a tako se nije gojio." „Čudim se da ga to nije ubilo. Tetka, nije mogao da živi na takvoj dijeti!" „Misliš da nije!" složi se gđa Hendred „ali znam šta mi je Rodžers rekao. Prvi put kad je ručao s njim, nije hteo ništa da proba od posluženih jela, već samo keks - ili je to bio krompir? Nisam sasvim sigurna, ali znam da je uzimao sirce." „Ne kao piće" bunila se Veniša. „Pa nije mogao da ga jede, mora da ga je pio" na to će gđa Hendred razložno. „Možda je prelivao ono što je jeo. Razboleo bi se da je pio pune čaše." „Misliš li da bi to trebalo da radim?" pitala je gđa Hendred i sumnjivo gledala krem s bademom i kajsijama na svom tanjiru. „Ne, nikako" nasmeja se Veniša. „Molim vas neka ga Vorting iznese, draga gospođo!"

„Priznajem, sasvim bi upropastio krem. Možda bi bilo dobro da pojedem jedan keks. Vorting, možete mi dodati još krema i tad možete ići, neću ništa više sem puslica, njih možete da ostavite na stolu. Mila moja, uzmi jednu, izuzetno su dobre, jedva da si pojela zalogaj!"

Da bi joj udovoljila, Veniša uze puslicu i grickala je dok je tetka nastojala da je ubedi da mlade devojke iz visokog društva ne smeju da preduzimaju usamljene šetnje. Veniša je pusti da govori na svoj nevezan način, jer nije mogla reći da obilazi znamenitosti pošto tvrdoglavo pokušava da se zabavi, kao što nije mogla reći kako nikad nije sama, jer duh šeta pored nje, tih i nevidljiv, pa ipak stvaran, a ponekad oseća da, kad bi ispružila ruku, našla bi njegovu. „... i vrlo je važno, draga moja, da se ponašaš prikladno" nastavljala je gđa Hendred. „Zašto" pitala je Veniša. „Svaka neudata dama treba tako da radi, a u tvojoj situaciji, Veniša, moraš mnogo da paziš šta radiš! Mila moja, ne poznaješ svet kao ja, što se naravno i ne može očekivati, a verujem, nemaš pojma koliko je svet zloban, naročito kad je mlada devojka tako lepa i tako - mislim, tako upadljiva!" „Pa, ne verujem da neko može reći nešto pakosno za mene, zato što izlazim sama", odgovori Veniša. ,,U svakom slučaju ništa što bi meni bilo važno." „O, Veniša, ne govori tako, molim te! Samo pomisli kako bi bilo strašno ako daš povoda svetu da kaže da si laka! Možeš biti sigurna, paze na najmanji znak i biće spremni da se bace na tebe, i ne bi bilo čudno na kraju. Veruj mi i ja bih, ne, naravno, na tebe, drago dete, već drugu de-vojku u tvojoj situaciji." „Ali šta je to u mojoj situaciji što bi nateralo svet da se baci na mene?" „0, bože, želela bih da nije - ti me zbunjuješ. Tvoj život, mislim, sama sa Obrijem, bez družbenice i - zaboga, Veniša, čak i ti moraš znati da to nije u redu!" „Ne znam, ali znam da ne treba da se prepirem s vama zbog toga, gospođo!

Verujem, možda ima mnogo onih koji bi se složili s vama, ali kako neko u Londonu može znati kakva je bila moja situacija? Ubeđena sam da vi niste mogli to da razglasite!" „Ne, ne, zaista nisam nikad! Ali - takve stvari se znaju, ne znam kako, ali veruj mi, sigurno se znaju!"

Veniša je smatrala nemogućim da ono što se dešavalo u Anderšou može da se zna u Londonu i nikakav utisak na nju nisu ostavila mračna upozorenja. Srećom, nije bilo teško skrenuti pažnju gđe Hendred i, umesto da se raspravlja, zgrabila je prvu priliku da uvede novu temu razgovora, te reče kako je tog jutra čula nekog u

Hukamovoj biblioteci da je iz prve ruke doznao kako lekari misle da kraljica neće preživeti nedelju dana. Pošto je bila stalna mora gđe Hendred da će njeno veličanstvo (za koju je svako znao da je žilava) preživeti zimu i upropastiti sve Terezine šanse ako umre usred sledeće sezone, ovaj gambit je bio vrlo uspešan; i tako, nadajući se, sumnjajući i pitajući se koliko će dugo dvor (a naravno i visoko društvo) da žali, gđa Hendred zaboravi da nije uspela od svoje tvrdoglave bratanice da izvuče ikakvo obećanje da će slušati.

Kraljica je umrla u Kjuu u sitne sate 17. novembra ujutro. G. Hendred je doneo vest svojoj ženi i jako joj podigao duh, jer je bila vrlo utučena zbog nečuvenog ponašanja krojačke, koja je umesto obećane haljine za šetnju poslala u Kavendiš skver poruku u kojoj se izvinjava i izvrdava izvršenje.

Jedina mana ove vesti za gđu Hendred bila je što je kraljica izabrala da umre 17. umesto 18. novembra, jer je 17. bio dan određen za bal koji je ona priređivala u čast Veniše. Malo šta je moglo da bude tako neprijatno, jer su sve pripreme bile gotove, a ona uložila toliko mnogo truda, sredila kasnu večeru s francuskim kuvarom, razgovarala s Vortingom o šampanjcu, odlučila šta da obuče, pokazala Veniši kako da pošalje pozivnice i sve to, na užas, uzalud. Međutim, pitajući se šta da uradi s kremovima, aspikom i punjenim pticama, pala joj je na um srećna ideja da pozove neke od gostiju da dođu na večeru umesto na bal, sasvim nezvanično, prirodno, da provedu jedno mirno veče u razgovoru, možda igraju vist, ali bez muzike. „Ne više od šestoro ljudi; više bi izgledalo kao zabava", rekla je Veniši. „To nikako ne bi bilo u redu! Draga moja, to me je podsetilo - crne rukavice. Verujem, nemaš nijedne, moramo ih odmah nabaviti. Crne trake takođe, i mislim treba da obučeš zatvorenu haljinu, ne onu s dekolteom - i neću pozvati nikoga od mlađeg sveta.

Samo nekoliko glavnih prijatelja! Šta kažeš na ser Metju Heloua? Sigurno bi uživao da ovde večera, a i tebi se dopada, zar ne, mila moja?" „Da, vrlo mnogo", odgovori Veniša odsutno. „Izvanredna je osoba. Znala sam da će ti se dopasti i ti njemu! Mnogo ti se divi.

Videla sam na prvi pogled!" „Dobro, sve dok ne počne da me obasipa odvratnim komplimentima - mada ne mislim da ima i najmanju nameru - može mi se diviti do mile volje" neraspoloženo će Veniša.

Gđa Hendred uzdahnu, ali ne reče ništa. Ser Metju Helou, iako nije bio idealan za Venišu, imao je dosta kvaliteta i bilo joj je vrlo milo kad je videla kako su se on i Veniša prijateljski ophodili. Možda je bio suviše star za nju i šteta što je udovac, ali

izgleda dopadao joj se i, mada se mislilo da je svoje srce zakopao u grob sa ženom, nije bilo sumnje da ga je Venišina lepota pogodila, a njeno društvo prijalo.

Međutim, nije on bio jedini kandidat koga je gđa Hendred našla za svoju bratanicu i nije bila nesrećna što se Veniša nije oduševila. Odlučila je da bi trebalo i g. Armina pozvati na večeru; znao je sve o rimskim ruinama ili nečem tome sličnom, mogao bi da odgovara devojci koja je provela tri sata u Britanskom muzeju i sa polica pozajmne biblioteke uzimala knjigu o srednjem veku.

Izgledalo je kao da se g. Armin sviđa Veniši: rekla je kako je vrlo obrazovan.

Dopala su joj se i druga dvojica uglednih neženja i složila se da je jedan imao vrlo dobro držanje, a drugi je pravi džentlmen, Gđa Hendred je skoro briznula u plač i verovatno bi to i uradila da je znala da je Veniša prestala da razgleda znamenitosti nego da je svako posle podne tražila kuću.

Bio je to posao koji ju je zamarao i obeshrabrio, ali kako je već ceo mesec dana živela kod tetke, osećala je ne samo da je poseta od mesec dana sasvim pristojna, već je sve više želela da osnuje svoj dom. Možda, kad bi bila sve vreme zaposlena kao što je nameravala da bude, možda se ne bi osećala toliko nesrećnom; možda bi u staranju oko domaćinstva mogla zaboraviti svoju ljubav i navići se na pustoš, kao što se Obri navikao na hromost.

Vratila se jedno posle podne sa svoje ekspedicije, kada je sluga, koji ju je pustio u kuću, obavestio da joj je neki gospodin došao u posetu i sedi sa gđom Hendred u salonu. Stajala je kao ukopana, osećala je kako joj srce prestaje da kuca. „Neki g. Jardli, gđice."

17 Edvard je došao u London iz dva razloga. Hteo je da konsultuje nekog lekara koga mu je preporučio njihov dobri Hantspil - ne zato što je imao razloga da se boji, mada je morao da prizna da se kašalj i dalje zadržao, zbog čega se njegova majka mnogo brinula; i tako, kad je Hantspil dodao mrzovoljno, po svom običaju, da ako ona zamišlja nešto gore nego što on može da otkrije, najbolje da pozove lekara iz Jorka, tad se umesto toga Edvard resio da vidi londonskog lekara. „1 mislim, draga moja Veni-ša, da nije potrebno da ti kažem zašto sam to više voleo, ili koji je drugi razlog moje posete metropoli", reče šeretski. „Zao mi je što se nisi sasvim oporavio. Da li je gđa Jardli u gradu?"

Ne, došao je bez majke. Nameravala je da ga prati, ali mislio je put bi je zamorio i tako je ostala u Nederfoldu. Odseo je kod Rediša, preporučili su mu kao otmen hotel, mada je bio iznenađen veličinom. Bojao se da će razrogačiti oči kad vidi račun. „Ipak verujem, neče me upropastiti, a kad neko ode na odmor, dozvoljeno je, znaš, da bude i malo rasipan."

Kad je gđa Hendred izašla iz sobe, pošto je vrlo brzo našla izgovor, rekao je Veniši kako je srećan što vidi u kakvim se udobnim okolnostima nalazi. Nije sumnjao da je njena tetka žena za najveće poštovanje, ali nije bio miran sve dok se i sam nije uverio. Sad je opazio da ona živi na visokoj nozi i bez sumnje u vrtlogu otmenih zabava. „Verujem, tvoja tetka ima veliki krug poznanika. Mislim, prima dosta gostiju. Sigurno ćeš sresti mnoštvo novih lica!"

Nije bilo teško pogoditi koji je pravi cilj njegovog dolaska u London. Nije prepoznao u Demerelu opasnost, ali nepoznati udvarači, elegantni kicoši, za koje ju je zadirkivao i smejao se, ali i pažljivo posmatrao, mogli bi da zasene nevinašce sa sela.

Ona prekide njegove pokušaje da otkrije da li je zaista to slučaj i zapita za Obrija. Odmah se uozbiljio. „Da, video sam ga. Znao sam da ćeš želeti da dobiješ vesti o njemu i odjahao sam u Prajori - malo protiv svoje volje, moram da priznam, jer Demerel nije čovek s kojim bih želeo da sam u bližem odnosu sem obične učtivosti. Vrlo je nezgodno, Veniša; bio sam jako pogođen kad sam čuo! Čudim se da tvoj teča nije pozvao Obrija da pođe s tobom u grad." „Pozvao ga je, ali Obri nije želeo da ide. Ne bi mu odgovaralo. Je li dobro? Molim te. reci mi, kako je u Prajoriju, Obri je užasan na pisanju!" „O, vrlo je dobro! Nije potrebno ni da kažem da sam ga našao s nosem zabijenim u knjigu i pisaćim stolom prekrivenim hartijama! Usudio sam se da se našalim na račun njegovih barikada, kako sam ih ja nazvao. Veruj mi, ako mu treba jedna knjiga s police, on uzme tuce. Rekao sam mu da se čudim što neko ko se toliko zanima za knjige, kao on, pušta da leže svud unaokolo - čak i po podu. Da li on ikad vrati knjigu na mesto kad je gotov s njom?" „Ne, nikad. Da li si mu rekao da ideš u London?" „Naravno - pošto je to bio cilj moje posete. Ponudio sam se da budem nosilac bilo kakve poruke, ili pisma, koje bi možda voleo da pošalje, ali bio je u jednom od svojih mušičavih raspoloženja; ti znaš njega kad neko pokuša da mu nešto natukne! Nije mu se dopalo što sam ga podsetio da to nisu njegove knjige po podu i nije hteo da pošalje nikakvu poruku po meni."

„Obri ne priznaje tvoj autoritet, Edvarde. U stvari, ti si jedina osoba koja mu to nameće i ja bih želela da zapamtiš da nemaš prava." ,,A, što se toga tiče - ali nije bilo pitanje autoriteta. Čovek bi pretpostavio da dečak njegovih godina može malo da primi prijateljsku kritiku." ,,E, ne, ako čovek poznaje Obrija! Istina je u tome da se ti i on uopšte ne slažete." „Usuđujem se da te pobijem, draga moja Veniša" smešio se. „Istina je da je g.

Obri ljubomoran i nije još naučio da to savlada. Doći će to s vremenom, naročito ako se ne obraća pažnja na njegove zlovolje." „Varaš se, Edvarde" reče i odlučno ga pogleda. „Obri nije ljubomoran. Zna da nema razloga za to - i ne verujem da bi bio i da ima. Ljudi ga mnogo ne zanimaju.

Rekla sam to i ranije, ali ti ne veruješ u ono što ja govorim. Ne želim da ti zadajem bol, jer smo vrlo dobri prijatelji, i -i ja sam ti zahvalna na velikoj ljubaznosti, ali molim te, veruj bar u jednu stvar - ja ne..." „Sad kad bih i ja bio usijane glave kao Obri, dozvolio bih ti da kažeš ono zbog čega bi se docnije kajala!" ubaci on preteći kažiprstom. „I tad bismo se, bez sumnje, glupo posvađali i oboje mogli reći nešto što bi posle žalili. Mislim da imam više zdravog razuma nego što ti misliš, a ta-kođe, draga moja, poznajem te nešto malo bolje nego što ti poznaješ sebe! Reći ćeš da sam bezobrazan, ali tako je, mada ti ne misliš! Ti si nagla, tvoja je priroda živa, uživaš prvi put u onome što se zove društvo i mislim, u stvari, sam siguran - da si naišla na veliko divljenje i laskanje. Prirodno je što osećaš malu vrtoglavicu - ja ti ne zameram ni malo na zadovoljstvu, i ne smeš misliti, znaj, da kad se venčamo, da ti neću dozvoliti slična zadovoljstva. Ja lično ne volim život u gradu, ali verujem da je korisno tu i tamo ići u svet i vrlo je zabavno proučavati ponašanje i običaje ljudi čiji je način života sasvim drugačiji." „Edvarde, ako sam ti ikada dala povoda da poveruješ da ću se udati za tebe, vrlo mi je žao, i ja ti sada kažem da neću" reče ozbiljno.

Vide, užasnuta, da njene reči ne ostaviše nikakav utisak na njega. I dalje se smešio, i to tako da joj je išao na nerve, i reče pokušavajući nespretno, kao i obično, da bude vragolast: „Mislim da sam malo nagluv! Ali mi nisi rekla, Veniša, da li ti se dopada London i šta si videla. Mogu da zamislim tvoje čuđenje kad si shvatila koliko je veliki i kakvu raznolikost prizora života pruža ispitivačkom oku, sa svojim parkovima, spomenicima, lepim bogataškim palatama i bednim sirotinjskim čatrljama, čistačima prelaza u ritama i plemićima u svili i grimizu!" „Nisam videla nikakve plemiće obučene u svilu i grimiz. Verujem da to nose samo o državnim svečanostima."

On se samo na to od srca nasmeja i reče kako dobro poznaje njen bukvalni duh i obeća da će joj pokazati neka interesantna mesta koja ona, usuđuje se da misli, još nije mogla da otkrije. Dvaput je bio u Londonu i mada je prilikom prve posete bio suviše zapanjen i zanesen i samo gledao oko sebe (mora da zna, nije bio stariji od Obrija u to vreme), kad je došao drugi put snabdeo se odličnim vodičem, gde je ne samo upoznao ono što vredi pažnje već dobio i obaveštenja koja su mu pomogla da ceni razne građevine u koje se uputio. Dodao je da je doneo tu dragocenu knjigu sa sobom i pročitao je od korica do korica na putu da osveži sećanja.

Mogla je samo da mu se čudi. Nikad nije uspela da ga dokuči i bilo je van njene moći da shvati šta ga je potaklo da postane tako miran i samouveren. Nije verovala da je očajnički zaljubljen u nju; mogla je samo da pretpostavi da, kad je jednom zaključio kako je ona žena koja mu najbolje odgovara, ili se srodio s tom idejom i nije bio u stanju da je napusti, ili mu je dobro mišljenje o sebi onemogućilo da veruje da bi ona sasvim ozbiljno mogla da odbije njegovu ponudu. Nije izgledao uznemiren njenim otvorenim govorom, pre je bio rešen da je odobrovolji, te je zauzeo ljubazan i tolerantan stav, baš kao što bi dobroćudan čovek mogao da zauzme prema razmaženom detetu. Ipak se nije uzdržao da je malo ne ukori što je otišla iz Anderšoua ne obavestivši ga o svojoj nameri; čuo je vest od majke, a ona od ledi Deni, i to mu je bio težak udarac. Ali, oprostio joj je i nema nameru da je grdi, jer niko nije bolje znao od njega koliko je morala biti rastresena. To ga je navelo da kritikuje Konvejevu ženidbu onako kako je osećao, otvorenije nego što je bio njegov običaj kad je s Venišom razgovarao o njenom bratu. Priznao je da je imao bolje mišljenje o Konveju i, govoreći o celoj stvari, izražavao se kao razuman čovek tako da je opet bio u njenoj milosti. Smatrao je da je red da sa majkom poseti ledi Lenjon; nisu ostali duže od dvadeset minuta, ali i pola tog vremena bilo bi dovoljno da mu pruži vrlo dobru sliku karaktera gđe Skorier. Nepodnošljiva žena! Nije našao manu Šarloti, ali ga je bolelo da takva devojka kao gospodarica zameni Venišu u Anderšou. Bilo mu je nje žao; stekao je utisak da njena situacija nije prijatna; a kad je gđa Skorier počela da govori o Obrijevom prelasku u Prajori, pripisujući to naravno njegovoj ljubomori, i pokušavala da ih ubedi kako je dala sve od sebe da se izmiri s njim, Šarlota je izgledala kao da će briznuti u plač. Žena bez života! Sa svoje strane nije video ništa za divljenje; Konvej bi bolje prošao da je ostao veran Klari Deni. „Jadna Klara! Kad bi samo htela da vidi koliku je nevolju izbegla!" „Mislim da ona donekle shvata da se prevarila u Konveju'', ozbiljno dodade, „ali još je suviše rano da se uteši saznanjem da on nije bio vredan. Iskreno je žalim:

svesna je svoje greške i to pritiska njen duh, ali se drži hrabro i sa velikim dostojanstvom. Razgovarao sam s njom i, verujem, njenim mislima sam dao veseliji pravac. O tome se ne govori u Ebersliju i ta okolnost je lišava koristi razumnih razmišljanja o događaju, koje bi ser Džon trebalo predočiti." „Milo mi je što si bio ljubazan prema njoj" reče Veniša i nehotice joj usne zadrhtaše. „Ali reci mi kako je u Anderšou. Da li su dobro? Ne mislim na Šarlotu i gđu Skorier, već na naše ljude?" „Mislim prilično dobro, ali ne može se očekivati da tvoji ljudi budu raspoloženi prema ledi Lenjon, kad njen dolazak znači tvoj odlazak. Iz onoga što mi je Povik rekao, pre nedelju dana. oni vide kako stvari stoje i ljute se. Možeš biti spokojna, nisam ništa rekao Poviku niti podržavao takve ideje, ali nisam mogao da ne razmišljam dok sam odlazio od njega kolika je moja krivica - mada ne namerna zbog ove nezgodne stvari." „Tvoja" uzviknu Veniša. „Dragi moj Edvarde, šta to može da znači? Samo jedna osoba je za osudu, a to je Konvej. Ti nemaš nikakve veze s tim." „Nisam imao veze sa Konvejevom ženidbom, niti sam je mogao sprečiti; nisam na to mislio. Ali njegovo ponašanje mi je pokazalo da su obziri koji su me sprečili da te požurim da pristaneš na naše venčanje, posle smrti ser Fransisa, imali za posledicu nesrećnu situaciju, koja se ne bi desila da si već bila u Nederfoldu. Sadašnji aranžman je u svakom slučaju za žaljenje. Ne kažem ništa o nepoželjnom ogovaranju koje mora da se izazove - jer mada je Obri mogao sasvim prirodno da pođe s tobom u London, nemoguće je misliti da je prirodno što je radije izabrao da se preseli neku milju od Anderšoua - jer dok je na domaku ruke, i zaista često vida Povika i tvog čuvara, tvoji se ljudi neće prikloniti Konvejevoj ženi. Mislim da to nije u redu i, šta više, podozrevam da se oni obraćaju njemu u slučaju malih teškoća." „Pitam se kakav im savet daje. Čovek nikad nije siguran s Obrijem. Mogao bi da da vrlo dobar savet, ako bi se desilo da je u dobrom raspoloženju." „Ne bi trebalo da da ikakav. I mada ima dosta razloga što oseća zahvalnost prema lordu Demerelu, nije trebalo da živi pod njegovim krovom. Priznajem da njegovo gospodstvo ima dobru prirodu, ali njegov uticaj, moram da smatram, nije poželjan, naročito na Obrija. To je čovek slabog morala i zbog svog duha nepodesan je za dečaka Obrijevog doba i naklonosti."

S teškom mukom je savladala bes koji je navirao, ali je uspela prilično mirno da kaže: „Varaš se ako zamišljaš da je Obri u opasnosti da se pokvari što se druži sa Demerelom. Demerel ni u snu ne bi pomislio na tako šta, kao što ne bi ni ti, čak i kad bi bilo moguće, u šta sumnjam. Na Obrija se teško utiče."

Sa osmehom, pun svesne superiornosti, reče: „Bojim se, moraš priznati da o tom predmetu bolje sudim od tebe, Veniša. Nećemo se prepirati oko toga, ipak - zaista bi mi bilo žao da se raspravljam s tobom o predmetu koji ne samo da je iznad ženskog shvatanja, već koji ne bismo ni želeli da one shvate." „Tada nije trebalo ni da spomeneš!"

Nije odgovorio, samo se malo ironično naklonio i odmah počeo da priča o nečem drugom. Bila je zahvalna tetki što je u tom trenutku ušla u sobu i pružila priliku da se izvuče i koju je odmah zgrabila i rekla kako mora da završi jedno pismo pre večere i oprostila se od posetioca.

Koliko dugo misli da ostane u Londonu nije mogla da otkrije, ali kako je izbegavao odgovor na njeno pitanje, bojala se da namerava da ostane duže vreme.

Kako strpljivo izdržati njegovo društvo, ili kako ga ubediti da mu je uzaludan posao, bili su problemi koje je još teže mogla da reši zbog dobronamernih pokušaja gđe Hendred da mu pomogne u prosidbi.

Ubrzo je Veniša otkrila da je za ono vreme koje je proveo s tetkom sam, ostavio savršen utisak na nju. Po njenom mišljenju, bio je stvoren za dobrog muža, ljubazan, pouzdan, od pristojnog ugleda, prilično dobro situiran. Uspeo je da je ubedi da odugovlačenje da pridobije Venišu nije bilo usled nedostatka ljubavi, već finoće njegovih principa. Gđa Hendred je bila takođe velika cepidlaka, savršeno je razumela njegovo strpljenje i cenila ga zbog toga. Vrlo brzo poverovala je da je nesebičan i odan čovek, mislila je kako je to sve plemenito i dirljivo i nije štedela truda da taj naporni posao dovede do srećnog završetka. Podupirala je njegove planove kako Venišu da zabavi i pouči i uključivala ga u svoje, pozivala ga u Kavendiš skver bezbroj puta da, po njenim recima, podeli s njima šta se zatekne, da je Veniša bila primorana da se pobuni i izjavi kako ne samo nije odustala od namere da osnuje dom, već je donela odluku i pregledala jednu kuću u Hans taunu za koju je mislila da bi mogla biti vrlo udobna za nju i Obrija.

Nije imala nameru da ovo objavi, jer je znala da će naići na veliki otpor, dok ne potpuše ugovor i ne nade družbenicu; ali kad je čula da je njena tetka prihvatila Edvardov poziv da ih povede na večeru u Klarendon hotel i posle toga odu u pozorište o njegovom trošku, bila je toliko ogorčena (jer je ona odbila poziv) da nije mogla više da zadrži ozlojeđenost.

Gđa Hendred, sva užasnuta, primila je vest s nevericom. Iz prvih nevezanih rečenica bilo je teško resiti da li ju je više uzbudila odluka brata-nice da ostane usedelica ili jadan i neugledan kraj koji je izabrala za svoj azil. Po onome kako je sa odbojnošću naglašavala reči Hans taun i ponavljala ih, izgledalo je da joj ni kraj u

kome živi poslednji ološ ne bi bio odvratniji i više puta je ponavljala te mrske slogove, ubacujući ih, dok je uveravala Venišu da teča nikad neće pristati na takav neprikladan plan. Kada je shvatila da je Veniša, koja ju je slušala učtivo, rešena, iznenada je promenila ton i uzviknula: „O, najmilije moje dete, zaista, zaista to ne smeš da uradiš! Zalićeš celog života - nemaš pojma - još si mlada, pomisli samo kako će ti biti kad ostariš: usamljena - ponižena..." Posmatrala je kako drhtaj pređe preko Venišinog lica i pokušala da malom punačkom rukom dodirne Venišu. „Draga moja, udaj se za g. Jardlija!" reče užurbano. „Ubeđena sam da ćeš biti srećna, on je tako ljubazan i dobar, u svakom slučaju dobra partija!"

Tanka ruka pod njenom se ukruti i Veniša reče prigušenim glasom: „Molim vas, gospođo, ne govorite više o tome. Ne volim Edvarda - i to je konačno." „Ali, najdraža, veruj mi, grešiš! Nije uopšte potrebno da ga voliš, jer najsrećniji brakovi počinju često s umerenim stepenom ljubavi! Poznajem, stvarno, nekoliko gde su se parovi jedva poznavali i bili su zadovoljni da puste roditeljima da ugovore vezu. Znaš, mila, mlade devojke ne mogu da prosude bolje od njihovih roditelja šta im odgovara." „Ja nisam mlada devojka i nemam roditelje!" „Ne - ali - o, Veniša, ne znaš kakvu bi grešku napravila!" uzviknu očajna gđa Hendred. „Bolje je udati se za nekoga koga mrziš, nego ostati usedelica! A kako ćeš se pristojno udati ako živiš u Hans taunu, i to tako neobično? Na kraju, čak i sa neprijatnim mužem, mada udati se za neprijatnog čoveka imalo bi ozbiljnih razloga, ali bi bila žena od ugleda i imala sva zadovoljstva koja ti deca pružaju i koja su, znaš, najveća želja žene - u svakom slučaju g. Jardli nije neprijatan! Najljubazniji je čovek, ceni te baš kako treba i, verujem, uradiće sve da te usreći! Sigurno nije živahan, ali koji je muž to? Ako si mislila na ser Metjua, ili g. Armina, ili čak g.

Fokskota, mada sumnjam vrlo mnogo da bi on... Ali osećam, drago dete, da je g.

Jardli onaj pravi! Tako te dobro razume i zna tvoje prilike, ne bi bilo nikakvih teškoća ni nezgoda - a živela bi blizu brata i prijatelja, onako kako si navikla, samo ne, naravno, u Anderšou, ipak u kraju koji poznaješ. Osećala bi se kao da ideš kući!" „Ne želim da idem kući", reči se oteše Veniši i mada ih je tiho izgovorila bile su pune jeda. Brzo ustade i reče: „Izvinite, molim vas. Ima stvari - ne mogu da objasnim, ali molim vas, gospođo, ne govorite više. Samo, verujte mi, znam kakve su posledice puta kojim sam resila da pođem. Nisam tako nezrela da..." glas je izdade, okrete se i žurnim koracima pođe vratima.

Zaustavio je zvuk grčevitog jecanja, osvrte se i užasnuta vide tetku kako brižnu u plač.

Gđa Hendred nije volela da svet oko nje bude nesrećan. Kad bi videla devojku kako plače zbog zubobolje, bila bi neraspoložena jer jadu nije bilo mesta u njenom udobnom životu, a kad bi se nametnuo njenoj pažnji, pomračio bi toplo sunce na kome se sunčala, srušio bi veru u svet, zadovoljan, imućan i veseo. Ono što je videla na Venišinom licu potpuno ju je poremetilo, a pošto je zavolela bratanicu, samo srce ju je bolelo. Lice joj je bilo naborano, suze su se slevale niz obraze, govorila je kao u tugovanki „O, moje najdraže dete, nemoj, nemoj tako da gledaš! Ne mogu da podnesem da si tako nesrećna! Strašno me to rastužuje, iskreno te žalim, ali to ne bi moglo - veruj mi - ne bi moglo."

Sva brižna Veniša krete ka njoj, ali na te reči zastade, ukoči se - „Sta ne bi moglo", zapita gledajući netremice lice gđe Hendred i ta žestina pogleda zadade poslednji udarac uzbuđenju jadne gospe. „Taj čovek! Oh, ne pitaj me! Nisam mislila - samo kad te vidim tako ožalošćenu, kako mogu ali... O, draga moja Veniša, ne mogu podneti da misliš da ne saosećam s tobom, jer tačno znam kako ti je. Oh, avaj, sve mi se povratilo, ali uveravam te, godinama nisam pomislila na njega, to i pokazuje kako ćeš ga uskoro zaboraviti i opet biti savršeno srećna." „Ne znam kako ste mogli biti svesni toga - ali ono što ste rekli sasvim sam razumela", reče Veniša vrlo bleda. „Govorite o Demerelu, zar ne, gospođo?"

Suze gđe Hendred potekle su brže. Neprestano ih je brisala. „Ah, ovaj, nije trebalo - tvoj teča će se tako ljutiti." „Ko vam je rekao, gospodo, da se Demerel i ja - poznajemo?" „Molim te, ne pitaj me!" molila je gđa Hendred. „Nisam smela da pomenem - tvoj teča je to naročito zahtevao - oh, verujem da ću dobiti one grčeve." „Ako je teča zahtevao da ne govorite, naravno, neću vas prisiljavati, već ću se njemu obratiti. Milo mi je što sam ovo na vreme doznala pre nego što ode u Berkšir.

Mislim da još nije napustio kuću. Izvinite me, tetka. Moram odmah da ga nađem, ili će biti suviše kasno." „Veniša, ne"*skoro kriknu tetka. „Preklinjem te - sem toga, ne bi vredelo, a sve je tako neprijatno kad je on nezadovoljan. Veniša, bila je to ledi Deni, ali obećaj mi da nećeš ništa reći svom teči." „Ako ste iskreni sa mnom, nema razloga, zašto bih. Ne plačite! Ledi Deni! Da, znam. Je li vam pisala?"

„Da, mada je nikad nisam srela u životu; udala sam se pre ser Džona. Bilo je to vrlo pristojno pismo, koje pokazuje da je ona žena koja savršeno razume, tvoj teča je rekao. Mada sam bila toliko uznemirena i uzbuđena da sam jedva mogla i zalogaj hrane da progutam celog dana misleći na to. Jer, znaš, draga moja, Demerel! Mada ti nisi mogla da znaš, jadno dete, i ja se ni najmanje ne čudim što si se zaljubila u njega, fatalno je privlačan, iako ga, naravno, ne poznajem, Ipak viđa se na zabavama, u parku, i u operi i - pa, draga moja, more žena -. Ali pomisliti na brak s njim! - što je po recima tvog teče u najvećem stepenu neverovat-no - i da bi takva pomisao mogla da mu prođe kroz glavu, mislim. Samo, šta da se radi nisam znala, jer je tvoj teča smatrao da bi bilo uzalud pozvati te u grad, a to što si punoletna još više je stvaralo teškoća, pored toga, bio je ubeđen da su tvoji principi i suviše visoki da bi prihvatila -carte blanche - kako se to naziva!" „Nije mi ponudio!" reče Veniša stojeći vrlo uspravno i dalje na sred sobe. „Ne, mila moja, znam, ali mada je strašno reći, udati se za njega bilo bi gore!

Bar, ne mislim..." „Nemojte se uzbuđivati, gospođo. Ledi Deni je pogrešila. Osećanja lorda Demerela nisu bila tako duboka kao što je ona pretpostavila. Među nama nije bilo ničeg sem - malo flerta. Nije mi dao ponudu - nikakve vrste!" „O, moje jadno, jadno dete!'' viknu gđa Hendred. „Nije čudo što si tako nesrećna!

Nema većeg poniženja nego zaljubiti se u nekoga ko ne deli ista osećanja, ali taj bol ne treba tebe da kosne, ma šta rekao tvoj teča, jer gospoda ne razumeju ništa, ma kako mudri bili, čak i on priznaje da se prevario u lordu Demerelu, a tako isto se možda prevario i u tebi!" „Prevario se u lordu Demerelu?" prekide je Veniša. ,,U tom slučaju -tetka, hoćeš da kažeš da je teča video Demerela kad je došao u Anderšou?" „Pa, mila moja, o... on je mislio da mu je dužnost, kad nemaš oca, da te štiti!

Razmišljao je o tome vrlo podrobno, u prvom trenutku nije video kako bi mogao...

Ali tad si mi javila o Konvejevoj ženidbi i to je bilo pravo proviđenje, nikad u životu nisam bila tako zapanjena, jer je pružilo tvom teči savršen izgovor da te ukloni iz Anderšoua, naravno odmah je to video, kao što bi ti, verujem, svako mogao reći." „Gospode bože!" Sva poražena, Veniša pritisnu rukom čelo. „Ali ako ga je video...

Da, moralo je to biti pre nego što je došao u Anderšou... pre nego što sam ga videla... tetka, šta je bilo među njima? Moraš mi reći, molim te! Ako nećeš, pitaću teču, a ako ni on neće, pitaću Demerela lično!" „Veniša, ne govori tako strašne stvari! Tvoj teča je bio najprijatnije iznenađen, veruj mi! Ne smeš misliti da su se posvađali, ili da je bilo i najmanje neprijatnosti!

U stvari, tvoj teča mi je rekao da je najiskrenije sa-osećao s lordom Demerelom, što uopšte uzevši, on nikad ne radi. Čak mi je rekao da je velika šteta što ne dolazi u obzir - mislim, venčanje, jer je bio primoran da prizna da bi on mogao biti pravi...

Ali to ne dolazi u obzir, draga moja, i to je i lord Demerel sam priznao. Tvoj teča ništa nije cenio tako kao otvoren način na koji je govorio, čak je priznao da je pogrešio što odmah nije otišao iz Jorkšira, zbog čega ga tvoj teča nije optuživao, mada je to savršeno tačno. Nije mario ni da mu istakne, a mislio je da će to biti slučaj, bila bi i vrlo neprijatna dužnost, i sigurna sam, ne znam kako - ali to nije važno, jer lord Demerel je dobro znao da bi bilo besramno da te iskoristi, kad ništa ne znaš o svetu i nigde nisi kročila van Jorkšira, ni srela druge muškarce - sem g. Jardlija! da si bila skoro primorana da se zaljubiš u njega i kako bi mogla da razumeš šta znači biti udata za čoveka njegove reputacije? Ti i ne razumeš, drago dete, zaista, zaista bi bilo pogubno!" Zastala je, uglavnom što joj je ponestalo daha, i laknulo joj kad je videla da se boja vratila u Venišine obraze, a svetlost u oči. Uzdahnula je zahvalno i rekla: „Znala sam da se nećeš osećati tako rđavo kad budeš znala da nisi odbačena! Milo mi je što sam ti rekla! Sad nisi tako nesrećna, zar ne, mila moja?" „Nesrećna?" ponovi Veniša. „O, ne, ne, ne! Ne, nesrećna! Da sam samo znala! Ali znala sam! Jesam!"

Gđa Hendred nije sasvim razumela šta je htela s tim, niti je mnogo marila. Ono što je bilo važno, što ju je onespokojavalo, bio je taj ranjivi pogled koji je iščezao iz Venišinih očiju. Obrisala je poslednji put svoje oči, nasmešila se srećna na bratanicu koja je blistala i rekla zadovoljno: ,,S jednom stvari možeš da se ponosiš, mada, naravno, ne bi trebalo da se kaže, ne bi bilo pristojno. Ali očarati čoveka kao Demerela, da stvarno zaželi da se oženi, zaista je trijumf. Mora da je hteo da promeni svoj način života. Tako nešto se nije desilo i ne ustručavam se da ti kažem, mila moja, da kad bi to bila jedna od mojih kćeri, bila bih ponosna kao paunica ne mislim da kažem da bi ijedna od njih mogla, mada mi se čini da bi Marijana mogla da se razvije u lepu devojku - i, prirodno, ne bih ni u snu dozvolila da im preseče put!"

Veniša, koja nije obraćala pažnju, uzviknu: „Bednik! Bedni idiot! Kako je mogao da misli da mi je iole stalo do takvih gluposti? Oh, kako se ljutim na obojicu! Da se usude da me tako unesreće! Ponašati se kao da je meni sedamnaest godina, da sam glupo malo nevinašce! Draga moja tetko - draga, draga, moja tetko, hvala vam!"

Gđa Hendred, oslobađajući se impulsivnog zagrljaja, podiže instinktivno ruku da popravi kapu, ponovo poče da se oseća nelagodno, čak ni njen optimizam nije

mogao da pripiše tu radost, koja je izbijala iz Venišinog glasa, čistoj pobedi. ponosa. „Da, drago dete, valjda ne misliš - mislim, ne može se ništa izmeniti! Takav brak bi te potpuno uništio!"

Veniša je pogleda zabavljajući se malo. „Bi li, zaista? Pa gospođo, kad je Demerel došao na sever, bilo je to da pobegne od pokušaja njegovih tetaka da ga ožene s jednom ledi iz ugledne i bogate kuće da bi se ponovo rehabilitovao u očima sveta.

Ne vidim kako bi se to postiglo ako bi udaja za njega značila njenu društvenu propast i ne mogu da verujem da su tu za veru pripremile bez znanja i odobrenja roditelja gđice Ubli!" „Kako?" zainteresova se odjednom gda Hendred. „Amelija Ubli! Ne misliš ozbiljno?" „Mislim, a sad, gospođo, hoćete li mi objasniti kako to da bi njen ugled preživeo taj brak, a moj ne bi?"

Olakšanje gđe Hendred kratko je trajalo. Gledala je u bratanicu s izrazom apsurdnog bola na licu, uvijala je svoj šal, počela nekoliko rečenica, a da nijednu nije završila i na kraju nespretno dodala: „To nije isti slučaj. Oh, bože, želim Veniša, ne razumeš se u te stvari! Situacija gđice Ubli - okolnosti - eh, one su sasvim drugačije!" „Na koji način?" ,,Oh - oh, na bezbroj načina! Gospode bože, na prvom mestu ima više od trideset godina, užasno je građena, pored zatubastog nosa ima običaj da se isturi napred dok hoda, i - oh, svaku nadu je izgubila još pre mnogo godina! Niko ne može da grdi Lečforda što je zahvalan ako je iko zatraži, naročito ako Demerelove tetke nameravaju da ga proglase svojim naslednikom, što me uopšte neće iznenaditi, sad kad mislim o tome. I mada ne nameravam da kažem da gđica Ubli nije ugledna, jer to jeste, ali bez ukusa, naravno ne može biti nevinašce u tim godinama, živela je uvek u gradu i mora da je dorasla svemu, kako se to kaže! Ali u tvom slučaju, draga moja, svako ko zna kakve su tvoje okolnosti bile i kako nisi mogla da stekneš nikakvo iskustvo, i..." najednom kao u inspiraciji dodade, „ako bi se Demerel oženio tobom, svako bi smatrao da je to užasna i najsablaznija obmana. Veruj mi, draga moja, ima nečeg naročito odvratnog u braku između raspusnika i divne mlade devojke, mnogo mlađe od njega i savršeno nevine, kao što si ti, draga moja, bez obzira šta ti kažeš."

U početku, dok je govorila, u Venišinim očima sijao je pouzdan osmeh, koji je uznemiravao, ali kad je gđa Hendred došla do svog trijumfalnog zaključka, nestao

je. Posmatrala ju je brižno i bila zahvalna kad je videla da se zamislila i malo namrštila.

Gđa Hendred se reši da nastavi u svoju korist. „Ti, drago dete, nisi svesna kako se gleda na takve stvari - zaista ne znam kako bi i mogla, kao što ne bi i kaluđerica - ali budi sigurna da on jeste!"

Veniša je pogleda. „Da", reče polako, sećajući se prekinute scene u biblioteci u Anderšou i kako je docnije bila ojađena zbog Demerelovog ustezanja. Ne shvatate da bi to bilo ikorišćavcmje vaše nevinosti! rekao je. „Da", ponovi ona. „Počinjem da shvatam sada..." „Bila sam uverena da ćeš, jer si tako savršeno razumna, mila moja!" reče gđa Hendred, mnogo ohrabrena. „Znam kako ti je sada, ali mi možeš verovati kad ti kažem da to ne traje. 0, bože! Mislila sam da ću umreti od očajanja kad su me mama - tvoja baka, mila moja - i Fransis naterali da se odreknem Sebastijana! Tri dana sam plakala bez prestanka, ali na kraju, znaš, udala sam se za tvog teču i sigurna sam da ništa ne bi bilo udobnije!" „Zar nikad niste zažalili, gospođo?" pitala je Veniša i gledala je radoznalo. „Nikad" izjavila je gđa Hendred spremno. „Bio bi užasno rđav brak: nije bio bogat, nešto vrlo malo je imao! Zamisli samo kako bi to bilo neprijatno! Da, i to me podseti na jednu drugu stvar, mila moja! Svako kaže da je lord Demerel proćerdao bogatstvo svojom rasipnošću, te je sasvim nepodesan! Prirodno, da je bogat, bilo bi možda drukčije, jer, na kraju, lepo bogatstvo - ali on je svoje sveo skoro ni na šta, te prema tome nema ništa čime bi se mogao preporučiti, i on to zna, jer je tako rekao tvom teči. Za tebe bi bila velika šteta, iako ja lično sumnjam da bi se to moglo i da izvede, ali on i tvoj teča smatraju da ćeš se sjajno udati. 1 niko neće, draga moja bratanice, biti zadovoljniji od mene ako to uradiš!" „I niko ne bi bio nezadovoljniji od mene, gospodo!" ,,To je vrlo korektno od tebe", reče gđa Hendred s odobravanjem. „Ništa nije ružnije nego kad mlada devojka izgleda da je pohlepna ili spremna da ulovi muža.

Sto se mene tiče, bila bih srećna da te vidim udatu za uglednog čoveka, dovoljno uvaženog, naravno, i imućnog da je u stanju da ti pruži udobnost bez koje bi, veruj mi, život bio nepodnošljiv!"

Veniša koja se šetala do prozora i nazad reče: „Biće teško. Da. to sad vidim!" „Ne, ne, drago dete! Ni najmanje neće biti teško. Ja sam samo mislila..." „Baciti sreću u vodu zbog obzira!" nesmotreno će Veniša. „Izgleda mi tako apsurdno - tako smešno! - Ali on je to uradio, resio se da bude idiotski plemenit da, biće vrlo teško. Moram da razmislim!"

I sasvim zaboravi tetku, izađe brzo iz sobe i ostavi ucveljenu damu mislima koje su bile sve nelagodnije što su bile zamršenije.

18 Kad se usudila nešto docnije da se ponovo pobuni protiv iznajmljivanja kuće u Hans taunu, gđa Hendred je u prvi mah bila zahvalna otkrivši da je Veniša napustila svoj grozni cilj, a zatim, pošto je razmislila, počela je da strepi. Nije mogla da veruje da je njeno objašnjenje dovelo do nagle promene i, što je više razmišljala, sve joj se manje dopadala spremnost bratanice da napusti plan kome se bila toliko posvetila. Izgledalo je kao da je zaboravila na kuću u Hans taunu, jer kad je spomenula, gledala je jedan trenutak i tad rekla: „0 - to! Ne, ne, gospođo, ne brinite se! Verujem da ste u pravu, ne bih nikako volela tamo da živim."

Gđa Hendred, umesto da bude zadovoljna odgovorom, osetila je nejasan strah. Činilo joj se da su ne samo misli Venišine daleke, već da kuje neki plan. Pokušaj da otkrije šta bi to moglo biti propao je: Veniša se samo nasmešila i mahnula glavom, a njoj se činilo da će novi plan biti isto tako užasan kao stari. Gđa Hendred je poželela da je njen strogi suprug tu, a ne u Berkširu; i tokom retke besane noći počela je da se pita da li bi bilo bolje da mu pošalje ekspresno pismo. Ta očajna odluka ujutro joj je izgledala i luda i nerazborita, jer šta bi Veniša, na kraju krajeva, mogla da smera što bi opravdalo poziv njenog teče! Ne bi mu se sviđao takav poziv, kao ni neizbežno otkriće da je rekla Veniši baš ono što je smatrao da je najbolje da nikad ne sazna, jer je otišao u Berkšir da prisustvuje tromesečnom zasedanju sudija, pošto je bio Custos Rotulorum, inače vrlo tačan u vršenju svojih dužnosti, smatrao je da je to važno i ostajao obično celu nedelju dana. Međutim, ovom prilikom, rekao je da ga može očekivati kroz četiri najviše pet dana, jer je hteo da bude na sastanku partije. Ništa se ne može desiti, mislila je, u tako kratkom roku; u stvari, teško je videti da se išta stravično može uopšte desiti. Veniša je mogla da smatra da je ceo svet izgubljen zbog ljubavi, ali jedva da bi to mogla reći Demerelu! Čak i kad bi mu rekla - ne, gđa Hendred je smatrala da se ni u snu ne bi ponašala tako prosto i nepristojno, bez obzira koliko nekonvencionalna bila Deme-rel je znao da za jednu uglednu mladu damu svet ne bi bio izgubljen, a on je dao reč džentlmena da neće predložiti brak Veniši. Nije zaista pretila opasnost miru gđe Hendred, a noćne slutnje mogla je pripisati guščijim i ćurećim pitama, koje je malo obilnije uzimala za vreme večere. Možda je bila greška što je jela uštipke s

pečurkama, njen osetljivi organizam nikad nije podnosio pečurke, mora to da zapamti i pošalje poruku umetniku koji je vladao u kuhinji da ih ubuduće izostavi iz raskošnih recepata.

Dok je struja nosila duh gđe Hendred ka gastronomiji, Veniša je kovala i odbacivala planove za svoju propast u društvu. Zaključila je, kao i njena tetka, da reći Demerelu kako malo haje za svet i njegovo mišljenje, ne bi ničemu koristilo.

Zvao je od početka svojom zelenom devojkom; instinkt joj je govorio da neće smatrati da je sazrela posle jednomesečnog boravka u Londonu. Mislila je s nežnošću da je, uprkos širokom iskustvu sa ženama, isto tako glup kao Edvard Jardli ili njen pametni teča. Zato što je poznavala svet iz druge ruke, verovao je da ne poznaje ni svoje srce, očigledno je sebe ubedio da će u dogledno vreme, kad se otisne u otmeno društvo, biti ne samo zahvalna što je izbegla - kako je to nazivao -đavolje kandže, nego da će se i srećno veriti za mladog džentlmena punog vrlina, od dobrog roda, bogatog i na položaju. To nije bilo dobro, ali mnogo gore - ili u svakom slučaju mnogo teže da se savlada - bio je stav na koji je njena tetka ukazala. Svetski čovek, znao je šta će svet misliti o ženidbi s njom: ne samo da je znao već i delio to mišljenje. Rekao joj je da se, uprkos pokvarenosti, nikad nije mešao s mladim i nevinim devojkama: brak nije bio za njega i ona je pogađala da ga baš u takvom svetlu on gleda. Smatrao ju je nedokučivom, a kako pokazati suprotno, bio je problem čije rešenje nije mogla da nađe. Setila se da joj je plan bio da osnuje dom sa Obrijem, koji je skoro slomio njegovu rešenost. Sve je bolje od toga! uzviknuo je. Kratko vreme nosila se mišlju da smesta iznajmi kuću u Hans taunu i napiše Obriju pismo i da mu kaže šta je učinila. Brzo je odbacila taj plan, nije bila sasvim sigurna da li je u njegovoj moći da ga osujeti. Imao je više uticaja na Obrija nego što je ona htela da prizna Edvardu; šta više, pošto je izgleda razgovarao o njenoj budućnosti s tečom, mogao je da se pouzda u g. Hendreda da to osujeti umesto njega. Tokom vremena mogao bi da shvati da više voli da bude usedelica nego da se briljantno uda, kako se očigledno zamišljala njena sudbina; ali ona nije želela da vene dok svet ne počne da misli da joj je prošlo vreme, niti je gajila iluziju o svojoj ljubavi: nije on bio usamljenik koji će da tuži za svojom draganom, verovatnije će potražiti zaborav u preteranostima, ubrzo će se čuti kako se pokazuje s nekom zasenjujućom lakom ženom po Evropi. Za sad je vezan za Jorkšir zbog Obrijevog prisustva u kući; ali svakog dana Obri može da napusti Prajori, i tad, mislila je, stvarno će ga izgubiti.

Zbog straha i planova malo je mesta ostajalo za nevažne stvari. Odgovarala je mehanički na tetkine predloge u vezi sa raznim zabavama tog dana; poslušno ju je

pratila u kupovinu i na koncert; dok je govorila prazne, uljudne reči, mozak joj je goreo. Gđa Hendred, videvši je u tako ljubaznom raspoloženju, ponovo je postavila pitanje izlaska koji je Edvard planirao i bila je očarana kad nije naišla na protivljenje. Podozrevala je da Veniša nije ni shvatila šta joj je rekla, ali se resila da je drži za reč koju je nesvesno dala. Edvard ih je pozvao na večeru u Klarendon hotel i, po mišljenju gđe Hendred, ovaj raskošni gest moraće da ostavi utisak na Ve-nišu. Najbolja i najskuplja večera u gradu mogla se dobiti tamo, kuvar je bio Francuz, a sasvim običan obed iznosio je ništa manje od četiri funte. Edvard je pozvao i g. Hendreda, ali retko je ovaj žučljivi džentlmen odbio poziv s manje žaljenja. Nije nalazio zadovoljstva u francuskim jelima, a Edvard mu se nije sviđao.

Rekao je da će čovek koji je gnjavator pre svoje tridesete, biti nepodnošljiv mnogo pre svoje četrdesete i da Veniša može mnogo bolje da prođe. Bilo ih je samo troje, pošto Edvard nije imao poznanika u gradu, a gđa Hendred nije želela da popuni muževljevo mesto prijateljem iz svog velikog kruga. Čak i gospoda dobro zašla u godine pokušavala su iz sve snage da privuku Venišu i ona nije želela suparnika u Edvardovom društvu.

Veče je počelo dobro. Čim je šef sale shvatio da gospodin sa sela gosti poznatog epikurejca i člana visokog društva, gđu Hendred, i jednu bajnu mladu damu izvanredno elegantnu, odmah je promenio prethodni plan i klanjajući se odveo goste ne za povučeni sto u uglu već rezervisan za najcenjenije goste i lično je doneo jelovnik g. Jardliju. On i gđa Hendred zajedno su izabrali najsočnija jela koja je gđa Hendred mogla bez najmanje strepnje da uzme, jer je tog dana srela g. Rodžersa, koji ju je ispravio u pogledu dijete za mršavljenje lorda Bajrona: njegovo gospodstvo nije pilo sirce, već soda vodu, a takve se dijete moglo mnogo lakše pridržavati kad neko nije naročito pristrasan prema vinu. Tako je večera vrlo uspela iako je Veniša malo učestvovala u razgovoru, bar je odgovarala ljupkim osmehom na bilo kakvu primedbu upućenu njoj. Verovatno je g. Jardli bio zadovoljan, jer je toliko pričao o raznim mestima od istorijske važnosti koja je posetio da nijedna od dama nije imala prilike da kaže više sem: „Zaista!" ili „Kako je to interesantno!"

Odvezli su se u pozorište kočijama gđe Hendred. Edvard je nabavio ložu i gđa Hendred se radovala kad je videla kako Veniša ljubazno i uljudno, mada malo odsutno, prihvata njegove brižne napore da joj bude udobno. Veniša je, u stvari, razmišljala o preterano smelom planu, i sve vreme prvog čina sedela je pitajući se da li može da skupi hrabrost da se predstavi Demerelovoj najstarijoj tetki i otkrije celu priču moleći je za podršku. Bio je to plan očajnika i kad se zavesa spustila, mnoštvo primedbi iskrenu. Iz dubokog sanjarenja povratio je Edvard koji je pitao

kako joj se dopao komad. Odgovorila je učtivo i tad polako prelazila pogledom po po-zorištu dok joj je saopštavao svoje uvaženo mišljenje.

Najednom je njenu pažnju privukla loža na suprotnoj strani. Bila je prazna kad se zavesa digla, ali sada je neka dama sedela sa gospodinom, oboje obučeni po poslednjoj modi, i mnoge su oči pored Venišinih gledale u njih. Nijedno nije bilo u cvetu mladosti, džentlmen je zaista mnogo ličio na princa regenta. Imao je skoro iste plave oči, malo izbuljene, a ten rumen; nosio je kaput upadljivog kroja, raskošan prsluk i pantalone glatko zategnute preko stomaka lepih proporcija.

Posmatrao je kroz monokl Ve-nišu, a ona posle letimičnog pogleda pređe na damu.

Ako je džentlmen bio veličanstven, dama je bila još izuzetnija. Nagoveštaj bronze u boji izvanredno očešljanih lokni odavao je ruku iskusnog frizera, nežno rumenilo na obrazima moglo je doći od nekog skupog ruža, ali stas, koji je izazivački otkrivala duboko dekoltovana haljina od svile, meke i prozračne, priljubljene kao paučina uz telo, nije mogao da se pripiše veštini, ni blistave oči i klasičan prav nos ili ljupka linija brade. Dijamanti su visili u ušima i blistali na grudima i rukama; hermelinski ogrtač bio je nehatno prebačen preko naslona stolice a ona, malo nagnuta napred, posmatrala je kao i njen pratilac Venišu. Laki osmeh lebdeo je na namazanim usnama, polako je mahala lepezom ukrašenom sitnim dijamantima i, dok ju je Veniša gledala, podigla je drugu ruku i neprimetno pozdravila.

Gđa Hendred, pospana posle bogatog obeda, mirno je dremala za vreme prvog čina, sad je sanjivo slušala Edvardovu odmerenu propoved i želela da se digne zavesa za drugi čin i da ponovo zaspi. Edvardov glas je bio tako monoton, bilo je teško ostati budan, ali je Veniša spase da opet ne padne u san: „Tetka, ko je ona dama u loži preko puta?"

Bilo je dovoljno oštrog zvuka u glasu da je trgne iz dremeža i otera maglu pospanosti, Ispravi svoja punačka ramena i reče: „Koja dama, mila" malo promuklog glasa praveći se da je vrlo zanima. „Tačno preko puta, gospođo! Ne mogu da pokažem jer me gleda. Posmatra me već deset minuta i ja - tetka Hendred, koje ona?" „Draga moja, sigurna sam da ne znam, nisam videla u ložama nikoga koga poznajem. Za koju ložu kažeš..." zaslade, dah joj se preseče, zapanjenim glasom promuca: „Gospode bože!"

Venišine ruke stegnuše sklopljenu lepezu. „Vi je poznajete, zar ne?" „Ne, ne! Gospode bože, ne! Kao da bih mogla da poznajem ženu koja nosi takvu haljinu. Najnepristojnija - drago dete, pravi se da ih ne pri-mećuješ! Takva drskost, buljiti u tebe – pst, mila moja, zavesa se diže i ne smemo više da govorimo! Oh,

kako me zanima šta će se dešavati u ovom činu! Izvanredan prvi čin, je li? Ne sećam se kad sam tako uživala u komadu! A evo smešnog čoveka i njegovog sluge!

Ne smemo razgovarati, propustićemo šale!" „Samo mi recite, gospođo..." „Pst" izusti gđa Hendred.

Kako je taj zvuk potvrdilo društvo iz susedne lože, čak preteći, Veniša zaćuta.

Gđa Hendred se uzbuđeno hladila lepezom i, umesto da se pridruži gromkom smehu koji je pozdravio jednu od upadica sa pozornice, zgrabila je priliku da povuče Edvarda za rukav i kad se nagnuo prema njoj, da mu nešto šapne na uvo.

Ni Veniša se nije pridružila smehu, sedela je prava kao sveca, zbunjena lica, puna neverice, nije ni čula šta je rečeno; ali posle jedno dva minuta Edvard joj šapnu: „Veniša, tvoja tetka se ne oseća dobro! Nec'eš se ljutiti ako napustimo ložu? Vrlo je zagušljivo - i sam sam svesfan toga i verujem da ce se gđa Hendred okrepiti ako izađe na vazduh!"

Veniša se hitro diže i, dok je Edvard izvodio ožalošćenu damu, prebaci svoj ogrtač preko ramena, uze tetkin, izađe iz lože i zateče dvojicu razvodnika kako brižno oživljavaju gđu Hendred mirišljavim solima, snažno je hlade lepezom i prskaju kapljicama vode po čelu. Boja joj je bila nešto prejaka za damu koja tek što nije pala u nesvest, ali kad je Edvard, vrlo ozbiljan, rekao Veniši tihim glasom da misli da treba da je odvedu kući čim se malo oporavi, Veniša se odmah složi i preporuči mu (pošto kočijaš gđe Hendred neće dovesti kola pred pozorište pre jednog sata) da pozove fijaker. Smesta je otišao da se posavetuje s vratarom, a gđa Hendred dozvoli da je dva razvodnika pridrže do stepenica i iznemoglim glasom reče da se boji da su ove neprijatne nelagodnosti došle zbog šljuke à la Royale. „Ili je možda zbog onog croque enbouche aux pistaches, ali ni za šta na svetu ne bih rekla g. Jardliju."

Veniša na to odgovori izvanredno mirno, nije pokušala ni kad je sédela pored tetke u nešto zagušljivom, iznajmljenom fijakeru, da ponovi pitanje koje je odigralo tako veliku ulogu i gđu Hendred izbacilo iz sedla. Ali kad je gđa Hendred stigla u Kavendiš skver i izjavila da ide pravo u krevet, Veniša je više zabavljena nego brižna rekla „dobro, ako želite gospođo, ali vas upozoravam da me se nećete lako otarasiti.

Idem s vama!" „Ne, ne, drago dete! Osećam kako me grčevi hvataju! To jest, ne raz-umem šta ti možeš - Vorting, zašto ne pošaljete nekoga da zovne gđu Bredpoul, kad i sami vidite da mi je zlo?"

Pre nego što je Vorting mogao da podseti svoju gospodaricu da je garderoberki dala izlazak do 11 sati, Edvard koji ih je dopratio do kuće, umeša se i ozbiljno reče: „Verujte, gospođo, pošto sam razmislio, najpametnije će biti da sad obavestite svoju bratanicu o prilikama koje su nas na žalost naterale da napustimo pozorište pre kraja." „Svakako", reče Veniša. „Odvedi moju tetku u salon dok ja izmešam napitak. To će vas povratiti, draga gospođo!"

Lako otrča uz stepenice dok je govorila, ne obraćajući pažnju na jadikovke koje su je pratile ni znakove protesta.

Kad je ubrzo ušla u salon, zatekla je tetku skljokanu u fotelji kao neko ko se pomirio s najgorim udarcem sudbine. Edvard, preterano ozbiljna lica, stajao je na ćilimu ispred kamina, a Vorting, pošto je zapalio svece i dodao drva na vatru u kaminu, nerado se spremao da ode.

Gđa Hendred je s gađenjem gledala napitak koji joj je bratanica pripremila, ali je primila čašu i tiho se zahvaljivala. Veniša pogleda preko ramena da vidi da li su vrata dobro zatvorena posle Vortinga, i tad bez uvoda reče: „Ko je ta dama, gospođo?"

Gđa Hendred se strese, ali Edvard, koji je očigledno uzeo stvar u svoje ruke, odgovori: „To je bila ledi Stipl, draga moja Veniša. Bila je u pratnji svog muža ser Lamberta Stipla. Svestan sam da ti ta imena vrlo malo znače." „Time ništa nisi rekao, Edvarde!" prekide ga Veniša. „Oni mi ništa ne zhače i želela bih da dozvoliš mojoj tetki da ona govori! Gospođo, kad sam je prvi put spazila, imala sam najčudnije osećanje - ali znala sam da je to nemoguće i mislila sam da je to ona sličnost koja se ne može objasniti. Samo, ona me je tako posmatrala, skrenula mužu pažnju na mene, podigla ruku, nije mi baš mahnula, već - kao da je mislila da je to znak raspoznavanja! Ne može biti, naravno, ali najfantastičnija misao proletela mi je kroz glavu! Ja - ja sam pomislila da je to moja majka!"

Gđa Hendred jeknu i otpi malo onog napitka. ,,Oh, drago moje dete!" „Tvoja brzina duha, Veniša, olakšava mi da izvršim neprijatnu dužnost - jer takva je, osećam, pod ovim nepredviđenim okolnostima - da ti sa-opštim da je ona, u stvari, tvoja majka", reče Edvard. „Ali moja majka je mrtva" uzviknu Veniša. „Bila je mrtva godinama!" „Ah, kamo sreće da je!" Gđa Hendred spusti čašu koju je držala i gorko dodade: „Rekla sam u svoje vreme i uvek ću reći, da sam znala da nikad neće prestati da nas ucveljuje! I baš sad, kad smo mislili da se skrasila u Parizu! - Ne bih se čudila

da se namerno vratila da te upropasti, drago moje dete, jer šta je uvek drugo radila nego pravila nevolje, pored toga najstrašniji je roditelj!" „Ali, kako je to moguće" pitala je Veniša i osećala se, a i izgledala sasvim pometena. ..Mama - ledi Stipl! Tad..." „Ne čudim se da ti je teško da razumeš", reče Edvard ljubazno. „Ipak, mislim kad malo razmisliš, znaćeš kako je moralo biti. Da ti predložim nešto, draga moja Veniša, sedi na ovu stolicu dok ne donesem čašu vode. Bio je to udar za tebe. Nije moglo biti drukčije i, mada ti se istina morala reći, ozbiljno sam se nadao da to ne treba da se uradi dok se ne središ u životu." „Naravno da je udar! Ali ne želim nikakvu vodu! Jedino hoću celu istinu, a ne.

Edvarde, takve delove koje smatraš da se mogu reći. Pretpostavljam da su se moji roditelji razveli. Gospode, da l' je bilo... Da li je moja majka odbegla s tim čovekom?" „Mislim, Veniša, da je nepotrebno da znaš više sem golih činjenica", uzdržano će Edvard. „Uveren sam, zaista, da kad malo dođeš sebi, nećeš želeti da znaš više.

Predmet nije za pouku, niti je takav da bih se usudio da ti ga rasvetlim. Moraš se sećati da sam, u vreme tog nemilog događaja, bio još u školi." „O, za ime boga, Edvarde, moraš li se ponašati kao da si iz srednjeg veka!" ozlojeđeno će Veniša. „Tetka, da li je odbegla?"

Gđa Hendred, pošto je vest saopštena, poče da se oporavlja. Uspravi se, popravi svoju elegantnu kapu i odgovori prilično mirno: „Ne, mila moja! Nije odbegla, u pravom smislu reči. Na neki način - skoro se poželelo - ne mislim da - samo nije bilo prvi put, što je izgledalo još gore, jer se godinama govorilo, a sve je to bilo vrlo neprijatno, mada je bila diskretna, u to sam sasvim sigurna, nisam imala pojma sve do afere sa... Dobro, nije važno! To nema veze, general je bio još živ, jadni čovek, ubedio je Fransisa da pređe preko toga, obožavao ju je! Tako nešto se ne događa, ne verujem da je i marila za njega, ili bilo koga! Bezdušnije..." „Čekajte, gospođo, čekajte! Ko je general?" „Zaboga, Veniša, njen otac - tvoj deda, mada, prirodno, ne možeš da ga se sećaš!

General Čiltou, tako prijatan, divan čovek! Svako ga je voleo, i ja sam. Bila je jedinica, a on je smatrao da ništa nije suviše dobro za nju, žena mu je umrla dok je ona bila mala, što objašnjava sve. Bila je tako razmažena, udovoljavali su joj toliko da se moglo i predvideti šta će biti i, veruj mi, jadna mama - tvoja draga baka, mila moja - molila je i preklinjala Fransisa da je ne zaprosi, ali sve uzalud! Bio je potpuno van sebe a, inače, ti znaš, njegova pamet je bila iznad prosečne, veruj mi, mama mu je predstavila ne jednu, već dvadesetak dostojnih devojaka. Uopšte se nije zagrejao, a ti znaš, draga moja, mada ne treba da to tebi kažem, nije bio topao

čovek. Ali čim je video Aureliju, silno se zaljubio i nije hteo da čuje za bilo koju drugu", i ona duboko uzdahnu i mahnu glavom. „Nikad mi se nije dopadala, nikad!

Mislim da je bila lepa - svi drugi su je smatrali bajnom! - ipak je uvek bilo nečega u njoj što mi se nije sviđalo. I nisam bila jedina, veruj mi! Veliki broj mojih prijateljica mislio je da je buka i trka oko nje besmislena, ali, naravno, gospoda nisu videla ni najmanju grešku. Svi su trčali za njom, prosto su bili smešni - i bez miraza, zamisli! To je baš ono što... Ipak, moram priznati da je za tvog oca bio veliki trijumf što ju je dobio, mada nebo zna da bi mu daleko bolje bilo da se oženio Džordžijanom Deni - sestrom ser Džona, mila moja, koja se posle udala za najstarijeg sina Epldora - a ti znaš kakav je bio, ne tvrdica, već brižljiv i od samog početka bilo je nevolje, nije imala pojma o štednji, sem toga fatalno je volela kocku.

Kakve je samo haljine poručivala! Nakit koji je izmamila od Fransisa! - Draga moja, oni dijamanti koje je nosila večeras! Nisam videla ništa tako prosto - A ta haljina bez ičega ispod nevidljive donje suknje! Želela bih da znam kako uspeva da održi taj stas! Nije baš izgledala kao..." zaćuta, zbunjena, kad je Edvard pročistio grlo upozoravajući je i dodade žurno: „Ne znam, zaista, kako je izgledala, sem da nije bilo u redu!" „Kao kurtizana" dodade Veniša ljubazno. „I ja sam tako mislila. Ali..." „Veniša!" Umeša se Edvard ozbiljno je ukorivši, „ne dozvoli svom neozbiljnom jeziku da kaže nešto što nije kako treba." „Kako je došlo do toga, gospođo, da se otac razveo?" pitala je Veniša, prečuvši upadicu. ,,Oh", izjavi gđa Hendred stresajući se, „ništa me neće nagnati da o tome govorim! Samo da Fransis nije dozvolio da ga general pomiri s njom, posle afere s Jatendenom! Ali tako je bilo - a kako je samo Aurelija umela da vrti ljude oko prsta!... Pa, bilo bi bolje za sve da je ostao nepomirljiv, ali pustio je da mu se ona ulaguje i laska, i tad se Obri rodio, i kakvi napadi jeda kad je videla da je opet u drugom stanju!... I tad taj grozni ser Lambert Stipl počeo je da je lovi u zamku, tako da je svako znao šta će se dogoditi! Otac mu je baš umro i ostavio basnoslovno bogatstvo, a naravno bio je prelep i užasno razuzdan, i još je bio... Dobro, sad to nije važno, ali nosio je prinčevu značku - tad još nije bio princ regent - a nepristojnije grupe od prinčevih pratilaca nikad nije bilo! I, draga moja bratanice, nemoj me molim te pitati kako je tvoj otac bio primoran da se razvede, jer pozli mi od same pomisli na taj skandal, i na način kako čak i najbolji prijatelji... Oh, ne mogu više! Moje mirišljave soli!... Oh, tu su mi!"

Veniša, koja je sve to slušala u čudu, polako reče: „Znači, zato se otac zatvorio u Anderšou i nije dozvolio ikome da je spomene. Napraviti takvu glupost! To baš liči na njega, sasvim na njega!" „Ćuti, Veniša" strogo će Edvard. „Seti se o kome govoriš!" „Neću da ćutim" odvrati ona. „Savršeno dobro znaš da ga nikad nisam volela, a ako misliš da je ovo pogodan trenutak da se pravim da sam ga volela, onda si potpuno lud. Da li je ikad postojala tako sebična ličnost! Molim te, koliko je ljubavi imao za mene, kad umesto da se pobrine da me vaspita kao druge mlade devojke da mogu da se upoznaju sa svakim, živu me je zakopao? Pa, uprkos onome što se zna o meni, mogla sam biti kao mama po naklonostima, ne samo po izgledu!" „Tačno, mila moja" dodala je gđa Hendred vraćajući zapušač u flašicu. „Zato ti stalno govorim da moraš biti savršeno pažljiva da ne daš ni najmanje povoda svetu da kaže da si kao ona! Mada ne bih mogla da korim tvog jadnog oca, iako je tvoj teča, naravno, dao sve od sebe da ga ubedi da će napraviti najveću grešku, a on je vrlo oštrouman i nikad se ne obazire na ogovaranja. Ali Fransis je bio veliki sitničar, nikad nije prešao granicu i držao se vrlo gordo! Nije mogao da podnese toliko poniženje, mislim, nije ni čudo, jer umesto da se krije od sveta, kao što bi čovek očekivao, Aurelija - mislim, tvoja majka, i kako je strašno da ovako govorim o njoj, ali osećam, drago dete, da treba da znaš istinu - stvarno je paradirala po ćelom gradu, mada je, naravno, nisu primali, zamisli kakvo poniženje za Fransisa! Čim se ser Lambert oženio njom - čudo je i da se oženio, kad je bila javna tajna da je bila njegova ljubavnica i da ga je koštala čitavo bogatstvo! - čim se oženio, postala je užasna. Ništa joj nije bilo da nas sve zastidi, da svi bulje u nju! Obično se svako posle podne vozila po parku, visoka laka kola koja su vukla četiri bela konja, sva u plavoj i srebrnoj opremi, koje je ser Lambert kupio od Astlija, baš kao da nije njegova žena nego nešto drugo!" „Zaboga!" reče Veniša zadržavajući smeh. „Kako - kako smelo od nje! Vidim, naravno, da to nikad ne bi odgovaralo ocu! Jadni čovek! Po-slednji na svetu koji bi igrao na melodiju rogonje..." „Da, da, draga moja, mada te molim da ne upotrebljavaš tako neprijatne reči! Ali shvataš kako je bilo nezgodno? Naročito kad je došlo vre-me da se uvedeš u društvo, a tvoj teča je insistirao da nateram Fransisa da pristane. I niko ne može reći da se nisam ponudila da te uvedem u društvo, ali kad je tvoj otac odbio - samo pomisli u kakvoj nevolji bih bila, jer su tada živeli u Bruk stritu - mislim Stiplovi i i Aurelija je bila tako ćudljiva i ko zna šta bi joj došlo u glavu da uradi! Pa ovo isto veče bila je tako drska da ti mahne rukom! Nikad neću biti zahvalnija što nije bilo

nekoga kog' poznajem da je vidi! Oh, zašto su se, za ime sveta, vratili u Englesku, pitam se?" „Ne žive ovde, gospođo?" „Ne, ne, godinama, mislim da ser Lambert dolazi s vremena na vreme, jer ima veliko imanje u Stafordširu. Uverena sam da je Aurelija mislila zato što je primala princa regenta i to društvo, da će je visoki krugovi ponovo prihvatiti, ali, naravno, nije bilo tako i ser Lambert je prodao kuću u Londonu - pre šest ili sedam godina! i čini mi se da su otišli u Lisabon ili tako neko mesto. U poslednje vreme, od primirja, mislim, žive u Parizu. Zašto su baš morali u ovom trenutku da dođu u London - a tvoj teča nije kod kuće, i šta treba da se uradi ne znam!" „Draga moja gospođo, ništa!" reče Veniša. „Čak i od mog teče ne može se očekivati da će ih oterati iz zemlje!" Ustade sa stolice i poče da šeta po sobi. ,,U mojoj glavi sve se vrti!" reče pritiskajući slepoočnice rukama. „Kako je moguće da nikad nisam čula makar šapat o tome! Svakako su morali znati! - Svako u kući gđica Podemor, dadilja - seoski žitelji!" „Tvoj otac je zabranio da se o tome govori. Sem toga, izgleda i da nisu sve znali u Anderšou, jer je bilo zataškano - tvoj teča se pobrinuo za to! - u svakom slučaju, ubeđena sam gđica Podemor - sjajna žena! - nikad ne bi otvorila usta i rekla nešto o tome!" „Ne. Ni dadilja, ili... Ali devojke... Ne, one su se toliko bojale oca, verujem, ne bi se usudile. Ali docnije, kad sam odrasla..." „Zaboravljaš da si do smrti ser Fransisa poznavala samo Denijeve, moju majku i mene", reče Edvard. „Do tada nekoliko godina je bilo prošlo. Ne kažem da se zaboravilo na skandal, ali bio je suviše star da bi se o tome mnogo mislilo u Jorkširu. Verovatno nikad ne bi ni čula da se to pominje." „Nikad nisam. Bože, zašto mi otac nije rekao? Sramno... Da li Konvej zna?" „Da, ali Konvej je muškarac, drago dete! I, naravno, morao je da zna kad su ga poslali u Iton, ali otac mu je zabranio da o tome uopšte govori!" „Kao u srednjem veku! Baš tako!" reče Veniša i pogleda Edvarda. „Znači, zato me tvoja majka ne voli", uzviknu ona.

On podiže ruku. „Veruj mi, draga moja Veniša, grešiš! Moja majka mi je često govorila da te vrlo voli. Da nije želela jedno vreme tu vezu, razumljivo je - znam da se moraš složiti - jer su njeni principi vrlo visoki i sve nalik na skandal, odvratno joj je - kao što mora biti svakome ko je pristojan." „Kao tebi?"

„Priznajem da ne volim. Zaista sam se borio da savladam privrženost koju nije trebalo da dozvolim da se stvori. Ipak, nije išlo. Ubedio sam se da nije bilo ničega u tvom karakteru ili sklonosti zbog čega ne bi mogla dostojno da naslediš moju majku kao gospodarica Nederfolda. Ti jesi ponekad malo više nestalna, ali ne sumnjam u tvoju vrlinu." „Edvarde, ova pohvala me u... uništava", reče Veniša slabim glasom, spuštajući se u stolicu pokrivajući oči jednom rukom. „Ti si uzbuđena" na to će on ljubazno. „Nije čudo. Teško je za tebe što si doznala nešto što ti mora zadati veliki bol, ali ne smeš dozvoliti svom duhu da sasvim klone." ..Trudiću se iz sve snage da ne padnem u očajanje", obeća Veniša dok joj je glas podrhtavao. „Možda je bolje, Edvarde, da sad odeš. Ne verujem da mogu o tome više da govorim, a da ne postanem histerična!" „Da, sasvim je prirodno što želiš da budeš sama, da razmisliš o svemu što si čula. Ostavljam te u dobrim rukama", dodade i pokloni se gđi Hendred. „Pre nego što odem, reći ću vam čega sam se setio. Može da se desi da - e - ledi Stipl zatraži da se vidi s tobom. Ti, svakako, nećeš pristati, ali ako ti pošalje poruku, nemoj da odgovoriš dok se ne vidiš sa mnom. Biće nezgodno, ali pažljivo ću razmisliti o tome i ne sumnjaj da do sutra neću biti u stanju da te savetujem kako da sročiš odgovor.

Sad, gospođo, nije potrebno da zovete slugu da me isprati. Znam put!"

Rukovao se sa domaćicom, potapšao samouvereno Venišu i izašao, Malo uvređena na to će gđa Hendred: „Pa, ako treba ko da te savetuje kako da odgovoriš Aureliji, mislim - ipak, sigurno je imao najbolju nametu Jadno dete, sva si uzbuđena! Oh, kamo sreće..." „Sva sam ojađena", odvrati Veniša, spusti ruku i pokaza začuđenoj tetki nasmejano lice. „O, draga gospođo, nemojte me gledati tako zapanjeno, molim vas!

Zar ne možete da vidite koliko je sve to smešno! Vidim da ne možete! Ali da je ostao još jedan minut, previjala bih se od smeha! Tužna vest? Nikad nisam bila veselija u životu!" „Veniša!" zadihano će gđa Hendred. „Najdraža bratanice, to je histerija!" „Verujte mi nije, draga gospodo - iako kad se setim rečenih gluposti o mom dobrom glasu i prospektima, čudim se što ne ležim ukočena na podu i ne udaram nogama! Demerel je morao znati istinu. Sigurno je znao! Mislim, čak, da dobro poznaje moju majku, jer ona izgleda baš kao ona vrsta žena koju on poznaje. Da, i kad razmislim, rekao mi je jednom nešto što dokazuje da je poznaje! Samo, bio je u

čudnom raspoloženju i nisam mislila o tome. Ali - ali zašto, ako je znao o mojoj majci, zar je mislio da će me upropastiti ako se udam za njega? Sasvim idiotski!"

Gđa Hendred se zatetura pod novim udarcem. „Veniša, preklinjem te! - Baš zbog toga je važno da se ne udaš za njega! Zaboga, dete, pomisli šta će svet reći! Kakva majka, takva kći! Koliko puta sam ti ponovila da zbog tvojih prilika moraš paziti i ponašati se s najvećom pristojnošću. Nebo zna koliko je teško - mada je tvoj teča uveren da ćeš dobiti vrlo ugledne ponude, jer smatra, a i lord Demerel, da kad vide da si besprekorna -ni malo na majku, bez obzira koliko ličiš na nju, što je, priznajem, velika šteta - nijedan razuman čovek neće se kolebati - mada što više mislim na g. Fokskota, sve više sumnjam, zato..." „Ne trošite vreme na njega! Ne trošite vreme na bilo kog uglednog prosioca koga ste našli, draga gospođo, ima u meni više moje majke nego što mislite i jedini muž za mene je raspusnik!"

19 Kad je bila u Londonu, gđi Hendred se uvek donosio doručak u spavaću sobu na poslužavniku, ali Venišin običaj bio je, kao i mnogih drugih energičnijih žena od gđe Hendred, da se rano diže i krene ili u neku kupovinu ili prošeta u jednom od parkova. Doručak su služili po povratku u salonu u zadnjem delu kuće, ukućani su joj ukazivali takvo poštovanje da je Vorting obično služio lično umesto da preda dužnost nekom mlađem. Vorting, kao i gđica Bredpoul, znali su, na prvi pogled, da bratanica gđe Hendred nije obična seoska gospođica, ni neka siromašna rođaka koja i ne očekuje neku naročitu pažnju. Gđica Lenjon je bila ličnost; videlo se da je navikla da vodi gospodsku kuću. Šta više, bila je vrlo prijatna mlada dama i zadovoljstvo je bilo služiti je, jer niti je bila suviše bliska, ni gorda. Umela je samo jednim pogledom da stavi na svoje mesto mladu i drsku londonsku devojku, ali Vorting je uživao da ćaska s njom za vreme doručka. Vodili su zanimljive razgovore kao što su štednja u domaćinstvu, život u gradu u poređenju sa životom na selu, promene koje su se desile od kako je Vorting započeo svoju istaknutu karijeru. Bio je Venišin glavni vodič po Londonu, jer se nije ustručavala da od njega zatraži savet. Rekao joj je za mesta koja vredi videti, kako doći do njih, koliko dati vozaču nosiljke ili kočijašu fijakera.

Tog jutra, posle nesrećne zabave Edvarda Jardlija, nije izašla pre doručka, niti je želela ikakva obaveštenja o istorijskim spomenicima. Htela je da zna koji su

najotmeniji hoteli u gradu i teško da se mogla obratiti nekome ko više zna. Vorting joj je mogao reći nešto o svima i bio je sre-ćan da to učini, recitovao je sa obiljem detalja ogromnu listu počev od takvih gostionica kao što je Ozborn hotel u Adam stritu (otmeni smeštaj za porodice i samu gospodu) do takvih ustanova kao Grand u Kovent gardenu (odličan), i (ako se traže prvoklasni) Grijon, Rojal, Klarendon, Bat i Paltni, a svi oni (i još mnogi drugi) nudili su usluge plemstvu i otmenom svetu.

Lično on voli Bat, na južnoj strani Pikadilija, pokraj Arlington strita; prostrana kuća koju su vodili na starinski način i pohađali ljudi od ukusa i elegancije, ali ako gospođica ima na umu nešto što se smatra da je u vrhu mode, preporučio bi joj da se raspita za svoje prijatelje kod Paltnija.

Veniša je baš to imala na umu; i kad je čula da je za vreme nešto preuranjene proslave mira. održane 1814, Paltni ugostio samog ruskog cara (a da ne spominje njegovu upečatljivu sestru veliku vojvotkinju od Oldenburga), odlučila je da ga stavi na vrh liste hotela gde će najverovatnije otkriti ser Lamberta i ledi Stipl. Čim je zadužila Vortinga da obavesti svoju gospodaricu kako je morala da izađe u neodložnu kupovinu, odmah je krenula, divno se obukla u ogrtač od plavog somota ukrašen činčilom i privlačan somotski šešir sa tri zavijena nojeva pera visokog oboda postavljenog nabranom svilom. Nosila je veliki muf od činčile i sve u svemu pružala izvanrednu sliku da, kad je stigla na stanicu za fijakere u Oksford stritu, nastade prava gužva oko nje medu okupljenim kočijašima koji su se otimali da je voze.

Kad je stigla u Paltni, na severnoj strani Pikadilija, koji je gledao na Grin park, njen instinkt nije pogrešio: ser Lambert i ledi Stipl bili su u apartmanu koji je pre četiri godine bio određen za njegovo imperatorsko veličanstvo.

Veniša posla svoju poselnicu i malo posle toga uvedoše je u ukrašen salon na prvom spratu, gde je ser Lambert u raskošnom kućnom kaputu s gajtanima, baš (vrlo žurno) gutao poslednji zalogaj velikog i raznovrsnog doručka.

Ništa nije bilo ljubaznije od zadovoljstva s kojim ju je primio. Moglo bi se čak i pomisliti da je malo preterao, jer pošto je brzo odmerio okom znalca, smatrao je da kao očuh ima pravo da je poljubi. Veniša je prihvatila mirno i potisnula jaku želju da se otrgne iz zagrljaja njegovih ruku, nasmešila se zasenjujućom Ijupkošću.

Bio je očaran. Malo joj je stegnuo struk i rekao: „0, 0, 0, ko bi pomislio da će ovako tmurno sivo jutro doneti tako divno iznenađenje! Napokon se sunce pojavilo!

Znači, ti si moja kći. Dozvoli da te pogledam." Malo je odmače, na dohvat ruke, gledao je od glave do pete diveći se, da je ona imala neprijatno osećanje kao da se usudila da krene suviše lako obučena. „Časna reć, nikad nisam ni pomislio da

imam tako ljupku, mladu devojku za ćerku! Aha, pocrvenela si i đavolski lepo izgledaš, u naj-lepšem cvetu, draga moja. Ali nema potrebe da crveniš, znaj! Ako tvoj očuh ne može da ti da kompliment, želeo bih da znam ko može! I ti si došla da nas vidiš. Ne čudim se. Ne, rekao sam sinoć Aureliji, izgleda kao vrlo mila devojka i to jesi! Kad te je videla sa Marijom Hendred, odmah je pogodila ko si, ali 'budi siguran', rekla je 'Marija će paziti da mi ni slučajno ne priđe blizu"." ,,Da li - da li moja majka želi da me vidi" pitala je Veniša. „Ko ne bi želeo da te vidi, draga moja? Da, da, usuđujem se da kažem da će joj biti đavolski milo što si došla. Ne govori o tome, ali mi se čini da joj se nije dopalo što je onaj tvoj brat nije posetio. Zgodan mlad čovek, ali se suviše drži gordo." „Konvej! Gde je to bilo, gospodine? U Parizu" uzviknu ona. „Ne, ne, u Lisabonu. Smešan, mlad uobraženko, samo je klimnuo glavom - isto tako uštogljen kao njegov otac! Ej, a pravu zbrku je napravio svojom ženidbom, je li? Gospode bože, kako je mogao da upadne u tu zamku? Dobro, rekao sam kad ga udovica spetljala 'pade s visine'! A zašto si došla u grad, lepa moja ćerko?"

Rekla je da je u poseti kod tetke i, kad je čuo da je to prva poseta, uzviknuo je da bi želeo da može da je povede da vidi sve „lafove".

Posle dvadesetak minuta jedna zgodna devojka, Francuskinja, uđe u sobu da objavi da je miledi spremna da primi Mademoiselle, i uvede Venišu kroz omanji salon i predsoblje u veliku luksuznu spavaću sobu. Mirisala je na parfem i Veniša iznenada zastade na pragu i nehotice uzviknu: ,,Oh, vaš miris! Sećam ga se! Tako ga se dobro sećam."

Smeh kao zvuk zvona pozdravi je. „Zar? Uvek sam ga upotrebljavala - uvek.

Obično si sedela i gledala dok sam se spremala za zabavu, je li? Bila si neobično malo stvorenje, ipak sam mislila da ćeš vrlo verovatno izrasti u lepu devojku."

Prenuvši se iz iznenadne nostalgije, Veniša promuca dok se klanjala: ,,Oh, izvinite gospođo, kako - kako ste?"

Ledi Stipl se ponovo nasmeja i diže sa stolice ispred toaletnog stola prepunog teglica, flašica i kutija za nakit, i pođe u susret svojoj ćerki pružajući ruke. „Nije li to apsurdno?" reče, nudeći joj svoj nežno namazan i napuderisan obraz da poljubi. „Osećam da je nemoguće da mogu imati odraslu ćerku!"

Venišin dobri anđeo je malo ćušnu i ona ga posluša: „1 drugi ne bi verovali, i ja sama!" „Milo moje! Sta su ti govorili o meni" reče „Fransis i Marija i ceo taj ukočeni krug?"

„Ništa gospođo, sem da nikad neću biti tako lepa kao vi, i to mi je dadilja rekla!

Do juče sam mislila da ste mrtvi." „0, ne! Da 1' je Fransis to rekao? Da, sigurno je on, to tako liči na njega! Jadnik, bila sam mu veliko iskušenje! Da li si ga volela?" „Ne, uopšte, ne" mirno će Veniša.

Njeno gospodstvo se ponovo nasmeja. Ponudi Veniši stolicu i sama sede ispred toaletnog stola, gledajući je kritički. Veniša je sad natenane mogla da vidi da je pena od čipke i tila, koja ju je obavijala, u stvari, penjoar. Nije to bila vrsta odeće koju bi nečije majke nosile, bila je isto tako nepristojna kao i lepa. Veniša se pitala da li bi Demerel voleo da vidi svoju ženu u tako providnom oblaku od čipke i bila je skoro uverena da bi. „Dobro, reci mi o sebi" pozva je ledi Stipl, uze ručno ogledalo i ozbiljno poče da studira svoj profil. „Mnogo ličiš na mene, ali tvoj nos nije tako prav, a lice, mislim, nije tako savršeno ovalno kao moje! I čini mi se, draga moja, da si malčice previsoka. Ipak, ispala si izvanredno dobro! I Konvej je vrlo lep, ali tako ukočen i glup, podsetio me je na tvog oca, jednostavno nisam ga trpela. Kakav je smetenjak ispao u Parizu! Možda bi ti više volela da sam pokvarila udovičin plan? Verujem da sam mogla, jer se ona drži dostojanstveno i mnogo joj je stalo da se misli kako ne zna da postojim. Čula sam od nekog. Nameravala sam da je posetim, da upoznam buduću snahu. Bilo bi vrlo zabavno! Zaboravila sam, na kraju, zašto nisam otišla; bila sam zauzeta ili možda Lem, o, ne, sad se sećam. Bilo je tako toplo u Parizu, otišli smo u dvorac Trianon! Lem ga je kupio kao poklon-iznenađenje meni za rođendan: najlepše mesto koje se samo zamisliti može! Pa, ako Konvej shvati da je vezan za malu, bljutavu nigaude, tako mu i treba! Zašto se nisi udala, Veniša?

Koliko ti je godina? Glupo je ne moći se setiti datuma, ali ja nikako ne mogu!" „Više od dvadeset i pet, gospođo" reče Veniša, a vragolast osmeh ble-snu u oku. „Dvadeset i pet." Izgledalo je da se ledi Stipl na trenutak skupi, podiže ruku kao da stvarno hoće nešto ružno da odgurne od sebe. „Dvadeset i pet" i instinktivno pogleda u ogledalo ispitujući se poluzatvorenih očiju. Ono što je videla razuveri je i ona lako reče: „Nemoguće. Bila sam skoro dete kad si se rodila! Ali šta si radila, zaboga, i ostala neudata?" „Ništa, uopšte ništa, gospođo. Dok nisam došla u London pre mesec dana, nisam bila u većem gradu od Jorka, niti išla iz Anderšoua dalje od Harougejta." „Da l' je moguće? Misliš li to ozbiljno? Ništa strasnije u životu nisam čula!

Ispričaj mi."

I Veniša joj ispriča i, mada se pri pomisli na ser Fransisa kao pustinjaka zvonko smejala, iskreno je bila užasnuta, tako da je na kraju uzviknula ,,Oh, jadno moje dete, mrziš li me zbog toga?"„Ne, naravno, ne" razuveri je Veniša. „Znaš, nikad nisam želela decu. Sasvim upropaste stas, a kad je neko u drugom stanju, izgleda zaista užasno, i deca takođe, sva crvena, naborana, mada priznajem da ste i ti i Konvej bili vrlo lepe bebe. Ali moja poslednja beba, kako je ono Fransis insistirao da ga nazove? Obri, je l' tako, po nekom njegovom glupom pretku? Da, Obri! Pa ličio je na bolesnog majmuna - užasno. Fransis je prirodno mislio da mi je dužnost da ga dojim, kao da sam bila neka seoska cura! Ne znam kako je došao na tako prostačku ideju, jer sam znala da je stara ledi Lenjon uvek uzimala dojkinju.

Nije išlo, smučilo mi se da gledam to uvelo stvorenje, Još je bio i plačljiv i uznemiravao me. Nisam mislila da će preživeti, ali jeste, je li?"

Venišine ruke, zaklonjene mufom, stegoše se, a nokti zariše u dlanove, ipak hladno odgovori: „Da. Možda je zbog kuka plakao. Oboleo mu je kuk. Sad je bolje, vrlo mnogo je propatio kad je bio mlađi i uvek će hramati." „Jadni dečak. Da li je s tobom došao u London?" „Ne, u Jorkširu je. Ne verujem da bi mario za London. Ni za šta ne haje sem za svoje knjige. Briljantan je đak." „Zaboga, kakav strašan gnjavator" na to će ledi Stipl, jednostavno i iskreno. „Kad pomislim da si bila zatvorena s pustinjakom i učenjakom, žalostim se. Jadno dete!

Bila si uspavana lepotica. Dirljivo. Trebalo bi da se pojavi šarmantan princ i oživi te poljupcem." „Pojavio se. Jedino, uvrteo je u glavu da nije princ, već uzurpator u prinčevom odelu!"

Ledi Stipl se raspoloži. „Ali to kvari priču. Zašto smatra da je uzurpator? Zvuči mi neverovatno." „Znate kakav je princ u bajci, gospođo. Mlad, lep, pun vrlina. Verovatno i gnjavator. Moj uzurpator nije mlad, nije ni lep, nema vrlina, naprotiv. Ali nije gnjavator." „Jasno mi je, zaljubljena si u raspusnika! Radoznala sam. Ispričaj mi sve o njemu." „Mislim da ga znate, gospođo." „Da li? Ko je on?" „Demerel."

Ledi Stipl poskoči. „Šta? Glupost! Pretvaraš se! Mora biti..." zastade i nabra obrve. „Sad se sećam - imaju imanje, zar ne? Demereiovi su retko bili tamo. Znači

srela si ga - i naravno zaneo te - izgubila si srce -pravi đavo! Dobro, draga moja, verujem da je slomio mnoga srca pored tvog, zato obrisi suze i pripremi se da ćeš i ti slomiti nekoliko. To je daleko zabavnije, veruj mi." „Ne verujem da ima išta zabavnije od udaje za Demerela." „Od udaje za njega! Zaboga, ne budi guska. Demerel se u celoj svojoj skandaloznoj karijeri nikad nije hteo da ženi!" „Hteo je, hteo, gospodo! Jednom sa ledi Sofijom Vobster, srećom zaljubila se u nekog drugog, i sad želi sa mnom." „Zavedena si, devojko. Obmanjuje te." „Pokušao je da me obmane i da se moja tetka nije izrekla, uspeo bi. Zbog - zbog toga sam došla do vas, gospođo. Ako biste hteli, mogli biste mi pomoći." „Ja da ti pomognem" ledi Stipl se nasmeja, ali ne tako zvonko. „Znaš li nešto bolje? Ovo bi te upropastilo." „Znam da bi. Vrlo sam vam zahvalna što ste to rekli, lakše mogu da vam objasnim. Demerel veruje da će mi naneti veliku nepravdu ako me zaprosi; on i teča Hendred su odlučili da me sjajno udaju, jer ako bih se udala za njega, visoki krugovi će me isključiti i ja ću, kao i on, biti skitnica. Baš bih takav život volela.

Moram ga ubediti da sam, umesto sjajne udaje, na pragu propasti. Lupala sam glavu kako to da izvedeni i nisam našla ništa - što bi odgovaralo - očajna sam bila tako nesrećna. I tek sinoć, kad mi je tetka rekla - mislila je biću poražena - videla sam da ste jedina osoba koja bi me mogla spasti." „Spasenje što će te društvo odbaciti! Što ćeš se udati za Demerela zavodnika - ne verujem! Ne, ne verujem!"

Ali kad je čula priču o jesenjoj idili, poverovala je. Gledala je s čuđenjem svoju ćerku, zatim stala da pretura i reda teglice na toaletnom stolu i najzad posle dužeg ćutanja rekla: „Ti i Demerel! Zamišljaš li da će ti biti veran?" „Ne znam. Mislim da će me uvek voleti. Tako smo dobri prijatelji."

Ledi Stipl baci brz pogled na Venišu. „Neobična si devojka. Ipak -ne znaš šta znači - biti odbačen - odbačen od društva!" Veniša se nasmeši: „Bila sam to celog života, zahvaljujući vama i ocu." „Verujem da me optužuješ, ali kako sam mogla znati..." „Ne, stvarno vas ne optužujem, gospođo, ali mi niste dali povoda ni da vam budem zahvalna" otvoreno će Veniša.

Ledi Stipl slegnu ramenima i sa naprasitim prizvukom u glasu reče: „Pa, nikad nisam želela decu! Rekla sam ti!" „Ali ne verujem da ste želeli našu nesreću."

„Naravno, ne. Ali..." „Nesrećna sam" uporno je gledala Veniša lepo ćudljivo lice. „To je vrlo mala stvar - tako sitna stvar - i mogla bih ponovo biti srećna i zahvalna iz dubine duše!" „Nije to lepo od tebe. Mogla sam znati da ćeš pokušati da mi uništiš mir - i izazoveš nervnu napetost. Sta zamišljaš da mogu uraditi i pomoći ti?"

Kad se ser Lambert usudio da proviri posle pola sata, zatekao je svoju pastorku kako se sprema da ode, a ženu u neodređenom raspoloženju, nešto između smeha i plača. Nije bio iznenađen; bojao se da će je susret s ljupkom ćerkom uznemiriti.

Srećom, donosio je vest koja će morati da joj podigne raspoloženje. „O, to si ti, Lem? Uđi i reci kako ti se dopada moja kći! Sigurno si već flertovao s njom, vrlo je lepa! Je li?"

Poznavao je taj glas, nešto viši nego obično, pun krhke veselosti. „Jeste, jeste!

Tako mi duše, vrlo vas je teško razlikovati. Ipak, ti imaš prednost - nisi sasvim ravna majci, draga moja - nećeš se ljutiti što ti to kažem, jer ona, znaš, ima savršene crte. Baš to, to je i Lorens rekao kad ju je slikao, 'Savršene crte'."

Ledi Stipl, koja je sedela za malim pisaćim stolom, ustade i brzim koracima stade pored Veniše, okrete je i pogleda u ogledalo i tad se, na užas Venišin, baci na punačkog ser Lamberta i zajeca: „Dvadeset pet joj je godina, Lem. Dvadeset pet!" ,,De, de, lepa moja" umirivao ju je on tapšući. „Ima dosta vremena pred sobom da postane lepotica kao njena majka. De, de." „Suviše si smešan" nasmeja se histerično. „Odvedi je. Moram da se obučem.

Mrzim jutarnje posetioce. Izgledam iscrpeno." ,,E, mogu vam reći, ne izgledate" reče Veniša gurajući zapečaćeno pismo u tašnu. „Često, kad sam bila devojčica, mislila sam da ste kao vila, i to i jeste. Nikad se nisam osećala tako nezgrapno u životu! Želela bih da hodam kao da lebdim!" „Laskaš. Evo, poljubi me i potraži svoju sreću. Kamo sreće da je nađeš! Naravno, nećeš, ali nemoj mene optuživati." „Znači, traži sreću, je li? Imate neku tajnu vas dve? Evo i tvoje devojke, lepo moje, žuri se kako bi te pripremila da primiš mnoštvo ljudi koje je Robert poslao." „O, moja nova haljina za jahanje" radosno će ledi Stipl. „Pošalji mi odmah Lujzu, Lem! Drago dete, moram ti reći zbogom - zaista moram! Nijedan Francuz ne zna da sašije jahaću haljinu. Robert mi je šio od kako sam ušla u društvo. Zato sam i došla s Lemom! Mrzim London - naročito u novembru!"

Pružila je još jednom Veniši meki namirisan obraz da poljubi. „Zbogom, gospođo - i hvala vam. Bili ste vrlo, vrlo dobri prema meni!"

Pokloni se i ser Lambert je izvede iz sobe rekavši kad je zatvorio vrata: „Ti si dobra devojka! Milo mi je što si joj ono rekla. Ona to oseća -pada u depresiju. Nije tako mlada kao što je bila! Ne ljutiš se što sam rekao da joj nisi ravna!"

Veniša ga razuveri, on pođe da je preda devojci i kad otkri da je sama došla, izjavi da će je pratiti do Kavendiš skvera. Molila ga je da se ne trudi jer ide u malu kupovinu u Bond stritu, a inače navikla je sama da se šeta. „Ne, ne, to nije u redu. Čudim se Mariji Hendred, časna reč se čudim! Ljupka devojka, a sama se šeta! Eh, a svi lafovi u Bond stritu širom otvore oči na tebe, lupeži! Moraš mi pružiti to zadovoljstvo i nemoj se brinuti što tvoja majka neće voleti da idem s tobom. Veruj mi, neće se ljutiti, jer" jednostavno će ser Lambert „neću joj reći."

I tako čim je sluga pomogao ser Lambertu da obuče kaput i dodao šešir, štap i rukavice, Veniša krenu u njegovoj pratnji, zadovoljna što može tetkinim poznanicima pokazati, ako bude imala sreće i što više ih sretne, da je u najboljim odnosima sa svojim ozloglašenim očuhom. Ser Lambert je bio vrlo impresivna ličnost, ali kako mu njegova korpulentnost nije dozvoljavala vrlo brzo kretanje, napredovali su sporo. Kad su ušli u Bond strit, uveliko su bili prijatelji i ser Lambert ne samo da se ponašao kao kavaljer već ju je i zabavljao raznim anegdotama iz mladosti, kojima se tako smejala da se oduševljen ohrabrio i poverio joj i neke prilično škakljive. Pratio ju je u manufakturnu radnju i bio od velike pomoći pri izboru muslina za haljinu, a kad su izašli, nosio bi joj paket da ga ona nije gurnula u muf rekavši kako nikad nije videla elegantnog džentlmena iz najviših krugova da nosi nešto tako neukusno kao paket uvezan kanapom.

Bilo je dosta kočija na putu i priličan broj otmenih šetača, ali tek kad su stigli do Grovner strita Veniša je imala zadovoljstvo da vidi nekog poznatog. Prepoznala je damu, koju je srela u Kavendiš skveru, po njenom iznenađenom licu i malo joj se poklonila. Ali večito učtiv ser Lambert skinuo je šešir s namazanih lokni i duboko se poklonio. Kamberlandski mider je škripao buneći se, a Veniša se iznenadila sa kakvom je kraljevkom gracioznošću krupni čovek to izveo.

Kad su stigli do juvelirske radnje, ser Lambertu pade na um srećna misao i on reče: „Draga moja, ako nemaš ništa protiv, da uđemo i razgledamo malo. Jadna Aurelija - sklona je napadima neraspoloženja i nema sumnje uznemirila se. Pomozi mi pri izboru neke sitnice da se razonodi."

Rado je pristala i zabavljala se kad je otkrila kako je jednu dijamantsku ogrlicu smatrao „sitnicom". Dijamanti su Aurelijina slabost. Pomoć mu i nije bila potrebna pri izboru, već pre potvrda njegovog ukusa, zato je prestala da hvali druge ogrlice

koje nisu privukle njegovu pažnju, poslušno se divila onima koje su mu se očigledno dopadale. Kad je na kraju izabrao, tražio je da mu se pokažu broševi i pustio Venišu da bira. Nije joj se sviđao raskošan broš u dijamantima i safirima, već jedan od akvamarina, Ubeđivao je da su akvamarini tričarija, ali kad je ona nasmejana ostala pri svome, rekao je „ako zaista tako misliš, kupicu ga, imaš vrlo dobar ukus i znaš najbolje."

Po izlasku iz radnje zatekli su Edvarda Jardlija kako stoji s rukama na leđima i pažljivo posmatra prstenje u izlogu. Okrenuo je glavu baš kad je Veniša uhvatila ser Lamberta ispod ruke i toliko glasno uzviknuo „Veniša" da ga je neki prolaznik odmerio. „Dobro jutro, Edvarde" rekla je, po njegovom mišljenju, s drskom mirnoćom. „Vrlo mi je milo što te vidim, ali molim te, nemoj me predstavljati celoj ulici.

Gospodine, dozvolite da vam predstavim g. Jardlija. Moj stari prijatelj iz Jorkšira.

Edvarde, mislim da poznaješ mog očuha - ser Lamberta Stipla." „Kako ste" reče ser Lambert i pruži Edvardu dva prsta. „Aha, poslali biste me do sto đavola, zar ne? E, ne krivim vas, ali ne napuštam svoju nagradu. Ne, ne, ne, možete besno da me gledate koliko hoćete, ali ova mala ruka ostaće gde je!"

Moglo bi se reći da je i Edvard tu dozvolu, tako srdačno datu iskoristio. Ser Lambert je očinski potapšao malu ruku i s osmehom, daleko od očinskog, pogledao vesele Venišine oči, a Edvard, ne kao obično ozbiljan i oprezan, nije se mogao uzdržati već je rekao: „Idem u Kavendiš skver, gospodine, otpratiću gđicu Lenjon."

Ser Lamberta poče ovo da zabavlja. Njegove izbuljene plave oči od-meriše Edvarda od glave do pete, nisu propustile nijednu pojedinost, već su zaključile da je prilično imućan seoski plemić, ali bez trunke gradskog šlifa. Znači, to je neizbežni pretendent i, sudeći po prisnosti s kojom mu se Veniša obratila, uživao je njenu naklonost. Ser Lambert pomisli mogla je bolje proći, ali nije bio ružan mladić i, nema sumnje, najbolje je ona znala šta radi. Pogleda je s vraškim sjajem u oku. „Da mu dozvolimo da ide s nama, draga moja, ili da ga ignorišemo? Šta ti kažeš?"

Bilo je to suviše za Edvarda. On se neprirodno zacrvene, ne samo od ljutine kad je video Venišu ispod ruke sa ser Lambertom već ga veseli i malo prezrivi pogled ovog iskusnog roue povredi. Ser Lambert je verovat-no bio dvostruko stariji od Edvarda, ali Edvarda je ljutila dokona sigurnost, a posebno što ga je smatrao ljubomornim momčićem. Još bešnje je rekao ledeno ali učtivo „Gđica Lenjon vam je vrlo zahvalna, ali ne želi da se trudite i pratite je dalje."

Ser Lambert se prigušeno nasmeja. „De, de, vidim kako stvari stoje. Vi biste to raščistili sa mnom u zoru! Pravi dendi! Volim da vidim mladića spremnog da se

bije! Bože bio sam đavolska prznica u svoje vreme, pre tvog rođenja, dečko moj!

Znaš, ne možeš me pozvati na dvoboj! De, de, nije ni malo lepo od mene što te ljutim. Kreni s nama do vrha ulice i tad, ako moja lepa kći želi, možeš je sam voditi ostatak puta!"

Edvard se skoro uguši od nesmotrenih reči koje su mu povrvele na usta, Veniša se umeša i mirnim glasom raspoloženo reče: „Slika i prilika Osvalda Denija! Dragi moj Edvarde, ne pravi budalu od sebe, molim te." „Ko je Osvald Deni" pitao je ser Lambert prijatno zainteresovan. „Oho, izgledaš stidljivo, ali mene nećeš obmanuti, mačkice! Da, da, vidim po sjaju u oku tvom!

Mogu se zakleti da su se svi momci u Jorkširu zavadili zbog tebe!"

Veniša se nasmeja i skrenu razgovor u mirnije vode Edvarda radi. Rešen da je ne ostavi samu sa ser Lambertom, nemoćan da je silom iščupa od tog postarijeg živahnog čoveka, mogao je jedino da ide pored nje i ukočeno odgovara jednosložnim recima na primedbe koje su mu s vremena na vreme uputili.

Kad su stigli do vrha ulice, Veniša stade, izvuče ruku iz ser Lambertove, okrenu mu se i s prijateljskim osmehom reče: „Hvala vam. gospodine. Vrlo ste bili ljubazni što ste me čak dovde dopratili i bilo bi sramno s moje strane da vas vučem dalje.

Mnogo sam vam zahvalna - bili ste u pravu: indijanski muslin će daleko bolje odgovarati od onog drugog!"

Pruži mu ruku, on je toplo steže i skide dabrov šešir podvrnutog oboda, a mnogi mlađi dendi bi mu mogao pozavideti. Najednom ona oseti da joj daje manju kutiju i na trenutak se zbuni. „Ali, gospodine..."

On savi njene prste oko kutije. „Sitnica! Bez ikakve vrednosti, izgleda, najviše ti se dopala. Dozvoli mi da ti dam mali poklon - od očuha!" ,,Oh, ne, zaista, gospodine, ne smete! Molim vas!" „Ne, ne, uzmi draga moja. Mnogo ćeš me zadužiti. Nikad nisam imao kćer, da imam želeo bih da je kao ti, ljupkog lica i lepog ponašanja."

Dirnuo ju je i, ne obraćajući pažnju na prolaznike i nemi Edvardov bes, podiže se na prste i poljubi ser Lamberta u obraz s jednom rukom na njegovom širokom ramenu. „I ja bih želela da ste mi otac. Volela bih vas mnogo više nego što sam ikada volela svog, jer ste daleko bolji! Hvala vam! Zaista ću ga uzeti i kad god ga budem nosila, setiću se vas, obećavam."

On je zagrli oko pasa i poljubi. „Ti si dobra devojka." Tad vrhom štapa gurnu Edvarda u rebra i napuštajući svoje roditeljsko raspoloženje reče: „Ej, mladi momče, sad je možeš povesti, ali da sam deset godina mlađi, proklet bio ako te ne bih izbacio iz sedla."

Zatim ponovi svoj uvežbani naklon, stavi dabrov šešir na glavu i od-šeta niz ulicu spreman da baci oko na svaku naočitu žensku koja bi mu naišla u vidokrug. „Možda je, na žalost, raskalašan čovek, ali je najdraže stvorenje" dodade Veniša zaboravivši Edvardovo raspoloženje koje se jedva slagalo s njenim. „Mogu jedino da pretpostavim da si poludela" izbaci on. Pratila je pogledom ser Lamberta kako ide niz ulicu, smešila se zadovoljno i odobravala, ali na ovo okrete glavu i prilično oštro reče: ,,A ja mislim da si ti lud! Sta ti je bilo, što si se tako ružno ponašao? Nikad mi nije bilo neprijatnije." „Veniša, tebi nikad nije bilo neprijatnije! Ne znam kako možeš tu da stojiš i tako govoriš!" „Nemam nameru ovde da stojim, a pogotovu da govorim" i siđe s trotoara za dečakom koji je vredno čistio prelaz za nju. „Prestani i ne ponašaj se kao medved, već daj ovom dečaku peni."

Kad je prešla na drugu stranu Oksford strita, stiže je. „Kako to da si u društvu tog matorog pajaca?" „Seti se, molim te, da govoriš o mom očuhu. Posetila sam svoju majku, a on me je ljubazno ispratio." „Posetila si svoju majku" ponovi kao da ne može da veruje svojim ušima. „Naravno. Molim te, da li imaš šta protiv?"

Odgovorio je odlučno uzdržanim glasom. „Imam i uskoro ćeš čuti šta. Ne želim da razgovaram s tobom javno. Ćutaćemo, ako ti se sviđa."

Nije odgovorila, nastavila je mirno da ide. Išao je ukorak s njom, namršten, čvrsto stegnutih vilica. Nije ni pokušala da razgovara sve dok nije stigla do stepenica kuće, tad ga je zamišljeno pogledala i rekla: „Možeš ući sa mnom, ali molim te, nemoj pokazati takav izraz lica. Dovoljno si mnogima pokazao svoje nezadovoljstvo."

Dok je govorila, vrata se otvoriše i ona uđe. Zastala je da upita je li gospođa kod kuće. Kad je čula da je gđa Hendred imala nemirnu noć i još nije izašla iz spavaće sobe, odvede Edvarda u salon i dok je skidala rukavice reče: „Sad reci šta hoćeš, ali pokušaj i seti se, Edvarde, da sam svoj gospodar! Kao da misliš kako imaš neka prava nada mnom. nemaš ih i to sam ti bezbroj puta rekla."

Mračno ju je gledao. „Prevario sam se u tvom karakteru. Poverovao sam da je tvoja neozbiljnost, zbog koje sam često imao razloga da se žalim, pre izraz prirodne živahnosti, a ne nedostatka karaktera. Moje oči su se zaista otvorile!"

„Jako mi je milo što to čujem, krajnje je vreme da budu! Nemoj me optuživati da sam te obmanula. Sam si sebe obmanjivao, jer nikad nisi verovao da mislim ono što govorim. Istina je, Edvarde, potpuno smo različiti. Vrlo te poštujem..." „Zeleo bih da mogu i ja to tebi da kažem!" „Koliko je to neljubazno od tebe! Hajde, rukujmo se i ne recimo ništa više, sem da poželimo sreću jedno drugom!"

Nije se ni pokrenuo da prihvati ispruženu ruku, već s teškom mukom reče: „Moja majka je bila u pravu!"

Mada joj je bilo neprijatno ipak je savlada osećanje koliko je sve to smešno, oči joj zaigraše i ona srdačno reče: „Svakako!" „Molila me je da ne dozvolim da zanesenost ovlada mojim rasuđivanjem. O, da sam je poslušao! Mogao sam biti pošteđen poniženja kad sam otkrio da devojka koju sam nameravao da uzmem za ženu nema srca ni delikatnosti." „I ja bih volela da jesi, ali znaj, sve je dobro kad se dobro svrši. U buduće radićeš što ti majka naredi, a ja se nadam da će ti naći pravu ženu koja će ti ugoditi. Hoće sigurno!" „Mogao sam znati šta da očekujem kad se nisi ustručavala da pose-ćuješ Prajori svakog dana uprkos mojim izjavama. Izgleda da više voliš raskalašne ljude!"

Osmeh joj prelete preko lica i izmeni ga. „Tačno je, Edvarde, zaista volim! Mislim, najbolje je da sad kreneš! Lepo si me nagrdio, a i vreme je da vidim kako je moja tetka!" „Napuštam London prvim poštanskim kolima sutra ujutro!" izjavi on i sa tim oproštajnim recima napusti sobu.

Tek što su se njegovi koraci udaljili, ponovo se vrata otvoriše, ovog puta da puste vrlo uzbuđenu gđu Hendred. „Mila moja, šta se desilo, zašto je g. Jardli otišao tako uzrujan? Silazila sam kad je izleteo iz ove sobe sa takvim izrazom da sam se uplašila. Obratila sam mu se, kao što možeš i da pretpostaviš, pitajući ga šta nije u redu, ali nije hteo da stane -samo je rekao da ćeš mi ti objasniti i otišao je u tren oka. Oh, Veniša, nemoj mi reći da ste se posvađali?" „Dobro, neću vam reći, ako želite, draga tetko, ali uprkos svemu, to je tačno" smejala se Veniša. „Jao, kakva je samo budala ispao! Skoro bih mu zbog toga i oprostila! Bojim se da će to i za vas biti udarac, gospođo! Posetila sam svoju majku, a Edvard me je sreo u Bond stritu kako se vraćam sa ser Lambertom ispod ruke."

Morala je da ponovi kako bi gđa Hendred shvatila, a zatim je pridržala jadnu gospođu i smestila je u omiljenu stolicu. Ovaj drugi udarac, posle nesrećnog susreta prošle noći, bio je prejak za iskidane nerve gđe Hendred; briznula je u plač

i između bolnih jecaja u nervoznom monologu u isti mah je i jadikovala i gorko napadala Venišu. Nije pokušala da se brani protiv raznih optužbi, već je nastojala da svoju ucveljenu rođaku umiri milujući je dok se nije koliko-toliko pribrala.

Iscrpena od uzbuđenja, gđa Hendred se najzad zavalila na stolici zatvorenih očiju, samo je tiho ječala i nemoćno gurala nezahvalnu bratanicu. Veniša je pogleda sa sumnjom, resi da ne govori ništa i izađe da pozove gđicu Bredpoul. Poverivši gđu Hendred njenoj stručnoj nezi, ponovo napusti kuću i uze fijaker. ,,U Lombard strit, molim vas" reče kočijašu „Glavna pošta".

Bilo je kasno posle podne kad se vratila u Kavendiš skver. Čula je od gđice Bredpoul da je gđa Hendred u krevetu, ali je odbila sve ponude da pozove lekara.

Naterali su je da uzme lak ručak - samo solju supe, komadić piletine i krem od badema i jaja i sad je bila nešto bolje, dremala je. Pošto se pokazala dovoljno brižna poverila je umesan razlog za slabosti svoje tetke gđici Bredpoul i otišla u sobu.

Dosta docnije usudila se da tiho kucne na vrata gđe Hendred. Iznemogao glas reče da uđe i ona zateče tetku kako se odmara na brdu jastuka u vrlo lepoj noćnoj kapi vezanoj ispod brade, s maramicom u jednoj ruci i flašicom mirišljave soli u drugoj, a na stočiću pored kreveta bilo je mnoštvo sredstava za umirenje i lekova.

Kad je čula Venišin glas, prekorno pogleda prema vratima i uzdahnu kao da joj se srce para. Tad opazi da Veniša nosi haljinu za put ispod debelog ogrtača i njeno ponašanje se naglo promeni. Trgnu se, sede uspravno i glasom daleko od umirućeg zapita: „Zašto si se tako obukla? Kuda ćeš?"

Veniša priđe krevetu, naže se nad tetkom i nežno joj poljubi obraz: „Najdraža moja tetko, idem kući." „Ne, ne", viknu gđa Hendred i uhvati je za rukav. „Jao, sasvim ću poludeti.

Nisam mislila! Bog zna šta treba da se uradi, ali tvoj teča će nešto smisliti, sigurno, Veniša, ako sam rekla nešto..." . „Naravno, niste, gospođo" nasmeši se Veniša i nežno je potapša po ramenu. „Ali ne možete se nadati da ćete mi povratiti dobar glas, nemojte ni pokušavati, molim vas. Bili ste i suviše dobri prema meni, a ja, bedna, tako sam vas uznemirila. Sad se borim za svoj život i nisam sigurna, možda je prekasno. Molim vas pokušajte i oprostite mi, draga moja tetko, i - i razumite me malo." „Veniša, samo razmisli" molila je gđa Hendred. „Zaboga, ne možeš valjda da mu se nametneš! Šta će misliti o tebi?" „Razmislila sam. Zaista izgleda skandalozno, zar ne? Nadam se da mi neće ponestati hrabrosti. Ne, mislim - neće, jer nema ničega što mu ne bih mogla reći, a da on ne razume. Nemojte se brinuti. Zelela sam da vas ne uznemirim, nisam

mogla da odem, a da vam ne kažem zbogom i ne zahvalim se na vašoj dobroti prema meni. Rekla sam gđici Bredpoul i Vortingu da mi je Edvard doneo nepovoljne vesti od Obrija i da će ići sa mnom do Jorka poštanskim kolima, zato se ne morate brinuti šta će posluga misliti. Spakovala sam svoje stvari i zamolila Beti da ih uveze i pošalje - kad budem javila, kuda. Znate, mogu poneti samo putnu torbu na poštanska kola." „Slušaj, Veniša, samo pričekaj dok se ne posavetujemo s tvojim tečom" grozničavo će gđa Hendred. „Vratiće se kući sutra pre doručka - o, može čak stići i večeras. Molim te, uradi..." „Ni za šta na svetu" reče Veniša i zadrhta od smeha. „Vrlo sam zahvalna teči, ali na pomisao da bi mogao naći još neki način da me spase od mog zavodnika, jeza me hvata." „Čekaj, drago dete! Imam vrlo dobru ideju! Ako budeš mislila da se tvoja osećanja nisu promenila, kad vidiš malo sveta - ne, ne, slušaj - neću reći ni reči protiv te užasne udaje. I lord Demerel će ti lično reći da je suviše rano da se vežeš za njega, tvoj teča će naći načina da se ovo što se danas desilo prebrodi, a ja ću odložiti Terezin izlazak u društvo na proleće, a tebe uvesti umesto nje." ,,Oh, jadna Tereza" otvoreno se smejala Veniša „kad broji dane." „Može ona sačekati još jednu godinu" odlučno će gđa Hendred „zaista sve više mislim da treba, jer sam primetila bubuljicu na njenom licu pre neko veče, a znaš, draga moja, ako ona počne, kao neke mlade devojke, da dobija bubuljice, baš kad čovek želi da izgleda najbolje, bilo bi uzaludno izvesti je iduće godine. Šta sad kažeš na to?" „Užasno" odgovori Veniša i lako obrazom pomilova obraz svoje tetke pre nego što se oslobodi njene ruke koja ju je čvrsto držala za rukav i pođe vratima. „Mnogo pre kraja sezone - ako ne i pre početka - Demerel bi bio ko zna gde - prosipajući latice ruža nekoj razuzdanoj ženskoj da ih gazi. Resila sam jednu stvar. Ako se mora prepustiti takvim rasipnim navikama, neka pospe latice ruža meni da ih ja gazim, a ne neka od njegovih smešnih lakih žena!" Posla poljubac tetki i u tren oka nestade.

20 Sledećeg dana posle podne Veniša stiže u Jork, poštanska kola su dosta kasnila zbog magle u Londonu i okolini. Ako je i bila bolje raspoložena nego na svom prethodnom putu, bila je daleko više iscipena. Sišla je s kola izlomljena, raščupana i, umesto da odmah iznajmi kola da je odvedu do Prajorija, kako je nameravala, poruči sobu, vruću vodu i čaj. Mada je želela da stigne do kraja puta, nije htela da dođe u Prajori u izgužvanoj haljini, neumivenog lica i neočešljane kose. U gostionici, kad ju je devojka odvela u praznu spavaću sobu, jedan pogled bio je dovoljan da potvrdi uverenje da nijedna ledi, makar kako lepa, ne može preći 200 milja u punim poštanskim kolima sa šest putnika a da ne stigne na cilj ružna i iscrpena.

Imala je sreću što je dobila mesto u tako kratkom roku; naravno, nije bilo nijednog mesta u uglu i ubrzo je otkrila da je između privatne kočije i poštanskih kola ogromna razlika. Nije mogla da spava kao dvojica putnika koji su hrkali cele noći; a kad su putnicima dozvolili odmor od dvadeset minuta za doručak, morala je da čeka petnaest minuta dok joj preopterećeni kelner nije tresnuo kafu na sto; uspela je da proguta samo dva gutljaja kipuće kafe pre nego što su je pozvali da zauzme mesto u kolima.

Kad se umila, popila solju čaja, malo je oživela i pomislila, ako legne samo na pola sata na veliki krevet sa četiri stuba, možda će glavobolja prestati. Bila je to propast, čim se pokrila, zaspala je.

Probudila se u mraku i čula sat na katedrali kako izbija tri četvrti, očajna, skočila je i pokušala da napipa u mraku gajtan za zvonce pored kreveta. Kad se sobarica pojavila sa svećom, bilo joj je lakše jer je doznala da nije tako kasno kao što se bojala. Bilo je deset minuta do sedam časova. Sobarica, dobra duša, provirila je u četiri sata i mislila da bi bilo sramota buditi je. Predložila je da se gospođica spremi za večeru koju su baš služili, ali Veniša, iako gladna kao vuk, zamoli je dok je oblačila čistu haljinu, koju je ranije izvadila iz torbe, da otrči kod gostioničara i poruči kola s dva konja ili bilo kakvo prevozno sredstvo da je odveze do Eliston Prajori.

Nameravala je posle osveženja na onom izdajničkom krevetu, da skokne do kancelarije g. Mičeta, jer kako je kupila kartu za put, platila doručak koji nije pojela, dala napojnicu kočijašu, ostalo joj je taman da izmiri račun u gostionici. U kola se popela gotovo bez novca, ali bodrila je misao da će neko u Prajoriju - Obri, Demerel ili Imber moći da plati kočiju.

Kad je Imber otvorio vrata neočekivanom posetiocu, nešto posle pola devet, kolutao je očima više nego ikada na nemarni zahtev da plati i ponavljao zbunjenim glasom „da platim kočijaša, gospođice" tako da je Veniša, nestrpljiva zbog zadržavanja, rekla „Ne mari ništa. Njegovo gospodstvo će dati novac. Gde mogu da ga nađem? Je l' u biblioteci?"

I dalje buljeći u nju otvorenih usta, polako je odmahnuo glavom. Skoro obamrla od straha promuca „Otišao? Imber, je li napustio Jorkšir? Ne stojte tako buljeći u mene, mislite li da sam duh? Gde je njegovo gospodstvo?"

Imber proguta i progovori ,,U trpezariji je, gospođice, ali - ali je pod gasom, gdice Veniša! Ne treba - gospođice..." Kako nije shvatila taj domaći izraz, nije obraćala pažnju na molećivi ton u Imberovom glasu, prešla je brzo hol, ušla u trpezariju i zastala na pragu, oklevala je trenutak, jer iznenada, i pored želje da vidi svoju ljubav, oseti stid.

Celim putem na sever zamišljala je ovaj susret i pitala se šta će Demerel reći, kako će izgledati i šta će mu ona kazati. Nije pomislila da neće ni reći reći, ni pogledati je, niti da će njihov susret biti potpuno drukčiji od onog kako ga je ona predstavila.

Bio je sam, ispružen u izrezbarenoj stolici u čelu stola, s jednom rukom na stolu, i držao vinsku čašu. Stolnjak je bio uklonjen, a poluprazna flaša stajala je kod lakta sa zapušačem pored. Uvek je bio nemaran na svoj izgled, ali ga Veniša nikad nije videla tako neurednog. Kravata mu je bila olabavljena. prsluk otkopčan, a crna kosa zamršena kao na vetru. Sedeo je nepomično, leđima oslonjen na visoki naslon, ispruženih nogu, ukočenog, zamišljenog pogleda. Oštre crte lica još više su se isticale, a podrugljiv osmeh pun prezira lebdeo na usnama. Kako je Veniša tiho prišla u svetlost svece, on podiže oči i pogleda je. Stajala je mirno s nemim osmehom koji kao da je pitao bojažljivo i vragolasto. Gledao je i nije shvatao, najzad se trže, prinese ruku očima kao da je ukloni iz vida i promuklim glasom punim odbojnosti viknu ,,Oh, bože. ne!"

Ova neočekivana reakcija na njen dolazak mogla je uplašiti Venišu, ali kako je dotad shvatila da je njegovo gospodstvo „pri piću" kao što se kaže, bila je mirna, čak ju je zabavilo. ,,Oh, Demerele, moraš li baš u ovom trenutku da budeš pijan" uzviknu ona. „Kako si grozan, dragi moj prijatelju."

Jedan trenutak gledao ju je s nevericom, tad skoči na noge, prevrnu vinsku čašu i reče: „Veniša, Veniša!"

U dva žurna, nesigurna koraka obiđe sto, ona mu pođe u susret i izgubi se u njegovim rukama.

Držao ju je čvrsto u zagrljaju, žestoko je ljubio i isprekidano govorio: „Ljubavi moja - mila moja - draga moja radosti. Ti si to!"

Stavila je ruku oko njegovog vrata i kad je podigao glavu da bi se nagledao njenog lica, nežno mu zagladi raščupanu kosu s čela. Sve bojazni ili sumnje koje su nasrnule na nju iščezoše, nasmeši se s ljubavlju na njega i glasom kao da ga miluje reče „Glupo moje."

Njegov smeh zazvučao je kao jek, ljubio ju je ponovo, a ruke su je toliko stezale da je jedva disala. Tad kao da se malo pribra, popusti stisak i nesigurno uzviknu: „Mora da bazdim na alkohol!" „Da" mirno će ona „ne mari ništa. Verujem da ću se navići."

Pusti je i pritisnu oči rukama „Grom i pakao. Pijan sam k'o ćuskija. Ne mogu..."

Ruke mu padoše i on skoro ljut upita: „Šta te je ovamo dovelo? 0, bože, zašto si došla?" „Poštanska kola su me dovela, ljubavi, odmah ću ti reći zašto. Oh, dragi moj prijatelju imam tako mnogo da ti pričam! Ali prvo moram platiti kola. Izgleda Imber nema novaca, zato te molim, daj mi tvoj novčanik." „Kakva kola?" „Ona koja sam iznajmila u Jorku da me dovezu ovamo. Nisam imala dovoljno novaca - u stvari, sasvim sam se istrošila i sad moram da se držim tebi za rukav.

Demerele, daj mi, molim te, novčanik."

On stavi mahinalno ruku u džep; očigledno nije imao novaca, jer je izvadi praznu. Njegova ljubav obraćala mu se nežno kao ženka pauna, najzad ga ostavi, krenu da nađe Obrija i zateče Imbera kako stoji u vratima, radoznalog, začuđenog lica punog neodobravanja. „Marston baš plaća kočijaša, gospođice. Ali, oprostite, da li da se vrati u Jork gđice Veniša, ne mislite valjda ovde ostati!" „Mislim. Recite Marstonu da vrati kola, molim vas!"

Ovo kao da je doprlo do Demerelovog nešto mutnog razuma. „Ne" reče on snažno iako promuklo. „Ne, milorde" razvedri se Imber. „Da li da mu kažem da malo pričeka, ili..." „Ne obraćajte pažnju na njegovo gospodstvo. Svakako i sami vidite da nije pri sebi. Pošaljite kola i tad, ako ne želite da se onesvestim, preklinjem vas donesite večeru! Od juče nisam ništa jela sem komada hleba s buterom, umirem od gladi.

Recite gđi Imber da mi je vrlo žao što joj dosađujem, ali nešto hladnog mesa dobro će doći."

Imber pogleda u svog gospodara nadajući se uputstvima, ali kako je Demerel pokušavao da sredi svoje misli, nije ga video i on ode protiv svoje volje da izvrši Venišine naloge.

Demerel podiže glavu i savršeno jasno reče: ,,Veniša, ne možeš ovde ostati. Neću ti dozvoliti. Ne dolazi u obzir. Nisam toliko pijan da to ne znam." „Gluposti, dragi moj prijatelju, Obri mi je potrebna družbenica. Gde je, zaista?" „Nije ovde. Otišao je - zaboravio sam ime čoveka - neki sveštenik. Učitelj." „Kako, vratio se g. Aperset? Znala sam da ne smem više da čekam ni časa! Zar te je Obri već napustio? Pa, dobro! Šta je, tu je, pravo da ti kažem, baš me briga!" „Nije me ostavio" namršti se on „otišao je na večeru u parohiju. Aperset. Da, tačno. Vratio se juče - ili prekjuče. Ne mogu da se setim. Nije važno. Ti ne možeš ostati ovde."

Gledala ga je svojim mudrim očima. „Da, vidim, kako je. Verujem, tako je sa svakim muškarcem. Sećam se Konveja, kad god je šta krio, uvek bi uvrteo nešto, obično idiotsko i držao se grčevito toga." „Idiotsko" ponovi prilično dobro i zaceni se od smeha, „mislio sam nikad te više neću čuti da to kažeš." „Zar to tako često upotrebljavam" pitala je i, kad on potvrdi glavom, dodade „Kako sam dosadna! Moraću da pazim." „Nisi dosadna. Ali" i njegovo gospodstvo tvrdoglavo ponovi „ne možeš ostati ovde." „Dobro, opominjem te, ljubavi, ako me izbaciš, sagradiću kolibu od vrbovog pruća kod tvoje kapije - i verovatno umreti od zapaljenja pluća, jer novembar nije mesec za građenje kolibe od vrbe. O, dobro veče, Marstone. Da li ste platili kočijaša umesto mene? Vrlo sam vam zahvalna." „Dobro veče, gospođice" reče sluga s jednim od svojih retkih osmeha. „Smem li da kažem kako sam vrlo srećan što vas ponovo vidim ovde." „Hvala vam - srećna sam što sam tu. Ali šta da se radi? Njegovo gospodstvo mi preti izbacivanjem; nije ni malo srećan što me vidi." „Baš tako, gospođice" reče Marston i baci iskusan pogled na Demerela. „Ako biste izvoleli preći u sobu g. Obrija, možete skinuti šešir i ogrtač - pristojna vatra gori i uputio sam devojku da odnese tople vode, ako želite oprati ruke. I vaša torba je tamo."

Ona klimnu glavom i pođe prema vratima. „Ne" tvrdoglavo će Demerel „slušaj..." „Da, milorde, jedan trenutak" i Marston izvede Venišu iz sobe i zatvori vrata za sobom. „Soba pored g. Obrijeve biće spremljena za vas, gospođice. Trebalo je možda

da objasnim da se g. Obri odvezao na večeru u parohijsku kuću, uskoro će se vratiti. Za koji trenutak i njegovo gospodstvo će biti sasvim u redu, gospođice." „Marstone, da li se često opijao?" bez uvijanja zapita Veniša. „O, ne, ne, gospođice. Možda malo više popije, kad g. Obri legne" malo zastade i na svoj bezizrazan način dodade „Kad počne da pije, znači da je u nevolji, oprostite što to kažem, gospođice." „Je l' bio u nevolji, Marstone?" „Da, gospođice. Nikad ga nisam video u goroj nevolji."

Ona klimnu glavom, nasmeši se i reče: „Moramo nešto uraditi da ga izlečimo." „Da, gospođice. Radovao bih se mnogo. Mogu li da predložim večeru za - pola sata?"

Bila je tako gladna, trebalo je prilično snage da se instinktivno ne pobuni, ali uspela je čak ljubazno da prihvati. Očigledno je želeo da je udalji pola sata. Kad je ušla u Obrijevu sobu i pogledala se u ogledalo, njena poslušnost bila je nagrađena.

Pri slaboj svetlosti jedne svece, koju je devojka u gostionici donela, obukla se nasumce i žurno provukla češalj kroz lokne pre nego što je vezala šešir; ali Marston je naredio da se donesu dva svećnjaka na toaletni sto i u njihovoj neumoljivoj svetlosti Veniša užasnuta vide da je bila skoro isto raščupana kao i njen usamljeni domaćin. Zaboravi na večeru, strže šešir, baci ogrtač na krevet i žurno se dade na posao da se dotera i pristojno izgleda. Prošlo je više od pola sata kad je sve obavila.

Namestila je lep prozirni šal preko ramena prema ustaljenoj modi, bacila pogled na sebe u ogledalu, ugasila svece i ponovo sišla u trpezariju.

Tamo su se prilike mnogo popravile, uklonili su sve tragove bančenja, postavili lepo sto, vatru podstakli, a Demerela kao čudom otreznili i njegovo neuredno odelo doterali. Baš je ispijao pehar kad je Veniša išla. Malo sumnjičavo pogledala je pehar, ali kakva god da je sadržina bila, izgleda da je blagotvorno uticala na njega, rekao je savršeno jasnim glasom dok je pružao prazan pehar Marstonu „Sad je bolje! Hleb i sir i biću u redu!" Okrenuo se i nasmešio na Venišu rekavši lako ali užarenog oka, koje joj srce zagreja: „Jadno moje dete, mrtva gladna. Odmah će te poslužiti. Dodi i sedi - dozvoli mi da te umirim! Neću te oterati iz svoje kuće. Imamo bolji plan - ili, pošteno rečeno, Marston ima. Moja glava još nije u stanju da pravi planove. Došla si ovamo da se posavetuješ sa Obrijem o nekoj važnoj stvari - ne zaboravi to! - a ja ću otići kod 'Crvenog konja'! Tako je pristojnost zadovoljena!"

On gurnu njenu stolicu dok je sedala za sto i dodade istim tonom „Češljaš se na novi način: vrlo lepo."

Shvatila je da će biti teško s njim, ali nije se mnogo uznemirila! Ma šta da su njegova usta govorila, oči su ga izdavale. „Dopada li ti se? Nadam se da ti se dopada, uveravali su me da je poslednji krik."

Vratio se na svoje mesto i pogledao je kroz monokl. „Da, odlično. A la Sopho, mislim." „Bedniče" reče svojim zaraznim osmehom. „Znaš li imena svih ženskih frizura?" „Većinu" odgovori drsko, sede i pusti monokl na dugoj traci da padne. „Šta te je dovelo ovamo?" „Poštanska kola - strašno su bila neudobna!" „Ne vrdaj, devojko!"

Nasmeja se na njega i tiho reče „Glupavko".

Nije se osmehnuo; bio je bled i prilično mračan; posle malog zastoja reče „Kamo sreće da nisi došla". ,,Oh, to je - to je strašan ukor, naročito kad mi se činilo da ti je milo što me vidiš." „Bio sam mnogo pijan - još sam malo, ali ne toliko da ne znam šta radim." „Avaj, misliš li da me poljubiš samo kad si pijan?" „Ne mislim uopšte da te poljubim." „Tad te stvarno neću terati. Ništa nije gnusnije nego biti primoran da uradiš ono što najmanje želiš! U poslednje vreme imala sam takvo veliko iskustvo. Znam samo nešto gore, a to je biti opkoljen dobronamernim ali glupim svetom, koji ne može da se ne meša u nešto što ga se uopšte ne tiče." „Veniša" uzdrža se i namršteno nastavi da sedi ćuteći, jer je Imber ušao i stavio činiju supe pred nju. „Kako dobro miriše" reče Veniša i uze kašiku. „Oh. Imber i sveže pogačice. Da, uzeću jednu. Sad znam da sam ponovo kod kuće. Moja tetka ima kuvara Francuza, koji izmišlja najukusnija jela. ali sam ipak čeznula za običnom jorkširskom hranom." „Kako ti se dopada London?" zapita je dok je Imber sipao limunadu. „Ne dopada mi se. Pa, možda sam nepravedna! Pod drugim uslovima, mislim da bih ga vrlo volela."

Kad je Imber napustio sobu, dodala je „Bila sam suviše nesrećna i usamljena da bih se zabavljala. Nisam imala nikoga s kim bih mogla da se menjam." „Osećala si se kao stranac, naravno" reče prigušenim glasom. „Da li su bili dobri prema tebi tvoj teča i tetka?" „Vrlo dobri. Samo - nije važno. Mislim da ti to ne mogu objasniti."

„Objasniti? Misliš li da ne znam? Misliš li da mi nisi nedostajala svakog dana svakog minuta? Zamišljao sam te kako sediš baš kao sada, kao što si nekada sedela ono prvo veče, s tim osmehom u očima. - Eh, ne moraš meni objašnjavati!

Znam! Ali veruj mi, veruj mi, draga moja radosti, proći će." „Da, tako si mi govorio i kad si mi rekao zbogom. I moja tetka mi je to rekla i ne sumnjam da bi i moj teča, jer uverena sam da ti je rekao da hoće. Alo ono što mi niko od vas nije objasnio jeste zašto mislite da je to - savršenstvo koje treba iskreno da se želi! Ipak nemam nameru da stvaram nevolje, zato neću da te mučim s pitanjima. Jao, čujem kako se Imber vraća! Mislim, biće bolje ako ti ne kažem zašto sam došla ovamo dok ne budemo sigurni da nas neće prekidati. Imam toliko mnogo drugih stvari da ti pričam! O, Demerele, videla sam tvog rođaka. Bio je na jednoj zabavi i čula sam njegovo ime i skoro se obrukala smejući se! Sjajan kicoš!"

Nasmešio se ali s naporom. „Kicoš? Zaboga, šta ti to misliš? U samom vrhu je Alfred! Trebalo je da ga vidiš kad se šepuri. Ko je u gradu? Bojim se, ne mnogo sveta, ali nadam se da si upoznala nekoliko prijatnih ljudi."

Odgovorila je i nastavila da ćaska lako i veselo dok je večerala. Demerel nije mnogo govorio, sedeo je i gledao ju je s čudnim osmehom u očima; žudela je da obavije ruke oko njega i mislila da bi se baš tako smešio na dragu uspomenu.

Kad je Imber stavio jabuke i orahe na sto i najzad se povukao, Demerel reče: ,,A sad, reci, Veniša, šta se desilo da preduzmeš tako ludi korak?" „Hoću, ali najpre, dragi moj prijatelju, imam jedno pitanje. Zašto mi nikad nisi rekao da moja majka nije mrtva, već vrlo živa?"

Krčkao je orah svojim dugim prstima „Znači, doznala si, je li?" „To nije odgovor" strogo će Veniša.

On sleže ramenima. „Nije bilo moje da ti kažem ono što očigledno nisu hteli da znaš. Ko ti je rekao? Tvoja tetka? Vrlo pametno od nje! Nadao sam se da hoće, jer si inače mogla otkriti na način koji bi te potresao." „Tačno tako sam i otkrila! Svakako je bilo iznenađenje za mene - pogodila sam pre nego što je jadna tetka Hendred bila primorana da mi kaže. Videla sam je u pozorištu prekjuče." „Do vraga" namršti se. „Mislio sam da se skrasila u Parizu." „i jeste" odgovori Veniša pružajući ruku da uzme orah koji je očistio. „Hvala.

Morala je da dođe u London i sašije haljinu za jahanje. Rekla mi je da nijedan Francuz ne ume da ih pravi kao engleski krojač."

Iznenada je vrlo pažljivo pogleda: „Ona ti je rekla? Razgovarala si s njom?"

„Razgovarala s njom? Pa, prirodno. Posetila sam je u Paltniju i ne mogu da ti opišem kako je bila pažljiva - ser Lambert je, moram reći, pravo srce! Zamisli, molim te, pratio me je do vrha Bond strita i, kao da mu to nije bilo dovoljno, kupio mi je divan broš! Zar nije dirljivo? Rekao mi je da bi želeo da sam njegova ćerka i..." „Ne sumnjam" prekide je ljutito Demerel. „I ja bih želela" nastavi mirno Veniša „jer mog oca nisam ni malo voleja" „Da li hoćeš da mi kažeš da tvoja tetka nije imala toliko zdrave pameti nego ti dozvolila da uradiš ono što bi i žutokljunac znao da je dovoljno da podstakne mnoge jezike na ogovaranje? O, gospode!" „Moram te upoznati s tetkom. Ubeđena sam da biste se izvrsno slagali, imate iste pojmove! Uvek mi je bilo zagonetno - pre nego što sam upoznala svoju majku - da shvatim zašto mi tetka stalno govori da se moram ponašati vrlo pažljivo i besprekorno. I mada je htela da mi nađe uglednog muža, videlo se kako misli da će ići teško. Izgledalo mi je čudno, nisam ni nakaza, a ni bez novca. Naravno, kad sam doznala istinu o majci, videla sam u čemu je stvar. Priznajem, Demerele, više bih volela da si bio iskren - ali verujem osećao si da ne možeš." Zamišljeno je dodala „Ne, nisi mogao! Bilo ti je nezgodno!" „Šta, do vraga, misliš time" pretećim glasom na to če Demerel, dovoljnim da svaku drugu ženu uplaši.

Venišino lice bilo je sasvim nevino. „Pa, samo to da razumem kako je teško nemoguće u stvari - za tebe da objasniš kako nikako ne dolazi u obzir brak jednog Demerela s ćerkom ledi Stipl. Jednom ili dvaput si pokušao da mi nagovestiš, ali..." „Pokušao - kako se usuđuješ! Kako se usuđuješ, Veniša? Zamišljaš li da sam te pustio što sam mislio da mi nisi ravna?" „Morao je to biti razlog. Zavaravao si me da poverujem kako nisi meni ravan, i bilo je lepo i ličilo na tebe, dragi moj prijatelju - ali savršeno suprotno, sad kad znam sve."

On se malo podiže sa stolice, ona se ponada kako će je zgrabiti i protresti, ali ponovo se vrati i ona vide kako mu bes nestaje iz očiju. „Ne misliš tako, draga moja.

Da li ti je tvoja tetka - koja mi se čini velika budala - ubacila tu bubu u glavu da, zbog razvoda tvojih roditelja, nisi dobra partija, ili si izmislila mene radi, ne znam, a sad slušaj - veruj, istinu govorim. Nema tog čoveka, dostojnog da se tako zove, koji će, kad te upozna i zavoli, dati i prebijenu paru za tu glupost! Ako misliš da lažem, pitaj svog teču. Reći će ti isto. Misliš li da se niko ranije nije razveo? Svako ko čuje da govoriš takve gluposti, pomislio bi da je tvoja majka laka žena, a ona je već 15 godina udata za Stipla."

„Priznajem da mi je pao kamen sa srca" zahvalno će Veniša. ,,S tim u vezi je i razlog što sam se vratila kući. Znala sam da me možeš save-tovati! Prirodno, Obri je glavna osoba s kojom moram razgovarati, ali on nije dovoljno star da bi me savetovao. Demerele, dobila sam ponudu i nisam sigurna da li da je prihvatim ili ne. Nije ono što želim, ali čini mi se da bih to više volela nego sama da živim traćiti svoj život, znao si i možda si bio u pravu." „Ako ta ponuda dolazi od Jardlija" nekako žurno ali tvrdim glasom reče „ne mogu da te savetujem. Rekao bih - poslednji čovek - u ostalom, ti najbolje znaš šta ti odgovara." „Od Edvarda? Zaboga, ne! Kako možeš misliti da bih zbog njegove ponude tražila savet?" „Ne mislim - to jest - znam, otišao je za tobom u London. Dolazio je Obriju.

Nisam ga video." „Da, došao je za mnom u London" uzdahnu žalosno Veniša. „Prevario se u mom karakteru, verujem da je sad na putu za Nederfold. Sramota me je kad pomislim u stvari, odbacio me je, Demerele! Očekujem da zaprosi Klaru Deni na kraju krajeva." „Je li to opet neka obmana?" „Ne, ne! Znaš, njemu je razvod vrlo važan i mada se nekoliko godina borio sa samim sobom, popustio je pred svojim zanosom, verujući da se ispod moje nestalnosti krije delikatnost..." „Veniša, čak ni Jardli ne bi mogao tako da govori" bunio se, dok su mu usta podrhtavala.

Smeh je savlada. „Ali on jeste, veruj mi! Najozbiljnije je mislio da treba da ignorišem svoju majku i - i nije mogao, prosto neobjašnjivo, da podnese ser Lamberta." „O, nije mogao, zar? Najobičniji je glupak, ali što se tiče tebe, lepa mučiteljko..." pogledao ju je i odao joj priznanje. ,,E, ja ne nalazim nikakvu zamerku ser Lambertu. Pričekaj da čuješ kako je dobar. Vidiš, ponuda o kojoj sam ti govorila dolazi od moje majke." „Šta?" „Ne čudim se što si iznenađen, i ja sam bila - ali i vrlo dirnuta. Pomisli, Demerele! Poziva me da se s njima vratim u Pariz i ostanem koliko hoću - sa punim odobrenjem ser Lamberta! Priznajem, u velikom sam iskušenju! Uvek sam žudela za putovanjem, a majka govori o Italiji na proleće. Italija! Mislim da neću moći da se oduprem."

„Veniša, preterala si sa obmanjivanjem" prekide je bez ceremonija. „Znam tvoju majku! Ne bi ona pozvala tebe da živiš s njom, kao što ne bi počupala obrve!"

Spremna na tu skeptičnost, Veniša brižno reče: „Demerele, misliš li da nije imala ozbiljnu nameru?" „Mislim da ni u snu nije htela da te pozove da je posetiš, ljubavi moja!" „Ipak jeste. Bilo je to kad sam joj ispričala o nameri da osnujem dom s Obrijem.

Užasnula se kao i ti, rekla mi da bih se mogla pre zakopati. Zna da ne bi bilo u redu da s njom živim u Engleskoj, ali u inostranstvu svet nije tako puritanski strog... Uostalom, pročitaj lično njeno pismo."

Kao gromom pogođen uzeo je njeno pismo koje je izvadila iz torbice. Sumnjičavo je gledao divno napisano pismo ledi Stipl. Čitao ga je dvaput i mrštio se, zatim je pogledao Venišu. I dalje je sumnjao ali je zapazila da je potresen. „Veniša, kako si je, do vraga, ubedila da ovo napiše?" „Vidiš i sam šta ju je ubedilo." „To je baš ono što ne vidim. Aurelija Stipl se brine zbog onog što si joj rekla. O, za ime boga, Veniša, ne traži od mene da progutam ovu stvar. Ne znam šta si radila, ali ako ovo nije obmana, ni pod kakvim uslovima ne smeš da se pridružiš, nadam se da znaš." „Ne, bojim se da ne znam" kao izvinjavajući se reče. „Vidim da ne bi bilo mudro od mene da to učinim kad bi moja ambicija bila da postanem jedna od onih žena koje moja tetka opisuje da su visokog ugleda, ali kako to nije..." „Prestani da govoriš kao pravi žutokljunac. Ne znaš ništa o Stiplovom svetu. Ah, ja znam - niko bolje od mene - i kad bih mislio da je ovo samo obmana..." zastade naglo podižući glavu. „Tad?" Podigao je prst i ona ču zvuk koji je dopro do njegovih ušiju. Neka kola su se približavala kući. „Obri." Ponovo je pogleda. „Kakav ćeš razlog da mu daš što si ov-de? Nećeš ga očarati ovim" i vrati joj pismo ledi Stipl.

Mogla je da vrišti od muke, želela je da je Obri miljama daleko, ipak mirno odgovori „Ali, moj dragi prijatelju, ne bih mogla da preduzmem taj korak, a da ne otkrijem šta on oseća." „Ako je to sve..." „Šta oseća, Demerele. ne šta misli. Ko zna, možda više voli da stanuje kod Apersetovih nego sa mnom u Londonu." Njenog osmeha kao da nestade. „Mislim da ni njemu nisam potrebna."

Skočio je na noge i stao iznad nje, zgrabio je za ruke i skoro digao sa stolice. „Veniša, dao bih život da ti uštedim bol - razočarenje - sve što - sve ono što ne shvataš - nemaš pojma! Moj život! Kakve prazne bombaste reči! Ne bih mogao da nađem manje vrednu žrtvu" gorko dodade. Čuo se žamor u holu, koraci su se približavali. „Proklet Obri" reče Demerel sebi u bradu i oslobodi Venišine ruke.

Ali to nije bio Obri. Otvarajući širom vrata, Imber najavi sudnjim glasom ,,G. Hendred, milorde."

21 G. Hendred stupi u sobu. Bio je bled, umoran i vrlo ljut; pošto je pre-leteo pogledom preko Veniše, kruto se obrati Demerelu. „Dobro veče. Morate mi dozvoliti da se izvinim što ovako kasno dolazim. Uveren sam, međutim, da ste me očekivali." „Pa, izgleda da je tako. Imate običaj da dolazite, kako se kaže u pravi čas, zar ne?

Da li ste večerali?"

G. Hendred se strese i na časak zatvori oči. „Ne, gospodine, nisam večerao, niti mogu dodati..." „Onda ste gladni kao vuk" odsečno će Demerel. „Imbere, pobrini se."

Izraz jake mučnine pojavi se na licu g. Hendreda i pre nego što je uspeo da savlada muku i učtivo odbije ponudu gostoprimstva, Veniša pode napred, jer sažaljenje pobedi manje milosrdna osećanja. i reče „Ne, ne. Moj teča ne može da jede kad putuje ceo dan! Oh, dragi gospodine, šta vam je bilo da pođete u potragu za mnom, tako nerazborito? Dala bih ne znam šta da to niste uradili! Tako nepotrebno! Tako ludo! Bićete potpuno iscrpeni!" ,,Ludo" ponovi g. Hendred. „Stigao sam u London prošle noći, Veniša, i doznao da si napustila grad u poštanskim kolima, sa izrazitom namerom da dođeš u ovu kuću - gde te, zaista, i nalazim. Koliko sam mogao da otkrijem, odvažila si se na ovaj pogubni korak zato što si se posvađala sa svojom tetkom - i moram reći, Veniša, da sam verovao da imaš više razuma do da obraćaš pažnju na bilo šta što je tvoja tetka mogla reći u uzrujanom stanju." „Moj dragi, dragi tečo, naravno da nisam" reče Veniša skrušeno. „Molim vas sedite, znam vrlo dobro da ste izmrcvareni do iznemoglosti, a još imate i užasan tik.

Nije bilo svađe, verujte mi. Jadna tetka toliko se uzbudila prvo. kad je videla moju majku u pozorištu, a zatim kad je doznala da sam bila tako nezahvalna i prošetala

se sa očuhom ispod ruke celim putem od Paltni hotela do Oksford strita i pokvarila sve njene napore da me uvede u visoko društvo. Dobro me je izgrdila i nisam se ni najmanje naljutila, znala sam da će me grditi. Ali da sam zbog toga napustila grad, ili se ljuta od nje oprostila - to, gospodine, nije mogla reći. Znala je moj razlog, nisam tajila pred njom." „Tvoja tetka je žena" reče g. Hendred, rešen da se uzdržljivo izražava „vrlo osetljiva i podložna, kao što si morala opaziti, nervnim napadima. Kad je potresena, teško može da se pribere, nije u stanju da ispriča povezano ili razumno i ono što ju je bacilo u takvu nevolju. U stvari", završio je strogo, „ono što govori nema ni glave ni repa! Sto se tiče tvog razloga, ne znam šta si smatrala pogodnim da joj kažeš, Veniša, ali koliko sam mogao da razumem, nisi mogla ništa bolje da smisliš već da je zavedeš nekom glupošću kako želiš da Demerel prospe latice ruža za tebe da ih gaziš!"

Demerel, koji je ponovo seo i neraspoloženo gledao vatru, na te reci podiže pogled i obešenjački ponovi „Ružine latice? Ružine latice? Ali, draga devojko, u ovo doba godine." „Ćuti, bedniče" zacrvene se ona. „Tačno tako" na to će g. Hendred i onako savestan dodade „ili je njen cilj bio da vas spreči da se upuštate u tako rasipne navike, nisam bio u stanju da otkrijem nije važno, jer luđe priče nikad nisam čuo! To što si tetki rekla nema značaja. Ono što je meni od prevashodne važnosti, draga moja Veniša, jeste da se tebi, mladoj devojci - i nemoj mi reći da si u godinama, molim te, mladoj devojci koja boravi u mojoj kući, dozvoli da pobegneš bez pratnje i to s namerom da potražiš utočište pod ovim krovom od svih mogućih! I ti to nazivaš ludo i nepotrebno što se trudim da sprečim tvoju propast i moje poniženje?" „Ne, ne" reče ona blago, „zar ste zaboravili da moj brat živi pod ovim krovom, gospodine? Rekla sam vašoj posluzi da su me pozvali jer je bolestan i sigurno..." „Nisam zaboravio Obrija, niti sam ovde da sačuvam tvoj dobar glas" prekide je ozbiljno. „Ovde sam da te spasem da ne izvršiš nepopravljivu ludost. Ne izvinjavam se, Demerele, što ovako otvoreno govorim, znate već moje mišljenje." „Svakako, recite šta hoćete" slegnu ramenima Demerel. „Mi se, uostalom, savršeno slažemo."

Kad je Veniša videla kako teča pritiskuje slepoočnicu, diže se i na vrhovima prstiju izađe iz sobe. Nije bila odsutna više od nekoliko minuta, ali kad se vratila, ujak joj reče da je razgovarao sa Demerelom o poseti Stiplovima. „Hoću da te uverim, draga moja, da je ono što je njegovo gospodstvo već reklo, savršeno tačno.

Nikakva sramota ne može da ti se pri-piše i, mada neko redovno druženje između tebe i ser Lamberta i ledi Stipl ne bi bilo poželjno, ništa nije nepodesnije - mogu reći nepristojnije – od kćeri koja se odriče poznanstva s majkom. Ne krijem da se nikad nisam slagao ni s tvojom tetkom, ni s tvojim pokojnim ocem u vezi sa tim žalosnim događajem. Po mom mišljenju, zataškavanje na kome se insistiralo, bilo je koliko nepromišljeno toliko apsurdno." „Sasvim tačno" reče Veniša i pogleda u jednog pa u drugog s osmehom na licu. „Šta ste još razgovarali između sebe kakva će mi budućnost biti? Ili da vam kažem šta sam ja resila."

G. Hendred, videvši kako se taj osmeh odražava u Demerelovim očima, brzo reče: „Veniša, molim te, razmisli pre nego što učiniš ono što ćeš. ozbiljno se bojim, morati žaliti! Ti misliš da sam bezosećajan, ali veruj mi, nije tako! Smatram da mi je dužnost da ti kažem, međutim - i verujem da će me njegovo gospodstvo izviniti ne može se zamisliti nepodesniji od braka koji imaš na umu." „Dragi moj tečo, kako možete toliko da preterujete" bunila se Veniša. „Setite se, Demerel može biti raspusnik ali bar neće ispasti da je moj otac!" „Neće ispasti da je tvoj otac" zapanji se g. Hendred. „Šta, za ime..."

Ramena Demerela počeše da se tresu. „Edip" reče on. „Bar mi se tako čini, samo je malo pobrkala. Verovatno misli da neće ispasti da je moja majka." „Pa to je isto, Demerele" reče Veniša, nestrpljiva zbog takvog sitničarenja. „Isto tako nepodesno." „Biću ti zahvalan, Veniša" na to će jetko g. Hendred, „ako prestaneš da govoriš o temi koju smatram da je krajnje nepristojna. Mogu reći da sam jako potresen kad pomislim da je Obri - jer mislim da je on - mogao tako prljavu stvar da ispriča sestri." „Ali vi sigurno vidite da Demerel nije ni najmanje potresen. Da li vam ta okolnost pomaže da razumete zašto bi baš on mogao biti najpodesniji muž za mene?" „Ne, ne", odgovori g. Hendred jasno. „Časna reč, ne znam kako da te urazumim.

Ti kao da živiš u - u..." „Mehuru od sapuna" dopuni Demerel. „Da, vrlo dobro. Mehuru od sapuna" izbaci g. Hendred. „Zaljubila si se prvi put u životu i u tvojim očima Demerel je neka vrsta heroja iz bajke!"

Ona se zvonko nasmeja. „O, nije! Dragi gospodine kako možete misliti da sam takva guska! Ako je slika lepog mehura od sapuna trebalo da znači da me očekuje strašno razočarenje, verujte, možete biti mirni."

„Teraš me da govorim otvoreno - ta dužnost mi je vrlo neprijatna. Možda Demerel namerava da popravi svoj način života, ali dugogodišnje navike - naklonosti njegovog karaktera - ne menjaju se lako! Veniša, mnogo te cenim i biću ožalošćen, optuživaću sebe ako te vidim nesrećnu."

Ona pogleda Demerela: „Pa, moj prijatelju?" „Pa, moja draga radosti", odgovori on sa sjajem u oku. „Misliš li da ćeš me unesrećiti?" „Ne - ali neću ništa da obećam." „Ne, molim te, nemoj! Čim neko obeća da neće nešto uraditi, odmah počinje da želi bas to da uradi." Ponovo se okrete teči. „Vi mislite da me opomenete da će možda nastaviti da ima ljubavnice, terevenke i - i - druge stvari, zar ne, gospodine?" „Naročito i druge stvari" ubaci Demerel. „Pa, kako mogu da znam šta sve radiš. Stvar je u tome, tečo, ne verujem da ću ikad doznati." „Saznala bi za moje terevenke" prigovori Demerel. „Da, ali za njih neću hajati tu i tamo. Uostalom, bilo bi sasvim nerazumno želeti da promeniš sve svoje navike, ja uvek mogu da se povučem u svoju sobu, je li?" „Zar nećeš da im predsedavaš?" „Da, ljubavi, ako budeš želeo" nasmeši se na njega. „Da li ću uživati?"

On ispruži ruku i, kad ona stavi svoju, steže je čvrsto. „Imaćeš sjajnu orgiju, draga moja radosti, i uživaćeš mnogo."

Kako je g. Hendred pokazivao alarmantne znake da skoro neće moći više da izdrži, vrata se srećom otvorile i u tom trenutku Imber uđe s poslužavnikom sa čajem. Spustio ga je ispred Veniše, koja nasu solju i dade je svom teči govoreći: „Znam da se nte usuđujete da jedete, gospodine, ali čaj vam uvek prija, zar ne?"

Nije mogao da porekne i zaista jje imao blagotvoran uticaj na njega, jer je posle druge šolje prihvatio brak: kao neizbežan, čak je pitao Demerela da li ima pojma kako stoje njego'vi poslovi, koliko je dužan i na koji način misli da izdržava ženu.

Postavio je ova pitanja s prezrivom ironijom, ali Demerelov odgovor je bio siguran. „Znam tačno kako stojć moje stvari: koliki su mi dugovi i koliko će moja raspoloživa sredstva Joneti. Neću moći da pružim svojoj ženi luksuz, ali udoban život verujem da mogu. Sve sam ovo sredio s mojim zastupnikom - pre mesec dana.

Ori samo čeka moj nalog da uradi onako kako smo se dogovorili u to vremč" Iako priteran uza zid g. Hendred poče da govori hrabro i kočoperno kao petlić. ,,A zaveštanje?"

Bio

je

sateran

u

tesnac. „NaravnP"

i

Demerel

podiže

jednu

obrvu

s

neuobičajenom ohološću.

U tom trenutku Veniša ude u ring; „Mada ne znam mnogo o orgijama, ali sad razgovarate o onome što razumefli, i to na sasvim idiotski način. Raspoloživa sredstva znače tvoji konji za trke, i konji po poštanskim stanicama koje držiš po celoj Engleskoj, tvoja jal'ta i ne znam šta još! Nema ni najmanje potrebe da ih prodaješ, a što se tiče zaveštanja meni, zašto bi - do vraga - to uradio, kad ja imam vrlo mnogo svog novca? Priznajem da bih lično platila sve dugove, ali ako voliš d? živiš u dugovima, to je tvoja stvar! Što se tiče svih tih žrtava, Demerele, na kraju ćeš žaliti ti, a ne ja!" „Da živi u dugovima?" zapanji se g. Hendred i pogleda je skoro s gnušanjem. „Ako više voli da živi u dugovima." „Razgovaraćemo o svim tim stvarima, gospodine - na naš idiotski način - jednog od ovih dana" reče Demerel. „Nemoj da se brineš, mila moja! Moja sreća ne zavisi od mojih raspoloživih sredstava, već od jedne zelene devojke!" „Stanite" naredi g. Hendred. „Suviše brzo idete! Ne može to tako!" „Ipak je bolje nego da se pridruži Stiplovima" odvrati Demerel. „Da, možete da me gledate, ali taj revolver mi je uperila u glavu!" „Glupost" na to će razdraženo g. Hendred. „Aurelija ni za trenutak tako nešto ne bi ni pomislila! Aurelija s ćerkom koja bi je nadmašila lepotom? Ha, ha, ha." „Da, i ja tako mislim, i mada još nisam otkrio kako je to uradila, Veniša je izvukla od nje pozivnicu; imao sam čast da je pročitam." „Gospode bože" zapanjeno će g. Hendred. „Da, da, zato usredsredimo našu energiju ne na beznadežan zadatak da ubedimo zelenu devojku da pravi grešku, već na problem kako obezbediti da je društvo ne izbaci." „Uveravam vas da mi neće smetati ni najmanje ako me društvo odbaci" umeša se Veniša. „Ali meni hoće" Demerel pogleda g. Hendreda. ,,S vašom pomoći, gospodine, i moje tetke Stoborou, verujem da ćemo to prebroditi. Imam utisak da poznajete moju tetku." „Poznajem ledi Stoborou dvadeset godina" odgovori g. Hendred osmehnuvši se neprimetno sa zadovoljstvom. „I jedino na šta bi obratila pažnju prilikom mog ubeđivanja ili nekog drugog, bilo je da uradi sasvim suprotno od onoga što se želelo." „Tačno. Vidim da ćete savršeno umeti da je savijete oko malog prsta."

Zaćutaše. G. Hendred, na koga su ove reći, izgleda, izvršile snažan uticaj, sedeo je i gledao sliku nevidljivu za svoje bližnje. I pred Venišiniiu začuđenim očima, koža oko njegovih usta poče polako da se zateže i dve duboke bore ukazaše se na obrazima, dok su tanke usne ostale malo stegnute: g. Hendred je uživao u intimnoj šali suviše retkoj da bi je otkrio prisutnim. Trgnuvši se iz svog sanjarenja, pogleda ih nezadovoljno i izjavi da ne može više da govori o ovoj stvari. Zapitao je svoju nećaku da li hoće da pođe s njim u Jork, gde je imao nameru da prenoći, kao da nije očekivao potvrdan odgovor.

Ona iskoristi priliku koju je čekala i reče: „Ne, dragi gospodine, ni jednu jardu neću putovati danas, a moram vam reći, nećete ni vi. Nemojte me pojesti! Dala sam uputstva Imberu maločas da pošalje vaša kola u gostionicu Crveni lav. Znam da vam se tako dopada, a stvarno nemamo dovoljno posluge - mislim, Demerel nema dovoljno posluge u ovom trenutku, postiljoni bi teško mogli da se smeste, samo bi natovarili posluzi mnogo posla za koji oni nemaju vremena. Demerelov sluga, izvanredan čovek, pobrinuo se da vam se pripremi soba i raspakuju vaše torbe.

Usudila sam se da ga upitam da nađe tablete koje uvek pijete kad imate glavobolju i rekao je da će vam odmah spremiti tej da popijete kad pođete u krevet."

Program je bio vrlo privlačan i g. Hendred je prihvatio, mada je opomenuo svog domaćina da njegovu ljubaznost ne srne da shvati kao pristanak na brak koji nikako ne odobrava, a još manje je spreman da pomogne na bilo koji način.

Demerel mirno prihvati zlokobnu izjavu, zazvoni Marstonu u trenutku kad Obri, pošto se odvezao u konjušnicu i ušao u kuću na sporedan ulaz, stupi u sobu.

Iznenadio se i rekao: „Pitao sam se s kim, do đavola, razgovaraš, Džaspere! Kako ste, gospodine? Pa, draga moja, kako si? Milo mi je što si došla, nedostajala si mi."

Dok je govorio, odšepa preko sobe, a ona, dirnuta njegovim toplim pozdravom, zagrli ga. „I ti si meni nedostajao, mili, ne znaš koliko mnogo." „Glupavko" reče svojim ukočenim osmehom. „Zašto nas nisi obavestila da dolaziš? Šta te je dovelo ovamo?" „Ja ću ti reći šta je dovelo tvoju sestru ovamo" reče g. Hendred. „Ti si u dobu kad možeš imati svoje mišljenje, bar se tako misli, a čuo sam da te smatraju da poseduješ više razumevanja od mnogih. Možda će Veniša pre tebe hteti da posluša nego mene. Dozvoli da ti kažem, mladi čoveče, izjavila je da namerava da prihvati ponudu lorda Demerela." „O, dobro. Nadao sam se da hoćeš, mila moja. Džasper je baš čovek za tebe! Sem toga, volim ga. Moći ću da provodim raspuste s vama; znaš, nikad nisam trpeo Edvarda. Uzgred budi rečeno, da li je dolazio u London da ti dosađuje?"

Kraj

Beleška o piscu Žoržet Hejer (1902-1974) je bila neverovatno produktivan pisac i tvorac posebnog žanra ljubavnih romana. Mada se početkom 19. veka veoma ozbiljno bavila Džejn Ostin, Ž. Hejer je pažljivo proučavajući istoriju istog doba akcenat stavljala na aristokratiju, njihov način života i stil oblačenja, intrige, sarkazam i humor primeren visokim slojevima. Žoržet Hejer je bila neverovatno povučena osoba.

Interesantno je da je bila pisac bestselera tokom celog svog života, a bez tračka publiciteta. Nigde se nije pojavljivala, nikada nije dala intervju i samo je odgovarala na pisma svojih obožavalaca ukoliko su uspeli da naprave zanimljivo istorijsko gledište.

Nikada nije govorila o svojoj prošlosti i intimi, i davala je samo opšte činjenice o svom životu u nekoliko rečenica magazina Ko je ko. Posle njene smrti, A. S. Bajat, kritičar i romanopisac, napisala je dragoceni dugačak memorijalni komad za Sandej lajms, baziran na intervjuima sa njenim suprugom, njenim prijateljem Karolom Omanom i njena dva dobra prijatelja izdavača. Ovo je jedini izvor informacija o njenom ranom životu o kome ona nikad nije govorila, a dobijen preko živih članova njene porodice i prijatelja.

By Voki