CMYK foliotisak
Годишњи Миле Недељковић
Сва права су заштићена. Ниjедан део ове књиге не сме се репродуковати или преносити у било коjем облику, ни на коjи начин, електронски или механички, укључуjући фотокопирање, снимање или похрањивање у базу података, без одобрења издавача.
обичаjи у Срба
Приредила Невенка Недељковић
Дру о измењено и допуњено издање
Уз ово издање
Б
езмало четврт века прошло jе од изласка из штампе првог издања књиге Годишњи обичаjи у Срба. Обjављена 1990, у издању угледног београдског Издавачког предузећа „Вук Караџић“, та књига попунила jе ону празнину у етнолошкоj литератури коjа jе наметала потребу целовитог приказа годишњих народних празника, обичаjа и обреда, дотад поjединачно описиваних jош од времена Вука Караџића и сачуваних у обимноj етнографскоj грађи прикупљаноj поводом истраживања поjединих краjева и предела у коjима живе Срби, не само у Србиjи већ, како сам аутор каже, „од оаза у Мађарскоj до обронака Шар-планине, од Горског котара у Хрватскоj до Дунавске клисуре у Румуниjи“. Од тада до данас само jе jош цењени етнолог из Новог Сада Мила Босић, у књизи Годишњи обичаjи Срба у Воjводини, обjавила 1996. дело сличне садржине, обрадивши веома исцрпно и целовито наjважниjе годишње обичаjе воjвођанских Срба. Стога jе разумљиво што jе књига Годишњи обичаjи у Срба, већ у време изласка, препозната као значаjно етнолошко дело за коjе jе аутор добио и те године засновану Награду за науку Вукове задужбине. Од научне апаратуре, то дело jе обогаћено великим броjем напомена, драгоценим прегледима слава, еснафских слава по
занатима, заветина по насељима и насеља са данима заветина, литиjа по насељима и насеља са данима литиjа, опширним Поjмовником и исцрпним изворима и литературом. Сами обичаjи, обреди и празници, праћени и одговараjућим народним календарским знањима, приказани су лексиконски, у поглављу насловљеном Од А до Ш, чиjи jе хронолошки след на почетку књиге представљен кроз дванаест таблица Месецослова са народним називима месеци, недеља и дана, док су у веома сажетим животописима светаца у прилогу Свети истакнута хришћанска обележjа поjединих годишњих празника. Таква структура књиге више одговара онима коjи из било ког угла и повода проучаваjу годишње обичаjе, док jе ширем кругу читалаца, подстакнутих основним читалачким поривом сажетим у питању „Шта jе даље?“ примерениjи хронолошки след у коме се обичаjи ређаjу у свом временском низу од 1. jануара до 31. децембра. Том захтеву, разумљивом и оправданом, опрека су покретни празници, коjи нарушаваjу устаљени временски след, при чему ускршњи обичаjни циклус може да варира и више од месец дана, будући да Ускрс наjраниjе може да падне 4. априла, а наjкасниjе 8. маjа, дакле два дана после Ђурђевдана, коjи у том случаjу пада на Велики петак, а у свих
седам недеља ускршњег поста сваке године различито се преплићу покретни и непокретни празници. Да би та препрека била отклоњена, у другом, измењеном и допуњеном издању књиге Годишњи обичаjи у Срба, одвоjено су приказани у два оделита поглавља покретни и непокретни празници, чему су придодата и поглавља: Делови године, Обредне поворке, Славе, и Свети (кратки животописи светаца). На оваквом концепту другог издања своjе књиге аутор jе радио до 2005, допуњуjући и мењаjући поjедине одреднице, уобличивши за то време у целини главних пет поглавља, док jе за поглавље Свети наведен само наслов, а изостављени су и сви додаци. Приређивач jе стога кратке животописе светих за поглавље Свети преузео из првог издања у оноj форми у коjоj су ту обjављени, а додатке jе изоставио будући да они без додатног истраживања не би били веродостоjни. Наиме, они су се односили на период до 1990, а за протеклих четврт века дошло jе до многих измена у времену и начину светковања заветина, литиjа, па и еснафских слава, од коjих су неке сасвим замрле и изостављене, а неке нове уведене, што се без опсежног истраживања не може поуздано утврдити. Од осталих измена ваља напоменути да су сви датуми, изузимаjући оне коjи су у
цитатима, навођени по новом календару, за разлику од првог издања где су навођени паралелно по новом и по старом календару, што jе делом оптерећивало текст. Такође, где год jе писало овог века пребацивано jе у двадесетог века, и томе саобразно прошлог века у деветнаестог века. Можда ниjе неважно навести и то да jе рукопис за прво издање књиге Годишњи обичаjи у Срба био последњи коjи jе аутор писао на писаћоj машини. Била jе то обична механичка писаћа машина марке „олимпиjа“, каквих jе имао четири (по jедну са словима српске и руске ћирилице и две са латиничним словима од коjих jедна има немачке умлауте). Основне текстове jе писао увек ћирилицом, а кад jе требало нешто навести латиничним или руским словима, онда jе вадио хартиjу из ћириличне машине и убацивао jе у другу да би на одговараjуће место укуцао потребне графеме. Рукопис за друго издање ове своjе књиге припремао jе на рачунару, при чему jе одреднице из првог издања преписивао и у значаjноj мери мењао и допуњавао, поготово стога што jе изостављао напомене да би текст био jедноставниjи и примерениjи ширем кругу читалаца. У Београду, на Светог Илиjу 2014. Приређивач
Садржаj Непокретни празници 14
242 Обредне поворке 342 Славе 380 Делови одине 428 Извори и литература 466 Азбучник 473 Покретни празници
иjе ча њ
МАJ
к • лажак • благове шт ж уjа о ен • ск хи у им с • е
• травен • сви б ањ
•ц ар ск
и
се
ве
ц•
тањ
месец • светоjо в ан н ск и с ки вљ е
жа ико де р
оjа ог •б
•ц
Т
•с
АР
че њ
М
JАНУАР • се
ме с е ла
ж
тењ
ва ра
ре •с
•л и
мес ец •
зок
ањ • ђурђевски
ск и
•и
з
трав
• сечко месец
JУН
•
ре бе
л• оз о
ит
а
И Л
•в ељ ач
АП Р
ФЕБРУАР • љ ути
њ па
•
тр пе
ки • тр овс
ешњар
ц
•к
и месец голем ег • ож ол
рве н
•с
рп ањ
•
БА
руjан • михољ ск и jен •
ме се ц•
м
ЕМ
Б
• АР
ен • студени • мра Груд тињ ск
и•
ар
• св
есец • гроздо
• жетвар
реjски етоанд
е се ц
ски м ђин
м ки
по ос ог
с ин
ки ос ђе ан
ЕМ
ру Р•
ал
ил
СЕ ПТ
JУЛ • че
НО В
Време ради, време раз рађуjе — као обичаj одржи се оно што постане и у више нараштаjа остане саставни део људско живљења.
ме б
чин ск и
• г ум ник • панађурс к
им есе ц
БАР • студен • пр о ЦЕМ си н ДЕ ац •
сец
ОК ТО БА Р
•з
тровски месец • лу
д опа ум
ме
СТ
ис
• ми
•ш
ки
АВГ У
•л
па д то
ц се
нс
ар а
бер
реображенски месе ц• з•п о в гос о ол по к • ђи в
ож
и
ледар ц • ко есе м и ћн
На Туциндан су, понегде, децу коjа то заслуже кажњавали (понегде и тукли), а после овога дана не, jер, по веровању, на месту ударца искочили би чиреви. Отуда се на Туциндан одржао обичаj, као у неким местима северног Баната, да родитељи симболично „туку” (удараjу) децу, да би била ваљана и послушна.
6. JАНУар
БАДЊИ ДАН
Живота колико с бадњака варница
О 20
Непокретни празници Бадњи дан
д свих празника током године, као и тако разноврсних и лепих обичаjа коjи их прате, Бадњи дан се издваjа по начину светковања, живописности обредних радњи и значењима коjа садржи. У том светковању главно обележjе Бадњем дану даjе бадњак, по коме jе дан уочи Божића и назван. Бадњи дан и бадњак нису наглашено српска незнабожачка творевина, већ су, своjим пореклом, из оне духовне ризнице коjа jе настала у темељу и jезгру народног бића какво су у прадавнини били Индоевропљани. Придржаваjући се обредних радњи везаних пре свега за
У већини гружанских села божићна слама ниjе се обносила око куће, већ се уносила право у кућу, при чему jе онаj ко доноси сламу квоцао, а остали би пиjукали, да би се легле кокошке. Затим се слама простирала по поду, да би на њоj била постављена бадњеданска вечера. У Плашчанскоj долини су за домаћином, коjи уноси сламу, ишла деца говорећи: „Све коке, jедан пjетао”, изражаваjући тако жељу да у насаду преовлађуjу пилице да би било више jаjа. По слами унетоj у кућу ниjе се ишло без чарапа, да не би излазили набоjи на ногама. У шумадиjским селима се конопац у коjем jе донета слама остављао да би сутрадан, на Божић, полажаjник могао да га положи укруг и у њему нахрани кокошке, од коjих би он jедну ухватио и заклао, а негде jе домаћица у кругу тог конопца хранила кокошке да не би ишле даље од куће и да се не би губиле. По уношењу сламе и њеном простирању по кући, сви би се изували и обували чисте чарапе. Сви укућани би истовремено скидали обућу да би се пилад одjеданпут пилила. При скидању обуће водило се рачуна о томе да се некоме опанци не преврну – да му се срећа не би преврнула. После изувања домаћин би окадио кућу, бадњак и печеницу, а укућани би упалили свећу, кад би се и молили, окренути ка истоку. У селима око Драче у Гружи на источни кућни зид стављала се запаљена воштаница у облику свитка (увоjнице), па, пошто би jе окадио тамњаном као и укућане, домаћин би одржао молитву. Веровало се да ће неко од укућана те године умрети ако за време молитве залаjе пас или запева петао. У фрушкогорским селима особа коjа jе унела бадњак улазила jе с кадионицом у собу и палила свећу са три влати сламе. Домаћин би ту особу посуо житом, примио свећу и заденуо
Онаj ко доноси сламу квоца, а остали пиjучу, да би се легле кокошке.
33
Непокретни празници Бадњи дан
У многим местима jе на Богоjављење бацан крст у реку, у коjу би неко од окупљених на том месту скочио или заронио да би га извадио.
Бо оjављенско пливање Деса Петров Морар, 2006.
71
Непокретни празници Бо оjављење
Традиционално на Младенце Младенчићи
На Младенце [...] месе се младенчићи. Младенчиће меси увек домаћица. Меси се од пресног пшеничног теста, у облику правоугаоних колачића. Тесто се замеси на исти начин као и за погачу, па се узима по мало и граде младенчићи. Како се коjи колачић умеси, убада се цевком, коjом се тка, тако да се њоме направи неколико кружића. Младенчића се обично гради четрдесет и jедан. Пеку се испод сача. Кад их испеку, онда их озго помазуjу медом. Младенчићи се не jеду докле се прво jедан део по суседству не подели за душе умрлих. Тек после тога jеду како оне коjи су у кући мешени, тако и оне коjи су из комшилука добивени. С. М. Грбић, Бољевачки срез, 1925, стр. 224.
102
Непокретни празници Младенци
младенчићи младенцима, онима коjима jе то прва година у браку, а и други поклони. Поклони се носе пре подне. Поготово богате поклоне даjу невестина маjка, кум и стари сват. У многим местима су сеоске заветине на Младенце, када су госте у врху софре двориле невесте под смиљевцем, невестинским украсом за главу. У околини Пирота су на Младенце излазиле на оро невесте доведене те зиме и построjене у ред клањале се окупљеном свету, док jе у околини Лесковца био обичаj да невесте тога дана, саме, без мужа, одлазе у род. Говорило се да невесте тада „бегав” код своjих родитеља, jер их Младенци не смеjу затећи тамо где су се удале. У многим краjевима се сматра да на Младенце треба сеjати купус, а на Фрушкоj гори држе да око Младенаца треба калемити воћке. Калемљење воћки jе сматрано као врста задужбине, за коjу су потребне чисте руке, jер се од свачиjих неће примати. Уочи Младенаца jе раниjе био обичаj у Левчу и Темнићу да се сеjе кромпир, а у Поповом пољу лук и пор или праса, jер се отада више нису надали мразевима. У старо доба су од Младенаца сеjали и лан. На Косову и у Метохиjи се говорило: „Младенац, последњи бабин jарац”, jер се сматрало да су Младенци почетак пролећа. У Лесковачкоj Морави се говорило: „На Младенце долази рода и собом на крилима донесе кукавицу, ластавицу и неке друге птице”. У старом Колашину су веровали да на Младенце чињарице секу козама браде и врачаjу. Ако чобанин нема у стаду мушких jагањаца, онда jе, по веровању у хомољским селима, требало парче сукна, угашеног после кађења тора на Младенце, концем везати о врат овну. Младенци су jедно од крсних имена, заветни дан у многим насељима, дан литиjа, празник виноградара и варовни дан, када се ниjе радило. Младенци су увек у великом посту, кад се народ иначе врло слабо хранио, па су им се радовали, jер jе ово био дан кад се нешто боље jело.
3. април
СВЕТИ JАКОВ
Пролећно спремање на Гуjино свеца
У
Цркви се Свети Jаков празнуjе 3. априла, у знак сећања на епископа катанског Jакова званог Исповедник, коjи jе као наjревносниjи иконоборац живео у време цара Константина V Копронима (владао 741–775). Кад jе одбио да се одрекне поштовања светих икона, епископ Jаков jе бачен у тамницу, у коjоj jе скончао, злостављан наjтежим
мукама. У народу, међутим, Свети Jаков важи као змиjски светац. Особито се празнуjе у североисточноj Босни, око манастира Тавне, где важи за jедног од три главна змиjска („гуjина”) свеца (уз Светога Jеремиjу и апостола Jуду). Дани око Благовести, када се иначе пале буњишта и коров, у већини места су у знаку заштите од змиjа. У марту су, по старом календару, три празника коjа се сматраjу змиjиним данима, када се изводе обредне радње против змиjа – Младенци, Jаковљевдан и Благовести. У тим обредним радњама огледа се старање о чистоћи и потреба уклањања, наjчешће паљењем, сваковрсног отпада, парлога, трулежи и корова као могућег легла опасних гмизаваца. У Белици и jугоисточном Банату Jаковљевдан jе заветина у више насеља.
Предзнаци од одине У Хомољу се веровало да година може оманути ако на Видовдан нема облака, па су уочи овога дана гледали с коjе се стране прво поjављуjу облаци, веруjући да ће с те стране наjбоље родити те године. Ако на Видовдан пада киша, биће jе jош седам недеља. Ако кукавица по Видовдану дуго кука, предсказуjе злу годину.
ивањданским ватрама на стр. 148; О о лилама на стр. 149.
146
Непокретни празници Видовдан
(слави), Вук Караџић каже да ниjе ни грех ни срамота о слави се напити или преjести. Овакво схватање jе старо словенско, jер, како наводи Луj Леже, описуjући гозбе у Световидовом светилишту, сматрало се чином побожности ако неко овом приликом повреди устаљену трезвеност и умереност у jелу и пићу.
Што очима видео, то рукама створио Особито jе упечатљив био тренутак свечаности у Световидовом храму када се сабере летина. Између осталих обичаjа, издваjа се jедан коjи препознаjемо и у српским народним обичаjима. После низа обреда, доношен jе пред кип огромни колач – хлеб висине човека, премазан медом. Свештеник се повлачио иза колача и питао окупљени народ да ли га види. Ако народ одговори да га помало види, свештеник jе изражавао жељу да га догодине уопште не види, што jе значило да следећа летина буде тако богата, а хлеб умешен од ње jош већи да у потпуности заклони свештеника. Истоветан поступак изводио се код нас о Божићу у многим краjевима. Вук jе описао обичаj милања у Херцеговини, у коjем, када се окреће чесница, jедан човек пита другога: „Милам ли се?”, а кад му упитани одговори: „Милаш мало” – човек каже: „Сад мало, а догодине нимало!”, што, по Вуковом обjашњењу, значи: да роди жито добро, и да тако велика буде чесница да се иза ње нимало не помила (тj. не помаља, не види). Главна свечаност Светог Вида одликуjе се ведрином, као што њоме одишу углавном и све светковине летње равнодневице, поготову уз збирање летине. Да jе и Видовдан, све до нашег времена, био празник радости и изражавао дух ведрине сведочи запис Вука Врчевића. Примећуjући да по начину светковања у Црноj Гори и Херцеговини Видовдан више приличи радости но жалости, он jе добио одговор да им jе тако од предака остало, и да су у овом подручjу краjем деветнаестог века биле ретке српске породице сва три закона (дакле и православни и муслимани и католици) коjе не би увече запалиле ватре пред своjим кућама, онако исто као што се данас пале ивањданске ватре или лиле о Петровдану . Видовдан jе све до наших дана важио као дан прорицања и гатања, извођених наjчешће помоћу траве вид, коjа се jош назива видац, видић, видовача, видовка, видовчица и видова трава. У Гружи се jош половином двадесетог века ишло пре сунца на Видовдан у брање трава, при чему се посебно
тражила трава видовчица ради лечења очних болести, а по осталоj Шумадиjи на Видовдан се умивало водом у коjоj jе преноћила трава видовача због доброг вида и здравља очиjу. „Планинци” под Фрушком гором су у зору квасили руке росом, па се умивали тако росним рукама, говорећи: „Оj, Видове, Видовдан, што очима jа видео, то рукама створио”. У Крагуjевачкоj Jасеници су на Видовдан изношене ствари из куће да се проветре, а у суседном пределу Качеру износили су и новац да се види и изброjи. Овога дана су многе девоjке у Левчу и Темнићу износиле из куће девоjачку спрему и спремљене дарове (чарапе, кошуље, пешкире и др.), качиле их по осунчаним местима да се изветре и да се види шта коjа има, пошто jе Видовдан. И данас jе у Лесковачкоj Морави обичаj да девоjке на Видовдан започињу ручне радове, па кад започну плетиво, кажу: „Види, Видо, како плетем!”, а везиље говоре: „Види, Видо, како везем!” У банатским херским селима некад су на Видовдан маjке доводиле своjе кћери са ручним радом пред плот, где би ћерке говориле: „Видо, Видовдане, што год очима видим, све да знам радити”. У Ресави су после умивања млађе жене и девоjке прелазиле травом видовчицом преко очиjу, говорећи: „Видовчице, по Богу сестрице! Што очима jа видела,
На Видовдан су многе девоjке у Левчу и Темнићу износиле из куће спрему и дарове, да се види шта коjа има.
147
Непокретни празници Туциндан
„Оj, у гори огањ гори, око огња коло игра, девет браће с Мартом сестром – на Марти jе jедна парта, окићена ружицама позлаћена звездицама. Пуче парта, оде Марта.”
154
Непокретни празници Ивањдан
О овом празнику су девоjке гатале наjвише о томе хоће ли се те године удати и ко им jе суђеник. Краjем деветнаестог века Милан Ђ. Милићевић jе о томе записао: „На Ивањдан, негде, девоjке мећу у лонац мало земље, и посеjу неколико зрна пшенице, па на Петровдан гледаjу како су зрна та никла или клиjала. Ако су им клице савиjене као прстени, онда се надаjу да ће се те године прстеновати и удати, а ако су праве нема ништа од прстена. Неке опет уочи Ивана дне метну у чашу воде беланце из jаjца, и оставе да преноћи под стрехом, па сутрадан некако по том погађаjу: хоће ли се те године удати или неће.” У фрушкогорским селима су момци и девоjке бацали венце на кровове кућа, па ако венац падне с крова до сутрадан, те године се неће оженити, односно удати. И у Плашчанскоj долини бацао се венац на кров, па колико се пута венац врати док се не заустави – толико се година девоjка коjа га баца неће удати. У селима око Власенице уочи Ивањдана девоjке уберу цвећа и задену га за кућну стреху, намењуjући одређени цвет свом момку, па изjутра, пре изласка сунца, гледаjу да ли jе цвет увенуо, што jе био знак да се те године неће удати, а могла би и умрети, jер то предсказуjе и смрт.
Прва недеља пред Божић
ОЦИ
Kрсно име свиjу људи коjи су се оци назвали
П 246
Покретни празници Оци
разник Оци, коjи се jош назива Оцеви или Очићи, пада у недељу после Материца, а то jе прва недеља пред Божић. По старом календару, Оци су увек у децембру. По новом календару, Оци су по правилу у jануару, изузев у години у коjоj jе Божић у недељу. У тоj календарскоj години се не jављаjу, али зато у претходноj биваjу два пута – 1. jануара (или 2, ако jе година преступна) и 31. децембра. „За Оце се мисли да су крсно име свиjу људи коjи су се оци назвали”, наводи Вук Караџић. На Оце jе обичаj да све мушкарце, како укућане тако и оне коjи дођу у кућу, а коjи имаjу децу, деца и жене у згодном тренутку вежу некаквим каишем или канапом. Везуjу им ногу, било за неки предмет (сто, столицу, кревет и др.), било да држе други краj везива у руци, тако да очеви не могу да устану или крену. Зато, да би били одвезани и ослобођени, мораjу да даjу откуп особама коjе су их везале. На оваj дан деца се труде да поране и устану пре свог оца да га, док се jош ниjе пробудио (или док „спава”), привежу за кревет. Обично им у томе помажу маjке
или баке. Откуп се некада састоjао у воћу или припремљеном одевном предмету, а данас се даjу играчке, књиге, лепе употребне ствари или новац. У Крагуjевачкоj Jасеници био jе обичаj да на Оце отац спреми ручак. У Левчу и Темнићу су Оци празновани по варошима и варошицама, док се по селима ниjе знало за оваj обичаj, а у Гружи су празновали Материце, а за Очеве се ниjе знало. Обичаj празновања Материца и Очева jе општераспрострањен по Бачкоj и Срему, где се одржао до наших дана, док jе у северном Банату изобичаjен негде пред Други светски рат, а у средњем и jужном Банату Срби га ни данас не празнуjу.
247
Покретни празници Оци
Седмица пред ускршњи пост
БЕЛА НЕДЕЉА
Сиропусна, остинска, ладна, за онетна
С 256
Покретни празници Бела недеља
едмица пред велики или ускршњи пост свуда се назива бела недеља, а у поjединим краjевима има jош и друге називе: сирна, сиропусна, гостинска, гладна, загонетна недеља, сирнице и трапини данци. Име jе добила отуда, како обjашњава Милан Ђ. Милићевић краjем деветнаестог века, што „уз белу недељу доскора су се хранили само белим смоком, али углавном краjем прошлог века током беле недеље се почело jести и месо, као у праве месоjеђе”. Како jе бела недеља последња седмица уочи поста, то су у њоj среда и петак мрсни дани. У току беле недеље забрањен jе рад. Од среде до недеље, по народном веровању, „земља спава” и зато се не ради у пољу. Целе беле недеље се стока не крми како jе не би давили вукови, а у Хомољу током беле недеље жене узимаjу у руке само оно што jе беле боjе, а обоjене ствари не додируjу рукама и не раде с кучином, поготову не с вуном. По народном веровању у околини Лесковца, беле недеље се справља („сири”) лед и на Дан Пресвете (први дан Духова) градом уништава усеве онима коjи не празнуjу сирнице. И за поjедине дане у белоj недељи постоjале су нарочите забране. У белу или сирну среду ништа
се не кува да црви и друге штеточине не нападаjу берићет, а остале дане празнуjу због грома и града. У Хомољу jе био обичаj да на Бели четвртак сељаци, пре изласка сунца, са источне стране на воћкама ћутећи урезуjу крстове. Истог дана су кађени пчелињаци. С друге стране, био jе обичаj да се током беле недеље засеjе бар jедна леjа белог лука, jер се веровало да ће добро родити лук коjи jе тада посеjан. Пошто jе бела недеља врхунац весеља, народног гошћења и разноврсне разоноде, то се наjчешће од Беле среде постаљаjу витлови и љуљашке, због бољег рода конопље и здравља људи и стоке. У околини Алексинца особито су на Бели четвртак и у Белу недељу ишле маскиране поворке, а по банатским херским селима био jе обичаj да се у Бели четвртак и Бели петак девоjке веселе, изводећи и плаћаjући свирца, jер та два дана нису радиле због велике болести. У белоj недељи, коjа се
Свако jе гледао да се макар мало пољуља и поигра, jер се то ваља од вештица.
257
Покретни празници Бела недеља
jер пада у сиропусну или сирну седмицу, а празнуjе се због „усова” (болести гуке испод мишице), а у Заглавку jе због усова празнован и девети уторак по Божићу. Уопште у сточарским насељима, као по Лужници и Нишави, све до средине двадесетог века поштован jе дан коjи се у народу назива Усови. Људи су остављали послове у пољу и шуми овога дана, а жене нису радиле никакав посао – да стока не би оболевала и да укућани не добиjу „усове”.
Четвртак у белоj недељи
ВАРТОЛОМА
Четвртак празнован ради здравља
О Св. Вартоломеjу на стр. 140.
260
Покретни празници Вартолома
У
околини Бољевца и Пирота светкуjе се празник под називом Вартолома. Он се празнуjе ради здравља, а пада увек у четвртак сирне недеље као последњи четвртак пред велики или ускршњи пост. То, међутим, ниjе Вартоломиjа, jунски празник посвећен Светом Вартоломеjу , како га због сличности назива разликуjу у Лужници и Нишави. Но, не само што ниjе таj већ ниjе ниjедан други, jер не само у сирноj недељи но ни наблизу ње не постоjи никакав Вартолома или Вартоломеj.
Током беле недеље села обилазе скупине шаљивих људи, прерушених у разна људска и животињска обличjа, а опште весеље и славље завршава се на Беле покладе.
Седам недеља пред Ускрс
ВЕЛИКИ ПОСТ
Време одрицања и испаштања
пачиста дру опосна девета хрома
д р у га
чиста Тодорова луда првопосна лува
ПРВА
називи недеља великог поста
наставак на следећоj страни
270
Покретни празници Велики пост
Н
аjдужи и наjстроже одржаван пост у години jесте пост за Ускрс и назива се ускршњи или велики пост. Често се назива и часни пост, а у западним краjевима jош часница или коризма. Велики пост траjе седам недеља. Почиње на Чисти понедељак, а завршава се на Дугачку суботу пред Ускрс. Наjучесталиjи називи недеља великог поста jесу: чиста, пачиста, крступоклона, средопосна, глува, цветна и велика. Чиста недеља се jош назива и Тодорова или луда и првопосна – jер jе прва у посту, а у Лесковачкоj Морави назива се глувом зато што тада замире свака песма и игра. Пачиста недеља се назива понегде другопосна, девета или хрома. Крступоклона jе негде безимена и заклопита, а у Гружи jе то глува или глушна недеља. Пета по реду, глува или глушна недеља, назива се у Риjечкоj нахиjи Тодорова, а у неким подручjима Шумадиjе jош и светла или цветла недеља. Цветна недеља се jош назива и лазаричка, а велика недеља jе страсна или завалита. Jедино средопосна недеља нема других раширениjих назива. Коризма или велики пост замишља се отелотворено. У Риjечкоj нахиjи, према запису Моjа Медића између два светска рата, „веле да jе коризма имала седам синова; Чиста, Пачиста, Крста, Средоjа, Тоша, Цви’ету и Веља. Кад заљегне
ТРЕЋа
крступоклона крстопоклона крсту поклоњена крстом поклоњена безимена заклопита лува лушна средопосна
ч етврта пета ш е с та
чисти понедjелник, веле, да се баби Коризми разболио Чисто; кад дође субота вече, веле: ноћас jо’ Чисто умра. Тако веле за сваку недjељу, када заљегне и када се изглави. А када и Вељо дође на издисање, онда веле: ноћас баба оста’е беж ниjеднога сина.” Оваj пост се строго постио, а нарочито чисте и велике недеље, када се ниjе jело безмало ништа друго сем помало хлеба. Стариjи се током целога поста ни за шта не би омрсили, а будно су мотрили да то не учини и неко од њихових млађих. Веровало се да мора снаћи некаква штета онога ко се омрси уз велики пост. Строги начин поста jе ничење и тримирење. Ничење или jедноничење jе кад неко не jеде и не пиjе ништа jедан дан. У околини Бољевца jе то познато под називом тудоричење. Тримирење jе кад се три дана узастопце ничи, тj. ништа се не jеде. У Лесковачкоj Морави, тримирење траjе од Великих поклада до чисте среде. У народу се веруjе да онаj ко три пута тримири доспева у раj. Некада су сви постили, без изузетка, и деца и болесни. Дешавало се да неко и умре, а да се не омрси у току поста. Карађорђеве воjводе прота Никола Смиљанић и Ђука Поцерац су у току божићног поста 1815. године отровани. Лек против отрова била jе пачjа крв. Међутим, прота Смиљанић ниjе хтео да jе пиjе да се не би омрсио, и он jе умро, док jе Ђука, коjи jе пио пачиjу крв, оздравио. У великом посту се и риба могла jести само у неке дане, и то на Младенце, Благовести и Цвети. А пост jе падао у пролеће, када су сељаци имали много напорних пољских радова, па се претварао у право испаштање.
лува лушна Тодорова светла цветла
цветна лазаричка цветоносна
седма
велика страсна завалита страшна
Луда среда – прва среда ускршњег поста, и Луди петак. Луду среду су нарочито празновале жене. Прота Драгутин Ђорђевић забележио jе да у Лесковачкоj Морави жене „ни за живу главу неће тога дана ништа у руке узети, ни шити, ни плести, ни ткати, jер би, веле, полуделе”, док у Алексиначком Поморављу, из истог разлога, такође нису радиле ништа од ручних радова, особито нису преле. У пиротском краjу се Луда среда ниjе свуда празновала, а у селима где су jе светковали веровало се да може да полуди онаj ко ради у таj дан. У Лепеници жене нису радиле да се укућани не би разболевали од падавице, а у Гружи нису радиле због главобоље, док у околини Бољевца овога дана ништа нису радили ни мушкарци ни жене, а нарочито се ништа ниjе радило око стоке да овце не би биле брљиве. У околини Лесковца и Алексинца, на Луду среду кували су клипове кукуруза да би кукуруз, у време растења, „полудео” (донео велики берићет), а у лесковачким селима би женска чељад рано изjутра, пре изласка сунца, започињала нешто од ручних радова: плетење, ткање, вез, да би им током године посао ишао лудо, а овога дана су се, по истом веровању, радили баштенски послови, поготову се сеjала паприка.
Четврти дан чисте недеље
ЧАВЧИ ПРАЗНИК/ ТОДОРОВ ЧЕТВРТАК
Дан опомене на тамне силе
Б
лиски природи, наши преци су у своj обичаjни живот уденули и дане када су се опомињали зверова, гмизаваца, глодара и птица. Тако су годишњи обичаjи огледало свега онога што окружуjе човека и на оваj или онаj начин може да утиче на његов живот. Ако се опоменемо тамних визиjа у модерном песништву (Црњански, Васиљев) или филмоване Хичкокове страве, у чему су птице коб и знамен смрти, онда можемо да схватимо зашто међу сусветицама осим Птичjег свеца (коjи jе у лето), постоjи Чавчи празник, коjи jе светкован у четвртак првопосне недеље. Тога дана, да не би чавке вадиле из бразде посеjана зрна кукуруза – нису се при jелу употребљавале кашике. Таj обичаj се наjбоље очувао у Лесковачкоj Морави, где се на Чавчи празник ниjе прело нити се вртело вретено – да чавке не би вадиле посађен кукуруз и да га не врте у клипу. У неким селима се овог дана ниjе радило због беснила. За Чавчи празник се зна и у више предела Шумадиjе, где има значаjна струjа досељеника, нарочито jака у време Првог српског устанка, насељавана из jужног Поморавља. У Шумадиjи се овога дана први залогаj доручка узимао жмурећи – да не би птице виделе посеjане усеве. Та врста имитативне магиjе се, у овом пределу, примењивала и на Трифундан.
279
Покретни празници Чавчи празник/Тодоров четвртак
Четврти дан цветне недеље
ЦВЕТНИ ЧЕТВРТАК
Припрема лазарица
З
а Србиjу и за Београд Цветни четвртак jе веома значаjан дан. У Заисима саро Беорађанина Коста Н. Христић о томе вели: „На Цветни четвртак, 6. априла 1867. године, кнез Михаило примио jе свечано на Калемегдану кључеве београдског Града од последњег мухафиса београдског Али-Риза-паше. Ко се од старих Београђана не сећа свечанога тренутка кад jе први српски воjник ступио на градски бедем да смени турског стражара, пошто се пре тога побожно прекрстио?” Цвети су покретан празник, коjи пада увек у недељу. Те године су биле 9. априла, а на дан предаjе кључева, 6. априла, био jе Цветни четвртак. У источним и jугоисточним краjевима Србиjе, где се обичаj опхода девоjачких поворки лазарица боље очувао, поготову у Горњоj Пчињи и Лесковачкоj Морави, Цветни четвртак се назива Лазарички четвртак. Овог дана се лазарице, чиjа ће поворка сутрадан зором поћи у обилазак насеља, окупљаjу у кући тзв. мушког лазара (лазари су девоjке коjе предводе лазарице), где заjедно коначе и обављаjу последње припреме за сутрашње успешно наступање. У том домаћинству се за њих спрема и вечера.
О лазарицама на стр. 359.
292
Покретни празници Цветни четвртак
Шести дан цветне недеље
ЛАЗАРЕВА СУБОТА
Кад се кити врбовим прућем
П
окретни празник, осам дана пред Ускрс, светкуjе се као Лазарева субота. Црква га празнуjе у спомен на праведног Лазара, Христовог приjатеља и следбеника, кога jе Христос пред своj улазак у Jерусалим васкрсао из мртвих. Но, Срби граничари у овом дану помињу jош и српског цара Лазара, коjи jе погинуо на Косову године 1389, док у хомољском краjу „Срби сељаци веруjу да jе на оваj дан умро Христов брат Лазар, да су га сахранили, и да га jе он поново оживео”, како саопштава Сава Милосављевић. По предању сачуваном у Горњоj Пчињи, „некада су две сестре кукале на гробу свог брата Лазара и викале: ’Лазаре, Лазаре!’ и он jе онда у петак васкрсао”. Срби граничари су држали да jе птица кукавица Лазарева сестра, а по Херцеговини су веровали, према запису Љуба Мићовића, да „не ваља ако се на Лазареву суботу наште срца чуjе кукавица да кука. Приjе су стари људи говорили да су кукавице ћери цара Лазара и да кукаjу откако jе изгубљено српско царство на Косову, а да више неће кукати кад се освети Косово.” Лазарева субота се jош назива Лазаревдан, Лазарица, а због обичаjа да се у оваj дан људи ките врбовим прућем и Врбица. У деветнаестом веку био jе обичаj да на Лазареву суботу по многим местима у Србиjи иду од куће до куће и певаjу лазарице , што се наjбоље очувало у сливу Jужне
Зашто се каже... настала изрека „Удесио а као за Врбицу”
О лазарицама на стр. 359.
293
Покретни празници Лазарева субота
вертепаши, честитали су божићне празнике и добиjали дарове, коjе су после обиласка међусобно делили или су их скупљали за сиромашне ђаке.” У поворци звездара било jе од три до пет дечака, од коjих jе jедан, идући као пратња, имао улогу пастира, маскиран и огрнут изврнутим бундашем, а остали су били обучени у беле црквене стихиjе.
Уочи Мало Божића
СИРОВАРИ
Сирово борово и све по кући ћораво
У 352
Обредне поворке Сировари
народу се некад тачно знало кад jе чему време, jер jе целина живљења била календарски усклађена. И цела година била jе пропраћена одређеним радњама. Чак су и певање и игра били календарски утврђени, па се знало откад и докад се одређене песме певаjу или игре изводе, нарочито ако су у склопу обредних поворки. Таква jе и ноћна поворка сировара, коjа се кретала уочи Малог Божића, односно Српске нове године. Обичаj да насеље обилазе поворке сировара очуван jе у наjпуниjоj свежини у jугоисточноj Србиjи. Сировари су
поворка нежењених младих људи, коjе у свим кућама радо примаjу, jер они, како се веровало, доносе очишћење растеруjући све људима ненаклоњене силе (тзв. караконџуле, зле духове) коjе наносе штету људству, усевима и стоци. Зато су понегде, као у селима Горње Пчиње, целе новогодишње ноћи куће биле отворене како би сировари могли да уђу несметано. Донедавно jе за њих спреман и посебан обредни хлеб – сироварски краваj. Сировари се углавном не маскираjу, за разлику од коледара, али су, попут ових, подjеднако бучни. Назив су добили по играчком припеву „Сирово – бурово”, коjи узвикуjу уз заглушну галаму, допуњену буком звона, клепетуша и чегртаљки, лупњавом тоjага и звекетом коњских и волуjских потковица, вукући их нанизане на ужету. У околини Буjановца, њиховом узвику, после благосиљања у кући, „Сирово!” – одговара се „Борово!”. Ако пак не добиjу поклон, онда вичу: „Сирово борово и све по кући ћораво!” Тамо где се маскираjу, као понегде око Лесковца и Буjановца, упараде се у сватовском саставу: „снашка”, коjа носи „копилче” (у ствари лутку начињену од леjке), „младожења”, „стареjко”, „свекрва” итд. У групи jе увек непаран броj сировара, од седам до jеданаест, jер се веруjе да би, ако их jе паран броj, парњак (не зна се коjи) те године умро. Никад се сви истовремено не поjављуjу – да не би били изброjани, те се у покрету стално премештаjу, скриваjући се и поjављуjући изненада, што даjе посебну живост поворци. Уз остале реквизите, носе и бисаге у коjе стављаjу дарове што добиjу за своjе чистилачко деjство у домаћинствима. У Лесковачкоj Морави, према наводу Драгутина Ђорђевића, „тамо где сировари почну своjу игру, ту заврше и преспаваjу. Кући нико после игре не иде да спава, него сачека у тоj кући да се свима сироварима спреми качамак коjи поjеду на распростртоj рогожи насред куће.”
Сировари се никад сви не поjављуjу истовремено, да не би били изброjани, те се у покрету стално премештаjу, скриваjући се и поjављуjући изненада.
353
Обредне поворке Сировари
386
Славе Крсне славе
У Србиjи свако село има по jедан дан коjи слави и светкуjе.
Заветни дан Деса Петров Морар, 1993.
387 Славе Заветине
СОЦИJАЛИСТИЧКe СЛАВe
Ново име старе светковине
П 390
Славе Социjалистичкe славe
осле Другог светског рата нека насеља у Воjводини наместо старих црквених слава, заветина и литиjа почела су да светкуjу тзв. социjалистичку, или, како jе понегде називана, партизанску славу, коjа се одржавала у онаj дан коjи jе у току Народноослободилачког рата и револуциjе био посебно значаjан за то насеље (одлазак у партизане, оснивање воjне jединице у селу, стрељање грађана, ослобођење од окупатора и сл.). Према наводима балканолога Драгослава Антониjевића, коjи jе те славе истраживао (1978), „оваj дан славе сви становници села без обзира на њихову етничку и народносну припадност и верско обележjе”. У сремским селима су те социjалистичке славе биле у Бингули – 8. априла, у Ердевику – 15. маjа, у Обрежу – 22. jула, у Новим Карловцима – 26. августа, у Белегишу – 9. септембра, у Голубинцима – 20. септембра, у Староj Бингули – 14. октобра итд. На дан славе мештани и ближи и даљи рођаци, а посебно гости из побратимских насеља, без обзира на удаљеност, окупљали су се на заjеднички обед и славље, уз посету гробовима палих бораца и жртава фашистичког терора, затим спортска такмичења и забаву са игранком. У првих петнаест година после Другог светског рата у маjевичким селима jе, према истраживању Миленка С.
П
о jедном схватању, први дан у седмици; по другом – то jе први радни дан у седмици и долази иза недеље, што значи да jе други дан у седмици. На то указуjе и анафорични назив по-недељник, коjи обавезно претпоставља испред себе недељу, као почетну тачку одброjавања. Понедељак се сматра срећним даном за почињање послова. У хомољским селима, како jе почетком двадесетог века записао Сава Милосављевић, „жене и девоjке стараjу се да сваки своj посао почну у понедеоник и то уjутру, док jе дан напред. Нарочито се свака девоjка стара да у таj дан отпочне оне чарапе вуничарке, коjе мисли дати свом мужу да обуjе у први дан по свадби. Jедино се орање нигде не почиње у оваj дан.” И у околини Пожеге понедељком су наjрадиjе започињали сваки важниjи посао, као и у Гружи, где су тога дана путници полазили на већа путовања, а жене нису давале своjе игле на послугу нити су се оне могле у понедељак купити у продавницама. Трговци и занатлиjе понедељком нису давали ништа на вересиjу, тj. на почек. Ужари у Србиjи такође су гледали на то да послове отпочињу у понедељак, па ако су спречени да тада започну рад, отпочеће га тек у среду, jер се уторак сматрао баксузним даном. За разлику од наплашитих дана1, у Крагуjевачкоj Jасеници сматраjу да понедељак припада добрим данима. У нарочите понедељке током године убраjали су се водени понедељак, коjи jе други дан Ускрса. На водени понедељак би момка или девоку коjи би се успавали па не би дошли на jутрењу поливали водом. Затим задушни понедељак2, коjи се постио ради оних коjи су помрли; кумачни понедељак3, осми дан Ускрса, када су се девоjке кумачиле а момци братимили; побусани понедељак3, када су уређивани гробови; растурни понедељак4, коjи jе у пачистоj недељи, када се растураjу (разилазе) тодоровски коњи; чисти или Тодоров понедељак5, први у великом посту, кад се чисти посуђе од покладовања и изводе разни обичаjи у вези са започињањем посла; русани понедељак, како се назива око Бољевца, или пресветски понедељак, како се назива у Лесковачкоj Морави, тj. понедељак пред Троjице, када живи посте за мртве; сирни или бели понедељак6, тj. понедељак у белоj или сирноj недељи, коjи jе празнован због стоке. Понедељак се означавао и по празнику у чиjу би седмицу7 пао (бадњи понедељак, ђурђевски понедељак,
Понедељак, добар за почетак
1 О наплашитим данима видети фусноту на стр. ХХ 2 ЗАДУШНИ ПОНЕДЕЉАК jе први дан у седмици у коjоj су Задушнице. Тако се назива и понедељак у задушноj недељи, другоj седмици до ускршњег поста. 3 О кумачном и побусаном понедељку на стр. ХХ 4 О растурном понедељку на стр. ХХ 5 О Тодоров или чистом понедељку на стр. ХХ 6 О сирном или белом понедељку на стр. ХХ 7 О недељама на стр. ХХ
433
Делови одине Дани
Извори и литература
466
Делови одине Дани
Андреjић-Сењанин, Томислав, Предање о Светом Томи, Расковник 43–44, Београд, 1985, 29. Антониjевић, Драгослав, Овчарска слава у jугоисточноj Србиjи, Врањски гласник, Народни музеj, Врање, 1971, 323–334. Антониjевић, Драгослав, Сврљишки сточарски фолклор, Народно стваралаштво – Фолклор 20, Београд, 1966, 1460–1467. Антониjевић, Драгослав, Алексиначко Поморавље, СЕЗб, књ. 83, САНУ, Београд, 1971. Антониjевић, Драгослав, Ђурђевдански фолклор као обележjе специфичних група Призрена, Рад (Зборник радова) конгреса фолклориста (Савеза удружења фолклориста) Jугославиjе 14, Београд, 1974, 193–202. Антониjевић, Драгослав, Социjалистичка слава у Срему, Рад (Зборник радова) конгреса фолклориста (Савеза удружења фолклориста) Jугославиjе 20, Београд, 1978, 91–96. Ардалић, Владимир, Буковица, Зборник за народни живот и обичаjе Jужних Славена, св. 7/2, Загреб, 1902, 237–294. Баjић, Jово, Крсна слава у Вуковску на Купрешкоj висоравни, Расковник 55–56, Београд, 1989, 40–56. Банатске Хере, Нови Сад, 1958. Бандић, Душан, Колективни сеоски обреди као културни феномен, Новопазарски зборник 2, Нови Пазар, 1978, 111–120. Бановић, Стjепан, О пориjеклу славе крсног имена, Гласник Земаљског музеjа, књ. 24/1, Сараjево, 1912, 265–274. Барjактаровић, Мирко Р., Аранђеловачки лончари, Гласник Етнографског института САНУ, књ. 2–3, Београд, 1953–1954, 821–825. Беговић, Никола, Живот Срба граничара, Загреб, 1887. Богдановић, Димитриjе, Крсна слава као светосавски култ, Гласник Српске православне цркве, св. 42, Београд, 1961, 200–207. Богдановић, Лазар, Српски народни обичаjи у Славониjи, Караџић, лист за српски народни живот, обичаjе и предање, год. I, св. 7–8, Алексинац, 1899, 161–164. Босић, Мила, Божићни обичаjи Срба у Воjводини, Београд, 1985. Боснић, Миливоjе М., Кордунашко прело, Расковник 42, Београд, 1984, 10–14. Бошковић Матић, Милица, Ђурђевдански обичаjи, Гласник Етнографског музеjа, књ. 25, Београд, 1962, 195–202. Бошковић Матић, Милица, О ђурђевданским обичаjима у источноj Србиjи, Рад (Зборник радова) конгреса фолклориста (Савеза удружења фолклориста) Jугославиjе 9, Сараjево, 1963, 358–362. Браjовић, Миленко, Празноверице у Jеленку, Гласник Етнографског музеjа, Београд, књ. 4, 1929, 114–115. Братић, Добрила, Церемониjа испраћања радника у пензиjу, Етнолошке свеске 5, Београд, 1984, 99–104. Бревинац, Милорад, Вртлом, Расковник 25, Београд, 1980, 30. Бубало-Кордунаш, Маноjло, Празноверице из Дероња у Бачкоj, Гласник Етнографског музеjа, књ. 7, Београд, 1932, 82–89. Бутовски, Jованка, Светковина живе ватре у Азањи, Народно стваралаштво – Фолклор 22–24, Београд, 1967, 141–143. Бушетић, Тодор М., Левач, СЕЗб, књ. 5, САНУ, Београд, 1903, 459–511. Васић, Оливера, Остаци игара везаних за обреде у околини Буjановца, Гласник Етнографског музеjа, књ. 43, Београд, 1979, 221–232. Веселиновић, Милоjко В., Народни називи месеца у Срба, Годишњица Николе Чупића, св. 26, Београд, 1907, 229–238. Влаховић, Влаjко, Неколико народних обичаjа, Гласник Етнографског музеjа, књ. 10, Београд, 1935, 118–123. Влаховић, Митар С., Етнолошка запажања у околини Плава и Гусиња, Вjесник Етнографског музеjа у Загребу, књ 4, Загреб, 1938, 146–157. Влаховић, Митар, Етнолошка проматрања по Косову Пољу, Jужни преглед, Скопље, 1932. Влаховић, Петар, Остаци хришћанске религиjе код мухамеданаца у средњем Полимљу, Огледи, Зборник радова, Београд, 1953, 153–162. Влаховић, Петар, Обичаjи, веровања и празноверице народа Jугославиjе, Београд, 1972.
Миле Недељковић Годишњи обичаjи у Срба друго измењено и допуњено издање
приредила Невенка НЕДЕЉКОВИЋ
Издаjе Младинска књига Београд, 2014. За издавача Радош JОВАНОВИЋ Уредила Боjана ДОДИЋ Графички уредила и обликовала Маjа КЕСЕР Илустровао Марко МАРКОВИЋ Сарађивали на илустровању Бранислава БОГОJЕВИЋ, Жељко ПОJЕТАР и Саша Арсенић Лекторисала Jелена ТРОШИЋ Коректуру урадила Гордана ИЛИЋ Штампала Ротографика, Суботица у тиражу од 3.200 примерака ISBN 978-86-7928-410-5
Захвале CIP - Каталогизациjа у публикациjи Народна библиотека Србиjе, Београд 398.332(=163.41) 394.2(497.11) НЕДЕЉКОВИЋ, Миле, 1941-2009 Годишњи обичаjи у Срба / Миле Недељковић ; [илустровао Марко Марковић]. - 2. измењено и допуњено изд. / приредила Невенка Недељковић. - Београд : Младинска књига, 2014 (Суботица : Ротографика). - 473 стр. : илустр. ; 28 cm Део текста штампан двостубачно. Тираж 3.200. - Стр. 4-5: Уз ово издање / Невенка Недељковић. - Библиографиjа: стр. 466-472. - Регистар. ISBN 978-86-7928-410-5 a) Годишњи обичаjи - Срби COBISS.SR-ID 211769356
Издавач наjсрдачниjе захваљуjе следећим ствараоцима и чуварима баштине на дозволи да у овом издању обjави њихова дела:
Марку Марковићу и ње овим сарадницима, на стрпљењу с коjим су стварали сjаjне илустрациjе обичаjа за потребе овог издања; Болету Милорадовићу, на довитљивим илустрациjама месеци у години, коjе се провлаче кроз почетне и краjње стране овог издања; Нини Крстић и Музеjу наивне и мар иналне уметности из Jа одине (www.naiveart.rs), на љубазном одабиру и уступању репродукциjа слика из њихове богате збирке, слика у коjима се као у огледалу огледа народни живот и дух; Дра ану Боснићу, И ору Никовском и Нацету Поповом, на марљивом и стрпљивом фотографисању икона и фресака светитеља и празника; Галериjи икона Петра Билића из Бео рада, Галериjи икона Икониjа из Бео рада, Задужбини краља Петра I на Опленцу и броjним храмовима Српске православне цркве и Македонске православне цркве, у коjима су фотографисане иконе и фреске обjављене у овоj књизи; Ани Љубоjевић и Музеjу плетиља у Сиро оjну, на љубазном допуштењу да фотографишемо таписериjу сараjевског уметника Суада Зечевића, коjа краси корице ове књиге.
Извори фото рафиjа
www.mladinska.rs Сва права су заштићена. Ниjедан део ове књиге не сме се репродуковати или преносити у било коjем облику, ни на коjи начин, електронски или механички, укључуjући фотокопирање, снимање или похрањивање у базу података, без одобрења издавача.
11 azbucnik.indd 480
г – горе, д – доле, де – десно, дд – доле десно, гл – горе лево, гд – горе десно Марко Марковић: 18, 24, 31, 48, 50, 54, 66, 67, 88, 99, 112, 115, 129, 147, 152, 154–155, 174–175, 190–191, 210–211, 247, 249, 255, 257, 262, 276, 278, 279, 290, 292, 295, 304, 305, 306, 319, 322–323, 344, 346, 348, 349, 350–351, 352–353, 354, 357, 358, 363, 364, 365, 366–367, 371, 377, 383, 396–397, 460–461 Боле Милорадовић: форзец, 1–11, 14–15, 242–243, 342–343, 380–381, 428–249, 448–449, 466–480 Музеj наивне и маргиналне уметности, Jагодина: 36–37, 70–71, 73 (Пиjаца (детаљ), Jан Књазовиц, 1962), 118–119, 132 (Литиjе (детаљ), Пал Хомонаи, 1969), 157 (Покладе (детаљ), Милован Лазаревић, 1977), 158–159, 178, 252–253, 310–311, 334–335, 384, 386–387, 389, 391, 427, 444–445 Драган Боснић: корице, 33, 35, 44–45, 47, 53, 56, 58, 60, 65, 77, 78, 81, 82, 83, 84, 85, 86, 93, 94, 95, 96гл, 100, 109, 110, 120, 121, 122, 123, 125, 128, 131, 134, 137, 139, 140, 142, 144, 148, 160, 162, 163, 164, 165де, 168, 170, 173, 177, 179, 180, 181, 183, 188, 189, 191, 192, 193, 196, 199гд, 199д, 202, 203, 204, 205, 207, 208, 209, 211, 215гд, 217, 219, 221, 223, 227, 228, 230, 233, 235, 237, 238, 239, 256, 261, 264, 267, 268, 282, 293, 296, 298, 309, 315, 316, 324, 327, 336г, 336д, 337, 338, 341, 345, 356, 359, 360, 361, 369, 373, 375, 393, 394, 405, 407, 408, 410, 414, 418, 423, 424 Наце Попов: 63, 90, 194, 222, 236, 317 Игор Никовски: 17, 57, 75, 98, 133, 169, 187, 198, 201, 226, 320, 401 Маjа Кесер: 12, 13, 61, 248 Феликс Каниц: 398 (Сталаћ, слава у кући кмета), 413 (Београд, крсна слава у породици), цртежи из књиге Србиjа, земља и становништво: од римског доба до краjа XIX века, том 1 и том 2 Урош Предић: 378 (Поливање додоле, цртеж обjављен у часопису Орао, 1892) све остале фотографиjе: Shutterstock
12/8/14 6:31 PM
CMYK foliotisak