Sadrzaj 1
Kako je sve nastalo Uvod Adam i Eva Kako je džin Pan Gu stvorio svet Kako su nastale zvezde, vetar i kiša Mlaz mleka na nebu Božanske ljubavi, godišnja doba na zemlji Zmija duga Noje i Potop Boje ljudi Vavilonska kula Pigmalion i Galateja Irangiri, žena Binčijeva Rođenje Dionisovo Osnivanje Kartagine
12 14 18 22 24 26 30 32 36 40 44 48 50 54
2
Bogovi, cuda i prokletstva Uvod 60 Bog dobročinitelj i bog lakrdijaš 62 Tri božanstva Indije 64 Dobri bog 68 Edip, ukleto dete 70 Prometej, kradljivac vatre 74 Đavo i pripovedač 76 Prokletstvo Atridâ 80 Baba Jaga 84 Ikarov let 88 Golem 90 Čarobnjakov šegrt 94 Leteći Holanđanin 96 Faust 100 6
3
Vecno zensko Uvod Klitemnestra, život posvećen osveti Medeja, ili igra ljubavi i smrti Psiha, otelovljenje ženske lepote Lilit, prva među ženama Čarobnica Kirka Salomin ples Kraljica Sabe Pandorina kutija Otmica Sabinjanki Šeherezada, ili moć reči Valkira Brunhilda
106 108 110 114 118 120 124 126 130 132 136 138
4
Ljudi ili heroji? Uvod Odvažni Gasir Dvanaest Heraklovih zadataka Samson i Dalila Solomonova mudrost Ratnik Ardžuna Jona u kitovoj utrobi Kralj Artur Robin Hud Sindbad Moreplovac Kukulejn, sâm protiv svih Strelac Ji i deset sunaca Zigfrid protiv zmaja Til Ojlenšpigel
144 146 150 156 158 160 164 166 170 174 178 182 186 190
7
5
Legendarne ljubavi Uvod Izida i Oziris Arijadna i Tezej Rama i Sita Orfej i Euridika Piram i Tizba Lanselot i Ginevra Tristan i Izolda Alkestida i Admet Odisej i Penelopa Filemon i Baukida
194 196 198 202 206 210 212 216 220 222 228
6
Izmedu coveka i zivotinje Uvod Kako je Arahna postala pauk Žena slon Kovačev preobražaj Kentaur Hiron Nedaće kralja Mide Beli ždral Romul i Rem Vodena nimfa Lisac na sudu
232 234 236 240 242 244 248 252 256 260
8
7
Carobni predmeti, sveti predmeti Uvod 266 Aladinova čarobna lampa 268 Potraga za Gralom 272 Prsten Nibelunga 276 Zlatno runo 280 Drvo besmrtnosti 284 Čarobno koplje 288 Frulaš iz Hamelna 290
8
Kako se sve zavrsilo Uvod 296 Deset pošasti egipatskih 298 Atlantida 302 U potrazi za ocem 308 Crvena kornjača 312 Jerihonske trube 316 Noćna barka 318 Sodoma i Gomora 322 Mrtvi iz Isa 324 Ragnarok, sumrak bogova 326
Kratak pregled mitologije 330 Indeks 348
9
10
1
Kako je sve nastalo
11
Adam i Eva Po drevnim mesopotamskim religijama, prvi ljudi stvoreni su da bi obrađivali plodnu zemlju koju su nastanjivali bogovi; pojevši zlatni voćni plod, dar velike boginje, čovek je potvrdio da prihvata svoju sudbinu. U biblijskom tekstu, međutim, isti taj čin smatra se pobunom protiv Tvorca i ishoduje večnom kaznom, ovaploćenom naročito u porođajnim bolovima.
B
og je stvorio svet za šest dana. Prvog dana, iz prvobitnog haosa nastali su nebo i zemlja, a onda je Tvorac doneo svetlost, uvodeći tako dan i noć. Drugog dana, razdvojio je vode donjeg od vodâ gornjeg sveta: tako je nastao svod koji je On nazvao nebom. Trećeg dana kopno je razdvojeno od mora; iz semena je izrasla biljka, i tada je, na plodnom i bujnom zemljištu, počeo da se razvija biljni svet. Četvrtog dana Bog je po nebu rasporedio svetla čija je svrha bila da obasjaju Zemlju – zvezde, Mesec i Sunce. Petog dana stvorio je ptice, morska čudovišta, kao i morske i rečne ribe. Šestog dana razne životinje – divlje i pitome, gmizavci i insekti zauzeše šume i pustoline, ravnice i planine. Tvorac najzad reče: „Načinimo biće ljudsko po svome liku, da na nas liči. Da vlada ribama u moru, i pticama na nebu, i krupnim zverima i gmizavcima što po zemlji hode!“ I tako se Bog nagne nad zemlju. Nedaleko od jedinog izvora iz kojeg je u to doba voda izbijala, uzeo je smesu gline i prašine, dodao malo vode i oblikovao prvo ljudsko telo. Ali, taj oblik beše nepokretan. Gospod prinese lice licu toga stvorenja, i udahnu mu u nozdrve životnu snagu. I istoga časa, biće ožive. Bog ga nazva Ha-Adam, davši mu ime koje označava sva ljudska bića. U svojoj neizmernoj plemenitosti, Gospod požele da Ha-Adama nastani na jedno čudesno mesto, gde će ovaj
14
58
2
Bogovi, cuda i prokletstva
59
Leteci Holandanin Verovatno su razna priviđenja u očima moreplovaca – pa i samoga kralja Engleske, Njegovog veličanstva Džordža V lično – doprinela nastanku mita o Letećem Holanđaninu, najslavnijoj ukletoj lađi iz XVII veka. Našavši se u osnovi brojnih pomorskih legendi, pripovest o Letećem Holanđaninu nadahnula je i nemačkog pisca Hajnea, tvorca novele po kojoj je Rihard Vagner komponovao operu. Isto književno delo u naše je vreme inspirisalo filmsku trilogiju Pirati sa Kariba, koju je s velikim uspehom režirao Gor Verbinski.
P
osle tolikih nedelja provedenih na moru – i to kakvom moru! – pravo je čudo da se brod još drži na talasima. S posadom, međutim, stvari ne stoje tako dobro... Druga je to priča! Kroz kakva su sve iskušenja prošli ti pomorci otkako je brod isplovio iz roterdamske luke! Ali tako biva kad se plovi za Istočnoindijsku kompaniju: svako putovanje je izazov, a od svake plovidbe očekuje se da donese uspeh. Važno je jedino biti bolji i brži od engleskih takmaca... Sva sreća te ovim brodom zapoveda kapetan u koga se zaista može imati poverenja, Van Straten. Neotesan prijaško, nema šta... Teško je sa njim izaći na kraj, ali ipak je reč o slavnom moreplovcu! I rođenom vođi, izvan svake sumnje. Često je on, razume se, i nasilan i naprasit, i nepravedan katkad, ali te mane prerastaju u vrline kad valja pregrmeti sve nevolje na otvorenom moru i najzad uploviti u mirnu luku... Makar to bilo po cenu nekoliko bačvi ruma više nego što je prvobitno predviđeno... Taj čovek preplanulog lica, brade slane od morske pene, diči se dugim, dugim godinama provedenim na svetskim morima. On je, takođe, čovek kome nema smisla pričati, jer taj ne sluša ni jadikovke ni tužbalice... A ima li neko geslo? Ima, a to bi bilo – obavi zadatak koji je neposredno pred tobom, gledaj kuda lađa plovi, osmatraj more. Vetrovi neka duvaju, plime nek se dižu, ali mora se ploviti zacrtanim putem... I tako mu jednoga jutra priđe osmatrač i pokuša da mu se obrati, a ovaj ga i ne pogleda, a
96
97
104
3
Vecno zensko
105
Kraljica Sabe Bila ona stvarna ili izmišljena, ličnost kraljice Sabe nailazi na različita tumačenja u različitim jednobožačkim religijama. Kao ovaploćenje lepote, inteligencije i bogatstva, tajanstvena strankinja možda je zapravo oličenje zavodnice ili paganke željne da upozna nove religije ili pramajke ljudskog roda – Etiopljani, pak, u njoj vide utemeljivačicu njihove kraljevine.
ama reč „Saba“, naziv nomadske kraljevine, šapatom je izgovarana na pesku, poput kakve tajne. To kraljevstvo beše skrito u najskrovitijem kutku Arabije. Mnoge je pustinje trebalo preći da bi se do Sabe stiglo. I malo je njih za tu zemlju uopšte i bilo čulo u doba kad je kralj Solomon, najmudriji među mudracima, vladao Izraelom, a ima tome dvanaest hiljada leta. Jednoga dana, neki trgovac vratio se u Jerusalim s dugog putovanja. Na kamilama je doneo težak tovar tamjana i mire. Izađe on pred kralja Solomona, pa je ovako besedio: „Daleko odavde, s one strane planinâ, iza nepreglednih peščanih čistina, iza obzorja, video sam kraljevstvo gde je pustinja puna oazâ, na obali mora. Imaju tamo tepihe od cveća, gazele, opojne mirise i staklene palate. Tom zemljom vlada jedna žena, žena crne puti, ali tako lepa... O, Bože mili, toliko je lepa da su mi oči od njene lepote pogorele!˝ Na to će kralj Solomon mirnim glasom: „A možeš li mi reći kojem se bogu klanja narod kojim ta žena vlada?“ „Elohima mi svemogućeg, bojim se da to nije isti bog kome se mi klanjamo. Taj narod klanja se Suncu, i načuo sam da kraljica, svakog jutra, pada ničice pred Suncem stojeći na jednom od trista šezdeset prozora svoje palate.“ Čuvši ovo, Solomon se namršti. Pošto je otpravio trgovca, on dugo ostade tako sâm, utonuvši u misli, u vrtu svoje tvrđave. Naposletku pozva pisara pa mu u pero saopšti
S
126
127
142
4
Ljudi ili heroji?
143
Kralj Artur Artur, kao uzor hrišćanske vrline, otelotvorenje je idealnog kralja u srednjovekovnim viteškim romanima. Mit o kralju Arturu počiva na legendi o rimsko-britanskom vojnom zapovedniku iz V i VI veka, o junaku keltskog otpora varvarskim zavojevačima. U narodnim pričama Artur je, pak, paganski ratnik opremljen čarobnim oružjem. Što se tiče Okruglog stola, reč je o utopijskom viđenju sveta u kojem su svi ravnopravni, sveta kakav u to vreme nije postojao. Nacionalna ikona i ujedinitelj Artur poslužio je dinastiji Plantageneta u vođenju zemlje, ali isto tako i britanskim čelnicima u vreme Drugog svetskog rata, kad su nacisti pokušali da zauzmu Ostrvo.
ustopoljinom koju šibaju vetrovi već dugo kruži stara legenda, pesma o premudrom kralju koju prenose bardovi. Monasi su po manastirima čuli te čudne stihove, da bi ih potom prepisali na pergament. I tako je pripovest o Arturu stigla do nas... Bilo je to u petom veku. Velikom Britanijom vladao je odvažni Uter Pendragon. U Kornvolu je živeo jedan od njegovih vazala, vojvoda čija je žena Igraina (Igerna) bila na glasu po svojoj neopisivoj lepoti. Jednoga dana, pozva kralj vojvodu za sto, naredivši mu pri tom da sa sobom povede i gospu Igrainu. Onog časa kad ju je ugledao, kralj se ludo zaljubio u Igrainu. Ali gospa beše poštena: odbila je njegovo udvaranje i sve rekla mužu. Vojvoda, koji je iste te noći polazio u rat, zatvori svoju lepoticu u neosvojivu tvrđavu Tintagel. Strast koju je Uter osećao prema Igraini beše, međutim, toliko silovita, tako razorna, da se ovaj – razboleo. Strahujući za njegov život, kraljevo okruženje odluči da dovede onoga kog su nazivali Čarobnjakom, dakle Merlina glavom i bradom, koji se po svojim čudesnim moćima proslavio širom zemlje... Stari mag pristao je da pribegne činima kako bi se kralj i lepa gospa ipak nekako spojili, ali uz jedan uslov: „Prve noći koju provedeš s gospom Igrainom“, rekao je on Uteru, „u njenoj utrobi začeće se jedno muško dete. Kada ono dođe na svet, biće predato meni, krišom, s tim da se posle niko za njega ne raspituje.“
P
166
167
192
5
Legendarne ljubavi
193
Odisej i Penelopa U putešestviju heroja Odiseja, kralja Itake, bar sudeći po pesniku Homeru, stekli su se svi sastojci neophodni za jedan odličan avanturistički – ali i ljubavni – roman. Šta bi Odisej bio bez Penelope? Punih deset godina verna žena čekala ga je da se vrati iz Troje. A kad je rat završen, junak je, gonjen gnevom Posejdona, boga mora, bio primoran na dugo lutanje u kojem je prohujalo još deset godina. Dok je Odisej prolazio kroz iskušenja i opasnosti, i Penelopa je bila na grdnim mukama.
„G
de si, Odiseju?“, uzdiše Penelopa. „Koje li te to prokletstvo zadržava tako daleko od tvojih najbližih, od otadžbine tvoje? Ili je, možebiti, reč o nekoj ženi?“ Na tu pomisao, preskače srce kraljice Itake. Godinama već ona odbija prosce, uverena da je njen junak živ i da će joj se jednog dana vratiti. Jedino odanost odsutnom mužu i osećanje časti održavaju je u životu, ponositu pred ljudima koji, evo i sada, terevenče u velikoj dvorani, sladeći se mesom svinja i koza koje su ukrali iz stada otišavšeg kralja, opijajući se vinom napravljenim od grožđa iz njegovih, kraljevih vinograda. Ima ih stotinak, i sve su to sinovi starešina Itake i obližnjih ostrva; goste se u kraljevskoj palati i zahtevaju od Penelope da jednog od njih odabere sebi za novog muža. Taj će, dakle, sesti na Odisejev presto, tako zakon nalaže. Penelopa je već van sebe od besa i prezira. Nijedan od tih mekušnih kukavica koji se povazdan prepuštaju zadovoljstvima nije dostojan da nasledi najmudrijeg među helenskim kraljevima! Kao žena, ona nema tu snagu da ih rastera odatle; sama je, ili gotovo sama. Laert, otac Odisejev, povukao se na svoje imanje, satrven od žalosti. A Telemah, koji je tek natucao prve reči kad je njegov otac isplovljavao ka Troji, danas je samo jedan stidljiv mladić u kojem ni njegov narod ne vidi pravog naslednika onog velikog, divljenja dostojnog ratnika...
222
223
230
6
Izmedu coveka i zivotinje
231
Nedace kralja Mide Kralj Mida zaista je vladao, i to u osmom veku pre Hrista, bogatom kraljevinom Frigijom – oblašću koja se nalazi u današnjoj Turskoj. Iako mu istoričari priznaju mudrost, on je, obrtom koji za uporište može imati isključivo bujnu maštu raznih pripovedača, postao junak brojnih šaljivih legendi. Blesav bio, blesav ostao...
D
ugo je kralj Mida živeo u sreći i veselju u svojoj kraljevini Frigiji, spokojno uživajući u bogatstvima jedne napredne zemlje, nastanjen u svojoj velelepnoj palati. A onda se, jednoga dana, nešto dogodilo, i otad su Midu počeli da viđaju, odevenog kao siromaha, kako trči po šumama i livadama sa svojim drugom Panom, bogom pastirâ s rogovima i papcima kao u jarca. Mida više nije želeo ni da čuje za zlato... Evo i razloga: pre toga je strogo kažnjen zbog neumerene ljubavi prema tom skupocenom metalu. A kako se to dogodilo? Jednoga dana seljaci su kralju doveli jednog starca, toliko omamljenog od pića da je jedva stajao na nogama, pa mu rekoše: „Zatekli smo ovog čoveka dok je pokušavao da ukrade najlepše grozdove iz kraljevskog vinograda.“ Pod krunom od čokota koju bekrija beše namakao na ćelu, Mida smesta prepoznade staroga Silena, koji je odgojio Dionisa i dugo s Dionisom i živeo – sve do dana kada se, preteravši s pićem, izgubio. Mida, inače revnosni obožavalac boga vinove loze i vina, iz tih stopa priredi gozbu u čast svoga gosta. Posle deset dana i deset noći svakovrsnog preterivanja, krenu on sa Silenom do Dionisa, koji je u međuvremenu uzalud tražio svoga hranitelja. Bog, srećan što je ponovo našao onog koji ga je podigao, želeo je na svaki način da se oduži Midi: „Samo poželi nešto, i ja ću ti, šta god to bilo, želju uslišiti.“
244
245
264
7
Carobni predmeti, sveti predmeti
265
Aladinova carobna lampa Ova alegorijska priča naknadno je priključena zbirci persijskog porekla Hiljadu i jedna noć, koja je u to vreme već bila stigla do svih kutaka Srednjeg i Bliskog istoka. Od svih tih pripovesti, ova je najpoznatija deci, koja luduju za čarobnim predmetima... Dobri duh, ili džin, sluša samo onoga koji poseduje čudesnu lampu, bio taj plemenit ili zao...
U
prestonici jednog zabačenog kraljevstva na Istoku živeo jednom krojač koji se zvao Mustafa. Bio je veoma siromašan, i sav njegov rad i trud bili su jedva dovoljni da prehrani sebe i svoje. A i porodica mu je bila malobrojna: samo njegova supruga i sin, po imenu Aladin. Dečak je bio mažen i pažen, ali njegovi roditelji, s obzirom na to da su zaista bili prezauzeti poslom, nisu imali vremena da povedu računa i o njegovom obrazovanju. Aladin nikoga nije slušao, drsko je lagao, izbegavao sve dužnosti i vreme provodio bazajući po ulicama. Otac je, istina, pokušavao da ga nauči pameti, ali uzalud, jer taj dečak nije umeo da istraje ni u jednom poslu kojeg bi se dohvatio. Očajan što vidi da mu je sin jedinac, zapravo, momak lošeg kova, Mustafa se na kraju razboleo i umro. Njegova žena je, postavši udovica, prodala radnju koju su držali kako bi podmirila troškove. A Aladin se i dalje smucao, sve češće je krao, a nije bio s raskida ni kad se valja potući. I tako je jednoga dana, kad mu je bilo petnaest godina, sreo Stranca... A taj Stranac bio je niko drugi do jedan afrički mađioničar koji se obreo u njihovom gradu. Čim je opazio Aladina na uličnom ćošku, zaputio se prema njemu sa osmehom na licu, pa mu se obratio ovim rečima: „Nisi li ti Aladin, sin pokojnog Mustafe, krojača? Kaži mi, da li bi želeo da zaradiš malo novca? Recimo... deset zlatnika?“
268
269
294
8
Kako se sve zavrsilo
295
Atlantida Zbog ovog kontinenta, koji neki i dan-danas maštaju da će naći, potrošeno je mnogo mastila. Atlantida je pravi gral istraživačâ. A opet, taj „mit nad mitovima“ zapravo je moralna pouka za koju u celosti možemo da zahvalimo – Platonu. Njegova metaforična pripovest predstavlja, u stvari, prikrivenu kritiku Atine, trgovačkog duha koji je njom ovladao i trulog političkog života. Mislilac u svom delu stvara jedan grad–državu, idealnu, pa ipak varvarsku, koja opstaje na ogromnom ostrvu... Reč je o jednoj uistinu naprednoj civilizaciji čiji će predstavnici, međutim, iskazati takvu lakomost i gordost da će naposletku izazvati gnev boga Zevsa, što će dovesti do konačnog uništenja Atlantide, sveta koji je progutala voda, baš kao u pradrevnoj pripovesti o Potopu.
U
davna vremena, kada je svetom vladala mudrost, a smrtnici i besmrtnici još živeli jedni kraj drugih, moćni Zevs i svi ostali bogovi dođoše na zamisao da podele planetu na razne teritorije, kako bi se svakom od njih pružila prilika da stvori čitav jedan mali svet po svojoj slici, svet u kojem bi nicali hramovi samo njemu u čast, i gde bi njega, i nikoga drugoga, veličali unedogled. Posejdon, moćni gospodar neizmernih okeana, dobio je, tako, u posed Atlantidu. Beše to jedno ostrvo, ogromno kao Azija; taj, zapravo, veliki kontinent, smešten u samom središtu sveta, nosio je isto ime kao i beskrajno vodeno prostranstvo koje ga je sa svih strana opkoljavalo. U to doba, moreplovci su do ove teritorije stizali tako što bi prvo prošli između Heraklovih stubova, iza Gibraltarskog moreuza, i tako iz unutrašnjeg isplovljavali u spoljašnje more... Bog mora odlučio je da na tom vazda osunčanom i plodnom zemljištu vaspitava decu koju izrodi s jednom običnom smrtnicom po imenu Klejto. Od njegove dece, pak, potekoše potomci koji će živeti na ostrvu večite sreće. Klejto je, inače, bila kći jednog čoveka poznatog po poštenju i pravičnosti, Evenora, i plemenite mu žene Leukipe, i odrasla je u tim krajevima, tada još divljim, a kasnije, iz dana u dan, sve lepšim i lepšim. Bog mora i njegova lepa izabranica doneše na svet jednog izvanrednog dečaka, potonjeg osnivača kraljevstva, moćnog
302
303
Čudesna je i opčinjavajuća moć 85 ovde objedinjenih mitova i legendi koji do nas dopiru iz tame vekova i koji se kao živa materija obnavljaju iz naraštaja u naraštaj, od osvita ljudskog doba do naših dana. Mitovi, priče i legende u ovoj knjizi potekli su sa svih strana sveta. Kroz brojne pripovesti oživljavaju lepe čarobnice (Kirka, Medeja, Kraljica Sabe...), kao i odvažni junaci (Herakle, Zigfrid, Kukulejn, Lanselot). Vanvremene teme odabrane po svojoj filozofskoj dragocenosti (Pandora, Prometej, Pignalion, Faust...), po bogatstvu simbolima (Psiha, Ikarov let, Lavirint, Gral), ali i po duhu pustolovine (Zlatno runo, okrugli sto, Sindbad Moreplovac...), pa čak i sablazni (Lilit, Edip, prokletstvo Aridâ...). Pred nama je prava riznica pesničkih, dramskih zapisa, uvek u živim bojama, jasnih poruka, kojima vreme ništa ne može.
ISBN 978-86-7928-319-1