Naslov originala
Leonardo
Predgovor
500
Copyright © Scripta Maneant 2019 Copyright za tekst „Lepa princeza” ©Martin Kemp 2018 Tekst Fabio Skaleti Prilog („Lepa princeza”) Martin Kemp Predgovor Sandro Barbagalo Raspored Đani Grandi Podrška redakcije Laura Lopardo
Za srpsko izdanje © 2019. Mladinska knjiga Beograd
Izdavač Mladinska knjiga Beograd Za izdavača Radoš Jovanović Urednik Maja Keser Prevod s italijanskog Nina Ninković Lektura i korektura Gordana Ilić Grafička priprema Maja Keser Štampa Scripta Maneant Tiraž 2.000 ISBN 978-86-7928-427-3 www.mladinska.rs Izvori fotografija
© Boltin Picture Library/Bridgeman Images: 14. © Washington, National Gallery of Art: 16. © 2018. Foto Scala, Firenze/bpk, Bildagentur fuer Kunst, Kultur und Geschichte, Berlin: 18-19, 25, 122, 254. © 2018. The Trustees of the British Museum c/o Scala, Firenze: 21, 68, 69. © Bridgeman Images: 23. © 2018. Foto Scala, Firenze - su concessione Ministero Beni e Attività Culturali e del Turismo: 8-9, 28-29, 33, 37, 38-39, 44, 48-49, 55, 56, 80-81, 82-83, 85, 127, 166, 167, 188-189, 190, 204205, 215, 241, 255, 259, 285, 286-287, 293. © 2018. Copyright The National Gallery, London/Scala, Firenze: 31, 97, 263. © Archivi Alinari, Firenze: 10, 41, 45, 102-103, 130, 234-235, 236, 256, 257, 282-283, 285, 295, 296-297, 300-301. © 2018. Foto Scala, Firenze: 42-43, 58-59, 60-61, 63, 66, 77, 78-79, 95, 99, 113, 114, 116-117, 119, 123, 143, 163, 220, 245, 246-247, 248, 249, 271, 272-273, 275, 276. © 2018. DeAgostini Picture Library/Scala, Firenze: 47, 111, 134135, 187, 191, 196, 197, 232-233. © 2018. Foto Art Resource/Scala, Firenze: 50-51, 53. © Fine Art Images/Archivi Alinari: Firenze, 64, 223, 242-243. © 2018. Veneranda Biblioteca Ambrosiana/DeAgostini Picture Library/Scala, Firenze: 12, 71, 73, 74-75, 87, 89, 90-91, 92-93, 104, 105, 137, 138-139, 140, 141, 172, 198, 199, 202, 203, 217, 279. © René-Gabriel Ojéda / RMN-Réunion des Musées Nationaux (Institut de France)/ distr. Alinari: 107, 108. Photo © RMN-Grand Palais (Institut de France) / René-Gabriel Ojéda- RMN distr. Alinari: 109. © René-Gabriel Ojéda / RMN-Réunion des Musées Nationaux/ distr. Alinari: 149, 265, 266, 267. © 2018. White Images/Scala, Firenze: 129, 132, 133, 194-195. © 2018. Foto Art Media/Heritage Images/Scala, Firenze: 65, 144145, 253. Foto Robert Simon, © 2018. Foto Art Media/Heritage Images/ Scala, Firenze: 209. © 2018. Album/Scala, Firenze: 151, 153. © Peter e Kathleen Silverman: 156, 158-159, 162, 164-165, 171, 176-177, 178-179, 180-181, 182-183. © Varsavia, Biblioteca Nazionale: 160. © Kimbell Art Museum, Forth Worth, Texas, USA: 168, 169. © 2018. Foto Opera Metropolitana Siena/Scala, Firenze: 174. Royal Collection Trust © Her Majesty Queen Elizabeth II, 2018 / Bridgeman Images: 211. © National Galleries of Scotland, Dist. RMN-Grand Palais / Scottish National Gallery Photographic Department-RMN-distr. Alinari: 229. © 2018. The Museum of Fine Arts Budapest/Scala, Firenze: 238239, 240. © Thierry Le Mage / RMN-Réunion des Musées Nationaux/ distr. Alinari: 269. Scripta Maneant je odgovorna za rešavanje eventualnih nesuglasica u vezi sa pravima reprodukovanja slika čiji izvori nisu dostupni. Knjigu je realizovala izdavačka kuća Scripta Maneant. Sva prava su zaštićena. Nijedan deo ove knjige ne sme se reprodukovati ili prenositi u bilo kojem obliku, ni na koji način, elektronski ili mehanički, uključujući fotokopiranje, snimanje ili pohranjivanje u bazu podataka, bez odobrenja izdavača. Strane koje se nalaze u brošuri preuzete su iz radne verzije knjige.
S
likar, vajar, arhitekta, inženjer, matematičar, anatom, muzičar... jednom rečju, pronalazač. Sva ova zanimanja čine Leonarda da Vinčija jednim od najpoznatijih protagonista kulture svih vremena i svih prostora. Uprkos ovim premisama, čak i o tako svestranom umetniku poput Leonarda potrebno je razbuditi znatiželju i divljenje prilično odsutne publike ovim prekrasnim delom koje je jedna vrsta spomenika geniju, čiji je vek okončan 2. maja 1519. godine. Prošlo je pet stotina godina od njegove smrti a mit o njemu ne jenjava. Mit koji je počeo rečima: „Da Vinčijevih crteža i njegovih boja jednako se plaše naši savremenici i naši preci”. Ovo su reči firentinskog pesnika Bernarda Belončinija, koji je, poput Leonarda, službovao na dvoru Ludovika Sforce u Milanu. Deluje nestvarno, ali u ovoj pohvali, objavljenoj 1493. godine u jednoj zbirci poezije po prvi put je javno objavljeno ime Da Vinčija, genija. Ona je istovremeno i prvо odavanje priznanja Leonardu, tada šezdesetogodi šnjaku, koji se u to vreme hvatao ukoštac sa jednim toliko nemogućim poduhvatom sa kojim naposletku nije uspeo da izađe na kraj. Reč je o statui Ludovika Sforce na konju, osnivača upravo one dinastije koja ga je jednu celu deceniju ugošćavala u Milanu i koja mu je omogućila da nesputano razvija svoje izvanredne darove. Posedovao je neverovatnu prilagodljivost koja mu je omogućavala da se po prvi put oproba, i to odmah sa velikim uspehom, i kao inženjer i kao pozorišni arhitekta, prilikom postavljanja scene iz mitološkog teksta Proslava raja. Ovo delo napisao je upravo Belončini povodom sklapanja braka između Đan Galeaca Sforce i njegove rođake Isabele d‘Argone, kćerke napuljskog kralja Alfonsa II. Decenija prisustva na milanskom dvoru Sforca pružila je Leonardu priliku da dokaže i sebi i drugima koliko daleko je dosezala njegova umetnička kreativnost. To su godine u kojima su nastala i njegova mnoga poznata likovna dela, među kojima su i Bogorodica među stenama, Dama sa hermelinom, kao i čuvena Poslednja večera, koja se nalazi u bazilici Santa Marija dele Gracije. Ova dela, iako vremenski prilično udaljena od perioda obuke u Vero kijevoj radionici, ipak nisu toliko daleka od njegovih sećanja na rane godine koje su snažno uticale na formiranje njegovog psihoanalitičkog portreta. Retki su, međutim, oni koji znaju da se Leonardo rodio u Vinčiju u subotu, 15. aprila 1452, u 22.30, kao i da je po tadašnjim običajima odmah sledećeg jutra kršten u maloj crkvi Santa Kroče, u prisustvu najbliže rodbine i par značajnih ljudi iz tog malog toskanskog mesta. Međutim, tom događaju nije prisustvovala njegova majka, koja se, kako smo saznali, zvala Katerina. Bila je to skromna devojka iz Ankiana koju su, zbog socijalnih razlika, odmah posle porođaja udali za izvesnog Pjera del Vaku, zvanog Atakabriga. Leonardov otac, ser Pjero d’ Antonio da Vinči, notar, ženio se još tri puta i iz tih brakova dobio još šestoro dece, od kojih se poslednji sin rodio kad je Leonardo već imao skoro četrdeset i šest godina. Nikada nećemo saznati čega se sećao niti za čim je žalio Leonardo tog 2. maja 1519. godine ali jedno je sigurno: ovo značajno delo nudi čitaocu priliku da se bolje upozna sa njegovom večitom čežnjom za nečim novim, a ujedno predstavlja i jednu vrstu putovanja u zemlju lepote koja je bila u mislima jednog univerzalnog mita: Leonarda! Sandro Barbagalo, kustos Istorijskih zbirki Vatikanskih muzeja i muzeja Tesoro Laterane
S • Predgovor • Uvod
• Bogorodica sa narom (Madona Drejfus) (1469–1472) • Profil kapetana sa šlemom i oklopom (oko 1472)
• Bogorodica sa karanfilom ili sa staklenim vrčem (1472–1478)
• Studije anatomije (oko 1490–1510)
• Studije za perpetuum mobile ili studije trajnog kretanja (oko 1493)
• Studija za izlivanje spomenika Ludovika Sforce (oko 1493) • Hristos dečak (oko 1495) • Kružni čekrk (oko 1495)
• Pejzaž doline reke Arno (1473)
• Portret Bjanke Sforca: Lepa princeza (1496)
• Blagovesti – Ufici (1473–1478)
• Soba sa drvenim pločama (oko 1498)
• Krštenje Hristovo (1473–1478) • Studija o rukama (oko 1475)
• Portret Đinevre de Benči (oko 1475)
• Studija Bogorodičine glave (1475–1480) • Blagovesti – Luvr (1478?)
• Bogorodica sa cvetom (Madona Benoa) (1478–1480)
• Studija Bogorodice sa mačkom (1478–1481) • Čekrk, hidraulični i podmorski uređaji, Arhimedov vijak (1478–1487) • Sveti Jeronim (1480–1482)
• Poklonjenje mudraca (1481–1482)
• Apokrifno pismo Ludoviku il Morou (1482) • Studija odbrambenog i vatrenog oružja (oko 1482)
• Bogorodica među stenama – Pariz i London (1483–1486; 1495–1508) • Portret muzičara (1485–1490) • Repertoar oružja (oko 1487)
• Arhitektonski i urbanistički projekti idealnog grada (oko 1487)
• Dama sa hermelinom (Portret Ćećilije Galerani) (1487–1490) • La Belle Ferronnière (Lukrecija Kriveli?) (1490–1495) • Mlekopitateljnica ili Bogorodica koja doji dete (oko 1490)
• Vitruvijev čovek (studija o proporcijama ljudskog tela) (oko 1490)
• Tajna večera (1495–1498)
• Duodecedron abscisus elevatus solidus (oko 1498)
• Spasitelj sveta (Salvator Mundi) (1498–1507) • Memorandum Linji (oko 1500) • Portret Izabele d’Este – Luvr (1499–1500)
• Portret Izabele d’Este (1500?)
• Bogorodica sa vretenom (oko 1501) • Kartografija Toskane (1502–1503)
• Studija glava za Bitku kod Angijarija (1503–1505) • Đokonda (Portret Mona Lize) (1503–1515)
• Studija za Ledu i labuda (oko 1505) • Glava devojke (1505–1508)
• Devica i dete sa Svetom Anom i mladim Svetim Jovanom (1505–1508?)
• Sveta Ana, Bogorodica i dete sa jagnjetom (1510 – oko 1513) • Sveti Jovan Krstitelj (slika kasnije nazvana Bahus) (1510–1518) • Sveti Jovan Krstitelj (1513–1517) • Inkarnacija anđela (1514–1516) • Izgubljeni radovi
• Kodeksi: gde se nalaze
• Život Leonarda da Vinčija • Bibliografija
Studija o rukama Oko 1475, Vindzor, Kraljevska biblioteka
S
tudija o rukama je jedan fascinantan, nezavisan umetnički rad, kao uostalom i svaka druga
skica genija iz Vinčija. Verovatno se može dovesti u vezu sa portretom Đinevre de Benči, koji se nalazi u Nacionalnoj galeriji u Vašingtonu. Skica nas navodi na ideju o krupnom prikazu terzo inferiore, budući da je daska, što se može videti u njenoj retrospektivi (bez obzira na to što neki kritičari delo pripisuju Lorencu di Krediju, a koje se sada nalazi u muzeju Metropoliten u Njujorku), smanjena u narednoj epohi. Virtuelna rekonstrukcija koja je sprovedena u američkom muzeju metodom spajanja portreta i crteža još više potvrđuje ovu pretpostavku. Međutim, ne slažu se baš svi kritičari sa ovom tvrdnjom zbog primetne nekompatibilne konfiguracije. Osim toga, crtež se dovodi u vezu i sa Đokondom, Damom sa hermelinom (Krakov, Muzej Čartoriski), a ponajviše sa Damom sa buketićem (1475, Nacionalni muzej Borgelo u Firenci), kao i sa Verokijevom mramornom bistom, koja nije slučajno nazvana Žena sa lepim rukama.
46
(desno) Leonardo, Studija o rukama. Oko 1475. Srebrenka i olovna igla na papiru sa crvenom pripremom, 21,4 × 15 cm. Vindzor, Kraljevska biblioteka, br. 12558. Kako se često dešava kod Leonarda, na papiru se naziru tragovi njegovih drugih ideja: na levoj strani lista vidi se jedan mali, groteskni lik.
47
Portret muzičara 1485–1490. Milano, Galerija slika Ambrozijana
I
ako se mišljenja ne podudaraju u potpunosti, ipak preovladava stav da je ovo jedini muški
portret koji se u celosti svrstava u Leonardov opus. Slika se nalazi u Galeriji Ambrozijana od 1671. godine, gde je dospela 1637, zajedno sa Atlantskim kodom, kao donacija Gaelka Arkonatija. Ranije je pripisivana Bernardinu Luiniju, i u XIX veku se mislilo da se radi o portretu Ludovika il Moroa – između ostalog i zbog toga što je u to vreme bila pod istim krovom sa Portretom dame sa mrežom za kosu napravljenom od perli (za koji se smatralo da predstavlja njegovu suprugu, Beatriče d’Este), koja je možda delo Leonardovog sledbenika Ambrođija de Predisa (međutim, delo je pripisivano i Lorencu Kosti i Frančesku Franći). Restauracijom iz 1905. godine, posle skidanja dodatih slojeva boje, otkriven je natpis „Cant. Ang” na ruci portretisane osobe (skraćenica za Cantor Angelicum – anđeoski pevač), te se tako lik ipak vezuje za muzičara. Iako još nije sa sigurnošću utvrđeno o kome je reč, to bi mogao biti
98
(desno) Leonardo, Portret muzičara 1485–1490. Ulje i tempera na orahovoj dasci, 44,7 × 32 cm. Milano, Galerija slika Ambrozijana, inv. 99. Uglasto lice i pogled naslikanog čoveka prilično podsećaju na iste detalje koji su izraženi na licu anđela na slici Bogorodica među stenama (danas u Luvru), koja je slikana otprilike u isto vreme.
99
u krugu ima svoj centar u pupku, dok ova u kvadratu svoj centar ima u visini pubisa, potvrđujući time na jedan određeni način dominaciju iskustva nad autoritetom starih učenja. Početkom XIX veka slikar Đuzepe Bosi, sekretar Akademije Brera u Milanu izneo je pretpostavku da je za realizovanje ovog crteža, koji se izdvaja po harmoničnom jedinstvu figure, umetnik za model uzeo samog sebe i na taj način nam omogućio da saznamo kakav je bio njegov stas. Ova pretpostavka ide u prilog teoriji Leona Batiste Albertija da bi idealan čovek trebalo da bude visok kolika je dužina tri ruke, što je, po tadašnjim firentinskim merama, odgovaralo visini od oko 165 cm. (Ovde je na izvestan način tako predstavljeno, dok neki istoričari umetnosti, međutim, tumače ovu figuru kao jedinstvo muškog i ženskog tela.) Na početku autorskog teksta koji prati sliku napisano je: „Arhitekta Vitruvio svoj arhitektonski rad zasniva na merama čoveka koje su prirodno ovako raspoređene”.
(desno) Leonardo, Vitruvijev čovek (ili Studija o idealnim proporcijama ljudskog tela) Oko 1490. Metalna igla, pero, mastilo i akvarel, 34,4 × 24,5 cm. Venecija, Galerija Akademije, Kabinet za crteže, inv. 228. Ovim crtežom, koji se nalazi u svom aktuelnom sedištu od 1822. godine, Leonardo se vraća na Vitruvijevog čoveka kao bene figuratus, na kojem počiva kanon antropometrijske ilustracije ljudske figure povezane sa sistematskim merenjem ljudskog tela.
126
127
134
135
156
Lepa princeza 1496, privatna kolekcija
N
a početku je to bila slika, koja se, kako se činilo, pojavila niotkuda. Urađena mastilom i kre-
dom u boji, na pergamentu montiranom na starinski stalak od hrastovine, naizgled nije bila utemeljena na nekoj priči. Poznavaocima slikarstva neminovno su se nametnula pitanja ko je autor dela i čiji lik mu je poslužio kao model. Ova slika prvobitno je zavedena u katalogu kao anonimni nemački pastiš iz ranog XIX veka kao „Portret mlade žene u renesansnoj haljini, iz levog profila”. Pojavila se prvi put na aukciji slika starih majstora aukcionarske kuće Kristi, u Njujorku, 30. januara 1998. godine. Kupila ju je Kejt Ganc, Njujorčanka koja je trgovala umetninama, za 21.850 dolara – izuzetno visoka cena za jedan takav rad. Kejt Ganc očigledno nije bila preterano zainte(levo) Leonardo, Lepa princeza, 1496. Olovka, smeđe mastilo i krede u boji na pergamentu, 33 × 23,9 cm, na drvenom stalku. Privatna kolekcija, prethodno u Ženevi, kolekcija Đanina i Žane Marši. Detalji na str. 158–159, 162, 164–165, 171, 176–177, 178–179, 180–181, 182–183.
resovana za poreklo slike, pa ju je 2007. godine prodala kolekcionaru Piteru Silvermanu. Smatrajući da bi portret mogao biti Leonardov, Silverman je pokazivao sliku raznim specijalistima, među kojima i Nikolasu Turneru, jednom od najvećih eksperata
157
Đokonda (ili Portret Mona Lize) 1503–1515, Pariz, Luvr.
Đ
okonda je najčuvenija slika na svetu, mada po mišljenju nekih ne i najlepša (ali u umetno-
sti se mit zasniva na šarmu kao osnovnom elementu lepote). Ova slika privlači neverovatnu pažnju kritičara i ogromnog broja poklonika, pa ovde nema dovoljno strana da bi se opisao čitav niz tumačenja, pretpostavki, iluzija, manipulacija i provokacija koje je pokrenula. Stoga je mnogo bolje vratiti se na same činjenice (i artefakte). A činjenice govore da je ovo jedan od najbolje očuvanih Da Vinčijevih radova, prekriven požutelim slojem laka koji štiti osnovni dragoceni sloj, zbog čega se niko ne usuđuje da skine taj veo. Slika predstavlja apoteozu leonardovske „vazdušne perspektive” (ili „atmosferske”) nastale korišćenjem tehnike sfumato. Zahvaljujući beskonačnom nizu velova, bez tragova kičice, koji se stapaju sa okolinom prožetom pažljivo izvedenim svetlo-tamnim kontrastom (chiaroscuro), slika dobija konzistentnost i odaje utisak udaljenosti vidljivih pojava. Nasuprot svemu ovome ističe se čuveni
244
(desno) Leonardo, Đokonda (ili Portret Mona Lize), 1503–1515. godine. Ulje na dasci od topole, 77 × 53 cm. Pariz, Luvr, inv. 779. Ponekad poznata samo kao Portret dame zbog različitih identiteta koji se pripisuju naslikanoj ženi, Đokonda (ili Mona Liza, što je prihvaćeni anglosaksonski naziv) takođe je tumačena kao simbol čednosti i vrline koja s vremenom trijumfuje, pa čak i kao univerzalna arhetipska figura. Ne zna se pouzdano kada je naslikana i mnogi veruju da je nastala u dve faze: u prvoj fazi (1503–1505) ženski lik, a u drugoj (1510–1515) pejzaž. Str. 246–247, detalji. Očigledno je da je prelaz između lica i vrata drugačiji nego kod ruku, moguće zbog toga što je umetnik koristio različita slikarska sredstva.
245
Mladinska knjiga u saradnji sa Scripta Maneant SADRŽAJ
Ova monografija omogućiće vam da upoznate sve aspekte Leonardovog stvaralaštva: njegovu živopisnu tehniku, naučna i tehnološka otkrića, studiju o anatomiji, njegove kodekse i druga dela proistekla iz njegove genijalnosti. Radovi i slike propraćeni su opisima i tehničkim detaljima. Osim toga, mnogo prostora posvećeno je slikama i detaljima na njima kako bi se saznanja o njegovim najkontroverznijim delima upotpunila saznanjima koja su nedavno kritički prihvaćena, kao i remekdelima koja su pokrenula međunarodnu raspravu, kao što su: Inkarnacija anđela, Spasitelj sveta i Portret Bjanke Sforca: Lepa princeza. Narativni tekstovi otkrivaju najzanimljivije detalje vezane za istorijat svake slike. Zahvaljujući direktnom doprinosu kolekcionara i muzeja, fotografije reprodukcija slika i radova prikazuju poslednja restaurirana dela.
A AUTORI
Martin Kemp
Počasni profesor istorije umetnosti na Univerzitetu u Oksfordu i član Britanske akademije. Bio je kustos nekoliko izložbi posvećenih Leonardovom radu, čiji je jedan od najvećih međunarodnih poznavalaca. Objavio je nekoliko knjiga i eseja, prevedenih širom sveta, i sproveo dugotrajno istraživanje slike koju je Leonardo nazvao Lepa princeza.
Fabio Skaleti
Pisac, stručnjak za renesansnu umetnost, autor je nekoliko publikacija u časopisima i knjigama. Kao vrsni poznavalac Karavađa, kasnije je proširio svoje istraživanje na velike majstore italijanske renesanse. Posebnu pažnju posvetio je novostima i raspravama među kritičarima, stručnjacima i istraživačima o najpoznatijim radovima u istoriji umetnosti, kao i novim istraživanjima i otkrićima.
Veličina: 25 × 33,5 cm Broj strana: 304
Broj slika: 160 (uglavnom na celoj strani ili na dvolisnici)