My People 10 by My People magazin

my people broj 10, dec 2008

Batishaâ&#x20AC;&#x2122;s Design

sadrzaj intro reprezent 10 razloga zašto... intervju DJ Doobie erupcija blog searchin’ recenzije intervju Marčelo tema časopisa dešavanja serbian underground intervju Komplex street art tehnička podrška

Godina se približila kraju, spremamo se svi za Novu i evo poslednjeg broja magazina MY PEOPLE za 2008 godinu. U sledećem broju ćemo se mnogo više baviti 2008-om i 2009-om kroz nekoliko rubrika, a sada da se posvetimo ovom broju. Sa zadovoljstvom predstavljamo 3 nove rubrike. Dve rubrike su u stvari plod saradnje sa Erupcijom blog i portalom Serbian Underground pa će oni od sad pa ubuduće imati svoje rubrike gde će moći da prezentuju sebe ili nešto drugo putem članaka. Treća rubrika koja je potpuno neplanirano stigla ali je splet pozitivnih okolnosti je rubrika koja je zaista falila i koja će da prati dešavanja kako u Beogradu tako i u drugim mestima. Koliko bude koncerata, nastupa, toliko će ova rubrika postojati. Razmišlja se ozbiljno o još nekim rubrikama, neke će se realno sprovesti u delo, za neke su potrebni ljudi sa idejom da bi se desile, ali mi smo uvek otvoreni za nove ideje i nove saradnike. Samo treba da se pošalje mail i saradnja se već može napraviti. Do Čitanja Srećni novogodičnji praznici Uredništvo magazin.mypeople@gmail.com telefon redakcije +381 61 2438779

reprezent

Elitna Ekipa Elitna Ekipa je nastala početkom 2005. godine. U početku su radili neki malo tvrđi rep, ali su vremenom uvideli da taj fazon konta samo neki određeni krug repera, pa su se preusmerili na neki malo komercijalniji zvuk, koji može da odgovara i ljudima koji uopšte ne slušaju ovu vrstu muzike. Početkom 2008 godine su u saradnji sa svojim drugarima počeli da prave svoj "DRUM" studio. U roku od 9 meseci su izbacili na internet 2 mixtape-a "Drum Familija" vol.1 i vol.2. Mogu se pohvaliti sa dva spota, preko 200 pesama, preko 30 nastupa i dosta saradnji koje su ostvarili sa pre svega Juice-om i mnogim drugim afirmisanim i neafirmisanim izvođačima. vise o njima na www.myspace.com/elitnaekipa kontakt:elitna_ekipa@yahoo.com

izvodjači

Psiho Mistik Psiho Mistik je Bojan Zeković iz Nikšića, kvart Palestina (najluđi)! Ima 18 godina i bavi se hip hop muzikom od svoje 15 godine. Godine 2007 upoznao Dvorsku Ludu, snimili stvar "Okupacija Nacije" i time najavio album "Mistična Psiha". Pesma je pokupila odlične kritike širom Balkana što mu je dalo snage za dalji rad na albumu na kome mu je veliku pomoć pružio Dvorski Ludak sa svojim bolesno dobrim bitovima i produkcijom. Čuvar je podzemnih legija i podzemne muzike, fan Miroljuba Petrovića i njegova predavanja preporučuje svakom. Ovih dana na internetu se može naći njegov prvi solo album "Mistična Psiha" sa gostima kao što su Dvorska Luda, X3m, Blokovski, Sinovi Gromova, Big Boss, Rhino, Dust, Zews, Excalibur...U pitanju je hard core underground album pun napada na čovečanstvo, pun vere u Boga, opisom grada Nikšića, njegovog kvarta Palestine, njegove zemlje. Album bogat dobrom lirikom, bitovima koji su za svaku pohvalu, pričom koju ne srećemo svaki dan, nailazi na odlične komentare. Obećava još dobrog repa, uskoro počinje sa radom na svom drugom albumu koji nosi radni naziv "U mraku sjedim, svjetlost branim".

reprezent

izvodjači

reprezent

Phunkizz Phunkizz je rep sastav lociran na relaciji Bečej - Novi Sad – Beograd. Čini ga rep duo Stevan Strainov a.k.a. Steve i Marko Burić a.k.a. Caboo, uz podršku iz senke od strane bitmejkera Miloša Stojanovića a.k.a. Miki. Grupa je uglavnom orijentisana na zapadnjački g-fank zvuk. Karakterišu ih melodični bitovi, lakopamtljivi refreni, i melodičan flow. Iza sebe imaju jedan EP pod nazivom „Groznica Fanka” koji je prilično dobro prihvaćen od strane publike. Na njemu se nalazi 8 pesama, podpomognutim, pored Mikijevih, sa matricama od Coby a.k.a. Snaja i Suki beatz-a, i MC gostovanjima Bladde, Clap i Morala. Phunkizz trenutno uveliko rade u svom studiju, tako da se uskoro očekuje dosta novih stvari, među kojima su i saradnje sa drugim rep imenima sa scene. Do sada su imali nastupe u Novom Sadu, Vrbasu, Zrenjaninu, Petrovaradinu, dok se u narednom periodu planira još više nastupa po Srbiji. Više informacija na www.myspace.com/phunkizz

izvodjači

Anaxent Rođena je u Beogradu i voli svoju zemlju najviše na svetu i ako kažu da se svi mrze tamo, neka takvi smo zajebani i zato nas najviše voli. Inače, misli da je pisala pesme od kad se rodila, seća se svoje prve pesme koju je napisala kad je imala samo 9 godina i napisala je za jednog dečka koji joj se tada sviđao i svi su znali tu pesmu u kraju, stariji su joj se smejali kako je pesma bila smešna i oduševili su se kako je mogla tako da napiše. Nije volela da gleda roditelje koji su se tukli skoro svako veče I taj utisak je toliko jak na nju da misli da će imati problema da zasnuje svoju porodicu jer se plaši da njena deca ne gledaju ono što je ona gledala kada je bila mala. Kad je rat počeo uvek je gledala u zvezede i htela da ode od rata, od bede, od svega. Uvek je razmišljala zašto su ljudi takvi, zašto ratuju, da li znaju da mi deca patimo i da lih je uopšte briga za nas. Zgadila joj se politika... Kako sama kaže, imala je mnogo sreće da ode u Francusku i da tamo započne novi život. Mada, nije bilo kao što je mislila da će da bude. U početku je bila u pravom getu i mislila da je iz jednog rata otišla u drugi rat. Tamo nastavlja da piše pesme. Pisanjem je izašla iz bola. Toliko je zavolela rep da ju je okruženje gledalo sa čuđenjem, tipa otkud ova bela da kao repuje. Jednog dana je odlučila da ode da nauči engleski i da repuje na engleskom tako da može ceo svet da je razume. I eto je... Možete proveriti njene radove na myspace.com/anaxent i myspace.com/anaccent, takođe proverite i njen intervju na www.themidimusicompany.com.

reprezent

izvodjači

U PRODAJI

10 razloga zašto... 10 razloga zašto je dobro biti urednik magazina 01. Zvuči kao da imaš autoritet 02. Možeš reći svojima da si nešto napravio od sebe 03. Džabe ulaz na koncerte 04. Besplatni cd-ovi od izdavačke kuće 05. Pozivnica na promocije 06. Uvek sve saznaš među prvima 07. Vremenom počnu i saradnici da te cene – moraju 08. Radiš puno a drugima izgleda da radiš malo 09. Radiš malo a kažeš da radiš puno 10. Posle nekog vremena, tvoja reč počne da se ceni pa možda i možeš da naplatiš titulu “urednik magazina”

intervju

DJ Doobie

Dj Doobie je DJ kojeg je u poslednje vreme nemoguće ne zapaziti. Čak i da hip hop nije primarna muzika koju slušate, nemoguće je ne primetiti ime koje se često pojavljuje po klubovima. Bilo da se radi o klasičnim rep žurkama ili o nastupima, DJ Doobie je tamo. Počeo da se zanima za DJ-ing pre više od 10 godina, zanat pekao i preko bare, danas sve to što je naučio prezentuje barem jednom nedeljno. Uz Pitchwize, Timbeta i Paju najzauzetiji i najpoznatiji DJ koji vrti isključivo hop.

Kada počinješ da vrtiš?

to kao s neba u rebra?

Svako jutro čim otvorim oči palim gramofone i počinjem da vrtim. Hehehe, šalim se malo... Pa ovako, svoju DJ karijeru sam započeo davne 96te godine dok sam još uvek bio u osnovnoj školi. Uvek sam donosio najnovije hip hop trake i mixeve drugarima u školu koje sam skidao sa radija i iskopavao po tezgama kod skc-a i uvek sam se trudio da imam najveću i najraznovrsniju kolekciju hip hopa. Sa time je krenula i cela priča. Izrokao sam par manjih rođendana i žurki u kraju i svi su zgotivili šta sam puštao i način na koji sam to radio. Uvek sam se maksimalno trudio da zabavim ljude i da im pustim ono što oni vole i žele da cuju. Krajem osmog razreda osnovne škole, ekipa i ja smo napravili žurku u legendarnom Klubu 54, gde sam upoznao tadašnjeg njihovog rezidenta DJ Marka, koga sam te večeri zamolio da mi pokaže kako on sve to radi i da me nauči pravom DJ-ingu. Marko je sa osmehom prihvatio i pozvao me da dođem na par sledećih žurki u istom klubu da bi mi sve pokazao i objasnio natenante. Posle par uspešnih sesija, ja kao klinac sa 14 godina počinjem da radim u Klubu 54 kao njihov glavni DJ a Marko odlazi da radi na tadašnji Radio Akademac. U početku sam radio sa kasetama i diskovima, a posle nekih 2 meseca su i ploče došle u priču. Jedno veče kada nije bilo žurke, ja sam došao u klub da snimim svoj prvi mixtape. Rokao sam old school hitove sa cd-ova i snimao na kasetu, a usput sam našao neku zanimljivu zelenu ploču grupe Film i počeo da je skrečujem napred nazad na tehniksovom 1210 mk2 gramofonu što mi se mnogo dopalo. E tu se stvorila moja ljubav prema skrečovanju i DJ-ingu. Tako je počela cela priča i DJ karijera.

Pa tu si skroz u pravu. Kao što sam naveo gore, dok sam bio u Beogradu samo sam vrteo u Klubu 54 i to nekih 6 meseci i veoma malo ljudi je znalo da se ja time bavim i tamo radim. Znali su samo moji drugovi, drugarice i ljudi koji su tamo izlazili i dolazili na rođendane i žurke, jer je to bio privatan klub zatvorenog tipa. Odmah posle toga odlazim za Kanadu 1998 godine i tamo kupujem svoje prve ploče, gramofone i mixer. Od 1998 pa do 2006 sam vežbao i vežbao, i radio toliko žurki i sarađivao sa toliko kanadskih repera da ne bi sve stalo na ovu stranu kad bih počeo da ti nabrajam. Tamo sam se, što bi rekli, baš proslavio što se DJinga tiče i postao omiljeni hip hop skrech DJ mnogim mojim drugarima i reperima iz grada Kalgarija. U BG se vraćam na leto 2006-te i odmah počinjem da bombardujem scenu svojim zvukom i skilom. Upoznao sam dosta novih ljudi na našoj domaćoj hip hop sceni koje ranije nisam znao kao što su na primer Seven, Bvana, Sick Touch Crew (sa kojima trenutno radim projekte i nastupe), Bauk Squad, Arhitekti, Bg Sindikat, THC La Familija itd, itd. Ljudi su prosto čuli kako zvučim live i zgotivili su fazon i cimali su me za saradnju. I tako je krenulo da mi se gradi ime u BG-u kao Skrech master DJ DOOBIE. Što se tiče žurki i nastupa po klubovima, tu sam se najviše cimao sam i sa nekim drugarima koji su mi pomogli da se proguram na scenu i da počnem da radim žurke sa njima kako bih izbacio svoj zvuk i talenat na naše prostore. Tu bih odmah želeo da iz sveg srca zahvalim mojim dobrim prijateljima i kolegama koji su mi od samog početka pomogli da se probijem na scenu i da uspem u tome što radim! Legendarni DJ Munja, DJ Coldie, DJ Kobazz, Timbe aka. Bdat Džutim, DJ Ras, DJ Suicide aka. Ali Gee, DJ Iron, DJ Rahmanee, DJ Cira, Tzkobelix & Mic, Pitchwize DJ's, Darkinjo i DJ Playa. Ako sam nekoga izostavio, I'm so deeply sorry.

Šta je to što te je motivisalo da postaneš DJ? Pa ne znam, dosta toga. Najviše ljubav prema hip hop muzici, stariji DJ-evi koje sam gledao i slušao po klubovima u to vreme. Prosto sam uživao u tome kada su ljudi vrištali od sreće na žurkama kada pustim neku stvar koju oni mnogo gotive, ili kad mi priđu i kao „Brate odakle ti ta stvar, gde si je nabavio?!?!?!“ To me je mnogo motivisalo da krenem da radim dalje i ozbiljnije. Od malih nogu sam bio kolekcionar hip hop i old school funk muzike i imao sam dosta dobru kolekciju u to vreme i želeo sam da svi čuju ono što ja slušam, ono što je dobro, ja mislim da me je to čak i najviše motivisalo da postanem DJ. DJ Doobie je relativno novo ime na našoj DJ sceni ali već si postao veoma zaposlen. Otkud

Bio si u Kanadi 9 godina. Kako tamo izgledaju hip hop žurke i nastupi, uporedi ih sa ovim ovde? Da bio sam skoro 9 godina u Kanadi i mogu ti reći da su veoma slične našim. Osim toga što su ljudi tamo u malo drugačijem fazonu, što se tiče oblačenja i stila muzike, sve ostalo je skoro isto. Tamo se pušta malo tvrđi hop nego ovde na žurkama i nastupima, i dovode se mnoga velika imena sa Američke i Kanadske hip hop scene, dok ovde to retko ko radi, čast izuzecima. Na primer ovde na domaće grupe dođe dosta više ljudi nego u Kanadi gde sam ja živeo. Ja sam radio dosta

intervju

DJ Doobie

Kada počinješ da vrtiš?

to kao s neba u rebra?

intervju žurki sa domaćim kanadskim grupama tamo i nisu uvek bile pune kao ovde što umeju da budu... Dok na primer na Snoop-a ili 50 Centa dolaze hiljade i hiljade ljudi, ali dobro Calgary je ipak veliki grad. Tamo ti je brate moj kao i ovde klupski hop tj. rnb mnogo više zastupljeniji i ima 3 puta više ljudi na takvim žurkama nego na real hip hop žurkama.

collaboration. Spojili smo skilove i počeli da rokamo pesme. Do dan danas smo napravili par underground hitova i jedan spot koji su svi još uvek unreleased, osim na spejsu, ali uskoro čim sve bude gotovo, biće i u prodaji. Da li imaš ambiciju da napraviš neki mixtape kao što to rade mnogi DJ-evi preko?

Koje domaće DJ-eve poštuješ? Sve ove koje sam malopre naveo. Iz prostog razloga što su mi pre svega dobri prijatelji, uvek su mi izašli u susret i pomogli su mi da se probijem na našoj sceni kao hip hop scratch DJ. Ima jedan paradoks a to je da klupski hip hop zaista živi i žurke su veoma posećene a nastupi su poluprazni. Zbog čega? To bih i ja tebe isto pitao sada. Zbog čega, brate moj? Pa pre svega mislim da ljudi nemaju pojma ili ne žele da imaju pojma o kvalitetima naših domaćih hip hop bendova i grupa. Plus, ja mislim da većina ljudi koji se kreću po takvim žurkama nemaju pojma šta je pravi hip hop i rap, niti su čuli za pola naše domaće hip hop scene, nego znaju samo za ono što čuju na radiju ili vide na MTV-ju, a to su top 40 rnb hitovi. Bulja, da izvines. Možda grešim, ali ja to tako vidim, i uvek sam to tako video. To je po meni surova realnost i nepravda. Ma ljudi ne znaju, šta da ti kažem. Pazi, sada na takvim žurkama imaš polu gole takozvane go-go igračice koje se uvrću, krive i poziraju celu noć za mušterije, što i privlači toliku publiku na takve elitne žurke, dok na nastupima toga nema. Možda bi trebale i na nastupima da se uvedu go-go denserke da ne bi bili polu prazni klubovi. Kako kreće saradnja sa Sevenom? Sedama upoznah onomad jednom kad su Codex-i pravili žurku u Plastiku i doveli DJ Tee Bee-ja. Seven je to veče nastupao kao jedan od MC-eva, a ja sam posle posla oko 4 ujutru otišao tamo i upoznao ga preko naših zajedničkih drugara koji čine grupu Codex, Dj Toxic i Dj Phase, naši najbolji d'n'b DJ-evi. Razmenili smo brojeve, popili par pića, proćaskali malo i dogovorili neki

Ako misliš na mixtape tipa sa domaćim grupama i artistima onda imam. Moj drugar Seven i ja imamo već jedan u pripremi ali nikom ni reči, vojna tajna. A ako misliš na obične mixtape-ove gde ja mixujem ploče stranih izvođača, e pa njih sam uradio dosta za svoje vreme... Imaš moj sveži i najnoviji mixtape da skineš i poslušaš na mom spejsu: www.myspace.com/djdoobie403 koji sam skoro radio po imenu "Cold Chillin' vol.3". Tamo takođe možeš u mom plejeru da nađeš neke od novijih stvari koje sam nedavno radio sa mojom ekipom, kao na primer „Prepoznaj“ sa Sick Touch-em, ima i spot, „Blind“ sa Sevenon, itd.. Treba baciti uvce na te zvukove i vaki komentar je posle toga dobrodošao. Gde te možemo čuti, da li si rezident u nekom klubu? Trenutno radim sredu veče u novootvorenom klubu po imenu Bullet, Target preko dana, na uglu Sarajevske i Miloša Pocerca. Sredom DJ Darkinjo i ja vrtimo old school breaks i hip hop i imamo b-boy battle-ove. U nedelju 21-og decembra me možete čuti u klubu Underworld u T.C. Metro, Ruzveltova 1 kod Vukovog Spomenika. Odmah posle toga radim veliku Sick Touch žurku u velikom klubu Andergrounda koja je u Sredu 24-og decembra, a tu će nastupati par naših domaćih grupa i drugara kao što su Sick Touch, Sever, Ilegalna Familija i Biro. A za Novu godinu me isto možete naći u klubu Penthouse, iznad kluba Holiday, u Skadarliji na hip hop stage-u. A u februaru 2009 spremamo treću po redu žurku po imenu Prevala koju organizuje Sick Touch Crew koja će biti ili u SKC Living room-u ili u velikom klubu Doma Omladine. Ali za to će biti više informacija ubuduće a ujedno se sve to može naći na mom spejsu. www.myspace.com/djdoobie403 Ivan Ristić

erupcija blog

NO TRANSMISSION Treba se setiti blokova. Ono što najrealnije opisuje i prikazuje rođenje Hip Hop-a u Srbiji jeste upravo slika jedne osiromašene zemlje koja je rodila i gajila generaciju bez budućnosti sa velikim željama, uprkos učmalosti koja ju je u tom trenutku zahvatila. Mala i tiha, ali odlučna, revolucija koja se nastanila u Srbiji, zemlji mediokriteta, malograđanstva i dece komunizma, isplivaće najzad upravo kroz radio talase. Nekad nije jednostavno bilo interneta. Nekad je bilo drugačije. Morao si da se trudiš da izbaciš, proširiš, podržiš taj zvuk bunta koji je došao kao Bogom dat dar da poremeti sistem koji je svoje okove zalivao betonom. I nijedno tlo nije bilo u tom trenutku pogodnije za sađenje pravog Hip Hop-a. Pojedinci, koji su se brzo izdvojili, videli su kroz Radio emisije izlaz, šansu da promene nešto u zemlji seljaka gde provladava dens i turbo-folk. Različite emisije, sa podrškom Rap zvuka i sa namerom promovisanja te vrste muzike radjalo je talente kako za mikrofonom, tako i na ulici, vodeći mase za sobom. Škabo: “Ne postoji kalup po kome treba da se radi hip hop niti išta vezano za hip hop pa ni radio emisija. Poenta je u originalnosti koja dopire iz samog autora, ali da bi bilo šta kreativno bilo uspešno treba da se svidi odredjenom širem krugu ljudi od autorove najuže ekipe. Radio je danas toliko neinspirativan da to nije normalno. Čini mi se da je sa gašenjem skc-a i totalnom komercijalizacijom, nazvanom profesionalizacijom. B92 radija postao totalno nezanimljiv za neku alternativniju publiku u koju ubrajam i hip hopere. Tu mislim na Bg radio scenu jer sa lokalnim na žalost nisam upoznat, i internet je doprineo gušenju radija. Sada svi kače stvari na myspace i youtube a tu se prilično gubi magija cimanja da dospes u etar.” U moru politike koja je nosila na svojim drhtavim krilima svakodnevnicu celog naroda, Politika je rodila nešto čije veličine ni sama nije svesna. Prva ozbiljna radio emisija posvećena Hip Hop kulturi čiji je voditelj bio Aleksandar Džankić, poznatiji kao MC Best: “Zvala se “Geto” i bila je na programu punih 10 godina. Nastala je sasvim slučajno noseći neočekivanu reakciju ljudi – bila je najslušanija emisija otvorenog tipa u Srbiji što je bilo nenormalno jer je carovao turbo folk i dens, verovatno je imala najveći uticaj na razvijanje hip hop scene - ogroman broj ljudi koji se bavi repom danas je tu prezentirao po prvi put svoj rad. Ljudi su sve shvatili kao geto - mi smo deo njih i oni su deo nas. I dan danas se čujem sa ljudima koji su odrasli na toj muzici i emisiji tako da mislim da smo imali sreće da promenimo njihove živote, nadam se na bolje.” Početak 90tih je očigledno bio početak, i to kakav početak, zlatne ere Balkanskog Hip Hopa. Direktno sa ulice, prljavo i tvrdo, za mikrofon pred široke mase. Beograd, kao prestonica, bio je razumljiv kraj fitilja koji je polako dogorevao, sa tendencijom da napravi jedan veliki prasak koji će zauvek izmeniti srpsku scenu i Srbiju uopšte. Nešto južnije, u Kruševcu, čovek pod pseudoniumom Crazy D je zajedno sa X3Mom, ocem srpskog podzemlja, vodio svoju priču i time davao svoj doprinos razvoju. “Emisija se zvala "Weekly Rap Show" originalno - počela sa emitovanjem početkom devedesetih, a čovek čija je bila ideja emisije zvao se Uzi. Uz saglasnost Uzija sredinom devedesetih u više neuspelih pokušaja, probali smo da oživimo emisiju, tek 2000. godine uspevamo to da ostvarimo i posle nekoliko seljenja frekvencije 2002. dobijamo termin na najjačoj lokalnoj stanici RK-2. Radio kao medij u to vreme je predstavljao dobru startnu poziciju, nije bio opterećen, što zvuči paradoksalno, velikom slušanošću i izborom dobre muzike, već samo finansjiskim dobitkom do koga je najčešće dolazio putem malih oglasa i reklama; čak ni urednike nije bilo briga kakve emisije imaju na programu, a pogotovo ne u kasnim večernjim satima.Tako da smo imali punu slobodu u koncepciji emisije i izboru muzike.” Tada je Radio bio od presudnog značaja za Hip Hop. Mlađe generacije ne mogu ni da zamisle umetnost koja živi na ulici, nošena preko aparata do ušiju klinaca koji su danas poznati i nepoznati rap artisti, imamo klince kojima je kasetaš stran pojam, koji ploče uživo nisu ni videli i sva informisanost ljudi uopšte se svodi na internet. Daleko od toga da je pogrešno informisati se putem moderne tehnologije, život je danas nezamisliv bez nje. Možda samo treba prihvatiti činjenicu da je radio izgubio svoju publiku? “Mogu da se menjaju samo načini na koji će ta audio informacija da se prenosi, s obzirom na napredak tehnologije, ali to je to, to će uvek biti radio. Nekad je bilo više kvalitetnijih emisija, prvenstveno što se

erupcija blog

erupcija blog repa tiče, sećam kakva je to groznica bila uhvatiti stanicu i dobro poznat termin, ne bi li se čulo i osetilo nesto bratsko “s one stane zvučnika”. Danas je to drugačije, ali razumljivo je da je tako. Lakše se dolazi i do novih izdanja (besplatno), a i lakše je formirati svoje mišljenje, s obzirom na interent uticaj. Tako da se publika, može se reći, sužava na onu “fanatičnu” manjinu, koja mora da mixuje baš sva mogućja mišljenja, ne bi li došla do svog što kvalitetnijeg zaključka. Takve ljude ja volim da smatram svojom ciljnom grupom i publikom, i što se emisije tice a i ovako globalno. Za mene lično, rep ima neki poseban šmek kad dolazi sa radija. Emisija kao takva, mora da postuje sveukus radio publike, to je na prvom mestu i najbitnije. Dakle objektivnost. Treba svima pružiti šansu da se čuju u etru i tako stvoriti zdravu konkurenciju među bendovima, hip hop podžanrovima i sl, sto je nažalost, pogotovu na našoj sceni, postalo smešno Kreiranje konačnog mišljenja ostaje slučaocima. A slučalaca (ne samo radio frekvencija) je sve manje, nažalost.” (Sinovatz – emisija Je'n – Dva na Radio Smederevu 96.1mhz petkom od 16 30) Zaključak je očigledan i banalan u krajnju ruku. Ne smemo ni da pomislimo kakvu će muziku naši unuci slušati, isto tako kao što je našim dedovima bio nesvariv upravo ovaj ton koji danas vlada. Svako vreme traži svoje heroje, ikone ostaju, ali da li se iko seća ko je šta hteo da kaže i postigne. Činjenica je da su sredstva masovne komunikacije naterale većinu izvođača da shvate činjenicu da rade samo za ljubav i da se mnogi na bilo koje načine trude da upravo to prevaziđu kako bi napunili svoje korpe, muzička scena postaje glumačka scena – ima li tu mesta radiju? Branimir Kovač Erupcija

searchin’

Dana Dana Leong svira čelo i trombon, komponuje i kombinuje hip hop, džez, elektro i stvara zvuk koji se karakteriše kao zvuk bez granica. Njegova fuzija je pomerila brojne granice klasične i moderne muzike, kako kod kritike tako i kod publike širom sveta. Dana Leong je lider benda Milk & Jade by Dana Leong koji je ranije bio poznat kao The Dana Leong Band. Pored njega u bendu su još Aviv Cohen (bubanj), Adam Platt (klavijature) i MC Mtume Gant aka Core Rhythm (MC). U ovom sastavu su posetili Beograd na poslednjem Belgrade Jazz festivalu, dan pre toga su bili u Inđiji a poslednjih par meseci su na turneji po Evropi i Americi. Dana Leone se pojavljuje kao gost sa grupom The Roots na njihovom DVD-u „Live at Wetlands“, a pored njih sarađivao je sa Ray Charles-om, Diddy-em, Kanye Westom, Yoko Ono... Ima ugovor sa Yamahom i njihov je zvanični izvođač. Širom sveta je držao predavanja i radionice o upotrebi elektronike u klasičnoj muzici i kombinaciji čela i trombona sa elektronikom.

searchin’

searchin’ Kombinuješ nekoliko različitih pravaca. Kako ljudi reaguju na šou? Naša muzika je lepršava i eksplozivna i publika isto tako reaguje. Kada energija skoči, i publika skoči. Kada izvodimo muziku koja tera ljude da plešu, kukovi i noge počinju da se pomeraju. Veoma je neobično kombinovati hip hop, džez, klasiku, rok... Kako si došao na ideju da to uradiš? Ne bih baš mogao da kažem da sam ja uneo te pravce pojedinačno u hop jer su već mnogi žanrovi ušli u hip hop od početka. Ali odrastanje u dva grada, San Francisco i New York, te izlaže veoma raznolikom muzičkom ponudom. Bio sa okružen hip hopom, klasikom, džezom, bluzom, kasnije rokom. Ja samo pokušavam da muzikom napravim emotivne momente koristeći muziku a žanrovi su samo senke boje. Klavijatura, bubanj, MC su ono što čini jedinstveni hip hop. Moj deo na čelu i trombonu uskače na bit i pretvara ga u nešto drugo. Ko je bio tvoj uzor na početku? Na samom početku gledao sam svoju familiju kao uzor. Moja majka je pijanistkinja koja me je „ugurala“ u muziku, a moj straiji brat Eric Leong je neverovatni klasični violinista i trubač koji mi je uvek davao pravu kritiku na čemu treba da radim da bih popravio svoje znanje. Kada sam počeo da improvizujem i da pravim sopstvenu muziku, bio sam opčinjen karijerama i dostignućima pijaniste Keith Jarrett-a i repera Notorious BIG-a.

Šta slušaš ovih dana? Ovih dana slušam mnogo sopstvene muzike. Od kada komponujem i snimam u svom studiju u New Yorku (Life After Dark Studios), konstantno preslušavam svoje trake da vidim kako da to napravim da zvuči bolje. U plejeru su uvek diskovi koji se menjaju iz nedelje u nedelju. Uvek pokušavam da otkrijem nekog novog izvođača za kojeg nikad nisam čuo, i često tražim nova imena na myspace-u, youtube-u. Ove nedelje su na listi Johnny Cash, Willie Nelson, The Coasters, Asher Roth, Chamillionaire i Gangstar. Na turneji si sa bendom. Da li vas je nešto pozitivno ili negativno iznenadilo? Tokom evropske turneje, bili smo veoma iznenađeni kada smo nastupali u Beogradu na Džez Festivalu. Mesto gde smo originalno trebali da nastupamo nije bilo završeno pa smo nastupali na glavnoj bini. O je bila sjajna vest i pozitivno iznenađenje za nas jer je došlo 600 ljudi umesto 200 koliki je bio kapacitet prvobitne prostorije. Čuo sam jako pozitivne komentare povodom koncerta u Beogradu i zainteresovao si mnoge da nađu nešto što je slično zvuku koji donosiš. Imaš li neke preporuke šta da tražimo? Drago mi je da se ljudima svideo šou. Ja zaista verujem da mi imamo tako unikatan zvuk koji se miskuje sa emocijom i energijom. Ne mogu nabrojati ljude koji rade nešto kao mi, ali mogu da preporučiti muzičare koji kombinuju džez i hip hop kao što su Russell Gunn, Roy Hargrove, Maurice Brown, Jeeves.

Pročitao sam da veoma ceniš The Roots-e. Da li su oni jedini hip hopbend koji ceniš? Ivan Ristić Zaista poštujem grupu The Roots. U stvari, sa jam snimao u njihovom studiju u Filadelfiji i pojavio sam se na njihovom DVD-u „Live at Wetlands“. Poštujem mnogo umetnika ali tu je svega jako malo autentičnih hip hop bendova. Šta je za tebe hip hop kultura? Odlučio sam da prigrlim muzikalnu stranu hip hopkulture. Komponovati bitove i zvukove koji su pogodni za igru i lako slušljivi i melodiju koja daje okvire lirici je nešto što se zove poruka. Sjajno je kada ste u mogućnosti da sa samo par reči koje se rimuju date doprinos celoj muzičkoj slici. Najbolje hip hop trake koje su imale u sebi energiju i davale najbolje rime su kombinacija pametnog pisanja, ritma, melodije i sadržaja.

recenzije

Evidence

Kanye West

The Layover EP

808s And Heartbreak

Evidence je jedan od omiljenijih MC-eva, kako kod publike tako i kod kritike. Pričati o tome ko je bitniji deo grupe Dilated Peoples – on ili Babu je jedna velika diskusija kojoj ne bi bilo kraja. Ali zato nam i jedan i drugi kroz svoje solo projekte i miksove kao što je ovaj daju prostora da razmišljamo kako bi trojac zvučao sa više ovoga ili više onoga. Dakle, ov o nije album koji će osvajati klubove, ovo nije album koji ćete na keca zavoleti, osim ako već niste Ev-ov fan. Ovo je album koji svaki poštovalac hip hopa i dobre rime mora da čuje jer Ev zaista ima šta da kaže. U ovih 10 pesama koliko ih mixtape ima, ili 20 ako ste uhvatili kombinaciju koju je napravio DJ Skee, gostuju vokali kao što su Will I.Am, Blu, Phonte, Alchemist, defari i samim pogledom na goste postaje vidljivo da je Ev u svoju rimu uklopio međusobno različite MC-eve. Prve dve trake, „The Layover“ i „For Whom The Bell Tolls“ su verovatno najubedljivije numere na ovom EP-u. Ipak, za one koji očekuju ne znam ni ja šta, prošlogodišnji „The Weatherman“ je ipak bolji i kvalitetniji. „Layover“ je samo EP koji može bez problema da se uhvati u koštac sa mnogim LP-evima koji su danas na tržištu. Ivan Ristić

U PRODAJI

Kanye West je kao pravi metroseksualac odlučio da prati trend po svaku cenu. Neko bi verovatno trebalo da mu objasni da nije svaki trend dobar i da nije sve za svakoga, ali za to je sad već kasno jer je njegov najnoviji album već izašao. Prvi singl ,,Love Lockdown” je podelio publiku – neki su oduševljeni, neki ne. U svakom slučaju ova pesma je jedina dobra (?) i pamtljiva jer sve ostale su uradjene po istom principu tako da ih je veoma teško razlikovati. Kanye i dalje promoviše imidž štrebera, samo ovog puta u sivom odelcetu, retro naočarima i sa slomljenim lego srcem na reveru. Umesto gostiju koji su se pojavljivali na ranijim albumima kao što su Mos Def, Consequence i Lupe Fiasco sada imamo trendestere Lil Wayne-a i Young Jeezy-ja. Kako se pesme nižu (,,Welcome To Heartbreak”, ,,Heartless”, ,,Love Lockdown”) vidimo da se zaista radi o Kanye-ovom slomljenom (ili izduvanom) srcu i, kako je on sam naglasio, alubumu snimljenom isključivo za sebe. Šta god. Možda se poneka pesma izdvoji za djuskanje u klubu, ali ni jedna definitivno neće dostići popularnost kakvu je imala ,,Stronger”. Utučeni Kanye se izgleda izgubio u silnim muzičkim pravcima – dobrim delom je otišao iz nekomercijalnog hip hopa u kom se najbolje snalazio i zbog koga smo ga svi zgotivili, hteo bi u elektroniku, ali ovo je zaista loš eksperiment. Luis Vuitton Don-u najbolje leži pravljenje bitova od semplova starog soula i nadamo se da će se uskoro vratiti svom prvobitnom umeću i isključiti auto-tune bez koga više ne ide nigde. Shvatićete koliko je Graduation ustvari dobar tek kada poslušate 808s and Heartbreak. Ana Eraković

recenzije

Evidence

Kanye West

The Layover EP

808s And Heartbreak

U PRODAJI

recenzije

Ludacris

Q-Tip

Komplex

Marčelo

Teather Of The Mind

The Reneissance

Dosadno u Raju

Treća Strana Medalje

Ludacris je čovek koji je postao značajan deo mejnstrima onog trenutka kada je dirty south počeo da jača a opet je uspeo da sa svojih albuma da skloni etiketu “crunk stvari” koja sama po sebi daje ocenu, dve manje. Tokom godina, Ludacris je sebe prezentovao kao interesantnog i zanimljivog MC-a koji će nas uvek iznenaditi nekom pošalicom u rimi tamo gde joj mesto nije. Ili možda jeste... Tokom ove godine Ludacris je na sebe skrenuo veliku pažnju tokom predsedničke kampanje gde je čak doživeo i kritike od budućeg prvog čoveka Amerike, ali te pesme nema na albumu iako sam očekivao da će dobar deo albuma biti o toj situaciji i da će ovo biti još jedan političko utopijski album. Međutim, Luda je ostao Luda i prezentovao jedan pre svega zabavan i lako slušljiv album gde i pored 18 gostiju ovo ostaje pre svega njegov šou. Na albumu se nalaze Nas, Jay Z, Common, Game, T.I. ali i Spike Lee i Chris Rock. Prva tri singla „What Them Girls Like”, „One More Drink” i „Undisputed” su pokazali svu komercijalnu šarolikost albuma, jedan je za klubove, drugi na granici klubova I top lista, treći je za prave repere. To je recept koji ovom artistu donosi novac već godinama, interesantan je svima, a priča koju priča se ne menja mnogo sa albuma na album, samo je pakovanje drugačije. Zato ne očekujte nešto previše od ovoga. „Theater of the Mind“ se ne razlikuje ni malo od nekoh njegovih prethodnih albuma. Ponavljam, i dalje ista priča a pakovanje drugačije. Ali zato je Ludacris to što jeste. Nekako je uvek interantan.

Devetogodišnje čekanje novog albuma se itekako isplatilo. Umesto da iskoristi neverovatni uspeh albuma Amplified iz 1999. i već sledeće godine izbaci novi, Q-Tip je odlučio da strpljivo ćuti dok ne bude u stanju da izda zaista kvalitetan album (o ovome bi mogli da razmisle Kanye West i Common). Amplified je proglašen za klasik, ali po meni The Renaissance je neuporedivo bolji. Minijaturni Q-Tip je sazreo i shvatio o čemu vredi a o čemu ne vredi repovati pa na njegovom novom albumu nećete čuti ništa slično ,,Vivrant Thing” ili ,,Breathe And Stop” već mnogo dublje i lepše ,,We Fight/Love” i ,,Life Is Better” koja je uradjena u saradnji sa Norom Jones tek da imate na umu koliko je ozbiljan. Prvi singl ,,Getting' Up” vas osvaja već na prvo slušanje. Ovaj album je mnogo bliži A Tribe Called Quest stilu nego Amplified i mnogo slušljiviji, harmoničniji i na njemu apsolutno nema ni jednog promašaja. ,,Manwomanboogie” kao što možete zaključiti već iz naziva govori o odnosima izmedju muškaraca i žena i o njihovim osobinama. U ,,Dance On Glass” muzika je u drugom planu i svedena na minimum, možda baš zbog toga kako bi ovaj MC što bolje i jasnije preneo poruku o tome o čemu treba bacati rime i ko to zaista ume, pa numera više podseća na freestyle. D'Angelo se polako vraća na scenu, ovaj put gostujući u pesmi ,,Believe”. Album je u potpunosti producirao Q-Tip sa izuzetkom pesme planirane za sledeći singl ,,Move” koju je producirao J Dilla. Pored već pomenutih pesama tu su i odlične ,,You”, ,,Official” i ,,Shaka” koja se nalazi na samom kraju. Definitivno u konkurenciji za hip hop album godine.

Mislim da je ovo jedan od retkih albuma u koji je uložen i novac a ne samo trud i da se dosta saradnji nalazi iz ne samo drugarskih nego i iz materijalnih razloga. Komplex je okupio jednu jako dobru ekipu oko sebe, što producenata, što MCeva ali ne sa ciljem da zaradi novac nego da pruži jedan zaista kvalitetan i vredan zvuk. Mogu se čuti Frenki, Remi, Škabo, Ill G, WWO, MVP, zatim J Cook, Big Boss a zakusku na sve to svojim skrečevima daje švajcarsko srpski Komplexov saborac i verovatno najbolji domaći DJ u ovom trenutku DJ Raid (ako nije najbolji, onda je najpoznatiji). Raznovrstan i muzički i tematski, naizgled previše pesama ali album ipak ne davi, baš zbog te raznovrsnosti. Komplex je sjajno selektovao goste, držao konce u svojim rukama i izvukao maksimum iz svakog gosta u pesmi, a sa druge strane nije se libio da neke ograniči na svega par redova u pesmi. Tako ovde imamo sjajnu Ill G-evu deonicu, neverovatno pevljiv MVP, jako dobru Remi... Postavlja se pitanje gde je Komplexovo mesto na sceni? „Dosadno U Raju“ je verovatno najkomercijalniji nekomercijalni hip hop album u ovom trenutku koji neće otići dalje od hermetički zatvorene hip hop komune. Nažalost, ni u samoj komuni on neće doći do nekog poštovanja. Zbog toga što nema publicitet. A danas se publicitet stiče brojem emitovanih spotova i brojem registrovanih postova na forumima. To Komplexu fali. Onda će njegova priča dobiti mnogo više na značaju. Verovatno će ovo ostati album koji će se još dugo otkrivati i čije ćemo vrednosti tek nakon nekog vremena postati svesni.

Nakon sjajnog debi albuma i još boljeg nastavka, kada se našao u problemu kako trećim albumom ponuditi nešto novo, Marčelo je našao prosto rešenje – nije izdao klasični hip hop album. Rep ostaje najdominatniji, a svu svoju širinu pokazuje u kombinaciji sa ostalim muzičkim pravcima. Mogu reći da je ovim albumom ponuđena nova vizija hip hopa i nova vizija kako muzika može da se prezentuje i kombinuje. Album nudi mnogo tema za razmišljanje, prepun metafora, lirički zagonetan ali i vrlo konkretan. „Treća Strana Medalje“ postaje tema o kojoj će se pričati duže nego o „Puzzle Shocku“. Prvi singl „Ponos“, „Testament“, „Srećna Strana Medalje“, na keca postaju dopadljivi, ali po mom ukusu favoriti albuma su pesme „Mimohod“ (po meni najbolje autorovo delo) i „Tri Prsta“ pored koje čak i „Sveti Bes“ sa „Puzzle Shocka“ zvuči kao uspavanka. Tri Suđaje nude tri različite verzije budućnosti gde se pesma „Dole“ izdvaja kao klaustrofibično bolesno jeziva pesma koja će se zavlačiti pod kožu slušaoca. Pored regularnog izdanja tu je i Limited Edition na kojem se nalazi bonus cd. Bonus cd donosi 12 pesama i predstavlja reprezent Filter Crew-a i prijatelja. Nekoliko remixa starih pesama, nekoliko novih pesama članova Filtera, može se kapirati kao poklon mixtape. Nisam ljubitelj remixa, pa mi novo „Pozerište“, „Bol i Revolt“, „Kuća na Promaji“ i nisu legli. Ono što pored lirike daje prednost ovom izdanju na domaćem tržištu je sjajna produkcija i najveći deo aplauza za to ide na adresu Dr Dra. Ovo je muzički najalternativniji album koji je domaći hip hop video/čuo. Izvesno je da će 2009a godina proteći u znaku „Treće Strane Medalje“.

Ana Eraković

Ivan Ristić

recenzije

Ludacris

Q-Tip

Komplex

Marčelo

Teather Of The Mind

The Reneissance

Dosadno u Raju

Treća Strana Medalje

Ana Eraković

Ivan Ristić

recenzije izmišljeni svet! Nalazi se pred maturom i umesto svetla da mu pokaže put u novu budućnost koja

The Wackness 2008 Jonathan Levine Nikada priča o usamljenosti, otudjenju, odbacivanju i neočekivanom prijateljstvu ili ljubavi nije bila tako fino upakovana u šareni omot napravljen od uvek vesele i pozitivne muzike A Tribe Called Quest-a, gangsterskih rima Notorious B.I.G.-a i drčnih bitova Public Enemy-ja. Ozbiljnost teme vam se vešto prišunja iza muzike i veselih boja i pogodi vas kao grom postavljajući nam pitanja koja i sami sebi postavljamo iz dana u dan, iznova i iznova. Ovo je verovatno uradjeno namerno, kao kontrast, jer šta bolje od kontrasta prikazuje promenu? Priča počinje u Njujorku, ostrvo Menhetn, veselog leta 1994. ili se bar tako čini. Luke Shapiro je dečko iz kraja, dobar i nesikvaren koji diluje

ga čeka posle preuzimanja diplome, on vidi samo crnilo. Odbačen i neprihvaćen od strane svojih drugova, zaljubljuje se u ćerku svog psihijatra, Stephanie, nadajući se da će ona biti rešenje svih njegovih problema, da će biti njegova uteha i to svetlo koje mu je tako očajnički potrebno. Medjutim dešava se upravo suprotno. Shapiro tek tada dolazi u kontakt sa stvarnim svetom od koga se do tada krio iza domišljatih tekstova Q-Tip-a I KRS-One-a. S druge strane tu je doktor Squires, psihijatar koji mu pomaže da nadje rešenje za svoje probleme, a sam je do guše u problemima i ne vidi izlaz. Koliko Shapiro iz sumorne stvarnosti beži u hip hop, toliko njegov psihijatar čiji se brak sa prelepom ženom raspada beži u adolescenciju i zadovoljstvo koje mu pružaju narkotici. Psihijatrova želja da pomogne mladiću se naglo gasi kada se ovaj previše približi njegovom životu, ali se isto tako opet vraća shvatajući da zapravo sa svojih pedeset godina i nema boljeg prijatelja od klinca dilera. Jedan na samom početku svog zrelog života, a drugi na njegovom kraju i kako sam shvata ništa zreliji, ni malo mudriji i i dalje sam. Shvata da problemi savremenog čoveka ne nestaju sa iskustvom i sa godinama već da samo poprimaju drugačije oblike i menjaju veličine. I da kako pre trideset godina nismo umeli da se izborimo sa njima, ne umemo ni sad. Kao da se naš život odvija mimo nas, kao da se mi tu ništa ne pitamo. Najgore od svega je što niko od ljudi koje sreće i koji se provlače kroz film nisu ništa srećniji niti manje usamljeni, razlika je samo u tome što su njih dvojica u prvom planu. Naravno, tu je i Method Man u ulozi, a koga drugog, nego Luke-ovog glavnog dobavljača poreklom sa Jamajke. Film je dobrim delom autobiografija režisera Johnatan-a Levine-a, mada se priča da je u to vreme zaista postojao dečko po imenu Luke Shapiro koji se bavio istim poslom. Najzanimljivija je činjenica da će Revolver Books objaviti knjigu napisanu po filmu!

Ana Eraković

drogu bez ikakve druge namere osim da zaradi malo za sebe, plati psihijatra i pomogne roditeljima u dugovima. Najviše na svetu voli da sluša A Tribe Called Quest i De La Soul, preplavljen porodičnim, novčanim i ljubavnim problemima zbog čega često ide okolo sa srednjim prstom u vazduhu uperenom prema svima onima koji kvare njegov savršeni

scene iz filma

recenzije izmišljeni svet! Nalazi se pred maturom i umesto svetla da mu pokaže put u novu budućnost koja

Ana Eraković

scene iz filma

intervju Album je najavljen u martu a pojavljuje se u decembru. Zbog čega? Zato što smo svoju procenu bazirali na pređašnjim radovima. A ništa od onoga što smo ranije radili realno nam ne pomaže previše ako radimo nešto prilično drugačije. Tako da su najave više predstavljale naše nade nego stvarnu procenu i izvinjavam se, a ujedno i zahvaljujem, svima koji su imali strpljenja da nas sačekaju. I zbog poštovanja prema publici, a i zbog našeg sopstvenog kriterijuma, ne možeš da požuriš i objaviš pesme pre nego što su stvarno završene. I dalje verujem u „MC bez harizme” filozofiju – u smislu, same pesme ili su dobre ili nisu, produkcija to ne rešava – ali, zašto ne ići do kraja na svakom planu, ako može. Mart pa jun, pa septembar - da bi se desio decembar. To može da se kapira i kao marketinški plan da se publika drži na stand by-u dok ne izađe album. Uh, ma ne, nije marketinški plan, haha. Svesni smo da će neko to i tako da shvati, ali ne, jedini pravi razlozi malopre su navedeni: loša procena i „nismo još dali baš sve od sebe” faktor. Da li si ovim albumom zagrizao veću jabuku nego što možeš da sažvaćeš, samim tim što je već prva procena oko toga koliko će vremena biti potrebno bila jako pogrešna?

Marčelo

Ne baš. Jbg, kao klinca, privlačili su me čitanje i crtanje – pa sam se time i zabavljao, a nisam imao ambiciozne roditelje da me upišu i u muzičku školu preko toga, kao što sad decu upisuju na sve redom da vide gde će „pelcer” da se primi. Tako da je sve ovo, sa moje strane, samo oslanjanje na sluh i senzibilitet. Koproducent sam ovog, kao i prošlog albuma i sve vreme uticao sam na komponovanje i aranžmane muzike i pevanja – međutim, i dalje sam samo manje ili više talentovani laik, ne muzičar. Ali, moji saradnici time se profesionalno bave, lepo kanališu moje muzičke ideje – i ne štede sebe, uključeni su jednako u to svojim sopstvenim idejama i sjajno se slažemo. Dragoljub na prvom mestu – on to zove „naši albumi”, jer nad svakom pesmom polomi glavu koliko i ja – a u produkcijskom smislu i mnogo više. S tim u vezi, mnogo mi je milo što se ovog puta on pojavljuje i kao kompozitor. Ukratko, ako za saradnike imaš takve stručnjake i ako si i sam totalno u tome, ovakva ploča ne može da bude previše krupan zalogaj za osmišljavanje i izvedbu – ali, traži svoje vreme.

Koliko su pozitivne kritike na „Puzzle Shock”, koje su se ticale lirike i muzike, odredile da „Treća Strana Medalje” zvuči ovako? Donekle svakako jesu. Ali, mislim da je više do toga šta privatno slušaš, šta te inspiriše, u čemu nalaziš sebe. Mnogo više je to uticalo nego same kritike. Kada počneš previše pažnje da obraćaš na to šta ljudi cene kod tebe i reprizu čega što si već uradio bi oduševljeno prihvatili, postaješ ”komercijala” u punom smislu: ne radiš šta se tebi radi, nego radiš ono za šta si zaključio da će dobro da prođe. Mi se, očigledno, ne igramo tako i u tome je uzbudljivost, ali i rizik – jer, budimo iskreni, publika voli opetovanje svega na šta su se jednom „naložili”. Ovo nimalo nije to. I bend i naši saradnici i ja svesni smo da je album u najmanju ruku čudan, zbuniće ljude i neće znati pod šta ovo da podvedu – ali, verujem da naša prava publika ne želi da se ponavljamo i da bi ih to samo privremeno zabavilo, pa onda potpuno razočaralo. No, kad smo kod toga ko takođe utiče na sadržaj albuma: ljudi oko mene, kojima verujem i u čiji ukus i sud ne sumnjam bilo da je reč o muzici ili o književnosti, uvek su tu da mi blagovremeno predoče svoje mišljenje o tekstualnim i muzičkim idejama koje im izložimo – i to mi stvarno mnogo znači. Jer, kad umisliš da si najpametniji, da sve znaš i da ti ne treba ničiji savet – možda i ostaneš dobar umetnik, ali ćeš da postaneš nesnosno neprijatna osoba. Međutim, treba i razlikovati mišljenje od sranja – konstruktivnu kritiku od prazne i površne mrsomudije. To važi čak i onda kad je kritika dobra. Rekao si „ovo je fuzija ovo nije hip hop”. Što tako striktno, zar nije hip hop nešto što može da zvuči i ovako i onako? Slažem se sa tobom, rado bih rekao tako. Ali, hajde da pogledamo situaciju. Ono što se realno desilo je - mržnja. Složićeš se da se ovoliko mržnje nikome ranije nije sručilo na glavu na ovoj sceni... Očigledno nekome ovde smetam, kreativno i svojim stavovima – jer, jedino sam time mogao da „napakostim” tolikim ljudima, pošto privatno nisam nikome, a nekima sam čak i pomogao. Ekipa je rešila da me otera sa scene, a za sredstva su odabrali laži, klevete, uzurpiranje privatnog života, pljuvačinu na ličnoj osnovi – do mere da sam postao kriv za apsolutno bilo šta što sceni nije po volji: ako se reper saplete o koru banane, on ustane i kaže: „Ha, pa to je sigurno onaj Paraćinac tu bacio da se ja sapletem, majke mu ga provincijske, ko bi drugi bio tako nevaspitan!” Ali, u svemu tome krije se jedna stvar

Marčelo

intervju za koju stvarno mislim da je istinita – a to je kad ljudi kažu: „Ovaj tip postao je najpoznatiji reper Srbije, a to što radi nije čisti rep”. To je istina: zanimaju me razni drugi oblici pisanja i muzičkih pravaca – pa ako je neko zato ljut, nalazim da ima prava. Moj odgovor zato nije hejt, niti želim da snimam gomilu pesama i da im odgovaram, nego sam snimio jednu pesmu u kojoj sam sam rekao ljudima da ovo nije čist rep i da, ako je temelj hejta to što polu-roker-polu-reper-pride-Paraćinac predstavlja srpsku rep-scenu u očima šire javnosti i celog regiona, ja vam to iskreno uvažavam i proglašavam svoju rep-scena-smrt: nisam rep. A, ujedno, ostavljam svima njima da onda definišu šta rep jeste. Možda tračarenje? Laganje o tome da neko kome je pisanje profesija i plata krade tekstove? Laganje da neko ritualno spaljuje zastavu na bini – iako je bilo hiljadu i po svedoka da se to nije desilo? Tvrdnja da svi van Beograda muzu krave? Tvrdnja da ja mrzim Beograd kad kažem da neko treba da se stidi takvog komentara? Neka bude šta god – svima iskreno želim sreću i izvinjavam se za tolika zla koja sam naneo sceni. Ali, na kraju dana, valjda uvide da ovo baš i nije scena za koju smo se borili. Ili jeste? O kolegama sve najbolje i samo napred. Za šta se to scena borila kada si počinjao sa repom? Mi smo se tada generalno, svako na svoj način, borili da proširimo rep. A sad se proširio na sve i svakoga ko nema druga posla u životu. Jbg, stvarno smo onomad dali sve od sebe - kada kažem “mi” mislim i na Bassivity i na Sindikat i na Bad Copy i na underground scenu koja je bila deo te struje. Želeli smo da to što više ljudi čuje i onda shvati na pravi način. Ajmo realno, ovo što vidiš i čuješ danas, jel' to rep koji si želeo da čuješ? Klinci jedino željni kurčenja i pažnje devojčica, koji nemaju šta da kažu, sa 15 godina repuju o skupim kolima, skupim pićima, a u isto vreme o teškom životu i njegovoj suštini – a naduvaju te kurcem ako nemaš poštovanja za njihove (v)lažne snove, pljuju i jedni druge i scenu umesto da se skupe i naprave neki nov talas domaćeg repa . Zašto je to “real”? I zašto bismo se mi svi koji smo gradili tu scenu sada lagali i rekli da smo se za to borili – šta, kao, štono kažu babe “bolje to nego da se deca drogiraju”? Hah, verovatno se neki i drogiraju, da bi bili još veći “geto”. Ili, što pomenuše i Dječaci, pisati „thug life” - recimo, na klupi u osnovnoj školi kada ti je dosadno na času da li je to 2Pac? Da li je to kapiranje 2Paca? Ili, na primer, dete misli da treba da duva da bi bilo prihvaćeno. Jel' to kul? Jesmo li mi bili to? Bojim se da ne, ko je duvao duvao je što mu tako bilo

lepo. A što je najgore, kad neko od njih ovo pročita ili čuje u pesmi – ubeđen je da pljuješ baš njega, da ga nipodaštavaš – i ne preispituje sebe nego opet famoznog zlikovca Marčela, krajnje ubeđen da ja nemam druga posla nego da poimenično prozivam klince. I tako, ode sve u sasvim pogrešnom pravcu. Držiš koncert u nekom gradu, dođe klinac i pita te da bude predgrupa – pustiš ga, a on te onda pljuje s bine, da bi neki tvoj hejter rekao: „Wow, kako ga je mali zajebao!” O, ali u čemu? Ja sam i dalje ja, a on osoba koja govnima vraća za dobru volju i uslugu. To može da bude carski samo nekome kome je hejt ispred osnovne ljudskosti i smisla za fer. Ali, promećeni smisao za zahvalnost nije uopšte problem samo klincima – i mnogo stariji to gaje. Tako, na primer, čujem da brat Ikac javno veli kako sam ja nezahvalan, a ili ne zna ili neće da kaže kako su svi osim mene pušteni iz Bassivitya kad su to hteli, imajući sasvim iste ugovore kao što je moj – a samo za moj su tražili i dobili pare, neće da primeti kako sam u svim intervjuima izjavljivao da je rastanak normalan i očekivan kad su ljudi različiti – a imao sam neuporedivo više intervjua nego on – dok je on prvu priliku iskoristio da me u novinama istim povodom nazove „kaljavim seljakom”, niti gomilu sličnih stvari. Ja o Ikcu ništa ružno ne bih rekao – ali ne bih ni mislio da se za ovakve stvari kaže „hvala”. Da me ljudi nisu silno hvalili posle Vanjinog mikstejpa, ne bi mi ni izdali album – kao što mnogi izvođači to od njih nisu ni dočekali. Prema tome, znaš onu komunističku: „...to je nama naša borba dala, druže Tito...” Ipak, nikad ne bih zaboravio i gomilu lepih trenutaka koje smo svi zajedno proveli. Nažalost, zbog svega ovoga, teži je bio tas na ružnoj strani vage. Šta misliš, koliko klinaca zna da je 2Pac bio upoređivan sa Šekspirom? Ne znaju. Igrom slučaja, Vojko iz Dječaka pomenu taj „Thug Life”. Šta je Thug Life? Koliko njih to zna? Bojim se da oni poistovećuju jedan užasno buran a nadahnut život sa sopstvenom neshvaćenošću – prilično normalnom za te godine. Koliko je net, po tvom mišljenju, uništio poštovanje prema izvođaču i jednu kulturu slušanja muzike? Skoro pa sasvim, nažalost. Onomad, morao si da se odrekneš nečega da bi kupio originalni disk – a prvo da se iscimaš da ti ga neko negde nabavi, pošto ga kod nas nije ni bilo. Za mene je to bio ritual, skidanje najlona, ubacivanje diska u plejer. Prosto želiš da ti se svidi. Čak i da nije dobar

album, ti ćeš ga slušati toliko puta da u momentu kada kažeš da to ne valja, ti ćeš stvarno imati argument zašto je loše. Kad imaš taj momenat da je sve dostupno - onda je stvar u tome da, ako prva pesma ili prve tri tebi nisu dobre, ti ne daješ šansu tom albumu, nego odmah prebacuješ na sledeći. Mnogi ljudi veruju da treba udariti na kvantitet, pa će kvalitet da ispliva. Ali, bojim se da taj koji je kvalitetan gubi, jer u gomili nekvaliteta neko ko to sluša ima da izgubi interesovanje dok dočeka tog koji vredi. Kombinatorika dozvoljava da, recimo, album tog koji vredi poslednji bude skinut, a slušalac kreće od prvog i izgubi strpljenje na petom, pa onog vrednog nikad ni ne čuje. Kako onda kvantitet doprinosi kvalitetu? Mislim da to nije dobar put za nove izvođače. Na stranu to – jer to je do izdavača - vidi ovaj slučaj čisto vezan za publiku: svi su na netu i plaćaju ga, a 90% ljudi i dalje tvrdi da nema para za originalni disk. Čak ti redovno šalju mejl da ti se zakunu u iskrenu želju da kupe disk, ali ih novac žulja. Ako, kao autor, kažeš da je to čisto sranje – ko je onda tu nadrkan, autor ili deo publike koji se ponaša na opisan način? Kažeš da nećeš da budeš deo scene a ipak se baviš njom. Nije li to možda kontradiktorno? Ne, bavim se njome onoliko koliko me novinari pitaju – a na albumu, sve je stalo u jednu oproštajnu pesmu i samo nju i parafraziram u intervjuima, ne koristeći svoj medijski prostor za širenje hejta i govor o drugima. „Testament“ i postoji zbog toga što se nadam da će neko ko iole nije totalni hejter shvatiti da tu pesmu ne piše čovek koga baš briga za scenu iz koje je potekao, nego neko ko ima debele razloge da ide svojim putem. Ako je falilo da se ja sklonim da biste uspeli, to vam je to. Ne znam šta biste više tražili od mene. Hoćeš li shvatiti kao lični uspeh ako jedan deo ljudi koji te sluša godinama, koji se kunu u „De Facto“ album, stavi prst na čelo nakon pesme „Testament“? Provalio sam da ljudi žele da mrziš. Pa se skenjaju kad ne uspeju da u tebi izazovu mržnju. Ljudi koji me ne znaju mogu da misle da sad foliram, ali ja stvarno ne mrzim nikoga. Meni je sve to tužno. I vredno dubokog prezira. Dakle, nisam srećan ako u nečijoj glavi sjebem autoritet drugog repera – pošto nisam tu zbog toga, nimalo. Neka svako sluša šta želi. A ko se zamisli, neka nađe svoje zaključke. Bio si najtalentovaniji i najperspektivniji reper

kada si se pojavio. Odjednom postaješ najomraženiji. Gde se dešava taj preokret? Eto vidiš – ne idem ja u kontradikciju, nego se sva takva pitanja tiču scene koliko i mene. Po meni, dešava se zbog toga što rep nema kriterijum kao rok. Ne možeš da tvrdiš da si svirao solažu na džitri ako si samo okidao žice bez veze. Ali, rep je postao tešitelj: „Ne umem da pevam, ne umem da pišem, ne umem da sviram, pa jel' ima neki žanr gde ja mogu da se bavim muzikom a ništa ne znam? Aha, rep!“ To je postala meka za ljude koji ne znaju zapravo ništa. Sad ih je previše. I sada, njihov cilj je da ospore kriterijum, ne kriterijum koji smo zadali Sindikat ili Bad Copy ili Bassivity ili ja, nego bilo koji kriterijum. To opstaje zato što postoji još hiljade jednakih luzera koji te hrabre zato što su i sami u istom košu. Postoje jako realni kriterijumi koji mere koliki si. Koliki ti je tiraž, koliko koncerata imaš godišnje - ne nastupa, nego koncerata. Ako to nemaš, šta te teši? Šta te hrabri da lažeš sebe? Čuo sam još jednu jadnu priču, koja veli da Filterima ide dobro jer imaju menadžera – a jedino što smo Kepa i mi sami IKAD organizovali i zakazali bio je veliki beogradski koncert. Od preostalih pedesetak koncerata godišnje – organizatori iz gradova su zvali nas, jer nas publika traži, Kepa samo ljubazno odgovara na poziv i usklađuje datume. Na veliku žalost po autore tog trača, njihov problem je u tome što ih niko ne zove nigde. Ali, taman posla da je to zato što oni nešto ne rade dobro – ma neee, ma sve je to zbog Marčela i njegovog menadžera – i do toga što se obojica razumeju u crnu magiju jer su u stvari sektaši. Po meni, glavni problem je internet: ljudi misle da su kul zato što su im to rekli neki ljudi, a rekli su zato što i njima neko treba da kaže da su kul. Tako se sajber-luzeri međusobno teše do mile volje, pljuju svakoga ko nešto vredi van virtualnog sveta – a to rade zato što su, sa druge strane praga, to ljudi čija muzika ne zanima gotovo nikoga. Ne što sam napustio scenu, nego da sam i fizički nestao – svi takvi ljudi ne bi napredovali u karijeri ni za pedalj. I siguran sam da na kraju dana to vrlo dobro znaju. Fusion zvuk je dosta veliki rizik. Sa jedne strane kritika će verovatno prihvatiti zvuk ali pitanje je kako će ići kod publike. Ko će se naći na tvom albumu, ko će otići da ga kupi? Mislim da muzikom ne treba da se bavi niko ko zavisi od te vrste komentara. Mislim da treba da se ponašaš totalno spremno i pomireno s činjenicom da svakog trenutka može sve da propadne. Samo tad si sposoban da radiš ono što hoćeš. Uzmi, Risto, sebe za primer: školovao si se

intervju tu i tu, radiš kao novinar zainteresovan za rep i to radiš dugo i valjano – ali, da li bi mogao da uradiš jednako dobar intervju i sa nekim drugim sagovornikom, koji nije iz te branše ili se uopšte ni ne bavi muzikom? Realno – da, jer si naprosto dobar u svom poslu i ulažeš truda u to: prvo si novinar, pa onda rep-novinar. Što se mene tiče, radim isto kao i na „De Factu“ - ono što mislim da treba da radim. Ako se to u nekoj tački izjalovi, imaću platu od drugih formi svog pisanja – kao što već sada i činim. Veruješ li da ti određuješ šta je dobro ili većina? Ne možeš ti nikada to da odrediš. Mejnstrimpoložaj možda ti daje prostora da, kao, nešto usmeravaš – ali, publika sudi. Ja ni nemam takve ambicije – kažem opet, ko šta voli – to će i da sluša. Mir i „slova mu“. U pauzi između dva albuma, dolazi knjiga „Zajedno sami“. Evo sada već doživljava četvrto izdanje. Jesi li očekivao ovakvu reakciju? Ne. Da ne bude lažne skromnosti, naravno da sam svestan okolnosti da neko ko se već bavi javnim poslom svakako ne kreće od nule kad se oproba u za njega novoj delatnosti. Imaš bolju početnu poziciju - ali i veći rizik da se totalno sjebeš, ako to ne valja. E sad, kriterijumi su različiti, ovde možeš da prođeš a ovde ne možeš – međutim, važno je da položiš onaj ispit koji razgraničava debitanta od diletanta. Meni je bilo drago što ljudi koji vole Marčelove tekstove sada žele da pročitaju roman Marka Šelića, međutim još mi je važnije što su užasno kritično prišli tome, a bez predrasuda. Ono što svakim novim izdanjem želim, bilo da je u pitanju proza ili muzika, jeste da ljudi priđu tome kao da ništa moje ranije nisu čitali, kao da ne znaju ko sam, da bude: „...aj da vidimo šta ovaj ume.“ Sve u svemu, u vremenu kad ma ko piše i objavljuje knjige, jako mi je drago i zahvalan sam publici i kritici što su ovom romanu prišli otvoreno i ozbiljno. Neposredno pre knjige sam gledao film „Sabirni Centar“ i ta ideja mi jako liči. Koliko je taj film uticao na ideju knjige? Autori koje volim često se oslanjaju na tradiciju i igraju se dobrim referencama. Evo, na ovom albumu možeš da nađeš nekoliko citata iz „Maratonaca“. Volim aludiranja i nadovezivanja na stvari koje smatram vrednim – pa je to sasvim namerno utkano u prilično sve što sam do sada .

napisao. Tu nema prevare ni prodaje tuđih fora, jer je poreklo citata i omaža sasvim očigledno – a i dobro služi za brže i upečatljivije stvaranje atmosfere po kojoj raspoređuješ svoje junake Koliko ti kratka forma dok si pisao pesme odmogla tokom pisanja knjige? Negde ti pomaže, a negde odmaže - meni je više pomagalo. Recimo, dok praviš pesmu, imaš neku krajnju granicu trajanja u glavi sve vreme, minutažu posle koje, ma kako bila dobra, ta pesma neće moći da funkcioniše. To sam koristio i kao smernicu za roman - svaka glava za čije čitanje je potrebno više od 6-7 minuta već mi je bila diskutabilna. Ne kažem da je ovo univerzalno pravilo, nego samo neko moje, lično. Više veze za opštim pravilom ima savet da treba čitati naglas više puta to što si napisao i proveravati na taj način stvaran efekat reči – sam, ili pred drugima (još bolje). Tu mi je bavljenje muzikom takođe pomagalo, pošto sam se kroz nju navikao na pažljivo slušanje sopstvenog glasa, intonacije i dikcije – pa sam u prilici da lakše proverim da li, dok čitam, dodajem glasom neki efekat ili tekst to može sam – jer, ako je ovo prvo, znači da mu nešto fali, s obzirom da će ga ljudi čitati u sebi. S druge strane, relativno često tu pogrešim u proceni – pa mi na taj način prevelika sračunatost na dočaravanje glasom – a to mi dolazi od muzike – odmogne. Kolumnista, novinar, pisac, reper... Neću te pitati u kojoj se sferi najbolje snalaziš već gde je najmanje stresno? Stres nije nešto što se javlja dok stvaraš – naprotiv, on se u velikoj meri tako leči. Stres je.. hm, posledica neke posledice. Nastaje od onog što su reakcije na to što si napravio, nastaje od toga što nemaš vremena da sve postigneš, nastaje od bavljenja javnim poslom – sve te stvari posledica su toga što radiš nešto što privlači pažnju, a sam taj rad posledica je toga što si, srećom ili malerom, dobio dar za to „nešto“ i ne možeš a da ne stvaraš. Zato mi je uvek bila dilema ko nam šalje inspiraciju: muze ili demoni?

slušaju – to samo u Grandu od antitalenta naprave slušanog antitalenta. Kepa je meni, naravno pored ličnog prijateljstva, pokazao sve laži i komplekse domaće muzičke scene, plus disciplinu i odgovornost koja je nužna u ovom taman koliko u svakom drugom poslu. Uprkos „čarobnim“ objašnjenjima našeg uspeha, mi smo samo do jaja vredni radnici i do jaja vredna logistika, koja stvari sagledava realno i ne fantazira avione-kamione.

dat u tekstu i to je sjajno čak i onda kada takva poruka uopšte nije planirana od strane autora, nego ju je tekst stvorio sopstvenom hemijom. Meni smeta samo kada neko vrlo površno pristupa tome i u tekstu traži neke trivijalne gluposti, pa onda dođemo do komentara da je „Sveti bes“ u stvari prozivka za nekog repera... Mislim, zamisli.

Da li u nekom poslovnom smislu može da se desi nešto što bi tebe moglo da iznenadi?

Ništa tu nije ni lakše ni teže, sve zavisi samo od toga šta sama ideja pesme traži. „Ponos“, recimo, mogu da uporedim sa pesmom „De Facto“ sa istoimenog albuma. Malo je drugačija forma, druge godine, ali to je taj pristup. Neke ideje ispoljiš kroz jednu formu, recimo kao kroz te dve pesme, kažeš „ovo sam baš ja“. Za neke druge teme, da bi utisak bio realističniji, kreiraš situaciju da bi bolje ispoljio ideju. Konkretno, ljudi koji su slušali prethodne albume kapiraju otkud sad „Ponos“ - znaju da je taj tip došao iz malog mesta u Beograd i sada priča o tome ko ga je podržavao, ko nije, šta o tome misli porodica. Zašto bih tu priču zamotavao u storytelling, kada je očigledno da pišem o sebi samom. Tamo gde je poruka jasna i gde igram i pripovedača i junaka, tako i pristupim pesmi, a tamo gde mislim da je poruka mnogo jasnija iz neke dramske situacije – menjam pristup, jer on realno ne treba da bude isti. Međutim, to meni nije manje iskreno nego kada pričam u prvom licu. Ja sve te likove kreiram da bih preneo neku priču i poruku, koja je jednako iskrena – jer autor veruje u nju i stoji iza nje svojim stavovima i razmišljanjima. Plus, moraš totalno da uđeš u dušu neke druge osobe i da proživiš razna osećanja tamo, kako bi mogao da ih realistično opišeš – to je, dakle, čisto saosećanje, koje nikad ne bi upalilo da nije iskreno. Posle „Puzzle Shocka“, stigla je ta neka prevelika zaljubljenost u prvi album gde je sve ispisano u prvom licu, pa neki deo publike misli da si iskren samo kada pričaš o svom ličnom iskustvu (čuti pesmu „Neko treći“ s novog albuma, ehm). Krajnje loš fazon. Ja sad mogu da pričam o sisama, da opišem po meni najbolju sisu i kažem zašto je najbolja – i da tebi to bude kul. Zašto bi, za tvoj potpuni doživljaj, tu trebalo da stoji fusnota da u stvari opisujem sisu moje žene? To nema veze s kvalitetom same priče, niti ima veze sa njenim stvarnim povodom – jedino se važi koliko je sama priča ubedljiva i kakvu poruku nosi, ostalo često zna samo autor. E, to je ta fora sa storytellingom. Naravno, sitne duše i tu više vole trač nego samu pesmu - posle „Svetog besa“, čuo sam i da me je silovao stric i da sam ja silovao devojčicu kojoj sam stric, pa me peče savest i zato pišem pesmu. Znaš šta je tu s

Ne može. Ne zato što sam gistro tu najpametniji i „proš'o sam svašta tebra“, nego samo zbog toga što mislim da je muzika iskrena samo onda kada si svestan da si ti još nešto osim toga. Veliki car, a naš gost na albumu - Dr Protić - ima jedan klip gde kaže „...i ako je umetnik sasvim isto što i njegovo delo – to je kurac“. Stvarno, ako ti nisi ništa više od svojih dela - to jeste kurac, ali to ne ugrožava tvoju iskrenost uloženu u njih. Totalno verujem u svoju muziku, ali ona nije moj jedini front delovanja, niti jedini vid mog postojanja. Bezrezervno iskreno prilazim pesmama, ali isto tako iskreno prilazim i kolumnama, uvodniku i adaptaciji prevoda za Dilana Doga i privatnim časovima gramatike našeg jezika – jer, da se u svemu tome ne nalazim i da ne volim sve te aktivnosti, ne bih to ni radio. Dok god ljudi shvataju da će oni ostati oni čak i ako njihova muzika prestane da bude popularna, osigurali su sebi iskren pristup. Tako gledano, nemam šta da izgubim. Pojam multimedijalni umetnik postoji, ali zašto on nije primenljiv kada se priča o hip hopu? Ne mislim da je neprimenljiv, zašto bi bio? Stvar je samo u tome ima li neko kapaciteta i ambicija za to ili ne. Za Vudu Popaja, recimo, možeš s pravom da kažeš da je dokazani multimedijalni umetnik.

Na „Srećnoj strani Medalje“ imaš i rimu za Kepu, u kojoj kažeš da ti je on put pokazao. Koliko ti je on zaista pomogao i u ličnom smislu i u poslovnom, kao tvoj menadžer?

„Treća Strana Medalje“ prepuna je metafora, što može dovesti do toga da će neko neki tekst da skapira na drugačiji način nego što je tvoja ideja bila dok si pisao. Rekao si pre 3 godine, kada smo radili intervju povodom „Puzzle Shocka“, da ljudi pogrešno kapiraju neke teme ali album nije dvosmislen. Da li si spreman da prihvatiš drugačije poglede na svoju pesmu?

Ljudi krivo misle da menadžer može u alternativnoj muzici da uradi ne znam ni ja šta, kako već pomenuh. Ne može menadžer od alternativca da napravi alternativca kog ljudi

Uvek. Ta reakcija koju ti pominješ se odnosi na to kada neko pokušava da iskrivi smisao tvojih reči na totalno lošu i suludu stranu. Svima je do jaja kada izvale neki smisao koji nije baš eksplicitno

Šta ti je lakše za pisanje: storytelling ili priče iz ličnog iskustva?

Da li u nekom poslovnom smislu može da se desi nešto što bi tebe moglo da iznenadi?

Na „Srećnoj strani Medalje“ imaš i rimu za Kepu, u kojoj kažeš da ti je on put pokazao. Koliko ti je on zaista pomogao i u ličnom smislu i u poslovnom, kao tvoj menadžer?

Ljudi krivo misle da menadžer može u alternativnoj muzici da uradi ne znam ni ja šta, kako već pomenuh. Ne može menadžer od alternativca da napravi alternativca kog ljudi

Šta ti je lakše za pisanje: storytelling ili priče iz ličnog iskustva?

intervju smešno? Ljudi hoće da ti napakoste a nisu ni svesni da ti daju najveći mogući kompliment: nehotice ti priznaju da si izmišljen događaj učinuo totalno stvarnim. Ne znam šta pripovedaču može više da laska od toga. Ivan Ristić

U PRODAJI

tema broja

Spomenik u Marinkovoj Bari

U PRODAJI

Pre otprilike 2 meseca pojavila se inicijativa da se u Marinkovoj Bari podigne spomenik 2Pac-u. Tada se u skoro svakom čoveku koji sluša rep i poštuje hip hop kulturu pojavio osećaj zadovoljstva i mnogi su odmah rekli da žele da podrže ovu akciju. Akcija je na početku zvučala kao jedan san, kao produkt mašte nekolicine ljudi ali ono što je bio cilj da se uradi je postignuto – napravljena je mala medijska promocija i mnogi uticajni mediji su objavili priču o tome. Nakon početnog entuzijazma, priča i inicijativa mora da se podigne na viši plan. Da bi spomenik na nekom mestu imao poentu, on mora da oslikava nešto, da bude podržan od ljudi, da prenosi neku priču. Spomenik 2Pac-u u Marinkovoj Bari treba da skrene pažnju ljudi na svakodnevicu u našem komšiluku. Marinkova Bara nije jedini kraj koji ima probleme, to je samo jedna lokacija, ali je svakako kraj za koji se smatra da je jedan od geta u Beogradu. Svaka opština u Srbiji ima svoju Marinkovu Baru. Delovanje se sa same inicijative oko spomenika prenešelo na inicijativu da se pomogne mladim i talentovanim ljudima koji se svakog dana skupljaju na malom platou i pokazuju svoju veštinu u repovanju ili brejkovanju. Oni nemaju uslova da se za njih čuje i ovakvom inicijativom bi se pažnja usmerila i ka njima kako bi se institucije pobrinule za poboljšanje uslova. Utopija ... Prvi korak je učinjen.

tema broja

Spomenik u Marinkovoj Bari

U PRODAJI

tema broja Koliko god mi želeli da se sve završava preko noći i preko veze, postoje realne mogućnosti da se spomenik izgradi samo ako se radi sve u skladu sa zakonom. Gradski zavod za zaštitu spomenika je čuo za inicijativu ali nikakav zahtev ili savet oko realizacije za sada nije stigao tamo. Zavod vrši delatnost zaštite na području svih 17 gradskih opština, a prema potrebi, učestvuje u zajedničkim stručnim ekipama sa Republičkim zavodom i regionalnim zavodima na području Republike. Stručnjaci Zavoda vrše stalno rekognosciranje terena, istraživanje i valorizaciju nepokretnih arhtitektonskih, sakralnih i profanih objekta, arheoloških nalazišta, objekata narodnog graditeljstva, groblja, javnih spomenika i prostorne celine. Rezultati istraživanja objavljuju se u posebnim publikacijama Zavoda: saopštenjima, stručnom časopisu ,,Nasleđe” i posebnim tematskim izdanjima. U Zavodu se izrađuju predlozi rešenja za utvrđivanje za spomenike kulture, projekti za sanacije, rekonstrukcije, restauracije i konzervacije kulturnih dobara kao i ostalih objekata evidentiranih sa stanovišta prostornih arhitektonskih i kulturno-istorijskih vrednosti, kao i sve vrste elaborata za prostorno planiranje. Za potrebe vlasnika i korisnika nepokretnih kulturnih dobara i dobara pod prethodnom zaštitom, u Zavodu se obrađuju i izdaju rešenja o preduzimanju mera tehničke zaštite i saglasnosti na projekte koja su vezana za očuvanje i revitalizaciju dobara. U skladu sa Odredbama Zakona o kulturnim dobrima, Zavod je zaštitio ukupno 333 nepokretna kulturna dobra na području Beograda: - 9 prostornih kulturno-istorijskih celina - 21 arheološki lokalitet - 296 spomenika kulture (objekti sakralne i profane arhitekture, objekti narodnog graditeljstva, groblja i nadgrobni spomenici, javni spomenici i spomen-obeležja) - 7 znamenitih mesta Nepokretna kulturna dobra od izuzetnog značaja za Republiku: - 3 prostorne kulturno-istorijske celine - 1 arheološki lokalitet - 11 spomenika kulture Nepokretna kulturna dobra od velikog značaja za Republiku: - 3 prostorno-istorijske celine - 2 znamenita mesta - 46 spomenika kulture

Nepokretna kulturna dobra: - 3 prostorne kulturno-istorijske celine - 239 spomenika kulture - 20 arheoloških nalazišta - 5 znamenitih mesta Na teritoriju grada Beograda evidentirano je do danas 1903 dobra pod prethodnom zaštitom: - prostorne celine - arheološki lokaliteti - znamenita mesta - groblja i nadgrobni spomenici - objekti gradske arhitekture - objekti narodnog graditeljstva - objekti sakralne arhitekture - objekti vezani za znamenita mesta ili ličnosti - javni spomenici I spomen-obeležja U svom sastavu Zavod ima građevinsku operativu koja izvodi specijalizovane građevinsko-zanatske radove na zaštiti i revitalizaciji spomeničkih objekata i prostora. U Dokumentaciji Zavoda vodi se Registar kulturnih dobara, formira obimna dokumentacijska i tehnička građa. Sastavni deo dokumentacije čine i planoteka, fototeka sa hemerotekom. Stručnjaci Zavoda, u cilju prezentacije delatnosti organizuju izložbe, predavanja i druge vidove upoznavanja javnosti sa značajem kulturno-istorijske baštine ovog prostora. Delatnost zaštite kulturnih dobara u okviru Zavoda obavljaju saradnici čije je stručno obrazovanje uslovljeno Zakonom o kulturnim dobrima i to: istoričari umetnosti, arhitekte, arheolozi, etnolozi, pravnici, arhitektonski tehničari, specijalizovani građevinski radnici i ostale prateće službe. Zavod ne odlučuje direktno o tome da li će neki spomenik biti podignut ili ne. Zavod je taj koji ima funkciju da sve isprati da je rađeno u skladu sa zakonom. Republički zavod za zaštitu spomenika ima funkciju da obezbedi pravnu, finansijsku i logističku pomoć za kulturno dobro na teritoriji Republike Srbije. Kao i svaka druga procedura i ova koja podrazumeva podizanje spomenika je komplikovana. Potrebno je provera urbanističkog zavoda da bi se dobio podatak o mogućnosti budućih gradnji na predvidjenom prostoru. Zatim postoji odbor za spomenike, preimenovanje ulica i trgova. U njemu je 15 članova iz gradske skupštine. Najbitnija stvar u bilo kakvoj akciji koja diktira koliko će ona biti brzo rešena i sprevedena je izlobirati što veći broj uticajnih ljudi. Pokretač ove inicijative je Radivizija portal. Kroz tekstove i priloge o ovoj akciji primećeno je da se

Radivizija spominje kao udruženje obožavatelja hip hop muzike Rad i Vizija. Sa jedne strane to zaista izgleda profesionalnije nego da je reč o sajtu koji pre svega ima popularan forum pa tek onda sam sajt. Pričali smo sa Igorom Andrićem, čovekom koji stoji iza ove akcije i iza Radivizija portala tj udruženja obožavatelja hip hop muzike. „Tačan datum začetka akcija je 13. oktobar, ove godine. Sedeli smo kod mene kući, baš u Marinkovoj bari, i razgovarali o likovima koji su celo leto brejkovali na ulici, u naselju. Kada bi naišao auto, kroz jednosmernu ulicu Jaša Ignjatović, morali bi da se sklone na stranu, a potom kada prevozno sredstvo prođe oni bi nastavljali sa uvezbavanjem svojih brejkdens pokreta. Ideja se razvila preko noći. Završili smo prvi deo medijske kampanje gde smo hteli da izazovemo senzaciju u novinama, a sada krećemo i u drugi deo iste. Na kulturniji način želimo objasniti javnosti da to nije samo spomenik Tupak Šakuru već i ceo jedan prostor iscrtan grafitima, sa nekoliko klupica, specijalnom podlogom za brejkdens, vajrles internetom i slično. Neki su ga već nazvali i hip hop park. Tupak Šakur je najprodavaniji reper u istoriji. Plus što je poginuo u uličnom ratu bandi. Mnogi stariji ljudi, ali i mlađi, ne znaju da je on bio i filmski glumac, ali i ne samo to. Kao omladinac je učestvovao i u nekim pozorišnim predstavama. U pitanju je simbolika, opomena za mlade ljude. Treba pokušati iskoristiti svoje sklonosti ka umetnosti i probati pobeći iz tog zacrtanog miljea ulice. Kriminal se ne isplati, to svi dobro znamo, i ako ostaneš u toj priči završićeš sa metkom u sebi. Isto kao i Tupak”. – priča Igor. Marinkova Bara nema ni jedan park niti klupicu za sedenje. Iz tog kraja je Igor andrić koji je kroz svoje okruženje video jednu mogućnost da se istovremeno uradi nešto za Marinkovu Baru, da se razbiju predrasude koje postoje o Romima, da se promoviše ovaj kraj po nečem lepom a ne samo po lošem. Iako se kada se kaže Marinkova Bara pomisli prvo na Rome pa na kartonske kućice, realnost je drugačija. Ovde žive Romi koji se svake noći skupljaju i uvežbavaju brejkdens korake, repuju. Na tom mestu gde se oni skupljaju bi trebalo podići spomenik Tupac-u. Otvorena je rasprava na nekim forumima ali i kroz novinske tekstove koliko je pametno da Tupac dobije spomenik. Pre svega se aludira na njegove veze sa kriminalom. Iako je Tupac najprodavaniji i najharizmatičniji reper koji se ikada dogodio hip hop kulturi, on se po svim kriterijumima postavlja ispod Jam Master Jay-a i Chuc D-a koji su hip hop kulturu podigli na nivu, ubacili u mejnstrim i pokazali svojim primerom da se dobrim radom

može napraviti uspeh i da budućnost nije na ulici. Tupac je svojom sudbinom potvrdio prethodno. Nažalost, iako je Tupac najpoznatije ime, spomenik će nailaziti na kamen spoticanja kada se bude pokrenulo pitanje njegove sudbine i prošlosti. O ovome pričaju i mnogi poklonici i poštovalaci hip hop kulture i dugo će se pričati o tome. Jam Master Jay bi možda bio sigurnije rešenje u kulturološkom smislu ali je Tupac sigurno komercijalnije rešenje koje je bilo potrebnije za početno skretanje pažnje. „Spremamo jedan vid male marketing kampanje. Želimo da u potpunosti izbrendiramo inicijativu. U pripremi je izrada muzičkog spota "Tupak iz Marinkove bare", ali i crtanje grafita "Welcome 2 Marinkova bara" od strane omladinaca iz naselja. U pripremi su i koncerti, javni televizijski nastupi i slično. Uskoro kreće i naš blog u kojem želimo objasniti svaki naš potez koji budemo preduzeli u cilju realizacije inicijative. Tupak će oživeti u Marinkovoj bari. To će biti zanimljivo i turistima, ali i mnogim inostranim muzičkim umetnicima koji budu posetili Beograd u nekom narednom periodu.” – govori Igor Andrić, i nastavlja „Ovo je prilika da cela hip hop scena stane iza jednog dobronamernog poduhvata. Nije bitno što je park u Marinkovoj bari, sutra može da bude i Vračar, Čukarica, bilo koji kraj. Na ovaj način možemo steći potreban kredibilitet, ali i nova poznanstva koja možemo iskoristiti za neke buduće poduhvate poput izložbe fotografije grafita ili nekih javnih tribina o istoriji domaće hip hop scene. Mnogo je toga, ali prvenstveno moramo izgurati ovu ideju do kraja. Ukoliko nju ostvarimo, možemo krenuti dalje.” Gde su reperi tu je I sujeta. Scena nažalost izgleda tako da su tamo pre svega vidljive svađe pa tek onda muzika. To je problem. Kako ljudi budu uzimali učešće u ovoj akciji, postoji realna bojazan da neko neće hteti da bude tu jer je neko drugi takođe u toj akciji. Mada, kada se svetla pozornice upale, moguće je da će se za trenutak zakopati navodne ratne sekire da bi se akcija održala i podržala. „Ko želi da pomogne on će to i uraditi. Svako normalan može prepoznati dobru priču koja je potrebna domaćoj hip hop sceni. Vreme je da ova muzika uzme svoje učešće u svakodnevnom društvenom životu. Siguran sam da ima svu potrebnu moć, ali je potrebna i podrška, normalno. Potražićemo je na svakom ćošku, ali niti jednu osobu nećemo moliti. Ako neko misli da će ga ovakva akcija i njegovo učešće u njoj oštetiti na bilo kakav način, grdno se vara. Vreme će to i

tema broja

mesto za spomenik ovo veÄ&#x2021; znate ko je :) ovako bi trebao da izgleda spomenik

tema broja

mesto za spomenik ovo veÄ&#x2021; znate ko je :) ovako bi trebao da izgleda spomenik

tema broja pokazati, a onda mislim da će svi podržati našu akciju.”

je to što ti želiš da kažeš ljudima koji možda budu slušali tvoju muziku?

Ostaje nejasno zašto se nije napravila neka platforma na kojoj bi se našli najveći portali domaće scene Radivizija, 96.co.yu i SerbianUnderground jer je činjenica da će tri jaka portala poseti više ljudi nego jedan. Baš zbog toga je postavljeno pitanje da li je ovo možda i markenting plan da se promoviše portal Radivizija. Igor odgovara ,,Ovo je samo početak nekog kritičkog odnosa prema društvu i ukazivanju na probleme mladih u Srbiji. Sledeće akcije će to i potvrditi. Uglavnom, uz ovakvu inicijativu možemo steći jedan vid popularnosti, ali i povezanost sa drustvenim strukturama, koja je neminovna da bi iskočili korak dalje u cilju promovisanja hip hop kulture. Naš cilj je bio da izazovemo senzaciju. To smo i uradili. Iskoristili smo današnje medije koje traže zanimljivu priču kako bi javnost obavestili o našoj ideji. Možda je u početku za mnoge zvučalo budalasto misao da podižemo spomenik Tupaku u srcu Vožovca, ali čim bi ti isti ljudi čuli celu našu priču, da je to jedan hip hop parkić sa specijalnom podlogom za brejkdens, vajrles internetom i slično, dobijali bi svačiju podršku. Trenutno smo u fazi pravljenja strategije nastupa i odnosa prema opštini, ali i gradu, kako bi nastupili u pravo vreme i na pravi način.”

Miki: Pre svega o životu i vremenu u kojem živimo. Pokušavamo da imamo i pesme sa nekom ljubavnom tematikom. Ako pišemo o kriminalu i drogama to mora obavezno da bude u negativnom smislu.

Jedna od grupa koja se skuplja skoro svako veče na mestu gde će biti spomenik Tupac-u je Candy Crew. Oni su prvi na koje je skrenuta pažnja kada je spomenuto da u Marinkovoj Bari ima momaka koji repuju o realnim problemima koje ima samo taj kraj, ali nemaju uslova da pesmu snime. U saradnji sa Radivizijom Candy Crew su gostovali u emisiji Global Culture koju vodi MAX. Sledi deo iz emisije Global Culture. M.A.X. : Omladina trenutno nema nikakvog mesta za aktivnosti van škole? Steva: Nema, nema sigurno. Omladina je igrala i pevala na ulici koje su jako tesne, a znate i sami kakav ume da bude komšiluk, buka i muzika... Jednostavno nemaju mesta za zabavu i to što oni vole je da igraju. M.A.X. : Da li je među omladinom koja sluša hip hop 2Pac centralna figura? Miki: Pa može se reći. Normalno nije samo on tu prisutan. Razni su u kući. M.A.X. : Inspiraciju nalaziš u kakvim temama i šta

M.A.X. : To su dakle priče iz Marinkove bare? Miki: I iz kraja i iz cele zemlje, a priče su svakakve. Sa jedne tačke gledište je to ljubav, a sa druge prava hip hop muzika. M.A.X. : U Marinkovoj Bari ima problema sa drogom? Steva: Ova omladina, koja sada nastaje, nema. Moja generacija, i ona starija od mene, imala je velike probleme tokom devedesetih. Ali ova današnja omladina od 13 do 16 godina, mogu da garantujem da toga nema. U našem naselju svaka kuća ima računar i internet, a pošto mi Romi volimo muziku i živimo za to, srećan sam što vidim mlade da uživaju u muzici i ne koriste drogu. Ovi stariji su druga priča i nadam se da nikada neće pokupiti takve stvari od njih. U moje vreme , 94., kada sam i ja imao svoju grupu koja se zvala "Tehno momci", nas šestoro se isto nije drogiralo. Ovi drugi koji su se bavili nekim drugim aktivnostima su bili normalno u drugoj priči. Bilo je tada popularno gutati lekove. Na svakom ćošku ulice je bila po jedna prazna kutija bensedina. Mi smo odlučili da pobegnemo od toga i da pronalazimo sebe u muzici koja je tada bila popularna Ovim tekstom se magazin My People pridružuje akciji. Nadamo se da će Beograd dobiti jedan ovakav park. Možda to neće biti Tupac, možda neće uopšte biti spomenika, ali smatramo da je važno da svaki kvart u svim gradovima ima ovakav park. Bitnije je da se neko pobrine da ne moraju parkovi i inicijative da budu te koje će motivisati nadležne da se pozabave kritičnim situacijama. Više od same ideje za spomenik verujemo u akciju podrške mladima iz Marinkove Bare. Spomenik bi trebao da bude opomena ali i potvrda da je sve moguće ako se u to veruje i ako se vredno radi da bi se došlo do cilja. To je vrednost koju magazin želi da promoviše Ivan Ristić.

tema broja pokazati, a onda mislim da će svi podržati našu akciju.”

je to što ti želiš da kažeš ljudima koji možda budu slušali tvoju muziku?

Miki: Pre svega o životu i vremenu u kojem živimo. Pokušavamo da imamo i pesme sa nekom ljubavnom tematikom. Ako pišemo o kriminalu i drogama to mora obavezno da bude u negativnom smislu.

U PRODAJI

dešavanja

BECK’SPERIENCE

28.11.2008. – Beograd (Sajam) Koncert Public Enemy-a je pokazao nekoliko stvari koje treba da zabrinu ljude koji prate i prave hip hop. Prva stvar je da je pre par godina Public Enemy sam napunio Halu Sportova a sada je uz pomoć Afrika Bambaataa-e i Audio Bullysa i domaće podrške u vidu Marčela jedva bilo 4000 ljudi, mada neki podaci idu do brojke do 5500. Iako je cena karte od 1000 dinara bila više nego povoljna, to nije prepoznato od strane publike jer su se karte mogle naći ispred Sajma za duplo nižu cenu. Spektakl koji je trajao 5 sati, od kojih Public Enemy zauzima čitavih 2 sata i kreće sa svojom turnejom kojom obeležavaju 20 godina albuma „It Takes a Nation of Millions To Hold Us Back“. Chuck D i Flavor Flav u svojim godinama daju neviđen spektakl, skaču kao da im je ovo prvi koncert i daju preko 100% svoje snage i svojih mogućnosti ali publika u Beogradu to nije mogla da isprati. Atmosfera na bini i u prvim redovima ispred bine sjajna ali generalno publika prosečna, jedva za prelaznu ocenu kada se pogleda koja su imena bila ispred njih, Afrika Bambaataa otac hip hop-a i Public Enemy jedan od dva najvažnija benda u istoriji hip hop-a. Ostaje nam da se nadamo da ćemo imati priliku za popravni. Ivan Ristić

dešavanja

BECK’SPERIENCE

dešavanja

ISKAZ

Lil Kim

Decembar, Pančevo, klub Kupe, Iskaz i Svedoci. Ovo već postaje tradicija. Iskaz je ponovo u svom gradu, pred svojim sugrađanima, u vreme kada dolaze prvi pravi hladni dani, odlučio da ponovo zagreje atmosferu. Prva svirka u Pančevu od izlaska „Teorija Haosa“, gosti Marčelo, Suid i Bane Sunshine. Zabava je bila zagarantovana. Za razliku od prethodne dve svirke koje je Iskaz imao na istom mestu i otprilike u isto vreme, ovog puta je klub bio puniji (kažu neki 500 ljudi) ali atmosfera je bila sjajnija ranije. Kao da je publika bila blago umorna tog dana. Najbolji trenutak cele večeri je trenutak kada Bane izlazi na binu i izvodi pesmu „Kokain“ koju nisam uživo čuo iz njegovih usta još od legendarnih koncerata u Hali Sportova 90-ih. Iskaz i Svedoci su još jednom pokazali da su vrlo uigran bend koji se na bini razume, imaju repertoar za celu noć sviranja (svirka je trajala 2 sata a nisu sve pesme sa oba albuma izvođene), ali su pokazali da su ipak još daleko od imena kao što su pre svih Marčelo i Bane Sunshine koji su dobili mnogo već ovacije na bini od samih domaćina. Naravno, u Pančevo idemo i sledeće godine.

Kao mlađi sam mnogo voleo Lil Kim. Čak sam imao i par njenih postera... Uvek bih kasnije ispoštovao svaki njen album, pažljivo preslušao i to je to. Par godina kasnije ukazuje se prilika da se poseti njen koncert jer je Lil Kim na mini turneji po Hrvatskoj. Ovim koncertom u Zagrebu se otvorila njena mini turneja. Predgrupa je bila Ayla, jedina predstavnica Hrvtaske hip hop scene koja može da zagreje atmosferu na pravi način pred Lil Kim. A Lil Kim dolazi sa svojih metar i nešto i počinje da prži od prvog pojavljivanja na bini. U sat vremena baš i nije mogla da odrepuje sve svoje hitove, ali je malo iznenađenje bilo to što je repovala i pevala neke pesme koje nisu njene (npr Disturbia). „How Many Licks“, „Magic Stick“, „Lady's Marmelade“ su zagrevali atmosferu a „Lighters Up“ kao vrhunac i znak da je koncertu kraj. Sat vremena je nedovoljno da se napravi spektakl ali za cenu koliko je karta koštala (oko 1500 din), bilo bi nerealno očekivati negi duži koncert. Najbitnije, video sam Lil Kim.

04.12.2008. – Pančevo (Kupe)

Ivan Ristić

14.12.2008. – Zagreb (Aquarius)

Ivan Ristić

dešavanja

ISKAZ

Lil Kim

04.12.2008. – Pančevo (Kupe)

Ivan Ristić

14.12.2008. – Zagreb (Aquarius)

Ivan Ristić

serbian underground

Serbianunderground je srpski hiphop sajt koji se u raznim formama vukao po besplatnim serverima, do marta 2007. godine kada zvanično počinje izgradnja i formiranje, danas, najvećeg hiphop portala na Balkanu. Leta 2008. dogodile su se velike promene i povećana je aktivnost starih i novih članova, u cilju popularizacije kulture koja je u radu portala na prvom mestu, ispred svakog brenda. Povezali smo se sa portalima iz regiona sa kojima imamo sličan sadržaj, otvorili smo vrata svim kvalitetnim izvođačima sa područja drage nam zemlje, ostvarili izuzetno pozitivan vid komunikacije sa raznim ljudima koje interesuje pokret, i tu spremnost da hiphop Srbije dignemo na viši nivo doveli do portala u čijem radu učestvuje 33 stalno aktivna člana, plus povremeni saradnici. Tih, sad već pola godine, pojačane aktivnosti, rezultiralo je forumom koji broji skoro 4000 registrovanih članova, 600 razlicitih albuma/pesama/spotova u download sekciji, brojne intervjue, recenzije i propratni sadržaj, poput kompletne liste srpske hh diskografije, kalendar događaja, webmail.. Jedna od poslednjih saradnji koje ostvarujemo vezane su za predstavljanje drugih ljudi koji imaju slične ciljeve kao mi, a to je da predstavljaju druge ljude. Tako da u download sekciji, u saradnji sa autorima, možete pronaći redovno apdejtovane hiphop emisije koje se emituju na radio stanicama - emisija "Medo i Zeko", za područje grada Niša, i "Provera Mikrofona 016" za područje grada Leskovca. Takođe pored radio emisija, obuhvatili smo i štampane medije, pa tako sve brojeve baš ovog časopisa možete pronaći za download na portalu, a od sada i u povratnom pravcu, možete pronaći našu rubriku u ovom, najboljem domaćem hiphop magazinu! (ovoga puta nećemo uzeti u obzir i to što je jedini:) ). Ubuduće, "MyPeople" i "SUG" ce vam kolumnom predstavljati presek dešavanja, po portalu i oko njega, na mesečnom nivou. Ovaj prvi put više koristimo da vas uputimo u sam sadržaj portala nego na apdejt, pa vas tako pozivamo da ne propustite download prvog SUG izdanja, kompilacije "Demoleranje", na kojoj smo u 38 pesama predstavili 45 artista iz 32 grada Srbije. Kad vec svratite u download područje, ne propustite sekciju na koju smo posebno ponosni: Stara Škola Srbije, gde u šezdesetak pesama možete osetiti atmosferu srpskog repa pre 2000. Isto tako, u toku su prijave za novogodišnji tekst battle turnir, ako zakasnite s prijavom, a ljubitelj ste betla, imaćete pravo štivo za uz jutarnju kafu tokom decembra. Također, na forumu proverite i arhivu betl turnira koji se redovno održavaju za emsijeve, bitmejkere i crtače. A ako se bavite bilo kojom granom hiphopa bez ambicije da osvajate turnire, svoj skil možete proveriti u pojedinačnom odmeravanju snaga sa drugim članovima. Naravno, nije sve ni u borbi, pa tako na forumu možete izneti svoje mišljenje u najneverovatnijim diskusijama, razmenjivati pesme i albume i još svakakve interaktivnosti. Kad vas zaboli glava od svega toga, u kalendaru događaja izaberite dešavanje u vašem gradu na kojem ćete se pojaviti, pa se možda i vidimo tamo. serbianunderground.com se trudi da širi srpsku hiphop kulturu, na zdrav i pozitivan način, ljudi i statistike govore da smo na dobrom putu, tako da... pridruži se ako već nisi. pozdrav, asprilla.

serbian underground

intervju

KOMPLEX

Kada ćeš izbaciti spot kojim ćeš promovisati album? Jako sam kratak sa vremenom, a i sa parama, pošto od kada se mali Damian rodio, ne mogu više toliko vremena da izdvojim za sve ovo. U svakom slučaju, pošto sam večiti optimista, siguran sam da će 2009-e biti spotova kako sa „Dosadno u Raju“ tako i sa drugog albuma. Eventualno i spot za jednu od pesama za dvojezični mixtape „BilinguWar Stories“ koji sam uradio sa MoloFlowom iz Frankfurta koji takođe živi u Švajcarskoj. Mixtape je gotov i samo čekamo pravi trenutak da ga lansiramo. Koliko je lako promovisati izdanje kada nisi u Srbiji? Verovatno bi bilo još teže da nije nekih ljudi kojima sam ja neizmerno zahvalan na tome. Naravno da sam ne bih mogao da uradim ništa. Internet mi je dosta pomogao u toj promociji. Neki su me čuli tu i tamo na nekim manjim radio stanicama. Tetka Sandra je vrtela stvari u Word Up-u itd. Trudim se koliko mogu da izvučem što više iz ovog prvog izdanja. MySpace je dobro pomoćno sredstvo i tako ti community portali. Trenutno se koncentrišem na promociju u Švajcarskoj i Nemačkoj. Šta očekuješ, koliko će ljudi uspeti da čuje za album, ili da ga kupi, obzirom da ne možeš da utičeš na medije?

Komplex asocira na komplekse ali to ne sme da bude asocijacija kada se o njemu priča ili njegova muzika sluša. Jednostavno gleda svoja posla i radi rep. Kilometrima daleko od Srbije, bez mogućnosti da se ozbiljnije upusti u priču sopstvene promocije, Komplex pre nekoliko meseci izbacuje album „Dosadno u Raju“ koji bi obavezno morao da se nađe u rukama i kolekcijama ljubitelja rep muzike. Ne zato što je album remek delo, realno nije jer za to je potrebno još truda, ne zato što je Komplex reper koji donosi nešto novo, za to će trebati još godina i još mnogo autoriteta, već zato što je pristup i ozbiljnost kojim se radio album na jako visokom nivou. Komplex trenutno radi na novom albumu koji će ugledati svetlost dana sledeće godine.

Da ga kupi? Šta znam, ne znam kako uopšte ide prodaja u Srbiji trenutno. Da ga čuje? Pa, kad pogledam celokupnu situaciju od Rusije do Slovenije i dole do Makedonije, ja sam zaista zadovoljan koliko je ljudi čulo ovaj album. Album može da se kupi u B92 shopu, Kobazz shopu, IPS-u, mada nisam siguran, pa nemojte da zamerite ako nije tako. Čim Škabo odradi sve što se tiče papirologije, album će se pojaviti u PROSTO shop-u u Poljskoj. Trenutno radim na tome da se album pojavi u Švajcarskoj što bi automatski značilo da bi se radio i drugi tiraž. Okupio si veoma kvalitetne saradnike iz Srbije, Bosne, Hrvatske, Poljske... Da li se potajno nadaš da ¨Dosadno u Raju¨ postane slušan u svim ovim državama? Znam dosta ljudi koji misle da sam ja ta gostovanja samo zbog toga i odradio, što naravno nema veze sa mozgom. Ja zaista ne znam koliko ljudi mene slušaju u Bosni, Hrvatskoj. Znam da će se album pojaviti u Poljskoj jako uskoro i takođe

intervju

KOMPLEX

intervju znam da je ekipa PROSTO-a napravila veliku promociju za moj album i stvar koju sam odradio sa WWO-om i Elementalom.. U Poljskoj sam se našao na 4 zvanična izdanja izdavačke kuće PROSTO i na 3-4 demo albuma. Ja samo mogu da kažem da se dosta cimam oko svega ovog, a ako je kvalitetno slušaće se, zar ne? Kojom si saradnjom najponosniji? Na svaku saradnju sa albuma. Nema saradnje na albumu na koju nisam ponosan. Od saradnji sa producentima do svake saradnje sa svakim od gostiju. Da li postoji još neko sa kim si hteo da uradiš pesmu ali jednostavno niste mogli da uskladite termine ili frekvencije? Bilo je, ali takvih stvari će uvek biti tako da tu nema nikakve ljutnje niti sam se bilo kome zamerio. Jednostavno uvek korektno do kraja. Pametni ljudi sve rešavaju razgovorom. Koliko je novca i truda je uloženo u album? Obzirom da je album samofinansirajuć, uložio sam onoliko koliko sam mogao sebi da priuštim. Obzirom da ne možeš da promovišeš album na području Balkana jer živiš u Švajcarskoj, postavlja se pitanje kako ti želiš da se probiješ do slušaoca? Činjenica je da je u album uloženo i novca i vremena ali ne vidim kako možeš da utičeš na to da se album čuje. Činjenica je da nas Balkanaca ima po celom svetu. Ako sam, nažalost, ograničen na net kad se radi o Balkanu, mogu direktno da delujem u Švajcarskoj, kako nastupima tako i što se medija tiče. U poslednje vreme su sve češći nastupi naših hip hop artista u Švajcarskoj. Iza nekih stojimo mi, a iza nekih stoje neki drugi ljudi koji su takođe voljni da se cimaju za domaći rep. Scena je velika, naših ljudi je mnogo, kvalitetna muzika uvek nađe put do publike. Da li planiraš da napraviš nešto u Švici, neki inostrani projekat? Ne. Planiram da odradim mixtape MoloFlowa ali tu ću se verovatno pojaviti samo kao gost. Ne planiram da repujem na bilo kom drugom jeziku osim na srpskom. Mogao bih da repujem i na švajcarskom ali mi se jezik kao jezik ne sviđa za tu vrstu muzike.

Koliko je jaka scena u Švajcarskoj? Znam da je idealno područje za koncerte ali koliko je hop scena tamo razvijena? Scena je dosta slabije razvijena nego na Balkanu. Samo što ovde klubovi imaju para da plate artistima te nastupe pa se uvek nekako okreće. A od kako ja znam za sebe uvek je bilo „koliko para – toliko muzike“. Načuo sam da spremaš novi album. Možeš li dati neku ekskluzivu o tome, šta da se očekuje i kada? Planiram da drugi album bude gotov do kraja 2009 i mislim da je to jako realno. Pošto je još uvek poprilično rano da se priča o gostovanjima, pomenuću samo jednog gosta zato što je ta stvar već urađena. To bi verovatno trebalo da bude i prvi singl za drugi album, stvar sa Promoe-om iz LoopTroop-a. Instrumental je radio Big Boss. Inače, najveći broj instrumentala radi Preeview iz Bihaća, koji je uradio 7 instrumentala, DJ Raid koji je uleteo sa 5 i Big Boss koji mi je takođe izašao u susret sa 5-6 instrumentala. Tu je još Piero iz Poljske, PH7 iz Nemačke (takođe producirao za Sokol-a iz WWO-a, Dilated Peoples, Kool Savasa itd.) Miloš (još uvek anonimni beatmaker iz Beograda). Chile (Aarau/Krusevac), King Mire. Mada, još uvek je ovo neka ideja koju bi ja na najbolji mogući način trebalo da realizujem. Da li misliš da si uspeo svoj pogled na svet da distanciraš od drugih repera koje ovde slušamo samim tim što je različita teritorija sa koje dolaziš u odnosu na ovdašnje repere? Nemam potrebe da svoj pogled na svet distanciram od drugih repera. Svoj pogled na svet distanciram od ljudi koji nemaju isti pogled na svet kao i ja. Isto je svuda, druže. Težak i sjeban život postoji kako u Srbiji, Bosni, Hrvatskoj, tako i u Švajcarskoj, Nemačkoj, Francuskoj itd. Ovde se, sigurno, živi drugačije (ne obavezno bolje) nego u Srbiji, ali ljudi ne smeju da zaborave da sam ja osoba koja ume da poseti Srbiju makar i preko vikenda. I da, ja ne dolazim sa teritorije Švajcarske, jer nema ni punih 10 godina otkako sam ja napustio Srbiju. Kako tebi iz tvog ugla izgleda srpska hop scena i ex-yu generalno? Verovatno su ljudi dole čuli za više demo hip hop artista od onoga šta sam ja čuo. U suštini nemam ja drugačiji pogled na tu scenu uopšte. Pratim zbivanja, preslušavam nove albume, vidim ko

nastupa i to je to. Nisam imao prilike da pričam sa drugim ljudima i da čujem kako oni gledaju na to, ali za mene nije merilo poznanosti broj downloada jedne pesme sa nekog web sajta. Polazimo od toga šta se dešava ako je pesma loša? Bude obrisana sa harda. A zamisli pesmu koja je odlična a ima samo 200 download-a, šta misliš dokle će se proširiti? Za mene predstavljaju scenu oni koji nastupaju. Mogu da razumem da organizatori nemaju para, plaše se da izvedu nove artiste, vole da igraju na sigurno, sve ja to razumem i normalno je. Neka mi neko realno kaže zašto bi neko uzeo nekog iz pizde materine ako nije sebi napravio nikakvo ime? E sad, problem je i u artistima, ne cimaju se, ili jednostavno žive u neznanju i misle da su nešto uspeli ako ih slušaju 20 drugara i 100 poznanika, ne znam... Možemo jos 5 dana neprestano o ovome i nikad ne bi smo završili. Gde vidiš sebe i svoju poziciju u daljem jačanju scene? Koliko ti možeš da uradiš za hop u Srbiji? Vidi, druže, zaista mislim da ima i previše ljudi koji već nešto rade za jačanje scene u Srbiji. Doduše neki bi da je ojačaju ali svojim nekvalitetnim

radom postižu samo kontra efekat. Pošto artisti odozdo ne mogu da utiču na razvijanje domaće scene preko granice, Švajcarska, na primer, mislim da ja tu mnogo više mogu da pomognem nego gurkanjem sa drugim reperima po Srbiji. Od marta, od kako smo nastupali u Švajcarskoj sa BG Sindikatom i Marčelom & Filter Crew je počelo da ide na bolje. Skoro je bio Gru sa Banetom iz MVPa. Zatim su bili tu Struka, Lud & MVP, pored ko zna koliko nastupa koje smo Edo Maaajka & Frenkie i mi odradili po Švajcarskoj. Videćemo dal' ćemo moći da istrajemo, pošto nas je zaista malo, i promenimo nešto ili kako već, ali nešto će se već desiti pre ili kasnije. Kada ćemo dobiti neki nastup u Beogradu, Srbiji? Kad igrom slučaja bude bilo nekog nastupa dok sam ja dole na odmoru, rado. Trenutno se koncentrišem na ove nastupe koje imamo u Švajcarskoj. Ali, ukoliko bude bilo nekih nastupa, javiću pravovremeno u svakom slučaju.

Ivan Ristić

street art

Nid탑a Bleja

www.myspace.com/nidzableja

street art

Nid탑a Bleja

www.myspace.com/nidzableja

street art Kada nastaje tvoja prva skica? Neki davni razred osnovne škole pod uticajem odrastanja u blokovima sasvim normalnim razvitkom događaja počinju sveske da se pune od poslednje stranice prema sredini raznim nekim dvodimezionalnim slovima, tada još jako neveštim i ružnim u neku ruku. Samim isticanjem nekog imena tražio sam neke specifične nazive koje bih mogao koristiti kao nickname. U početku je to bio "dalton" jer sticajem okolnosti ne razlikujem boje, pa preko "snep"-a i raznoraznih imena sve se to razvilo do Nidža Bleja nadimka koji je nastao odprilike kada i prvi grafit. Šta te je motivisalo da uzmeš sprej u ruke? Nekako je logičan splet okolnosti posle tih svezaka da dođu i zidovi na red, pogotovo što su svi mogli da kupe sprej i da njime napišu svoje ime na zidu, ali nije umeo svako da to uradi da izgleda lepo. A i pored toga sam imao neke svoje ideje koje sam želeo da delim sa drugim ljudima na jedan indirektan način. Ja mislim da ja zapravo i ne znam šta me je motivisalo u konkretnom slučaju, mislim da je samo lepo crtati. Koliko često crtaš skice, koliko često radiš grafite? U oba slučaja je to jako mestimično delimično... Postoje periodi kada crtam i po 3 grafita dnevno i tako dve nedelje za redom, a nekada se desi da prođe i 6 meseci a ništa da ne nacrtam. Tako je isto i sa skicama. Kad dođe dosta obaveza oko ovoga i onoga teško se odvaja vreme za te neke kreativne momente, ali srećom umeju oni da sednu i da sačekaju pravu priliku da se dogode. Da li možeš svoj talenat da unovčić? Da li nekako živiš od umetnosti?

bih rekao da bi bilo kakav odgovor na pitanje bio netačan jer sam trenutno u onoj fazi kada crtam mnogo. Da li postoji poruka koju želiš da preneseš svojim radovima? Naravno da postoji, ali ne kao konkretno direktna putem slova, već putem načina rada senzibiliteta boja, oblika i svega ostaloga što nije konkretno. Meni je cilj da ljudi koliko je to moguće uz moje radove nauče da prepoznaju kvalitetnu ideju a ne kvalitetnu tehniku, jer vremenom svako može da crta grafite upeglane do perfekcije, ali ko nema ideju, ta perfekcija neće mnogo da mu služi. A pošto zbog te tehnike laici ostanu zapanjeni, ni ne stignu da razmisljaju o ideji. Otuda i moji radovi u malo musavijim izdanjima od ostalih crtaca. U čemu je fora sa „Čikicom”? Pa fora je bila da skrene pažnju sa trenutnih dešavanja tada. Valjda su bili neki izbori u pitanju, cena goriva, Kosovo, i sve te „idi mi dođi mi” tematike o kojima ljudi mnogo pričaju a nisu u mogućnosti mnogo da promene. Onda se pojavljuje čikica kao inicijacija za razmišljanje jer niko ne zna šta predstavlja, pa je za svakoga u tom momentu njegovo značenje bila sopstvena projekcija kroz taj znak. Neki su mislili da je to broj sedam, neko da su krila, neko da je slovo M... Ali je cilj ostvaren, svi su ga zapazili i deo vremena u kom bi razmišljali na temu o kojoj ne mogu ništa a sve znaju, posvetili su čikici o kom ne znaju ništa i mogu sve i svašta da mu pripišu. Neki su čak mislili da je to sekta jer je neverovatno da je to jedan lik uradio sam, ali na sreću jeste samo jedan lik. Da li želiš da sa njim osvojiš ceo grad samo da bi svi delovi grada znali da je tu bio Nidža Bleja?

Još nisam sreo tog ko je unovčio talenat ali sam sreo mnogo onih što prodaju ono za bubrege, a ja trenutno pokušavam da od svog talenta napravim ono. Postoje načini da se rad naplati, i dobro ga plaćaju, samo što je prosek poslova jako loš tako da vi iako uzmete na nekom grafitu 100 evra zarade, što nije malo para za par sati posla, nećete moći da živite narednih mesec dana ukoliko ne bude bilo još najmanje četiri takva posla, a pitanje je da li će da ih bude.

Ne. Nikako. Nije ovo samo moj grad, a i mislim da sam delimično to već i uradio. Ali sam hteo reći da to nije bio cilj, jer je pravi razlog zašto sam ja skitao ulicama na rolerima i potpisivao svaki ćošak bio taj što su svi moji bliski prijatelji otišli na more na po dve nedelje a ja sam sticajem okolnosti ostao u Beogradu. I hteo sam da im napravim iznenađenje pre nego što se vrate. Veruj mi, iznenadili su se.

Koji je tvoj poslednji grafit?

Koje umetnike poštuješ?

Evo baš sam malopre bio na terasi i iscrtavao neke daske koje sam našao pored kontejnera. Ja

Poštujem svakoga ko apsolutno ne zna šta radi. Vezano za bilo koju umetnost. Malo mi je previše

Koji je tvoj poslednji grafit?

Koje umetnike poštuješ?

Evo baš sam malopre bio na terasi i iscrtavao neke daske koje sam našao pored kontejnera. Ja

Poštujem svakoga ko apsolutno ne zna šta radi. Vezano za bilo koju umetnost. Malo mi je previše

street art tih ljudi koji sve nešto znaju šta hoće, kako to da postignu, i tako dalje. Umetnost je toliko apstraktan, analitičko relativan pojam da bi se samo lud čovek zanosio sa nekim planovima o kontrolisanju iste. Pored tih vizuelnih doživljaja umetnosti, jako cenim dobre svirače akustične gitare, za mene su Romi u tom polju neprevaziđeni. Poštujem pisce, oni zaista glavu pune sopstvenom imaginaciom i još moraju sve to da pamte ne bi li se njihovo delo ikada dogodilo onako kako oni o tome sanjaju. Da li te radi adrenalin kada crtaš ili u bilo kojem trenutku izrade grafita počev od skice? Adrenalin radi samo kada se to crtanje izvodi na mestima gde ne bi trebalo, odnosno kada postoji određena opasnost u bilo kom smislu, a mislim da je ispunjenost samim crtanjem nešto sasvim drugo. Kako prepoznaješ mesto na kojem ćeš da crtaš? Meni je svako mesto dovoljno dobro ako nije zid od crkve. Za svako mesto postoji idealno grafičko rešenje makar to bio i poljski wc.

Ko je najbolji crtač grafita po tvom mišljenju i zašto? Demon, zato što crta skoro koliko sam ja živ, a sa toliko staža crtačkoga tesšo je ne biti najbolji. Paralelno sa grafitima radiš i rep. Šta te više ispunjava? Mislim da me te dve stvari ispunjavaju na različite načine, i drugačije doživljavam ta dva načina ostvarivanja ideje. Ali mislim da njihovo nastajanje na jedan određeni način jeste usko povezano. Da li bi više voleo da ostaneš zapamćen po svojim rimama ili po svojim crtežima? Više bih voleo da budem zapamćen po crtežima, jer su mi ciljna grupa pesama zbog žanra za koji sam se opredelio uglavnom tinejdžeri, dok mislim da bih sa crtežima mogao doći i do malo starije i ozbiljnije publike.

Ivan Ristić

www.myspace.com/auntsandra

www.myspace.com/sicktouch33

www.myspace.com/auntsandra

www.myspace.com/sicktouch33

tehnička podrška

glavni i odgovorni urednik: Ivan Ristić fotografija: Nenad Miljatović grafički dizajn: Jevrem Ratković saradnici: Ana Eraković (autabout.com) Ivan Lazarević (96.co.yu) Ana Radonja Serbian Underground Erupcija Blog kontakt adresa: magazin.mypeople@gmail.com

www.autabout.com

www.kabeza.net

tehnička podrška